Materijali u građevinarstvu 1

MATERIJAL 3
Materijali u građevinarstvu 1

4. ATOMSKA STRUKTURA, MEĐUATOMSKE I MEĐUMOLEKULSKE

VEZE
Neke od važnih osobina čvrstih materijala zavise od atomske strukture kao i od interakcije atoma ili
molekula od kojih se sastoji data supstanca.

4.1. STRUKTURA ATOMA

Struktura atoma je objašnjena na bazi kvantnomehaničke teorije (Borov model atoma) koja kaže da se atom
sastoji od jezgra u kom se nalaze protoni (pozitivno naelektrisane čestice) i neutroni (neutralne čestice). Oko
jezgra kruže elektroni po kružnim putanjama.
Elektroni i protoni su naelektrisane čestice (1,6 x 10 -19C). Naelektrisanje je negativno za elektron i pozitivno
za proton. Mase ovih čestica imaju veoma malu vrednost; protoni i neutroni imaju istu masu, 1,67x 10 -27 kg, dok
elektron ima masu 9,11x10-31kg.
Svaki hemijski element karakteriše broj protona u nukleusu, ili atomski broj (Z). Kod neutralnih atoma
atomski broj odgovara broju elektrona. Atomski brojevi se kreću od 1 za vodonik do 92 za uranijum.
Atomska masa (A) je suma mase protona i neutrona u nuklusu. Iako je broj protona isti za sve atome datog
elementa, broj neutrona (N) može da varira. Atomi elemenata sa dve ili više atomskih masa zovu se izotopi.
Atomska težina elementa odgovara srednjoj vrednosti atomskih masa izotopa koji se najčešće javljaju u
prirodi. Jedinica za atomsku masu (amu) je 1/12 atomske mase najčešće korišćenog izotopa ugljenika ( 12C)
(A=12.000).
A Z N
Kada se atomska težina izrazi u jedinicama g/mol, tada se zove relativna atomska težina. Na primer
relativna atomska težina Fe je 55.85 g/mol.
Relativna molekulska masa (Mr) je broj koji pokazuje koliko je puta masa jednog molekula veća od 1/12
mase ugljenikovog izotopa C-12. Relativne molekulske mase izračunavamo sabiranjem relativnih atomskih masa
elemenata koji čine molekul. Jedinica je g/mol.
Mol je količina supstance koja sadrži onoliki broj čestica (atoma, molekula, jona, elektrona) koliko ima
atoma u 0,012 kg ugljenikovog izotopa C-12. Taj broj se naziva Avogadrov broj.
U 1 molu supstance ima 6.023x1023 (Avogadrov broj-NA ) atoma ili molekula.

4.1.1. ELEKTRONI U ATOMIMA

Energija elektrona je kvantifikovana i elektroni mogu da imaju samo određene vrednosti energija. Njihova
energija se izražava u kvantima. Svaka putanja po kojoj se kreće elektron ima određenu vrednost energije.
Elektron sa promenom putanje menja stanje energije, ali pri tome mora da načinti kvantni skok bilo do višeg
nivoa (absorpcija energije) ili do nižeg nivoa (emisija energije). Putanje po kojim se kreću elektoni su energetski
jasno definisane. Na Slici 4.1 prikazani su glavni energetski nivoi elektrona označeni slovima (K, L, M, N…), a oni
su podeljeni na podnivoe (s, p, d, f). Na podnivoima takođe postoje razlike u energetskim stanjima elektrona
(orbitale).
Svaki nivo (K, L, M, N..), je dodatno obeležen glavnim kvantnim brojem, n, a njegova vrednosti za nivo K je 1,
L je 2, itd, (Tabela 4.3- Maksimalan broj elektrona na glavnim energetskim nivoima i podnivoima). Broj i vrsta
podnivoa na svakom nivou je data na slici 4.2. i u tabeli 4.1. Svaki podnivo i nivo može da primi samo određen
broj elektrona. Maksimalan broj elektrona u glavnim energetskim nivoima i podnivoima je dat u tabeli 4.1.
Popunjavanje podnivoa i nivoa sa elektronima se odvija po pravilima koja su definisana preko Paulijevog
principa isključivosti.
Materijali u građevinarstvu 1

elektron
f d
p
f d s
p
f d s
p
d s
jezgro p

Energija
d s
p
s
p
s
s

orbitala
1 2 3 4 5 6 7
Glavni kvantni broj
Slika 4.1- Šematski prikaz Borovog modela Slika 4.2- Šematski prikaz relativnih energija elektrona za različite
nivoe i podnivoe

