Materijali u građevinarstvu 1

MATERIJAL 4
Materijali u građevinarstvu 1

5. STRUKTURA MATERIJALA
5.1. UVOD
U prethodnom poglavlju su date vrste i osobine primarnih veza koje su određene strukturom elektronskog
omotača atoma. Moglo se zapaziti da svaku vezu karakteriše određena vrednost energije veze. Veće vrednosti
energije veze ukazuje da je stvoreno jedinjenje stabilnije (teže stupa u hemijske reakcijebolja trajnost
materijala). Energija veze se može predstaviti kao suma potencijalne i kinetičke energije. Ovako predstavljanje
energije veze objašnjava postojanje tri agregatna stanja: čvrsto, tečno, gasovito. Agregatna stanja se razlikuju po
jačini veze i po odnosu potencijalne i kinetičke energije atoma/jona/molekula. Jačina veze je najjača kod materije
u čvrstom agregatnom stanju a najslabija kod gasovitog agregatnog stanja. U čvrstom agregatnom stanju srednja
vrednost potencijalne energije je veća od srednje vrednosti kinetičke energije atoma/jona/molekula. To je razlog
zašto atomi u čvrstim telima zauzimaju definisane položaje, što doprinosi povećanju potencijalne energije, a
njihovo kretanje se svodi na oscilovanje oko osnovnog položaja (kinetička energija). U gasovima, molekuli imaju
veću kinetičku od potencijalne energije te se zato nalaze u stanju haotičnog kretanja; sile privlačenja su veoma
male zbog čega gas zauzima zapreminu suda u kom se nalazi. Kod tečnosti odnos vrednosti potencijalne i
kinetičke energije teži ka jedinici.
Sledeća karakteristika hemijskih veza je da osnovne izgrađivačke jedinice atomi/joni/molekuli se u
prostoru različito raspoređuju u zavisnosti od vrste primarne veze. Kada govorimo o prostornom rasporedu
izgrađivačkih jedinica mislimo na strukturu datog jedinjenja u prostoru. Iz ove činjecie proizilazi da ako možemo
da utičemo na raspored osnovnih izgrađivačkih jedinica u prostoru ili da ih menjamo, menjaju se i osobine tog
jedinjenja. Dakle, ovo poglavlje je posvećeno nivou strukture materijala koji je definisan rasporedom atoma u
prostoru. Raspored atoma u prostoru može biti pravilan (uređen) ili neuređen. Ako je pravilan onda se radi o
kristalnoj strukturi, a ako je nepravilan onda se radi o neuređenoj strukturi. Neuređenu strukturu imaju neka
čvrsta tela (npr. staklo), tečnosti i gasovi. Dakle, kod neuređenih struktura razlikujemo tri agregatana stanja.

5.2. STRUKTURA KRISTALNIH TELA

Prostorna kristalna rešetka je neograničen, trodimenzionalni niz tačaka u kom je svaka tačka okružena na
indentičan način drugim tačkama. U tačkama kristalne rešetke se nalaze atomi, joni ili molekuli čije ređanje u
prostoru, kod kristalnih struktura, može da se odvija na različite načine. Najjednostavniji modeli su prisutni kod
metala, a komplikovaniji kod keramike i polimera. Pravilnost kojom se atomi pakuju u čvrstom telu nastaje usled
geometrijskih uslova koji su nametnuti tipom veze koji se uspostavljaju između atoma. Uređenost kristalne
rešetke delom zavisi od usmerenosti veze. Usmerene veze (kovalentna veza i permanentni dipoli) diktiraju
zauzimanje takvih položaja u prostoru da se zadovolji određen ugao veze. Neusmerene veze (metalna, jonska i
van der Walsova) se slažu tako da postignu što gušće pakovanje). Kristalne stukture se opisuju preko
idealizovanog geometrijskog koncepta nazvanog kristalna rešetka. Svi metali, mnogi keramički materijali kao i
određeni polimeri formiraju kristalne strukture u normalnim uslovima očvršćavanja.
Kada se opisuje kristalna struktura polazi se od činjenice da su atomi (ili joni) u kristalnoj strukturi čvrste
sfere sa definisanim prečnikom i da se susedne sfere dodiruju.
Tip kristalne strukture u velikoj meri određuje mnoge osobine uključujući mehaničke, termičke, električne,
dielektrične, optičke i magnetne.

