Iz knjige ' Gvardija '

Grande Marinajo
...........
Grande Marinajo je uteka šta daje od
mene, zbija se u kantun i drža kanoćal sa
obe ruke ka slamku spasa.
Koji Grande Marinajo! Kad bi me
raspizdija zva san ga Double Zero ali
nikad isprid drugih. Ja san mu da
nadimak Grande Marinajo iz razloga šta
je bija sve samo ne to, a kad bi ga tako
zazva isprid drugih on bi bija cili
ponosan. Barba, Noštromo i Ante Vlaj
su se na to žestili, odma bi in diga živac.
A ja bi to tek onda još više potencira.
Mornarske priče koje su se nekad po
brodima pričale bile su pune
nevjerovatnih i izmišljenih događaja u
kojima je uvik niko od niže posade
spašava brod. To su štorije o grande
marinajima. Bile su aktualne dok san iša
u Srednju pomorsku. Prepričavale su se
između nas a nekima su grande marinaji
bili stvarni. Puno je tih priča bilo, a meni
se jedna posebno urizala u sićanje. Prva
takva usmena predaja vezana je za
jedoga maloga od kužine. Nekad prije,
makar su brodi bili manji, posade je bilo
više nego danas…prvi kuvar,drugi kuvar
i mali od kužine, a isto tako mali od
kamare i kuverte.
Ti rečeni Mali od kužine ujutro je čistija
i sve
ono šta se smilo bacit u more, iskrenija
je po krmi broda. Posli obida ponovo je
baca nove ostatke spize ali je vidija kako
još oko broda plivaju one iste škovace
koje je to jutro bija bacija u more.
Začudija se i odma iša Kogu u kabinu
kako bi
mu reka šta je vidija, ali ovi ga je potira.
Mali od kužine se nije da obeshrabrit
nego se uputija po vanjskin skalama na
most di je Sekondo sa Timunjeron bija u
gvardiju. Kad je prova Sekondu reć o
čemu se radi i on ga je potira sa mosta.
Posli večere opet je iša bacit škovace i
vidija
kako i daje oko njih pliva spiza koju je
itnija u
predhodna dva puta. Nije se na nikoga
obazira
nego je odlučija poć do oficirske salete.
Uša je, sve pozdravija i reka: ‘’ Barba mi
smo se nasukali, od jutros stojimo na
misto jer oko nas još uvik pliva ona
spiza koju san bacija jutros u more’’.
Barba je bija iznenađen, u sekund su se
svi oficiri rastrčali. Malo posli se
ustanovilo da se brod nasuka. Zavozili
su krmon ali najprije izbacili balast iz
pridnjega dila broda i tako se sami
odsukali. Barba je posli nikoliko dan
isprid svih pofalija Maloga od kužine i
reka da je on pravi grande marinajo koji
je spasija brod jer nije odusta. Svima je
dokaza kako oni po rangu najmanji
mogu bit vridni članovi posade.U ovu
priču mogu povirovat samo budući
pomorci koji se tek spremaju poć na
more ili judi koji nikad nisu bili na
brodu. Kad se jedan put ukrcaš moš čut
svakakve štorije u kojima je uvik jedan
od posade glavni junak tj. grande
marinajo.
Ka šta su one o Noštromu koji je trča
šprint na provu i bacanjen sidra
spriječija nasukavanje ili o Kaporalu koji
bi po potrošnji uja zna i upozorija barbu
da su falili luku.
Ka kadet, a posli i ka treći nasluša san se
priča o grande marinajima. Nisu me se
nikad dojmile ali nisan to pokaziva
onome ko bi pripovida. Jednu od takvih
štorija san sluša krajen osandesetih na
brodu za vrime gvardije, od timunjera
Crnogorca Nikole iz Risna.
— Terco jeste li vi Vrčići baš iz
Šibenika?
— Jesmo Nikola, a zašto pitaš?
— Prije dvadeset godina sam bio na
Dubrovačkoj, na brodu s jednim
kormilarom iz Murtera.
— Nema ti Murter veze sa Šibenikon.
— Znam da je to ostrvo tamo blizu
Šibenika.
Mislio sam da znaš ili si čuo štogod za
Jura Šimunova.
— Nikad čuja, al je on bija toliko
poznat?
— Bio sam s njim ko mornar, to mi je
bio drugi
brod. Odma se viđelo da je dukčiji. Ne
znam zašto, ali mene je zavolio, ponekad
bi s njim radio, on me naučio svemu.
Poslu na koverti i kormilarenju. Nije mu
ravna bilo.Nisan ništa reka, do toga san
