ПИТАЊА ЗА 1.

КОЛОКВИЈУМ

ТЕРМИН – 7. НЕДЕЉА
 ПИТАЊА ЗА 1. КОЛОКВИЈУМ
ТЕРМИН – 7. НЕДЕЉА

1. Структура експерименталног система (саставни елементи, шема опште структуре

експерименталног система са кратким објашњењем)

2. Објекат испитивања (врсте, поделе, општи модел, преносна структура)

3. Мерни систем (подсистеми, кратко објашњење, приказ мерног система по избору)

4. Врсте експерименталних система

5. Елементи лабораторијских експерименталних система и експерименталних система за

испитивање на отвореном простору
6. Класификација инжењерских експеримената
7. Специфичности лабораторијских услови извођења експеримената
8. Модули за симулирање режима и услова испитивања - механички симулатори
9. Модули за симулирање режима и услова испитивања - принцип синтетизовања побудних
сигнала
10. Модули за симулирање режима и услова испитивања - метода ITFC
11. Услови извођења експеримента на отвореном простору (предности и недостаци)
12. Када је прикладно користити виртуални експеримент, а када физички експеримент?
13. Моделска испитивања (значај, основни захтеви, физичке аналогије - пример)
14. Димензиона анализа (појам, домен примене, предности)
15. Теорија сличности (појам, нивои сличности оригинала и модела, илустрација на примеру
хидродинамичке сличности)
16. Врсте модела:
а) према својствима и конструкцији и
б) према сличности са оригиналом
17. Врсте модела:
а) према сврси и употреби и
б) становишту места употребе
18. Нивои сличности модела и оригиналних објеката
19. Однос експеримента и теорије
20. Експеримент у фазама животног века производа
21. Експериментални дизајн као метод у развоју производа (зачеци примене, предности,
кораци у коришћењу при развоју новог производа)
22. Пример улоге експеримента у дизајну и развоју производа по избору
23. Појам мерења у техници (дефиниције, врсте, улога, значај у системима аутоматског
управљања)
ПИТАЊА ЗА 1. КОЛОКВИЈУМ |

24. Класификација мерних инструмената

25. Структура мерних инструмената

26. О чему треба водити рачуна при избору мерних инструмената за конкретно мерење?

27. Мерни ланац и његови основни елементи

28. Приказ примера употребе мерног инструмента по избору

1
 Експеримент у машинству – I колоквијум
1. Структура експерименталног система (саставни елементи, шема опште структуре
експерименталног система са кратким објашњењем)
Структуру експерименталног система, у општем случају, сачињавају:
 објекат испитивања,
 експериментална техника,
 план експеримента и
 извођач експеримента.
Конфигурација и сложеност експерименталног система у првом реду зависи од циља и функције коју
мерни систем треба да обавља (генерисање, претварање, пренос, упоређење, показивање и/или
меморисање мерних сигнала једне или више мерених величина ради њихове обраде или употребе у
друге сврхе). Општа структура експерименталног система приказана је на слици.

Након што се утврди у ком се амбијенту (лабораторији, терену, виртуалном окружењу,...) изводи
одређени експеримент и утврде врсте побуде, услови рада и радни режими објекта испитивања,
приступа се мерењу излазних променљивих уз помоћ сензора и/или претварача. Експериментални
систем врши трансформацију сигнала са сензора у облике погодне за даље коришћење, обраду и
приказивање.
2. Објекат испитивања (врсте, поделе, општи модел, преносна структура)
У општем случају, експерименти се користе за проучавање перформанси процеса и система, па
објекти испитивања могу бити:
 процеси (технички, производни, обрадни),
 технички системи (машине, постројења, транспортна средства) и
 други објекти.
Према сложености структуре, објекти испитивања могу бити:
 прости (добро организовани) и
 сложени.
Према оствареном принципу управљања, објекти испитивања могу бити:
 управљиви и
 неуправљиви.
Процес и систем могу се представити моделом са слике.
 Процес се обично може приказати као комбинација операција, машина, метода, људи и других
ресурса, која трансформише неки улаз у излаз који има једну или више приметних променљивих
одзива. Неке променљиве процеса и особине материјала а1, а2, ..., аp могу да се контролишу, док друге
променљиве, b1, b2, …, bq, не могу да се контролишу (иако можда могу да се контролишу у сврхе
теста). Независно променљиве (улазне) величине се називају фактори, а зависно променљива
(излазна) величина је одзив или параметар и представља резултат експеримента. Фактори који утичу
на резултат експеримента, али нису контролисани од стране извођача експеримента називају се
спољни фактори. Један од циљева извођења експеримента може бити и утврђивање утицаја одабраних
улазних променљивих - фактора на излазне променљиве - одзиве или параметре. На слици приказан
је објекат испитивања на који истовремено делује више улаза, а експериментом се мери више излаза.
Објекат испитивања има преносну структуру која може бити непозната, али се претпоставља да
постоји утицај сваког улазног фактора на сваки излазни параметар.