5.2.1. JEDINIČNA ĆELIJA

Postojanje uređenosti atoma u kristalu ukazuje da postoji ponavljanje položaja atoma u prostoru. Stoga je
pri definisanju strukture kristala korisno podeliti strukturu u male celine, izgrađivačke objekte, koji se ponavljaju
u prostoru. Ova jedinica koja se ponavlja u prostornoj rešetki naziva se jedinična ćelija. Za većinu kristalnih
struktura to su geometrijska tela sa 3 para paralelnih površina. Jedinična ćelija se bira tako da predstavlja
simetriju strukture. To je bazna strukturna jedinica ili izgrađivački blok kristalne strukture. On definiše
strukturu kristala na bazi geometrijskih karakteristika, sa atomima u temenima. Obično su u temenima
paralelopipeda centri sfera koji predstavljaju atome/jone/molekule. Za istu kristalnu strukturu je moguće
definisati više jediničnih ćelija, ali se bira ona sa najvećim stepenom geometrijske simetrije.

5.2.1.1 KRISTALNE STRUKTURE METALA

Veza između atoma kod metala je metalna, neusmerena po svojoj prirodi. Iz ovog proizilazi da nema
ograničenja na broj i položaj atoma koji se nalaze u okruženju nekog atoma. Stoga se očekuje da metali formiraju
kristalnu rešetku sa što gušćim pakovanjem atoma. Na ovaj način broj veza po jedinici zapremine teži ka
maksimumu i energija veze po jedinici zapremine minimumu. ″Jonska jezgra″ kod metala su na slikama
Materijali u građevinarstvu 1

predstavljena kao tvrde kugle. Ove tvrde kugle se u prostoru mogu rasporediti na nekoliko načina pri čemu se
dobija veći ili manji stepen popunjenosti prostora sa atomima. Metalne strukture karakteriše velika gustina
pakovanja.

5.2.1.2 POVRŠINSKI CENTRIRANA KUBNA KRISTALNA STRUKTURA

Površinski centrirana kubna kristalna struktura je oblik kristalne strukture gde su atomi smešteni u
temenima i centrima svih šest površina kocke. Ovaj tip kristalne rešetke imaju: aluminijum, srebro i zlato. Na
slici 5.1a je prikazan model ovog tipa kristalne rešetke. Na slici 5.1b je sa malim krugovima prikazan položaj
atoma u jediničnoj ćeliji za isti model, dok je na slici 5.1.c prikazan agregat atoma. Agregat atoma predstavlja deo
kristala sastavljen od mnoštva jediničnih ćelija.

Slika 5.1- Površinski centrirana kubna kristalna rešetka (a) jedinična ćelija (b) redukovana jedinična ćelija (c) agregat satavljen
od velikog broja atoma

Za potrebe izračunavanja stepena popunjenosti uočava se da se ove sfere ili jonska jezgra dodiruju preko
dijagonale. Ako je poluprečnik sfere R, a a stranica kocke, onda je veza između ova dva parametra:

a  2R 2 (5.1)

Kod ovog tipa rešetke svaki atom u temenu kocke je podeljen između osam jediničnih ćelija. Stoga jedna
osmina od svakog atoma u temenu kocke pripada jediničnoj ćeliji, a jedna polovina od šest površinskih atoma
takođe pripada jediničnoj ćeliji . To u zbiru daje 4 atoma po jediničnoj ćeliji.
Kod metala svaki atom ima isti broj suseda sa kojim je u kontaktu. Broj tih atoma predstavlja koordinacioni
broj. Za ovaj tip kristalne rešetke koordinacioni broj je 12. Na primer, atom koji se nalazi na površini kocke, u
kontaktu je sa četiri atoma u uglovima kocke, sa četiri atoma koji su smešteni u centrima površina iza i sa četiri
ispred, iz susedne jedinične ćelije.
Ovde ćemo pomenuti i jednu od tri važne karakteristike svakog kristala, faktor atomskog pakovanja (APF).
APF je deo zapremine jedinične ćelije koji pripada čvrstim sferama.
zapremina atoma u jediničnoj ćeliji
APF   0, 74 (5.2)
zapremina jedinične ćelije

Za ovaj tip rešetke vrednost faktora je 0,74, što je maksimalna zapremina koju sfere istog prečnika mogu da
popune.