Tabela 4.3- Maksimalan broj elektrona na glavnim energetskim nivoima i podnivoima

Glavni Glavni Broj elektrona

Energetski
kvantni energetski Broj orbitala
podnivo Podnivo Nivo
broj nivo
1 K s 1 2 2
s 1 2
2 L 8
p 3 6
s 1 2
3 M p 3 6 18
d 5 10
s 1 2
p 3 6
4 N 32
d 5 10
f 7 14

Što su elektroni dalje od jezgra atoma to je njihova energija veća. Fizičke i hemijske osobine atoma određuju
elektroni koji se nalaze na podnivoima najudaljenijim od jezgra (spoljašnji elektroni) jer imaju najveći sadržaj
energije, pa se zato mogu lakše pobuditi i odvojiti od atoma. Ovi elektroni se nazivaju valentni elektroni. Ovi
elektroni se najlakše mogu odvojiti od atoma, dakle pokretni su i izuzetno važni jer učestvuju u stvaranju veza
između atoma. Mnoge fizičke i hemijske osobine su posledica broja i vrednosti energije koju je potrebno uložiti
za izdvajanje valentnih elektrona iz atoma. Valentni elektroni učestvuju u hemijskim reakcijama (odlaze od
atoma domaćina) sa ciljem da atomi kojim su pripadali, sa njihovim odlaskom, postignu konfiguraciju u kojoj
neće biti nepopunjenih podnivoa, tj. dostignu stabilnu konfiguraciju. Dakle, do stvaranja veza između atoma-
hemijskih reakcija dolazi samo ako se pri tome uspostavlja stabilna elektronska konfiguracija/maksimalna
popunjenost nivoa K, L, M, N (stanje sa najmanjom energijom).
Neki atomi nemaju potrebe da otpuštaju elektrone iz poslednjeg nivoa jer imaju popunjene sve podnivoe, tj
imaju stabilnu elektronsku konfiguraciju te ne ulaze u hemijske reakcije. Dakle, putanje sa valentnim
elektronima su potpuno popunjene. To su elementi koji valentne elektone imaju u K i L energetskim nivoima, tj
elementi sa dva odnosno osam elektrona, kao u helijumu, neonu, argonu i kriptonu. Za ove elemente kažemo da
su inertni jer nemaju potrebu da razmenjuju valentne elektrone zbog uspostavljene stabilne konfiguracije, te ne
učestvuju u hemijskim reakcijama.
Atomi koji nisu inertni stabilnu elektronsku konfiguraciju postižu davanjem ili primanjem elektrona. Na ovaj
način stabilnu konfiguraciju postižu atomi koji su u periodnom sistemu dosta udaljeni jedan od drugog (elementi
IA, IIA, VIA i VIIA grupe).
Atomi koji do stabilne konfiguracije ne mogu da dođu davanjem ili uzimanjem elektrona stvaraju veze u
kojim su elektroni i formiraju elektronske parove koji istovremeno pripadaju jednom i jednom i drugom atomu
Materijali u građevinarstvu 1

koji učestvuju u njihovom stvaranju. Ovaj tip veze najčešće formiraju elementi iz grupe IIIA, IVA i VA periodnog
sistema elemenata.

4.2. PERIODNI SISTEM ELEMENATA

U XIX veku hemičari su proučavali svaki element posebno. Prilikom otkrića nekog elementa nije se ni
pretpostavljalo da je on u bilo kakvoj vezi sa drugim elementima jer nije bila nađena opšta zakonitost u
sličnostima i razlikama između elemenata. Prvi pravi mozaik koji je sadržao sve do tada poznate el emente
sklopio je ruski hemičar D. I. Mendeljejev (Slika 4.4). Da bi sastavio ovaj mozaik on se zapitao šta je to što
određuje fizičke i hemijske osobine svakog elementa. Uzevši u obzir do tada poznate hemijske osobine elemenata
i njihovih jedinjenja, otkrio je pravilnost da su osobine elemenata periodična funkcija njihovih atomskih težina.
Mendeljejev je elemente poređao u horizontalne i vertikalne nizove. Horizontalni niz je nazvao perioda, a
vertikalni grupa. U horizontalnim nizovima osobine se postepeno menjaju dok su u vertikalnim nizovima
elementi sličnih fizičkih i hemijskih osobina. Danas se zna da su osobine elemenata određene rasporedom
elektrona u atomu, a raspored elektrona je određen atomskim brojem elementa. Atomski broj određuje tačan
položaj elementa u periodnom sistemu i naziva se redni broj elementa.
Elementi poređani prema porastu atomskog broja formiraju sedam horizontalnih redova koji se zovu
periode. Svaki element u horizontalnom redu ima jedan proton odnosno elektron više od svog prethodnika.
Elementi u vertikalnim redovima, grupama, uređeni su tako da imaju isti broj elektrona u istom podnivou
(s,p,d,f) za različite glavne kvantne brojeve. Može se reći da oni elementi koji su u istoj koloni imaju isti broj
valentnih elektrona kao i slične hemijske i fizičke osobine.
Ove osobine se postepeno menjaju u horizontalnom pravcu od leve ka desnoj strani (Slika 4.4).