3. Мерни систем (подсистеми, кратко објашњење, приказ мерног система по избору)

У већини случајева, може се сматрати да мерни систем има три подсистема:
 сензор сигнала,
 подсистем за модификацију сигнала и
 уређај за снимање или показивање резултата.

Ова три подсистема су очигледна код већине мерних система. То је посебно тачно код модерних
мерних система који користе сензоре са електричним излазима, код којих су три подсистема често
физички одвојени уређаји. Постоје, међутим, неки уобичајени мерни системи у којима се сва три
подсистема тешко идентификују, или се компоненте комбинују.
Сензор је елемент чије се физичке карактеристике мењају са променама мерне
величине. Претварач претвара снимљену информацију у сигнал који се мери, који може бити
електрични, механички, оптички и други. Циљ је трансформисати снимљену информацију у облик
који се лако може квантификовати. Термин „претварач“ се често користи да се означи уређај који
може да садржи сензор, претварач и чак неке елементе за кондиционирање сигнала.
Опрема за кондиционирање сигнала преузима сигнал са претварача и модификује га на жељени
интензитет, у предпојачивачима и појачивачима, зато што сигнал на излазу из претварача нема
довољну јачину.
Излазни степен (интерфејс, меморијска јединица) показује или записује измерене вредности. Ако
корисник просто очитава излаз и можда га записује на папир, последњи уређај у низу је индикатор.

4. Врсте експерименталних система

Сви експериментални системи могу се класификовати у три главне категорије:
 експериментални системи за праћење процеса или операција,
 експериментални системи за управљање процесима или операцијама и
 експериментални системи за инжењерску анализу.
Са становишта непосредног циља извођења експеримента, постоје експериментални системи:
 за испитивање перформанси,
 за испитивање радних оптерећења,
 за испитивање поузданости и
 за испитивање безбедности.
Према месту где се обавља испитивање, експериментални системи могу бити:
 експериментални системи за испитивања у затвореном простору – лабораторијски
експериментални системи и
 експериментални системи за испитивања на отвореном простору (на полигону, терену,
комбинована испитивања).
5. Елементи лабораторијских експерименталних система и експерименталних система за
испитивање на отвореном простору
Лабораторијски експериментални систем има следеће елементе:
 објекат испитивања (процес, систем, склоп, елемент)
 симулатор процеса (пулзатор, софтверски симулатори)
 мерни систем (давачи - сензори, појачавачи, преносници сигнала, јединице за
регистровање сигнала)
 систем за обраду података.
Експериментални системи за испитивање на отвореном простору садрже:
 објекат испитивања,
  реално окружење,
 мерни систем,
 интерфејс (служи за пренос сигнала на већим даљинама, као веза између мерног
система и система за обраду података) и
 систем за обраду података.
6. Класификација инжењерских експеримената

