ROBERT

LADLAM
BORNOVA SANKCIJA
napisao
Erik van Lustbader
 Naziv originala:
Robert Ludlum’s
THE BOURNE SANCTION
by Eric Van Lustbader
 Sa zahvalnošću i ljubavlju,
za Dena i Lindu Džarijapku.
 ZAHVALJUJEM SE:

Neustrašivim reporterima Egzajla. Bornove
moskovske avanture i Arkadinova priča u
Nižnjem Tagilu bez njih ne bi postojale.
Gregu Vinteru zbog podataka o
prevoženju postrojenja za tečni gas.
Henriju Morisonu za dragocene savete u svako doba.
PORUKA ČITAOCIMA:

Svesrdno se trudim da moji romani budu što
verodostojniji. Ne zaboravite da se susrećete s
beletristikom. Tu i tamo sam pribegavao umetničkoj
slobodi kad su u pitanju mesta, predmeti, pa
čak i vreme. Činio sam to da bih vam ponudio
što uzbudljiviju priču. Verujem da ćete uživati
u vožnji i zanemariti sitna odstupanja.
 Uvod
KAŽNJENIČKA KOLONIJA BR. 13, NAJVIŠEG NIVOA SIGURNOSTI,
NIŽNJI TAGIL, RUSIJA / KAMPIONE D‘ITALIJA, ŠVAJCARSKA

Četiri kažnjenika čekali su Borju Maksa. Naslonili su se na prljave kamene
zidove zatvorskog dvorišta, kao da su otporni na hladnoću. Pušili su
skupocene prokrijumčarene cigarete od oštrog, crnog, turskog duvana. Pričali
su kao da nemaju pametnija posla od uvlačenja štetnog, kiselkastog dima u
pluća. Izbacivali su ga iz sebe u oblačićima. Činilo im se da se stvrdnjavaju
na ledenom vazduhu. Zvezde su sjale na nebu bez oblačka, nalik bezdanoj
emajliranoj školjki. Veliki medved, Kočijaš, Veliki medved, Pegaz. Ista
sazvežđa su sijala i iznad hiljadu kilometara daleke Moskve na jugu. Koliko
se samo zatvorski život razlikovao od bleštavih, bučnih klubova na Trehgorni
valu i Sadovničeskoj ulici.
Zatočenici kažnjeničke kolonije br. 13 su preko dana proizvodili delove
za sjajni ruski tenk T-90. Pomisao o povratku sigurnom domu, ženi i deci
omeđivala je njihove pređašnje živote, kao što su masivni zidovi Kažnjeničke
kolonije najvišeg nivoa sigurnosti br. 13 omeđivali sadašnje. Zarađivali su
novac lažući, varajući, kradući, iznuđujući, ucenjujući, mučeći i ubijajući –
zato što ništa drugo nisu znali. Podrazumevalo se da su dobri u tome, inače ne
bi bili živi. Živeli su van civilizacije, mimo većine. Pomisao na povratak
toploj, poznatoj ženi, slatkim kolačima, kupusu, gulašu i žestokoj votki
pružala im je utehu i budila čežnju. Nostalgija ih je ispunjavala sigurnošću,
koliko i tetovaže, simbol mračne profesije.
Mek zvižduk preseče mraznu noć. Zbrisao je kažnjeničke uspomene kao
terpentin uljanu boju. Noć izgubi sve nijanse, postade plava i crna kad se
Borja Maks pojavio. Bio je pravi div. Od prvog dana robije je po čitav sat
dizao tegove, nakon čega bi sat i po preskakao konopac. Uživao je zavidan
ugled među hiljadu i pet stotina zatočenika kolonije broj 13, zahvaljujući
poslu plaćenog ubice za Kazansku, ogranak ruske gruperovke, organizacije za
prodaju droge i prokrijumčarenih automobila. Stražari su ga se plašili i
prezirali. Loš glas ga je pratio kao senke sumrak. Podsećao je na središte
uragana, obavijeno snažnim vetrovima nasilja i smrti. Njegova poslednja
žrtva je bio peti član, sad četvoročlane grupe. Preostala četvorica su znala da
su im dani u Koloniji br.13. odbrojani ako se ne otarase Maksa, bez obzira na
pripadnost Kazanskoj.
Osmehnuli su se budućoj žrtvi. Jedan mu je ponudio cigaretu. Drugi je
pripalio. Maks se nagnuo napred. Skupio je šake da se majušni plamičak ne bi
ugasio na vetru. Dvojica su ga zgrabila za čelične ruke, dok je onaj s
cigaretom potegao improvizovani nož, krišom iskovan u zatvorskoj fabrici.
Nišanio je Maksov stomak. On je u poslednjem trenutku skrenuo oštricu,
vanredno preciznim udarcem ruke. Čovek sa šibicom je pogodio Maksa
aperkatom u otkrivenu bradu.
Maks se zatetura unazad na grudi dvojice koji su ga držali za ruke.
Istovremeno je teškom petom leve čizme pogodio gornji deo stopala jednog
od njih. Oslobodio je levicu. Izvio se u oštrom luku i zario svinuti lakat u
rebra čoveka koji ga je držao za desnicu. Oteo se napadačima i leđima
naslonio na zid. Sve se dešavalo u dubokoj senci zatvorskog zida. Četvorka je
zbila redove. Rešili su da ga ubiju po svaku cenu. Onaj s nožem je
isprednjačio za korak. Jedan od napadača navuče traku od izuvijanog metala
na zglobove.
Bitka je počela uz uzdahe bola i napora, potoke znoja i krvi. Maks je bio
snažan i lukav. Svakim potezom je opravdavao stečeni ugled. Ovog puta se
namerio na spremne i odlučne neprijatelje. Čim bi bacio jednog na kolena,
drugi bi zauzeo njegovo mesto. Stalno se tukao s dvojicom, dok su se druga
dvojica odmarala i pripremala za napad. Četvorka je znala s kim ima posla.
Računali su da neće savladati Maksa u prvom ili drugom naletu. Planirali su
da ga iscrpu u smenama. Odmaraće se. Protivniku neće pružiti takvu priliku.
Činilo se da će sprovesti nemilosrdni plan. Neumorno su napadali,
krvavi i izubijani. Maks pogodi jednog napadača – onog sa improvizovanim
nožem – u grlo, ivicom dlana. Slomio mu je hrskavicu grkljana. Zateturao se i
pao u ruke saboraca. Dahtao je kao riba na suvom. Oteo mu je nož iz ruke.
Zakovrnuo je očima i pao. Preostala trojica jurnuše na njega, gonjeni
krvoločnim besom.
Iznenadni juriš zamalo što nije probio Maksovu odbranu. Pobrinuo se za
napadače s hladnom delotvornošću. Okrenuo se nabreklih mišića, izloživši im
levu stranu, da bi bio manja meta. Nožem je sekao i ubadao. Nije prodirao
duboko, ali im je pustio dosta krvi. Na taj način je parirao njihovoj nameri da
ga iscrpu. Umor je jedna stvar, a gubitak značajne količine krvi, nešto sasvim
drugo.
Jedan od napadača jurnu napred. Okliznuo se na sopstvenu krv, što je
Maksu omogućilo da ga obori na tlo. Onaj sa improvizovanim bokserom je
iskoristio taj trenutak da ga udari metalnim oružjem po vratu. Maks namah
ostade bez snage i daha. Treći napadač ga je snažno potkačio. Oborio bi ga na
tle da iz mraka nije izronio stražar. Razdvojio je zatvorenike, vešto mašući
teškim drvenim pendrekom, mnogo efikasnijim od sitnih komada obrađenog
metala.
Nekome se rame razdvojilo i slomilo, pod majstorski zavitlanim
pendrekom. Potkačio je drugog napadača, postrance u glavu. Treći se dao u
bekstvo. Pendrek ga je pogodio u treći pršljen. Smrskao ga je, lomeći mu
kičmu.
„Šta to radiš?”, prozbori Maks, kad je prikupio nešto daha.
„Pretpostavljao sam da su kopilani potkupili sve stražare.”
„Nego šta su.” Stražar zgrabi Maksa za lakat. „Ovuda”, pokazao je
blistavim krajem pendreka u tamu.
Maks ga sumnjičavo odmeri. „To nije put ka ćelijama.”
„Hoćeš li da se izbaviš odavde?”, reče stražar.
Maks klimnu, u znak pristanka. Grabili su zatvorskim dvorištem. Stražar
se šunjao priljubljen uza zid. Maks ga je pratio u stopu. Kretali su se krajnje
proračunato, da bi izbegli svetlosne snopove reflektora. Hteo je da zna ko je
ovaj stražar, ali mu je bilo jasno da nema vremena za raspitivanje. Sem toga,
u podsvesti je odavno očekivao ovako nešto. Znao je da njegov šef, glavešina
Kazanske, neće dopustiti da istrune u Koloniji br. 13, zato što je previše
vredan da bi proveo ostatak života iza rešetaka. Ko će zameniti legendarnog
Borju Maksa? Niko izuzev Leonida Arkadina. Problem je u tome što niko od
Maksovih prijatelja i poznanika nije uspeo da sretne tajanstvenog Arkadina ili
da vidi njegovo lice i što on ne bi radio za Kazansku, ili neku drugu porodicu.
Bio je slobodnjak, poslednji iz izumrle vrste. Maks je sumnjao u njegovo
postojanje. Odrastao je uz priče o babarogama obdarenim raznovrsnim i
nepojmljivim moćima. Rusi, iz perverznih razloga, vole da plaše decu
strašnim pričama. Maks, mora se reći, nikad nije verovao u te ale i vrane.
Nikad ih se nije plašio. Nije imao nijedan razlog da zazire od utvare poput
Leonida Arkadina.
Stražar je otvorio vrata na sredini zida. Kliznuli su kroz njih, baš kad je
svetlosni snop prešao preko dela zida, uz kog su do maločas bili priljubljeni.
Posle nekoliko skretanja su se našli u odaji za tuširanje. Iz nje je vodio
jedan od dva izlaza iz zatvorskog krila. Maks nije imao pojma kako će ga
stražar provesti kroz vrata i kapije. Nije traćio vreme u pokušajima da
predvidi njegove poteze. Dosad se vrlo dobro snalazio. Zašto bi ubuduće bilo
drugačije? Bilo mu je jasno da ima posla s profesionalcem. Prvo, ušao je u
najčuvaniji deo zatvora. Drugo, dobro je poznavao zatvorski kompleks.
Odobravao je šefov izbor.
 Dok su koračali kao ulazu u odaju za tuširanje, Maks ga je pitao: „Ko si
ti?”
„Nije važno kako se zovem”, odvrati stražar. „To se ne može reći za
identitet mog poslodavca.”
Maks je upijao svaku reč u neprirodno tihoj i mirnoj zatvorskoj noći.
Stražar je govorio savršenim ruskim, ali nije ličio na Rusa, Gruzina, Čečena
ili Azerbejdžanca. Bio je sitniji od Maksa, ali se to moglo reći za većinu ljudi.
Imao je čvrsto telo i proračunate, energične kretnje. Odisao je
nesvakidašnjom, vešto zauzdanom snagom. Činio je samo neophodne
pokrete, trošeći minimalne količine energije. I Maks je pripadao toj vrsti ljudi.
S lakoćom je čitao znake koji bi većini promakli. Stražar je imao svetle oči i
smrknuto lice. Delovao je usredsređeno, kao hirurg u operacionoj sali. Gusta
svetla kosa bila mu je podšišana u stilu koji Maks ne bi prepoznao da nije bio
strastveni čitalac stranih časopisa i ljubitelj filmova. Pomislio bi da je stražar
Amerikanac da nije znao da je to nemoguće. Njegov šef nije zapošljavao
Amerikance.”
„Znači da te je Maslov poslao”, reče Maks. Dimitrij Maslov je bio
glavešina Kazanske. „Samo da znaš, bilo je krajnje vreme. Petnaest meseci u
ovom zatvoru vrede kao petnaest godina.”
Kad su stigli nadomak tuševa, stražar udari Maksa postrance, pendrekom
u glavu. Preneraženi robijaš pade na goli, betonski pod kupatila. Zaudarao je
na buđ, sredstva za dezinfekciju i štrokave muškarce.
Stražar je krenuo ka njemu, opušteno kao da je u večernjoj šetnji, s
devojkom pod rukom. Pomalo lenjo je zamahnuo pendrekom. Pogodio je
Maksa u levi biceps, dovoljno jako da ga natera na uzmak prema tuševima
koji su virili iz vlažnog zida. Maks nije navikao da beži pred stražarom, ili
bilo kim drugim. Iskoračio je i dočekao pendrek snažnom podlakticom.
Prodro je unutar stražareve odbrane, odakle je mogao nešto preduzeti.
U levici je stiskao improvizovani nož. Preteći ga je isturio prema
stražaru. Kad se ovaj pokrenuo da blokira napad, zarezao je nagore, ka
nezaštićenom mesu. Gađao je splet vena i tetiva na unutrašnjoj strani zgloba.
Obogaljio bi mu ruku da je pogodio željeno mesto. Stražarevi refleksi su bili
jednako brzi. Promašio je i isekao rukav stražareve kožne jakne. Oštrica nije
prodrla u kožu, kao što je očekivao. Maks je imao dovoljno vremena da
zaključi da je jakna sigurno postavljena kevlarom ili nekim drugim
neprobojnim materijalom, pre nego što mu je stražar žuljevitim dlanom izbio
oružje iz ruke.
 Sledeći udarac ga je naterao na uzmak. Zgazio je u jedan od otvora za
odvod vode. Peta mu je propala, nakon čega ga je stražar udario čizmom u
koleno. Čuo je grozni zvuk trenja kosti o kost. Desna noga popusti pod njim.
Stražar se približavao, govoreći: „Nije me poslao Dimitrij Maslov, već
Pjotr Zilber.”
Maks se borio da iščupa obamrlu petu iz odvoda. „Ne znam o čemu
govoriš.”
Stražar ga ščepa za košulju. „Ubio si njegovog brata, Alekseja, jednim
hicem u potiljak. Plutao je potrbuške po reci Moskvi.”
„To je bio posao”, odvrati Maks. „Samo posao.”
„Dobro, ali znaj da je ovo lično”, reče stražar i zabi koleno Maksu u
međunožje.
Robijaš se presavi u struku. Udario je stražara glavom u bradu, kad se
sagnuo da ga uspravi. Krv iz pregriženog jezika poteče iz stražarevih usta.
Maks iskoristi trenutnu prednost da zarije pesnicu u stražarevu slabinu,
odmah iznad bubrega. Izbečio je oči – to je bio jedini znak da je osetio bol – i
udario Maksa u skrhano koleno. Robijaš pade na beton i ostade na njemu.
Stražar ga je ponovo udario dok se borio da savlada bol u kolenu. Rebra su
mu popucala. Licem je nalegao na smrdljivi betonski pod. Ležao je
ošamućen, nemoćan da ustane.
Stražar čučnu kraj njega. Maks oseti izvesno olakšanje, pri pogledu na
bolnu grimasu na njegovom licu. To je bila slaba uteha.
„Imam para”, procedi Maks slabašnim glasom. „Zakopane su na
sigurnom mestu, gde ih niko neće naći. Odvešću te do njih ako me izvedeš
odavde. Uzmi polovinu, više od pola miliona američkih dolara.”
Ovo je razljutilo stražara. Maks dobi udarac po uvetu i pred očima mu
zaiskri. Bol mu je razarao lobanju. Za svakog drugog bi bio nepodnošljiv.
„Misliš li da sam kao ti? Da ne znam za odanost?” Pljunuo je Maksa u lice.
„Jadni moj Makse. Grdno si se prevario kad si ubio klinca. Ljudi poput
Pjotra Zilbera nikad ne zaboravljaju. Dovoljno su moćni da pomere mora i
planine, ako hoće.”
„Dobro”, prošapta Maks, „uzmi sve što imam. Više od milion dolara.”
„Pjotr Zilber traži tvoju smrt, Makse. Došao sam da ti to kažem i da te
ubijem.” Izraz lica mu se neznatno promenio. „Ali prvo…”
 Istegnuo je Maksovu levicu. Uhvatio ga je za zglob i prikovao za hrapavi
beton. Potegao je oštre baštenske makaze.
Strašna alatka prenu Maksa iz letargije. „Šta to radiš?”
Stražar dohvati Maksov palac, sa istetoviranom lobanjom, kakvu je imao
i na grudima. Simbolizovala je Maksov visoki položaj u eliti ubica.
„Pjotr Zilber je želeo da saznaš ko je naručio tvoju smrt. Nije se
zaustavio na tome, zatražio je dokaz da više nisi među živima, Makse.”
Postavio je makaze na koren Maksovog palca. Stisnuo je ručke. Maks
ispusti krkljav, prigušen vapaj, kao beba.
Stražar stavi isečeni palac u četvrtasti navošteni papir, kao iskusni mesar.
Gurnuo je trofej u plastičnu kesu.
„Ko si ti?”, procedio je Maks.
„Zovem se Arkadin”, reče stražar. Raskopčao je košulju, otkrivajući dva
istetovirana svećnjaka na grudima. „Ti me možeš zvati Smrt.”
Arkadin gracioznim pokretom slomi Maksu vrat.
Jasno, alpsko sunce je obasjavalo Kampione d’Italiju, majušnu italijansku
enklavu veličine kvadratnog hektara unutar Švajcarske, države koja
funkcioniše kao dobro održavani satni mehanizam. Mestašce je, zahvaljujući
neuporedivom položaju na istočnoj obali jezera Lugano, bilo pitoreskno i
prijatno za život. Bio je to poreski raj poput Monaka, u kom su bogati ljudi,
vlasnici veličanstvenih vila, provodili vreme kockajući se u kazinu Kampione.
Novac i dragocenosti su držali u švajcarskim bankama, čuvenim po
poslovnosti i diskreciji. U njima je njihov kapital bio van domašaja pohlepnih
poreskih uprava.
Pjotr Zilber je odabrao ovo malo poznato, idilično mestašce za mesto
prvog susreta s Leonidom Arkadinom. S plaćenim ubicom je kontaktirao
preko posrednika, iz više razloga. Još na početku karijere je naučio da čovek
ne može biti dovoljno oprezan. Rođen je i odrastao u porodici punoj tajni.
Išao je kroz život opterećen teškim bremenom odgovornosti.
Stajao je na uzvisini iznad Vija Totonea. Uživao je u zapanjujućem
pogledu na crvenosmeđe krovove planinskih kuća i gostionica, palmama
oivičeni gradski trg, kristalno bistre vode jezera, planine i padine zaogrnute
maglenim pokrovom. Sedeo je u sivom BMW-u i osluškivao udaljeni zov
brodskih motora, koji su ostavljali bele brazde na mirnoj vodi. Razmišljao je
o putovanju koje mu predstoji. Dočepao se važnog dokumenta. Bio je na
početku puta dugim lancem poverenika..
Cepteo je od uzbuđenja. Stresao se od pomisli na pohvale kojima će ga
obasuti svi, pa i njegov otac. Stigao je nadomak velike pobede. Arkadin ga je
pozvao s moskovskog aerodroma. Obavestio ga je da je operacija uspešno
okončana i da nosi fizički dokaz, koji je Pjotr tražio.
Mnogo je rizikovao kad je udario na Maksa, ali nije imao izbora. Ubio je
njegovog brata. Da li je trebalo da okrene drugi obraz i oprosti naneseno zlo?
Znao je, bolje no iko drugi, koliko otac insistira na životu u senci, u dubokoj
ilegali, ali je osveta ubijenog brata vredela svakog rizika. Obavio je posao
preko posrednika, baš kao što bi učinio i njegov otac.
Okrenuo se kad je čuo zvuk snažnog automobilskog motora. Video je
tamnoplavi mercedes. Grabio je ka vidikovcu.
Uskoro će se izložiti neizbežnom riziku. Leonid Arkadin je uspeo da uđe
u Koloniju br. 13 u Nižnjem Tagilu i ubije Borju Maksa. To ga je preporučilo
za sledeći zadatak. Otac se godinama ustezao da ga preduzme. Pružila mu se
šansa da uradi nešto što njegov stari nije mogao. Sadržaj dokumenta kog se
dočepao govorio je da više nema mesta oprezu.
Mercedes se zaustavio pored BMW-a. Muškarac svetle kose i još
svetlijih očiju izađe iz automobila. Kretao se kao tigar. Nije bio naročito
krupan, ni nabildovan, kao većina pripadnika ruskih gruperovki. Pjotru nije
promaklo da svakim pokretom odašilje tihu pretnju. Od detinjstva je imao
posla s opasnim ljudima. U jedanaestoj godini je ubio čoveka koji mu je
napao majku. Učinio je to bez trunke oklevanja, inače bi njegova mati tog
popodneva izdahnula pod nožem ubice, na Azerbejdžanskom bazaru. Tog
ubicu, kao i sve posle njega, poslao je Semjon Ikupov, očev dušmanin, čovek
koji sad sedi u svojoj vili na Vijale Marko Kampioneu, nedaleko od
vidikovca.
Nisu se pozdravili, niti su se oslovili po imenu. Arkadin izvadi aktovku
od nerđajućeg čelika, koju mu je Pjotr poslao, a Pjotr izvadi istu takvu iz
BMW-a. Obavili su razmenu na haubi mercedesa. Muškarac je poređao
aktovke jednu pored druge. Otključao ih je. Arkadinova je sadržala Maksov
odsečeni palac, u plastičnoj kesi i voštanom papiru. Pjotrova je sadržala
trideset hiljada dolara u dijamantima. Arkadin je naplaćivao svoje usluge
samo u toj moneti.
Ubica je strpljivo gledao u pravcu jezera, kao da je želeo da bude na
jednom od brodova koji su se otiskivali od obale, dok je Pjotr izvadio i
odmotao prst. Maksov palac se malčice smežurao na putu. Vonjao je na način
poznat Pjotru Zilberu. Sahranio je dosta rođaka i prijatelja. Okrenuo je
tetovažu prema suncu i izvukao malu lupu. Pažljivo je osmotrio crtež.
Konačno je odložio uveličavajuće staklo. „Da li je pružio veliki otpor?”
Arkadin se okrenuo da bi ga pogledao u oči. Netremice je posmatrao
Pjotra. „Ne naročito.”
Pjotr klimnu. Bacio je palac preko ograde vidikovca i praznu aktovku za
njim. Arkadin je ovo protumačio kao zaključenje ugovora. Posegnuo je za
paketom punim dijamanata. Otvorio ga je i izvadio lupu za nakit. Ispitao je
nasumice izabrane kamenčiće okom iskusnog stručnjaka.
Klimnuo je, zadovoljan kvalitetom i bojom pregledane robe. Pjotr reče:
„Da li bi hteo da zaradiš triput toliko?”
„Ja sam veoma zaposlen čovek”, zagonetno će Arkadin.
Pjotr blago nakrivi glavu. „Ne sumnjam u to.”
„Prihvatam se samo zanimljivih zadataka.”
„Da li Semjona Ikupova smatraš zanimljivim?”
Arkadin se nije ni mrdnuo. Prošla su dva sportska automobila. Vozili su
uzbrdo kao da se takmiče u Le Manu. Arkadin je progovorio iz oblaka
izduvnih gasova: „Verovatno smo se slučajno našli usred majušne kneževine
u kojoj on živi.”
„Vidiš?”, osmehnu se Pjotr. „Znam koliko imaš posla.
„Dve stotine hiljada”, reče Arkadin. „Uobičajeni uslovi.”
Pjotr je očekivao Arkadinovu tarifu. Klimnuo je. „Bićeš isplaćen po
isporuci.”
„Dogovoreno.”
Pjotr otvori prtljažnik BMW-a. Izvadio je još dve aktovke. Iz jedne je
izvadio dijamante vredne stotinu hiljada dolara. Stavio ih je u aktovku na
haubi mercedesa. Iz druge je izvadio fasciklu s dokumentima. Predao je
Arkadinu. U njoj je bila satelitska mapa s preciznom lokacijom Ikupovljeve
vile, spisak telohranitelja i kompletni planovi vile, električnih instalacija,
rezervnih izvora energije i svi podaci o rasporedu i načinu rada sigurnosnih
naprava.
„Ikupov je u vili”, reče Pjotr. „Na tebi je da pronađeš način da prodreš
unutra.”
 „Čućemo se.” Arkadin je pregledao dokumenta i postavio nekoliko
pitanja. Nakon toga ih je gurnuo u aktovku preko dijamanata. Pažljivo je
ostavio na suvozačko sedište.
„Sutra, u isto vreme, na istom mestu”, reče Pjotr, kad je Arkadin seo za
volan.
Motor mercedesa zaprede. Arkadin je ubacio u brzinu. Kliznuo je na put.
Pjotr poče da zaobilazi BMW. Čuo je škripu kočnica i negodovanje motora.
Okrenuo se na vreme da vidi kako se mercedes zaleće na njega. Šta to,
dođavola, radi? pitao se. Sa zakašnjenjem se dao u trk. Mercedes ga je udario.
Rešetka hladnjaka ga je prikovala za BMW.
Kroz veo agonije je gledao kako Arkadin izlazi iz automobila. Nešto u
njemu je popustilo, utonuo je u tamu.
Došao je sebi u radnoj sobi obloženoj drvenim pločama, blistavoj od
bronzanih ukrasa, i zastrtoj isfahanskim tepisima živih boja. Sto i stolica od
orahovine bili su van njegovog vidnog polja, baš kao i golemi panoramski
prozor s kog je pucao pogled na iskričave vode Luganskog jezera i maglom
zaogrnute planine iznad njega. Sunce se spuštalo ka zapadu, bacajući duge
senke boje svežih modrica po vodi i u belo okrečenim zidovima Kampione
d’Italije.
Vezali su ga za običnu drvenu stolicu. Odskakala je od bogatstva i moći
u okruženju, koliko i on. Trznuo se od bola, kad je pokušao da duboko udahne
i spustio pogled na zavoje na grudima. Shvatio je da je polomio bar jedno
rebro.
„Konačno ste se povratili iz zemlje mrtvih. Nakratko sam se zabrinuo.”
Pjotr je okrenuo glavu zanemarujući bol. Činilo mu se da mu svaki mišić
u telu gori. Nije mogao da se odupre radoznalosti. Ujeo se za usnu i okrenuo
glavu sve dok nije ugledao govornika, oniskog čoveka zdepastih ramena.
Natakao je naočari okruglih stakala, preko krupnih, vodnjikavih očiju. Na
osunčanom temenu, nabranom kao pašnjak i izbrazdanom borama, nije bilo
nijedne vlasi kose. Retko čupave obrve kao da su se trudile da nadoknade
golotinju lobanje. Ličio je na prevrtljivog turskog trgovca s Levanta.
„Semjon Ikupov”, reče Pjotr. Zagrcnuo se i zakašljao, kao da su mu usta
pune suve vate. Osećao je slankasto-bakarni ukus sopstvene krvi. Teško je
gutao vazduh.
Ikupov je mogao da se pomeri, tako da Pjotr nije morao da se okreće da
bi ga video, ali nije hteo. Samo je spustio pogled na gomilu papira.
„Arhitektonski planovi moje vile su tako potpuni da sam, njima zahvaljujući,
otkrio dosad nepoznate odaje. Na primer, nisam znao za prostoriju ispod
podruma.” Šetao je zdepastim kažiprstom preko plana. „Pretpostavljam da ne
bi bilo lako dopreti do te prostorije, ali bi se trud isplatio.”
Naglo je podigao glavu i prostrelio Pjotra pogledom. „To bi, na primer,
moglo biti savršeno mesto za tvoje utamničenje. Siguran sam da ni najbliži
susedi ne bi čuli tvoje krike.” Osmehnuo se, skupljajući zapanjujuću količinu
energije. „Vrištaćeš, Pjotre, to ti obećavam.” Osvrtao se oko sebe. Tražio je
nekog pogledom. „Hoćemo li, Leonide?”
Arkadin se pojavio u Pjotrovom vidokrugu. Zgrabio je zatočenikovu
glavu jednom rukom. Drugom ga je stisnuo za sastav vilice. Pjotr nije imao
druge nego da otvori usta. Arkadin je metodično pregledao zatočenikove
zube. Pjotr je znao da traži lažni zub pun tečnog cijanida, pilulu za
samoubistvo.
„Svi su njegovi”, reče Arkadin i pusti Pjotra.
„Zaista bih hteo da znam”, reče Ikupov, „kako si nabavio ove planove,
Pjotre?”
Zatočenik je ćutao, čekajući neizbežno. Zadrhtao je. Zubi su mu
cvokotali.
Ikupov dade znak Arkadinu. On obmota gornji deo zatočenikovog tela
debelim ćebetom. Domaćin donese izrezbarenu stolicu od trešnjevog drveta.
Namestio je ispred Pjotra i seo na nju.
Nastavio je, kao da nije očekivao odgovor. „Moram da priznam da si
pokazao zavidnu inicijativu. Pametni dečak je izrastao u još pametnijeg
muškarca.” Ikupov slegnu ramenima. „Nisam iznenađen. Slušaj me dobro.
Znao sam ko si. Da li si zaista mislio da ćeš me prevariti stalnom promenom
imena? Uznemirio si osinje gnezdo. Zato nemoj da se čudiš ako te neka od
njih ubode, više puta.”
Nagnuo se prema Pjotru. „Koliko god tvoj otac i ja prezirali jedan
drugog, činjenica je da smo odrasli zajedno. Nekad smo bili bliski kao braća.
Baš tako. Neću te lagati, iz poštovanja prema njemu. Tvoj hrabri poduhvat
neće imati lep kraj. Uistinu, od samog početka je bio osuđen na propast. I
znaš li zašto? Ne moraš da odgovoriš, zaista ne moraš. Izdala te je sklonost
zemaljskim zadovoljstvima, Pjotre. Divna devojka s kojom si poslednjih šest
meseci delio postelju je moje vlasništvo. Znam da misliš da to nije moguće,
zato što si je temeljno proverio, to je tvoj način rada. Predvideo sam sve tvoje
poteze. Pobrinuo sam se da dobiješ zadovoljavajuće odgovore.”
 Pjotr se zagledao u Ikupovljevo lice. Nije mogao da se obuzda. Zubi su
mu opet cvokotali.
„Molio bih te da doneseš čaj, Filipe”, reče Ikupov nevidljivoj osobi.
Vitki mladić minut kasnije postavi engleski srebrni komplet za čaj na niski
stočić pored Ikupovljeve desnice. Domaćin je, kao najsrdačniji ujak nasuo i
zašećerio čaj. Prineo je porculanske šoljice Pjotrovim poplavelim usnama i
rekao: „Popij malo čaja, molim te. Za tvoje dobro.”
Pjotr je netremice zurio u Ikupova. Ovaj nastavi: „O, da, jasno mi je.”
Otpio je gutljajčić iz šolje da bi ubedio gosta da je u njoj samo čaj. Ponovo je
ponudio topli, mirišljavi napitak. Rub šoljice je udarao Pjotra po zubima.
Konačno je počeo da pije. Isprva lagano, a zatim halapljivo. Ikupov vrati
praznu šoljicu na tacnu. Pjotr je sad slabije drhtao.
„Da li ti je bolje?”
„Biće mi bolje”, reče Pjotr, „kad odem odavde.”
„Pa, bojim se da se to neće skoro dogoditi”, reče Ikupov, „možda i nikad.
Izuzev ako mi ne kažeš ono što želim da znam.”
Približio je stolicu. Izraz brižnog ujaka je netragom nestao. „Ukrao si
nešto što mi pripada”, rekao je. „Želim da mi to vratiš.”
„Nikad ti nisu pripadali. Ukrao si ih.”
Pjotr je odgovorio s toliko ljutine da je Ikupov rekao: „Tvoj osnovni
problem je što me mrziš onoliko koliko voliš svog oca. Nikad nisi naučio da
su mržnja i ljubav u osnovi isti i da se osobom koja voli može manipulisati,
baš kao i onom koja mrzi.”
Pjotr je skupio usta, kao da Ikupovljeve reči imaju kiseo ukus. „Kako
god, sad je kasno da išta preduzmeš. Dokument je već na putu.”
Starac naglo promeni držanje. Lice mu se stisnu kao pesnica. Sitno telo
se nape kao luk spreman za odapinjanje. „Gde si ga poslao?”
Pjotr samo ćutke slegnu ramenima.
Ikupovljevo lice potamne od gneva. „Misliš da ne znam ništa o putevima
kojima u poslednje tri godine šalješ informacije i materijal? Tim putem ćeš
poslati ukradenu informaciju svom ocu, gde god da je.”
Pjotr se prvi put nasmeja, otkad je povratio svest. „Da znaš nešto važno o
mojim informacionim kanalima, dosad bi presreo dokument.”
Ikupov povrati ledenu kontrolu nad osećanjima.
 „Rekao sam ti da razgovorom nećemo ništa postići”, dobaci Arkadin, sa
svog mesta iza Pjotrove stolice.
„Ne zaboravi”, reče Ikupov, „da sam obavezan da poštujem izvesna
pravila ponašanja. Nisam životinja.”
Pjotr zafrkta.
Ikupov je budno motrio zatočenika. Naslonio se na stolicu i brzim
pokretom povukao nogavice. Prekrstio je noge i prislonio zdepaste prste na
donji deo trbuha.
„Dajem ti poslednju šansu da nastavimo razgovor.”
Ikupov pogleda Arkadina tek kad je tišina dostigla nepodnošljiv nivo.
„Pjotre, zašto mi ovo činiš?”, progovorio je rezigniranim tonom. Zatim
se obratio Arkadinu. „Počni.”
Pjotr se izvio koliko god je mogao, iako ga je to koštalo bola i daha. Čuo
je kotrljanje kolica i zveckanje alatki na njima. Neko ih je gurao preko tepiha.
Pjotr progovori: „Niste me uplašili.”
„Ne želim da te uplašim, Pjotre”, reče Ikupov. „Povrediću te veoma,
veoma mnogo.”
Pjotrov svet se, u bolnom grču, skupio na veličinu zvezde na noćnom nebu.
Zaključao se unutar sopstvenog uma. Nije uspevao da ograniči bol, uprkos
intenzivnoj obuci i zavidnoj hrabrosti. Na glavi je imao kapuljaču, vezanu oko
vrata. To je ustostručavalo bol, zato što je Pjotr, uprkos hrabrosti, patio od
straha od zatvorenog prostora. Kapuljača je za osobu koja nikad nije ulazila u
pećine, uske prostore ili pod vodu, bila jednaka najgorem od svih svetova.
Zalud su mu čula govorila da se ne nalazi u skučenom prostoru. Njegov um
jednostavno nije prihvatao tu činjenicu. Uspaničio se. Trpeo je bol koji mu je
Arkadin nanosio, ali nije mogao i stostruko uvećanje. Namučeni um se otimao
kontroli. Počeo je da divlja kao vuk uhvaćen u kljuse, koji fanatično grize
nogu da bi se oslobodio. Um nije isto što i ud. Ne može ga pregristi.
Čuo je kako mu neko postavlja pitanje na koje je znao odgovor. Nije
hteo da odgovori, ali je znao da hoće, zato što ga je glas uveravao da će mu
skinuti kapuljaču ako odgovori. Želeo je samo jedno – da je skine. Nije
mogao da razlikuje dobro od zla, istinu od laži. Rukovodio se samo jednim
imperativom, željom da opstane. Pokušao je da pomeri prste, ali ga je
ispitivač čvrsto stisnuo otpozadi.
Pjotr više nije mogao da izdrži. Odgovorio je na pitanje.
 Kapuljača nije skinuta. Urliknuo je od razočaranja i užasa. Pa naravno
da je nisu skinuli, pomislio je u kratkom trenutku lucidnosti. Ako bi to učinili,
ne bi mogli da te navedu da odgovoriš na sledeće pitanje i ko zna koliko njih
posle njega.
Odgovoriće na njih. Odgovoriće na sva pitanja. Suočavao se sa
užasavajućom izvesnošću. Uspaničeni um nije hteo da rizikuje, iako je
sumnjao da će kapuljača ikad biti skinuta. Nema izbora.
Mogao je da mrda prstima, to znači da ima drugi izbor. Izabrao je pre
nailaska novog, nezaustavljivog talasa panike. Imao je još jedan izlaz.
Odlučio se za njega, posle kratke molitve Alahu.
Ikupov i Arkadin su stajali iznad zatočenikovog leša. Pjotr se obesio na
stranu. Usne su mu poplavele. Iz poluotvorenih usta mu je izlazio slab, ali
prepoznatljiv miris. Ikupov se sagnuo i onjušio aromu gorkog badema.
„Nisam hteo da umre, Leonide. Bio sam veoma jasan povodom toga”,
besneo je Ikupov.
„Upotrebili su dosad nepoznatu metodu.” Ni Arkadin nije bio zadovoljan
sobom. „Imao je lažni nokat.”
„Progovorio bi.”
„Naravno da bi progovorio”, reče Arkadin. „Odgovorio je na jedno
pitanje.”
„Odlučio je da sam sebi zauvek zatvori usta.” Ikupov je gadljivo
odmahnuo glavom. „Ovo može biti opasno. Momak ima puno opasnih
prijatelja.”
„Pronaći ću ih”, reče Arkadin, „i pobiti.”
Ikupov odmahnu glavom. „Čak ni ti nećeš moći da ih sve pobiješ.”
„Potražiću Mišu.”
„Spreman si da to učiniš i sve dovedeš u pitanje? Nemoj. Znam koliko
ste bliski. On je tvoj najveći prijatelj i pokrovitelj. Razumem tvoju potrebu da
popričaš s njim, da ga vidiš. Nećeš moći, bar dok ne završiš posao, a Miša ne
dođe kući. To je moja poslednja reč.”
„Shvatam.”
Ikupov priđe prozoru. Stajao je s rukama na leđima i posmatrao kako
pada mrak. Svetlost je iskrila na rubovima jezera i po padini Kampione
d’Italije. Dugo je razmišljao, posmatrajući čarobni pejzaž. „Promenićemo
plan. To je sve. Počećeš od Sevastopolja. Iskoristićeš jedino ime koje nam je
Pjotr odao pre nego što je počinio samoubistvo”
Okrenuo se prema Arkadinu. „Sad sve zavisi od tebe. Tri godine
planiramo ovaj napad. Želimo da obogaljimo američku ekonomiju. Za dve
nedelje ćemo ostvariti cilj.” Bešumno je gazio tepihom. „Filip će te snabdeti
novcem, dokumentima i oružjem koje izmiče električnim detektorima. Od
njega ćeš dobiti sve što ti je potrebno. Pronađi tog čoveka u Sevastopolju.
Povrati dokument. Kad to učiniš, sledi informacioni lanac. Uništi ga, da nam
nikad više ne ugrozi planove.”
 Prva
knjiga
 Prvo poglavlje
„Ko je Dejvid Veb?”
Mojra Trevor je postavila to pitanje ispred radnog stola Džejsona Borna
na Univerzitetu Džordžtaun. Ozbiljnim tonom ga je obavezala na odgovor.
„Čudno”, rekao je, „prvi put mi je neko postavio to pitanje. Dejvid Veb
je lingvistički stručnjak. Ima dvoje dece, koja srećno žive kod babe i dede,
Marinih roditelja, na ranču u Kanadi.”
Mojra se namršti. „Zar ti ne nedostaju?”
„Mnogo mi nedostaju”, rekao je Born, „ali ja dobro znam da im je tamo
mnogo bolje. Kakav bi život mogao da im ponudim? Živim u senci opasnosti,
zbog Bornovog identiteta. Mari je kidnapovana i maltretirana da bih ja učinio
nešto što nisam hteo. Neću ponoviti grešku.”
„Sigurna sam da ih povremeno obilaziš.”
„Obilazim ih kad god mogu, ali je i to rizično. Ne smem da dozvolim da
preko mene dođu do njih.”
„Saučestvujem s tobom”, iskreno reče Mojra. Osmehnula se. „Moram da
ti kažem da izgledaš vrlo čudno iza radnog stola, u univerzitetskom naselju.”
Nasmejala se. „Da li da ti kupim lulu i somotski sako s kožnim našivcima na
laktovima?”
Born se osmehnuo. „Ovde sam zadovoljan, Mojra. Zaista sa zadovoljan.”
„Drago mi je da to čujem. Martinova smrt je oboma teško pala. Borila
sam se protiv toga povratkom na posao, gde sam davala sve od sebe. Ti si
potražio lek ovde, u novom životu.”
„Ovo je, uistinu, stari život.” Born se obazreo po kancelariji. „Mari je
bila najsrećnija dok sam predavao. Tada je znala da ću svake večeri doći kući,
na večeru s porodicom.”
„Kako si se ti osećao?”, pitala je Mojra. „Da li si ovde bio najsrećniji?”
Tmurni oblak pređe Bornovim licem. „Bio sam srećan s Mari.” Nastavio
je. „Samo tebi mogu to da kažem.”
„Retko daješ komplimente, Džejsone.”
„Da li su moji komplimenti zaista toliko retki?”
„Majstor si za skrivanje tajni, baš kao i Martin”, rekla je. „Pitam se
koliko je to zdravo za tebe.”
„Siguran sam da je vrlo nezdravo”, odvrati Born. „To je posledica našeg
životnog izbora.”
„Načeli smo i tu temu.” Sela je u stolicu ispred stola. „Dogovorili smo se
da odemo na večeru. Došla sam nešto ranije, da bi razgovarali o situaciji na
tvom poslu. Izgleda da si toliko zadovoljan univerzitetskom sinekurom, da ne
znam odakle da počnem.”
Born se setio prvog susreta s njom. Tamna kosa se vrtložila oko vitke,
lepo oblikovane prilike u magli. Stajala je na parapetu Klostera, s pogledom
na reku Hadson. Našli su se na tom mestu da bi se oprostili od zajedničkog
prijatelja Martina Lindrosa. Born je smelo pokušao da ga spase i nije uspeo.
Mojra je za ovu priliku odenula vuneno odelo i svilenu bluzu bez kragne.
Imala je snažno lice, istaknuti nos i široko postavljene tamnosmeđe oči, blago
zakrivljene na krajevima. Kosa joj je padala po ramenima u bogatim talasima.
Odisala je retkom ozbiljnošću. Ostavljala je utisak žene koja zna šta hoće i
koja neće dozvoliti da je iko maltretira, bez obzira na pol.
Bornu se ovo poslednje možda najviše dopadalo. Po tome je, i samo po
tome, bila slična Mari. Nije se hvalila odnosom sa Martinom. Pretpostavljao
je da je bio u osnovi romantičan, zato što mu je Martin naložio da je joj
pošalje tuce crvenih ruža ako pogine. Born je to i učinio, s tugom, koja je i
njega iznenadila.
Sedela je u stolici, prekrstivši duge lepo oblikovane noge. Bila je slika i
prilika evropske poslovne žene. Rekla mu je da je polu-Francuskinja, polu-
Engleskinja, ali je u njenim genima bilo i drevnog venecijanskog i turskog
nasleđa. Ponosila se vatrenom, mešanom krvlju, posledicom ratova, osvajanja
i strasnih ljubavi.
„Nastavi.” Nagnuo se napred. Oslonio se laktovima na sto. „Hoću da
čujem sve što imaš da kažeš.”
Klimnula je. „Dobro. Kao što sam ti rekla, Nekstgen enerdži solušens je
izgradila novi terminal za prijem tečnog gasa u Long Biču. Za dve nedelje
očekujemo prvu isporuku. Proganja me zla slutnja. Sumanuta je, ali ću ti je
svejedno predstaviti. Želela bih da staneš na čelo naše službe bezbednosti.
Moji šefovi se brinu da će terminal biti izuzetno privlačna meta teroristima
svih vrsta. Delim njihovo mišljenje. Da budem iskrena, ne znam ko bi mogao
da ga bolje obezbedi od tebe.”
„Polaskan sam, Mojra. Ali, ovde imam mnogo posla. Dobro znaš da me
je profesor Spekter imenovao za šefa odseka komparativne lingvistike. Ne
želim da ga razočaram.”
„Dominik Spekter mi je veoma drag, Džejsone. Zaista je tako. Znam da
je on tvoj mentor. Tačnije, on je mentor Dejvida Veba, zar ne? Ja sam se
upoznala s Džejsonom Bornom. S njim sam se sprijateljila, u proteklih
nekoliko meseci. Ko je mentor Džejsona Borna?”
Born se smrknu, baš kao kad je govorio o Mari. „Aleks Konklin je
mrtav.”
Mojra se promeškolji u stolici. „Možeš da počneš da radiš za mene i
raskrstiš s ranijim identitetima. Razmisli o tome. Nudim ti priliku da ostaviš
prošlost iza sebe, da zaboraviš na Dejvida Veba i Džejsona Borna. Skoknuću
do Minhena, zato što se tamo pravi ključni deo terminala. Trebaće mi stručno
mišljenje o njemu, kad proverim podatke.”
„Mojra, postoji čitav niz stručnjaka na čije mišljenje se možeš osloniti.”
„Ali nema nijednog čijem mišljenju toliko verujem. Ovo su ključna
pitanja, Džejsone. Više od polovine robe uvezene u Sjedinjene Države se
istovaruje u luci Long Bič. Neophodne su nam dosad neviđene mere
bezbednosti. Naša vlada je već pokazala da nema vremena ni namere da se
bavi obezbeđenjem trgovačkog saobraćaja, pa smo prinuđeni da to sami
činimo. Ovom terminalu preti stvarna i ozbiljna opasnost. Znam da si stručan
za zaobilaženje najmoćnijih sigurnosnih sistema. Ti si savršen kandidat za
uvođenje nekonvencionalnih mera bezbednosti.”
Born ustade. „Mojra, dobro me slušaj. Mari je bila najglasnija podrška
Dejvidu Vebu. Posle njene smrti sam u potpunosti raskrstio s Bornovim
identitetom. Međutim, on nije mrtav ili nepostojeći. Živi unutar mene. Sanjam
o njegovom životu, kao da je nečiji drugi. Budim se okupan znojem, kao da je
jedan deo mene jednostavno odsečen. Ne želim da se tako osećam. Vreme je
da Dejvid Veb dobije pravu šansu.”
Veronika Hart je gazila bodrim, gotovo bezbrižnim korakom, pored
stražarskih mesta, u pravcu bunkera u zapadnom krilu Bele kuće. Uskoro će
dobiti sjajan posao. Postaće direktorka Centralne obaveštajne službe.
Prošlogodišnji dvostruki debakl, ubistvo i velika sigurnosna provala na
najvišem nivou su ga činili veoma izazovnim. To joj nije smetalo da oseti
istinsko, dosad nepoznato ushićenje. Uvek je najviše držala do svrhovitosti
svojih postupaka. Činjenica da je odabrana i imenovana na tako važno mesto
predstavlja nagradu za prilježni rad, prevazilaženje prepreka i pretnji koje je
trpela zbog svog pola.
 I njene godine su bile izvor problema. S četrdeset šest godina je bila
najmlađi direktor CO-a. Pozicija najmlađeg nije bila ništa novo za nju.
Zapanjujuća inteligencija u kombinaciji s nemilosrdnom odlučnošću su joj
omogućili da postane najmlađi diplomac na koledžu i najmlađi agent vojne
obaveštajne službe, pri generalštabu. Iste osobine su joj omogućile izvanredno
plaćeno zaposlenje u privatnoj kompaniji Blek river u Avganistanu i na Rogu
Afrike. Što se poslednjeg zaduženja tiče, šefovi sedam odeljenja CO-a, do
dana današnjeg ne znaju gde je radila, kome je komandovala ili čime se tamo
bavila.
Sad je bila na nekoliko koraka od vrha, od vrhunca obaveštajnog rada.
Uspešno je preskočila ili zaobišla sve prepreke, savladala sve lavirinte,
naučila s kim da se zbliži i kome da okrene leđa. Istrpela je neprestane
seksualne provokacije, glasine o nedoličnom ponašanju, govorkanja o
odnosima sa muškim nameštenicima, čija bistra glava stoji iza njenih uspeha.
Svaki put je trijumfovala. Kocem je probadala srce svake laži. Ponekad se
nemilosrdno obračunavala s njihovim inicijatorima.
Rano se nametnula kao sila s kojom se mora računati. S pravom se
ponosila time. Zbog toga je laka srca, žurila na sastanak s predsednikom. U
aktovki je nosila podeblji dosije, s predloženim izmenama u CO-u,
usmerenim na raščišćavanje meteža nastalog zahvaljujući Karimu al Džamilu
i pogibiji njenog prethodnika. Nije čudo što je CO bila u potpunom haosu.
Moral nikad nije bio na nižem nivou. Tu je i očigledno nezadovoljstvo
muškaraca, direktora odeljenja, koji su odreda očekivali da budu unapređeni u
direktore službe.
Mora da se obračuna s haosom i niskim moralom. Pripremila je niz
inicijativa. Bila je potpuno sigurna da će predsednik biti oduševljen ne samo
planovima već i brzinom njihovog sprovođenja. Obaveštajna organizacija
poput CO-a je previše važna da bi dugo tavorila u ovakvom stanju. Samo je
antiteroristička jedinica Tajfun, duhovno čedo Martina Lindrosa, radila bez
zastoja, zahvaljujući novoj direktorki Soraji Mur. Ona se čvrsto i sigurno
prihvatila komandne palice. Operativci su je voleli. Pošli bi za njom i u vatre
pakla, ako bi to od njih zatražila. Što se ostatka CO-a tiče. Izlečiće ga,
osnažiti i naoružati novim osećanjem svrhe.
Iznenadila se – zapanjila možda ne bi bila prejaka reč – kad je u
predsedničkoj kancelariji zatekla ne samo predsednika, već i Lutera la Valea,
obaveštajnog imperatora Pentagona i njegovog zamenika generala Ričarda P.
Kendala. Prešla je preko debelog plavog tepiha i prišla predsedniku, da bi mu
stisla ruku. Ignorisala je dvojicu vojnih obaveštajaca. Visoka žena, duga i
vitka vrata je na otmen način skratila plavu kosu. Nije delovala
muškobanjasto već ozbiljno i poslovno. Nosila je kostim nebeskoplave boje,
cipele s niskom petom, male zlatne minđuše i minimum šminke. Skratila je
nokte.
„Zamolio bih te da sedneš, Veronika”, obratio joj se predsednik.
„Poznaješ Lutera la Valea i generala Kendala.”
„Da”, Veronika se lako nakloni. „Drago mi je da vas vidim, gospodo.”
Ništa nije bilo dalje od istine.
Mrzela je La Valea. Na mnogo načina je bio najopasnija osoba u
američkom obaveštajnom miljeu. Ponajviše zato što je iza sebe imao
neizmerno moćnog sekretara odbrane, E. R. Bada Halideja. La Vale je bio
egoista gladan moći. Duboko je verovao da je sa svojom bratijom bogomdan
da rukovodi američkom obaveštajnom službom. Hranio se ratom, onako kako
se drugi ljudi hrane mesom i krompirićima. Nije to mogla da dokaže, ali je
sumnjala da stoji iza nekoliko naročito gnusnih tračeva, protiv nje. Sa
uživanjem je uništavao ugled protiv njih. Likovao je stojeći na lobanjama
palih neprijatelja.
La Vale je preuzeo inicijativu posle Avganistana i Iraka. Proširivao je
delokrug rada pentagonskih jedinica za prikupljanje obaveštajnih podataka,
pod zaštitom neodređene i hotimično mutne delatnosti vojske na „pripremi
bojišta” za dolazak trupa. Bez zazora je otimao posao CO-u. Činjenica da
pridobija operativce i pripadnike dugo izgrađivane međunarodne mreže CO-a
bila je javna tajna u američkim obaveštajnim krugovima. Stari i njegov
pomazani naslednik su stradali. Bilo je očekivano da će La Vale pokušati da
se dočepa novih teritorija i to na krajnje agresivan način. Zbog toga je
njegovo prisustvo, u pratnji vernog psa čuvara, duboko uznemirilo Veroniku.
Tri stolice raspoređene su u nepravilnom polukrugu ispred
predsednikovog radnog stola. Dve su bile zauzete. Veronika sede na treću,
između dva muškarca. Bilo joj je jasno da je to deo unapred smišljene
predstave. Nasmejala se, negde duboko u sebi. Grdno su se prevarili ako su
mislili da će je uplašiti primitivnim manevrom opkoljavanja. Predsednik je
progovorio. Nadala se da će se duboko u sebi smejati i posle jednog sata.
Dominik Spekter izbi iza ugla, baš kad je Born zatvarao vrata kabineta. Bore
na starčevom smrknutom čelu iščezoše čim je video štićenika.
„Dejvide, tako mi je drago što sam te našao!”, rekao je sa očiglednim
zadovoljstvom. Primetivši Bornovu pratilju, dodao je: „Još draže mi je što te
zatičem u društvu veličanstvene Mojre.” Pognuo je glavu kao savršeni
džentlmen, deo stare Evrope.
Upravio je pogled na Borna. Niski muškarac je kipteo od energije,
nesvojstvene ljudima sedamdesetih godina. Imao je gotovo savršeno oblu
glavu, oivičenu oreolom bele kose, tamne, radoznale oči i bronzanu put. Pune
usne su ga činile sličnim žabi koja se sprema da skoči s jednog na drugi list
lokvanja. „Potrebno mi je tvoje mišljenje, povodom jednog pitanja.”
Nasmejao se. „Vidim da večera ne dolazi u obzir. Da li ti odgovara da sutra
ručamo zajedno?”
Born se zamislio zbog nečeg što se naslućivalo u pozadini Spekterovog
osmeha. Nešto je mučilo starog mentora. „Kako bi bilo da se vidimo za
doručkom?”
„Siguran si da te ne ometam u nečemu, Dejvide?”, reče Dominik,
nemoćan da suspregne plimu olakšanja.
„Doručak mi više odgovora”, slagao je Born da bi olakšao mentorov
položaj. „Osam sati?”
„Sjajno! Jedva čekam da se vidimo.” Udaljio se, nakon što se naklonio
Mojri.
„Sila je”, reče Mojra. „Eh, da sam ja imala takve profesore.”
Born je pogleda. „Siguran sam da si se silno namučila na koledžu.”
Nasmejala se. „Pa, nije bilo baš tako strašno. Posle dve godine sam otišla
za Berlin.”
„Veruj mi, bilo bi to sasvim drugačije iskustvo da si imala profesora
poput Dominika Spektera.” Zaobišli su grozdove studenata, zaokupljenih
ogovaranjem i komentarisanjem poslednjih predavanja.
Koračali su hodnikom, prošli kroz mnoga vrata i sišli stepenicama u
četvorougaono, zgradama opkoljeno dvorište univerziteta. Odmicali su
žurnim hodom ka restoranu u univerzitetskom nasilju, u kom će večerati.
Studenti su jurcali kraj njih. Hitali su stazama između drveća i travnjaka.
Negde je svirao orkestar, sporim, beskrvnim ritmom, tipičnim za koledže i
univerzitete. Oblaci su prekrivali nebesa. Klizili su iznad njihovih glava, kao
kliperi po otvorenom moru. Vlažni, hladnjikavi vetar je duvao s reke
Potomak.
„Nekad sam bio u dubokoj depresiji. Znao sam šta mi se dešava, ali sam
bio nemoćan da išta preduzmem – znaš šta mislim. Prišao mi je profesor
Spekter. Uspeo je da razbije moju zaštitnu ljušturu. Do dana današnjeg ne
znam kako je to učinio, niti zašto se toga poduhvatio. Rekao je da je naslutio
nešto u meni. Bilo kako bilo, hteo je da mi pomogne.”
Prošli su pored bršljanom obrasle zgrade. U njoj je bio kabinet Spektera,
predsednika Škole međunarodnih studija pri Džordžtaunu. Duboko
usredsređeni muškarci u kaputima od tvida i somotskim jaknama su izlazili i
ulazili u nju.
„Profesor Spekter me je zaposlio kao nastavnika lingvistike. To je bio
pojas za spasavanje bačen davljeniku. Čeznuo sam za redom i čvrstim
osloncem. Da budem iskren, ko zna kako bih završio da ga nisam našao.
Uvideo je da me bavljenje jezikom čini srećnim. Sklonost ka stranim jezicima
je moja životna konstanta. Učenje jezika podseća na ozbiljno i temeljeno
izučavanje istorije. Obuhvata etničke sukobe, religiju, kompromise, politiku.
Mnogo toga se može naučiti iz jezika, zato što je oblikovan istorijom.”
Napustili su univerzitetsko naselje. Pošli su Trideset šestom ulicom ka
Mojrinom najomiljenijem restoranu 1789. Nalazio se u gradskoj kući. Dobili
su sto pored prozora, na drugom spratu, u sumračnoj, drvenim pločama
obloženoj, starinskoj odaji. Sveće su plamtele na stolovima, osvetljavajući
fini porculan i uglancanu srebrninu.
Born se nagnuo preko stola i tiho prozborio: „Pažljivo me slušaj, Mojra,
zato što ću ti reći nešto što veoma mali broj ljudi zna. Bornov identitet ne
prestaje da me proganja. Mari se brinula da će me odluke koje sam donosio i
dela koja sam počinio kao Džejson Born na kraju lišiti svih osećanja i da će
jednog dana Dejvid Veb u potpunosti nestati. Ne mogu to dozvoliti.”
„Džejsone, proveli smo prilično vremena zajedno, otkad smo se sastali
da raspemo Martinov pepeo. Moram ti reći da nema ni nagoveštaja da si
izgubio makar i delić svoje ljudskosti.”
Ćutke su se odmakli od stola, kad je kelner doneo piće i jelovnike. Born
reče: „Znaj da mi tvoje zapažanje mnogo znači. Upoznao sam te nedavno i
naučio da cenim tvoje mišljenje. Drugačija si od svih koje sam poznavao.”
Mojra otpi gutljajčić i vrati čašu na sto, ne skidajući pogled s Bornovih
očiju. „Hvala ti. To je veliki kompliment. Znam koliko ti je Mari značila. To
ga čini još većim.”
Born je nemo zurio u svoje piće.
Mojra pruži ruku preko uštirkanog, belog stolnjaka. „Žao mi je, sad
razmišljaš o njoj.”
Posmatrao je njenu ruku na svojoj, ali nije uzmakao. Podigao je glavu i
rekao: „U mnogo čemu sam se oslanjao na nju. U poslednje vreme mi sve to
izmiče.”
„Da li je to dobro ili loše?”
„Tako je kako je”, rekao je. „Ne znam šta da kažem.”
Znala je da ga razdire tuga. Srce joj pohrli ka njemu. Prošlo je samo
nekoliko meseci otkad ga je upoznala na bedemima Klostera. Stiskao je
bronzanu urnu s Martinovim pepelom kao da je nikad neće pustiti. Bilo bi joj
je jasno, čak i da joj Martin nije rekao, koliko su jedan drugom značili.
„Martin je bio tvoj prijatelj”, rekla je. „Rizikovao si život da bi ga
spasao. Ne pokušavaj da mi kažeš kako si ravnodušan prema njemu. Sam si
rekao da više nisi Džejson Born već Dejvid Veb.”
Osmehnuo se. „Dobro rečeno.”
Natuštila se. „Hoću da ti postavim pitanje, ali ne znam imam li prava na
to.”
Smekšao ga je na njen ozbiljni izraz. „Naravno da možeš da me pitaš,
Mojra. Samo napred.”
Duboko je udahnula i počela. „Džejsone, rekao si mi da si zadovoljan na
univerzitetu. Dobro je, ako je tako. Ali, jednako dobro znam da kriviš sebe
zato što nisi uspeo da spaseš Martina. Jedno ti mora biti jasno, ako ti nisi
uspeo da ga spaseš, niko nije mogao. Dao si sve od sebe. Sigurna sam da je i
on to znao. Pitam se, da li još misliš da si ga izneverio i da zbog toga više nisi
sposoban da budeš Džejson Born? Pitam se da li si prihvatio ponudu
profesora Spektera za rad na Univerzitetu da bi se udaljio od života kakav je
vodio Džejson Born?”
„Naravno da sam je prihvatio.” Posle Martinove smrti je ponovo odlučio
da okrene leđa životu Džejsona Borna, poterama, ubijanju, reci u kojoj je bilo
leševa koliko i u Gangu. Neprestano su ga proganjala sećanja na tužne
događaje. Senoviti obitavaoci njegovog uma bi zadržavali čvrsto obličje dok
im se ne bi približio. Tada bi se rasuli i otplovili. Za njima su ostajale izbelele
kosti onih koje je ubio i onih koji su zbog njega ubijeni. Znao je, s potpunom
sigurnošću, da Bornov identitet neće umreti dok god u njemu tinja makar i
najslabija iskra života.
Patnja mu se ogledala u očima. „Moraš da shvatiš, koliko je teško imati
dve suprotstavljene, zaraćene ličnosti. Svakim delićem sebe bih voleo da se
otresem jedne od njih.”
 Mojra upita: „Koja će to biti?”
„To je najpoganiji deo zagonetke”, reče Born. „Kad god pomislim da
sam načisto s tim, shvatim da ne znam odgovor.”
 Drugo poglavlje
Luter la Vale po televizičnosti nije zaostajao za predsednikom, iako je prešao
tek dve trećine predsednikovog životnog puta. Imao je kosu boje slame,
začešljanu prema temenu, u stilu filmskih zvezda tridesetih i četrdesetih
godina dvadesetog veka i nervozne ruke. General Kendal je, za razliku od
njega, imao četvrtastu vilicu, sitne, sumnjičave oči i ukočeno držanje oficira
od karijere. Bio je veliki i mesnat. Verovatno je igrao odbranu za Viskonsin ili
Ohajo stejt. Posmatrao je La Valea kao krilo koje očekuje uputstva od
kvoterbeka.
„Lutere”, reče predsednik, „mislim da je red da ti počneš, pošto si
insistirao na ovom susretu.”
La Vale klimnu, kao da je predsednikov šlagvort bio svršen, nepovratni
čin. „Neophodno je uspostaviti opsežnije mere bezbednosti i kontrole, posle
skorašnjeg debakla, kad je CO dozvolila infiltraciju na najvišem nivou, što je
kulminiralo ubistvom bivšeg DCO-a. Samo Pentagon to može učiniti.”
Veronika reši da se oglasi, pre nego što La Vale postigne značajniju
početnu prednost. „Molim za repliku, gospodine”, rekla je, obrativši se
predsedniku. „Skupljanje podataka preko agenata je uvek bio delokrug rada
CO-a. Raspolažemo nenadmašnom mrežom agenata na terenu. Isto se može
reći i za armiju saradnika, koju decenijama negujemo. Pentagon se oduvek
bavio elektronskom prismotrom. To su dve različite delatnosti. Zahtevaju
potpuno drugačiju metodologiju i način razmišljanja.”
La Vale se trijumfalno osmehnuo, kao da nastupa na televiziji Foks ili u
emisiji Larija Kinga. „Pogrešio bih ako bih propustio da navedem da se
obaveštajni pejzaž mnogo promenio od 2001. godine. U ratu smo. Mišljenja
sam da će ovakvo stanje u nedogled potrajati. Pentagon je zbog toga odskora
proširio polje stručnosti, stvorivši tajne OIA1 timove i specijalne snage za
izvođenje kontraobaveštajnih operacija u Iraku i Avganistanu.”
„Uz sve dužno poštovanje, gospodin La Vale i vojna mašinerija sa
preteranom revnošću ispunjavaju uočene praznine ili ih sami stvaraju.
Gospodin La Vale i general Kendal hoće da nas ubede da smo u stanju stalnog
rata, bez obzira na istinitost te tvrdnje.” Veronika izvadi fasciklu iz aktovke.
Otvorila je i počela da čita. „Ovde priloženi dokazi svedoče o njihovim
sistematskim naporima ka širenju delatnosti vojnih odreda za prikupljanje
obaveštajnih podataka izvan granica Avganistana i Iraka. Šire se na teritorije
CO-a, najčešće sa katastrofalnim rezultatima. Potkupljuju dostavljače. Bar
jednom su ugrozili tajne operacije moje službe.”
Nakon što je pregledao Veronikin dokument, predsednik reče: „Ovo su
ubedljivi podaci, Veronika. Kongres je, kako se čini, na Luterovoj strani.
Odobrio mu je dvadeset pet miliona dolara godišnje za isplatu dostavljača na
terenu i regrutovanje plaćenika.”
„To je deo problema, a ne rešenje”, ubedljivo reče Veronika. „Koriste se
propalom metodologijom OSS-a u Berlinu posle Drugog svetskog rata.
Raspolažemo brojnim i dobro dokumentovanim podacima o dostavljačima
koji su se okrenuli protiv nas. Radili su za drugu stranu, hraneći nas
dezinformacijama. Što se tiče regrutovanja plaćenika, setite se talibana i
kojekakvih muslimanskih grupa. Sve su se, do poslednjeg čoveka, u jednom
trenutku okrenule protiv nas. Danas su naši nepomirljivi neprijatelji.”
„Ima pravo”, reče predsednik.
„Ostavimo prošlost prošlosti”, gnevno će general Kendal. Posle svake
Veronikine reći je bio sve smrknutiji. „Nema nikakvih dokaza da će se iko od
novih dostavljača i plaćenika, koji su odigrali ključnu ulogu u našoj pobedi na
Bliskom istoku, ikada okrenuti protiv nas. Naprotiv, snabdevaju nas
informacijama dragocenim našim momcima na bojnom polju.”
„Plaćenici su, po definiciji, odani onom ko najviše plati”, nastavi
Veronika. „Vekovna iskustva od rimskih vremena naovamo dokazuju tu tezu.”
„Ova izmena mišljenja nikuda ne vodi.” La Vale se nervozno
promeškoljio u stolici. Bilo je jasno da nije očekivao ovako srčan otpor.
Kendal mu dade dosije. On ga bez oklevanja prosledi predsedniku. „General
Kendal i ja smo proveli gotovo dve nedelje sastavljajući predlog za
rekonstrukciju CO-a. Pentagon je spreman da pristupi izvršenju predloženog
plana, odmah nakon vašeg odobrenja, gospodine predsedniče.”
Predsednik je, na Veronikin užas, pregledao predlog. Zatim joj se
obratio. „Šta vi kažete na ovo?”
Gušila se od besa. Od početka se nalazila u lošem položaju. Nije joj
promaklo, da ovo može biti dobra životna lekcija. Ne sme verovati nikome,
čak ni navodnom savezniku. Sve dosad je mislila da uživa punu
predsednikovu podršku. La Vale je u osnovi bio portparol sekretara odbrane
Halideja, pa nije ni čudo što je imao dovoljno uticaja da sazove ovaj sastanak.
To što je predsednik zatražio od nje da razmisli o tome da Pentagon preuzme
službu bilo je uvredljivo i najiskrenije rečeno, prilično zastrašujuće iskustvo.
Uspravila se u stolici. Nije ni pogledala gnusne papire. „Gospodine, taj
predlog u najboljem slučaju smatram beznačajnim. Odbijam otvoreni pokušaj
gospodina La Valea da proširi obaveštajnu imperiju na račun OC-a. Kao prvo,
već sam objasnila da je Pentagon nepodesan za upravljanje, a da i ne
govorimo o osvajanju poverenja velikog broja naših agenata na terenu. Kao
drugo, ovo može postati opasan presedan za čitavu obaveštajnu zajednicu.
Kontrola oružanih snaga neće povećati naš potencijal za prikupljanje
informacija. Naprotiv, Pentagonovo nasleđe nepoštovanja ljudskog života,
izvođenja niza ilegalnih operacija kombinovanih s dobro dokumentovanim
finansijskim proneverama, čine tu instituciju izuzetno nepogodnim
kandidatom za otimanje nečije teritorije, naročito naše.”
La Vale je obuzdavao bes samo zbog predsednikovog prisustva.
„Gospodine, CO je u potpunom rasulu. Neophodno je da se najhitnije i
odlučno dovede u red. Ponavljam, naš plan može da stupi na snagu koliko
sutra.”
Veronika poteže debelu fasciklu sa opsežnim planovima za ustrojavanje
CO-a. Ustala je i uručila fasciklu predsedniku. „Gospodine, dužnost mi nalaže
da se vratim na najvažnije momente prethodne rasprave. Došla sam iz
privatnog sektora, iako sam služila u vojsci. CO ne vapi samo za dobrom
metlom, već i za svežom perspektivom, nezamagljenim monolitnim načinom
mišljenja koje nas je i dovelo u neodrživu situaciju.”
Džejson Born se osmehnu. „Večeras, da budem iskren, ne znam ko sam.”
Nagnuo se napred i veoma tiho prozborio, „Slušaj me. Hteo bih da izvadiš
mobilni iz torbe, ali tako da te niko ne vidi. Pozovi me. Hoćeš li?”
Mojra ga je netremice posmatrala dok je pipala po torbi u potrazi za
telefonom. Našla ga je i pritisla odgovarajuće dugme za brzi poziv. Bornov
mobilnije zazvonio. Pravio se da s nekim razgovara. Prekinuo je vezu i rekao:
„Moram da idem. Hitan slučaj. Žao mi je.”
Nastavila je da zuri u njega. „Zar ne možeš da izgledaš bar malčice
uznemireno?”, prošaptala je.
Iskrivio je usne.
„Da li zbilja moraš da ideš?”, rekla je normalnim tonom. „I to odmah?”
„Moram.” Born istrese nekoliko novčanica na sto. „Javiću ti se.”
Klimnula je pomalo zbunjeno. Pitala se šta je video ili čuo.
Born je sišao niza stepenice i izašao iz restorana. Odmah je skrenuo ulevo.
Prešao je četvrtinu bloka i ušao u radnju za prodaju keramike. Stao je tako da
može da vidi ulicu kroz stakleni izlog. Pretvarao se da posmatra činije i
poslužavnike.
Ljudi su prolazili ispred radnje – mladi par, postariji čovek sa štapom, tri
nasmejane devojke. Nije bilo čoveka koji je seo za sto u zadnjem uglu odaje
na drugom spratu, tačno devedeset sekundi nakon što su seli. Bornu je odmah
zapao za oko. Sve mu je bilo jasno kad je nepoznati zatražio sto okrenut
njima: Pod prismotrom je. Vratio se stari nemir, kakvog je iskusio kad su
Mari i Martin bili u opasnosti. Izgubio je Martina, nije hteo da ostane bez
Mojre.
Bornov unutrašnji radar je svakih nekoliko minuta pretraživao odaju za
ručavanje na drugom spratu. Nije primetio druge sumnjivce. Čekao je u
keramičkoj radnji da njegov pratilac prođe trotoarom. Izašao je nakon pet
minuta uzaludnog čekanja, hitrim korakom je prešao na drugu stranu ulice.
Potrošio je još nekoliko minuta, koristeći se uličnim svetlima, odrazima na
izlozima i automobilskim ogledalima. Ispitivao je okolinu, tragajući za
čovekom iz sale. Vratio se u restoran kad se uverio da od nepoznatog nema ni
traga ni glasa.
Popeo se na drugi sprat. Zastao je u mračnom hodniku između stepeništa
i prostora za obedovanje. Posmatrao je čoveka za stolom u pozadini.
Nepažljivi posmatrač bi zaključio da nepoznati čita sveže izdanje
Vašingtonijana, kao svaki dobar turista. Često bi pogledao na Mojrinu stranu.
Born se strese od čudne hladnoće. Nepoznati nije pratio njega, već
Mojru.
La Vale je iskoračio iz senke kad je Veronika Hart prošla poslednju proveru u
zapadnom krilu. Hodao je naporedo s njom.
„Dobro si se držala”, progovorio je ledenim glasom. „Sledeći put ću se
bolje pripremiti.”
„Neće biti sledećeg puta”, reče Veronika.
„Sekretar Halidej je uveren da će ga biti, baš kao i ja.”
Stigli su do tihog predvorja, ispod impresivne kupole i stubova.
Užurbani predsednički pomoćnici su svrhovito hitali kraj njih, u oba pravca.
Odisali su uzvišenim samopouzdanjem i ekskluzivnošću, kao hirurzi, kao
članovi kluba u kom bi ste očajnički želeli da budete, ali nikada nećete biti.
„Gde je tvoj pit bul?”, pitala je Veronika. „Ne bih se čudila da njuši
međunožja.”
„Izuzetno si drčna za nekog kome posao visi o koncu.”
 „Gospodine La Vale, budalasto je, trebam li reći i opasno, pobrkati
samopouzdanje s drčnošću.”
Izašli su iz Bele kuće i sišli niza stepenice na travnjak. Panoramski
reflektori su terali pomrčinu ka rubovima ograđenog dvorišta. Ulična svetla su
sijala u pozadini.
„Naravno, u pravu si”, reče La Vale. „Izvinjavam se.”
Veronika ga je posmatrala s neskrivenom sumnjičavošću.
La Vale se blago osmehnuo. „Iskreno žalim što smo na pogrešan način
počeli saradnju.”
Ono za čim zaista žališ, pomisli Veronika, jeste to što sam pred
predsednikom rastrgla Kendala i tebe na komade. Potpuno te razumem.
Nastavio je dok je zakopčavala kaput: „Možda smo sagledali situaciju iz
pogrešnog ugla.”
Veronika je vezivala šal preko okovratnika. „O kakvoj situaciji govoriš?”
„O propasti CO-a.”
Reka turista je tekla nedaleko od gomile teških, armiranobetonskih
antiterorističkih prepreka. Veselo su ćeretali i snimali atraktivnu rezidenciju,
pre odlaska na večeru u Mekdonalds ili Burger king.
„Čini mi se da bi smo izvukli veću korist ako bi udružili snage, umesto
što se sukobljavamo.”
Veronika mu se iskreno obratila. „Slušaj me, prijatelju. Vodi računa o
svojoj radnji, a ja ću o mojoj. Poveren mi je posao koji ću obaviti bez tvog ili
Halidejevog mešanja. Lično mi je muka od vašeg nastojanja da stalno
pomerate liniju u pesku da biste povećali svoju imperiju. CO je van vašeg
dohvata odsad pa do sudnjeg dana. Je l’ jasno?”
La Vale napući usne, kao da će da zvizne. Veoma tiho je prozborio: „Bio
bih mnogo pažljiviji da sam na tvom mestu. Hodaš po ivici noža. Jedan
pogrešan korak, neznatno oklevanje, i pašćeš. Neće biti nikog da te pridrži.”
Odgovorila je čvrstim glasom, punim samopouzdanja: „Dosta mi je
tvojih pretnji, gospodine La Vale.”
Podigao je okovratnik da bi se odbranio od vetra. „Kad me bolje
upoznaš, Veronika, znaćeš da ja ne pretim, samo iznosim predviđanja.”
 Treće poglavlje
Crno more je divlje tuklo po Leonidu Arkadinu. Natapalo ga je od glave do
cipela s čelikom ojačanim vrhovima. Dovezao se u Sevastopolj sa aerodroma
Belbek, po strahovitoj kiši. Grad je nikao oko zaliva na jugozapadnom kraju
Krimskog poluostrva, u Ukrajini. More se, u gradu blagoslovenom
suptropskom klimom, nikada ne smrzava. Sevastopolj je, još od osnivanja,
davne 422. pre Hrista, bio ključna trgovačka i vojna luka, baza ribarskih i
vojnih flotila. Osnovali su ga grčki trgovci, pod imenom Hersones. Čitava
oblast je opustela nakon propasti Hersonesa – što na grčkom znači
„poluostrvo” – sve do 1783. godine kad je na istom mestu izgrađena vojna
baza, ključno uporište carske Rusije na južnim granicama. Najveći deo
gradske istorije je vezan za vojničke podvige – ime Sevastopolj, prevedeno s
grčkog znači „slavni, uzvišeni”. Ime je zasluženo stečeno. Grad je preživeo
dve krvave opsade tokom Krimskog rata 1854-1855. godine i Drugog
svetskog rata, kad je istrpeo bombardovanje sila Osovine dugo dvesta pedeset
dana. Sevastopolj se digao iz pepela, iako je dvaput uništen. Njegovi
stanovnici su, možda i zbog toga, bili čvrsti, trezveni ljudi. Mrzeli su epohu
hladnog rata, zato što su, od 1960, vlasti SSSR-a zbog vojne baze zabranile
pristup gradu svim posetiocima. Rusi su se 1997. složili da vrate grad
Ukrajini. Tek tada je otvoren.
Arkadin je kasno po podne stupio na Primorski bulevar. Nebo je bilo
sasvim crno, izuzev tanke crvene linije na zapadnom horizontu. Luka je bila
prepuna ribarskih brodova oblog trupa i izduženih, metalnih bojnih brodova.
Rasrđeno more je tuklo po Spomeniku potopljenim brodovima, podignutom u
čast odbrane grada 1855. godine od združenih snaga Britanije, Francuske,
Turske i Sardinije. Dizao se sa postamenta od grubih, tri metra visokih
granitnih blokova u korintskom stilu, okrunjenih orlom raširenih krila.
Ponosna ptica je pognula glavu, s lovorovim vencem u kljunu. Na niskom
zidu ispred nje su visila sidra ruskih brodova, potopljenih da bi sprečili ulaz
neprijatelja u luku.
Arkadin se smestio u hotelu Oblast, gde je sve, uključujući i zidove
izgledalo kao da je od papira. Nameštaj je presvučen tkaninom gnusnih boja,
koje su se sudarale kao ogorčeni neprijatelji na bojištu. Činilo mu se da se
hotel svakog časa može preobraziti u plamteću buktinju. Pade mu na pamet da
ni po koju cenu ne sme zapaliti cigaretu u postelji.
Sišao je u prostoriju koja je služila kao predvorje hotela i zamolio
recepcionera pacovskog lika da mu preporuči mesto za obedovanje. Zatražio
je i telefonski imenik. Seo je na tvrdu stolicu pored prozora s pogledom na
Trg admirala Nahimova. Heroj prve odbrane Sevastopolja je namršteno
posmatrao Arkadina sa veličanstvenog pijedestala, kao da zna šta mu se
sprema. I ovaj grad je, poput tolikih u Sovjetskom Savezu, bio pun spomenika
prošlosti.
Arkadin baci poslednji pogled na pešake koji su pognuto napredovali
kroz kišu, pre nego što se posvetio telefonskom imeniku. Oleg Šumenko je
bilo ime koje im je Pjotr Zilber odao neposredno pre samoubistva. Arkadin je
žalio što mu se nije pružila prilika da izvuče više od Zilbera. Tražio je
Šumenka listajući telefonski imenik. Bio je prinuđen da pretpostavi da tražena
osoba ima fiksni broj, što se smatralo privilegijom van Moskve ili Sankt
Peterburga. Pronašao je pet Olega Šumenkova i vratio knjigu recepcioneru.
Bez oklevanja je iskoračio u kišni, vetroviti sumrak.
Prva tri Olega Šumenka nisu bila ni od kakve pomoći. Arkadin se svoj trojici
predstavio kao bliski prijatelj Pjotra Zilbera. Objasnio im je da nosi izuzetno
hitnu i važnu poruku, koju mora lično uručiti. Zbunjeno su odmahivali
glavom. Njihovi pogledi su govorili da nikad nisu čuli za Pjotra Zilbera.
Četvrti Šumenko je radio u Jugreftransflotu, kompaniji s najvećom
flotom brodova hladnjača u Ukrajini. Arkadinu je trebalo dosta vremena da
stigne do Šumenka, transportnog menadžera, pošto je Jugreftransrlot bio
državna firma. Komplikovane birokratske procedure su, baš kao i u starom
SSSR-u, usporavale sve poslove. Arkadinu nije bilo jasno kako u takvim
uslovima bilo šta funkcioniše.
Šumenko se konačno pojavio i odveo Arkadina do majušne kancelarije.
Izvinjavao se zbog kašnjenja. Bio je to sitni, tamnokosi muškarac, napadno
niskog čela. Podsećao je na neandertalca. Šumenko reče, nakon što se
Arkadin predstavio: „Očigledno je da razgovarate s pogrešnom osobom. Ne
poznajem Pjotra Zilbera.”
Arkadin pogleda spisak. „Ostao mi je samo još jedan Oleg Šumenko.”
„Dajte mi da vidim spisak.” Šumenko prouči spisak. „Šteta što niste
odmah došli kod mene. Prva trojica su moji rođaci. Peti, onaj kog još niste
videli, neće vam biti od koristi. Umro je. Stradao je pre šest meseci, na
ribarskom brodu.” Vratio mu je spisak. „Nije sve izgubljeno. Postoji još jedan
Oleg Šumenko. Ljudi nas stalno mešaju, iako nismo rođaci. Do zabune dolazi
zbog istog imena oca – Ivanovič. Stalno me zivkaju, zato što nema fiksni
broj.”
„Znate li gde ga mogu naći?”
 Oleg Ivanovič Šumenko pogleda na sat. „U ovo doba je na poslu. Bavi se
vinarstvom. Radi na proizvodnji šampanjca. Znam da Francuzi ne
dozvoljavaju upotrebu te reči za vina proizvedena van Šampanje.” Zacerekao
se. „Sevastopoljska vinarija i pored toga proizvodi dobar šampanjac.”
Izveo je Arkadina iz kancelarije. Otpratio ga je širokim hodnicima do
ogromnog predvorja. „Poznajete li grad, gospodin Arkadin? Sevastopolj je
podeljen u četiri kvarta. Mi smo u Gagarinskom kvartu, imenovanom po
prvom astronautu na svetu, Juriju Aleksejeviču Gagarinu. Ovo je zapadni deo
grada. Severno odavde je Nahimovska četvrt, s mamutskim suvim dokovima.
Možda ste čuli za njih. Niste? Nije važno. Istočna četvrt, daleko od vode,
poljoprivredni je deo grada. Tamo ima mnogo pašnjaka i vinograda.
Veličanstveni su, čak i u ovo doba godine.”
Prešao je preko mramornog poda do dugog šaltera iza kog je sedelo pola
tuceta zlovoljnih zvaničnika. Činilo se da nisu bog zna šta radili u poslednjih
godinu dana. Šumenko uze mapu grada od jednog od njih i nažvrlja nešto na
njoj. Uručio je Arkadinu i pokazao nacrtanu zvezdicu.
„To je vinarija.” Bacio je pogled na ulicu. „Razvedrava se. Možda će vas
sunce ogrejati dok tamo stignete.”
* * *
Born je hodao ulicama Džordžtauna. Skrivao se u gomilama kolega i
studenata koji su se šetkali tragajući za pivom, curama i momcima. Diskretno
je pratio čoveka iz restorana, koji je pratio Mojru. Povukao se u stranu i
pozvao Mojru, kad se uverio da je pod prismotrom.
„Znaš li ko bi mogao da te prati?”
„Ima nekoliko kandidata”, rekla je. „Kao prvo, moja kompanija. Rekla
sam ti da su postali paranoični otkad smo počeli sa izgradnjom postrojenja za
skladištenje tečnog gasa u Long Biču. Drugi kandidat je Nohold Enerdži. Već
šest meseci mi nude potpredsedničku fotelju. Možda žele da saznaju još nešto
o meni, da bi nastupili s primamljivijom ponudom.”