Slika 4.4 - Periodni sistem elemenata

Elementi iz nulte grupe (Slika 4.4, grupa 0), su inertni gasovi koji imaju stabilnu elektronsku konfiguraciju.
Grupe VIA i VIIA sadrže elemente kojim nedostaje dva odnosno jedan elektrona da bi postigli stabilnu
konfiguraciju. Elementi grupe grupe VIIA spadaju u grupu nemetala i sadrže elemente (F, Cl, Br, J, At). Ovi
elementi se zovu halogenidi. Oni stabilnu konfiguraciju najlakše postižu primanjem jednog elektrona, čime broj
elektrona poraste do broja elektrona najbližeg inertnog elementa (u periodnom sistemu je smešten u ″0″ grupu).
Alkalije (metali) su elementi prve grupe (Li, Na, K), IA, a zemnoalkalni elementi, (Be, Mg, Ca) pripadaju IIA
grupi. Alkalije imaju jedan elektron više od broja elektrona potrebnih za stabilnu konfiguraciju, a zemnoalkalni
elementi dva elektrona više. Između IIA i IIIA grupe u periodnom sistemu, nalaze se elementi koje zovemo
prelazni metali. Za postizanje stabilne konfiguracije njima je lakše da otpuste jedan, odnosno dva elektrona i
postignu konfiguraciju inertnog gasa.
Materijali u građevinarstvu 1

Grupe IIIA, IVA i VA (B,Si, Ge,As, itd) pokazuju karakteristike koje su između metala i nemetala. Broj njihovih
valentnih elektrona je takav da do stabilne konfiguracije dolaze ili otpuštanjem ili primanjem relativno velikog
broja elektrona. Većina elemenata u periodnom sistemu su metalne prirode. Oni se ponekad zovu i
elektropozitivni elementi, čime je označeno da dajući valentne elektrone postaju pozitivno naelektrisani joni.
Elementi smešteni na desnoj strani su elektronegativni (VIIA i VIA) tj. rado primaju elektrone i formiraju
negativno naelektrisane jone, ili dele elektrone sa drugim atomima (IIIA, IVA i VA).

4.3. TIPOVI VEZA IZMEĐU ATOMA PRI FORMIRANJU MOLEKULA

Samo nekoliko elemenata nalazi se u prirodi u obliku slobodnih atoma. Atomi većine elemenata teže da se
međusobno povežu, tj. sjedine. Spajanjem atoma iste vrste nastaju molekuli elemenata, a spajanjem atoma
različite vrste nastaju molekuli jedinjenja.
Za razumevanje mnogih fizičkih i mehaničkih osobina materijala, kao što je Young-ov modul elastičnosti, E,
potrebno je poznavanje sile koja dejstvuje između atoma (molekula) i načina pakovanja atoma. Između atoma se
uspostavlja veza jer je energetsko stanje nastalog molekula manje od energetskog stanja atoma.
Veza između atoma se uspostavlja pomoću elektrona iz poslednjeg elektronskog nivoa, v alentnih elektrona,
koji mogu potpuno preći sa jednog atoma na drugi (jonska veza) ili se dva atoma povezuju preko zajedničkog
elektronskog para (kovalentna veza). Ova teorija se zasniva na stabilnosti elektronskih konfiguracija atoma
plemenitih (inertnih) gasova sa dva odnosno osam elektrona u spoljašnjem sloju elektronskog omotača.
Činjenica da inertni gasovi ne mogu da reaguju navela je na zaključak da stanje dubleta (dva) ili okteta elektrona
(osam) u spoljašnjem sloju obezbeđuje maksimalnu stabilnost. To je onda razlog da i ostali atomi teže da
postignu tu stabilnost.