5.2.1.3 ZAPREMINSKI CENTRIRANA KRISTALNA STRUKTURA

Druga po zastupljenosti kristalna struktura takođe ima jediničnu ćeliju u obliku kocke sa osam atoma u
temenima kocke i jednim atomom u centru. Ovaj tip kristalne rešetke se zove zapreminski centrirana kristalna
rešetka. Na slici 5.2 prikazani su: model, redukovan sferni model i agregat atoma. Centralni atom i atomi u
uglovima se dodiruju preko dijagonale. Veza između dužine jedinične ćel ije a i poluprečnika sfere R je data
relacijom 5.3:
4R
a (5.3)
3
Materijali u građevinarstvu 1

Slika 5.2 - Zapreminski centrirana kubna rešetka (a) model jedinične ćelije,(b) redukovana jedinična ćelija (c) agregat atoma

Ovaj tip rešetke imaju metali: hrom, gvožđe, itd.

Svaki atom u temenu kocke istovremeno pripada u osam jediničnih ćelija, a atom u centru pripada samo toj
jediničnoj ćeliji. Ukupan broj atoma koji pripada ovoj jediničnoj ćeliji je 2.
Koordinacioni broj je 8, svaki centralni atom je okružen sa osam susednih atoma.
Faktor APF, gustina pakovanja iznosi 0,68.
zapremina atoma u jediničnoj ćeliji
APF   0, 68 (5.4)
zapremina jedinične ćelije

5.2.1.4 KRISTALNA REŠETKA SA HEKSAGONALNIM GUSTIM PAKOVANJEM

Neki metali imaju jediničnu ćeliju sa heksagonalnim gustim pakovanjem (HGP), slika 5.3.
Broj atoma koji pripada jedinčnoj ćeliji: gornja i donja površina jedinične ćelije se sastoji od šest atoma koji
formiraju heksagonalne figure. U centru svake heksagonalne figure se nalazi jedan atom. Između ove dve ravni se
nalazi još jedna ravan sa tri dodatna atoma. Atomi u međuravni imaju za svoje najbliže susede atome iz gornje i
donje ravni. Jednoj jediničnoj ćeliji pripada jedna šestina od 12 atoma u uglovima šestougaonika donje i gornje
ravni, jedna polovina centralnog atoma iz gornje i donje ravni i sva tri iz međuravni. U zbiru dobijam o šest atoma.
Koordinacioni broj je 12.
Faktor APF, gustina pakovanja iznosi 0,74.
zapremina atoma u jediničnoj ćeliji
APF   0, 74 (5.5)
zapremina jedinične ćelije

Atomi se dodiruju duž stranice a tako da je veza između a i R data relacijom 5.6:
a  2R (5.6)

Odnos stranica kod ovog tipa rešetke iznosi

c 8

a 3

Slika 5.3 - Gusto pakovana heksagonalna kristalna rešetka (a) redukovana jedinična ćelija, (b) agregati atoma
Materijali u građevinarstvu 1

5.2.1.5 IZRAČUNAVANJE GUSTINE KRISTALA

Poznavanje kristalne strukture omogućava nam izračunavanje teoretske gustine, ρ, preko relacije 5.7:
nA
 (5.7)
Vc N A

gde su
 n - broj atoma koji pripadaju svakoj jediničnoj ćeliji
 A - atomska težina
 Vc - zapremina jedinične ćelije
 NA - Avogadrov broj (6,023 × 1023 atoma/mol)

5.3. STRUKTURA KRISTALA KERAMIKE

Keramički materijali se sastoje od najmanje dva elementa te je njihova struktura mnogo kompleksnija od
strukture metala. Zastupljene su i jonske i kovalentne veze, a najčešće kombinacija ove dve veze. Keramički
materijali kod kojih je zastupljena jonska veza, u čvorovima kristalne rešetke imaju jone umesto atoma. Joni
metala se zovu katjoni i pozitivno su naelektrisani jer daju svoje valentne elektrone nemetalnim jonima anjonima
koji su negativno naelektrisani. Dve karakteristike jona određuju njihovu kristalnu strukturu:
 vrednost naelektrisanja svakog jona i
 odnos poluprečnika katjona i anjona.
Kristal mora biti električno neutralan, tj. pozitivno naelektrisanje katjona mora biti neutralisano negativnim
naelektrisanjem anjona. Katjoni daju elektrone te su obično manje veličine od anjona. Svaki katjon teži da ima što
veći broj anjona u svom okruženju. Isto je i sa anjonima. Stabilne su one keramičke strukture kod kojih su anjoni,
koji okružuju katjon, u kontaktu sa katjonom, slika 5.4.

