BOGORODICA

Iako se Bogorodica kao Mater Gloriosa pojavljuje tek u poslednjim trenucima tragedije, ona je
posredno prisutna kroz čitavo delo. Kao Mater Dolorosa, pojavljuje se u Gretinoj molitvi, kojom
od nje traži zaštitu, milost, spas. Vidi se da i njena majka pribegava bogorodičinom kultu, ali na
nekakav potpuno drugačiji način (poklanjajući sumnjivi nakit koji Greta dobija od Fausta,
namenjujući ga Bogorodici). Bogorodica je od samog početka drame suštinski vezana za Gretin
lik. Ona se pojavljuje na nebu kad.a i pokajnice i Greta, i izgovara samo dva stiha pred sam kraj
koji su upućeni upravo Greti – Dođi! U više sfere hodi! On slutnjom pratiće tvoj trag.

Nije samo bitno skrenuti pažnju da Gete uvodi lik Bogorodice da razreši ovu dramu, značajno je
i to da on njen lik menja u odnosu na dogmatsku predstavu. Postavlja se pitanje šta je sam pisac
dodatno uneo i na koji način to utiče na čitav smisao spasenja. Iz ove perspektive se u prvom
planu pojavljuje sporna činjenica da je Faust spasen bez pokajanja. Njegovom uzdizanju svakako
doprinosi njegovo ovozemaljsko iskustvo, kako ističu blaženi dečaci, kojima i njih može da
podučava, ali ključna je ovozemaljska ljubav. Ona je ta koju će Faustov duša slutnjom pratiti do
najviših visina. Sam pojam ljubavi na nebu postaje apstraktan. Konkretne žene postaju
apstrakcija – Večno-žensko. Doktor Marijanus predstavlja najvišeg zastupnika te apstraktne
ljubavi. On je marijolog, odnosno stručnjak za lik Marije, njen posvećeni obožavalac. Upravo
kroz njegove reči o njoj proističe značajno odstupanje od njene dogmatske predstave. On je
odlikuje kao „boginju“ i „bogovima ravnu“. Iz ovoga proizilazi da se prema rečima doktora
Marija stilizuje kao boginja ljubavi u erotskom smislu, poput Jelene i Galateje. Kada Faust
tražeći Jelenu naiđe na Hirona ističe kako za predstavljanje Jelene, pesniku nisu važne njene
godine. Sam Faust je naziva bogovima ravnom, usled svog ljubavnog zanosa i ushićenja. Isti
kvalitet je određuje u IV činu kada Faust opazi „bogu jednaku sliku žene“. U pitanju je
blasfemija. Doktor traži da Bogorodica odobri ono što grud muškaraca ozbiljno i nežno pokreće i
sa svetom ljubavnom slašću iznosi pred nju. Ta ljubavna slast se nikako ne odnosi na samu
Bogorodicu. Odobrvanje podrazumeva priznavanje zemaljske ljubavi, sa svim njenim aspektima,
uključujući i njenu tragičnost, i uvažavanje njenog efekta na onostranost. Marija je biće koje zna
za neodoljivost ljubavi doživljene u mladosti. Ona spaja zemaljsku i nebesku ljubav.

Marija nije posrednica, nije zastupnica, ona je konačna instanca spasenja, ona je ovde i sudija.
Prema rečima doktora Marijanusa, Bogorodica je izjednačena sa bogovima, po statusu,
dostojanstvu, moći. Isto tako pominjanje bogova u množini upućuje na paganski karakter njenog
lika, posebno kada se poveže sa odlikama Lepe Jelene i Galateje iz Klasične Valpurgine noći.
Ovo navodi na zaključak da su za Getea grčka mitologija i hrišćanstvo samo dve različite
mitologije, koje se po svom sakralnom karakteru, u suštini ne razlikuju. Gete se služi poznatim
hrišćanskim predstavama kao mimikrijom.
Pokajnice su takođe važne za razumevanje uloge Bogorodice. Magna peccatrix iz Jevađelja po
Luki, Samarićanka iz Jevanđelja po Jovanu i Marija Egipatska iz knjige Acta Sanctorum. One se
pojavljuju nakon monologa doktora Marijanusa, koji im je posrednik do Mater Gloriose. On je
pun samilosti prema njima, govori kako su ljudska bića slaba i podložna požudi, odnosno grehu.
Gete se koristi gradacijom kada slika pokajnice. Prva nam se prikazuje Velika pokajnica,
nekadašnja javna grešnica koja je prepoznavši Hrista, oblila njegova stopala suzama. Stoga su joj
mnogi gresi oprošteni jer je mnogo volela (Hrista). Ona Mariju moli pozivajući se na njenog
„bogoozarenog sina“. Sledeća je Samarićanka, s kojoj se Isus razgovarao kraj Jakovljevog
bunara o izvoru vode koja uvire u večni život, znajući za njenih pet muževa. Ova pokajnica
zaklinje Mariju „bogatim, čistim izvorom“ odakle teče voda večnog života kojom se svi mogu
obesmrtiti. Hristos nas napaja tom vodom, od koje se više ne žedni. Treća pokajnica je Marija
Egipatska. Njena razuzdanost i blud premašuje prethodne dve. Ona je jednom krenula brodom iz
Aleksandrije u Jerusalim, i na putu uživala u razvratu sa mornarima. Stigavši u Jerusalim htela je
da uđe u crkvu, ali ju je na ulazu zaustavila nevidljiva ruka, što ju je dovelo do preobraćenja.
Marija zaklinje Bogorodicu Hristovim grobom, onom nevidljivom rukom i pokorom u pustinji i
kajanjem. Kroz ovu gradaciju se pokazuje da ni najveći greh nije neiskupiv ako je pokajanje
dovoljno snažno. Pokajnice se mole za Gretu, odnosno za pokajnicu inače zvanu Greta.

Konačno može se zaključiti da je Marija idealna stilizacija Večno-ženskog, ženskog principa koji
nas vuče naviše. Ona je donekle suprotnost jednom vidu Ženskog koji oličava Jelena. Jelena je
savršeno lepa žena koja bi shodno tome trebalo da donosi idealnu sreću u ljubavi. Međutim, kako
ona sama kaže – sreća se sa lepotom trajno ne spaja. Njena i Faustova ljubav će biti lepa, ali
kratkotrajna.