4.3.1. ATOMSKE VEZE I ENERGIJA

Razumevanje mnogih fizičkih pojava u materijalima zavisi od toga da li poznajemo karakter međuatomskih
veza koje povezuju atome u celinu. Uspostavljanje veze između dva atoma se najbolje može predstaviti
dovođenjem dva atoma na malo rastojanje sa velike udaljenosti. Na primer, na slici 4.4a jedan atom je postavljen
u koordinatni početak (atom 1), a drugi (atom 2) se iz velike udaljenosti približava atomu u koordi natnom
početku (atom 1). Na velikoj udaljenosti se ne oseća interakcija, ali kako se atom 2 približava, na nekoj
udaljenosti od atoma 1 počinju da se osećaju privlačne sile (F p). Na rastojanju bliskom r0 na atom 2 počinju da
dejstvuju i odbojne sile (FO). Ukupna sila (FR ) se izračunava prema relaciji 4.1:

FR  FP  Fo (4.1)

gde su:
 FP - privlačna sila,
 FO - odbojna sila,
 FR - rezultanta
Veza je uspostavljena kada su FP i FO u ravnoteži, tj. kada je FR =0 (ravnotežno stanje). Ako postoji mogućnost
ostvarivanja ravnotežnog rastojanja onda se stvaraju uslovi za formiranje veze. Kada se formira veza centri dva
atoma se nalaze na rastojanju r0-ravnotežnom rastojanju. Za mnoge atome r0 ima vrednost oko 0,3nm (3Å). Kada
se jednom nađu u ovoj poziciji dva atoma ne žele da se udalje niti da se približe (Slika 4.5a).
Uporedo sa promenom vrednosti sila F P, FO i FR menja se i potencijalna energija E atoma. Potencijalne
energije atoma kao i sile mogu biti privlačne EP, odbojna EO i ravnotežna ER . Između vrednosti energija kao i kod
sila važi relacija 4.2:

ER  EP  Eo (4.2)

Na slici 4.4b je predstavljena privlačna, odbojna i rezultujuća potencijalna energija kao funkcija
međuatomskog rastojanja dva atoma. Ravnotežna kriva predstavlja promenu ukupne energije dva atoma sa
promenom rastojanja njihovih centara. Ravnotežno rastojanje, r0, odgovara rastojanju za koje se postiže
minimum potencijalne energije krive koja predstavlja ukupnu energiju. Energija veze za ova dva atoma, E 0,
odgovara energiji u tački minimuma krive ukupne energije, i to je energija potrebna da se dovede atomima kako
bi se oni razdvojili i udaljili na veliko rastojanje. U ravnotežnom stanju E R ima minimalnu vrednost, a energija
veze dva atoma ima vrednost E0.
Materijali u građevinarstvu 1

Sila privlačenja, FP

Privlačenje
0

Sila, F
Međuatomsko rastojanje, r
Odbojna sila, FO

Odbijanje r0

Rezultanta, FR

+
a)

Energija odbijanja, EO
Odbijanje
Potencijalna energija, E

Međuatomsko rastojanje, r
0
Privlačenje

Ukupna energija, ER
E0

_ Energija privlačenja, EP

b)

Slika 4.5 - (a) Zavisnost odbojne, privlačne i rezultujuće sile od međuatomskog rastojanja za dva izolovana atoma.
(b) Zavisnost odbojne, privlačne i rezultujuće potencijalne energije od međuatomskog rastojanja za dva izolovana atoma.

Iako se ova analiza odnosi na idealnu situaciju, gde su prisutna samo dva atoma, slični i kompleksniji uslovi
postoje kod čvrstih materija gde deluju sile i postoje energije interakcije više od dva atoma. Vrednost energije
veze i oblik krive energija-međuatomsko rastojanje varira od materijala do materijala; posledica su vrste
atomske veze. Od vrednosti energije veze E0, oblika krive i tipa veze zavisi velik broj osobina materijala. Na
primer:
 materijal koji ima veliku vrednost energije veze ima i višu temperaturu topljenja.
 Modul elestičnosti materijala zavisi od oblika rezultantne krive sila-međuatomsko rastojanje.
Vrednost modula elastičnosti, E, je proporcionalna nagibu krive sila-međuatomsko rastojanje u tački
r0, relacija 4.3, slika 4.5:
 dF 
E   (4.3)
 dr r0
Nagib za materijale sa jakom vezom u tački r = r0 je veoma strm, a za materijale sa slabijom vezom blaži.

