PRAVILA ZA VRŠENJE VIDEO NADZORA

Iako je tehnologija koja omogućava nadzor i pristup elektronskim komunikacijama od strane

državnih organa napredovala, države još uvek ne uspevaju da kroz regulatorni okvir obezbede
efikasne mehanizme koji će, sa jedne strane, omogućiti nadzor i pristup elektronskim
komunikacijama, a sa druge, obezbediti poštovanje prava na privatnost i prava na slobodu
izražavanja kao fundamentalnih i međunarodno priznatih ljudskih prava. Osnovna svrha ovog
dokumenta je da objasni kako se dostignuti standardi međunarodnih ljudskih prava primenjuju
u postojećem digitalnom okruženju, posebno imajući u vidu nove mogućnosti koje je
omogućio ubrzani tehnološki razvoj. Ovi principi imaju za cilj da organizacijama civilnog
društva, privatnom sektoru i državama obezbede smernice u odnosu na koje bi se moglo
procenjivati da li postojeći, odnosno predloženi zakonski okvir, koji se odnosi na nadzor i
pristup elektronskim komunikacijama, pruža dovoljne garancije u pogledu poštovanja
ljudskih prava.

Ovi principi su rezultat široke debate na globalnom nivou, u kojoj su učestvovale organizacije
civilnog društva, predstavnici IT industrije i međunarodno priznati stručnjaci koji se bave
raznim aspektima nadzora i pristupa elektronskim komunikacijama (pravo, kreiranje javnih
politika i tehnologija).

ZAKONITOST
Bilo kakvo ograničenje prava na privatnost mora biti propisano zakonom. Država ne sme
usvojiti ili implementirati mere koje ometaju slobodno uživanje prava na privatnost bez javno
dostupnog zakona koji treba da bude jasan i precizan kako bi omogućio pojedincima da budu
unapred upućeni u pitanja elektronskog nadzora komunikacije i kako bi razumeli značaj
njegove primene. Imajući u vidu učestalost tehnoloških promena, zakoni koji ograničavaju
pravo na privatnost moraju da budu podložni periodičnoj reviziji uz najšire učešće
zainteresovane javnosti.

LEGITIMAN CILJ
Zakon bi trebalo da dopusti nadzor i pristup elektronskim komunikacijama jedino od strane
tačno utvrđenih državnih organa ako je nadzor kao mera neophodan u demokratskom društvu
radi zaštite zakonom utvrđenih legitimnih ciljeva. Nijedna mera ne može biti primenjena na
način da omogućava diskriminaciju na osnovu rase, boje kože, pola, jezika, religije, političkog
ili drugog mišljenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, imovine, rođenja ili nekog drugog
ličnog svojstva.

NEOPHODNOST
Zakoni koji dozvoljavaju nadzor i pristup elektronskim komunikacijama od strane države se
moraju ograničiti na nadzor koji je neophodan i jasno usmeren ka ostvarivanju legitimnog
cilja. Nadzor i pristup elektronskim komunikacijama mora se sprovoditi samo ukoliko
predstavlja jedino sredstvo za ostvarivanje legitimnog cilja ili kada postoji više takvih
sredstava onda ukoliko je ono najmanje restriktivno po ljudska prava. Odgovornost za
dokazivanje opravdanosti preduzimanja ove mere je na državi.

ADEKVATNOST
Svaka mera nadzora i pristupa elektronskim komunikacijama, omogućena u skladu sa
zakonom, na svakom nivou mora da bude prikladna za ostvarivanje legitimnog cilja.

PROPORCIONALNOST
Nadzor i pristup elektronskim komunikacijama treba posmatrati kao meru koja u velikoj meri
zadire u pravo na privatnost i slobodu izražavanja i koja kao takva može da ugrozi temelje
demokratskog društva. Odluke kojima se propisuju mere nadzora i pristupa elektronskim
komunikacijama moraju da budu takve da uspostave balans između legitimnog interesa koji
žele da postignu i moguće povrede individualnih prava i drugih interesa do kojih može da
dođe u primeni tih mera, a imajući u vidu i osetljivost informacija i ozbiljnost povrede u
odnosu na pravo na privatnost.

