1.

ПОЈАМ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ И КРЕТАЊА

Термин Перипатологија" потиче од грчке речи,пери" што значи - свуда унаоколо,

патине - ићи, логос-теорија, наука, односно то је наука о вештини развоја преосталих
чула слепих, како би они постигли оптимум оријентације и безбедности и ефикасност
самосталног кретања. Ова научна област представља део уже специјалности у
Тифлолошкој струци.
Оријентација и кретање као формални програм специјализације за лица оштећеног
вида установљен је 1960. године на Western Michigan University.
Целокупно знање о кретању лица оштећеног вида може једноставно да се дефинише
коришћењем два термина
(Faye) 1976):
1. Оријентација: |Процес коришћења преосталих чула у успостављању позиције
појединца и однос према значајним објектима у његовој околини.
2. Мобилност: Способност одређивања тренутне, одређене позиције појединца према
жељеној позицији у другом делу простора.
Kay (1999) дефинише оријентацију као „свест о тренутном положају у простору,
одређивање простора и кретање кроз њега".
Оријентација и мобилност се условљавају, тако што се оријентацијом врши
упознавање и оцењивање, а мобилитетом - савладавање простора. Lowenfeld (1963)
сматра да способност и вештина покрета има две компоненте. једна је ментална
организација, а друга је физичко кретање. Ментална организација је способност
индивидуе да препозна своју средину, њену временску и просторну релацију према
њему, а кретање као покрет организма од места до места помоћу органског кретања.
Оријентација је знање о томе где смо и захтева способност запажања и памћења
места и предмета важних за сналажење у
одређеној средини и утврђивање просторних односа међу њима.
Оријентација у простору је способност организма да реагује на сваку промену у
околној средини, тј. поставља анализаторе у најбољи положај за анализу пријема
дражи и одговор на них. Оријентациони рефлекс, назван још и реакцијом шта је то”
представља активност целог организма која се састоји из соматске и вегетативне
компоненте (промена дисања, срчане радње, тонус крвних судова сл.). Он је један од
основних рефлекса који обезбеђује контакт са спољном средином и прилагођавање на
промене у њој.
Разликујемо оријентацију на близину и даљину. Под оријентцијом на близину
подразумевамо способност субјекта да у сваком тренутку зна да утврди свој положај у
односу на околину, а оријентација на даљину укључује и способност задржавања
смера кретања како би особа прешла пут од тачке А до тачке Б.
„Код слепих особа се акцијски појам објекта развија након постизања координације
између тактилно-кинестетичке, моторне и аудитивне везе” (Зовко,1991.). Слёпа, деца
простор опажају сукцесивно део по део и зато је важно адекватно опажање односа у
простору манипулативног поља. Користе се термини оријентација и кретање,
мобилност, али се при том мисли на „менталну оријентацију” тј. способност појединца
да препозна околину и њене просторне и временске односе.
Према томе мобилност садржи две компоненте: менталну оријентацију и телесну
локомоцију. Ментална оријентација је способност субјекта да препозна своју околину у
њеном временском и просторном односу према себи, а локомоција је способност
кретања субјеќта од једног до другог места средствима властитог организма.
Као што појмове о стварима, појавама и свему ономе што не види слепо дете мора да
гради помоћу осталих чула тако и визуел-
не слике простора и распореда предмета у њему ствара на исти начин, уз учешће
меморије, расуђивања и других сазнајних процеса.
Људи који виде, највећим делом нису упознати с правом природом сложеног и
комплексног проблема оријентације у простору слепих људи, па замишљају да су
њихове представе идентичне њиховим визуелним сликама простора.
У детерминисању своје позиције и приступа циљу, слепи користе и своју мускуларну
меморију и осећање времена. На пример, ако одређеним путем иду често, њима
постаје непотребно да мере време, броје кораке или степенице. Временом их толико
добро упознају да своје покрете могу да изводе готово механички. Може се рећи да
слепа особа у процесу кретања и оријентације користи практично сва своја чула. Она
средину опсервира слушањем свих врста звукова, укључујући и ехо, опажа промене
температуре и струјања ваздуха у односу на кожу, ногама осећа природу тла, запажа
мирисе - све то интерпретира ради што боље оријентације
Поповић (1986). Сверлов (1973.) каже да они који виде аутоматски процењују свој
положај у простору, док слепи то чине под непрекидном контролом свести. Али то не
значи да се навике слепих уопште не аутоматизују. У оријентисању слепих постоји
известан број радњи чије сензомоторне регулације услед честог понављања постају
уобичајене. Овај аутор разрађује класификацију оријентације према природи простора
и то;
Оријентацију у предметном сазнајном простору, која спада у микрооријентацију:
Оријентацију у радном простору, која спада у макрооријентацију; и
Оријентацију у ширем простору (Јаблан, 2007)
Тактилно кинестетичка перцепција спада међу најважније путеве којима деца са
оштећењем вида успостављају однос са отварношћу. Слепом детету тактилно чуло
представља доминантни канал за добијање информација. Joш je Heller давне 1895.
године разликовао два типа тактилно - кинестетичке перцепције, описујући их као
аналитички и синтетички додир. Истовременим притиском или синтетичким додиром
предмета слепа особа на кожи добија дводимензионалну слику као целину, док је за
тродимензионалну слику обухватни додир, најчешће обема рукама. При перцепцији
облика и просторних односа слепи се служе аналитичким додиром, при коме прсти и
шаке у покрету следе контуре предмета (Станчић, 1991; према Јаблан).
Треба нагласити да само особе које имају функционално знање и вештину
оријентације и кретања могу успешно схватити односе у околини. Због тога је
потребно организовати систематско вежбање сналажења у простору. Ово је нарочито
важно за слепе особе које треба да се оспособе за самостално кретање у ужој и широј
социјалној средини. То значи, према Зовку (1994), да особа треба да зна да утврди:
где се налази, циљ кретања и начин и смер кретања до постављеног циља. За
одговарајућу вештину оријентације
и кретања значајну улогу имају одговарајући когнитивни и ментални процеси. Да би
била покретљива слепа сеоба мора да буде у стању да прикупља и користи довољно
информација које пружа средина да би избегла одређене опасности и ефикасно
напредовала према жељеном циљу. Већина лица која су слепа од рођења у стању су
да открију препреке на тај начин, а они који су касније ослепели могу се обучавати и
оспособити. Треба имати у виду да је лоцирање помоћу одбијања звука отежано у
условима буке, при јаком ветру, када је на тлу снег или када су препреке веома танке
или близу тла.
1.1. Улога чула у оријентацији и кретању
Када лице изгуби делимично или потпуно вид оно мора да се ослони на преостала
чула која ће му омогућити да се креће у простору. Да би утврдили положај у простору
слепа особа користи: чуло пипања, слуха, мириса, промене температуре и др.

1.2. Тактилно-кинестетички развој и учење

Тактилно-кинестетичко чуло има значајно место у упознавању околног простора за све

људе, а посебно за слепе особе. Користе се сви делови тела, а посебно руке. Врхови
прстију врло прецизно преносе информације о предметима које перципирају. Та
чињеница је важна за слепе особе, јер врховима прстију (јагодицама) читају Брајево
писмо. „Развої тактилне перцепције креће се у свом учењу од грубих ка финим
покретима руке (од целе руке према прстима) и од једноставних ка сложеним
тактилним структурама. Гојко Зовко наводи
истраживање. Thorntona (2002),
Овај аутор је проучавао развој тактилне перцепције двадесеторо деце узраста од
дечјег вртића до другог разреда основне школе и поставио тезу о хијерархијском реду
стицања тактилних вештина. Тај је ред изразио у пет нивоа:
1. Перципирање и разликовање великих чврстих геометријских облика;
2. Перципирање и разликовање мањих равних геометријских облика (пузле);
3. Перципирање и разликовање рељефних геометријских облика мањих од облика
пузле;
4.Перципирање и разликовање геометријских облика омеђених рељефним тачкастим
линијама и;
5. Перципирање и разликовање рељефних Брајевих знакова или слова.
Наведени редослед у складу је са секвенцијама тактилног развоја и учења.
Прва фаза тактилно-кинестетичког развоја и учење почиње о сазнањима о различитим
тактилним структурама.
Друга фаза тактилно - кинестетичког развоја и учења омогућава успостављање
релације структура и облика познатих предмета.
Трећа фаза наступа појавом дететове способности да уочава односе делова и целине.
Четврта фаза тактилно кинестетичког развоја и учења је интерпретација
дводимензионалних графичких приказа.
Највиши ниво тактилно кинестетичког развоја и учења наступа формирањем
способности разликовања и препознавања знакова Брајевог писма који представљају:
гласове, речи и делове властитог доживљаја.
Тактилно кинестетичко учење има велики значај и у раду са слабовидом децом, јер
оно помаже бржем схватању нејасних визуелних слика у уједињавању различитих
перцептивних података значајних за формирање појмова.

Вежбе тактилне способности (пипање, додир, тактилна перцепција)

Слепа особа може да се оријентише помоћу чула пипања. Може да користи руке или
ноге ради истраживања околине. Руке се могу користити да се установи положај и
идентитет предмета, могу се повлачити дуж зидова, столова и другог намештаја са
циљем да се одржи контакт са линијама водиљама (Дикић,1987). Слепа особа треба
да зна природу и дужину препреке да би је правилно и благовремено избегла.
Моторно учење је учење извођења покрета и повезивања већ постојећих у јединствен
систем покрета. Поред моторних функција, у извођењу покрета учествују и пажња,
мишљење, памћење и воља. Тактилно кинестетичка перцепција спада међу најваж-
није путеве којима деца са оштећењем вида успостављају однос са стварношћу. Тако
на пример слепој особи је важно показати како
треба да седне на столицу. Најпре руком опипа наслон. столице и њене контуре док не
пронађе седиште. За извођење најједноставнијег покрета потребно је да се створи
одређени образац по коме ће се одвијати извођење саме моторне радње. Централни
нервни систем поседује мали број урођених образаца, тако да постоји стална потреба
за стварањем нових образаца (Зец, 1984).
За информацију о распореду предмета у окружењу могу послужити рељефи, мапе и
модели. Тактилном перцепцијом слепа осо-
ба упознаје правац и ширину тротоара. Помоћу штапа је у стању да осети промену
својстава тла што указује на ивичњаке тротоара и сл.. Особа искусна у употреби
дугачког штапа може на тај начин да идентификује различите површине тла. Исто тако
слепа особа може да користи и стопало да би осетила промену састава тла; уздигнут
тротоар је показатељ ивице тротоара. И друге уочене одлике на површини пута могу
да се користе као оријентири.
Рецептори чула додира налазе се разасути по целој кожи негде више негде мање.
Помоћу ових рецептора добија се осећај за хладно, за топло, за бол и за притисак.
Ово чуло има значајну улогу у просторној оријентацији код слепих лица.

Оспособљавање ученика за тактилно препознавање квалитета предмета

За тактилно уочавање површине предмета (меко- тврдо, храпаво- глатко, топло-

хладно и др.) потребно је обезбедити разне врсте материјала и то: узорке различитих
тканина, дрвета, камена, земље, песка, шлунка и др.; узорке кључева, новца,
материјала за конструкције. На пример ученик добије неколико предмета са задатком
да каже све што зна о њима (назив, употреба и сл.).
Ако ученик није у стању да препозна врсте предмета, треба разговарати о њима да би
препознао квалитете и разлике међу њима.
Ако ученика водимо кроз ходник, у парку и дворишту тражимо од њега да препозна
врсту тла којим се креће. Када пролази поред отвореног прозора треба да осећа
струјање ваздуха и сл. Са учеником се организују вежбе: откопчавања и закопчавања
дугмета, везивање пертли на ципелама, низање перли, савијање папира итд.;
моделовање предмета од различитог материјала: глина, пластелин и сл, као и
активности са вуном, дрветом, папиром, на
пример депљење и томе слично.

1.3. Аудитивни развој и учење

на сила

Чуло слука, са својим осетљивим рецепторима смештеним у кортијевом органу

унутрашњег уха може ухватити, најфинија молекуларна кретања звука од 16 до 20000
херца. Мање од 16 осцилација не чујемо, јер су то инфра звуци, као и више од 20000,
не чујемо, јер су то ултра звуци, Чуло слуха код слепих лица има огромну улогу у
просторној оријентацији, јер пружа комплетнију слику простора. Са два уха лакше се
може одредити правад кретања, на пример звучне лопте, а тиме и правац према
звучном извору.
Да би у потпуности слепа особа искористила слух мора да се оспособи да га користи
на више начина. Она треба да је у стању да идентификује различите звукове које чује
око себе да доведе те звукове у везу са њиховим изворима. Поред тога треба да буде
способна да лоцира правац звука и удаљеност и да утврди да ли је извор звука у
покрету или не. У том случају може да се креће према звуку или да се удаљава од
њега. Помоћу слуха може да се открије присуство препрека помоћу звукова који се
одбијају. На пример то могу бити звуци које ствара слепа особа: бат корака, лупкање
штапом или пуцкетање прстима.
За развијање способности оријентације и мобилности слепих особа веома су значајне
систематске вежбе развијања способности
слушног опажања. То су:

Вежбе аудитивне дискриминације. То је провера да ли ученици са очуваним слухом

препознају одређене шумове, звукове и гласове (на пример звук звона, пиштаљке,
прасак разбијеног стакла, шум воде и сл), препознавање ученика по гласу, коришћење
звучног филма и сл.

Вежбе повећања пажње на звучне надражаје; навикавање ученика да разуме шта

наставник говори када у говору паузира или успорава односно убрзава темпо говора,
промене у интонацији, јачини у изражавању говора.

Вежбе перцепције аудитивне "фигуре - основе" тј. развијање способности да се дечја

пажња усмери на одређене аудитивне дражи, а да се неважне истовремено занемаре;

Вежбе у локализацији извора звука. На пример са везаним очима дете одређује

одакле се чује часовник, радио, грамофон или одређени други шум (звук).

Вежбе дискриминације гласова људског говора (изоловано, а затим у контексту

одабраних речи и реченица).

Вежбе перцепције аудитивних секвенци.

Аудитивна перцепција временског редоследа речи, бројева, звучних сигнала.

Репродукција невербалних сигнала и шумова (звукова) и тонова у ритму.

Бројање речи у изговореној реченици.

Препознавање речи које почињу истим слогом или се на исти слог завршавају
(римовање на крају стихова). Речи које почињу, односно које се завршавају истим
самогласником.
Аудитивна анализа речи: одређивање положаја гласа у одабраним речима.

Вежбе аудитивног памћења звучних секвенци речи, реченица, бројева, дана у недели,
месеци у години, песме бројалице, набрајалице, аудитивне игре са набрајањем и сл.
Оспособљавање за идентификацију и локализацију звука

У реализацији програма за вештину идентификације и локализације звука потребно је

да слепа особа савлада следеће задатке и то:
1) Да научи да разликује и именује звукове (ударање предмета у учионици, са
циљем да именује предмет који производи тај звук);
2) Препознавање и именовање звукова из околине снимљених на цд или
магнетофонској траци и то: шумови, звукови саобраћајних средстава било да
седе у њима или се крећу поред њих; при прелазу улице, на звучном сигналу.
Од ученика се тражи да покаже смер извора звука, врсту и место звука,
удаљеност извора звука, да се креће у смеру извора звука и евентуално га
пронађе.

1.4. Олфакторно и густативно чуло и учење

Чуло мириса је значајно за оријентацију слепих, јер помаже идентификацију појединих

објеката поред којих пролази: продавница, пекара, продавница воћа. У кући чуло
мириса помаже одређивању правца ка кухињи и др.
Олфакторни рецептори смештени су на слузокожи у носним тра се да човек може
разликовати од 2000 до 4000 појединачних
мириса. Код неких слепих са добром концентрацијом чуло мириса може веома много
допринети у просторној оријентацији.
За оријентацију слепих значајни су и органи за укус- густативни рецептори. Човек има
око 9000 густативних пупољака, а разликује четири осећаја: слатко, слано, кисело и
горко. Горак укус се осећа на корену језика, кисело дуж његових ивица, слатко на врху
језика, а слано на његовој површини. Горко и кисело се осећа и на непцима.
Та два чула добијају на значају приликом учења у условима на пример код
слабовидости и слепоће.

1.5. Температура

Слепа особа може да користи температурне промене које осећа на лицу или на другим
деловима тела ради добијања информација потребних за оријентацију. На пример
могуће је одредити положај сунца помоћу дела лица које је највише изложено сунцу па
је стога и најтоплије. Приликом кретања сдеце особе у разним правцима сунчеви
зраци ће јој директно падати на разне делове лица указујући јој колико се окренула.
Исто тако слепа особа може да открије да је стигла до краја зграде када изађе из
хлада на сунце.

1.6. Памћење покрета

Већина слепих у стању је да запамти и понови одређене покрете тела. На пример

подизање щољице за кафу од стола до уста
састоји се од активности више мишићних група које се могу упамтити и поновити када
је то потребно. Слично томе, акција мишића која је укључена при пружању руке да би
се ухватила позната квака на вратима научи се тако да се дршка пронађе лако без
тражења. Вежбом слепа особа не памти свесно мишићне покрете него их врши
аутоматски у одређеној ситуацији. У сложеној ситуацији слепа особа је у стању да
понови већи низ покрета тела неопходних да се пређе растојање од једног места до
другог. Напредак постигнут на познатом простору на крају постаје сасвим
аутоматизован када слепа особа не мора много да обраћа пажњу на детаље пута.

2. ВРСТЕ ПЕРЦЕПЦИЈЕ

2.1. Перцепција простора

Проблем опажања простора, још увек није довољно објашњен.

Постоје, према Огњеновићу, два приступа овом проблему. Први, нативистички, који
наглашава улогу хередитета. Према филозофским идејама просторне и временске
димензије су урођене, а наше индивидуално искуство се само ,,смешта" у унапред
дате координате простора и времена. Други приступ је генетски. Он истиче улогу
искуства, па се и опажање простора и времена изводи из искуства. Битна је идеја по
овом гледишту, да се елементарна искуства не могу стапати у јединствен догађај, већ
је нужно њихово симултано ређање у нашем искуству или сукцесивно. У првом случају
резултат је просторни доживљај, у другом временски. Овакав филозофски став утицао
је снажно и на психолошка гледања о опажању простора.
У литератури се наводе три врсте просторног вида: прво, вид за облик, који омогућава
перципирање, материјалности и облика предмета", што се може обезбедити како
монокуларним тако и бинокуларним видом; друго, стереоскопски вид, који обезбеђује
перципирање величине предмета у три димензије, помоћу бинокуларног вида; и треће,
дубински вид, који омогућује да се оцени дубина простора и перципирање удаљености
и узајамног положаја објеката у разним правцима. Ми поседујемо информације о
просторном распореду објеката које опажамо на различитој удаљености од нас. Неки
су близу, други даље. Међу психолозима постоје различита мишљења о томе како
настаје опажај простора тј. који чулни анализатор овде има примарну улогу. До сада су
најзначајнија испитивања опажања дубине виђења. Према Огњеновићу, давно је
уочено да људи са једним оком опажају трећу димензију.
Према Бикову важан значај за визуелну оријентацију у простору има једнак положај
меридијана очију при различитим правцима оптичких осовина (Zakon Donders i
Listinga). По њему, у стереоскопу рељефни осећај пространства постоји при
посматрању два равна лика једног истог предмета, при чему се ти ликови две слике
учвршћују испред очију на тај начин што неки његов део пада на идентична места
мрежњаче и даје само један лик, а други делови лика падају на тачке које не
одговарају једна другој, услед
чега се ствара утисак рељефности лика.
Оштрина просторног вида према Павишићу одговара опажању најмање разлике
положаја два објекта у простору. Она одговара одређивању даљине, у којој се још
може опазити предмет одређене величине (перцепција величине предмета у простору.
По овом аутору, зависи од растојања између нас и предмета, од идеје величине
предмета, као и о кинестетичкој перцепцији јакости акомодације ока и тела, да се
прегледа и измери погледом површина предмета").
Смањење и повећање појава предмета зависи од јачине акомодације и конвергенције
приликом гледања. Повећање акомодације изазива повећање конвергенције, а тиме и
илузију приближавања и повећања објекта (Дикић,1986).
Дубинска перцепција је повезана с појавом физиолошких, истостраних и укрштених
двослика на диспарантним тачкама ретине. Диспарантност слика, тј. њихово
делимично разликовање на једном и другом оку настаје услед непаралелности,
некоординисаности очију. Уколико су објекти које посматрамо ближи, утолико ће
диспарантност слика бити изразитија. Обрада примљених информација обавља се у
видном делу кортекса где настаје тродимензионални ефекат пошто се слике не
поклапају сасвим. Према Огњеновићу ово је најснажнији фактор дубине. Код
монокуларног опажања дубине важни су чиниоци акомодације очног сочива, величина
слике на мрежњачи, која зависи од удаљености објекта, али у перцепцији важну улогу
има и искуство. Објекте које први пут видимо монокуларно смештамо у простор само
на основу слике величине на ретини.
Важан чинилац монокуларног опажања дубине је и перспектива, и то линеарна
перспектива детаља и перспектива боје. Затим маскирање, тј. делимично преклапање
једног предмета другим. Ова појава нам говори о њиховој међусобној удаљености.
Паралакса кретања је такође значајна, јер кретањем посматрача ближи и даљи
објекти се не померају једнако, ближи се више привидно померају, а даљи мање. Овај
чинилац користе људи са једним оком за боље опажање дубине, а са бинокуларним
видом за процену удаљености предмета. Павишић код монокуларне перцепције
дубине поред наведених чинилаца наводи још и паралаксу, обзиром на покрете главе
и распоред светла.
Kreč i Krečfild истичу да је примитивна тродимензионална пер-ћцепција простора
резултат нормалне активности нервног система, при чему учење није нужно. По њима,
када су очи и уши подражене на одговарајући начин, опажај простора се јавља
природно и спонтано исто онако као што услед дражења ретине таласима различитих
дужина, настају природно и спонтано различити осећај боја без икаквог учења. Они
даље закључују, да осећај простора не мора нужно да постоји као потпуно развијен у
тренутку рађања, али може постепено да се развије услед физиолошке мотивације
нервног система. Сложена диференцијација опажајног простора је резултат како
примитивно урођених тенденција, тако и фактора искуства.
Vudvort истиче да сви докази о опажању простора говоре у прилог великој улози
визуелног индикатора. Ови нису само тачнији од тактилних и кинестетичких осећаја у
области булбуса ока, већ су непосредно повезани са видним пољем. Сви они заједно
делују при стварању опажајног поља.
На основу компаративне анализе развоја перцепције дубине и графичких симбола,
Gibson закључује да је церципирање дубине
ивице (треће димензије код коцке), примитивно како филогенетски тако и
онтогенетски. Неке животиње потпуно сазру у овом погледу већ рођењем.
Животиње које имају дужи период сазревања после рођења (мачке и бебе)
дискриминишу дубину (трећу ивицу) тек пошто је могућа локомоција.
Исто тако треба истаћи да просторна организација није функција само видне области
кортекса, и да је за њено остваривање, према Лурији, неопходно учешће нижих
теменопотиљачних делова мозга. „Укључивање ванвизуелних компоненти обезбеђује
просторну анализу видне информације. Као посебан фактор видног опажања јавља се
могућност широке симултане синтезе (нпр. целе слике)".
Према Земцовој развој просторног вида тесно је повезан са просторном анализом и
синтезом. На ранијим узрасним етапама развија се вид за облик, затим се обликује
дубински вид у доба старијег предшколског узраста. Касније се формирају сложеније
просторне представе повезане са развојем дубинског и стереоскопског вида.
Слабовида деца перципирају облике дводимензионалних предмета без посебних
тешкоћа. Међутим, теже перципирају дубину
простора. Код монокуларне слабовидости смањује се постојаност јасног вида, запажа
се: сужење видног поља, оштећење стереоскопског вида, што отежава оцену
растојања и међусобне односе предмета у простору.
Развој дубинског вида зависи од стања оштрине вида. Код оштрине централног вида
од 0,2 и мање, запажа се значајно оштећење дубинског вида. Такав вид се по својим
могућностима приближава монокуларном виду (М. А. Tumarkin). При већој оштрими
вида од 0,3 до 0,5, дубински вид је по својим могућностима постојаности близак
нормалном. Визуелна оцена дубине простора зависи од стања других визуелних и
моторних функција очију, посебно од стања бинокуларног, стереоскопског и дубинског
вида.
У условима специјалне наставе просторни вид се развија и усавршава. Под утицајем
примене система усмерених вежби, које омогућавају развој бинокуларног и
стереоскопског вида, побољшава се опажање дубине простора и разних облика
разрокости и других оштећења вида (E. S. Avetisov, I. L.. Smoljani- NDR). Вежбе у
кабинетима за ортоптику и плеоптику помажу успостављању бинокуларног и
стереоскопског вида.

2.2. Перцепција облика

Према Павишићу перцепција облика у простору се манифестује оштрином вида и

способношћу распознавања предмета и њихових појединих детаља у простору, у
облику ширине и дубине видног поља и стереоскопског бинокуларног просторног вида.
Квантитативно опажање видом је распознавање светлости од таме, а квалитативно
опажање вида је способност распознавања предмета по њиховом спољњем облику
према величини ретиналне слике, коју перципирамо и психолошки пројектујемо у
спољни свет.
Vudvort сматра опажај као једну врсту реакције, и нарочито наглашава централне
факторе: оријентацију и смисао. У обичном животу, по овом аутору, не видимо облике
већ ствари, и наш напор приликом опажања састоји се у томе да се схвати да је свет у
коме дете живи ужи по обиму од света одраслог човека. Када оно види да киша пада,
онда киша пада на целом свету". Догађај од пре месец дана „десио се јуче“. Границе
времена и простора су много мање распоређене; истовремени опажај делова и целине
је сужен; спорије од одраслог налази мањи објект на слици веће целине. Постоје
докази да у дечијем свету не постоји константност величине, она се развија постепено
- као функција, сазревањем и нагомилавањем, искуства у вези са објектима.
Експресивни квалитети и квантитети моћи објеката играју већу улогу у дечијем
опажању него код одраслих. Познато је, такође, да се опажај ствари може променити
под утицајем наших знања, мотивације, емоционалног стања и других физиолошких
услова. Дејство ових фактора огледа се како у опажању осетљивости према овим
објектима, тако и у опаженим својствима.
Велику улогу има и искуство. Оно у вези са једним предметом води до значајних
промена у начину опажања; наша чулна способност се може поправити вежбом...
Промене у опажању су битан аспект процеса учења. До промена у перцепцији доводе
различита физиолошка стања: болест, трудноћа, дрога, алкохол, а такође од великог
утицаја је и мотивација. Према Betty Van Witsenu ,перцепција је интерпретација осета
базирана на претходном перцептивном искуству у интеракцији са околином.
Перцепција је научена функција, значи, може се на њу деловати учењем". Као и многи
други аутори, ова ауторка износи мишљење да се ово учење може постићи
планираним вежбањем сензорних доживљаја на подручју вида, говора, геста,
кинестезије и додира.