momenta mislija da je Nikola čisto reda
radi spomenija toga timunjera kako bi
imali o čemu pričat jer nan je te večeri
bilo prvi put da smo zajedno u gvardiji.
Nije ni on odma nastavija pričat nego je
zapalija cigaret, tako da me iznenadilo
kad je nastavija.
— Volio bi znati što je s njim. Puno
priča sam
pošlje čuo o njemu. Dok smo bili
zajedno na brodu i sam sam se uvjerio
da je veliki čovjek i pomorac. Još onda
su govorili da je ostao neđe u Africi.
Samo da je došao u barbe i tražio pasoš
pa skupio ono robe što je imao pa preko
skale.
— Je, je, sigurno u Afriku, da nije bilo
di drug-
di, u Australiju ili Ameriku?
— Ne Terco, nego baš neđe u Afriku, na
za-
padnu obalu. Nije ti on nikad bio jedan
od onih što bi ostali radi para, on je brod
volio. Znao je ostati po tri godine bez da
se iskrca.
— Nije bija normalan. Valjda je ima
fameju
doma?
— Meni je reko da od živih ima brata i
sestru,
a kad je doma da onda živi sam u nekoj
staroj kući. Nije bio oženjen. Koliko sam
ga razumio
pare je davao ocu i majci, a pošlje sestri
koja ih je pazila.
— Nikola, a šta je taj Jure Šimunov bija
tako
poseban da sad moramo pričat baš o
njemu?
— Terco nijesam htio bit dosadan, ne
moramo razgovarat.Izaša je na krilo
mosta zapalit cigaret. Pomislija san toga
momenta ma ko ga jebe, neće me ode
sad cili misec jebat sa nikin timunjeron.
Iša san ucrtat poziciju na kartu, a posli
toga na mostu zauzeja svoj kantun za
gledanje po provi i zapalija.
Nikola je opet uša na most na kontra
stranu, mučali smo jedno po ure. Meni je
bilo krivo pa san tražija način da
izgladin nesporazum.
— Nikola nemoj se jidit, nisan te tija
uvridit
nego me zanimalo šta to ima specijalno
sa tin timunjerom kad si se uvatija toliko
govorit o njemu. Sad me zanima i volija
bi čut, ako ti to nije problem.
— Terco ne ljutim se, samo ne želim
dosađivat.
— Ma ne, sigurno ima koja lipa priča
vezana
za toga Juru.
— Ima ih mnogo, baš mnogo, a ja sam
uvjeren da ih ima još koje nijesu bile
nikad ispričane.
— Ajde bogati, govori više! Nemoj i ti
sad ka
oni iz Veloga Mista kako ima puno lipi
stvari ali ne smiš reć.
— Ne znam odakle bi počeo. Najbolje
od ono-
ga čemu sam ja svijedočio. Brod je bio
namijenjen prijevozu žita i imali smo
viseće tankove koje bi punili balastom
kad bi bili prazni, a kad bi krcali žito
onda bi ih punili žitom radi slobodnih
površina. Otvorile bi se donje portele
prema štivi i gornje sa palube i krcalo
žito u tankove. Kad smo došli u porat, u
balastu đe smo trebali ukrcatstaro
gvožđe viseći tankovi su bili puni
balasta i trebalo ih je isprazniti. Na
palubi smo imali ventil čiji je produžetak
prolazio kroz tank pun mora.
Kako je bio stariji brod, ventil je zapeko
i kad ga je Noštromo svom snagom
pokušao da otvori, puko je.
— Znan o čemu se radi, bija san na
brodu di su takvi tankovi.
— E dobro je, ne moram ti više
objašnjavat da
se balast mogao samo izbacit tako da se
ispumpa sa pumpom ili da se pokuša
otvoriti ventil dolje niže di nije puko.
Bilo je hladno. Već su bili otišli po
pumpu s kojom bi ispumpavanje trajalo
satima. U to se odneđe pojavio Jure,
skinuo se u gaće i sa francuskim ključem
zaronio u tank. Niko ga nije ni pokušao
da zaustavi. Zaronio je samo dva
puta dok nije sasvim otvorio ventil,
izašao je van i krenuo prema nadgrađu
ko da ništa nije bilo. Mi mladi smo
gledali u njega ka u boga, sigurno je prvi
zaron trajao više od tri minute.
— E tri minute, biće šta manje.
— Ne moraš da mi vjeruješ Terco, ali
pošlje, još jednom na istom brodu sam
imao prilike viđet što sve može učinjet.
Nisan tija ispast nevirni Toma, a opet
nisan moga ni sve primučat. Nikola mi
nije parija loš, izgleda je skroz
normalan. Vidilo se da ovog Juru