„Imaš li još neku ideju?”
„Nemam.”
Objasnio je šta treba da radi u Džordžtaunu, pod okriljem noći. Postupala
je po njegovim uputstvima. Nadzirači iz senke se bave dosadnim poslom.
Imaju svoje navike, gotovo neprimetne rituale, usvojene tokom bezbrojnih
sati dosadnog uhođenja. Ovaj je voleo da hoda unutrašnjom stranom trotoara,
verovatno da bi mogao brzo da zamakne u neki ulaz, ako se za tim ukaže
potreba.
Born je snimio navike uhode i procenio da je vreme za akciju. Gurao se
kroz gomilu, ka uhodi. Usput je nešto zapazio. Čovek nije bio sam. Drugi
pratilac se kretao paralelno s njim, na suprotnoj strani ulice. To je imalo
smisla, pogotovo ako bi se Mojra odlučila da pređe ulicu, u ovoj gužvi.
Uhoda iz restorana bi mogla da je izgubi iz vida. Ovi ljudi, ko god da su, ništa
ne prepuštaju slučaju.
Born se utopio u gomilu. Uskladio je brzinu kretanja s uhodama.
Istovremeno je pozvao Mojru. Imala je slušalicu u uvu. Tako je mogla da
prima pozive, a da ne pobudi sumnju. Dao joj je detaljna uputstva. Prekinuo
je vezu i krenuo za njenim pratiocima.
Mojra je prešla ulicu i stigla do ulice M. Osećala je golicanje na potiljku,
kao da je na nišanu atentatora. Džejson joj je rekao da je najvažnije da hoda
normalnim korakom, ni prebrzo, ni presporo. Uznemirila se kad je saznala da
je prate. S naporom je održavala iluziju, spokoja. Mnogo ljudi iz prošlosti i
sadašnjosti je moglo pratiti. Neke nije spomenula Džejsonu. Uhođenje je bilo
još zlokobnije u svetlosti činjenice da će se terminal uskoro otvoriti.
Očajnički je želela da s Džejsonom podeli jutrošnju informaciju. Saznala je da
je postrojenje za gas teroristička meta, na praktičnoj, umesto teorijskoj ravni.
Nije to mogla učiniti dok Born ne prihvati posao u kompaniji. Slovo ugovora
je obavezivalo da nikom izvan kompanije ne odaje poverljive informacije.
Skrenula je ka jugu na Trideset prvoj ulici. Išla je ka Taupat kanalu.
Prešla je trećinu bloka i stigla do vrata s diskretnom natpisom Dragulj.
Otvorila je vrata boje rubina i ušla u novi restoran na glasu. Ovde su porcije
ukrašavali penom od kefira i limuna, smrznutim suvim đumbirom i rubinskim
kriškama grejpfruta.
Slatko se osmehnula šefu sale i rekla da traži prijatelja. Objasnila mu je
da je njen prijatelj u društvu njoj nepoznatog čoveka, pre nego što je stigao da
pogleda listu rezervacija. Znala je raspored restorana, pošto ga je posetila
nekoliko puta, s Džejsonom. Na kraju druge odaje je hodnik. Na desnoj strani
hodnika su dva toaleta za oba pola! Na kraju hodnika je ulaz u sjajno
osvetljenu kuhinju, punu lonaca i tiganja od nerđajućeg čelika, bakrenih šerpi
i golemih, vrelih šporeta. Mladi ljudi su vojnički precizno jurcali kuhinjom.
Zamenici kuvara, kuvarski pomoćnici i poslastičar sa osobljem pokorno su
slušali šefa kuhinje.
Bili su toliko zauzeti radnim zadacima da nisu obraćali veliku pažnju na
Mojru. Za tili čas je izašla na zadnja vrata. U mračnoj uličici punoj kontejnera
za đubre čekao je Vajt top taksi. Motor je radio. Sela je na zadnje sedište i
krenula.
Arkadin se vozio između brda poljoprivredne četvrti Nahimovska. Zelenilo je
bilo bujno i usred zime. Prolazio je kroz obrađene njive, prošarane
šumarcima. Nebo se razvedravalo. Tamni, kišom bremeniti oblaci su se
razilazili. Ustupali su mesto visokim kumulusima. Blistali su od sunca koje se
svuda probijalo. Zlatni sjaj je prekrio hektare vinograda oko sevastopoljske
vinarije. U ovo doba godine nije bilo lišća, niti grozdova. Izuvijana,
čvornovata loza je čuvala uspavani život koji je vinariji davao misterioznu,
mitsku dimenziju. Činilo se da će uspavani vinograd oživeti posle kratke
čarobnjačke bajalice.
Gojazna žena se predstavila kao Jetnikova, neposredni pretpostavljeni
Olega Ivanoviča. Bila je prva karika u dugom lancu nadzornika u vinariji.
Imala je leđa široka koliko i Arkadinova i crveno, široko, od votke podnadulo
lice sa majušnim ustima, nosom i očima. Sve u svemu ličila je na pijanu lutku.
Uvezala je kosu po seljački. Trudila se da ostavi utisak vrlo zaposlene žene.
Zatražila je da joj Arkadin objasni razloge posete. Izvadio jednu od
velikog broja lažnih legitimacija. Predstavio se kao pukovnik USS-a,
Ukrajinske sigurnosne službe. Jetnikova se, nakon što je videla legitimaciju
USS-a smežurala kao uvela biljka i objasnila kako da pronađe Šumenka.
Arkadin je prošao kroz niz hodnika, prateći njena uputstva. Otvarao je
sva vrata, proveravajući kancelarije, ostave i priručna skladišta. Izvinjavao se
svim radnicima.
Našao je Šumenka u sobi za fermentaciju. Bio je mršav kao trska i
znatno mladi nego što je Arkadin očekivao. Nije bio stariji od trideset godina.
Imao je gustu kosu boje zlatnice. Štrčala mu je iz glave kao niz petlovih
kresti. Iz malog plejera je dopirala muzika. Britanski bend, Kjur. Arkadin je
često slušao tu pesmu po moskovskim klubovima. Iznenadilo ga je njeno
prisustvo na Krimu.
Šumenko je stajao na četiri metra visokoj rampi, nagnut iznad aparature
od nerđajućeg čelika, veličine plavog kita. Izgleda da je nešto mirisao,
najverovatnije najnoviju šaržu šampanjca. Šumenko nije utišao muziku, već je
pokazao pridošlici da se popne do njega.
Arkadin se bez oklevanja uspeo uza strme merdevine i okretno zakoračio
na rampu. Slatkasti, kvaščani miris fermentacije ga je zagolicao po
nozdrvama. Morao je da žustro protrlja nos, da ne bi kinuo. Uvežbanim okom
je premeravao okolinu, upijajući najsitnije detalja, ma koliko beznačajni bili.
 „Oleg Ivanovič Šumenko?”
Mršavi mladić odloži tablu, u koju je upisivao podatke. „Vama na
usluzi.” Nosio je loše skrojeno odelo. Gurnuo je olovku u džep na grudima,
gde ih je bilo nekoliko. „A, vi ste?”
„Prijatelj Pjotra Zilbera.”
„Prvi put čujem to ime.”
Oči su ga izdale. Arkadin pruži ruku i utiša muziku. „On je čuo za tebe,
Oleg. U stvari, smatra te prilično važnom karikom u lancu.”
Šumenko se izveštačeno osmehnu. „Ne znam o čemu govorite.”
„Došlo je do velikog nesporazuma. Traži da mu vratiš dokument.”
Šumenko zabi ruke u džepove. Nije skidao osmeh s lica. „Ponoviću.
Moram da vam…”
Arkadin posegnu za njim. Šumenko isturi desnicu sa poluautomatskim
GSh-18 pištoljem. Nišanio je Arkadina u srce.
„Hmm. Imate dobre reflekse” reče Arkadin.
„Ne mrdaj, molim te. Ko god da si, ne trudi se da mi kažeš ime, zato što
će ionako biti lažno. Nisi Pjotrov prijatelj. Sigurno je mrtav. Verovatno je
stradao od tvoje ruke.”
„To oružje ima tvrd obarač”, nastavi Arkadin, kao da ga nije slušao, „to
mi daje dodatnu desetinku sekunde.”
„Desetina sekunde je ništavna.”
„Više mi ne treba.”
Šumenko je uzmakao, baš kao što se Arkadin nadao. Povlačio se ka
zaobljenom kontejneru da bi održao bezbedno rastojanje. „Žalim zbog
Pjotrove pogibije, ali ću čuvati mrežu po cenu života.”
Povukao se još više, kad je Arkadin zakoračio prema njemu.
„Platforma je prilično visoka, zato ti savetujem da se okreneš, siđeš niz
merdevine i nestaneš u slivniku iz kog si izmileo.”
Šumenko se, u povlačenju, desnom nogom okliznuo u barici kvasca,
koju je Arkadin odmah spazio. Desno koleno popusti, a ruka s pištoljem pođe
nagore, u refleksnom pokušaju da održi ravnotežu.
Arkadin je dugim korakom prodro u odbrambenu zonu protivnika.
Pokušao je da dohvati pištolj i promašio. Potkačio je Šumenka pesnicom po
desnom obrazu. Bacio je mršavka na obli kontejner, u prostor između dve
poluge. Šumenko zamahnu rukom u horizontalnom luku i pogodi Arkadina u
podnožje nosa, cevi pištolja. Raskrvario ga je.
Arkadin ponovo posegnu za poluatomatskim pištoljem. Dva čoveka se
uhvatiše u koštac, priljubljeni uz zakrivljeni lim od nerđajućeg čelika.
Šumenko je pokazao zapanjujuću snagu za tako mršavog čoveka. Bio je vičan
borbi bez oružja. Blokirao je svaki Arkadinov udarac. Bili su blizu, nadohvat
ruke. Udovi su im se brzo kretali – ruke, laktovi, podlaktice, čak i ramena su
proizvodila bol ili su blokirala udarce, smanjujući ga.
Arkadin je lagano nadvladavao protivnika. Šumenko je pomoću
dvostruke varke uspeo da prisloni dršku pištolja uz Arkadinovo grlo. Gurao
ga je pomažući se polugom, s namerom da mu zdrobi dušnik. Jedna od
Arkadinovih ruku se zaglavila između njihovih tela. Drugom je udarao
Šumenka postrance. Nije imao pomoć poluge, pa su njegovi udarci činili malo
ili nimalo štete. Pokušao je da ga udari u bubreg, ali se Šumenko izmakao,
tako da ga je pogodio u kuk.
Šumenko je koristio svoju prednost. Gurnuo je Arkadina preko ograde.
Pokušao je da, pomoću pištolja i telesne mase, baci protivnika s rampe.
Tamne trake zaploviše ispred Arkadinovih očiju, znak da mozak gubi
kiseonik. Potcenio je Šumenka. Platiće za tu grešku.
Zakašljao se i zakrkljao. Pokušavao je da diše. Pomerio je slobodnu ruku
uz protivnikov sako. Šumenko, rešen da ubije uljeza, pomisli da Arkadin čini
poslednji, uzaludni pokušaj da oslobodi zaglavljenu ruku. Bio je potpuno
zatečen kad mu je uljez izvadio olovku iz džepa na grudima, da bi mu je zario
u levo oko.
Šumenko smesta odstupi. Arkadin uhvati pištolj, koji je ispao iz
protivnikove obamrle ruke. Ranjenik skliznu na platformu. Arkadin ga je
zgrabio za košulju. Kleknuo je pored njega da bi mu se uneo u lice.
„Dokument”, rekao je. Šumenko je drhtao. „Oleže Ivanoviču, slušajte
me. Gde je dokument?”
Ranjenikovo zdravo oko zablista od suza. Usne su mu se sporo micale.
Arkadin ga protrese, tako da je zajaukao od bola.
„Gde je?”
„Prosleđen je.”
Arkadin je morao da sagne glavu da bi čuo Šumenkov šapat, zbog glasne
muzike. Kjur je ustupio mesto Sijuks end benšis.
„Kako misliš prosleđen je?”
„Nastavio je put dostavnim kanalom.” Šumenkove usne se iskriviše u
nešto nalik osmehu. „Nisi to hteo da čuješ prijatelju Pjotra Zilbera, zar ne?”
Treptanjem je otro suze iz nepovređenog oka. „Sagni se malo bliže da ti
kažem tajnu, inače će ovo biti kraj tvog poduhvata.” Olizao je usne kad je
Arkadin ispunio njegov zahtev. Sunuo je glavom napred i zagrizao Arkadina
za resicu uva.
Ubica je automatski reagovao. Nabio je cev poluautomatika Šumenku u
usta i povukao okidač. U istom trenutku je shvatio koliko je pogrešio.
Procedio je: „Sranje!”, na šest različitih jezika.
 Četvrto poglavlje
Born je duboko zašao u senke prekoputa restorana Dragulj. Posmatrao je kako
dva muškarca izlaze napolje. Nervozni izrazi lica su mu govorili da im je
Mojra izmakla. Udaljavali su se. Jedan od njih je razgovarao mobilnim.
Zastao je da nešto pita kolegu. Zatim je nastavio telefonski razgovor. Dvojac
je stigao do ulice M. Razgovor se završio, pa onaj s telefonom vrati aparat u
džep. Čekali su na uglu, posmatrajući zgodne devojke, koje su prolazile pored
njih. Nisu se opustili, već su stajali pravi kao strele, s rukama na videlu.
Izgleda da su čekali da ih neko pokupi. To je pametna odluka u noći kao što je
ova, kad je teško naći mesto za parking, a saobraćaj u ulici M gust kao sirup.
Born nije imao automobil. Obazreo se oko sebe i primetio biciklistu na
Trideset prvoj ulici. Vozio je stazom uz reku, po kojoj su nekad konji vukli
barže. Biciklista se trudio da zaobiđe gužvu. Born mu je presekao put.
Biciklista stade uz kratki krik iznenađenja.
„Potreban mi je bicikl”, reče Born.
„Znaš šta, ortak, prokleto teško ćeš ga dobiti”, reče biciklista, teškim
britanskim akcentom.
Crni dženeral motors džip se zaustavio na uglu Trideset prve i M ulice,
tačno ispred dvojice muškaraca.
Born gurnu četiri stotine dolara biciklisti u ruku. „Daj mi ga, i to
odmah.”
Mladić je kratko vreme posmatrao novac. Sišao je s bicikla, rekavši:
„Samo izvoli.”
Dodao je šlem Bornu kad se ovaj uspeo u sedlo. „Trebaće ti, ortak.”
Dvojica muškaraca su nestala u unutrašnjosti džipa. Vozilo se vratilo u
gusti saobraćaj. Born krenu za njim. Ostavio je zbunjenog biciklistu za
sobom.
Stigao je do ugla i skrenuo u ulicu M. Dženeral motors džip je bio tri
automobila ispred njega. Born je hitro promicao između automobilskih
kolona. Nastojao je da ne zaostane za džipom. Na raskrsnici s tridesetom
ulicom su naleteli na crveno svetlo. Born je morao da spusti jednu nogu. Zbog
toga je zaostao kad je džip poskočio napred pre nego što se upalilo zeleno
svetlo. Džip je, uz urlik motora, pohitao ispred ostalih vozila. Born pojuri za
njim. Bela tojota se približavala raskrsnici s Tridesetom ulicom. Išla je pravo
na njega pod uglom od devedeset stepeni. Morao je da potraži spas na
trotoaru. Naterao je gomilu pešaka na uzmak. Počastili su ga salvom psovki i
pretnji. Tojota ga je, uz gnevnu riku sirene, za dlaku promašila i skrenula u
ulicu M.
Born je nadoknađivao prednost dženeral motors džipa, usporenog gustim
saobraćajem. Stigao je do raskrsnice Dvadeset devete ulice i Pensilvanijske
avenije. U blizini semafora je video kako džip oštro dodaje gas. Znao je da je
primećen. Problem s biciklom, pogotovo s onim koji izaziva metež na
raskrsnici i prolazi kroz crveno svetlo, je što je izuzetno upadljiv. Upravo to je
želeo da izbegne.
Born odluči da spase šta se spasti može. Odbacio je svaku opreznost i
krenuo za džipom koji je jezdio Pensilvanijskom avenijom. Dobra vest je što
je gužva sprečavala da džip odmakne. Još jedna dobra vest: približavao se
crvenom svetlu na semaforu. Znao je da će džip proći na crveno. Provlačio se
između automobila. Pohitao je još brže i prošao crveno svetlo odmah za
džipom. Gomila pijanih tinejdžera je pošla pešačkim prelazom, baš kad je on
prolazio preko njega. Presekli su mu put. Bili su veoma bučni, stoga
verovatno nisu čuli ili nisu marili na Bornov uzvik upozorenja. Morao je da
oštro okrene upravljač u desno. Prednjom gumom je udario u ivičnjak. Bicikl
je poleteo uvis. Ljudi su se u strahu razbežali ispred njega, kao ispred živog
projektila. Nastavio je dalje. Išao je pravo na grupu sitne dečice. Stisnuo je
kočnice, ali bez primetnog učinka. Nalegao je udesno i oborio bicikl. Pocepao
je desnu nogavicu i proklizao po betonu.
„Kako vam je?”
„Zar niste videli crveno svetlo?”
„Mogao si da pogineš ili da ubiješ nekog!”
Gomila ga je okružila sa svih strana. Slušao je mnoštvo gnevnih i
zabrinutih glasova. Neki ljudi su pokušavali da mu pomognu da se iskobelja
ispod bicikla. Born im se zahvalio i ustao. Pretrčao je nekoliko stotina metara
niz ulicu, ali je džip nestao.
Arkadin je preturao po džepovima Olega Ivanoviča Šumenka, sipajući
najgnusnije kletve. Samrtnik se grčio na krvlju poprskanoj platformi duboko
unutar sevastopoljske vinarije. Pitao se kako je mogao da bude tolika budala.
Učinio je baš ono što je Šumenko hteo, što će reći, ubio ga je. Izabrao je smrt
da ne bi odao ime sledeće karike u informativnom lancu Pjotra Zilbera.
Gajio je nadu da će ga nešto na lešu upraviti u željenom pravcu.
Napravio je gomilicu novčića, banknota, čačkalica i sličnog đubreta. Pažljivo
je pregledao svaki komadić papira, ali ni na jednom nije našao ime ili adresu,
samo listu hemikalija. Procenio je da se radi o sredstvima za fermentaciju i
periodično čišćenje cisterni.
Šumenko je imao neugledan, tanušan novčanik. U njemu je pronašao
fotografiju starijeg nasmejanog para koji se smešio suncu i kameri. Arkadin je
pretpostavljao da se radi o njegovim roditeljima. Pronašao je i kondom u
izlizanoj futroli, vozačku i saobraćajnu dozvolu, člansku kartu jedriličarskog
kluba, menicu na deset hiljada grivni – nešto manje od dve hiljade američkih
dolara – dva računa, jedan iz restorana i staru fotografiju nasmejane devojke.
Strpao je račune, jedine obećavajuće tragove u džep i slučajno okrenuo
menicu. Na poleđini je pisalo Devra, oštrim, šiljatim, ženskih rukopisom.
Arkadin htede da nastavi potragu. U tome ga je sprečio elektronski cvrkut i
glas Jetnikove. Osvrnuo se oko sebe i ugledao staromodni voki-toki, obešen o
ogradu. Gurnuo je papire u džep i pohitao duž rampe. Kliznuo je niz
merdevine i izašao iz prostorije za fermentaciju šampanjca.
Šumenkova šefica, Jetnikova, marširala je prema njemu kroz lavirint
hodnika, kao prethodnica Crvene armije na prilazu Varšavi. Izdaleka se videlo
koliko je ozlojeđena. Njegovi ukrajinski papiri su, za razliku od ruskih, bili
veoma tanki. Mogli su da prođu na prvi pogled, ali bi ga svaka provera
razotkrila.
„Zvala sam sedište USS-a u Kijevu. Proverili su vas, pukovniče.”
Nestalo je svake servilnosti. Govorila je jetkim, neprijateljskim tonom. „Ili ko
god da si.” Uzdigla se na prste kao jež, spreman za borbu. „Nikad nisu
čuli…”
Zacvilela je kad joj je pokrio usta rukama i snažno udario u stomak. Pala
mu je u naručje kao krpena lutka. Odvukao je do prve ostave. Otvorio je
vrata, gurnuo je unutra i ušao za njom.
Jetnikova je ležala na podu. Lagano je dolazila sebi. Odmah je počela da
besni. Klela ga je i pretila najgorom kaznom zbog maltretiranja. Arkadin je
nije čuo. Nije je ni video. Pokušavao je da potisne prošlost, ali mu to ni ovog
puta nije uspelo. Sećanja su ovladala njime. Obuzela su ga i odelila od
stvarnog sveta. Uvele su ga u sneno stanje, kao droga. Tokom godina se
srodio s njime kao s bratom blizancem.
Kleknuo je preko Jetnikove. Izbegao je njene udarce i zube i izvukao
skakavac iz kanija, vezanih za list noge. Strah je konačno osvanu na
šefičinom licu, kad je ugledala dugu, tanku oštricu. Izbečila se i raširila oči,
instinktivno podigavši ruke.
„Zašto to radiš?”, povikala je. „Zašto?”
 „Zbog onog što si mi učinila.”
„Šta? Šta sam ti učinila? Ja te i ne poznajem!”
„Ali ja tebe poznajem.” Arkadin odgurnu ženine ruke. Zatim se dade na
posao.
Vid mu se povratio nekoliko trenutaka kasnije. Posao je bio gotov.
Ispustio je dugi, drhtavi uzdah, kao da će se tako rešiti posledica mentalnog
anestetika. Zurio je u obezglavljeni leš. Setio se nečeg i šutnuo glavu u ćošak,
pun prljavih krpa. Lobanja se na trenutak zaljuljala kao brod na okeanu. Učini
mu se da su oči sive od starosti. Shvatio je da je po njima popala prašina.
Olakšanje za kojim je toliko žudeo ponovo mu je izmaklo.
„Ko su oni?”, pitala je Mojra.
„Teško je reći”, rekao je Born. „Nisam uspeo da saznam. Pomoglo bi mi,
ako bi mogla da mi kažeš zašto te prate.”
Mojra se namršti. „Pretpostavljam da to ima veze sa terminalom za
istovar tečnog gasa.”
Sedeli su jedno uz drugo u Mojrinoj dnevnoj sobi, maloj udobnoj
prostoriji u džordžtaunovskoj kući od crvene cigle na Kembridžu, pored
Dabarton Ouksa. Vatra je pucketala u kaminu od cigle. Na stočiću za kafu
pred njima je bio espreso i brendi. Platnom presvučena sofa je bila dovoljno
duboka da se Moja savije u njoj. Imala je meke naslone za ruke. Zadnji naslon
je sezao do vrata
„Jedno ti mogu reći”, reče Born, „pratili su te profesionalci.”
„To ima smisla”, rekla je. „Svaka suparnička kompanija bi unajmila
najbolje moguće ljude. To ne znači da sam u opasnosti.”
Borna žacnu sećanje na Mari. Uspeo je da pažljivo, gotovo sa
strahopoštovanjem, potisne neprijatno osećanje.
„Hoćeš li još espresa?”, rekla je Mojra.
„Svakako.”
Pružio joj je šolju. Nagnula se napred, u lakom džemperu sa izrezom u
obliku slova V. Velikodušni izrez je otkrio vrhove čvrstih grudi. U tom
trenutku je presrela njegov pogled. Vragolasto ga je odmerila.
„O čemu razmišljaš?”
„Verovatno o istoj stvari kao i ti.” Ustao je i pogledom potražio kaput.
„Mislim da je najbolje da pođem.”
 „Džejsone…”
Zastao je. Svetlost lampe je njenoj koži davala zlatasti ton. „Nemoj da
ideš”, rekla je. „Ostani. Molim te.”
Odmahnuo je glavom. „I ti i ja znamo da to nije najbolja ideja.”
„Ostani samo večeras. Ne želim .da ostanem sama, ne posle tvog
otkrića.” Blago je zadrhtala. „Nekad sam bila hrabra, ali ja nisam ti. Podilaze
me žmarci kad pomislim da me prate.”
Ponudila mu je šolju espresa. „Volela bih da spavaš ovde, ako će ti tako
biti lakše. Sofa je prilično udobna.”
Born se osvrnuo na tople, kestenom obložene zidove, tamne drvene
kapke, vaze i činije s cvećem rubinske boje. Na ormanu od mahagonija je
stajala ahatna kutija na zlatnim nogama. Pored nje je kucao mali bronzani
brodski sat. Fotografije francuskog sela u leto i jesen probudiše u njemu tugu
i nostalgiju. Nije znao poreklo tih osećanja. Bezuspešno je tragao za
sećanjima. Njegova prošlost je bila jezero crnog, neprozirnog leda. „Izgleda
da jeste.” Prihvatio je ponuđenu šolju i seo pored nje.
Stavila je jastuk na grudi. „Hoćeš li da razgovaraš o onom što čitavo
veće zaobilazimo?”
„Nisam pričalica.”
Osmehnula se širokim, punim usnama. „Ko od vas dvoje nije pričalica,
Dejvid Veb ili Džejson Born?”
Nasmejao se i gucnuo espreso. „Šta ako ti kažem da to važi za obojicu?”
„Rekla bih ti da lažeš.”
„Ne možemo to da dozvolimo, zar ne?”
„Izbor nije na meni.” Čekala je, oslonivši obraz na ruku. Nastavila je,
kad je shvatila da ništa neće reći. „Molim te, Džejsone. Pričaj sa mnom.”
Spopao ga je davnašnji strah od zbližavanja. Istovremeno je osetio neko
otapanje, duboko u nutrini. Kao da je smrznuto srce počelo da se otapa. Dugo
godina se pridržavao gvozdenog pravila i izbegavao bliskost s drugim
ljudima. Aleks Konklin je ubijen, Mari je umrla, Martin Lindros nije uspeo da
se oslobodi Miran Šah. Stari prijatelji i prva ljubav, svi su nestali. Iznenadio
se, kad je shvatio da ga nijedna žena sem Mari nije privlačila. Dosad je
uspešno gušio osećanja, ali sad to nije mogao. Ko je zaslužan za to? Dejvid
Veb ili Mojra? Tako je snažna i samouverena. U njoj je prepoznao srodnu
dušu, nekog ko posmatra svet iz njegovog, autsajderskog ugla.
 Pogledao je u oči i poverio ono što ga je tištilo. „Svi s kojima se zbližim
umiru.”
Uzdahnula je i položila ruku, preko njegove. „Ja neću umreti.” Mojrine
krupne tamnosmeđe oči su blistale pod svetlošću lampe. „Bilo kako bilo, nije
tvoj posao da me štitiš.”
Evo još jednog razloga zbog kog ga toliko privlači. Hrabra je. Na svoj
način je ratnica u duši.
„Reci mi istinu, molim te. Da li si istinski srećan na univerzitetu?”
Born je grozničavo razmišljao. Unutrašnji sukob je dostigao vrhunac.
„Mislim da jesam.” Dodao je, posle neznatne pauze: „Mislio sam da jesam.”
Zlatni sjaj je prožimao sećanja na njegov život s Mari. Nje više nema.
Taj život pripada prošlosti. Posle njenog odlaska je morao da se suoči s
užasavajući pitanjem: Šta je Dejvid Veb bez nje? Više nije bio porodični
čovek. Sad mu je bilo jasno da je uspeo da podigne decu, samo zahvaljujući
njenoj ljubavi i pomoći. Prvi put je shvatio pravo značenje povratka na
univerzitet. Nastojao je da se vrati izgubljenom zlatnom dobu, životu s Mari.
Nije samo izbegavao da ne razočara profesora Spektera, već i Mari.
„O čemu razmišljaš?”, progovori Mojra mekim glasom.
„Ni o čemu”, rekao je.
Neko vreme ga je posmatrala. Klimnula je. „Dobro de.” Ustala je,
sagnula i poljubila u obraz. „Namestiću sofu.”
„Ne moraš, samo mi reci gde je posteljina.”
Pokazala je. „Tamo je.”
Klimnuo je.
„Laku noć, Džejsone.”
„Videćemo se ujutru. Ali veoma rano. Treba da…”
„Znam. Treba da doručkuješ s Dominikom Spekterom.”
Born je ležao na leđima, s rukom ispod glave. Bio je umoran. Nije bio siguran
da će brzo zaspati. Prošao je čitav sat otkad je ugasio svetlo, činilo mu se da
je san hiljadu kilometara daleko. Posmatrao je kako se crveno-crni ostaci
vatre naizmenice razgorevaju i gasnu. Posmatrao je trake svetla propuštenog
kroz kapke, kao da se nada da će ga odvesti do dalekih mesta, u njegovom
slučaju, do prošlosti. Na mnogo načina je podsećao na osobu amputirane
ruke, koja još oseća odsečeni ud. Izluđivala ga je pomisao na sećanja van
domašaja, kao svrab na nedostupnom mestu. Toliko je želeo da se ničega ne
seća, što je Mojrinu ponudu činilo još izazovnijom. Pomisao na novi početak,
neopterećen tugom i gubitkom, bila je gotovo neodoljiva. Uvek je bio u
središtu sukoba. To je važilo za najveći deo njegovog života, bez obzira da li
je bio Dejvid Veb ili Džejson Born. A opet, dopadalo se to njemu ili ne,
njegova prošlost je bila tu, vrebala ga je kao vuk u noćnom lovu. Kad bi samo
mogao posegnuti iza misteriozne prepreke podignute u njegovom umu. Po ko
zna koji put se pitao, kakve strašne traume su ga morile u prošlosti, kad se um
od njih tako štitio. Krv mu se ledila u žilama pri pomisli da odgovor na to
pitanje počiva u njegovom umu, u obličju nesavladivog demona.
„Džejsone?”
Vrata Mojrine sobe bila su otvorena. Oštrim pogledom je, uprkos
pomrčini, razabrao da mu se približava. Čuo je tapkanje bosih nogu.
„Ne mogu da zaspim”, rekla je muklim glasom. Zastala je na nekoliko
koraka od kauča. Nosila je svilenkasti, bogato izvezeni bade mantil, s trakom
oko pojasa. Komotna odeća je isticala njezine obline. Izvesno vreme su ćutali.
„Slagala sam te”, tiho je prozborila. „Neću ti dopustiti da spavaš.”
Born se osloni na lakat. „I ja sam te lagao. Mislio sam na ono što sam
nekad imao i shvatio da se očajnički držim uspomena. Gotovo je s tim, Mojra.
To vreme je netragom nestalo. Ne želim da te izgubim.”
Neznatno se pomerila, tračak svetlosti osvetli suze u njenim očima.
„Nećeš, Džejsone. Obećavam ti.”
Prekrila ih je tišina, posebnog kvaliteta. Bila je tako duboka, da im se
činilo da na svetu nema nikog izuzev njih dvoje.
Konačno je pružio ruku. Prišla mu je. Ustao je iz postelje i uzeo u
naručje. Mirisala je na limun i geranijum. Podigla je glavu kad je zario prste u
njenu gustu kosu i stisnuo šaku. Usne im se spojiše. Srce mu se oslobodilo još
jednog sloja leda. Ustuknuo je kad je, posle dugo vremena, osetio njene ruke
na bokovima.
Odvezala je pojas i izronila iz bade-mantila. Golo meso zasja
prigušenom, zlatastom nijansom. Imala je široke bokove i dubok pupak. Na
njenom telu nije bilo ničeg što mu se nije dopadalo. Uhvatila ga je za ruku i
povela ka postelji. Bacili su se jedno na drugo kao izgladnele životinje.
Born je sanjao da stoji na prozoru Mojrine spavaće sobe i viri kroz
drvene kapke. Ulična svetlost je obasjavala trotoare i kolovoz, praveći duge,
iskrivljene senke. Jedna od tih senki se, pred njegovim očima, podiže s asfalta
i zaputi ka njemu, kao da je živa i sposobna da ga vidi kroz razmaknute
daščice.
Otvorio je oči. Trenutno i nepovratno je prekoračio graničnu liniju
između sna i jave. San mu je još ispunjavao um. Srce mu je tuklo mnogo brže
nego što bi trebalo.
Mojra je prebacila ruku preko bokova. Pomerio je, pre nego što se tiho
otkotrljao iz postelje. Go golcat je otapkao do dnevne sobe. Na ognjištu je
zatekao hladnu, sivu gomilu pepela. Brodski sat je kucao, primičući se
četvrtom času posle ponoći. Prišao je prozoru i pogledao napolju, baš kao u
snu. Svetlost je, baš kao u snu, bacala iskrivljene senke po pločniku i ulici.
Nije bilo saobraćaja. Sve je bilo tiho i mirno. Trebalo mu je minut ili dva da
opazi brzi, gotovo neuhvatljivi pokret, kao da je neko ko je dugo stajao počeo
da se prebacuje s noge na nogu. Strpljivo je čekao da vidi da li će se kretanje
nastaviti. Umesto toga, svetlo je obasjalo mali oblačić izdahnutog vazduha,
koji je odmah nestao.
Brzo se obukao. Iskrao se iz kuće kroz prozor sa strane, zaobilazeći
prednja i zadnja vrata. Bilo je veoma hladno. Zadržao je vazduh, da ne bi
oblačićem izdao svoje prisustvo, kao nadzirač.
Zastao je nadomak ugla zgrade i oprezno provirio iza zida od cigle.
Ugledao je nečije rame, ali na pogrešnoj visini. Bilo je tako nisko da je Born
pomislio da ih neko dete uhodi. Nije se mrdalo. Pomešao se sa senkama i
krenuo niz Tridesetu ulicu. Skrenuo je levo kod Dent Plejsa, paralelno s
Kembridž Plejsom. Na kraju bloka je skrenuo levo u Kembridž, Mojrin blok.
Video je uhodu. Čučao je između dva parkirana automobila, prekoputa
Mojrine kuće.
Nalet vlažnog vetra natera uhodu da se skupi i uvuče glavu među
ramena. Born iskoristi priliku i pređe ulicu. Našao se na nadziračevoj strani.
Hodao je žustro i tiho. Uhoda ga je prekasno opazio. Još je okretao glavu kad
ga je Born uhvatio za zadnji deo jakne i bacio preko haube parkiranog
automobila.
Našao se na svetlu. Born ugleda crno lice. U deliću sekunde je
prepoznao mladića. Jednim pokretom ga je uspravio. Povukao ga je u senke,
daleko od radoznalih očiju.
„Isuse Hriste, Tajrone”, rekao je, „šta, dođavola, radiš ovde?”
„Ne mogu da ti kažem.” Crni mladić je zvučao kiselo, možda zato što je
otkriven.
 „Kako to misliš, ne možeš da mi kažeš?”
„Potpisao sam obavezujući ugovor, eto zašto.”
Born se namrštio. „Deron te ne bi naterao da potpisuješ tako nešto.”
Deron je bio falsifikator umetničkih dela. Born se koristio njegovim uslugama
i ponekad od njega nabavljao jedinstvene nove tehnologije i oružja s kojima
je falsifikator eksperimentisao.
„Doan više ne radi za Derona.”
„Ko te je naterao da potpišeš ugovor, Tajrone?” Born zgrabi mladića za
prednji deo jakne. „Za koga radiš? Nemam vremena da se igram s tobom.
Odgovori mi!”
„Ne mogu.” Tajron je mogao da bude đavolski tvrdoglav kad se zainati.
To je bila posledica odrastanja na ulicama sirotinjskih predgrađa
severoistočnog Vašingtona. „Ali, dobro. Mislim da mogu da te odvedeni tamo
gde ćeš sam videti.”
Odveo je Borna do bezimene uličice iza Mojrine kuće. Stao je pored
neupadljivog ševija. Isprednjačio je i kucnuo po vozačkom prozoru. Prozor se
spustio. Mladić se sagnuo da popriča s nekim unutra. Born ga je gurnuo u
stranu da bi pogledao Tajronovog sagovornika. Zapanjio se. Za volanom je
sedela Soraja Mur.
 Peto poglavlje
„Nadziremo je gotovo deset dana”, reče Soraja.
„CO?”, reče Born. „Zašto?”
Sedeli su u ševiju. Soraja je uključila motor da bi zagrejala kabinu.
Poslala je Tajrona kući, iako je iz njegovog ponašanja bilo jasno da želi da
ostane da bi je zaštitio. Objasnila mu je da može da ide i da za nju radi na
osnovu privatnog dogovora. Mladić je bio njena tajna specijalna jedinica,
jačine jednog čoveka.
„Znaš da ti to ne mogu reći.”
„Grešiš. Tajron mi ne može reći, ali ti možeš.”
Born je sarađivao sa Sorajom. Sastavili su misiju za spasavanje Martina
Lindrosa, osnivača i direktora Tajfuna. Bila je jedna od malobrojnih agenata
CO-a s kojima je sarađivao na terenu. Oba puta u Odesi.
„Pretpostavljam da mogu”, priznade Soraja, „ali neću, zato što ste ti i
Mojra po svemu sudeći bliski.”
Zurila je kroz prozor na praznu, blistavu ulicu. Krupne, tamnoplave oči i
agresivni nos su gospodarili smelim licem arapskih crta, boje cimeta.
Okrenula se prema njemu, tako da je Born mogao da vidi koliko joj je
mrska pomisao na otkrivanje informacija CO-a.
„Novi šerif je u gradu”, reče Soraja. „Zove se Veronika Hart.”
„Da li si čula za nju?”
„Nisam, baš kao i ostali.” Slegnula je ramenima. „Prilično sam sigurna
da je zbog toga i dovedena. Došla je iz privatnog sektora, iz Blek rivera.
Predsednik je nabavio novu metlu, da počisti nered koji smo stvorili, da reši
probleme koji su kulminirali ubistvom Starog.”
„Kakva je?”
„Rano je za donošenje sudova, ali sam u jedno sigurna: Mnogo je bolja
od alternative.”
„Od koga?”
„Od sekretara odbrane Halideja, koji godinama pokušava da proširi svoj
domen. Deluje preko Lutera la Valea, imperatora pentagonskih obaveštajaca.
Kruže glasine da je La Vale hteo da prigrabi posao direktora OC-a od
Veronike Hart.”
„Pobedila ga je u tom odmeravanju snaga”, klimnu Born. „Ta činjenica
govori njoj u prilog.”
Soraja izvadi paklicu lambert end bailer cigareta i zapali jednu.
„Kad si stekla tu naviku?”, pitao je Born.
Soraja delimično spusti prozor. Izdahnula je oblačić dima u sve bledu
noć. „Pušim otkad sam unapređena u šefa Tajfuna.”
„Čestitam.” Bio je impresioniran. „Taj podatak me suočava s velikom
zagonetkom. Šta direktorka Tajfuna traži u timu za prismotru u četiri ujutru?
Mislio sam da je to posao za nekog na mnogo nižem položaju u lancu ishrane
OC-a.”
„Bio bi, u normalnim okolnostima.” Soraja ponovo izdahnu plavi dim
kroz prozor. Bacila je ostatak cigarete. Okrenula se ka Bornu. „Nova šefica mi
je rekla da se lično pobrinem za ovo. Izvršavam naređenje.”
„Čemu sva ta obaveštajna aktivnost oko Mojre? Ona je civil.”
„Možda jeste”, reče Soraja, „a možda i nije.” Krupnim očima je upijala
Bornove reakcije. „Kopala sam po gomili kancelarijskih i-mejlova i
telefonskih razgovora prikupljenih u poslednje dve godine. Našla sam neke
nepravilnosti, o kojima sam obavestila novu direktorku.” Zastala je na kratko,
kao da ne zna kako da nastavi. „Neke od nepravilnosti se tiču Martinovog
privatnog saobraćanja s Mojrom.”
„Hoćeš da kažeš da joj je poverovao službene tajne CO-a?”
„Najiskrenije, nisam sigurna. Razgovori su doterivani. Sastavljani su i
pojačavani elektronskim putem. Neke reči su izvitoperene, druge su
pomešane. Jasno je da su radili na nečemu, zaobilazeći uobičajene CO
kanale.” Uzdahnula je. „Možda joj je samo pomagao oko bezbednosti na
novim projektima Nekstgen enerdži solušensa. Hartova je, posle niza
sigurnosnih provala koje su nas zadesile u poslednje vreme, rekla da ne
možemo zanemariti mogućnost da je Mojra u tajnosti radila za Martinu
nepoznatu organizaciju.”
„Hoćeš da kažeš da mu je krišom izvlačila informacije. Teško mi je da
poverujem u to.”
„Dobro. Sad znaš i ono što nisam htela da ti kažem.”
„Hteo bih da vidim te podatke.”
 „Za to ćeš morati da se obratiš direktorki lično. To ti, onako najiskrenije,
ne bih preporučila. U CO-u još ima operativaca na visokom nivou koji te
smatraju krivim za smrt Starog.”
„To je besmisleno”, reče Born. „Nemam ništa s njegovom pogibijom.”
Soraja prođe rukom kroz gustu kosu. „Ti si doveo Karima al Džamila u
CO, misleći da je on Martin Lindros.”
„Izgledao je kao Martin. Govorio je kao on.”
„Jemčio su za njega.”
„Baš kao i falanga CO psihijatara.”
„Ti si laka meta. Rob Bat, nedavno unapređen za zamenika direktora,
kolovođa je grupe agenata uverenih da si šizofrenik i nepouzdan, nasilju sklon
agent. Prenosim ti njihove ocene.”
Born na trenutak zatvori oči. Izgleda da mu je suđeno da doveka sluša
takve optužbe. „Izostavila si još jedan razlog koji me čini lakom metom. Ja
sam ostatak ere Aleksa Konklina. Uživao je poverenje Starog i ničije drugo.
Najviše zato što niko nije znao čime se bavi, pogotovo u okviru programa koji
me je iznedrio.”
„To je još jedan razlog da ostaneš u senci.”
Born pogleda kroz prozor. „Zakazao sam sastanak za doručkom.”
Soraja ga je uhvatila za ruku kad se spremio da izađe iz auta.
„Najiskrenije ti savetujem da se držiš dalje od ovoga, Džejsone.”
„Cenim tvoju brigu.” Nagnuo se ka njoj. Nežno je poljubio u obraz.
Prešao je ulicu i nestao u senkama.
Otvorio je mobilni telefon, čim je izmakao iz njenog vidokruga. Ukrao
ga je, dok je ljubio. Brzo je pronašao broj Veronike Hart i pozvao novu
direktorku. Pitao se da li spava. Odgovorila je gotovo odmah, kao da je bdela
pored aparata.
„Kako se odvija prismotra?” Imala je bogat, slastan glas.
„Hteo sam da razgovaramo o toj akciji.”
Kratko je oklevala, pre nego što je odgovorila. „Ko je to?”
„Džejson Born.”
„Gde je Soraja Mur?”
 „Soraja je dobro, direktorka. Morao sam da stupim u kontakt s tobom,
nakon što sam provalio prismotru. Soraja nije htela da sarađuje.”
„Zbog toga si ukrao telefon.”
„Hteo bih da se sastanem s tobom”, reče Born. Nije imao mnogo
vremena. Soraja će svakog časa potražiti telefon. Shvatiće da je odžepario i
poći za njim. „Hteo bih da vidim dokaze koji su te naveli da staviš Mojru
Trevor pod prismotru.”
„Ne volim kad mi neko naređuje šta da radim, naročito kad je u pitanju
odmetnuti agent.”
„Sastaćeš se sa mnom, direktorka, zato što samo preko mene možeš prići
Mojri. Ja sam najbrži način da saznaš da li je prismotra opravdana, ili gubitak
dragocenog vremena.”
„Mislim da ću se držati prokušanih metoda.” Veronika Hart je sedela u novoj
kancelariji, ustima je oblikovala reći Džejson Born. Mimika je bila upućena
zameniku Robu Batu.
„Nećeš moći”, govorio je Born. „Provalio sam prismotru. Pobrinuću se
da Mojra izmakne vašoj mreži.”
Hartova ustade. „Ne podnosim pretnje.”
„Ne pretim, direktorka, samo iznosim činjenice.”
Bat je proučavao njen izraz i slušao odgovore. U glavi je rekonstruisao
razgovor. Radili su bez prestanka otkad se vratila sa sastanka s predsednikom.
Bio je iscrpljen. Hteo je da ode, ali ga je ovaj razgovor strahovito zanimao.
„Slušaj”, reče Born, „Martin je bio moj prijatelj i heroj. Hoću da zaštitim
njegov ugled.”
„Dobro”, reče Hartova, „očekujem te u svojoj kancelariji oko jedanaest
pre podne.”
„Ne želim da razgovaramo u sedištu CO-a”, reče Bor. „Srešćemo se u
pet na ulazu u galeriju Frir.”
„Šta ako…?”
Born je već prekinuo vezu.
* * *
Mojra je ustala. Navukla je svileni bade-mantil kad se Born vratio. Kuvala je
kafu u kuhinji. Pogledala ga je bez komentara. Dobro je znala da ga ne treba
pitati kuda ide i šta radi.
Born skide kaput. „Češljao sam okolinu. Tražio sam uhode.”
Zastala je. „Da li si nekog našao?”
„Tiho je kao u grobu.” Nije verovao da je Mojra izvlačila informacije o
CO-u od Martina. Izuzetno snažni osećaj bezbednosti – ili tajnovitosti –
rezultat Konklinove obuke, upozoravao ga je da ne kaže istinu.
Vidljivo se opustila. „To je pravo olakšanje.” Postavila je lončić na
plamen i rekla: „Imamo li vremena da popijemo jednu šolju?”
Sivo svetlo je curilo kroz kapke. Svakog minuta je postajalo svetlije. Čuo
je kašljucanje motora i zvuke automobila u prolazu. Začuli su se i glasovi.
Neki pas zalaja u susedstvu. Jutro je svanulo.
Stajali su jedno pored drugog u kuhinji. Na zidu između njih je visio kit-
ket sat. Gledao je njegove podmukle, mačje oči i rep koji se klatio u ritmu
prolaženja vremena.
„Džejsone, reci mi da se nismo spojili samo zbog samoće i žalosti.”
Uzeo je u naručje i osetio da je blago zadrhtala. „Ne upražnjavam veze
za jednu noć, Mojra.”
Naslonila je glavu na njegove grudi.
Sklonio je kosu s njenog obraza. „Nisam raspoložen za kafu.”
Priljubila se uz njega. „Ni ja.”
Profesor Dominik Spekter je mešao šećer u jakom turskom čaju koji je uvek
nosio sa sobom, kad je Dejvid Veb ušao u Vondrlejk dajn na Trideset šestoj
ulici. Mesto je bilo pune drvenih greda, stolovi su podsećali na trupce, a
neuparene stolice na improvizovanu šumsku nastambu. Fotografije drvoseča i
prizora s pacifičkog severozapada su visile na zidovima, ukrašenim pravim
alatom drvoseča: sekiricama, kukama i štipaljkama. Generacije studenata su
rado svraćale na ovo mesto zbog povoljnog radnog vremena, jeftine hrane i
neizbežnih asocijacija na Monti Pajtonovu Himnu drvoseča.
Born naruči kafu, čim je seo.
„Dobro jutro, Dejvide.” Spekter nakrivi glavu kao ptica na žici. „Rekao
bih da noćas nisi ni trenuo.”
Služili su kafu kakvu je Born voleo: jaku, crnu i bez šećera. „Mnogo sam
razmišljao.”
 Spekter nakrivi glavu. „Šta se dešava, Dejvide? Mogu li ti pomoći? Moja
vrata su ti uvek otvorena.
„Cenim to, uvek sam držao do toga.”
„Vidim da te nešto muči. Zajedno ćemo rešiti problem, ma o čemu da se
radi.”
Prišao im je kelner u crvenoj flanelskoj kariranoj košulji, farmerkama i
Timberlend čizmama. Ostavio je jelovnik na stolu i otišao.
„Reč je o mom poslu.”
„Ne odgovara ti?” Profesor raširi ruke. „Pretpostavljam da ti nedostaje
predavanje. Važi, vratićemo te u učionicu.”
„Bojim se da je problem ozbiljnije prirode.”
„Da li se brineš da ćeš me razočarati, dečače?” Spekter protrlja bradu.
„Sećaš li se kad si mi pre nekoliko godina rekao za Bornov identitet,
posavetovao sam te da potražiš profesionalnu pomoć. Tako ozbiljna duhovna
šizma razara psihu.”
„I ranije su mi pomagali. Naučio sam da se izborim s pritiskom.”
„Dejvide, ne dovodim to u pitanje.” Spekter nakratko zastade. „Ili bi
trebalo da kažem – Džejsone?”
Born je ćutke sipao kafu.
„Voleo bi da ostaneš, Džejsone, ali samo ako misliš da je to prava stvar
za tebe.”
Zazvonio je profesorov mobilni. Ignorisao je prodorni zvuk. „Shvati,
želim ono što je najbolje za tebe. Život ti se raspada. Prvo, smrt Mari, zatim
pogibija najboljih prijatelja.” Telefon je ponovo zazvonio. „Mislio sam da
tražiš utočišta. Ovde si ga uvek imao. Ali, ako si odlučio da ideš…” Pogledao
je broj na telefonskom displeju. „Izvini me načas.”
Prihvatio je poziv. Pažljivo je slušao.
„Posao ne može biti sklopljen bez toga?”
Klimnuo je, sklonio telefon s uva i rekao Bornu. „Moram da uzmem
nešto iz auta. Molim te, naruči mi kajganu i prepečeni tost.”
Ustao je i izašao iz restorana. Parkirao je hondu s druge strane ulice.
Stigao je do sredine kolovoza, kad su se dva čoveka stvorila niotkuda Jedan
ga je uhvatio, dok ga je drugi nekoliko puta udario po glavi. Crni kadilak se
uz vrisku guma zaustavio pored trojke. Born je ustao i potrčao. Jedan od
napadača udari Spektera i otvori zadnja vrata automobila.
Born dohvati kuku sa zida i istrča iz restorana. Grubijan gurnu profesora
na zadnje sedište automobila i skoči kraj njega, dok se prvi napadač bacio na
suvozačko sedište. Kadilak je krenuo baš kad je Born stigao do njega. Jedva
da je imao vremena da zamahne kukom. Ciljao je krov, ali je, zbog brzine
kadilaka, razbio zadnji prozor. Uspeo je da zarije šiljati vrh u gornji deo
zadnjeg sedišta. Podigao je noge na prtljažnik.
Zgužvao je zadnje sigurnosno staklo, ali je tanki sloj plastike, umetnut
između stakla sprečio da se prozor raspadne. Automobil se ludački zaljuljao
levo-desno. Vozač je pokušao da ga zbaci. Komadići sigurnosnog stakla su
otpadali, otežavajući Bornov opstanak na kolima.
Kola su još brže pojurila kroz sve gušći saobraćaj. Zašla su za ugao, tako
naglo da je izgubio dah. Kliznuo je niz prtljažnik i udario u branik s vozačeve
strane. Cipelama je dotakao kolovoz. Jedna se odmah raspala. Odrao je čarape
i kožu s pete pre nego što je pronašao siguran oslonac. Podigao je noge na
prtljažnik, koristeći se držaljom kuke, kao polugom. Vozač je, baš u tom času
naglo usporio, što ga je gotovo bacilo s automobila. Udario je nogama po
kanti za đubre. Oborio je. Zakotrljala se po trotoaru, razgoneći unezverene
prolaznike. Bol mu je zamutio um. To bi verovatno bio kraj, ali vozač više
nije mogao da nesmetano manevriše kadilakom. Saobraćaj ga je primorao da
nastavi pravo. Born je to iskoristio da se vrati na prtljažnik. Desnom
pesnicom je rasturio ostatke zadnjeg prozora. Tragao je za sigurnijim
osloncem. Automobil je zaobišao poslednje ostatke lokalnog saobraćaja.
Vozač je ponovo dodao gas. Izašli su na Vajtherst auto-put. Born savi noge.
Oslonio se na kolena.
Kad su zašli u senku ispod mosta Frensisa Skota Keja, čovek koji je
ubacio Spektera na zadnje sedište gurnu taurus PT 140 kroz pukotinu u
prozorskom staklu. Cev pištolja se okrete ka Bornu. Spremao se da puca.
Born oslobodi desnicu i uhvati čoveka za zglob. Snažno ga je cimnuo.
Izvukao mu je podlakticu iz automobila. Rukavi kaputa i košulje se povukoše.
Video je neobičnu tetovažu na unutrašnjoj strani zgloba: tri konjske glave,
povezane lobanjom. Udario je desnim kolenom po revolveraševom laktu.
Pritisnuo mu je ruku o okvir prozora. Kosti mu popucaše. Otvorio je šaku i
ispustio taurus. Born je pokušao da ga uhvati, ali nije uspeo.
Kadilak skrenu u levu traku. Kuka rascepi tkaninu zadnjeg sedišta.
Istrgla se iz Bornove ruke. Uhvatio je revolveraša za ruku. Iskoristio je kao
polugu da bi se, nogama napred, ubacio kroz smrvljeno zadnje staklo.
 Upao je između čoveka sa slomljenom rukom i Spektera, oslonjenog na
leva vrata. Čovek na suvozačkom sedištu je klečao i taurusom ciljao Borna.
On dograbi čoveka do sebe. Isturio ga je ispred sebe, tako da se hitac zabio u
njegove grudi. Ubio ga je na mestu. Born, ne časeći ni časa, gurnu leš na
revolveraša na prednjem sedištu. On gurnu telo u stranu, da mu ne bi smetalo.
Bacio ga je na vozača, koji je dodavao gas, usredsređen isključivo na vožnju.
Born udari revolveraša u nos. Krv briznu. Cimnuo se unazad i udario u
upravljačku tablu. Navalio je, da bi iskoristio prednost. Revolveraš nanišani
Spektera. „Povuci se”, povikao je, „ili ću ga ubiti.”
Born je procenio pretnju. Upucao bi Spektera nasred ulice. Sigurno im je
potreban živ, pošto su ga kidnapovali.
„U redu.” Desnicom, skrivenom od revolveraševog pogleda je prelazio
duž zadnjeg sedišta. Podigao je ruke i bacio šaku punu staklenih krhotina u
otmičarevo lice. Born ga je dva puta udario bridom šake, kad je instinktivno
podigao ruke. Revolveraš je potegao nož. Opasno sečivo je virilo između
drugog i trećeg prsta. Ciljao je Bornovo lice. Izmakao se s putanje noža.
Sečivo ga je sledilo. Otmičar se, nošen zamahom, približio Bornu koji ga
pogodi pesnicom, postrance u glavu. Revolveraš je udario u dovratak. Vrat
mu je zlokobno krcnuo. Zakolutao je očima i kliznuo niz vrata.
Born stegnu vozača oko vrata. Snažno ga je cimnuo unazad. Vozač se
davio. Pokušavao je da se oslobodi, tresući glavom napred-nazad. Kola su, za
to vreme, šetala od jedne do druge trake. Vozilo se opasno ljuljalo, kad je
vozač izgubio svest. Born preskoči preko sedišta. Gurnuo je vozača u stranu,
ispred suvozačkog sedišta, da bi zauzeo mesto za upravljačem. Sad je mogao
da upravlja kretanjem automobila, ali je vozačevo telo blokiralo prilaz
pedalama.
Kadilak se nekontrolisano kretao. Udario je automobil u levoj traci i
odskočio u desnu. Born nije mogao da se bori protiv ubrzanja. Prepustio se.
Istovremeno je izbacio menjač iz brzine. Motor je odmah ostao bez pogona.
Kretao se zahvaljujući sili inercije. Born se upinjao da uspostavi kontrolu nad
vozilom, ali od vozačeve noge nije mogao da dospe do kočnice. Skrenuo je
udesno, preskočio zidić i upao na ogromno parkiralište između auto-puta i
Potomaka.
Kadilak udari parkirani džip postrance i nastavi dalje, u pravcu reke.
Born šutnu onesvešćenog vozača bosom levom nogom i konačno nagazi
kočnicu. Kola su usporila, ali nedovoljno. Još su hitala ka Pomaku. Okrenuo
je volan nadesno. Gume su vrištale dok je Born pokušavao da izbegne nisku
prepreku na samoj obali. Prednji deo kadilaka je prešao preko ograde. Born
zalepi pedalu kočnice na pod. Kola su se zaustavila na ogradi. Opasno su se
ljuljala, gore-dole. Spekter slabo zastenja, šćućuren na zadnjem sedištu, iza
Borna. Desni rukav sakoa od tvida se crveneo od krvi iz kidnaperovog
slomljenog nosa.
Upinjao se da spreči klizanje kadilaka u Potomak. Osetio je da su prednji
točkovi na vrhu prepreke. Ubacio je menjač u zadnji hod. Kadilak jurnu nazad
i udari u parkirana kola, pre nego što je Born izbacio menjač iz brzine.
Čuo je udaljeni zov sirena.
„Profesore, kako ste?”
Spekter bolno zastenja. Uspeo je da progovori. „Moramo da pobegnemo
odavde.”
Born je oslobodio pedale vozačevih nogu. „Ona tetovaža na
revolveraševoj ruci…”
„Moramo izbeći policiju”, krkljao je Spekter. „Pokazaću ti put do jednog
mesta.”
Born izađe iz auta. Pomogao je profesoru da se istetura iz kadilaka.
Odšepao je do susednih kola i razbio prozor laktom. Policijske sirene su se
približavale. Born je ušao u auto i upalio motor na kablove. Otključao je
vrata. Krenuo je, čim se profesor smestio na suvozačko sedište. Jezdio je
auto-putem ka istoku. Ubacio se u levu traku, čim mu se ukazala prilika.
Naglo je skrenuo ulevo. Auto je preskočio razdelnik na auto-putu. Dodao je
gas. Hitao je u pravcu zapada, suprotno od policijskih sirena.
 Šesto poglavlje
Arkadin je večerao u Traktiru na Boljšoj Morskoj, na pola puta uza strmo
brdo. Bilo je to tipično neugledno svratiste sa ovlašno lakiranim drvenim
stolovima i stolicama. Slika tri jedrenjaka u sevastopoljskoj luci negde s
početka dvadesetog veka je zauzimala gotovo čitav zid. Hrana nije bila
vredna pomena, ali Arkadin nije svratio zbog nje. Ime restorana Traktir je
našao u novčaniku Olega Ivanoviča Šumenka. Ovde niko nije znao za Devru.
Nastavio je dalje, posle boršča i blinja.
Omega je bio deo obale s mnogo restorana i kafića. Nudio je raznovrsne
oblike zabave i noćnog života. Nedaleko od parka je bio klub Kala. Noć je
bila jasna i hladnjikava. Svetla su istačkala Crno more, tako da se nije mnogo
razlikovalo od neba posutog zvezdama. Bio je to omamljujući prizor. More i
nebo su se doslovce spojili.
Kala je bila odmah pored puta, noćni klub pun marihuane i nezemaljske
buke. Kvadratna odaja se delila na nakrcani podijum za igru i prostor, pun
majušnih okruglih stolova i metalnih stolica. Mreža šarenog svetla je pulsirala
u ritmu hausa. Za disko pultom je stajala mršava devojka. Na stočiću ispred
nje je bio ajpod, povezan s nizom digitalnih miks mašina.
Podijum za igru je bio pun žena i muškaraca. Ljuljali su bokovima i
laktovima. Arkadin se probio do bara, smeštenog uz desni zid. Dvaput su ga
presrele mlade, prsate plavuše. Tražile su njegovu pažnju i, po svemu sudeći,
novac. Zaobišao ih je i krenuo pravo ka prezaposlenom barmenu. Tri staklene
police s pićem su stajale na ogromnom ogledalu iza bara. Gazda je s druge
strane nadgledao dešavanja u klubu.
Arkadin je morao da se probije kroz gužvu posetilaca pre nego što je
naručio stoličnu s ledom. Kad se, barmen, posle nekog vremena pojavio s
pićem, Arkadin ga je pitao da li poznaje Devru.
„Da, naravno. Eno je.” Klimnuo je u pravcu koščate disk-džokejke.
Devra je tek u jedan ujutru otišla na pauzu. Nekolicina ljudi je čekala da
prekine s puštanjem muzike. Arkadin je pretpostavio da su to obožavaoci.
Hteo je da prvi dopre do nje. Oslonio se na snagu ličnosti, umesto na lažne
legitimacije. Ovdašnja boranija mu ne bi pravila probleme. Jednostavno,
posle incidenta u vinariji nije hteo da ostavi nikakvog traga pravom USS-u.
Lažni identitet tajnog policajca se sad okrenuo protiv njega.
Devra je bila plavuša, nimalo niža od njega. Imala je neverovatno tanke
ruke. Bila je sama kost i koža. Bedra su joj bila uža od dečačkih. Pri svakom
koraku su joj se pokretale lopatice ispod kože. Imala je krupne oči i mrtvačko
bledu kožu, osobe koja retko viđa svetlo dana. Crna trenerka s belom
lobanjom i prekrštenim kostima bila joj je natopljena znojem. Ruke su joj,
verovatno zahvaljujući baratanju muzičkim spravama, bile u neprestanom
pokretu i kad je ostatak tela bio relativno miran.
Odmerila ga je od glave do pete dok se predstavljao. „Ne izgledaš kao
Olegov prijatelj”, rekla je.
Sumnjičavost je nestala kad joj je poturio menicu ispred nosa. To se
nikad neće promeniti, pomisli Arkadin dok ga je vodila iza scene. Ljudska
pohlepa nema granica.
Između nastupa se odmarala u zelenoj sobi, pogodnijoj za lučke pacove
nego za ljude. Pacovi su nesumnjivo špartali iza tankih zidova, ali se protiv
toga ništa nije moglo. Pokušao je da ne misli o glodarima. Uskoro će otići.
Nije bilo prozora. Zidovi i tavanica behu crni, nesumnjivo da bi se skrili
brojni gresi.
Devra uključi škiljavu lampu sa sijalicom od četrdeset vati i sede na
drvenu stolicu iskrzanu oštricom noža i opekotinama od cigareta. Soba je
veoma podsećala na odaju za ispitivanje. Nije bilo drugog nameštaja, izuzev
uskog drvenog stola prekrivenog gomilom šminke, diskova, cigareta, šibica,
rukavica i kojekakvih, Arkadinu neprepoznatljivih drangulija.
Devra se naslonila na zid i pripalila cigaretu iz kutije sa stola. Hitro je
zgrabila kutiju, ne trudeći su da mu ponudi cigarete. „Znači da ste došli da
platite Olegov dug.”
„Na neki način.”
Pogledala ga je iskosa. Ličila je na lasicu koju je Arkadin jednom upucao
oko Sankt Peterburga.
„Šta to znači?”
Arkadin izvadi menicu. „Imam novac.” Izmakao je kad je posegnula za
njom. „Zauzvrat bih želeo neke informacije.”
Devra se nasmeja. „Na šta ti ličim, na službenicu obaveštenja?”
Arkadin ju je snažno udario nadlanicom. Pala je na sto. Karmini i
maskare su se rasuli i otkotrljali. Devra se uhvati za sto. Pipala je po gomili.
Arkadin je bio spreman kad je izvukla pištolj. Udario je po nežnom
zglobu i iščupao pištolj iz utrnulih prstiju.
„Da li si spremna da nastaviš?”, pitao je, nakon što je posadio u stolicu.
 Devra ga je neraspoloženo odmerila. „Znala sam da je ovo isuviše dobro
da bi bilo istinito.” Otpljunula je. „Sranje! Nijedno dobro delo ne prolazi
nekažnjeno.”
Arkadinu je trebalo nešto vremena da rastumači njene reči. Nastavio je:
„Zašto je Šumenku trebalo deset hiljada grivni?”
„Znala sam. Ti nisi njegov prijatelj.”
„Da li je to važno?” Arkadin isprazni pištolj. Rasklopio ga je, ne
skidajući pogled s nje i bacio delove na sto. „Zajedno ćemo rešiti ovaj
problem.”
„Mislim da nećete”, dubok muški glas mu odjeknu za leđima.
„Filja”, procedi Devra. „Gde si dosad bio?”
Arkadin je mirno stajao. Čuo je škljocanje skakavca. Znao je na kog se
namerio. Posmatrao je gomilu drangulija na stolu. Pogled mu se zaustavio na
dršci makaza. Virila je iz piramide diskova. Zapamtio je njeno mesto, pre
nego što se okrenuo.
Povukao se prema stolu, kao da je uplašen od grmalja rošavih obraza.
„Ko si, dođavola, sad pa ti? Ovo je poverljiv razgovor.” Arkadin je
progovorio da bi skrenuo pažnju Filji s desnice koja je pretraživala sto.
„Devra je moja.” Filja mahnu dugom, nemilosrdnom oštricom skakavca
iz kućne radinosti. „Niko ne sme da razgovara s njom bez moje dozvole.”
Arkadin se usiljeno nasmeši. „Nisam razgovarao s njom. Pretio sam.”
Hteo je da razjari Filju, da bi ga nagnao na gnevni, drugim rečima, glupi
potez. Postigao je brz i potpun uspeh. Filja dreknu i jurnu na njega s
naperenim, nagore okrenutim sečivom.
Arkadin je imao vremena samo za jedan sveden pokret. Prstima leve
ruke je dohvatio makaze. Bile su male, što mu je odgovaralo. Nije hteo da po
drugi put ubije potencijalni izvor korisnih informacija. Podigao ih je i ocenio
njihovu težinu. Iskrivio je zglob kad ih je snažno zavitlao ka napadaču.
Makaze poleteše i pogodiše Filju ispod grudnog koša.
On razrogači oči. Njegov bezglavi nalet se zaustavio dva koraka ispred
Arkadina. Nastavio je mašući nožem. Arkadin se izmakao ispred oštrice.
Uhvatio se u koštac s Filjom. Hteo je da ga iscrpi, da sačeka da mu rana u
grudima oslabi. Ali se Filja nije dao. Ubod ga je samo dodatno razjario.
Nadljudskom snagom je iščupao ruku s nožem iz Arkadinovog stiska.
Zamahnuo je nagore i probio protivnikovu odbranu. Vrh noža jurnu ka
Arkadinovom licu. Bilo je prekasno da zaustavi napad. Reagovao je
instinktivno. U poslednjem trenutku je uspeo da skrene oštricu. Zabila se u
napadačev vrat.
Devra kriknu, suočena s krvavim velom. Arkadin posegnu za njom kad
se zateturala nazad. Zapušio joj je usta i odmahnuo glavom. Devojčino
pepeljasto čelo i obrazi behu isprskani krvlju. Pridržavao je Filju jednom
rukom. Snagator je umirao. Nije hteo da ga ubije. Prvo Šumenko, a za njim i
Filja. Rekao bi da je zadatak uklet, da je verovao u takve stvari.
„Filja!” Ošamario je samrtnika, staklastih očiju. Krv mu je curkala s
krajeva usana. „Paket. Gde je?”
Filja ga na trenutak pogleda. Neobični osmeh na samrtnikovim usnama
je bio jedini odgovor na Arkadinovo ponovljeno pitanje. On nasloni mrtvaca
uza zid.
Okrenuo se Devri i ugledao pacova u ćošku. Stomak mu se podiže.
Trebalo mu je mnogo snage da ne krene ka gnusnoj životinji i da je ne
rastrgne na komade, ud po ud. Obratio se devojci.
„Ostali smo sami. Samo ti i ja.”
* * *
Red Bat se, nakon što se uverio da ga niko ne prati, zaustavio na parkiralištu
uz baptističku crkvu Tison korner. Sedeo je i čekao u automobilu. S vremena
na vreme bi pogledao na sat.
Pod starim direktorom CO-a bio je šef operacija, najuticajniji od sedam
direktora odeljenja. Bio je iz stare škole Beltveja2. Veze su mu sezale do
čuvenog kluba Lobanje i kostiju na Jelu. Tokom studija je bio jedan od
njegovih uticajnih članova. Podatak o broju muškaraca, članova Lobanje i
kostiju, regrutovanih u američke tajne službe je tajna koja se čuva po cenu
života. Dovoljno je reći da ih je bilo mnogo. Bat je bio jedan od njih. Zato mu
je uloga druge violine u organizaciji i gledanje u leđa autsajderu, pritom i
ženi, naročito teško padala. Stari nikad ne bi dozvolio takvu bruku. Ali Starog
više nema. Ubijen je u sopstvenom domu. Ubila ga je, ako je verovati
zvaničnoj verziji, njegova pomoćnica i izdajnica, En Held. Bat – i njemu
bliski ljudi – sumnjali su u to.
Štošta se promenilo za prethodna tri meseca. Da je Stari živ, ne bi ni
pomislio na ovaj sastanak. Smatrao se poštenim, odanim čovekom. Shvatio je
da se ta odanost odnosi na čoveka koji ga je odabrao na koledžu i regrutovao
za CO. Ti dani su sad davna prošlost. Uspostavljen je novi, nepravedni
poredak. On nije bio deo problema koji su stvorili Martin Lindros i Džejson
Born – već deo rešenja. Sumnjao je u čoveka za kog se ispostavilo da je
varalica. Razotkrio bi ga da se Born nije umešao. Bat je znao da bi taj potez
povećao njegov ugled kod Starog.
Starog više nema, s njim je propao sav njegov trud da se domogne
direktorskog položaja. Predsednik je imenovao Veroniku Hart umesto njega.
Načinio je kolosalnu grešku. Sahraniće CO. Žene jednostavno nisu podesne
za donošenje odluka neophodnih za uspešno upravljanje obaveštajnim
brodom. One drugačije raspodeljuju prioritete i neguju različit pristup
problemima. Lovački psi iz NSA su opkolili CO. Nije mogao mirno
posmatrati kako ta žena preobražava čitavu službu u mrcinu za lešinarsku
gozbu. Ako ništa drugo pridružiće se ljudima koji će neizbežno preuzeti vlast
kad Hartova zezne stvar. I pored toga se osećao neugodno u svom
automobilu. Zazirao je od plovidbe nepoznatim vodama.
Crkvena vrata su se u pola jedanaest ujutru širom otvorila. Parohijani
pohrliše niza stepenice. Okretali su pogled ka slabašnom suncu, kao
suncokreti u rano jutro. Pojavio se i sveštenik. Hodao je rame uz rame sa
Luterom la Valeom. Uticajni čovek je bio u društvu žene i sina tinejdžerskog
uzrasta. Razgovarao je sa sveštenikom. Porodica se okupljala oko njih. La
Valeova žena je slušala razgovor, dok je njegov sin očijukao s vršnjakinjom
na stepenicama. Bat je morao da prizna da je mala prava lepotica. S
iznenađenjem je zaključio da je to jedna od tri kćeri generala Kendala.
Ugledao je generala u društvu zdepaste matrone. Bog te pita kako su njih
dvoje mogli da stvore takve lepotice. Ni Darvin ne bi znao odgovor na to
pitanje, pomisli Bat.
Dve porodice – La Valeovi i Kendalovi – okupile su se u nepravilnom
krugu, kao fudbalski tim. Deca su otišla svojim putem, u automobilima ili na
biciklima, zato što crkva nije bila daleko od kuće. Dve žene su kreposno
poljubile muževe, ušle u kadilak eskaladu i otišle.
Dvojica uticajnih muškaraca ostadoše sami. Neko vreme su stajali ispred
crkve, zatim su krenuli ka parkiralištu. Nisu progovorili ni reč. Bat je čuo
brundanje snažnog motora.
Duga, crna, oklopljena limuzina je zaplovila prilaznim putem kao sjajna
ajkula. Zastala je na trenutak, da bi La Vale i Kendal ušli u nju. Motor je slao
oblačiće izduvnih gasova u hladni, čisti vazduh. Bat je brojao do trideset i
izašao iz kola, baš kao što mu je rečeno. Zadnja vrata limuzine su se otvorila.
Sagnuo je glavu i ušao u mračni i raskošni enterijer. Vrata su se zatvorila za
njim.
 „Gospodo”, rekao je, nakon što se smestio na klupi prekoputa njih. Seo
je prekoputa Lutera la Valea, obaveštajnog imperatora Pentagona i njegovog
pomoćnika, generala Ričarda P. Kendala.
„Vrlo ljubazno od vas što ste nam se pridružili”, reče La Vale.
Ljubaznost nema ništa s tim, pomisli Bat. U pitanju je podudarnost
interesa.
„Zadovoljstvo je samo moje, gospodo. Silno sam polaskan i da budem
iskren zahvalan što ste mi se obratili.”
„Ovde smo”, reče general Kendal, „da bismo iskreno porazgovarali.”
„Od početka smo bili protiv naimenovanja Veronike Hart”, reče La Vale.
„Sekretar odbrane je nedvosmisleno predstavio svoje mišljenje predsedniku.
Ipak, drugi ljudi su lobirali za autsajdera iz privatnog, bezbednosnog sektora.
Među njima su bili i savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar.
Ovaj poslednji je kao što znate, lični predsednikov prijatelj.”
„Kao da to nije bilo dovoljno”, reče Bat. „Na kraju su nam poslali ženu.”
„Upravo tako.” General Kendal klimnu. „To je ludilo.”
La Vale se nadovezao na saradnikovu misao. „To je najočigledniji
pokazatelj dostignutog stepena degeneracije naše odbrambene mreže, na koji
sekretar Halidej neumorno upozorava.”
„Sva nada nestaje kad izvršna vlast počne da sluša Kongres i javno
mnjenje”, reče Kendal, „gomilu zlobnim amatera, naoružanih malim
sekiricama, spremnih da saseku svaku zdravu ideju o očuvanju bezbednosti ili
upravljanju obaveštajnim službama.”
La Vale se ledeno osmehnu. „Zbog njih se sekretar odbrane đavolski
trudi da radi u tajnosti.”
„Što više znaju, manje razumeju”, reče general Kendal, „i više žele da se
mešaju. Prete kongresnim saslušanjima i budžetskim makazama.”
„Nadgledanje obaveštajnog rada je prava noćna mora”, složio se La
Vale. „Zbog toga pentagonske službe pod mojom komandom rade bez njega.”
Zastao je za trenutak, posmatrajući Bata. „Kako ti ovo zvuči, zameniče
direktora?”
„Kao mana s nebesa.”
„Oleg je debelo zaglavio”, reče Devra.
Arkadin je pokušao da nešto dozna. „Spetljao se s lihvarima?”
 Odmahnula je glavom. „To je bilo prošle godine. Ima neke veze s
Pjotrom Zilberom.”
Arkadinove oči zablistaše. „Šta znaš o njemu?”
„Malo toga.” Raširila je oči od straha kad je Arkadin podigao pesnicu.
„Kunem se.”
„Ti si deo Zilberove mreže.”
Skrenula je pogled, kao da se stidi same sebe. „Ja sam samo nevažni deo.
Prenosim stvari s jednog na drugo mesto.”
„Šumenko ti je prošle nedelje predao dokument.”
„Dao mi je paket. Ne znam šta je bilo u njemu”, reče Devra. „Bio je
zapečaćen.”
„Razvrstavanje u kategorije.”
„Šta si rekao?”, pogledala ga je. Krvave mrlje na njenom licu su ličile na
pege. Suze su raskvasile maskaru. Video je da ima crne podočnjake.
„To je prvi princip regrutovanja kadrova.” Arkadin klimnu. „Nastavi.”
Slegnula je ramenima. „To je sve što znam.”
„Šta je bilo s paketom?”
„Predala sam ga onako kako mi je rečeno.”
Arkadin se nadvi iznad nje. „Kome si ga dala?”
Pogledala je zgrčeno telo na podu. „Dala sam ga Filji.”
La Vale ućuta na trenutak, da bi razmislio. „Nismo se upoznali na Jejlu.”
„Bio si dve godine stariji od mene”, reče Bat, „po zlu poznat u
Lobanjama i kostima.”
La Vale se nasmeja. „Laskaš mi.”
„Teško.” Bat otkopča kaput. „Kakve sam priče čuo.”
La Vale se namršti. „Nisu za prepričavanje.”
Grohotni smeh generala Kendala ispuni auto. „Da li da vas dve cure
ostavim same? Bolje da to ne činim; jedna će sigurno zatrudneti.”
Komentar je plasiran kao šala, ali je imao gorak podtekst. Da li je
vojničina negodovala zbog nepripadanja elitnom klubu ili zbog nedostatka
veza i vezica koje su druga dvojica stekli preko Lobanja i kostiju? Verovatno
se radilo o jednom i drugom. Bilo kako bilo, Batu nije promakao njegov ton.
Pohranio je zapažanja na odgovarajuće mesto, radi kasnijeg proučavanja.
„Šta imate na umu, gospodine La Vale?”
„Tražim način da ubedim predsednika da je njegov neskromni savetnik
pogrešio kad je preporučio Veroniku Hart za direktora CO-a.”
La Vale napući usne. „Imate li neku ideju?”
„Imam ih napretek”, reče Bat. „Šta ja time dobijam?”
La Vale, raširi usne u još jedan ledeni osmeh. „Trebaće nam novi
direktor CO-a kad Hartova bude išutirana iz Distrikta3. Koga bi ti predložio?”
„Mislim da bi zamenik direktora bio logičan izbor”, reče Bat. „Slučajno
se radi o meni.”
La Vale klimnu. „To je i naše mišljenje.”
Bat zadobova prstima po kolenu. „Nadam se da ste ozbiljni.”
„Jesmo, uveravam te da jesmo.”
Batov um je hitro radio. „Ne savetujem vam da u početnoj fazi igre
direktno napadnete Hartovu.”
„Kako bi bilo da prestanete da nam pričate šta da radimo”, reče Kendal.
La Vale podiže ruku. „Hajde da čujemo šta čovek ima da kaže, Ričarde.”
Zatim se obratio Batu, „Ipak, jedno mora da ti bude kristalno jasno. Želimo da
se što pre otarasimo Hartove.”
„Baš kao i ja, ali ne biste voleli da neko posumnja na vas ili na sekretara
odbrane.”
La Vale i general Kendal izmenjaše brze i značajne poglede. Saobraćali
su bez reči, kao blizanci. „Svakako da ne bi”, reče La Vale.
„Ispričala mi je kako ste je zaskočili na sastanku s predsednikom – i o
pretnjama koje si izrekao pred Belom kućom.”
„Žene je lakše uplašiti nego muškarce”, napomenu Kendal. „To je dobro
poznata činjenica.”
Bat nije obraćao pažnju na vojnika. „Upozorili ste je. Pretnje je doživela
lično. Ima strašnu reputaciju u Blek riveru. Proverio sam to preko svojih
izvora.”
La Vale se zamislio. „Kako bi se ti pozabavio njome?”
 „Ispočetka bih bio veoma fin. Poželeo bih joj dobrodošlicu. Dao bih joj
do znanja da može da računa na moju pomoć u svakom pogledu.”
„Neće nasesti na to”, reče La Vale. „Zna moje planove.”
„Nije važno. Treba izbegavati sukobe s njom. Ne želite da bude
naoružana i spremna kad krenete na nju.”
La Vale klimnu, kao da takav prilaz smatra mudrim. „Šta bi bio sledeći
korak?”
„Dajte mi malo vremena”, reče Bat. „Hartova je tek počela da radi u CO-
u. Ja sam njen zamenik. To znači da sam upoznat sa svim što radi, sa svakom
odlukom. Pratite je po izlasku iz kancelarije. Saznajte gde ide i s kim se
sastaje. Koristite parabolične mikrofone, za prisluškivanje razgovora.
Udruženim naporima ćemo je nadgledati dvadeset četiri časa, sedam dana u
nedelji.”
„Plan je preterano jednostavan”, skeptično reče Kendal.
„I treba da bude jednostavan. Isuviše toga je na kocki. To je moj savet”,
reče Bat.
„Šta ako shvati da je pod prismotrom?”, upita Kendal.
Bat se nasmeja. „Tim bolje. To će samo pojačati uverenje CO-a da NSA
vode nesposobnjakovići.”
La Vale se nasmeja. „Bate, sviđa mi se tvoj način razmišljanja.”
Bat pozdravi kompliment klimanjem glavom. „Hartova dolazi iz
privatnog sektora, što znači da nije naviknuta na vladine procedure. Nema
slobodu delovanja na koju je navikla u Blek riveru. Zapazio sam da pravila i
regulativu doživljava kao nešto što treba prilagoditi, zaobići pa čak i prekršiti.
Pazite šta vam kažem, nećemo dugo čekati da nas DCO snabde materijalom
pomoću kog ćemo je išutirati iz CO-a.”
 Sedmo poglavlje
„Kako ti je noga, Džejsone?”
Born pogleda profesora Spektera. Starac je imao naduto i modricama
prekriveno lice. Levo oko mu je bilo poluzatvoreno i crno kao olujni oblak.
„Da”, reče Spekter, „posle svega što se dogodilo, osećam se obaveznim
da te nazovem pravim imenom.”
„Peta mi je dobro”, reče Born. „Trebalo bi da te pitam kako si.”
Spekter oprezno dodirnu obraz vrhovima prstiju. „U životu sam istrpeo i
gore batine.”
Sedeli su u biblioteci, odaji visoke tavanice, ispunjenoj golemim,
veličanstvenim isfahanskim tepihom i nameštajem presvučenim tamnom,
volovskom kožom. Tri zida se nisu videla od polica od mahagonija, visokih
do plafona i punih knjiga. Četvrti zid je pokrivao gigantski prozor od olovnog
stakla s kog se pružao pogled na dostojanstvene jele na brežuljku, koji se
spuštao ka jezercetu, natkriljenom tužnom vrbom. Grane velikog drveta su se
njihala na vetru.
Došao je Spekterov lični lekar. Profesor je insistirao da se prvo pobrine
za Bornovu odranu petu.
„Siguran sam da ćemo ti naći par cipela”, reče Spekter. Poslao je jednog
od pola tuceta poslužitelja, u potragu za obućom. Snabdeo ga je preostalom
Bornovom cipelom.
Velika kuća od kamena i škriljca duboko u virdžinijskom seoskom
predelu je bila sušta suprotnost skromnom akademskom stanu pored
univerziteta. Born je tokom godina više puta posetio profesorov stan, ali ovde
nikad nije bio. Susreo se i s neobičnim osobljem. Zainteresovalo ga je i
iznenadilo.
„Siguran sam da si veoma zbunjen onim što vidiš”, reče Spekter, kao da
mu čita misli. „Sve u svoje vreme, prijatelju.” Osmehnuo se. „Prvo, moram da
ti se zahvalim što si me spasao.”
„Ko si ti ljudi?”, pitao je Born. „Zašto su pokušali da te kidnapuju?”
Doktor ga je namackao antibiotskom pomadom i postavio gazu preko
pete. Učvrstio je elastičnim zavojem.
„To je duga priča”, reče Spekter. Doktor je završio s Bornom. Ustao je
da pregleda profesora. „Predlažem da ti je ispričam za doručkom, u kom
jutros nismo mogli da uživamo.” Trgnuo se dok ga je doktor prepipavao.