7. Специфичности лабораторијских услова извођења експеримената

Специфичности (предности и мане) испитивања у затвореном простору су:
 могућност контролисања експеримента (могућност мерења како улазних тако и
излазних величина),
 могућност управљања експериментом,
 поновљивост услова извођења и резултата,
 могућност спровођења убрзаних испитивања (скраћивањем укупног времена
испитивања),
 аутоматичност испитивања (употреба CAMAC система - рачунарски подржаног
мерења и управљања и CAT система - рачунарски подржаног тестирања),
 безбедност спровођења експеримента,
 могућност симулирања реалних услова,
 могућност оптимизације спровођења експеримента,
 специфични план спровођења експеримента,
 коришћење посебно развијених софтверских алата (MATLAB),
8. Модули за симулирање режима и услова испитивања - механички симулатори
Модули за симулирање услова испитивања се користе код испитивања структура машинских система,
напрезања... Услови испитивања могу се симулирати уз помоћ:
 механичких симулатора,
 синтетизовања побудних сигнала за симулационе модуле,
  коришћења ITFC система (са A/D и D/A трансформацијама - потребно за рад
хидропулзатора - „SCHENK” , “MTS”)
 коришћењем D/D трансформације и
 виртуалности - виртуалне реалности.
Принцип рада механичких симулатора, код којих се врши симулирање по принципу
блокова, приказан је на слици.

9. Модули за симулирање режима и услова испитивања - принцип синтетизовања побудних

сигнала
Принцип синтетизовања побудних сигнала илустрован је на слици.

10. Модули за симулирање режима и услова испитивања - метода ITFC

Метода ITFC (енгл. Iterative Transfer Function Compensation) користи се за синтетизовање побудних
функција на основу резултата мерења на отвореном и лабораторијског испитивања.
Итеративном компензацијом врше се покушаји смањења разлике између реалне побуде и
синтетизоване побуде. Када се добије облик побуде задовољавајуће тачности, следећа испитивања
објекта испитивања могу да се обављају искључиво у лабораторији.

11. Услови извођења експеримента на отвореном простору (предности и недостаци)