2.3. Визуелна перцепција

Већ смо напоменули да у процесу перцепције обично учествујевише рецептора. У

различитим видовима наше активности, један од рецептора постаје водећи,
доминантан, те се према њему одређује тип перцепције. Код већине људи преовлађује
визуелни тип перцепције.
Притом доминација вида толико је чврста, да чак и нека озбиљна оштећења његових
функција, како се запажа код слабовидих-практично слепих, не повлачи за собом
промену типа перцепције. Но и у њих, као и у општој популацији је уобичајен визуелно
- кинестетичко - слушни тиц перцепције. Независно од тога какав се тип опажања
формира код слепих и слабовидих, они поседују сва својства опажања позната у
општој психологији: селективност, осмишљеност, уопштеност и константност.
Учешће неколико чулних модалитета у процесу перцепције претпоставља њихову
заједничку делатност (Дикић,1997). Ова интегративна делатност чула, услед које се
под дејством комплексних дражи формирају привремене нервне везе, је физиолошки
механизам перцепције. Комплексна делатност модалитета обавља се на основу
узајамног деловања првог и другог сигналног система, захваљујући томе човекова
перцепција се принципијелно разликује од перцепције животиња својом
осмишљеношћу, уопштеношћу и вољношћу.
Опажање, наш основни сазнајни акт, се дакле формира кроз животну праксу.
Повезивањем података из различитих чула тј. канала који представљају везу са
спољним светом остварује сем „осећај околине" који омогућава и стварање адекватне
слике.
Задатак опажања „је црпљење информација из спољашње средине. Опажање
подразумева активност чула, и на њега утичу очекивања, наде, страхови, потребе и
сећања које сачињавају наш унутрашњи свет. Мотрење, примећивање, гледање,
слушање, посматрање, трагање, испитивање, виђење, проматрање, инспекција - то су
неки од израза које користимо при описивању делатности који представљају суштину
проблема у изналажењу или усвајањунинформације".

2.4. Дефиниција слепоће и слабовидости (Светска здравствена организација)

Светска здравствена организација је утврдила дефиницију слабовидости и слепоће.

Према овој дефиницији:
Прву категорију визуелно хендикепираних чине слабовиде особе са коригованом
оштрином вида на бољем окумизмеђу 0,3 и 0, 1;
Другу категорију визуелно хендикепираних чине слабовиде особе чија коригована от
трина вида на бољем оку износи 0, 1 до 0, 05:
Трећу категорију чине слепа лица чија је коригована оштрина вида на бољем оку 0,05
до 0, 02 односно чије је видно поље без обзира на видну оштрину, централно сужење
од 5 степени до 10 степен;
Четврту категорију чине слепе особе чија је коригована ошприна вида на бољем оку
између 0,02 и осећаја светлости, односно чије је видно поље без обзира на оштрину
вида, сужено на мање од 50 степени.
Пету категорију чине слепа лица без видие функције, односно без перцепције
светлости (амауросис).

2.5. Рани развој

Познато је да је анатомско морфолошки развој свих чула, осим чула вида и чула
мириса, завршен још у пренаталном периоду.
Процес функционалног развоја и оспособљавање сензорних органа, траје више
месеци па и година, при чему има различите прaвце и различито време, брзину и
темпо за свако чуло понаособ. Новорођенчад имају развијено чуло вида, али функције
вида се развијају и усавршавају све до девете године живота. Дете постиже нормалну
оштрину вида око треће године, са лакшим обликом далековидости. У том периоду се
развијају и други рефлекси вида од којих зависи положај очију и функција виђења.
У току раног детињства вид је променљивог карактера. Да би се вид правилно
развијао то подразумева да дете мора да гледа са оба ока и тако ствара услове за
више функција гледања. У случајевима када дете има оштећење вида, родитељима
треба помоћи да превладају неугодности које таква сазнања доносе. Да би се овај
проблем превазишао треба се распитати о природи и обиму оштећења као и о
могућностима терапије и третмана. Родитељи треба да знају да у свету постоје
хиљаде људи са оштећењем вида који живе и раде исто толико успешно и срећно као
лица без сметњи вида.

2.6. Развој видне функција

Први и најпоузданији знак да дете види је постојање рефлекторне заштите и

реаговање на светлост трептањем, жмиркањем, стезањем капака које је праћено
покретањем очних јабучица наrope.
Новорођенче веома ретко и мало отвара очи, док је спонтано трептање изузетно.
Даљи знак да дете осећа светлост је покретање очних јабучица према светлосном
извору. Првих дана по рођењу већ постоји реакција зеница на светлост и то како
директна тако и индивидуална.
Крајем првог месеца јавља се боља координација очних јабучица и капака.
Новорођенче загледа у извор светлости (прозор).
У току другог месеца реакција на светлост је праћена генерализованим покретима
тела у виду општих заштитних покрета (окретање главе уназад) Дете чешне отвара
очи и даје утисак да се интересује за околину.
Почетком трећег месеца почиње да се успоставља централна фиксација и
конвергенција. Одојче почиње да прати предмете који се налазе у његовој близини и
да фиксира извор светла, само за кратко време.
Почетком четвртог месеца праћење већих предмета је дуже, првенствено оних што су
светле боје. Беба почиње да упознаје особе које су са њим у додиру.
У петом месецу живота почињу да се развијају и оптогностичке функције, а то се
испољава тиме што дете загледа у своју руку или звечку у њој.
Почетком шестог месеца дете показује интересовање за видне надражаје и на даљини
од 1-2м. Конвергенција сигурно постоји.
У почетку седмог месеца развијена је координација рука-око. Дете покушава да хвата
предмете рукама који су даљи од 2м и изван су његовог домашаја. Крајем овог
месеца постоји бинокуларна фиксација али се она још несигурно одржава.
Почетком осмог месеца почиње разликовање геометријских облика и фигура.
У деветом месецу дете добија стереоскопски вид и распознаје предмете на даљини од
око 3м.
У десетом месецу примећује предмете на даљини од 4м.
У једанаестом месецу изражени су за дуже време координација и покрети очију.
У дванаестом месецу оштрина вида износи 0,10 (6/60). Фузиони рефлекс је сада
изражен и боље разликује геометријске фигуре.
У другој години живота - од 12.-15. месеца дете вуче линију по хартији. Од 15.-18.
месеца је развијена конвергенција и дете може да локализује предмете и на даљину и
на близину.
На крају друге године живота оштрина вида
износи 0,50 у просеку (0,40-0.70) На крају треће године оштрина вида износи 0,80-0,90.
Од овог доба оштрина вида се пење праволинијски и од шесте године живота, а
најкасније до десете, достиже вредност од 1.0.
Најбоља оштрина вида је код детета од 17 година и обично износи 1.2 до 1.4. На том
степену се задржава све до 60. године живота.

2.7. Неки патолошки знаци развоја видне функције

Постоје нека одступања у развоју видних функција која се могу препознати још код
новорођенчета. У том случају родитељи могу да се обрате офталмолозима,
педијатрима, тифлопозима и другим стручњацима који се баве проблемима развоја
вида да би добили адекватне информације о даљим токовима третмана. То cy на
пример:

До 2 недеље - Конгенитални нистагмус; Конгенитална катаракта; Изражен страбизам;

Преосетљивост на светлост.

1 месец - Покреће руку, обично на страну према којој најбоље види. Не идентификује
детаље у покрету. Преосетљивост на светлост.

3 месец - Одсуство мимике. Индиферентност према

околини.

3-6 месеци - Притискује око руком. Гура прсте у очну дупљу.

6-12 месец - Феномен ,лепезе" отвореном шаком и размакнутим прстима покреће руку
испред очију и истовремено прати покрете главом на обе стране. Зеница не реагује на
светлост. Нистагмус говори да је у питању слабовидост.

1 година - Тестом одбрамбене реакције откривамо да се дете љути када покријемо

слабовидо око.

3 година - Не распознаје боје. Не може да спари предмете на одређеној даљини.

2.8. Програм извођења стимулативних вежби као темељ оријентације и кретања

Да бисмо предупредили негативне последице поремећаја видних функција веома је
важно применити стимулативне вежбе. Вежбе вида у циљу стимулација видних
функција могу се изводити и у кругу породице уз савете стручњака. Тако на пример за
узраст:

4 година - Лоша презентација форми и облика.

до 6 године - Проблеми са препознавањем облика и прецизног цртања детаља.

Именовање боја је споро.

До 2 недеље - Треба говорити беби, очи у очи", користити материјале са рефлексијом

(огледало, фолија);

Од једног меседа - Прилазити беби са осмехом, користити контакт лицем у лице.

Кретање треба да код бебе одржи пажњу. Користити вербалну комуникацију.

Од једног месеца до три месеца - Померати стимулус од периферије ка центру (разни

предмети). Избегавати истовремено коришћење више предмета.

Од три до шест месеци померати бебу на различите висине и различита места

просторије. Стимулуси су чврсти, тродимензионални предмети,са различитим
димензијама и бојама. Представити два омиљена објекта истовремено.

Од шест до дванаест месеци - Игра се лоптом, котрљајући, родитељ - дете, напред и

назад. Вежбати координацију рука. Стварати ситуацију радости и задовољства
социјалне интеракције. Одређивати положај објеката у простору и вежбати прађење
истих.
ОКО

Дете од две године - Упознавање са предметима у боји, различитих форми и

величина. Слике су средње величине које се постепено смањују. Научити дете да
лоцира
положај хране на тањиру.

Од три године - Директна визуелна стимулација мора бити продужена до

функционалних активности. Да препозна и идентификује сличне објекте. Игра се
сликом и пузлама. Препознаје облике обојених тела. Игра скривања са играчкама и
људима.

Дете од четири године - Представити околину у сликама са наглашавањем детаља.

Користити интензивне боје са контрастом у позадини, сортирање; категоризација и
груписање боја и дужина. Понављати детету да схвати појмове: на, у, испод, итд.

Дете од четири до шест година - треба да црта и слика, прецртава и сецка.

Презентовати фигуре са недостајућим деловима. Користити стимулисање са картама.
Постоје различити нивои врста и облика оштећења вида. Од потпуне слепоће где се
претежно користи тактилна перцепција за упознавање стварности до слабовидости где
се претежно користи визуелна перцепција.
Поред стимулације видног опажања мало слепо дете треба да развија и друга чула:
слух, мирис, као и моторну активност и говор. Мало слепо дете најчешће понавља оно
што кажу родитељи. Кроз ову фазу говора пролазе сва деца. Код деце оштећеног вида
овај период нешто дуже траје. Родитељи треба да обогате говор описом догађаја, не
само да их именују (Дикић, Лабан, 2006). Потребно је стрпљење у оваквој
комуникацији. Не треба допунавати говор детета. Треба сачекати да дете заврши своју
мисао.
Важан задатак за родитеље је да науче дете да се оријентише у простору. Пре свега
дете треба да научи:
Да буде уредно тј. да оставља ствари на одређено место. Тако ће их лако пронаћи;
Да користи друга чула - мирис, слух и додир. Тако ће значајно заменити недостатак
вида захваљујући процесу компензације, јер је у овом периоду нервни систем
пластичан и лако се обрађује захваљујући усмереним стимулативним вежбама,
обратити детету пажњу на мирис пекаре; осећај под ногама када хода по тепиху или
дрвеној подлози; на звуке на пример када се откључавају врата.
Уколико дете има неуобичајене промене у понашању треба одвести дете код
психолога, тифлолога и др. стручњака. Постоје разне методе реедукације
психомоторике које делују превентивно и терапеутски за одређене поремећаје у
понашању и развоју детета.

2.9. Блиндизми

Блиндизми су стереотипни покрети код слепе деце као што су: трљање очију прстима
и притискање очних јабучица, приношење руке лицу, махање рукама испред очију,
кретање главе у круг, климање главом, њихање тела напред-назад. Неки аутори
сматрају блиндизме актом аутоматске самостимулације. Тако Thomas Cutsford сматра
да је слепо дете, за разлику од видећег, упућено на стимулацију у оквиру властитог
тела као извору и објекту стимулације. Оно то чини због недостатка адекватне
стимулације из спољашњег света. Према Н. W. Feldenu, развитак и обликовање
стереотипних покрета тече упоредо са развојним фазама детета (лежање, седење,
стајање, ходање и трчање).
У фази лежања организам детета тежи да се ослободи нагомиланих залиха енергије у
фазалним ганглијским ћелијама. Ту енергију слепо дете настоји да потроши на себи
својствен начин и почиње да притиска очне јабучице ручицама (бушење или
притискање очних јабучица). Притиском у очну јабучицу дете активира мрежњачу ока и
долази до појаве фосфена (искрица или звездица) што дете забавља.
У фази седења ритмичким савијањем горњег дела тела напред-назад слепо дете
настоји надокнадити ускраћени доживљај кретања. У фази стајања слепо дете се
лагано љуља лево десно држећи се чврсто хватишта свог кревета што га испуњава
задоволством.
У том периоду јавља се типични покрет цупкање у месту.
У фази ходања слепо дете се најчешће задржава на једном месту и ту изводи покрете
окретања око своје осе.
дизама:
У фази трчања слепо дете трчи у круг око неког, познатог предмета или око своје осе.
Рierre Henri rовори о четири групе блиндизама:
Блиндизми као устаљене егоцентричне навике које служе као вентил нагомиланој
енергији (клађење напред-назад, с лева на десно, вртење главом, окретање-и сл.);
Блиндизми каз навике или покрети који су чудни само због тога што нису уобичајени, а
настају као резултат ограничених могућности спонтаног подражавања нор-
Блиндизми одбрамбени рефлекси којима је сврха да упозоре на постојање неке
препреке;
Испољавање гестова или мимике као реакције на болест очију или покрета који су
резултат малих остатака вида.
H. E. Totman сматра да блиндизми треба да буду замењени активностима које су
друштвено прихватљиве, а слепом детету чине радост и задовољство. Важно је
истаћи да у највећем броју случајева блиндизми нестају сами од себе или уз помоћ
посебних метода васпитања и образовања. Међутим, они се задржавају дуже код
слепе ментално ретардиране деце и деце са емоционалним
проблемима.

Ако се код слепог детета примете неадекватни покрети на које се оно ослања треба
усмерити његове руке на нови предмет који ће скренути његову пажњу на нова
истраживања (Дикић.1990).
Исто тако корисно је да дете излази у шетњу; да промени положај.
Уколико дете стоји у месту и изводи покрете љуљања лево - десно или покрете
дупкања ставити полако руку на његово раме и оно ће престати са тим покретима.
Треба помоћи детету да се заинтересује за ствари у свом окружењу.

Brenan (1994) предлаже да у превенцији блиндизма треба:

Организовати свакодневни живот да слепо дете не буде само и да му не буде
досадно; подстицати дете да се игра са другом децом.
Надгледати га док се игра само; ако приметите да понавља исте покрете или радње,
покажите му други покрет.
Док је дете мало покушајте да му не скрећете директно пажњу на покрете које изводи
(не трљај очи“, ,не клати се'); најједноставније је да створите нову ситуацију или
промените претходну, јер тако не дозвољавате да се блиндизми стабилизују.
Већина деце са оштећењем вида приликом доласка у предшколску или школску
институцију већ има блиндизме. Међутим, школска средина која пружа повољне
прилике за стимулацију, може бити значајан
фактор у смањењу учесталости блиндизма.
Зато се у школама организује програм специфичног реедукативног третмана са
тактилним и моторним тренингом.

Када говоримо о оријентацији и мобилности морамо бити свесни чињенице да се

оријентација и мобилност темеље на способностима моторике, и чулног сазнања
(перцепција у целини), јер је обоје у интеракцији са интелектуалним способностима. У
пракси се често срећемо са тврдњама да дете заостаје у психофизичком развоју због
оштећеног вида. Такве тврдње налазимо у психолошкој литератури на пример Piaže
(1969) каже "Иако је код глувог детета запажен заостатак у развоју у односу на
вршњаке очуваног слуха, тај заостатак је далеко мањи него у детета које је од рођења
слепо."
Предшколски узраст је период у коме слепа и слабовида деца треба да стекну највише
способности за самостално кретање у ужој околини. Тек се у процесу ходања његов
досадашњи простор проширује на много већи и привлачнији простор ближе околине.
Успорен развој моторике, непријатна искуства, нервоза изостанак подстицаја чланова
породице често су узроци који ометају правилно ходање. Исто тако, услед
немогућности учења путем имитације, често дете мора да се служи заобилазним
путем да би остварило свој циљ. Felden ово поткрепљује следећим примером: слепо
двогодишње дете пење се на столицу, стаје и чврсто се држи за наслон, затим силази,
спушта се на седиште, опушта ноге и њима њише како би дохватило под. (према
Јаблан Б.)
Познато је да се човекова чула развијају врло рано, да је рани узраст период бурног
развоја и да постоји могућност компензације одређених чулних недостатака (Дикић,
Грбовић, 2000). Зато овај период треба искористити за развој свих чула, а посебно
остатака вида, искористити дечија интересовања и способности за разне врсте игара и
да кроз игру и кретање доживе задовольство.

3. ОРИЈЕНТАЦИЈА И МОБИЛНОСТ ЗА ДЕЦУ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА

Оријентација и вежбе чула са децом предшколског узраста изводе се систематично по

одређеном програму. Главни циљеви тог програма су:
● Да се слепа и слабовида деца оспособљавају за кретање, овладавање својим
телом, просторијама и широм околином
● Да се оспособе за што самосталнији живот;
● Да посебно развијају и вежбају чула (опип, мирис, слух, осећај за тело, осећаје
равнотеже и кретања;
● Да развијају осећај сигурност и самосвест;
● Да јачају вољу и интерес за самосталан ход;
● Да успоставе везу са средином на што природнији и уобичајен начин;
● Да развијају и учвршћују памћење, повећавају концентрацију и учвршћују
самосталност и поуздање при обављању свакодневних послова.

3.1. Развој појмова значајних за оријентацију и кретање слепе деце предшколског

узраста

Специјалисти за оријентацију и кретање слепе деце предшколског узраста настоје да

недостатак конкретног знања и неопходне базичне концепте о удаљености, правцу и
променама средине, развију код деце у прихватљивим временским оквирима. Деца
могу да савладају ове концепте, али кроз богато искуство и пуну временску
посвећеност. Обично су први инструктори кретања слепог детета родители, те их
многи аутори називају "природним едукаторима", који кроз свакодневни контакт и игру,
уче децу и ткз "секундарни едукатори", који обавезно у своје програме кретања морају
да укључе родитеље. Стога је неопходно да родитељи и наставници буду свесни
неопходности развитка базичних концепата за потребе сигурног кретања.
Да би испуњавао развојне задатке за свој узраст и формирао концепте, мора да буде
научен кроз директно искуство са средином. Не може комплетно да стекне знања о
средини која га окружује само употребом речи. Додатно, дете мора да развије
мотивацију за кретањем и путовањем. Оно не може бити свено већине објеката који су
изван његовог домета.
Слепо дете истражује околину путем "пробе и грешке". Због тога што инструктори
кретања дају дескрипције и инструкције вербално, потребно је да деца знају право
значење основних појмова и да их могу изражавати речима. Основни појмови су
повезани и међузависни.
Можемо их у односу на њихов значај према оријентацији и кретању у простору слепе
деце предшколског узраста, произвољно поделити у 3 основне врсте појмова, које ће
представљати основу за методе подстицања и развоја способности кретања:
I. Развој појмова неопходних за разумевање праве природе средине (развој телесне
схеме, природа објеката, природа непокретних објеката, природа покретних објеката,
природа објеката у покрету, juсвојства терена, природа звукова и мириса).
II. Развој појмова неопходних за развој и одржавање оријентације (путања кретања
објеката, положај објеката у простору, правац, локализација звука).
III. Појмови неопходни за ефикасно кретање (удаљеност и време, праћење редоследа
сталних објеката, кривине, скретање, кретање у правцу или насупрот објеката у
покрету).
IV. Развој појмова неопходних за разумевање праве природе средине

1.Телесна схема

Познавање телесне схеме је битно инструкторима када уче слепо дете да се креhe
помоћу штапа (повуци прсте позади, изнад струка, лево стопало, ноге унутра, лице
напред, итд). То не значи само да дете зна имена делова његовог тела, него значи и
правилно разумевање једноставних односа између покрета и положаја делова његовог
тела. Слепо дете не може да види ове приказане положаје, али могу да му се покажу
тактилно. Не може да имитира, али може да буде научен стварним и правилним
постављањем у те положаје од стране родитеља или наставника, или може бити
вербално подстицан у току обављања свакодневних животних активности.
Како могу родитељи или наставници да помогну развоју појма телесне схеме који ће
користити ОМ инструктори? То мора да постане део свакодневних задатака. У овој
доби дете ужива у играма подражавања доктора, учитеља и других са којима долази у
контакт.
У току дана може да научи да се "стопала држе скупљено када се стоји", "да су дугмад
на средини", да је "ормар високо изнад рамена" итд. Спреман и способан родител или
наставник може да додаје правилне термине док дете изводи одређену вештину. Када
се покрету додаје вербални опис у време активног извођења, то може да буде врло
значајно за дете.

2. Природа објеката

Једно од најчешће постављаних питања детета инструктору је: "Шта је ово?" То није
изненађење јер сва деца често постављају ово питање. Не може се дечје знање
ограничити на заједничке објекте у средини. Мало ће имати смисла уколико инструктор
тражи од детета да лоцира поштанско сандуче, ако дете нема идеју како ће осетити
сандуче када га додирује.
Важна чиненица је да дете учи о објектима из своје околине кроз конкретно учење.
Без вида, оно мора да осећа, мирише, проба, рукује. Веома је тешко за ОМ да испуни
празнине код четворогодишњег детета у оквиру тренинга кретања. Дете које види од
три године може да именује одређене објекте у оквиру своје куће. Оно препознаје
столицу помоћу вида. Слепо дете мора бити способно да је препозна додиром. Тако је
са свим објектима у средини слепог детета, од дечјег кревеца, куће, до његовог блока.
Слепо дете мора да рукује мноштвом објеката да би се развили појмови величине,
облика и текстуре. Мноштво ових комбинација и осталих карактеристика се значајно
развија кроз тактилну перцепцију, а не речи.
Не можемо очекивати од детета са пет или шест година да зна детаље o
аутомобилима, али мора да буде у стању да разуме да је аутомобил мањи од куће.
Термини као што су; "дугачак"," краћи него", "квадрат" и низ других могу да буду врло
значајни за шестогодишње слепо дете. Прецизност није неопходна, бар не у почетном,
раном тренингу. Општи појмови су суштински део не само оријентације и кретања
слепе деце, већ и њиховог реалног разумевања околине.
"Где је кућа када ја нисам у њој?". Ово није неозбиљно питање када га поставља слепо
дете. Важно је да дете научи шта представља неки објекат и како постићи свест о
њему када га не додирујеш. Свесност о постојању неког објекта је важна у развоју
стварности и поверења. Потребно је дете научити да је објекат на свом месту и да
"чека на његов додир".

3. Природа непокретних објеката

Када се креће кроз средину, путник се уобичајено креће од објекта "А", ка следећем
објекту"Б". Објекат А има одређене карактеристике, такође је и у одређеном односу
према објекту Б.
Овде је од важности то да приступи из било ког првца, када су
одређенекарактеристике испуњене, слепи путник ће разумљиво бити сигуран да се
приближио
правом објекту.
Уколико је дете упознато са просторијама у својој кући, оно успоставља односе међу
различитим сталним објектима. То није неопходно ако је намештај увек на одређеном
месту. Ако се намештај премешта, неопходно је детету рећи, а још је боље да дете
учествује у преуређивању.
Објекти као што су степенице, собе, врата су непромењиви што је довољно за слепо
дете, када успостави контакт са неким од ових објеката, може приближно да одреди
удаљеност и правац од других. Детету се мора дозволити да истражује и водити га док
не успостави ове односе. Овај рани почетак оријентације ће бити веома важан у
успостављању много сложенијих односа касније.

4. Природа покретних објеката

Често слепо дете може бити потпуно збуњено у погледу правца због природе
покретних објеката. Бицикли, аутомобили и други покретни објекти се могу наћи нa
линији правца кретања слепог детета и то га чини потпуно несигурним у одређивању
сопствене позиције, чак иако је пре тога био потпуно сигуран.
Основна ствар коју дете треба да схвати је да се неки објекти могу кретати и да се
тако њихова позиција мења. Велики број објеката не прати утврђени редослед, него
случајно заузимају своја места. Потребно је то поменути детету када оставља своје
играчке, или гардеробу по просторији. Распоред намештаја у просторији може да се
мења, да буде у одређеном низу, или другачије распоређен. Број начина на који
објекти могу бити преуређени у простору је бескрајан. Неопходно је научити дете да
очекује промене у средини.

5. Природа објеката у покрету

Слепом детету се пружа много прилика да осети и истражује објекте који су или
фиксни, или покретни, али могућности да осети објекте у покрету, као што су
аутомобили, авиони, возови итд, су ограничене. Дете не може да види објекат у
покрету.
Објаснити како покретни објекти пролазе поред фиксних објеката, кретање стазама,
окрете и како се возе та средства. Пружити детету могућност да истражује кола,
аутобусе, мотоцикле када нису у покрету, затим да се провозају њима и на крају им се
дају модели да се играју са њима и да их истражују. Само модели, или само вербалне
дескрипције, не могу детету дати исто искуство које би добио кроз актуелно
понављање употребе одређеног саобраћајног средства.

6. Својства терена

Свесност природе различитих врста терена почиње на раном узрасту. Када се дете
игра на травњаку или на плочнику, оно осећа различите облике подлоге. Задатак
родитеља и наставника је да кажу детету шта осећа и како и где може да осети исту
подлогу у различитим ситуацијама. Кроз вођење ово може да буде извор за изградњу
трајних и сигурних информација за независно путовање. Не само што постоје разлике
између различитих типова терена, као што су цемент, камен, цигла, итд. него постоје и
фине разлике у оквиру тих типова подлоге. Искуство са различитим врстама терена
може да буде врло корисно касније када дете почне са тренингом кретања у мноштву
разчитих ситуација.
Различите промене терена се могу објашњавати када се шета са дететом: раван,
искривлен, нагиб, нераван, итд.

7. Природа звукова и мириса

Због сличности у приступу развоја ових концепата, они се размтрају заједно.

Разумљиво је да слепа особа има потребу да буде свесна звукова и мириса у околини.
Примарна улога родитеља и наставника је у томе да помогну детету да разуме и
користи
многе звукове и мирисе кроз улогу тумача. Али као тумач, родитељ може да учини
знатно више од повезивања речи и одређених звукова. На пример, ако звони звоно на
улазним вратима, може се учинити више него само рећи детету да звони звоно на
вратима. Зашто звони? Да ли сва звона имају исти звук? Где је то? Зашто имамо
звоно? Родитељи морају да посвете много пажње детаљима и да посвете много
времена да би детету објаснили изворе звукова. Једино на тај начин деца ће бити
способна да разумеју и користе ове звучне информације.
На исти начин, мириси морају бити објашњени а не само регистровани. Потребно је
дете научити да разуме да мирис колача није колач, него само његов мирис. Касније
родители раде на тумачењу многих мириса у средини -пекара, апотека, месара,
бензинска пумпа итд.
Да би разумео природу средине која га окружује, слепо дете мора да има конкретно
искуство са мноштвом различитих објеката, звукова, мириса, различитим теренима,
итд.
Такође мора да разуме свој положај у односу на средину. Није неопходно да родители
и наставници планирају и праве специфичан програм инструисања. Важно је да
доследно помажу детету да развија свест о својој околини, тако што ће му омогућити
да живи, игра се и ужива као и сва друга деца. Родитељи треба увек да буду спремни
да тумаче све информације из средине онда када дете то не може да учини само, не
због својих година, већ због слепоће.

II. Развој појмова неопходних за развој и одржавање оријентације

1. Путања кретања објеката

За искусног слепог путника, саобраћај на улици је врло важано средство.