Stabilna Stabilna Nestabilna

Slika 5.4 - Stabilna i nestabilna konfiguracija anjon-katjon

5.3.1. POLIMORFIZAM I ALOTROPIJA

Neki metali kao i nemetali mogu imati više od jednog tipa kristalne strukture, fenomen poznat kao
polimorfizam. Na primer ugljenik se nalazi u tri oblika: dijamant, grafit, fuleren. Kada su u pitanju elementi onda
se kaže da dati element ima više alotropskih modifikacija. Kristalna struktura koja preovlađuje zavisi od
pritiska i temperature. Naime, pod dejstvom spoljašnjih faktora (temperatura, pritisak) neke supstance mogu da
promene kristalni oblik uz očuvanje hemijske prirode (hemijskog sastava i građe molekula). Ove pojave su
moguće kod elemenata (ugljenik, sumpor, silicijum, gvožđe), ali i kod jedinjenja (led, SiO 2,..). Dovođenjem toplote
(temperatura je mera dovedene količine toplote) i promenom pritiska omogućava se neophodno kretanje
osnovnih čestica u toku procesa izmene tipa kristalne rešetke.

5.3.1.1 MONOKRISTAL
Kod kristalnih materijala kada je periodično ponašanje atoma u prostoru perfektno, bez greške, za rezultat
dobijamo monokristal. Sve jedinične ćelije se međusobno povezuju na isti način i sa istom orjentacijom.
Monokristali se nalaze u prirodi ali se mogu i veštački proizvesti. Obično njihov rast mora da se odvija u veoma
čistoj atmosferi. Ako bi rast kristala bio potpuno slobodan (bez sprečavanja spoljašnje sredine), kristal bi
poprimio oblik gde dominiraju ravne površine. Poslednjih godina monokristal je postao veoma bitan za
elektronsku industriju i industriju aviomotora.
Materijali u građevinarstvu 1

5.3.1.2 POLIKRISTALNI MATERIJALI

Većina kristalnih materijala je načinjena od mnoštva manjih kristala ili zrna. Ovakvi materijali se zovu
polikristali. Polikristali se formiraju u procesu prelaska supstance iz tečnog u čvrsto agregatno stanje. Faze u
procesu nastanka polikristala pri očvršćavanju su šematski prikazane na slici 5.5. U početku se formiraju mali
kristali, nukleusi, na različitim mestima u tečnoj fazi. Ovi kristali imaju razli čitu kristalografsku orjentaciju, slika
5.5a. Mala zrna rastu u toku stalnog dodavanja nuklesu atoma iz tečne faze. Na kraju procesa očvršćavanja zrna
se dodiruju, slika 5.5c. Kao što se vidi na slici 5.5, kristalografska orjentacija varira od zrna do zrna. Površina po
kojoj se dva zrna graniče se zove granica zrna, 5.5d.

a) b) c) d)

Slika 5.5 - Šematski prikaz različitih etapa u procesu očvršćavanja polikristalnih materijala; kvadratić označava jediničnu ćeliju.
(a) mali kristalni nukleus; (b) rast kristala; (c) završen proces kristalizacije; (d) struktura zrna koja se vidi pod mikroskopom
crne linije označavaju granice zrna

5.3.1.3 ANIZOTROPIJA
Fizičke osobine nekih monokristala zavise od pravca u kom se vrši merenje. Na primer, modul elestičnosti,
električna provodljivost i indeks refrakcije mogu imati različite vrednosti u različitim pravcima. Ova zavisnost
osobina od kristalografskog pravca se zove anizotropija i vezana je za razlike u ras tojanjima između jona ili atoma
u različitim pravcima. Materijali čije osobine ne zavise od pravca u kom se obavlja merenje zovu se izotropni
materijali. Za većinu polikristalnih materijala kristalografska orjentacija zrna je potpuno slobodna. U ovakvim
situacijama čak i ako je zrno anizotropno, materijal načinjen od ovih zrna se ponaša izotropno. Vrednost osobine
koju merimo je obično srednja vrednost dobijena merenjem date veličine u različitim pravcima.

