ISPUNJENOST USLOVA ZA POSTOJANJE

DISKRIMINATORNOG PONAŠANJA
Zakon o radu
čl. 19 i 20

 Da bi postojalo diskriminatorno ponašanje prema zaposlenom, neophodno je postojanje neopravdanog

pravljenja razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, a odnosi se
na lično svojstvo tužioca.

Iz obrazloženja:

"Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom. Zaposlen je
kod Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala V. od 01.06.2002. godine na poslovima šefa Odseka V.. Rešenjem
tuženog od 09.10.2003. godine raspoređen je na radno mesto za programe zapošljavanja u službi P., Odsek za
posredovanje pri zapošljavanju V. od 15.10.2003. godine. Rešenjem od 12.09.2005. godine raspoređen je na
poslove programa zapošljavanja u Službi V., Filijala P. od 01.12.2004. godine s tim što će pored navedenih poslova
obavljati i druge poslove koje mu odredi neposredni rukovodilac, koji su u skladu sa njegovom stručnom spremom.
Poslove šefa odseka preuzeo je L.N.. Ugovorom o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od
03.03.2008. godine tužilac je raspoređen na poslove programa zapošljavanja u Filijali P., Služba V., a ugovor je
aneksiran 06.02.2009. godine, pa je raspoređen na poslove zamenika direktora Filijale V. od 15.02.2009. godine.
Aneksom od 20.04.2010. godine, tužilac je raspoređen na poslove rukovodioca grupe za ostvarivanje prava iz
osiguranja za slučaj nezaposlenosti u Filijali V., Grupa za ostvarivanje prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti
od 01.05.2010. godine i na tim poslovima je i danas raspoređen. Tužbu protiv tuženog i direktora tuženog podneo je
zbog diskriminacije i zlostavljanja na radu navodeći da ponašanje bliže opisano u izreci prvostepene presude
predstavlja diskriminaciju i mobing tužioca. U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je da: je opis poslova
radnog mesta utvrđen Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji tuženog; da su svi zaposleni a ne samo
tužilac obavljali određene ad hoc poslove koji nisu obuhvaćeni Pravilnikom, kao i poslove obuke za aktivno traženje
posla i preduzetništvo; zaposleni koji su u filijali obavljali poslove zastupanja pred sudom trebalo je da dobiju uvećan
koeficijent ali nisu. Direktor filijale uputio je tužioca da to pitanje pravno reguliše, ali tužilac nije podnosio zahtev za
isplatu naknade za zastupanja; tužilac je 08.04.2013. godine imenovan za predstavnika reprezentativnog sindikata
''nezavisnost''; tužena filijala Nacionalna služba u V. pored stare zgrade raspolaže i novom zgradom u kojoj je
napravljen raspored prostorija i 20.11.2012. godine dostavljen na mail svim zaposlenim radi prelaska u novu zgradu;
zbog preseljenja u novu zgradu svi zaposleni u filijali su bili isključeni sa informacione i telefonske mreže; tužilac je
najpre odbijao da se iseli u novu zgradu, a nije prihvatio ni prostorije koje su mu ponuđene u staroj zgradi. Zbog toga
je dobio opomenu od tuženog da narušava proces rada u filijali i nalog da napusti kancelariju; zbog ovakvog
ponašanja bio je dan duže isključen sa informacione i telefonske mreže u odnosu na ostale zaposlene; podnosio je
internu reklamaciju na rad direktora; po ovom zahtevu direktor, ovde tuženog A.V. je u izjašnjenju okarakterisao
tužioca kao kolekcionara funkcija, naveo da je prema tužiocu bio tolerantan i da ga je unapređivao ali da tužilac za
uzvrat sve vulgarizuje, potcenjuje i izvrgava ruglu i ima za cilj da ''kinji'' ljude; tužilac nije podnosio zahtev za
''spajanje'' neiskorišćenih dana godišnjeg odmora sa neradnim danima; tužilac je podnosio disciplinske prijave protiv
zaposlenih od kojih je samo jedna procesuirana; od zaposlene K.P. je zahtevao da mu posvećuje pažnju i vreme u
meri koju on smatra potrebnom, a koja nije u vezi sa neposrednim radnim zadacima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da prema tužiocu nije izvršena
diskriminacija. Zabrana diskriminacije na radu propisana je Zakonom o radu u čl. 19. i 20, a pojam diskriminacije bliže
opisan u članu 2. Zakona o zabrani diskriminacije. Osnovna karakteristika kod utvrđivanja da li je ili nije izvršena
diskriminacija prema određenom licu jeste postojanje neopravdanog pravljenja razlike između lica koje tvrdi da je
diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, s obzirom na lično svojstvo tužioca. U ovom slučaju, utvrđeno
je da između tužioca i drugih lica nije pravljena nikakva razlika. Poslove koje je obavljao tužilac (ad hoc poslovi,
obavljanje poslova obuke...) obavljali su i drugi zaposleni. Okolnost što nije dobio naknadu za zastupanje filijale i što
nije ''spojio'' dane godišnjeg odmora i neradne dane ne može se smatrati diskriminacijom. Naime, da bi diskriminacija
postojala u ovom slučaju bilo bi potrebno da je tužilac takav zahtev podnosio ali da je jedino njemu, od svih
zaposlenih, takav zahtev bio odbijen. Međutim, u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je da tužilac nije
podnosio zahteve ni za isplatu naknade za zastupanje filijale ni za spajanje korišćenja godišnjeg odmora i neradnih
dana. Pismeno uvredljive sadržine koje je dato u internom postupku izjašnjenja i ponašanje osobe koja sa kolegama
sa posla ne prelazi granicu poslovnog odnosa, ne predstavlja diskriminaciju u smislu člana 2. Zakona o zabrani
diskriminacije."

(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 1422/2015 od 16.9.2015. godine)