Најзначајније средство је дуги штап. Познавајући природу саобраћаја и како се
користи, он не само што може да одреди своју позицију, већ и правац и линију
кретања.
Разумевајући природу саобраћаја, мора да буде у стању да препознаје и разликује по
звуку аутомобиле, камионе, аутобусе и остала возила. Такође мора да разуме пут
којим се возило креће. Мора да разуме како се улице секу, да користи паралелну
улицу, улице које се спајају, да разуме кривине, итд. Важно је да је у стању ментално
да одвоји аутомобил од његовог пута. Плочник је шири него што је пешаку потребно,
тако да он може наизменично да хода левом, десном страном, или по средини. Тако је
и са улицом. Она је шира него што је потребно возилима. Плочници су шири у великим
градским срединама и много је већа гужва на њима, него у мањим срединама. Иста
ситуација је и са улицама.
Наравно, све ово и још много информација, дете не може да научи одмах или у
кратком року.
Потребно је да родитељи одговарају на дечја питања, да му дају упутства и да
допуњавају његова знања кроз стицање редних искустава.
Поред стицања активног искуства шетајући плочником и разматрајући природу
саобраћаја, дете такође мора да стиче знања о конструкцији аутомобила помоћу
различитих средстава и модела. Наравно, не могу се користити модели сами,већ
морају бити коришћени у вези са "реалним" објектима које представљају.

2. Положај објеката у простору

Док се креће дуж пута, слепа особа мора да буде свесна објеката поред којих пролази.
Исто тако, мора да има идеју о приближној удаљености од блокова кућа, исто као што
процењује своју удаљеност од ивичњака. Када се шета око блока мора да схвати да се
не креће само по цементираној стази. Мора да буде свесна да су у области у којој се
креће смештене куће, дрвеће, школска дворишта, итд. Мора да разуме шта значе
термини: испред, предњи, позади, следећи, горњи, далеко и низ других. Другим
речима, док се креће, слепа особа мора да има "менталну слику" своје средине. Ово
се постиже истраживањем непосредне околине и упознавањем других средина уз
помоћ видећих водича.

3. Правац
Пре него што почне да користи сунце као путоказ правца, слепа особа мора да одреди
свој положај уколико зна где се налази у односу на одређен циљ. Инструктор кретања
мора да наући слепу особу шта значи "источна страна улице", када он иде северно или
јужно, мора да зна да је јужна страна супротна северној и да је источна страна
супротна западној.
Многи од ових задатака слепо или није.
жана страна мпликовани за дете од шест година, без обзира да ли је
Али слепа деца имају потребу да науче стране света раније него видећа деца би
могла да одређују правац кретања. У почетку ће дете бити свесно да сунце излази
сваког јутра и да залази увече. Касније га треба научити да сунце излази на истоку, а
да залази на западу. Такође га треба научити на коју страну је окренута његова кућа,
као и путеви од куће на коју страну воде.
Када иде у шетњу, или иде до продавнице, треба да зна у ком правцу се креће. Треба
такође да се оријентише према својој кући према странама света. Уколико научи да
користи правце компаса на најранијем узрасту, касније ће му бити потребан само
пренос и ширење тог знања када почне да добија формалне инструкције кретања.

4. Локализација звука

За слепог путника, бити способан да се директно окреће ка извору звука, или да пређе
на другу страну, је важно за одређивање и кретање у првој линији ка циљу. Многа
конгенитално слепа деца су у стању да се крећу према звуку који константно чују.
Тешкоће настају када се звук чује само кратко, па дете мора да одреди правац
доласка звука, место звука у односу на сопствено тело уколико је лицем окренуто ка
извору, затим да процени своју удаљеност од звука и коначно да крене према месту
одакле је последњи пут чуо звук. Ови задаци захтевају праксу и што пре дете почне да
вежба ове технике, биће лакше за њега да их касније тачно извршава.
Ова четири претходна концепта су примарна за оријентацију. Али наравно да они нису
изоловани од осталих, нити се уче одвојено, али се преплићу и уче се периодично на
много различитих начина и у мноштву различитих ситуација.

III. Појмови неопходни за ефикасно кретање

1. Удаљеност и време

Слепо дете не мора да зна тачну удаљеност или прецизно време. Али мора да буде
свестан значења ових речи и мора да зна да одреди приближну удаљеност и време. У
релативном одређивању времена, мора да буде упознат са терминима: краће него,
дуже него, шире него, ближе него, више него, даље од, исто тако добро као што зна да
је километар велика удаљеност, док је корак релативно кратка дистанца. У погледу
времена, дете мора да зна разлику између јутра, поподнева и вечери, исто као и јуче,
данас и сутра. Даље, мора да буде свестан чињенице да је минут релативно кратак
период времена, а сат је дужи. Овде се могу радити разне вежбице - да за минут оде
до куће која се налази у његовој близини, или да се отприлике одреди сат времена за
одлазак у куповину и повратак. Релативно процењивање удаљености и времена је
веома битно у мобилности (кретању).
2. Праћење редоследа сталних објеката

Пре препознавања сталних објеката у својој кући, потребно је да слепо дете схвати где
се налазе објекти уколико он промени страну кретања по истом путу.
На пример, уколико се креће из једног дела своје куће ка другом делу, онда ће му са
леве стране бити одређени објекти. Уколико се креће у супротном правцу, али истим
путем, објекти који су пре били са леве стране, сада ће бити са десне стране, и
поређани у супротном редоследу. Ово детету не треба само рећи, већ оно мора да
осети објекте и да има искуство овог концепта у различитим ситуацијама у и изван
његове куће.

3. Кривине

Да би дете у пракси могло да се креће у кривинама мора да зна да уради окрет

удесно, окрет улево, полуокрет и директно. Уколико не зна разлику између левог и
десног окрета, кад му се каже да се окрене десно, он направи комплетан заокрет за
360 степени. Често инструктори кретања морају да елиминишу укорењене погрешне
навике и погрешне концепте. Ово се може избећи тако што ће се са дететом радити
кретање на раскрсницама, скретањима и кривинама.

4. Скретање

Често се дешава да слепи путник мора да приђе неком објекту који се налази на
његовој директној линији кретања, да га заобиђе и да настави да се креће истом
путањом, што значи да мора да обиђе око објекта. Техника извођења скретања варира
у различитим ситуацијама и најбоље је одлуку у почетку учења препустити
инструктору оријентације и кретања. Уколико дете речи да заобиђе објекат са десне
стране, мора да упамти колико далеко је ишао десном страном, да се врати на линију
кретања и да настави да се креће, значи потребно је да поново лоцира пут којим ће
наставити да се креће. Он мора да зна да уради десни окрет да би се вратио на линију
пута. Ово је маневар који врло често
недостаје слепој деци.

5. Кретање у правцу или насупрот објеката у покрету

Праћење звукова саобраћаја који су на истој удаљености од особе која се креће

омогућава слепој особи да се креће плочником паралелно са улицом. Дете мора овога
да буде свесно од најранијег доба. У одређивању приближне удаљености између
улице и плочника, детету је потребно дати прилику да истражује област која има
одређено значење за њега. Када прелази улицу, мора да буде свестан саобраћаја који
је константан, који је испред њега и иза њега. Ова свесност се развија на најмлађем
узрасту када дете шета са видећим особама
Да би дете усвојило све ове концепте, потребно је често стресно понављање. У
почетку потпуна тачност многих концепата није неопходна, али свест о њима је
значајна.

3.2. Предшколски образовно-васпитни и корективни рад са децом оштећеног вида

План васпитно образовног рада је објављен у Просветном гласнику CPC, 15.ИВ 1989.
у Београду и садржи:
● Корективни рад
● Васпитно образовни рад
● Природна и друштвена средина
● Развој говора
● Сензомоторни развој
● Психомоторни развој
● Компензаторни развој
● Оријентација у простору
● Плеоптичка и ортоптичка рехабилитација
● Логопедски рад
● Корективна гимнастика
● Формирање елементарних математичких појмова
● Физичко и здравствено васпитање
● Ликовно васпитање
● Музичко васпитање
● Припрема деце за полазак у школу

Рад са децом оштећеног вида дели се у три групе:

● Млађа васпитна група од 3 до 4 године
● Средња васпитна група од 4 до 5 година
● Старија васпитна група од 5 до 7 година.

Програм васпитно образовног рада

Циљеви васпитно образовног рада су:

● Стварање услова за правилан психофизички развој слепе и слабовиде деце,

подстицање правилног развоја и коришћења преосталих визуелних функција и
превазилажење хабитуса као последице визуелног оштећења;
● Систематско деловање на развој интелектуалног, телесног, сензорног,
психомоторног, језичког, емоционалног, и социјалног понашања деце
оштећеног вида;
● Правилно усмеравање целокупног развоја визуелно оштећене деце како би се
спречиле и ублажиле појаве секундарног одступања у њиховом развоју;
● Оспособљавање деце оштећеног вида за укључивања у даљи ток њиховог
образовања и интеграцију у социјалној средини.

Задаци васпитно образовног рада су:

● Развијање психофизичких способности, отклањање или ублажавање последица

● сметњи у развоју;
● Развијање чулне осетљивости;
● Развијање визуелног опажања и оспособљавања за правилно коришћење
остатка
● вида;
 ● Развијање сензорних и психомоторних способности које доприносе
савладавању основних проблема и тешкоћа које произлазе из стања визуелне
оштећености;
● Спречавање појаве фиксирања блиндизма код слепе деце;
● Развијање диференцијације предмета који ову децу окружују, именовање
предмета и одређивање односа међу њима, што подразумева развој
стереоскопског, дубинског и уопште просторног вида, код деце са остацима
вида;
● Развијање хигијенских, радних, културних и других навика и вештина;
самопослуживања и послуживања других;
● Развијање спретности, окретности; тачности и ефикасности покрета у игри и
раду;
● Формирање код деце позитивне слике о себи, стварање услова да се доживи
радост детињства, али и навике на одређене напоре у превазилажењу
животних тешкоћа;
● Оспособљавање деце оштећеног вида да преко осталих чула и сачуваних
остатака вида изражавају и успостављају контакт са природом и околином,
путем игара и разноврсних дечјих занимања.

Корективни рад

Корективни рад има велики значај у раној фази развоја деце оштећеног вида, јер
подстиче развој чула и повећава способност чулног опажања. Развија и обогаћује
сензорно, сензомоторно и психомоторно искуство ове деце. Сензорни развој обухвата
вежбе визуелног опажања, вежбе тактилног опажања, вежбе кинестетичког чула,
вежбе аудитивног опажања, вежбе чула мириса и вежбе чула укуса.
Психомоторни развој садржи вежбе психомоторике и организованости психомоторике.
Компезаторни развој садржи вежбе које подстичу развој сазнајних процеса и
превладавање хендикепа.
Оријентација у простору обухвата садржаје програма који поступно помажу детету да
упозна делове свога тела, латерализованост, делове тела на себи, односе у простору
и сналажења на бојанки, свесци и основној Брајевој ћелији (за слепе) за Брајево
писмо.
Ортоптичка и плеоптичка рехабилитација вида је врло успешна у овој фази развоја
деце оштећеног вида. Предвиђене су вежбе за добијање централне фиксације са
надраживањем макуле, при том се користи оклузија доминантног ока, вежба се
координација оба ока и оптичка корекција оба ока; фузије видних оса оба ока;
одређивање стереоскопског вида, видне оштрине и др.
Логопедски рад је исто тако ефикасан у овој фази развоја деце.
Корективна гимнастика помаже овој деци да се правилно физички развијају.

Развијање и вежбање чула

Слух

Упознавање звукова у затвореном простору, односно у кућној средини (телефон, сат,

водоводна чесма, отварање и затварање врата и прозора и сл.) и ван зграде (песма
птица, бука превозних средстава, бушилице итд.).
Произвођење звукова и поновно препознавање и именовање (чаше, маказе, чекић).
Упознавање, препознавање и објашњавање комплексних звучних ситуација (улица,
станица, пијаца)
Одређивање смера из кога долази звук, одређивање смера у коме се одређени
предмет креће. Упознавање и препознавања мирујућих и покретних извора звука у
односу
но сопствено тело. Одбијање звукова: правовремено препознавање препреке помоћу
одбијања звука који проузрокује само дете (кораке, звиждук, пљесак рукама...) и
коришћење одбијања других звукова за оријентацију у просторијама.
Звучне сенке: утврђивање препреке између извора звука и слушаоца (звук ослаби или
се промени).

Опип

Систематска сензибилизација опипа на великим површинама коже; језика и уста;

унутрашњих делова руку и врхова прстију (разне површине, грађа, величина, облици).
Упознавање помагала за учење Брајевог писма (кутија са плодовима, велика и мала
Брајева слагалица, Брајева писаћа машина). Предвежбе за учење Брајевог писма.
Упознавање и препознавање тла помоћу ногу: даске, паркет, пластика, трава, земља,
песак, асфалт и сл.; каква је конфигурација тла (равно, таласасто, стрмо, низбрдо), као
и друге особине (тврдо, меко, смрзло, мокро, чисто), посредни опажаји тактилним
путем, помоћу руку (штап, конопац) и ногу (котураљке, клизаљке, санке и сл.).

Мирис

Упознавање и препознавање разних мириса, препознавање просторија с обзиром на

намену.

Укус

Упознавање, препознавање и именовање разних укуса, нарочито у свакодневној

исхрани.

Друга чула

Топлота: утврђивање утицаја времена, равнотеже и проприоцептивних опажаја: у току

разних свакодневних активности и у оквиру телесног васпитања.
Вежбање моторних способности
Вежбе опште моторике (ходање, трчање, поскакивање, скакање, бацање итд.).
Вежбе координације моторике: окретај, полуокретај, четврт окретај, осмина окрета; сни
кораци - променљиви корак, ходање устрану, одање устрану с преласком преко друге
ноге, итд.
Основни покрети грубе моторике: клизање, вожња котураљки, бицикла, пливање,
санкање, смучање.
Фина моторика, руке и прстију, ритмика, самостално кретање у својим просторијама,
ходање по степеницама горе и доле.

3.3. Програм оријентације и мобилности

Оријентација на сопственом телу

Откривање тела самододиривањем. Упознавање делова сопственог тела, њиховог

положаја и задатака (шема тела): рука, прст, уво, колено лева нога, десни лакат,
позади на леђима, на страни, на боку и сл; подизање надлактице, савијање, отклон,
отварање дланова итд. Међусобни положај појединих делова тела и разних предмета
на рукама су рукавице, на глави је капа, лопта је код мојих ногу итд.
Свесно напињање и опуштање мишића.
Активно и пасивно кретање главе и удова. Вртење тела око уздужне и попречне осе.
Упознавање смера у просторији.
Динамичка временска и ритмичка моторичка искуства.
Контрола сопственог тела на разним теренима и у разним просторијама. Упознавање
предмета у ближој околини и односа међу њима, опажање помоћу разних чула (опип,
слух, мирис, вид).
Упознавање, препознавање и именовање фиксних предмета: прозор, врата, зид,
умиваоник, дрво, ограда итд.
Упознавање и именовање помичних предмета, као што су играчке, покућство у
појединим просторијама, прибор за јело, итд.
Упознавање, препознавање, именовање предмета који се крећу: возић, бицикл,
аутомобил, итд.
Запажање разних особености ових предмета (облик, величина, грађа, положај),
провера особености грађе (тежина, тврдоћа и сл.), разврставање и упоређивање
према лавним, односно битним особинама, растављање и састављање разних
предмета, покушаји конструктивне израде предмета (конструктори).

Просторни односи

Одређивање положаја појединих предмета у односу на друге предмете: играчка је

испред мене, позади су врата, напред је сто, књига је на столу итд.
Стицање основних појмова из геометрије: квадрат, троугао, правоугаоник, круг, прави
угао, вертикално, водоравно, паралелно, попречно...
Одређивање раздаљине између предмета и особа: између две играчке на столу,
између стола и ормана, између дневне собе и кухиње, који предмет је ближи, који је
даљи.
Одређивање распореда предмета на столу или у просторији, одређивање распореда
просторија, кућа и других објеката (такође у односу на смер).
Одређивање времена:јутро, подне, вече
Оријентација у ужој и широј околини
Оријентација за столом: употреба кашике, виљушке, пијење из шољица, сипање у
шољице, чишћење поврћа.
Заштитни став при очекивању препреке у висини главе.
Пут из собе за игру, односно дечје собе до купатила, умиваоника, трпезарије и других
просторија у васпитно-заштитној организацији.
Налажење и кретање унутар васпитно-заштитне организације и у ближој околини.
Упознавање разних ситуација у саобраћају: слушање звукова у саобраћају, структура
улице, раскрснице...
Самопослуживање
Развијање самосталности при исхрани, свлачењу и облачењу, откопчавање дугмади
и копчи, завезивање пертли, умивање и брисање руку, чешљање косе, отварање и
затварање врата, фиока, чесме, прозора, спремање играчака, итд.

Техника ходања

Ходање с "видећим" пратиоцем

Успостављање контакта: прихватање, ходање, уска места, степенице, промена
држања, седање за столом

Слика 1. Ходање са видећим пратиоцем и штапом

Самостално кретање и ходање

Безбедно држање, клижење по водећој линији. Четвртина окрета, пола окрета, цео
окрет. Усмеравање у одређеном правцу. Врата, степенице, седање на одређено
место. Посредно вођење од стране видећег лица - само у затвореним и добро
познатим просторијама. Враћање. Систематско испитивање непознатих просторија,
испитивање стола пред собом, склањање, сакупљање предмета.

Упутства

Због никаквих или недовольних представа код слепих и слабовидих ученика много или
делимично је умањена способност оријентације. Најпре морају створити што више и
што јасније и потпуније представе на основу претходних опажања. То постижемо
циљаним и планским вежбањем чула и свесним тумачењем чулних опажања
(Дикић,1986).
Код деце која су јако слабовида или слепа, а при оријентацији још користе вид,
покушавамо помоћу вежби побољшати ову способност, код других случајева слепоће
вежбамо тактилно, кинестетичко и акустичко опажање; усмереном стимулацијом чула
током времена постижемо адекватније реакције, помоћу мишићног чула, пре свега,
слепо дете стиче у првом периоду представе о обиму и облицима предмета које
опипа, лако се и преко врло осетљивих проприоцептивних процеса (узвратне реакције)
научи ходати и сл.
Оријентација се заснива на способностима чулног опажања и на моторним
способностима, а повезана је и са интелектуалним могућностима детета. Далеко већу
способност самосталног кретања имају деца која су успоставила присан, емотивни
контакт са породицом и другим особама које се њима баве што им даје осећај
сигурности и доста подстрека за активно испиривање средине (Станимировић, Жигић,
2005).
Приликом предвежбања за читање Брајевог писма деца разврставају разне плодове
(од већих ка мањим) и вежбају на Брајевој слагалици. Потом траже одређене редове,
положај тачака у ћелијици (кућици), стављају ексерчиће у рупице. Све вежбе изводе
обема рукама истовремено. За децу са остацима вида нарочито је значајно да их
навикавамо и вежбамо да предвежбе читања врше тактилном перцепцијом.

3.4. Шта дете оштећеног вида треба да научи пре поласка у школу
 ● Да зна да се облачи и обува
● Да препозна своје одевне предмете;
● Да закопчава одећу и везује пертле на ципелама;
● Да самостално једе и употребљава прибор за јело;
● Да зна да одржава личну хигијену;
● Да научи употребу марамице;
● Да самостално хода и борави на чистом ваздуху;
● Да обавља просте послове у циљу правилног коришћења руку развој мишића;
● Да упозна својства предмета из своје околине и њихову употребу;
● Да користи играчке и да се игра са њима;
● Да научи да на време одлази на спавање и да у одређено време устаје.
Предшколско васпитање и образовање деце, а посебно деце оштећеног вида, даје
велике могућности за њихов свестрани психофизички развој. Посебан значај
предшколског васпитања и образовања деце оштећеног вида је у томе што се
организује у периоду када је биолошки развој најбурнији, а нарочито је убрзан развој
централног нервног система. У условима организованог васпитања и образовања
стварају се квалитативне промене у психофизичкој структури детета што повећава
могућности правилног развоја.
Оштећења вида могу бити различита по врсти и степену што се одражава на живот и
развој деце са визуелним сметњама. Како ова оштећења имају разноврсне последице
на активност и функционисање ове деце то подразумева и примену разноврсних
метода и облика васпитно образовног рада.
Проблематика оријентације и кретања се обично изучава кроз две целине, тј. кроз два
дела програма.
Први део подразумева темељне претпоставке успешног оспособљавања у познатом и
непознатом простору, а други део се односи на методе и садржаје, почев од штапа, па
на даље.
Посебан сегмент чини програм оријентације и кретања слепе деце предшколског
узраста и подразумева развој способности у неколико области:.
1. Унапређење визуелних способности;
2. Унапређење аудитивних способности;
3. Побољшање тактилних способности;
4. Почетак учења срединских концепата;
5. Побољшање грубих моторних способности;
6. Унапређење фине моторике;
7. Почетак коришћења знакова и граничника;
8. Технике видећег водича;
9. Учење кретања помоћу белог штапа;
10. Ограничено кретање у стамбеном блоку.
Последње четири подучава инструктор кретања.
Програм оријентације и кретања са децом предшколског узраста (од три до шест
година) подразумева:
1. Практичну пре-оријентацију и кретање у симулираним условима (12 у ту сврху
осмишљених игара за децу).
2. Методе подстицања и развоја способности кретања:
a) Развој концепата неопходних за разумевање праве природе средине (развој
телесне схеме, природа објеката, природа непокретних објеката, природа покретних
објеката, природа објеката који се крећу, својства терена, природа звукова и мириса).
б) Развој концепата неопходних за развој и одржавање оријентације (путања
кретања објеката, позиција објеката у простору, правац, локализација звука).
в) Концепти неопходни за ефикасно кретање (удаљеност и време, праћење
редоследа сталних објеката, кривине, скретање, кретање у правцу или насупрот
објеката у покрету).
Слепа деца предшколског узраста имају проблеме у савладавању концепата
неопходних за стицање вештих покрета и независно кретање. Стога је неопходно
радити на развоју програма покрета како би се превазишли сви ови недостаци, а
расположиви инструменти процене треба да буду употребљени за одређивање
тренутног степена функционисања и очекивања од будућег учења у области
оријентације и кретања.
Специјалисти за оријентацију и кретање слепе деце предшколског узраста настоје да
недостатак конкретног знања и неопходне базичне концепте о удаљености, правцу и
променама средине развију код деце у прихватљивим временским оквирима. Деца
могу да савладају ове концепте, али кроз богато искуство и пуну временску
посвећеност. Обично су први инструктори кретања слепог детета родитељи, те их
многи аутори називају "природним едукаторима", који кроз свакодневни контакт и игру,
уче децу и ткз "секундарни едукатори", који обавезно у своје програме кретања морају
да укључе родитеље. Стога је неопходно да родители и наставници буду свесни
неопходности развитка базичних концепата за потребе сигурног кретања.
Да би испуњавало развојне задатке за свој узраст и формирало концепте, дете мора
да буде научено кроз директно искуство са средином. Не може комплетно да стекне
знања о средини која га окружује само употребом речи. Додатно, мора да развије
мотивацију за кретањем и путовањем. Слепо дете не може бити свесно већине
објеката који су изван његовог домета. Оно истражује околину путем "пробе и грешке".
Због тога што инструктори кретања дају дескрипције и инструкције вербално, потребно
је да деца знају право значење основних појмова и да их могу изражавати речима.
Пре тренинга оријентације и кретања когнитивне, психомоторне и афективне функције
такође морају да буду добро развијене. Dickman (1996) наводи да се слепа деца не
развијају много спорије у области, али да је мотивација повазана са кретањем и
покретљивошћу спорија у свом развоју због недостатка визуелних информација и
стимулуса који обезбеђују сигнале за кретање. Адекватна обрада сензорних и
перцептивних информација је неопходна за извршавање моторних покрета. Сензорни
тренинг омогућава успех у развоју будућих способности кретања.
Визуелно оштећена деца имају тешкоће у кретању у средини. Стицање визуелно-
перцептивне способности и концепата који су у вези са простором, као што су телесна
схема, свест о сопственом телу и свест о простору око себе се често не развијају у
пуном потенцијалу због оштећења или губитка вида. Cratty (2001) сматрају да је
потребно потпуно разумевање свести о сопственом телу и просторне оријентације за
успешно кретање. Стога ће програми сензорних тренинга и сензорне свести повећати
способност успешног кретања слепе деце предшколског узраста.
Питање је да ли можемо да предвидимо способност за кретање коју је у стању да
развије млада визуелно оштећена особа? Kay (1982) сматра да су свест о сопственон
телу у простору, као и држање и положај тела добри индикатори за одговор на то
питање.