obožava pa san odlučija, bez upadica,
pustit ga da govori. On je zapalija duvan
pa nastavija.
— Primo je reka Noštromu da komade
starih
lancana šta su pod pramcem bačimo u
more. Niti jedan nije bio duži od
tridesetak metara. Noštromo je bio ljut
jer ih je mogao neđe u Afriku utopit za
ribu, a prvi mu to nije dao. Sad oni hoće
da se bače u more, cijelo je jutro gunđa
protiv Prvog i Barbe. Mi smo ih iznjeli i
bačili u more sa desne strane broda sa
pramca. Sve skupa su bila tri duža i dva
kraća komada. Pošlje malo vremena
brod je stao, čuli smo dreku, neko je zva
Noštroma. Izašli smo na pramac kad ono
doletio Terco da neka dođemo svi na
krmu.
— Biće je propela uvatila lancanu?
— Da, baš se to desilo, ali nismo znali
odma.
Bili smo malo ispod Azora prema
Americi, na-
sred Atlantika.
— A triba stvarno bit zamantan pa pustit
lancanu u more po provi. To ste tribali
odnit na krmu.
— Terco mi smo napravili što nam je
bilo reče-
no, a kako je Noštromo bio nadrkan nije
baš vodio računa. Svi smo došli na
krmu. Trebalo je spustit čamac za
spašavanje kako bi mogli pogledat što je
sa propelom. Kada su se spuštili, našli su
jedan kraj lancane kako pliva blizu
timuna. Ne trebam ti pričat koji je to
skandal ispao. Srećom bila je bonaca,
ovi su pokušavali oslobodit lancanu od
propele tako da su je vukli čamcem, ali
nije išlo. Dva prva su skočili u more.
Kad su izronili rekli su da je cijela
propela upletena u lancane. Provali
su oni nekoliko minuta to razvesti, ali
onda se sakrme Jure bačio na glavu u
more s nožem u ruci. Više od ure
vremena je on kidao i sklanjao lancane
oko propele, a vjeruj mi Terco da je
možda kvarat od te ure bio vani uhvatit
vazduha.
— Svaka čast, ja ne bi moga od straja
skočit u
more, aj ća, ko zna kojih sve beštija ima
u ovin dubinama.
— Nisi jedini, mnogo nas ne bi imalo
muda
bačit se usred okeana.
— Znaš Nikola, oni tamo sa Murtera i
Žirja su
ti od malena naučeni ronit. Prije su
vadili spu-
žve iz mora.
Uto je doša Barba na most pa smo
prikinili razgovor. Kad je iša ća sa mosta
Nikola je opet nastavija sa pričom o Juri.
— Nije ti on samo ronio, bio ti je on za
sve. Iduće putovanje smo u Jezerima
nakrcali pun brod žita za Rusiju. Kad
smo se vraćali uhvatilo nas je baš grdno
nevrijeme, dosta je valjalo. Uskoro se
čulo po brodu da je došlo do pucanja
žica od antene za brodsku stanicu. Bez
nje nijesmo imali nikakvu komunikaciju
sa kopnom, od pustoga valjanja niko nije
mogao da se popne na jarbole i to sve
zamijeni ili stegne. Popeo se Jure i sve
sam napravio.
— A stvarno je ima muda taj Jure.
— Ove tri priče su se dogodile dok smo
bili za-
jedno na brodu ali čuo sam ih još o
njemu. Siguran sam da su sve istinite.
Neđe je iz tanka uspio
izvućonesvješćenog Meha koji je vario
nešto pa su ostali bez kiseonika, onda
sam još čuo da se sam uvijek penjao
ispod soljera i tuko rđu po cijeli dan.
Stavljao bi punat po lijepome vremenu i
piketavo stranu broda u navigaciji.
Mnogo priča se pričalo o njemu. Nikad
ga niko nije viđeo sa ženskom, nije
hodio van po portima. Kad bi ručava i
večerava uzeo bi hranu iz kužine i jeo
sam na krmi.
— A ne može neko bit tako hrabar a da
je baš
normalan.
— Nisi u pravu Terco, bio je načitan.
Mene je
mnoge stvari naučio, sve je knjige iz
brodske biblioteke pročitao. Govorio je
engleski, francuski, španski, talijanski.
— Dobro, a šta je s njin svršilo kad se
još uvik
interesiraš za njega?
—Narednih nekoliko godina, dok sam
još bio
na Dubrovačkoj, po brodovima se uvijek
pričalo o Juri, uvijek je bio neko ko je
predhodni vijađ bio s njim. To su bile
anegdote slične ovima šta san ti ih
ispriča. Nije bilo toga broda đe nije na
neki način pokazao svoje znanje,
spretnost i vještinu.