„Uboji, modrice”, govorio je doktor bezizražajnim glasom, „ali nema
slomljenih kostiju, niti unutrašnjeg krvarenja.”
Bio je to nizak čovek s brkovima i tamnom, nauljenom crnom kosom.
Bornu je ličio na Turčina. Izgleda da je čitavo osoblje je bilo turskog porekla.
Predao je omanji paket Spekteru. „Možda će ti trebati ove pilule protiv
bolova, ali samo tokom sledećih četrdeset osam časova.” Ostavio je Bornu
tubu antibiotske kreme, sa instrukcijama za upotrebu.
Dok je doktor pregledao Spektera, Born iskoristi priliku da pozove
Derona, falsifikatora umetnina, svog snabdevača lažnim dokumentima.
Izrecitovao je registarsku oznaku crnog kadilaka otetog od profesorovih
nesuđenih kidnapera.
„Trebaju mi podaci o tim kolima, za juče.”
„Kako si, Džejsone?”, reče Deron, zvonkim glasom s londonskim
akcentom. Deron je pomagao Bornu na velikom broju opasnih misija. Uvek je
postavljao isto pitanje.
„Dobro sam”, reče Born, „ali to ne važi za prvobitne putnike
automobila.”
„Sjajno.”
Born ga je zamišljao u laboratoriji u severnom delu Vašingtona. Visokog,
živahnog crnca zapanjujuće snažnog uma.
Born i Spekter ostadoše sami nakon doktorovog odlaska.
„Znam ja ko me je napao”, reče Spekter.
„Ne volim repove”, odgovori Born. „Možda ćemo pomoću
automobilskih tablica saznati nešto što je i tebi nepoznato.”
Profesor klimnu, vidno impresioniran.
Born sede na kožnu sofu i podiže noge na stočić za kafu. Domaćin se
raskomotio u stolici nasuprot gostu. Oblaci su stizali jedan drugog po
vetrovitom nebu. Bacali su senke po persijskom tepihu. Born vide kako senka
drugačije vrste prelazi preko Spekterovog lica.
„Šta je bilo profesore?”
Spekter odmahnu glavom. „Dugujem ti najiskrenije i najponiznije
izvinjenje, Džejsone. Plašim se da sam imao skriveni motiv kad sam te
zamolio da se vratiš na univerzitet.” Pokajnički ga je odmerio. „Potpuna je
istina da sam mislio da će ti to odgovarati. Ali, hteo sam te pored sebe,
zato…” Mahnuo je rukom, kao da kida paučinu obmane. „Zato što sam se
plašio da se može desiti ono što se jutros dogodilo. Plašim se da sam te, iz
sebičnosti, izložio životnoj opasnosti.”
Posluženi su jakim i veoma aromatičnim turskim čajem, jajima, dimljenom
ribom, prepečenim hlebom i zlatnim, mirišljavim puterom.
Born i Spekter su sedeli za dugim stolom zastrtim belim, izvezenim
lanenim stolnjakom. Na stolu je bio najfiniji porculan i srebrnina, redak prizor
u akademskim domovima. Ćutali su dok je vitki i okretni mladić služio
savršeno pripremljeni i elegantno servirani doručak.
Spekter je prekinuo Borna kad je pokušao da postavi pitanje. „Prvo ćemo
napuniti trbuh i povratiti snagu. Tada će nam umovi raditi punim
kapacitetom.”
Nisu progovorili dok nisu završili s doručkom, sto bio raščišćen, a nov
kotlić s čajem donesen. Između njih je bila činija povećih urmi i
prepolovljenih narova.
Spekter je, čim su ostali sami, progovorio bez uvoda. „Prošle noći je do
mene stigla vest da je moj bivši student, sin bliskog prijatelja, pronađen
mrtav. Ubijen je na najgnusniji način. Taj mladić, Pjotr Zilber bio je redak
čovek. Bivši đak je organizovao informativnu mrežu na teritoriji nekoliko
zemalja. Uspeo je da se, posle nekoliko opasnih i tegobnih meseci ispunjenih
spletkarenjem i pregovaranjem, domogne ključnih dokumenata. Otkriven je i
ubijen. Strahovao sam od takvog razvoja događaja. Možda zvučim
melodramatično, ali te uveravam da govorim istinu: Rat u kom učestvujem
gotovo dvadeset godina nalazi se u završnoj fazi.”
„O kakvom ratu govoriš, profesore?”, reče Born. „Protiv koga se on
vodi?”
„Vratiću se na tu temu.” Spekter se nagnuo napred. „Pretpostavljam da si
silno znatiželjan, verovatno i šokiran, što je univerzitetski profesor umešan u
događaje koji više pristaju Džejsonu Bornu.” Mahnuo je rukama, kao da
predstavlja raskošno zdanje. „Dosad si sigurno zaključio da nisam onaj za kog
se izdajem.” Tužno se osmehnuo. „Sad nas je dvoje, zar ne?”
„Razumem te bolje od ostalih, zato što i sam vodim dvostruki život. U
univerzitetskom nasilju sam jedna, dok sam ovde sasvim druga osoba.”
Lupkao se po nosu zdepastim kažiprstom. „Vodim računa. Uočio sam nešto
poznato u tebi, čim sam te upoznao – kako očima upijaš svaki detalj u
okolini.”
Bornov mobilni je zazvonio. Otvorio ga je i poslušao šta Deron ima da
kaže, pre nego što ga je odložio.
„Prijavljena je krađa kadilaka sat pre nego što se pojavio ispred
restorana.”
„To me nimalo ne iznenađuje.”
„Ko je pokušao da te kidnapuje, profesore?”
„Znam da si nestrpljiv da što više saznaš, Džejsone. I ja bih to bio da
sam na tvom mestu. Uveravam te da ti podaci ne bi imali velikog smisla bez
propratne priče. Kad sam rekao da nisam ono za šta se izdajem, mislio sam na
sledeće: ja sam lovac na teroriste. Godinama sam, koristeći se kamuflažom i
bezbednošću univerzitetskog položaja, gradio mrežu za skupljanje podataka,
nešto poput tvog CO-a. Zanimam se za krajnje osobenu vrstu informacija.
Neki ljudi su oteli moju suprugu. Učinili su to usred noći, dok sam bio
odsutan. Odveli su je, mučili, ubili i bacili na kućni prag. To je bilo
upozorenje.”
Born oseti bockanje na zadnjem delu vrata. I njega je morila žudnja za
osvetom. Kad je Martin umro, mislio je samo na jedno, kako da uništi čoveka
koji je mučio njegovog prijatelja. Bornov identitet se budio u njemu, jašući na
talasu čistog adrenalina. Pomagao mu je da oseti, intimniju vezu sa
Spekterom. Ideja o radu na univerzitetu mu se najedanput učinila glupom.
Mojra je imala prvo. Već se gušio od teskobe. Kako će se osećati posle
nekoliko meseci akademskog života, bez Bornove osnovne hrane, avanture i
adrenalinskih pražnjenja?
„Moj otac je stradao zato što je kovao zaveru da svrgne glavu
organizacije. Istočno bratstvo.”
„Zar IB ne zagovara mirno uklapanje muslimana u zapadnjačka
društva?”
„Organizacija se tako predstavlja u javnosti. Takav zaključak se izvlači
iz njihove literature. U stvarnosti, ništa nije dalje od istine. Meni su poznati
pod imenom Crna legija.”
„Znači da je Crna legija konačno rešila da se obruši na tebe.”
„Kad bi stvari bile tako proste.” Ućutao se nakon diskretnog kucanja na
vratima. „Uđi.”
U biblioteku je ušao mladić s kutijom za cipele. Spustio ju je pred Borna.
 Spekter mahnu rukom. „Posluži se.”
Born skide noge sa stočića i otvori kutiju. Unutra je pronašao par mekih
italijanskih mokasina i čarape.
„Leva je za pola broja veća, zbog zavoja oko pete”, reče mladić na
nemačkom.
Born navuče čarape i mokasine. Savršeno su mu pristajale. Spekter je,
nakon što se uverio da je sve u redu, klimnuo mladiću. On se tiho povukao iz
sobe.
„Da li govori engleski?”, pitao je Born.
„O, da. Kad god je to neophodno.” Nestašni osmeh osvanu na
profesorovom licu. „Siguran sam da se, dragi moj Džejsone, pitaš zašto
Turčin govori nemački?”
„Pretpostavljam da tvoja mreža pokriva mnogo zemalja, uključujući i
Nemačku. Ona je, baš kao i Engleska, središte muslimanske terorističke
aktivnosti.”
Spekterov osmeh se produbi. „Čvrst si kao stena. Mogu uvek računati na
tebe.” Podigao je kažiprst. „Postoji još jedan razlog za to. U pitanju je Crna
legija. Hodi. Hoću nešto da ti pokažem.”
Filja Petrovič, Pjotrov sevastopoljski kurir, živeo je u bezličnom bloku trošnih
zgrada, zaostavštini iz sovjetskih vremena. Vlasti su tada preobrazili grad u
ogromnu kasarnu, dom najvećeg pomorskog kontigenta. Stan je bio zamrznut
u sedamdesetim godinama, ugodan i šarmantan kao hladnjača za meso.
Arkadin je otvorio vrata ključem pronađenim kod Filje. Gurnuo je Devru
preko praga i ušao unutra. Upalio je svetla i zatvorio vrata za sobom. Nije
htela da pođe, ali je niko nije pitao. Morala je da krene, baš kao što je morala
da mu pomogne da odvuče Filjin leš na zadnja vrata kluba. Ostavili su ga u
prljavoj uličici, naslonjenog na zid, ovlažen nepoznatom tečnošću. Arkadin ga
je polio jeftinom votkom. Obavio je mrtvačeve prste oko grlića boce. Filja je
tako postao jedan od mnogobrojnih gradskih pijanaca. Njegova smrt će proći
neprimećeno. Slučaj će rešavati neefikasna i administrativnim procedurama
zagušena policija.
„Šta tražiš?” Devra je stajala nasred dnevne sobe, posmatrajući
Arkadinovu sistematsku pretragu. „Šta ćeš naći? Dokument?” Njen smeh je
podsećao na vriskavo mjaukanje. „Prosleđen je.”
Arkadin podiže glavu s isečenog kauča. „Gde?”
 Sklopio je nož i u dva duga koraka prešao prostor između njih. „Misliš li
da je ovo šala ili da igramo neku igru?”
Iskrivila je gornju usnu. „Hoćeš da me povrediš? Veruj mi, ništa što bi
mogao da učiniš ne može biti gore od onog što mi je učinjeno.”
Arkadinu uzvre krv u žilama. Svladao se da bi analizirao njene reči.
Verovatno je govorila istinu. Bog je zaboravio sirote Ukrajince pod
sovjetskom čizmom. To je naročito važilo za mlade, zgodne devojke. Moraće
da iz osnova promeni taktiku.
„Neću te povrediti, iako si se spetljala s pogrešnim ljudima.” Okrenuo se
u mestu i seo na stolicu s drvenim naslonom. Naslonio se i prošao rukom kroz
kosu. „Video sam svakakva sranja. Odslužio sam dve zatvorske kazne. Mogu
da zamislim sistematsko nasilje koje si doživela.”
„Doživela sam ga zajedno s majkom, bog da joj dušu prosti.”
Farovi automobila u prolazu bi nakratko osvetlili prozore. Pas je lajao u
nekom sokaku. Melanholični lavež je odzvanjao susedstvom. Neki par se
oštro raspravljao ispred zgrade. Devra je delovala strahovito ranjivo, kao
slabašno dete pod neravnomernom svetlošću lampi iskrivljenih ili
polomljenih abažura. Arkadin ustade. Protegnuo se i prišao prozoru. Pogledao
je na ulicu. Proučio je svaku sen, svaku, makar i najmanju i najkrhkiju česticu
svetlosti. Pjotrovi ljudi će pre ili kasnije poći za njim. O toj neizbežnosti je
raspravljao s Ikupovom, pre nego što je napustio vilu. Starac mu je predložio
da za svaki slučaj povede dvojicu borbi vičnih ljudi u Sevastopolj. Arkadin je
odbio, rekavši da više voli da radi sam.
Okrenuo se, nakon što se uverio da mu s ulice, zasad ne preti nikakva
opasnost. „Moja majka je umrla na užasan način”, rekao je. „Ubijena je.
Brutalno je pretučena i ostavljena u sobici, da je pacovi pojedu. Tako mi je
rekao patolog.”
„Gde je bio tvoj otac?”
Arkadin slegnu ramenima. „Ko zna? Kurvin sin je tad mogao biti u
Šangaju, ili je bio mrtav. Majka mi je rekla da je bio mornar na trgovačkom
brodu. Nisam joj verovao. Stidela se što je zatrudnela s potpunim strancem.”
Devra progovori s iscepanog kauča: „Strašno je kad čovek ne zna svoje
poreklo, zar ne? To je kao kad si stalno na moru. Više ne prepoznaješ dom,
čak i kad te put dovede do njega.”
„Dom”, muklo će Arkadin. „Nikad ne mislim na njega.”
 Devra nasluti nešto u njegovom tonu. „Ali, voleo bi, zar ne?”
Oneraspoložio se. Ponovo je temeljno proverio ulicu. „Kakva je vajda od
toga?”
„Ko zna odakle je, lakše sazna ko je.” Nežno je udarila pesnicom po
grudima. „Prošlost je deo nas.”
Arkadin se trže, kao da je iglom uboden. Otrov mu je pustošio vene.
„Moja prošlost je davno napušteno ostrvo.”
„S tobom, čak i da je nisi svestan”, govorila je kao osoba koja je često
razmišljala o tome. „Ne možemo prenebregnuti prošlost, ma koliko se
trudili.”
Začudilo ga je što je, za razliku od njega, bila spremna da govori o
prošlosti. Da li misli da im je ova tema zajednička? Ako je njegova
pretpostavka tačna, mora je ohrabriti, mora je osnažiti u tom uverenju.
„Šta je s tvojim ocem?”
„Rođena sam i odrasla u ovom gradu.” Posmatrala je ruke. „Moj otac je
pomorski inženjer. Otpušten je iz brodogradilišta kad su ga preuzeli Rusi.
Jedne noći su ga pokupili. Rekli su da ih je špijunirao i odavao tehničke
podatke o brodovima Amerikancima. Te noći sam ga poslednji put videla.
Ruskom bezbednjaku se svidela moja majka. Kad se nje zasitio, prešao je na
mene.”
Arkadin je znao kako to izgleda. „Kako se to završilo?”
„Ubio ga je Amerikanac.” Pogledala ga je u oči. „Jebeno ironično, zar
ne? Amerikanac je bio špijun, poslat da fotografiše rusku flotu. Trebalo je da
se vrati kući, nakon obavljenog zadatka, Ostao je. Brinuo se o meni dok se
nisam vratila u život.”
„Sigurno si se zaljubila u njega.”
Nasmejala se. „Tako bi i bilo, u romanu. U stvarnosti je bio izuzetno
nežan prema meni. Postupao je sa mnom kao s ćerkom. Plakala sam kad je
otišao.”
Arkadinu je bilo neugodno zbog ovog priznanja. Obazreo se po
uništenom stanu, da bi se ratosiljao neprijatnih misli.
Devra ga je zabrinuto posmatrala. „Hej. Umirem za dobrim zalogajem.”
Arkadin se nasmeja. „Pa zar to nije slučaj sa svima?”
Ponovo je pretražio ulicu, okom sokolovim. Ovaj put su mu se dlake na
vratu nakostrešile, kad se približio prozoru. Auto se zaustavio ispred zgrade.
Devra se približila prozoru, uznemirena njegovom nervoznom reakcijom.
Auto je stajao ugašenih farova i upaljenog motora. To nije slutilo na dobro.
Trojica ljudi izađoše iz kola i krenuše ka ulazu u zgradu. Krajnje je vreme da
krenu.
Sklonio se s prozora. „Idemo. Iz ovih stopa.”
„To su Pjotrovi ljudi. Znala sam da će nas pronaći.”
Na Arkadinovo iznenađenje, nije se bunila kad ju je izgurao iz stana.
Hodnik je tutnjao od udaraca teških cipela po betonu.
Born je hodao sa izvesnim teškoćama. U svoje vreme je iskusio mnogo gore
stvari od odrane pete. Silazio je za profesorom metalnim podrumskim
stepenicama. Pade mu na pamet da je ovo još jedan dokaz da o ljudima ne
treba razmišljati u apsolutnim kategorijama. Pretpostavljao je da Spekter vodi
uredan, dosadan i miran život, ograničen na univerzitetsko nasilje. Ništa nije
bilo dalje od istine.
Na pola puta je počeo da hoda po kamenim gazištima, izlizanim od
decenijske upotrebe. Napredovao je sigurnim korakom, zato što je odozdo
dopiralo mnogo svetla. Obreo se u velikoj podzemnoj prostoriji podeljenoj
montažnim zidovima na kancelarijske jedinice snabdevene laptopovima i
brzim modemima. Nijedna kancelarija nije bila prazna.
Spekter se zaustavio kod poslednje kocke, pored mladića zauzetog
prevođenjem teksta na kompjuterskom ekranu. Mladić primeti profesora.
Predao mu je tek odštampani papir. Profesor je pročitao dokument i promenio
držanje. Trudio se da izgleda mirno, ali nije mogao da sakrije blagu nervozu.
„Dobro obavljen posao.” Klimnuo je mladiću, pre nego što je uveo
Borna u sobu koja je na prvi pogled ličila na malu biblioteku. Spekter priđe
policama i dodirnu omot zbirke haiku poezije Macua Bašoa. Knjige su se
razmakle, otkrivajući niz fioka. Profesor je iz jedne od njih izvadio nešto što
je ličilo na foto- album. Stare stranice bile su pokrivene plastičnim
navlakama, zaštitom od zuba vremena. Pokazao je jednu od njih Bornu.
Na vrhu je bio poznati ratni orao, sa svastikom u kljunu, simbol Trećeg
rajha. Tekst je bio na nemačkom. Ispod orla je bila reč OSTLEGIONEN,
propraćena fotografijom u boji, okruglog znaka, očigledno s uniforme,
svastike uokvirene lovorovim listom. Oko središnjeg simbola su bile tri reči
TREU, TAPIR, GEHORSAM. Born ih je preveo kao „odanost, hrabrost,
nepokolebljivost.” Ispod toga je bila još jedna fotografija u boji, izvezene
vučje glave, razjapljenih čeljusti, ispod koje je pisalo: OSTMANISCHE SS-
DIVISION.
Born je pročitao datum na dokumentu: 14. decembar 1941. godine.
„Nikad nisam čuo za Istočne legije”, reče Born. „Kakva je to jedinica?”
Spekter okrenu stranicu, da bi otkrio parče maslinaste tkanine, sa
ušivenim plavim štitom s crnim obrubom. Na njemu je pisalo
BERGKAUKASIEN – Kavkaske planine. Odmah ispod njega je bio sjajno
žuti amblem, tri konjske glave, spojene lobanjom. Born je znao da je
mrtvačka glava simbol Nazi Schutzstafela, Zaštitnog odreda, poznatog pod
imenom SS. Amblem je bio potpuno isti kao tetovaža na revolveraševoj ruci.
„Grešiš kad o njima govoriš u prošlom vremenu.” Profesorove oči su
blistale. „Oni su pokušali da me kidnapuju, Džejsone. Hteli su da me ispitaju i
ubiju. Saznali su za tebe, pa te od danas smatraju metom.”
 Osmo poglavlje
„Krov ili podrum?”, pitao je Arkadin.
„Krov”, rekla je bez traga oklevanja. „Podrum ima samo jedan ulaz.”
Trčali su što su brže mogli uza stepenice. Preskakali su po dve
odjednom. Arkadinu je srce žestoko tuklo, a krv kolala žilama. Svaki korak
mu je donosio više adrenalina. Čuo je kako gonioci jure ispod njih. Omča se
stezala. Stigao je do kraja tesnog hodnika i posegnuo desnom rukom uvis.
Povukao je metalne merdevine koje vode na krov. Zgrade iz sovjetskog doba
su imale jeftina, tanka vrata. Lako će ih provaliti i izaći na krov. Odande će
skočiti na susednu zgradu, a zatim na sledeću. Izaći će na ulicu i lako umaći
neprijatelju.
Gurnuo je Devru kroz četvrtastu rupu na tavanici i pošao za njom. Iza
sebe je čuo povike trojice progonitelja. Pretraživali su Filjin stan. Svi su
krenuli za njim. Stigao je do majušnog odmorišta, pred vratima što vode na
krov. Ništa se nije dogodilo kad je pritisnuo horizontalnu metalnu polugu.
Gurnuo je jače, sa istim rezultatom. Izvadio je privezak s kalauzima iz džepa.
Gurao je jedan po jedan u bravu. Bezuspešno je čačkao. Proučio je bravu
izbliza i shvatio razloge neuspeha. Unutrašnjost jeftine brave je bila zarđala.
Neće se otvoriti. Okrenuo se i pogledao niz merdevine. Progonioci su se
primicali, Nije imao kud.
„Nemačka je dvadeset drugog juna 1941. godine napala Sovjetski Savez”,
reče profesor Spekter. „Nailazili su na hiljade i hiljade neprijateljskih vojnika
koji su se predavali bez borbe ili dezertirali. Osvajačka armija je do avgusta te
godine pohvatala pola miliona sovjetskih ratnih zarobljenika. Među njima je
bilo mnogo muslimana – Tatara s Kavkaza, Turaka, Azerbejdžanaca, Uzbeka,
Kazaha i pripadnika raznovrsnih plemena sa Urala, Turkestana i Krima.
Raznoliki muslimani su odreda mrzeli Sovjete, pogotovo Staljina. Skratiću
priču. Muslimani ratni zarobljenici su ponudili svoje usluge nacistima. Hteli
su da se tuku na njihovoj strani na Istočnom frontu. Znali su da mogu naneti
veliku štetu infiltracijom i dešifrovanjem sovjetskih obaveštajnih depeša.
Firer je bio oduševljen; rajhsfirer Hajnrih Himler se naročito zainteresovao za
Ostlegionen. Doživljavao je islam kao mušku, ratničku religiju, u dobroj meri
usklađenu s filozofijom SS-a. Odlikovala se slepom poslušnošću, spremnošću
na žrtvovanje i odsustvom svakog sažaljenja prema neprijatelju.”
Born je upijao svaku reč, svaki detalj na fotografijama. „Kako su se
njegove simpatije prema islamu uklapala u nacistički rasni pogled na svet?”
 „Džejsone, veliki si poznavalac ljudske prirode. Ljudi su beskrajno
skloni racionalizaciji stvarnosti da bi je uskladili sa svojim idejama. Himler
nije bio izuzetak. Bio je ubeđen da su Sloveni i Jevreji inferiorna bića. Azijski
deo ruske nacije je smatrao superiornim potomcima velikih ratnika, Atile,
Džingis-kana i Tamerlana. Himler je muslimane iz tih oblasti smatrao
potomcima Mongola.
„Ti ljudi su postali srž nacističke Ostlegionen. Himler je izdvojio
najkvalitetnije ljude za sebe. Obučavao ih je u tajnosti, uz pomoć najboljih SS
vođa. Uobličavao ih je, ne samo kao vojnike, već i kao elitne ratnike, špijune i
ubice, kakvima je i inače voleo da komanduje. Tu jedinicu je nazvao Crna
legija. Vidiš da sam iscrpno proučio naciste i njihovu Ostlegionen.” Spekter
pokaza na štit sa tri konjske glave spojene mrtvačkom lobanjom. „Ovo je
njihov amblem. Od 1943. je izazivao veći strah od esesovskog amblema
paralelnih munja i gestapovskih insignija.”
„Razumem, ali mi nije jasno kako nacisti mogu biti ozbiljna pretnja
nekoliko decenija posle rata”, reče Born.
„Crne legija je odavno raskrstila s nacizmom. Danas je to najmoćnija i
najuticajnija islamska teroristička mreža, za koju niko nije čuo. Izabrali su
anonimnost. Finansiraju se preko Istočnog bratstva zakonite, paravanske
organizacije.”
Spekter uze drugi album. Ovaj je bio pun novinskih izveštaja o
terorističkim napadima širom sveta: London, Madrid, Karači, Faludža,
Avganistan, Rusija. Spisak je sa svakom stranicom bivao sve duži.
„Jasno ti je da su druge, poznate terorističke mreže preuzimale
odgovornost za neke od ovih napada. Neki su nepotpisani. Nijedna
teroristička organizacija nije povezana s njima. Preko svojih izvora sam
saznao da iza njih stoji Crna legija”, reče Spekter. „Planiraju najveći i
najspektakularniji napad. Mislimo da ciljaju Njujork. Rekao sam ti da je Pjotr
Zilber, mladić kog je Crna legija ubila, bio retko sposoban čovek, pravi mag.
Nekako mu je uspelo da ukrade plan mete njihovog sledećeg napada. Crna
legija obično planira isključivo usmeno. Očigledno je da je meta ovog napada
toliko složena, da je organizacija morala da nabavi njene planove. Zbog toga
verujem da je reč o impozantnom zdanju u velikom gradu. Nalaženje tog
dokumenta je najvažniji zadatak. Samo tako ćemo znati gde Crna Legija
namerava da napadne.”
Arkadin je sedeo na podu malog odmorišta. Raširio je noge preko otvora nad
hodnikom.
 „Javi im se”, prošaptao je. Hteo je da ih domami. Gospodario je
visovima. „Viči. Da bi znali gde si.”
Devra vrisnu.
Čuo je kako se neko penje metalnim stepenicama. Pojavila se glava i
ruka s pištoljem. Samo je to čekao. Udario je čoveka po glavi. Revolveraš je
zakolutao očima. Arkadin mu ote pištolj iz ruke. Ščepao ga je za gušu i
slomio vrat.
Pustio ga je. Leš se otkotrljao niz merdevine. Nije se iznenadio kad je
kiša tanadi doletela kroz četvrtasti otvor. Zarila su se u tavanicu. Čim su
pucnji utihnuli, Arkadin gurnu Devru kroz otvor i krenu za njom u hodnik.
Sudbina kolege je, baš kao što se Arkadin nadao, prenerazila preostala
dva napadača. Prestali su da pucaju. Arkadin pogodi jednog u oko. Drugi se
povukao iza ugla kad je Arkadin zapucao na njega. Uhvatio je ugruvanu, ali
nepovređenu devojku i otrčao do prvih vrata. Lupao je po njima. Odgovorio
mu je svadljivi muški glas. Pokucao je na sledeća. Nije bilo odgovora. Opalio
je hitac u bravu i razvalio vrata.
Stan je bio prazan. Gomilice prašine su navodile na zaključak da u njemu
dugo niko nije boravio. Arkadin pritrča prozoru. Usput je čuo poznato
skičanje. Stao je na gomilu đubreta iz koje iskoči pacov, a zatim još jedan.
Gnusne životinje su jurcale na sve strane. Uspeo je da upuca jednog, pre nego
što je povratio kontrolu nad sobom i otvorio prozor, koliko god je to bilo
moguće. Našao se na udaru ledene kiše. Tukla je po zgradi.
Zajahao je prozorski okvir, držeći Devru ispred sebe. Čuo je kako treći
čovek zove pojačanje i ispalio tri hica kroz razvaljena vrata. Izbacio je napolje
na usku protivpožarnu platformu, s leve strane, ka merdevinama. Gvozdene
merdevine su vodile na krov.
Sevastopoljska noć je, ako se izuzme jedno ili dva sigurnosna svetla, bila
tamnija nego sam pakao. Kiša je padala u obliku igličastih zastora. Tukla ga
je po licu i rukama. Stigao je nadomak merdevina, kad su gredice od kovanog
gvožđa popustile pod njim.
Devra je vrisnula kad su pali. Dočekali su se na ispustu za protivpožarne
stepenice. Trošna skalamerija se gotovo odmah obrušila pod njima. Poleteli su
u ambis. Arkadin pruži ruku i dohvati merdevine levom rukom. Desnom je
držao Devru. Visili su u vazduhu. Tle je bilo predaleko da bi se pustio. Nigde
nije bilo punog kamiona za đubre, koji bi ublažio njihov pad.
Leva ruka je lagano popuštala.
 „Podigni se”, rekao je. „Obuhvati me nogama.”
„Šta?”
Izdrao se na nju. Drhteći ga je poslušala.
„Sklopi ruke oko mog struka.”
Ovaj put nije oklevala.
„Dobro”, reče Arkadin, „pruži ruke. Moći ćeš da dohvatiš najnižu
prečagu merdevina. Uhvati je obema rukama.”
Metal je bio klizav od kiše. Devra nije uspela u prvom pokušaju.
„Probaj ponovo”, povika Arkadin. „Ovaj put ne puštaj.”
Užasnuta Devra sklopi prste oko prečage. Stisnula je tako snažno da su
joj zglobovi pobeleli. Što se Arkadina tiče, levica mu je polako izlazila iz
ležište. Pašće, ako uskoro ne promeni položaj.
„Šta sad?”, pitala je Devra.
„Kad se lepo uhvatiš za prečagu, odmrsi noge i kreni uz merdevine, dok
ne staneš na njih obema nogama.”
„Ne znam da li imam snage za to.”
Podigao se, dok nije prebacio desnu ruku preko prečage. Raširio je prste.
Rame ga je strahovito bolelo. „Samo napred”, rekao je dok je gurao nagore.
Nije hteo da vidi koliko ga to boli. Gurao je, iako ga je ruka bolela.
Konačno se uspravila na merdevinama iznad njega. Obratila mu se. „Sad
ti.”
Jedna strana tela mu je obamrla. Ostatak je goreo u vatri.
Devra pruži ruku ka njemu. „Hajde.”
„Nemam zašto da živim, odavno sam umro.”
„Jebi se.” Čučnula je da bi ga dohvatila za rame. Noga joj skliznu s
prečage. Krenula je za njom. Udarila ga je tako snažno da su zamalo otišli u
ambis.
„Hriste bože, pašću!”, vrisnula je.
„Obujmi me nogama oko pojasa”, povikao je. „Tako je. Pusti merdevine.
Prvo jednu, pa drugu ruku. Uhvati se za mene.”
Sačekao je da ga posluša, pre nego što je počeo da se penje uz
merdevine. Lakše je napredovao kad je stao na prvu prečagu. Ignorisao je
vatru u levom ramenu. Neće moći da se popne bez jedne ruke.
Konačno su stigli do krova. Prevrnuli su se preko kamenog zidića. Ležali
su, dahćući na vlažnom betonu. Arkadin je u jednom trenutku shvatio da više
ne oseća kišne kapi na licu. Podigao je glavu i video čoveka, trećeg čoveka.
Stajao je iznad njega, ciljajući ga pištoljem.
Zacerekao se. „Vreme je da crkneš, kopilane.”
Profesor Spekter je vratio albume. Izvadio je još par fotografija pre nego što
je zatvorio skriveni pregradak. Born je proučavao lica dvojice ljudi. Onaj na
prvoj fotografiji je bio profesorov vršnjak. Naočari su gotovo komično
povećavale krupne, vodnjikave oči, okrunjene neobično dlakavim obrvama.
Bio je ćelav.
„Semjon Ikupov”, reče Spekter, „zapovednik Crne legije.”
Izveo je Borna iz podrumske biblioteke, uza stepenice i van kuće, da bi
se nadisali svežeg vazduha. Našli su se pred dobro održavanim engleskim
vrtom, ograđenim drvenom ogradicom. Nebo je bilo vazdušasto i vedro,
visoko i bogato, puno obećanja ranog proleća. Ptičica je letela između golih
grana vrbe. Birala je mesto za sletanje.
„Džejsone, moramo zaustaviti Crnu legiju. Jedini način da to učinimo je
da ubijemo Semjona Ikupova. Izgubio sam tri valjana čoveka na tom zadatku.
Potreban mi je neko bolji, potreban si mi ti.”
„Ja nisam plaćeni ubica.”
„Džejsone, molim te da se ne vređaš. Potrebna mi je tvoja pomoć da
zaustavim ovaj napad. Ikupov zna gde su planovi.”
„Dobro. Pronaći ću i njega i planove.” Born odmahnu glavom. „Ali ne
mora biti ubijen.”
Profesor tužno zavrte glavom. „To je časni stav, ali ti ne poznaješ
Semjona Ikupova, kao ja. Ubiće te, ako ga ne ubiješ. Veruj mi da sam
pokušao da ga uhvatim živog. Nijedan od mojih ljudi se nije vratio s tog
zadatka.”
Posmatrao je jezerce. „Nemam kome da se obratim. Ne znam nikog
dovoljno sposobnog da pronađe Ikupova i prekine ovo ludilo, jednom zauvek.
Pjotrovo ubistvo znači da je igra s Crnom legijom ušla u završnicu. Ili ćemo
ih zaustaviti, ili će oni uništiti odabranu metu.”
„Ako govoriš istinu…”
„Govorim istinu, Džejsone. Kunem ti se.”
 „Gde je Ikupov?”
„Ne znamo. Već četrdeset osam časova nastojimo da ga pronađemo, ali
bez uspeha. Bio je u svojoj vili u Kampione d’Italiji, u Švajcarskoj. Verujemo
da je Pjotr u njoj ubijen. Više nije tamo.”
Born je posmatrao dve fotografije. „Ko je mlađi čovek?”
„Leonid Danilovič Arkadin. Sve do pre nekoliko dana smo verovali da je
on samostalni plaćeni ubica, koji radi za familije ruske gruperovke.” Spekter
je lupkao kažiprstom po Arkadinovim očima. „On je isporučio Pjotra
Ikupovu. Nekako – i dalje pokušavamo da doznamo kako – Ikupov je otkrio
da je Pjotr ukrao planove. U svakom slučaju, Arkadin je sa Ikupovom
ispitivao i ubio Pjotra.”
„Sve ukazuje na izdajnika u vašoj organizaciji, profesore.”
Spekter klimnu. „Nevoljno sam stigao do istog zaključka.”
Born se seti nečeg što ga je dugo kljucalo. „Profesore, ko vas je zvao dok
smo doručkovali?”
„Jedan od mojih ljudi. Hteo je da proveri neke informacije. Bile su u
kolima. Zašto?”
„Zato što te je njegov poziv izmamio na ulicu, baš kad je naišao crni
kadilak. To nije slučajnost.”
Bore se pojaviše na profesorovom čelu. „Zaista, teško bi mogla biti.”
„Daj mi njegovo ime i adresu”, reče Born, „da raščistim stvar.”
Čovek na krovu je imao mladež na obrazu, taman kao greh. Arkadin se
usredsredio na njega, dok je revolveraš sklanjao Devru, dalje od njega.
„Da li si mu išta rekla?”, pitao je, ne skidajući pogled sa Arkadina.
„Naravno da nisam”, uzvrati Devra. „Za koga me smatraš?”
„Smatram te slabom karikom”, reče čovek s mladežom. „Rekao sam
Pjotru da se ne oslanja na tebe. Filja je mrtav.”
„Filja je bio idiot!”
Čovek s mladežom skrenu pogled sa Arkadina da bi se zagledao u
Devru. „Odgovarala si za njega, kučko.”
Arkadin ukrsti noge i obori čoveka s mladežom. Nasrnuo je na njega
pesnicama, brzinom mačke. Čovek s mladežom se branio kako je znao i
umeo. Arkadin je pokušao da ne pokaže koliko ga boli levo rame. Bilo je
iščašeno i obamrlo. Protivniku to nije promaklo. Svom snagom ga je udarao
po povređenom ramenu.
Arkadin ostade bez vazduha. Polegao je, ošamućen, gotovo onesvešćen
bolom. Čovek s mladežom posegnu za svojim oružjem. Napipao je
Arkadinovo i nanišanio. Hteo je da povuče obarač, kad ga je Devra prostrelila
kroz zadnji deo glave njegovim pištoljem.
Pao je ničice, bez glasa. Stajala je, raširenih nogu, u klasičnom
streljačkom stavu. Pridržavala je jednu ruku drugom. Arkadin je klečao na
kolenima, ukočen bolom. Nemoćno je posmatrao kako ga nišani. U njenim
očima je zapazio nešto što nije mogao rastumačiti ili razumeti.
Ispustila je dug uzdah. Opustila se i spustila pištolj.
„Zašto?”, pitao je Arkadin. „Zašto si ga ubila?”
„Bio je budala. Jebi ga. Mrzim ih sve do jednog.”
Kiša je tukla po njima. Dobovala je po krovu. Potpuno tamno nebo je
krilo svet oko njih. Možda su stajali na vrhu planine ili na krovu sveta.
Arkadin je gledao kako mu prilazi. Vukla je noge, kao da se ukočila. Ličila je
na besnu i ozlojeđenu divlju životinju – uljeza u civilizovanom svetu. Vezao
se za nju, a nije znao zašto. Ne sme joj verovati.
Prihvatio je njenu ispruženu ruku.
 Deveto poglavlje
„Muči me ta noćna mora”, reče sekretar odbrane Irvin Rejnolds Bad Halidej.
„Sedim ovde u Ošaku u Betezdi. Odnekud iskrsne Džejson Born da mi, u stilu
Kuma II prosvira metak kroz grkljan i među oči.”
Halidej je sedeo za stolom u zadnjem delu restorana, u društvu Lutera la
Valea i Roba Bata. Smešten negde između Nacionalnog pomorskog
medicinskog centra i kantri kluba Čevija Čejsa, Ošak je bio njegovo
najomiljenije sastajalište. Niko kog je znao i od kog je hteo da sačuva tajne
nije ovde dolazio, zato što je bio u Betezdi i zato što je bio avganistanski.
Sekretar odbrane se najbolje osećao na ne tako popularnim mestima. Prezirao
je Kongres, a ponajviše komitete za nadzor obaveštajnog rada. Kongresmeni
su se oduvek petljali u stvari koje ih se ne tiču i koje ne razumeju, uprkos
posvemašnjem odsustvu stručnosti.
Tri čoveka su naručila specijalitet po kom je restoran dobio ime: pastu,
punjenu školjkama, natopljenu sosom od paradajza sa slanom močom. Uz jelo
je serviran bogati bliskoistočni jogurt, s komadićima nane. Ošak je po
njihovom mišljenju bio idealna zimska hrana.
„Gospodine, uveravam vas da će se vaša noćna mora uskoro upokojiti za
večita vremena”, reče La Vale ulizivačkim tonom, zbog kog je Bat zamalo
zaškrgutao zubima. „Je l’ tako, Robe?”
Bat energično klimnu. „Upravo tako. Smislio sam savršen plan.”
Možda nije rekao pravu stvar. Halidej se namrštio. „Nema savršenog
plana, gospodine Bate, naročito kad se tiče Džejsona Borna.”
„Uveravam vas da niko to ne zna bolje od mene, gospodine sekretaru.”
Bat nije mario što mu se protivreči, iako je bio najvažniji od sedam
direktora CO-a. Dugo je pomagao čoveku s bogatim iskustvom u
obračunavanju s pretendentima na presto. Bio je i te kako svestan da se kreće
nepoznatim terenom, po kom besni neizvesna borba za moć.
Odgurnuo je tanjir. Znao je da je dogovor s ovim ljudima proračunat
rizik. Osetio je energiju sekretara Halideja. Bat je zakoračio u najviše predele
moći. Konačno se uzdigao do nivoa o kom je u potaji maštao. Proželo ga je
duboko, snažno oduševljenje.
„Plan se vrti oko DCO Hartove”, oglasi se Bat, „pa se nadam da ćemo
jednim udarcem oboriti dve muve.”
 „Ni reč o tome”, Halidaj podiže ruku, „bilo kom od nas. Luter i ja
moramo uverljivo negirati umešanost. Ne smemo dozvoliti da nam se ova
operacija vrati kao bumerang. Da li je to jasno, gospodine Bate?”
„Savršeno je jasno, gospodine. Ovo je moja operacija, moja i ničija
druga.”
Halidej se osmehnu. „Sinko, te reči su muzika za moje velike stare
teksaške uši.” Cimnuo je ušnu resicu. „Pretpostavljam da te je Luter obavestio
o Tajfunu.”
Bat prošeta pogledom između sekretara i La Valea. Namrštio se. „Ne,
gospodine, ništa mi nije rekao.”
„Prevideo sam tu priču”, reče La Vale.
„Pa, ovo je pogodan čas, kao i bilo koji drugi.” Osmeh nije silazio s
Halidejevih usana.
„Smatramo da je Tajfun jedan od problema CO-a”, reče La Vale.
„Rehabilitacija CO-a i paralelno vođenje Tajfuna je preteško breme za
budućeg direktore. Zbog toga ćemo vas rasteretiti odgovornosti za Tajfun. Ja
ću preuzeti kontrolu nad tim odeljenjem.”
Razgovor o osetljivoj temi je glatko tekao, iako je Batu bilo jasno da ga
žestoko pritiskaju. Shvatio je da su od početka želeli kontrolu nad Tajfunom.
„Tajfun je stvoren u CO-u”, rekao je. „On je duhovno čedo Martina
Lindrosa.”
„Martin Lindros je mrtav”, nastavi La Vale. „Tajfun sad vodi neka žena.
Pozabavićemo se time, kao i mnogim drugim stvarima od uticaja na
budućnost odeljenja. Robe, od tebe se očekuje donošenje ključnih odluka o
čitavom CO-u. Ne želiš da zagrizeš više nego što možeš progutati, zar ne?”
Bat oseti da gubi ravnotežu na klizavoj padini. „Tajfun je deo CO-a”,
konačno je prozborio. Bio je to slabašan pokušaj da povrati kontrolu.
„Gospodine Bate”, umešao se Halidej. „Doneli smo čvrstu odluku. Da li
ste s nama? Ako niste, potražićemo drugog kandidata za DCO-a.”
Poziv Mihaila Tarkanijana je izmamio profesora Spektera na ulicu. Born je
predložio Nacionalni zoološki vrt, kao mesto sastanka. Profesor je pozvao
Tarkanijana, zatim je obavestio sekretaricu na univerzitetu da će on, s
profesorom Vebom uzeti slobodan dan. Seli su u Spekterov automobil i
krenuli ka zoološkom vrtu. Jedan od profesorovih ljudi je dovezao profesorov
auto sa imanja.
 „Tvoj problem, Džejsone, jeste što nemaš ideologiju”, reče Spekter.
„Ideologija te utemeljuje. Ona je temelj istinske predanosti.”
Born odmahnu glavom, za volanom auta. „Od kada znam za sebe, neko
pokušava da manipuliše mnome, služeći se ideologijom. Duboko sam uveren
da ideologija kod svojih korisnika izaziva poremećaj, sličan tunelskom vidu.
Sve što se ne uklapa u samopostavljene granice zanemaruje se ili uništava.”
„Sad znam da govorim sa istinskim Džejsonom Bornom.” Reče Spekter.
„Dao sam sve od sebe da usadim osećaj svrhe u Dejvida Veba, zato što ga je
izgubio negde u prošlosti. Kad si došao, nisi bio smeten i otuđen, već ozbiljno
obogaljen. Pokušao sam da ti pomognem da se izlečiš, tako što sam te udaljio
od onog što te je toliko povredilo. Sad vidim da sam pogrešio…”
„Nisi pogrešio, profesore.”
„Ne, pusti me da završim. Večito si spreman da me braniš, da veruješ
kako sam uvek u pravu. Često pravim greške. Ovo je jedna od njih. Ne znam
kako je stvoren Bornov identitet. Veruj mi kad ti kažem da ne želim da znam.
„Posle svega sam uveren da te nešto u tebi, nešto urođeno i povezano s
Bornovim identitetom, izdvaja od ostalih, iako ti ne želiš da veruješ u to.”
Born se zabrinu zbog pravca u kom je razgovor krenuo. „Da li hoćeš da
kažem da sam potpuno Džejson Born i da bi Dejvid Veb, u svakom slučaju, to
postao?”
„Ne, nikako. Ali iz onog što si mi rekao, verujem da bi Dejvid Veb bio
veoma nesrećan čovek da nije bilo intervencije i Bornovog identiteta.”
Ovo nije bila nova ideja za Borna. Uvek je pretpostavljao da je to mislio
zato što je znao prokleto malo o svojoj prošlosti. Dejvid Veb je za njega bio
veća zagonetka od Džejsona Borna. Mučila ga je ta spoznaja. Činilo mu se da
je Veb samo utvara, senovit okvir, u kom je Bornov identitet stekao suštinu i
oblik pod budnim okom Aleksa Konklina.
Born je vozio avenijom Konektikat. Prešao je Katedral aveniju. Ugledali
su ulaz u zoološki vrt. „Istina je da Dejvid Veb verovatno ne bi izdržao do
kraja školske godine.”
„U tom slučaju mi je drago što sam odlučio da te upoznam s mojom
istinskom strašću.” Izgleda da je Spekteru laknulo. „Čovek retko dobija šansu
da ispravi grešku.”
Vreme je bilo dovoljno lepo da izmami porodicu gorila u ograđeni prostor
pod vedrim nebom. Školska dečica su bučno ćeretala nedaleko od oca
okruženog porodicom. Srebrnogrivi je davao sve od sebe da ih ignoriše. Ustao
je i otišao na drugi kraj ograđenog prostora, praćen porodicom, kad mu je
njihovo neumorno ćeretanje postalo nepodnošljivo. Sedeo je tamo, dok je
nervoza lagano rasla u njemu. Otapkao je nazad, do mesta na kom ga je Born
prvi put video.
Mihail Tarkanijan ih je čekao nedaleko od srebrnogrive gorile. Pažljivo
je osmotrio Spektera, cokćući nad njegovim poluzatvorenim, nadutim okom.
Zagrlio ga je i poljubio. „Alah je milostiv, prijatelju. Živ si i zdrav.”
„Zahvaljujući ovde prisutnom Džejsonu. On me je spasao. Dugujem mu
život.” Profesor je predstavio Tarkanijana Džejsonu.
Tarkanijan poljubi Borna u obraze. Napadno mu je zahvaljivao.
Porodica gorila se uskomešala. Timarili su se.
„Prokleto tužan život.” Tarkanijan pokaza palcem ka srebrnogrivom.
Born primeti da govori engleski s teškim naglaskom sirotinjske četvrti
Sokolnik sa severoistoka Moskve.
„Pogledaj tog jadnog kopilana”, reče Tarkanijan.
Gorila je delovao mrzovoljno – rezignirano pre nego prkosno.
Spekter reče: „Džejson je ovde zbog nekih informacija.”
„Da li je?” Tarkanijan se ugojio, na način bivšeg sportiste. Imao je
bikovski vrat i umorne oči utonule u žućkasto meso. Podigao je ramena do
ušiju, kao da strepi od iznenadnog udarca. Uspomene na udarce iz Sokolnika
će ga pratiti čitavog života.
„Hteo bih da mi odgovoriš na neka pitanja”, reče Spekter.
„Naravno. Odgovoriću na svako pitanje.”
„Potrebna mi je tvoja pomoć”, reče Born. „Pričaj mi o Pjotru Zilberu.”
Tarkanijan se blago iznenadio. Pogledao je u pravcu profesora koji je
malo zaostao za njima, kao da je hteo da omogući saradnicima da se posvete
jedan drugom. Slegnuo je ramenima. „Naravno. Šta bi hteo da znaš?”
„Kako si doznao da je ubijen?”
„Na uobičajen način. Preko jednog od naših saradnika.” Tarkanijan
odmahnu glavom. „To me je strašno pogodilo. Pjotr je bio naš ključni čovek.
Bio je i moj prijatelj.”
„Šta misliš, kako je provaljen?”
 Grozd devojčica prođe kraj njih. Tarkanijan je progovorio tek kad su
dovoljno odmakle, „Voleo bih da znam. Mogu ti reći da je znao da se krije.”
Born opušteno dodade. „Da li je Pjotr imao prijatelje?”
„Naravno da ih je imao. Niko od njih ga ne bi izdao, ako me to pitaš.”
Tarkanijan isturi usne. „S druge strane…” Ućutao je.
Born ga je pogledao u oči.
„Pjotr se viđao s jednom ženom. Galom Nematovom. Baš se zatalebao u
nju.”
„Pretpostavljam da je dobro proverena”, reče Born.
„Naravno. Ali, znaš, Pjotr je bio malo tvrdoglav kad su žene u pitanju.”
„Da li je to bilo šire poznato?”
„Ozbiljno sumnjam u to”, reče Tarkanijan.
Pogrešio je, pomisli Born. Navike i sklonosti neprijatelja su za pametne i
uporne kupce uvek bile kurentna roba. Trebalo je da kaže Ne znam. Možda.
Trebalo je da ponudi što neutralniji odgovor, zato što bi takav bio najbliži
istini.
„Žena može biti slaba tačka.” Born na čas pomisli na Mojru i na crni
oblak slutnje, delo CO agenata. Ideja da je Martin možda bio zaveden da bi
otkrio tajne CO-a je bila gorka pilula. Nadao se da će nakon čitanja
transkripata njenih razgovora s Martinom, zaključiti da je problem
nepostojeći.
„Svima nam je teško zbog Pjotrove smrti”, oglasi se Tarkanijan. Ponovo
je pogledao Spektera.
„Nesumnjivo.” Born se neodređeno nasmejao. „Ubistvo je ozbiljna stvar,
naročito u ovom slučaju. Razgovaram sa svima, to je sve.”
„Naravno. Shvatam.”
„Bio si vrlo predusretljiv.” Born se nasmeja i protrese Tarkanijanovu
ruku. Progovorio je oštrijim tonom, „Kad smo već kod toga, koliko su ti
Ikupovljevi ljudi platili da jutros telefoniraš profesoru?”
Tarkanijan se opustio, umesto da se sledi. „Kakvo je to pitanje,
dođavola? Ja sam odan, uvek sam to bio.”
Pokušao je da iščupa ruku iz Bornovog stiska. Ukrstio je pogled sa
Amerikancem.
 Srebrnogrivi se nervozno glasao iza njih. Bilo je to tiho režanje, nalik
iznenadnom naletu vetra po polju iznikle pšenice. Gorila je slao suptilnu
poruku. Samo je Born razumeo. Opazio je pokret na granici vidnog polja.
Trajao je nekoliko sekundi. Nagnuo se Spekteru i prozborio tihim, uzbuđenim
glasom. „Odmah idi. Prođi kroz dom sitnih sisara i skreni levo. Stotinak
metara odatle ćeš naići na mali kiosk s hranom. Traži da ti pomognu da odeš
do auta. Vrati se kući i ne mrdaj odande dok ti se ne javim.”
Profesor se udaljio. Born zgrabi Tarkanijana. Gurnuo ga je u suprotnom
pravcu. Naišli su na gomilu dece s roditeljima. Born je video dva čoveka
opasnog izgleda. Žurili su ka njima. Nervozni dvojac pretećeg izgleda je
privukao pažnju srebrnogrivog. Sumnjičava životinja je upozorila Borna.
„Gde idemo?”, rekao je Tarkanijan. „Zašto si ostavio profesora bez
zaštite?”
Rus je postavio dobro pitanje. Born je doneo odluku u magnovenju,
instinktivno. Neznanci su žurili ka Tarkanijanu, a ne ka profesoru. Grupa dece
i roditelja je krenula stazom Olmsted. Born je odvukao Tarkanijana u Centar
za proučavanje reptila. Svetlo ovde nije bilo tako jako. Prošli su pored
staklenih kaveza s dremljivim aligatorima, krokodilima s prorezima umesto
očiju, lenjim kornjačama, zlokobnim zmijama otrovnicama i debelokožnim
gušterima raznovrsnih veličina, oblika i ponašanja. Born se zagledao u kaveze
sa zmijama. Radnik je otvorio vrata na jednom od njih. Spremao se da nahrani
tri zelena pitona, probranim glodarima. Glad je naterala zmije da se prenu iz
dremeža. Kliznule su niz grane lažnog drveća u kavezu. Ciljale su plen
pomoću infracrvenog vida.
Dva čoveka su se probijala kroz mnoštvo dece iza njih. Zavukli su ruke u
džepove vunenih kaputa. Sigurno su stiskali neko oružje. Nisu žurili. Nisu
hteli da uznemire posetioce.
Born gurnu Tarkanijana u deo sa zmijama, nakon što su prošli pored
evropskog guštera. Tarkanijan se, u tom času, odvažio na akciju. Trgnuo se i
pohitao ka ljudima koji su ih sledili. Vukao je Borna čitav korak. Ovaj ga
pogodi snažnim udarcem postrance u glavu.
Radnik je klečao sa kutijom za alat ispred praznog staklenog kaveza.
Petljao je oko ventilacione rešetke u podnožju. Born uze kratki komad krute
žice iz kutije.
„Konjica te danas neće spasti”, reče Born, dok je vukao Tarkanijana ka
vratima u zidu između staklenih kaveza. Vodila su u radni deo, nedostupan
posetiocima. Jedan od progonitelja se brzo približavao, dok je Born obrađivao
bravu žicom. Otvorio je vrata i ušao unutra. Zalupio ih je sa sobom i
zaključao.
Vrata su se tresla u šarkama pod snažnim udarcima progonitelja. Born se
našao u uskom prolazu osvetljenom neonskim cevima, odmah iza sanduka.
Duž desne strane hodnika, na pravilnim razmacima, bila su vrata i u slučaju
otrovnih zmija, prozorčići za hranjenje.
Born začu tiho ćuf! i brava popusti. Progonitelji su nosili malokalibarske
pištolje opremljene prigušivačima. Gurnuo je Tarkanijana ispred sebe, kad je
jedan od njih ušao u hodnik. Gde je drugi? Znao je odgovor. Usmerio je
pažnju na drugi kraj hodnika. Drugi revolveraš će se svakog časa tamo
pojaviti.
Tarkanijan je iskoristio Bornovo premišljanje. Hitro se okrenuo i
odgurnuo Amerikanca. Izbacio ga je iz ravnoteže. Zateturao se kroz otvorena
vrata u stakleni sarkofag s pitonom. Tarkanijan se nasmeja i dade u beg.
Herpetolog je proveravao stanje pitona u staklenom kavezu. Glasno je
protestovao zbog prisustva uljeza. Born nije obraćao pažnju na njega.
Posegnuo je za gladnim pitonom obmotanim oko najbliže grane. Zmija je
osetila njegovu toplotu. Obmotala se oko Bornove ispružene ruke. Okrenuo se
i istrčao u hodnik, na vreme da zarije pesnicu ispod revolveraševog grudnog
koša. Čovek se presamitio u struku. Born izvuče ruku iz pitonovog zagrljaja.
Životinja se obmotala oko revolveraševih grudi. Čovek vrisnu kad je video
pitona. Velika zmija poče da ga steže i pritiska.
Born istrže pištolj s prigušivačem iz progoniteljevih ruku i potrča za
Tarkanijanom. Pištolj je bio glok, a ne taurus. To je potvrdilo Bornove sumnje
da ova dvojica nisu deo tima koji je oteo profesora. Ko su ovi ljudi? Da li su
članovi Crne legije, poslati da izvuku Tarkanijana? Ako je to tačno, kako su
mogli znati da je provaljen? Nije imao vremena za razmišljanje: Drugi
revolveraš se pojavio na udaljenom kraju hodnika. Čučao je, posmatrajući
Tarkanijana priljubljenog uza zid.
Revolveraš je naciljao na Borna. On pokri lice rukama i skoči
naglavačke kroz prozor za hranjenje. Staklo se rasprštilo. Born podiže glavu.
Suočio se sa gabonskom otrovnicom, zmijom s najdužim očnjacima i
najopasnijim otrovom, crne i oker boje. Podigla je ružnu, trouglastu glavu i
isplazila jezik. Prikupljala je informacije. Pokušavala je da oceni da li
stvorenje ispred nje predstavlja pretnju.
Born je ležao mirno kao kamen. Zmija je siktala u postojanom ritmu.
Pognula bi glavu pri svakom izdisaju. Mrdala je majušnim rogovima pored
nozdrva. Uljez ju je uznemirio. Na čestim putovanjima po Africi nešto je
naučio o navikama opasne zmije. Znao je da ga neće ujesti ako se ne oseti
ugroženom, a opet nije smeo da se mrdne, da se ne bi uznemirila.
Polako je podigao ruku, svestan da mu opasnost preti odnapred i
otpozadi. Siktala je postojanim, nepromenljivim ritmom. Pružio je ruku iznad
zmije, ne skidajući pogled s njene glave. Čitao je o tehnici smirivanja zmija,
ali nije znao da li će teorija funkcionisati u praksi. Vrhom prsta je dodirnuo
zmijinu glavu. Siktanje je prestalo. Upalilo je!
Uhvatio je za vrat. Odložio je pištolj i uhvatio zmiju i drugom rukom.
Stvorenje se nije opiralo. Laganim, opreznim korakom je otišao na drugu
stranu staklenog kaveza i položio otrovnicu u ugao. Neka deca su zevala u
njega s druge strane stakla. Born je odstupio od zmije, ne skidajući oči s nje.
Kleknuo je pored razbijenog prozora za hranjenje i podigao glok.
Presekao ga je nepoznati glas: „Polako se okreni i ostavi revolver na
podu.”
* * *
„Prokletinja je iščašena”, reče Arkadin.
Devra je posmatrala iščašeno rame.
„Moraćeš da mi ga namestiš.”
Sedeli su u kafeu na drugom kraju Sevastopolja, mokri do gole kože.
Trudili su se da se ugreju. Gasna peć je zloslutno siktala i štucala, kao da pati
od zapaljenja pluća. Ispred njih su stajale poluprazne čaše vrelog čaja. Prošlo
je manje od sata od dramatičnih događaja u Filjinoj zgradi. Bili su iscrpljeni.
„Zavitlavaš me?”, rekla je.
„Nema ti druge”, rekao je. „Ne mogu da idem u bolnicu.”
Naručio je jelo. Devra je jela kao životinja. Prstima je gurala masne
komade hrane u usta, kao da danima nije ništa prezalogajila. Možda i nije.
Arkadin je naručio još hrane, suočen s njenim apetitom. Jeo je polako i
proračunato, svestan svega što je unosio u sebe. Posao ubice ga je učinio
takvim. Sva čula su mu radila prekovremeno. Drugačije je doživljavao svet.
Boje su bile snažnije, mirisi oštriji, sve je imalo bogatiji i slojevitiji ukus.
Osluškivao je otrovne političke komentare dva starca u uglu kafea. Dodirivao
je obraze vrhovima prstiju, kao da pipa šmirglu. Slušao je otkucaje srca i šum
krvi u ušima. Drugim rečima, bio je živi, hodajući, ogoljeni nerv.
Voleo je i mrzeo to stanje. Bilo je slično ekstazi. Sećao se pohabanog
džepnog izdanja Učenja Don Huana, Karlosa Kastanede, iz kog je na
mukotrpan, spor način naučio da čita engleski. Ta knjiga ga je približila ideji
ekstaze. Hteo je da isproba pejotl, iz poštovanja prema Kastanedi. Ako ga
pronađe, naravno. Možda bi to i učinio, da ga sama pomisao na drogu, bilo
koju drogu, nije užasno srdila. Bio je već dobrano izgubljen, ali nije hteo da
ode na mesto s kog se nikad neće vratiti.
Stalna ekstaza koju je proživljavao bila je teret, koliko i izvor spoznaje.
Znao je da ne može dugo podnositi sudbinu ogoljenog nerva. Sve signale iz
okoline od škripe automobilskih kočnica do glasanja cvrčka je doživljavao
bolno i poražavajuće. Život se obrušavao na njega zapanjujućom snagom.
Proučavao je Devru sa opsesivnom koncentracijom. Uočio je nešto što
mu je dotad izmicalo, verovatno zbog njene žustre gestikulacije. Napokon je
spustila gard. Možda je bila iscrpljena, ili se opustila u njegovom društvu.
Ruke su joj drhtale, neki živac se izmicao kontroli. Potajno je posmatrao
drhtanje, zbog kog je delovala još ranjivije.
„Ne razumem te”, rekao je. „Zašto si se okrenula protiv svojih?”
„Misliš da su Pjotr Zilber, Oleg Šumenko i Filja moji ljudi?”
„Ti si karika u Zilberovoj mreži. Šta tu ima da se misli?”
„Čuo si kako je ta svinja razgovarala sa mnom na krovu. Svi su se tako
ponašali.” Obrisala je mast sa usana i brade. „Šumenko mi se nikad nije
dopadao. Prvo sam ga izvlačila iz kockarskih dugova. Posle toga se uhvatio
droge.”
Arkadin se oglasio, naizgled usputnom primedbom: „Rekla si mi da nisi
znala zašto je poslednji put pozajmio novac.”
„Lagala sam.”
„Da li si obavestila Pjotra?”
„Mora da se šališ. Pjotr je bio najgori od svih.”
„Bio je talentovani nevaljalac.”
Devra klimnu. „Tako sam i ja mislila dok smo delili postelju. Bio je
gazda, pa su mu gledali kroz prste zbog mnogih sranja. Pio je, terevenčio i,
Isuse, bančio s curama! Ponekad i s dve-tri istovremeno. Sve mi se smučilo,
pa sam tražila da mi da posao u rodnom kraju.”
Znači da je kratko vreme bila Pjotrova družbenica, pomisli Arkadin.
„Terevenke su bile sastavni deo njegovog posla. Tako je sticao kontakte.
Ljudima bi se svidelo, pa bi opet dolazili.”
 „Jasno mi je. Problem je bio što mu se posao previše dopadao. Tim
stavom je neizbežno zarazio okolinu. Šta misliš, od koga je Šumenko naučio
da živi raskalašnim životom? Od Pjotra, naravno.”
„A Filja?”
„On je mislio da me poseduje, kao stočno grlo. Ponašao se kao moj
svodnik kad god bi smo izašli. Mrzela sam ga.”
„Zašto ga se nisi otarasila?”
„Snabdevao je Šumenka kokainom.”
Arkadin se nadvio nad njom, hitar kao mačka. „Slušaj me, lapočka, jebe
mi se ko ti se dopada ili ne dopada. Ako me lažeš, to je sasvim druga stvar.”
„Šta si očekivao?”, rekla je. „Upao si u moj život kao jebeni tornado.”
Arkadin se nasmejao. Razvejana je napetost, koja je dostigla opasni nivo.
Devojka ima smisla za humor, što znači da je mudra i pametna. Podsvesno je
povezao sa ženom koja mu je nešto značila.
„I dalje te ne razumem.” Odmahnuo je glavom. „Nalazimo se na
suprotnim stranama.”
„U tome grešiš. Nikad nisam učestvovala u sukobu. Nije mi se dopadao;
samo sam se pretvarala da učestvujem. Od početka sam imala isti cilj. Htela
sam da vidim mogu li da prevarim Pjotra i ostale. Uspela sam i shvatila da mi
je najlakše da nastavim. Bila sam dobro plaćena. Učila sam brže od većine.
Prolazila sam mnogo bolje od disk-džokeja.”
„Mogla si napustiti takav život.”
„Da li sam mogla?” Nakrivila je glavu. „Pošli bi za mnom, baš kao što
su pošli za tobom.”
„Ipak si se odlučila da ga napustiš.” Sumnjičavo je odmerio. „Nemoj da
mi kažeš da si to uradila zbog mene.”
„Zašto da ne? Volim da budem pored tornada. To mi pruža utehu.”
Arkadin huknu. Opet ga je postidela.
„Sem toga, prelomila sam se kad sam saznala šta planiraš.”
„Setila si se američkog spasioca.”
„Možda ne shvataš do koje mere jedna ličnost može promeniti nečiji
život.”
 „I te kako mi je jasno”, reče Arkadin. Mislio je na Semjona Ikupova. „Po
tome smo slični.”
Raširila je ruke. „Preterano si nervozan.”
„Hajdemo”, rekao je i ustao. Poveo je ka kuhinji u zadnjem delu kafea.
„Izađi napolje”, naložio je čoveku u toaletu.
Uverio se da su sami. „Reći ću ti kako da mi namestiš prokleto rame.”
Kad je završio s objašnjavanjem, upitala ga je: „Da li će te boleti?”
Ćutke je gurnuo dršku drvene kašike među zube.
Born nevoljno okrenu leđa gabonskoj otrovnici. Grozničavo je razmišljao.
Ponajviše ga je mučila pomisao na Mihajla Tarkanijana, krticu unutar
profesorove organizacije. Taj čovek nije smeo da pobegne. Znao je previše o
Spekterovoj organizaciji.
Pred njim je stajao čovek spljoštena lica i masne kože. Imao je bradu od
dva dana i loše zube. Dah mu je zaudarao na cigarete i pokvarenu hranu.
Uperio je glok u Bornove grudi.
„Izlazi odatle”, tiho je prozborio.
„Nije važno da li ću te poslušati”, odgovori Born. „Herpetolog je dosad
sigurno zvao čuvare. Sve će nas pohapsiti.”
„Izlazi. Odmah.”
Nepoznati je napravio fatalnu grešku. Gestikulirao je glokom. Born
gurnu dugu cev u stranu levom podlakticom. Bacio je revolveraša na zid
hodnika. Zabio mu je koleno u prepone. Nepoznati zastenja od bola. Born mu
je oteo pištolj iz ruke. Zgrabio ga je za kaput i bacio naglavačke u stakleni
kavez gabonske otrovnice. Otklizao je sve do ugla s otrovnicom.
Born je imitirao zmiju. Ritmički je siktao. Životinja diže glavu.
Istovremeno je čula siktanje rivalske zmije i osetila prisustvo živog bića na
svojoj teritoriji. Napala je užasnutog revolveraša.
Born je trčao hodnikom. Izleteo je na dnevnu svetlost, kroz otvorena
vrata na drugom kraju hodnika. Tarkanijan ga je čekao, u slučaju da pobegne
revolverašima. Nije hteo da beži. Pogodio je Borna pesnicom u obraz. Snažno
ga je šutnuo. Amerikanac je uspeo da ga uhvati za nogu. Divlje je trznuo i
iskrenuo.
Čuo je povike i škripanje jeftinih đonova po betonu. Nije video čuvare,
ali je znao da trče ka njima
 „Tarkanijane”, rekao je i onesvestio protivnika.
Born kleknu pored njega i poče da mu daje veštačko disanje, usta na
usta, baš kad su tri čuvara izbila iza ugla i jurnula pravo na njega.
„Moj prijatelj se onesvestio kad je video naoružane ljude.” Born je
precizno opisao dvojicu revolveraša i pokazao na vrata Centra za proučavanje
reptila. „Možete li pozvati hitnu pomoć? Alergičan je na senf. Mislim da ga je
bilo u krompir-salati koju smo jeli za ručkom.”
Jedan od bezbednjaka je pozvao hitnu pomoć. Dok su druga dvojica
jurnula na vrata. Stražar je sačekao dolazak bolničara hitne pomoći. Pregledah
su Tarkaninana na licu mesta. Natovarili su ga na nosila. Born je hodao pored
njih, dok su se probijala kroz gužvu do kola hitne pomoći na Konektikat
aveniji. Pričao im je o Tarkanijanovoj alergiji. Objasnio im je da je u ovom
stanju osetljiv na svetlost. Ušao je u zadnji deo kola hitne pomoći. Jedan od
bolničara je zatvorio vrata, dok je drugi pripremao infuziju. Vozilo je krenulo
sa upaljenom sirenom.
Suze potekoše niz Arkadinovo lice. Ćutao je. Istrpeo je strahovit bol, ali mu
se rame vratilo u ležište. Mogao je da pomera prste leve ruke, iako teško.
Dobra vest je što je utrnulost ustupala mesto blagom golicanju. Krv je ponovo
tekla venama utrnulog uda.
Devra je držala drvenu kašiku u ruci. „Sranje, gotovo da si je pregrizao.
Mora da te je đavolski bolelo.”
Iscrpljeni i omamljeni Arkadin se trznu od bola. „Izgubio sam apetit.”
Devra baci kašiku. Izašli su iz muškog toaleta. Platio je račun pre nego
što su napustili kafe. Kiša je prestala da pada. Ostavila je umivene ulice,
kakve se mogu videti u starim američkim filmovima iz četrdesetih i pedesetih
godina.
„Možemo kod mene”, ponudi Devra. „Ne stanujem daleko.”
Arkadin odmahnu glavom. „To ne bi bilo pametno.”
Hodali su, naizgled besciljno, dok nisu došli do malog hotela. Arkadin
uze sobu. Podbuli noćni recepcioner ih nije čestito pogledao. Zanimao ga je
samo novac.
Soba je bila loša i oskudno nameštena, s krevetom, stolicom čvrstog
naslona, ormanom na tri noge i gomilom knjiga u uglu. U središtu prostorije
je bio okrugli, tanušni tepih, prljav i istačkan tragovima cigareta. Ispostavilo
se da vrata u zidu ne vode u plakar, već u toalet. Umivaonik i tuš su bili u
hodniku.
Arkadin priđe prozoru. Tražio je sobu s pogledom na ulicu, iako je znao
da će biti bučnija. Dobio je pogled iz ptičje perspektive na okolinu. Ulica je
bila pusta. Nijedan automobil nije bio na vidiku. Sevastopolj je pulsirao
laganim, ritmičkim sjajem.
„Vreme je”, rekao je, okrenuvši se, „da raščistimo neke stvari.”
„Odmah? Zar to ne može da čeka?” Legla je preko kreveta. Stopalima je
dodirivala pod. „Mrtvosana sam.”
Arkadin je razmislio. Bilo je vrlo kasno. I on je bio iscrpljen, ali
nespreman za spavanje. Devra je sela da bi mu napravila mesto. Spustila je
glavu na njegov stomak, umesto da legne pored njega. Sklopila je oči.
„Hoću da pođem s tobom”, promrmljala je, kao kroz san.
Uznemirio se. „Zašto?”, pitao je. „Zašto hoćeš da ideš sa mnom?”
Nije odgovorila. Zaspala je.
Neko vreme je ležao osluškujući Devrino ravnomerno disanje. Nije znao
šta će s njom. Ona je bila jedini preostali deo Pjotrove mreže. Neko vreme je
razmišljao o svemu što je rekla o Šumenku, Filji i Pjotru. Tražio je praznine u
njenoj priči. Nije mogao da veruje da je Pjotr bio tako nedisciplinovan i da je
propao nakon što ga je izdala devojka, Ikupovljev agent. To navodi na
zaključak da nije znao da se kontroliše. Kao da to nije dovoljno, prenosio je
loše navike na podređene. Nije znao da li je Pjotr imao problema sa ocem. To
je bilo i te kako moguće, kad se uzme u obzir ko je bio njegov otac.
Devra je veoma čudna. Na prvi pogled se nije razlikovala od većine
devojaka s kojim je dolazio u kontakt. Bile su tvrde, cinične, očajne i
pesimistične. To je bio samo privid. Uspelo mu je da prodre ispod oklopa od
šminke i vidi nekadašnju, a možda i sadašnju izgubljenu devojčicu. Uhvatio je
oko vrata i napipao spori puls. Možda greši. Možda je sve predstava,
upriličena za njegove oči. Ma koliko se upinjao, nije shvatao njen cilj.
Bilo je nečeg u njenoj osetljivosti i neskrivenoj ranjivosti. Trebalo joj je
nešto, pomislio je, kao što, na kraju krajeva, svima treba. To važi i za one koji
se zavaravaju misleći da im to nije potrebno. Znao je šta njemu treba, ali nije
razmišljao o tome. Shvatio je da joj treba otac. Stalno mu se činilo da je nešto
prevideo, nešto što mu nije rekla. Čekala je da to sam otkrije. Imao je
odgovor, lebdeo je u njemu kao svitac. Izmakao bi mu kad god bi posegnuo
za njim. To ga je izluđivalo, kao kad vodi ljubav sa ženom bez orgazma.
 Promeškoljila se i prošaptala njegovo ime. Kao da je munja osvetlila
sobu. Vratio se na kišom obasuti krov. Čovek s mladežom je stajao iznad
njega. Slušao je njegov razgovor s Devrom.
„Odgovarala si za njega”, rekao je čovek s mladežom. Mislio je na Filju.
Arkadinovo srce pokuca brže. Odgovarala si za njega. Zašto bi čovek s
mladežom to rekao ako je Filja bio kurir u Sevastopolju? Vrhovima prstiju je
pomilovao Devru po mekoj koži njenog vrata. Pametna mala kučka! Filja je
bio vojnik, stražar. Ona je sevastopoljski kurir. Ona je predala dokument
sledećoj kariki. Znala je gde mora da ode.
Zagrlio je. Zaboravio je na noć, sobu, sadašnjost. Utonuo je u san, na
talasu oduševljenja, u zagrljaj krvlju natopljene prošlosti.
Arkadin bi se svakako ubio da se Semjon Ikupov nije umešao. On je bio
Arkadinov najbolji i jedini prijatelj. Miša Tarkanijan je, strahujući za njegov
život pozvao poslodavca. Arkadin se jezivo dobro sećao Ikupovljeve posete.
Stari je prišao mladiću obuzetom željom da oduzme sebi život. Potencijalni
samoubica mu je uperio makarov u glavu, pištolj kojim je hteo da prospe sebi
mozak.
Ikupov, istini za volju, nije ni trepnuo. Stajao je u razvalinama
Arkadinovog moskovskog stana. Nije gledao u mladića, nesposobnog da se
iščupa iz kandži stravične prošlosti. Tek kasnije će shvatiti da je Ikupov
gledao na drugu stranu, kao da je on opasni medved, koji se ne sme gledati u
oči. Posmatrao je slomljene ramove za slike, razbijeni kristal, prevrnute
stolice i pepeo fetišističke vatre na kojoj je Arkadin spalio odeću.
„Miša mi je rekao da doživljavaš teške trenutke.”
„Bolje bi mu bilo da ćuti.”
Ikupov raširi ruke. „Neko mora da ti spase život.”
„Šta ti znaš o tome?” grubo uzvrati Arkadin.
„U stvari, ne znam ništa o onom što ti se događa”, reče Ikupov.
Arkadin priđe starcu. Prislonio je cev makarova na Ikupovljevu
slepoočnicu. „Onda zatvori jebenu gubicu.”
„Brinem se zbog onog što se dešava ovde i sada.” Ikupov nije ni trepnuo.
Nije pomakao nijedan mišić. „Jebi ga, sinko, pogledaj se. Ako ne želiš da se
povučeš sa ivice zbog sebe, učini to Miše radi. Voli te više nego rođenog
brata.”
Arkadinu se ote iskidan uzdah. Zvučalo je kao da izbacuje gutljaj otrova.
Sklonio je pištolj sa Ikupovljeve glave.
On pruži ruku. Nežno je progovorio, suočen s Arkadinovim oklevanjem.
„Ovo nije Nižnji Tagil. Ovde ne moraš nikog da povrediš, Leonide
Daniloviču.”
Arkadin se plitko nakloni i odloži pištolj. Ikupov pozva jednog od
dvojice gorostasa koji su čekali na kraju hodnika. Predao mu je pištolj.
Arkadin se ukočio. Bio je besan na sebe zato što ih nije osetio. To su
Ikupovljevi telohranitelji. Mogli su ga bez po muke savladati u ovakvom
stanju. Starac klimnu. Uspostavili su nemu komunikaciju.
„Odavde možeš da kreneš samo jednim putem”, reče Ikupov.
Seo je na kauč, u Arkadinovom razvašarenom stanu. Telohranitelj, na
njegov znak, ponudi pištolj Arkadinu.
„Pružam ti priliku da iskoristiš poslednji trzaj nihilizma, ako želiš.”
Arkadin prvi put u životu odluči da zanemari oružje. Netremice je
posmatrao Ikupova.
„Nećeš?” Ikupov slegnu ramenima. „Znaš li šta mislim, Leonide
Daniloviču? Mislim da ti verovanje da život nema smisla pruža izvesnu
utehu. Najčešće uživaš u njemu. Ono te motiviše. Ponekad te, kao danas,
zgrabi za gušu i prodrma dok ti zubi ne zadrhte u desnima.” Nosio je tamne
pantalone, sivu košulju i dugi, crni, kožni kaput. Izgledao je zlokobno, kao
nemački SS šturmbanfirer. „Ja sam, nasuprot tome, uveren da tragaš za
smislom života.” Tamna koža mu se sijala kao uglačana bronza. Delovao je
kao osoba koji zna šta radi, kao neko s kim se ne treba zavitlavati.
„Kojim putem da krenem?”, progovori Arkadin, nakon što je seo na
kauč.
Ikupov raširi ruke, kao da želi da zagrli vihor koji je razvašario sobe.
„Tvoja prošlost je mrtva, Leonide Daniloviču. Slažeš li se s tim?”
„Bog me je kaznio. Bog me je napustio”, reče Arkadin, doslovce
ponavljajući majčinu tužbalicu.
Ikupov se nasmejao, savršeno nevinim osmehom. Takav osmeh se nije
mogao pogrešno protumačiti. Zaista je znao kako da nametne razgovor oči u
oči. „O kakvom bogu govoriš?”
Arkadin nije znao šta da kaže. Govorio je o majčinom bogu, bogu
njegovog detinjstva, bogu koji je ostao zagonetka za njega. O senki, bogu
žuči, besa, polomljenih kostiju i prosute krvi.
 „Ali ne”, rekao je, „bog je, baš kao i raj, samo reč na stranici knjige.
Pakao je ovde, oko nas.”
Ikupov zavrte glavom. „Nisi ti spoznao boga, Leonide Daniloviču.
Pokloni mi poverenje. Sa mnom ćeš pronaći boga, shvatićeš kakve planove
ima za tebe.”
„Ne mogu da budem sam.” Arkadin shvati da je to bila najistinitija
tvrdnja koju je ikad izrekao.
„I ne treba da budeš.”
Ikupov uze poslužavnik od jednog telohranitelja. Skuvao je čaj dok su
oni razgovarali. Nasuo je vrelu, mirišljavu tečnost u dve šoljice. Pošećerio ga
je i pružio jednu šoljicu Arkadinu.
„Popij čaj sa mnom, Leonide Daniloviču”, rekao je i podigao šoljicu s
vrelim napitkom. „Za tvoj oporavak, za tvoje zdravlje, za tvoju budućnost.
Biće svetla, onoliko koliko budeš hteo da bude.”
Pijuckali su čaj, pojačan velikom količinom votke.
„Pijem da više nikad ne budem sam”, reče Leonid Danilovič Arkadin.
To je bilo davna stanica na reci koja se preobrazila u krv. Da li je sad
mnogo drugačiji od ludaka koji je stavio cev pištolja na glavu Semjonu
Ikupovu? Ko će ga znati? Kad bi pala teška kiša, kad bi se čula zlokobna
grmljavina, kad bi sumorni svet zaličio na sebe, prošlost je isplivavala na
površinu, kao leševi u reci, ispovraćeni sećanjem. Ponovo bi se osetio
usamljenim.
Tarkanijan je dolazio sebi. Infuzijom ubrizgani fenotijazin je činio svoje.
Smirivao ga je i ometao njegove moždane funkcije. Tarkanijan je, kad se
Born nadvio nad njime i rekao na ruskom „Born je mrtav, izvodimo te
odavde”, poverovao da čuje jednog od ljudi iz kuće s reptilima.
„Ikupov vas je poslao.” Tarkanijan podiže ruku i opipa zavoje kojima su
bolničari sprečili da mu svetlost prodre u oči. „Šta će mi ovaj povez?”
„Budi miran”, tiho će Born. „Oko nas ima civila, bolničara. Tako ćemo
te najbrže izvući. Nekoliko sati ćeš ležati u bolnici, dok ne pripremimo sve za
put.”
Tarkanijan klimnu.
„Ikupov je krenuo”, prošapta Born. „Znaš li gde će udariti?”
„Ne.”
 „Želi da ti bude udobno dok daješ izveštaj. Gde da te odvedemo?”
„U Moskvu, naravno.” Tarkanijan obliza usne. „Godinama nisam bio
kući. Imam stan u Fruzenskoj, na keju.” Sve više je govorio sam sa sobom.
„Iz moje dnevne sobe se vidi pešački most do Gorki parka. To je tako miran
kraj. Dugo ga nisam video.”
Stigli su u bolnicu, tako da Born nije mogao da nastavi sa ispitivanjem.
Sve se događalo veoma brzo. Vrata vozila hitne pomoći su se uz tresak
otvorila. Bolničari su hitro sneli nosila i projurili kroz automatska staklena
vrata u hodnik prijemnog odeljenja. Čekaonica je vrvela od pacijenata. Jedan
od bolničara je podnosio izveštaj umornom stažisti. Poslao ih je u jednu od
brojnih sobica u hodniku. Born vide da su druge sobe zauzete.
Dva bolničara gurnuše kolica s Tarkanijanom u sobicu. Proverili su
infuziju, izmerili vitalne pokazatelje i izvadili iglu.
„Uskoro će se povratiti”, reče jedan od njih. „Neko od osoblja će ga
obići.” Nasmešio se uvežbanim i nimalo neprijatnim osmehom. „Ne bojte se.
Vaš prijatelj će biti kao nov.”
Born se obratio Tarkanijanu, čim su otišli. „Mihaile, dobro poznajem kej
Fruzenska. Gde je tvoj stan?”
„Neće ti reći.”
Born se okrenuo kad se prvi revolveraš, onaj kog je obmotao pitonom,
bacio na njega. Zateturao se unazad i tresnuo u zid. Udario je revolveraša u
lice. Ovaj je blokirao udarac i pogodio Borna ispod grudnog koša.
Amerikanac bolno zastenja. Napadač ga je udario postrance.
Oslonio se na koleno. Video je kako protivnik poteže nož. Uzmakao je
pred opasnom oštricom. Uspeo je da pogodi napadača u lice. Čuo je lomljenje
jagodične kosti. Sečivo je ipak prošlo kroz košulju i raskrvarilo Borna.
Amerikanac ga je udario tako jako da se zateturao unazad i udario kolica
na kojima se Tarkanijan budio iz veštačkog dremeža. Napadač je izvukao
pištolj s prigušivačem. Born mu se približio, tako da nije mogao da nišani.
Tarkanijan strže zavoje s očiju. Žestoko je treptao, obazirući se oko sebe.
„Šta se ovde, dođavola, dešava?”, dremljivo se obratio revolverašu. „Rekao si
mi da je Born mrtav.”
Revolveraš je bio previše zauzet odbijanjem Bornovih napada da bi
odgovorio. Ispustio je pištolj kad je shvatio da od njega nema koristi. Pokušao
je da nožem razbije Bornovu odbranu. Amerikanac je odbijao sve napade.
Revolveraš ga nije zbunio svojim varkama.
Tarkanijan sede i skliznu s kreveta. Nije mogao da govori. Podigao se na
kolena i otpuzao po hladnom linoleumu do pištolja.
Revolveraš je zgrabio Borna za vrat. Spremao se da mu zarije nož u
stomak.
„Skloni se od njega.” Tarkanijan je ciljao u njih. „Dobro ga vidim.”
