Professional Documents
Culture Documents
О Косову
О Косову
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ДЕПАРТМАН ЗА ИСТОРИЈУ
ЗАВРШНИ РАД
Тема: Српски национални рад у Старој Србији и
Македонији од 1878. до 1903. године
Ментор: Кандидат:
Ниш, 2013.
Рад посвећујем
родитељима
На Вардару
Војислав Ј. Илић
ПРИСТУП
Модерна српска држава створена је учешћем српског народа из свих
српских земаља. При томе Србима Македонцима припада врло частан део. Српски
државници 19. века попут Карађорђа, Александра Карађорђевића, Илије
Гарашанина, Милоша, Михајла и Милана Обреновића, Николе Пашића, сањали су
о уједињењу свију српских земаља од Охрида на југу до реке Купе на Западу.
Центар око кога би се окупио цео српски етнос, међу њима и Македонци, био би
Србија. Србија као перјаница интегрисања српског национа, спремала се, у складу с
европском политиком тога доба, за ослобађање своје браће како преко Дрине, тако
и на југу. Она је на Србе који су живели под туђинском чизмом, турском,
аустријско – хрватско – мађарском, гледала с подједнаком љубављу. У срцу
слободне српске државе налазили су се и Срби Македонци. Она је са њима од 1804.
па надаље, кроз читав 19. век градила најсрдачније везе.
Јавно и стручно мњење 19. века, како Србије, тако и осталих српских земаља
непрестано је на Македонију гледало као на српску земљу. Тако Тихомир Р.
Ђорђевић за Македонију и Србе који живе на њеном тлу пише: ''Народне песме,
сакупљане у српском народу изван Македоније, у почетку 19. века, опевавају
Македонију као српску земљу, а историјска места и личности у њој као српска
историјска места и личности. За Прилеп, Охрид, Солун, Костур и друга места у
Македонији знало је свако српско дете. Најпопуларнији јунак српске народне
поезије, Краљевић Марко, је из Македоније. Краљ Вукашин, деспот Угљеша, Бег
Костадин и мног други, исто тако.'' Коста Н. Костић пишући своју књигу Наши
нови градови на југу, 1913., постхумно објављену 1922., прецизно и јасно дао је
списак свих градова од Сјенице па све до Охрида, наглашавајући да је већина њих
у 19. веку била насељена становништвом које је преко половине било српског
порекла. Јефто Дедијер у књизи Нова Србија, даје географско - историјски преглед
Старе Србије и Македоније. Он као и Костић, пише да велику већину
становништва у Старој Србији и Македонији сачињавају хришћани. Прочавајући
Македонију и Македонце на основу лингвистичких и етнографских извора Стојан
М. Протић даје следећи закључак: '' Из свега овога излази: или да су сва мекедонска
племена још од почетка била српска племена, или да су та племена још до
досељења била и по станишту и по језику најближа Србима(...). Данас су она и
језиком и целим животом толико блиска и српском језику и српском животу, да се
разложно од Срба не могу делити ни лингвистички ни етнографски(...). Јер нико
неће моћи порећи да је природније и логичније, и научније узети да је језик
Македонаца дијалект српског језика(...).'' У делу Јужна Србија, Јован М.
Јовановић само потврђује запажања и научно утемељене закључке својих
претходника.
ПРВИ ДЕО
Пошто је 20-тих година 19. века Србија водила веома снажну дипломатску
акцију за стицање аутомног положаја у оквиру Турског царства, везе Србије са
Србима у Старој Србији и Македонији биле су сведене на минимум. Међутим
након добијања аутономије, кнез Милош Обреновић је почео обнављати везе са
својим сународницима у Османској империји. У тежњи да сачува добар глас код
суседних великих сила кнезу Милошу је било нарочито стало и до популарности у
Босни, Старој Србији, Македонији, Бугарској па чак и у Албанији. Он, до краја
своје владавине није напуштао идеју о стварању јаке и независне српске државе. У
њу су требали да уђу Срби из Турског царства, тј. Босна, Херцеговина, Стара
Србија. Овакво уједињење подразумевало је и Црну Гору. Ако се хтело обновити
српско средњовековно царство, онда је у оквиру те нове српске државе, требало да
се нађе и Бугарска и Македонија. Колико је Србија одржавала политичке везе са
Србима у овим крајевима данас је доста тешко утврдити. Оне су без сумње
постојале и одржавале се посредством трговаца и калуђера, али и печалбара који су
долазили на привремени рад у Кнежевину Србију а затим се враћали назад у својим
родним местима. То је нарочито важило за крајеве југозападне Македоније, за
ћустендилско – малешевски крај и Знепоље са Трном. Вук Ст. Караџић у свом
Српском рјечнику наводи бројна места у Македонији као српска. Тако он пише да
је на Цетињу 1836. године видео два човека из Дебра који су веома добро говорили
српски и који су му рекли да ''онамо има много села, по којима људи говоре као и
они и да се зову Србима(...)''. У исто време кнез Милош је помагао новчано српске
манастире у Македонији, а народу слао учитеље и српске књиге. Књиге и новчану
помоћ за цркве, манастире и црквено школске општине, преносили су тзв.