Konkretno, to zahteva da ukoliko država želi da pristupi zaštićenim podacima kroz mere
nadzora i pristupa elektronskim komunikacijama u kontekstu krivične istrage, ona mora da
dokaže stručnom, nezavisnom i nepristrasnom sudskom organu da:

postoji visoki stepen verovatnoće da je ozbiljno krivično delo učinjeno ili će biti učinjeno,
da se taj dokaz o tom krivičnom delu može pribaviti samo putem pristupa zaštićenoj
informaciji;
da su sve manje intruzivne tehnike već iskorišćene i da se ne može primeniti istražna tehnika
koja je manje restriktivna;
da će se informacijama pristupiti u meri koja je neophodna za dokazivanje navodnog
krivičnog dela, a sve informacije koje su izvan tog opsega se moraju neodložno vratiti ili
uništiti;
da će informacije biti dostupne samo nadležnim državnim organima u granicama naloga za
primenu mere.
Ako država traži pristup zaštićenim informacijama kroz nadzor i pristup elektronskim
komunikacijama za svrhu koja se ne odnosi na krivično gonjenje, istragu, diskriminaciju ili
kršenje ljudskih prava, država se mora obratiti nezavisnom, nepristrasnom i kompetentnom
organu i predočiti mu da:

su druge raspoložive i manje invazivne istražne tehnike bile razmatrane;

će presretnute/prikupljene informacije biti ograničene na ono što što je razumno relevantno i
da će svaki višak prikupljenih informacija biti blagovremeno uništen ili vraćen vlasniku;

će informacijama pristupati samo tačno određeni organ koji ih koristi samo u svrhe za koje je
ovlašćen.

NADLEŽNOST SUDSKOG ORGANA

Odluke u vezi sa nadzorom i pristupom elektronskim komunikacijama mora da donese
nadležan sud koji je nezavisan i nepristrasan. Sud mora da:

bude odvojen od vlasti koja vrši elektronski nadzor;

upućen u pomenuta pitanja i kompetentan da donese odluku u vezi zakonitog presretanja

komunikacije, upotrebljenih tehnologija i ljudskih prava;

poseduje odgovarajuće resurse za obavljanje funkcije koja mu je data.

POSTUPAK PRED SUDOM

Sudski postupak zahteva da države članice poštuju ljudska prava, tako što će obezbediti da je
bilo koje ograničavanje ljudskih prava taksativno propisano u zakonu, da se dosledno
sprovodi u praksi i da je javno dostupno. Konkretno, u odlučivanju o ljudskim pravima, svako
ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim, nepristrasnim i
nadležnim sudom, ustanovljenim na osnovu zakona, osim u hitnim slučajevima kada postoji
neposredna opasnost po život. U takvim slučajevima, retroaktivno odobrenje je neophodno
obezbediti u razumnom roku. Sam rizik od krađe ili uništenja dokaza ne smatra se dovoljnim
da opravda retroaktivno odobrenje.

KORISNIČKA OBAVEŠTENJA
Lica bi trebalo da budu obaveštena o odluci odobravanja nadzora i pristupa elektronskim
komunikacijama, kako bi im se u razumnom roku omogućilo da se žale na odluku kojom je
odobren nadzor elektronskih komunikacija, a trebalo bi i da im se omogući pristup
dokumentima na kojima se temelji donošenje te odluke. Kašnjenje u obaveštavanju je
opravdano samo u sledećim okolnostima:
ako bi to obaveštenje ozbiljno ugrozilo svrhu za koju je elektronski nadzor odobren ili ako
postoji neposredna opasnost po život ili,
ako je nadležni sudski organ izdao odobrenje kojim se odlaže dostavljanje obaveštenja u
vreme kada je odobren nadzor i pristup elektronskim komunikacijama i,
ako je lice koje je pogođeno merom obavešteno, u okviru razumnog roka, čim je prestao rizik,
a moguće i ranije, a u svakom slučaju u vreme kada je nadzor i pristup elektronskim
komunikacijama završen. Obaveza obaveštavanja je na državi, ali ukoliko propusti svoju
dužnost, operatori elektronskih komunikacija mogu obavestiti lica nad kojima se vrši nadzor
nad elektronskim komunikacijama, dobrovoljno ili na zahtev.
TRANSPARENTNOST
Države moraju da omoguće transparentnost u pogledu upotrebe i obima mera nadzora i
pristupa elektronskim komunikacijama i ovlašćenja u vezi sa tim nadzorom. One bi, u
najmanju ruku, trebalo da objave statističke podatke o ukupnom broju odobrenih i odbijenih
zahteva o tome: kom operateru je upućen zahtev, za potrebe koje istrage i koja je namena bila.
Države bi trebalo da omoguće operatorima da objave procedure koje primenjuju kada se radi
o državnom nadzoru i pristupu elektronskim komunikacijama, koliki je stepen pridržavanja
tih procedura, kao i podatke o državnom nadziranju i pristupu elektronskim komunikacijama.

