ПОВРЕДA КОЈУ ЈЕ ЗАПОСЛЕНИ ПРЕТРПЕО НА РАДУ АЛИ НЕ И У ВЕЗИ СА РАДОМ

Послодавац не одговара за претрпљену штету у ситуацији када је запослени претрпео повреду на раду, али
не и у вези са радом, јер не постоји узрочна веза између штете и радњи или пропуштања послодавца, нити
изванредних околности.
Из образложења: Према утврђењу првостепеног суда, тужилац је у периоду од 12. 7. до 15. 7. 2007. године, као радник
обезбеђења - чувар, био ангажован код туженог за фестивал Е. који се одржавао на П. т., а на којем је дана 15. 7. 2007.
године, у раним јутарњим часовима (око 8.00 часова), задобио повреду у виду фрактуре прста, због чега се обратио
лекару специјалисти у КЦВ. Наиме, критичном приликом је избила масовна туча међу посетиоцима испред Д. а. Тужилац
је, критичном приликом, најпре стајао са стране и од критичног места био удаљен десетак метара, а којом приликом му
је његов шеф В. М. поверио телефон на чување, док је В. М. смиривао посетиоце. Убрзо након тога је наишао други
шеф, који није тужиочев шеф нити му тужилац зна име, а који је му је издао наређење да се умеша у посетиоце и да их
смири, којом приликом је тужилац и задобио повреде.
Приликом ангажовања лица за обављање привремених и повремених послова обезбеђења тужени је вршио обуку ових
лица, а приликом обуке они су упозорени да немају овлашћења за примену силе и мешање у случају инцидента у
публици и да је њихов задатак да воде рачуна о безбедности бине, извођача и реона око шанкова, и то као редари.
Непосредни шеф тужиоца, В. М., је једини могао да издаје наређења тужиоцу, а радницима обезбеђења је било строго
напоменуто и забрањено да улазе међу посетиоце у случају нереда. Спорни догађај се одиграо на простору међу
посетиоцима, односно ван заштитних ограда, где приступ радницима обезбеђења туженог није био дозвољен.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је, сходном применом одредбе члана 164. Закона о раду
(којом је прописано је да, уколико запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом, послодавац је
дужан да му накнади штету у складу са законом и општим актом), правилно закључио да не постоји основ одговорност
туженог за насталу штету. Наиме, критичном приликом тужилац је претрпео повреду на раду, али не и у вези са радом,
с обзиром да је тужилац био обучен и упозорен од стране туженог да нема овлашћења да примењује силу, нити да се
меша и улази међу посетиоце у случају нереда, да ни у конкретном случају то није био његов задатак, а да је он
супротно томе (иако је знао да му нико осим његовог шефа не може издавати таква наређења) поступио по налогу
непознатог лица, којом приликом се и повредио.
За остваривање права на тражену накнаду нематеријалне штете није довољно да је штета настала, већ је потребно и да
су испуњени и други услови. Наиме, Закон о облигационим односима у члану 154. прописује одговорност за штету по
основу кривице и одговорност за штету од опасне ствари или делатности. Повреда тужиоца није настала кривицом
туженог, будући да се тужилац, мимо свих упутстава туженог, умешао међу посетиоце по налогу непознатог лица.
Такође, на основу изведених доказа произлази, и по оцени овог суда, да не постоје услови одговорности туженог за
претрпљену штету, јер не постоји узрочна веза између штете и радњи или пропуштања туженог, нити изванредних
околности, будући да је штета настала искључиво радњом тужиоца.
(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж1. 1784/11 од 12. 4. 2012)