Универзитет у Београду

Географски факултет
Смер: Геопросторне основе животне средине

МЕДИЦИНСКО-ГЕОГРАФСКИ АСПЕКТИ ВАРИОЛЕ ВЕРЕ

Медицинска географија

Професор: Иван Новковић

Асистент: Емина Кричковић Студент: Катарина Гојковић 51/17

Београд, 2020. година

 САДРЖАЈ

Увод......................................................................................................................1
2. Историјски развој болести..............................................................................2
3. О вирусу...........................................................................................................3
3.1. Опис и симптоми.......................................................................................3
3.2. Распрострањеност болести у свету и у бившој Југославији.................5
4. Вакцинацијаи нуспојaвe.................................................................................7
5. Смртност..........................................................................................................9
6. Закључак.........................................................................................................10
7. Литература.....................................................................................................11
Увод
Медицинска географија, понекад названа здравствена географија, представља област
медицинских истраживања која укључује географске технике у проучавање здравља
широм света и ширење болести. Поред тога, медицинска географија проучава утицај
климе и локације на здравље појединца, као и дистрибуцију здравствених услуга.
Медицинска географија је важно поље јер има за циљ да обезбеди разумевање
здравствених проблема и побољша здравље људи широм света на основу различитих
географских фактора који утичу на њих (https://bs.eferrit.com/medicinska-geografija/).

Предмет рада је анализа болести под именом Variola Vera, њене основне
карактеристике, историја болести, распрострањеност, сиптоми болести код људи,
последице и вакцинација. Циљ рада упознавање људи са овом болешћу.

3
2. Историјски развој болести
За велике богиње се зна још из давних времена – помињу се у Индији и Кини хиљаду
година пре нове ере. По мишљењу неких историчара прапостојбина им је Централна
Африка, одакле су се прошириле на Далеки Исток. У шестом веку се ова болест
појавила у Арабији па је позната и под именом "арапске богиње". Најстарији физички
доказ великих богиња је осип нађен на мумији фараона Рамзеса V. У Европи је први
пут помиње епископ Марије из града Авенша (који се налази у данашњој Швајцарској)
570. године н.е. и који је први назива вариолом. Он је описао епидемије ове болести у
Француској и Италији. За време епидемије која је беснела у околини Тура око 580.
године нове ере умрла је и бургундска краљица, на чијем су гробу убијена два њена
лична лекара, оптужена да су својим лековима само погоршали њену болест. Колико је
ова болест заправо опасна можемо видети колико је живота односила годишње –
подаци из 1614, 1710, 1723. нам могу највише приближити ужас који са собом носила
ова зараза. Примера ради, у Пруској је годишње умирало око седамдесет хиљада људи,
а само од вариоле око четрдесет хиљада, а у Француској нешто мање, око тридесет
хиљада људи годишње (Тодоровић, 1958).

Слика бр. 1:Доказ богиња код Рамзеса V

https://www.outlanderanatomy.com/wp-content/uploads/2015/05/King-Ramses-KLS-edited1.jpg

4
3. О вирусу
Узрочник вариоле је вирус који припада роду Orthopoxvirusи подфамилији
Chordopoxvirinae. Име богиње потиче од немачке речи "Pocken", а латински назив је
"Variola Vera", што је дериватив латинске речи "Varus" што значи чвор или кврга.
Изазивач ове болести је вирус који спада у групу DNK вируса, по начину репродукције
и по томе што садржи само једну врсту нуклеинске киселине.Вирус вариоле је
необично отпоран и може се одржати у спољној средини месецима, сво време
задржавајући своју инфекциозност. Такође, вирус је врло отпоран према физичким и
према хемијским средствима. Инфекција се може ширити путем физичког додира са
зараженим или његовом одећом, и путем ваздуха (најчешће удисањем прашине
иликапљица). Заражена особа је и пре појаве првих симптома заразна, а ову особину
задржава све док се на телу болесника налазе сасушене красте.Од 19 века разликују се 2
варијатета вариоле на основу тежине болести и смртоности – variola major, класична
болест ранијих времена и variola minor, ендемски облик вариоле у Америци и Африци.
Комитет за ортопоксвирусе Светске здравтсвене организације је 1994. и 1999. Године
препоручио само две лабораторије у свету које могу поседовати живи вирус. То су
лабораторија CDC у Атланти у САД-у, и Центар за вирусологију и биотехнологију у
Колтсову, у Русији (https://www.who.int/news-room/q-a-detail/smallpox).