3.5. Штапови за слепу децу предшколског узраста, пре-штапови и алтернативна

средства за кретање
Улога штапа је да: прегледа, истражи и открије терен и да обавести и заштити слепо
дете. Штап информише, испитује, истражује, открива и штити. Може да служи као
антена,
браник, пригушивач. Када слепо дете хода, оно подразумева да ,,додирује
свет".Постоје
различита мишљења о томе када слепом детету треба дати штап у руке. Постоје
специјалисти за ОМ који сматрају да деци чим почну да ходају треба дати штап. Из
искуства многих, нема формалних лекција које се дају тако малој деци, али је суштина
у томе да се штап учини делом свакодневног живота детета: "Обуци капут, узми
рукавице и штап". И наравно, да штап постане део телесне схеме детета, односно да
се утелови, јер ако не навикне на штап у том узрасту, касније ће га у животу врло
тешко прихватити.
За дете у предшколском узрасту, није неопходно да га користи правилно, јер дете још
увек нема неуромишићне способности да би могло правилно да користи технике
кретања штапом. Али навика да се носи штап као симбол независности је врло важна.
Уколико има подршку, слепо дете ће се играти и истраживати средину која га окружује,
кретаће се и развијати сличним путем и моделима као видеће. Штап је најјефтинија, а
најбоља инвестиција за будућност детета. При томе, родитељи су мање
предузимљиви у активностима кретања детета уколико мисле да је улога инструктора
значајнија од њихове.
Процес оријентације почиње игром између детета и родитеља.Важно је да се слепо
дете не ограничава у извршавању покрета, јер ће у том случају садржај њиховог
разумевања људи, места и ствари такође бити ограничен. Деца уче путем
идентификовања и именовања ствари. Слепом детету је потребно да буде блиско са
светом који га окружује. Акцију видећем детету омогућава вид, а слепом детету додир,
слух и покрет.
Родитель не може именовати ствари додирујући их за њега. Искуство мора да потиче
од дететовог личног искуства. За слепо дете играчке су алати и оруђа за упознавање
света.
Одлуку да ли ће дете користити штап донеће родитељи. У почетку дете ће користити
штап само да би се играло са њим.
Не треба инсистирати на озбиљнијем коришћењу штапа док дете није довољно зрело
за то јер се може створити негативан однос према штапу. Основни принцип рада са
слепом децом је „повезивање пре координације”. Ово треба прихватити као фазу
њиховог развоја. Активности у којима дете ужива теже да олакшају сензорну
интеграцију и развој способности. Штап је природно средство за ове активности.
Деца уживају у ударању штапом зато што им се допада ехо који производе тиме.
Постоје различити облици и средстава за кретање која слепа или деца са различитим
оштећењима вида могу да науче да користе. Ова средства омогућавају истраживање
простора испред слепог детета, укључују дечје и адаптиране штапове, познате као
пре-штапови или алтернативна средства за кретање. Слепа деца такође користе
различите играчке које гурају испред себе, као што је рецимо косилица за траву, те се
у почетку и такве играчке могу користити као алтернатива за много формалнија
средства за кретање.
Дечји штапови су малих величина, чији целокупан дизајн и носивост су подешени
потребама слепог детета предшколског узраста. Ови штапови имају округао врх који
клизи лагано, држач (хватиште) са удубљењем за правилно постављање дечјих
прстију и траку за придржавање зглоба. По спољашности дечји штап веома личи на
дуги бели штап.
1.Адаптирани штапови и алтернативна средства за кретање се могу поделити у две
основне категорије: модификовани штапови и модификовани шетачи.
2.Модификовани шетачи се често разматрају као алтернативна средства за кретање и
обично се праве од поливинил хлорида (ПВЦ) и имају зглобове где се спајају цеви
чинећи оквире. Користе се и актуелни ортопедски шетачи који се модификују тако да
клизе по подлози испред детета. Неки типови шетача имају клизаче на обе стране који
личе на ваљкове код саоница. Остали имају ролере на доњој страни гредица, затим
постоје и неки који имају основу са гредицама које се укрштају полугом на коју су
причвршћени точкићи.
Како могу родитељи или наставници да одлуче које средство може (и да ли може) дете
да користи?
Наставник оријентације и кретања који стиче све више искуства учећи слепу децу
предшколског узраста да се крећу, разматра и која ће средства за кретање користити
као
витални део тренинга.
Коришћење штапова за децу и алтернативних средстава за кретање повезано је са
јављањем слободних покрета, брзим и сигурним начином хода и држања, ефикасном
употребом мишића, добрим положајем, мишићном отпорношћу и координацијом
покрета
код детета.
Слепи људи често имају проблеме са држањем штапа, са техникама кретања и
додиривања тла, као и са интерпретацијом повратних информација. Стога је велика
корист од почетног учења и коришћења ових помагала и средстава за малу слепу
децу.
Одлуку о томе да ли дете треба да користи штап, адаптирани штап или алтернативно
средство за кретање, како да се изабере најприкладније средство, како и када да се
укључи средство у употребу, на који начин средство да буде приозведено - може да
донесе квалификовани инструктор кретања који блиско сарађује са породицом и
школским особљем.
Алтернативна средства за кретање која имају облик сличан раму или оквиру, као и
модификовани шетачи - омогућавају заштиту дуж читаве ширине тела. Остала
средства, као што су модификовани штапови - омогућавају мању заштиту. Свако
средство има своје сопствене предности и недостатке. Избор једног средства у
мноштву других зависиће од индивидуалних потреба сваког детета.
Шта слепа деца уче употребом пре-штапова и алтернативних средстава за кретање?
Деца која користе сва ова средства уче да истражују околину прикупљањем
информација о препрекама и осталим детаљима, као што су удубљења, рупе и остале
промене тла под ногама дуж пута којим се крећу. Уче да користе информације о
средини које се преносе до њих путем ових средстава да би остали добро
оријентисани у простору и да би избегли могуће повреде.
Да ли термини пре-штап и алтернативна средства за кретање означавају исту ствар?
Наставници и родитељи често могу да чују да се замењују термини пре-штап и
алтернативно средство за кретање.
Обично, средство које личи на рам или оквир, произведено од пвц-а се назива
"алтернативно средство за кретање". Овај термин ипак није специфичан, зато што
мноштво средстава са дизајном оквира може да се припише пре-штапу. Термин "пре-
штап" је такође неисправан зато што наговештава припрему за употребу дугог штапа.
Ово може да буде тачно за неку слепу децу. Пре-штап или алтернативно средство за
кретање је често средство за кретање које најбоље може да задовољи потребе детета
које не иде на употребу штапа.
Специјалисти за оријентацију и кретање разматрају резултате тренинга на 3 нивоа:
1. Искуство се усавршава - искуство смањује страх и повећава поверење,
поставља оквир за стицање знања и постизање стручности. Слепој деци су
потребна реална искуства у свету да припреме основу за развој концепата.
Дискусије у групама или симулација не преносе се увек у реалан свет. Свако
знање почине са искуством.
2. Знање се стиче учењем и понављањем - знање се заснива на понављању
наставникове кључне идеје: учити обрасце покрета, пружање помоћи у шетњи,
начин коришћења штапа, спајање знања, скице и планови, сервиси, правац,
правила, граничници, понашање детета.
3. Способности се демонстрирају - финални корак је демонстрирање способности.
Уколико се дете добро снађе на шеталишту, у комшилуку, или у продавници и
уколико је у тој средини самостално (сигурно, ефикасно,оријентисано и
релаксирано) онда можемо сматрати да је постигнут најбиљи резултат. Слепо
дете мора да прелази сваку улицу сигурно, сваки дан. Традиционална
едукација се базира на одређеним временским оквирима. Тренинг оријентације
се базира на последицама и резултатима. Када је вештина научена јесте битно,
али то није примарни ограничавајући фактор.

Употреба штапа

Штап је средство са мноштвом различитих намена:

1. Штап је амортизер: он додирује ствари које су на директном путу слепо
2. Служи као продужена рука (или пипаљка); шири информације које се добијају
чулом додира.
3. Проналази, потврђује и разликује граничне ознаке на путу.
4. Помаже у успостављању линије правца кретања.
5. Када штап додирује ствари и предмете, он мотивише дете да истражује
околину.
6. Открива рупе на путу.
7. Служи као средство за мерење.
8. Идентификује слепог путника.
9. Штап зауставља аутомобиле на раскрсници, даје возачима упозорење када
улазе у улицу пре слепог путника.
10. Добро коришћен штап пројектује позитивну слику о слепој особи.
11. Штап је систем замењивања вида: он замењује оптичку перцепцију - тактилном.
12. Омогућава слепом да се креће слободно и задовољно, ослобођен бриге и
страха.
13. Штап помаже слепом да се креће опуштено када шета на неискусном видећом
особом.
14. Штап помаже да се у детињству слепо дете ослободи страха и напетости.
15. Омогућава слепој особи да хода брже.
16. Када хода брже, штап помаже да не скрене са пута.
 17. Када се прелази улица, фокус штапа је на корацима.
18. Представља уземљење слепе особе у простору.
19. Штап је средство које локализује ехо.
20. Омогућава (и јесте симбол) независности.
21. Код деце често служи као одбранбено средство (или боље речено средство за
тучу), као и средство за забаву или игру (јаше коњића, користи га као мач,
користи га као копље итд).
Можемо закључити да штап, као и остала алтернативна средства за кретање слепе
деце предшколског узраста пружају заштиту у одређеној мери, али не гарантују
потпуну сигурност. Код детета је потребно развити пажњу, концентрацију, контролу,
упорност и шодлучност при кретању и оријентацији у простору.

4. ОРИЈЕНТАЦИЈА И МОБИЛНОСТ ЗА ДЕЦУ ШКОЛСКОГ УЗРАСТА

4.1. Тифлолошки корективни рад у основној школи

Тифлолошки корективни рад у основној школи предвиђен специјалним

васпитнообразовним програмом (Просветни гласник, СРС година XXXIV бр. 6. и 7.)
намењен је ученицима којима је услед лакше ометености у психичком и физичком
развоју неопходно пружити одговарајућу помоћ да би могли успешно учествовати у
васпитнообразовном раду заједно са вршњацима у редовном одељењу основне
школе.
Тешкоће у учењу, условљене су: оштећењем вида, оштећењем слуха, поремећајима
говора и гласа, телесним оштећењима и хроничним оболењима, специфичним
интелектуалним сметњама и тешкошћама у учењу и поремећајима у друштвеном
понашању.
Циљ васпитања и образовања ученика оштећеног вида у редовним одељењима
основне школе идентичан је са циљем васпитања и образовања ученика нормалног
вида. Посебан циљ васпитнообразовног рада са слабовидим ученицима је
ублажавање последица које настају оштећењем чула вида (Дикић,1997).
За остваривање програма специјалног васпитања и образовања ученика оштећеног
вида постављају се следећи задаци:
● Развијање визуелног опажања и дискриминације;
● Обезбеђивање услова за заштиту вида од даљег слабљења, односно да се
рационалним коришћењем вид према могућностима поправи;
● Оспособљавање ученика да у извршавању свакодневних задатака максимално
користе, поред вида и друга чула пре свега аудитивно и тактилно.
● Пружање ученицима потребне помоћи при извршавању задатака чије им је
извршење отежано оштећењем чула вида.
● Развијање микро и макро оријентације у простору.
● Рад на корекцији и компензацији недовољно развијених функција, и
● Оспособљавање ученика да користе потребна оптичка помагала у току
васпитнообразовног процеса као и у свакодневним активностима.

4.2. Откривање и утврђивање визуелног статуса ученика оштећеног вида

Обухвата следеће елементе:

● Визуелни статус ученика, врсте оштећења, оштрина вида, видно поље,
 ● Распознавање боја, потреба за коришћењем оптималног помагала,
● Могућности ученика за коришћење вида у настави,
● Покретљивост очију,
● Перципирање облика,
● Визуелно памћење,
● Координација око-рука,
● Оријентација у простору,
● Испитивање читања и писања,
● Стање гласова.

4.3. Програм развоја визуелне перцепције

Обухвата следеће елементе:

● Покретљивост очију; праћење погледом кретања предмета с\лева надесно,

горе-доле, у круг, праћење погледом предмета обешених изнад лица, а који се
кружно покрећу, скоковито прелажење погледом с ближег на даљи предмет или
с једног на други предмет који се налазе у истој равни испред очију.
● Перципирање облика: - комбиновање разних облика да би се добио одређени
предмет; цртање на основу шаблона - узора: прецртавање сложених узорака,
издвајање одређених облика из групе предмета који су другачији.
● Визуелно памћење: - уочавање групе предмета, издвајање једног и ?. више
предмета на основу оног што је виђено у групи, запамћивање распореда
гледаних предмета или елемената je ставној а касније сложенијој слици;
именовање предмета који су краће време посматрани.
● Упоређење и класификација: - састављање мозаика слике на основу друге која
се гледа или (касније) по сећању, састављање слике или предмета из делова:
класификација предмета према одређеним особинама (боја, облик, величина,
грађа, функција).
● Координација око рука: - повлачење линија узорку слободном руком
синхронизовано повлачење линија обема рукама - у правцу сказаљке на сату, и
обрнуто; изрезивање слике, низање перли и куглица, израда предмета од
папира - ласта, капа, новчаник, чаша - а потом "оригами" и сл.
● Визуелна пројекција: - препознавање предмета, личности, ситуација и сл. према
усменом описивању.
● Препознавање и именовање боја: - препознавање основних боја и њихових
нијанси; упознавање предмета који су обојени једном или више основних боја;
низање перли различитих или истих боја.

4.4. Програм оријентације ученика оштећеног вида у простору

Оријентација ученика: у учионици у односу на распоред ствари, као и на самој

школској клупи, положај клупе према осталим стварима у учионици; учионица - њен
положај у згради и положај осталих просторија: ходника, кабинета, фискултурне сале,
трпезарије, санитарних просторија и др., школско двориште и објекти у њему, стазе,
улаз у двориште у школску зграду, места за одмор,.пут од куће до школе: раскрснице,
прелази за пешаке, пролази, радње, упознавање ближе околине: продавнице,
културно - историјски, географски и спортски објекти, паркови итд. Перцепција
положаја у простору: развијање
слике човечијег тела, на себи и на другом, уочавање односа тела и предмета (лево,
десно, на себи, на предметима у просторији, на другоме, у огледалу и сл).

4.5. Компензаторни развој деце са оштећењем вида

Развој деце оштећеног вида одражава се у два правца: с једне стране примећују се
негативне последице у развоју оштећења вида, а са друге стране у току образовања и
васпитања ничу и развијају се компензаторни процеси, мобилишу се заштитна
средства која спречавају негативан ток развоја и помажу нормализацији активности
централног нервног система. Познато је да људски организам располаже великим
резервним потенцијалима за развој, а који се у нормалним условима живота и рада не
реализују потпуно. У кори хемисфера великог мозга човека постоји богат и разгранат
систем нервних веза. У току наставе и под утицајем искуства нервне везе подлежу
променама и постају сложеније, покретљивије и свестраније. На тај начин проширују
се сазнајне могућности и повећава се способност деце оштећеног вида за учење.
Развој компензаторних процеса помаже да се превладају негативне последице
оштећених функција и нормализује развој деце. До реорганизације долази како на
рачун других сензорних функција (слушних, тактилних, мишићних и др.), тако и на
рачун коришћења виших облика сазнајне делатности. При том велики значај имају
прикупљена знања која помажу да се попуне празнине у визуелном перципирању.
Исто тако повећање визуелних могућности остварује се и коришћењем оптичких
корекционих средстава.
За разлику од других чула, визуелни систем располаже великим могућностима за
компензаторни развој које се при нормалном виду по правилу не користе или се у
случају потребе користе само делимично. У зависности од стеченог искуства и знања
стварају се реорганизације различите врсте, које омогућавају поновно успостављање
и поправљање недовољно развијених функција.
Процес компензације има специфичне особине у развојном периоду слабовиде деце,
јер се у овој фази развоја многе функције централног нервног система тек формирају;
дечији организам је пластичан и лако се обрађује. Функције централног нервног
система које се развијају у процесу адекватног образовања и васпитања, у стању су да
у корену измене читав ток развоја детета, јер при том долази до квалитетних промена
у психичкој активности ученика што повећава способност за учење.
Виготски је сматрао да при формирању психичких процеса треба имати у виду зону
најближег развоја. Под овим он је подразумевао позитивне перспективне могућности
развоја у току целисходне наставе и васпитања. Ток развоја слабовиде деце подређен
је истим законитостима које важе и за децу са нормалним видом. У вези са тим у
принципу је задржана узрасна периодизација, законити односи између процеса развоја
и процеса наставе и васпитања.
Код слабовиде деце процес компензације остварује се у току наставе и зависи од
садржаја, метода и услова наставног рада. Посебно треба истаћи коришћење
проблемске наставе, јер она помаже не само свесно и потпуно усвајање знања, умења
и навика, већ и компензацију недостатака вида и свестрани развој личности. У току
наставе јављају се нове психичке особине које помажу убрзању темпа развоја
слабовидог детета, формирају
се нови начини овладавања знањима и умењима и тиме побољшавају делатности
визуелног система. Тако се на пример повећава перцептивна способност, побољшава
бинокуларни вид који обезбеђује перципирање тродимензионалног простора са
далине; поправља се просторни вид, повећава поље вида и делатност моторних
функција очију, повећава се моћ запажања и побољшава оријентација у простору.
Развој сазнајне делатности слабовидих ученика, и њихово богаћење знањима и
умењима, позитивно утичу на ток целокупног психичког развоја. При том је значаја
однос према слабовидима у школском колективу. У току наставе и васпитања код
великог броја деце се формирају социјални мотиви и потребе које врше снажан утицај
на развој мишљења, говора и других облика психичке делатности. Друштвено
условљени социјални мотиви дружења слабовидих ученика са својим вршњацима и
одраслима чини покретачку снагу за развој свести и личности у целини. Све то доводи
до нормализације развоја слабовидих (Станимировић, Жигић, 2005).
Правилним приступом деци оштећеног вида стварамо код њих осећање равноправних
чланова ученичког колектива и покрећемо нове стимулусе за успешно усвајање знања
и умења.
Треба имати у виду да је породица значајан фактор у процесу компензаторног развоја
слабовиде деце. Некада ситуацију у којој се налази слабовидо дете отежавају и сами
родитељи тога детета, јер због непознавања карактера оштећеног вида и
карактеристика таквог детета, сматрају да је њихово дете другачије од остале деце и
тај проблем решавају на њима својствен начин.
Тако једни занемарују ометеност и постављају захтеве пред своје дете који
превазилазе његове моћи. У немогућности да задовољи захтеве које родители пред
њега постављају, обесхрабрено дете почиње да се ограђује зидом самоодбране и
повлачи се ментално иза тог зида. Други родитељи чине супротно. Они своје дете
превише заштићују и чувају као испод "стакленог звона". На тај начин они и несвесно
формирају дете које је спутано, бојажљиво и несамостално.
С друге стране и само дете увиђа да се разликује од остале деце, јер родитељи с њим
друкчије поступају и више га заштићују него његову браћу и сестре; њему се забрањује
данради све оно што друга деца нормалног вида чине; оно долази на прегледе вида,
подвргава се дуготрајној, неугодној и мучној терапији. У доба пубертета осећај
тешкоће се појачава и приморава слабовидо дете да се са свим нагомиланим
проблемима на сопствени начин разрачунава. То представља потенцијалну опасност
да нека од ове деце крену погрешним путем, ка девијантном понашању.

4.6. Програм развоја аудитивног и тактилног перципирања

Аудитивна дискриминација:

Аудитивно перципирање и проверавање да ли ученици могу да препознају одређене

шумове, звукове, гласове:
● Препознавање звукова и гласова који су карактеристични за познате животиње,
● Препознавање других ученика и одраслих по гласу,
● Пажња и звучни надражаји, оспособљавање ученика да разуме наставника
када у говору паузира или успорава говор, односно убрзава темпо говора, када
долази до промене у интонацији и јачини говора,
● Перцепција аудитивне фигуре - основе, развијање пособности да се пажња
ученика усмери на одређене аудитивне дражи, а да се занемаре неважне,
 ● Локализација извора звука,
● Дискриминација гласова људског говора: изоловано, а затим у контексту
одабраних речи и реченица,
● Перцепција аудитивних секвенци: аудитивна перцепција временског редоследа
речи, бројева, звучних сигнала, репродукција невербалних сигнала и шумова,
тонова у ритму.
● Бројање речи у изговореној реченици, препознавање речи које почињу истим
словом или слогом, или се на исто слово или исти слог завршавају, аудитивна
анализа речи - одређивање положаја гласа у одабраним речима, аудитивна
синтеза гласова - учитавање.
● Аудитивно памћење звучних секвенци: речи, реченице, дани у недели, месеци у
години, песме бројалице и набрајалице.

Тактилно перципирање

Препознавање неких карактеристика предмет тактилним путем, као и препознавање

предмета према неким њиховим својствима: тврдоћи, облику, структури материјала.

4.7. Дидактичко-методичка упутства

Развијање визуелне перцепције

Вежбе покретљивости очију и фокусирања

Ове вежбе мају за циљ да ученику, чија је покретљивост смањена, помогну да овај
недостатак ублажи л отклони. Без лаког и брзог покретања очију с једног предмета на
други, без хармоничног рада ока при гледању немогуће је адекватно перципирати
предмет који делује на чуло вида (Дикић, 1997).
За вежбе се користе разни предмет чије кретање или покретање ученик мора визуелно
да прати, без покретања главе: алат, модели возила, лоптице, батеријске лампе,
разни модели и сл.

Вежбе за перципирање облика

За ове вежбе треба израдити од картона разне облике: круг, квадрат, троугао,
правоугаоник... Ученик ове облике црта у свесци, именује их, боји. Прво ради уз помоћ
шаблона, а потом слободном руком.
Комбиновање разних облика да би се добило одређено значење. Од троугла и
квадрата добија слику куће; од троугла и полукруга - сладолед, затим од троуглова,
правоугаоника и кругова прави аутомобил, итд.
На основу шаблона ученик црта у свесци, на пример хоризонталну линију, вертикалну
линију, паралелограм, ромб, трапезоид, звездицу и сл.
Комбиновање облика: ромбова, троуглова, два разна облика, више разних облика и
сл.
Прецртавање сложених шаблона: црвени и плави квадрат вертикално и хоризонтално,
црвени квадрат окружен са стране плавим, три квадрата разне боје вертикално па
хоризонтално, редови од више квадрата разне боје вертикално па хоризонтално,
редови од више квадрата истих боја (први црвени, други плав, трећи жут... ), редови од
наизменичних боја, шаховска табла…

Вежбе визуелног памћења

На сто се стави неколико познатих предмета (оловка, књига, свеска, гумица и сл.).
Ученик их посматра неколико секунди. Потом се окрене и наброји стаје све видео.
Вежба се почиње са три предмета, па се број повећава, али предмет треба мењати.
Поставити на сто четири предмета. Ученик их гледа неколико секунди, па се окрене.
Тада се један предмет склони. Када ученик поново погледа, треба да каже који
предмет недостаје. Постепено повећавати број предмета. Када се дође до шест
предмета, они се ређају у паровима (по функцији - нож и виљушка, оловка и гумица,
свеска и књига и др.).
Код девет предмета слагати по групама од три. Груписање се може вршити на основу
разних критеријума: боје, облика, функције, материјала. За сваку вежбу узима се само
један критеријум.
Показати неколико предмета и тражити од ученика да запамти њихов распоред. Када
се ученик окрене, променити место једног предмета. Ученик треба да одреди која
замена је извршена. Постепено повећавати број изложених и замењених предмета. У
раду се може један предмет замењивати другим - на место оловке ставити гумицу и
сл.
Ученику дати да неколико секунди гледа слику са познатим предметима (домаће или
дивље животиње, алат, школски прибор, пејзаж и др.). Потом се слика покрије и ученик
треба да именује што већи број предмета које је на слици видео и запамтио.
Оваквих и сличних вежби има много и треба их што чешће мењати како ученицима не
би постале једноличне, незанимљиве (Дикић,1991).

Вежбе визуелног упоређивања и класификације

Ученику познату слику исећи на три, четири дела. Потом он треба даје састави. У прво
време то треба радити према други слици, коју дете гледа састављајући изрезану.
Касније ученик треба да ради без гледања и са деловима чије су стране исечене
кривудавим или цик-цак линијама.
Састављање слика из елемената који су сами по себи целина (животиња: тело, шапе,
реп, глава; ауто: точкови, предњи део, задњи део, блатобрани итд.). Исто тако
састављати разне моделе играчака које се могу расклопити - лутка, авион итд.
Слагање изрезаних геометријских облика различите боје, облика, величине;
сортирање слика разних предмета према њиховој функцији - алат, превозна средства,
птице, животиње (домаће или дивље); низање перли или куглица према неким
својствима: облик, боја, величина, материјал од кога су направљене

Вежбе дискриминације фигура – основа

За развој ове способности потребно је почети од једноставних вежби у којима ће

ученик издвајати одређену нацртану геометријску слику од основе позадине. На
пример, бео троугао у шрафираном простору. Постепено давати сложеније задатке,
користећи се већ раније задатим: троугао и квадрат; троугао, круг; троугао, квадрат,
круг, звезда, итд.
Најсложеније радње се састоје у вежбама са већим бројем испреплетаних слика у
којима ученик треба да изнађе колико има којих облика. У току вежби пазити и пратити
да ли
ученик извршава тачно по захтеву, па ако није тако, вратити га док га тачно не изврши.
Сваку вежбу извести неколико пута, док се не утврди даје извршена без грешке.
Касније давати још сложеније задатке у којима је фигура знатно заклоњена другим
линијама.

Вежбе визуелне пројекције

Именовање неког предмета према усменом опису који даје дефектолог или неки
ученик (ако се ради у групи); на исти начин погађање неке ученику добро познате
личности (мајка, брат, наставник, друг... ); погађање - именовање неког пута према
опису (од куће до школе, до самопослуге, до апотеке, до стадиона); изналажење неке
ствари на одређеном месту, према опису (оловку у ташни, књиге у клупи, слике на
зиду и сл.); именовање свих предмета који су посматрани у неком ормару, кабинету,
учионици, излогу радње и сл.; проналажење испуштених делова слика (аутомобил без
управљача, коњ без репа, столице без једне ноге и сл.).

Вежбе за координацију око – рука

Повлачење линија између две паралелне криве, синусоидне и изломљене линије;

повлачење линија између означених тачака, у разним правцима: од средине према
периферији замишљеног сата, обема рукама и у супротном правцу - од периферије
према средини сата; спајање тачака линијама из којих де се добити одређена слика;
цртанње кружница с обе руке истовремено: десна у правцу кретања казаљки на сату -
левансупротно, потом, лева у правцу кретања казаљки, а десна супротно; обе руке у
правцу супротном од кретања казаљки; бојење у затвореном шаблону и у делимично
отвореном шаблону, као и без њега; изрезивање црта између два чврста картона,
затим, кривих линија, геометријских облика, кружнице, једноставних па сложенијих
слика, њихово бојење; бацање и хватање лопте, слагање коцки, низање перли и
куглица, пресавијање
папира и израда предмета од њега (капа, ласта, новчаник, повез за књигу), оригами,
укивање ексера, шивење и плетење, везивање пертли, слагање конструктора,
набацивање алки, убацивање лопте у корпу и сл.

Вежбе препознавања и именовања боја

Преко већ познатих предмета ученици упознају четири основне боје: црвену, жуту,
зелену и плаву. Вежбе у разликовању осталих боја, као и тонова основних боја. Ово се
постиже вежбањем одвајања предмета одређене боје из групе низањем перли и
куглица исте или различите боје (према захтеву), додавањем предмета одређене боје
или нијансе, бојењем и сл. Израда мозаика у боји, слагање домина у боји, игре са
парним сликама…

Оријентација у простору
Одговарајућим вежбама ученици треба да се оспособе да перципирају предмете у
учионици положајем предмета, положај учионица према другим просторијама у
школској згради, школске зграде према другим зградама итд.
И овај период је погодан за компензаторни развој. Раст је смирен, показује се велика
тежња за динамичне игре, за такмичење. Психомоторика је још увек
недиференцирана. Зато овај период треба искористити и за моторно учење, вежбе
координације око - рука, ходање, трчање, скакање, равнотежу, прецизност и јачање
физичких способности.
Развијати моторно памћење и кинестетичке осећаје.

Виши основношколски узраст.

Ово је развојни период деце када почиње пубертет са свим својим карактеристикама.
Интереси се шире, изражена је жеља ка самосталности, слободи и афирмацији у својој
средини и ван ње (Дикић,1988). А на другој страни страх од неуспеха, велика
критичност на себе и друге. Тежиште рада на овом узрасту треба усмерити ка
естетицици кретања и развијању индивидуалних способност и интереса (Жигић, 2000).
Кроз корективну гимнастику која се спроводи у нашим школама треба развијати:
кинестетичка осећања, способност употребе остатка вида и преосталих чула као и
моторна искуства.; представе о предметима, о кретању и положају предмета у
средини; Представе о сопственом телу и његовим деловима; осећај за правац
симетричност и моторно памћење.
У оквиру физичког васпитања средства за развијање оријентације и мобилности
слепих представљају и разне игре. Познато је да је игра за децу животна потреба, да у
игри дете развија своје стваралачке склоности, осећа се сигурним, подређује се
правилима игре и др. Игре које развијају дечју оријентацију и мобилност могу бити на
пример: игре за развијање чула и појмова оријентације у простору, игре за развијање
представа о предметима и о сопственом телу, елементарне игре за развијање
равнотеже, координације, прецизности и осећаја за правац, као и спортске игре.