Експерименти на отвореном простору могу се обавити:
 на отвореним просторима са контролисаним условима (различити видови полигона),
 на отвореним просторима са неконтролисаним условима (у реалном амбијенту).
Предности и недостаци испитивања на отвореном простору су:
 тежа контрола услова,
 велики број утицајних, а непознатих фактора,
 тешка и/или немогућа поновљивост експеримента,
 дуже трајање испитивања,
  нижи ниво безбедности (могућности повреда)и
 специфични математички планови експеримента због реалног амбијента
 експеримента и реалних резултата.
12. Када је прикладно користити виртуални експеримент, а када физички експеримент?
У последњих 20 година, способност симулација подржаних рачунаром је превазишла сва
очекивања. Симулације које су некад тражиле употребу централног рачунара, данас могу
да се одраде на персоналним рачунарима. Сложенији процеси сада могу да се симулирају,
уз проширени опсег карактеристика које се могу испитивати у виртуалном окружењу.
Међутим, још увек постоје ограничења, па комплетно дигитализован процес развоја
производа остаје као важећи циљ. Данашња реалност је да, у одређеним околностима,
симулација може да буде скупља, спорија и мање поуздана од физичког тестирања.
Постоје нека једноставна правила за одлучивање када је прикладно користити виртуални
експеримент, а када је прикладније користити физичко испитивање. У суштини, коришћење САЕ
подржава системски приступ и омогућава оптимизацију више карактеристика, што је гломазно у
домену физичког испитивања. Увек када је потребно детаљно познавање система, а посебно када су
на располагању CAD подаци, тада је виртуални експеримент вероватно ефикаснији.
Међутим, неки системи које познајемо, изузетно се тешко моделирају, због укључених физичких
принципа. На пример, анализа замора врелог издувног система је тренутно изузетно тешка за
симулацију (због несигурности у вези особина материјала, простирања пукотине на повишеним
температурама, утицаја геометрије варова и промена особина материјала на повишеној температури),
али је релативно једноставно поставити издувни систем на мотор и обавити тест у циљу откривања
да ли ће издувни систем да развије напрслине. Такви системи се често боље развијају коришћењем
традиционалног физичког испитивања. Такође, ако нису наведени услови рада, онда је веома тешко
имати поверења у резултате виртуалног експеримента. У случајевима када се радни услови могу
измерити испитивањем, можда би било ефикасније завршити цео посао као физички тест и задржати
податке за будуће коришћење виртуалних модела.
Иако се често представља да је избор између физичког испитивања и виртуалног испитивања
једноставан, у стварности није тако. Данас се користи нови израз: „рачунаром подржано испитивање“
- CAT, који је почео да се користи да опише активности у којима се користе подаци добијени
физичким испитивањем и појачавају у рачунару да би се добила већа вредност. Савршен пример је
експериментална модална анализа, где се математички модел прилагођава измереним функцијама
преноса да би се добио модални модел структуре. Тај модел онда може да се користи да представља
резултате у облику анимираних приказа који показују како структура осцилује на одређеној
фреквенцији. Проширењем примене, модел се може софтверски модификовати да би се истражили
утицаји додатних маса или крутости. Да ли је таво испитивање - физичко испитивање или виртуални
експеримент?
Често је најефикаснија употреба технологије када се споје две дисциплине. Виртуални модели су
најбољи у пружању могућности за разумевање понашања система, интеракција и осетљивости, док
физички експерименти су добри у идентификацији апсолутних нивоа перформанси и одзива
сложених система. Ове карактеристике природно воде до хибридног приступа где високо квалитетни
подаци из претходних испитивања на преносним системима могу да се укључе у модел система у
којем се моделирају нови елементи дизајна у CAE окружењу. Ови хибридни модели могу да дају
високе нивое тачности у оквиру скраћених времена стварања модела и са повећаним поверењем.
Облик у коме се хибридни приступ користи зависи веома много од расположивости информација:
 Да ли постоји расположива CAD геометрија или постоји FE модел коначних елемената?
 Да ли постоје подаци из претходног пројекта развоја производа?
 Да ли постоји хардвер који се може испитати?
 Да ли је потребан модел за анализу неких других особина и да ли се може вршити
оптимизација свих особина?
13. Моделска испитивања (значај, основни захтеви, физичке аналогије - пример)
14. Димензиона анализа (појам, домен примене, предности)
15. Теорија сличности (појам, нивои сличности оригинала и модела, илустрација на примеру
хидродинамичке сличности)
16. Врсте модела: а) према својствима и конструкцији и б)према сличности са оригиналом
17. Врсте модела: а) према сврси и употреби и б) становишту места употребе
18. Нивои сличности модела и оригиналних објеката
19. Однос експеримента и теорије
Добро дизајниран експеримент је робустан и фокусиран на закључке, прати установљене научне
протоколе да би се генерисали валидни статистички подаци. Током експеримента, истраживачи
покушавају да докажу да ако се деси неки догађај, десиће се и одређени исход. Проблем се налази у
чињеници да код доброг дизајна експеримента и супротно би требало да је тачно. На тај начин, веза
између независних и зависних променљивих је гарантована. Други проблем је у томе што увек постоји
могућност да спољашњи фактори утичу на резултат експеримента. Ови фактори могу потенцијално
да утичу на експеримент, па се дизајном експеримента треба омогућити филтрирање „правих“
резултата уклањањем експерименталног „шума“. Узбудљиво узајамно дејство између теорије и
експеримента исказано је једним афоризмом Ајнштајна: „Теорија је нешто у шта нико не верује осим
особе која предлаже ту теорију, док је експеримент нешто у шта свако верује осим особе која изводи
експеримент“.
Према традиционалном схватању, експерименти се врше да би се провериле теорије, а „теорије“
заслужују да имају тај назив само ако је тест био успешан. То указује на двоструку зависност између
експерименат и теорије. Са једне стране, експерименти зависе од теорије, пошто се дизајнирају као
експлицитна питања формулисана преко концепта теорије са циљем њеног тестирања. Са друге
стране, теорија зависи од експеримента што се тиче њене легитимности, јер негативан резултат
релевантног експеримента значи елиминацију теорије.
20. Експеримент у фазама животног века производа
Основне фазе животног века производа у окружењу експеримента су:
 развој,
 пројектовање,
 производња,
 коришћење,
 одржавање и
 рециклинг.