Македонски комисионари. Познати комисионари били су: Настас и Тодор
Христодуловић из Алексинца, Ђорђе Нуша (отац Бранисалва Нушића) из Београда,
Панта Стоило, брађа Ристо и Јован Поповић такође из Београда. Из свега горе
наведеног видимо да је кнез Милош тежио заустављању процеса хелинизације на
тлу Старе Србије и Македоније, јер је тај народ у тим пределима још увек
представљао флотантну масу.
Милош је на челу Србије по други пут био само две године. Након његове
смрти на српски кнежевски престо дошао је његов син Михаило коме је то била
друга владавина. Дошавши на престо Михаило је повео једну широку националну
политику чији је крајњи циљ био ослобађање свих јужних Словена, међу којима би
Срби имали примарну улогу. Михаило је увидео да Србија не може сама да ратује
против Турске па је тежио да је веже савезима са свим хришћанским државама и
народима на Балкану. У складу с таквом спољнополитичком орјентацијом у јесен
1861. године по други пут се у влади нашао Илија Гарашанин који је сада постао
њен председник и министар иностраних послова. Заједничким деловањем ова два
српска политичара , Србија је ушла у један од најблиставијих периода своје новије
историје.
Наредне 1876. године кнез Милан Обреновић објавио је рат Турској. Иако
је у почетку имала успеха, Србија је крајем 1876. морала да затражи примирје које
је било потписано фебруара 1877. Међутим, након што је Русија објавила рат
Турској, априла 1877., и Србија је својом ратном прокламацијом из децембра исте
године кренула против Турака. Са 82.000 војника ослобођени су Ниш, Лесковац,
Врање, Пирот. Проглашење примирја између Русије и Турске 31. Јануара 1878. је
онемогућило ослобађање Скопља и Приштине. Да је рат дуже потрајао Срби би
ослободили Косово и део Македоније.
Већ смо раније нагласили да је српски национални рад до 1876. године имао
свој специфичан пут , који се разликовао од рада великогрчке и великобугарске
пропаганде. До 1876. српски национални рад био је несигуран и привремен, па се
због тога после Берлинског конгреса тражио MODUS VIVENDI, за његово
обнављање у границама Османске империје, на начин који неће изазивати турску
власт. Међутим, да би се то постигло, претходно је требало решити неколико
проблема: прво, постављање неког од Срба за епископа по главним градовима
Македоније и Старе Србије, као организатора културно – просветног развитка
српских присталица; затим, слободно отварање српских школа и слање српских
учитеља у њима и, на крају, слободно растурање српских књига и уџбеника, како за
школске потребе, тако и за образовне институције преко којих би се пропагирала
српска култура. Није било могуће тако лако издејствовати све ове повластице и
олакшице којима су већ располагале великогрчка и великобугарска пропаганда.
Крајем марта 1879. године нови предлог поднео је Матија Бан, вероватно уз
асистенцију Деспота Баџовића. Предлог је поднео министру иностраних дела
Јовану Ристићу а документ носи датум 24. март 1879. Ево шта се у њему тражи: ''
Господине Министре! Словенска Мекедонија, на коју је Србија, као на своју
неоспорну наследбину (подвукао А.М.) упућена у историским и етнографским
условима, као и потребом равнотеже међу народима Балканског полуострава, све
већма постаје тркалиште не само бугарске но и грчке, па од неког времена и
аустриске пропаганде. Ваша је пажња лане обраћена на ову важну провинцију, за
коју сте дали штампати три књижице на српском језику, и један календар на
наречју српско-македонском (подвукао А.М.). Али код страних покушаја у
Македонији потребно је не само продужити започети рад, но и поспешнија
средства употребити од наше стране, па да се овој провинцији српска свест
потпуно развије и тежња уједињења са Србијом учврсти(...).'' Из поменутог
писма види се колико је Матија Бан придавао значају област Старе Србије а
посебно Македоније. Он јасно у писму наводи да је један календар за Македонију
штампан на српско-македонском наречју, дакле није реч о македонском језику, већ
о наречју српског језика, као и то да становништво Македоније има неку представу
о свом српском пореклу али да српску свест и тежњу за уједињењем с матицом
треба потпуно развити. У наставку писма Матија Бан пише: '' У тој цели имам и
част поднети вам предлог : да се састави у Београду нарочити за Мекедонију
одбор од следећих лица: Г. Ђорђа Малетића, Г. М. Милојевића, Г. Проте Јакова
Павловића, Г. Ђоке Поповића и Матија Бана, а овима да се додаду, као чланови
изван Београда: Г. Дим. Алексијевић у Нишу, Г. Архимандрит Сава у Врањи и Г.
Деспот Баџовић у Врањи.; 1. Да се мањи пододбори зваведу по свим варошима
неослобођене Старе Србије и Македоније све до реке Струме. 2. Да се саставе на
српско – македонском језику (који ће се све више чисто српском приближавати)
бар три сходне књижице на годину, које ће се књижице штампати о државном
трошку у 4.000 истисака свега и преко поменутих пододбора тамо разашиљати.