4.8. Рехабилитација и оријентација слепо-глувог детета

Слепо глуво дете има истовремено и аудитивно и визуелно оштећење без обзира на
њихов степен. Слепо глува особа има хендикеп који проузрокује велике поремећаје у
сазнајном процесу и комуникацији па захтева специфично организовану обуку у
посебним заводима. То није аритметички збир оштећења слуха и вида. Ове особе су
лишене могућности говорне комуникације са средином и без специјалне педагошке
едукације не могу
се интелектуално развијати.
Основни принцип обуке заснован је на тактилно - кинестетичкој сензибилности руке,,тј.
на систему разних азбука од примитивног гестадо артикулационе форме општења.
Према Aprauševu за слепо - пуву особу рука служи и као орган упознавања околине и
као орган вербалне комуникације.
Настава са слепо - глувом децом је индивидуална и састоји се из три нивоа.
Први, приступни је најважнији за успех у едукацији. Састоји се у сакупљању и
формирању представа из непосредне околине, формирању навика нормалног
понашања, пре свега самопослуживања и регулисања личних: физиолошких потреба.
На овом нивоу едукације формирају се системи логичких веза, утисака и представа о
непосредној околини. Основно средство општења на, овој етапи су гестови, који
означавају предмете и радње.
Други, школски део, у коме се ствара ч ју основи комуникације на тај начин што се
гестови замењују речима које се казују детету у тактилном облику (дактилологија,
хирологија, дермографија). У основи свих азбука лежи сензибилно тактилни моменат,
а разлике су само у томе да ли је додир руке у облику тачке, црте на длану шаке,
једним прстом или са више прстију као и у погледу распореда слова на длану или
апарату за споразумевање са слепо - глувом особом. Поред осталих азбука у овом
периоду је доминантна Брајева азбука. Битна карактеристика прва два нивоа
наставног рада, према Сокољанском је "очовечење слепо-глувог детета системом
бескрајно малих величина", тј. у савладавању основних елемената свакодневног
живота.
Трећи период је образовни и састоји се у постепеном повећању броја речи којима се
замењује гестовни начин изражавања артикулацијом. Сада артикулација постаје
доминантни облик општења и на тај начин се утиче на развој мишљења ових особа.
Основни начин у учењу говора је систем паралелних текстова и то школских - које даје
наставник и оних које саставља сам ученик. У школске текстове се постепено уводе
нове речи, изрази и граматички облици које ученик примењује у својим текстовима. Са
савладавањем артикулације слепо - глуво лице постиже ниво опште образовних
знања и тада се прелази на савладавање школског програма из појединих предмета.
Васпитање и образовање слепо глувих датира из 1837. године када је dr Samjuel Gridli
Hou почео да васпитава слепо - глуву Lauru Bridžman y Перкинсовом институту у
Бостону. У Европи је познат рад опата Картона, (1830) у Бриселу. Аbbe Karton је
обучавао AHy Tamerman i о томе је написао књиге :"Белешке о глуво - слепој ученици
Института за глувонеме у Брицу (1830) и "Смрт глувонеме Ане" (1859).
Данас се у многим земљама успешно организује рад са слепо - глувом децом. Код нас
је прве покушаје рехабилитације слепо- глувог детета извео проф. Петар Вукос у Дому
слепих у Земуну. У историји дефектологије је познат већи број образованих слепо
глувих жена од којих су најпознатије Хелен Келер (САД), Оља Скороходова (CCCP)
Кинескиња Лин Пох Сингапура... коју су савременици звали Хелен Келер далеког
истока.

4.9. Програм рехабилитације и оријентације касније ослепелих особа

Под појмом - касније ослепелих лица - подразумевамо лица која нису слепа од рођења
или од раног узраста, већ она која су вид изгубила у младости или касније.
Тифлолошка рехабилитација се изводи индивидуално тј. прилагођена је
индивидуалним могућностима ослепелих особа. Има се у виду образовање и
професионална делатност лица пре губитка вида, породично и здравствено стање,
психолошке особине, васпитање, навике и социјална прилагођеност. Ове и друге
особине личности условљавају избор садржаја и метода рада са ослепелим лицима.
Рехабилитација се може организовати у центрима за рехабилитацију касније
ослепелих лица или у постојећим установама за васпитање, образовање и
рехабилитацију односно у породици ослепеле особе (Жигић, Радић-Шестић, 2006).
У процесу рехабилитације учествује стручни тим. и то: лекар офталмолог,
дипломирани дефектолог - тифлолог, психолог, социјални радник и стручни кадрови за
професионално оспособљавање слепих лица. Дефектолог је координатор стручног
тима.
Време трајања рехабилитације одређује се приликом пријема у центар за
рехабилитацију за свако лице посебно, али не траје дуже од десет месеци.
Програм рехабилитације садржи следеће области
● Оспособљавање за свакодневне активности,
● Оријентацију и кретање у простору,
● Вежбе неоштећених чула,
● Описмењавање на Брајевом писму
● Дактилографију,
● Основну обуку чланова ппородице.
Суштина програма је у томе да се ослепелом лицу омогући што лакше и брже
ублажавање или отклањање последица губитка (оштећења) вида.
Оспособљавање за свакодневне активности обухвата основна подручја човековог
свакодневног живота: употребу, набавку и одржавање одеће и обуће; личну хигијену и
здравствену негу; употребу апарата у домаћинству и обављање послова у стану;
набавку, чување и припрему намирница; понашање за столом, држање тела за време
јела, коришћење прибора за јело, распоред јела на тањим по систему часовника,
услуживање у ресторану и друго;
Обука кретања и оријентације у простору се организује када рехабилитант овлада
низом спретности у задовољавајућим коришћењем неоштећених чула. Кретање и
оријентација у простору може се савладати уз помоћ других особа, штапа или пса
водича. Обука се изводи у затвореном или отвореном простору.
Кретање и оријентација у затвореном простору садржи:
1. Кретање у познатом простору и то: кретање са водичем и самостално кретање
у познатој просторији;
2. Кретање у непознатој просторији;
3. Дијагоналну технику;
Кретање и оријентација у отвореном простору садржи:
1. Усвајање технике кретања с дугим штапом;
2. Упознавање са конфигурацијом тла и његово препознавање - тротоар, улица,
3. двориште;
4. Слушање простора и одређивање места извора звука;
5. Опажање препрека на путу и заобилажење;
6. Оријентацију на раскрсници и прелажење улице на раскрсници;
7. Коришћење градског саобраћаја;
8. Коришћење пролазника при кретању, оријентација на трговима и друго.
9. Вежбе коришћења осталих чула

Ове вежбе омогућавају ослепелом лицу лакше сналажење, прецизнију оријентацију,

брже упознавање околине у којој се креће. Вежбе слуха одвијају се у затвореним
просторијама и у слободном простору. Помоћу њих касније ослепело лице се упознаје
са: тоновима високих и ниских фреквенција, звуцима различитих јачина и боја,
вежбама одређивања јачине звука и правца одакле долази, препознавање предмета и
возила који производе звукове (трамваја, аутомобила и сл.).Вежбе чула додира
подстичу: разликовање и упознавање разних материјала према њиховој структури,
разликовање меких материјала по температури, разликовање облика и површина,
разликовање тежине, препознавање предмета.Вежбе чула мириса служе за:
упознавање и разликовање разних материјала и гасова, препознавање објеката -
апотека, фризерске радње, посластичарница, и друго.Вежбе чула укуса треба да
омогуће упознавање и разликовање разних материја из свакодневног живота.

Описмењавање на Брајевом писму

Описмењавање на Брајевом писму је од посебног значаја за ослепела лица. Код

описмењавања се мора водити рачуна о школској спреми и занимању ослепелог лица
да би се примениле одговарајуће методе обуке.
Припрема за почетно читање и писање обухвата: упознавање са шестотачком, и
односом тачака у њој, држање прстију и руку при читању, технику праћења реда при
читању и преласку на следећи ред, положај тела при читању и писању, упознавање са
Брајевом писаћом машином (делови, принцип рада, распоред дирки, увлачење
папира) и упознавање са таблом и шилом за писање.

Дактилографија

Ради коресподенције са лицима која виде, нужно је ослепело лице оспособити за

писање на писаћој машини. Ово знање му је потребно и ради обављања одређених
административних послова.Програм дактилографије је исти као и за лица која вид, али
није потребно постигнуће веће брзине куцања, већ треба инсистирати на прецизности
у раду.

Основна обука чланова уже породице

Да би чланови породице могли да пруже одговарајућу помоћ касније ослепелом лицу

потребно је да стекну одређена знања и то: упознавање са карактеристикама
ослепелог лица, његовим проблемима и могућностима; упознавање са начином
вођења слепог лица; поступање са предметима које користи слепо лице и одређивање
сталног места где ће се ти предмети одлагати (Жигић, Станимировић, Радић-Шестић,
Савковић, 2006).

5.МЕТОДЕ КРЕТАЊА СЛЕПИХ

Основне методе кретања слепих су:

1. Кретање уз помоћ водича;
2. Кретање уз помоћ штапа за слепе;
3. Кретање уз помоћ пса водича, и
4. Кретање уз помоћ електронских помагала.

5.1. Кретање уз помоћ водича који види

Већина људи који виде не знају како да правилно пруже помоћ слепој особи. Обично
се све своди на то да слепу особу непрестано гурају да би она ишла напред. Међутим,
упутствима који следе, особа која види може сигурно да води слепог ефикасно и лако.
Један од главних недостатака методе водича је у томе што субјекта доводи у
релативно пасиван положај и развија његову зависност од водича (Hill, 2002). Међутим
ова метода се нашироко користи, јер на отвореном простору у социјалном окружењу,
слепа особа долази у ситуације које није у стању да превлада без помоћи видећих
људи.
Слепа особа треба да има на уму да неискусном водичу каже шта да ради. Слепа
особа држи водича који види мало изнад лакта опуштеним али довольно чврстим
захватом. Слепа особа заостаје пола корака иза водича с тим што је десна рука слепог
у
директној линији у односу на леву руку водича.

Иницијални контакт

Водич може да држи своју руку савијену у лакту или да је држи тако да му виси низ
бок. Код промене смера кретања потребно је ослободити слепу особу и његовог
водича да савладају технику извођење окрета за 180 степени. Водич и субјект се
затим окрећу један према другом за 180 степени. Такав окрет изгледа природније него
кад се окрећу на супротну страну, тј. један од другога, што помаже задржавању
оријентације и захтева минималан контакт. Сваку промену правца кретања водича
слепа особа може лако даноткрије и да реагује на одговарајући начин. Слепа особа
може да се налази с леве стране водича зависно од тога где се осећа удобније.

Слика 2. Иницијални положај

Уколико слепа особа жели да пређе са једне на другу страну водича, то може да учини
тако што ће се кретати на другу страну иза водича док ће му једна рука стално бити на
леђима водича ради одржавања контакта.

Пролаз кроз узани пролаз

Када се пролази узани простор водич помера лакат којим води слепог према својим
леђима. Овај покрет указује слепој особи да потпуно испружи своју руку и на тај начин
изостане иза водича цео један корак. У исто време, слепа особа се помера и
заузиманположај директно иза водича.

Слика 3. Пролаз кроз узани простор

Водич ће вратити своју руку у нормалан положај када се прође узани простор. Свакој
промени површинског нивоа, као што су ивичњаци тротоара или степенице треба
прићи под правим углом. Важно је да слепа особа каже водичу да тако уради.

Пењање и спуштање низ степенице

При свакој промени нивоа, било наниже или навише, водич се одмах зауставља да би
указао на неку промену која је искрсла. Ако је слепа особа неискусна, водич треба
речима да ту промену најави. Слепа особа пушта водича да први закорачи,а затим,
док и сам начини пола корака, потпуно испружи руку. Овај покрет даје прилику слепој
особи да открије, помоћу покрета водичевог лакта, да ли степенице иду навише или
наниже и истовремено га припрема да заузме правилан положај тела за пењање или
спуштање.
Испружена рука обезбеђује слепој особи информацију бар за један цео корак напред.
Водич прави паузу на крају степеништа док слепа особа не заузме свој нормалан
положај. Кад се водич налази на врху степеница слепа особа је пола корака иза њега.

Слика 4. Спуштање низ степенице

Водич упозорава да се налази на почетку силазних степеница са оградом или без ње.
Старије слепе особе боље се осећају ако се придржавају за ограду или рукохват
ограде.
Након што водич сиђе на први степеник и заустави се, слепа особа се помакне за пола
корака, врховима стопала поравна се са ивицом првог степеника и тако утврди њен
тачан положај. Затим пробним спуштањем стопала измери дубину првог степеника.
Приликом спуштања низ степенице слепа особа следи водича заостајући пола корака,
односно један степеник иза њега. Њихова тела лагано су нагнута унатраг, јер се тако
тежиште тела пребацује натраг. Такав положај омогућава да при евентуалном
спотицању падну назад, а не низ степенице. Силаском водича низ степенице слепа
особа ће осетити да се његов положај тела изравнао, што је знак да му преостаје само
један степеник.

Слика 5. Окретање у месту

Пролажење кроз врата

Када се прилази вратима важно је да се слепа особа налази у правилном положају у

односу на водича, тј. на правилној страни. Да би јој се омогућило лако кретање кроз
врата, слепа особа треба да се налази на оној страни где су шарке на вратима. Водич
најпре каже слепој особи на коју се страну врата отварају. Ако се отварају удесно тада
слепа особа треба да буде лево од водича. Ако се слепа особа налази на неправилној
страни онда треба да прође на правилан положај. Прво, водич отвара врата својом
слободном руком, а затим пружа шаку руке, којом води слепу особу до дршке. У исто
време слепа особа налази кваку праћењем руке водиље својом слободном руком.
Слепа особа хвата кваку, отвара врата и пушта водича да прође.

Слика 6. Пролажење кроз врата

Када и слепа особа прође, она хвата кваку с друге стране врата. Слепа особа затвара
врата за собом. Ослањајући се на кретање водичевог тела и евентуално шаркама
врата, слепа особа има могућност да се правовремено обавести о смеру отварања
врата. Зато се захтева од водича да посебно наглашава покрете тела којима слепу
собу упозорава на улазна и излазна врата.
Понекад у приступу вратима водич може дати знак слепој особи да заузме положај
прикладан пролазу кроз простор што успорава кретање.

Помагање при седању на столицу

Неискусни пратилац по правилу наилази на многе тешкоће када помаже слепој особи
да седне на столицу. Међутим, то је могуће извести тако да се избегну непријатне
ситуације. Пратилац ставља шаку слепе особе на наслон столице и онда каже слепој
особи како је столица постављена. Слепа особа се затим креће без помоћи около до
предњег дела столице и одређује висину столице додирујући је задњом страном ноге.
Истовремено користи своју другу руку да одреди положај стола. Када седне подешава
столпу тако да ова стоји право наспрам стола. Ради сигурности, стабилности и боље
оријентације приликом седења на столицу добро је да слепа особа придржава наслон
столице.

Слика 7. Помагање при седању на столицу

У дворанама са редовима столица, слепа особа стаје иза водича и заузима положај за
бочно кретање. Након што дођу до седишта,слепа особа се поставља до водича и
спољним делом шаке следи наслон седишта испред себе. На тај начин се неупадљиво
равна са водичем и смањује ометање других људи.

Улажење у аутомобил

Пратилац доводи слепу особу до кола и показује јој где са налази дршка на вратима
својом руком водиљом. Слепа особа отвара врата. Она може да употреби своју
слободну
руку да придржава горњи ћошак врата. Она лоцира и држи горњи део врата
аутомобила одржавајући ручни контакт са горњим делом врата све дотле док не
повуче главу безбедно у кола. Када се смести треба да најави да намерава да затвори
врата.

Слика 8. Улажење у аутомобил

Уколико употребљава штап, исти је уз слепу особу и она га уноси у ауто и поставља га
између себе и врата. Пре напуштања кола слепа особа треба да упита да ли има
пешака или било каквих препрека пред вратима кола.

Коришћење оријентира у кући

И у познатој ситуацији корисно је пронаћи оријентире нарочито ако се на том

простору налазе и степенице. Скоро све може да са користи као оријентир. Као што је
на пример прекидач за светло.. Оријентири се могу наћи ако се следи рука која клизи
по зиду. Основна процедура коју следи слепа особа да би одредила свој положај у
једној познатој средини је оријентисање. Рамена, леђа, доњи део ноге, пете и руке,
могу се употребити за одређивање положаја стола, зида, врата или било какве равне
површине.
Када се слепа особа оријентисала, а затим одабрала правац, важно је да се креће у
правој линији према жељеној локацији. Први корак је важан да би се осигурало
кретање у правој линији.

Заштитне мере при оријентисању

Циљ је да се слепа особа оспособи за успешно кретање и правилне примене заштитне

технике при кретању у затвореном простору. Тако на пример рука може да се употреби
да се заштите лице и глава од удара у врата, углове зидова, ормана и других
препрека. Горњи део руке подигне се на ниво рамена, лакат је мало савијен, да би се
део руке од лакта до шаке поставио испред лица. Длан руке треба да буде окренут
напред, прсти испружени тако да су врхови у линији са супротним раменом.
Да би заштитио себе од ниских препрека, као што су столице и столови и
одредиомњихов положај, руке се испруже напред,али се при том држе што је могуће
ниже.. Прсти су мало повијени. При сагињању ли нагињању, слепа особа треба да
настоји да се спусти право доле ка месту где стоји. На тај начин глава је увек
заштићена осталим деловима тела.
При нагињању руке са испруженим прстима требало би држати око 20 до 25 цм испред
лица и приликом кретања напред прво покретати руку, а затим главу. Ову технику
треба примењивати тамо где је извесно да се налазе столови, столице, умиваоници и
друге препреке.

Техника вучења руке по зиду

Слепа особа може ходати паралелно са зидом на пример у ходнику повлачећи прсте
по његовој површини. Додиривање зида прстима ће му такође омогућити да открије
маркантне тачке на зиду као што су нише или врата. Рука до зида је у висини појаса и
држи се нешто мало испред. Прсти су савијени, а нокти додирују зид. Док хода дуж
зида, слепа особа може да штити главу другом руком.

5.2. Кретање помоћу штапа за слепе

Ради задовољавања различитих потреба особа оштећеног вида досад је конструисано

и произведено више врста штапова за слепе. Од тих штапова најчешће су у употреби:
дуги штап и класични бели штап, ортопедски штап и друга средства за подупирање и
ослонац. Ти се штапови производе од различитих материјала ил њихових легура
(дрво, пластика,плексиглас, мешани алуминијум, неоксидирајући челик итд.). Данас је
најчешће у употреби алуминијумска цев којој се даје предност због чврстоће,
еластичности, мале тежине и погодности за обраду и квалитетну производњу по цени
приступачној за масовну употребу. Штап је опремљен гуменом дршком, а врх штапа је
израђен од осетљивог материјала који се према потреби може заменити.

Дуги штап

Производи у две верзије: као једноделни и вишеделни склопиви, односно штап за

извлачење. Његова дужина се одређује према висини власника. Када се држи
вертикално он се пружа од та до грудне кости. Најпопуларнији облик штапа направљен
је од легуре алуминијума у виду цеви пречника 12 милиметара. Има више врста
штапова на расклапање који се могу набавити.

Једноделни дуги штап

Једноделни дуги штап је намењен особама оштећеног вида. Он кориснику даје

податке из околине, на пример о природи текстуре тла, његовој конфигурацији штити
га од повреда, посебно нижих делова тела. Предност дугог штапа је у томе што он, као
"продужена рука" слепој особи омогућава прикупљање података о предметима у
околни без додиривања. Главни недостаци ове врсте штапа су: не осигурава заштиту
виших делова тела; не може се склопити, па у јавном промету представља проблем.
Врх се троши па га треба редовно замењивати и најзад, дужина штапа ограничава
количину
информација.

Склопиви штan

Разликујемо две врсте склопивог штапа:склопиви штап или штап на склапање или
телескопски или штап на извлачење. Предност склопивог штапа је у томе што се
лакше одлаже и носи кад је изван употребе. Међу недостатке склопивог штапа може
се убројати то да циклус склапања и расклапања захтева снагу и време, да је напетост
еластичне врпце доста тешко контролисати и при том није јак и отпоран као
једноделни дуги штап.

Слика 9. Склопиви штап

Држање дугачког шмапа

Корисник држи штап са палцем на предњем делу гуменог држача, а кажипрст је

испружен дуж гумираног дела,средњи прст је повијен с друге стране штапа ради
бољег држања. Трећи и четврт прсти су у опуштеном положају и подупиру средњи
прст али не додирују држач.

Кретање са дугачким штапом

Једна рука се држи уз тело како би рука која држи штап увек била на средини тела.
Штап се покреће с једне стране на другу бочним покретима ручног зглоба тако да
доњи део штапа благо додирује тло приликом сваког покрета ручног зглоба. Када
корисник хода доњи део штапа треба да додирује тло истовремено са падом предњег
стопала у размаку од једног корака испред задњег стопала. Крај штапа се подиже и
одваја од тла приликом преласка са једне додирне тачке на другу.

Технике употребе штапа

Разликујемо две темељне технике употребе дугог штапа. То су: дијагонална техника и
техника додира. Дијагонална техника пружа ограничен систем заштите и сигурности
корисника, а техника додира пружа сигурнији начин самосталног кретања у простору.

Дијагонална техника

Штап се држи тако да му хватиште или шака буде око 15 сантиметара испред тела, а
кука три до пет сантиметара изван ширине рамена руке којом слепа особа држи штап,
јер се тако осигурава фронтална заштита и заштита од ниских предмета. Тело штапа
мора бити нагнуто према напред врхом два до три сантиметра изнад тла. Повремено
додиривање тла показало се успешним начином вежбања ове технике на непознатом
терену. Треба нагласити да примену дијагоналне технике треба ограничити на познати
простор, јер се њиме штите делови тела изнад појаса.
Дијагонална техника се користи при проналажењу и упознавању предмета, пролазу
кроз врата, слеђењу, кретању степеништем. При упознавању предмета поступа се
тако да врх штапа којим додирујемо предмет задржавамо у месту.

Техника додира

Техника додира је темељна техника дугог штапа. Често се назива техником двоструког
додира. Примењује се тако да крећући се у ритму право напред, врх штапа у ниском
луку помичемо лево - десно испред себе. Тим поступком слепа особа открива
евентуалне препреке, а додиром врха штапа о тло производи звук који му помаже у
оријентацији и кретању.

Поступак поучавања технике додира:

Слепа особа учи да правилно прими штап и држи га у правилном положају; у том
положају хода напред клизећи штапом тако да тактилно одржава тај положај;
Савладава лук и вежбе у мировању;
Савладава лук у кретању;
Треба да покрете штапом усклади са ритмом свога корака;
Овом техником слепа особа се оспособљава да праћењем предмета и додиром
околине у којој се креће одржава правац кретања.

Прелаз из дијагоналне у технику додира

Ова техника омогућава сигуран, природни успешан прелаз из дијагоналне у технику

додира. Прелаз се остварује тако да слепа особа длан и подлактицу ротира према
унутра,
чиме олакшава правилан прихват штапа слободном руком. Ова се техника најчешће
примењује при кретању степеништем и пролазу кроз врата.
Повратак у стандардну технику додира луком нормалне ширине и клизањем врха
штапа према тачки иницијалног додира тј. у положај 2,5 цм испред рамена. Тим се
поступком осигурава додатно додиривање површине тла.

Техника додира повлачењем

Ова техника се примењује за одржавање правца кретања нарочито у праћењу границе

две паралелне, различите подлоге, на пример асфалтне и травнате површине..
Изводи се аналогно техници двоструког додира, с том разликом што се у почетку, тј. на
његовој левој страни, додиром врха штапа, производи одговарајући звук, а на десној
страни се његов врх повлачи по подлози и тако опажа разлика између две подлоге.

Кретање степеништем уз помоћ штапа

Праћење техником додира

Разликујемо узлазно и силазно кретање степеништем. У овој техници већу пажњу
треба усмерити на слушне тактилне, кинестетичке и осећајне равнотеже. Аналогно
техници кретања уз помоћ видећег водича, при кретању степеницама штап увек мора
бити једну степеницу испред слепе особе. У приступу узлазним степеницама штап
треба поставити у окомит положај и измерити висину првог степеника, а затим
мицањем штапа лево десно испитати ширину.
У приступу силазним степеницама врхом штапа треба одредити прву степеницу, затим
јој опрезно приступити, стати окомито на њу и врхом штапа у окомитом положају
измерити њену дубину. Затим штапом треба проверити простор, стављајући га испред
себе у дијагонални положај и почети кретање низ степенице.(Zovko 1998.)

Slika 10. Pristup stepeništu

Slika 11. Provera visine

prvog stepenika

Slika 12. Kretanje uz

stepenište

Slika 13. Prepoznavanje

prestanka stepeništa

Адаптација технике употребе дугог штапа

Техника рада ca штапом може да се измени како би се прилагодила преовладавајућим

условима. У граду, корисник дугог штапа обично хода средином плочника да би
избегао опасности које се често налазе на ивичњацима.. У прометним и препуним
улицама он може да смањи ефективну дужину штапа и тако смањи могућност додира
са другим пешацима. Истовремено он може да сузи дијапазон кретања штапа. У
условима где је промет мањи штап се држи изнад држача чиме се дијапазон контроле
повећава. Другим изменама основне технике, штап се може користити ефикасно у
природи или по снегу.

Шта још треба знати о дугом штапу

Дуги штап може да пружи високи степен физичке заштите веома широком кругу
слепих. Програм обуке веома је еластичан и може да се прилагоди посебним
потребама појединих полазника. бука може подједнако успешно да се изви у центрима
интернатског
типа или у крају у коме слепа особа живи. Чак и када се обука изводи у крају добро
познатом слепој особи, она је добро припремљена како да поступа у новим и
необичним ситуацијама. Међутим, да би дугачки штап ефикасно користила, слепој
особи је потребна пажљива и професионална обука која ће joj омогућити да
максимално корисно употребљава своје моторне вештине, чуло опажања и сазнајне
процесе.
Адекватном обуком слепа особа може да постигне ефикасну оријентацију и безбедну
мобилност ослањајући се на себе. Таква мобилност супериорна је у односу на било
који други систем који се заснива на самозависности слепих. Међутим, овим штапом
није могуће открити препреке изнад струка, у висини изнад главе, те не даје потпуну
заштиту од предмета на тим нивоима. Осим овога, битног недостатка, дуги штап
представља често сметњу при кретању међу људима; при одлагању у ресторанима,
уласку у превозно средство и др. Обуку оспособљавања слепих лица за оријентацију и
мобилност у простору изводе дипломирани тифлолози.

5.3. Кретање уз помоћ пса водича

Увежбан пас водич пружа поуздану помоћ при мобилности и у већини земаља
представља признати симбол самосталности слепих људи.
Обично се пас контролише левом руком. У десној руци слепа особа може да носи бели
штап који може да се користи за истраживање и идентификацију препрека које
пронађе пас. Ам и вођица држе се чврсто у руци. Подизање ама је део команде
"напред". Вођица се употребљава да контролише пса онда када се ам не користи.

Слика 14. Пас водич

Пас се зауставља код једног улаза који онда слепа особа истражује помоћу штапа.
Пас опрезно заобилази препреку која је иначе довољно висока за њега да би могао да
прође испод..Слепа особа примећује овај покрет избегавања и затим идентификује
препреку својим штапом. Пас безбедно води свога господара кроз узани простор
између два паркирана аутомобила пажљиво избегавајући додир са њима. Пас се
зауставља код ивичњака док слепа особа одређује ивицу тротоара својим штапом.
Слепа особа ослушкује кретање возила и одлучује се да пређе улицу када сматра да
ће то бити безбедно. Слепа особа и пас водич безбедно прелазе пут.
Приликом уласка у превозно средство јавног саобраћаја пас иде напред. У неким
земљама пас мора да нос корпу за њушку. Приликом изласка из превозног средства
пас не сме ни под којим условима да излази први. Ако би пас ипак пошао први, могло
би да се догоди да са собом повуче слепу особу и проузрокује њен пад низ степенице.
Приликом силажења низ степенице, пас не сме да вуче, он иде полако, упоредо са
слепом особом. Пас водич омогућава безбедно самостално кретање у скоро свакој
средини. Само се по себи разуме да у свакој ситуацији одговорност сноси слепа
особа.
Због тога пас мора увек да буде под контролом, јер он служи само као помоћно
средство. Он, на пример, није у стању да оцени брзину аутомобила или возова који се
приближавају. Добар пас водич мора да поседује одређене особине. На пример, мора
да буде неосетлив на пуцањ, не сме да га узнемири јака или изненадна бука, треба да
буде доброћудан, да има мали сексуални интерес за друге псе, да се не плаши
затвореног простора. Висина пса од тла до рамена треба да буде око 60 цм.