— Kako to da nije avanca u noštroma?
— Čuo sam da su ga molili i kumili ali
on je
uporno odbijo unaprjeđenje. Reko im je
da on ne voli naređivati a ni raditi sa
onima koji mu nisu po volji. Noštromi
nisu nikad govorili protiv njega ali čim
bi se počelo govorit o njemu, odlazili bi.
Nije-su ga voljeli jer je bio bolji od njih.
— To mi je razumljivo, biće bilo teško
radit s
njin. Na brodu triba svakoga razumit,
vidin ja
da je taj Jure Šimunov bija svit za sebe.
— U pravu si, samo što bi on učinio
posla ko-
liko pola posade, zato su ga puštali na
miru da radi šta ga je volja.
Presta je Nikola pričat, ugasija cigaret i
iša
nan skuvat kafu. Za mene je to bila
završena
štorija, malo san pogleda po mostu
radare, GPS, namistija se u kantun i
zapalija duvan. Uto je doša Nikola sa
kafama.
— Još ću ti Terco ispričati što sam čuo
od tri
čovjeka koji su bili s njim na taj zadnji
brod sa
kojeg se iskrcao i ostao u Africi. Sva
trojica su mi manje više isto ispričali
tako da vjerujem da je istinita.
— Nastavi Nikola, imamo još dosta do
ponoći.
— Nisam više siguran đe se to tačno
dogo-
dilo, ali čini mi se da su spominjali
Maroko. U
svakom slučaju bili su u portu na brodu
kad je Barba dobio od agenta upozorenje
da dolazi veliko nevrijeme, a kako je
bankina bila na otvorenom bilo je
najbolje da isplove na sidro dok to ne
prođe. Jure nije izlazio, ali je zato sve
kormilare koji bi ga pitali mijenjao u
gvardiji. Svirali su u sirenu, ne samo oni
nego svi brodovi u portu, šta je posadi u
to vrijeme bio signal da se što prije vrate
na brod. Barba je posla Juru i
prvogapalube da idu potražiti još dva
mornara koji se nisu vratili. Jure nije
htio, ali je Barba insistirao baš zbog toga
šta je dobro govorio francuski i mogao
se raspitati kod lokanih jesu li đe viđeli
ovu dvojicu mornara.
— A nije vrag da se onda on izgubija ili
da mu
se šta dogodilo?
— Ne, ništa slično se nije dogodilo. Prvi
je poš-
lije pričao da su se oni razdvojili, ostao
je bliže portu i čekao da se tu Jure vrati.
Jure je uspio od nekih doznati đe su ta
dva mornara pa je otišo po njih. Sad tu
priča nije baš jasna, neki govore da je
vidio po putu, neki u dućanu, a neki da
je bila s jednim od ova dva mornara.
— Koga je vidija? Ništa mi nije jasno.
— Zaljubio se Terco naš Jure, ugledao je
ljubav svoga života.
— E, sad zajubija, bit će da mu je udrila
donja
u gornju.
— Vratio se on sa mornarima do Prvog,
a onda su brže bolje potrčali na brod đe
su ih čekali za isploviti van porta dok
nevrijeme ne prođe. Sva ova trojica su
mi rekli da je Jure po cijeli Božji dan
pjevao i bio veseo kao malo dijete. Jedva
je čekao da se brod ponovo vrati u porat.
Kad su se vratili, pitao je Prvog da ga
pusti van i više se nije vraćao. Pošlje
nekoliko dana Prvi ga je išo tražit, pošlje
je Barba još dva puta slao po njega.
Zadnji put, na sam dan partence, Jure se
vratio na brods Barbom koji mu je dao
sve pare šta je imao u brodskoj blagajni
(govorili su da je posada izme-
đu sebe sakupila hiljadu dolara). Uzeo je
sve što je imao, a Barba mu je sredio sa
vlastima da se iskrca i ostane. Uzeo je
pasoš, matrikulu i sišo sa skale. Svi su
na brodu bili tužni, pozdravljali su ga
tako da su svirali u sirenu dok je bilo
vazduha. Govorilo se da su Barba i on
nekad i neđe na brodu zajedno bili kad
su u nevremenu ostali bez timuna, a
onda je Jure otišao u kormilarnicu i od
tamo kormila dva dana sam dok se nisu
izvukli.
— Znači da je osta radi ženske. I govoriš
da
nikad prije nije izlazija vanka? Kakva je
ta bila, sigurno nika lipotica?
— To se isto samo nagađalo, kad je
došao drugi brod od kompanije nakon
nekog vremena, ovi s broda su otišli
tražiti Juru. Nisu ga našli, niko nije znao