3.1. Опис и симптоми

Први симптоми су слични грипу: температура, грозница, малаксалост и мучнина. Ова
фаза траје пар дана, највише четири, након чега избијају оспе. Оспе прво избијају на
слузокожи, затим на челу након чега се шире преко тела ка удовима. На основу облика,
величине и изражености ових оспи се разликује четири облика ове болести: обичне,
модификоване, малигне и хеморалгичне.
Обична вариола се јавља у 90% случајева заражених невакцинисаних особа. До
другог дана осип постаје изражен; након тога, осип се претвара у бубуљице које се пуне
течношћу боје млека и које постају врећице. У овом периоду температура опет почиње
да расте, болови на кожи и слузокожи постају стални, јавља се несаница и отежано
гутање и дисање. У овом стадијуму болести смртност је највећа (око 62%). Овај облик
траје до десетог дана, када ова испупчења на кожи почињу да гноје, а јавља се и јак
свраб на том делу коже. Као последица отпадања ових испупчења јављају се ожиљци, у

5
почетку црвениа касније бели и удубљени, које обележавају победника из борбе са
вариолом за цео живот.
Модификована вариола се јавља код особа које су претходно биле вакцинисане.Овај
облик болести је мање опасан него обичан облик. У овом облику избијају ретке оспе
које брже сазревају и ретко остављају ожиљке. Модификована вариола није
смртоносна.
Малигне богиње су тежи облик ове болести. Код њих се испупчења не јављају, већ
осип остаје у равни са кожом. Узрок ове промене није познат. Највише се јављају код
деце(око 70% свих случајева код деце се јавља овај облик).
Хеморалгичне богиње су још један тежи облик ове болести. Јавља се код људи са
слабим имуним системом и код трудница и породиља, као и код неуспешно
вакцинисаних особа. Период инкубације траје мало дуже и истовремено са избијањем
осипа се јавља крварење, унутрашње и спољашње. У почетку болести се јавља и
крварење у очима. Овај облик болести се још назива и црне богиње. Болесник обично
умире нагло између петог и седмог дана, када оспе нису још избиле или су ретке. Овај
облик болести је одговоран за смрт 25% укупног броја болесника.
Вариолу по правилу прате и разне компликације, које варирају од случаја до
случаја. Све те компликације настају услед великих оштећења коже и слузокоже, као
иизнурености имуног система и отежаног рада свих органа. Компликације могу бити:
некроза ткива, загнојеност ткива, упале ждрела и једњака (ларингитис и
ринофарингитис), упала плућа, упала мозга, компликације на очима и ушима (са
могућношћу губитка вида и слуха), оштећења мишићног ткива и зглобова
(Шуваковић, Баљошевић 2014).

Слика бр. 2: Изглед богиња код деце

https://c8.alamy.com/compes/hrhc85/nino-con-viruela-hrhc85.jpg

6
3.2. Распрострањеност болести у свету и у бившој Југославији
Велике богиње су најсмртоноснији вирус с којим се човечанство суочило, однеле су
преко 300 милиона живота, а данас су једина заразна болест коју смо успели
искоренити. До тренутка када је Светска ѕдравствена организација покренула свој
програм искорењавања великих богиња, већина земаља западне Европе и Северне
Америке је скоро елеминисао богиње. До 1967. године вариола је била ендемска болест
у неким подручијима Азије, Африке и Јужнe Америке, а посебно Индија која је
бележила веома велики број случајева.Последњи познат случај забележен је у Сомалији
1977. године, а велике богиње су званично проглашене искорењенима 1979. године
(https://www.klix.ba/lifestyle/zdravlje/kako-su-iskorijenjene-velike-boginje-jedina-epidemija-
koju-je-covjek-pobijedio-vakcinom/200418126).