Фазу развоја прати одређени број експеримената у оквиру развојних испитивања. Производња је
процес припреме и израде производа и ту фазу прате бројна испитивања. У експлоатацији производа
се догађа много тога. Овде се врши провера свега што је развијено и произведено. Испитивања у овој
фази реализују произвођачи, али и друге институције (институти, лабораторије, сервиси, организације
потрошача). Фаза одлагања и рециклинга је постала актуелна у последње време. Суштина је у
решавању проблема: шта урадити са искоришћеним производом - послати га на уништавање или на
демонтажу? Ова друга варијанта је боља, јер се неки елементи производа стварно могу искористити,
неки иду на рециклажу, а неки се морају уништити.
21. Експериментални дизајн као метод у развоју производа (зачеци примене, предности,
 кораци у коришћењу при развоју новог производа)
Развој новог производа је једна од најмоћнијих, али и најтежих активности у индустрији. Менаџери и
маркетиншки стручњаци се слажу да је есенцијални елемент дугорочног опстанка неке организације
- успех у развоју новог производа. Развој одличног производа на само да отвара нова тржишта и
привлачи нове купце, већ такође уравнотежава постојећа средства и повећава могућности
организације. Развој производа има веома значајан утицај на квалитет коначног производа. Нека
истраживања показују да 40% механичких и електронских производа умерене сложености имају
проблема са спремношћу за коришћење као резултат грешака током развоја производа.
Типичне фазе развоја новог производа обухватају:
1. развој концепта (архитектура производа, дизајн концепта, циљно тржиште),
2. планирање производа (израда модела, испитивања мањих размера, инвестирање),
3. инжењеринг производа/процеса (детаљан дизајн производа и алата/опреме,
прављење/испитивање прототипа),
4. пилот-производњу / повећање производње (доказивање потребног обима производње, почетак
фабричке производње, пораст обима производње до комерцијалног циља)
Постоје многи фактори који утичу на успех развоја новог производа. Код традиционалних и
једноставних производа, процес развоја није сложен и могу га остварити искусни инжењери без
коришћења специјалних техника. Код модерних производа, немогуће је достићи циљ развоја без
коришћења одговарајућих техника.
Постоји неколико важних метода или техника које се могу користити у развоју производа, као што
су:
 експериментални дизајн,
 истовремени инжењеринг,
 инжењеринг поузданости,
 дизајн производности,
 примена функција квалитета,
 компјутерски подржано конструисање.
Главна предност усвајања експерименталног дизајна у развоју новог производа је добијање
невероватне количине информација о новом производу коришћењем ограниченог броја
експерименталних тестова. Анализом информација добијених преко експерименталног дизајна, могу
се лако и тачно утврдити различити параметри новог производа.
Главни кораци у коришћењу експерименталног дизајна у развоју новог производа су:
 идентификација фактора који могу да утичу на перформансе новог производа,
 избор одговарајућих нивоа утицаја фактора,
 избор матрице експерименталног дизајна,
 спровођење експеримената и сакупљање експерименталних података,
 анализа експерименталних података,
 одређивање оптималних вредности фактора,
 верификација валидности оптималних вредности фактора.
22. Пример улоге експеримента у дизајну и развоју производа по избору
Пример улоге експеримента у аутомобилској индустрији
Аутомобилска индустрија примењује мерења на више начина, па је добар избор за разматрање
употребе експерименталних система у свим фазама животног века производа - аутомобила.
У фази развоја концепта, први пут се замишљају нови аутомобил или камион и развија основна
конфигурација. Пошто савремени аутомобил користи 40 до 50 сензора при остваривању разних
функција неопходних за рад возила, аутомобилски дизајнер мора да зна инструменте који су на
располагању за различита мерења, како они раде и како садејствују са другим деловима система. Како
се појављују нови сензори, тако дизајнери морају да држе корак са тим развојем, јер би то могло да
унесе побољшања у дизајн возила и његово понашање у вожњи. Недостатак знања о новим сензорима
може да знатно ограничи опсег дизајна, ограничавајући побољшање укупних перформанси. Док ће
специјалисти за сензоре касније детаљно проучавати мерне уређаје, дизајнер концепта мора да има
основно знање о њиховим могућностима, тако да почетни дизајн не занемари неке корисне
могућности. Када је фаза концепта одмакла, експериментални системи се посматрају у новом
контексту. Многи производи се данас дизајнирају тако што су фаза дизајна и производње интегрисане,
а не узастопне, као пре. Раније, најпре би се, у општем случају, прво завршио дизајн, а касније се
размишљало о производњи, па су се, као резултат, често јављале скупе ревизије и одлагања (или лоше
конструкције). Код обједињеног инжењеринга, концепти дизајна производа нису „замрзнути“ све док
се не помире функција и могућност производње. Дакле, инжењери дизајна и производње раде у
тимовима, користећи своја експертска знања од почетка процеса дизајна. Процес дизајна често
укључује неку врсту лабораторијског испитивања. На пример, ако се посматра нови материјал, може