Шта још треба знати о псу водичу

Важан је узгој и селекција паса: критеријум избора пса; избор младунчета; програм
тренинга; методе тренинга; шетње; вежбе послушности (окрет натраг,окрет удесно,
окрет улево). Важан је избор инструктора паводича; избор слепих кандидата, кретање
уз поводац, итд.

Узгој и селекција паса

Данас се узгој паса организује широм света и пружају се погодности за узгој оних
пасмина које највише одговарају сврси за коју се жели узгој и оспособљавање паса. За
сада је за улогу пса водича најбоље резултате показао немачки овчар. Осим њега
тренирају се и боксер, лабрадори, златни ретривер. Данас се тражи пас водич који
треба да буде: јак, стабилан, издржљив и величине примерене слепој особи.

Критеријум избора пса

За улогу пса водича могу да се припремају пси оба пола. Код паса се процењује:
здравље, интелигенција, и температура. Узима се у обзир и критеријум висине,
темперамента, стабилности и нежности пса. У овом случају пас се оспособљава за
сарадњу и кретање у различитим сложеним
ситуацијама и социјалним срединама.

Избор младунчета

Изабрано младунче се након другог месеца, ради социјализације, смешта у одабрану

породицу у којој остаје до навршених дванаест месеци. Стручна екипа центра за псе
даје процену о спремности пса да се укључи у програм тренинга и о томе се
извештава инструктор за тренинг паса водича

Програм тренинга

Програм тренинга пса водича почиње након напуштања породице најкасније до 15

месеци. Програм траје око дванаест недеља. Инструктор тренира више паса него што
има слепих кандидата који треба да користе пса водича за оријентацију и кретање у
простору.
Програм тренинга има основну тезу и најважнију, а то је да пас удовољава захтевима
свога господара.

Методе тренинга

Пре свега пас мора да научи која понашања не сме да прихвати. Приликом тренинга
користе се методе награђивања за подстицање и казне за неприхватљиво понашање.
Тренинг почиње најлакшим радњама, и креће се ка све сложенијим односно тежим
захтевима.
Прве шетње пса су веома важне, па стазе треба пажљиво бирати. Најпогодније су дуге
равне стазе на којима се пас учи кретању средином стазе, са десне стране
инструктора. При том се пас увежбава да слуша различите заповести као на пример:
"Идемо, стани, стоп" и при том га треба похвалити.
Пас такође учи вежбе послушност, затим окретање налево, надесно, натраг за 180
степени итд. Постоји читав програм правила тока тренинга. Зовко (1998.) даје детаљан
опис програма тренинга и припреме пса за водича слепих особа.

Инструктор пса водича

Особа која жели да послане стручњак за пса водича мора имати:

● Позитивну мотивацију ( да жели помоћи слепим особама, а не само да ради са
псима);
● Искрену љубав за псе;
 ● Добру телесну грађу;
● Потребну издржљивост;
● Примерено опште образовање и интелигенцију;
● Психичку стабилност;
● Осетљивост за проблематику слепих лица;
● Вољу за позив за који жели да се припреми;
● Старост од 20 до 30 година
● Осећај за проблеме и потребе других људи.
Након избора кандидата, почиње пробно раздобље које траје око шест месеци. Затим
полази у школу са практичном и теоретском обуком која траје три до четири године.
Након завршетка програма полаже испит из теорије и праксе. Посебно се наглашава
садржај из психологије паса и психологије слепог човека. Данас Центри и Школе за псе
водиче делују у бројним европским и ваневропским земљама. То су: Британија,
Аустралија, Африка, Нови Зеланд, Ирска, Норвешка, Јапан САД и др.

5.4. Кретање помоћу електронских помагала за оријентацију и кретање

Било је много покушаја да се примени модерна електронска техника у решавању

проблема оријентације слепих. Конструисани су сензори који заснивају углавном на
утврђивању сонарних система. Он представљају покушај да кориснику пруже
информацију о локацији, удаљености и идентификацији предмета у околини. Обично
се ове информације презентују у чујном облику мада нека електронска помагала раде
на принципу пипања. Електронска помагала, која су у развоју, крећу се од
једноставних ручних уређаја која само показују удаљеност неке препреке, преко
сложенијих уређаја који истовремено пружају информацију о растојању и локацији
препрека, до стереофонских чујних сигнала (Жигић, 2000). Са изузетком оних
електронских помагала која су уграђена у штап, све до сада произведене уређаје
треба користити заједно са другим помагалима како би се кориснику пружила потпуна
заштита. Комбинација постојећих електронских помагала са дугим штапом или псом
водичем, омогућила је већи степен мобилност.
Међутим, опште је мишљење да електронска помагала која се сада могу добити, неће
моћи да побољшају покретљивост изнад садашњег нивоа који се постиже употребом
конвенционалних помагала и природне способности. Набројаћемо неке од
електронских помагала која се сада у свету користе:

Ласерски штаn

Ласерски штап испитује средину помоћу три траке зрака ширине око 2,5 цм
инфрацрвене светлости, који полазе од кућишта на дршци дугог штапа и иду: један
горе, други право напред, а трећи доле. Амерички штап је троканални и доста тежак,
око 1 кг, док је шведски једноканалан и тежак само око 300 гр. Предњи зрак, који се
простире око 25 цм од врха штапа, може открити препреку на 1,5 до око 4 м, а
информација се преноси путем тактилних вибрација. Горњи зрак открива препреку на
4,5 до 60 цм од врха штапа, што је довољно за откривање препрека у висини и изнад
главе и њихово избегавање, а информација се прима у виду високотонског бип-
сигнала. Доњи зрак открива спуштање терена, степенице, ивичњаке, рупе и слично на
90 цм од врха штапа, информациони сигнал је испрекидан звук. Висина тона је око
2000 Хз, тако да се јасно разликује од осталих звукова у природи. Да дневно светло не
би ометало фукционисање пријемника, он је снабдевен филтром који пропушта само
светио ласерске таласне дужине.
Испитивања кретања слепих уз помоћ ласерског штапа показала су се високо
позитивним при откривању статичких предмета., док још нема поузданих података о
употреби овог штапа при кретању у социјалној средини, тј. меду покретним
предметима (Sullivan,1991).
И поред својих недостатака, у високо развијеним земљама ласерски штап се уводи у
обуку старије слепе деце која су спремна да користе овај штап у отвореном простиру и
имају довољно снаге да држе штап и одрже координацију покрета уз сталну
истегнутост зглобова шаке. Пошто омогућава, поред откривања препреке и добијање
информације о њеној ширини, па и висини, ласерски штап је веома корисно средство
за развој концепта или просторног распореда предмета, тј. плана терена. Последњих
неколико година ради се на његовој адаптацији за предшколску слепу децу. Нешто
пре, а нарочито након појаве ласерског штапа, појавио се већи број електронских
помагала која су нструисана на бази ултразвука, инфрацрвеног светла и ласерских
зракова, радио таласа и др. електромагнетских таласа. Поменућемо неке од њих.

Расулов звучни путоказ (Pathsounder)

То је једно од најједноставнијих помагала за кретање слепих, у облику кутије коју

корисник носи обешену о врат, односно која кориснику лежи на грудима. Помагало
емитује ултразвучне звуке које прихвата након одбијања и претвара у чујне сигнале
или, уколико је користи глувослепа особа, у вибрационе тактилне сигнале. Када се
слепа особа налази на 1-2 м од препреке чује се упозоравајући дубоки звучни сигнал у
виду зујања или вибрације на врату глувослепе особе. Када је слепа особа на мање од
1 м од препреке, звук је виши и пиштав, или се добијају вибрације на самој кутији
помагала. Ово помагало омогућава детекцију предмета од струка до главе и нешто
изнад ње, а преглед околине омогућава систематско покретање тела, односно раменог
појаса лево-десно. Средство је погодно за откривање и лоцирање отвора дуж зидова
или линије зграда, тако што се окреће директно на паралелну површину. Значајно је
да слепоме оставља руке слободне, тако да могу поред њега користити штап,
нарочито слепе старије особе којима је он уједно и ослонац, а и слепе инвалидне
особе које могу слободно манипулисати колицима и другим помагалима.
Петсаундер је прилагођен и дечијем узрасту и користи се као наставно средство за
развијање појмова просторне оријентације, за утврђивање локације предмета,
њиховог просторног распореда, за савладавање технике кретања и заштите, и држање
правца при кретању.
Недостаци овог средства у односу на децу кориснике су ограничена количина
информација које емитује или прима (нпр. док емитује једну, не може да прими другу
информацију) и што је доста велико и тешко. Ово средство је адаптирано и да се носи
на глави тако да даје информације и на том нивоу. Врше се покушаји да се ово
средство смањи, како би га могла користити слепа деца раног узраста.
У развоју електронских помагала за кретање јавила се и серија тзв. ручних водича, као
што су Mowaтов детектор, Нотингемски детектор препрека и Сонарни детектор.

Слика 15. Сонарни детектор

Mowat sensor
Користи се за откривање препрека на путу и у висини грудног коша, за налажење
испуштених предмета ако се постави на под и окреће у свим правцима, а може нас
својим вибрацијама упозорити да нам неко прилази.

Слика 16. Mowат сензор

Користан је у процесу рада слепих у радној средини. Ради, такође, на принципу

одбијеног звука, откривајући препреке од 1 до 4 м у дужину, 13° у ширину и 30° у
висину.

Нотингамски детектор препрека - НОД

Ради на принципу ултразвука или инфрацрвених таласа. Крајњи домет му је 2,3 м, а

ширина простирања 0,79 – 1,8 м у круг. Има шест зона удаљености, од којих свака
износи од 30 цм. Инхибиторни прекидач у случају појаве, већег броја информација
региструје само ону која је најближа. У одсутности препреке НОД је бешуман. Сигнали
које емитује су тонови музичке скале.
То значи - када слепа особа налази се на удаљености од 2,3 м од препреке, НОД не
даје никакав звук. Чим се приближи препречи за око 30 цм добија висок тон
"си"музичке скале. Свако даље приближавање од по око 30 цм снижава звук за 1 ноту.
Када се слепа особа нађе на око 30 цм од препреке добија: најнижи тон "це" музичке
скале и тада руком или штапом може опипати препреку. Због тога што не прибавља
слепоме све информације, мора се користити уз штап или пса водича, као допунско
средство при кретању слепе особе.
НОД је у даљем развоју доживео низ трансформација, тако да су два његова
ултразвучна трансдуктора у првој фази развоја, постављена на оквир наочара. Овај
НОД који се носи на глави давао је информације у веома широком распону,
откривајући и оне препреке које нису слепоме стајале на путу. Био је спојен
слушалицама за оба ува.
Корисник је по јачини звука у једном или другом уву требао да суди да ли му је
препрека с леве или десне стране, и да према томе окреће главу у том правцу. Како је
било прилично непрецизно, ово средство није било укључено чак ни у
експерименталне сврхе.
У првој фази развоја конструисан је тзв. квази-стереофонични НОД, са три
трансдуктора на оквиру наочара, од којих је средњи био трансмитер, а два крајња,
косо постављена, били су пријемници сигнала. Принцип рада је и даље био музичка
скала. И ово помагало није било довољно савршено, те се у другој фази радило на
његовој модификацији.
Настало је помагало познато као sonik - patfinder које је елиминисало двосмисленост
информација приликом откривања предмета у центру, лево и десно од њега.
Експериментална употреба овог НОД је показала:
● Време продуктивног хода са и без помагала није дало значајне разлике, иако је
запажено да су се слепи који су користили ово средство слободније и
континуираније кретали, без много заустављања. Међутим, неки од њих су
ходали уз ово средство нешто лаганије;
● Контакти штапом са препрекама, намерни и случајни, дали су значајне разлике
у корист слепих који су уз штап користили и sonik-patfinder.
Ултразвучне наочаре

Ово средство пружа максималну количину обавештења из околине. Подсећа на звучне

радаре којима се служе слепи мишеви. Има облик модификованих оквира за наочаре у
које су смештени ултразвучни предајник и пријемник који је танком електричном жицом
спојен са цепном електричном батеријом.

Слика 17. Ултразвучне наочаре

Поларон

То је електрично средство које се носи у руци или је обешен о врату. Прикладан је за

глуве особе и особе неосетљиве на тактилне надражаје, јер има и слушни и тактилни
фидбек (феедбацк). Погодан је такође, за особе која су у колицима или са штакама.

Hypиoн

То је средство које се монтира на инвалидска колица, а служи за откривање

препрекана путу. Ово средство користи ултра звук и погодан је за коришћење јер може
да прикупља фронталне и бочне податке.
Надамо се да технологија ове врсте брзо напредује и да ћемо ускоро имали много
савршенија електронска помагала која ће бити функционалнија од већ описаних.

6. НОВИЈА ИСТРАЖИВАЊА О ОРИЈЕНТАЦИЈИ

И КРЕТАЊУ ЛИЦА ОШТЕЋЕНОГ ВИДА

6.1. Рачунари за слепе и слабовиде

Увођење рачунара у педагошки рад и професионално образовање слепих и

слабовидих има вишеструки значај. Компјутеризација већине послова, од
дактилографских до високо научних учинила је да многи послови, постају недоступни
за лица оштећеног вида. Због тога се приступа опреми радних места за слепе и
слабовиде са адаптираним компјутерским додацима чиме се наведени недостатак
ублажава. То даље подразумева оспособљавање лица оштећеног вида да кроз
стручно вођену наставу буду припремљени да на најефикаснији начин искористе
савремена техничка средства која му стоје на располагању (Дикић, Жигић, 2000).
Коришћење првих хардвера и софтвера за слепе и слабовиде у нашој земљи почело
је у школи за ученике оштећеног вида "Вељко Рамадановић" у Земуну. Почетак је био
напоран и захтевао је да се изврше такве адаптације којима се аудитивне излазне
информације добију у облику синтетизованог српског говора.
Катедра за тифлологију је пријавила код Министарстава за науку и технологију
пројекат под називом "ИЗРАДА РАЧУНАРСКИХ И ЕЛЕКТРОНСКИХ ПОМАГАЛА И
ЊИХОВО КОРИШЋЕЊЕ КОД СЛЕПИХ И СЛАБОВИДИХ". Пројекат (Ев. бр.и-2.1046. -
руководилац проф. др Станика Дикић), 1995 године. Захваљујући финансијским
средствима МНТ успели смо да набавимо потребне компоненте за реализацију
пројекта и добили смо финалне производе. То су били: прототип Брајеве тастатуре,
прототип Брајеве ћелије, софтвере за увећање карактеристика на екрану за
слабовиде као и софтвер за Уни Брај који има вишеструку примену у раду са слепим
лицима. Израђена је и електронске ТВ лупа. Компјутер се програмирао тако да даје
визуелне информације преко уграђеног
гласа који говори (Дикић, 1996). Добијена су техничка решења тако да је Брајеве
тастатура повезана са рачунарем омогућавала да слепо лице преко Брајевих знакова
добија потребне информације. Комплетне програме добиле су школе за децу
оштећеног вида "Вељко Рамадановић" и школа за слабовиде ученике у Београду
"Драган Ковачевић", као и Савез слепих и слабовидих Србије. У школама се обављала
обука ученика за рад на компјутерима и примени специјализованих програма.
Главна препрека слепим и слабовидим лицима је та што се не могу користити
постојећим писмом на монитору, па се јавља потреба за његовим прилагођавањем.
Позната су два начина прилагођавања стандардног излаза за слепе особе:
● Брајев ред, који омогућава кориснику да Брајевим писмом чита по реду
направљеним од Брајевих ћелија. Екран монитора у текстуалном режиму рада
рачунара има 25 редова са по 80 карактера. У зависности од броја ћелија
корисник може ишчитати део или цео ред приказан на монитору.
● Звучни излаз, који даје говорне информације о садржају монитора на језику
корисника. Динамички како се исписујупоруке на екрану монитора кориснику
сегенеришу и звучне и звучне поруке. Такође корисник може на захтев
добитиинформацију о садржају екрана.
За слабовиде особе, обе методе прилагођавања могу бити, праћене увећањем слова
на монитору. Поред могућности избора слова различите величине, слабовиди
корисници имају и могућност избора боја којом су карактери приказани као и избор
боје позадине.

6.2. Могућности едукације и професионалне рехабилитације лица оштећеног вида на

савременој рачунарској технологији

Развој компјутерских способности и интересовања служи као средство за откривање

основних способности лица оштећеног вида (Stuart,1990).
Нове технологије омогућавају овим особама брже и ефикасније учење и усвајање
нових послова и равноправно учешће у заједници.
Савремени тренд у професионалном оспособљавању, рехабилитацији и
запошљавању лица са оштећењем вида базира се на потреби да се ове особе
оспособе и запосле у компетитивним условима радећи заједно са људима без
оштећења. Овакав приступ мења и однос према средствима за рад и новим
технологијама.
Последњих година у нас акцесна, приступна технологија је омогућила великом броју
визуелно оштећених особа приступ средствима стандардне информационе
технологије доступне видећим људима, путем различитих метода приступа,
манипулисања и репродуковања информацијама.
Разликују се једино методе, кодови и медији. Користимо затворене телевизијске
системе и ТВ-лупе, компјутере са Брајевим и звучним излазом, скенере, Брајеве
штампаче,
Наши стручњаци су савремене софтвере прилагодили српском језику тако да су сада
слепима доступни готово сви познати програми.
Компјутерска технологија има двоструку улогу: лицима са оштећеним видом пружа
могућност стицања великог броја информација, чији обим је приближан обиму
Ћ информација које прима човек здравога вида, а стручњацима који се баве
едукацијом и рехабилитацијом лица ca специјалним потребама поједностављује
евалуацију
рехабилитационих потенцијала.
Савремена технологијапружа могућности за бржу комуникацију и размену
информација, што омогућава квалитетнији и бржи рад на радном месту, уз веће
могућности сазнавања и равноправног такмичења са видећим колегама.
Сем тога, процена способности, потенцијал за тренинг и индивидуалне аспирације
одређују круг послова којима слепа особа може да се бави, а данас готово сви послови
захтевају познавање рада на компјутерима. Из тих разлога установили смо
истраживачки пројекат којим смо желели да испитамо она подручја и оне латентне
димензије за које смо сматрали да ће нам омогућити добијање недовољно познатих
информација у области рада ових лица на компјутерима и које на основу статистички
изолованих показатеља до сада није било могуће уочити.
Узорак чине 32 испитаника који су завршили обуку на компјутерима, друге, треће,
четврте и пете категорије оштећења вида према усвојеној Интернационалној
класификацији дефекта вида, прописаној од стране Светске Здравствене
организације.
Испитаници су према полу приближно уједначени.17 (53%) испитаника је мушког, а 15
(47%) је женског пола. Хронолошка доб испитаника је од 15-34 године. Анализа
професионалне структуре показује да се ради о ученицима (њих 13), студентима (8),
запосленим лицима (7) и незапосленим лицима (4).
Циљ нам је био да сагледамо утицаје различитих способности на професионално
постигнуће на компјутерској технологији, односно да утврдимо да ли могућности и
квалитет професионалне рехабилитације зависе првенствено од: интелектуалних
способности, манипулативних способности, способности комуникације, способности
оријентације кретања, или од професионалних социјализације, способности
интересовања и склоности лица оштећеног вида.
Испитивање је извршено помоћу:
1. Скале независног понашања за визуелно оштећена лица, која је омогућила процену
читавог низа функционалних способности које смо испитивали у оквиру практичног
рада на компјутерској технологији.
2. Прегледа професионалних интересовања и склоности за 12 група занимања, која
покривају широко подручје радне делатности.
Одабрани инструментариј нам је омогућио прикупљање варијабли различитих
подручја, тако да смо укупно имали по 153 информације за сваког испитаника.
Обрада резултата је извршена Хијерархијском Кластер анализом, као и
Мултифакторском анализом, а резултати су прво анализирани на манифестном, а
потом на латентном нивоу.
Резултати овог истраживања су веома обимни и сложени, али ћемо изнети само
укратко најзначајније.
Практичну успешност смо на манифестном нивоу условно поделили на неколико
зависних целина: познавање и примена компјутерске технологије, сам процес
практичног рада са манипулативним способностима, однос према раду, као и
организација у раду.
Претпоставили смо да базичне способности рада на компјутерској технологији зависе
од
манипулативних способности и утврдили смо да изразито фину тактилну осетљивост
шаке и прстију има 25%, просечну 48,87%, а лошу 28,12% испитаника. Већина послова
захтева фину тактилну перцепцију, стога се обавезно у професионалној припреми и
тренингу поклања пажња развоју неуромускуларних функција, нарочито вежбама руку
и прстију, што укључује: употребу различитих материјала, анализу задатака, практично
извођење, адаптацију, процедуру поступности и праћење прогреса.
Постоје различита мишљења о томе да ли је сврсисходније концентрисати се на
брзину, или тачност и прецизност покрета. Мишљење, по коме би радњу већ од самог
почетка требало брзо изводити, аргументује се чињеницом да се код брзог извођења
праве другачији покрети, него у случају спорог извођења. У почетном делу тренинга је
потребно инсистирати на поступности, а онда зависности од тока напредовања,
убрзава се стицање специфичних способности. Просечна тачност и пажљивост
покрета је констатована код највећег броја испитаника.
Од слепих људи се захтева виши степен базичних способности - читања, писања,
куцања, стога смо квантитету и квалитету писања посветили једну групу варијабли.
Когнитивне функције, као што су перцепција, памћење и мишљење, или стечене
вештине (читање и писање) представљају сложене функционалне системе у којима се
одигравају процеси пријема, обраде интеграције информација. Рутинска обрада
информација захтева паралелну и интегрисану активност бројних система. Закључили
смо да 15,62% чита веома брзо, 65,62% просечно, а 18,75% чита споро, што је слично
резултатима компаративне студије Pletta (1991) чији резултати показују да визуелно
оштећена лица постижу брзину читања 40-20% од нормалне вредности брзине читања
видећих лица.
Одличан резултат у брзини писања постиже 31,25%, просечан 34,37%, а слаб такође
34,37%. Без грешке пише 3,14%, понекад греши 62,5%, а често прави грешке 34,37%
испитаника. Способност отклањања грешака показује 62,5%.
Што се тиче мотивације за рад, велико залагање и труд је испољило 56,25%, као и
високу концентрацију пажње. Пажња је веома значајна компонента у раду испитаника,
јер усмеравање пажње ка мотивационо значајним сегментима из околине или радне
средине представља почетну карику у успостављању адаптивних механизама
понашања, док непажња представља симптом поремећаја механизама који учествују у
организацији
пажње.
Организација у раду је веома значајан сегмент и њу одре|ују многи фактори.18,75%
испитаника је у стању да самостално одабере, организује и припреми опрему и радну
средину, 59% тражи помоћ, а 21% уопште не покушава да пронађе адекватне технике.
Питање коме рехабилитациони инжењери поклањају посебну пажњу у свету је положај
у раду,јер од њега зависи да ли ће доћи до замора у току рада. У 15,62% је делимично
правилно држање при раду, у 12,5% је положај неправилан. Замор је просечан код
највећег броја испитаника (62,5%).
Генерално, руковање адаптираном компјутерском технологијом испитаног узорка
можемо проценити као: веома добро (18,7%), просечно (62,5%), лоше (18,75).
Факторска структура практичног рада на компјутерима је указала на факторе који
највише доприносе професионалном постигнућу у овој области и екстраховали 9
главних фактора.

Табела бр. 1 Ваљана варијанса и њене укупне кумулативне вредности

Из табеле бр.1 се може уочити да примењене варијабле објашњавају истраживано
подручје практичне успешности са 86% укупне варијансе.
Прва главна компонента је одговорна за 47% објашњене варијансе, друга за 11%, а
све остале имају знатно мањи утицај на латентне димензије овог подручја.
Фактор 1. објашњава 47% укупног варијабилитета испитиваног подручја, што указује
нанњегов велики значај.
Практично, овај фактор обухвата манипулативне способности, квалитет и квантитет у
раду. Ови елементи су међусобно условљени, јер да би испитаник постигао добар
квалитет и квантитет у практичном раду, он пре свега мора да има добро развијене
манипулативне способности. Адекватно практично извођење захтева интеграцију
проприоцептивних и кинестетичких информација са фином моторном координацијом
обе руке. Варијабле које се односе на манипулативне способности су врло сатурисане
и стога смо овај фактор именовали као Манипулативне способности.
Излучени фактор 2. објашњава 11% укупног варијабилитета.
Хијерархијском Кластер Анализом смо утврдили да велики број ових варијабли
формира кластере, са јаком линеарном међузависношћу.
Залагање у раду се огледа кроз повећану пажњу, памћење радних задатака, као и
мотивацију, а све то заједно омогућава веће професионалне шансе и унапређује
квалитет извођења на компјутерској технологији. Овај фактор смо дефинисали као
Однос према раду.
Остали фактори су од мањег значаја и дефинисали смо их на следећи начин:
3. Однос према средствима за учење
4. Предности рада на компјутеру
5. Могућност скенирања материјала
6. Познавање основних процедура рада
7. Неприкладни облици понашања
8. Могућност штампања Брајевих материјала
9. Познавање дактилографије.
Област социјализације смо дефинисали као
"укупност субјективних и објективних чинилаца који у међусобној интеракцији, уз помоћ
социјалног учења, условљава различите последице, тј. нивое социјалног развоја
појединца" (Станчић, 1991).
Овај фактор је веома битан јер се односи на знања и способности индивидуе која су
повезана са свакодневним живљењем, личним, социјалним и радним постигнућем, а
његов утицај се одражава на општу адаптацију и самосталност.