Revolveraš ga je čuo. Pritiskao je Bornovu Adamovu jabučicu ivicom
dlana. Gušio ga je. Pomerio se gornjim delom tela u stranu.
Amerikanac je snažno pogodio revolveraša u bubreg, baš kad se
Tarkanijan spremao da povuče obarač. Zastenjao je kad ga je Born postavio
između sebe i Tarkanijana. Tane se zarilo u revolveraševe grudi, posle
prigušenog praska.
Rus gnevno opsova. Pomerio se, da bi ponovo nanišanio Borna.
Amerikanac iščupa nož iz revolveraševe mlitave ruke. Zavitlao ga je sa
smrtonosnom preciznošću. Snažni udarac obori Tarkanijana s nogu. Born
gurnu revolveraša od sebe i priđe Tarkanijanu, koji je ležao u barici sopstvene
krvi. Nož mu se do balčaka zario u grudi. Bornu je bilo jasno da je razderao
plućno krilo. Tarkanijan će se brzo udaviti u sopstvenoj krvi.
Posmatrao je Borna. Poručio mu je, uz osmeh: „Sad si mrtav čovek.”
 Deseto poglavlje
Rob Bat je sve dogovorio preko generala Kendala, La Valeovog zamenika. Uz
njegovu pomoć je dobio pristup izvesnim sredstvima za crne operacije NSA.
Radili su bez nadzora Kongresa, ometanja i podmetanja. Što se federalnih
vlasti tiče, ovi ljudi nisu postojali. Smatrani su pomoćnim administrativnim
osobljem Pentagona. Mislilo se da pišu izveštaje u kancelarijama bez prozora,
negde u utrobi zgrade.
Eto kako treba voditi tajne operacije, govorio je Bat samom sebi dok je
objašnjavao detalje operacije osmorici mladih ljudi. Sedeli su u pravilnom
polukrugu u pentagonskoj sobi za sastanke. Ovo je Kendalova zasluga. Niko
ga ne nadgleda. Ne mora da podnosi račune pred ljigavim kongresnim
komitetima.
Plan je bio jednostavan, kao i svi dotadašnji. Drugi možda drže do zvona
i praporaca, ali ne i Bat. Kendal je bio zadovoljan. Oduvek je smatrao da sa
povećanim obimom angažovanih ljudi i sredstava, raste i mogućnost da nešto
krene naopako. Niko ne upropaštava jednostavne planove. Gotovi su i
spremni za izvođenje u roku od nekoliko sati, ako je to neophodno, čak i s
neiskusnim osobljem. NSA agenti su mu se uistinu dopadali, možda i zbog
toga što su bili vojnici. Brzo su shvatali i još brže učili. Nije morao da
ponavlja instrukcije. Bez izuzetka su pamtili sve što im je rečeno.
Da stvar bude bolja, bespogovorno su izvršavali naređenja zbog vojnog
drila. Nisu bili kao agenti CO-a – Soraja Mur je tipičan predstavnik te sorte –
koji uvek misle da znaju bolji način da nešto urade. Uz to, ovi tvrdokorni
momci nisu zazirali od akcije, niti od povlačenja obarača. Uklonili bi metu
bez pitanja ili kajanja, ako bi dobili takvo naređenje.
Oduševio se kad je shvatio da mu niko ne viri iza leđa, da nikom ne
mora da objašnjava šta radi, pa čak ni novoj DCO-a. Zakoračio je u sasvim
drugačiju arenu, koja samo njemu pripada. U takvom ambijentu može
donositi važne odluke, razvijati i sprovoditi terenske operacije znajući da
organizacija u potpunosti stoji iza njega i da mu se nijedan potez neće obiti o
glavu ili ga suočiti s kongresnim komitetom i sramotom. Završio je sa
iznošenjem podataka o misiji, rumenih obraza i pojačanog pulsa. Bio je napet
i pun energije, na granici erekcije.
Pokušao je da ne misli na razgovor sa sekretarom odbrane i na to da
mora skrštenih ruku posmatrati kako Luter la Vale postaje šef Tajfuna. Ni
izdaleka nije hteo da prepusti kontrolu nad tako moćnim antiterorističkim
oružjem, ali, avaj, Halidej mu nije pružio priliku.
 Ići će korak po korak. Ako postoji način da spreči Halideja i La Valea,
naći će ga. Posvetiće se predstojećem zadatku. Niko neće sjebati njegov plan
hvatanja Džejsona Borna. Bio je potpuno siguran u to. Born će za nekoliko
sati biti u ćorki. Strpaće će ga tamo odakle se ni Hudini ne bi izvukao.
Soraja Mur stiže pred kancelariju Veronike Hart. Dva čoveka izađoše iz nje:
Dik Sims, šef obaveštajnog odeljenja i Rodni Fir, šef terenske podrške. Sims
je bio nizak, zdepast čovek, rumena lica. Činilo se da mu glava viri iz ramena.
Nekoliko godina mlađi Fir je bio svetlokos muškarac, atletske građe. Lice mu
je bilo nepristupačno i zatvoreno, kao bankarski trezor.
Obojica su je toplo pozdravili, ali je u Simsovom osmehu bilo odbojne
izveštačenosti.
„Uhvatićeš se u koštac s lavicom, u njenoj jazbini?”, upita Fir.
„Da li je loše raspoložena?”, pitala je Soraja.
Fir slegnu ramenima. „Rano je za donošenje zaključaka.”
„Sačekaćemo da vidimo može li poneti težinu sveta na delikatnim
plećima”, reče Sims. „Baš kao i ti, direktorka.”
Soraja razvuče usne u lažni osmeh. „Previše ste ljubazni, gospodo.”
Fir se nasmeja. „Spremni smo, voljni i sposobni da ugodimo, gospoja.”
Soraja je ih je posmatrala. Liče kao blizanci, pomislila je i provirila u
odaje DCO-a. Veronika Hart je, za razliku od svog prethodnika negovala
politiku otvorenih vrata, u odnosu na gornji ešelon osoblja. Na taj način je
učvršćivala osećaj poverenja i zajedništva, koji je – kao što je objasnila Soraji
– bio žalosno odsutan iz CO-a u prošlosti. Poslednjih nekoliko dana je
proučila veliki broj podataka u elektronskom obliku. Sve više joj se nametao
zaključak da je bunkerski mentalitet bivšeg DCO-a kumovao atmosferi
cinizma i otuđenja među direktorima odeljenja. Stari je igrao na kartu
poticanja sukoba između Sedmorice. Nije se libio od podmetanja i izdaja. Sve
u svemu, ponašao se krajnje neprihvatljivo.
Hartova je proizvod nove epohe. Saradnja je bila ključna reč u njenom
rečniku. Događaji iz 2001. su pokazali da nadmetanje između obaveštajnih
službi ima smrtonosne posledice. Soraja je duboko verovala u ispravnost tog
stava.
„Koliko dugo se baviš tim papirima?”, pitala je Soraja.
Hartova pogleda kroz prozor. „Da li je već svanulo? Pre nekoliko sati
sam poslala Roba kući.”
 „Jutro je odavno prošlo”, osmehnu se Soraja. „Šta kažeš na ručak? Izađi
iz te proklete kancelarije.”
Direktorka nemoćno raširi ruke iznad gomile dosijea. „Imam previše
posla…”
„Ništa nećeš uraditi ako se onesvestiš od gladi i dehidracije.”
„Dobro, hajdemo u kantinu…”
„Napolju je divno. Predlažem šetnju do mog najomiljenijeg restorana.”
Hartova podiže glavu. Nije joj promakla upozoravajuća nota u
Sorajinom, bezbrižnom glasu. Direktorka Tajfuna hoće da s njom popriča o
nečem važnom izvan zdanja CO-a.
Hartova klimnu. „Dobro. Uzeću kaput.”
Soraja izvadi novi mobilni telefon. Dobila ga je jutros. Našla je stari u
slivniku, pokraj automobila, nedaleko od kuće Mojre Trevor. Vratila ga je u
kancelariju. Kucala je poruku na novom aparatu.
Telefon Hartove je trenutak kasnije zazvonio. Na njemu je osvanula
Sorajina poruka: KOM. PR. UL. Kombi preko ulice.
Hartova sklopi telefon i poče dugu priču, posle koje su se obe žene
nasmejale. Razmenjivale su mišljenja o prednostima i manama cipela u
odnosu na čizme, kože u odnosu na antilop i koje cipele bi kupile, ako bi
imale dovoljno para.
Obe žene su krišom posmatrale kombi. Soraja je skrenula u sporednu
ulicu, u koju kombi nije mogao ući a da ne pobudi sumnju. Izmakle su van
dejstva elektronskih sredstava za prisluškivanje.
„Došla si iz privatnog sektora”, reče Soraja. „Nije mi jasno zašto si se
odrekla masne plate da bi postala DCO. To je tako nezahvalan posao.”
„Zašto si ti prihvatila da budeš direktorka Tajfuna?”, pitala je Hartova.
„To je bio veliki korak napred za mene, što se ugleda i plate tiče.”
„Ali to nije bio pravi razlog zbog kog si prihvatila direktorsko mesto, zar
ne?”
Soraja zavrte glavom. „Nije. Osećala sam obavezu prema Martinu
Lindrosu. Bila sam u Tajfunu od osnivanja. Martin me je, zato što sam polu-
Arapkinja, angažovao u stvaranju službe i odabiru kadrova. Hteo je da stvori
drugačiju organizaciju za prikupljanje obaveštajnih podataka, sastavljenu od
ljudi sposobnih da razumeju način razmišljanja Arapa i muslimana. Osećao je
– s čim sam se u potpunosti slagala – da je razumevanje njihove motivacije
jedini način za uspešnu borbu s raznovrsnim terorističkim ćelijama. To je
neophodni preduslov za predviđanje njihovih akcija.”
Hartova klimnu. Na njenom izduženom, plemenitom licu se nije videlo
da se bavi teškim mislima. „Moja motivacija je slična tvojoj. Smučilo mi se
cinizam, dominantni stav u privatnim bezbednosnim kompanijama. Sve one,
ne samo Blek river u kom sam radila, usredsređene su samo na jedan cilj, da
izmuzu što više novca iz haosa na Bliskom istoku. Vlada, za vreme rata,
predstavlja neiscrpnu kravu muzaru. Političari sipaju gomile sveže iskovanog
novca na svaki problem, kao da je to dovoljno da se on reši. Na terenu svi
haraju i plene koliko im srce ište. Bogate se na tuđoj nesreći, svesni da ih neće
stići nikakva kazna.”
Soraja uđe u prodavnicu odeće gde su se pretvarale da gledaju
grudnjake. To je bila maska za ozbiljni razgovor.
„Došla sam u CO zato što nisam mogla da promenim Blek river. Osećala
sam da ovde mogu nešto da uradim. Predsednik mi je dao zadatak da
promenim zabludelu organizaciju u rasulu.”
Izašle su i prešle ulicu. Prešle su čitav blok i skrenule levo, a zatim desno
još dva bloka. Ponovo su skrenule levo. Ušle su u veliki restoran pun ljudi,
savršeno mesto za poverljiv razgovor. Velika buka i mnogo ukrštenih
razgovora obezbediće im preko potrebnu privatnost.
Na zahtev Hartove sele su za sto u dubokoj pozadini. Odatle se pružao
odličan pogled na unutrašnjost i ulazna vrata. Moći će da procene svakog ko
uđe u restoran.
„Dobro obavljen posao”, reče Hartova, nakon što su sele. „Jasno mi je da
si ovo i ranije radila.”
„Ponekad sam morala da se otresem pratilaca iz sopstvene službe.
Naročito kad sam radila s Džejsonom Bornom.”
Hartova je pogledom prelazila preko velikog menija. „Misliš da je to bio
CO-ov kombi?”
„Ne bih rekla.”
Hartova pogleda Soraju preko menija. „Ni ja.”
Naručile su prirodno uzgojenu pastrmku, Cezar salatu za predjelo i
kiselu vodu za piće. Na smenu su proučavale sve koji su ušli u restoran.
Na pola puta kroz salatu Soraja reče: „U poslednjih par dana smo
presreli neobične razgovore. Mislim da alarmantni nije prejaka reč.”
Hartova spusti viljušku. „O čemu se radi?”
„Postoji mogućnost da su pripreme za novi napad na američkom tlu u
poslednjoj fazi.”
Hartova namah promeni držanje. Bila je vidno potresena. „Šta to,
dođavola, radimo ovde?” gnevno je reagovala. „Zašto nismo u kancelariji,
gde mogu mobilizovati sve snage?”
„Sačekaj dok čuješ čitavu priču”, nastavi Soraja. „Ne zaboravi da su sve
linije i frekvencije koje Tajfun nadzire gotovo listom van zemlje i da se mi, za
razliku od ostalih obaveštajnih službi, bavimo preciznijim nadziranjem. Takva
vrsta nadzora, koliko ja znam daje pouzdanije podatke. Dobro ti je poznato da
u običnim razgovorima postoji ogromna količina dezinformacija. To se ne
može reći za teroriste koje mi prisluškujemo. Mi naravno neprestano i
neumorno proveravamo tačnost prikupljenih informacija. Polazimo od
pretpostavke da su tačne, dok se drukčije ne dokaže. Suočavamo se s dva
problema, zbog kojih mobilizacija CO-a, u ovom trenutku, ne bi bila
najpametniji potez.”
Tri žene su ušle u restoran, raspoloženo čavrljajući. Šef sale ih je
pozdravio kao stare prijateljice. Dopratio ih je do okruglog stola pored
prozora, gde su se udobno smestile.
„Kao prvo, imamo veoma malo vremena. Šta god da se desi, desiće se za
sedam ili najviše deset dana. O meti ne znamo gotovo ništa. Iz presretnutih
razgovora smo saznali da je velika i složena. Sumnjamo da se radi o velikoj
zgradi. Radi se o muslimanima, pa smo zaključili da su izabrali zdanje od
najvećeg ekonomskog i simboličnog značaja.”
„Ali ne znate gde će se napad dogoditi?”
„Istočna obala, najverovatnije Njujork.”
„Ništa slično nije došlo na moj sto, što znači da nijedna od sestrinskih
agencija ne zna ništa o tome.”
„O tome ti pričam”, nastavi Soraja. „Informacijom raspolažemo samo
mi, Tajfunci. Zbog toga smo i stvoreni.”
„Nisi mi objasnila zašto da ne informišem agenciju za Domaću
bezbednost i ne mobilišem CO.”
„Informacije potiču iz potpuno novog izvora. Da li zbilja misliš da će
ADB4 i NSA prihvatiti našu informaciju zdravo za gotovo? Tražiće potvrdu.
Pod jedan, neće je dobiti iz svojih izvora i, pod dva, zaljuljaće žbunje i
ugroziti naš obaveštajni prodor.”
„U pravu si, što se toga tiče”, reče Hartova. „Suptilni su, kao slon u
porculanskoj radnji.”
Soraja se nagnu napred. „Stvar je u tome što napad planira nama
nepoznata grupa. To znači da ne poznajemo njihovu motivaciju, način
razmišljanja i metodologiju.”
Dva muškarca u civilnoj odeći su, u kraćem razmaku, ušla u restoran.
Izdalo ih je vojničko držanje. Seli su za različite stolove, na suprotnim
stranama restorana.
„NSA”, reče Hartova.
Soraja se namršti. „Zašto bi nas NSA pratila?”
„Uskoro ću ti objasniti. Nastavimo s najprečim poslom. Hoćeš da kažeš
da imamo posla sa potpuno nepoznatom, nezavisnom terorističkom
organizacijom, kadrom da isplanira napad velikih razmera? To zvuči
neverovatno.”
„Zamisli kako bi tvoji direktori primili tu informaciju. Naši operativci se
slažu da je ćutanje o dosad prikupljenom materijalu jedini način da se
obezbedi novi. Ta grupa je spremna da odloži operaciju na prvi znak naše
mobilizacije.”
„Ako je tvoja procena o vremenu napada tačna, da li teroristi mogu
zaustaviti i odložiti njegovo izvođenje u ovako poodmakloj fazi?”
„Jedno je sigurno, mi to ne bismo mogli.” Soraja se kiselo osmehnula.
„Terorističke mreže nemaju komplikovanu infrastrukturu ili birokratiju koja
bi ih sprečila u tome. Opet, ko zna? Beskrajna prilagodljivost je jedan od
razloga koji otežavaju pronalaženje i uništavanje takvih organizacija. Martin
je osnovao Tajfun s namerom da stvori organizaciju naoružanu nadmoćnom
metodologijom. Smatram da je očuvanje tog nasleđa suština mog zadatka.”
Kelner odnese polupojedene porcije salate. Odmah zatim je doneo
glavno jelo. Hartova zatraži još jednu bocu kisele vode. Usta su joj se osušila.
Našla se između NSA i tajanstvene terorističke organizacije kadre da napadne
veliko zdanje na Istočnoj obali. Zatočena je između Scile i Haribde. I jedna i
druga mogu da unište njenu karijeru u CO-u, pre nego što je čestito i
započela. Ne sme to dozvoliti. Neće to dozvoliti.
„Izvini me na trenutak”, rekla je i ustala.
 Soraja je pogledom premeravala restoran, tako da joj bar jedan od
agenata bude na rubu vidnog polja. Videla je kako se ukočio kad je DCO
krenula ka ženskom toaletu. Ustao je i krenuo prema zadnjem delu.
Predomislio se i seo za sto kad se Hartova vratila..
Direktorka službe sede i pogleda Soraju u oči. „Pretpostavljam da imaš
jasnu predstavu o sledećim koracima, kad si se odlučila da me baš ovde
obavestiš o predstojećem napadu.”
„Slušaj me”, reče Soraja, „raspolažemo vrelom, usijanom informacijom,
ali nemamo dovoljno podataka za mobilizaciju i jedinstvenu reakciju
obaveštajne zajednice. Imamo samo nedelju dana da saznamo sve što je
potrebno o terorističkoj organizaciji sa bog te pita koliko članova i bogzna
kakvim teritorijalnim rasporedom.
„Ovo nije vreme i mesto za povlačenje uobičajenih, zakonom propisanih
poteza. Na taj način nećemo ništa postići.” Pogledala je ribu u tanjiru, kao da
je poslednja stvar koju bi prinela ustima. Podigla je glavu i rekla: „Džejson
Born će naći ovu terorističku grupu. Mi ćemo se pobrinuti za ostalo.”
Hartova je posmatrala, kao da sumnja da je direktorka Tajfuna skrenula
pameću. „To ne dolazi u obzir.”
„On je jedini koji bi mogao da ih pronađe i zaustavi”, nastavi Soraja, „s
obzirom na hitnost misije.”
„Ne bi sastavila ni dan na poslu kad bi procurilo da koristim usluge
Džejsona Borna.”
„S druge strane”, obrazlagala je Soraja, „bićeš van CO-a dok lupiš
dlanom o dlan, ako ne istražiš ovu informaciju, a grupa napadne.”
Hartova se povuče od stola, s nervoznim osmehom. „Opasna si, nema
šta. Tražiš da dozvolim angažovanje nepouzdanog agenta, čoveka koji se u
najboljem slučaju može opisati kao nestabilan i kog mnogi u našoj
organizaciji smatraju opasnim po nju, na misiji koja može imati strašne
posledice za ovu zemlju i opstanak CO-a u nama poznatom obliku?”
Žmarci kliznuše niz Sorajinu kičmu. „Čekaj malo. Objasni šta si htela da
kažeš kad si spomenula opstanak CO-a u nama poznatom obliku?”
Hartova pogleda jednog, pa drugog NSA agenta. Ispustila je dubok
uzdah i ispričala Soraji sve što se dogodilo u ovalnom kabinetu, na sastanku s
predsednikom, gde je zatekla Lutera la Valea i generala Kendala.
„Uspela sam da odnesem pobedu pred predsednikom, pa me je La Vale
zaskočio ispred Bele kuće”, završila je Hartova. „Rekao mi je da će udariti po
meni svime što mu je na raspolaganju, ako mu se ne priklonim. Želi da
preuzme CO, Soraja. Želi da ga učini delom svog narastajućeg obaveštajnog
domena. Ne tučemo se samo s La Valeom, već i s njegovim gazdom,
sekretarom odbrane. Čitav plan je skroz na skroz Halidejevo delo. Blek river
je s njim imao posla, dok sam tamo radila. Nijedan od tih poslova nije bio
prijatno iskustvo. Budi sigurna da će, ako mu pođe za rukom da dovede CO
pod pentagonske skute, vojska preuzeti komandu i da će uništiti organizaciju
svojim grubim, ratničkim pogledom na svet.”
„To je samo još jedan razlog da mi dozvoliš da angažujem Džejsona.”
Soraja je zvučala neobično uznemireno. „Završiće posao bolje od čitave čete
agenata. Veruj mi da će tako biti. Dvaput sam radila s njim na terenu. U CO-u
si čula same laži o njemu. Starosedeoci poput Roba Bata ga mrze, a zašto i ne
bi? Zavide mu na slobodi koju uživa. Štaviše, znaju da o njegovim
sposobnostima mogu samo da sanjaju.”
„Soraja, nekoliko puta mi je rečeno da si imala aferu s Bornom. Molim
te, reci istinu. Moram da znam da li na tebe utiče još nešto, izuzev želje da
uradiš što više za svoju zemlju i službu.”
Soraja je spremno dočekala ovo pitanje. „Mislila sam da je Martin
uklonio taj komad prljavog rublja iz kancelarija. U toj glasini nema nikakve
istine. Sprijateljili smo se kad sam radila kao šef odeljenja u Odesi. To je bilo
davno: ne seća se toga. Kad se prošle godine vratio da spase Martina, nije me
prepoznao.”
„Prošle godine ste ponovo bili na terenu.”
„Dobro smo sarađivali, to je sve”, odvrati Soraja.
Hartova je neprestano motrila NSA agente krajičkom oka. „Neće pristati
na saradnju, čak i ako bih pretpostavila da će tvoj predlog upaliti. Sve što sam
čula ili pročitala od dolaska u organizaciju se svodi na isto, on mrzi CO.”
„To je istina”, reče Soraja. „Mislim da ću moći da ga ubedim da se
prihvati zadatka, kad shvati prirodu pretnje.”
Hartova odmahnu glavom. „Ne znam. I sam razgovor s njim je veliki
rizik. Nisam sigurna da li želim da ga preuzmem.”
„Direktorka, ovo je pravi trenutak za akciju. Već sutra će biti prekasno.”
Hartova još nije znala kojim putem da krene, da li da se osloni na
uobičajene ili neortodoksne metode. Ne, pomislila je, kloni se neortodoksnih.
To je čista ludost.
 „Mislim da je restoran odradio svoje”, naglo je prozborila. Pozvala je
kelnera. „Soraja, mislim da moraš da napuderišeš nos. Pozovi policiju iz
toaleta. Koristi javnu govornicu. Radi, proverila sam. Kaži policajcima da su
dva naoružana muškarca u restoranu. Vrati se za sto i budi spremna za
akciju.”
Soraja odgovori jedva primetnim, zavereničkim osmehom. Ustala je i
krenula ka ženskom toaletu. Kelner se namršti kad je video pune tanjire.
„Da li je sve u redu s pastrmkom, gospođo?”
„Ništa joj ne fali”, reče Hartova.
Kelner se približio, skupljajući tanjire. Hartova je to iskoristila da mu
tutne pet novčanica od po dvadeset dolara u džep. „Vidiš li onog čoveka, sa
širokim licem i sportskim ramenima?”
„Da, gospođo.”
„Pokušaj da se sapleteš dok prolaziš pored njegovog stola.”
„Ako se sapletem”, odvrati kelner, „svi su izgledi da će mu pastrmke
pasti u krilo.”
„Upravo tako”, reče Hartova, s blistavim osmehom.
„To bi me moglo koštati posle.”
„Ne boj se.” Hartova mu pokaza legitimaciju. „Srediću stvar s tvojim
šefom.”
Kelner klimnu i krenu put kuhinje. Soraja izađe iz toaleta i pođe ka stolu.
Hartova baci nekoliko novčanica na sto. Nije ustajala dok se kelner nije
sudario s pomoćnikom5. Zateturao se i ispustio tanjire. Hartova je ustala, čim
je NSA uhoda skočila sa stolice. Pošla je ka vratima sa Sorajom. Agent je
grdio kelnera. Momak ga je čistio s nekoliko salveta. Svi su ih posmatrali,
gestikulirajući. Par ljudi najbližih incidentu je izvikivalo svoje verzije
događaja. Drugi agent NSA je, usred meteža, ustao da pomogne kolegi.
Predomislio se kad je video da meta grabi ka izlazu.
Hartova i Soraja su stigle do vrata i izašle na ulicu. Drugi NSA agent
htede da krene za njima. U tome su ga sprečila dva krupna policajca. Ugurali
su ga u restoran. „Hej! Šta je s njima!”, povikao je, pokazujući na dve žene.
Dvoja patrolna kola se uz škripu zaustaviše ispred lokala. Policajci
istrčaše napolje. Hartova i Soraja povadiše legitimacije. Policajci su ih
proverili.
 „Kasnimo na sastanak”, odlučno i zapovednički se oglasi Hartova. „U
pitanju je nacionalna bezbednost.”
Policajci se razmakoše, kao da je rekla Sezame, otvori se.
„Slatko, nema šta”, prozbori impresionirana Soraja.
Hartova smrknuto klimnu. Pobeda u sitnoj čarci, je u najboljem slučaju
pružala samo privremeno olakšanje. Mislila je na rat.
Kad su se posle nekoliko blokova uverile da su se oslobodile od La
Valeovih grubijana, Soraja reče: „Dozvoli mi da upriličim sastanak s Bornom,
da bi ga nagovorile da se prihvati zadatka.”
„Sumnjam da će to upaliti.”
„Džejson mi veruje. Na kraju će uraditi pravu stvar”, reče Soraja s
potpunom sigurnošću. „Uvek mi je verovao.”
Hartova je neko vreme razmišljala. Pomisao na preteće hridi Scile i
Haribde je nije napuštala. Smrt u vodi ili vatri? Koju će odabrati? Nije se
pokajala zbog odluke da prihvati položaj direktorke. Ako je za nečim žudela u
ovoj životnoj fazi, to je bio izazov. Većem od ovog se nije mogla nadati.
„Kao što nesumnjivo znaš”, rekla je, „Born želi da se upozna s
transkriptima razgovora Lindrosa i Mojre Trevor.” Ućutala se da bi videla
Sorajinu reakciju na pomen sadašnje Bornove partnerke. „Daću mu te
podatke.” Soraja nije ni trepnula. „Srešćemo se večeras u pet”, lagano je
dodala, kao da još prežvakava ideju. Nastavila je, odlučnim glasom. „Pravićeš
mi društvo. Videćemo kako će reagovati na tvoju informaciju.”
 Jedanaesto poglavlje
„Sjajno obavljen posao”, reče Spekter Bornu. „Ne mogu da ti kažem koliko
sam impresioniran onim što si učinio u zoološkom vrtu i u bolnici.”
„Mihail Tarkanijan je mrtav”, reče Born. „Nisam to želeo.”
„Ipak se dogodilo.” Spekterovo povređeno oko je bilo manje naduto i
crno. „Ponovo si me debelo zadužio, dragi moj Džejsone. Jasno mi je da je
Tarkanijan bio izdajnik. Da nije bilo tebe, bio bih, njemu zahvaljujući, mučen
i ubijen. Nemoj mi zameriti što ne žalim za njim.”
Profesor je potapšao Borna po leđima dok su išli ka žalosnoj vrbi kraj
jezerca. Born je, krajičkom oka, spazio nekoliko mladića, naoružanih
automatskim puškama. S obzirom na današnje događaje, nije zamerao
profesoru na prisustvu naoružanih stražara. U stvari njihovo prisustvo ga je
umirivalo. Mogao je mirno otići, sa svešću da je Spekter na sigurnom.
Posmatrali su jezerce, kroz veo tankih, žutih grančica. Vodena površina
je bila savršeno ravna, kao tabla čeličnog lima. Raštrkano jato čvoraka se
podiže s vrbe. Ljutito su cvrkutali. Perje im se sijalo kao duga dok su leteli u
pravcu zalazećeg sunca.
„Koliko poznaješ Moskvu?”, pitao ga je Spekter. Born mu je ispričao šta
je saznao od Tarkanijana. Složili su se da Born tamo počne potragu za
Pjotrovim ubicom.
„Poznajem je dovoljno dobro. Posetio sam je nekoliko puta.”
„Jasno mi je. Ipak sam dogovorio da te na aerodromu Šeremetjevo
dočeka moj prijatelj Lav Baronov. Snabdeće te svim potrepštinama,
uključujući i oružje.”
„Radim sam”, reče Born. „Ne želim partera, niti mi je potreban.”
Spekter klimnu s razumevanjem. „Lev će ti samo pružati podršku.
Obećavam ti da ti neće biti na smetnji.”
Profesor zastade. „Brine me tvoj odnos s gospođicom Trevor.”
Progovorio je mekšim glasom, nakon što je okrenuo leđa kući. „Ne želim da
se petljam u tvoj lični život, ali ako putuješ u inostranstvo…”
„I ona putuje. Večeras leti za Minhen”, reče Born. „Shvatam tvoju brigu.
Veruj mi da nisam naišao na tvrđu ženu. Zna da se brine o sebi.”
Spekter klimnu, s vidnim olakšanjem. „Dobro je, ako je tako. Ostaje mi
da te upoznam s onim što znam o Ikupovu.” Ponudio mu je paketić. „Ovde su
avionske karte za Moskvu, zajedno s neophodnim dokumentima. Tamo ćeš
dobiti novac. Lav će te obavestiti u kojoj je banci. Saopštiće ti i broj sefa i
podatke o lažnom identitetu. Račun je otvoren na lažno ime.”
„Takav poduhvat zahteva planiranje.”
„Sve je sređeno još prošle večeri. Nadao sam se da ćeš pristati”, reče
Spekter. „Treba samo da se slikaš za pasoš.”
„Šta bi se desilo da sam odbio?”
„Ne manjka nam dobrovoljaca.” Spekter se osmehnuo. „Verovao sam u
tebe, Džejsone. Nisam pogrešio.”
Okrenuli su se i pošli ka kući. Profesor usput zastade.
„Moram još nešto da ti kažem”, rekao je. „Situacija u Moskvi po pitanju
gruperovki – kriminalnih porodica – dostigla je jednu od cikličnih tački
ključanja. Kazanska i Azeri se tuku za kontrolu nad trgovinom narkoticima.
Gledaj da im se ne nađeš na putu. Izbegavaj ih. Okreni drugi obraz, ako dođeš
u kontakt s njima. To je jedini način da tamo opstaneš.”
„Imaću to na umu”, reče Born, kad se jedan od Spekterovih ljudi pojavio
iza kuće.
„Stigla je neka žena, Mojra Trevor. Hoće da se vidi s gospodinom
Bornom”, rekao je na nemačkom, s turskim naglaskom.
Spekter pogleda Borna. Podigao je obrve, kao da je iznenađen ili
zabrinut. Možda je bio i jedno i drugo.
„Nisam imao izbora”, reče Born. „Morao sam da je vidim pre polaska.
Nisam hteo da se razdvajam od tebe do poslednjeg časa, zbog onog što se
danas dogodilo.”
Spekter se oraspoloži. „Cenim tvoju brigu, Džejsone. I te kako je
cenim.” Mahnuo je rukom. „Idi svojoj devojci. Posle toga ćemo završiti s
pripremama.”
„Krenula sam na aerodrom”, reče Mojra, kad se srela s Bornom u hodniku.
„Avion poleće za dva sata.” Snabdela ga je svim neophodnim informacijama.
„I ja danas letim”, reče Born. „Profesor mi je poverio zadatak.”
Grč razočaranja prelete njenim licem. Ustupio je mesto osmehu. „Radi
ono što misliš da je najbolje.”
Bornu nije promakla blaga distanca u njenom glasu. Učini mu se da se
među njima isprečila staklena prepreka. „Odlazim s univerziteta. Pravilno si
procenila moje raspoloženje.”
„Još jedna dobra vest.”
„Mojra, ne želim probleme među nama, zbog mojih odluka.”
„Džejsone, obećavam ti da se tako nešto nikad neće dogoditi.” Poljubila
ga je u obraz. „Imam nekoliko intervjua u Minhenu sa bezbednjacima s kojim
sam kontaktirala nezvaničnim kanalima. Razgovaraću s dva Nemca,
Izraelcem i nemačkim muslimanom. Ovaj poslednji najviše obećava.”
Born povede Mojru u jednu od dva salona, kad su dva mladića ušla na
vrata. Bronzani brodski sat na mramornom postolju je označio vreme za
smenu straže.
„Prilično raskošno zdanje za univerzitetskog radnika.”
„Profesor potiče iz bogate porodice”, šlaga Born. „Ne voli da se razmeće
svojim bogatstvom.”
„Ćutaću kao zalivena”, reče Mojra. „Na koju stranu sveta te šalje kad
smo već kod toga?”
„Idem u Moskvu. Neki njegovi prijatelji imaju izvesnih problema.”
„S ruskom mafijom?”
„Tako nešto.”
Ljudi najlakše poveruju u najjednostavnije objašnjenje, mozgao je Born.
Posmatrao je njen izraz, pod svetlošću lampe. Ne jednom se poslužio
obmanom, ali mu se srce stezalo pri pomisli da se Mojra igrala s njim, kao
navodno s Martinom. Nekoliko puta u toku dana je mislio da otkaže susret s
DCO-om, ali je na kraju morao da prizna da su mu transkripti Mojrinih
razgovora s Martinom izuzetno važni. Znaće šta da radi, kad vidi dokaze.
Martinu je dugovao istinu o odnosima s njom. Pored toga, nije bilo svrhe
zavaravati se: Bio je lično umešan u sve ovo. Novorođena osećanja su svima
iskomplikovala život, a naročito njemu. Gorko je pomislio zašto se svako
zadovoljstvo na ovom svetu skupo plaća. Doneo je čvrstu odluku. Sad nema
povlačenja. Ići će u Moskvu. Razrešiće sve nedoumice oko Mojre.
Približila mu se. Uhvatila ga je za ruku. „Šta je bilo, Džejsone? Izgledaš
vrlo zabrinuto.”
Pokušao je da sakrije pravo raspoloženje od nje. Nije uspeo. Imala je
retku sposobnost da, baš kao i Mari, prozre njegovo istinsko raspoloženje. U
kontaktu sa svim drugim ljudima je uspevao da sačuva neutralan izraz. Nije
smeo da je laže, razotkrila bi ga u trenu.
 „Misija je izuzetno osetljiva. Profesor Spekter me je već upozorio da ću
upasti usred krvavog razračunavanja moskovskih gruperovki.”
Čvršće ga je zagrlila. „Tvoja odanost profesoru je vredna svakog
divljenja. Naposletku, nju je i Martin cenio više od svega.” Pogledala je na
sat. „Moram da pođem.”
Podigla je pogled. Ponudila mu je usne, meke poput rastopljenog putera.
Dugo su se ljubili.
Tiho se nasmejala. „Ne brini, dragi moj Džejsone. Nisam od onih koje će
te pitati kad ćemo se ponovo videti.”
Okrenula se i izašla. Born je, trenutak kasnije, čuo paljenje
automobilskog motora i škripanje guma po šljunku.
Arkadin se probudio ukočen i loše raspoložen. Košulja mu se natopila znojem
zbog noćne more. Siva svetlost se probijala kroz iskrivljene venecijanere na
prozoru. Opisao je pun krug glavom, da bi opustio vrat. Pade mu na pamet da
bi mu dobro došlo fino kupanje. Ovaj hotel je imao samo zajednički tuš na
spratu.
Okrenuo se i shvatio da je sam u sobi. Devra je otišla. Seo je. Sišao je s
vlažnog izgužvanog krevet. Protrljao je grubo lice dlanovima. Rame ga je
bolelo. Bilo je naduto i vrelo.
Posegnuo je za kvakom, kad su se vrata otvorila. Devra je stajala na
pragu, s papirnatom kesom u ruci.
„Da li sam ti nedostajala?”, rekla je sa ironičnim osmehom. „Čitam te
kao knjigu. Mislio si da sam zbrisala.”
Ušla je i nogom zatvorila vrata. Netremice ga je gledala u oči. Stisnula
ga je za levo rame, oprezno, ali snažno, dovoljno snažno da izazove bol.
„Donela sam kafu i kiflice”, rekla je bezizražajnim glasom. „Neko vreme
izbegavaj da me dižeš.”
Arkadin je zurio u nju. Bol mu nije smetao, ali njen prkos jeste. Imao je
pravo. U njoj se krilo mnogo više nego što se na prvi pogled moglo videti.
Skrenuo je pogled, baš kao i ona.
„Znam ko si”, rekao je. „Filja nije Pjotrov kurir. Ti si.”
Isti, ironični osmeh. „Pitala sam se kad ćeš to shvatiti.” Prišla je ormanu
i poravnala kesu. Poređala je papirne čaše s kafom i kiflice na nju. Dobacila
mu je kesicu leda.
 „Još su tople.”
Arkadin je stavio led na levo rame. Neprimetno je uzdahnuo od
olakšanja. Proždrao je kiflu u tri zalogaja i sasuo vrelu kafu niz grlo.
„Sad ćeš verovatno da staviš ruku iznad plamena.” Devra zavrte glavom.
„Muškarci.”
„Zašto si ovde?”, pitao je Arkadin. „Mogla si da pobegneš.”
„Gde bih otišla? Ubila sam Pjotrovog čoveka.”
„Sigurno imaš prijatelje.”
„Nijednog kome mogu verovati.”
To znači da njemu veruje. Instinkt mu je govorio da ne laže. Oprala je
debelu maskaru, raskvašenu od sinoćnje kiše. Oči su joj, za divno čudo
delovale krupnije, a obrazi rumenije kad je skinula debeli sloj bele, pozorišne
šminke.
„Vodim te u Tursku”, rekla je. „U gradić Eskišehir. Tamo sam poslala
dokument.”
Odlazak u Tursku, tačku susreta istoka i zapada, u svetlosti dosadašnjih
saznanja imao je svakog smisla.
Kesa s ledom skliznu kad je Arkadin uhvatio za košulju. Odvukao je do
prozora. Širom ga je otvorio. Trudio se da potisne bol u ramenu. Zapahnula ga
je jutarnja buka s ulice, kao miris pečenog hleba. Gurnuo je preko prozorskog
okvira. Glava i gornji deo tela su joj virili kroz prozor. „Šta sam ti rekao o
laganju?”
„Ubij me, ako hoćeš”, zacvrkutala je glasom devojčice. „Više neću trpeti
tvoje maltretiranje.”
Arkadin je povuče nazad u sobu. Pustio je. „Šta ćeš da radiš”, rekao je,
mršteći se, „da nećeš da skočiš kroz prozor?”
Sela je na prozorski okvir dok je izgovarao poslednje reči. Nije skidala
pogled s njega. Pružila se unazad, kroz otvoreni prozor. Arkadin je zgrabio za
noge i povukao natrag u sobu.
Posmatrali su jedno drugo, ubrzano dišući. Srce im je tuklo, a višak
adrenalina kolao venama.
„Juče na merdevinama si mi rekao da nemaš zašto da živiš”, reče Devra.
„To je u priličnoj meri i moj stav. Evo nas, dva bića sjedinjena bolom. Imamo
samo jedno drugo.”
 „Kako da znam da je sledeća karika informacionog lanca u Turskoj?”
Povukla je kosu s lica. „Umorna sam od laganja”, rekla je. „Kad te
lažem, imam osećaj da lažem samu sebe. Zašto bih to radila?”
„Priča ništa ne košta”, rekao je.
„Dokazaću ti da ne lažem. Odvešću te do dokumenta kad stignemo u
Tursku.”
Arkadin klimnu. To je značilo da prihvata krhko primirje. Trudio se da
ne misli o onom što je rekla. „Nikad te neću taći,” rekao je.
Izuzev da bih te ubio, izrekao je u sebi.
 Dvanaesto poglavlje
Frirova umetnička galerija se uzdizala s južne stane Mola. Zapadno od nje je
bio Vašingtonov spomenik, a istočno put ka gigantskoj zgradi Kapitola.
Nalazila se na uglu Džeferson drajva i Dvanaeste ulice, pored zapadne ivice
Mola.
Zgrada, firentinska renesansna palata, s fasadom obloženom granitom sa
Stoni krika, iz Konektikata, izgrađena je sredstvima Čarlsa Frira, da udomi
njegovu ogromnu zbirku bliskoistočne i istočnoazijske umetnosti.
Dogovoreno mesto sastanka, glavni ulaz na severnoj strani zgrade, se sastojao
od tri luka, poduprta dorskim stubovima iznad centralnog predvorja. Veliki
broj arhitektonskih kritičara je fasadu, okrenutu ka unutra, smatrao
neprivlačnom, u poređenju sa blistavom Nacionalnom galerijom umetnosti.
Frir je i pored toga bio najistaknutiji muzej te vrste u zemlji. Soraja ga je
volela, ne samo zbog bogate zbirke, već i zbog elegantnih arhitektonskih
linija. Naročito je uživala u velikom otvorenom prostoru na ulazu i u činjenici
da je bio oaza mira i spokojstva, čak i sada, kad je Mol vrveo od turista, koji
su izvirali ili hrlili u Smitsonijan metro stanicu na Dvanaestoj ulici. Dolazila
je ovamo da se opusti, kad bi atmosfera na poslu uzavrela. Deset minuta u
društvu predmeta od žada iz dinastije Sung su bili okrepljujući melem za
njenu dušu.
Dolazila je sa severne strane Mola. Pogledom je pretraživala gomile
ispred ulaza u Frir. Učinilo joj se da je videla vitku, elegantnu priliku
Veronike Hart, među krupnim ljudima s tvrdim, prepoznatljivim
srednjozapadnim akcentom, nemirnom decom, nasmejanim majkama i
tinejdžerima odsutnih pogleda s ajpodima na ušima. Prošla je pored ulaza.
Zatim se vratila.
Sišla je s ivice pločnika, ali je automobilska sirena vratila na trotoar.
Njen mobilni zazvoni, baš u tom trenutku.
„Šta to, dođavola, radite?”, čula je Bornov glas.
„Džejsone?”
„Šta tražiš na ovom sastanku?”
Osvrnula se oko sebe. Učinila je to, iako je znala da ga neće pronaći.
„Hartova me je pozvala da pođem s njom. Moram da razgovaram s
tobom, baš kao i DCO.”
 „O čemu bi ste htele da razgovaramo?”
Soraja duboko udahnu. „Tajfunove prisluškivačke postaje su presrele niz
uznemiravajućih razgovora. Oni ukazuju na skorašnji teroristički napad na
neki grad na istočnoj obali. Problem je što nemamo drugih podataka. Još gore
je što su to razgovori između grupa o kojima ništa ne znamo. Predložila sam
da te regrutujemo da ih pronađeš i sprečiš katastrofu.”
„Skromno, nema šta”, reče Born. „Nije važno. Grupa se zove Crna
legija.”
„U školi smo učili o vezama muslimanskih ekstremista s Trećim rajhom.
Ali ovo ne može biti ta Crna legija. Pobijeni su ili raspušteni posle pada
nacističke Nemačke.”
„Opstali su”, reče Born. „Ne znam kako, ali su opstali. Trojica njihovih
su jutros pokušala da kidnapuju profesora Spektera. Video sam njihov
amblem istetoviran na revolveraševoj ruci.”
„Tri konjske glave povezane mrtvačkom lobanjom?”
„Tako je.” Born detaljno opisa incident. „Proveri leševe u mrtvačnici.”
„Učiniću to”, reče Soraja. „Kako je moguće da Crna legija tako dugo
opstane u ilegali, neotkrivena?”
„Imaju moćni međunarodni paravan”, reče Born. „Istočno bratstvo.”
„Ne verujem u to”, reče Soraja. „Istočno bratstvo igra vodeću ulogu u
islamsko-zapadnim odnosima.”
„To nije važno, moj izvor je neupitan.”
„Dobri bože, šta si radio dok si bio van CO-a?”
„Nikad nisam bio u CO-u”, oštro će Born, „navešću ti dobar razlog za to.
Rekla si da želiš da razgovaraš sa mnom, ali sumnjam da ti je za tako nešto
potrebno pola tuceta agenata.”
Soraja se sledila. „Agenti?” Stigla je do Mola. Suzdržavala se da ne ne
osmotri okolinu. „Ovde nema CO agenata.”
„Otkud znaš?”
„Hartova bi mi rekla…”
„Zašto bi ti rekla bilo šta, kad zna da se nas dvoje dobro znamo?”
„To je tačno.” Nastavila je da hoda. „Danas se desilo nešto zbog čega
mislim da su agenti koje si video iz NSA.” Opisala mu je da su Hartova i ona
praćene od štaba CO-a do restorana. Ispričala mu je o sekretaru Halideju i
Luteru la Valeu, dvojici uticajnih ljudi koji su čvrsto rešili da CO potčine
Pentagonu.
„To bi imalo smisla”, reče Born, „da ih je dvoje. Ali šestoro? Ne, ovde je
nešto drugo u pitanju, nešto o čemu nas dvoje nemamo pojma.”
„Šta na primer?”
„Agenti su savršeno, triangularno raspoređeni, na ulazu u Frir”, reče
Born. „To znači da znaju za naš susret. To takođe znači da njih šestoro nisu tu
da bi uhodili Veroniku Hart. Ako nisu došli po nju, sigurno su tu zbog mene.
Ovo je njeno maslo.”
Soraja oseti ledene žmarce na leđima. Šta ako je DCO slagala? Šta ako je
od početka nastojala da namami Borna u zamku? Šta ako želi da jedna od
prvih akcija posle stupanja na direktorski položaj bude hvatanje Džejsona
Borna? To bi poboljšalo njene odnose sa Robom Batom i ostalima koji su
prezirali i strahovali od Borna. Sem toga, hvatanje Džejsona bi joj donelo
mnogo u očima predsednika i sprečilo sekretara Halideja da poveća, ionako
značajan uticaj. Ipak, zašto bi Hartova povela Soraju na prvu terensku
operaciju, kad ona lako može da je ugrozi? Ne, mora ustrajati u verovanju da
je ovo maslo NSA.
„Ne verujem u to”, zadrto je odgovorila.
„Pretpostavimo da si u pravu. Druga mogućnost je jednako loša. Ako
Hartova nije pripremila zamku, to je učinio neko ko zauzima visoko mesto u
hijerarhiji CO-a. Dogovarao sam se direktno s Hartovom.”
„Jesi”, rekla je, „preko mog mobilnog. Zaboravila sam da ti se
zahvalim.”
„Da li si ga našla? Sad imaš novi.”
„Bio je tamo gde si ga bacio, u slivniku.”
„Prestani da kukaš”, reče Born, nimalo neljubazno. „Ne verujem da je
Hartova rastrubila vest o našem sastanku. Mali broj ljudi zna za njega. Jedan
od njih radi protiv nje. Kladio bih se da je u pitanju La Valeov regrut.”
Ako je Born u pravu… Ma, sigurno da jeste. „Ti si glavni zgoditak,
Džejsone. Ako te La Vale uhvati, pred nosom CO-a, postade heroj dana.
Preuzimanje CO-a će posle toga biti prosto ko pasulj.” Soraja oseti prve
kapljice znoja na čelu. „Mislim da je pod datim okolnostima najbolje da se
povučeš.”
 „Hteo bih da vidim prepisku između Martina i Mojre. Ako je Hartova
postavila zamku, to znači da neću dobiti priliku da zavirim u ta dokumenta.
Rizikovaću, ali tek kad budem siguran da Hartova ima taj materijal kod sebe.”
Soraja duboko uzdahnu. „Džejsone. Ja sam našla te razgovore. Mogu ti
reći šta u njima piše.”
„Hoćeš da kažeš da si ih zapamtila od reći do reci?”, rekao je. „Samo da
znaš, da stvari ne stoje tako jednostavno. Karim al Džamil je pre nego što je
otišao, propustio kroz ruke stotine dosijea. Znam po kom metodu ih je
promenio. Moram da ih lično pogledam.”
„Jasno mi je da neću moći da te odgovorim od toga.”
„Tako je”, reče Born. „Pozvoni samo jednom, kad se uveriš da je donela
originalni materijal. Moraću da se vidim s Hartovom u predvorju, dalje od
ulaza.”
„Zašto?”, rekla je. „Tako ćeš samo otežati svoj položaj… Džejsone?”
Born je već prekinuo vezu.
Born je sa osmatračnice na krovu Forestelovog zdanja na Indipendent aveniji,
gledao kroz moćne naočari za noćno osmatranje, kako Soraja napreduje ka
DCO, pored gomila turista, pravo ka agentima na zapadnom kraju Mola.
Dvojica su razgovarala na severoistočnom uglu severne zgrade Ministarstva
poljoprivrede. Još jedan je s rukama u džepovima kaputa prelazio preko
Medison drajva dijagonalnom putanjom, ka Smitsonijanu. Četvrti je sedeo za
volanom nepropisno parkiranog automobila na Konstitjušen aveniji. On je
razotkrio čitavu operaciju. Born je primetio nepropisno parkirana kola,
trenutak pre nego što se policijski auto zaustavio kraj njih. Spušteni su
prozori. Usledio je kratak razgovor. Vozač nepropisno parkiranog vozila je
pokazao legitimaciju. Policijska kola su nastavila put.
Peti i šesti agent su bili istočno od Frira, na pola puta između Medison i
Džeferson drajva, i ispred zdanja Zanata i industrije. Znao je da negde mora
biti bar još jedan.
Još malo pa će pet sati. Spuštao se kratki, zimski sumrak, potpomognut
drhtavim svetlima uličnih svetiljki. Born odluči da siđe. Zapamtio je položaj
svih agenata. Spuštao se, držeći se za prozorske daske.
Agenti će krenuti čim se pokaže. Procenio je udaljenost do DCO-a i
Soraje i izračunao da nema više od dva minuta vremena da od Hartove uzme
dokumenta.
 Čekao je Sorajin signal, skriven u senkama. Naprezao se da pronađe
preostale agente. Nisu mogli da dozvole da ostave Indipendens aveniju bez
straže. Ako se ispostavi da Hartova nema dosijee, poslušaće Sorajin prvi
predlog. Izgubiće se neprimećen.
Zamišljao je kako teče susret s DCO-om na ulasku u Frir. Razgovor će
početi nervoznim pozdravljanjem. Zatim će Soraja usmeriti konverzaciju ka
dosijeima. Moraće da ubedi Hartovu da ih pokaže, da bi se uverila da su
autentični.
Njegov mobilni zazvoni jednom i ućuta se. Dosijei su autentični.
Ušao je u Internet navigaciju. Izabrao je vašingtonski metro i proverio
najnoviji vozni red. Izračunavao je mogućnosti. To je potrajalo duže nego što
je želeo. Stvarna opasnost je bila u tome da je jedan od agenata oko galerije
povezan s bazom – CO-om ili Pentagonom – čija sofisticirana elektronska
telemetrija može da pronađe njegov telefon i što je još gore, pročita podatke
koje povlači s Interneta. Onda mu nema pomoći. Morao je da proveri vozni
red, neposredno pre akcije, zbog nepredviđenih, iznenadnih kašnjenja. Izbacio
je sve brige iz glave. Usredsredio se na neposredni zadatak. Sledećih pet
minuta su od ključnog značaja.
Vreme je da krene.
Soraja je nekoliko trenutaka nakon što je pozvala Borna rekla Veroniki Hart:
„Bojim se da možda imamo problem.”
DCO se hitro obazre oko sebe. Pretraživala je okolinu, tragajući za
Bornom. Gomila oko Frira se umnožila, pošto je mnogo ljudi krenulo ka
metro stanici Smitsonijan, iza ugla. Vraćali su se u hotele, gde će se spremiti
za večeru.
„Kakav problem?”
„Mislim da sam videla jednog od uhoda NSA iz restorana.”
„Dođavola, ne želim da La Vale sazna da sam se sastala s Bornom.
Otrčaće do predsednika čim to čuje.” Okrenula se. „Mislim da bi trebalo da
odemo pre nego što se Born pojavi.”
„Šta je s mojom informacijom?”, reče Soraja. „Kakve su nam šanse bez
njega? Predlažem da ostanemo i popričamo s njim. Predaćemo mu materijal.
Imamo dobre šanse da pridobijemo njegovo poverenje.”
DCO se dvoumila, naočigled saradnice. „U nezgodnoj smo situaciji.”
„Vreme je od najveće važnosti.” Soraja je uhvati za lakat. „Idemo tamo”,
rekla je, pokazujući predvorje. „Sklonimo se od uhoda.”
Hartova oklevajući pođe ka otvorenom prostoru. U predvorju je vladala
velika gužva. Posetioci su izlazili, raspravljajući o eksponatima i planovima
za večeru i sutrašnji dan. Galerija se zatvarala u pola šest. Zgrada se polako
praznila.
„Gde je taj čovek?”, nervozno će Hartova.
„Doći će”, uveravala je Soraja. „Želi taj materijal.”
„Naravno da ga želi. Tiče se nekog ko mu je blizak.”
„Izuzetno mu je stalo da sačuva Martinov ugled.”
„Govorila sam o Mojri Trevor”, reče DCO.
Grupa ljudi se pojavila na vratima, pre nego što je Soraja pružila
odgovor. Born je bio u sredini. Soraja ga je videla, za razliku od agenata na
drugoj strani ulice.
„Eno ga”, promrmljala je dok im se Born prikradao iza leđa. Sigurno je
došao do ulaza iz Indipendens avenije, na južnoj strani zgrade, zatvorenog za
javnost i prošetao kroz muzej, do izlaza.
DCO se okrenu. Odmerila je Borna prodornim pogledom. „Konačno si
se pojavio.”
„Rekao sam da ću doći.”
Nije ni trepnuo, niti se mrdnuo. Soraja pomisli da je tad najstrašniji, da je
njegova snaga, u takvim trenucima, na vrhuncu.
„Spremila si nešto za mene.”
„Dozvoliću ti da pročitaš ovaj materijal.” DCO ispruži ruku s malom,
smeđom kovertom.
Born je uze. „Žao mi je što nemam vremena da ih ovde pročitam.”
Okrenuo se i jurnuo kroz gužvu. Brzo je nestao u Friru.
„Čekaj!”, povika Hartova. „Čekaj!”
Bilo je prekasno. Tri agenta NSA žurno uđoše u galeriju. Usporavali su
ih posetioci koji su napuštali izložbeni prostor. Agenti su ih nemilosrdno
gurali u stranu. Protrčali su pored DCO i Soraje, kao da ne postoje. Pojavio se
još jedan agent blizu ulaza u predvorje. Posmatrao ih je sa kiselim smeškom.
Born je oprezno žurio kroz galeriju. Nije gubio vreme, zato što je zapamtio
raspored prostorija predstavljen u brošuri za posetioce. Pomoglo mu je što je
već jednom prošao tim putem. Jedan detalj ga je brinuo. Nije video nijednog
agenta dok je ulazio. To najverovatnije znači da će morati da se pozabavi s
njima na izlazu.
Stražar na zadnjem ulazu je proveravao galerije pre zatvaranja. Born je
morao da zađe iza ugla i da se sakrije iza kutije s aparatom za gašenje požara i
alarmom. Čuo je kako stražar tiho upozorava porodicu da je vreme da pođu
ka izlazu. Born je hteo da se iskrade kad je čuo drugačije, tvrde glasove.
Sklonio se u senku i opazio par mršavih, sedokosih kineskih naučnika u
prugastim odelima i sjajnim cipelama. Raspravljali su o porculanskoj vazi iz
dinastije Tang. Njihovi glasovi i koraci su utihnuli. Uputili su se ka Džeferson
drajvu.
Born je, ne gubeći ni sekunde, proverio promenu koju je izveo na
alarmnom sistemu. Sve je radilo kako treba. Otvorio je vrata. Noćni vazduh
ga ošinu po licu. Ugledao je dva agenta, žurili su uz granitne stepenice s
oružjem na gotovs. Imao je dovoljno vremena da uoči neobične pištolje i
uskoči nazad u zgradu. Prišao je kutiji za gašenje požara.
Ušli su u galeriju. Prvog je zasuo penom za gašenje požara. Born čučnu
da bi izbegao naslepo upućen pucanj drugog agenta. Nije bilo nikakve buke.
Nešto je odskočilo od belog mermera iz Tenesija iza njegovog ramena i palo
na pod. Bacio je aparat za gašenje požara na revolveraša. Pogodio ga je u
slepoočnicu i oborio. Slomio je staklo i cimnuo drečavocrvenu metalnu
polugu. Alarm se istog trenutka oglasio, ispunjavajući sve prostorije
impozantnog zdanja.
* * *
Born izlete na vrata i jurnu dijagonalno niza stepenice. Išao je prema zapadu,
pravo na Dvanaestu ulicu. Očekivao je još agenata na jugoistočnom uglu
zgrade. Skrenuo je s Independendent avenije na Dvanaestu ulicu i naleteo na
gomilu ljudi privučenih zaglušnim alarmom. Sirene vatrogasnih kamiona su
sve jače zavijale iz daljine. Uskoro će nadjačati žamor gomile.
Požurio je preko ulice ka ulazu u metro stanicu Smitsonijan. Usput je
izašao na Internet. To je trajalo duže nego što je želeo. Pritisnuo je fejvorit
ikonicu i ušao na sajt metroa. Odabrao je stanicu Smitsonijan i otvorio
stranicu s polaskom vozova. Podaci su se obnavljali svakih trideset sekundi.
Još tri minuta do voza broj 6 na Oranž liniji do Vijene/Ferfaksa. Hitro je
otkucao poruku „FB”. Poslao je na unapred dogovoreni broj profesoru
Spekteru.
 Ulaz u metro je bio na pedesetak metara odatle. Zakrčili su ga
radoznalci, privučeni metežom oko galerije. Born je čuo i policijske sirene.
Video je nekoliko automobila bez tablica na Dvanaestoj. Hitali su ka
Džeferson drajvu. Skrenuli su istočno na raskrsnici – svi izuzev jednog, koji
je krenuo prema jugu.
Born je pokušao da trči, ali nije mogao zbog gomile. Oslobodio se
mnoštva i dokopao slobodnog prostora. Prozor na kolima u prolazu se spustio.
Zdepasti čovek, ružna lika nanišani jednim od onih neobičnih pištolja.
Born se izvi i zakloni iza stuba na ulazu u metro. Ništa nije čuo. Nije bilo
nikakvog zvuka, baš kao na ulazu u Frir. Nešto ga je bocnulo u list. Spustio je
pogled i video metalnu strelicu na kolovozu. Samo ga je ogrebala. Obišao je
stub i krenuo niza stepenice. Probijao se kroz radoznalce na putu ka metrou.
Imao je manje od dva minuta da stigne na Oranž 6 za Vijenu. Sledeći voz
polazi četiri minuta posle njega. Ne sme toliko dugo stajati na platformi, na
raspolaganju agentima NSA. Mora ući u prvi voz.
Kupio je kartu i požurio. Gomila se zgušnjavala i proređivala, kao talasi
što udaraju na obalu. Počeo je da se znoji. Okliznuo se i povratio ravnotežu.
Strelica ga je možda samo ogrebala, ali je sadržavala moćnu supstancu.
Zagledao se u elektronske znake. Morao je da ih prati, da bi našao pravi
peron. Koračao je napred. Nije smeo da stane, iako je jedan deo njega želeo
da baš to uradi. Sedi dole, zatvori oči i spavaj. Prišao je automatu za prodaju
čokoladica. Našao je sitninu i kupio gomilu čokoladica. Stao je na pokretne
stepenice.
Sapleo se na pola puta do dole. Promašio je stepenik i udario par ispred
sebe. Na trenutak mu se smrklo pred očima. Stigao je do perona. Kretao se
sapetim, nesigurnim korakom. Teška betonska tavanica je prigušila buku
stotina putnika.
Još nekoliko desetina sekundi do polaska. Čuo je vibracije voza. Terao je
vazduh ispred sebe.
Proždrao je čokoladicu. Krenuo je čim je voz ušao u stanicu. Pustio je da
ga gomila ponese. Visoki čovek širokih ramena, u crnom kišnom kaputu,
utrča na vrata na drugom kraju Bornovog vagona. Vrata su se zatvorila za
njim i voz pođe napred.
 Trinaesto poglavlje
Borna preplavi neprijatni talas klaustrofobije kad je video da čovek u crnom
kaputu napreduje ka njemu s drugog kraja vagona. Zatočen je u skučenom
prostoru, dok ne stignu do sledeće stanice. Štaviše, utrnulost je puzala uz levu
nogu, uprkos čokoladi. Serum je ušao u krvne sudove. Pocepao je omot
sledeće čokoladice. Proždrao je u par zalogaja. Sposobnost tela da se bori s
efektima droge zavisi od brzine kojom će unositi šećer i kofein. Uspeh može
biti samo privremen. Šećer u krvi će pre ili kasnije opasti i iscediti sav
adrenalin iz njega.
Voz je stigao do Federalnog trougla. Vrata su se otvorila. Gomila ljudi je
izašla, a gomila ušla u voz. Crni Kaput je iskoristio proređenost putnika da se
približi Bornu, koji se čvrsto držao za aluminijumsku šipku. Vrata su se
zatvorila, a voz ubrzao. Čovek u crnom kaputu se zaustavio ispred orijaša
istetoviranih mišica. Pokušao je da se progura pored njega. Tetovirani ga
ošinu gnevnim pogledom. Nije hteo da se pomeri. Crnokaputaš je mogao da
izbori prolaz, ako bi izvadio legitimaciju. Nije to učinio, nesumnjivo da bi
izbegao paniku. Born nije znao da li je tip iz NSA ili CO-a. Borio se da ne
izgubi svest. Posmatrao je protivnika i tragao za znacima pripadnosti.
Progonilac u crnom kaputu je imao četvrtasto, prazno i okrutno lice,
karakteristično za vojne agente. Mora da je iz NSA, zaključi Born. U
zamagljenom umu se rodi misao da se mora obračunati s njim pre nego što
stigne do ugovorenog mesta sastanka u Fogi Botomu.
Dvoje dece polete na Borna, kad je voz skrenuo na okuci. Podigao ih je i
vratio na mesto, pored majke, koja mu se zahvalno osmehnula i zaštitnički
zagrlila njihova uska ramena. Voz je stigao do Centralne stanice. Born uoči
sjajne reflektore ekipe za opravke, koja je radila na pokretnim stepenicama.
Mlada plavuša sa MP3 slušalicama u ušima, se ramenom oslonila o njega.
Izvadila je jeftino plastično ogledalo i proverila šminku. Napućila je usne i
gurnula ogledalo u torbu iz koje je iskopala sjaj za usne. Born je neopazice
izvadio ogledalo iz devojčine torbe, dok je nanosila sjaj. Ostavio joj je
novčanicu od dvadeset dolara u tašni.
Vrata su se otvorila. Born izađe, nošen ljudskom plimom. Čovek u
crnom kaputu je stajao nasred vagona. Mahnito se progurao do vrata i izašao
u poslednji čas. Krenuo je za Bornom i pokretnim stepenicama. Probijao se
kroz gomilu. Najveći deo ljudi je krenuo stepenicama.
Born proveri položaj majstorskih reflektora. Krenuo je ka njima, ali ne
prebrzo. Hteo je da crnokaputaš dobije utisak da ga stiže. Pošao je od
pretpostavke da je i on naoružan pištoljem sa strelicom. Ako ga strelica makar
i okrzne, gotov je. Onesvestiće se, uprkos kofeinu i pasti u ruke NSA.
Naišao je na zid od staraca i bogalja. Neki od njih behu u invalidskim
kolicima. Čekali su lift. Vrata su se otvorila. Born pojuri napred, kao da će ući
unutra. Okrenuo se, kad je stigao do reflektora, i upravio ogledalo pod
odgovarajućim uglom. Odrazio je svetlost u lice crnokaputaša.
Agent je u trenu obnevideo. Zaustavio se i podigao ruke, dlanovima
napolje. Born se za tren oka našao pored njega. Uhvatio ga je za glavno
čvorište nerava ispod desnog uva. Iščupao mu je pištolj sa strelicom iz ruke i
opalio u slabine.
Čovek pade na jednu stranu. Born ga je prihvatio i odvukao uza zid.
Nekoliko ljudi ih je pogledalo, ali se niko nije zaustavio. Užurbana gomila je
samo malo usporila, pre nego što je nastavila punom brzinom.
Born ostavi progonioca u crnom kaputu i požuri kroz gotovo neprobojni
zid ljudi, nazad na peron. Četiri minuta i dve čokoladice kasnije je naišao
sledeći Oranž 6 za Vijenu. Bacio je pogled na peron i ušao unutra. Nije mu
bilo ništa gore, ali je znao da mora popiti što više vode i to što pre, da bi se
otarasio opasne hemikalije.
Sišao je na drugoj stanici, Fogi Botomu. Sačekao je na zadnjem kraju
platforme da poslednji putnici izađu. Krenuo je za njima. Preskakao je po dve
stepenice, da bi razbistrio misli.
Pohlepno je disao noćni vazduh. Bilo mu je bolje, ako zanemari slabu
mučninu. Snažni motor je zabrundao u blizini, čim je izašao iz metroa.
Upalila su se svetla na teget audiju. Žurnim korakom je prišao limuzini.
Otvorio je suvozačka vrata i kliznuo unutra.
„Kako je bilo?” Profesor Spekter je vešto manevrisao audijem po gustom
saobraćaju.
„Bilo je zanimljivije nego što sam očekivao”, reče Born. Naslonio je
glavu na sedište. „Promenio sam plan. Siguran sam da će me neko čekati na
aerodromu. Ići ću s Mojrom, bar do Minhena.”
Na profesorovom licu se ogledala duboka zabrinutost. „Misliš da je to
mudro?”
Born okrenu glavu. Gledao je kroz prozor. „Nije važno.” Mislio je na
Martina i Mojru. „Odavno sam se opametio.”
Druga
knjiga
 Četrnaesto poglavlje
„To je čudesno”, reče Mojra.
Born podiže pogled s dosijea istrgnutih iz ruke Veronike Hart. „Šta je
čudesno?”
„To što sediš prekoputa mene u raskošnom korporacijskom mlaznjaku.”
Mojra je nosila otmeni komplet od crne vune i cipele niskih peta. Vrat joj je
krasio elegantni tanki zlatni lanac. „Zar nije trebalo da večeras letiš za
Moskvu?”
Born otpi malo vode iz boce na niskom stočiću i zatvori dosije. Trebalo
mu je više vremena da proceni da li je Karim al Džamil petljao po ovim
razgovorima. Sumnjao je u to. Znao je da je Martin isuviše lukav da bi mu se
omakla neka tajna, drugim rečima, gotovo svaka informacija o CO-u.
„Nisam mogao bez tebe.” Posmatrao je rađanje blagog osmeha na
Mojrinim usnama. Zatim je bacio bombu. „To nije sve, NSA mi je za
petama.”
Bila je zatečena. „Šta si rekao?”
„NSA. Luter la Vale se nameračio na mene.” Mahnuo je rukom, da
predupredi pitanje. „Politika je u pitanju. Ako mu pođe za rukom da me se
dočepa, što niko iz hijerarhije CO-a ne može, dokazaće moćnicima da
njegova postavka o preuzimanju CO-a ima smisla. Naročito u svetlu haosa
nastalog posle Martinove smrti.”
Mojra napući usne. „Znači da je Martin imao pravo. Samo on je verovao
u tebe.”
Born htede da pomene Soraju, ali se u poslednji čas uzdržao. „To sad
nije važno.”
„Meni je važno”, žestoko je reagovala.
„Zato što si ga volela.”
„I ti si ga voleo.” Skrenula je pogled. „Čekaj malo, da li hoćeš da kažeš
da u tom ima nečeg lošeg?”
„Živimo na obodu društva, u svetu tajni.” Namerno je uključio i nju.
„Ljudi kao što smo mi uvek plate veliku cenu ako se zaljube.”
„Kao na primer?”
„Pričali smo o tome”, nastavi Born. „Ljubav je slabost, koju neprijatelji
mogu iskoristiti.”
„Mislim da je to grozan način da proživiš život.”
Born pogleda kroz prozor od perspeksa. Tama je promicala pored
vazduhoplova. „Ja za drugi ne znam.”
„Ne verujem.” Mojra se nagnula napred. Kolena su im se dotakla.
„Sigurno ti je jasno da se to ne odnosi na tebe, Džejsone. Voleo si ženu i
decu.”
„Ali kakav otac mogu da im budem? Ja sam uspomena. Predstavljam
opasnost za njih. Uskoro ću postati utvara.”
„Učini nešto povodom toga. Seti se kakav si prijatelj bio s Martinom?
Najbolji mogući. Od vrste koja se najviše ceni.” Trudila se da ga navede da je
pogleda. „Ponekad mislim da tražiš odgovore na pitanja za koje odgovori ne
postoje.”
„Šta to znači?”
„To znači da bez obzira na ono što si učinio i ono što ćeš učiniti nećeš
izgubiti ljudskost.” Posmatrala je kako se polako okreće prema njoj. „Samo se
toga plašiš, zar ne?”
„Šta je s tobom, čoveče?”, pitala ga je Devra.
Arkadin zlovoljno promrsi za volanom automobila, iznajmljenog u
Istanbulu. „O čemu govoriš?”
„Koliko će ti vremena trebati da me potucaš?”
Iz Sevastopolja nije bilo letova za Tursku. Proveli su čitavo veče u tesnoj
kabini Sevastopoljskih heroja. Brod ih je nosio ka jugozapadu, preko Crnog
mora, iz Ukrajine za Tursku.
„Zašto bih to radio?”, reče Arkadin, sklanjajući se ispred šlepera s
drvetom.
„Svi muškarci koje sam srela su hteli da me kresnu. Zašto bi ti bio
izuzetak?” Devra prođe rukom kroz kosu. Podignute ruke su isticale njene
sitne grudi. „Ponavljam. Šta je s tobom, čoveče?” Neprijatni osmeh joj
osvanu na uglovima usana. „Možda nisi pravi muškarac? Imam li pravo?”
Arkadin se nasmeja. „Tako si providna.” Bacio je pogled na nju. „Kakvu
igru igraš? Zašto me provociraš?”
„Želim da vidim kako moji muškarci reaguju. Kako ću ih, inače
upoznati?”
 „Ja nisam tvoj muškarac”, progunđao je.
Sad se Devra nasmejala. Uhvatila ga je za ruku, tankim prstima. Trljala
ga je, napred-nazad. „Voziću, ako te rame boli.”
Video je poznati znak s unutrašnje strane njenog zgloba. Izgledao je još
strašnije na porcelanski beloj koži. „Kad si to dobila?”
„Da li je to važno?”
„Nije baš. Važnije je zašto si ga dobila.” Dodao je gas na otvorenom
drumu. „Kako ću te inače upoznati?”
Počešala se po tetovaži kao da joj se zavukla pod kožu. „Pjotr me je
naterao na to. Rekao je da je to deo inicijacije. Rekao je da neće spavati sa
mnom dok to ne učinim.”
„Htela si da spavaš s njim.”
„Ne koliko bih želela da spavam s tobom.”
Okrenula je glavu. Zagledala se kroz prozor, kao da se stidi svog
priznanja. Možda je tako i bilo, pomisli Arkadin dok je signalizirao i presekao
desno, preko dve trake, kad je video znak za odmorište. Napustio je drum i
stao na daljem kraju odmorišta. Daleko od dva vozila na obeleženom
parkiralištu. Izašao je napolje i otišao do ivice asfalta. Okrenuo joj je leđa, da
bi se slatko ispišao.
Ovde je bilo svetlije i toplije nego u Sevastopolju. Morski vetrić je bio
pun vlage. Lepila mu se za kožu kao znoj. Zavrnuo je rukave, dok se vraćao u
kola. Bacio je kaput na zadnje sedište, pored njenog.
„Uživajmo u lepom vremenu dok još možemo”, reče Devra. „Kad se
popnemo na Anadolsku visoravan, planine će zaustaviti morske vetrove. Gore
je hladnije nego na veštičjoj sisi.”
Ponašala se kao da joj se nije omakla ona izjava. Uspela je da mu
privuče pažnju. Učinilo mu se da je shvatio nešto važno u vezi s njom – ili
samim sobom. Tako je bilo i s Galom, kad bolje razmisli. Izgleda da ima
uticaja na žene. Gala ga je volela svakim atomom svog bića. Nije bila prva.
Sad je i ova mršava, muškobanjasta devuška, očvrsla zahvaljujući iskustvu, i
vrlo nezgodna kad to želi da bude, pala pod njegov uticaj. Sad ima polugu za
kojom je toliko tragao.
„Koliko puta si bila u Ekišehiru?”, pitao je.
„Dovoljno da znam šta da očekujem.”
 Zavalio se u sedište. „Gde si naučila da odgovaraš na pitanja, ne
otkrivajući ništa?”
„Ako sam loša, naučila sam to još na majčinoj sisi.”
Arkadin skrenu pogled. Učinilo mu se da ima problema s disanjem.
Ćutke je otvorio vrata. Izleteo je napolje i počeo da hoda u uskim krugovima,
kao lav u kavezu.
„Ne mogu da budem sam”, reče Arkadin Semjonu Ikupovu. Ikupov ga je
ozbiljno shvatio. Uviđavni domaćin ga je primio u svoju vilu. Obezbedio mu
je mladog cimera. Promenio je taktiku kad ga je Arkadin, nedelju dana
kasnije, isprebijao gotovo do smrti. Provodio je sate s Arkadinom,
pokušavajući da pronađe razloge za napade nekontrolisanog besa. Traćio je
vreme, zato što se Arkadin nije ni sećao zastrašujućih epizoda, da i ne
govorimo o pronalaženju objašnjenja.
„Ne znam šta da radim s tobom”, reče Ikupov. „Ne želim da te držim
utamničenim, ali moram da se zaštitim.”
„Nikad ti ne bih naudio”, reče Arkadin.
„Ne bi, dok god znaš šta radiš”, procedi starac.
Sledeće nedelje se pojavio zdepasti čovek, štucane kozje bradice i bledih
usana. Provodio je svako popodne s Arkadinom. Sedeo je u plišanoj stolici s
visokim naslonom, prekrštenih nogu i pisao urednim, sitnim rukopisom u
četvrtastu beležnicu. Štitio je od Arkadinovog pogleda, kao dete. Arkadin je
ležao na najdražem kauču, s okruglim jastukom pod glavom. Odgovarao je na
pitanja. Dugo je govorio o svemu i svačemu. Teme od kojih mu se mutio um
bile su skrivene u najmračnijem i najdubljem kutku podsvesti. O njima nije
progovorio ni reči, niti će. Ta vrata će ostati zauvek zaključana.
Psihijatar je posle tri nedelje, predao izveštaj Ikupovu. Nestao je
iznenada kao što se i pojavio. Ništa se nije promenilo. Arkadina su i dalje
mučile noćne more. Nasrtale bi na njega u gluvo doba noći. Probudio bi se u
panici, ubeđen da je čuo grebanje pacova, i video sjajne, crvene oči u tami.
Znao je da u Ikupovljevoj vili nema nikakvih glodara ili štetočina, ali mu to
nije pomagalo. Pacovi su živeli u njemu. Gmizali su, skičali i grizli.
Ikupov nije odustajao od napora da pronađe lek za Arkadinove napade
srdžbe. Doveo je ženu, računajući da će je njene senzualne obline sačuvati od
Arkadinovih izliva besa. Marlena je znala da obrađuje svakakve muškarce.
Imala je retku sposobnost da oseti šta od nje žele. To im je i pružala.
Arkadin isprva nije verovao Marleni. Zašto bi? Nije verovao ni
psihijatru. Zar ona nije samo drugačija vrsta analitičara, poslata da razotkrije
tajne njegove prošlosti? Marlena je osetila netrpeljivost. Borila se protiv nje.
Arkadin je, po njenom mišljenju, živeo kao pod kletvom, svejedno da li je
bila samonametnuta ili bačena. Na njoj je bilo da joj nađe leka.
„Ovo neće kratko trajati”, rekla je Ikupovu, na kraju prve nedelje s
Arkadinom. Poslodavac joj je poverovao.
Arkadin je gledao kako Marlena hoda kao po jajima. Pretpostavljao je da
je dovoljno pametna da zna da će je i najmanji pogrešni korak pogoditi kao
seizmički potres, i da će sav napredak ostvaren u zadobijanju njegovog
poverenja ispariti kao alkohol na otvorenom plamenu. Delovala je zabrinuto,
kao da je stalno svesna da se svakog trenutka može obrušiti na nju. Ponašala
se kao da je u kavezu s medvedom. Kao dreser koji trenira zver iz dana u dan,
ali ne može biti siguran da mu neće rasparati lice, neočekivanim udarcem
šape.
Smejao se njenom trudu i brizi s kojom se odnosila prema svakom
aspektu njegovog bića. Polako je postajao svestan još jedne pojave. Sumnjao
je da Marlena nije ravnodušna prema njemu.
* * *
Devra je posmatrala Arkadina kroz šoferku. Nogom je otvorila vrata i pošla
za njim. Zaklonila je oči od belog sunca, pričvršćenog za visoko, bledo nebo.
Arkadin je odmerio ubilačkim pogledom. Bes ga je rastrzao. Jedva se
kontrolisao. Devra se pitala šta će se dogoditi ako se ne savlada. Nije htela da
mu se nađe na putu kad se to dogodi.
Osetila je potrebu da ga dotakne, da mu guguče na uvo dok se ne smiri,
iako je naslutila da bi ga to samo još više razdražilo. Vratila se do automobila.
Strpljivo je čekala njegov povratak.
Konačno se vratio. Seo je postrance na sedište. Cipele su mu počivale na
tlu, kao da će svakog časa ponovo skočiti.
„Neću te kresnuti”, rekao je, „ali to ne znači da ne želim da te kresnem.”
Osetila je da hoće da kaže još nešto, ali ne može. Prošlost ga je previše
sputavala.
„Šalila sam se”, tiho je nastavila. „Bila je to glupa šala.”
„Nekada bih ćutke prešao preko te šale”, rekao je, kao da govori samom
sebi. „Seks nije važan.”
Osetila je da priča o nečem drugom, nečem što samo on zna. Na trenutak
je videla koliko je usamljen. Sumnjala je da se oseća usamljenim, čak i u
gužvi, čak i u društvu prijatelja – ako takvih ima. Pomislila je da izbegava
seksualnu bliskost zato što bi takva vrsta kontakta razotkrila dubinu njegove
odeljenosti. Ličio joj je na planetu bez meseca i sunca oko kog bi se okretala.
Svuda praznina, dokle god mu pogled seže. Tada je shvatila da je zaljubljena
u njega.
„Koliko dugo je unutra?”, pitao je Luter la Vale.
„Šest dana”, odgovori general Kendal. Bio je u košulji podvrnutih
rukava. Ta mera predostrožnosti nije bila dovoljna da ga zaštiti od kapljica
krvi. „Garantujem da se njemu čini da je tamo već šest meseci. Dezorijentisan
je, koliko ljudsko biće to može biti.”
La Vale nešto progunđa. Posmatrao je bradatog Arapina kroz
jednosmerno ogledalo. Izgledao je kao parče sirovog mesa. La Vale nije znao,
niti je mario da li je sunit ili šiit. Za njega su i jedni i drugi bili isti – teroristi
namerni da unište njegov način života. Doživljavao ih je veoma lično.
„Šta priča?”
„Ispričao nam je dovoljno da procenimo da su kopije Tajfunovih
transkripata koje nam je uručio Bat dezinformacija.”
„Ipak”, reče La Vale, „stižu iz Tajfuna.”
„Ovaj čovek zauzima veoma visok položaj. Njegov identitet je
nesumnjivo utvrđen, a ne zna ništa o napadu na veće zdanje u Njujorku, koji
samo što se nije dogodio.”
„Možda svesno plasira dezinformaciju”, reče La Vale. „Ti kopilani su
majstori za takva sranja.”
„Tako je.” Kendal obrisa ruke o peškir. Bacio ga je preko ramena kao
kuvar za šporetom. „Najviše vole da gledaju kako jurcamo ukrug, jureći za
sopstvenim repom. To bi i učinili ako bi objavili uzbunu.”
La Vale klimnu. Promrmljao je, kao da se obraća samom sebi: „Hoću da
naši najbolji ljudi slede taj trag. Hoću da rade na potvrdi Tajfunovih
transkripata.”
„Daćemo sve od sebe. Smatram svojom dužnošću da izvestim da mi se
zatvorenik nasmejao u lice kad sam ga pitao za tu terorističku grupu.”
La Vale nekoliko puta pucnu prstima. „Kako se ono zvaše?”
„Crna legija, tako nešto.”
 „Ima li nekih informacija o njima u tvojoj bazi podataka?”
„Nema, baš kao ni kod drugih, sestrinskih agencija.” Kendal baci prljavi
peškir u korpu za otpatke, čiji sadržaj se spaljivao svakih dvanaest sati. „Ne
postoji.”
„Naginjem tom zaključku”, reče La Vale, „ali bih hteo da budem
potpuno siguran.”
Odmakao se od prozora. Izašli su iz sobe za osmatranje. Pošli su grubim
betonskim hodnikom, obojenim zelenom bojom, karakterističnom za vladine
zgrade. Bučne neonske cevi su bacale purpurne senke po linoleumu ispod
njih. La Vale je strpljivo čekao ispred svlačionice da se Kendal preobuče.
Zatim su nastavili niz hodnik. Popeli su se stepenicama do ojačanih metalnih
vrata.
La Vale pritisnu kažiprstom čitač. Nagrađen je tihim škljocanjem brava.
Zvuk je podsećao na otvaranje metalnih vrata trezora. Našli su se u sasvim
drugačijem hodniku od onog iz kog su izašli. Ovaj je bio obložen uglancanim
mahagonijem. Zidne svetiljke su proizvodile blagu, mlečnu svetlost između
slika drevnih pomorskih bitaka, rimskih legija u zbijenom bojnom poretku,
pruskih husara i engleske lake konjice.
Prva vrata na levoj strani su gledala na sobu, vrlo sličnu luksuznom
muškom klubu. Taj utisak su stvarali zidovi maslinastozelene boje, kremasti
zidni ukrasi, kožni nameštaj, antikne vitrine, i drveni šank kakav se može
sresti u starim engleskim pabovima. Kauči i stolice bili su dobro raspoređeni,
da omoguće što prijatniji i diskretniji razgovor. Vatra je ugodno pucketala i
varničila u velikom kaminu.