бити потребно да се спроведу испитивања чврстоће да би се добили подаци потребни за дизајнере.
Или, нови или промењен процес производње можда захтева експерименте статистичког одзива да би
се открили утицаји променљивих процеса на перформансе и/или трошкове. Најзад, стављање на
располагање елемената од добављача нових компоненти, као што је побољшани амортизер, можда
захтеваиспитивање перформанси ради одлуке да ли је његово коришћење гарантовано у новом
дизајну. Дакле, лабораторијски експерименти и придружени мерни системи су виталан део процеса
дизајна. Док се дизајн и развој настављају, производе се прототипови подсистема и, на крају и читава
возила. Таква возила се користе као „пробни столови“ за оцену перформанси, а затим се информације
враћају ка дизајнерским/производним тимовима. Почетни дизајни обично имају неку неочекивану
ману, која се открива прављењем и испитивањем прототипова. Такође, дизајн „на папиру“ или дизајн
подржан рачунаром (CAD – Computer Aided Design) увек су засновани на теоријама које никада нису
потпуно коректне, па је потребно експериментално испитивање ради верификације или побољшања
теоријских прорачуна. Дакле, дизајн се јако ослања на експериментално испитивање у свакој фази
процеса.
Када се заврши процес дизајнирања, може да започне производња великог броја производа, за разлику
од „јединственог“ возила коришћеног током развоја. Када се погледају стварна производна
машинерија и процеси, често се налази да тим производним алатима управљају тзв. механизми са
повратном спрегом. У таквој шеми, уз помоћ одговарајућег сензора се мери неки параметар квалитета
произведеног дела. Та измерена вредност се пореди са жељеном вредности параметра, па ако се
жељена и измерена вредност не слажу у оквиру неке дозвољене толеранције, контролер прилагођава
машину или процес све док производ не буде „по спецификацији“. Можда најочигледнији пример ове
опште ситуације је производња делова одређених димензија.
Овде су мерни уређаји - прецизна мерила која мере пречнике вратила, величине рупа, дужине, итд.
Роботи који се користе да заварују, боје или склапају делове су такође уређаји са повратном спрегом
који користе сензоре кретања и силе за управљање радом робота. Јасно је да експеримент игра
значајну улогу у скоро свакој производњи.
Финални производ - аутомобил, ослања се на велики број сензора у циљу оптималног рада. Неки од
њих, у основи, имају улогу праћења процеса, тј. мере и приказују возачу информације корисне за
безбедан и ефикасан рад возила. Брзиномери мере брзину возила, док тахометри приказују број
обртаја мотора. Давачи нивоа горива воде рачуна о снабдевању горивом, а сензори температуре
упозоравају на прегревање. Најновији развој укључује и примену глобалног навигационог система
(GPS) за лоцирање возила на електронској мапи и за вођење возача до жељене дестинације. Многи
други сензори су део управљања у повратној спрези које оптимизира рад мотора мерењем
променљивих као што су атмосферски притисак, брзина протока ваздуха, однос гориво/ваздух,
температуре на мотору, итд. Сензори убрзања (акцелерометри) мере кретање возила током судара и
шаљу сигнал ваздушном јастуку да се активира уколико је судар довољно жесток. Сензори притиска
у кочном цилиндру и броја обртаја точкова управљају ABS системом , ради боље возачеве контроле
по клизавим путевима. Да би се смањили трошкови, многи сензори на аутомобилима користе микро-
електро-механичке системе (MЕMS). Минијатурни сензори се масовно производе по ниској цени од
материјала као што је силикон, користећи производне технике позајмљене из технологије
интегрисаних кола. Новији пример је GyroChip, замена класичног жироскопског инструмента
коришћеног за мерење угаоне брзине. Овај сензор се користи у возилима да повећа стабилност возила
током кочења или безбедносних маневара.
23. Појам мерења у техници (дефиниције, врсте, улога, значај у системима аутоматског
 управљања)
Метрологија је према дефиницији Међународног бироа за тегове и мере наука о мерењима, која
обухвата и експериментално и теоретско одређивање на било ком нивоу неодређености у било ком
делу науке и технологије.
Метрологија или наука о мерењу је, дакле, област науке која се бави теоријским и практичним
питањима мерења. У том смислу, метрологија се разматра посебно кроз теорију мерења и посебно
кроз технику мерила (мерних средстава) и технику мерења.
Теорија мерења проучава основне и опште принципе мерења, методе за постизање потребне тачности
и мерног јединства, јединице мера и еталоне. Осим тога, проучава методе статистичке анализе
резултата, теорију грешки мерења, методе обраде резултата мерења, основне структуре и опште
метролошке карактеристике мерних средстава, математичке методе планирања експеримената,
карактеристике мерних сигнала и сигнала сметњи, теорију модела и теорију ефективности и
поузданости мерних средстава и др.
Техника мерних средстава проучава физичке принципе и основне конструкције мерних средстава, а
техника мерења се бави методама и поступцима за извођење мерења.
Метрологију можемо поделити на:
 законску регулативу,
 индустријску, и
 научну метрологију.