Табела бр. 2 Ваљана варијанса и њене укупне кумулативне вредности

Из табеле бр. 2 можемо уочити да репрезентативно примењене варијабле

објашњавају истраживано подручје и покривају га са 77% укупне варијансе.
Факторска структура ове области омогућила нам је да издвојимо 6 фактора и да
закључимо да социјализација представља значајну детерминанту квалитета и
могућности професионалне рехабилитације слепих лица на компјутерима:
1. Први фактор -Екстраверзија-интроверзија
2. Други - Однос према властитом хендикепу
3. Трећи - Однос према људима који виде
4. Четврти - Способност решавања тешкоћа
5. Пети - Радна дисциплина
6. Шести - Однос према радном месту
Прва главна компонента је одговорна за 22,9% објашњене варијансе, друга за 16,3%
укупне варијансе. Остале компоненте редом имају мању варијансу. фактор 1.
објашњава 23% укупног варијабилитета. у основи међузависности свих варијабли у
овом фактору лежи екстраверзија- интроверзија, као димензија личности. У односу на
сопствену личност, испитаници организују своје слободно време, па су интровертни
испитаници склони самоћи и провођењу слободног времена у оквиру индивидуалних
активности (слушање музике, читање), док су екстравертни испитаници склони
дружењу, социјалним контактима и активностима. Наравно, одговарајућа радна
средина је за екстравертне испитанике она у
којој могу да раде заједно са другима, док су повучени испитаници склони
индивидуалном раду. Стога мислимо да је оправдано овај фактор назвати Е-И
(екстраверзија-интроверзија).
Инспекцијом фактора 2. смо утврдили да он објашњава 16% укупног варијабилитета
испитиваног подручја. ХЦА-ом смо већ утврдили постојање кластера у коме су заједно
варијабле број 2. и 14,као и кластера где су заједно варијабле број 14. и 15. Однос
према властитом хендикепу, као и адаптација на њега омогућава и убрзава целокупну
личну и социјалну адаптацију слепих. Међутим, уколико слепоћа сама по себи постане
извор трајних фрустрација, онда се јављају многобројне негативне импликације на
живот и рад слепе особе. Уколико се објективно не прихвати властити хендикеп,
настаје низ фрустрација и конфликата са социјалном средином. Овај фактор смо
дефинисали као Однос према властитом хендикепу.
Следеће проучавано подручје је подручје комуникације коју смо анализирали кроз
успостављање и развијање односа са другим људима, стицање и размену
информација, временску организацију, усмену и писмену комуникацију.
У овој области је изоловано 11 фактора које смо именовали на следећи начин:
1. Невербална комуникација
2. Аудитивно опажање
3. Организација времена
4. Аудитивна средства
5. Планирање активности
6. Снимање материјала
7. Одговорност испитаника
8. Вербалне интеракције
9. Финансијско вођење
10. Неприкладни облици понашања
11. Самосталност у свакодневном животу.
Област оријентације и кретања смо анализирали кроз оријентацију,мобилност и
способност самосталног кретања и екстраховано је осам латентних димензија. То су:
1. Кретање помоћу штапа
2. Оријентација у простору
3. Самостално кретање
4. Начин доласка у школу/на посао
5. Могућност процене даљине и звука
6. Сналажење у познатом и непознатом простору
7. Сналажење на радном месту
8. Компензаторни механизми
Област професионалних интересовања и склоности је показала да наши испитаници
показују интересовање за одређене групе занимања следећим редоследом:
1. Механика и компјутери
2. Хумане професије којима се пружа помоћ у виду саветовања, неговања, реха
билитације.
3. Природа, нарочито рад са животињама.
4. Уметност, највише музика и моделовање.
5. Наука, највише научна истраживања.
6. Услуге и прилагођавање.
7. Административни послови -за ове послове је интересовање много мање у односу
на претходне групе послова.
8. Руковођење, едукација, исто слабо интересовање супротно увреженом мишљењу
да слепи воле да буду наставници.
9. Cпорт
10. Заштита и законодавство
11. Трговина и продаја
12. Индустрија и производња - потпуно су незаинтересовани за ову област. Нарочиту
одбојност испољавају у односу на операције понављања -сортирање, мерење,
паковање.
Што се тиче професионалних очекивања, она су у највећем броју (75%) веома реална,
Ћ а односе се на жељу да раде посао за који су се определили и да у том послу буду
задовољни.
Нереална очекивања постоје код 13% испитаника, а њихова нереалност се огледа у
жељи да се баве пословима који су непримерени њиховим визуелним могућностима,
или за које се нису оспособљавали. Постоји и један део испитаника 12% који немају
нека одређена професионална очекивања.
Резултати овог истраживачког пројекта су показали да су главни фактори који
детерминишу могућности и квалитет професионалне рехабилитације лица оштећеног
вида на компјутерској технологији: интелектуалне способности, манипулативне
способности и способности социјализације.
Резултати су високо предвиђајући и омогућавају:
1. Приказ индивидуалног профила способности и ограничења у вези ca
професионалним, образовним и социјалним статусом.
2. Основу за израду ИТП-а (План Индивидуалног Тренинга).
3. Професионално вођство, саветовање, израду планова, предпрофесионални и
професионални тренинг, планирање образовања, рехабилитације и одабирање радног
места.
4. Пренос резултата процене индивидуалног неуропсихолошког профила у практичан
план акције и њен развој.
5. Опис и предвиђање радног потенцијала.
Вредност добро интегрисаног, целовитог (холистичког) приступа лицима оштећеног
вида је у томе што узима у обзир све физичке, психолошке, визуелне и друге
способности, али и ограничења особе, у циљу постизања њене самосталности и
независности која може да буде одређена једино од стране саме слепе особе, а не од
стране стручњака који са њом ради. То омогућава рехабилитационом тиму који врши
евалуацију рехабилитационих потенцијала да изведе, на основу постигнутих
резултата, извештај о потребама лица које је било подвргнуто процени. Овај поступак
представља основу за израду ИТП-а. ИТП (Индивидуални тренинг програм) је
формални документ који описује одабрани тренинг, развој и подршку активностима
које су потребне особи која се припрема за будуће запошљавање или
преквалификацију, уколико је касније изгубило вид.
Сагледавањем испитаних фактора и њиховог утицаја, можемо закључити да је
професионална рехабилитација лица оштећеног вида на савременој компјутерској
технологији веома сложена појава, зависна од низа фактора који се не могу
посматрати изоловано, већ се обавезно морају узети у обзир све њихове интеракције,
стога штопостоји међузависност између интелектуалног, емоционалног и социјалног
функционисања лица оштећеног вида.

Звучни излаз

У свету се доста рано кренуло са пројектом синтезе говора независно од

проблематике визуелно хендикепираних. Тимови стручњака уз велика улагања својих
влада установила су основе фонетског описа већих светских језика. Најдаље се стигло
у синтези енглеског језика. За квалитетну синтезу енглеског постоје и комерцијално
направљени тимови. На ономе ко развија звучну картицу остаје да уради драјвер за
препознавање морфолошке структуре речи и да је фонетски опише, док саму синтезу
говора врши чип.
Постојали су покушаји да се српски језик опише уз помоћ оваквих чипова, али је
синтеза била незграпна, неразумљива, врло брзо замарала и није задовољавала
нарочито због недостатка наших фонема. Пакетом БЛАС О2 аутори су вишегодишњим
радом постигли изванредан резултат синтезе за српски језик у то време, тако да је
синтеза по квалитету била боља чак и од многих синтеза за енглеско говорно
подручје.
Данас постоје нови резултати у аутоматском препознавању говора који имају задатак
да на основу улазних података у виду звучног записа неке говорне целине (речи или
реченице) дају излаз у виду текстуалног записа. На тај начин се говор конвертује у
текст, односно, "препознаје се" шта је одређени говорник изговорио.

Брајев ред

Брајев ред је специјално развијени додатак рачунара који омогућава кориснику да

контролише, и на Брајевом писму чита по један ред екрана монитора. Овај додатак је
изузетно добродошао слепим корисницима као контрола звучног излаза и пружа добар
осећај оријентације при раду са рачунаром. Изузетно је корисна и могућност контроле
курсора са самог Брајевог дисплеја.
Највећи недостатак Брајевих редова је тај што им је цена, у поређењу са звучним
излазима, изузетно висока. Узрок овога је компликована механика и електроника
Брајеве ћелије.

Ембосер

Ембосери су штампачи искључиво намењени штампању материјала на Брајевом

писму. Могу да штампају једнострано и двострано. Они знатно олакшавају рад слепим
особама али им је цена висока.

Скенер
Лица оштећеног вида користе скенере како би им била доступна литература. Данас
постоје многи софтвери за препознавање скенираног текста. На тај начин такав текст
се може одштампати на Ембосеру као Брајево писмо, или читати помоћу звучног
излаза.

Електронска лупа

Електронска лупа је помагало за слабовиде које омогућава читање и гледање

комплетне околине у којој се налази лупа. Сама лупа се састоји из модула камере,
командног модула, сталка за лупу и напајања. Електронска лупа увећава жељени
објекат и
приказује га преко ТВ апарата. Лупа реално приказује објекте, то јест излаз на ТВ-у је у
боји.
Наша електронска лупа је имала следеће карактеристике:
● Модул камере је основни део лупе преко којег се обавља читање и увећавање.
Сам модул има могућност увећања 24 пута. Од тога 12 пута се електронски
увећава и 2 пута оптички. Резолуција коју модул камере омогућава је 380 ТВ
линија по ширини 400 ТВ линија по дужини. Није потребно додатно осветљење
да би се добила јасна слика, већ је за рад довољно и дневно светио.
Минимално осветљење које је потребно износи 8 Лух-а. Модул камере може да
ради на темпаратури од 0 до 50 Целзијусових степени. Тежина модула камере
износи 300 грама. Модул камере се напаја са бВ једносмерног напон ма
потрошњу од 4W.
● Сталак на коме се налази модул камере се причвршћује за сто или неки
елеменат са равном површином који служи као радна околина. Наш сталак је
имао могућност кретања у свим правцима. Померањем сталка модул камере се
приближава или удаљава од објекта који се посматра. Помоћу сталка модул
камере има могућност посматрања како објекта који се налази у близини, тако и
удаљеног објекта. Значи помоћу сталка модул камере има могућност кретања
горе-доле, лево-десно, то јест има могућност померања у свим правцима.
Сталак има постоље које се причвшћује за радну површину.

6.3. Адаптација рачунара за особе са посебним потребама

Савремена рачунарска технологија олакшава приступ различитим информацијама,

ствара могућности за бржу комуникацију и размену информација, обезбеђује брже и
квалитетније коришћење података особама са посебним потребама (Жигић, Радић
Шестић, 2006).
Многи адаптирани програми имају команде које су прилагођене овим особама и знатно
олакшавају њихово информисање, образовање и професионално оспособљавање.
Рачунари са одговарајућим програмима имају предност у односу на многа
конвенционална средства (Стуарт, 1990). Конвенционални материјали рефлектују
светлост. Екран компјутера је самостални извор светлости; јасноћа и контраст слике
на екрану се постиже без утицаја светлости у просторији (Wood, 2003).
Многи софтвери који се појављују на тржишту омогућавају: развој способности
координације око-рука, визуелну меморију, развој когнитивних способности и помоћ
бољем визуелном функционисању (Жигић, 2000). За особе са остацима вида,
рачунари
имају веома битну улогу у визуелној стимулацији, јер представљају самосталне изворе
светлости, дају брзе покрете и нагле измене. Екрани осетљиви на додир нарочито су
значајни за визуелну стимулацију деце предшколског узраста која могу додиром руке
или оловке да цртају по екрану, што је њима веома интересантно.
Рачунари могу да приказују тродимензионалне слике, зато представљају корисну
допуну осталим средствима рада у учионици, или на радном месту.
Непрекидно се на тржишту појављују нови типови рачунара и додатака, тако да све
могућности за особе са посебним потребама, још ни издалека нису исцрпљене.

Адаптација рачунара за особе оштећеног

вида

Већ смо истакли да је тренутно на тржишту нагласак на адаптацији постојећих

рачунара. Том адаптацијом се добијају различите могућности: звучни излаз, Брајева
хард копија, а за слабовиде особе текст увећаним словима, на екрану или штампачу.
Улаз могу да представљају средства као што су: екрани осетљиви на додир, jоустицк и
тастатура. Улаз може да буде на стандардној тастатури, употребом 6 изабраних
тачака у функцији Брајевих тачака: (с, д, ф - j, к, л), или посебним техникама
употребом Перкинса.
Први метод је јефтинији, а предност другог метода је у томе што се одмах добија хард
копија, јер се куца са папиром у машини.
Слепи корисник који влада дактилографијом може да уноси податке на класичној
тастатури, али мора да има читач екрана да би могао да га обавести о грешкама, или
путем Брајевог реда (дисплеја). Читач екрана може да чита издвојене слике на екрану,
или слике у целини.
Излаз може да буде урађен у различитим формама: увећана штампа на екрану или
штампачу, синтеза говора, Брајев штампач.

Брајева тастатурa

Најјефтинији начин да се дође до Брајевог излаза је Брајев штампач (ембоссер). Он

ради исто што и штампач црног тиска, тј. штампа текст, али на Брајевом писму.

Слика 18. Брајева тастатура

Брајева тастатура се састоји од осам типки и размака, чиме је омогућен унос

компјутерским Брајевим ознакама. Омогућава коришћење рачунара слепим и глувим
особама.

Говор и читачи екрана

Додајући говор неким програмима, они постају употребљиви за слепа лица.

Многи адаптирани програми, као што су Vordtalk (говорни Woрд) такође имају команде
које су специфичнећене особе и сматрају се најефикаснијим од стране слепих особа
које су упознате с њима. Сада су створени квалитетни програми са природним гласом,
за разлику од претходних са синтетизованим говором.
Говор се додаје многим софтверима, али га веома велики број произвођача још увек
није
препознао као изузетно значајан канал комуникације између човека и машине (Жигић,
Живановић, Стојановић, 2007).
Многи аутори сматрају да говор захтева већу пажњу корисника у односу на тактилно
приказану структуру текста и да даје веома различите карактеристике и "осећај"
програма (Jones, 1996).
Читачи екрана омогућавају слепим особама да рачунар користе самостално на
школском/радном месту. Помоћу звучне картице глас чита садржај читавог екрана или
активног прозора. Већина програма садржи сет команди које пружају могућност
кориснику да обавља основне радње на рачунару без употребе миша, или сличног
средства.
Читач екрана је, у ствари, програм који ради заједно са синтетизатором звука и чита
гласно све што се налази на екрану рачунара: иконе, меније, текст, интерпункцијске
знаке.
Старије верзије ових програма су биле дизајниране само за једноставно ишчитавање
текста са екрана, док најновије верзије читају све што се догађа на екрану, нпр: који су
дијалози отворени на екрану, како би корисник могао да их користи, а неки имају и
сопствени уређај за навигацију и унос података. Најчешће коришћени читачи међу
слепима су: Jaws, WindowEyes, Hal и други, а цене им се крећу од 400-2000 $.
Home Page Reader је читач екрана који је специјализован за рад с Интернетом. Сви
ови читачи екрана узимају у обзир и интерпункцију, тако да се добијају углавном
правилно изговорене реченице. Углавном читају све, од обичног текста, текста у и
испод таблица, преко детаљног описа форми, до линкова.
Најчешће коришћени читачи екрана су:
1. Gls (Linux)
Говорни Linux за слепе је читач екрана затвореног типа који врши сопствено
уређивање текста, електронску пошту, Интернет, ОЦР програм (за скенирање) и
подршку за мултимедије. Врло је једноставан за руковање и намењен је широком кругу
корисника који немају потребе за неком компликованијом употребом и наменом.
2. Tess (Windows)
TECC ради под оперативним системом Microsoft Windows. To је читач затвореног
система, без напредних могућности, намењен ширем кругу корисника.
3. Hal
Хал је врло квалитетан енглески (Dolphin LTD) читач екрана који је компатибилан са
свим Windows апликацијама.

Слика 19. Braille Lite 2000

Да не би сметали другим људима у току рада, слепе особе које користе читаче екрана,
могу да употребљавају слушалице, а да при томе ништа не изгубе на квалитету
добијених информација.

Брајев ред

Брајев ред је посебан уређај који спада у групу периферне опреме за рачунаре, а
функција му је да слепом кориснику прикаже садржај екрана у Брајевој форми.
Зависно од тога с колико Брајевих ћелија располаже, Брајев ред омогућава слепом да
толико слова или графичких знакова прочита одједном на Брајевом реду.
Компјутерска Брајева азбука је састављена од осам тачака што омогућава
приказивање размака. Разлика у квалитету појединих уређаја се огледа у томе са
колико ћелија и каквим опцијама за навигацију и извршавање одређених команди у
оквиру апликације или оперативног система је опремљен ред.
Савремени уређаји, као што је "Алва", имају сопствени систем навигације, што
смањује потребу за кретањем и замором руку са дисплеја до тастатуре и назад.
Број ћелија се креће од 18 до највише 85 код старијих модела који су се користили за
рад са ДОС-ом. Савремени модели немају више од 70-так ћелија, чиме се смањује
цена а функционалност остаје иста.

Слика 20. Брајев ред

Слика 21. Brailliant 40

Телетекст

У многим земљама се развијају различити програми за употребу са телетекст

системом који омогућавају излаз путем увећане штампе, или синтетичког говора на
телетехт стране. Најјефтинији излаз за примање телетекста, за оне који имају ББС
компјутере, јесте телетекст адаптер, који се употребљава заједно са ББС-ом.

Брајева електронска свеска

Брајева свеска поседује сопствени оперативни систем, властиту меморију и пакет

програма који омогућава кориснику да ради без прикључивања на ПЦ. Може да
едитује написано у разним апликацијама, да скида Интернет пошту, сурфује по
Интернету, итд.
Ради у најмање два мода: као Брајев ред и као самосталан уређај. Има нешто смањен
бројmБрајевих ћелија, Брајеву тастатуру за писање, сложен комуникацијски панел за
повезивање са: ПЦ-ем, Брајевим принтером, умреженим компјутерским системом,
модем за прикључење на Интернет, могућност повезивања са ГПС уређајима и
мобилним телефоном. Његов софтверски пакет најчешће садржи програм за писање
попут Wорда, роковник, калкулатор, Интернет броисер, итд.

Брајев штампач (embosser)

Посебну улогу имају Брајеви штампачи чија је улога да произведу Брајеве хард копије.
Они функционишу слично конвенционалним текст принтерима, примајући карактере
који ће бити штампани, форматизујући их и контролишући систем преко мноштва веза
компјутера.

Скенери

Сила 22. Брајев штампач

Процес превођења електронских слика, тј. ликова креираних помоћу скенера, у
одређене препознатљиве карактере текста, назива се ОЦР (optical character
recognition), тј. систем оптичког препознавања карактера (Flynn, 2002).
Компоненте ОЦР-система су: скенер, ОЦР картица, додатни диск заснован на ОЦР
софтверу, софтвер за манипулацију препознатог текста, излазно средство и ПЦ.
Постоје три типа скенера:
1. Скенери са равним лежиштем који користе огледала и сочива за приказивање слике
документа. Може да ради са 100 страница и веома је скуп.
2. Скенери који раде са појединачним страницама користе моторне ваљке који вуку
документ испод прозора за скенирање. На овај начин се постижу јако добри резултати.
3. Скенери са ручном манипулацијом се употребљавају ручно за кретање кроз
документ и имају ширину скенирања 5-20 цм.
Постоје 3 типа програма за препознавање текста (Mendelsohn, 1998). То су:
1. Једноставан систем оптичког препознавања: може да преведе текстове
штампане на писаћој машини са малим фонтовима, уз велику тачност.
2. Систем за поучавање препознаје велики број фонтова и омогућава кориснику
да додаје било који број нових. Када унесе нове фонтове, корисник може да
скенира све карактере и да идентификује сваки од њих, уношењем њихових
тачних кодова. Број нових карактера који може да буде инсталиран зависи
искључиво од слободног простора на диску. Основни недостатак овог типа
система је велика потрошња времена због природе идентификационог процеса,
нарочито за слепог човека.
3. Интелигентни систем оптичког препознавања покушава да препозна основне
карактеристике које ће бити сталне, без обзира на врсту карактера. Он је
способан да запамти карактеристике документа, као што су: коса слова,
табелирање, подвлачење (Farmer,1975). И код овог система има пуно проблема
за визуелно оштећене особе.

Увеличање екрана

Програми за увеличање екрана намењени су слабовидим особама да би лакше могле

да прате садржаје који се налазе на екрану рачунара. Померањем миша по екрану
повећава се подручје преко којег курсор пролази. Повећава се све што се налази на
екрану: текст, иконе, графика. Увеличање се може мењати, као и брзина покретања,
палета боја и контраст. Ти елементи се често комбинују са читачима екрана, тако да
слабовида лица могу истовремено да виде и чују садржај екрана (Жигић, Радић-
Шестић, 2005).
Проблеми с квалитетом се могу јавити при великим увеличањима, али неке врсте
садржаја је тешко интерпретирати и при малим увеличањима: графика са текстом
може постати коцкаста и измењена, тако да отежава читање текста. Стога се израђују
квалитетни програми који имају велике могућности увеличања (од 2 до 32 пута), а
користе различите методе за повећање квалитета и подешавања висине и ширине
сочива.
To cy:
1. Magic
Један од најпознатијих програма за увеличање екрана је Magic, који може да повећа
слику до 16 пута, што знатно олакшава навигацију особама са визуелним
оштећењима.
Могуће је кроз више различитих избора видети истовремено и повећану и нормалну
слику. Програм помера увећани део пратећи стрелицу миша, тако да се увек види
читани текст. Има могућност подешавања боја, одређивање супститута одређеним
нијансама, као и монохроматски поглед.
2. Zоом текст увећало 8.1
Ово је такође познат и често коришћен програм који служи за повећање одређених
сегмената екрана. Повећава слику 16 пута, уз минималан губитак квалитета слике.
Могуће је прилагођавање боја на свим степенима увеличање слика, чиме се смањује
замор очију.

Екрани осетљиви на додир

Ови екрани су значајни зато што омогућавају деци са малим остацима вида да
самостално раде на екрану цртајући и пишући по њему прстима или оловком, што је
нарочито интересантно деци са оштећењем вида предшколског узраста. Овакав рад
омогућава визуелну стимулацију ове деце, побољшавајући њихово визуелно
функционисање.

Слика 23. Touch window

Затворени телевизијски систем (ССТV)

Врло често коришћено електронско средство за лица са оштећењем вида јесте

затворен телевизијски систем (CCTV). Код овог средства телевизијска камера и
прималац су уређени тако да слика, тј. лик бива електронски увећан и репродукован
на стандардном екрану. Камера је монтирана тако да стоји, или је на посебном
управљачу, усмерена на материјал који би требало да буде репродукован.
Самосталан извор светлости осветљава материјал.
Једно од промењивих покретних сочива, или комбинација затвореног система сочива
је причвршћена за камеру, чинећи комплетан затворени круг система, тако да особе са
малим централним или периферним видним пољем одабирају ТВ систем са покретним
сочивима.
Kapakmepucmuке ТВ система:
1. Могућа је нормална удаљеност при читању. Омогућава се пројекција врло увећане
слике на ретини, тако да особе са макуларном лезијом могу да читају. Читалац
може да седи удобно на удаљености од 40 цм и да премешта материјал који чита из
руке у руку, или на клизајућем постољу испод покретних сочива.
2. Могуће је мењати удаљеност при читању. Неким лицима одговара удаљеност 40 цм,
а некима 20 цм.
3. Увеличање реалне слике се контролише покретним сочивима и зависно од сочива
линијско увеличање може да буде и веће од 40 пута.
4. Диоптријска моћ додатка (Д) који је потребан особи да би читала 1М материјал
требало би да буде обрађен линеарним увеличањем (М), помоћу једноставне
формуле: М-Д/А. Фактор А је диоптријски еквивалент за уочавање раздаљине. На
пример, особа којој треба додатак од 48 диоптрија и која жели да чита 1M штампу на
раздаљини од 40 цм мора да има увеличање 48 / 2,5 = 19 пута (Faye, 1976).
Значи, линеарна величина слике мора да буде 19 пута већа од оригинала,
исправљајући је покретним сочивима и мерећи величину слова на екрану. Ако ова
особа жели да чита новине, чија 1М верзија малих слова је 1,5 мм висока, слика на
екрану ће бити увећана на: 1,5 х 19 = 30 мм.
5. Поље читања на телевизијском екрану даје илузију да је веће од поља сочива
наочара. Оно није стварно веће, већ је упадљивије у приметном контрасту према
ограниченом виђењу кроз наочаре. Линеарно увеличање слова је у пропорцији с
величином телевизијског екрана. Оштро мотрење без покрета главе допушта
непрекидно читање без губитка иједног словног места (Жигић, Радић-Шестић, 2005).
6. Могућност контраста је његова битна карактеристика. Корисник може да бира тамна
слова на светлој подлози, а у случају ако светла подлога производи бљештање и
ретинални замор може изабрати светла слова на тамној подлози (Thorton, 2002).
Велики контраст омогућава кориснику да употребљава мање увеличање.
7. Телевизијски екран може да буде коришћен бинокуларно, без обзира на степен
увеличања.
8. Писати и куцати је боље испод телевизијске камере, него са оптичким средством.
Фокус камере се може поставити на писаћу машину, или, ако је потребно - на школску
таблу.
9. Дијаграми, штампа и слике могу да буду посматрани у целини, тако да наставник
може да ради у истој учионици са видећим ученицима и са дететом оштећеног вида.
Ово средство је нарочито погодно за лакше схватање математике и геометрије.
10. Професионална употреба овог средства има много облика. Оно је супериорно у
односу на остала средства за: писање, цртање, куцање и прављење дијаграма.

Недостаци овог система су:

● Систем је ипак само алтернатива за особе са јако оштећеним видом.
● Средство је углавном непомично, релативно тешко, те га је потребно
даљеусавршавати.
● Захтева повремене поправке и редовно одржавање.
Затворен ТВ ће бити препоручен тек после свих покушаја да буде преписано неко
оптичко средство (Жигић, 1992). За његову успешну примену потребан је тренинг.
Корисник треба да испроба више типова система и различите моделе, због поређења.

Слика 24. Ергономски затворени телевизијски систем

Адаптација рачунара за особе оштећеног слуха

Глуве особе немају већих проблема при коришћењу рачунара јер употреба тастатуре,
миша и екрана не представља веће препреке, али увежбавање може бити
проблематично јер инструктори за коришћење рачунара не знају знаковни језик, а
учестали звукови који долазе из рачунара глувим особама ништа не значе (Радић-
Шестић, Радовановић, Жигић, 2007). Да би се решио овај проблем, глуве особе
користе посебан софтвер који звучни излаз претвара у поруке видљиве на екрану.
За Wиндоwс постоје две компоненте које решавају овај проблем. Тo cy SoundSentry i
ShowSounds. SoundSentry ствара визуалне сигнале сваки пут кад рачунар произведе
неки звук, а Show Sounds приказује титлове за оне звукове који су или говор или неки
сигнал.
Од Windowsa 95 и на даље ове функције се могу прикључити опцијама за приступ.
(Accessibility options ! Control Panel).
Ово је корисно помагало за особе које не могу чути звук с рачунара који указује на
поруку о грешци. Када се укључи SoundSentry сваки 'beeр' се приказује као бљесак на
екрану. SoundSentry се укључује овим редоследом: Start - > Settings -> Control Panel-
>Accessibility Options -> Sound.

Слика 25. Коришћење Sound Sentry

За коришћење могућности Sound Sentry потребно је селектирати квадратић „Use

Sound Sentry" и притиснути на ,,Apple".

Слика 26. Пребацивање звучних информација у визуелне

Под ,,Settings" за Sound Sentry може се подесити одговор рачунара када се догоди звук
за грешку. Да би Sound Sentry радио исправно потребно је осигурати да под
коришћеном Sound Scheme стоји ,,no sounds". То се подешава под Control Panel ->
Sounds и мора изгледати као на следећој слици:

Слика 27. Одговор рачунара на грешку

Након овакве адаптације глува особа има све услове да користи рачунар, Интернет и
weб-сајтове, дописује се путем мејла итд.

Адаптација рачунара за глуво-слепе особе

Америчко министарство здравља је 1995. године истакло да се особа сматра слепо-

глувом уколико њено комбиновано оштећење вида и слуха узрокује тешкоће у
комуникацији, приступу информацијама и кретању у простору. Комбинација звука и
тактилитета омогућава овим особама приступ многим информацијама (Governor's task
force on technology and disabilities, 1995).
Ово оштећење се одражава на: учење, комуникацију, оријентацију и кретање,
социјалне способности и способности понашања (Hill, 2002). Савремена приступна
технологија је само једна компонента неких едукационих програма за глувослепу децу
која може да развије њихов пун потенцијал.