Livrejisani poslužitelj ih je dočekao već posle tri koraka po debelom
tepihu, sposobnom da upija zvuk koraka. Otpratio ih je do njihovog mesta za
sedenje, diskretnog ugla sa dve velike kožom presvučene fotelje oko
kartaškog stola. Nalazile su se pored visokog, stubom podeljenog prozora, s
bogatim zavesama i lepim pogledom na virdžinijski seoski predeo. Odaja
nalik engleskom klubu se zvala Biblioteka. Nalazila se u ogromnoj kamenoj
kući koju je NSA preuzeo još pre nekoliko decenija. Korišćena je kao
pribežište i mesto za priređivanje zvaničnih večera za generale i direktore
organizacije. Donji delovi su korišćeni u druge svrhe.
Kad su naručili piće i zakusku i ostali sami, La Vale reče: „Imamo li
nekih informacija o Bornu?”
„Da i ne.” Kendal prekrsti nogu preko noge i namesti obrub na
pantalonama. „Sve je kao i u prethodnom izveštaju. Ušao je u mrežu u pola
sedam prošle večeri, prošao je kroz Imigraciono na aerodromu Dalas. Imao je
rezervisano mesto na Lufthanzinom letu za Moskvu. Da se pojavio, poslali bi
Maknelija s njim.”
„Born je prepametan za tako nešto”, progunđa La Vale. „Zna da smo mu
za petama. Element iznenađenja je prokockan, dođavola.”
„Uspeli smo da doznamo da se ukrcao u korporativni mlaznjak Nekstgen
enerdži solušensa.”
La Valeova sunu glavom uvis, kao lovački pas. „Zaista? Objasni mi.”
„Putuje s direktorkom Mojrom Trevor.”
„Kakve veze ona ima s Bornom?”
„Pokušavamo da odgovorimo na to pitanje”, zlovoljno će Kendal.
Nikako nije voleo da razočara šefa. „U međuvremenu smo dobili kopiju plana
leta. Minhen je odredište. Da li da aktiviram tamošnje ljude?”
„To bi bilo gubljenje vremena.” La Vale odmahnu rukom. „Kladim se na
Moskvu. Tamo je krenuo. To je njegovo krajnje odredište.”
„Poradiću na tome.” Kendal izvadi mobilni.
„Hoću Entonija Prausa.”
„On je u Avganistanu.”
„Izvucite ga s tog jebenog mesta”, kratko će La Vale. „Ukrcajte ga na
vojni helikopter. Hoću da bude u Moskvi pre Borna.”
Kendal klimnu. Otkucao je specijalni šifrovani broj i poslao zaštićenu
poruku Prausu.
La Vale se osmehnu poslužitelju. „Hvala ti, Vilarde”, rekao je dok je
poslužitelj postavljao beli stolnjak, ređao čaše viskija, tanjiriće s grickalicama
i srebrninu po stolu. Otišao je, tiho kao što je i došao.
La Vale je zurio u hranu. „Rekao bih da smo se kladili na pogrešnog
konja.”
General Kendal je znao da misli na Roba Bata. „Soraja Mur je
prisustvovala debaklu. Brzo je sabrala dva i dva. Bat nam je rekao da je znao
za sastanak Hartove s Bornom, zato što se zatekao u njenoj kancelariji kad je
Born pozvao. Kome je mogla reći za njega, izuzev Murovoj? Nikome. To je
odvelo Hartovu pravo do zamenika direktora.”
„Pusti ga niz vodu.”
 Kendal podiže čašu i reče. „Vreme je za plan B.”
La Vale je zurio u tečnost kestenjaste boje. „Uvek zahvaljujem dragom
bogu na Planu B, Ričarde. Uvek.”
Kucnuli su se čašama. Pili su u punoj tišine, dok je La Vale mozgao. Pola
sata kasnije su iskapili stare i merkali nove čaše viskija. La Vale progovori:
„Što se Soraje Mur tiče, mislim da je vreme da je dovedemo ovde i malo
popričamo.”
„U četiri oka?”
„O, da.” La Vale dosu malo vode u svoj viski. Uživao je u kompleksnoj
aromi. „Dovedite je ovamo.”
 Petnaesto poglavlje
„Pričaj mi o Džejsonu Bornu.”
Harun Ilijev je, u američkoj najk trenerci, identičnoj onoj na
komandantu, Semjonu Ikupovu, kružio po prirodnom klizalištu u srcu sela
Grindelvald. Harun je duže od deset godina radio kao šefov zamenik.
Ikupovljev otac, Farid, usvojio ga je u ranom detinjstvu, pošto su mu se
roditelji podavili u prevrnutom trajektu na liniji Istanbul-Odesa.
Četvorogodišnji Harun je tada bio u poseti kod bake. Starica je na vest o smrti
kćeri i zeta doživela srčani napad i umrla na licu mesta. Svi koji su je
poznavali su to protumačili kao blagoslov, zato što joj je manjkalo snage i
rešenosti za brigu o četvorogodišnjaku. Farid Ikupov je pritekao dečaku u
pomoć, zato što je Harunov otac radio za njega. Bili su bliski.
„Nema jednostavnog odgovora”, reče Harun, „zato što ih ima više. Jedni
se kunu da je agent američke CO, dok drugi tvrde da je plaćeni ubica koji
operiše na međunarodnom planu. Jasno je da ne može biti i jedno i drugo.
Neporecivo je da je pre tri godine osujetio plan za napad gasom na učesnike
Međunarodne antiterorističke konferencije u Rejkjaviku i da je prošle godine
otklonio veoma realnu nuklearnu opasnost za Vašington D. C. Pokvario je
plan Duje, terorističke grupe, pod komandom dva brata Vahiba, Fadija i
Karima al Džamila. Priča se da je Born ubio obojicu.”
„Impresivno, ako je istinito. Sama činjenica da niko ne upravlja njime je
izuzetno interesantna.” Ikupovljev je pomerao ruke gore-dole, u savršenom
skladu sa pokretima tela. Zarumeneo se u obrazima. Toplo se smešio okolnoj
dečici. Smejao se kad su se oni smejali, hrabrio ih je kad bi pali. „Kako se
takav čovek povezao s našim prijateljem?”
„Preko univerziteta Džordžtaun”, reče Harun, sitan čovek s
fizionomijom računovođe. Žućkasti ten i duboke maslinaste oči nisu
doprinosili ukupnom utisku. Zaostajao je za Ikupovom u klizačkoj veštini.
„Born nije samo elitni ubica već je i lingvistički genije.”
„Da li je?”
Ikupov je disao bez teškoća, iako su se klizali duže od četrdeset minuta.
Harun je znao da se tek zagrejao. Nalazili su se usred veličanstvenog
krajolika. Odmaralište Grindelvald je na nekih sto pedeset kilometara
jugoistočno od Berna. Iznad njega su tri najčuvenije Švajcarske planine –
Jungfrau, Monk i Ajger, bleštavobele kupe, pokrivene snegom i ledom.
„Čini se da su mentori Bornova slaba tačka. Prvi se zvao Aleksandar
Konklin, on…”
„Znam Aleksa”, prekide ga Ikupov. „To je bilo pre tvog stupanja na
posao. Ponekad mi se čini da se to desilo u nekom drugom životu.” Klimnuo
je. „Nastavi, molim te.”
„Izgleda da mu se naš prijatelj nametnuo kao novi mentor.”
„Moram da izrazim svoje neslaganje. To mi se ne čini verovatnim.”
„Zašto je Born ubio Mihaila Tarkanijana?”
„Mišu?” Ikupov se sneveselio. „Neka nam Alah bude u pomoći! Da li
Leonid Danilovič zna za to?”
„Arkadin je trenutno nedostupan.”
„Kako napreduje?”
„Posetio je i napustio Sevastopolj.”
„I to je nešto.” Ikupov odmahnu glavom. „Imamo sve manje vremena.”
„Arkadin to zna.”
„Hoću da se Tarkanijanova smrt sakrije od njega, Harune. Miša je bio
njegov najbolji prijatelj. Bili su bliži nego braća. Ne smemo dozvoliti da ga, u
ovim okolnostima, bilo šta ometa u obavljanju poverenih mu zadataka.”
Divna mlada žena je pružila ruku dok se klizala pored njih. Ikupov je
prihvatio. Na trenutak se posvetio ledenom plesu. Njemu zahvaljujući se
osetio kao dvadesetogodišnjak. Pustio je lepoticu i nastavio da kruži po
klizalištu. Jednom je rekao Harunu da mu nešto u klizanju po ledenoj površini
pomaže u razmišljanju.
„S obzirom na sve što si mi rekao”, progovori Ikupov posle duže pauze,
„Džejson Born bi mogao prouzrokovati nepredviđene teškoće.”
„Budi siguran da je naš prijatelj regrutovao Borna za svoju stvar rekavši
mu da si kriv za smrt…”
Ikupov ga ošinu upozoravajućim pogledom. „Slažem se. Moramo saznati
koliko istine se usudio da otkrije Bornu.”
„Znajući našeg prijatelja”, nastavi Harun, „rekao bih veoma malo, ili
nimalo.”
„Tako je.” Ikupov položi kažiprst u rukavici na usne. „U tom slučaju
nam istina može poslužiti kao oružje protiv njega, zar ne?”
 „Ako dospemo do Borna”, reče Harun. „I ako ga ubedimo da nam
poveruje.”
„Ne sekiraj se. Verovaće nam. Pobrinuću se za to.” Ikupov izvede
savršeni okret. „Harune, tvoj novi zadatak je da osiguraš da stignemo do
njega pre nego što načini neku štetu. Izgubili smo našeg čoveka u
neprijateljskom taboru. Dalje pogibije su neprihvatljive.”
Dočekao ih je Minhen okupan ledenom kišom. Bio je to sivi grad, čak i u
najlepšim danima. Pod hladnim danom je izgledao još gore. Uvukao je glavu
u betonsku ljušturu, kao kornjača. Okrenuo je leđa posetiocima.
Born i Mojra su sedeli u širokoj utrobi Nekstgenovog 747. Born je
razgovarao mobilnim. Rezervisao je mesto na sledećem letu za Moskvu.
„Volela bih da mogu da naredim da avion produži do tamo”, reče Mojra,
nakon što je prekinuo vezu.
„Ne, ne bi”, reče Born. „Volela bi da ostanem ovde, pored tebe.”
„Već sam ti objasnila zašto bi to bila loša ideja.” Pogledala je na vlažnu
pistu, poprskanu šarenim kapljicama goriva i ulja. Kišne kapi su klizile niz
stakla od perspeksa, kao trkačka kola u odvojenim trakama. „Shvatila sam da
ni ja ne želim da budem ovde.”
Born otvori dosije, dobijen od Veronike Hart. Okrenuo ga je i pružio
Mojri. „Voleo bih da pogledaš ovo.”
Mojra se okrenula ka njemu. Položila je dosije u krilo i pogledom prešla
preko transkripata. Iznenada je digla glavu. „Da li je me CO držao pod
prismotrom?” Nakon što je Born klimnuo potvrdno, dodala je: „Laknulo mi
je.”
„Zašto?”
Podigla je dosije. „Ovo je dezinformacija. Nameštaljka. Pre dve godine,
kad je uzbuđenje oko tendera za izgradnju gasnog terminala na Long Biču
bilo na vrhuncu, moji šefovi su posumnjali, da glavni konkurent OlEn,
nadzire naše komunikacije da bi saznao nešto o sistemima koji naš terminal
čine jedinstvenim. Martin je pitao Starog za dozvolu da im namesti igru, meni
za ljubav. Stari se složio, pod uslovom da niko drugi ne sazna za to. Zbog
toga nije ništa rekao kolegama iz CO-a. Uspeli smo. Pratili smo mobilne
razgovore i otkrili da nas OlEn špijunira.”
„Sećam se pogodbe”, reče Born.
„OlEn, zahvaljujući dokazima prikupljenim Martinovim i mojim trudom,
nije smeo da povede parnicu.”
„Nekstgen je sklopio posao osmocifarske vrednosti, zar ne?”
Mojra klimnu. „Dobio je pravo da izgradi gasni terminal u Long Biču. Ja
sam unapređena u izvršnog potpredsednika.”
Born uze dosije. I njemu je laknulo. Poverenje je doživljavao kao
nevešto sklepani čamac, koji propušta vodu na sto mesta, preteći da svakog
časa potone. Predao je deo sebe Mojri, ali je gubitak kontrole doživeo kao
udarac nožem u srce.
Mojra ga je odmerila s neskrivenom tugom. „Da li si mislio da igram
ulogu Mate Hari?”
„Bilo mi je važno da budem siguran”, rekao je.
Ukočila se. „Shvatam šta želiš da kažeš.” Počela je da gura papire u
tanku aktovku, žustrije nego što je bilo neophodno. „Mislio si da sam izdala
Martina i da sad izdajem tebe.”
„Laknulo mi je kad sam video da to nije istina.”
„Baš mi je drago da to čujem.” Prostrelila ga je otrovnim pogledom.
„Mojra…”
„Šta je?” Sklonila je kosu s lica. „Šta si hteo da mi kažeš, Džejsone?”
,Ja… Ovo mi teško pada.”
Nagnula se napred i zagledala u njega. „Reci mi, molim te.”
„Verovao sam Mari”, reče Born. „Oslanjao sam se na nju. Pomogla mi je
oko amnezije. Uvek je bila tu. I najedanput, više nije.”
Mojrino lice omekša. „Znam.”
Konačno je pogledao u lice. „Samoća ne donosi ništa dobro. Kod mene
se sve svodi na pitanje poverenja.”
„Znam da misliš da ti nisam rekla istinu o Martinu i meni.” Stisnula ga je
za ruke. „Nikad nismo bili ljubavnici, Džejsone. Bili smo kao brat i sestra.
Pomagali smo se. Veoma mi je važno da ti to kažem.”
Born razumede da govori i o njima dvoma, ne samo o sebi i Martinu.
Verovao je veoma malom broju ljudi: Mari, Aleksu Konklinu, Mou Panovu,
Martinu, Soraji. Sagledao je sve što ga je sprečavalo da nastavi sa svojim
životom. Teško je ostati bez poznanika i dragih osoba, kad imaš tako malo
prošlosti.
 Stresao se od tuge. „Mari je mrtva. Pripada prošlosti. Mojoj deci je
mnogo bolje s babom i dedom. Tamo vode spokojan i srećan život. Tako je
najbolje za njih.”
Ustao je. Morao je da krene.
Mojra promeni temu, svesna njegove nelagodnosti. „Znaš li koliko ćeš
ostati u Moskvi?”
„Ne očekujem da ostanem duže nego ti u Minhenu.”
Izmamio joj je osmeh. Ustala je, nagnuvši se prema njemu. „Čuvaj se,
Džejsone. Pazi se.” Podarila mu je dugi, vatreni poljubac. „Ne zaboravi na
mene.”
 Šesnaesto poglavlje
Soraja Mur je ljubazno dopraćena u prijatni ambijent Biblioteke, u kojoj su,
manje od dvadeset četiri sata ranije, Luter la Vale i general Kendal vodili
značajni razgovor. Pokupio ju je lično Kendal i dovezao do sigurne kuče
NSA, duboko u virdžinijskom seoskom krajoliku. Soraja, naravno, nikad nije
bila tamo.
La Vale je ličio na bankara u odelu tamnoplave boje s belim štraftama,
plavom košuljom s belim okovratnikom i manžetama, štraftastom kravatom u
bojama Jejla. Ustao je, kad je Kendal dopratio do ugla pored prozora, do tri
stolice oko starinskog kartaškog stola.
„Direktorka Mur, toliko toga smo čuli o vama. Drago mi je što smo se
upoznali.” La Vale se široko osmehnuo, pokazujući stolicu. „Izvolite.”
Soraja je procenila da ne može imati nikakve koristi od odbijanja poziva.
Nije mogla da kaže da li je bila radoznalija ili zabrinutija zbog iznenadnog
sastanka. Osvrnula se po velikoj prostoriji. „Gde je sekretar Halidej? General
Kendal mi je rekao da me je on pozvao.”
„O, da, pozvao vas je”, reče La Vale. „Nažalost, sekretar je pozvan na
sastanak u Ovalnu sobu. Telefonirao je i zatražio da vam uputimo njegovo
najiskrenije izvinjenje. Poručio nam je da održimo sastanak u njegovom
odsustvu.”
To samo znači, shvati Soraja, da Halidej nije imao nameru da se susretne
s njom, licem u lice. Sumnjala je da sekretar zna za ovaj susret.
„Bilo kako bilo”, reče La Vale, kad se Kendal smestio u treću stolicu,
„sad ste ovde. Slobodno se raskomotite.” Podigao je ruke. Vilard se pojavio
kao da je sposoban da predviđa budućnost. „Da li biste nešto popili,
direktorka? Znam da muslimani ne piju alkohol. Imamo veliki izbor drugih
napitaka.”
„Čaj, molim vas”, obratila se direktno Vilardu. „Cejlonski, ako ga
imate.”
„Naravno, gospođo. Mleko? Šećer?”
„Ništa od toga, hvala vam.” Nikad nije prihvatila britanske običaje.
Vilard se lako naklonio pre nego što se bešumno udaljio.
Soraja preusmeri pažnju na dvojicu zvaničnika. „Pa, gospodo, kako
mogu da vam pomognem?”
 „Sklon sam uverenju da je situacija upravo suprotna”, reče general
Kendal.
Soraja nakrivi glavu. „Otkud vam to?”
„Iskreno, zbog haosa u kom se nalazi CO”, reče La Vale, „mislimo da
Tajfun radi jedne ruke vezane na leđa.”
Vilard se pojavio sa Sorajinim čajem. Muškarcima je doneo viski.
Spustio je lakirani poslužavnik s šoljicom, čašama i kompletom za čaj i
otišao.
La Vale je sačekao da Soraja sipa čaj pre nego što je nastavio. „Mišljenja
sam da bi Tajfun mogao silno napredovati ako bi imao sva sredstva NSA na
raspolaganju. Možemo vam pomoći da se proširite van dosega CO-a.”
Soraja prinese šoljicu ustima. Uživala je u zamamnoj i retko prijatnoj
aromi cejlonskog čaja. „Reklo bi se da znate više o Tajfunu nego što je iko u
CO-u mislio.”
La Vale se tiho nasmeja. „Dobro, prestanimo s okolišanjem. Imamo
krticu unutar CO-a. Već znate ko je u pitanju. Načinio je kobnu grešku. Nije
uspeo da uhvati Borna.”
Veronika Hart je tog jutra smenila Roba Bata s položaja zamenika
direktora. Ta vest je sigurno stigla do La Valeovih ušiju. Saznao je da je na
njegovo mesto došao Piter Marks, jedan od najglasnijih pristalica Hartove, još
od njenog postavljenja. Soraja je dobro poznavala Pitera. Predložila ga je za
unapređenje.
„Da li Bat sad radi za NSA?”
„Gospodin Bat više nije koristan”, ukočeno će Kendal.
Soraja se obrati vojniku. „Možda ste u njegovoj sudbini prepoznali
sopstvenu, generale?”
Kendalovo lice se zgrči kao pesnica. Suzdržao se od reakcije,
zahvaljujući gotovo neprimetnom La Valeovom klimoglavu.
„Nema sumnje da rad u obaveštajnoj službi može biti teško, a pokatkad i
brutalno iskustvo”, umeša se La Vale, „izvesni pojedinci iz te branše – moglo
bi se reći – razvijaju otpornost na takve događaje.”
Soraja nije skidala pogled s Kendala. „Pretpostavljam da bih mogla biti
jedna od tih pojedinaca.”
„Da, svakako.” La Vale položi šake na kolena. „Vaše poznavanje
muslimanskog načina razmišljanja i običaja i vaše iskustvo stečeno na
položaju desne ruke Martina Lindrosa dok je sastavljao Tajfun su od
neprocenjive vrednosti.”
„Sami znate kako to ide, generale”, reče Soraja. „Neizbežno je da,
jednog dana, neprocenjivo vredna osoba poput mene zauzme vaše mesto.”
La Vale pročisti grlo. „Da li to znači da pristajete?”
Soraja spusti šoljicu, uz slatki osmeh. „Reći ću vam samo ovo,
gospodine La Vale, zaista znate da pravite limunadu od limuna.”
La Vale uzvrati osmehom. „Draga direktorka, verujem da ste otkrili
jednu od mojih specijalnosti.”
„Šta vas navodi na pomisao da bih napustila CO?”
La Vale podiže kažiprst do visine nosa. „Zaključio sam da ste vi
pragmatična žena. Bolje od nas znate kakav haos vlada u CO-u. Koliko će po
vašem mišljenju novom DCO-u trebati da vrati brod na pravi kurs? Šta vas
upućuje na pomisao da će joj to poći za rukom?” Podigao je prst. „Izuzetno
sam zainteresovan da čujem vaše mišljenje. Znate koliko malo vremena nas
deli od napada nepoznate terorističke grupe. Mislite na to pre nego što mi
odgovorite.”
Pretposlednja rečenica je na Soraju delovala kao snažni, podmukli
udarac. Kako je, za ime sveta, NSA stekla uvid u Tajfunov antiteroristički
izveštaj? To je sad bilo nevažno pitanje. Razmišljala je kako da odgovori na
ovu bezbednosnu provalu.
La Vale nastavi pre nego što je smislila odgovor: „Zanima me jedna
stvar. Zašto je direktorka Hart ocenila da je najbolje da zadrži ovu informaciju
za sebe, umesto da je predoči agenciji za Domaću bezbednost, FBI-u i NSA?”
,Ja sam za to odgovorna.” Sad sam u igri, pomisli Soraja. Kad sam
počela, ići ću do kraja. „Podaci su, pre incidenta kod Frira bili oskudni.
Nisam imala dovoljno obaveštajnog materijala da uključim druge agencije.
One bi samo zamutile vodu.”
„To znači”, reče Kendal, zadovoljan što mu se pružila prilika da se
oglasi, „da niste hteli uljeze u vašem kupusištu.”
„Ovo je ozbiljna situacija, direktorka”, reče La Vale. „Radi se o stvarima
bitnim za nacionalnu bezbednost.”
„Ako ta muslimanska teroristička grupa – saznali smo da se zove Crna
legija – makar i nasluti da smo presreli njihove razgovore, nećemo uspeti da
sprečimo njihov napad.”
„Mogao bi vas isterati na ulicu.”
„Što bi dovelo do gubitka moje dragocene stručnosti?” Soraja odmahnu
glavom. „Ne bih rekla.”
„Šta imamo?”, planu Kendal.
„Imamo pat poziciju.” La Vale prođe rukom preko čela. „Da li bih
mogao da vidim transkripte presretnutih razgovora?” U potpunosti je
promenio ton. Zvučao je blago i pomirljivo. „Verovali ili ne, mi nismo carstvo
zla. Mogli bismo vam biti od pomoći.”
Soraja je razmišljala. „Mislim da je to izvodljivo.”
„Sjajno.”
„Moći ćete samo da ih pročitate.”
La Vale se spremno složio.
„Čitaćete ih u kontrolisanom, strogo čuvanom okruženju”, dodade
Soraja, rešena da iskoristi svaku priliku. „Predočićemo vam ih u Tajfunovim
prostorijama u CO-u.”
La Vale raširi ruke. „Zašto ne ovde?”
Soraja se nasmeja. „Mislim da neće moći.”
„Razumećete me kada vam kažem da, u svetlu skorašnjih događaja,
oklevam da se tamo pojavim.”
„Shvatam vas.” Soraja je razmišljala. „Ako donesem transkripte ovde,
moraću da dovedem još nekog.”
La Vale žustro odgovori. „Pa, naravno. Dovedite koga god želite.”
Izgledao je mnogo zadovoljnije od Kendala. General je posmatrao kao da je u
neprijateljskom rovu.
„Iskrena da budem”, reče Soraja, „ne osećam se dobro u ovom
okruženju.” Osvrnula se po raskošno uređenoj prostoriji.
„Tri puta dnevno proveravamo prisustvo prislušnih uređaja”, reagovao je
La Vale. „Sem toga, imamo najsofisticiranije sisteme nadzora. U osnovi se
radi o kompjuterizovanom sistemu koji prati dve hiljade video-kamera
instaliranih u zgradi i oko nje. Iz sekunde u sekundu upoređuje dobijene slike,
tragajući za odstupanjima. NOIP softver obrađuje svako odstupanje. Poredi ga
s bazom podataka s više od milion slika i donosi odluke u nanosekundi. To
znači da će prenebreći ptičji let, ali ne i čoveka u trku. Verujte mi, nemate
zbog čega da se brinete.”
„U ovom trenutku se brinem samo zbog vas, gospodine La Vale”, odvrati
Soraja.
„U potpunosti mi je jasno šta hoćete da kažete.” La Vale iskapi viski. „To
je suština ovog susreta, direktorka. Hteo sam da uspostavimo odnose
poverenja. Kako ćemo bez toga sarađivati?”
General Kendal posla Soraju nazad u distrikt, u pratnji jednog od svojih
šofera. Rekla mu je da je odveze do dogovorenog sastajališta s Kendalom,
ispred nekadašnjeg Nacionalnog muzeja voštanih figura, na ulici E. Čekala je
da se crni ford izgubi u saobraćaju. Okrenula se i obišla blok, normalnim
hodom. Na kraju šetnje je znala da je niko ne prati. Nije bilo uhoda NSA ili
drugih organizacija. Poslala je poruku od tri slova mobilnim. Dva minuta
kasnije se pojavio mladić na motociklu. Nosio je farmerke, crnu kožnu jaknu i
sjajni crni šlem, sa spuštenim, zamračenim vizirom. Usporio je i stao, da bi
sela iza njega. Dodao joj je šlem i sačekao da ga pričvrsti, pre nego što je
jurnuo niz ulicu.
„Imam nekoliko poznanika u NOIP-u”, reče Deron. NOIP je skraćenica za
Napredne odbrambene istraživačke projekte, ispostavu ministarstva odbrane.
„Donekle sam upoznat sa arhitekturom softvera u srcu nadzornog sistema
NSA.” Slegnuo je ramenima. „Tako ostajem u formi.”
„Moramo da nađemo način da ga zaobiđemo ili prodremo u njega”, reče
Tajron.
Nije skinuo crnu kožnu jaknu. Njegov crni šlem je bio na stolu, pored
onog koji je dao Soraji, prilikom ultra brzog putovanja do Deronove kućne
laboratoriju. Soraja je upoznala Derona i Tajrona kad je Born doveo u
neupadljivu kuću maslinaste boje, nedaleko od Sedme ulice.
„Mora da se šališ, zar ne?”, rekao je Deron, visoki, mršavi zgodni
muškarac kože boje svetlog kakaoa. „Reci mi da se šališ.”
„Da se šalim, ne bi smo bili ovde.” Soraja protrlja ruku po čelu.
Pokušavala je da ignoriše žestoku glavobolju koja se javila posle
užasavajućeg intervjua s La Valeom i Kendalom.
„To jednostavno nije moguće.” Deron spusti ruke na bokove. „Taj
softver je nešto najsavršenije. Dve hiljade kamera! Jebote.”
Sedeli su na platnenim stolicama u njegovoj laboratoriji, četiri i po metra
visokoj odaji, punoj kojekakvih monitora, tastatura i elektronskih sistema,
samo njemu poznate namene. Na zidovima je bilo nekoliko slika – remek-
dela Ticijana, Sere, Rembranta, Van Goga. Vodeni ljiljani, Zeleni odraz i Leva
obala su bili Sorajini favoriti. Zapanjila se kad je prilikom prve posete saznala
da ih je naslikao Deron, u susednoj prostoriji koja je služila kao atelje. Još su
ostavljali snažan utisak na nju. Nije mogla da shvati kako je preslikao
Moneovu nijansu kobaltnoplave boje. Nije ni čudo što je Born od Derona
naručivao falsifikovane lične isprave. To je bio sve teži posao za čoveka
njegovih godina. Veliki broj falsifikatora se povukao, pravdajući se da vlasti
čine njihov posao nemogućim. To nije važilo za Derona. Tvrdoglavo se držao
svog polja stručnosti. Razumela je bliskost između Borna i falsifikatora. Iste
su gore list, pomisli Soraja.
„Šta je s ogledalima?”, reče Tajron.
„To bi bio najlakši način”, odgovori Deron. „jedan od razloga
instaliranja tolikog broja kamera je mogućnost snimanja istog terena iz
različitih uglova. To eliminiše ogledala.”
„Šteta što je Born ubio jebenog Karima al Džamila. Mogao je da stvori
crva kadrog da zdrnda NOIP-ov softver, kao što je učinio sa bazom podataka
CO-a.”
Soraja se obratila Deronu. „Može li se to učiniti? Možeš li to izvesti?”
„Nisam ja haker. Taj posao ostavljam mojoj matoroj.”
Soraja nije znala da Deron ima devojku. „Koliko je sposobna?”
„Molim te”, zlovoljno progunđa Deron.
„Možemo li da razgovaramo s njom?”
Deron je delovao sumnjičavo. „Govorimo o NSA. Te barabe se ne
zajebavaju. Da budem iskren, mislim da ne bi trebalo da se kačite s njima.”
„Nažalost, nemam izbora”, reče Soraja.
„Oni se kače s nama”, reče Tajron, „pregaziće nas, ako ih ne sjebemo.
Pregaziće nas i strpati u džep.”
Deron odmahnu glavom. „Vidim da si mu napunila glavu interesantnim
idejama, Soraja. Bio je najbolji ulični zaštitnik kog sam znao pre nego što si ti
naišla. Pogledaj ga sad. Naoštrio se na velike momke iz pokvarenog sveta,
van geta.” Nije krio koliko je ponosan na Tajrona. Njegov glas je sadržao i
izvesno upozorenje. „Nadam se da đavolski dobro znaš u šta se upuštaš,
Tajrone. Ako ova stvar pođe po zlu, u bilo kom pogledu, trunućeš u saveznoj
kaznionici dok Gavrilo ne zasvira u trubu.”
 Tajron prekrsti ruke na grudima. Nije se pokolebao.
Deron uzdahnu. „Dobro de. Odrasli smo ljudi.” Posegnuo je za
mobilnim. „Kiki je gore u svom leglu. Mislim da bi je ovo moglo zanimati.”
Obavio je kratki razgovor telefonom. Uskoro se pojavila vitka žena s divnim
afričkim licem i kožom boje čokolade. Bila je visoka koliko i Deron. Imala je
uspravno i ponosno držanje, nasleđe drevne kraljevske loze.
Lice joj se razvuče u divlji osmeh kad je videla Tajrona. „Zdravo”,
rekoše jedan drugom. I jedna reč im je bila dovoljna.
„Kiki, ovo je Soraja”, reče Deron.
Kikin osmeh je bio širok i zamaman. „Moje pravo ime je Esijankiki. Ja
sam Masaj. U Americi su ljudi neformalni u ophođenju. Svi me zovu Kiki.”
Kiki je stisnula za ruku. Imala je hladnu i suvu šaku. Posmatrala je
Soraju krupnim očima boje kafe. Imala je najglatkiju kožu koju je direktorka
ikad videla. Odmah joj je pozavidela na njoj. Čudesno vešto podšišana kratka
kosa ličila je na kapu na izduženoj lobanji. Nosila je smeđu haljinu do
gležnjeva. Provokativno se uvijala oko nje, ističući uske bokove i male grudi.
Deron je u kratkim crtama opisivao problem. Paralelno s pričom je
prikazivao arhitekturu softvera NOIP-a na jednom od kompjuterskih
terminala. Sipao je osnovne podatke, dok je Kiki posmatrala ekran. „Potrebno
nam je nešto što može da zaobiđe zaštitu, a da ne bude otkriveno.”
„Ono prvo neće biti pretežak zadatak.” Njezini dugi, elegantni prsti su
leteli po tastaturi, dok je eksperimentisala s kompjuterskom šifrom. „Ne znam
kako da postignem ovo drugo.”
„To, nažalost, nije sve.” Deron stade tako da je mogao da gleda preko
njenih ramena u terminal. „Ovaj softver kontroliše hiljade kamera za nadzor.
Naši, ovde prisutni prijatelji, moraju da priđu objektu neprimećeni.”
Kiki ustade. Okrenula se prema njemu. „Drugim rečima, moram da
sredim dve hiljade kamera.”
„Tako je”, reče Soraja.
„Ne treba tebi haker, draga moja, već nevidljivi čovek.”
„Učini ih nevidljivim, Kiki.” Deron je zagrli oko uskog struka. „Možeš
li?”
„Hmm.” Kiki ponovo pogleda šifru na terminalu. „Izgleda da postoje
neke česte kombinacije. Možda ću uspeti da to iskoristim.” Sedela je na
hoklici. „Odneću ovo gore.”
 Deron namignu Soraji, kao da želi da kaže Šta sam ti rekao.
Kiki posla nekoliko dokumenata na svoj kompjuter na spratu. Okrenula
se u mestu, udarila se po butinama i ustala. „Dobro. Videćemo se kasnije.”
„Kada tačno?”, reče Soraja, ali se Kiki već penjala stepenicama.
Preskakala je po tri stepenika odjednom.
Moskva je bila obavijena snegom kad se Born iskrcao iz Aeroflotovog aviona
na Šermetjevu. Sleteo je četrdeset minuta kasnije. Avion je kružio dok su
radnici skidali led s piste. Prošao je kroz carinu i imigraciono. Čekao ga je
niski, mačkoliki muškarac u belom kaputu. Lav Baronov, kontakt profesora
Spektera.
„Vidim da nemaš prtljag”, reče Baronov. Govorio je engleski s teškim
naglaskom. Bio je žilav i hiperaktivan kao džek rasel terijer6. Gurao se i vikao
na malu vojsku divljih taksista, koji su se otimali za mušterije. Bila je to
čudna družina, sastavljena od ljudi s Kavkaza, Azijaca i drugih manjina.
Etnička pripadnost ih je sprečavala da se dokopaju pristojnog posla u Moskvi.
„Usput ćemo se postarati za to. Treba ti odgovarajuća odeća za moskovsku
zimu. Danas je blagoslovenih minus dva stepena.”
„Svakako da mi je neophodna”, odgovori Born, na savršenom ruskom.
Baronov iznenađeno podiže guste obrve. „Govoriš kao domorodac,
gospadin Born.”
„Imao sam sjajne učitelje”, lakonski odvrati Amerikanac.
Na terminalu je vladala velika gužva. Proučavao je putnike. Izdvojio je
sve koji su visili pored kolportera ili ispred bescarinskih prodavnica, one koji
se nisu kretali. Još od izlaska na terminal je imao nepogrešiv osećaj da ga
neko posmatra. Znao je da svuda ima kamera za nadzor. Peckanje ispod kose,
instinktivna reakcija stečena tokom dugih godina boravka na terenu, nikad
nije omanulo.
„Neko me sledi”, reče Born, kad su seli u Baronovljev bučni zil. Vozili
su putem M10.
„Nema problema”, reče Rus, kao da je navikao da ga prate. Nije ni pitao
ko sledi Borna. Amerikanac se seti profesorovih uveravanja da mu Baronov
neće stajati na putu.
Born je pregledao paket sa novom legitimacijom, ključem i brojem
boksa s novcem u Moskovskoj banci.
„Potreban mi je plan banke”, reče Born.
 „Nema problema.” Baronov je napustio M10. Born je sad bio Fjodor
Iljanovič Popov, funkcioner srednjeg nivoa u Gaspromu, gigantskom
državnom energetskom konglomeratu.
„Koliko je ova legitimacija pouzdana?”, pitao je Born.
„Ne boj se.” Baronov se nacerio. „Profesor ima prijatelje u Gaspromu.
Oni će znati da te zaštite, Fjodore Iljanoviču Popove.”
Entoni Praus se trudio da ne izgubi prepotopski ziliz vida. Neće mu izmaći,
ma kakvim manevrima vozač pribegavao. Vrebao je Bornov dolazak na
Šeremetjevo. General Kendal je poslao skorašnji snimak mete na njegov
telefon, nejasnu i dvodimenzionalnu fotografiju načinjenu telefonskom
kamerom. Ipak, snimljena je izbliza. Nema greške, Born je stigao u Moskvu.
Praus je znao da su sledećih pet minuta ključni za uspeh zadatka. Nije se
zavaravao mišlju da ga Born neće primetiti. Imao je malo vremena da osmotri
metu, nesvesnu radoznalih očiju. Potrudiće se da uoči svaki tik ili naviku, ma
kako beznačajni bili. Iskustvo ga je naučilo da i majušna opažanja mogu biti
od neprocenjive važnosti, naročito kad kucne čas da se priđe i ukloni predmet
posmatranja.
Prausu Moskva nije bila nepoznata. Rodio se u njoj kao dete britanskog
diplomate i kulturnog atašea. Tek u petnaestoj je otkrio da je majčin posao
samo paravan. Špijunirala je za MI6, tajnu službu njenog veličanstva.
Prausova majka je četiri godine kasnije razotkrivena. MI6 ih je povukao iz
Rusije. Prausova je otad bila progonjena žena. Porodica je poslata u Ameriku
da počne novi život, pod novim imenom. Svest o opasnosti je prodrla tako
duboko u umove Prausovih da su zaboravili prvobitno porodično ime. Sad je
bio Entoni Praus.
Potražio je posao u NSA, odmah nakon sticanja univerzitetskog
obrazovanja. Otkad je otkrio da je njegova majka špijun, ništa drugo nije hteo
da radi. Roditeljska preklinjanja nisu mogla da ga razuvere. NSA ga je poslala
u inostranstvo zbog lakog baratanja stranim jezicima i poznavanja drugih
kultura. Počeo je da radi na Rogu Afrike, a zatim u Avganistanu. Na teškom
planinskom terenu se povezao s lokalnim plemenima sukobljenim s
Talibanima. Očvrsnuo je, suočen sa teškim životnim uslovima i smrću. Znao
je više načina da ubije čoveka, nego što ima dana u godini. Ovaj zadatak će
biti prost ko pasulj, u poređenju sa onim što je radio prethodnih devetnaest
meseci.
 Sedamnaesto poglavlje
Born i Baronov su jurili Volokolamskim auto-putem. Krokus siti je bio
ogromni šoping centar, namenjen bogatijoj klijenteli. Izgrađen je 2002.
godine. Bio je to naizgled beskrajan niz bleštavih butika, restorana,
automobilskih salona i mermernih fontana. Sjajno mesto za zametanje traga.
Barnov je čačkao mobilni dok je Born pazario odgovarajuću odeću.
Bekstvo progoniocima u lavirintu šoping centra ne bi imalo smisla, ako bi vas
oni mirno sačekali pred Zilom. Baronov je pozvao kolegu da dođe do Krokus
Sitija. Uzeće njegov automobil. On će se vratiti zilom u Moskvu.
Born je pazario i obukao novu odeću. Baronov ga je odveo u Frenk
Miler kafe, unutar tržnog centra, gde su popili kafu i pojeli sendvič.
„Pričaj mi o poslednjoj Pjotrovoj devojci”, reče Born.
„O Gali Nematovoj?”, Baronov slegnu ramenima. „Nema tu šta mnogo
da se priča. Jedna od zgodnih cura koje vise po najluksuznijim moskovskim
noćnim klubovima. Takvih ima deset za rublju.”
„Kako da je nađem?”
Baronov slegnu ramenima. „Posećuje okupljališta oligarha. Pravo da ti
kažem, o njima znam maltene isto koliko i ti.” Dobrodušno se nasmejao. „Ja
sam prestar za takva mesta. Rado ću te povesti u noćnu patrolu po
klubovima.”
„Samo ti meni daj kola.”
„Samo izvoli, moj drug.”
Baronov je nekoliko minuta kasnije otišao u toalet, na dogovorenu
razmenu ključeva s prijateljem. Vratio se i dao Bornu savijeno parče papira,
plan zgrade Moskovske banke.
Izašli su drugim putem. Odveo ih je do parkirališta na drugoj strani
tržnog centra. Ušli su u staru, crnu volgu, limuzinu sa četvora vrata. Born je
odahnuo kad su kola odmah upalila.
„Vidiš? Nema problema.” Baronov se veselo nasmejao. „Šta bi ti bez
mene, gospadin Born?”
Kej Fruzenska je bio na jugozapadu moskovskog unutrašnjeg Zelenog
prstena. Mihail Tarkanijan je rekao da vidi pešački most do Gorki parka, s
prozora dnevne sobe. Nije lagao. Njegov stan je bio u zgradi nedaleko od
Klastekova, restorana s odličnom ruskom kuhinjom, ako je verovati
Baronovu. Zgrada je bila dobar primer staljinističkog ampir stila, zahvaljujući
dvospratnom portiku s četvrtastim stubovima i teškim betonskim balkonima.
Komunisti su takvim zdanjima silovali i razarali pastoralniju i romantičniju
arhitektonsku prošlost.
Born je naložio Baronovu da ostane u volgi do njegovog povratka.
Uspeo se kamenim stepenicama, zašao ispod kolonade i prošao kroz staklena
vrata. Našao se u malom predvorju, koje se završavalo unutrašnjim vratima.
Bila su zaključana. Na desnoj strani je bila bronzana ploča sa redovima
dugmadi, po jedno za svaki stan. Born je prelazio prstima preko redova, dok
nije našao Tarkanijanovo ime. Zapamtio je broj stana i prišao unutrašnjim
vratima. Malom, savitljivom oštricom je primorao bravu da pomisli da ima
ključ. Vrata su se otvorila. Ušao je u zgradu.
Na levom zidu je bio mali artritični lift, a desno prilično grandiozne
stepenice. Prva tri stepenika bila su obložena mermerom, ali su ostali bili
betonski. Pri svakom koraku je dizao prah sličan talku.
Tarkanijanov stan je bio na trećem spratu, na kraju tamnog hodnika,
punog mirisa kuvanog kupusa i mesa. Na podu su bile male sedmougaone
pločice, polomljene i iskrzane, poput stepenica.
Born je lako našao vrata. Naslonio je uvo na njih, osluškujući zvuke iz
stana. Uhvatio je bravu, kad nije ništa čuo. Polako je okrenuo staklenu kvaku
i odškrinuo vrata. Slaba svetlost je dopirala kroz polunavučene zavese s
prozora na desnoj strani. Iza mirisa napuštenog stana se krio muški vonj –
parfem ili gel za kosu. Tarkanijan je rekao da godinama nije bio ovde. Ko je
onda koristio stan?
Born se tiho i oprezno kretao. Očekivao je da će naići na prašinu, ali nje
nigde nije bilo, kao ni pokrova na nameštaju. U frižideru je bilo hrane, iako se
hleb u kuhinji ubuđao. Neko je ovde živeo. Na svim vratima su bile staklene
kvake, iste kao ona na ulaznim. Neke su labavo visile na bronzanim drškama.
Na zidovima je bilo dosta fotografija: crno-belih snimaka Gorki parka, u
različitim godišnjim dobima.
Tarkanijanov krevet je bio nenamešten. Čaršavi su bili izgužvani, kao da
se neko naglo probudio ili izašao. Vrata na kupatilu, s druge strane kreveta,
bila su poluotvorena.
Born zaobiđe krevet i primeti malu fotografiju mlade žene. Plavuša je
bila oličenje lepote, kakvu propagiraju modeli po čitavom svetu. Pitao se da li
je to Gala Nemetova. U tom trenutku je krajičkom oka uočio slabi pokret.
Čovek skriven iza vrata kupatila jurnu na Borna. Imao je ribarski nož
širokog sečiva. Bio je plavook, plav i krupan. Imao je tetovaže na vratu i
dlanovima, uspomene iz ruskog zatvora.
Najbolji način da neutralizujete nož je da se približite protivniku. Born
se, kad je čovek skočio na njega, okrenuo u mestu. Zgrabio napadača za
košulju i udario ga čelom u koren nosa. Krv je briznula. Odjeknu psovka na
grlenom ruskom: „Bljad!”
Rus je udario Borna po slabinama, da bi oslobodio ruku s nožem.
Pogodio ga je u podnožje grudnog koša. Bacio ga je s kreveta na
poluotvorena vrata kupatila. Staklena kvaka se zarila u Bornovu kičmu, zbog
čega se izvio unazad. Vrata su se širom otvorila, pa se on prostro po hladnim
pločicama. Rus oslobodi ruku i izvadi stečkin APS od devet milimetara. Born
ga udari u cevanicu, tako da je pao na koleno. Udario ga je postrance u lice,
pa je stečkin poleteo preko pločica. Rus zasu protivnika nizom udaraca.
Prikovao ga je uz vrata i uzeo pištolj. Born podiže ruku i napipa osmougaonu
staklenu kvaku. Rus je, smešeći se, nišanio Borna u srce. On otkide i baci
kvaku. Pogodio je Rusa posred čela. On zakoluta očima i skliznu na pod.
Podigao je pištolj i malo povratio dah. Dopuzao je do onesvešćenog Rusa.
Nije pronašao nikakvu legitimaciju. Ipak je uspeo da odredi napadačev
identitet.
Skinuo je krupajlijinu jaknu i košulju. Dugo je posmatrao bogato
sazvežđe tetovaža. Na grudima je imao tigra, simbol uterivača dugova. Na
levom ramenu je imao krvavi bodež, znak ubice. Borna je najviše interesovao
treći simbol, duh koji izlazi iz bliskoistočne lampe, znak da je Rus robijao
zbog zločina povezanog s drogom.
Profesor je rekao Bornu da dve ruske mafijaške porodice, Kazanska i
Azeri vojuju za kontrolu nad tržištem droga. Gledaj da im se ne nađeš na
putu, upozorio ga je Spekter. Okreni drugi obraz ako dođeš u kontakt s njima.
To je jedini način da tamo opstaneš.
Born htede da ustane, kad mu je nešto na unutrašnjoj strani Rusovog
levog lakta privuklo pažnju. Mala tetovaža muškog tela s glavom šakala.
Anubis. Egipatsko božanstvo podzemnog sveta. Verovalo se da taj simbol štiti
od smrti. Kazanska ga je prisvojila kao svoj znak. Šta je član tako moćne
gruperovke radio u Tarkanijanovom stanu? Poslat je da ga pronađe i ubije.
Zašto? Morao je da sazna odgovor na to pitanje.
Pregledao je kupatilo. Prešao je pogledom po lavabou i prokapaloj
česmi, teglicama s kremom za oči, krejonima i prljavom ogledalu. Povukao je
zavesu na tušu i izvukao nekoliko plavih dlaka iz odvoda. Bile su duge; sa
ženske glave. Da li su pale s glave Gale Nematove?
Otišao je u kuhinju. Otvarao je jednu po jednu fioku dok nije našao
plavu hemijsku olovku. U kupatilu je uzeo jedan krejon. Kleknuo je pored
Rusa i preslikao tetovažu Anubisa, s unutrašnje strane levog lakta. Brzo je
brisao pogrešno povučene linije. Završio je s krejonom i dohvatio hemijsku
olovku, da bi dobio nešto slično „tetovaži”. Znao je da improvizovani crtež ne
bi izdržao ozbiljniju inspekciju, ali će poslužiti za brzu identifikaciju.
Oprezno je isprao krejon nad sudoperom. Poprskao je crtež lakom za kosu da
bi se duže održao.
Pretražio je prostor iza i unutar rezervoara iznad šolje, omiljenog mesta
za skrivanje novca i dokumenata. Ništa nije našao. Hteo je da pođe, kad mu se
pogled zadržao na ogledalu. Zagledao se izbliza i primetio tragove crvenila.
To je karmin. Neko, verovatno Rus iz Kazanske, pažljivo ga je obrisao. Zašto
bi to učinio?
Bornu se učinilo da mrlje obrazuju neku figuru. Uzeo je punu šaku
pudera i dunuo na staklo. Prah na bazi nafte se lepio na blizanca, karmin od
iste supstance.
Povukao se za korak. Pročitao je karminom nažvrljani natpis:
Otišla sam na Kitajski Ljočik. Gde RU? Gala.
Znači da je Gala Nematova, poslednja Pjotrova devojka, živela ovde. Da
li je Pjotr koristio ovaj stan u Tarkanijanovom odsustvu?
Pre odlaska je proverio puls krupnog mafijaša. Bio je lagan, ali stabilan.
Nije znao odgovor na pitanje zašto je Kazanska poslala okorelog ubicu u stan
u kom je Gala Nematova nekad živela s Pjotrom. Da li je Semjon Ikupov
povezan s gruperovkom?
Born još jednom pogleda fotografiju Gale Nematove, pre nego što se
tiho iskrao iz stana, onako kako je i ušao. U hodniku je osluškivao zvuke. Sve
je bilo tiho, izuzev prigušenog plača bebe na drugom spratu. Sišao je
stepenicama i prošao kroz predvoje. Mala devojčica je držala mamu za ruku,
kao da hoće da je odvuče uza stepenice. Born i majka izmenjaše besmislene
osmehe stranaca, u prolazu. Prošao je ispod stubova i izašao napolje. Tamo
nije bilo nikog, izuzev starice koja je gacala kroz sneg. Kliznuo je na
suvozačko sedište volge i zatvorio vrata za sobom.
Tek tada je video krv koja je curila iz Baronovljevog grla. Istovremeno
oseti žicu oko vrata. Presekla mu je dah.
Rodni Fir, šef terenske podrške CO-a, četiri puta nedeljno je, posle radnog
vremena, išao u vežbaonicu, nedaleko od svog doma u Ferfaksu, Virdžinija.
Proveo je sat na pokretnoj traci i još jedan sat s tegovima. Zatim se istuširao
hladnom vodom i otišao u saunu.
Večeras ga je tamo čekao general Kendal. Oficir je video kako se
staklena vrata otvaraju. Pipci vlažne pare nakratko zalebdeše po muškoj
svlačionici. Iz magle izroni Firovo vitko, atletsko telo.
„Drago mi je što te vidim, Rodni”, reče general Kendal.
Fir tiho klimnu i sede pored Kendala.
Rodni Fir je bio plan B, osiguranje za slučaj da ideja s Robom Batom
propadne. Bio je lakša lovina od Bata. Šef terenske podrške nije odabrao
službu u obaveštajnom sektoru iz patriotskih razloga, niti iz ljubavi prema
dvostrukom životu. Bio je lenj. To ne znači da nije radio svoj posao, niti da ga
nije radio prokleto dobro. Državni posao mu je odgovarao od glave do pete u
crnim, kožnim cipelama. Ključna stvar u vezi s njime je da je Fir radio samo
ono što mu odgovara. Bio je rođeni oportunista. On je bolje od svih u CO-u
video poruke na zidu. Zbog toga je preobraćanje u tabor NSA išlo lako i bez
otpora. Stari je mrtav, nastupio je kraj sveta. Nije imao ni trunke od Batove
odanosti.
Ipak, ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo, zbog toga se Kendal
povremeno viđao s njim. Sedeli bi u sauni. Zatim bi se istuširali, obukli
civilke i otišli na večeru, u neku od Kendalu dragih, štrokavih kafanica u
jugoistočnom delu distrikta.
To su bile obične kolibe, zabačena mesta na kojima su majstori lagano i s
ljubavlju sušili meso – rebra, grudi, obične i ljute kobasice, a pokatkad i celu
krmaču. Stari, iskrzani drveni stolovi za piknik, s četiri ili pet sosova različitih
sastava i stepena ljutine su bili neizbežni deo dekora. Većina mušterija je
nosila meso kući, ali ne Kendal i Fir. Seli bi za sto, jeli i ždrljekali pivo, dok
su se kosti gomilale ispred njih, zajedno s masnim salvetama i kriškama belog
hleba, tako mekog da se raspadao od moče i sosa.
Fir je svaki čas prestajao da jede, da bi Kendalu otkrio neki od sočnih
tračeva iz kancelarija CO-a. Kendal ih je pamtio pedantnim vojničkim umom.
Povremeno bi postavio neko pitanje, da bi pomogao Firu da razjasni ili
istakne smisao priče. Najviše se interesovao za sve što se tiče Veronike Hart i
Soraje Mur.
Kasnije bi se odvezli do napuštene biblioteke, zbog događaja večeri. Dru
Dejvis, lokalni biznismen poznat u jugoistočnom delu grada ali nepoznat u
Beltveju, kupio je neorenesansu zgradu za male pare. Anonimnost mu nije
smetala. Bio je jedan od snalažljivih ljudi koji su izmicali gradskoj policiji. To
nije bilo lako u jugoistočnom delu grada, zato što su tamo živeli isključivo
crnci. Imao je prijatelje na uticajnim položajima. Uglavnom zahvaljujući
klubu, Staklenoj cipelici.
Spolja gledano se radilo o zakonitom poslu, muzičkom klubu, i to veoma
uspešnom. Privlačio je najveća imena ritam i bluz scene. Pravi posao se
odvijao u zadnjim prostorijama, rezervisanim za prostituciju visokog nivoa,
specijalizovanu za obojene devojke. Pravi znalci su u Staklenoj cipelici mogli
da pronađu žene raznih nijansi i boja, ovo poslednje se odnosilo na etničku
pripadnost. Devojke su bili skupe, ali niko za to nije mario, delom i zato što ih
je Dru Dejvis bogato plaćao.
Kendal je posećivao ovaj bordel još od završne godine koledža. Došao je
s gomilom uticajnih, nadmenih prijatelja. Nije želeo da kupi ono što se tu
prodavalo. Ipak, nije imao izbora. Znao je da će mu se podsmevati ako se
izdvoji iz grupe. Ostao je i tokom godina razvio sklonost ka, kako ga je
nazvao, hodanju po ivici. Isprva je ubeđivao sebe da pohodi to mesto zbog
fizičkih uživanja. Kasnije je shvatio da je njegovo dugovečno interesovanje za
bordel izazvano autsajderskih položajem, među ljudima opsednutim vlašću
poput Lutera la Valea. Hriste, čak je i propali Ron Bat bio član Lobanja i
kostiju na Jejlu. Pa, Staklena cipelica je moje studentsko udruženje, pomisli
Kendal, dok je ulazio u sobu u zadnjem delu kluba. Ovo mesto je bilo
tajnovito i drugačije od Beltveja. Ovo je Kendalovo intimno utočište.
Pripadalo je samo njemu. Čak ni Luter nije znao za Staklenu cipelicu. Lepo je
imati tajnu.
Kendal i Fir su sedeli kožnim foteljama purpurne, kraljevske boje, kako
je general voleo da ističe. Prisustvovali su tihoj paradi žena svih veličina i
boja. Kendal je izabrao Imani, jednu od najomiljenijih, a Fir tamnoputu
Azijatkinju s nešto indijske krvi.
Povukli su se u prostrane sobe, opremljene kao spavaće odaje u
evropskim vilama s masivnim krevetima, tonama pamučnog platna, somotom,
girlandama i draperijama. Kendal je posmatrao kako se Imani čudesnim
trzajem oslobađa svilene haljinice boje čokolade. Ispod nje nije imala ništa.
Svetlost lampe je isticala njenu zanosnu, tamnu kožu.
Raskrilila je ruke. General Ričard P. Kendal se utopio u krivudavoj reci
besprekornog, tamnoputog tela.
Born se podigao sa sedišta čim je osetio žicu oko vrata. Izvio se i stavio
jednu, pa drugu nogu na upravljačku tablu. Oslonio se na njih i dijagonalno
prebacio na zadnje sedište, iza nesrećnog Baronova. Primorao je davitelja da
se okrene udesno. To je bio nezgodni položaj za njega. Izgubio je prednost
poluge koju je imao dok je Born bio na prednjem sedištu.
Gurnuo je petu u daviteljevo međunožje. Zgazio ga je što je jače mogao,
ali je izgubio dosta snage zbog nedostatka kiseonika.
„Crkni, kopilane”, procedi davitelj, prepoznatljivim srednjozapadnim
akcentom.
Bela svetla zaigraše Bornu pred očima. Tama je prodirala s ruba
vidokruga. Činilo mu se da posmatra tunel, kroz pogrešan kraj teleskopa. Sve
je delovalo nestvarno. Izdao ga je osećaj perspektive. Video je čoveka tamne
kose i okrutne fizionomije. Prepoznao je odsutni pogled američkog vojnika u
borbi. U zadnjem delu uma blesnu spoznaja. NSA ga je pronašao.
Bornov pad koncentracija je dozvolio davitelju da se oslobodi i zategne
krajeve žice. Zarila se još dublje u Bornovo grlo, presecajući sav dotok
vazduha. Krv mu je curila niz kragnu, zato što je žica presekla kožu. Ispuštao
je neobične, životinjske glasove. Treptao je da bi se oslobodio suza i znoja.
Poslednjim atomima snage je zabio palac agentu u oko. Održavao je pritisak
uprkos kiši udaraca po donjem delu leđa. Žica se opustila. Jedva se dokopao
malo vazduha i dublje zabio palac.
Žica se još više opustila. Čuo je kako se otvaraju vrata automobila.
Daviteljevo lice se udaljavalo. Vrata su se uz tresak zatvorila. Čuo je sve
slabiji zvuk nogu u trku. Ulica je opustela, dok je on skinuo žicu. Prestao je
da kašlje i udahnuo nešto vazduha u napaćena pluća. Agent NSA je iščezao.
Omamljeni, izmrcvareni i onemoćali Born je sedeo sam u volgi, pored
leša Lava Baronova.
 Osamnaesto poglavlje
„Ne mogu tek tako zvati Hajdara”, reče Devra. „Znaju da ćeš krenuti za njim
posle onog što se desilo u Sevastopolju.”
„Dokument je, u tom slučaju, odavno nestao”, reče Arkadin.
„Ne mora da znači.” Devra promeša tursku kafu, gustu kao katran.
„Izabrali su ovo zabačeno mesto zato što je nepristupačno. To znači da je i
njima pristup otežan. Hajder najverovatnije još nije prosledio dokument.”
Sedeli su u sićušnom, prašnjavom kafeu u Eskišehiru. Radilo se o, čak i
za turske prilike, zaostalom mestu, punom ovaca, mirisa borovine, balege i
mokraće. Ničeg drugog tu nije bilo. Hladni vetar je duvao preko planinskog
prevoja. Na severnim stranama zgrada je bilo snega. Još više snega će pasti na
seoce, sudeći po niskim oblacima.
„Bogu iza nogu je previše dobar izraz za ovu vukojebinu”, reče Arkadin.
„Nema ni signala za mobilni telefon.”
„Ko mi kaže.” Devra iskapi kafu. „Ti si rođen u najgoroj nedođiji, ako se
ne varam?”
Arkadina spopade gotovo neodoljivi poriv da je odvuče iza šupe i
prebije. Zauzdao je ruke i agresivne misli. Sačuvaće sav gnev za neki drugi
dan, kad će je pogledati kao da je gleda sa razdaljine od sto pedeset
kilometara i šapnuti na uvo: Baš me briga za tebe. Ne dam ni pet para za tvoj
život. Ako gajiš nadu da ćeš živeti još koji dan, nećeš me pitati gde sam rođen,
ko su moji roditelji, niti bilo šta slično.
* * *
Ispostavilo se da je Marlena pored drugih talenata i umešni hipnotizer. Rekla
mu je da želi da ga hipnotiše da bi uklonila uzroke njegovog besa.
„Čula sam da ima ljudi koji ne podležu hipnozi”, reče Arkadin. „Da li je
to istina?”
„Jeste”, reče Marlena.
Ispostavilo se da je on jedan od njih.
„Jednostavno ne prihvataš sugestije”, rekla je. „Tvoj um je izgradio
neprelazni zid.”
Sedeli su u bašti iza Semjonove vile. Nije bila veća od poštanske marke,
zato što je vila izgrađena na strmoj padini. Sedeli su na kamenoj klupi u hladu
smokve. Grane bogate tamnim, još malo pa zrelim voćem sagibale su se ka
kamenjem prošaranom tlu.
„Pa”, reče Arkadin, „šta ćemo sad da radimo?”
„Bolje reći, šta ćeš ti da radiš, Leonide?” Sklonila je parče lista s butine.
Nosila je američke, firmirane farmerke, košulju bez kragne i sandale.
„Pristupili smo procesu ispitivanja tvoje prošlosti da bi ti omogućili da
uspostaviš kontrolu nad sobom.”
„Bolje reći, nad mojim ubilačkim sklonostima”, prozbori Arkadin.
„Zašto si izabrao baš te reči, Leonide?”
Pogledao je u oči. „Zato što su istinite.”
Marlena ga smrknuto odmeri. „Zašto si toliko rezervisan kad god treba
da porazgovaramo o stvarima koje bi ti pomogle?”
„Želiš da mi se uvučeš u glavu. Misliš da ćeš me kontrolisati ako saznaš
sve o meni.”
„Grešiš. Ovde se ne radi o kontroli, Leonide.”
Arkadin se nasmeja. „O čemu se radi?”
„Od samog početka se trudim da ti pomognem da uspostaviš kontrolu
nad sobom.”
Slab vetar se poigravao s njenom kosom. Rukom je popravljala frizuru.
Primećivao je takve sitnice. Pridodavao im je psihološka tumačenja. Sviđao
joj se, uprkos svemu.
„Bio sam tužni dečačić, a zatim gnevni dečačić. U jednom trenutku sam
pobegao od kuće. Eto, da li si sad zadovoljna?”
Marlena nakrivi glavu da bi uhvatila zračak sunca, koji se probio kroz
grane smokve. „Kako si od tužnog, postao gnevni dečak?”
„Porastao sam”, reče Arkadin.
„Ipak, bio si dete.”
„Samo po imenu.”
Pomno je proučavao. Prekrstila je ruke u krilu. Podigla je ruku da bi ga
dodirnula po obrazu vrhovima prstiju. Pratila je liniju vilice dok nije stigla do
brade. Okrenuo se prema njoj. Pošla mu je u susret. Dodirnuo je njene meke
usne. Otvorile su se kao cvet. Dodir njenog jezika izazva eksploziju u
njegovim ustima.
Arkadin zbaci tamni pokrov osećanja. Široko se osmehnuo. „Nije važno.
Neću se vratiti.”
„Slažem se”, reče Devra i ustade. „Da vidimo da li ćemo naći pristojan
smeštaj. Ne znam kako stoje stvari s tobom, ali ja čeznem za tuširanjem.
Pronaći ćemo način da stupimo u kontakt s Hajdarom, a da to niko ne dozna.”
Uhvatio je za lakat, dok se okretala.
„Samo trenutak.”
Zbunila se. Videlo se da joj je potrebno objašnjenje.
„Pružićeš mi dokaz odanosti, ako nisi moj neprijatelj, ako me nisi lagala,
ako želiš da ostaneš sa mnom.”
„Spremna sam. Učiniću šta god budeš tražio od mene.”
„Možda ćeš morati da ubiješ nekog od Hajdarovih čuvara.”
Nije ni trepnula. „Daj mi jebeni pištolj.”
Veronika Hart je živela u stambenom kompleksu u Lengliju, Virdžinija. Kao i
toliko sličnih u ovom delu sveta, pružao je, privremeni smeštaj hiljadama
federalnih službenika, uključujući i špijune svih vrsta. Ovi poslednji su
provodili mnogo vremena u inostranstvu ili drugim delovima zemlje.
Hartova je u ovom stanu živela nešto duže od dve godine. I pored toga je
imala samo najnužnije pokućstvo. Odskora se pitala da li da potraži udobnije
mesto i svije gnezdo. O tome je razmišljala kad je pritisnula dugme na
interfonu da bi propustila Soraju Mur u zgradu. Nedugo potom je čula
diskretno kucanje na vratima. Pustila je gošću u kuću.
„Niko me nije pratio”, reče Soraja i strže kaput. „Sigurna sam u to.”
Hartova obesi gošćin kaput u plakaru, u predsoblju. Povela je u kuhinju.
„Za doručak mogu da ti ponudim hladne žitarice ili”, otvorila je frižider,
„hladnu kinesku hranu. Ostatke sinoćnjeg obroka.”
„Ne insistiram na uobičajenom doručku”, reče Soraja.
„Dobro je. Ni ja nemam tu naviku.”
Hartova uze poslužavnik s kartonskim pakovanjima. Objasnila je Soraji
gde će naći tanjire, viljuške za serviranje i štapiće za jelo. Prešle su u dnevnu
sobu i postavile sto ispred kaučeva.
Hartova poče da otvara pakovanja. „Ne jedeš svinjetinu, je l’ da?”
Soraja se nasmeja. Prijalo joj je što se šefica setila njenih religioznih
ograničenja. „Hvala ti.”
Hartova ode u kuhinju i stavi vodu za čaj. „Imam erl grej i olong.”
„Ta bih olong.”
Hartova pripravi čaj i ponese čajnik s dve šoljice bez ručke u dnevnu
sobu. Dve žene su se sele jedna nasuprot drugoj, na šarenom tepihu. Soraja se
osvrnula oko sebe. Na zidovima je bilo nekoliko reprodukcija, kakve se mogu
naći u hotelskim lancima srednjeg kvaliteta. Nameštaj je delovao bezlično,
kao i sve ostalo. Nije bilo fotografija, niti bilo čega što bi upućivalo na
porodicu ili prethodni život Hartove. Samo je pijanino odudarao od atmosfere
hotelske sobe.
„Pijanino je moj jedini posed”, reče Hartova. Pratila je Sorajin pogled.
„To je stajnvej K-52, poznat i kao čipendejl hamburg. Ima zvučnu kutiju, veću
od mnogih koncertnih klavira. Zbog nje proizvodi đavolski dobar zvuk.”
„Znaš li da sviraš?”
Hartova priđe instrumentu. Sela je na stolicu i počela da svira Nokturno
Frederika Šopena. Kliznula je, ne izgubivši ni takt, u senzualnu kompoziciju
Isaka Albeniza Malagenja, da bi završila neobuzdanom obradom Džimi
Hendriksove „Perpl Hejz”.
Soraja se nasmejala i zatapšala. Hartova ustade i vrati se za sto.
„To je moj jedini talenat, izuzev onog za obaveštajni rad.” Hartova otvori
jednu kartonsku kutiju i izvrati general co piletinu. „Pažljivo s tim”,
opomenula je gošću, „naručila sam ekstra ljutu.”‘
„To mi ne smeta”, reče Soraja i zabunari po pakovanju. „Uvek sam
želela da naučim da sviram klavir.”
„Ja sam htela da sviram električnu gitaru.” Hartova liznu sos od ostriga s
prstiju i ponudi novo pakovanje gošći. „Moj tata nije hteo da čuje za to.
Smatrao je da električna gitara nije instrument za „dame”.”
„Bio je strog, zar ne?” sažaljivo upita Soraja.
„Nego šta je. Bio je punokrvni vazduhoplovni pukovnik. U mlađim
danima je bio pilot lovaca presretača. Smetalo mu je što je prestar da leti.
Prokleto mu je nedostajao miris upravljačke table. Nije imao kome da se žali
u vojsci, zato se iskaljivao na meni i majci.”
Soraja klimnu. „Moj otac je staromodni musliman. Veoma je strog i krut.
Zbunjen je savremenim svetom, kao i većina njegovih vršnjaka. Gnevan je
zbog toga. Kod kuće sam se osećala kao u klopci. Rekao mi je da mi nikad
neće oprostiti kad sam odlazila.”
„Da li je?”
Soraja je imala odsutan pogled. „Majku viđam jednom mesečno. Idemo
zajedno u kupovinu. Ponekad se čujem s ocem. Nikad me nije pozvao kući. Ja
nisam otišla.”
Hartova spusti štapiće za jelo. „Žao mi je.”
„Nemoj da me sažaljevaš. Tako je kako je. Da li se ti viđaš s ocem?”
„Viđam se, ali on ne zna ko sam ja. Mame više nema, što je blagoslov.
Mislim da ne bi mogla da ga gleda ovakvog.”
„Mora da je i tebi teško”, reče Soraja, „da gledaš oca neustrašivog lovca
presretača, svedenog na čoveka biljku.”
„Čovek u jednom trenutku mora da se odvoji od roditelja.” Hartova
nastavi da jede, iako znatno sporije. „Ko god da leži u tom krevetu, nije moj
otac. Odavno je umro.”
Soraja na trenutak pogleda hranu. Oglasila se: „Reci mi otkud znaš za
sigurnu kuću NSA.”
„A, to.” Hartova se ozari. Prijao joj je razgovor o poslu. „Blek river je
često dobijao zadatke od NSA-a, dok sam tamo radila. To je bilo pre nego što
su obučili i rasporedili sopstvene ljude za crne operacije. Bili smo pogodno
oruđe zato što nikom nisu morali da objašnjavaju šta radimo. Bio je to
‘terenski posao’, na pripremi bojnog polja za naše trupe. Na Kapitol Hilu su
se svi zadovoljavali tim objašnjenjem.”
Obrisala je usta i dublje utonula u stolicu. „Bilo kako bilo, posle jedne
misije sam izvukla najkraću slamku. Poslali su me da odnesem nalaze u NSA.
Podnosila sam izveštaj u sigurnoj kući u Virdžiniji, pošto se radilo o crnoj
operaciji. Nisu me primili u otmenoj Biblioteci, u kojoj si ti bila, već u
sobičku u podzemlju, u odaji bez prozora, i bilo čeg drugog. Zidovi su bili od
grubog betona. Podzemlje podseća na ratni bunker.”
„Šta si videla?”
„Nije stvar u onom što sam videla”, reče Hartova, „već u onom što sam
čula. Sobice su zvučno izolovane. Pretpostavila sam da su stražari u
hodnicima znali šta se dešava. Čula sam gnusne stvari. Ti zvukovi su jedva
podsećali na ljudske.”
„Da li si obavestile šefove u Blek riveru?”
 „Zašto bih? Njih nije bilo briga. Čak i da jeste, šta su mogli da urade? Da
pokrenu kongresnu istragu na osnovu zvukova koje sam čula? NSA bi ih
bacila na kolena i dok udariš dlanom o dlan, ostavila bez posla.” Odmahnula
je glavom. „Ne, ti momci misle samo na posao. Novac je njihova ideologija.
Nastoje da izmuzu što više zelembaća od države.”
„Pruža nam se šansa da uradimo ono što ranije nisi mogla, što Blek river
nije hteo.”
„Tako je”, reče Hartova. „Hoću fotografije, video-snimke, potpuni dokaz
onog što NSA radi u podzemlju sigurne kuće. Lično ću ih predstaviti
predsedniku. To je tvoj i Tajronov zadatak.” Sklonila je tanjir. „Hoću La
Valeovu glavu na tanjiru. Uz božju pomoć ću je i dobiti.”
 Devetnaesto poglavlje
Born je morao da napusti volgu, zbog leša i krvavih sedišta. Uzeo je
Baronovljev mobilni i novac. Napolju je bilo ledeno hladno. S preuranjenom
popodnevnom tamom je stigao i sneg. Padao je u sve gušćim naletima. Born
je znao da mora što pre napustiti oblast. Izvadio je SIM karticu iz telefona.
Stavio je u Baronovljev aparat. Njegov telefon je završio u slivniku. Sad je
bio Fjodor Iljanovič Popov. Nije mogao da priušti mobilni američke
kompanije.
Hodao je, pognut zbog vetra i snega. Posle šest blokova se sklonio u
dovratak. Koristio je Baronovljev mobilni telefon da pozove prijatelja Borisa
Karpova. Odgovorio mu je ledeni glas.
„Pukovnik Karpov više ne radi za FSB.”
Borna prođoše ledeni trnci. Rusija se nije toliko promenila. I dalje je
moglo doći do munjevite smene zbog lažnih optužbi.
„Moram da stupim u kontakt s njim”, reče Born.
„Prešao je u Federalnu agenciju za borbu protiv narkotika.” Neprijatni
glas je izdeklamovao lokalni broj i naglo umukao.
Born je znao zašto je naišao na ledeni prijem. Na čelu Federalne agencije
za borbu protiv narkotika je stajao Viktor Čerkasov. Mnogi su verovali da je
on znatno više od toga, silovik na kormilu moćne organizacije, koju su
nazivali FSB-2. Nedavno je, u okviru vlade počeo rat između Čerkasova i
Nikolaja Petruševa glavešine FSB-a, naslednika zloglasnog KGB-a. Silovik
koji iz tog rata izađe kao pobednik će verovatno postati sledeći predsednik
Rusije. Karpovljev prelazak iz FSB-a u FSB-2 može biti dobar pokazatelj da
će Čerkasov nadvladati suparnika.
Born je pozvao kancelariju Federalne agencije za borbu protiv narkotika.
Rečeno mu je da Karpov nije tu, i da je nedostupan.
Nakratko se bavio mišlju da pozove čoveka koji je odvezao Baronovljev
zil s parkinga Krokus sitija. Brzo je odustao od te namere. Baronov je već
izgubio glavu zbog njega. Nije hteo da nosi još nekoga na duši.
Nastavio je dok nije stigao do tramvajske stanice. Ušao je u prvo vozilo,
koje se pojavio iz tame. Šalom, kupljenim u Krokus sitiju je pokrio ranu od
žice na grlu. Krv iz ne tako duboke posekotine se osušila čim je izašao na
hladan vazduh.
 Tramvaj se ljuljao i škripao na šinama. Tiskao se u smrdljivoj, bučnoj
gomili, duboko uzdrman nedavnim događajima. Ne samo da je otkrio ubicu
Kazanske, skrivenog u Tarkanijanovom stanu, već je njegov kontakt pao od
ruke NSA ubice, poslatog da ubije njega. Nikad nije osećao ovoliku
otuđenost. Bebe su kmečale, šuškale su novine, žene su ćeretale, starac je
stiskao štap čvornovatim rukama i kriomice motrio devojku, zauzetu čitanjem
mange. Život se kotrljao svuda oko njega kao prolećni potok. Razdvajao se
pred Bornom, nepokolebljivom stenom i spajao posle njega. Tekao je dalje,
ostavljajući ga iza sebe, nepokretnog i usamljenog.
Mislio je na Mari, kao uvek u ovo doba. Ali nje više nema. Sećanje na
nju je bilo slaba uteha. Nedostajala su mu deca. Pitao se da li je ovo buđenje
Dejvida Veba. Preplavio ga je stari, dobro poznati očaj, kakav nije spoznao
otkad ga je Aleks Konklin izvukao iz blata i obdario Bornovim identitetom.
Kliznuo je u njega kao u srednjovekovni oklop. Pritiskao ga je neizdržljivi
teret života, proživljenog u samoći, tužnog i samotnog bivstvovanja koje se
moglo okončati samo na jedan način.
Misli su mu skrenule ka Mojri i poslednjem, nepodnošljivo teškom
susretu. Šta bi učinio da je bila špijun, da je izdala Martina i da je nameravala
da isto učini i njemu? Da li bi je predao Soraji i Veroniki Hart?
Ali ona nije bila špijun. Neće morati da se suoči s tako nerešivim
pitanjem.
Što se Mojre tiče, njegova osećanja su neraskidivo vezana s
profesionalnom dužnošću. Znao je da ga voli. Očajanje mu je pomoglo da
shvati da i on nju voli. U njenom društvu se osećao celovito, ali na sasvim
novi način. Ona nije Mari, niti treba da bude. Ona je Mojra.
Izašao je iz tramvaja u centru. Sneg se stišao do nivoa retkih pahulja.
Kovitlale su se velikim, praznjikavim trgovima. Gradska svetla su sijala,
razgoneći zimsku tamu, ali je vedro nebo nagoveštavalo ljuti mraz. Ulice su
bile pune divljih taksista u jeftinim automobilima iz Brežnjevljeve epohe.
Lagano su kružili ulicama na bliskom odstojanju, da ne propuste neku vožnju.
U lokalnom slengu su ih zvali bombili – oni koji eksplodiraju – zbog
neverovatne brzine kojom su vozili, čim bi dobili putnika.
Ušao je u sajber-kafe i platio petnaest minuta internet vremena. Iskucao
je Kitajski ljotčik. Kitajski ljotčik Džao-Da bilo je puno ime. Na engleskom je
to značilo „kineski pilot”. Ispostavilo se da se iza tog imena krije elitni noćni
klub na Lubjanskoj 25. Born izađe na metro stanici Kitaj-Gorod. Na jednoj
strani je bio kanal, smrznut u ovo doba godine, a na drugoj niz zgrada
raznovrsne namene. Lako je pronašao Kineskog pilota, zbog gomile BMW-
ovih, Mercedesovih i Poršeovih gradskih džipova, kao i sveprisutne gomile
bombili zilova na ulici. Žestoki momci su čuvali red ispred lokala i pazili na
gomilu iza somotskog užeta. Dosta pijane mladeži je čekalo da uđe u
Kineskog pilota. Born priđe crvenom džipu i diskretno pokuca po prozoru.
Vozač je spustio staklo i ugledao tri stotine dolara.
„Ovo će biti moj automobil, kad izađem napolje, je l’ važi?”
Vozač je gutao novac gladnim očima. „Kako god vi kažete, gospodine.”
Američki dolari su, pogotovo u Moskvi, govorili snažnije od reči.
„Šta će biti ako u međuvremenu naiđe tvoj klijent?”
„Neće”, vozač je uveravao Borna. „Taj će do svanuća sedeti u sobi sa
šampanjcem.”
Još sto dolara je provelo Borna pored bučne, neposlušne gomile. Unutra
je pojeo bezličnu večeru od orijentalne salate i pilećih grudi s bademom. Sa
svog mesta na blistavom baru je posmatrao kako ruski siloviki dolaze i odlaze
s dijamantima obasutim i krznima obavijenim devuškama u mini-suknjama.
Radilo se o devojkama koje nisu rađale. To je bio novi poredak u Rusiji.
Samo što je Born znao da je veliki broj stegonoša starog režima još na vlasti.
Bili su to siloviki iz bivšeg KGB-a ili njihova deca. Stajali su u zbijenom
frontu protiv dece Sokolnika, koja su se preko noći obogatila. Reč siloviki
potiče od ruske reči za „moć”. Označavala je ljude iz takozvanih
ministarstava moći, bezbednosnih službi i vojske, koji su se uzdigli za vreme
Putinove ere. Nova elita je svrgnula Jeljcinove oligarhe. I siloviki i mafijaši su
bili kriminalci. Ubijali su, iznuđivali, obogaljivali, ucenjivali. Svi su imali
krvave ruke. Niko od njih nije znao za milost.
Born je pogledom pretraživao stolove. Tragao je za Galom Nematovom.
Iznenadio se kad je shvatio da pola tuceta cura odgovara njenom opisu. Nešto
od tog fenomena je pripisao slabom osvetljenju. Sa zaprepašćenjem je
posmatrao žitno polje visokih, vitkih mladih žena, izvanredne lepote. Čuo je
teoriju, primer iščašenog darvinizma, o opstanku najlepših. Objašnjavala je
zašto postoji toliki broj omamljujuće lepih devuški u Rusiji i Ukrajini. Ako ste
1947. godine u ovoj zemlji bili mlađi muškarac, to znači da ste preživeli jedan
od najvećih pokolja u ljudskoj istoriji. Preostali muškarci su kao manjina
mogli da biraju žene. Kime su se oženili i začeli porod? Odgovor je bio pred
njim, u Kineskom pilotu, u obliku veselih devuški. Sličan prizor se mogao
videti u klubovima širom Rusije.
Obilje uzvitlanih tela na plesnom podijumu je još više otežavalo
identifikaciju. Born primeti usamljenu crvenokosu lepoticu. Prišao joj je i
gestikulacijom pokazao da želi da igra. Gromoglasna haus muzika se orila iz
desetak gigantskih zvučnika. Činila je svaki razgovor nemogućim. Klimnula
je i prihvatila pruženu ruku. Stigli su do pretrpanog plesnog podijuma, posle
mnogo guranja, provlačenja i tiskanja. Sledećih dvadeset minuta se moglo
meriti s najžešćim telesnim vežbama. Igralo se bez pauze, dok su šarena
svetla treptala, a visokooktanska muzika vibrirala u grudima. Slušali su
muziku lokalnog benda Tekila džez.
Born je preko crvenokose ugledao još jednu plavokosu devušku. Ova je
bila drugačija. Zgrabio je partnerku za ruku i zašao dublje među gusto zbijene
plesače. Parfemi, kolonjske vode i oštri vonj znoja su se mešali sa zadahom
vrelog metala iz monstruoznih usijanih pojačala.
Born je plešući obilazio oko nje, dok nije bio siguran da je plava devuška
u društvu mafijaša širokih ramena bila Gala Nemetova.
„Nikad neće biti isto”, reče doktor Miten.
„Šta to, dođavola, znači?” Entoni Praus je sedeo u neudobnoj odaji
sigurne kuće NSA pored Moskve. Brecao se na oftalmologa.
„Gospodine Prause, mislim da niste u najboljem raspoloženju da čujete
punu dijagnozu. Predlažem da sačekate da šok…”
„Pod A, ja nisam u šoku”, šlaga Praus. „Pod B, nemam vremena da
čekam.” Ovo drugo je bilo tačno. Izgubio je Bornov trag, morao je da ga
pronađe što je pre moguće.
Doktor Miten uzdahnu. Očekivao je baš takvu reakciju. Iznenadio bi se
da je bila drugačija. Osećao je profesionalnu odgovornost za pacijenta, iako je
bio honorarni saradnik NSA.
„To znači”, rekao je, „da više nikad nećete videti na to oko. Ne na način
koji bi vam bio koristan.”
Praus je sedeo zabačene glave. Prokleti oftalmolog mu je nakapao nešto
u oko, da bi mogao da prčka po njemu. „Činjenice, molim te.”
Doktor Miten je bio visok, mršav čovek, sa istaknutom Adamovom
jabučicom Smešno je poigravala kad je govorio ili gutao. „Možda ćete moći
da nazirete pokrete i razlikujete svetlo od tame.”
„To je to?”
„A, opet”, nastavi doktor Miten, „moglo bi se desiti da načisto oslepite
na to oko, kad otok splasne.”
 „Dobro, sad bar znam šta me čeka. Skockaj me, da bih mogao što pre da
pođem odavde.”
„Ne preporučujem…”
„Jebe mi se za tvoje preporuke”, planu Praus. „Radi ono što ti kažem ili
ću ti prebiti taj mršavi, kokošji vrat.”
Doktor Miten užasnuto uzdahnu. Znao je da ne treba da se svađa s
agentima. Izgleda da su svi rođeni s tankim fitiljem. Obuka je samo izoštrila
tu nezgodnu osobinu.
Praus se povukao u sebe, dok je oftalmolog radio na njegovom oku. Ne
samo da nije uspeo da eliminiše Borna već mu je dozvolio da ga trajno
obogalji. Besneo je na sebe što je podvio rep i pobegao, iako je znao da mora
da se povuče, što je brže moguće, kad žrtva počne da pobeđuje.
Nikad to sebi neće oprostiti. Ne radi se o nepodnošljivom bolu, istrpeo je
on i gore, niti o činjenici da je Born preokrenuo situaciju u svoju korist. Brzo
će on doći na svoje. Reč je o oku. Od detinjstva je patio od morbidnog straha
da će oslepeti. Njegov otac je oslepeo posle slučajnog pada, po izlasku iz
autobusa. Pokidao je obe mrežnjače. To se zbilo u doba kad oftalmolozi nisu
znali da ih povežu. Šestogodišnjak je dobro upamtio užasni preobražaj koji je
zadesio oca. Veseli, snažni muškarac se preobrazio u ogorčenog, povučenog
čudaka. Neizbrisivo, užasno sećanje se vratilo svom snagom kad mu je
Džejson Born zario palac u oko.