reći šta je bilo s njim. Meni je bio drag.
Jest da je prošlo dvadeset godina, ali bi
volio znat kako mu je.
Nikola je završija svoju priču o Juri
Šimunovu
koji po je svemu sudeć bija jedan od
malo pravih grande marinaja. Nismo
više govorili o njemu ali da rečen
pošteno, tada san mislija kako je bar
pola toga izmišljeno.
Priča mi je u nekin djelovima izgledala
uvjer-
ljivo, ali opet san mislija kako je možda
timunjer Nikola ispriča sve to, falija i
veliča drugoga timunjera kako bi na taki
način pravija od samoga sebe grande
marinaja.Ali život je koji put splet
slučajnosti i nikad
nemoš znat šta će ti donit sutra. Desetak
godin posli, kad sam već bija prvi, došli
smo sa brodon jedne holandeške
kompanije u Senegal, u Dakar. Brod je
bija za prevoz kontejnera i kada smo se
vezali doša mi je na brod Planer koji nije
ima blage s poslon pa san mu dosta
pomoga. Zauzvrat mi je on priporučija
jedan, po njemu, vrhunski
restoran sa mediteranskon spizon, di su
uglavnon imali ribu. Kako smo i
Sekondo makine i ja planirali poć na
večeru kasnije, uzeja san komad karte na
koju je on za taksistu, na arapski napisa
adresu toga restorana, koji se zva Sahara.
Taksi nas je najprije tija vozit tamo di je
on
mislija da nas triba odvest. Onda nas je
jedva
posluša i krenija prema tome restoranu
koji je, kako san razumija Planera, triba
biti negdi uz
obalu na drugu stranu, skroz na
periferiju, kraj
jedne male ribarske lučice blizu casina.
Računali smo ako ništa drugo posli
ćemo poć tamo. Taksista nas je doveja
isprid toga restorana koji nije velik i koji
je na lipo misto poviše te male lučice.
Ima je vanka taracu sa par stoli a isto
tako i unutra. Nije bilo puno gostiju kad
smo došli.
Taman je sunce zalazilo i imali smo
stvarno vrhunski pogled. Drveni stoli su
bili stivani ka da smo negdi doma i po
njima prostrte karirane tavaje. Svidija
nan se ambijent. Kad smo sili došla je
konobarica koja je govorila samo
francuski pa smo jedva uspili dobit kartu
koja je bila za divno čudo i na
engleskome.Naručili smo bocu vina i sir
za početak, a posli ribu na gradele. Uzeli
smo niku krajevsku platu, računali smo
ako je dobro za kraja biti će i za nas.
Vino je bilo francusko, pitko. Nije puno
traja-
la ta boca. Nismo još ni sir bili dobili a
već smo je isprazili. Pojavila se
konobarica i donila padelu punu sira.
Cine su bile u senegalskim francima i
kako smo izračunali da nas sve skupa
neće doć priko trideset dolari, naručili
smo još jednu bocu vina.
Opustili se Marin i ja, počeli glasnije
govorit,
a kako nije bilo skoro nikoga blizu,
nismo puno vodili računa je li nas se
čuje. Primjetija san priko oka kraj šanka
jednu stariju, visoku, markantnu ženu
koja je od negdi izašla i pogledala put
nas i opet nestala.
Iznenadili smo se kad smo dobili pravi
do-
maći kruv ispod peke umisto onih
standardnih njihovih pogačica. Sir je bija
priča za sebe. I kozji i ovčji. Oduševljeni
spizon i ambijenton nismo odma ni
primjetili kad se konobarica vratila sa
vinon i stavila na stol bocu Debita. Prvi
je to prmjetija Marin. Bili smo u čudu.
Primjetija san opet onu gospođu koja se
upu-
tila put nas. Kad je došla bliže
procijenija san da ima nekih pedesetak
godin. Morala je bit lipotica jer je još
uvik bila zgodna.
— Dobra večer, jeste vi iz Hrvatske?
— Jesmo, a kako znate?
— Marine al ne vidiš da gospođa govori
dalmatinski boje od nas dva, sigurno je i
ona naša.
— Ne, ja san iz Maroka, mater mi je
Marokan-
ka, a otac Francuz.
— Kako ste onda naučili govorit po
našu?
— To je mene moj Jure naučija.
Inkorda san se, istoga momenta san se
sitija
svih priča.
— Nije valjda Jure Šimunov sa Murtera?
Sad se ona šokirala, vidilo se po njoj da
jedva
stoji, uvatila se sa za katrigu i naslonila,