Слика бр. 3: Погођеност вариола вером у свету

https://www.klix.ba/lifestyle/zdravlje/kako-su-iskorijenjene-velike-boginje-jedina-epidemija-koju-je-covjek-
pobijedio-vakcinom/200418126

Код нас епидемија је започета у селу Дањане код Ђаковице у САП Косову, а према
званичној верзији донео је Ибрахим Хоти по повратку са хаџилука у Меку. Болест се
убрзо проширила на друге делове СР Србије - Нови Пазар, Чачак и Београд. Прве
сумње на вариолу веру, јавиле су се 14. марта, након прегледа оболелих који су се
јавили болницама у Призрену и Ђаковици. Након потврде болести отпочело се са
вакцинацијом здравствених радника и становништва у угроженим подручјима, а
масовна вакцинација се касније проширила на целу Југославију, током које је
вакцинисано 18 милиона људи.
7
Дана 25.03. је преко радија објављено да је СФРЈ ступила у ред држава које су
погођене епидемијом вариоле.У бившој Југославији je први болесник од вариоле био
као тежак случај показан студентима медицине, којих је било преко 200, да је тог 9.
марта на Дерматовенеролошкој клиници био на пракси велики број ученика средњих
медицинских школа из Београда и Земуна, као и да је кроз болничку амбуланту прошао
велики број пацијената, није био довољан разлог да тадашње савезне власти одмах
обавесте јавност о могућем ширењу епидемије ван покрајине, према сведочењима, због
утицаја на предстојећу туристичку сезону у Хрватској. То је учињено, уз дозволу
изнуђену од политичких моћника, тек 25. марта, па се у току дана и ноћи
епидемиолошкој служби јавило 478, а до краја друге недеље 2.311 лица, од којих је 278
стављено у карантин (на четири локације на периферији и у околини Београда). Само
енергичне мере епидемиолошке службе и велики напори здравствених радника, уз
стручну помоћ др Рајнхарда Линднера из Аустрије, светски признатог епидемиолога,
спречили су епидемију ширих размера(https://www.nationalgeographic.rs/vesti/14929-
variola-vera.html).

Слика бр. 4: Заражени вариолом на Косову 1972 године

https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-52524746

8
4. Вакцинација и нуспојaвe

Најранији поступак превенције богиња је била инокулација још позната као

вариолизација (http://www.who.int/csr/disease/smallpox/faq/en/#canit). Инокулација се
прво проводила у Индији хиљаду година пре нове ере, а укључивала је или удисање
смрвљених красти или унос вируса у кожу. Ипак, ова се идеја још увек испитује, јер
само неколико тестова објашњава ову методу. Инокулација у Кини се први пут
спомиње у 10. веку, а поступак је био раширен до 16. века, за време династије Минг.
Ако успешна, инокулација би омогућила дуготрајни имунитет. Ипак, како је особа била
заражена с вирусом вариоле, још увек је постојала шанса да се особа зарази и да
пренесе ту болест осталима. Вариолизација је имала 0.5-2% учесталност смртног
исхода, што је мање него 20-30% саме болести. Године 1796 др. Едвард Џенер, доктор у
руралној Енглеској открио је да имунитет за велике богиње ствара и инокулација особе
с вирусом крављих богиња из лезија. Џанер је течност назвао вакцином, из латинске
речи vacca, што значи крава. Сам поступак је пуно сигурнији од вариолације, јер не
укључује ризик од преноса вариоле. Вакцинисање оваквог типа се ускоро проводило по
целом свету. У 19. веку вирус крављих богиња замењен је с вирусом vaccine. Вакцина
се састоји од живог вирус vaccine, који припада ортопоксвирусима. Ова вакцина штити
од вариоле, као и од других ортопоксвируса (кравље и мајмунске богиње)
(http://www.who.int/csr/disease/smallpox/faq/en/#isa).