24. Класификација мерних инструмената

Мерни инструмент је уређај (техничко средство) или комбинација уређаја дизајнираних за мерење
физичких величина. Могу се дефинисати четири основне класе мерних инструмената:
1. мерни инструменти у ужем смислу,
2. мерни претварачи,
3. помоћни мерни инструменти и
4. референтни материјали.
Пошто конструкција и намена мерних инструмената могу бити веома разноврсне, класификација
мерних инструмената се може обавити према различитим општим критеријумима:
а) према намени:
а1) радни - мерни инструменти намењени одређивању величина у фабрикама, лабораторијама,
истраживачким лабораторијама, итд.
а2) мерни стандарди - намењени дефинисању дате величине и коришћени као референтни
б) према облику приказа мерне величине:
б1) индикаторски - нпр. микрометар, волтметар,
б2) регистрациони - нпр. регистрациони барограф,
в) према начину очитавања мерне величине:
в1) аналогни - мерни инструменти код којих се мерне вредности представљају непрекидном
функцијом мерне величине (нпр. Мерач притиска)
в2) дигитални - мерни инструменти који обезбеђују вредности у нумеричком облику (нпр.
дигитални мултиметар који ради као волтметар)
г) према типу мерне величине, обично са додатним именом:
г1) име величине са додатком „метар“ (тахометар, барометар),
г2) име јединице са додатком „метар“ (калориметар, волтметар),
г3) друге врсте.
д) према контакту са мерним објектом:
д1) контактни - инструменти долазе у дирактан контакт са мерним објектом (нпр. мерач протока
са лопатицама)
д2) бесконтактни - инструменти не долазе у директан контакт са мерним објектом (нпр.
ултразвучни мерач протока)
ђ) према броју мерних величина које мере:
ђ1) једноструки - мерни инструменти који се користе за мерење и контролу само једне физичке
величине (тегови, мерни шаблони, мерна клешта, лењири без скале)
ђ2) вишеструки - мерни инструменти намењени мерењу већег броја мерних величина различите
 вредности (микрометарска мерила, мерне машине, компаратори).
25. Структура мерних инструмената
Мерни инструмент се, у општем случају, састоји из неколико делова:
1) Сензор је елемент мерног система на који директно утиче феномен, тело или супстанца која
носи величину коју треба мерити. Примери су: мерни спој термопара, Бурдонова цев давача
притиска, пловак мерача нивоа течности, итд. Уз сензоре, разликују се и тзв. детектори.
Детектор је уређај или супстанца која показује присуство феномена, тела или супстанце, када
се превазиђе гранична вредност одговарајуће величине. Примери су: термометарски крејон
или лакмус-папир.
2) Уређај за приказивање је уређај који обезбеђује показивање излаза из мерног система у
визуелном облику. Уређај са аналогним приказом даје аналогни излаз, док уређај са
дигиталним приказом даје нумерички излаз. Понекад се приказује и комбинована вредност
која садржи оба типа излаза.
3) Уређај за регистровање је део мерног инструмента који обезбеђује снимање приказане
величине. Скала уређаја за приказивање (скала) је део који се састоји од уређеног скупа ознака,
заједно са везаним бројевима или вредностима величине.
Следећи елементи карактеришу скалу аналогног показног уређаја:
 дужина скале - дужина глатке линије између прве и последње ознаке на скали која пролази