oči su jon se zacaklile.
— Je, to je moj Jure. Kako vi znate
moga Juru?
Mogu li sist ovde sa vama? Ja san
vlasnica restorana.
— Slobodno, biće nan velika čast. A di
je Jure? Jel tu negdi?
— Nažalost umra je prije četiri godine.
— Skužajte, tako mi je žaj, baš san se
ponada da ću ga upoznat.
— Ko je taj Jure?
— Marine, molin te muči i slušaj, sve ću
ti posli objasnit. Gospođo, ovo je Marin
a ja san Slobodan, pomorci, ovde smo sa
brodon. Za vašega Juru san čuja prije
desetak godin. Priča mi je jedan
timunjer.
— Drago mi je, ja san Leonie, Jure me
zva Leona ili Lavica.
— Sluša san puno, po brodima su se
pričale
priče o njemu, bija je veliki čovik,
pomorac i legenda.
— Nije meni puno priča o životu na
brodu,
bija je pažljiv muž i otac. Nisan mogla
nać bojega čovika. Sudbina je tila da
budemo zajedno, ali je zajednički put
bija težak. Samo zato šta je Jure bija
uporan, nas dvoje smo na kraju uspili.
— Zadnje šta znan iz tih priča je to da se
Jure
iskrca negdi u Afriku i osta tamo. Sad
vidin da je to bila istina. Ako van nije
teško bi li mi rekli šta je onda bilo, kad
je osta?
— Oću, zaslužije Jure da priča o njemu
ka do-
brome čoviku, mužu, ocu i prijatelju
bude ispričana.
Leona je počela govorit. Uto nan je
došla riba
na stol. Meni više nije bilo do ića, tija
san slušat ovu ženu. Samo mi je to bilo
bitno, a Marin se uvatija krajevski gostit.
Inzistira san da nan se Leona pridruži za
večeron. Jedva je pristala.
— Ima od toga priko trideset godin kako
san
prvi put vidila moga Juru. Radila san i
živi-
la kod nekih rođaka u Agadiru, u butigi
di se
prodavala kafa, žito, orzo i slično.
Rođena san u Bouzouge, jednome
malome mistu u unutrašnjosti Maroka.
Plod san zabranjene jubavi moje matere
i francuskoga vojnika. Ka malu bebu su
me dali rođacima u Agadir jer san za
fameju bila sramota. Mater i oca nisan
nikad upoznala. U Agadiru su u to vrime
sve žene moje dobi većimale dicu ali ne
i ja. Nečiste krvi nisan se mogla nadat da
ću se, a pogotovo ne dobro, udat. Onda
se jednoga dana sve prominilo.
— Upoznali ste Juru?
— Ne baš upoznala, ugledala. Stvorija
se na
vrata butige di san slagala robu i pita
moga rođaka je li vidija dvojicu
stranaca. Okrenila san se i ostala ka
ukopana. Na vrata je sta visok, zgodan
stranac, crne ricaste kose. Bila je to
jubav na prvi pogled. On je mene isto
primjetija. Zagledali smo se jedno u
drugo, on je samo promrsija ‘’vratit ću
se’’ i izletija niz ulicu tražit prijateje.
Prošlo je nikoliko dan, ali od momenta
kada san ga prvi put
vidila njegova mi slika nije izlazila iz
glave.
— Jure van je tražija dva mornara sa
svoga
broda i kad ih je naša vratija se na brod.
Morali su isplovit radi nevrimena, posli
dva dana su se vratili a onda je on opet
izaša i kako san čuja, vratija se posli sa
Kapetanon nazad na brod ali samo po
stvari i dokumente.
— Trećega dana kako san ga upoznala
pojavija se opet na vrata butige, a meni
je srce zaigralo. Moji rođaci nisu bili
sritni ali su ga se bojali jer je bija visok i
jak. Nisu mi više dozvolili radit u butigi.
Jure nije odustaja, želija me opet vidit,
tija je da budemo zajedno. Vrtija se
stalno tu blizu, čula san od rodice da je
iznajmija sobu u restoranu, malo niže u
ulici. Svi su pričali samo o njemu i kako
je tu radi mene. Bilo mi je strašno
neugodno. Pravi problemi su nastali
kada se pojavilapolicija i Jurin Kapetan.
Ispitivali su me isprid
rođaka, a šta san ja mogla reć, ništa.
Niko mi nije virova, čak su me rođaci
optužili da se sastajen s njime iako iz
kuće nisan izlazila. Bilo ih je sram mene
i odlučili su me vratit okle san došla.
Jedan od njih me rano ujutro odveja
nazad u pla-nine, moga me je i ubiti.
Tamo više nisan imala nikoga.