9
 Слика бр. 5: Вакцинација против вариоле вере
https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-52524746
Постоје нуспојавe повезане с вакцинисањем за вариолу. После вакцинације могу се
јавити повишена температура, лимфадемопатија, кожне алергијске реакције и
аутоинокулација на другим местима на телу, осебно на оку. Такође могу настати
значајне компликације, као што су:
 eczema vaccinatum – јавља се код особа са екцемом када долази до интензивне
ерупције промена по кожи; прогноза је посебно тешкакод новорођенчади.
 прогресивна вакцинација (vaccinia necrosum)– долази до прогресивног ширења
лезија и смрти болесника од два месеца до пет месеци касније.
 поствакцинални енцефалитис –најтежа компликација вакцинације.
Због ових нуспојава, након што је вирус успешно истребљен, вакцинисање је
напуштено 1972. године у САД-у те почетком 1970-их година у Европи. Рутинско
вакцинисање код здравствених радника у САД-у прекинуто је 1976. године а код војних
регрута 1990. године. Војни службеници у Блиском Истоку и Кореји још увек добијају
вакцину. До 1986. године рутинско вакцинисање је престало у свим земљама. Сада је
углавном препоручено за лабораторијске раднике због могућег излагања (Шуваковић,
Баљошевић 2014).

10
5. Смртност
Смртност од вариоле била је у просеку око 30%, с варијацијама у разним географским
регионима, у зависности од исхране и квалитета здравствене заштите. За време
програма ерадикацијевариоле (1967-1980) смртност у Африци је била око 10%, а у
Азији око 20%, што указује на то да и сој вируса утиче на ток и исход инфекције.
Велике богиње су усмртиле 300 - 500 милиона људи само у 20. веку. У раним 50-им
годинама 20. века отприлике 50 милиона случајева вариоле пријављено је у целом свету
сваке године. WHO претпоставља да је 1967. године 15 милиона људи добило богиње, а
да је 2 милиона умрло од последица болести. Након успешно спроведене вакцинације у
19. и 20. веку, WHO је прогласила да је болест успешно истребљена у децембру 1979.
године. До данас, то је прва заразна болест људи која је истребљена
(https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-51875842).
На графикону приказане су дугорочни смртни случајеви на 1000 грађана, који су
датирали од 1774. до 1900. године у неким европским земљама. (Слика бр. 6)

Слика бр. 6: Смртни случајеви од великих богиња

https://ourworldindata.org/smallpox

11
6. Закључак
Велике богиње су болест која је тада однела највише живота у историји цивилизације.
Светска здравствена организација координира различитим активностимана
припремљености и реаговању како би заштитила глобално здравље од могуће појаве
великих богиња. Била је то последња епидемија тих размера из које је здравствени
систем могао да извуче низ поука. Кључно за смањивање страха и успех у борби са
епидемијом била је озбиљност у приступу. Грађани су научили нешто што је и данас
главно упутство за борбу против вируса, а то је одржавање хигијене.
О свим ужасима ове болести можемо видети и у филму редитеља Горана Марковића
под именом ,,Variola Vera“ који је снимљен по истинитом догађају из 1972. године, када
је откривен први случај зараженог вариола вером.

12
7. Литература
 Тодоровић, К. Акутне инфективне болести. Медицински факултет
Универзитета у Београду, Београд 1958.
 Шуваковић, У., Баљошевић, С. Вариола и глобализација или први остварени
планетарни циљ. Војносанитетски преглед, Београд 1972.

Електронски извори
 https://bs.eferrit.com/medicinska-geografija/.
 https://www.who.int/news-room/q-a-detail/smallpox,
 https://www.klix.ba/lifestyle/zdravlje/kako-su-iskorijenjene-velike-boginje-jedina-
epidemija-koju-je-covjek-pobijedio-vakcinom/200418126
 https://www.nationalgeographic.rs/vesti/14929-variola-vera.html
 http://www.who.int/csr/disease/smallpox/faq/en/#isa
 https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-51875842

13