кроз средине свих кратких ознака на скали (нпр. код давача притиска),
 подела скале - део скале између било које две ознаке на скали,
 размак скале - растојање између две узастопне ознаке на скали, мерено дуж исте линије као и
дужина скале,
 интервал скале - разлика између вредности које одговарају узастопним ознакама на скали.
Код дигиталног показног уређаја, скала се креира узастопним скупом бројева који обезбеђују
вредност мерне величине. Интервал скале се даје најмањом променом вредности на последњем
децималном месту, преко најмање цифре.
26. О чему треба водити рачуна при избору мерних инструмената за конкретно мерење?
Почетна тачка при избору најпогоднијег инструмента за мерење дате величине је спецификација
захтеваних карактеристика инструмента, посебно параметара као што је жељена тачност мерења,
резолуција, осетљивост и динамичке перформансе. Такође, веома је важно познавање услова
окружења у којима ће мерни инструмент радити, пошто ће неки услови или директно елиминисати
могућност коришћења одређеног типа инструмента или ће створити захтев за скупу заштиту
инструмента. Треба напоменути да заштита смањује перформансе неких инструмената, посебно
њихових динамичких карактеристика (на пример, омотачи који штите термопарове или отпорне
термометре смањују њихову брзину одзива). Обезбеђење овог типа информација обично захтева
експертско знање радника који су блиско упознати са радом производње или система који се
посматра. Тада, вешт инжењер који ради са инструментима, познајући све расположиве инструменте
за мерење тражене величине, моћи ће да оцени могућу листу инструмената у смислу њихове тачности,
цене и погодности за услове окружења и на тај начин одабере најпогоднији инструмент. Мерни
системи и инструменти треба да су одабрани тако да су што је више могуће неосетљиви на радну
околину, иако овај захтев се често тешко испуњава због трошкова и других перформанси. Ниво до
кога ће мерни систем бити поремећен током процеса мерења је још један важан фактор при избору
инструмента.
27. Мерни ланац и његови основни елементи
Низ повезаних елемената, мерних уређаја или система који чини пут мерног сигнала од улаза према
излазу чине мерни ланац.
Код претварача мерне величине, сензорски елемент приликом мерења узима део енергије од мерног
објекта. Елемент за конверзију мерне величине омогућава промену излазне величине сензора у
променљиву погоднију за даљу обраду, при чему се задржава основна мерна информација (вредност
мерене величине и њена промена). Елемент за обраду мерне величине врши примарну обраду сигнала
који представља мерну вредност. Под обрадом мерене величине се подразумева промена нумеричке
вредности сигнала према неком дефинисаном правилу, уз очување његове физичке природе.
Елемент за пренос мерне величине омогућава пренос мерног сигнала између различитих, физички
удаљених, делова мерног ланца.
Елемент за представљање мерне величине омогућава опажање, анализу и управљање мерним
сигналом, тако што га претвара у облик или величину коју могу да опазе људска чула.
Елемент за чување мерне величине се налази у мерном ланцу како би било омогућено меморисање
измерених вредности и њихова каснија обрада или анализа.
28. Приказ примера употребе мерног инструмента по избору

Мерење температуре

Мерење напона