— Ajme meni, nije van bilo lako. Znači
vi i Jure niste nikako svo to vrime
kontaktirali?
— Ne, niti jedne jedine riči. Kada su me
doveli
nazad u Bouzouge, stala san u kuću pod
stalnon kontrolon. Oni su se dogovarali
između sebe da me udaju negdi još daje
u unutrašnjost i dobro plate samo da me
se riješe. Posli nikoliko dan, jedna mi je
od žena iz kuće, koja je prema meni bila
boja od drugih, rekla kako je čula od
rodice da jedan visoki stranac u
susidnome mistu pita za mene. Rekla mi
je požuri i ajde tamo, ako je
to taj za kojin uzdišeš, jer bi se lako
moglo dogodit da ovi ovde to saznaju,
ako već nisu. Nisan se puno mislila. Ako
je to on i ako me doša ovamo tražit onda
je vridan svake moje žrtve. Pobigla san
po noći iz kuće i po uputama koje san
dobila od te žene, krenila prema njemu.
Tada i jedino tada nan se sudbina
smilovala jer san po noći,
onako sama i nezaštićena naletila na
njega, i to čin san napustila misto. Stala
san ka ukopana na misečini, pripoznalo
mi ga je srce još izdaleka, a kad mi se
približija samo je šapnija ‘’jesan ti reka
da ću se vratit’’.Leona je fermala
govorit. Brzin pokreton ruke je obrisala
suzu. Bija san iznenađen onin šta san
čuja. Duboko me dojmila njezina priča,
moje poštovanje prema Juri je bilo sve
veće i tek tada san svatija timunjera
Nikolu i njegovo divljenje.
— Pobigli smo te noći, morali smo poć
ća iz
Maroka. Nismo znali oće li moji rođaci
prijaviti policiji bijeg. On je odlučija da
se klonimo naseljenih mista. Uputili smo
se priko Sahare, ja bez ičega sa malon
vrićicon, a on sa rusakon i jednin
kuferon. Išli smo sa karavanama, putima
robova, kroz pustinju, više od tri miseca
dok nismo došli u Dakar.
— Putima robova?
— Dakar van je prije bila luka u koju su
do-
vodili roblje iz cile Afrike i krcali ih u
brode za
Ameriku.
— Aha, čuja san nešto o tome, držali su
ih u
zaljevu, na onome otoku tvrđavi.
— Je, zloglasna ‘’Plage Des
Amoureux’’ sad
je muzej. Kad smo napokon došli u
Dakar, moj nan je Jure, uspija kupit i
srediti dokumente i
nać smještaj. Ima je on još ništo pinez ali
mu nije bilo dovoljno za kupit ribarski
brod. Kontaktira je sestru, pita je ako mu
može poslat bar polovicu od onoga šta je
ima doma. Pristala je, ali ih je morala
najprvo prominit u dolare. Malo posli
mu ih je poslala na banku ali iz Italije.
Kad je primija pineze bija je puno
ponosan na svoju sestru jer je reka da
mu je poslala puno više negošta je
očekiva, skoro deset ijad dolari. Sa tin
šol-dima i sa onin šta je ima kupili smo
kuću, restoran i brod za na ribe. Ostala
san noseća i rodila Šimu, isti otac.
Advokat je, ima divnu ženu i troje
prekrasne dice.
— Baš mi je drago, drago mi je da je
osta neko iza vašega Jure.
— Imali smo lipi život, uvik je bija
pažljiv pre-
ma meni. Svi su ga volili. Jedan put san
ga pitala bi li želija poć u Hrvatsku,
posjetit svoj rodni otok. Nije odma
odgovorija, tek posli nikoliko dan mi je
reka da bi volija ić zajedno s menon.
Bilo mi je drago, a onda je došla vražja
bolest i uzela mi ga.
Nisan ništa reka, mučali smo svo troje i
pusti-
li se uspomenama. Ja san posli priča
štagod od onoga šta san sluša o njemu
po brodima. Bilo joj je drago. Bila je
ponosna na svoga Juru, a di neće biti,
kad san i ja isto bija ponosan šta su
postojali naši judi ka Jure Šimunov sa
Murtera, pravi grande marinajo.
U spomen na pomorce, male jude od
kojih su
neki svojin djelima spašavali brod i
posadu, ja na svakome brodu uvik
jednoga timunjera prikrstin u grande
marinaja. Nisan nikad i nikome posli
 govorija o Juri, a sada mi je žaj šta nisan
jer nema po brodima više ovkvih priča.
...................
42You and 41 others
12 Comments3 Shares
Like
CommentShare
Comments