Модификације хардвера и софтвера

Тастатура и миш генерално обезбеђују основни компјутерски улаз. Постоје бројне

препреке за глувослепу децу, нарочито ако имају нека физичка ограничења.
Једноставне адаптације су ипак могуће, али дете мора да има добро развијене
одређене вештине и знање пре него што се било каква адаптација примени.
Увођење сложених средстава пре него што глувослепо дете покаже разумевање
специфичних концепата, или пре него што му моторне способности буду добро
развијене, свакако ће резултирати неуспехом, често и потпуним одбацивањем
технологије (Жигић, Савковић, Радић-Шестић, 2008).
Важно је пружити детету подршку помоћу једноставних модификација које ће у великој
мери повећати његову ефикасност и успешност.

Једноставне модификације миша:

1. Поставите миш у кутију да бисте га приближили екрану;
2. Поставите миш на косу површину да се појачају концепти "горе" и "доле";
3. Користите тактилни подсетник, као што је мала тачка на тастеру миша;
4. Регулишите праћење брзине контролом панела;
5. Измените и прилагодите величину или боју стрелице миша кроз контролу панела
(jедино Windows);
6. Удвостручите величину подлоге миша да би се повећала "област миша";
7. Користите у боји издржљиву подлогу миша за контраст;
8. Користите миш са јединственим тастером (Apple);
9. Контролишите функције левог и десног тастера миша помоћу контроле панела.
Прилагођени хардвери као замена миша:

1. Уграђени унутра или на спољашњи додир екрана;

2. Командна ручица (joystick);
3. Куглица за праћење;
4. Скретница за интерфејс са посебним прекидачима.
Додаци за модификације софтвера за миш или замену миша:
1. Модификован или увеличан показивач или стрелица
2. Програмска подршка за типкање и померање

Једноставне модификације тастатуре:

1. Слова увећане штампе директно на тастатури;
2. Постављање тастатуре на косу површину;
3. Коришћење заштитног тастера за спречавање непожељне активације;
4. Коришћење тачака које се лепе на тастатуру;
5. Лагано успостављање брзине рада и избегавање прејаког ударања по дугмићима
тастатуре.
Прилагођавање хардвера као замена за стандардну тастатуру:
1. Повећана тастатура;
2. Скретница интерфејса;
3. "Велика" тастатура са увећаним типкама;
4. Брајев дисплеј;
5. Брајева свеска (може бити коришћена уместо компјутера).
Прилагођавање тастатуре софтверским додацима:
1.Једноставна програмска решења за тастатуру;
2.Програми за прилагођавање (алтернативне тастатуре);
3.Пребрисавање програма са прекидачем за међувезе.
Једноставна прилагођавања екрана:
1.Поставите монитор директно на сто да бисте прилагодили оптималну висину
погледа;
2.Умањите блештање из светлосних извора у просторији добрим одабиром места за
рачунар и адекватним избором осветљења;
3.Умањите бљештање постављањем заштите на монитор да се не дозволи допирање
светлости са стране;
4. Прилагодите величину фонтова и слика
5. Регулишите резолуцију екрана да бисте увећали видно поље
6. Користите прилагодљиву столицу или сто.
Специјална прилагођавања екрана:
1. Размотрите величину монитора и видног поља детета да бисте утврдили да ли је
подеснији већи или мањи екран;
2. Поставите монитор тако да можете руком лако да му мењате положај;
3. Користите програме за увеличање екрана;
4. Користите програме са говорним излазом, или посебно прилагођена програмска
решења;
5. Користите Брајев дисплеј.

Прилагођавања звучног излаза:

1. Користите слушалице;
2. Прекидач између слушалица и средства за слушање или ФМ уређаја;
3. Појачање спољашњег компјутерског говора.

Цупид

Цупид је персонални систем управљања информацијама или подацима. Овај систем

има три различита излаза којима се рукује на неколико начина: визелни, аудио и
тактилни излаз или систем комуникације. Визелни излаз допушта речима да се појаве
увећане, тако да их могу прочитати особе са оштећењем вида. Аудио излаз је
обезбеђен уз помоћ говорног синтисајзера који има особиту јасноћу, и може бити
директно повезан са слушним апаратом корисника који има оштећење слуха.
Последњи излаз је тактилни који обезбеђује информацију Брајевим писмом. Цупид је
дизајниран и за коришћење старијих особа које могу имати оштећење вида и слуха.
Комбинација визуелних, аудио и тактилних излаза чини овај систем приступачним
готово свим особама са сензорним оштећењима.
Уз одговарајући софтверски пакет, могуће је повезати Цупид са рачунаром.

Аслан

Аслан је мултифункционални терминал за знаковни језик, текст и говор. Састоји се од

рачунара, камере, наглавних слушалица, софтвера и једне додатне картице за видео
комуникацију и једне за текст телефон. Аслан има такве техничке специфичности које
му омогућавају да се повеже са Брајевим дисплејом или говорним синтисајзером.
Телефонирање са глуво-слепом особом помоћу ПЦ софтвера
Глуво - слепа особе може да телефонира са видећом и/или чујућом особом помоћу
Ћ рачунара, применом посебног софтвера који се може користити са ДОС или
Wиндоwс програмом и модемом. Вибрациони сигнали се при томе користе као
јединица за глуво-слепе особе, а позив се региструје као сигнал у Wиндоwс верзији
или нпр. током рада са wopд процесором. Једноставност коришћења интерфејса
(DOS/Windows) омогућава да програм функционише са додатим Брајевим дисплејом.
Након успостављања телефонске везе, оба сабеседника могу нпр. у Windows верзији,
комуницирати међусобно са "прозором" који је подељен у два дела. У једном делу
приказана је цела конверзација, а у другом делу особа пише текст који жели да
пошаље другом сабеседнику. Програм нуди неколико могућности, нпр: модем који
показује како је телефонски позив сигнализиран (као вибратор/ПЦ говорник), или
избор језика (енглески, немачки, српски итд) који користи.
Глувослепи људи ограничено користе мобилне телефоне. Међутим, увођењем
Универзалног мобилног телекомуникационог система (УМТС), нуде се различите
могућности ако су одговарајући сервиси на располагању. На пример, способност да се
пренесе слика са места где се особа тренутно налази у сервис центар и да се добије
директан одговор, може знатно да помогне глувослепом пешаку при оријентацији у
непознатом простору (Жигић, Радић-Шестић, 2006).

Braille Lite 2000

Braille Lite 2000 спада у приступну опрему која помаже глувослепим особама да
пошаљу или приме телефонски позив. Глувослепи корисник откуца телефонску поруку
у своју Брајеву свеску. Ова опрема преведе откуцану Брајеву поруку и шаље је особи
која користи стандардни TTY или TDD телефон. Особа примљену поруку види у
штампаној форми на ЛЦД дисплеју, на његовом ТТҮ. Када чујућа или глува особа
одговара, COMM
Lite сервис преводи написану поруку у Брајеву поруку коју може прочитати глувослепи
пошиљалац поруке са Брајевог дисплеја. Следећа предност је да две особе које су
власници нотетакера и Braille Lite система могу да комуницирају на исти начин. Braille
Lite захтева везу као на стандардној аналогној телефонској линији. Пакује се са TTY
или TDD модемом, каблом и једноставно се уграђује или монтира.

Yubicon

Слика 28. Braille Lite 2000

Yubicon је апарат који укључује тактилну активност прстију глувослепих особа ради
стварања брзе комуникације помоћу Брајевог система. Ово је брза и поуздана
комуникација, али је ограничена на конверзацију двеју особа. Одговор се добија
активирањем Брајевих знакова са сензорима под прстима пошиљаоца поруке. Са
повезивањем неколико апарата, могућа је истовремена конверзација између неколико
особа (само у оквиру просторије). Принцип ове опреме је тај да ако једна особа
дотакне сенсор - давача притиска, сигнал ће бити примљен на свим покретачима.

Слика 29. Yubicon

Дизајнирање опреме и програма за особе оштећеног вида

Проблем: Решење:
Корисници не користе миш. Омогућите алтернативу, тастатуру.
Слике, фотографије и графика се не могу употребљавати. Дајте текстуалне описе,
дужа објашњења ако
су потребна.
Корисници често слушају странице навигацијских менија, дугих листа и слично.
Омогућите корисницима прескакање помоћу читача екрана.
Корисници често користе ТАБ дугме за прелазак с једног линка на други. Побрините се
да линкови имају смисао и да покажу шта следи ("кликните овде" је проблематично).
Оквири се не могу видети одједном, морају се посетити одвојено што може довести до
дезоријентације. Не користите оквире. Ако их користите, напишите њихове наслове са
сврхом ("навигацијски оквир").
Корисницима је тешко објаснити где су када слушају. Напишите заглавља за редове и
колоне.
Сложене табеле и графикони су некорисни. Напишите описе и закључке.
Боје су неупотребљиве. Не користите боју како бисте нешто истакли.
Корисници очекују да их линкови негде одведу. Не пишите праву дестинацију.

Побољшавање рада без употребе додатних програма

Слика 30. Високи контраст

Текст и апликације с ниским контрастом су често проблематични за лица с оштећеним

видом. Зато је неопходна могућност одабирања комбинације боја која одговара
индивидуалним потребама и стању вида.

Промена боје фонта и позадине

Неке слабовиде особе врше промене у својим оперативним системима или

претраживачима, не само да би повећали фонт, него и контраст у односу на позадину.
Две најчешће употребљаване комбинације су бела позадина са црним текстом и црна
позадина са жутим текстом.

Слика 31. Промена боје фонта и позадине

Препоруке за дизајнирање wеб страница

Проблем. Решење
Текст унутар графике се не може квалитетно повећати без посебног програма.
Ограничите или елиминишите текст унутар графике.
Корисници желе поставити свој фонт и позадину. Употребљавајте што више слободног
текста.
Увећања екрана смањују употребљив простор екрана. Употребљавајте релативне
јединице уместо апсолутних, како би се смањило хоризонтално померање на
страници.

Дизајнирање за особе које су слепе за боје

Нема потребе да се слике претварају у црно-беле, или да се уопште не

употребљавају.
Слике не треба мењати, важно је само да боје нису једини начин давања
информација.
На пример: на картама и аутокартама где се бојом разликују путеви од аутопутева,
уместо саме карте може се ставити објашњење или додатни текст, или на неки други
начин омогућити разумевање садржаја. Ово ће помоћи не само особама које не
разликују боје него и слепим особама Easton,1992).

Слика 32. Карта за особе које су слепе за боје

Дизајн мултимедијалних садржаја

● Ако неки елемент у програмској документацији само одвлачи пажњу кориснику,

треба га избацити, без обзира на то колико је визуелно или звучно занимљив.
● Дизајн у свим деловима документације треба да буде исти (величина наслова и
фонтова, боје за наглашавање важних делова).
● Користити могућности мултимедија за усмеравање пажње на важне
информације.
● Документација мора да буде организована тако да омогући брзо и лако
сналажење. Имати на уму да корисник не жели да чита све, него тражи
одређени податак који му је потребан.
● Ограничити број фонтова.
● Обратити пажњу на избор боја. Ни све боје, ни све њихове комбинације не
долазе у обзир. У ергономији програмске опреме поклања се велика пажња
правилномизбору боја, уз избегавање нападних комбинација и уз правилан
избор између боје позадине и боје слова.
● Ако се користи звук, потребно је омогућити контролу његове јачине и његово
искључивање.

Ергономија радног места за рад на рачунару

Слика 33. Ергономски организовано радно место

Америчка истраживања показују да су просечни губици преко 7.300 долара годишње

по сваком запосленом раднику који ради на рачунарској опреми због медицинских и
других проблема које узрокују неергономска радна места. Преко 50% повреда и
проблема се односи на повреде кичме; стога је неопходно посветити посебну пажњу
ергономски добро
дизајнираним столицама и намештају.
Добро организовано ергономско радно место (слика 33) подразумева:
1. Коришћење добре столице с наслоном;
2. Врх монитора 5 - 8 цм изнад висине очију;
3. Екран монитора нема никакав одсјај;
4. Да седите удаљени за дужину руку од рачунара;
5. Ноге и стопала су равно положени на поду, или на наслону за ноге;
6. Да користите држач за документе;
7. Положај данова и прстију треба да буде раван и испружен;
8. Руке и лактови уз тело;
9. Положај монитора и тастатуре равно по средини испред вас
10. Нагиб држача тастатуре ка унутра;
11. Радна површина равна и стабилна, добро учвршћена;
12. Често правите кратке паузе у раду.

Ергономија радне околине

Слика 34. Ергономија радне околине

Веома је важно да екран буде добро постављен у односу на окружење. Идеално би
било да екран буде удаљен 50-66 цм од очију приликом рада, или на удаљености
испружене руке. Светлост не треба да пада директно на екран, јер ће проузроковати
бљештање. Концентрисано гледање у екран смањује број трептаја што доводи до
појаве сувог ока и сметњи, а то се може решити коришћењем одговарајућих капи -
вештачких суза.
Екран треба да буде без прашине и мрља. Руке треба да буду паралелне са подом,
под углом који је приказан на слици. Ноге су равно постављене на поду. Рамена треба
да буду исправљена. Сваких 10-15 минута правити паузу.

Слика 35. Радни сто

Код избора радног стола треба узети у обзир његову величину. Битно је да буде
довольно велик да би се на њему и испод његове радне површине могле држати све
неопходне ствари и да би омогућавао правилан положај руку при раду.

Радна столица

Слике са леве стране приказују неправилан положај при раду, а са десне стране су
приказани правилни положаји корисника рачунара.

Слика 36. Лактови

Слика 37. Рамена

Слика 38. Ноге

Држач за стопала

● Држачи за стопала су подесни за особе чија стопала не леже удобно на поду

када се столица подеси на правилну висину.
● Могу да поседују независно подешавање висине и угла што осигурава правилан
положај тела, како би се смањила напетост и умор ногу, леђа и врата.
● Прилагођавање најподеснијег угла омогућава померање ногу и стопала што
знатно побољшава циркулацију.

6.4. Оријентација и мобилност слабовидих особа и познавање делова тела на себи и

другом

Време у којем живимо, урбанизација, потреба за радом и самосталним обављањем

најразличитијих делатности намећу све израженију потребу ca самосталном
оријентацијом и мобилношћу хендикепираних лица. Међу њима посебну групу чине
визуелно оштећене особе јер на пољу оријентације и мобилности те особе су
несамосталне и зависе од помоћи других. Ова зависност се може у великој мери
ублажити применом одговарајућих вежби и метода.
Данас је прихваћено гледиште према коме свако дете треба да буде охрабрено у
употреби преосталог вида како би тим путем проверило и подупрло информације које
прима.
Такође је битно да науче да се ослањају на аудитивне и тактилно-кинестетске податке
као темељ успешног сналажења у простору.
Дакле процес оријентације подразумева способност интеграције најразличитијих
сензорних подражаја ради утврђивања положаја у простору. Мобилност је способност
појединца да препозна околину, и садржи две компоненте. То су ментална
оријентација и телесна локомоција.
Битни предуслови за успешну оријентацију и кретање слепих и слабовидих лица чине
следећи фактори: индивидуални приступ, психомоторне способности, способност
схватања, психолошке особине личности, породични и социјални услови.
Битна претпоставка оријентације и мобилности представља овладавање појмовима о
сопственом телу, његовим деловима, покретима и функцији. Под појам тела
подразумева се целокупно знање које особа има о телу а стекла га је у процесу
свесног учења. Знање које дете усваја укључује способност разликовања делова тела,
као и локацији и функцији тих делова. Шема тела представља резултат надражаја
проприоцептивних рецептора и служи за регулисање положаја тела и његових делова.
У вези са тим Fry (1992) наводи постојање три компоненте: шема тела, појам тела и
изглед тела. Шема тела обухвата појам грађе и делова тела као и њихов положај у
простору.
Изглед укључује емоционалне реакције на властито тело. Ова сазнања о сопственом
телу чине основу појмова о простору и смеру, а истовремено представљају основ
развоја појмова битних за оријентацију и кретање (Жигић, 1992).
За оријентацију и мобилност у простору поред наведених битни чиниоци су
индивидуална ограничења у које спадају: сензорне сметње, ортопедске сметње,
неуролошке сметње, респираторни проблеми, сметње циркулације, сазнајно-
перцептивне сметње, и друго.

Методологија истраживања

Формирање и опис узорка:

Истраживање је извршено у децембру 1999. год. у О.Ш. за заштиту вида "Драган
Ковачевић" у Београду. Обухваћена су слабовида деца у нижим разредима школе (од
1. до 4.) Узорак је износио 20 испитаника узраста од 6,5 година до 10,5 година.
Критеријум за избор је била оштрина вида од 0,01 до 0,3. Деца су без додатних
сензорних, интелектуалних, психолошких или неуролошких оштећења.
Деца су подељена у три групе у односу на степен оштећења вида.
Прва група са оштрином вида испод 0,05, укупно пет испитаника;
Друга група са оштрином вида од 0,05 до 0,1,укупно десет испитаника;
Трећа група са оштрином вида 0,1 до 0,3,укупно пет испитаника.
Начин прикупљања података:
Подаци о стању вида су преузети из офталмолошких картона деце. Од школског
психолога су добијени подаци о интелектуалном статусу и евентуалним психолошким
и неуролошким оштећењима.
Први део: испитивано је познавање и именовање делова тела уз помоћ" Теста за
процену познавања делова тела на себи" (Бојанин С. И Стевановиц О. 1979 год.). Тест
је модификован у складу са нашим узорком и примењен је на себи, лутки и другоме.
Циљеви истраживања су оријентација на сопственом телу и телу другога, а задаци
упознавање и именовање делова сопственог тела и тела друге особе.
Други део: према нацрту програма " Фактори успешности оријентације и кретања
слепих" (Г. Зовко), код деце је испитивано познавање и именовање следећих страна
тела: предња и задња страна, горња и доња страна, бочне стране, врх (највише) и дно
(најниже) на телу. И овај тест је примењен на себи, лутки и другоме. Циљ је опста
оријентација на сопственом телу, а задатак упознавање и именовање наведених
страна тела.
Начин рада:
Питања се постављају стандардно, на следећи начин: покажи где ти је глава, коса,
нога...
Покажи ми исто то на лутки и на крају на телу испитивача. (познавање делова тела на
себи, лутки и другоме).
Затим додирнемо дете оно именује који део дела му је додирнут. Исти поступак
примењујемо на лутки и телу испитивача, (именовање делова тела на себи,лутки и
другоме).
Проверавали смо познавање и именовање следећих делова тела:
Делова трупа: глава, врат, гуза, леђа, трбух, груди.
Делови главе: коса, уста, чело, брада, образи, обрве, трепавице.
Делови руку: рука, шака, раме,лакат, длан, надлактица.
Делови ногу: нога, колено, пета, бутина, лист, табан, стопало.
Исти поступак је примењен за познавање страна тела на себи, лутки и другоме.
Начин обраде података:
Подаци су приказани табеларно и изражени процентуално. Приказани су само
позитивни
одговори деце. Проценти су израчунати за сваку групу испитаника као број
добијенихмпозитивних одговора кроз максималан могући број позитивних одговора за
дату групу испитаника.
Резултати истраживања:
Први део: Познавање и именовање делова тела на себи и другом

Табела 3. Успешност познавања делова тела у односу на степен оштећења вида

Процентуално су уједначени одговори за све групе испитаника о познавању делова

тела на себи,лутки и другоме. Из укупног броја одговора види се да су најбоље
резултате постигла деца са најмањим оштећењем вида (висус 0,1 - 0,3) тј. дали су
91,3% тачних одговора.

Табела 4. Успешност именовања делова тела у односу на степен оштећења вида

Што се тиче именовања делова тела све три група испитаника по све три варијабле
дале су уједначене одговоре. Из укупног броја одговора види се да су најбоље
резултате постогла деца са најмањим оштећењем вида (висус 0,1 - 0,3) тј, дали су
87,7% тачних одговора.

Табела 5. Успешност познавања и именовања делова тела

Из података видимо да су све три групе испитаника показале нешто боље резултате
познавања делова тела него именовања делова тела, као и да најбоље резултате
постиже група испитаника са најмањим оштећењем вида.
Први део: Познавање и именовање страна тела на себи и другоме

Табела б. Успешност познавања страна тела

Уједначени су резултати познавања страна тела у све три варијабле. У укупним

резултатима видимо да су боље резултате постигла деца са бољом видном функцијом
92,3% (висус 0,1-0,3) и 91,4% (висус 0,1-0,05) позитивних одговора према 79% код
деце са висусом мањим од 0,05.

Табела 7. Успешност именовања страна тела

Резултати именовања страна тела су уједначени уочава пораст броја позитивних

одговора са побољшањем видне функције.

Табела 8. Успешност познавања и именовања страна тела

Из табеле 6. Видимо да се код све три групе испитаника постижу бољи резултати
познавања страна тела него именовања истих.
● На основу резултата истраживања спроведеног у школи "Д. Ковачевић" у вези
познавања и именовања делова тела, износимо следеће закључке:
● Процентуално је уједначено познавање и именовање делова тела у оквиру
сваке групе испитаника на себи, лутки и другоме.
● Укупни резултати познавања тела су следећи: 91,3% тачних одговора дали су
испитаници са најмањим оштећењем вида (висус 0,1 - 0,3). Следе испитаници
са висусом испод 0,05 тј. 85,8% и на крају испитаници са висусом 0,05 до 0,1
који су постигли 83,2% тачних одговора.
● Што се тиче именовања делова тела и овде су најбоље резултате постигла
деца са најмањим оштећењем вида 87,7%; следе са 81,5% (висус 0,1-0,05) и
најлошијем 77,6% деца са остатком вида испод 0,05.
● Испитаници су показали знатно боље резултате познавања него именовања
делова тела. Најбољи резултат су постигла деца са најмањим оштећењем
вида: 91,3% за познавање, према 87,7% за именовање. Код испитаника са
највећим оштећењем вида 85,8% за познавање, према 77,6% тачних одговора
за именовање делова тела.
● На основу резултата истраживања а у вези са познавањем и именовањем
страна тела износимо следеће закључке:
● Процентуално су уједначени резултати познавања и именовање страна тела у
оквиру сваке групе испитаника на себи лутки и другом.
● Укупни резултати познавања страна тела показују да су најбољи резултат
постигли испитаници са висусом од 0,1-0,3 тј. 92,3%, следе деца са оштрином
вида 0,1 - 0,05 91,4% И на крају деца са висусом испод 0,05 79% тачних
одговора.
● Резултати именовања страна тела показују исти редослед: 80,9% одговора код
деце са најмањим оштећењем вида, затим 78,5% код следеће групе испитаника
И на крају 62,8% тачних одговора код деце са највећим оштећењем вида (висус
испод 0,05).
● Испитаници су показали знатно боље резултате познавања него именовања
страна тела, и то: деца са најмањим оштећењем вида 92,3% за познавање,
 према 80,9% за именовање страна тела. Деца са висусом 0,1-0,05 су постигли
91,4% за познавање, према 78,5% за именовање. И на крају деца са оштрином
вида испод 0,05 су дали 79% тачних одговора за познавање, према 62,8% за
именовање страна тела.
Истраживање је показало на узорку деце узраста од 6,5 до 10,5 година следеће
резултате:
Слабовида деца показују добро познавање делова тела и страна тела. Под добро
познавање сматра се ако дете познаје најмање 80% делова тела примерених његовом
узрасту. Постигнућа директно зависе од степена оштећења вида. Деца са мањим
оштећењем вида постижу боље резултате по свим параметрима.
Нису нађене битне разлике у познавању и именовању на себи, на лутки и на другоме.
Примећена је значајна разлика између познавања и именовања делова тела и страна
тела код све три групе испитаника. То наводи на закључак да деца имају проблема у
конкретизацији појмова и упућује на правац корективног рада са децом оштећеног
вида
(Дикић, Грбовић, 2001).

6.5. Резултати примене електронске ТВ-лупе код деце са оштећењем вида

Маја месеца 1998 године у Основној школи за заштиту вида "Драган Ковачевић" и у
Школи за ученике оштећеног вида "Вељко Рамадановић" извршена су испитивања
успешности читања визуелно оштећене деце помоћу прототипа електронске ТВ лупе.
Истраживањем је обухваћено 47 деце старости 7-15 година (основно школски узраст).
Степен оштећења вида се кретао од 1/60 до 0.4, што по дефиницији СЗО из 1993. год.
представља популацију слепих (висус до 0.05), високо слабовидих ( од 0.05 до 0.1), и
слабовидих лица (од 0.1 до 0.4).

Методологија испитивања

Подаци о висусу узети су из офталмолошких картона деце. Електронска ТВ лупа је

прикључена на школски телевизор Е-56 цм. Вршено је увеличавање текстова школског
градива примереног узрасту деце. Испитивање је рађено на поетском, прозном тексту
и математици. Испитиван је и квалитет опажања слика као тачност уочених детаља и
начин описивања виђеног (симултан односно фрагментаран). Посебно је испитивано
постојање латентног периода до почетка описивања уоченог.
Читање је оцењивано од 1 до 5 на следећи начин. Свака оцена је формирана као
збирна од три описне оцене квалитета читања (добро чита, има тешкоћа, не може да
чита) за три различита увећања ТВ лупе. Квалитет опажања слика оцењиван је од 1 до
5 које су формиране на основу три критеријума: тачно уочава елементе слике,
замењује део слике и не види, за три различита увећања лупе. У оба случаја увећања
су била прилагођена жељи детета, мање и веће од те вредности.

Резултати истраживања

Збирни резултати истраживања дати су у табели 9 за девет група испитаника

класификованих по оштрини вида од најниже до највише. За сваку групу испитаника
дате су средње аритметичке вредности оцена за квалитет читања сваке врсте текста
посебно. У истој табели дате су средње аритметичке вредности оцена за квалитет
опажања слике.
Појављивање латентне паузе као и симултан односно фрагментаран начин описивања
слике изражени су у процентима.

Табела 9.

Дискусија резултата истраживања

Оцена квалитета читања прозног текста креће се од 3.0 до 4.9. Код читања поезије
присутне су оцене од 3.3 до 4.8. Са смањењем степена оштећења вида уочава се и
боли квалитет читања. Код читања математике постигнуте су оцене од 4.1 до 5.0.
Карактеристично је да средња вредност оцене читања математике висока код свих
степена оштећења вида. Код читања прозе и поезије знатно нижа оцена читања
уочава се код висуса 1/60 и 2/60. Таква деца се школују искључиво на Брајевом писму
а нађене вредности од 3.0 до 3.5 омогућавају тој деци ефикасно школовање на црном
тиску, уз примену електронске ТВ лупе.
Оцене квалитета опажања слике крећу се у распону од 3.8 до 5.0. Високе оцене
опажања слике помоћу електронске ТВ лупе постижу се практично код свих
испитиваних степена оштећења вида. Латентни период као време које протекне
између приказивања и почетка описивања слике (дуже од 5 сец.) јавља се код око 30%
свих испитиваних случајева. Али је у односу на висус различито па се тај проценат
креће од 0 до 75.
Симултано описивање слике има различиту учесталост у односу на висус (креће се од
0- 100%), али је нешто чешћи у односу на фрагментарно описивање.
С обзиром на наведене резултате има основа да се закључи да је употреба
електронске ТВ лупе код популације слепих и слабовидих погодна за постизање веома
добрих резултата читања. Поред тога лупа омогућава деци лакше распознавање света
око себе тако што покретана у свим правцима приказује било који објекат дететовог
интересовања увеличан до жељене величине.
Било би неопходно увести електронску ТВ лупу као савремено дидактичко средство у
образовни рад у школама са визуелно оштећеном децом. Електронска ТВ лупа као
наставно средство знатно би подигла ниво квалитета образовања деце оштећеног
вида, олакшала савладавање наставног плана и програма а тиме и омогућила
успешнију интеграцију визуелно оштећених лица у општи друштвени живот.

ПРИЛОЗИ