5.4. NEKRISTALNI MATERIJALI

Mnoge čvrste materije nemaju kristalnu strukturu. Njihova se struktura ne sastoji od ponovljenih
trodimenzionalno uređenih atoma, niti mogu biti opisane u smislu nesavršenosti kristalne rešetke. Međutim, u
njima postoji neka lokalna uređenost na malim udaljenostima, a nedostaje uređenost na većim rastojanjima.
Materijali u čvrstom stanju koji nemaju uređenost na velikim rastojanjima zovu se nekristalne ili amorfne
materije.
Prethodno je pomenuto da su nekristalni materijali oni kod kojih nedostaje pravilno ređanje atoma na
relativno velikim atomskim rastojanjima. Ponekad se ovi materijali zovu i amorfni materijali ili pothlađene
tečnosti u želji da se istakne struktura koja podseća na tečnosti. Na slici 5.6 je prikazana struktura silicijum
oksida (Si O 2) u kristalnom i amorfnom obliku. U oba slučaja atom silicijuma (Si ) je vezan za tri kiseonikova
atoma, ali je u prvom slučaju, (Slika 5.6a), struktura na većim rastojanjima uređena, a u drugom neuređena,
(Slika 5.6a).
Da li će se u procesu očvršćavanja formirati kristalna ili amorfna struktura zavisi od pokretljivosti atoma i
lakoće sa kojom atomi zauzimaju svoje položaje u kristalnoj rešetki. Kod amorfnih materijala je prisutno otežano
kretanje atoma/jona/molekula te se ne mogu pokretati i zauzimati položaje koji odgovaraju pravilno uređenoj
kristalnoj rešetki. Uređena kristalna rešetka ima strukturu sa najnižom energijom. Na primer, brzim hlađenjem
na temperaturi očvršćavanja favorizuje se formiranje nekristalne strukture jer je malo vremena ostavljeno za
proces stvaranja kristala, tj uređene kristalne rešetke. Metali formiraju kristalne strukture, dok su neke vrste
keramičkih materijala kristalne, a tradicinalna keramika (opeka, crep...) je mešavina kristalne i nekristalne
strukture. Stakla su u potpunosti nekristalne strukture, dok polimeri mogu biti u potpunosti nekristalni ili
mešavina kristalne i nekristalne strukture.
Materijali u građevinarstvu 1

Atom silicijuma
Atom kiseonika

a) b)

Slika 5.6 - Dvodimenzionalna šema strukture (a) kristal S iO2 i (b) nekristalne strukture SiO2

5.5. DEFEKTI KRISTALNE REŠETKE

U realnim uslovima je veoma teško dobiti kristalnu rešetku gde postoji savršena pravilnost u prostornom
rasporedu atoma (jona). Kod svakog kristala postoje određeni defekti, te u većini slučajeva prisustvo defekata
menja neku od osobina materijala. Prisustvo defekata ne mora uvek da znači pogoršanje osobina materijala. U
većini slučajeva se sa kontrolisanim uvođenjem defekata u strukturu kristala postižu željene osobine materijala.
Pod pojmom "defekti strukture kristala" se podrazumeva odstupanje od pravilnog rasporeda atoma, jona ili
molekula u prostoru; defekt može da ima jednu, dve i tri dimenzije.
Defekti kristala mogu biti:
 tačkasti
 linearni (jednodimenzionalni) i
 površinski (dvodimenzionalni, spoljašnja površina, granice zrna)

5.5.1. TAČKASTI DEFEKTI

Tačkastim defektima se naziva narušena periodičnost kristala, čije su dimenzije reda veličine atoma.
Tačkasti defekti su usko lokalizovane greške u pravilnosti izgradnje rešetke. Tačkasti defekti nastaju po pravilu
usled:
 odsustva osnovnog atoma rešetke (atoma koji bi da je prisutan dao savršen kristal) - vakanse
 postavljanjem stranog atoma na mesto osnovnog atoma u kristalnoj rešetki - supstitucioni atom
 premeštanjem osnovnog atoma iz regularnog položaja u prazan prostor između atoma osnovne rešetke
ili dolaskom stranog atoma u ovaj prostor - intersticijalni atom.
Tačkasti defekti su mesta lokalne deformacije kristalne rešetke. Najjednostavnji defekti iz ove grupe su
vakanse, ili prazna mesta u kristalnoj rešetki gde bi inače trebalo da budu smešteni atomi. Sve kristalne strukture
imaju vakanse tako da ustvari nije moguće stvoriti materijal slobodan od vakansi. Vakanse nastaju tako što atom
usled termičkog kretanja izađe na površinu kristala pa jedno čvorno mesto ostaje prazno i tako se obrazuje
praznina.
Broj vakansi, NV, za datu količinu materijala zavisi od temerature i raste sa porastom temperature prema
relaciji 5.8:
Qv