Elastična deformacija se manifestuje kao malo pomeranje atoma jednog u odnosu na drugi pri
dejstvu spoljašnje sile, pri čemu dolazi do privremenog rastezanja međuatomskih veza. Po prestanku
dejstva sile atomi se vraćaju u prvobitne položaje. Otuda je vrednost modula elastičnosti mera
otpora odvajanju dva susedna atoma, tj. mera jačine međuatomske veze.
Materijali u građevinarstvu 1

 dF 
  Jaka veza
 dr r 0

Sila, F
0
Međuatomsko rastojanje, r

Slaba veza

Slika 4.6 - Zavisnost sile i međuatomskog rastojanja za slabe i jake veze atoma. Vrednost modula elastičnosti je proporcionalna
nagibu krive, u tački ravnotežnog međuatomskog rastojanja, r 0

U čvrstim materijalima postoji tri tipa međuatomskih veza: jonska, kovalentna i metalna. Ove veze se zovu
primarne veze. U stvaranju svake veze učestvuju valentni elektroni, a priroda veze zavisi od elektronske
strukture atoma. Svaka od ove tri veze nastaje iz potrebe stvaranja stabilne elektronske konfiguracije (kao što je
struktura inertnog gasa). Postizanje strukture inertnog gasa ide uz popunjavanje ili pražnjenje spoljašnjeg
elektronskog omotača.
Postoje i sekundarne veze u čvrstim materijalima; one su slabije od primarnih ali je njihov uticaj na fizičke
osobine materijala značajan.
Hemijske veze se uslovno mogu podeliti na:
 Primarne
 Jonska
 Kovalentna
 Metalna veza.
Srednja energija ovih veza je nekoliko stotina kJ/mol.
 Sekundarne u koje spadaju:
 Vodonične veze sa energijom od 10....50 kJ/mol.
 Van der Waals-ove sile sa energijom veze od 0.1...1 kJ/mol.

4.3.1.1 PRIMARNE MEĐUATOMSKE VEZE

Jonska veza
Jonsku vezu je možda najlakše opisati i predstaviti. Nalazi se u materijalima sastavljenim od metala i
nemetala. Ovi elementi su smešteni horizontalno (periode) na krajevima tabele periodnog sistema elemenata.
Atomi metala lako daju valentne elektrone nemetalnim atomima. U procesu postizanja stabilne konfi guracije
atomi koji daju i oni koji primaju elektrone postaju joni. Atom natrijuma (element Na) može postići strukuturu
inertnog gasa neona ako da jedan elektron, čime postaje pozitivno naelektrisan jon. Davanjem jednog elektrona
atomu hlora nastaje jon hlora koji ima negativno naelektrisanje i konfiguraciju plemenitog gasa argona. Tako
nastaje jedinjenje natrijumhlorid NaCl, gde su Na i Cl joni vezani jonskom vezom. Ovaj tip veze je prikazan na slici
4.6.
Materijali u građevinarstvu 1

Kolumbova privlačna sila

{
Na+ Cl- Na+ Cl- Na+

Cl- Na+ Cl- Na+ Cl-

Na+ Cl- Na+ Cl- Na+

Cl- Na+ Cl- Na+ Cl-

Slika 4.7 - Šematsko predstavljanje NaCl

Privlačne sile su kolumbovsko-kulonovske prirode, tj. pozitivni i negativni joni na osnovu svog
naelektrisanja privlače jedan drugog. Za dva izolovana jona, energija privlačenja E P je funkcija međuatomskog
rastojanja prema relaciji
A
Ep  (4.4)
r
Analogna relacija važi za energiju odbijanja EO,
B
Eo  (4.5)
rn
A, B i n su konstante čije vrednosti zavise od datog jonskog sistema. Vrednost konstante n je oko 8.
Jonska veza nije usmerena, što znači da je vrednost ove veze u svim pravcima ista. U materijalima sa
jonskom vezom, radi postizanja energetske stabilnosti, svaki jon u prostoru oko sebe mora da ima raspoređene
suprotno naelektrisane jone (primer su keramički materijali). Broj raspoređenih suprotno naelektrisanih jona
zavisi od njihove veličine i vrednosti sile privlačenja. Stoga je kod ove veze v eoma izražena sklonost ka asocijaciji
jona. Ona je posebno izražena kod čvrstih tela. Molekuli sa ovom vezom rado obrazuju kristalnu rešetku u kojoj
je svaki jon okružen sa nekoliko suprotno naelektrisanih jona, a veze u svim pravcima imaju istu vrednost.
Energija veze se kreće između 600 i 1500 kJ/mol, što su relativno velike vrednosti, te za posledicu imaju
visoku temperaturu topljenja. Jonski materijali su obično tvrdi i krti, električni i termički izolatori. Za njih je
karakterističan poseban odnos prema vodi. U prisustvu vode dolazi do rastvaranja, hidratacije, hidrolize,
disocijacije.
Materijali koji obrazuju jonsku vezu uglavnom formiraju kristalnu rešetku. Tu spadaju:
 sve soli i materijali koji su obrazovani od više različitih soli (cement, karbonati, alumosilikati i dr.)
 jake baze (NaOH, KOH, Ca(OH) 2, Ba(OH)2)
 jake kiseline (H2SO 4, HCl, HNO 3)