Mobilni telefon profesora Spektera je zavibrirao usred sastanka šefova
univerzitetskih katedri kojim je predsedavao. Obznanio je petnaestominutni
odmor i izašao iz sobe. Požurio je niz hodnik i izašao iz zgrade.
Otvorio je mobilni, kad se našao na sigurnom. Nemcovljev glas mu je
zapištao u uvu. Nemcov je bio čovek kog je Baronov pozvao da bi zamenili
automobile u Krokus sitiju.
„Baronov je mrtav?”, reče Spekter. „Kako?”
Nemcov mu je ispričao o napadu na automobil ispred Tarkanijanove
stambene zgrade. „Bio je to ubica iz NSA”, zaključi Nemcov. „Čekao je
Borna da bi ga zadavio, kao i Baronova.”
„Šta je bilo s Džejsonom?”
„Preživeo je. Ubica je uspeo da pobegne.”
Spekter zadrhta od olakšanja. „Pronađi tog tipa iz NSA pre nego što on
pronađe Džejsona. Ubij ga. Je l’ jasno?”
 „Savršeno mi je jasno. Da li da stupim u kontakt s Bornom?”
Spekter nije dugo razmišljao. „Nemoj. Najviše mu odgovara kad radi
sam. Poznaje Moskvu i tečno vlada ruskim. Snabdeven je lažnim ispravama.
Učiniće ono što mora.”
„Svu nadu polažeš u jednog čoveka?”
„Ne poznaješ ga, Nemcove, inače ne bi postavio tako glupo pitanje. Eh
kad bi Džejson stupio u naše redove.”
Born pođe za znojavom i umornom Galom Nematovom, kad je napustila
podijum za igru u pratnji svog dečka. Gledao je kako se par probija do stola,
za kojim su sedela još dva muškarca. Čitavo društvo je lokalo šampanjac, kao
da je voda. Born je čekao da napune uske, kristalne čaše. Približio im se
razmetljivim hodom, karakterističnim za ovdašnje gangstere.
Nagnuo se preko Galinog pratioca i prodrao devojci u uvo: „Imam hitnu
poruku za tebe.”
„Hej”, viknu njen pratilac, nimalo prijatnim tonom, „ko si pobogu sad pa
ti?”
„Postavio si pogrešno pitanje.” Born se zagleda u njega i na trenutak
podiže rukave sakoa da bi pokazao Anubisovu tetovažu.
Čovek se ujede za usnu i sede dole. Ćutke je posmatrao kako Born
odvlači Galu Nematovu od stola.
„Idemo napolje da popričamo.”
„Da li si ti lud?” Pokušala je da se iščupa iz njegovog stiska. „Napolju je
veoma hladno.”
Born nastavi da je vuče za lakat. „Razgovaraćemo u limuzini.”
„Pa, to je nešto drugo.” Gala Nematova ogoli zube, nimalo zadovoljna
razvojem događaja. Bili su neprirodno beli, kao da ih je besomučno trljala.
Imala je oči boje kestena, krupne i blago savijene nagore, što je upućivalo na
tragove azijske krvi.
Hladni vetar je duvao iz pravca zamrznutog kanala. Parkirani skupi
automobili i bombili su samo delimično zaustavljali neprijatnu vazdušnu
struju. Born pokuca na vrata poršea. Vozač ga je prepoznao i otvorio vrata.
Born i devuška uđoše unutra.
Gala je drhtala. Stiskala je prekratki krzneni kaputić. Born zamoli vozača
da uključi grejanje. Poslušao ga je i utonuo u kaput s krznenim okovratnikom.
 „Tvoja priča me ne zanima”, kiselo će Gala. „Šta god da je u pitanju,
moj odgovor je ne.”
„Da li si sigurna?” Pitao se šta je htela da postigne ovim nastupom.
„Naravno, da sam sigurna. Dosta mi je vaših napora da otkrijete gde je
Leonid Danilovič.”
Leonid Danilovič, ponovo Born u sebi. Profesor nikad nije spomenuo to
ime.
„Proganjamo te zato što smo sigurni da znaš gde je.” Born nije znao šta
govori. Nadovezao se na njenu priču, u nadi da će mu otkriti još nešto.
„Ne znam.” Zvučala je jako nervozno. „Ne bih ga otkucala čak i kad bih
znala gde je. Slobodno recite to Maslovu.” Usudila se da izlane ime glavešine
Kazanske, Dimitrija Maslova.
Izgleda da sam na dobrom putu, pomisli Born. Ali zašto se Maslov
nameračio na Leonida Daniloviča i kakve to veze ima sa s Pjotrovom smrću?
Odlučio je da se pozabavi tom vezom.
„Zašto ste ti i Leonid Danilovič koristili Tarkanijanov stan?”
Istog časa je shvatio da je pogrešio. Galin izraz lica se dramatično
izmenio. Oči su joj se suzile. Ispustila je neobični, grleni zvuk. „Zašto me,
dođavola, to pitaš? Dobro znaš zašto smo tamo boravili.”
„Objasni mi još jednom”, nastavi Born. Očajnički je improvizovao. „O
svemu sam obavešten iz treće ruke. Možda je nešto važno izgubljeno u
prepričavanju.”
„Šta bi moglo biti izgubljeno? Leonid Danilovič i Tarkanijan su najbolji
prijatelji.”
„Da li si tamo vodila Pjotra na posleponoćno vaćarenje?”
„Znači, u tome je stvar. Kazanska je htela da zna sve o Pjotru Zilberu.
Znam i zašto. Pjotr je naručio ubistvo Borje Maksa i to nigde drugde nego u
Kažnjeničkoj koloniji br. 13 najvišeg nivoa sigurnosti. Ko može da izvede
tako nešto? Ko može da uđe tamo, ubije Maksa, plaćenog ubicu Kazanske,
čoveka izuzetne snage i umešnosti, i izađe napolje neprimećen.”
„Maslov bi baš to voleo da zna”, reče Born, zato što je to bio najsigurniji
komentar.
Gala je nervozno čupkala nadgrađene nokte. Zaustavila se kad je shvatila
šta radi. „Sumnja da je to delo Leonida Daniloviča, zato što je on poznat po
sličnim podvizima. Jedno je sigurno, niko drugi nije mogao to da uradi.”
Born je ocenio da je kucnuo čas da je pritisne. „Sigurno je lepo zaradio.”
Gala samo slegnu ramenima.
„Zašto štitiš Leonida?”
„Volim ga.”
„Onako kako si volela Pjotra?”
„Grešiš”, nasmeja se Gala. „Nikad nisam volela Pjotra. To je bio posao.
Semjon Ikupov mi je debelo platio za to.”
„Pjotr je tvoju izdaju platio životom.”
Gala ga je zbunjeno pogledala. „Ko si ti?”
Born je prenebregao pitanje. „Gde si se sastajala s Ikupovom?”
„Nisam imala prilike da ga upoznam. Leonid je igrao ulogu posrednika.”
Grozničavo je pokušavao da pravilno rasporedi informacije dobijene od
Gale. „Siguran sam da znaš da je Leonid ubio Pjotra.” Nije to znao, ali je to, s
obzirom na okolnosti, bilo veoma verovatno.
„Ne.” Gala poblede. „To ne može biti.”
„Jasno ti je da je tako moralo biti. Ikupov nije sam ubio Pjotra, to ti je
valjda jasno.” Video je narastajuću plimu straha u njenim očima. „Kome bi
Ikupov poverio taj zadatak? Samo je Leonid znao da špijuniraš Pjotra za
račun Ikupova.”
Galino lice je svedočilo o istinitosti njegovih reči, kao putokaz koji
postepeno izranja iz magle. Bila je u šoku, pa Born nastavi: „Molim te, reci
mi Leonidovo puno ime.”
„Zašto bih?”
„Poslušaj me”, prozbori Born. „To je možda jedini način da ga spaseš od
Kazanske.”
„Ali, ti si iz Kazanske.”
Born zavrnu rukav. Pustio je da izbliza pogleda lažnu tetovažu.
„Kazanska je noćas čekala Leonida u Tarkanijanovom stanu.”
„Ne verujem ti.” Razrogačila je oči. „Uostalom, šta si tamo radio?”
„Tarkanijan je mrtav”, reče Born. „Hoćeš li da pomogneš čoveku koga,
po sopstvenom priznanju, voliš?”
 „Volim Leonida! Baš me briga šta je radio.”
Vozač oštro opsova. Obratio im se. „Moj klijent dolazi.”
„Hajde”, Born je nagonio Galu. „Napiši njegovo ime.”
„Nešto se sigurno desilo u klubu”, reče vozač. „Sranje, izgleda ljutito.
Izađite odmah.”
Born zgrabi Galu. Otvorio je vrata prema ulici. Za dlaku je izbegao
branik bombilija. Zaustavio je divljeg taksistu šakom punom rubalja. U
jednom koraku je prešao razdaljinu od zapadnjačke raskoši do istočnjačkog
siromaštva. Gala Nematova pobeže od njega dok je ulazio u zil. Uhvatio ju je
za zadnji kraj krznenog kaputića. Strgla ga je i potrčala. Taksista nagazi na
papučicu gasa. Miris dizela ispuni unutrašnjost vozila. Bio je tako jak da je
Born morao da spusti prozor. Tom prilikom je ugledao dva muškarca koji su
sedeli za njenim stolom u klubu. Obazirali su se levo i desno. Jedan od njih
ugleda Galu. Pokazao je svom prijatelju i pojurio za njom.
„Pratite one ljude!”, povika Born taksisti.
Taksista je imao spljošteno lice s primetnim azijatskim crtama. Debeli,
masni čovek je govorio ruski s gadnim naglaskom. To mu nesumnjivo nije bio
maternji jezik. „Mora da se šalite?”
Born pokaza pregršt novčanica. „Ne šalim se.”
Taksista slegnu ramenima. Ubacio je žiguli u prvu brzinu i stisnuo gas.
Dvojica progonitelja su u tom trenutku stigli Galu.
 Dvadeseto poglavlje
Leonid Danilovič Arkadin i Devra su baš u tom trenutku raspravljali kako da
stignu do Hajdara, a da njeni ljudi to ne saznaju.
„Najbolje bi bilo da ga izdvojimo iz okruženja” reče Arkadin. „Za tako
nešto je neophodno poznavanje njegovog kretanja. Nemam vremena…”
„Znam kako ćemo”, reče Devra.
Sedeli su na krevetu u prizemlju lokalne krčme. Soba je bila mala,
neugledna i oskudno nameštena. Od nameštaja je tu bio samo krevet, stolica i
slomljeni orman. Imala je kupatilo i tuš s obiljem tople vode. Dobro su ga
iskoristili. Najlepše od svega, soba je bila topla.
„Hajdar je kockar”, nastavila je. „Gotovo svako veče provodi u zadnjem
delu lokalnog kafea. Poznaje vlasnika, pa mu on dozvoljava da igra bez
piksle. Jednom nedeljno i vlasnik uzima učešće u igri.” Pogledala je na sat.
„Sad je sigurno u kafeu.”
„Kakva vajda od toga? Tvoji ljudi će ga sigurno štititi.”
„Tako je. Nećemo ni prilaziti kafeu.”
Jedan sat kasnije su sedeli u iznajmljenom automobilu pokraj magistralnog
puta. Smrzavali su se. Očekivani sneg nije pao. Polumesec je plovio nebom.
Stara svetiljka je otkrivala paperjaste oblake i plavičaste grebene smetova.
„Hajdar ovim putem odlazi i vraća se s partije karata.” Devra okrenu sat
prema mesečini odraženoj od snežnih smetova. „Očekujem ga svakog časa.”
Arkadin je sedeo za volanom. „Samo mi pokaži automobil. Ostalo je na
meni.” Jedna ruka mu je počivala na menjaču, a druga na ključevima.
„Moramo biti spremni. Možda ima pratnju.”
„Ako ima čuvare, voze se istim kolima”, reče Devra. „Teško je pratiti
automobil po ovdašnjim drumovima.”
„Jedna kola”, ponovi Arkadin. „Još bolje.”
Pokretni snop svetla nakratko osvetli predeo oko njih.
„Farovi.” Devra se ukočila. „U ovom kraju nema mnogo automobila.
Većinom se voze kamioneti.”
Svetlost je postajala sve jača. Kola su se uspela na brdašce, pa su
ugledali farove. Arkadin je, na osnovu njihovog položaja, zaključio da je u
pitanju automobil, a ne kamionet.
 „On je”, rekla je.
„Izlazi”, naredi Arkadin. „Trči! Trči!”
„Kreni”, Born reče taksisti. „Vozi prvom dok ti drugačije ne kažem.”
„Ne mislim…”
Born je već otvorio vrata i potrčao ka dvojici ljudi. Jedan je držao Galu.
Drugi se okrenuo i podigao ruku. Možda je pozivao neki od parkiranih
automobila. Born ga obema rukama pogodi u stomak. Zakačio ga je i
kolenom po bradi. Vilica mu škljocnu i on pade.
Drugi je okrenuo Galu, tako da se našla između njega i Borna. Posegnuo
je za pištoljem, ali je Born bio prebrz za njega. Obišao je devojku i navalio.
Hteo je da blokira Borna, ali ga je Gala divlje nagazila. To je bilo dovoljno.
Uhvatio je oko struka i pogodio protivnika u grlo snažnim aperkatom. On
refleksno diže ruke, kašljući i gušeći se. Born ga udari dvaput u stomak. To ga
je konačno bacilo na pločnik.
„Hajdemo!”
Born zgrabi Galu za ruku. Potrčali su ka bombiliju. Kola su se kretala
polako, otvorenih vrata. Ubacio je u divlji taksi. Uvukao se za njom i zalupio
vrata.
„Poleći!”, zaurlao je na taksistu. „Poleći odmah!”
Gala dršćući podiže prozor.
„Zovem se Jakov”, reče taksista. Iskrivio je vrat da bi ih bolje video na
retrovizoru. „Večeras ste me dobro razdrmali. Da li je to sve? Gde ćete?”
„Samo ti vozi”, reče Born.
Posle nekoliko blokova je postao svestan Galinog pogleda na sebi.
„Nisi me lagao”, rekla je.
„Baš kao ni ti mene. Jasno mi je da Kazanska misli da znaš gde je
Leonid.”
„Leonid Danilovič Arkadin.” Još nije u potpunosti povratila dah. „Tako
se zove. To si hteo da znaš, zar ne?”
„Hoću”, reče Born, „da se sastanem s Dimitrijem Maslovim.”
„Šefom Kazanske? Ti si lud.”
„Leonid se uhvatio u kolo s veoma lošom ekipom”, reče Born. „Izložio
te je velikoj opasnosti. Nećeš moći da se smiriš dok ne ubedim Maslova da ne
znaš gde je Arkadin.”
Gala je drhteći obukla krzneni kaputić. „Zašto si me spasao?” Pritisnula
je kaputić uz vitko telo. „Zašto ovo činiš?”
„Zato što ne mogu da dopustim Arkadinu da te baci vukovima.”
„Nije to učinio”, protestovala je.
„Kako bi ti to nazvala?”
Otvorila je i zatvorila usta. Ujela se za usnu, kao da će joj bol pomoći da
pronađe odgovor.
Stigli su do unutrašnjeg Zelenog kružnog puta. Vozila su promicala
omamljujućom brzinom. Taksista se trudio da opravda nadimak bombili.
„Gde ćete?” dobacio je preko ramena.
Neko vreme je vladala tišina. Gala se nagnula napred i saopštila adresu.
„Gde je ta jebena ulica?”, pitao je taksista.
To je još jedna iznenađujuća osobina bombilija. Slabo se snalaze u
gradu, pošto gotovo niko od njih nije rođeni Moskovljanin. Gala mu je
pribrano objašnjavala kuda da vozi. Jurili su kroz ludački saobraćaj, gušeći su
u izduvnim gasovima.
„Pošto ne možemo da se vratimo u stan”, reče Gala, „svratićemo do
moje prijateljice. Radila sam to i ranije. Njoj to ne smeta.”
„Da li Kazanska zna za nju?”
Gala se namršti: „Ne bih rekla.”
„Ne smemo da rizikujemo.” Born dade taksisti adresu jednog od novih
američkih hotela, nedaleko od Crvenog trga. „To je poslednje mesto na kom
će nas tražiti”, rekao je dok je divljak menjao brzine, žureći kroz blistavu
moskovsku noć.
Arkadin je, čim je ostao sam u kolima, upalio motor i krenuo. Nagazio je gas.
Ubrzao je tako naglo, da mu se glava trznula unazad. Upalio je farove,
trenutak pre nego što je udario u desni ugao Hajdarovog automobila. Video je
telohranitelje na zadnjem sedištu. Okretali su se ka njemu kad ih je udario
iznajmljenim autom. Zadnji deo Hajdarovog automobila skrenu ulevo. Počeo
je da se okreće. Arkadin oštro zakoči. Zabio se u zadnja desna vrata. Ulubio
ih je. Hajdar se isprva borio s volanom. U potpunosti je izgubio kontrolu nad
vozilom. Obrnuo se na putu. Prednjim delom se okrenuo u pravcu iz kog je
došao. Zadnjim delom je udario u drvo. Branik se prebio na dvoje. Drvo pade.
Auto se umirio kao obogaljena životinja. Arkadin je parkirao kraj puta. Izašao
je i počeo da se prikrada meti. Uperio je farove pravo u razlupani automobil.
Video je Hajdara za volanom. Bio je svestan, ali u šoku. Video je samo jednog
pratioca na zadnjem sedištu. Glava mu je bila zabačena unazad. Gledao je u
stranu. Video je krv na njegovom licu. Crnela se i blistala na oštrom svetlu
farova.
Hajdar se uplašeno trgao kad je Arkadin krenuo na telohranitelje. Vrata
su bila toliko ulubljena da nisu mogla da se otvore. Rus laktom polomi zadnji
prozor i proviri unutra. Jedan od pratilaca je poginuo kad je Arkadin udario
kola sa strane. Odleteo je na drugu stranu automobila. Ležao je u krilu kolege,
koji je nepomično sedeo.
Arkadin htede da izvadi Hajdara iz automobila. Devra se bacila na njega
iz tame. Hajdar razrogači oči, kad je prepoznao. Udarila je Rusa. Uspela je da
ga obori.
Hajdar je zapanjeno posmatrao kako se valjaju po snegu. Farovi
iznajmljenog automobila bi ih osvetlili s vremena na vreme. Video je kako ga
udara i kako mnogo veći muškarac uzvraća. Bilo mu je jasno da će je mnogo
krupniji i snažniji muškarac uskoro savladati. Devra se trznu nazad. Hajdar
opazi nož u njenoj ruci. Ubola je napadača nekoliko puta.
Svetlost farova mu je omogućila da Devra vidi kako teško diše. Ruka joj
je bila prazna. Hajdar shvati da je nož ostao u napadačevom telu. Zateturala se
i krenula prema njemu.
Otvorila je vrata i rekla: „Kako si?”
Uzmakao je. „Rečeno mi je da si nas izdala i prešla na drugu stranu.”
Nasmejala se. „Nastojala sam da ubedim kurvinog sina u to. Uspeo je da
sredi Šumenka i Filju. Procenila sam da je kameleonstvo jedini način da
preživim. Vrebala sam priliku da ga ubijem.”
Hajdar klimnu. „Ovo je odsudna bitka. Obeshrabrila me je pomisao da si
nas izdala. Znam da su neki mislili da si se uzdigla posmatrajući plafon, u
Pjotrovoj postelji. Nisam se slagao s njima.” Šok je bledeo u njegovim očima.
Vraćala se stara pronicljivost.
„Gde je paket?”, rekla je. „Da li je na sigurnom?”
„Večeras sam ga predao Hajnrihu, u kafeu, posle partije karata.”
„Da li je otišao za Minhen?”
 „Zašto bi, dođavola, ostao i minut duže nego što je neophodno? Dobro
znaš koliko mrzi ovo mesto. Pretpostavljam da je krenuo za Instanbul. Žuri da
bi stigao na jutarnji let.” Sumnjičavo je odmerio. „Zašto pitaš?”
Tiho je zacvileo kad se Arkadin iskrao iz pomrčine. Gledao je čas Devru,
čas Arkadina. Rekao je: „Šta je ovo? Video sam kako umireš pod udarcima
noža.”
„Video si ono što smo hteli da vidiš.” Arkadin dodade pištolj Devri.
Pucala je Hajderu među oči.
Okrenula se ka njemu. Uručila mu je pištolj, držeći ga za cev. Prkosno je
progovorila: „Da li sam se sad dokazala?”
Born je uzeo sobu u hotelu Metropolja. Predstavio se kao Fjodor Ivanovič
Popov. Noćni recepcioner nije ni pogledao Galu, niti je zatražio njenu
legitimaciju. Popovljeva lična isprava je zadovoljila zahteve hotela. Pozlaćeni
zidni svećnjaci i starinski, blistavi kristalni lusteri su podsećali na carsku
epohu. Očigledno je da su dizajneri bili pod žestokim uticajem sovjetskog
brutalizma.
Popeli su se svilom postavljenim liftom do sedamnaestog sprata. Born
otvori vrata sobe plastičnom karticom s elektronskim šifrom. Dozvolio je Gali
da uđe tek posle temeljne vizuelne pretrage prostorija. Skinula je krzneni
kaputić. Mini-suknja se još više povukla nazad kad je sela na krevet. Činilo se
da nije svesna toga.
Nagnula se napred, naslonivši se laktovima na kolena i rekla: „Hvala ti
što si me spasao. Da budem iskrena, ne znam šta bi se sa mnom desilo.”
Born stavi stolicu ispred nje i sede. „Prvo moraš da mi kažeš da li znaš
gde je Arkadin.”
Spustila je pogled na tepih, između svojih nogu. Protrljala je ruke, kao da
joj je još hladno, iako je u sobi bilo sasvim prijatno.
„Dobro”, reče Born, „popričajmo o nečem drugom. Znaš li nešto o Crnoj
legiji?”
Podigla je ruku i nabrala obrve. „Čudno je da si je pomenuo.”
„Zašto?”
„Leonid je pričao o njima.”
„Da li je Arkadin jedan od njih?”
Gala zafrkta. „Mora da se šališ! Ne, nikad mi nije pričao o njima. Hoću
reći, pominjao ih je kad je išao da se vidi s Ivanom.”
„A koje Ivan?”
„Ivan Volkin. On je stari Leonidov prijatelj. Bio je u gruperovki. Leonid
mi je pričao da su ga glavešine s vremena na vreme pitale za savet. To znači
da poznaje sve važne igrače. On je neka vrsta istoričara podzemlja. Šta god
bio, Leonid se viđao s njim.”
Born se zainteresovao. „Možeš li me odvesti njemu?”
„Zašto da ne ? On je noćna ptica. Leonid ga je veoma kasno posećivao.”
Gala potraži mobilni u tašni. Pozvala je Volkina kad je pronašla njegov broj u
imeniku.
Prekinula je vezu posle nekoliko minuta razgovora i klimnula. „Primiče
nas za jedan sat.”
„Dobro je.”
Namrštila se i odložila telefon. „Grešiš ako misliš da Ivan zna gde je
Leonid. Nikome ne govori gde ide, čak ni meni.”
„Mora da ga mnogo voliš.”
„Volim ga.”
„Da li on tebe voli?”
Pogledala ga je suznim očima. „Da, voli me.”
„Da li si zato uzela novac da bi špijunirala Pjotra? Zar si se zato
zabavljala s tim čovekom u Kineskom pilotu?”
„Hriste, ništa od toga nije važno.”
Born se naže napred. „Ne razumem te. Zašto nije važno?”
Dugo ga je posmatrala. „Šta se s tobom dešava? Znaš li ti nešto o
ljubavi?” Suze su joj se kotrljale niz lice. „Sve što radim za novac, radim da
bih živela. Šta god da radim s mojim telom, nema nikakve veze s ljubavlju.
Ljubav je stvar srca. Moje srce pripada Leonidu Daniloviču. To je sveto, čisto
osećanje. Niko ne može da ga dodirne ili uprlja.”
„Možda baratamo drugačijim definicijama ljubavi”, reče Born.
Odmahnula je glavom. „Nemaš pravo da mi sudiš.”
„Slažem se s tobom”, reče Born. „Ali nisam hteo da te osuđujem. Teško
mi je da shvatim ljubav, to je sve.”
 Nakrivila je glavu. „Zašto?”
Born je kratko oklevao. „Izgubio sam dve supruge, kći i puno prijatelja.”
„Da li si izgubio ljubav?”
„Ne znam šta je to.”
„Moj brat je poginuo štiteći me.” Gala zadrhta. „Bio mi je sve na svetu.
Niko me neće voleti kao on. Bili smo nerazdvojni, nakon što su nam roditelji
pobijeni. Zakleo se da mi se pored njega ništa neće dogoditi. Otišao je u grob
da bi održao obećanje.” Uspravila se. Progovorila je s prkosnim izrazom lica.
„Shvataš li me?”
Born razumede da je strašno potcenio ovu devušku. Da li je načinio istu
grešku s Mojrom? Istina je da je priznao svoja osećanja Mojri, ali je
podsvesno čvrsto verovao da nijedna žena ne može biti jaka i nepokolebljiva
kao Mari. U tome je debelo pogrešio. Za taj uvid morao je da zahvali ruskoj
devuški.
Gala ga je posmatrala. Iznenada provala besa je uminula. „Na mnogo
načina podsećaš na Leonida Daniloviča. Stalno hodaš po ivici ambisa i ne
veruješ u ljubav. Mnogo si prepatio, baš kao i on. Sadašnjost ti je mračna,
koliko i prošlost. Tvoj jedini spas je da pronađeš nekog kog bi voleo.”
„Pronašao sam je”, reče Born. „Mrtva je.”
„Zar nije bilo drugih?”
Born klimnu. „Možda se pojavila.”
„U tom slučaju moraš da je prigrliš, umesto što bežiš od nje.” Stisnula je
šake. „Prigrli ljubav. Isto bih rekla Leonidu Daniloviču da sedi na tvom
mestu.”
Jakov, taksista koji je povezao Galu i Borna, parkirao se tri bloka od hotela,
na ivičnjaku. Otvorio je mobilni i pritisnuo specijalno dugme na tastaturi. Čuo
je poznati glas i rekao: „Pre desetak minuta sam ih odvezao do Metropolje.”
„Drži ih na oku”, rečeno mu je. „Obavesti me, ako napuste hotel. Kreni
za njima.”
Jakov se složio. Vratio se i parkirao prekoputa ulaza u hotel. Okrenuo je
još jedan broj i izdeklamovao identičnu poruku, drugom klijentu.
„Paket nam je izmakao za dlaku”, reče Devra, dok su se udaljavali od olupine.
„Najbolje je da što pre pođemo za Istanbul. Sledeća karika, Hajnrih, ima
najmanje dva sata prednosti.”
 Vozili su se kroz noć. Savlađivali su krivine, uspone i zaokrete. Crne
planine s blistavim snežnim kapama su bile tihi, nepokolebljivi pratioci. Na
putu je bilo mnogo rupa, kao usred ratne zone. Jednom su naleteli na parče
crnog leda. Okrenuli su se na putu, ali Arkadin nije izgubio glavu. Klizali su
se. Nekoliko puta je nežno stao na kočnicu, izbacio menjač iz brzine i ugasio
motor. Zaustavili su se pored snežnog nanosa.
„Nadam se da je Hajnrih naleteo na ovakve ili još veće teškoće”, reče
Devra.
Arkadin upali kola, ali nije mogao da ih pokrene na klizavom snegu.
Prišao je zadnjem delu auta, dok je Devra sela za volan. U prtljažniku nije
našao ništa od pomoći. Zašao je nekoliko koraka među drveće. Polomio je
nekoliko većih grana. Bacio ih je iza zadnjih guma. Devra dade gas kad je dva
puta udario po blatobranu. Auto je stenjao i režao u mestu. Gume su se
okretale dižući oblake sitnog snega. Zakotrljale su se preko granja, kad su
naišle na njega. Auto se oslobodio.
Devra se pomerila napred kad se Arkadin dočepao volana. Oblaci se
prevukoše preko meseca i drum utonu u guste seni, dok su se Arkadin i Devra
vozili planinskim prevojem. Nije bilo saobraćaja. Farovi iznajmljenog
automobila su bili jedina svetlost u okolini. Mesec je konačno izvirio iza
oblaka. Jeziva plavičasta svetlost obasja okolni predeo.
„Nedostaje mi moj Amerikanac”, reče Devra. Naslonila je glavu na
sedište. „Bio je iz Kalifornije. Najviše sam volela njegove priče o jahanju na
talasima. Moj bože, kako je to čudan sport. Ima ga samo u Americi, zar ne?
Maštala sam o divnom životu u zemlji sunca, o beskrajnim vožnjama
kabrioletom i plivanju na svakom zastanku.”
„Američki san”, gorko će Arkadin.
Uzdahnula je. „Toliko sam želela da me povede sa sobom.”
„Moj prijatelj Miša je hteo da ga povedem sa sobom”, reče Arkadin.
„Davno je to bilo.”
Devra se okrenu ka njemu. „Gde si išao?”
„U Ameriku.” Nasmejao se. „Ali nisam posetio Kaliforniju. Miši to nije
bilo važno. Bio je lud za Amerikom. Zato ga nisam poveo. Otišao sam tamo
da bi radio. Zaljubiš se u neko mesto i više ti nije do posla.” Ućutao se,
zaokupljen vožnjom preko zahtevnog niza krivina. „Nisam mu to rekao”,
nastavio je. „Nikad ne bih povredio Mišu na taj način. Zajedno smo odrasli u
getu. Bio je to jebeno težak život. Ni sam ne znam koliko puta sam dobio
teške batine. Tad se pojavio Miša. Bio je krupniji od mene, ali nije u tome bila
stvar. Naučio me da baratam nožem, ne samo da ubadam već i da bacam.
Upoznao me sa svojim poznanikom, sitnim mršavkom. Na njemu nije bilo ni
grama sala. Za tren oka me je bacio na leđa. Bubnuo sam o zemlju i zaplakao
od bola. Hriste, nisam mogao da dišem. Miša me je pitao da li bi voleo da
naučim tu veštinu. Rekao sam: ‘Čoveče, počinjem odmah.’”
Zablesnuli su ih kamionski farovi. Stravična poplava svetla ih je
zaslepila. Arkadin uspori i propusti kamion.
„Miša je moj najbolji prijatelj. Da budem iskren, moj jedini prijatelj. Ne
znam šta bi bez njega.”
„Da li ćeš me upoznati s njim, kad se vratimo u Moskvu?”
„On je u Americi”, reče Arkadin. „Odvešću te do njegovog stana. Nalazi
se na keju Fruzenska. Iz njegove spavaće sobe se pruža lep pogled na Gorki
park, predivan pogled.” Načas pomisli na Galu. Ona je još u stanu. Znao je
kako će je izbaciti; to neće biti nikakav problem.
Znam da će mi se svideti”, reče Devra. Laknulo joj je kad je čula kako
govori o sebi. Nastavila je, ohrabrena njegovom slatkorečivošću: „Šta si radio
u Americi?”
Raspoloženje mu se smesta promenilo. Naglo je zaustavio auto. „Ti
vozi”, rekao je.
Devra se već navikla na Arkadinove nagle i neobjašnjive promene
raspoloženja. Gledala je kako žurno obilazi auto. Kliznula je na vozačko
sedište. Ubacila je u brzinu kad je snažno zalupio vratima. Pitala se koji
ogoljeni nerv je ovaj put dotakla.
Nastavili su put. Spuštali su se niz planinu.
„Uskoro ćemo izbiti na auto-put”, rekla je da bi prekinula sve
neprijatniju tišinu. „Jedva čekam da se zavučem u toplu postelju.”
Kucnuo je neizbežni trenutak da Arkadin preuzme inicijativu s Marlenom.
Sačekao je da zaspi. Prikrao se njenim vratima. Očas posla je savladao bravu
žicom sa zapušača za šampanjac, kog je Ikupov poslužio za večerom.
Domaćin, kao musliman, nije pio alkohol. Ta ograničenja nisu važila za
Arkadina i Marlenu. Prijavio se da otvori šampanjac da bi se domogao žice.
Soba je mirisala na nju, na limun i mošus. Zamamna kombinacija mirisa
je podstakla komešanje u donjem delu Arkadinovog stomaka. Pun mesec je
bio nisko na horizontu. Činilo mu se da ga bog cedi rukama.
 Zastao je. Osluškivao je njeno ujednačeno, duboko disanje. Ponekad bi
uhvatio nagoveštaj hrkanja. Posteljina je zašuštala kad se okrenula nadesno,
nasuprot njemu. Popeo se na postelju i kleknuo iznad nje. Mesečina je
obasjavala njeno lice i ramena. Vrat joj je bio u senci, pa se činilo da je već
obezglavljena. Taj prizor ga je zbog nečega uznemirio. Pokušao je da diše
duboko i sporo. Uznemirujuća vizija ga je ščepala za grudi. Ošamutila ga je.
Teškom se kontrolisao.
Osetio je nešto tvrdo i hladno. Povratio se u trenu. Marlena je bila budna.
Piljila je u njega. U desnici je držala glok 20 10mm.
„Šaržer je pun”, rekla je.
To znači da je imala još četrnaest hitaca, ako ga iz prve ne ubije. To se
neće dogoditi. Glok je jedan od najmoćnijih pištolja na tržištu. Znala je šta
radi.
„Odstupi.”
Skotrljao se s kreveta i seo. Nage dojke su sijale na mesečini. Činilo se
da nije svesna golotinje.
„Nisi spavala.”
„Nisam trenula od kada sam došla ovde”, reče Marlena. „Očekivala sam
te. Čekala sam da se ušunjaš u moju sobu.”
Odložila je glok. „Hodi u postelju. Pored mene si siguran, Leonide
Daniloviču.”
Uspeo se nazad u krevet, kao da je hipnotisan. Naslonio je glavu na
njene tople grudi, kao detence na jastuk. Nežno ga je ljuljala. Skupila se oko
njega da bi ugrejala njegovo hladno, mramorno meso. Osetila je kako da mu
se puls lagano usporava. Zadremala je, osluškujući njegov postojani puls.
Nešto kasnije ga je probudila šapatom. Nije bilo teško: hteo je da se
oslobodi noćnih mora. Trgnuo se. Dugo je zurio u nju, ukočena tela. Usta su
ga bolela od urlikanja u snu. Vratio se u sadašnjost. Prepoznao je. Osetio je
njene ruke na sebi i zaštitnički dodir oblog tela. Razgalio se i, na njeno
beskrajno zaprepašćenje opustio.
„Ovde ti ništa ne može nauditi, Leonide Daniloviču”, rekla je. „Čak ni
noćne more.”
Netremice je zurio u nju. Svako bi si uplašio od tog čudnog pogleda, ali
ne i Marlena.
„Zašto si vikao?”, pitala ga je.
 „Svuda je bilo krvi… na krevetu.”
„Na tvom krevetu? Da li su te tukli, Leonide?”
Zatreptao je. Čarolija je prekinuta. Okrenuo je lice od nje. Čekao je
pepeljastu svetlost zore.
 Dvadeset prvo poglavlje
Tajron je lepog prozračnog popodneva, dok je sunce klizilo ka liniji horizonta,
dovezao Soraju Mur u sigurnu kuću NSA, smeštenu u blagom pobrđu
Virdžinije. Kiki je sedela za kompjuterskim terminalom u neupadljivom
sajber-kafeu na severoistoku Vašingtona. Čekala je odgovarajući trenutak da
pusti softverski virus napravljen s namerom da onesposobi dve hiljade kamera
za nadzor sigurne kuće.
„Kamere će neprestano vrteti istu sliku”, objasnila im je. „To je bio lakši
deo zadatka. Virus će vas pokrivati najviše deset minuta. Samo tako može
ostati potpuno nevidljivi. Posle toga će, doslovce, uništiti samog sebe.
Degenerisaće se u majušne celine bezazlenih cifara. Sistem ih neće tretirati
kao odstupanja.”
Sad je sve zavisilo od preciznosti vremenskog planiranja. Načinili su
detaljni raspored, pošto bi svaki signal poslat iz NSA sigurne kuće, bio
presretnut i proglašen sumnjivim. To je značilo, da će deset minuta proći i
plan propasti, ako išta pođe naopako, na primer ako Tajron iz bilo kog razloga
zakasni. To je bila Ahilova peta poduhvata. Odlučili su da rizikuju, pošto nisu
imali drugog izbora.
Deron im je spremio nekoliko poslastica, nakon proučavanja
arhitektonskog plana zgrade, kog je ko zna kako nabavio. Soraja je
bezuspešno pokušavala ih se domogne. NSA je sklonila sve papire.
Progovorila je nadomak kapije imanja: „Da li si siguran da želiš da
učestvuješ u ovom poduhvatu?”
Tajron klimnu, kamenog lica. „Obavićemo taj posao.” Naljutila ga je. Na
ulici su važila druga pravila. U kraju bi svako ko bi doveo u pitanje njegovu
hrabrost ili odlučnost, platio glavom, pa makar bio iz njegove ekipe. Tajron je
podsećao samog sebe da više nije u kraju. Predobro je znao da je Soraja
preuzela ogroman rizik kad ga je povukla s ulice. Civilizovala ga je. Tako je
sebi objašnjavao ono što se desilo, kad bi ga previše pritisla pravila i propisi
belog čoveka, o kojima je tako malo znao.
Osmotrio je krajičkom oka. Pitao se da li bi ikad stupio nogom u svet
belog čoveka da je nije voleo. Evo obojene žene – a pritom i muslimanke –
koja radi za njega. Ne samo za njega, već za njegovu beskonačno pročišćenu
esenciju. Zašto bi njemu to smetalo, ako njoj ne smeta? Odrastali su u sasvim
drugačijem okruženju. Ispričala mu je da su joj roditelji sve pružili, on jedva
da je imao porodicu. Nisu hteli, ili nisu umeli ništa da mu pruže. Dobila je
prvoklasno obrazovanje, zahvaljujući Deronu. Naučio ga je brojnim stvarima,
ali to nije moglo zameniti obrazovanje belog čoveka.
Ima neke ironije u činjenici da bi pre samo nekoliko meseci prezreo
njeno obrazovanje. Poznanstvo s njom mu je pomoglo da shvati razmere svog
neznanja. Imao je iskustva i znanja pokupljena na ulici. Stideo se ljudi koji su
završili srednju školu i koledž. Posmatrao je kako govore, pregovaraju i
saobraćaju jedni s drugima unutar svog sveta. Naporedo sa znanjem o njima
je raslo i poimanje besciljnosti njegovog dotadašnjeg života. Pamet
pokupljena na ulici je bila neophodna za preživljavanje u kraju, ali van njega
je postojao čitav jebeni široki svet. U njemu se rodila želja da ga istraži, kao u
Deron pre njega. Rešio je da prekorači granice komšiluka. Znao je da mora
nanovo osmisliti sebe da bi odgovorio tom zadatku.
Sve to mu je prošlo kroz glavu kad je video impozantno kameno i
škriljčano zdanje, iza teške ograde od kovanog gvožđa. Znao je, zahvaljujući
Deronovim planovima, da je zgrada savršeno simetrična, sa četiri visoka
dimnjaka i osam soba u potkrovlju. Samo je šuma šiljatih antena, kablova i
satelitskih antena ukazivala da to nije obična kuća.
„Mnogo si zgodan u tom odelu”, reče Soraja.
„Jebeno je neudobno”, rekao je. „Sav sam se ukočio.”
„Zbog toga ličiš na agenta NSA.”
Nasmejao se, onako kako bi se rimski gladijator nasmejao na pragu
Koloseuma.
„Kad smo već kod toga”, dodala je. „Imaš li Deronovu tračicu?”
Potapšao je grudi. „Na sigurnom je.”
Soraja klimnuo. „Dobro, idemo.”
Znao je da možda neće živ izaći iz ove kuće, ali nije mario. Zašto bi?
Kakav je život dosad vodio? To je bilo mučno i besmisleno bitisanje. Uzdigao
se, baš kao Deron pre njega. Izabrao je. Čovek ne može da očekuje više u
životu.
Soraja pokaza papire koje je La Vale jutros poslao po glasniku.
Proučavala su ih dvojica gorila četvrtastih vilica u civilnim odelima i sa
naređenjima da se nikad i ni po koju cenu ne osmehnu. Provera je dugo
trajala. Pokazali su im da mogu da prođu.
Tajron je vozio pošljunčanim prilaznim putem. Soraja mu pokaza na
impresivni arsenal sistema za nadzor kog bi hipotetički uljez morao da
savlada da bi dospeo iza ograda. Preskočili su tu prepreku kao La Valeovi
gosti. Ostalo im je da uđu u kuću. Izlaženje će biti sasvim druga priča.
Dovezao se do portika. Poslužitelj mu je prišao da preuzme automobil,
pre nego što je ugasio motor, bio je to još jedan vojnik četvrtaste vilice. Vojni
personal nikad nije dobro izgledao u civilnom odelu.
General Kendal ih je čekao na vratima, tačan kao i uvek. Zvanično je
pružio ruku Soraji. Odmerio je Tajrona dok ga je ona predstavljala.
„Pretpostavljam da je ovo tvoj telohranitelj”, reče Kendal, tonom koji bi
neko mogao protumačiti kao prekor. „Ne liči na standardnog službenika CO-
a.”
„Ovo nije standardni zadatak CO-a”, neljubazno odvrati Soraja.
Kendal slegnu ramenima. Okrenuo se na petama posle još jednog
formalnog rukovanja. Poveo ih je u zlokobno zdanje. Vodio ih je kroz
luksuzno, staromodno i rafinirano opremljene prostorije pune pozlate, duž
tihih hodnika, ukrašenih slikama s vojnim motivima, pored visokih prozora s
centralnim stubom, kroz koje su dopirali sjajni zraci januarskog sunca.
Završavali su na mekom plavkastom tepihu. Tajron je neupadljivo pamtio
svaki detalj, kao da se sprema sofisticiranu pljačku. Prošli su pored
podrumskih vrata. Izgledala su onako kako ih je Soraja nacrtala po sećanju, za
njega i Derona.
Prešli su još deset metara i stigli do vrata od orahovine, ulaza u
Biblioteku. Vatra je zavijala u kaminu. Četiri stolice su stajale oko kartaškog
stola, na istom mestu na kom je Soraja sedela s Kendalom i La Valeom
prilikom prve posete. Vilard ih je čekao na samom ulazu.
„Dobar dan, gospođice Mur”, rekao je s karakterističnim polunaklonom.
„Vrlo lepo od vas što ste nas tako brzo posetili. Hoćete li šoljicu cejlonskog
čaja?”
„To bi bilo divno, hvala vam.”
Tajron je hteo da naruči koka-kolu, ali se predomislio. Umesto toga je
naručio cejlonski čaj, iako nije imao pojma kakvog je ukusa.
„Vrlo dobro”, reče Vilard i ode.
„Ovuda”, nepotrebno će Kendal. Poveo ih je ka grupi stolica i Luteru la
Valeu. On je sedeo posmatrajući prozore i svetlu loptu iznad zapadnih brda.
Sigurno je čuo da dolaze. Ustao je i okrenuo se baš kad su naišli. Soraja
pomisli da je dugo vežbao taj pokret. Delovao je izveštačeno koliko i njegov
osmeh. Učtivo je predstavila Tajrona. Svi su seli u udobne fotelje.
La Vale sklopi prste. „Pre nego što počnemo, direktorka, osećam se
obaveznim da vas obavestim da je naše arhivsko odeljenje otkopalo neke
podatke o Crnoj legiji. Izgleda da je takva organizacija postojala u Trećem
rajhu. Popunjavana je iz redova sovjetskih, ratnih zarobljenika muslimanske
veroispovesti. Slani su u Nemačku, već posle prvih prodora Vermahta u
Sovjetski Savez. Bili su to muslimani s Kavkaza, najčešće turskog porekla.
Toliko su mrzeli Staljina da su bili spremni na sve da bi ga svrgli s vlasti, čak
i da postanu nacisti.”
La Vale odmahnu glavom, kao profesor istorije pred opčinjenim
studentima. „To je jedna od najgnusnijih epizoda žalosne decenije. Što se
same Crne legije tiče, nema dokaza da je preživela pad nacističke Nemačke.
Ne treba gubiti iz vida da je njen gospodar Himler bio majstor propagande.
Pogotovo se trudio da poveća lični ugled u Hitlerovim očima. Istorijski izvori
govore o minimalnoj ulozi Crne legije na istočnom frontu. Nameće se
zaključak da je jedinica izazivala strah više zahvaljujući Himlerovoj
propagandnoj mašini, nego podvizima i smelim akcijama svog članstva.”
Nasmejao se. Sunce je provirilo iza olujnih oblaka. „Voleo bih da
pogledam Tajfunove transkripte u svetlu ovih činjenica.”
Soraja nije reagovala na kratki uvod. Shvatila je da mu je cilj da unapred
obesmisli sadržaj presretnutih razgovora. Propustila je gnev i poniženje kroz
sebe, da bi sačuvala mir i da bi se u potpunosti usredsredila na predstojeći
zadatak. Stavila je tanku aktovku na krilo i otključala šifrovanu bravu. Izvukla
je crvenu fasciklu, s debelom crnom trakom u gornjem desnom uglu. Na fajlu
je pisalo SAMO ZA DIREKTORA. To je bila oznaka najveće tajnosti.
Predala je fasciklu La Valeu, gledajući ga u lice.
„Oprostite, direktorka.” Tajron podiže ruku. „Elektronska traka.”
„O, da, zaboravila sam na nju”, reče Soraja. „Gospodine La Vale, budite
ljubazni pa prosledite dosije gospodinu Elkinsu.”
La Vale pažljivije osmotri fasciklu. Bila je obavijena sjajnom metalnom
trakom. „Nema potrebe, skinuću je sam.”
„Nemojte, ako želite da pročitate transkripte”, reče Tajron. „Ako se traka
ne otvori ovim”, podigao je mali plastični predmet, „materijal će za nekoliko
sekundi sagoreti.”
La Vale klimnu u znak priznanja Sorajinoj predostrožnosti.
 Ona progovori dok je davao dosije Tajronu: „Moji ljudi su, u
međuvremenu, presreli još razgovora iz istog izvora. Sve više smo ubeđeni da
se radi o komandnom centru.”
La Vale se namršti. „Komandni centar? To ne liči na terorističku mrežu.
One se, po definiciji sastoje od nezavisnih jedinica.”
„Ovi podaci su, zbog toga, još zanimljiviji.”
„Ja ih zbog toga smatram sumnjivim”, reče La Vale. „Jedva čekam da ih
pročitam.”
Tajron je skinuo metalnu sigurnosnu traku i vratio dosije La Valeu.
Smesta ga je otvorio i počeo da čita.
Tajron nedugo potom reče: „Moram u toalet.”
La Vale mahnuo rukom. „Samo napred”, rekao je, ne podižući glavu s
papira.
Kendal je posmatrao kako se mimoilazi s Vilardom. Poslužitelj je
donosio piće. Tajron je pitao Vilarda gde se nalazi toalet. Soraja ga je motrila
krajičkom oka. Ako sve bude kako valja, Tajron će za nekoliko minuta biti
pred podrumskim vratima i Kiki će u tom času poslati virus u sigurnosni
sistem NSA.
Igor Volkin je bio dlakavi medved od čoveka. Delimično posedela kosa mu je
štrčala na sve strane, kao kod ludog naučnika. Imao je gustu bradu, belu kao
sneg i sitne ali vesele oči, boje kišne oluje. Bio je malčice krivonog, kao da
čitavog života nije silazio iz sedla. Izborano i umorno lice je odisalo
dostojanstvom. Bornu je bilo jasno da ovaj čovek uživa zasluženo poštovanje
velikog broja ljudi.
Toplo ih je pozdravio. Poželeo im je dobrodošlicu u stanu koji se činio
malim zbog gomila knjiga i časopisa. Pokrivale su sve ravne površine,
uključujući i kuhinjske police i krevet.
Poveo ih je uskim, zavojitim hodnikom iz predsoblja ka dnevnoj sobi.
Sklonio je naherene gomile knjiga i publikacija da bi im napravio mesta na
kauču.
Stao je ispred njih i rekao: „Eto, kako mogu da vam pomognem?”
„Recite mi sve što znate o Crnoj legiji.”
„Zašto se zanimaš za taj istorijski kuriozitet?” Volkin pogleda Borna
procenjivačkim okom. „Ne izgledaš kao naučnik.”
 „Ni ti”, reče Born.
Stariji čovek se od srca nasmeja. „Tako je, pretpostavljam da ne ličim.”
Volkin obrisa oči. „Govoriš kao vojnik s vojnikom, je l’ da? Tako treba.”
Posegnuo je iza sebe i dohvatio kožnu stolicu. Objašio je i obgrlio naslon.
„Pa, šta te zanima?”
„Kako su uspeli da prežive sve do dvadeset prvog veka?”
Volkinovo lice namah postade bezizražajno. „Od kog si čuo da je Crna
legija opstala?”
Born ne htede da pomene profesora Spektera. „Iz poverljivog izvora.”
„Zaista? Pa, taj izvor je pogrešio.”
„Zašto poričeš da je opstala?”, reče Borne.
Volkin ustade i ode u kuhinju. Born je čuo otvaranje i zatvaranje vrata na
frižideru i lako zveckanje čaša. Domaćin se vratio sa bocom ledeno hladne
votke u jednoj i tri čaše za vodu u drugoj ruci.
Dodao im je čaše i odvrnuo zatvarač. Napunio ih je dopola. Nasuo je
votku sebi i seo. Spustio je bocu na pohabani tepih.
Volkin podiže čašu. „Na zdravlje.” Iskapio je votku u dva gutljaja.
Zadovoljno je coknuo. Posegnuo je za bocom i ponovo napunio čašu. „Dobro
me slušaj. Ako bih priznao da Crna legija i dan-danas postoji, od mog
zdravlja ne bi ostalo ništa čemu bih mogao nazdraviti.”
„Kako će se to saznati?”
„Kako? Reći ću ti kako. Evo ovako. Ti ćeš otići u svet i učiniti nešto na
osnovu te informacije. Šta misliš na čijim leđima će se slomiti kola kad se
digne dževa, hmm?” Udario se čašom po gojaznim grudima. Tom prilikom je
prosuo malo votke na ionako prljavu košulju. „Svaka akcija ima reakciju,
prijatelju moj. Dopusti da ti kažem da se svaka reakcija Crne legije završava
nečijom pogibijom.”
Pošto je domaćin posredno priznao da je Crna legija preživela propast
nacističke Nemačke, Born upravi razgovor na ono što ga je najviše zanimalo.
„Zašto se Kazanska umešala?”
„Molim?”
„Kazanska je iz meni nepoznatih razloga zainteresovana za Mihaila
Tarkanijana. Naleteo sam na plaćenog ubicu u njegovom stanu.”
Volkin se namršti. „Šta si tražio u njegovom stanu?”
 „Tarkanijan je mrtav”, reče Born.
„Šta?” Volkin je planuo. „Ne verujem ti.”
„Bio sam na licu mesta.”
„Opet ti kažem da je to nemoguće.”
„Naprotiv, to je činjenica”, reče Born. „Umro je zato što je bio član Crne
legije.”
Volkin prekrsti ruke na grudima. Ličio je na majmunskog mužjaka u
zoološkom vrtu. „Jasno mi je šta radiš. Šta li ćeš sve učiniti da bi me naveo na
razgovor o Crnoj legiji?”
„Koristiću sva raspoloživa sredstva”, odgovorio Born. „Kazanska je na
neki način u savezu s Crnom legijom. To je alarmantna činjenica.”
„Možda izgledam kao čovek koji ima sve odgovore, ali to nije slučaj.”
Volkin je zurio u njega, kao da jedva čeka da ga Born nazove lažovom.
Amerikanac je bio siguran da Volkin zna više nego što je hteo da kaže.
Znao je da ga direktno propitivanje nigde ne bi odvelo. Ovaj čovek se nije dao
zaplašiti. To bi bilo čisto gubljenje vremena. Profesor Spekter ga je upozorio
da se ne meša u rat gruperovki, ali je on bio daleko od Moskve. Njegove
informacije su dobre koliko i njegovi ljudi na terenu. Instinkt je kazivao
Bornu da tu postoji ozbiljan raskorak. Video je samo jedan način da dođe do
istine.
„Pomozi mi da se sretnem s Maslovom”, rekao je.
Volkin odmahnu glavom. „To bi bilo veoma glupo. Kazanska se nateže s
Azeri…”
„Popov je lažno ime”, reče Born. „Radim kao konsultant za Viktora
Čerkasova, glavešinu Federalne agencije za borbu protiv narkotika, jednog on
tri najmoćnija silovika u Rusiji.”
Volkin ustuknu, kao da su Bornove reči imale dejstvo udarca. Bacio je
optužujući pogled na Galu, kao da je Amerikanac škorpion, kog je dovukla u
njegovu jazbinu. Obratio se gostu: „Imaš li neki dokaz za to?”
„Ne brzaj. Ipak, reći ću ti ime čoveka kom podnosim izveštaje: Boris
Iljič Karpov.”
„Ma nemoj?” Volkin izvadi makarov. Naslonio je pištolj na desno
koleno. „Ako lažeš…” Čudesnim pokretom je iz gomile papira izvadio
mobilni. Hitro je otkucao broj. „Znaj da nemaš posla sa amaterima.”
 Dobio je vezu: „Borise Iljiču, kod mene je čovek koji tvrdi da radi za
tebe. Hoćeš li da razgovaraš s njime?”
Volkin mu predade mobilni, bezizražajnog lica.
„Borise”, reče Born, „ovde Džejson Born.”
„Odavno se nismo čuli.”
„Prošlo je previše vremena, da znaš!”
„Gde si bio?”
„U Timbuktuu.”
„Šta si radio u Maliju?”, pitao ga je Born.
„Ne pitaj, neću ti reći”, Karpov se nasmeja. „Čuo sam da sad radiš za
mene.”
„Tako je.”
„Dečače moj, koliko sam čeznuo da čujem tako nešto!” Karpov prsnu u
zaglušni smeh. „Moramo da proslavimo ovo votkom, ali ne večeras, zar ne?
Daj mi tog matorog jarca Volkina. Pretpostavljam da ti je zbog nečeg
potreban.”
„Imaš pravo.”
„Nije ti poverovao na reč. To će se promeniti. Zapamti broj mog
mobilnog. Pozovi me kad budeš sam. Do tvog poziva, stari prijatelju.”
„Hoće da razgovara s tobom”, reče Born.
„To me ne iznenađuje.” Volkin uze mobilni od Borna. Njegov izraz se
gotovo odmah promenio. Zurio je u Borna, blago otvorenih usta. „Da, Borise
Iljiču. Da, naravno. Razumem.”
Volkin prekide vezu. Dugo je posmatrao Amerikanca. Konačno je rekao:
„Zvaću Dimitrija Maslova. Nadam se da đavolski dobro znaš šta radiš. Inače
je ovo poslednji put da te je neko video, živog ili mrtvog.”
 Dvadeset drugo poglavlje
Tajron odmah uđe u jednu od kabina u muškom toaletu. Uzeo je plastičnu
traku, Deronovih ruku delo. Pričvrstio je na sako. Imao je odelo slično onom
koje nose agenti NSA. Traka ga je identifikovala kao specijalnog agenta
Dejmona Rigsa, iz losanđeleske filijale. Dejmon Rig je stvarno postojao.
Traka je načinjena pomoću baze podataka službenika NSA.
Tajron povuče vodu i izađe iz kabine. Ledeno se osmehnuo agentu NSA
koji je prao ruke, nagnut preko jednog od lavaboa. Agent je zurio u Tajronovu
traku za identifikaciju, „Daleko si od kuće.”
„I to usred zime.” Tajron je govorio snažnim, odlučnim glasom.
„Prokletstvo, nedostaju mi ribe u toplesu iz Santa Monike.”
„Čuo sam te.” Agent je sušio ruke. „Srećno”, rekao je i otišao.
Tajron pogleda vrata toaleta. Duboko je odahnuo i lagano ispustio
vazduh. Zasad je sve teklo po planu. Izašao je u hodnik. Gledao je ispred sebe
i koračao svrhovitim korakom. Prošao je pored četiri ili pet agenata. Par njih
je ovlašno pogledalo njegovu traku i klimnulo. Ostali su ga ignorisali.
„Veština je”, propovedao je Deron, „da izgledaš kao neko ko pripada. Ne
oklevaj, deluj smireno, da nešto radiš. Postaćeš deo okoline, ako izgledaš kao
neko ko zna gde ide. Niko te neće primetiti.”
Tajron je stigao do vrata bez problema. Prošao je pored njih, pošto su
naišla dva agenta, zauzeta razgovorom. Mimoišli su se. Osvrnuo se na obe
strane i vratio. Hitro je izvukao nešto što je ličilo na parče običnog selotejpa.
Postavio ga je na čitač otisaka prstiju. Gledao je na sat. Čekao je da sekundara
dođe do dvanaest. Zadržao je dah i pritisnuo kažiprst na traku. Čitač je
blesnuo. Na traci je bio La Valeov otisak. Tajron ga je skinuo sa zadnje strane
dosijea dok je radio na sigurnosnoj traci. Soraja mu je pomogla tako što je
upadicom skrenula La Valeu pažnju.
Zastao je za trenutak na dnu stepeništa. Nije čuo alarmno zvono, niti
topot stražarskih čizama. Kikin program je obavio posao. Sad sve zavisi od
njega.
Okretno i tiho se kretao po betonskom hodniku. Bučne fluorescentne
cevi su bile jedini ukrasi. Bacale su neprijatnu svetlost. Nije video nikog, niti
je išta čuo izuzev zujanja mašinerije.
Navukao je gumene rukavice. Pokušao je da otvori sva vrata. Većina je
bila zaključana. Konačno su se jedna otvorila. Ušao je u sobicu sa staklenim
zidom. Tajron je proveo dovoljno vremena u policijskim stanicama da bi znao
da prepozna jednosmerno ogledalo. Video je sobu ne mnogo veću od one u
kojoj je bio. Video je metalnu stolicu, pričvršćenu za pod i veliki odvod ispod
nje. Na desnom zidu su bili okovi i veliko vatrogasno crevo, ogromnog
promera. Tajron je prepoznao ambijent zahvaljujući fotografijama. Bio je to
akvarijum za mučenje. Snimio je dosta fotografija. Soraji su trebali dokazi da
se NSA koristi nezakonitim metodama ispitivanja.
Snimio je sve digitalnom mini-kamerom od deset megapiksela. Dobio je
od Soraje. Mogla je da snimi šest video-filmova u trajanju od po tri minuta,
zahvaljujući moćnoj memorijskoj kartici.
Požurio je, zato što je imao jako malo vremena. Odškrinuo je vrata par
centimetara i izašao u hodnik, kad se uverio da tamo nema nikoga. Našao se u
sledećoj sobi za posmatranje. U njoj je bio goli muškarac. Klečao je pored
stola, s rukama na leđima. Vezane šake su mu počivale na stolu. Preko glave
su mu prebacili crnu kapuljaču. Imao je držanje poraženog vojnika, koga će
uskoro naterati da poljubi stopala osvajača. Tajrona obuze plima gneva, kakvu
nikad ranije nije spoznao. Nije mogao a da ne pomisli na istoriju svog naroda,
na ljude sa istočne obale Afrike, zarobljenike protivničkih plemena prodate
belcima i dovedene u Ameriku kao roblje. Deron ga je naterao da nauči svu tu
strašnu istoriju da bi znao odakle potiče, da bi shvatio temelje predrasuda,
davnašnje mržnje i moćnih sila unutar sopstvene ličnosti.
S naporom se pribrao. Ovo je dokaz za kojim su tragali: dokaz da NSA
muči zatvorenike. Snimio je niz fotografija, čak i kratki video-snimak pre
nego što je izašao iz sobe za posmatranje.
Ponovo je bio sam u hodniku. To ga je zabrinulo. Dosad je trebalo da
čuje ili vidi nekog iz NSA. Nije bilo žive duše.
Najedanput ga podiđoše žmarci na zadnjoj strani vrata. Okrenuo se i
pohitao nazad u polutrku. Srce mu je tuklo, a krv šumela u ušima. Zebnja je
narastala sa svakim korakom. Potrčao je svom brzinom.
Luter la Vale podiže glavu sa spisa. Progovorio je zlokobnim glasom: „Kakvu
igru igrate, direktorka?”
Soraja je uspelo da ostane pribrana. „Oprostite?”
„Mislio sam da iza presretnutih razgovora stoji Crna legija, ali nigde
nisam našao na pomen tog ili bilo kog drugog udruženja.”
Pojavio se Vilard i predao generalu Kendalu svijeno parče papira.
Kendal ga pročita a da mu nijedan mišić nije zaigrao na licu. Izvinio se i
napustio Biblioteku. Soraja ga je posmatrala s priličnom zebnjom.
La Vale mahnu papirima da bi joj privukao pažnju, kao što toreador maše
crvenom maramom pred bikom. „Recite mi istinu. Ovo bi mogao biti
razgovor između dva jedanaestogodišnjaka koji se igraju terorističkih igara.”
Soraja nije mogla da se uzdrži. „Moji ljudi me uveravaju da su razgovori
originalni, gospodine La Vale. Oni su najbolji u svom poslu. Šta će vam
Tajfun, ako im ne verujete.”
La Vale uvide snagu njenog argumenta, ipak nije odustajao. „Dobro, ali
kako znate da su to razgovori pripadnika Crne legije.”
„Kolateralni izvori.”
La Vale se zavali u stolicu. Nije ni dodirnuo viski na stolu. „Šta, za ime
sveta znači izraz kolateralni izvori?”
„Drugi izvor, nezavisan od presretnutih razgovora, obavestio nas je o
napadu na značajnu metu na američkom tlu. Dogodiće se veoma skoro.
Izvešće ga Crna legija.”
„O čijem postojanju nema opipljivih dokaza.”
Bila je sve nervoznija. Razgovor je počeo da liči na ispitivanje. „Donela
sam vam transkripte na noge, da bih učvrstila međusobno poverenje.”
„Tako izgleda”, reče La Vale. „Da budem iskren, ovi anonimni
razgovori, ma kako alarmantno na prvi pogled delovali, nisu ostavili ubedljiv
utisak na mene. Nešto krijete od mene, direktorka. Hteo bih da znam izvor
takozvanih kolateralnih informacija.”
„Bojim se da je to nemoguće. Izvor je potpuno neprikosnoven.” Nije mu
mogla reći da je izvor Džejson Born. „Ipak…” Posegnula je za tankom
aktovkom i izvukla nekoliko fotografija. Dodala mu ih je.
„To je leš”, reče La Vale. „Ne vidim kakve to…”
„Pogledajte drugu fotografiju”, reče Soraja. „To je snimak unutrašnje
strane lakta. Šta vidite?”
„Vidim tetovažu tri konjske glave povezane – šta je ovo? Liči na
mrtvačku lobanju SS-a?”
„Prepoznali ste je.” Soraja mu predade još jednu fotografiju. „Ovo je
amblem Crne legije, SS jedinice pod zapovedništvom Hajnriha Himlera.”
La Vale napući usne. Gurnuo je papire u dosije i predao isti Soraji.
Podigao je fotografije. „Dobro, našli ste ovaj amblem. Svako je mogao da ga
istetovira. Možda je neka grupa usvojila znak Crne legije, kao što su nemački
skinhedsi prisvojili svastiku. Sem toga, ovo nije dokaz da su presretnuti
razgovori Crne legije. Čak i da jesu, suočavamo se s ozbiljnim problemom,
direktorka. Mislim da nam je zajednički. Tvrdite – takođe na osnovu
neprikosnovenog izvora – da je Istočno bratstvo paravan Crne legije. Ako
NSA preduzme akciju na osnovu te informacije, na nas će se srušiti oluja
nepovoljnih reakcija javnosti. Siguran sam da znate da je Istočno bratstvo
izuzetno moćno, naročito u inostranoj štampi. Ako se zatrčimo s ovim i ako se
ispostavi da smo pogrešili, strahovito ćemo poniziti predsednika i ovu zemlju,
a tako nešto u ovom času ne možemo sebi priuštiti. Da li sam bio jasan?”
„Bili ste savršeno jasni, gospodine La Vale. Ali, šta će biti ako ih
zanemarimo i ako Amerika bude po drugi put uspešno napadnuta?”
La Vale protrlja lice šakom. „Znači da smo između čekića i nakovnja.”
„Gospodine, znate jednako dobro koliko i ja da je činjenje bolje od
nečinjenja, naročito u ovako nesigurnoj situaciji.”
Soraja je osetila da je La Vale na korak od kapitulacije. Vilard se pojavio
niotkuda, tih kao utvara. Nagnuo se i nešto prošaptao La Valeu na uvo.
„Hvala ti, Vilarde”, reče La Vale, „to je sve.” Obratio se Soraji. „Pa,
direktorka, izgleda da sam neodložno potreban na drugom mestu.” Ustao je s
ljubaznim osmehom na licu. Progovorio je čeličnim tonom. „Pridružite mi se,
molim vas.”
Soraja zadrhta. Ovo nije bio ljubazni poziv, već zapovest.
Vozač bombilija, Jakov parkirao se s druge strane ulice ispred hotela
Metropolja. Učinio je to po naređenju mušterije. Posle nekoliko minuta mu se
pridružio čovek koji je izgledao kao neko ko se tukao s mašinom za mlevenje
mesa. Lice mu je, uprkos naporima da to sakrije, bilo crno i podnadulo. Nosio
je srebrnkasti, metalni povez preko oka. Jakov je, još pre nego što je dobio
novac, ocenio da ima posla s nemilosrdnim kopilanom. Nepoznati se sručio
na zadnje sedište, bez reči pozdrava. Polegao je, tako da se metalna kruna na
glavi nije videla.
Atmosfera u divljem taksiju je uskoro postala tako neprijatna da je Jakov
izašao napolje. Odrekao se kakve-takve topline za ljubav hladne moskovske
noći. Kupio je nešto hrane od turskog uličnog prodavca. Jeo je natenane, duže
od pola sata. Razgovarao je s kolegom Maksom, lenjim kučkinim sinom, koji
je koristio i najmanji izgovor da ne radi.
Jakov i Maks su bili usred vatrene rasprave o prošlonedeljnoj pogibiji
visokorangiranog službenika RAB banke. Pronađen je vezan, mučen i ugušen
u garaži svoje luksuzne dače. Pitali su se zašto javni tužilac i predsednikov
novouspostavljeni Istražni komitet lome koplja oko nadležnosti nad ovim
slučajem.
„Stvar je čista i jednostavna, reč je o politici”, oglasi se Jakov.
„O prljavoj politici”, dodade Maks. „Nema tu ničeg čistog i
jednostavnog.”
Jakov je baš u tom trenutku spazio Džejsona Borna i seksi devušku.
Izlazili su iz bombilija ispred hotela. Udario je tri puta po kolima i osetio
meškoljenje na zadnjem sedištu.
„Stigao je”, rekao je, kad se zadnji prostor spustio.
Born htede da ostavi Galu pred hotelom Metropolja. Kroz prozor bombila je
video taksi koji ga je nešto ranije, prevezao iz Kineskog pilota do hotela.
Jakov, vozač je jeo nešto masno, naslonjen na svoju krntiju. Pričao je s
kolegom divljakom.
Nije mu promaklo da Jakov gleda kako Gala i on izlaze iz bobmilija.
Rekao je devojci da ga sačeka kad su prošli kroz obrtna vrata. Levo od njega
su bila vrata za poslugu, kojima su nosači unosili prtljag gostiju u hotel. Born
pogleda na drugu stranu ulice. Jakov se nagnuo do zadnjeg prozora. Govorio
je s nekim na zadnjem sedištu.
U liftu je rekao: „Da li si gladna? Ja umirem od gladi.”
Harun Ilijev, kome je Semjon Ikupov naredio da pronađe Džejsona Borna,
proveo je sate u neprekidnim pregovorima i razmatranju neplodnih tragova.
Potrošio je grdne pare da bi ubrzao potragu. Nije slučajno što je dospeo do
vozača bombilija, po imenu Jakov. Divlji taksista je bio ambiciozan čovek.
Shvatio je da se nikad neće obogatiti vozeći se po Moskvi, u krdu divljih
taksista, otimajući se za mušterije. Šta je isplativije od špijuniranja? Naročito
kad su Amerikanci najvažniji klijenti. Jakov je imao dosta mušterija, ali niko
od njih nije sejao zelembaće kao Amerikanci. Ti momci iskreno veruju da
novac može sve da kupi. Najčešće su bili u pravu. Ipak, svaku grešku su
skupo plaćali.
Većina Jakovljevih klijenata se smejala količini novca koju su
Amerikanci trošili. Sumnjao je da su to uglavnom činili iz zavisti.
Pretpostavljao je da je smejanje zbog onog što nemaš, niti ćeš ikad imati bolje
od depresivne reakcije.
Samo su Ikupovljevi ljudi jednako dobro plaćali. Ali su ga oni pozivali
mnogo ređe od Amerikanaca. Opet, imali su ga na spisku. Jakov je dobro
poznavao Haruna Ilijeva. Sarađivali su nekoliko puta. Dopadao mu se i
verovao mu je. Sem toga, bili su muslimani. Jakov je tajio religioznu
pripadnost, naročito od Amerikanaca. Strahovao je da bi se, glupi kakvi jesu,
odrekli njegovih usluga.
Pozvao je Haruna Ilijeva, odmah nakon razgovora s američkim atašeom.
Harun se, zahvaljujući pravovremenoj informaciji, već ubacio među osoblje
hotela. Učinio je to uz pomoć rođaka koji je radio u kuhinji na raspodeli
narudžbi kuvarima. Pozvao je Haruna čim je video da je stigla narudžba za
večeru iz sobe 1728.
„Noćas nemamo dovoljno ljudi”, rekao je. „Dođi ovamo u roku od pet
minuta pa ću se postarati da je lično isporučiš.”
Harun Ilijev je brzo stigao do rođaka. Ovaj mu je pokazao kolica
pokrivena uštirkanim belim stolnjakom, puna pokrivenih činija, poslužavnika,
tanjira, srebrnine i salveta. Zahvalio se rođaku na prilici da stigne do
Džejsona Borna i pogurao kolica do lifta za poslugu. Neko je već bio u
njemu. Harun pomisli da je to jedan od hotelskih menadžera. Shvatio je da
nije, kad su se našli u liftu i kad je ugledao podnadulo lice i srebrnkasti povez
preko oka.
Harun pritisnu dugme za sedamnaesti sprat. Čovek s povezom pritisnu
dugme za osamnaesti. Lift je stao na četvrtom. Ušla je sobarica sa kofom.
Izašla je na petom.
Lift je prošao petnaesti sprat, kad je čovek pritisnuo veliko dugme STOP.
Harun se okrenu da vidi šta se dešava. Nepoznati ispali hitac iz izuzetno tihog
velroda od devet milimetara s prigušivačem. Zrno je prodrlo u Harunovo čelo
i raznelo mozak. Umro je pre nego što je pao na pod lifta.
Entoni Praus pomete salvetom ono malo krvi s kolica. Brzo je skinuo odeću
žrtve i obukao uniformu hotela Metrpolja. Pritisnuo je dugme STOP, nakon
čega je lift nastavio put ka sedamnaestom spratu. Utvrdio je da je hodnik čist i
pogledao raspored soba. Odneo je leš u ostavu i poterao kolica iza ugla, ka
sobi 1728.
„Zašto se ne istuširaš? Prijalo bi ti dugo tuširanje toplom vodom”, reče Born.
Gala je vragolasto odgovorila. „Možda malčice zaudaram, ali ni izbliza
kao ti.” Počela je da skida mini-suknju. „Zašto se ne bi istuširali zajedno?”
„Istuširaćemo se neki drugi put. Imam posla.”
Podsmešljivo je isturila donju usnu. „Bože, šta može biti dosadnije od
toga?”
Born je smehom ispratio do kupatila. Zatvorio je vrata za njom. Uskoro
je čuo šum tekuće vode. Upalio je televizor. Gledao je užasnu rusku emisiju
sa zvukom odvrnutim do daske.
Čuo je kucanje na vratima. Ustao je s kreveta i otvorio vrata. Ušao je
uniformisani kelner u kratkoj jakni i šeširom natučenim na čelo. Ispred sebe je
gurao kolica puna hrane. Born potpisa račun. Kelner se okrenu da izađe.
Nastavio je da se kreće s nožem u ruci. U magnovenju je zamahnuo na Borna.
Amerikanac ga je spremno dočekao. Odbio je smrtonosno sečivo metalnim
poklopcem. Zavitlao je poklopac oštrim pokretom zgloba. Kelner se hitro
sagnuo da bi ga izbegao. Ovalni poklopac je rubom zakačio kelnerov šešir.
Napadač ostade gologlav. Susreo se s podnadulim licem čoveka koji je
zadavio Baronova i pokušao da ubije Borna.
Napadač poteže velrod i dva puta zapuca, pre nego što ga je Born
pogodio kolicima u stomak. Zateturao se unatrag. Born se bacio preko kolica i
zgrabio Prausa za prednji deo uniforme. Oborio ga je na pod.
Uspeo je da šutne velrod dalje od napadača. Ovaj ga je napao rukama i
nogama. Hteo je da se po svaku cenu dokopa pištolja. Born vide metalni
povez preko ubičinog oka. Pretpostavio je da mu je naneo ozbiljnu povredu.
Agent izvede lažni napad u jednu i udari Borna u vilicu, s druge strane.
Zateturao se. Ubica se očas nađe na njemu sa smrtonosnom žicom. Vešto ju je
obavio oko Bornovog vrata. Snažno je zategao i podigao žrtvu na noge. Born
pade na kolica. Dograbio je činiju s vrućim jelom i bacio na agentovo lice.
Vrela supa oprlji napadača kao baklja. Viknuo je, ali nije pustio žicu. Samo je
još jače stegnuo. Pritisnuo je Bornove grudi.
On pade na kolena, svijenih leđa. Pluća su mu vapila za kiseonikom.
Snaga mu se naglo osipala. Mutilo mu se u glavi. Uskoro će se onesvestiti.
Sakupio je svu preostalu snagu i zabio lakat u agentovo međunožje. Žica
se malo opustila. Uspelo mu je da ustane iz klečećeg položaja. Udario je
agenta temenom. Čuo je udarac daviteljeve glave u zid. Žica se još malo
opustila, dovoljno, da je skine s vrata. Halapljivo je grabio vazduh.
Preokrenuo je situaciju i stisnuo žicu oko Prausovog vrata. Ubica se bacakao i
šutirao kao mahnit. Born nije popuštao. Stiskao je žicu sve jače, dok se
agentovo telo nije opustilo. Glava mu se nakrivi u stranu. Born nije smanjio
stisak dok se nije uverio da više nema pulsa. Spustio je mrtvaca postrance na
pod.
Gala izađe iz kupatila u oblaku lavande. Opazila je Borna kako stoji
presamićen, s rukama na kolenima i grabi vazduh, dubokim, sporim
udisajima.
„Isuse Hriste”, rekla je. Zatim se okrenula i povratila na ružičaste bose
noge.
 Dvadeset treće poglavlje
„Okreni, obrni”, reče Luter La Vale, „on je mrtav čovek.”
Soraja je tupo zurila kroz jednosmerno ogledalo u Tajrona. Nalazio se u
zlokobnoj sobici opremljenoj plitkim akvarijumom, nalik kovčegu sa
vezovima za ruke i noge i vatrogasnim crevom. Nasred sobe je bio čelični sto
pričvršćen za goli betonski pod, ispod kog je bio široki otvor za odvođenje
krvi i vode.
La Vale podiže digitalnu kameru. „Evo šta je general Kendal pronašao
kod tvog kolege.” Pritisnuo je dugme. Tajronovi snimci osvanuše na ekranu
kamere. „Ovo je dovoljan dokaz da bude osuđen kao izdajnik.”
Soraja nije mogla da se ne zapita koliko snimaka soba za mučenje je
napravio Tajron pre nego što je uhvaćen.
„Ode mu glava”, reče Kendal i ogoli zube.
Direktorka nije mogla da se otarasi mučnine u stomaku. Tajron je i ranije
bio u opasnim situacijama, ali je ovaj put direktno odgovorna za ono što ga je
snašlo. Znala je da nikad neće oprostiti sebi, ako mu se nešto dogodi. O čemu
je razmišljala kad ga je angažovala na tako opasnom zadatku? Sad joj je bilo
jasno da je počinila ogromnu grešku u proceni situacije i da od naknadne
pameti neće imati velike vajde.
„Ne zaboravite”, nastavi La Vale, „da bez mnogo truda možemo i protiv
vas pokrenuti slučaj.”
Soraja je razmišljala isključivo o Tajronu. Toliko se ogrešila o mladića.
„Ovo je bila moja ideja”, prozborila je. „Pustite ga.”
„Hoćete da kažete da je on samo sledio naređenja”, reče general Kendal.
„Ovo nije Nirnberg. Iskreno, vas dvoje nemate osnova za bilo kakvu smislenu
odbranu. Njegova osuda i pogubljenje – a ni ti nisi u drugačijoj situaciji –
gotova su stvar.”
Odveli su je u Biblioteku. Vilard je, suočen s njenim pepeljastim licem,
odmah doneo bokal cejlonskog čaja. Trojka je sela kraj prozora. Četvrta,
prazna stolica je nemo optuživala Soraju. Načinila je ozbiljne propuste u
vođenju zadatka. Svest o tome je samo pogoršana saznanjem da je izuzetno
potcenila La Valea. Zavarala je njegova podmukla, izrazito nasilnička priroda.
Pomislila je da će je takva osoba sigurno potceniti i načinila kobnu grešku.
U grudima joj je vrila panika, potaknuta svešću da su Tajron i ona u
bezizlaznoj situacija. Svim silama se borila protiv nje. Pribegla je čajnom
ritualu, kao sredstvu za smirenje. Po prvi put u životu je dodala mleko i šećer
i popila čaj kao da je lek ili oblik pokore.
Pokušavala je da odmrzne blokirani um, da ga osposobi za normalan rad.
Znala je da mora da se izvuče odavde, da bi pomogla Tajronu. Već bi bila u
ćeliji do njegove, da je La Vale nameravao da je optuži. Doveli su je u
Biblioteku. To je bila munja u pomrčini, koja je sa svih strana okružila.
Odlučila je da pusti da sve teče po La Valeovim i Kendalovim scenariju.
La Vale dohvati sekiricu, čim je spustila šoljicu. „Kao što sam rekao,
direktorka, prava je šteta što ste umešani. Biće mi teško da se lišim takvog
saveznika – iako sam sve skloniji mišljenju da nikad nismo bili saveznici.”
Kratki govor je zvučao bajato, kao da je La Vale dobro prežvakao svaku
reč.
„Da budem iskren”, nastavio je, „pada mi na pamet da ste me lagali od
samog početka. Nikad niste nameravali da pređete u NSA, zar ne?” Uzdahnuo
je, kao da je rektor zadužen za disciplinu koji preslišava pametnog ali
hronično neposlušnog studenta. „Štaviše, ne verujem ni da si sama smislila
ovaj plan.”
„Da sam sklon klađenju”, reče Kendal, „stavio bih dobre pare da su
naređenja za izvođenje ove akcije stigla sa samog vrha.”
„Veronika Hart je srž problema.” La Vale raširi ruke. „Možda ćeš, u
svetlosti današnjih događaja, početi da sagledavaš situaciju našim očima.”
Soraja nije morala da bude meteorolog da bi videla odakle vetar duva.
Rekla je namerno smirenim glasom: „Kako mogu da vam pomognem?”
La Vale razvuče usne u prijateljski osmeh. Obratio se Kendalu: „Vidiš,
Ričarde, direktorka se nudi da nam bude na usluzi, iako u to nisi verovao.”
Brzo se okrenu ka Soraji, s ozbiljnijim izrazom lica. „General želi da vas goni
koliko god mu to zakon dozvoljava. Ne moram da vam kažem da zakon za
ovakve slučajeve predviđa oštre kazne.”
Soraja gorko pomisli da bi tehnika dobrog i lošeg policajca delovala kao
kliše, da nije istinita. Kendal je mrzeo iz dna duše. Nije pokušavao da sakrije
prezir. Bio je vojnik, na kraju krajeva. Za ljude poput njega je pomisao da
može imati ženu za zapovednika bila nemoguća i nepodnošljiva. Najgore od
svega je što je baš general uhvatio Tajrona, o kom ima još gore mišljenje.
„Jasno mi je da se nalazim u neodrživom položaju”, rekla je. Prezirala je
sebe što mora da se ulaguje ovom nitkovu.
 „Sjajno, to će nam biti polazna tačka.”
La Vale je posmatrao tavanicu kao da razmišlja o daljem pravcu
delovanja. Pretpostavljala je da je to samo još jedna varka. Dobro je znao šta
radi. Prostudirao je i unapred smislio svaki korak.
Pogledao je u oči. „Mislim da se suočavamo sa dvostrukim problemom.
Jedan se tiče tvog prijatelja u podzemnoj ćeliji. Drugi se tiče tebe.”
„Zabrinutija sam za njegovu sudbinu”, reče Soraja. „Kako da ga
izvučem?”
La Vale se promeškolji u stolici. „Hajde da razmislimo o tvojoj situaciji.
Imamo dovoljno dokaza za pokretanje slučaja protiv tebe, ali bez svedočenja
tvog prijatelja…”
„Tajrona”, reče Soraja. „Zove se Tarjon Elkins.”
La Vale je ignorisao njenu upadicu, da bi joj dao do znanja ko vodi
glavnu reč. „Nećemo stići daleko bez svedočenja tvog prijatelja.”
„Dobićemo njegovo priznanje”, reče Kendal, „čim ga malo okvasimo.”
„Nemojte”, reče Soraja. „Ne možete da učinite tako nešto.”
„Zašto ne možemo? Zato što je to nezakonita praksa?”
Soraja se obrati La Valeu. „Postoji drugi način. Dobro znate da postoji,
baš kao i ja.”
La Vale je izvesno vreme ćutao. Igrao je na kartu napetosti. „Rekli ste mi
da je vaš izvor za identifikovanje porekla Tajfunovih transkripata
neprikosnoven. Da li još istrajavate u tom ubeđenju?”
„Hoćete li pustiti Tajrona na slobodu ako vam ga otkrijem?”