NV  Ne kT
(5.8)

NV - broj vakansi
N - ukupan broj atomskih položaja
Q V - energija potrebna za formiranje vakansi
T - apsolutna temperatura, K
k - Bolcmanova konstanta ili gasna konstanta (1,38x10 23 J/atomK)
Prema relaciji 5.8, broj vakansi raste sa porastom temperature. Kod metala taj broj u blizini temperature
topljenja iznosi oko 10-4, tj jedno vakansno mesto na 10 000 regularnih mesta atoma.
Materijali u građevinarstvu 1

Do formiranja intersticijalnih defekata dolazi sa smeštanjem atoma u prazan prostor kristalne rešetke.
Postoje:
 Samointersticijalni ili sopstveni intersticijalni defekti: nastaju sa prelaskom atoma iz tačke rešetke (atom
domaćina) u prazan prostor rešetke
 Intersticijalni defekti: kada se "strani" atom smesti u ovaj prazan prostor rešetke
Ove vrste defekta su prikazane na slici 5.7.

intersticija

vakansa

Slika 5.7 - Dvodimenzionalni šematski prikaz vakansi i popunjenih intersticijalnih mesta u kristalnoj rešetci sa atomom tog
kristala

5.5.1.1 TAČKASTI DEFEKTI KOD KERAMIKE

Kod keramičkih materijala takođe postoje tačkasti defekti. Kako keramički materijali imaju najmanje dve
vrste jona (anjoni i katjoni 1) onda imamo defekte svakog jona posebno. Teoretski mogu da postoje vakanse i
intersticijalni defekti anjona i katjona. Međutim, anjoni su veoma veliki za zapreminu šupljina u koju treba da se
smeste. Njihov prelazak u intersticijalne položaje bi značio pojavu napona pritiska usmerenu ka jonima u
tačkama kristalne rešetke, koji okružuju dati anjon. Iz tih razloga je nastanak anjonskih intersticijalnih defekata
malo verovatan. Na slici 5.8 su prikazane anjonske i katjonske vakanse i katjonski intersticijalni defekti
strukture.

katjonska intersticija

anjonska vakansa katjonska vakansa

Slika 5.8 - Šematski prikaz katjonskih i anjonskih vakansi i katjonskih intersticijalnih položaja

5.5.2. DISLOKACIJE (LINEARNI DEFEKTI )

Linijske nesavršenosti, slično tačkastim, definisane su načinom na koji njihovo prisustvo utiče na prekid
uređenosti rešetke. Kako se iz imena da naslutiti, nesavršenost je koncentrisana duž linije. Prema tome,
nesavršenost se može smatrati kao granica između dva područja sa obe strane jedne površine, od kojih je s vako
savršeno unutar sebe, ali su oba u međusobnom raskoraku.
Ove greške mnogo utiču na mehaničke osobine kristala. Granica između ta dva područja može da bude:

1Anjoni su negativno naelektrisani joni. Nastaju tako što atomi primaju elektrone, te je njihova zapremina veća od katjona
koji nastaju tako što daju elektrone, te postaju pozitivno naelektrisani joni.
Materijali u građevinarstvu 1