Kovalentna veza
U kovalentnoj vezi se stabilna elektronska konfiguracija postiže formiranjem zajedničkih elektronskih
parova između dva susedna atoma. Oba atoma, koji su u kovalentnoj vezi, za zajednički elektronski par daju
najmanje po jedan elektron. Ova veza je šematski prikazana na slici 4.7 za metan (CH4). Atomi ugljenika imaju
četri valentna elektrona, dok svaki vodonikov atom ima po 1 valentni el ektron. Sa formiranjem zajedničkih
elektronskih parova svaki vodonikov atom postiže elektronsku konfiguraciju helijuma (dva elektrona u
poslednjoj ljusci), a ugljenik elektronsku konfiguraciju neona (osam elektrona u poslednjoj ljusci).
Materijali u građevinarstvu 1

H
Zajednički elektron koji Zajednički elektron koji
potiče od vodonika potiče od ugljenika

H C H

Slika 4.8 - Šematski prikaz kovalentne veze kod CH4

Elementi sa najvećim modulom elastičnosti kao što je ugljenik (C) u obliku dijamanta, silicijum (Si) i
germanijum (Ge), imaju čistu kovalentnu vezu. Materijali sa dominantnom kovalentnom vezom su silikatna
keramika, jedinjenja cementa, kamen.
Kovalentna veza je prisutna i kod polimera. Kovalentna veza je usmerena, tj postoji samo između dva atoma
koji učestvuju u formiranju ove veze. Usmerenost veze je posledica postojanja određenog oblika elektronskih
orbitala. Njihov oblik određuje geometrijski oblik strukture čvrstih kristalnih tela.
Mnogi nemetali (H2, Cl 2, F2, itd) kao i molekuli načinjeni od različitih atoma (CH 4, H2O, HNO 3 i HF) su
kovalentno vezani. Ovaj tip veze je indentifikovan i kod elemenata kao što su dijamant, Si, Ge i drugi elementi na
desnoj strani periodnog sistema.
Broj kovalentnih veza koje može da formira jedam atom je određen brojem valentnih elektrona. Ako je broj
valentnih elektrona N onda broj kovalentnih veza koje atom može da formira je 8-N. Na primer, za hlor (Cl) N=7,
8-N=1, što znači da se jedan Cl atom može vezati samo za jedan atom, kao u molekulu Cl 2. Slično važi i za C, N=4,
8-N=4. Dijamant (C) je u prostoru povezan sa 4 ugljenikova (C) atoma (Sl ika 4.8a). Ova veza je veoma jaka, a kod
grafita (Slika 4.8b), gde su ugljenikovi atomi smešteni u paralelnim ravnima, veze između ravni su slabe.
Dijamant je tvrd, a grafit mek. Kovalentne veze mogu biti veoma jake kao kod dijamanta sa temperaturom
topljenja >3550°C, ili je veoma slaba kao kod bizmuta koji se topi na oko 270°C. Kod polimera je zastupljena
kovaletna veza.
Međuatomske veze su najčešće jednim delom jonske a drugim kovalentne. Veoma malo materijala ima samo
jonsku ili samo kovalentnu vezu. Stepen zastupljenosti jedne od ove dve veze zavisi od položaja atoma u
periodnom sistemu, tj od razlika u elektronegativnosti. Što je veća razlika u elektronegativnosti (horizontalno i
vertikalno u odnosu na IVA grupu) to veza ima više jonski karakter. Suprotno, što su atomi bliži (manja razlika u
elektronegativnosti) veći je udeo kovalentne veze.
atom
ugljenika

atom
ugljenika

a) b)