„Neću”, reče La Vale, „ali ću pustiti vas.”
„Šta će biti s Tajronom?”
La Vale prekrsti noge. „Predlažem da idemo postupno, korak po korak.”
Soraja klimnu. Znala je da dok god sedi ovde nema prostora za
manevrisanje. „Born je moj izvor.”
La Vale je žustro reagovao. „Džejson Born? Da li me zavitlavate?”
„Ne, gospodine La Vale. Obavestio nas je o postojanju Crne legije i
njenog paravana Istočnog bratstva.”
„Kako je to saznao?”
 „I da je hteo, nije imao vremena da mi objasni”, rekla je. „Oko nas je
bilo previše agenata NSA.”
„Misli na incident u Friru”, reče Kendal.
La Vale podiže ruku. „Pomogli ste mu da pobegne.”
Soraja odmahnu glavom. „U stvari, mislio je da sam ga izdala.”
„Zanimljivo.” La Vale poče da se lupka po usni. „Da li još tako misli?”
Soraja pomisli da je vreme za manevar zavaravanja, za sitnu laž. „Ne
znam. Moguće je. Svi znaju da je Džejson sklon paranoji.”
La Vale je izgledao zamišljeno. „Možda bismo to mogli iskoristiti protiv
njega.”
General Kendal je bio iskreno zgrožen. „Drugim rečima, čitava priča o
Crnoj legiji možda počiva na fantaziranju prokaženog ludaka.”
„Ili, što je još verovatnije, podmetnutoj dezinformaciji”, dodade La Vale.
Soraja odmahnu glavom. „Zašto bi to učinio?”
„Ko zna šta stoji iza njegovih postupaka?” La Vale otpi gutljaj viskija,
razvodnjenog istopljenim ledom. „Ne zaboravimo da je Born bio besan kad
vam je rekao za Crnu legiju. Upravo ste nam saopštili da je mislio da ste ga
izdali.”
„Imate pravo.” Soraja je znala da ne treba da brani Borna pred ovim
ljudima. Samo bi ih navela da se dublje ušanče na svojim pozicijama.
Izgradili su sliku o Džejsonu na osnovu straha i prezira. Nisu ga nipodaštavali
i osuđivali zbog nepouzdanosti, već zato što mu je pucao prsluk za pravila i
regulativu. Nije ih zaobilazio, čemu su oni bili vični, već ih je razarao.
„Naravno da imam pravo.” La Vale spusti čašu. „Vratimo se na tvog
prijatelja. Slučaj protiv njega je jasan, otvoren i zatvoren. On nema prava na
žalbu, niti olakšavajuće okolnosti.”
„Daćemo mu kolače”, reče Kendal.
„Tek da se zna, Marija Antoaneta to nikad nije rekla”, napomenu Soraja.
Kendal je posmatrao, dok je La Vale zborio. „Najbolje bi bilo reći nek
kazna bude srazmerna počinjenom zločinu.” Mahnuo je Vilardu da se udalji.
„Od vas tražimo dokaz – neoborivi dokaz – da ste nezakonito upali na
teritoriju NSA na osnovu naređenja Veronike Hart.”
„Znači, u osnovi tražite razmenu zarobljenika – Hartovu za Tajrona.”
 „U potpunosti ste razumeli”, odvrati La Vale s neskrivenim likovanjem.
„Moram da razmislim o tome.”
La Vale klimnu. „To je razuman zahtev. Reći ću Vilardu da vam pripremi
obrok.” Pogledao je na sat. „Ričard i ja za petnaest minuta moramo biti na
sastanku. Vratićemo se za nekih dva sata. Očekujemo da do tada imate
spreman odgovor.”
„Ne, moram da razmislim o tome u drugačijem okruženju”, reče Soraja.
„Direktorka Mur. Napravili bismo veliku grešku da vam to dozvolimo,
naročito ako znamo za vašu sklonost obmanama.”
„Obećali ste mi da mogu otići kad vam odam izvor.”
„Tako će i biti, ali nećete otići pre nego što se složite s mojim uslovima.”
Ustao je, a za njim i Kendal. „Došla si zajedno s tvojim prijateljem. Sad ste u
istom čabru.”
Born je čekao da se Gala povrati. Drhteći se obukla, nijedanput nije pogledala
mrtvog agenta.
„Žao mi je što sam te uvukao u ovo”, reče Born.
„Ne, nije ti žao. Bez mene nikad ne bi dospeo do Ivana.” Gala besno
zavuče noge u cipele. „Ovo je noćna mora”, nastavila je, kao da govori sama
sa sobom. „Svakog časa ću se probuditi u svom krevetu. Ništa od ovog se nije
dogodilo.”
Born je povede ka vratima.
Gala se ponovo stresla kad je oprezno preskočila leš.
„Družiš se s pogrešnim ljudima.”
„Ha, ha, ta ti je dobra”, prokomentarisala je, dok su žurili hodnikom.
„Zaboravio si da se ta napomena odnosi i na tebe.”
Pokazao joj je da stane. Kleknuo je i dodirnuo mokru mrlju na tepihu.
„Šta je to?”
Born pogleda prst. „Krv.”
Gala ispusti slabašni jecaj. „Otkud ona ovde?”
„To je dobro pitanje”, reče Born. Puzao je po podu. Primetio je malu
crvenu mrlju ispred uskih vrata. Otvorio ih je i upalio svetlo u ostavi.
„Hriste”, reče Gala.
 Pronašli su zgrčeno, nago telo s rupom od metka na čelu. U ćošku je bila
gomila odeće. Sigurno je pripadala agentu NSA. Born je kleknuo. Preturao je
po odbačenoj odeći, u nadi da će pronaći neku legitimaciju. Uzalud se trudio.
„Šta to radiš?”, povika Gala.
Born primeti mali trougao tamnosmeđe kože. Virio je ispod leša. Mogao
se videti samo iz donjeg rakursa. Okrenuo je leš i otkrio novčanik. Mrtvačeva
legitimacija će biti korisna, pošto se Born više nije mogao pozivati na lažni
identitet. Čim osoblje pronađe leš u sobi Fjodora Iljanoviča Popova, počeće
veliki lov na njega. Born uze novčanik.
Ustao je, uhvatio Galu za ruku i pohitao napolje. Insistirao je da se
spuste liftom za poslugu u kuhinju. Odande će lako pronaći zadnji izlaz.
Napolju je padao sneg. S trga je duvao ledeni, jetki vetar. Born je
zaustavio bombili. Htede da saopšti adresu Galine prijateljice taksisti, kad mu
pade na pamet da Jakov, divlji taksista i saradnik NSA, zna tu adresu.
„Uđi u taksi”, tiho se obratio Gali, „budi spreman da brzo izađeš i uradiš
ono što ti budem rekao.”
Soraji nije trebalo dva sata da se odluči, trebalo joj je manje od dva minuta.
„Dobro”, rekla je. „Učiniću sve što mogu da izvučem Tajrona.”
La Vale se okrenuo prema njoj. „Tako brza kapitulacija bi mi ogrejala
srce, ali ne mogu da uživam u njoj, zato što znam da si u duši prevrtljiva
kučka.”
»Nažalost”, nastavio je, „usmena kapitulacija nije ubedljiva, kao što bi
bila u drugim slučajevima. Zbog toga će ti ovde prisutni general kristalno
jasno predstaviti šta će se desiti ako nas još jednom izdaš.”
Soraja ustade, naporedo s Kendalom.
La Vale je zaustavi oštrim glasom: „I, direktorka, samo da znate, pre
nego što odete. Odluku morate doneti do sutradan u deset ujutro. Očekujem
da nećete kasniti. Nadam se da sam bio dovoljno jasan.”
General je izveo iz Biblioteke, niz hodnik, do podrumskih vrata.
Povikala je, čim je shvatila gde je vodi: „Ne! Ne činite to. Molim vas. Za tim
nema potrebe.”
Ukrućeni general se pretvarao da je ne čuje. Uhvatio je za ruku kad je
video da okleva na vratima. Poveo je niza stepenice, kao da ima posla s
detetom.
 Uskoro se našla u poznatoj sobi s jednosmernim ogledalom. Tajron je
klečao na kolenima, ruku iza leđa i vezanim šakama na stolu. Šake su bile na
višem položaju od ramena. To je bio izuzetno bolan i ponižavajući položaj.
Gornji deo tela mu je bio nagnut napred, a lopatice nazad.
Soraji srce zadrhta od užasa. „Dosta”, rekla je. „Shvatila sam. Prosledili
ste poruku.”
„Ni izdaleka”, reče general Kendal.
Soraja opazi dve senovite prilike u ćeliji. I Tajron postade svestan
njihovog prisustva. Pokušao je da se okrene da bi video šta mu se sprema.
Jedan od njih mu navuče kapuljaču na glavu.
Bože moj, bezglasno kriknu Soraja. Šta to onaj drugi drži u rukama?
Kendal je snažno pritisnu na jednosmerno ogledalo. „Što se tvog
prijatelja tiče, ovo je samo zagrevanje.”
Dva minuta kasnije su počeli da pune rezervoar. Soraja vrisnu.
Born zamoli vozača bombilija da prođe ispred hotela. Sve je izgledalo mirno i
obično, što znači da tela na sedamnaestom spratu još nisu otkrivena. Uskoro
će neko potražiti nestalog poslužitelja.
Upravio je pažnju na drugu stranu ulice. Pogledom je tragao za Jakovom.
Stajao je pored auta i razgovarao s kolegom. Obojica su mahali rukama da bi
pospešili cirkulaciju. Pokazao je Jakova Gali. Devojka ga je prepoznala. Born
zaustavi bombili, kad su prešli preko trga.
Obratio se Gali. „Idi do Jakova. Traži da te odveze do Univerzitetskog
trga, na Vorobjovoj gori.” Born je govorio o vrhu jedinog brda u inače
ravnom gradu, omiljenom sastajalištu ljubavnih parova i studentarije. Išli su
tamo da piju, vode ljubav i duvaju travu, uživajući u pogledu na grad. „Čekaj
me tamo. Šta god da se desi, ne izlazi iz kola. Reci taksisti da čekaš nekog.”
„Ali on nas uhodi”, reče Gala.
„Ne brini”, tešio je Born. „Biću u blizini.”
Pogled s Vorobjove gore nije bio ništa naročito. Kvario ga je ružni, veliki
stadion Lužnjiki i kremaljska koplja, koja bi teško inspirisala makar i
najromantičnije ljubavnike. Ipak, u Moskvi nije bilo romantičnijeg mesta.
Born je u svom bombi liju pratio Galu, sve do vidikovca. Laknulo mu je
kad je shvatio da joj ne preti nikakva opasnost. Jakov je očigledno imao
naređenja da prati i obaveštava centralu o onom što se dešava. NSA se
naposletku zanimala za njega, a ne za plavu dev usku.
 Born plati dogovorenu sumu, kad je stigao do vidikovca. Zaputio se
šetalištem. Laganim korakom je prišao Jakovljevom taksiju.
„Hej, šta je ovo?”, reče Jakov. Prepoznao je Borna i posegnuo za
Makarovim. Pištolj se nalazio u improvizovanom ležištu, ispod rasklimatane
upravljačke table.
Born ga dohvati za ruku. Čvrsto ga je držao. Izlovio je skriveno oružje i
nanišanio Jakova. „Kome podnosiš izveštaje?”
Jakov zapišta: „Video bih kako bi se ponašao kad bi iz noći u noć sedeo
na mom mestu, vozio po Zelenom kružnom putu, puzao u beskrajnoj koloni u
Tverskoj i obarao cenu zbog besomučne konkurencije i sve to da bi jedva
imao za hleb.”
„Ne zanima me zašto se prodaješ NSA”, reče Born. „Želim da znam
kome podnosiš izveštaje.”
Jakov podiže ruku. „Slušaj me, slušaj me. Rođen sam u Biškeku, u
Kirgistanu. Tamo nije mnogo lepo. Teško se zarađuje za život. Spakovali smo
se i krenuli za Rusiju, u srce nove federacije, gde su ulice popločane
rubljama. Prema meni su se, od samog početka, ponašali kao prema ološu.
Pljuvali su moju ženu na ulici. Tukli su moju decu, nazivajući ih strašnim
imenima. Nigde nisam mogao naći posao. „Moskva Moskovljanima”, bezbroj
puta sam čuo taj refren. Okrenuo sam se bombiliju, zato što nisam imao
drugog izbora. Ne znaš ti, gospodine, kako je težak ovaj život. Ponekad se
posle dvanaest sati za volanom vratim kući sa stotinu rubalja, a ponekad
praznih džepova. Ne možeš mi prebacivati zato što sarađujem sa
Amerikancima za pare.
„Rusija je korumpirana. Moskva je najkorumpiranija. Ovdašnje stanje se
ne da rečima opisati. U vladi vrvi od lopuža i zlikovaca. Kriminalci čerupaju
prirodna bogatstva – naftu, prirodni gas, uranijum. Svi otimaju, otimaju,
otimaju da bi imali za strane automobile, drugu dev usku svake večeri, daču u
Majami Biču. A, šta nama ostaje? Trice i kučine, ako imamo sreće da radimo
osamnaest časova dnevno.”
„Nemam ništa protiv tebe”, reče Born. „Imaš pravo da zarađuješ za
život.” Gurnuo je pregršt dolara Jakovu u ruku.
„Nikoga ja ne viđam, gospodine. Kunem se da je tako. Čujem samo glas
na mobilnom. Novac podižem u pošti…”
Born pažljivo prisloni cev makarova Jakovu na uvo. Taksista se trznu i
pogleda Amerikanca tužnim očima.
 „Molim te, molim te, gospodine, šta sam uradio?”
„Video sam te ispred Metropolje s čovekom koji je pokušao da me
ubije.”
Jakov zacvile kao zgaženi pacov. „Da te ubije? Plaćaju me da gledam i
izveštavam. Ne znam ništa o…”
Born udari taksistu. „Prestani da lažeš i reci mi ono što želiš da znam.”
„Dobro, dobro.” Jakov je drhtao od straha. „Amerikanac koji me plaća se
zove Lou. Haris Lou.”
Born ga je naterao da detaljno opiše Loua. Zatim je uzeo Jakovljev
mobilni.
„Izađi iz kola”, rekao je.
„Ali, gospodine, odgovorio sam na sva pitanja”, protestovao je Jakov.
„Uzeli ste mi sve. Šta još hoćete?”
Born se nagnu i otvori vrata. Izbacio je Jakova napolje. „Ovo je
posećeno mesto. Ovde dolazi mnogo bombilija. Sad si bogataš. Iskoristi nešto
od tog novca i plati put do kuće.”
Kliznuo je iza volana. Ubacio je menjač u prvu i pošao prema gradu.
* * *
Haris Lou je bio osoba urednog izgleda, tankih brčića, prerano osedele kose i
rumenog tena. Njegov izgled je svedočio o pripadnosti patricijskim
porodicama sa američkog severoistoka. Poslednjih jedanaest godina je radio
za NSA u Moskvi. Na taj način je odavao poštu svom ocu. Lou ga je
idealizovao. Otkad zna za sebe je nastojao da bude kao on. Nosio je američku
zastavu u srcu, baš kao i njegov otac. Bio je bek u koledžu. Prošao je
rigoroznu fizičku obuku da bi postao NSA terenski agent. Lovio je teroriste u
Avganistanu i na Rogu Afrike. Nije se plašio borbe prsa u prsa, niti je zazirao
od ubijanja. Bio je spreman da učini sve za boga i otadžbinu.
Lou je sklopio mnogo prijateljstava za jedanaest godina provedenih u
glavnom gradu Rusije. Prijateljevao je sa sinovima očevih prijatelja. Razvio
je mrežu poznanstava među aparatičicima i silovikima. Ti ljudi su živeli po
principu usluga za uslugu. Haris nije imao iluzija. Češao bi svačija leđa, ako
bi to pomoglo njegovoj zemlji, pogotovo ako oni češu njegova.
Čuo je za ubistva u hotelu Metopolja, od prijatelja u uredu državnog
tužioca, upućenog u policijska posla. Susreo se s njim u hotelu, gde je došao
među prvima.
 Leš u ostavi ga nije zanimao. Odmah je prepoznao Entonija Prausa.
Napustio je mesto zločina i izašao na stepenište sedamnaestog sprata.
Otkucao je prekomorski broj. Luter la Vale mu je trenutak kasnije odgovorio.
„Imamo problem”, reče Lou. „Praus je zauvek izbačen iz igre.”
„To je jako onespokojavajuća vest”, reče La Vale. „Imamo opasnog
operativca u Moskvi, van kontrole. Ubio je jednog od svojih. Pretpostavljam
da znaš šta ti valja činiti.”
Lou je vrlo dobro razumeo šefa. Nije bilo vremena za slanje novog
specijaliste NSA za prljave poslove. To znači da on mora eliminisati Borna.
„Ubio je Amerikanca”, nastavi La Vale. „Odlučio sam da umešam
moskovsku policiju i kancelariju državnog tužioca. Poslaću ti njegovu
fotografiju na mobilni. Rusi će dobiti istu fotografiju za sat vremena.”
Lou je razmislio. „Biće problem pratiti ga. Moskva silno zaostaje po
broju i rasporedu kamera za osmatranje.”
„Zatrebaće mu novac”, reče La Vale. „Nije mogao da prenese veću sumu
preko carine. To znači da nije ni pokušao da ga prokrijumčari. Sigurno je
otvorio račun u moskovskoj banci. Obezbedi podršku u lokalnim službama
nadzora i to brzo.”
„Smatrajte zadatak obavljenim”, odvrati Lou.
„I, Harise, gledaj da ne napraviš istu grešku kao Praus.”
Born odveze Galu do stana njene prijateljice. Bio je raskošan, čak i po
američkim standardima. Njena prijateljica Lorena je bila Amerikanka
jermenskog porekla. Tamne i oči i kosa i maslinasta put su svedočile o
egzotičnom poreklu. Zagrlila je i poljubila Galu. Srdačno je pozdravila Borna.
Pozvala ga je na čaj.
Gala reče drugarici, dok je Born obilazio prostrani stan: „Zabrinut je za
moju bezbednost.”
„Šta se dogodilo?”, pitala je Lorena. „Da li je sve u redu?”
„Ništa joj neće faliti”, reče Born. „Oluja će proći za nekoliko dana.”
Uverio se da je stan siguran. Otišao je, nakon što ih je upozorio da ne otvaraju
vrata nepoznatim ljudima.
Ivan Volkin je uputio Borna na Novoslobodsku 20. Tamo će se sastati s
Dimitrijem Maslovim. Born se blago začudio i pomislio da ima sreće kad je
bombili kog je zaustavio ispred zgrade znao adresu. Shvatio je zašto je zna,
kad ga je divlji taksista istovario ispred Novoslobodske 20. Ispostavilo se da
je na toj adresi novi noćni klub Motohrom, opsednut mladim, zabave željnim
Moskovljanima. Golemi ravni ekrani iznad centralnog bara su prikazivali
američki bejzbol, košarku, fudbal, engleski ragbi i svetsko prvenstvo u
fudbalu. Centralnim prostorom su gospodarili stolovi za ruski bilijar i
američki pul. Born se, sledeći Volkinova uputstva, zaputi ka zadnjem delu
kluba, opremljenom kao kafana s nargilama iz Hiljadu ijedne noći. Gazio je
po debelim tepisima, među šarenim jastucima i velikim, blistavim bronzanim
nargilama. U pušionici je bilo dosta sveta.
Zaustavila su ga dva razbacana radnika klupskog obezbeđenja. Rekao im
je da je došao da vidi Dimitrija Maslova. Jedan od njih pokaza muškarca
pored nargila u daljem levom uglu.
„Maslov”, reče Born kad je stigao do gomile jastuka oko niskog
bronzanog stola.
„Zovem se Jevgenij. Maslov nije ovde.” Čovek mahnu rukom. „Sedi
dole, molim te.”
Born je kratko oklevao, pre nego što je seo na jastuk nasuprot Jevgeniju.
„Gde je?”
„Zar si mislio da će biti tako jednostavno? Jedan poziv i puf? Maslov se
pojavljuje kao duh iz lampe?” Jevgenij odmahnu glavom i ponudi pisak
nargile Bornu. „Kvalitetna roba. Posluži se.”
Jevgenij slegnu ramenima, suočen s Bornovim odbijanjem. Uvukao je
dim duboko u pluća. Držao ga je u sebi neko vreme, pre nego što ga je
ispustio uz glasno šištanje. „Zašto si hteo da vidiš Maslova?”
„To je za njegove uši”, reče Born.
Jevgenij ponovo slegnu ramenima. „Kako hoćeš. Maslov nije u gradu.”
„Zašto mi je onda rečeno da ovde dođem?”
„Da bi te ocenili. Da bi videli da li si ozbiljan čovek. Da bi videli da li će
Maslov odlučiti da se vidite.”
„Maslov dopušta da drugi donose odluke umesto njega?”
„Prezaposlen je. Misli na druge stvari.”
„Sad verovatno smišlja kako da dobije rat s Azerima.”
Jevgenij ga odmeri ispod oka. „Možda bi se sledeće nedelje mogao
videti s njim.”
„Moram da ga vidim hitno”, reče Born.
 Jevgenij slegnu ramenima. „Rekao sam ti da nije u Moskvi. Možda će se
vratiti sutra ujutro.”
„Obezbedi mi sastanak.”
„Mogao bih”, reče Jevgenij, „ali će to da košta?”
„Koliko?”
„Deset hiljada.”
„Deset hiljada dolara za razgovor s Dimitrijem Maslovim?”
Jevgenij odmahnu glavom. „Američki dolari prebrzo gube vrednost.
Govorim o deset hiljada švajcarskih franaka.”
Born je hitro razmišljao. Nije imao toliko novca kod sebe, a ponajmanje
u švajcarskim francima. Posedovao je informaciju, dobijenu od Baronova, o
sefu u Moskovskoj banci. Problem je što je sef otvoren na ime Fjodora
Iljanoviča Popova, koga sad sigurno traže zbog leša pronađenog u njegovoj
sobi u hotelu Metropolja. Šta je tu je, pomisli Born. Mora da rizikuje.
„Sutra ujutro ću imati novac”, reče Born.
„U redu je.”
„Daću ga Maslovu i nikom drugom.”
Jevgenij klimnu. „Dogovoreno.” Napisao je nešto na parčetu papira.
Pokazao ga je Bornu. „Molim te da sutra u podne budeš na ovoj adresi.”
Prineo je zapaljenu šibicu papiriću. Plamen zahvati ugao hartije. Goreo je
postojanim, ujednačenim plamenom. Brzo se pretvorio u prah.
Semjon Ikupov je u improvizovanom štabu na Grindelvaldu, teško podneo
vesti o pogibiji Haruna Ilijeva. Sahranio je mnogo bližnjih, ali mu je Harun
bio kao brat. Bio mu je na izvestan način i bliži. Možda zato što nisu imali
prtljag zajedničkog odrastanja koji bi naškodio njihovom odnosu. Ikupov se
često oslanjao na Harun ove mudre savete. Bio je to veliki, tegobni udarac.
Orkestrirani haos oko njega poremeti Semjonu misli. Gomila ljudi je
sedela za kompjuterskim konzolama, povezanim sa satelitima, špijunskim
mrežama, i kamerama za nadzor sa velikog broja saobraćajnih čvorišta širom
sveta. Proučavali su prikupljene podatke, u svetlu poslednjih priprema za
veliki napad Crne legije. Svaki ekran je pregledan i analiziran. Lica svih
sumnjivaca su propuštana kroz sazvežđe softvera za identifikaciju.
Ikupovljevi operativci su gradili mozaičnu sliku u realnom vremenu, da bi
otkrili mesto planiranog napada.
 Ikupov postade svestan trojice saradnika okupljenih oko njegovog stola.
„Šta je bilo?” Brecnuo se na njih da bi prikrio bol i manjak
koncentracije.
Ismail, najstariji među njima, pročisti grlo. „Hteli smo da znamo koga
nameravate da pošaljete za Džejsonom Bornom, nakon što je Harun…”
Ućutao se.
Ikupov je razmišljao o tome. U glavi je načinio spisak mogućih
kandidata. Potom je eliminisao većinu, iz svakojakih razloga. Nakon druge i
treće trijaže je shvatio da žonglira, manje-više banalnim razlozima. Odgovor
mu se nametnuo posle Ismailovog pitanja.
Pogledao je zabrinute saradnike i rekao. „Ja ću. Ja ću poći za Bornom.”
 Dvadeset četvrto poglavlje
U botaničkoj bašti Alter vladala je teško podnošljiva vrućina. Vlaga se mogla
porediti s onom u tropskim šumama. Ogromne staklene ploče bile su
prevučene kapljicama magle, koja se lepila za njih. Mojra je skinula rukavice
i dugi zimski kaput. Upravo se iskobeljala iz debelog, pletenog džempera.
Topla odeća je bila neophodna odbrana od svežih, vlažnih, minhenskih jutara
i hladnoće koja prodire do kostiju.
Berlin joj je bio mnogo draži od Minhena. Kao prvo, bio je važan centar
pop muzike. U Berlin su, na punjenje kreativnih baterija, dolazile pop ikone
kao što su Dejvid Bouvi, Brajan Ino i Lu Rid. Tom prilikom su se upoznavali
s materijalom mlađih stvaralaca. Kao drugo, grad nije izgubio ratno i poratno
nasleđe. Berlin je ličio na gigantski, živi muzej, koji iz dana u dan menja
postavku.
Imala je i striktno profesionalni razlog zbog kog se odlučivala za Berlin.
Posećivala ga je iz sličnog razloga zbog koga ga je posećivao i Bouvi. Htela
je da pobegne od ustaljenih navika, da udahne svež vazduh drugačijeg grada
od onog na koji je navikla. Mojri bi se jako brzo smučilo svako predvidljivo,
poznato okruženje. Strahovala je da će izgubiti deo sebe kad god bi se našla
pred izazovom priključenja nekoj grupi. Njeni prijatelji su to radili bez
zazora. Uočila je da su postepeno prestali da postoje kao jedinke i da su se
stopili u masu, u „njih”. To je bio gnusan proces. Bekstvo van granica
Sjedinjenih Država joj se činilo kao najbolja odbrana od njega.
Mogla je da odabere London ili Barselonu, kao što su činile neke kolege
sa druge godine, ali se ona odlučila za Berlin, najviše zato što je ludovala za
Bouvijem i Velvet andergraundom.
Botanička bašta je izgrađena sredinom devetnaestog veka, kao izložbeni
prostor. Osamdeset godina kasnije je izgorela u požaru. Prostor je započeo
novi život kao javni park. Užasno neukusna, gromadna, predratna Neptunova
fontana je bacala senku preko staze kojom je koračala.
Predivno i živopisno bilje izloženo u zastakljenom prostoru je samo
naglašavalo činjenicu da je Minhen sumorna naseobina lišena duha i
inspiracije. Bio je to umorni grad untermenchena, biznismena sivih kao
njegove fasade i fabrika što bljuju dim u nisko, gnevno nebo. Bio je i najveće
središte muslimanskih aktivista. Ta činjenica je postala osnov za nastanak
jednog od klasičnih scenarija akcije i reakcije. Grad je, zbog primetnog
prisustva muslimana postao centar neonacističkih skinhedsa.
 Mojra pogleda na sat. Bilo je tačno devet i trideset. Eno ga Noa. Hita joj
u susret. Pribran je i delotvoran, neproziran i gotovo nepristupačan, ali nije
loš. Nije pokušavao da se nametne kao rukovodilac. Starija i zrelija Mojra mu
je ulivala poštovanje. Znala je to.
Noa je na mnogo načina podsećao na Johana, čoveka koji je regrutovao
na univerzitetu. Nije joj prilazio na samom koledžu, bio je isuviše lukav za
tako nešto. Prišao joj je preko prijateljice, računajući da će biti prijemčivija na
argumente koleginice i vršnjakinje. Imao je pravo. Na kraju se sastala s njim.
Zainteresovala se za njegovu ponudu. Ostalo je istorija. Pa, ne baš. Nikome
nije rekla za kog radi, čak ni Martinu ili Bornu. To bi bila povreda ugovora s
kompanijom.
Zastala je ispred ružičastih, cvetova orhideje, poprskanih pegama, kao
devičin nos. U Berlinu je doživela prvu strastvenu ljubavnu veza, od koje vam
se telo grči, koja iz osnove menja vaš stav prema odgovornosti i budućnosti.
Ta ljubav je gotovo uništila, najvećma zato što je pogodila snagom uragana.
Vremenom je izgubila sebe. Postala je seksualna igračka svog ljubavnika.
Njegove želje su bile i njene želje. Topila se u njegovom zagrljaju.
Johan je na kraju spasao, iako je proces razdvajanja zadovoljstva od
ličnosti bio nepojmljivo bolan. Naročito kad je njen ljubavnik umro dva
meseca nakon rastanka. Neko vreme je bila strahovito ljuta na Johana. Taj
gnev je izjedao njihovo prijateljstvo i uništavao međusobno poverenje. Nikad
neće zaboraviti tu lekciju. Iz tog razloga nije dozvolila sebi da se zaljubi u
Martina, iako je deo nje čeznuo za njim. Džejson Born je bio sasvim druga
priča. Uragan je ponovo pogodio. Ovaj put se nije istopila. Delimično i zato
što je bila zrelija i upućenija. To je u najvećoj meri imala zahvaliti tome što
Born ništa nije tražio. Nije hteo da vodi, niti da dominira. Nastupao je čisto i
otvoreno. Stigla je do druge orhideje, tamne kao noć, sa malenom žutom
svetiljkom, skrivenom u središtu. Bilo je izvesne ironije u tome što je Born,
uprkos svim problemima, bio čovek koji se kontrolisao bolje nego ijedan
drugi. Njegovo samopouzdanje je imalo afrodizijačko dejstvo. Delovao je kao
moćni protivotrov za njenu urođenu melanholiju.
Eto još jednog sloja ironije, pomislila je. Ako bi ga pitala, Born bi
sigurno rekao da je pesimista. Nju nije mogao zavarati. Znala je da prepozna
rođenog optimistu. Umeo je da pronađe izlaz, čak i iz najbeznadežnije
situacije. Samo najveći optimista može da uradi tako nešto.
Čula je tihe korake. Okrenula se i ugledala Nou, obešenih ramena, u
kaputu od tvida. Mogao je da prođe kao Nemac, iako je rođen u Izraelu. Dugo
je živeo u Berlinu. Bio je blizak sa Johanom, kao njegov štićenik. Noa je
zauzeo Johanovo mesto kad je ovaj ubijen.
„Zdravo, Mojra.” Imao je usko lice i tamnu kosu, prošaranu preranim
sedinama. Njegov dugi nos i ozbiljne usne pokazivali su da se snalazi u
neočekivanim situacijama. „Vidim da nema Borna.”
„Učinila sam sve što sam mogla da ga zaposlim u Nekstgenu.”
Noa se osmehnu: „Siguran sam da jesi.”
Mahnuo je rukom. Krenuli su u šetnju. Niko ih neće čuti, malo ljudi je
izašlo napolje u ovo tmurno jutro.
„Iz tvojih izveštaja sam zaključio da je to bio težak, gotovo bezizgledan
zadatak.”
„Nisam razočarana”, reče Mojra. „Iako je vrbovanje bilo odvratno
iskustvo.”
„Govoriš to zato što ti je drag.”
„Pa šta ako jeste?” odvrati Mojra. Iznenadila ju je žestina reakcije.
„Budi iskrena sa mnom.” Noa je pažljivo posmatrao. „Partneri su
jednodušni u stavu da tvoja osećanja ugrožavaju obavljanje zadatka.”
„Odakle ti sad pa to?”, rekla je.
„Želim da znaš da sam na tvojoj strani.” Govorio je kao psihoanalitičar
koji nastoji da smiri izuzetno nervoznog pacijenta. „Problem je u tome što je
trebalo da dođeš ovamo još pre nekoliko dana.” Prošli su pored radnika koji
se brinuo o žbunu arfičkih ljubičica. Nastavio je kad su se dovoljno udaljili od
njega. „Idi i dovedi Borna.”
„Rekla sam ti. I dalje pokušavam da ga regrutujem.”
„Ne laži lazova, Mojra.” Prekrstio je ruke na grudima. Nastavio je.
Svaka reč je imala veliku težinu. „Mnogi se veoma brinu da si pobrkala
prioritete. Poveren ti je posao od najveće važnosti. Kompanija ne može da
dozvoli da ti misli blude okolo.”
„Hoćeš da kažeš da hoće da me zamene?”
„Raspravljalo se i o toj mogućnosti”, priznao je.
„Sranje. Ovo je kasna faza projekta. Niko ga ne poznaje bolje od mene.”
„Isplivala je druga mogućnost. Povlačenje.”
Mojra je bila istinski šokirana. „Ne biste valjda?”
 Noa nije skidao pogled s nje. „Partneri su odlučili da je u ovom trenutku
bolje povući se nego doživeti neuspeh.”
U Mojri uzavre krv. „Ne mogu se povući, Noa. Neću doživeti neuspeh.”
„Bojim se da o tom više nema zbora”, rekao je. „Odluka je doneta.
Nekstgen je u sedam ujutro dobio naše zvanično obaveštenje o povlačenju s
projekta.”
Uručio joj je paket. „Ovo je tvoj novi zadatak. Ovog popodneva polaziš
za Damask.”
Arkadin i Devra su u praskozorje stigli do mosta na Bosforu i prešli u
Istanbul. Na sebi su imali dosta odeće, pošto su silazili sa snežnih planina,
kičme Turske. Jutro je bilo izuzetno prozračno i blago. Luksuzne jahte i
tankeri su plovili Bosforom ka raznolikim odredištima. Spustili su prozore.
Zapljusnuo ih je svež, vlažni vazduh, s primesama soli i minerala, tako različit
od suvog, zimskog vazduha na snežnim visoravnima.
Tokom noći su se zaustavljali na svakoj benzinskoj pumpi, prenoćištu ili
prodavnici. Većina je bila zatvorena. Nadali su se da će pronaći Hajnriha,
sledeću kariku u Pjotrovom lancu.
Sela je na suvozačko sedište, kad je došlo vreme za odmor. Naslonila je
glavu na vrata i pala u dubok san. Sanjala je. Bila je kit. Plivala je u ledenoj
crnoj vodi. Sunce nije dopiralo do ovih dubina. Beskrajni ambis je zjapio
ispod nje. Ispred nje je bila velika sen. Nije znala zašto, ali je morala da je
sledi, da je stigne i prepozna. Da li je to prijatelj ili neprijatelj? Ponekad bi
ispustila snažan zvuk u tamu. Nije bilo odgovora. U okolini nije bilo kitova.
Šta je gonila, za čim je tragala? Niko joj neće pomoći. Uplašila se. Strah je
bivao sve jači…
Prilepio se uz nju kad se trgla iz sna, u kolima pored Arkadina. Sivkasto
svetlo, predznak zore se prikradalo preko krajolika. Pod njim je svaki oblik
delovao nepoznato i blago preteće.
Dvadeset pet minuta kasnije su se našli u užurbanom, bučnom srcu
Istanbula.
„Hajnrih voli da ubija vreme pre leta na Kiliosu, plaži u severnim
predgrađima”, reče Devra. „Znaš li put do tamo?”
Arkadin klimnu. „Poznat mi je taj deo grada.”
Provlačili su se kroz Sultanahmet, srce starog Istanbula. Prevezli su se
preko mosta Galata, iznad Zlatnog roga i zašli u Karakoj, na severu. U stara
vremena, Istanbul se zvao Konstantinopolj. Bio je sedište Vizantije. Karakoj
je nekad bio dom moćne đenovljanske trgovačke kolonije Galata. Devra na
središtu mosta pogleda zapadno, ka Evropi i istočno preko Bosfora ka
Iskidaru i Aziji.
Ušli su u Karakoj, među đenovljanske zidine iznad kojih se dizala
kamena kula Galata s konusnim vrhom. Kula je bila jedan od spomenika koji
su, poput Topkapi palate i Plave džamije dominirali siluetom savremenog
grada.
Kilios je bio na obali crnog mora, trideset pet kilometra severno od
Istanbula. Leti je bio popularno odmaralište, puno posetilaca. Plivali su,
obedovali u restoranima pored plaže, kupovali naočare za sunce i slamnate
šešire, sunčali su se ili samo dremali. Zimi je delovao tužno i napušteno, kao
bogata stara udovica koja tone u senilnost. Sunčano jutro i plavetno nebo bez
oblačka je izmamilo nekoliko ljudi na plažu. Bilo je tu mladih parova, majki s
decom koja su trčala ka vodi i jurcala nazad s kricima užasnutog ushićenja,
pred nadolazećim talasima. Starac je sedeo na stolici na rasklapanje. Pušio je
cigaretu, zavijenu artritičnim prstima. Proizvodio je dim koji je štipao za oči,
kao da dolazi iz štavionice kože.
Arkadin je parkirao automobil i izašao. Protezao se, posle duge vožnje.
„Prepoznaće me čim me vidi”, reče Devra. Detaljno mu je opisala
Hajnriha. Trenutak pre nego što je Arkadin krenuo na plažu, dodala je: „Voli
da umoči noge u vodu. Kaže da ga to prizemljuje.”
Na plaži je bilo dovoljno toplo, da neki ljudi skinu jakne. Jedan
sredovečni muškarac se obnažio do pojasa. Sedeo je podignutih kolena.
Obgrlio ih je rukama i zurio u sunce kao suncokret. Deca su kopala pesak
žutim, plastičnim lopaticama. Punila su ružičaste kofice. Zaljubljeni par se
grlio na obali. Strastveno su se ljubili.
Arkadin nastavi dalje. Primetio je čoveka u vodi, iza zaljubljenog para.
Podvio je pantalone, izuo cipele i gurnuo čarape u njih. Ostavio ih je na
suvom pesku. Zurio je u vodu, poprskanu tankerima, majušnim poput lego
kockice. Brodovi su lenjo promicali plavim horizontom.
Devrin opis nije bio samo iscrpan, već i precizan. Čovek u talasima je
bio Hajnrih.
Moskovska banka se nalazila u ogromnoj, raskošnoj zgradi koja bi u bilo kom
gradu važila za palatu. U Moskvi nije privlačila nikakvu pažnju. Izgrađena je
na uglu prometne raskrsnice, na strelomet od Crvenog trga. Ulicama i
trotoarima se nije moglo proći od Moskovljana i turista.
 Uskoro će devet. Born je dvadesetak minuta šetao okolo. Vrebao je
znake prismotre. Nije ih pronašao, ali to ne znači da niko ne pazi na banku.
Video je nekoliko policijskih automobila. Patrolirali su snegom pokrivenim
ulicama. Učinilo mu se da su prisutniji no što je uobičajeno.
Hodao je ulicama u blizini banke i ugledao još jedna policijska kola, s
upaljenim svetlima. Sklonio se u dovratak radnje i posmatrao vozilo.
Zaustavilo se iza parkiranog automobila. Dva policajca izađoše i priđoše
parkiranom autu.
Born je uvrebao priliku i požurio zakrčenim trotoarom. Ljudi su bili
natrontani i ušuškani, kao bebe. Dah im je izlazio iz usta i noseva u
oblačićima, dok su žurili skupljenih ramena i iskrivljenih leđa. Born se
nagnuo i pogledao kroz prozor policijskog vozila. Video je sopstveno lice s
plakata podeljenog svakom moskovskom policajcu. Propratni tekst je
poručivao da ga traže zbog ubistva službenika američke vlade.
Born požuri u suprotnom pravcu. Nestao je iza ugla pre nego što su se
policajci vratili u automobil.
Pozvao je Galu, parkiranu u Jakovljevom izlupanom zilu. Čekala je
dogovoreni znak, tri bloka odatle. Umešala se u saobraćaj, posle njegovog
poziva. Skrenula je desno, jednom, pa drugi put. Pretpostavili su da će
saobraćaj u to doba biti spor, zbog jutarnje gužve.
Proverila je sat i videla da ima još devedeset sekundi. Prilazila je
raskrsnici pored banke. Pogledom je vrebala pogodnu metu. Ugledala je
sjajnu zil limuzinu, bez trunke snega na haubi i krovu. Polako se kretala ka
raskrsnici, pod pravim uglom, u odnosu na uglancani zil.
Pravovremeno je dodala gas. Proverili su gume bombilija, pre nego što
su se vratili do Lorene. Bile su ćelave i opasno izlizane. Gala iz sve snage
pritisnu kočnicu. Zil je vrisnuo. Kočnice su blokirale, a stare gume proklizale
po ledenoj ulici. Hladnjakom je lupila u branik sjajne limuzine.
Saobraćaj se zaustavio uz škripu guma. Trube su zavijale, a pešaci
zastajali, privučeni spektaklom. Tri policijska automobila su za trideset
sekundi stigla na lice mesta.
Born iskoristi saobraćajni haos da klizne kroz obrtna vrata, u raskošno
predvorje Moskovske banke. Grabio je mramornim podom. Prošao je ispod tri
ogromna pozlaćena svećnjaka. Visili su sa visoke tavanice. Gigantsko
predvorje je činilo ljude sićušnima. Iskustvo je podsećalo na poklonjenje
preminulom rođaku u mramornoj grobnici.
 Na dve trećine velike prostorije je bio niski šalter, iza kog su sedeli
mastiljari, pognutih glava, nad svojim poslom. Born je pogledom ispitao sve
osobe u sali. Nije primetio tragove sumnjivog ponašanja. Izvadio je Popovljev
pasoš i napisao broj sefa.
Službenica ga odmeri od glave do pete. Uze njegov pasoš i parče papira
s brojem. Zaključala je fioku i zamolila Borna da pričeka. Prišla je
nadzornicima i menadžerima. Sedeli su za jednoobraznim drvenim stolovima,
u pravilnim redovima. Pokazala je Bornovu dokumentaciju. Menadžer je
uporedio broj s onim na glavnoj listi sefova. Proverio je njegov pasoš.
Oklevao je. Uhvatio se telefona. Odustao je, kad je primetio da Born zuri u
njega. Rekao je nešto službenici. Ustao je i prišao Bornu.
„Gospodine Popove.” Vratio mu je pasoš. „Vasilij Legev, vama na
usluzi.” Nauljeni Moskovljanin je neprestano trljao dlanove, kao da među
njima čuva nešto što ne želi da pokaže. Osmeh mu je bio originalan kao
novčanica od tri dolara.
Otvorio je vratanca i uveo Borna u ograđeni prostor. „Biće mi
zadovoljstvo da vas otpratim do trezora.”
Poveo je Borna u zadnji deo dvorane. Otvorio je neupadljiva vrata i
krenuo hodnikom po debelom tepihu. Koračali su između četvrtastih stubova.
Na zidovima su visile loše reprodukcije čuvenih pejzaža. Born je osluškivao
prigušenu zvonjavu telefona i kucanje kompjuterskih operatera koji su unosili
informacije ili pisali pisma. Trezor je bio ispred njih. Masivna vrata bila su
širom otvorena. Mermerne stepenice su vodile nagore, levo od trezora.
Vasilij Legev povede Borna kroz okrugli otvor. Ušli su u trezor. Šarke su
bili duže od pola metra i deblje od Bornovih bicepsa. Našli su se u
pravougaonoj sobi punoj metalnih boksova. Video se samo prednji deo
metalnih kutija.
Prišli su onoj s Bornovim brojem. Imala je dve brave i dve ključaonice.
Vasilij Legev gurnu ključ u levu bravu, a Born u desnu. Istovremeno su
okrenuli ključeve i oslobodili metalnu kutiju iz ležišta. Vasilij Legev donese
kutiju do jedne od nekoliko sobica za pregled. Spustio je na policu, klimnuo
Bornu i izašao. Navukao je zastor za sobom.
Born nije hteo da sedne. Otvorio je kutiju i pronašao veliku sumu novca
u američkim dolarima, evrima, švajcarskim francima i nekoliko drugih valuta.
Gurnuo je deset hiljada franaka u džep, uz nešto dolara i evra, pre nego što je
zaključao kutiju i pomerio zavesu. Vratio se u pravougaonu sobu.
Vasilij Legev nije bio tu. Dva policajca u civilu su stajali između Borna i
masivnih vrata. Jedan ga je nišanio makarovom.
Drugi zlovoljno prozbori: „Pođite s nama, gospadin Popov.”
* * *
Arkadin se šetao plažom s rukama u džepovima. Prošao je pored srećnog psa,
kog je vlasnik pustio s uzice. Devojka skloni crvenu kosu s lica. Osmehnula
mu se u prolazu.
Arkadin skide cipele i čarape, kad se približio Hajnrihu. Stigao je do
vode. Pesak je ispod nje izgledao tamno i čvrsto. Približavao se kuriru,
zaobilaznom putanjom da ga Nemac ne bi čuo.
Hajnrih oseti nečije prisustvo. Okrenuo se i zaklonio oči od sunca.
Klimnuo je nepoznatom, pre nego što se okrenuo ka moreuzu.
Arkadin mu priđe bliže. Glumio je nespretnost, saplićući se preko talasa.
„Nisam očekivao da će na plaži biti još ljubitelja zimskih talasa.”
Hajnrih se pravio da ga ne čuje. Nastavio je da zamišljeno zuri u
horizont.
„Pitam se šta je tako prijatno u vodi koja vam zasipa noge i povlači se.”
Hajnrih ga, ponovo pogleda. „Oprostite mi, nije mi do društva. Došao
sam na plažu da bih meditirao.”
„Meditiraj o ovom”, reče Arkadin. Ubo ga je nožem u slabinu.
Hajnrih razrogači oči. Posrnuo je, ali ga je Arkadin prihvatio. Sedeli su u
vodi, kao stari prijatelji koji uživaju u prirodi.
Hajnrih je dahtao kao riba izvađena iz vode.
„Šta… šta?”
Arkadin ga obgrli jednom rukom, dok ga je drugom prepipavao ispod
jakne. Hajnrih je, baš kao što je mislio, nosio paket sa sobom. Nije hteo da se,
ma i za trenutak odvaja od njega. Konačno se dočepao dokumenta u
kartonskoj kutiji u obliku valjka. Držao je sudbinske komade hartije.
„Mnogo ljudi je poginulo zbog njih”, reče Arkadin.
„Još mnogo će ih umreti, dok sve ne bude gotovo”, procedi Nemac. „Ko
si ti?”
„Tvoja smrt”, reče Arkadin. Ponovo ga je ubo. Ovaj put je okrenuo nož
između Hajnrihovih rebara.
 „Ah, ah, ah”, prošapta Nemac, dok su mu se pluća punila krvlju. Dahtao
je plitko i isprekidano. Ubrzo je sasvim prestao da diše.
Arkadin ga je prijateljski grlio. Oslonio je beživotno telo na sebe. Talasi
su ih neumorno zapljuskivali.
Posmatrao je horizont, zajedno s Hajnrihom. Bio je siguran da iza
granične linije nema ničeg izuzev crnog, bezdanog i nespoznatljivog ambisa.
* * *
Born je išao u pratnji dva policajca u civilu. Kad su izašli iz trezora u hodnik,
on udari pandura ivicom dlana po zglobu. Makarov pade i kliznu po podu.
Okrenuo se i šutnuo policajca, koji udari o ivicu četvrtastog stuba. Born
zgrabi njegovog kolegu za ruku. Udario ga je laktom u grudni koš, a zatim i u
zadnji deo vrata. Oborio ga je i pohitao niz hodnik. Neko mu je trčao u susret
iz pravca banke. Odgovarao je Jakovljevom opisu Harisa Loua.
Born se okrenu i polete uz mermerne stepenice. Preskakao je po tri
odjednom. Stigao je do odmorišta na drugom spratu. Zapamtio je planove
banke, dobijene od Baronovljevog prijatelja. Isplanirao je bekstvo, zato što
nije verovao da će ući i izaći iz banke neprimećen. Bilo mu je jasno da je
Vasilij Legev prepoznao gospadina Popova i podigao uzbunu kad je ušao u
sobicu za pregled sefova. Naleteo je na čuvara banke. Zgrabio ga je za prednji
deo uniforme. Podigao ga je i bacio na agenta NSA na stepenicama.
Pojurio je niz hodnik do vrata za protivpožarne stepenice. Banka je, kao i
mnoge stare zgrade, imala spiralno stepenište u središnjem prostoru.
Born pođe uza stepenice. Prešao je treći i četvrti sprat. Čuo je udarac po
vratima stepeništa i bat užurbanih koraka iza sebe. Čuvar banke je udario u
agenta. Usporio ga je, ali ga nije zaustavio.
Agent je zapucao za njim, na pola puta između petog i poslednjeg sprata.
Čuo je rikošet. Potrčao je još brže. Još jedno tane prozuja kraj njega. Konačno
je stigao do vrata koja vode na krov. Otvorio ih je i zalupio za sobom.
Haris Lou je besneo u sebi. Born je na slobodi, uprkos brojnom ljudstvu. Tako
ti je to, pomislio je, grabeći uza stepenice, kad prepustiš posao Rusima. Dobri
su kad je potrebna gola sila. Ali su beskorisni za obavljanje zahtevnijih
obaveštajnih zadataka. Šta su učinila ova dva policajca u civilu. Nisu sačekali
Loua, kako im je naređeno. Sami su ušli u trezor za Bornom. Sad on mora da
čisti za njima.
Prišao je vratima koja vode na krov. Okrenuo je kvaku i udario po njima
nogom. Ugledao je ravni, katranom pokriveni krov i nisko, zimsko nebo.
Izašao je na krov u polučučećem položaju, s valterom na gotovs. Vrata su se
iznenada ustremila na njega. Udarila su ga i odbacila na malo odmorište.
Born otvori vrata i jurnu za agentom. Udario je Loua tri puta. Pogodio ga je u
stomak i u desni zglob. Primorao ga je da ispusti pištolj. Valter polete niza
stepenice. Zaustavio se na prvom stepeniku iznad četvrtog sprata.
Razgnevljeni Lou dvaput udari Borna pesnicama u bubreg. Ovaj pade na
kolena. Agent ga je šutnuo u leđa i uhvatio za ruke. Zgrabio je Borna za gušu
i stegnuo svom snagom.
Born se upinjao da oslobodi ruke. Ostao je bez oslonca. Pokušavao je da
povrati dah, ali ga je Lou čvrsto držao. Presekao mu je dotok kiseonika.
Odustao je od pokušaja da oslobodi ruke. Izvio se unazad i oslobodio noge.
Podigao je noge do nivoa glave. Skupio je listove i uhvatio napadača između
njih. Lou je pokušao da ga otrese. Divlje se trzao i uvijao ramenima, ali Born
nije popuštao. Stiskao ga je sve jače. Uložio je strahovit napor i savio noge
ulevo. Lou udari glavom u zid i oslobodi Bornove ruke. Raširio je noge i
udario Loua po ušima.
Agent kriknu od bola. Zateturao se niza stepenice. Born je klečao na
kolenima. Video je da Lou poseže za valterom. Ustao je. Bacio se preko
prostora između stepenica, baš kad je agent dohvatio pištolj. Sleteo je na
Loua, koji ga je zakačio kratkom ali debelom cevi po licu. Born se povuče.
Agent ga je gurao preko ograde. Tvrdi betonski pod je čekao na dnu četiri
sprata dubokog ambisa. Borili su se. Lou je polako, ali sigurno spuštao cev
valtera ka Bornovom licu. Ovaj je gurao agentovu glavu uvis.
Lou se oslobodio Bornovog stiska. Zamahnuo je, s namerom da ga
onesvesti teškim pištoljem. Born se spustio na kolena. Iskoristio je agentov
pokret da gurne ruku u njegovo međunožje i da ga podigne. Lou je pokušao
da ga udari valterom. Nije uspeo. Zamahnuo je da bi ga udario debelom cevi.
Born ga je poslednjim atomom snage podigao preko ograde. Bacio ga je
u prostor između stepeništa. Padao je, vrteći se, dok nije udario o beton.
Born se vratio na krov. Jurio je ravnom površinom osluškujući poznati
zvuk automobilskih sirena. Obrisao je krv s obraza nadlanicom. Stigao je do
drugog kraja krova. Popeo se preko ivice i skočio preko međuprostora do
sledeće zgrade. Ponovio je to još dva puta, pre nego što je procenio da može
da izađe na ulicu.
 Dvadeset peto poglavlje
Soraji ni odrastanje s tetkom naklonjenom napadima panike nije pomoglo da
shvati taj osećaj. Tetka je govorila da tom prilikom ima osećaj da joj je neko
navukao plastičnu kesu za hemijsko čišćenje na glavu. Mislila je da će se
ugušiti. Soraja je gledala kako se tetka grči u stolici ili na krevetu. Pitala se
kako može osećati tako nešto, kad u kući nije bilo nijedne kese za hemijsko
čišćenje. Kako je neko mogao da se guši, iako nema ništa na licu?
Sad je znala.
Izvezla se iz dvorišta sigurne kuće NSA bez Tajrona. Visoka, ojačana
metalna kapija se zatvorila za njom. Ruke su joj drhtale na volanu. Srce joj je
bolno igralo u grudima. Znoj joj se skupio na gornjoj usni, ispod pazuha i na
zadnjem delu vrata. Najgore od svega je bilo što nikako nije mogla da dođe
do daha. Misli su joj jurcale kao pacov u kavezu. Zevala je, usisavajući velike
količine vazduha, kao da je neko guši. Konačno se i stomak pobunio.
Zaustavila se pokraj puta, što je brže mogla. Izašla je i pala na sve četiri.
Povratila je zaslađeni, mlekom obogaćeni cejlonski čaj.
Džejson, Tajron i Veronika Hart su u strašnoj opasnosti, zahvaljujući
njenim nepromišljenim odlukama. Zacvilela je od muke. Jedno je biti šef
postaje u Odesi. Direktorski položaj je nešto sasvim drugo. Možda je zagrizla
više no što može da proguta, možda nema čelične živce, neophodne za
donošenje teških odluka. Kud se delo njeno nepokolebljivo samopouzdanje?
Ostalo je u sobi za ispitivanje NSA s Tajronom.
Dovukla se do Aleksandrije i parkirala. Sedela je u kolima, presamićena
u struku. Čelom se oslanjala na volan. Pokušavala je da razmišlja, mozgom
koji se nalazio sred betonskog bloka. Gorko je zaplakala.
Mora da pozove Derona. Okamenila se, zamišljajući njegovu reakciju,
kad mu kaže da je dozvolila da NSA uhvati i muči njegovog štićenika.
Uprskala je do daske. Nije videla izlaz iz ove situacije. La Vale je stavio pred
nemoguć izbor – Veronika Hart ili Tajron.
Posle izvesnog vremena se malo smirila i izašla iz automobila. Hodala je
kao mesečar kroz gomilu ljudi nesvesnih njene agonije. Nije lepo od sveta što
nastavlja svojim putem, nezainteresovan i neosetljiv.
Ušla je u malenu čajdžinicu. Opazila je kutiju cigareta dok je preturala
po torbi tragajući za mobilnim. Cigareta bi joj pomogla da se smiri. Izgledaće
još jadnije, ako izađe na studenu ulicu s upaljenom cigaretom. Odlučila je da
zapali na putu ka automobilu. Spustila je mobilni na sto. Posmatrala ga je kao
da je živ. Naručila je i popila čaj od kamilice. Dovoljno se smirila da podigne
telefon. Otkucala je Deronov broj. Jezik joj se zalepio za nepce kad je čula
njegov glas.
Nekako je uspela da prozbori svoje ime. Zatražila je da razgovara s Kiki,
pre nego što je pitao kako je misija prošla. Nije znala otkud joj ta pomisao.
Samo dvaput je videla Deronovu devojku. Kiki je bila žensko. Soraja je
instinktivno, na najdubljem, plemenskom nivou shvatila da će se lakše
poveriti njoj nego Deronu.
Kiki se javila. Soraja je pitala da li može da svrati do male čajdžinice u
Aleksandriji. Kad je Deronova devojka pitala kada, Soraja reče: „Sada.
Molim te.”
„Kao prvo, moraš da prestaneš da osuđuješ sebe”, reče Kiki nakon što je
Soraja ispričala bolnu pripovest o događajima u sigurnoj kući NSA. „Griža
savesti te paralizuje. Veruj mi, trebaće ti svaka moždana ćelija, ako nameravaš
da izbaviš Tajrona iz te rupe.”
Soraja podiže pogled s bledunjavog čaja.
Kiki klimnu, uz osmeh. Ličila je na kraljicu, u tamnoj haljini, podignute
kose, sa zlatnim, unikatnim minđušama. Izgledala je lepše i egzotičnije nego
ikad. Bila je bar za petnaest centimetara viša od svakog u čajdžinici.
„Znam da moram da obavestim Derona”, reče Soraja. „Samo ne znam
kakva će biti njegova reakcija.
„Biće mnogo bolja nego što očekuješ”, reče Kiki. „Tajron je, naposletku,
odrastao čovek. Zna da proceni rizik. Sam je izabrao da pođe s tobom. Mogao
je da kaže ne.”
Soraja odmahnu glavom. „U tome je stvar. Mislim da nije mogao da me
odbije.” Promešala je čaj da bi odložila neprijatnu ispovest. Podigla je glavu i
oblizala usne. „Vidiš, Tajron se zagrejao za mene.”
„Vidi, boga ti!”
Soraja se iznenadila. „Znala si?”
„To je znao svako ko ga je poznavao, srce. Dovoljno je bilo pogledati ga,
kad god ste zajedno.”
Soraja žestoko pocrvene. „Mislim da bi učinio sve što bi od njega
zatražila, čak i ako ne bi to hteo.”
„Ali, dobro znaš da je hteo da pođe.”
 To je istina, pomisli Soraja. Uzbudio se. Bio je nervozan, ali uzbuđen.
Pratila ga je, još otkad ga je Deron uzeo pod svoje okrilje. Napustio je ulicu.
Falsifikator je osetio da je dečko prepametan za to okruženje. Nije imao
sklonosti prema pokroviteljevom zanatu, niti se interesovao za njega. Tada je
ona naišla. Rekao joj je da u njoj vidi kartu za izlaz iz geta.
Još je osećala čvor u grudima i mučninu u stomaku. Nikako da izbaci iz
glave sliku Tajrona na kolenima, pod kapuljačom, s rukama zavrnutim na leđa
i svezanim šakama na stolu.
„Najedanput si prebledela”, reče Kiki. „Kako si?”
Soraja klimnu. Htela je da kaže šta je videla, ali nije mogla. Uplašila se
da će je pripovedanje podsetiti na zastrašujuću stvarnost i da će to izazvati
novi talas panike.
„Moramo da pođemo.”
Soraji zadrhta srce. „Nemamo vremena za gubljenje”, rekla je.
Po izlasku iz čajdžinice je izvadila kutiju cigareta iz tašne. Bacila je u
kantu. Neće joj biti potrebne.
Gala je pokupila Borna u Jakovljevom bombiliju, po dogovoru. Vratili su se
do Loreninog stana. Bilo je tek deset ujutro. Imao je još dva sata do sastanka s
Maslovom. Istuširaće se, obrijati i malo odmoriti.
Lorena ga je ljubazno snabdela svim potrepštinama. Dala je Bornu
komplet peškira i brijač. Rekla mu je da će mu oprati i osušiti odeću. Born se
skinuo u kupatilu i odškrinuo vrata da bi dodao prljav veš Loreni.
„Staviću ga na pranje, pa ćemo ja i Gala da se prošetamo i nabavimo
nešto za jelo. Imaš li neku želju?”
Born se zahvalio. „Ješću šta god da donesete.”
Zatvorio je vrata i pustio tuš do daske. Otvorio je ormarić s lekovima i
izvadio alkohol, gazu, hanzaplast i antibiotsku pomadu. Prišao je klozetskoj
šolji, spustio poklopac i očistio povređenu petu. Bila je crvena i bolna, pošto
je tog dana svašta preživela. Iscedio je pomadu na gazu. Stavio je preko rane i
pritisnuo.
Uzeo je mobilni s lavaboa, gde ga je ostavio kad se svukao. Otkucao je
broj Borisa Karpova.
„Da li će ti smetati ako izađeš bez mene?”, reče Gala, kad je Lorene uzela
krzneni kaput iz plakara u predsoblju. „Najedanput mi nije dobro.”
 Lorene se zabrinula. „Šta ti je?”
„Ne znam.” Gala se opruži po udobnom belom, kožnom kauču. „Malo
mi se vrti u glavi.”
Lorena je uhvati za potiljak. „Nagni se. Stavi glavu među noge.”
Gala je poslušala. Lorena priđe ormariću i uze bocu votke. Nasula je
nešto bistre tečnosti u čašu. „Evo, popij malo. To će ti pomoći.”
Gala nesigurno diže glavu. Uzela je votku. Sasula je u grlo tako brzo da
se gotovo zadavila. Vatra joj zaplamsa u stomaku i toplina poče da se širi po
telu.
„Kako ti je sad?”, pitala je Lorena.
„Bolje.”
„Dobro. Idem da kupim toplog boršča. Moraš da nešto pojedeš.” Obukla
je kaput. „Zašto ne legneš?”
Gala posluša prijateljicu. Ustala je čim je Lorena izašla. Kauč je bio
neudoban. Krenula je niz hodnik, pazeći da ne izgubi ravnotežu. Ništa bez
pravog kreveta.
Prolazila je pored kupatila, kad je čula zvuk razgovora. Pomislila je da
Born govori sam sa sobom, pošto je unutra bio sam. Radoznalost je natera da
prisloni uvo na vrata kupatila. Čula je zvuk tuša, ali i Bornov glas. Sigurno
razgovara mobilnim.
Čula je kako govori: „Šta je učinio Medvedev?” Raspravljao je o politici
s nepoznatim sagovornikom. Htede da nastavi dalje, kad je čula kako Born
govori: „Nisam imao sreće s Tarkanijanom… Ne, ne, ubio sam ga… morao
sam, nisam imao izbora.”
Gala odskoči od vrata, kao da je opečena usijanim gvožđem. Neko
vreme je zurila u zatvorena vrata kupatila. Ustuknula je od njih. Born je ubio
Mišu! Dragi bože, pomislila je. Kako je mogao? Pomislila je na Arkadina,
Mišinog najboljeg prijatelja. Dragi bože.
 Dvadeset šesto poglavlje
Dimitrij Maslov je imao oči zvečarke, ramena rvača i ruke zidara. Primio je
Borna u skladištu koje je moglo poslužiti i kao avionski hangar, odeven kao
bankar. Nosio je trodelno odelo iz Savil Roua, s tankim belim prugama,
košulju od egipatskog pamuka i konzervativnu kravatu. Moćne noge su se
završavale nesrazmerno sitnim stopalima. Činilo se da su nakalemljena s
nekog drugog, manjeg tela.
„Ne gubi vreme predstavljajući se”, rekao je i uzeo deset hiljada
švajcarskih franaka, „pretpostavljam da ćeš reći lažno ime.”
Skladište je bilo jedno od mnogih, u smogom prekrivenoj industrijskoj
oblasti u predgrađu Moskve i stoga neprepoznatljivo. Prednji deo je, kao i kod
ostalih bio pun kutija i sanduka, poslaganih na drvenim paletama. Sezali su
gotovo do tavanice. Viljuškar je bio parkiran u uglu. Pored njega je bila
oglasna tabla pokrivena debelim slojem reklama, obaveštenja, računa i oglasa.
Na kraju metalnih greda su gorele snažne svetiljke, kao minijaturna sunca.
Borna su prvo stručno ispipali, u potrazi za oružjem i prislušnim
uređajima. Zatim su ga proveli kroz vrata u klozet s belim pločicama.
Zaudarao je na mokraću i znoj. Voda je lenjo tekla odvodnim kanalom, čisteći
pregrade. Doveli su ga do poslednje kabine. Unutra su bila vrata, umesto
toaleta. Pratila su ga dva krupna Rusa. Proveli su ga pored niza kancelarija.
Jedna je počivala na čeličnoj platformi pričvršćenoj za suprotni zid. Popeli su
se uza stepenice do vrata. Pratnja ga je tu napustila. Verovatno su ostali na
straži.
Maslov je sedeo za izrezbarenim stolom, okružen dvojicom ljudi, sličnih
onima napolju. U uglu je sedeo čovek s ožiljkom ispod oka. Bio bi neupadljiv
da nije nosio drečavu havajsku košulju. Born je znao da mu je neko za
leđima. Stajao je ispred otvorenih vrata.
„Želeo si da me vidiš.” Maslovljeve oči zvečarke su se sjajile žutom
bojom pod napadnim svetlom. Ispružio je levu ruku dlanom nagore, kao da
gura prljavštinu od sebe. „Da znaš, neko je žarko želeo da te vidi.”
Osoba iza Borna se bacila napred. Amerikanac se okrenuo u polučučnju.
Ugledao je čoveka koji ga je napao u Tarkanijanovom stanu. Napao ga je
nožem. Bilo je prekasno da se izmakne. Koraknuo je u stranu i dohvatio
napadača za desni zglob, levicom. Iskoristio je inerciju da ga povuče napred,
pravo na podignuti lakat.
Pao je. Born mu stade na zglob dok nije pustio nož. Amerikanac podiže
oružje. Dva telohranitelja u isti mah povadiše glokove i nanišaniše na njega.
Born se pretvarao da ih ne primećuje. Držao je nož za oštricu. Pružio ga je
Maslovu, preko stola.
Maslov je zurio u čoveka s havajskom košuljom. Ovaj ustade i uze nož s
Bornovog dlana.
„Ja sam Dimitrij Maslov”, rekao je Bornu.
Krupni čovek u bankarskom odelu ustade. Sa uvažavanjem klimnu
Maslovu, koji mu predade nož i sede za sto.
„Izvedi Jevseja napolje. Kupi mu novi nos”, reče Maslov nikom
ponaosob.
Krupni čovek u bankarskom odelu podiže omamljenog Jevseja. Odvukao
ga je iz kancelarije.
„Zatvori vrata”, reče Maslov, opet nikom ponaosob.
Jedan od krupnih telohranitelja priđe vratima. Zatvorio ih je i stao ispred
njih. Izvadio je i zapalio cigaretu.
„Sedi”, reče Maslov. Otvorio je fioku i izvadio mauzer. Stavio ga je na
sto, nadohvat ruke. Tek tada je ponovo pogledao Borna u oči. „Moj dragi
prijatelj Vanja rekao mi je da radiš za Borisa Karpova i da tvrdiš da poseduješ
informacije upotrebljive protiv određenih organizacija koje pokušavaju da
zauzmu deo moje teritorije.” Kuckao je prstima po mauzeru. „Bio bih
neoprostivo naivan ako bih poverovao da ćeš mi besplatno ustupiti te
informacije. Šta hoćeš?”
„Hoću da znam kakve veze imaš sa Crnom legijom?”
„Ja? Nikakve.”
„Čuo si za njih.”
„Naravno da sam čuo.” Maslov se namršti. „Kuda ovo vodi?”
„Postavio si svog čoveka Jevseja u stan Mihaila Tarkanijana, pripadnika
Crne legije.”
Maslov podiže ruku. „Otkud ti to?”
„Radio je protiv nekih ljudi – mojih prijatelja.”
Maslov slegnu ramenima. „Možda si u pravu – ne znam ništa o tome.
Jedno ti mogu reći, Tarkanijan nije bio član Crne legije.”
„Šta je Jevsej tamo tražio?”
 „Dotakli smo suštinu problema.” Maslov je trljao palac o kažiprst i
srednji prst. To je bio univerzalno razumljiv gest. „Pokaži mi quid pro quo da
citiram Džerija Makgvajera.” Razvukao je usne u osmeh, ali mu je pogled
ostao dalek i hladan. „Da budem iskren, sumnjam da tu ima nekih para. Hoću
da kažem, zašto bi Federalna agencija za borbu protiv narkotika želela da mi
pomogne? To je jebena besmislica.”
Born konačno povuče stolicu i sede. U mislima se vratio dugom
razgovoru s Borisom u Loreninom stanu. Karpov mu je tom prilikom objasnio
moskovsku političku klimu.
„Događaji nemaju nikakve veze s narkoticima, ali imaju i te kakve veze s
politikom. Federalna agencija za borbu protiv narkotika je pod kontrolom
Čerkasova. On je usred rata silovika. Taj sukob se odvija paralelno sa
sukobom gruperovki”, reče Born. „Čini se da je predsednik već izabrao
naslednika.”
„Onu pijanduru Mogiloviča.” Maslov klimnu. „Da, pa šta?”
„Čerkasov ga ne voli, eto šta. Mogilovič je nekad davno sarađivao s
predsednikom u sanktpeterburgškoj gradskoj upravi. Predsednik mu je
poverio dužnost šefa pravnog odeljenja VM Kaše i papira. Mogilovič se brzo
izborio za dominantni položaj VM-a u Rusiji. Postala je najveća i
najisplativija kompanija u industriji drvene kaše i drveta. Jedna od najvećih
američkih kompanija iz te branše će kupiti pedeset procenata VM-a, za
nekoliko stotina miliona dolara.”
Maslov je, za vreme Bornovog govora dohvatio nožić za papir. Pažljivo
je čistio prljavštinu ispod manikiranih noktiju. Zamalo što nije zevnuo. „Sve
to mogu saznati i redovni čitaoci dnevnih novina. Kakve to veze ima sa
mnom?”
„Nije poznato da je Mogilovič sklopio sporazum koji mu je obezbedio
zamašnu količinu VM akcija, nakon njene privatizacija preko RAB banke. U
to vreme su postavljena pitanja o Mogilovičevim vezama s RAB bankom.
Priče su, za divno čudo, ubrzo utihnule. VM je prošle godine otkupio
dvadeset pet procenata RAB akcija, koje je banka uzela da bi se obezbedilo
nesmetano odvijanje privatizacije. Dogovor je sklopljen uz blagoslov
Kremlja.”
„Što će reći predsednika.” Maslov se uspravi u stolici, i odloži nožić.
„Tako je”, reče Born. „To znači da će se Mogilovič basnoslovno
obogatiti posle američkog otkupa akcija. Predsednik ne bi želeo da se to
pročuje.”
 „Ko zna kakav je predsednikova uloga u tom poslu?”
Born klimnu.
„Čekaj malo”, reče Maslov. „Prošle nedelje je zvaničnik RAB banke
pronađen vezan, mučen i ugušen u garaži svoje dače. Sećam se toga, pošto je
ured državnog tužioca tvrdio da je počinio samoubistvo. Od srca smo se
smejali tom tumačenju.”
„Pokojnik je slučajno bio šef RAB-ovog odeljenja za zajmove drvnoj
industriji.”
„Čovek je imao dokaz koji je mogao uništiti Mogiloviča, a samim tim i
predsednika”, reče Maslov.
„Moj šef kaže da je taj čovek imao pristup dokazu, ali da ga nije imao
kod sebe kad je ubijen. Njegov pomoćnik je nestao s njim, nekoliko dana pre
ubistva. Ne zna se gde je.” Born pomeri stolicu napred. „Kad ga pronađeš za
naš račun i kad nam predaš papire koji optužuju Mogiloviča, moj šef će
zauvek okončati rat s Azerima, u vašu korist.”
„A kako će on to da uradi?”
Born otvori mobilni i pusti audio snimak, koji je dobio od Borisa.
Snimio je razgovor vođe Azera sa jednim poručnikom, u kom mu on naređuje
da ubije zvaničnika RAB banke. Tipično je za Ruse i Borisa da zadržavaju
dokaz kao polugu uticaja, umesto da odmah pođu na poglavara Azera.
Široki osmeh osvanu na Maslovljevom licu. „Jebi ga”, rekao je, „to sam
hteo da čujem.”
* * *
Arkadin uskoro postade svestan da Devra stoji iznad njega. Podigao je
Hajnrihov kartonski cilindar, ne gledajući u nju.
„Izađi iz vode”, rekla mu je. Sela je na peščani sprud iza njega, kad je
videla da se ne miče.
Hajrih je ležao opružen na leđima, kao da je zaspao, sunčajući se. Voda
je sprala svu krv.
Arkadin se posle nekog vremena zaputio nazad. Ispočetka je koračao po
tamnom pesku, a kasnije po onom iza linije vode. Stigao je do Devre. Sedela
je, brade naslonjene na podignuta kolena. Primetila je da nema tri prsta na
levoj nozi.
„Bože dragi”, rekla je, „šta ti se desilo s nogom?”
Stopalo je došlo glave Marleni, tačnije tri prsta manjka na Arkadinovom
levom stopalu. Marlena je pogrešila pitajući ga šta mu se dogodilo.
„Bio je to nesrećan slučaj”, odgovorio je Arkadin posle kraćeg
oklevanja. „Desio se tokom prvog boravka na robiji. Mašina za kovanje se
raspala. Glavni cilindar mi je pao na stopalo. Smrvio mi je prste. Pretvorio ih
je u kašu. Morali su da ih odseku.”
Priča je bila izmišljena, naravno. Arkadin je izgradio na temeljima
stvarnog incidenta tokom prvog boravka na robiji. Taj deo je bio tačan. Neki
čovek mu je ukrao kutiju cigareta ispod kreveta. Radio je na mašini za
kovanje. Arkadin je petljao oko nje. Glavni cilindar je sledećeg jutra pao na
kradljivca, čim je upalio mašinu. Rezultat je bio ružan za gledanje; krici su se
orili kaznenom ustanovom. Na kraju su morali da mu odseku desnu nogu, sve
do kolena.
Od tog dana je zazirao od Marlene. Nesumnjivo je privlačio. Napustila je
objektivni stav i odustala od poverenog joj zadatka. Nije krivio Ikupova.
Naprotiv, hteo je da mu kaže da mu ni u kom slučaju neće nauditi. Znao je da
mu pokrovitelj ne bi verovao. Zašto bi? Zar nije video toliko dokaza, koji su
govorili suprotno. Arkadin je, uprkos tome, osećao da mu Ikupov nikad neće
okrenuti leđa, nikad se neće odreći zaveta da ga učini jednim od svojih.
Morao je nešto učiniti s Marlenom. Ne zato što je videla njegovo levo
stopalo. I Ikupov ga je video. Arkadin je znao da Marlena sumnja da je
unakaženo stopalo povezano sa strahovitim noćnim morama, da je deo nečeg
o čemu ne može da govori. Nije se zadovoljila ponuđenom pričom. Upalila bi
kod nekog drugog, ali ne kod nje. Nije preterala kad mu je rekla da poseduje
neobjašnjivu sposobnost da otkrije osećanja klijenta i da pronađe način da mu
pomogne.
Problem je u tome što nije mogla pomoći Arkadinu. Niko nije mogao.
Niko ne sme da sazna šta je iskusio. To je nezamislivo.
„Pričaj mi o ocu i majci”, reče Marlena. „Ali nemoj da ponavljaš bajke
kojima si hranio docu koji te je ispitivao pre mene.”
Izašli su na jezero Lugano. Bio je to prijatan letnji dan. Marlena je nosila
dvodelni crveni kupaći kostim s velikim ružičastim tufnicama. Nosila je
ružičaste gumene papuče. Štitnik za sunce je bacao senku preko lica. Mali
motorni čamac je mirovao, spuštena sidra. Povremeno bi se zaljuljao, kad bi
turistička plovila presekla kristalnoplavu vodu. Seoce Kampione d’Italija se
dizalo na brdskoj padini kao ukras na svadbenoj torti.
Arkadin je oštro odmerio. Nerviralo ga je što ne strahuje od njega. Plašio
je većinu ljudu. Tako je živeo otkad je ostao bez roditelja.
„Zašto, zar ne veruješ da mi je majka umrla u mukama?”
„Zanima me kakva je bila pre nego što je umrla”, raspoloženo će
Marlena. „Pričaj mi o njoj.”
„Bila je vrlo slična tebi.”
Odmerila ga je zagonetnim pogledom
„Ozbiljno ti kažem”, nastavio je. „Majka je bila čvrsta i odlučna žena.
Umela je da se suprotstavi mom ocu.”
Marlena nije htela da propusti neočekivanu priliku. „Zašto je morala da
mu se suprotstavlja? Da li je maltretirao?”
Arkadin slegnu ramenima. „Ni više ni manje od većine očeva,
pretpostavljam. Iskaljivao se na njoj kad bi imao problema na poslu.”
„To smatraš normalnim.”
„Ne znam šta znači reč normalno.”
„Navikao si na zlostavljanje, zar ne?”
„Zar to nije navođenje svedoka?”
„Šta je radio tvoj otac?”
„Bio je konsiljere – savetnik – Kazanske, porodice moskovske
gruperovke koja kontroliše trgovinu drogom i prodaju stranih automobila u
gradu i okolini.” Nije bio ništa od toga. Arkadinov otac je bio radnik u
čeličani, prljav, siromašan i očajan. Pio je dvanaest sati dnevno, baš kao i svi
u Nižnjem Tagilu.
„Hoćeš reći da je zlostavljanje i nasilje smatrao prirodnim delom
okruženja.”
„Nije radio na ulici”, reče Arkadin. Unapređivao je laž.
Slabašno se osmehnula. „Ma hajde, Leonide Daniloviču. Zar ne želiš da
budeš od koristi gospodinu Ikupovu?”
„Naravno da želim. Hoću da mi veruje.”
„Poveri mi se, u tom slučaju.”
Arkadin je neko vreme mirno sedeo. Sunce ga je milovalo po rukama.
Toplota je zatezala kožu preko živahnih mišića. Osluškivao je kucanje srca,
kao muziku. Na trenutak se oslobodio tereta. Učinilo mu se da pripada nekom
drugom, možda namučenom liku iz ruskih romana. Prošlost ga je brzo
sustigla. Udarila ga je kao pesnicom u stomak. Zamalo što nije povratio.
Otpertlao je patike, sporim, proračunatim pokretima. Skinuo ih je.
Svukao je bele, sportske čarape. Ogolio je levo stopalo sa dva prsta i tri
majušna patrljka. Čvornovati izraštaji bili su ružičasti kao tufne na
Marleninom kupaćem kostimu.
„Evo šta se dogodilo”, rekao je. „Majka je udarila oca po glavi
kuhinjskim tiganjem. Tada sam imao četrnaest godina. Došao je kući mrtav
pijan. Zaudarao je na drugu ženu. Ležao je potrbuške na krevetu i spokojno
hrkao kad ga je udarila. Skinula je teški tiganj od livenog gvožđa sa klina na
kuhinjskom zidu. Udarila ga je tri puta na isto mesto, bez reči. Možeš da
zamisliš kako mu je izgledala lobanja posle trećeg udarca.”
Marlena se osloni na ogradu čamca. Izgledalo je da se bori za vazduh.
Konačno je rekla. „Ovo nije još jedna od tvojih bajki, zar ne?”
„Nije”, reče Arkadin, „nikako.”
„Gde si ti bio?”
„A šta misliš gde sam bio? Kući. Gledao sam to.”
Marlena pokri usta rukom. „Dobri bože.”
Arkadin oseti silno rasterećenje, nakon što se oslobodio otrova. Znao je
šta sledi.
„Šta se zatim dogodilo?”, pitala je, kad se povratila.
Arkadin duboko uzdahnu. „Zapušio sam joj usta, vezao sam joj ruke na
leđa i zatvorio u plakar u mojoj sobi.”
„I?”
„Otišao sam od kuće, da se više nikad ne vratim.”
„Kako?” Strah joj se ogledao na licu. „Kako si mogao da uradiš takvu
stvar?”
„Sad me prezireš, zar ne?” Izgovorio je to bez ljutnje, s izvesnom
rezigniranošću. Zašto ga ne bi prezirala? Kad bi samo znala čitavu istinu.
„Volela bih da ponovo čujem priču o nesreći u zatvoru.”
Arkadin je znao šta pokušava. Terala ga je da ponavlja da bi našla
pukotine u iskazu. Koristi se klasičnom tehnikom ispitivanja. Nikad neće
saznati istinu.
 „Zaplivajmo”, iznenada je rekao. Skinuo je šorc i majicu.
Marlena odmahnu glavom. „Nisam raspoložena. Idi ako…”
„Ma, hajde.”
Gurnuo je preko ograde i skočio za njom. Pronašao je ispod površine
vode. Bacakala se nogama da bi se vratila na površinu. Obuhvatio je nogama
oko vrata. Upleo je gležnjeve, da bi je čvršće stegao. Uzdigao se na površinu i
uhvatio za čamac. Protrljao je oči, dok se borila pod njim. Čamci su prolazili
pored njih. Mahnuo je dvema devojkama. Duge kose su se vijorile za njima
kao konjske grive. Hteo je da odzviždi neku ljubavnu pesmu, ali mu je do usta
stigla samo uvodna tema iz Mosta na reci Kvaj.
Marlena, posle izvesnog vremena prestade da se bori. Osećao je njenu
težinu pod sobom. Ljuljuškao se na talasima. Nije hteo, zaista nije hteo da ga
se seća, ali je neizbrisiva slika starog stana lebdela pred očima uma. Bila je to
prljava, zapuštena jazbina iz sovjetske ere. Veliki nužnik, u kom je vrvelo od
glodara.
Siromaštvo nije sprečilo starog da švrlja okolo. Jedna od ljubavnica je
zatrudnela. Odlučila je da zadrži bebu. Podržao je u tome. Obećao je da će joj
na svaki način pomoći. Hteo je dete koje jalova supruga nije mogla da mu
rodi. Iščupao je bebu iz devojčinih ruku. Odneo je kući, svojoj ženi.
„Ovo je dete kog sam uvek hteo, ali ti nisi mogla da mi ga daš”, rekao je.
Prilježno i bez roptanja se brinula o Arkadinu. Gde bi jalova žena mogla
otići u Nižnjem Tagilu? Zaključavala je dečaka u orman kad muž ne bi bio
kod kuće. Provodio je sate u mraku. Patila je od hladne srdžbe koja je nije
napuštala. Prezirala je plod muževljevog semena. Imala je duboku potrebu da
kažnjava Leonida zato što nije mogla da kazni njegovog oca.
Arkadin se jedanput probudio u mračnom, tesnom zatvoru zbog bola u
levoj nozi. Nije bio sam. Pola tuceta pacova velikih koliko i očeva cipela
migoljilo se, jurcalo, tiskalo i borilo u ormanu. Uspeo je da ih poubija, ali ne
pre nego što su završili ono što su počeli. Pojeli su mu tri prsta.
 Dvadeset sedmo poglavlje
„Pjotr Zilber je sve započeo”, reče Maslov. „Tačnije rečeno, sve je započeo
njegov mlađi brat, Aleksej. Bio je mudrijaš. Pokušao je da se silom probije do
jednog od mojih izvora stranih automobila. Stradalo je mnogo ljudi,
uključujući i moje službenike i izvor. Morao sam da ga ubijem.”