 ivična dislokacija.
 zavojna dilsokacija
 mešovita dislokacija

Ivična dislokacija je linearni defekat i prikazana je na Slici 5.9, kao umetnuta poluravan između dve
kristalografske ravni. Završava se sa linijom (dislokaciona linija). Dislokaciona linija kod umetnute ravni kao na
Slici 5.9, se označava simbolom ┴. Kada se poluravan sa atomima umetne u donji deo kristala tada se označava sa
┬. Dislokaciona linija predstavlja granicu između deformisanog i nedeformisanog dela. Ako na rešetku deluje
naprezanje na smicanje, τ, duž ravni klizanja sp, Slika 5.10a, deo kristala iznad ravni klizanja se pomera u
odnosu na deo kristala ispod ravni klizanja za jedno međuatomsko rastojanje, Slika 5.10b. Kao rezultat tog
pomeranja javlja se vertikalna umetnuta ravan bb iznad ravni klizanja. U odnosu na n vertikalnih ravni ispod
ravni klizanja, nalazi se n+1 vertikalnih ravni iznad ravni klizanja, zbog čega su vertikalne ravni klizanja
sabijene, a ispod razvučene. Rešetka mora da se elastično deformiše da bi se prilagodila novom stanju.U oblasti
oko dislokacione linije postoji lokalna deformacija kristalne rešetke. Atomi iznad dislokacione linije su sabijeni, a
oni ispod istegnuti. Vrednost ove deformacije opada sa povećanjem udaljenosti od dislokacione linije. Zato su
atomi u okruženju dislokacije, a iznad dislokacione linije napregnuti na pritisak dok su atomi ispod dislokacione
linije napregnuti na zatezanje. Ova pojava se konstatuje na osnovu povećanja međuatomskog rastojanja u okolini
umetnute poluravni. Stepen deformacije kristalne rešetke se sa povećanjem rastojanja od umetnute ravni
smanjuje.
Dislokacija može biti pozitivna i negativna. Pozitivna je ako je umetnuta poluravan iznad klizne ravni
(oznaka ┴), a negativna ako je ispod ravni klizanja (oznaka ┬).

Burgersov vektor
b

dislokaciona T
linija

Slika 5.9 - Položaj atoma unutar ivične dislokacije;dodatna poluravan sa atomima je prikazana u perspektivi

n+1
t t
b

s p s p
b

t t
n
a) b)

Slika 5.10 - a) kristalna rešetka bez defekata, b)pozitivna ivična dislokacija

Drugi tip linearne dislokacije se zove zavojna dislokacija, Slika 5.11. Ova dislokacija izgleda kao defekt
kristalne rešetke koji se formirao nakon dejstva napona na smicanje jer je gornji deo kristala pomeren za jedno
Materijali u građevinarstvu 1

atomsko rastojanje u odnosu na donji deo. Deformacija u pogledu narušavanja pravilnosti ponavljanja atomskih
položaja je takođe linearna i prati dislokacionu liniju AB. Ovaj tip dislokacije se takođe označava simbolom.
Oznaka simbola je data na Slici 5.11.a. Zavojna dislokacija ima pomerenu poluravan.

dislokaciona
linija Burgersov
vektor b

Slika 5.11 - a) Zavojna dislokacija u kristalu, b) zavojna dislokacija – pogled odgore

Praktično svi kristalni materijali sadrže dislokacije. Ova vrsta defekata u materijalu nastaje ili u procesu
očvršćavanja (prelazak iz tečnog u čvrsto stanje), tokom plastične deformacije ili kao posledica razvijanja
termičkih napona nastalih u procesu brzog hlađenja. Postojanje defekata kristalne rešetke materijala u obliku
dislokacija je preduslov za pojavu plastične deformacije kristalnih materijala (metal, keramika). Ova vrsta
defekata se može zapaziti i kod polimera, mada postoje kontraverzna tumačenja o načinu njihovog nastanka.

5.5.3. POVRŠINSKI DEFEKTI

Površinski defekti su dvodimenzionalni defekti koji odvajaju delove materijala sa različitom kristalnom
strukturom i/ili kristalografskom orjentacijom. Nastaju usled promena u slaganju atomskih ravni duž granice. U
ove defekte spadaju spoljašnje površine, granice zrna, razni defekti nastali u procesu proizvodnje kao i granice
faza.

5.5.3.1 SPOLJAŠNJA POVRŠINA

Spoljašnja površina se smatra defektom jer duž ove površine dolazi do prekida kristalne strukture
(pravilnog uređenja atoma u prostoru). Sa jedne strane površine se nalaze atomi čvrste materije, a sa druge se
može nalaziti vazduh, neka gasovita supstanca ili neka tečnost. Površinski atomi nisu vezani za maksimalan broj
susednih atoma te imaju višak energije. Dakle njihova energija je veća od energije atoma u unutrašnjosti koji su
sa svih strana okruženi sa istom vrstom atoma. Drugim rečima, međuatomske veze površinskih atoma nisu
zadovoljene te povećavaju ukupnu energiju površine (J/m 2). U cilju smanjenja površinske energije (materijali
teže da smanje ukupnu energiju, ako je to moguće). Na primer, tečnosti zauzimaju oblik sa najmanjom površinom
(sferni oblik), dok čvsti materijali zbog krutosti strukture to rade na druge načine (vezuju za površinu materije
koje će u većoj meri smanjiti njihovu energiju).