Slika 4.9 - Šematski prikaz veze(a) dijamanta i(b) ugljenika

Materijali u građevinarstvu 1

Metalna veza
Metalna veza je primarana veza za metale i njihove legure1. Atomi metala imaju dva ili najviše tri valentna
elektrona. Valentni elektroni u metalima nisu vezani za određen atom, već su manje ili više slobodni za kretanje
kroz ceo metal. Može se smatrati da ti elektroni formiraju "elektronski gas", tj. kao da se između metalnih jona
kreće elektronski gas. Preostali nevalentni elektroni i atomski nukleusi formiraju jonsko jezgro čije pozitivno
naelektrisanje po veličini odgovara količniku ukupnog broja valentnih elektrona i broja atoma. Na slici 4.9
prikazana je metalna veza. Slobodni elektroni štite pozitivno naelektrisane jone od odbojnih sila koje bi se razvile
između njih. Drugim rečima, metalna veza nije usmerena. Slobodni elektroni dejstvuju kao lepak koji drži jone na
okupu. Energija veze i temperatura topljenja mogu biti slabe i jake. Za živu je 68 kJ/mol (0.7 eV/atom) do 850
kJ/mol (8,8 eV/atom) za tungsten. Odgovarajuće temperature topljenja su -39°C i 3410°C.
Zajednička karakteristika metalne i kovalentne veze je da dele elektrone, a razlike u karakteristikama su:
veza nije usmerena, nije polarizovana i dr. Svako jonsko jezgro je okruženo sa onoliko elektrona koliko
dozvoljava prostor u kristalnoj rešetki. Metali obrazuju kristalne rešetke velike gustine.
Metalne veze važe za elemente grupe IA i IIA.
Neke od opštih osobina različitih materijala se mogu objasniti tipom veze koji je zastupljen kod njih (metali,
keramika). Na primer, metali su dobri provodnici elektriciteta i toplote što je posledica prisustva slobodnih
elektrona. Nasuprot njima materijali vezani jonskim i kovalentnim vezama su tipični izolatori, termički i
električni. Prisustvo slobodnih elektrona čini da se oni relativno lako i gube. Zato je većina metala podložna
različitim oblicima korozije (reakcije na površini metala u prisustvu vode ili vodenih rastvora).
Metalna veza utiče da se na sobnoj temeperaturi pojavi duktilan lom, dok jonska veza daje krti lom zbog
prisustva jona u strukturi. Sposobnost da se metali mogu plastično deformisati je rezultat metalne veze, jer pod
dejstvom jakih smičućih sila, pojedini slojevi pozitivnih jona mogu da se pomeraju (kližu) jedan u odnosu na
drugi, a da se pri tom metalna veza ne menja.
Pozitivni joni

+ + + +
_ _ _

+ + + +

_ _ _

+ + + +

_ _ _

+ + + +

Elektronski oblak formiran od

valentnih elektrona

Slika 4.10 - Šematski prikaz metalne veze

4.3.1.2 SEKUNDARNE VEZE

Sekundarne veze su slabe veze, ali veoma značajne. Uspostavljaju se kako između molekula tako i između
atoma. Od primarnih veza se razlikuju po energiji i deluju na većim rastojanjima nego između atoma u molekulu.
Uspostavljaju se između svih molekula ako je zadovoljen uslov da je jedan od molekula dipolnog karaktera. Ove
veze ne dovode do obrazovanja gigantskih molekula, ali dovode do određenog zbližavanja različitih molekula.
Sekundarne veze su slabe u poređenju sa primarnim vezama; energije veze su reda veliečine do10 kJ/mol, i
njihovo prisustvo može biti u senci prisustva neke od tri primarne veze. One su prisutne i kod inertnih gasova
koji imaju stabilnu elektronsku konfiguraciju. Sekundarne veze su posledica postojanja dipola. Električni dipol
nastaje kada dolazi do razdvajanja pozitivnog i negativnog naelektrisanja kod atoma ili molekula. Veza nastaje
usled privlačenja pozitivnog kraja dipola jednog atoma ili molekula i negativnog kraja susednog dipola atoma ili
molekula (Slika 4.11)

1 Legure su čvrsti rastvori metala i nekog drugog elementa

Materijali u građevinarstvu 1

+ _ + _

Atomski ili molekularni dipoli

Slika 4.11 - Šematska ilustracija van der Waalsovih veza između dva dipola

Postoje van der Waalsove i vodonične veze.

Interakcija dipola se javlja između:
• indukovanih dipola
• indukovanih dipola i polarnih molekula (oni imaju stalne dipole) i
• polarnih molekula.
Vodonična veza je specijalni slučaj sekundarne veze i postoji između molekula koji imaju vodonik kao jednu
od komponenata.