Dragana Gulan
Deša Pročitaću.....polako....
1

Hide or report this

o Like
o  · Reply
o  · 1y

Dragana Gulan Deša replied

 · 2 Replies

Dragana Gulan Deša Volim serije, a tvoje
priče bi mogle biti ekranizovane. Knjiga
uskoro izlazi, pa ti vidi i nađi neku vezicu...
1

Hide or report this

o Like
o  · Reply
o  · 1y

Sanja Karković Ajme ,pročitala sam u
dahu ovu tvoju priču.Baš mi se sviđa a di
mogu nabavit Gvardiju,volila bi je nabavit i
pročitat.Jako lipo Slobodane baš sam sritna
da sam ovo pročitala,bravo.
1

Hide or report this

o Like
o  · Reply
o  · 4w
 Sanja Karković replied

 · 2 Replies


Marko Grgic Knjigu sam kupio doma ali
sam je procito na brodu u jednom dahu. S
obzirom da sam sad u offshoreu lipo se bilo
sjetiti prave gvardije i duge plovidbe.
Prepoznao sam se u puno situacija. Nadam
se nastavku gvardije.
Lp iz Soya offshore Angola.
2

Hide or report this

o Like
o  · Reply
o  · 4w
 Slobodan Vrcic replied

 · 1 Reply


Igor Rudan Bravo, rodjace! :D
1

Hide or report this

o Like
o  · Reply
o  · 4w

Slobodan Vrcic replied

 · 1 Reply


Anita Barasin Prelijepa prica 👏
1
Hide or report this