5.5.3.2 GRANICE ZRNA

Granice zrna su površine koje razdvajaju dva zrna u polikristalnom materijalu sa različitom
kristalografskom orjentacijom. Granica zrna je šematski prikazana na Slici 6.13. Na granicama zrna koje su široke
nekoliko atomskih rastojanja, postoji odstupanje od orjentacije kristala od jednog zrna do susednog zrna. Tako
granica zrna predstavlja prelazno područje između dva zrna unutar kojih postoji savršeno pakovanje atoma.
Između različitih susednih zrna postoje različiti stepeni kristalografskih ods tupanja. Kada je ovo odstupanje
malo, svega nekoliko stepeni, koristi se termin mali ugao granice zrna. Duž granica zrna atomi su manje pravilno
vezani (nisu sa istim brojem atoma okruženi u dva susedna zrna) tako da se i kod njih kao i kod spoljašnje
površine javlja površinska energija. Ovaj oblik energije je funkcija stepena odstupanja od pravilne orjentacije.
Vrednost ove energije je veća kod velikog ugla granice zrna. Ove granice, pošto raspolažu energijom koja može
da se upotrebi za hemijsku reakciju, hemijski su mnogo aktivnije od unutrašnjosti zrna.
Materijali u građevinarstvu 1

ugao pomeranja

veliki ugao
granice zrna

mali ugao
granice zrna

ugao pomeranja
Ugao

Slika 5.12 - Šematski dijagram koji pokazuje granice malog ugla i položaj susednih atoma

Stoga, rastvaranje stranih supstanci drugačije prirode u odnosu na supstancu koja izgrađuje kristalnu
rešetku najčešće počinje na granicama zrna. Pošto je kod krupnijih zrna ukupna površina granica manja od iste
materije načinjenje od sitnijih zrna onda je i ukupna površinska energija manja kod supstanci sa krupnijim od
supstanci sa sitnijim zrnima.

5.5.4. DRUGI DEFEKTI

Drugi površinski defekti su granice faza u multifaznim sistemima gde postoji iznenadna promena fizičkih
i/ili hemijskih osobina, zapreminski defekti koji uključuju pore, šupljine, itd.

5.6. ZAKLJUČAK
Osnovna izgrađivačka jedinica u čvrstim telima može biti atom, jon ili molekul. Kristalne strukture se od
nekristalnih, amorfnih, struktura razlikuju po stepenu uređenosti na većim rastojanjima.
Većina metala ima tip kristalne rešetke koji odgovara relativno jednostavnim kristalnim strukturama:
površinski centriranu kubnu rešetku, zapreminski centriranu kubnu rešetku i heksagonalno gusto pakovanu
rešetku.
Kod keramičkih materijala su moguće i kristalne i nekristalne strukture.
Teoretska gustina metala i keramike sa kristalnom strukturom se može proračunati na bazi strukture
jedinične ćelije i atomskih težina.
Monokristali su materijali gde pravilno ređanje atoma u prostoru nije narušeno. Takvi kristali obično imaju
ravne površine i definisan geometrijski oblik. Međutim većina kristalnih materijala su polikristali načinjeni od
mnoštva malih zrna različite kristalografske orjentacije.
Sve čvrste supstance sadrže mnoštvo defekata ili odstupanja od savršene kristalne strukture. Nekoliko vrsta
defekata je kategorizovano na osnovu oblika i veličine.
Tačkasi defekti su vezani za jednu ili dve atomske pozicije. Kod metala imamo vakanse i samo intersticijalne
(sopstvene) defekte, tj u intersticijalnim položajima su atomi metala ″domaćina″. Kod keramičkih materijala s u
mogući intersticijalni defekti i za anjone i katjone.
Dislokacije su jednodimenzionalni defekti (linijska i zavojna).
U ostale defekte spadaju spoljašnja površina, granice zrna (malog i velikog ugla), zapreminski defekti
(pukotine, pore).