3. Да се по тамошњим пределима подижу српске школе и за исте нађу учитељи. А
отуда да се известан број младића васпитава уз државно благодејање у школама
Кнежевине. 4. Да се у Врањи заведе једна мала штампарија и издаје за исте
пределе мали лист забавног и политичког садржаја, тако удешен, да против њега
не би ништа имале ни саме турске власти. 5. Да се преко пододбора тамо шаљу
упуства, а отуда добијају све вести и Вама достављају. Одбор и пододбор биће
тајни. Част ми је бити, Господине Министре, Матија Бан, у Београду 24. Марта
1879. Године'' Припреме за обнову националног рада на тлу Старе Србије и
Македоније у предлогу Матије Бана сугеришу да се за школе у Македонији
штампају уџбеници на српско-македонском језику. Такав корак већ је био учињен у
току 1878. године када је на македонском дијалекту српског језика одштампан
календар ''Вардар'' који је у Македонији врло добро примљен. Календар Вардар
штампан је и наредних година. Само 1880. године, одштампано је 4000 примерака
овог календара. У вези с предлогом Матије Бана, Деспот Баџовић саставио је
Буквар на македонском наречју, надајући се да ће врло брзо бити одштампан о
државном трошку. До реализације ових замисли није дошло до 1885., већ ће то
бити учињено касније, за време дипломатског службовања Стојана Новаковића у
Цариграду.
Након смене владе Саве Грујића у фебруару 1891. године, нову владу је
формирао вођа радикала Никола Пашић. Ставивши Стару Србију и Македонију на
прво место свог националног програма, као што су то чиниле и претходне владе,
Пашићева влада је мислила још више да појача и рашири српску акцију према овим
областима. Тешкоће које су је на том путу чекале биле су у првом реду
проузроковане све јачим акцијама Бугара вођеним преко Егзархата, и Грка преко
Патријаршије, у циљу сузбијања српске иницијативе. У октобру 1890. године у
Битољском округу је по налогу бугарског владике Синесија убијен свештеник
Стојан Крстић, ватрени поборник српске народне мисли и велика препрека продору
Бугара у тамошња села. Бугари су након тога кренули још више да милом или
силом спрече ширење српске идеје у Македонији.
Убрзо након посете Русији, Пашићева влада покренула је једну нову широку
акцију у Старој Србији и Македонији у којој би сви српски конзули у Турској
имали јединствене задатке. У децембру 1891. године министар спољних послова
Ђорђевић најавио је јачање националног рада, и то без обзира на средства и жртве,
при чему би главну пажњу требало посветити оснивању црквеношколских установа
у местима где их до тада није било. Конзулима је препоручено да што више путују,
пре свега да посећују она места која су сведоци српске славне прошлости, да
саветују српски живаљ да сарађује с турским властима и да успоставе што боље
односе с грчким владикама како би их придобили за помагање у српским
захтевима. Успех у целом том послу веома је зависио од Васељенске патријаршије
у Цариграду. Да би се до ње дошло, српска влада Николе Пашића кренула је
споредним путем отпочињањем преговора с грчком владом о деоби интересних
сфера. У Министарству иностраних дела су сматрали да би требало више
ангажовати руску дипломатију. Због тога је Министар инистраних дела у
септембру 1891. године опозвао Стојана Новаковића са места српског посланика у
Цариграду а на његово место послао пређашњег председника владе, генерала и
присталицу радикалне странке Саву Грујића. Грујић је био велики русофил, па се
мислило да ће он придобити Русе за српску ствар. Међутим, руска дипломатија
није желела да зарад Срба квари односе с Бугарском.
Српска војска пред Грачаницом 1878. (извор: Косово и Метохија у српској историји)
Македонија у
географском смислу (извор: Д.Влахов)
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Објављени извори
Грађа за историју македонског народа из архива Србије, приредио: Климент
Џамбазовски, том IV, књига 1, 1879-1885, Београд 1985.
Литература
Васиљевић, Хаџи Јован,, Друштво Светог Саве, у: Скопље и Јужна Србија, Београд
1925.
Група аутора, Историја српског народа, књига V и VI, том 1 и 2, Београд 1981.
Дедијер, Јефто, Нова Србија са 40 слика и картом нове Србије, Београд 1913.
Екмечић, Милорад, Дуго кретање између клања и орања – историја Срба у новом
веку (1492-1992), Београд 2008.
ПРВИ ДЕО
ДРУГИ ДЕО
2.5. Активност прве и друге владе Николе Пашића 1891-1892. према Старој Србији
и
Македонији...........................................................................................................................
........40
2.6. Национални рад српских влада у Старој Србији и Македонији од 1893. до 1897.
године....................................................................................................................................
........43
2.7. Делатност владе Ђорђа Симића по питању Старе Србије и Македоније 1897.
године....................................................................................................................................
........48
ФОТОДОКУМЕНТАЦИЈА.............................................................................................
........58
ИЗВОРИ И
ЛИТЕРАТУРА......................................................................................................65