JAVNI NADZOR
Države treba da ustanove nezavisne mehanizme kontrole nad primenom mera nadzora i
pristupa elektronskim komunikacijama, kako bi osigurale transparentnost i predvidivost ovog
nadzora. Nezavisni mehanizmi kontrole podrazumevaju: ovlašćenje za pristup informacijama
o aktivnostima državnih organa u vezi sa nadzorom i pristupom elektronskim
komunikacijama, uključujući, ako je odgovarajuće, pristup poverljivim ili klasifikovanim
informacijama; kako bi procenili da li država legitimno koristi svoje zakonske mogućnosti;
kako bi ocenili da li država transparentno i precizno objavljuje informacije o korišćenju i
obimu tehnika i ovlašćenja za nadzor i pristup elektronskim komunikacijama; kako bi se
objavljivali periodični izveštaji i druge informacije relevantne za nadzor i pristup
elektronskim komunikacijama. Mehanizmi nezavisne kontrole treba da budu uspostavljeni i
kao dodatak drugim kontrolnim mehanizmima koji već postoje u okviru druge grane vlasti.

INTEGRITET KOMUNIKACIJA I SISTEMA

Kako bi osigurali integritet, sigurnost i privatnost elektronskog nadzora, uzimajući u obzir
činjenicu da ugrožavanje sigurnosti u državne svrhe skoro uvek ugrožava sigurnost mnogo
opštije, države ne smeju da prisiljavaju operatore ili prodavce hardvera i softvera da ugrađuju
elektronski nadzor ili funkcije praćenja u svoje sisteme, niti da prikupljaju ili zadržavaju
određene informacije isključivo za svrhe državnog nadzora. A priori zadržavanje ili
prikupljanje podataka ne treba nikada zahtevati od operatora. Lica imaju pravo da se
izražavaju anonimno, države, prema tome, treba da se uzdrže od toga da kao preduslov za
pružanje usluga zahtevaju identifikaciju korisnika.
ZAŠTITNE MERE ZA MEĐUNARODNU SARADNJU
Imajući u vidu promene u načinu protoka informacija, komunikacijskih tehnologija i usluga,
države će možda morati da traže pomoć od stranih operatora. U skladu sa tim, sporazumi o
međunarodnoj pravnoj pomoći (MLATs) i drugi sporazumi koje država zaključuje, treba da
osiguraju da kada na nadzor i pristup elektronskim komunikacijama mogu biti primenjeni
zakoni više država, merodavno bude pravo koje obezbeđuje viši nivo zaštite za pojedince.
Kada države traže pomoć u svrhu primene zakona, princip dvojnog kriminaliteta treba
primeniti. Države ne smeju da koriste međunarodnu pravnu pomoć i strane zahteve u vezi sa
zaštićenim informacijama kako bi zaobišle domaća zakonska ograničenja za nadzor i pristup
elektronskim komunikacijama. Procesi međunarodne pravne pomoći i drugi sporazumi treba
da budu jasno dokumentovani, dostupni javnosti i podvrgnuti garancijama u skladu sa
načelom pravičnosti.

MERE ZAŠTITE OD NEZAKONITOG PRISTUPA

Države treba da donesu zakone koji će inkriminisati nezakonit nadzor i pristup elektronskim
komunikacijama od strane državnih organa ili privatnih lica. Zakon treba da obezbedi
odgovarajuće i značajne građanske i krivične sankcije, zaštitu za uzbunjivače i pravna
sredstva za obeštećenje oštećenih lica. Zakon treba da utvrdi da bilo koja informacija dobijena
na način koji je u suprotnosti sa ovim principima ili ako je izvedena iz informacije koja je
suprotna ovim principima, bude neprihvatljiva kao dokaz u bilo kom postupku. Države bi
trebalo da donesu zakone koji će obezbediti da, nakon što je materijal koji je dobijen kroz
elektronski nadzor i upotrebljen u svrhe za koje je informacija i data, bude uništen ili vraćen
licu koje je bilo subjekt nadzora.