Sekundarna veza između indukovanih dipola-promenljive sekundarne veze

Dipoli se mogu stvoriti kod atoma ili molekula gde se centri pozitivnog i negativnog naelektrisanja
poklapaju, tj. simetrični su (Slika 4.12a). Do stvaranja dipola dolazi zbog konstantnog vibracionog kretanja koje
može dovesti do stvaranja kratkotrajnih dipola (Slika 4.12b). Formiran dipol potom može izazvati stvaranje
(indukciju) dipola u susednom atomu ili molekulu i tako počinje lančano stvaranje kratkotrajnih dipola koji se
međusobno privlače. Ove privlačne sile mogu postojati između velikog broja atoma ili molekula i njihova
vrednost je trenutna i menja se sa vremenom.
Nukleus Nukleus
atoma atoma

Elektronski
Elektronski oblak
oblak

+ _

a) b)

Slika 4.12 - Šematski prikaz (a) atoma simetričnog u pogledu naelektrisanja (b) indukovani atomski dipol

Temperatura topljenja i očvršćavanja je kod molekula sa ovom vezom veoma niska, što znači da veze ovako
stvorene nisu jake.

Sekundarna veza između indukovanih dipola i polarnih molekula

Polarni molekuli se nazivaju oni molekuli gde je stalno razdvojeno pozitivno od negativnog naelektrisanja.
Stalni dipol postoji u ovim molekulima zbog asimetričnog rasporeda pozitivnog i negati vnog naelektrisanja. Slika
4.12 predstavlja šematski prikaz polarnog HCl molekula.

H Cl

+ _

Slika 4.13 - Šematski prikaz polarnog molekula hlrovodonika (HCl)

Polarni molekuli izazvaju stvaranje dipola u susednim nepolarnim molekulima, a kao rezultat pojaviće se
privlačna veza između dva molekula (polarnog i molekula u kom je izazvan nastanak dipola). Jačina ove veze je
veća nego kod promenljive sekundarne veze.
Materijali u građevinarstvu 1

Sekundarna veza između polarnih molekula

Sekundarne veze između polarnih molekula mogu biti van der Waalsove i vodonične. Formiraju se između
permanentnih dipola. Energija veze između ovih dipola je znatno veća nego kod indukovanih dipola.
Najjača sekundarna veza je vodonična veza. Ona je specijalni slučaj polarne molekulske veze. Javlja se
između molekula gde je vodonik kovalentno vezan za fluor (kao u HF), za kiseonik (H 2O) i azot (kao u NH3). U
svakoma od navedenih molekula vodonikov elektron je zajednički za oba elementa (H-F, H-O, H-N). Kraj
molekula gde je vodonikov atom pozitivno naelektrisan. Ovako pozitivno naelektrisan kraj molekula je sposoban
da snažno privuče negativno naelektrisan kraj susednog molekula (Sl.4.13). Vodonikov atom predstavlja vezu
između dva negativno naelektrisana atoma. Jačina vodonične veze je veća od ostalih sekundarnih veza i kreće se
do 51 kJ/mol. Temperatura topljenja i ključanja HF je neočekivano visoka s obzirom na malu molekularnu masu,
a posledica je vodonične veze.

H F H F

Vodonična
veza

Slika 4.14 - Šematski prikaz vodonične veze u fluorovodoniku (HF)

4.4. MOLEKULI
Molekul se može definisati kao grupa atoma povezana jakim primarnim vezama. Kada je u pitanju jonska i
metalna veza onda se molekuli mogu posmatrati kao jedinke. Međutim, kada preovlađuje kovalentna veza u
molekulu onda se formiraju i međumolekulske veze. One su po svojoj prirodi vodonične ili van der Walsove.
Mnogi molekuli su sastavljeni od atoma povezanih jakim kovalentnim vezama (F2, O 2, H2, itd) ili kao H2O,
CO 2, HNO 3, C6H6. U tečnom i čvrstom stanju veze između molekula (sekundarne veze) su mnogo slabije nego
između atoma u molekulu gde su uspostavljene primarne veze. Stoga materijali čije su strukturne jedinice
molekuli (na primer polimeri), imaju relativno nisku temperaturu topljenja i ključanja. Na sobnoj temperaturi
"mali " molekuli su u gasovitom stanju, dok se polimeri koji se sastoje od molekula velike molekulske mase
nalaze u čvrstom stanju i mnoge njihove osobine zavise od prisustva van der Walsovih sila.