Dimitrij Maslov i Born su sedeli u stakleniku, izgrađenom na krovu
skladišta, iznad kancelarije. Sa svih strana ih je okružila raskošna tropska
vegetacija: pegave orhideje, jarkocrveni anturijumi, rajske ptice, beli đumbir,
helikonija. Vazduh se osećao na ružičastu plumeriju i beli jasmin. U
stakleniku je bilo jako toplo i vlažno. Maslovljeva drečava košulja kratkih
rukava savršeno se uklapala u ambijent. Born je morao da podvije rukave. Na
stolu je stajala boca votke s dve čaše. Već su ispili prvo piće.
„Zilber je potegao veze i poslao mog čoveka Borju Maksa u Kažnjeničku
koloniju broj 13 u Nižnji Tagil. Da li si čuo za nju?”
Born klimnu. Konklin je nekoliko puta spomenuo taj zatvor.
„U tom slučaju znaš da to nije zabavište.” Maslov se nagnuo napred i
napunio čaše. Jednu je pružio Bornu, drugu je zadržao za sebe. „Zilberu to
nije bilo dovoljno. Najmio je vrhunskog ubicu da se ušunja u zatvor i ubije
Maksa.” Delovao je opušteno, uz čašu votke, okružen bleštavim bojama
tropa. „Samo jedna osoba može to da izvede i izvuče živu glavu: Leonid
Danilovič Arkadin.”
Votka je silno prijala Bornu. Ogrejala je i ojačala njegovo iscrpljeno i
izubijano telo. Na jednom obrazu je imao mrvu sasušene krvi. Maslov je nije
gledao, niti je komentarisao. „Pričaj mi o Arkadinu.”
Maslov zareža duboko iz grla. „Sve što treba da znaš je da je kurvin sin
ubio Pjotra Zilbera. Bog te pita zašto je to učinio. Zatim je nestao s lica
zemlje. Posadio sam Jevseja u stan Miše Tarkanijana. Nadao sam se da će
Arkadin tamo svratiti. Ti si se pojavio umesto njega.”
„Zašto se uzbuđuješ zbog Zilberove smrti?”, reče Born. „Jasno je da se
niste mirisali.”
„Hej, ne moram da volim poslovnog partnera.”
„Da si hteo da posluješ sa Zilberom, ne bi mu ubio rođenog brata.”
„Moram da čuvam ugled.” Maslov otpi votku. „Pjotr je znao kakva
sranja radi njegov brat. Da li ga je zaustavio? Bilo kako bilo, ubistvo je bilo
strogo poslovan potez. Pjotr ga je doživeo isuviše lično. Ispostavilo se da nije
bilo mnogo oprezniji od brata.”
Opet ista priča, pomisli Born. Nove optužbe na račun Pjotra Zilbera.
Kako je taj čovek upravljao tajnom obaveštajnom mrežom? „Kakve poslove
si imao s njim?”
„Pjotrova mreža mi je trebala zbog rata s Azerima. Tragao sam za
novim, sigurnijim metodom za prenos droge. Zilberova mreža je bila savršeno
rešenje.”
Born odloži votku. „Zašto bi Zilber hteo da ima bilo kakvog posla s
Kazanskom.”
„Sad si pokazao razmere svoje neupućenosti.” Maslov ga je znatiželjno
posmatrao. „Zilberu je trebalo para za finansiranje svoje organizacije.”
„Hteo si da kažeš – mreže.”
„Izražavam se veoma precizno.” Maslov ga je dugo odmeravao. „Pjotr
Zilber je bio član Crne legije.”
Devra se, kao mornar koji predoseća nailazak oluje, uzdržala od propitivanja
Arkadina o unakaženom stopalu. Uočila je da je napet kao do kraja zategnuta
tetiva luka. Preselila je pogled s njegovog levog stopala na Hajnrihov leš.
Upijao je sunčeve zrake, iako mu više neće biti potrebni. Znala je da je u
velikoj opasnosti. Osećala se kao u ružnom snu: goni nepoznato stvorenje,
ucveljena je, mori je nepodnošljiv strah.
„Dokopao si se paketa”, rekla je. „Da li je to kraj?”
Arkadin je neko vreme ćutao. Pitala se da li je zakasnila s manevrom
skretanja pažnje, da li će je napasti zato što se zainteresovala za prokleto
stopalo.
Drhtao je od besa. Pogodio ga je talas crvene plime. Zubi su mu
cvokotali od srdžbe. Hteo je da se okrene i s osmehom na usnama slomi njen
nežni vrat. To bi bilo tako lako. To bi bio mali, neznatni napor. Nešto ga je
zaustavilo, nešto ga je smirilo. Bila je to njegova volja. Nije hteo da je ubije.
Bar ne još. Voleo je da sedi s njom na plaži. Bilo je tako malo stvari koje su
mu pričinjavale zadovoljstvo.
„Moram da uništim preostali deo mreže”, konačno se oglasio. „Iako
mislim da ona sad nije preterano važna. Hriste, mrežu je sastavio nesposobni
zapovednik, premlad da bi naučio šta je opreznost. Regrutovao je narkomane,
neizlečive kockare, slabiće i ljude bez vere. Pravo je čudo što je uopšte
funkcionisala. Siguran sam da bi se, pre ili kasnije, urušila, sama od sebe.”
Ali, šta on zna? On je samo vojnik, učesnik nevidljivog rata. Razmišljanje
nikad nije bilo njegov posao.
Otvorio je mobilni i otkucao Ikupovljev broj.
„Gde si?”, pitao je gazda. „Ima mnogo pozadinske buke.”
„Na plaži sam”, reče Arkadin.
„Šta? Na kakvoj plaži?”
„Kilios. To je predgrađe Istanbula”, reče Arkadin.
„Nadam se da se dobro zabavljaš dok se mi raspadamo od posla.”
Arkadin smesta promeni stav. „Šta se desilo?”
„Kopilan je ubio Haruna, eto šta se desilo.”
Znao je koliko Ikupov drži do Haruna Ilijeva. Koliko i on do Miše. Bio
je njegova stena. Sprečavao je da ne odluta u predele fantazije. „Ima i dobrih
vesti”, rekao je. „Dokopao sam se paketa.”
Ikupov blago uzdahnu. „Konačno! Otvori ga”, naredio je. „Reci mi da li
je dokument unutra.”
Arkadin je poslušao šefa. Slomio je voštani pečat i odvrnuo plastični
disk na vrhu valjka. Ugledao je svijene, tanke rolne bledoplavog
arhitektonskog papira. Izbrojao je četiri komada. Brzo ih je pregledao.
Znoj mu obli čelo. „Ovo je komplet arhitektonskih planova.”
„To je meta napada.”
„To su planovi Empajer stejt bildinga u Njujorku”, reče Arkadin.
Treća
knjiga
 Dvadeset osmo poglavlje
Bornu je trebalo deset minuta da dobije pristojnu vezu sa profesorom
Spekterom. I još pet minuta da ga njegovi ljudi probude. U Vašingtonu je bilo
pet izjutra. Maslov je otišao u prizemlje da obavi neki posao. Ostavio je
Borna samog u stakleniku, da obavi neophodne razgovore. Razmišljao je o
onom što mu je Maslov saopštio. Ako je informacija o Pjotrovom članstvu u
Crnoj legiji tačna, to otvara dve mogućnost: Prvo, da je Pjotr vodio sopstvenu
operaciju profesoru pred nosom. Ona je sama po sebi dovoljno zlokobna.
Druga je mnogo gora. Profesor bi mogao biti član tajne organizacije. Zašto su
ga njeni članovi napali, ako je to tačno? Born je vlastitim očima video
tetovažu na ruci revolveraša koji je na ulici, u po bela dana, zaskočio, tukao i
oteo Spektera.
Baš u tom trenutku je čuo profesorov glas u uvu. „Džejsone”, rekao je
zadihani mentor, „šta je bilo?”
Born ga je obavestio o proteklim događajima. Završio je s informacijom
o Pjotrovoj pripadnosti Crnoj legiji.
Dugo je vladala tišina.
„Profesore, da li je s vama sve u redu?”
Spekter pročisti grlo. „Dobro sam.”
Ali nije tako zvučao. Dug period tišine je Bornu pružio uvid u
mentorovo emocionalno stanje.
„Hoću da znaš da mi je veoma žao zbog pogibije Baronova. Ubica nije
bio pripadnik Crne legije; već agent NSA poslat da ubije mene.”
„Cenim tvoju pažnju”, reče Spekter. „Žalim za Baronovom, ali je on
znao kakvom se riziku izlaže. Pošao je u rat otvorenih očiju, baš kao i ti.”
Usledio je nov period tišine, još neprijatniji od prethodnog.
Spekter konačno reče, „Džejson, bojim se da sam ti uskratio neke
ključne informacije. Pjotr Zilber je bio moj sin.”
„Tvoj sin? Zašto mi to nisi rekao?”
„Iz straha”, reče profesor. „Tajio sam njegov identitet tako dugo, da mi je
to prešlo u naviku. Morao sam da zaštitim Pjotra od dušmana, odgovornih za
smrt moje žene. Mislio sam da je promena imena najbolji način za to. Zbog
toga se Aleksej Spekter tragično udavio u šestoj godini. Zamenio ga je Pjotr
Zilber. Poverio sam ga prijateljima. Ostavio sam sve i došao u Ameriku, u
Vašington, da otpočnem nov život bez njega. To je bila najteža odluka koju
sam doneo u životu. Ali, kako može otac da se odrekne sina, kad ne može da
ga zaboravi?”
Born je znao kako se starac oseća. Planirao je da podnese izveštaj
profesoru o Pjotru i njegovoj problematičnoj družini. Procenio je da je bolje
da sačuva loše vesti za neku drugu priliku.
„Pomagao si mu?”, nagađao je Born. „U potaji.”
„Bio sam izuzetno diskretan”, reče Spekter. „Nisam smeo da dozvolim
da nas neko poveže. Niko nije smeo da zna da je moj sin još živ. To je najviše
što sam mogao da uradim za njega, Džejsone. Nisam ga video od šeste
godine.”
Born nije odmah odgovorio, suočen s bolom u Spekterovom glasu. „Šta
se desilo?”
„Uradio je nešto veoma glupo. Odlučio je da se okomi na Crnu legiju.
Proveo je godine infiltrirajući se u organizaciju. Otkrio je da Crna legija
planira veliki napad na američkom tlu. Mesecima je rovario, približavajući se
tom projektu. Konačno se dokopao ključne informacije koja će ih uništiti:
Ukrao je planove njihove mete. Morao je da bude oprezan u pogledu direktne
komunikacije. Predložio sam da iskoristi svoju mrežu da bi me obavestio o
namerama Crne legije. Dogovorili smo se da mi tako pošalje planove.”
„Zašto ih nije fotografisao i poslao digitalnim putem?”
„Pokušao je, ali nije uspeo. Papir na kom su odštampani prekriven je
supstancom koja sve što je na njemu odštampano čini nemogućim za
kopiranje. Morao je da mi pošalje planove.”
„Sigurno ti je rekao o kakvom se cilju radi”, reče Born.
„Nameravao je”, reče profesor. „Uhvaćen je i odveden u Ikupovljevu
vilu, pre nego što je to učinio. Arkadin ga je mučio i ubio.”
Born je razmišljao o situaciji u svetlu novih informacija. „Misliš li da im
je rekao da je tvoj sin?”
„Razmišljam o tome još od pokušaja kidnapovanja. Bojim se da Ikupov
možda zna da smo u rodu.”
„Čuvajte se, profesore.”
„To i činim, Džejsone. Za sat ću napustiti distrikt. Moji ljudi su, u
međuvremenu, mnogo radili. Rečeno mi je da je Ikupov poslao Arkadina da
presretne planove iz Pjotrove mreže. Ubica seje mrtvace za sobom.”
 „Gde je?”, pitao je Born.
„U Istanbulu, ali od te informacije nećeš imati velike koristi. Otići će
dok ti stigneš tamo. Veoma je važno da ga što pre pronađeš. Sigurni smo da je
oduzeo planove od kurira, kog je ubio u Istanbulu. Čas napada je sve bliži.”
„Odakle je stigao taj kurir?”
„Iz Minhena”, reče profesor. „Bio je poslednja karika u lancu. Trebalo je
da mi isporuči dokumenta.”
„To znači da je Arkadin u dvostrukoj misiji”, nastavi Born. „Prvi cilj mu
je nabavka planova, a drugi uništenje Pjotrove vreže, eliminisanjem njenih
članova. Diter Hajnrih, minhenski kurir je bio poslednja karika. Kome je
Hajnrih trebalo da preda planove u Minhenu?”
„Egonu Kiršu, mom čoveku od poverenja”, reče Spekter. „Upozorio sam
ga na opasnost.”
Born je grozničavo razmišljao. „Da li Arkadin zna kako Kirš izgleda?”
„Ne baš, kao ni devojka u njegovom društvu. Zove se Devra. Ona je iz
Pjotrove ekipe. Sad pomaže Arkadinu u ubijanju bivših kolega.”
„Zašto to radi?”, pitao je Born.
„Nemam pojma”, reče profesor. „Bila je beznačajna osoba u
Sevastopolju. Povezala se s Arkadinom. Ona je dete iz sirotišta bez prijatelja i
porodice. Moji ljudi do sada nisu pronašli ništa korisno o njoj. Bilo kako bilo,
planirao sam da povučem Kirša iz Minhena.”
Bornov mozak je radio prekovremeno. „Ne čini to. Izvuci ga iz stana.
Preseli ga na sigurno mesto, negde u gradu. Ukrcaću se na prvi avion za
Minhen. Voleo bih da, pre nego što odem, dobijem sve informacije o
Kiršovom životu – gde je rođen, odrastao, ko su njegovi prijatelji, porodica,
školovanje, sve moguće podatke. Proučiću ih u avionu, pre sastanka s njim.”
„Džejsone, ne sviđa mi ova priča”, reče Spektar. „Mislim da znam šta
planiraš. Spremaš se da zauzmeš Kiršovo mesto, ako se ne varam.
Zabranjujem ti to. Neću ti dozvoliti da izigravaš mamac za Arkadina. To je
suviše opasno.”
„Sad je malo kasno za predomišljanje, profesore”, reče Born. „Sam si
rekao da je povraćaj tih planova od vitalne važnosti. Odigraj ti svoju ulogu, ja
ću učiniti ostalo.”
„Dobro”, složio se Spekter, nakon kraćeg oklevanja. „Ali moja uloga
zahteva aktiviranje prijatelja koji radi u Minhenu.”
 Bornu se to nije svidelo. „Kako to misliš?”
„Već si mi rekao da radiš sam, Džejsone. Videćeš, Jensa vredi imati iza
leđa. On je beskrajno sposoban operativac.”
Profesionalni ubica za iznajmljivanje, pomisli Born. „Ne hvala,
profesore.”
„To nije molba, Džejsone.” Spekterov glas je odisao ozbiljnošću i
rešenošću. „Jens je moj uslov da zauzmeš Kiršovo mesto. Neću ti dozvoliti da
sam odeš mečki na rupu. To je neopoziva odluka.”
Dimitrij Maslov i Boris Karpov su se grlili kao stari prijatelji, dok je Born
ćutke stajao po strani. Mislio je da ga u ruskoj politici više ništa ne može
iznenaditi. Ipak je s čuđenjem posmatrao srdačno pozdravljanje pukovnika
Federalne agencije za borbu protiv narkotika sa glavešinom Kazanskaje,
jedne od dve najzloglasnije grupererovke.
Bizarni susret se dogodio u Bar-Daku, u blizini Lenjinovog prospekta.
Klub se otvorio na mig Maslova. Nije ni čudo, pošto je on bio vlasnik. Bar-
Dak je na ruskom slengu imao dvostruko značenje: „bordel” i „haos”. Klub
nije bio ni jedno ni drugo, iako je imao zgodne striptizete, sa uređenom
scenom i šipkama, kao i neobičnu kožnu ljuljašku.
Audicija za igračice je bila u punom jeku. Red izvanredno zgodnih
mladih žena se pružao duž sva četiri zida, obojena sjajnim crnim emajlom.
Prostorijom su gospodarili masivni zvučnici, redovi boca votke na policama s
ogledalima i stare disko kugle.
Kad su se istapšali po leđima, Maslov se zaputio na drugi kraj dvorane.
Prošli su kroz vrata i krenuli drvetom obloženim hodnikom. Zadah hlora je
provejavao ispod mirisa kedrovine. Mesto je zaudaralo na vežbaonicu. Prošli
su kroz providna vrata u svlačionicu.
„Sauna je tamo”, pokaza Maslov. „Za nekoliko minuta ćemo se sresti u
njoj.”
Maslov je insistirao na susretu s Borisom Karpovim pre nastavka
razgovora s Bornom. Amerikanac nije verovao da će do njega doći. Ipak je
pozvao svog prijatelja Borisa. On se spremno složio. Maslov dade Bornu ime
Bar-Dak. Karpov je rekao samo: „Znam gde je. Biću tamo za devedeset
minuta.”
Tri čoveka su se okupila u vreloj sauni, svučeni do gola, s belim turskim
peškirima preko prepona. Kedrove ploče su krasile zidove omanje odaje i
hodnika. Drvene klupe su se pružale duž tri zida. U jednom uglu je bila
gomila vrelog kamenja, iznad kog se pružao kanap.
Maslov povuče kanap. Voda pade po kamenju, proizvodeći vrtloge pare
koja se digla do tavanice i spustila dole, gutajući muškarce na klupama.
„Pukovnik me uverava da će se postarati za moj problem, ako se ja
postaram za njegov”, reče Maslov. „Možda bi trebalo reći da ću se pobrinuti
za Čerkasovljev problem.”
Govorio je s neobičnim sjajem u očima. Skinuo je havajku. Otkrio je
sitno, žilavo telo, s mišićima poput konopaca. Na njemu nije bilo ni grama
sala. Nije imao zlatni lanac oko vrata ili dijamantsko prstenje. Tetovaže su
bile sav njegov nakit. Pokrivale su čitav torzo. Nisu to bile nevešto izrađeni i
nejasni crteži koji krase najveći broj ljudi njegove fele. Born nikad nije video
tako složene crteže. Zurio je u azijske zmajeve. Bljuvali su vatru, svinutih
repova i raširenih krila. Zevali su isturenih kandži.
„Pre četiri godine sam proveo šest meseci u Tokiju”, reče Maslov. „To je
najbolje mesto za tetovažu, po mom mišljenju, naravno.”
Boris se zatrese od smeha. „Znači tamo si bio, kopilanu! Prečešljao sam
čitavu Rusiju, tražeći tvoje mršavo dupe.”
„U Ginzi sam”, reče Maslov, „popio priličan broj sake martinija za tebe i
tvoju zakonu odanu bratiju. Znao sam da me zalud tražite.” Široko je
odmahnuo rukom. „To neprijatno vreme je iza nas. Pravi zločinac je priznao
ubistva za koje ste me sumnjičili. Okrenuli smo novu stranicu. Moglo bi se
reći da smo na pragu epohe glasnosti.”
„Hteo bih da saznam više o Leonidu Daniloviču Arkadinu”, reče Born.
Maslov raširi ruke. „Nekad je bio jedan od nas. Zatim mu se nešto
desilo. Ne znam šta. Napustio je gruperovku. Ljudi obično ne požive dugo
nakon takve odluke, ali Arkadin je klasa za sebe. Niko ne sme da ga pipne.
Štiti ga reputacija nemilosrdnog ubice. Kažu da je čovek bez srca. Možda ćeš
mi reći: ‘Dobro, Dmitrij, zar to nije slučaj s većinom takvih kao što ste vi?’
Odgovoriću ti. U pravu si, ali Arkadin je čovek bez duše. Po tome se izdvaja
od ostalih. On je jedinstven. Pukovnik će podržati moj iskaz.”
Boris značajno klimnu. „Čak ga se i Čerkesov plaši, baš kao i naš
predsednik. Mogu da kažem da ne poznajem nikog u FSB-1 i FSB-2 ko bi mu
stao na crtu, da i ne govorimo o nekom ko bi tako nešto preživeo. On je kao
velika bela ajkula… ubica ubica.”
„Da nisi malo melodramatičan?”
 Maslov se nagnu napred. Oslonio se laktovima na kolena. „Slušaj me,
prijatelju, ma kako se zvao. Arkadin je rođen u Nižnjem Tagilu. Da li si to
znao? Nisi? Dopusti da ti objasnim. Jebena naseobina koju u nedostatku
boljeg rešenja zovu gradom, južno odavde na Uralu je pakao na zemlji. Pun je
dimnjaka koji rigaju sumporna isparenja iz čeličana. Za njegove stanovnike
nije dovoljno reći da su siromašni. Opijaju se votkom iz kućne radinosti,
gotovo čistim alkoholom i na sve strane padaju u nesvest. Policija je brutalna
i sadistička, baš kao i ondašnji živalj. Grad je okružen kulama stražarama, kao
gulag. Nižnji Tagil je okružen zatvorima visokog stepena sigurnosti. Pošto
zatvorenike oslobađaju bez novca za put, naseljavaju se u gradu. Ti, kao
Amerikanac, ne možeš da zamisliš brutalnost i neosetljivost žitelja ove
ljudske kloake. Niko izuzev najgorih krimosa – kako tamo zovu kriminalce –
ne sme da izađe na ulicu posle deset uveče.”
Maslov otre znoj s obraza nadlanicom. „U takvom ambijentu se Arkadin
rodio i odrastao. U toj rupi je stekao ugled, isterujući ljude iz stanova,
izgrađenih u sovjetskoj epohi. Prodavao ih je kriminalcima. Kupovali su ga
novcem otetim od poštenih građana.”
„Ono što se desilo u Arkadinovom detinjstvu u Nižnjem Tagilu – ne
tvrdim da znam šta je to moglo biti – odonda ga prati kao utvara. Veruj mi kad
ti kažem da nikad nisi sreo takvog čoveka. Bolje i da ga ne sretneš.”
„Znam gde je”, reče Born. „Poći ću za njim.”
„Hriste.” Maslov odmahnu glavom. „Tebi je đavolski stalo da pogineš.”
„Ne poznaješ mog prijatelja”, reče Boris.
Maslov pogleda Borna. „Poznajem ga onoliko koliko mi je potrebno.”
Ustao je. „Već se oseća na smrt.”
 Dvadeset deveto poglavlje
Na minhenskom aerodromu se iskrcao čovek nimalo nalik Semjonu Ikupovu.
Smerno je prošao kroz carinu i imigraciono, zajedno s gomilom putnika iz
brojnih, upravo pristiglih aviona. Zvao se Franc Rihter. U njegovom pasošu je
pisalo da je nemačke nacionalnosti. Ispod šminke i proteza se krio Semjon
Ikupov.
Ikupov se i pored svih mera predostrožnosti osećao nagim, izloženim
pogledima neprijatelja. Znao je da ih ima svuda. Strpljivo su ga čekali, kao
smrt. Osećaj bliske propasti ga je pratio sve od ukrcavanja na avion. Nije
mogao da ga se otrese tokom leta, pa ni u aerodromskoj gužvi. Sleteo je u
Minhen da bi pogledao smrt u lice.
Vozač ga je čekao u odeljenju za prtljag. Teško naoružani čovek uze
torbu koju je Ikupov pokazao na hromiranoj vrtešci za prtljag. Poveo je
Ikupova kroz aerodromsku gužvu. Izašli su napolje u dosadno minhensko
veče, sivo kao rano jutro. Nije bilo tako hladno kao u Švajcarskoj, ali je bilo
vlažnije. Hladnoća je prodirala kroz kožu kao kobna slutnja.
Nije ga morio strah, već tuga. Tugovao je zato što neće videti kraj ove
bitke, zato što će omrznuti dušmanin pobediti, zato što stare zavade neće biti
razrešene, zato što će uspomena na njegovog oca ostati uprljana, a njegovo
ubistvo neosvećeno.
Nisam im ostao dužan, pomislio je, dok je sedao na zadnje sedište
golubije sivog mercedesa. Igra je u završnoj fazi. Slutio je da će uskoro dobiti
šah mat. Bilo mu je teško, ali je morao priznati da je dosad nadigran u svakom
potezu. Možda nije sposoban da ostvari očevu viziju Istočnog bratstva.
Možda su procesi korupcije i izneveravanja ideala preterano odmakli. Šta god
da je slučaj, izgubio je dosta teritorije na račun neprijatelja. Ikupov je došao
do mračnog zaključka da ima samo jednu šansu da pobedi. Ta šansa se ticala
Arkadina, planova Crne legije za napad na njujorški Empajer stejt bilding i
Džejsona Borna. Shvatio je da je njegov dušmanin prejak. Plašio se da je
izgubljen, bez Amerikančeve pomoći.
Zurio je kroz zamračene prozore, na zlokobna minhenska nebesa. Nije
mu prijao povratak na mesto na kom je sve počelo, tamo gde je Istočno
bratstvo izmaklo vojnim sudovima Antifašističke koalicije, nakon propasti
Trećeg rajha.
U to doba je njegov otac – Farid Ikupov – upravljao ostacima Istočnih
legija, uz pomoć Ibrahima Severa. Intelektualac Farid je, sve do predaje
nacista, vodio obaveštajnu mrežu koja se infiltrirala u Sovjetski Savez, dok je
Ibrahim, ratnik, zapovedao legijama na Istočnom frontu.
Dvojica vođa su se, šest meseci pre kapitulacije Rajha, sastala nedaleko
od Berlina. Videli su ono što pomahnitala nacistička hijerarhija nije mogla, da
se propast primiče. Planirali su kako da prežive kraj rata. Ibrahimov prvi
potez je bio sklanjanje vojnika s najopasnijih ratišta. U to doba je nacistička
birokratska infrastruktura bila opasno načeta savezničkim bombardovanjem.
Bez većih teškoća je usmerio ljude u Belgiju, Dansku, Grčku i Italiju. U tim
zemljama im je pretila manja opasnost od nadirućih saveznika.
Farid i Ibrahim su prezirali Staljina, zato što su bili svedoci masovnih
zločina počinjenih po njegovom naređenju. Razumeli su razmere savezničkog
straha od komunizma. Farid je razložno zastupao stav da vojnici neće biti od
velike koristi saveznicima, ali da će obaveštajna mreža na tlu Sovjetskog
Saveza biti dragocena. Razumeo je duboko neprijateljstvo između
komunizma i kapitalizma. Shvatio je da su Amerikanci i Sovjeti saborci iz
nužde i da će nevoljni saveznici posle rata postati neprijatelji.
Ibrahim nije imao kud nego da se složi s Faridovim argumentima. Plan je
uspeo. Farid i Ibrahim su na svakom koraku vešto nadmudrivali posleratne
nemačke službe. Uspelo im je da očuvaju kontrolu nad svojim ljudima.
Istočne legije su, shodno tome, ne samo preživele već i procvetale u
posleratnoj Nemačkoj.
Farid je ubrzo otkrio sumnjivi obrazac nasilja u pozadini njihovog
uspeha. Nemački zvaničnici koji bi se suprotstavili njegovim dobro
osmišljenim nastupima u prilog očuvanja kontrole nad muslimanskim
jedinicama su brzo ustupali mesto ljudima suprotnih shvatanja. To bi, samo
po sebi, bilo dovoljno čudno. Ubrzo je otkrio da onih koji su pružili otpor više
nema. Iščezli bi, bez traga i glasa.
Farid je zaobišao slabašnu nemačku birokratiju. Obratio se
Amerikancima. Upoznao ih je s ovim problemom. Iznenadio ga je njihov
odgovor. Samo su slegnuli ramenima. Niko nije davao ni pet para za nestale
Nemce. Bili su previše zauzeti odbranom svog parčeta Berlina da bi se time
bavili.
Ibrahim mu je, negde u to vreme, predložio da presele glavni štab
Istočnih legija u Minhen, dalje od sve žešćeg sukoba između Amerikanaca i
Sovjeta. Farid se oklevajući složio, sit američke nezainteresovanosti.
Posleratni Minhen je bio razvalina, po kojoj su vrvele muslimanske
izbeglice. Ibrahim je bez oklevanja pristupio regrutaciji ovih ljudi. Prekrstili
su organizaciju u Istočno bratstvo. Farid je sa zadovoljstvom konstatovao da
je američka obaveštajna zajednica u Minhenu znatno otvorenija za njegove
argumente. Očajnički su žudeli za njegovom mrežom. Osokoljeni Farid im je
rekao da moraju da se pozabave spiskom nestalih nemačkih zvaničnika, ako
žele sporazum sa Istočnim bratstvom, oko korišćenja njihove obaveštajne
mreže s druge strane gvozdene zavese.
Posle tri meseca se sastao s Brajanom Folksom. Njegova zvanična titula
je bila američke ataše za ovo ili ono. Bio je šef odeljenja OSS-a u Minhenu.
Obaveštajni materijal Faridove mreže, prikupljen u Sovjetskom Savezu,
stizao je na njegov sto.
Folks ga je obavestio da je nezvanična istraga, pokrenuta po Faridovom
zahtevu okončana. Pružio mu je tanki dosije. Ćutke je sedeo, dok je Farid
čitao. Dosije je sadržao fotografije svih nemačkih zvaničnika s Faridovog
spiska. Svaku fotografiju je pratio papir s podacima. Svi su ubijeni hicem u
glavu. Priča se unedogled ponavljala. Konačno je podigao glavu, obrativši se
Amerikancu: „Da li je to sve? Više nema ničega?”
Folks je posmatrao Farida iza čelikom obrubljenih naočara. „To je sve
što piše u izveštaju”, rekao je. „To nisu svi nalazi.” Uzeo je dosije i propustio
sve papire kroz sekač. Bacio je praznu fasciklu u kantu za đubre kad je
završio s uništavanjem materijala. Sadržaj kante se spaljivao svake večeri, u
pet.
Spustio je ruke na sto, posle obavljenog rituala. Rekao je Faridu: „Ovo je
najinteresantniji podatak: svi prikupljeni dokazi nedvosmisleno ukazuju da u
pozadini svih ubistava stoji Ibrahim Sever.”
Tajron se pomerio na golom betonskom podu, klizavom od njegovih telesnih
izlučevina. Koleno popusti pod njim. Kriknuo je od bola. Naravno, niko nije
pokušao da mu pomogne. Bio je sam u ćeliji za ispitivanje u podrumu sigurne
kuće NSA, duboko u virdžinijskom seoskom krajoliku. Morao je da se
doslovce pozicionira unutar svog uma. U mislima je prelazio put kojim su se
Soraja i on dovezli do sigurne kuće. Kada? Pre tri dana? Deset sati? Kada?
Muče ga da bi izgubio svaki osećaj o protoku vremena. Kapuljača na glavi će
uskoro izbrisati svaki pojam o mestu i vremenu. Neumorno je ponavljao sebi:
„Nalazim se u ćeliji za ispitivanje u podrumu sigurne kuće NSA.” Tada bi
izrecitovao ime poslednjeg grada kroz koji su prošli… kada?
U tome je bio najveći problem. Bio je u potpunosti dezorijentisan.
Ponekad nije razlikovao gde je gore a gde dole. Najgore od svega je bilo što
su takvi periodi bivali sve duži i češći.
 Bol nije bio problem. Navikao se na njega, iako nikad nije iskusio
ovakvu snažnu i dugu agoniju. Dezorijentacija mu je rovarila po mozgu kao
hirurška bušilica. Činilo mu se da posle svakog napada gubi deo sebe, kao da
je sačinjen od soli ili peska. Šta će se desiti kad svi odu? Šta će biti s njim?
Mislio je na DJ Tanka i ostatak njegove nekadašnje družine. Mislio je na
Derona i Kiki, ali mu to nije pomagalo. Njihove slike bi se brzo rastvorile i
rasule, kao pramičci magle na vetru. Ostao bi u praznini, u kojoj će, bio je sve
uvereniji, nestati. Tada bi pomislio na Soraju. Sastavljao je deo po deo
skulpture, kao umetnik koji vaja statuu od bezlične gline. S ljubavlju je
prizivao i iznova stvarao njen lik. Shvatio je da mu se um opire procesu
rastakanja, dok god se bavi tim poslom.
Čuo je metalno grebanje, dok se upinjao da pronađe najmanje bolni
položaj. Do nosnica mu je, pre svih drugih utisaka, stigao miris sveže kuvanih
jaja i slanine. Voda mu je ispunila usta. U zatočeništvu nije dobijao ništa
izuzev ovsene kaše. Hranili su ga bez utvrđenog reda. Ponekad je dobijao dva
obroka, jedan za drugim. To je bio deo procesa dezorijentacije.
Čuo je škripanje kožnih đonova. Dva čoveka.
Odjeknu zapovednički glas generala Kendala: „Stavi hranu na sto,
Vilarde. Evo ovde. Hvala ti. To je sve.”
Jedan par kožnih đonova je koračao preko poda. Čuo je zatvaranje vrata,
a zatim i škripanje stolice po betonu. Kendal je seo. Tajron je zaključivao na
osnovu oskudnih zvukova.
„Šta imamo ovde?”, reče Kendal, očigledno samom sebi. „Moj
najomiljeniji doručak: jaja preko slaninice ispečene na puteru, vruć hleb i
moča.” Čuo je zveckanje srebrnine. „Je l’ voliš slaninicu, Tajrone? Voliš li
svež hleb s močom?”
Tajron je sačuvao toliko prisebnosti da kaže: „Volim, al’ ne kol’ko i
sočnu krišku lubenice, masa.”
„To je đavolski dobra imitacija jednog od tvojih, Tajrone.” Nije se libio
da govori dok jede. „Stvarno ukusan zalogaj. Hoćeš li ti malo?”
Tajronu zakrča stomak, tako glasno da ga je Kendal morao čuti.
„Samo treba da mi kažeš šta ste se ti i Murova dogovorili.”
„Nisam cinkaroš”, ljutito će Tajron.
„Aamm.” Kendal proguta poveći zalogaj. „To svi kažu u početku.” Opet
je napunio usta. „Shvataš li da je ovo samo početak, Tajrone? Siguran sam da
shvataš. Kladio bih se da znaš da te Murova neće spasti. Pustiće te niz vodu,
to je sigurno baš kao što je sigurno da ja sedim ovde sladeći se najukusnijim
hlebom koji sam ikad probao. Znaš li zašto će to učiniti? La Vale je stavio
pred izbor – ti ili Džejson Born. Upoznat si s njenom prošlošću. Možda tvrdi
da se nije tucala s Bornom, ali obojica znamo da to nije tačno.”
„Nikad nije spavala s njim”, omače se Tajronu.
„Naravno. Ona ti je tako rekla.” Mljac, mljac, mljac. Slušao je kako
Kendalove čeljusti kidaju reš pečenu slaninicu. „Šta si mislio da će ti reći?”
Kurvin sin se poigravao s njim. Tajron je to znao. Problem je u tome što
nije lagao. Znao je šta Soraja oseća prema Bornu. To je bilo očigledno, kad
god bi ga ugledala, ili kad god bi neko pomenuo njegovo ime. Odavno ga je
mučilo pitanje koje je Kendal upravo pokrenuo, iako je ona tvrdila drugačije.
Neprestano je razmišljao o njemu kao proždrljivac o čokoladici.
Bilo je teško ne zavideti Bornu na njegovoj slobodi, enciklopedijskom
znanju i prijateljstvu na ravnoj nozi sa Derenom. Sa svim tim se Tajron
nekako nosio. Teško je izlazio na kraj sa Sorajinom ljubavlju prema njemu.
Čuo je škripanje stolice. Osetio je Kendalovo prisustvo. General je
čučnuo pored njega. Teško je poverovati, pomisli Tajron, da ljudsko telo može
da oda toliko toplote.
„Moram da priznam, Tajrone, da si muški podneo batine”, reče Kendal.
„Mislim da zaslužuješ nagradu za primerno držanje. Pobogu, čoveče, ovde je
bilo osumnjičenih koji su posle dvadeset četiri časa cmizdrili tražeći mamu.
Ti nisi od te fele.” Čuo je kuckanje srebrnine po porcelanskom tanjiru. „Je l’
bi voleo malo jaja i slaninice? Čoveče, doneli su mi ogroman tanjir. Ne mogu
sve da pojedem. Hajde, pridruži mi se.”
Tajron se borio sa sobom kad su mu podigli kapuljaču preko usta.
Namirisao je bogatu aromu slanine i jaja. Ukus hrane je nalikovao vrelom
poljupcu na usnama.
„Hej, čoveče, šta čekaš?”
Jebi ga, pomisli Tajron. Ukus hrane planu u njegovim ustima. Htede da
zastenje od zadovoljstva. Halapljivo je progutao prvih nekoliko viljuški.
Primorao je sebe da lagano žvaće. Metodičnim žvakanjem će izvući sve
nijanse ukusa iz mesa sušenog na hikori drvetu i zlaćanog žumanceta.
„Ukusno”, reče Kendal. Sigurno je ustao, pošto mu je glas dopirao
odnekud iznad Tajrona, „Izvanredno ukusno, zar ne?”
 Tajron htede da klimne u znak odobravanja, kad mu bol eksplodira u
stomaku. Zastenjao je kad je agonija ponovo buknula. General ga je i po treći
put šutnuo. Pokušao je da zadrži hranu, ali je nesvesna reakcija započela.
Trenutak kasnije je povratio sve divne stvari kojima ga je Kendal nahranio.
„Minhenski kurir je poslednji u mreži”, reče Devra. „Zove se Egon Kirš. To je
sve što znam. Nikad ga nisam videla, niti ga je video iko koga poznajem.
Pjotr se pobrinuo da razdvoji karike. Koliko je meni poznato, Kirš je poslovao
s Pjotrom i ni sa kim drugim.”
„Kome Kirš isporučuje informacije?”, pitao je Arkadin. „Ko je na
drugom kraju mreže?”
„Nemam pojma.”
Verovao joj je. „Da li su Hajnrih i Kirš imalo određeno mesto za
sastanke?”
Odmahnula je glavom.
Sedeo je pored nje na Lufthanzinom letu iz Istanbula do Minhena. Ni
sam nije znao šta čini. Imao je jasna naređenja. Misija je u završnoj fazi.
Treba da isporuči planove Ikupovu i pronađe i ubedi Kirša da ga odvede do
kraja mreže. Dečja igra.
Mučilo ga je pitanje šta da učini s Devrom. Ubiće je, kao što je ubio
Marlenu i tolike druge. To je bila gotova stvar, fiksna tačka utvrđena u glavi,
dijamant koji treba samo malo izbrusiti da bi zablistao punim sjajem. Sedeo je
u avionu, osluškujući pucanj. Video je kako lišće pada preko njenog leša.
Pokrilo ju je kao ćebe.
Devra je sedela pokraj prolaza. Ustala je i krenula ka toaletima. Arkadin
zatvori oči. Vratio se u čađavi vazduh Nižnjeg Tagila, među ljude s
plombiranim zubima i lošim tetovažama i prerano ostarele žene, svijene i
pijane od votke iz kućne radinosti, služene u plastičnim flašama, devojke
upalih očiju, lišene budućnosti. Pred očima mu iskrsnu masovna grobnica…
Otvorio je oči. Teško je disao. Uspravio se i krenuo za Devrom. Čekala
je da se kabina isprazni. Harmonika vrata na desnoj strani se otvoriše da
propuste stariju ženu. Provukla se kraj Devre, a zatim i Arkadina. Devra uđe u
toalet. Zatvorila je i zaključala vrata. Pojavi se znak ZAUZETO.
Arkadin priđe vratima. Zastao je pred njima i smerno pokucao.
„Samo trenutak”, oglasi se Devra.
Naslonio je glavu na vrata i rekao: „Ja sam.” Posle kraće pauze je dodao:
„Otvori mi.”
Vrata se otvoriše. Stajala je ispred njega.
„Hoću da uđem”, rekao je.
Odmeravali su se na trenutak, kao da pokušavaju da prožderu jedan
drugog.
Naslonila se na majušni umivaonik. Arkadin jedva uđe unutra i zatvori
vrata za sobom. Zaključao ih je.
 Trideseto poglavlje
„Ovo je poslednja reč tehnike”, reče Ginter Miler. „Garantovano.”
Mojra i on su prolazili pored niza poluautomatskih mašina u čeličani
Keler, proizvođača spojnica za prihvat tankera s tečnim gasom, jednog od
ključnih elemenata Nekstgenovog terminala na Long Biču. Oboje su nosili
šlem na glavi.
Miler, vođa tima za izradu Nekstgen spojnice, bio je stariji potpredsednik
Kelera, sitan čovek besprekorno odeven u konzervativno trodelno odelo s
belim prugicama, skupe cipele i crno-zlatnu kravatu, boje grada Minhena još
iz doba Svetog rimskog carstva. Ten mu je bio svetloružičast, kao da je
upravo napario lice. Imao je gustu smeđu kosu, na obodu prošaranu sedinama.
Govorio je polako i razgovetno na dobrom engleskom, iako je slabo baratao
novijim izrazima.
Na svakom koraku je s neskrivenim ponosom detaljno objašnjavao
proizvodne procese. Nosili su planove izrade i specifikacije. Miler se stalno
vraćao na njih.
Mojra ga je slušala jednim uvom. Situacija se iz osnova promenila kad se
Firma povukla iz posla. Nekstgen mora sam da vodi računa o sigurnosti
terminala na Long Biču. Dobila je novi zadatak.
Što se stvari više menjaju, više ostaju iste, pomisli Mojra. Noa joj je
predao paket za Damask. Znala je da neće prekinuti da radi na projektu
terminala na Long Biču. Ne može ostaviti Nekstgen i ovaj projekat na cedilu,
ma šta Noa ili šefovi odlučili. Miler, kao i svi iz Kelera i gotovo svi iz
Nekstgena, nije znao da radi za Firmu. Samo je ona znala da treba da bude na
letu za Damask, umesto u obilasku fabrike. Proći će još nekoliko sati pre nego
što njen kontakt u Nekstgenu ne počne da postavlja pitanja, zašto još uvek
radi na projektu terminala za tečni gas. Nadala se da će dotad ubediti
predsednika Nekstgena u ispravnost odluke da prenebregne naređenja Firme.
Konačno su stigli do platforme za utovar sa šesnaest delova spojnice
spakovanih za prevoz avionom do Long Biča. Putovaće Nekstgenovim 747,
kojim su se Born i ona dovezli u Minhen.
„S vama će krenuti tim ovdašnjih inženjera, kao što je predviđeno
ugovorom.” Miler je uvio planove. Učvrstio ih je gumicom i predao Mojri.
„Oni će sklopiti spojnicu na licu mesta. Uveren sam da će sve teći kao po
loju.”
 „Iskreno se nadam da će baš tako biti”, reče Mojra. „Tanker s tečnim
gasom pristaje uz terminal za trideset sati.” Ošinula je Milera oštrim
pogledom. „To ne ostavlja mnogo vremena vašim inženjerima.”
„Ne bojte se frojlajn Trevor”, raspoloženo odvrati njen vodič po
postrojenju. „Naši ljudi su više nego dorasli zadatku.”
„Nadam se da će tako biti, za dobro vaše kompanije.” Gurnula je svitak
papira ispod leve ruke, spremna da pođe. „Da li ste spremni za iskren
razgovor, gospodine Milere?”
Osmehnuo se. „Uvek.”
„Ne bih bila ovde, da nije bilo toliko zastoja i kašnjenja u proizvodnom
procesu.”
Milerov osmeh je bio nepokolebljiv. „Draga frojlajn, odlaganja su, kao
što sam objasnio vašim pretpostavljenim, bila neizbežna. Krivite Kineze zbog
privremene nestašice čelika i Južnoafrikance zbog problema u snabdevanju
energijom, zbog kojih su rudnici platine radili prepolovljenim kapacitetom.”
Raširio je ruke. „Uveravam vas da smo dali sve od sebe.” Osmehivao se još
srdačnije. „Stigli smo do kraja zajedničkog puta. Spojnica će za osamnaest
sati stići do Long Biča. Osam časova kasnije će biti sklopljena i spremna da
primi tankere tečnog prirodnog gasa.” Pružio je ruku. „Ova priča će imati
srećan kraj?”
„Naravno. Hvala vam, her Miler.”
Učinilo joj se da će domaćin svakog časa udariti petom o petu.
„Zadovoljstvo je samo moje, frojlajn.”
Mojra pođe ka izlazu iz fabrike, u pratnji Milera. Oprostili su se na
kapiji. Prešla je preko pošljunčanog parkinga, do vozila sa šoferom. Precizno
sastavljeni nemački motor je tiho preo ispod haube.
Napustili su čeličanu Keler i skrenuli levo na auto-put za Minhen. Vozač
joj se obratio pet minuta kasnije: „Prati nas neki automobil, frojlajn.”
Mojra se okrete i pogleda kroz zadnji prozor. Mali folskvagen je
ablendovao na pedeset metara iza njih.
„Stani.” Podigla je rub duge haljine i izvukla zig zauer iz futrole na
levom članku.
Vozač je poslušao. Automobil se zaustavio pokraj puta. Folksvagen je
skrenuo za njima. Mojra je sedela i čekala. Na obuci je naučila da ni po koju
cenu ne izlazi iz kola.
 Folksvagen je sišao s puta i zašao u grmlje. Sasvim se izgubio iz vida.
Vozač folksvagena se, trenutak kasnije, isteturao na put. Bio je visok i mršav,
tankih brčića, s pantalonama na tregere. Bio je u košulji, uprkos nemačkoj
zimi. Možda je bio tako odeven da bi dao do znanja da nije naoružan.
Otvorila je vrata kad je prišao kolima. Seo je pored nje.
„Zovem se Hauzer, frojlajn Trevor. Artur Hauzer.” Imao je kiseo,
smrknut izraz lica. „Izvinjavam se zbog ovako necivilizovanog i
nenajavljenog susreta, ali vas uveravam da je melodramatičnost sasvim
opravdana.” Bacio je uplašen pogled iza leđa, ka fabrici, kao da želi da
naglasi značaj svojih reči. „Nemam puno vremena, pa ću odmah preći na
stvar. Spojnica ima nedostatak. S hardverom je sve u redu. Uveravam vas da
je on u potpunosti pouzdan. Problem je u softveru. On ni u kom slučaju neće
uticati na rad spojnice. Reč je o bezbednosnom propustu – pukotini, da budem
precizniji. Verovatno nikad neće biti otkrivena, ali svejedno postoji.”
Hauzer pogleda kroz zadnji prozor, na automobil koji im se primicao.
Zatvorio je usta i posmatrao kako vozilo prolazi pored njih. Laknulo mu je,
kad su kola nastavila put, ne smanjujući brzinu.
„Her Miler nije govorio istinu. Odlaganje je nastalo zbog softverske
greške. To je bio jedini razlog. Znam za to, pošto sam deo softverskog tima.
Pokušali smo da razvijemo dodatak, ali je posao bio đavolski težak. Probili
smo rokove.”
„Koliko je ta greška ozbiljna?”, pitala je Mojra.
„Zavisi od toga da li ste optimista ili pesimista.” Hauzer postiđeno obori
glavu. „Rekao sam da možda nikad neće biti otkriven.”
Mojra pogleda kroz prozor. Pitala se da li da nastavi s postavljanjem
pitanja, pošto je Noa nedvosmisleno stavio na znanje da Firma više ne pruža
sigurnosne usluge gasnom terminalu Nekstgena.
Čula je samu sebe: „Šta ćemo ako sam pesimista?”
Piter Marks je pronašao Rodnija Fira, šefa terenske podrške, u kafeu CO-a.
Gostio se činijom guste supe od školjki. Fir podiže pogled i pokaza Marksu
da sedne. Piter Marks je unapređen na položaj šefa operacija, nakon što je
zloguki Rob Bat razotkriven kao njuškalo NSA.
„Kako ide?”, pitao je Fir.
„A šta misliš kako?” Marks sede na stolicu prekoputa Fira. „Pretresam
sve Batove kontakte u potrazi za tragovima petljanja NSA. To je zamoran i
obeshrabrujući posao. A, ti?”
 „Iscrpljen sam koliko i ti.” Fir nadrobi keks od ostrige u supu.
„Instruišem novog DCO-a o svemu, od agenata na terenu do kompanije za
čišćenje čije usluge koristimo prethodnih dvadeset godina.”
„Misliš da će uspeti?”
Fir je znao da se čuva. „Jedno mogu da kažem: izuzetno vodi računa o
svakoj sitnici. Ne ostavlja nijedan kamen neprevrnut, niti išta prepušta
slučaju.”
„To mi se dopada.” Marks je nervozno vrteo viljuškom. „Ne treba nam
nova kriza. Drago mi je što se pojavila osoba spremna da preuzme kormilo
zalutalog broda.”
„Delim to osećanje.”
„Došao sam do tebe”, nastavi Marks, „zato što imam problem s
ljudstvom. Izgubio sam nekoliko ljudi zbog iscrpljujućeg tempa rada. To je
neizbežno. Mislio sam da ću dobiti nekoliko dobrih regruta nakon završetka
obuke, ali su svi otišli u Tajfun. Treba mi nekoliko ljudi na kraće vreme.”
Fir napuni usta školjkama i kockicama od krompira. Usmerio je
diplomce u Tajfun i čekao Marksa da mu dođe na noge. „Kako mogu da ti
pomognem?”
„Voleo bih da prebaciš nekoliko ljudi Dika Sajmsa u moje odeljenje.”
Dik Sajms je bio šef obaveštajnog. „Samo privremeno, dok ne dobijem nove
regrute.”
„Da li si razgovarao s Dikom?”
„Zašto bih gubio vreme? Rekao bi mi da se nosim dođavola. Možeš da
zastupaš moj slučaj pred Hartovom. Zatrpana je poslom, ti si u najboljem
položaju da mi omogućiš da doprem do nje. Dik može da galami koliko hoće
ako ga pozove.”
Fir obrisa usne. „O kom broju ljudi govorimo, Pitere?”
„Osamnaestoro, najviše dva tuceta.”
„Nije beznačajan. DCO će hteti da zna šta imaš na umu.”
„Spremio sam detaljno objašnjenje”, reče Marks. „Poslaću ti ga i-
mejlom, ako hoćeš da joj ga lično proslediš.”
Fir klimnu. „Mislim da će to biti sređeno.”
Marks se vidno opustio. „Hvala ti, Rodni.”
 „Nema na čemu.” Rovario je po ostacima supe. Pitao je Marksa, koji se
dizao: „Znaš li gde je Soraja? Nema je u kancelariji. Ne odaziva se na
mobilni.”
„Uh-uh.” Marks se vratio u stolicu. „Zašto?”
„Onako.”
Nešto u Firovom glasu izazva njegovo interesovanje. „Tek onako?
Zaista?”
„Znaš da u kancelarijama ima mnogo ogovaranja.”
„Šta to znači?”
„Vas dvoje ste bliski, zar ne?”
„Tako se priča?”
„Pa da.” Fir gurnu kašiku u praznu činiju. „Ali, ako to nije tačno…”
„Ne znam gde je, Rodni”, reče Marks i skrenu pogled. „Nikad nismo bili
toliko bliski.”
„Žao mi je, nisam hteo da budem neučtiv.”
Marks samo odmahnu rukom. „Zaboravi na to. I ja sam. Šta si hteo da mi
kažeš?”
Fir je samo to čekao. General i La Vale su mu naložili da prikupi podatke
o načinu rada i organizaciji Tajfuna. „Reč je o budžetima. Ima toliko agenata
na terenu. DCO želi da vidi koliko svako od njih troši. To niko nije radio od
Martinove smrti.”
„To je razumljivo, s obzirom na protekle događaje.”
Fir smerno slegnu ramenima. „Sam ću to učiniti. Pretpostavljam da je
Soraja preopterećena poslom. Problem je u tome što ne znam gde su dosijei.”
Hteo je da doda Da li ti znaš? Odustao je, zato što bi to bilo preterano.
Marks nije žurio s odgovorom. „Možda ću moći da ti pomognem.”
„Koliko te boli rame?”, pitala ga je Devra.
Arkadin se stisnuo uz nju. Obgrlio je snažnim rukama. Rekao je: „Ne
znam šta da ti kažem. Razvio sam izuzetno visoku toleranciju na bol.”
Usko avionsko kupatilo ga je primoralo da se usredsredi isključivo na
nju. Klaustrofobični prostor je podsećao na mrtvački sanduk. Možda su mrtvi.
Možda je ovo neobični oblik zagrobnog života, u kom postoje samo njih
dvoje.
Osmehnula se, dok je prelazio rukom od zadnjice do početka vrata.
Dodirivao je palcem po vilici. Polako je podigao Devrinu glavu. Milovao je
po zadnjem delu vrata.
Nadneo se nad nju. Morala je da se savije preko umivaonika. Video je
zadnji deo njene glave u ogledalu i svoje lice koje će uskoro prekriti njeno.
Plamičak ljubavi se razgoreo u njemu, osvetljavajući bezdušnu prazninu.
Poljubio ju je.
„Budi nežan”, prošaptala je. „Opusti usne.”
Otvorila je vlažne usne, prislonjene uz njegove. Jezikom je potražila
njegov, ispočetka neodlučno, a zatim sa sve većim apetitom. Usne su mu
zadrhtale. Ljubio je žene, ali dosad ništa nije osetio. U stvari, uvek se trudio
da to izbegne. Nije znao čemu to služi niti zašto žene neumorno insistiraju na
tome. Za njega je to bila razmena telesnih tečnosti, nalik medicinskoj
proceduri. Istini za volju, nije bolela i nije dugo trajala.
Stresao se od elektriciteta kad su im se usne srele. Još više ga je
iznenadilo snažno zadovoljstvo koje je tom prilikom osetio. Ovo nije doživeo
s Marlenom, niti s bilo kojom drugom ženom. Nikad ranije mu nisu zadrhtala
kolena. Njeni slatki, otegnuti uzdasi su zvučali kao tihi krici ekstaze. Gutao ih
je i tražio još.
Arkadin nije navikao na želje. Dosad se rukovodio potrebama. Imao je
potrebu da se osveti majci, da pobegne od kuće, da krene svojim putem, ma
kakav on bio, da pobije suparnike i neprijatelje, da uništi svakog ko bi se
približio njegovim tajnama. Ali želje? One su nešto sasvim drugo. Devra je
mu je nametnula pojam želje. Shvatio je to tek sada, kad mu više nije
potrebna. Želeo ju je.
Podigao joj je haljinu i zagrabio. Raširila je noge. Razodenula ga je
veštim prstima. Uskoro je sasvim prestao da razmišlja.
Devra je prsnula u smeh kad su se vraćali na sedišta, pored dugačkog reda
nervoznih putnika pred toaletom. Arkadin je posmatrao. To je još nešto što ga
je zapanjilo. Svaka bi ga pitala da li mu je ovo prvi put. Ali ne i ona. Nije
htela da otvori fioku i zaviri unutra da bi videla šta ga pokreće. Nije imala
potrebu da zna. Stalno je čeznuo za nečim, zbog toga nije podnosio tu osobinu
kod drugih ljudi.
Nametala mu se svest o njenom prisustvu. Osećao je otkucaje njezinog
srca i kolanje krvi kroz vene. Izgledala je krhko, iako je dobro znao koliko
odlučna može biti i šta je sve prepatila. Kosti se lako lome, nož lako prodire
između rebara i pronalazi srce, a metak lako prodire u lobanju. Besneo je
zbog tih misli. Primakao se Devri, kao da joj je potrebna zaštita, što je i bio
slučaj, s obzirom na prirodu donedavnih poslodavaca. Znao je da će uraditi
sve što je u njegovoj moći da ubije svakog ko bi pokušao da joj naudi.
Osetila je kako se primiče. Pogledala ga je, s osmehom. „Moram da ti
kažem, Leonide, prvi put u životu se osećam sigurno. Moje junačenje je bilo
maska. Rano sam je navukla da bih se odbranila od okoline.”
„Naučila si da budeš odvažna, baš kao tvoja majka.”
Odmahnula je glavom. „To je najusraniji deo priče. Majka je imala
tvrdu, ali veoma tanku ljušturu. Ispod nje su se kovitlali strahovi.”
Devra položi glavu na sedište. „Majčin strah je najživopisnije sećanje
mog detinjstva. Doživljavala sam ga kao miris. Pratio je i nakon kupanja.
Namirisala sam ga. Dugo nisam znala šta je. Ponekad mislim da sam ga samo
ja osećala.
„Često mi je pripovedala staru ukrajinsku bajku o devet krugova pakla.
Zašto je to radila? Da li je pokušavala da me uplaši ili je suzbijala sopstveni
strah, deleći ga sa mnom.? Ne znam. Kako bilo da bilo, dobro sam zapamtila
tu pripovest. Postoji jedan raj i devet krugova pakla, u koje ideš nakon smrti,
u zavisnosti od težine počinjenih grehova.
„Prvi i najpodnošljiviji je onaj kog svi znaju. U njemu se grešnici prže u
plamenovima. U drugom stojiš sam na vrhu planine. Svako veče se smrzneš,
lagano i tegobno, samo da bi se ujutro odmrzao, i počeo sve iz početka. Treći
je mesto zaslepljujuće svetlosti, a četvrto mrklog mraka. Peti je carstvo
ledenih vetrova koji vas doslovce seku kao noževi. U šestom vas bodu
strelama, dok vas u sedmom lagano proždire armija mrava. U osmom vas
razapnu na krst.
„Moja mati se najviše plašila devetog kruga. Grešnici tamo žive među
divljim životinjama koje se hrane ljudskim srcima.”
Samo je krajnje okrutna osoba mogla da govori ovako nešto detetu,
pomisli Arkadin. Bio je potpuno siguran da bi mu majka pričala ovu bajku da
je bila Ukrajinka.
„Smejala sam se njenoj priči – ili sam bar to pokušavala”, reče Devra.
„Borila sam se da ne poverujem u te besmislice. To je bilo pre nego što smo
spoznale neki od nabrojanih krugova pakla.”
Arkadin snažnije oseti njeno prisustvo u sebi. Želja da je zaštiti je vrila u
njemu. Naglo se povećavala, dok se njegov um upinjao da izađe na kraj sa
značenjem osećanja. Da li je konačno naišao na nešto dovoljno veliko, lepo i
snažno da umiri demone?
Ikupov je, posle Marlenine smrti, shvatio poruku. Odustao je od prčkanja
po Arkadinovoj prošlosti. Poslao ga je u Ameriku, na rehabilitaciju. Ikupov je
to zvao „reprogramiranjem”. Arkadin je proveo osamnaest meseci u glavnom
gradu Sjedinjenih Država. Prošao je kroz jedinstven eksperimentalni program.
Smislio ga je i sproveo Ikupovljev prijatelj. Arkadin se na mnogo načina
promenio. Njegova prošlost – senke, demoni – ostala je nedirnuta. Koliko je
želeo da program izbriše sva sećanja! To nije bio deo ponude. Ikupov više
nije mario za Arkadinovu prošlost, već za budućnost. Program je idealno
poslužio toj svrsi.
Zaspao je, razmišljajući o programu. Sanjao je da se vratio u Nižnji
Tagil, ali nikad nije sanjao o programu; u njemu se osećao bezbedno. Nije
sanjao o bezbednosti. Najčešće je sanjao kako ga guraju s velike visine.
Podrumski bar Krespi je kasno uveče bio jedino mesto gde se čovek mogao
napiti u Nižnjem Tagilu. Bilo je to smrdljivo svratiste puno tetoviranih
muškaraca u trenerkama, sa zlatnim lancima oko vrata i žena u kratkim
suknjama, pod debelim slojevima šminke, koja ih je činila sličnim lutkama iz
izloga. Oči su im zjapile kao jame, ispražnjene od svakog sadržaja i duše.
Arkadin je u Krespiju, u trinaestoj godini, prvi put dobio teške batine.
Izbatinala su ga četvorica krupnih muškaraca svinjskih očiju i neandertalskih
obrva. Vratio se u Krespi posle tri meseca, nakon što je izvidao rane. Rasuo je
batinašima mozak po zidovima. Kad je jedan od krimosa pokušao da mu otme
pištolj, ustrelio ga je hicem u glavu. Ovo poslednje je obeshrabrilo sve koji su
hteli da se umešaju. Tako je stekao reputaciju koja će mu omogućiti da
napravi malo carstvo nekretnina.
Uspeh je u tom gradu livenog gvožđa i smrdljive šljake mogao biti
postignut samo uz određenu cenu. Za Arkadina je to značilo da je privukao
pažnju Stasa Kuzina, jednog od lokalnih kriminalnih bosova. Kuzin je jedne
večeri četiri godine posle masakra u baru, potražio Arkadina. Mladić se golim
šakama tukao s nekim divom. Odmeravali su snage zbog opklade, u pivo.
Rasturio je diva i dohvatio besplatno pivo. Sasuo je polovinu krigle niz
grlo. Okrenuo se, da bi se našao oči u oči s Stasom Kuzinom. Smesta ga je
prepoznao. Znali su ga svi u Nižnjem Tagilu. Gusti čuperak crne kose mu je
dopirao gotovo do obrva. Glava mu se ljuljala na ramenima kao kliker na
kamenom zidu. Vilica mu je polomljena i nestručno sastavljena, verovatno u
zatvoru. Zbog toga je govorio sikćući kao zmija. Ponekad ga je bilo teško
razumeti.
Pratila su ga dvojica gorila. Posmatrali su svet upalim očima. Loše
tetovaže pasa na zadnjem delu dlana su ukazivale na bezuslovnu pokornost
gospodaru.
„Popričajmo malo”, obrati se monstrum Arkadinu i glavom pokaza na
sto.
Ljudi za stolom ustadoše kao jedan kad im se Kuzin približio. Pobegli su
na drugi kraj bara. Gangsterski bos privuče stolicu nogom i sede na nju.
Držao je ruke u krilu, kao da će svakog trenutka povući pištolj i ubiti
Arkadina.
Raspričao se. Sedamnaestogodišnji Arkadin ga ispočetka nije razumeo.
Učinilo mu se da sluša davljenika koji je već tri puta tonuo ispod površine.
Konačno je razabrao da mu bos predlaže neku vrstu saveza. Tražio je
polovinu Arkadinovog kolača. Zauzvrat je nudio deset procenata svojih
prihoda.
Čime se Stas Kuzin bavio? O tome niko nije smeo ni da zucne. Kružile
su brojne glasine. Govorilo se da se bavi svim i svačim, od prodaje istrošenog
nuklearnog goriva za moskovske glavešine, do trgovine robljem, drogom i
prostitucijom. Arkadin je odbacivao smelije pretpostavke, u prilog prostitucije
i droge, poslova koji u Nižnjem Tagilu donose siguran novac. Svaki muškarac
u gradu je morao da tuca. Droge su, za one koji imaju para, bile daleko bolji
izbor od piva i votke iz kada.
Želja nije postojala na Arkadinovom skučenom horizontu, samo potreba.
Njegove ambicije su nadilazile preživljavanje u gradu gareži, nasilja i
hroničnih bolesti pluća. Više nije mogao da napreduje sopstvenim snagama.
Imao je dovoljno da živi u ovom gradu, ali nedovoljno da ode u Moskvu i
iskoristi neku od primamljivih životnih mogućnosti. Krugovi pakla su rasli
oko njega, u obliku ciglenih dimnjaka i zloćudnog dima punog olovnih
čestica, gvozdenih stražarskih tornjeva brutalnih zatvorskih zona, punih
stražara s automatskim puškama, snažnim reflektorima i zaglušnim sirenama.
Arkadin je, zatvoren u okrutnoj zoni sa Stasom Kuzinom, dao jedini
razumni odgovor. Pristao je i zašao u deveti krug pakla.
 Trideset prvo poglavlje
Born je pozvao Spektera iz reda pred pasoškom kontrolom u Minhenu. Ovaj
ga je uveravao da je sve spremno. Nekoliko trenutaka kasnije je stigao u
domet prvih nadzornih kamera. Softver u štabu Semjona Ikupova je odmah
izdvojio njegovu sliku. Identifikovan je pre nego što je završio razgovor s
profesorom.
Ikupov je odmah obavešten. Naredio je svojim ljudima u Minhenu da
krenu u akciju. Uzbunio je poslušnike među aerodromskim osobljem i u
Imigracionom. Čovek koji je raspoređivao putnike u dolasku na različite,
konopcima odeljene staze ka kabinama sa Imigracionim službenicima, dobio
je Bornovu fotografiju na kompjuterskom ekranu, na vreme da vidi da se
Born približava kabini broj 3.
Imigracioni službenik u kabini broj 3 je slušao glas iz malog elektronskog
uređaja u uvu. Kad mu je čovek identifikovan kao Džejson Born predao
pasoš, zvaničnik je listao putnu ispravu, postavljajući uobičajena pitanja:
„Koliko dugo nameravate da ostanete u Nemačkoj? Da li ste došli iz
poslovnih razloga ili iz zadovoljstva?” Odmakao se od šaltera i postavio
fotografiju ispod purpurnog svetla. U tom času je pritisnuo mali metalni disk,
debljine ljudskog nokta, sa unutrašnje strane pasoških korica. Zatvorio je
knjižicu, izravnao prednje i zadnje korice i vratio putnu ispravu Bornu.
„Želim vam prijatan boravak u Minhenu”, rekao je bez i najmanjeg
interesovanja ili osećanja. Već je pogledao iza Borna, ka sledećem putniku u
redu.
Born je, kao i na Šeremetjevu, imao osećaj da je pod fizičkom prismotrom.
Dvaput je promenio taksi, pre nego što je stigao do centra grada. Prolazio je
pored srednjovekovnih katedrala na Marijenplacu, velikom trgu iznad kog se
uzdizao Marijanin stub. Izgubio se u gomilama turista s vodičima i jatima
golubova. Horde turista su zaneseno posmatrale bogatu arhitekturu i simbole
grada – visoke zvonike blizance, Fraunkirše, katedrale minhenskog
nadbiskupa Frezinga.
Ubacio se u turističku grupu pred vladinom zgradom, ispod gradskog
grba, štita s monahom raširenih ruku. Vodič je objašnjavao da nemačko ime
Mûnchen, vodi poreklo od staronemačke reči koja znači „monah”. Tadašnji
vojvoda Saksonije i Bavarije je 1158. godine izgradio most na reci Izer i
povezao solane, koje će uskoro proslaviti grad, sa naseobinom benediktinskih
monaha. Postavio je trošarinu na mostu, koji će postati vitalna tačka na
Slanom putu. Grad se razvio na bavarskoj visoravni. Donosio je velike
prihode kruni. Savremeni trgovački grad suštinski nije mnogo odmakao od
srednjovekovnih početaka.
Born se odvojio od grupe kad se uverio da ga više ne prate. Zaustavio je
taksi. Odvezao se šest blokova dalje od palate Vitelsbah.
Profesor mu je rekao da bi se Kirš najradije sastao s Bornom na javnom
mestu. Za mesto sastanka je izabrao Državni muzej egipatske umetnosti, na
Hofgartenštrase, smešten iza masivne rokoko fasade palate Vitelsbah. Born je
obišao pun krug po ulicama oko palate, proveravajući da li ga neko ne prati.
Nije se sećao Minhena. Nije imao jezivo osećanje već viđenog, koje je
značilo da se vratio na mesto koje je zaboravio. Zbog toga će lokalne uhode
uživati prednost poznavanja terena. U palati je moglo biti mnogo mesta za
skrivanje, o kojima ništa nije znao.
Slegnuo je ramenima i ušao u muzej. Dva čuvara su stajala pored
detektora za metal. Preturali su po rancima i tašnama. Predvorjem su
dominirale bazaltne statue egipatskog boga Horusa, s glavom sokola i
sunčevim diskom na čelu i njegove majke Izide. Born nije krenuo ka
eksponatima, već je stao iza statue Horusa. Deset minuta je proveo
posmatrajući ljude koji su ulazili i izlazili iz muzeja. Zapamtio je sve između
dvadeset pet i pedeset godina, ukupno, sedamnaest osoba.
Prošao je pored naoružane čuvarke i ušao u dvoranu s eksponatima. Kirš
ga je čekao na dogovorenom mestu. Posmatrao je drevnu rezbariju lavlje
glave. Prepoznao ga je, na osnovu slike dobijene od Spektera, snimka dvojice
prijatelja u univerzitetskom nasilju. Profesorov kurir je bio veoma nizak
muškarac, blistave lobanje i crnih, gustih obrva. Nervozno se obazirao.
Born prođe kraj njega. Pretvarao se da razgleda nekoliko sarkofaga, dok
je krajičkom oka tragao za nekim od sedamnaestoro ljudi koji su ušli u muzej
za njim. Vratio se, kad nije video nikog od njih.
Kirš se nije okrenuo kad mu je Born prišao iza leđa. Rekao je: „Znam da
to zvuči smešno, ali da li vas ova skulptura podseća na nešto?”
„Podseća me na Pink Pantera”, reče Born. To je bila dogovorena lozinka.
Skulptura je, istini za volju, zbilja ličila na crtanog junaka.
Kirš klimnu. „Drago mi je da si stigao.” Predao mu je ključeve stana,
šifru ulaznih vrata i detaljna uputstva o muzeju. Vidno mu je laknulo, kao da
se rešio tegobnog života, a ne svoje kuće.
„Ispričaću ti nešto o mom stanu.”
Prišli su granitnom kupu Senemut, iz osamnaeste dinastije.
 „Stari Egipćani su znali kako da žive”, napomenu Kirš. „Nisu se plašili
smrti. Za njih je to bilo samo još jedno putovanje. Nisu ga olako shvatali, ali
su znali da ih nešto čeka u zagrobnom životu.” Ispružio je ruku, kao da želi da
dodirne statuu i upije nešto od njene snage. „Pogledaj ovaj kip. Život još tinja
u njemu, hiljadama godina nakon što je načinjen. Egipćanima stolećima niko
nije bio ravan.”
„Dok ih Rimljani nisu pokorili.”
„Ne zaboravi”, reče Kirš, „da su Egipćani promenili osvajače. Izida,
egipatska boginja osvete i pobune je, sto godina nakon što su Ptolomej i Julije
Cezar vladali iz Aleksandrije, poštovana u celom Rimskom carstvu. Dobro je
poznato da su je oci osnivači hrišćanske crkve, nesposobni da stanu na put
njoj i njenim sledbenicima, preobrazili. Lišili su je ratničke prirode i od nje
načinili oličenje spokojstva, devicu Mariju.”
„Leonidu Arkadinu treba mnogo manje Izide i mnogo više device
Marije”, glasno je razmišljao Born.
Kirš podiže obrve. „Šta znaš o tom čoveku?”
„Znam da veliki broj opasnih ljudi zazire od njega.”
„Zaziru s dobrim razlogom”, reče Kirš. „On je manijakalni ubica. Rodio
se i odrastao u Nižnjem Tagilu, rasadniku manijakalnih ubica.”
„Čuo sam.”
„Tamo bi i ostao da nije bilo njegovog prijatelja Tarkanijana.”
Born načulji uši. Pretpostavio je da je Maslov ostavio čoveka u
Tarkanijan ovom stanu zato što je Gala tamo živela. „Čekaj malo, kakve veze
ima Tarkanijan s Arkadinom?”
„I te kakve. Arkadina nikad ne bi umakao iz Nižnjeg Tagila bez Miše
Tarkanijana. On ga je doveo u Moskvu.”
„Obojica su članovi Crne legije?”
„Tako sam čuo”, reče Kirš. „Ali, ja sam samo umetnik. Dobio sam čir od
dvostrukog života. Novac mi je bio preko potreban. Ja sam izuzetno
neuspešan umetnik. Odavno bih digao ruke od mreže da nije para. Ovo je
moja poslednja usluga Spekteru.” Očima je šarao levo-desno. „Otkad je
Arkadin ubio Ditera Hajnriha, izraz poslednja usluga dobija novi, kobni
smisao.”
Born se uzbudio. Spekter je pretpostavio da je Tarkanijan pripadnik Crne
legije. Kirš je to potvrdio. Maslov je porekao Tarkanijanove veze s
terorističkom grupom. Neko je lagao.
Hteo je da razjasni nedoumice, uz Kiršovu pomoć. Krajičkom oka je
spazio jednog od ljudi koji je ušao u muzej malo posle njega. Čovek se
zaustavio u predvorju, kao da se dvoumi kuda da krene. Zatim se sigurnim
korakom zaputio ka izložbenom prostoru.
Born uhvati Kirša za ruku. Procenio je da im se čovek dovoljno približio
da čuje razgovor u muzejskoj tišini. „Hodi ovamo”, rekao je i poveo nemački
kontakt u drugu odaju, ka impozantnoj kalcitnoj skulputi blizanaca iz osme
dinastije. Na kipu je bilo dosta oštećenja i ogrebotina, tragova prohujalih
vekova. Načinjen je negde oko 2390. Godine pre Hrista.
Born gurnu Kirša iza statue. Iz zaklona je posmatrao kretanje sumnjivca.
Čovek podiže pogled. Polako se obazreo oko sebe, kad je video da Born i
Kirš više ne stoje ispred statue Senenmut.
„Ostani ovde”, šapnu Born Kiršu.
„Šta je bilo?” Delovao je pribrano, iako mu je glas blago drhtao. „Da li
je Arkadin ovde?”
„Šta god da se desi”, upozori ga Born, „budi oprezan. Ovde ćeš biti
siguran dok se ne vratim.”
Sumnjivac je ušao u galeriju dok je Born zaobilazio egipatske blizance.
Amerikanac je ušao u pokrajnju odaju. Čovek je, lagano i nonšalantno šetao.
Hitro se obazreo oko sebe i krenuo za Bornom, praveći se da nije video ništa
što ga zanima.
U novoj galeriji je bilo dosta visokih staklenih sanduka s eksponatima.
Odajom je dominirala pet hiljada godina stara kamena statua žene bez pola
glave. Pedeset vekova stari kip je ostavljao zapanjujući utisak, ali Born nije
imao vremena za njega. Odaja je bila pusta, možda i zato što je bila u dnu
muzeja. Presekao je odstupnicu pratiocu. Bili su sami u odaji.
Sakrio se iza dvostrane vitrine s policom u središtu, pune sitnih predmeta
– svetih plavih skarbeja i zlatnog nakita. Posmatrao je pratioca, zahvaljujući
središnjem procepu na vitrini. Sumnjivac nije mogao da ga vidi.
Born je mirno stajao, sve dok pratilac nije zaobišao vitrinu. Amerikanac
je krenuo udesno. Zaobišao je vitrinu i jurnuo na njega.
Bacio ga je na zid. Pratilac nije izgubio ravnotežu. Zauzeo je gard i
potegao keramički nož iz kanija ispod pazuha. Mahao je levo-desno, da bi
zadržao Borna na odstojanju.
 Born izvede lažni napad u desno i zakorači u levo, u polučučnju.
Desnicom je udario napadača, u ruku s nožem. Levicom je uhvatio čoveka za
gušu. Pokušao je da zabije koleno u Bornov stomak. Amerikanac se okrenuo
da bi bar delimično skrenuo udarac. To ga je koštalo kontrole nad nožem, koji
se uputio ka njegovom grlu. Born ga je u poslednjem trenutku zaustavio.
Našli su se u pat poziciji.
„Borne”, čovek konačno prozbori. „Zovem se Jens. Radim za Dominika
Spektera.”
„Dokaži”, odvrati Born.
„Sastao si se s Egonom Kiršem, da bi zauzeo njegovo mesto i dočekao
Leonida Arkadina.”
Born popusti stisak. „Skloni nož.”
Jens ga posluša. Born ga je oslobodio stiska.
„Gde je Kirš? Rečeno mi je da ga otpratim odavde i da se pobrinem da se
bezbedno ukrca u avion za Vašington.”
Born ga je poveo ka drugoj odaji sa statuom blizanaca.
„Kirše, izađi, galerija je bezbedna.”
Nemački kontakt se nije pojavio, pa je Born obišao statuu. Našao je
Kirša. Ležao je zgrčen na podu, s rupom od metka na potiljku.
Semjon Ikupov je pratio signal sa elektronske naprave za praćenje na
Bornovom pasošu. Zamolio je vozača da uspori kad su stigli nadomak
Egipatskog muzeja. Instinkt mu je poručivao da će se nešto desiti. Odlučio je
da prinudi Borna da uđe u automobil. To je najbolji način da ga privoli da
čuje njegovu priču.
Mobilni mu je zazvonio tonom koji je upućivao na Arkadinov poziv.
Prislonio je telefon na uvo. Istovremeno je pogledom pretraživao prostor
ispred muzeja. Tragao je za Bornom.
„U Minhenu sam”, čuo je Arkadinov glas u uvu. „Unajmio sam
automobil na aerodromu. Vozim se prema gradu.”
„Dobro je. Osigurao sam elektronsku prismotru Džejsona Borna, kog je
naš prijatelj poslao da povrati dokument.”
„Gde je? Pobrinuću se za njega”, reče Arkadin, na njemu svojstven,
neuvijeni način.
„Ne, ne. Ne želim ga mrtvog. Lično ću se pobrinuti za Borna. Budi u
pokretu. Uskoro ću te zvati.”
Born kleknu pored Kirša da bi ispitao leš.
„Na ulazu je detektor za metal”, reče Jens. „Kako je, dođavola, ubica
uneo pištolj? I zašto ništa nismo čuli?”
Born okrenu Kiršovu glavu da bi pogledao teme na svetlosti. „Vidi ovo.”
Pokazao je na ulaznu ranu. „I ovo. Nema izlazne rane. Moralo bi je biti, zato
što je pogođen izbliza. Ustao je. „Pištolj je sigurno imao prigušivač.” Izašao
je iz galerije energično. „Ko god da ga je ubio, radi ovde kao čuvar. Čuvari su
naoružani.”
„Ima ih troje”, reče Džens kaskajući za Bornom.
„Tako je. Dvojica su pored detektora za metal, dok treći obilazi galerije.”
Dva čuvara su stajala na svojim mestima u predvorju, pored metal-
detektora. Born priđe jednom od njih i reče: „Izgubio sam mobilni negde u
muzeju, čuvarka na drugoj galeriji mi reče da će mi pomoći da ga pronađem.
Ne mogu da je nađem.”
„Petra”, reče čuvar. „Nije ni čudo, sad je na pauzi za ručak.”
Born i Jens izađoše iz muzeja. Na trotoaru su se osvrnuli levo i desno.
Born vide uniformisanu žensku priliku. Žurno je grabila udesno. Jens i on
pohitaše za njom.
Nestala je iza ugla. Potrčali su za njom. Stigli su do ćoška, kad Born
ugleda raskošnu limuzinu na kolovozu.
Ikupov se začudio kad je video da Born izlazi iz muzeja u društvu Franca
Jensa. Jensovo prisustvo mu je govorilo da njegov dušmanin ništa ne prepušta
slučaju. Poslao ga je da otera Ikupovljeve ljude od Borna, da bi on izvršio
naređenje i povratio planove napada. Silno se zabrinuo. Sve će biti gotovo
ako Born uspe. Njegov neprijatelj će pobediti. To ne sme da dopusti.
Nagnuo se napred i potegao luger.
„Dodaj gas”, rekao je vozaču.
Priljubio se uz vrata. Čekao je do poslednjeg trenutka da vozač spusti
prozor. Nanišanio je na metu u trku. Nemac ga je primetio. Usporio je i
okrenuo se. Born je isprednjačio bezbednih tri koraka ispred Nemca. Ikupov
dva puta stisnu okidač.
Jens pade na koleno i kliznu po pločniku. Ikupov ispali treći hitac, da bi
bio siguran da Jens neće preživeti napad. Zatim podiže staklo.
 „Vozi!”, naredio je vozaču.
Mercedes sunu napred, niz ulicu. Gume su urlale dok se limuzina
udaljavala od krvavog leša u slivniku.
 Trideset drugo poglavlje
Rob Bat je sedeo u automobilu s dvogledom za noćno osmatranje. Mozgao je
o nedavnoj prošlosti kao da je žvakaća guma koja je odavno izgubila svaki
ukus.
Otupeo je, otkad se u kancelariji Veronike Hart suočio s dokazima izdaje.
Odonda nije osećao ništa prema samom sebi. Neprijateljstvo prema Hartovoj
se preobrazilo u sažaljenje, tačnije samosažaljenje. Upao je u zamku, kao
zelembać. Poverovao je ljudima, kojima nije smeo verovati. Nije sumnjao da
su La Vale i Halidej isterali svoje. Zgadio se samom sebi. Te večeri se opio.
Probudio se sa nepodnošljivim mamurlukom i svešću da nešto može
učiniti. Progutao je gomilu aspirina da bi se izborio s razornom, pulsirajućom
glavoboljom. Sprao ih je čašom vode i angosture da smiri stomak. Razmišljao
je o mogućim pravcima delovanja.
Smislio je plan, uprkos mamurluku. Otvorio se kao cvet pod zracima
sunca. Osvetiće se La Valeu i Kendalu za pretrpljeno poniženje. Ovo je
najlepši deo: Ako plan upali, ako obori omrznuti dvojac, obnoviće karijeru,
od koje mu zavisi čitav život.
Sedeo je za volanom iznajmljenog automobila prekoputa Pentagona i
čekao generala Kendala. Bio je previše lukav da bi krenuo na La Valea. Taj
nitkov je prepametan. Neće načiniti grešku. Za generala se to nije moglo reći.
Bat je tokom kratkog druženja s njima shvatio da je on slaba karika. Bio je
previše pokoran i vezan za La Valea. Nije mogao bez nekog ko će mu govoriti
šta da radi. Stalno nastojanje da ugode slabi sledbenike. Prave greške, koje
vođe sebi ne dopuštaju.
Sagledao je život iz ugla Džejsona Borna. Znao je šta je Born napravio
za Martina Lindrosa u Rejkjaviku. Znao je da je Born sve žrtvovao da bi
našao Lindrosa i da bi ga doveo kući. Bat je, svojevremeno, kao i većina
kolega, osuđivao Bornove akcije kao previše rizične. Priklanjao se
preovlađujućem stavu da je Born paranoik van kontrole, koji se mora
zaustaviti pre nego što učini nešto što će obrukati CO. Ljudima iz službe to
nije smetalo da koriste njegove usluge kad bi sve ostalo propalo. Za njih je
bio običan pion. Bat neće biti ničija figura.
Video je kako general Kendal izlazi na sporedna vrata zgrade i kako žuri
ka automobilu. Posmatrao ga je s ključevima u rukama, spreman da svakog
časa upali motor. Čekao je da Kendal pomeri desno rame napred da bi
dohvatio svoj ključ. Upalio je motor kad i general, da ne bi privukao pažnju.
 General se izvezao s parkirališta. Bat odloži dvogled za noćno
osmatranje i ubaci menjač u brzinu. Noć je bila tiha i mirna, pravi odraz
Batovog raspoloženja. Bio je i ostao noćni lovac. Obučavao ga je Stari.
Oduvek se ponosio time. Tek posle propasti je shvatio da mu je ponos
pomutio razum i sposobnost odlučivanja. Ponos ga je naterao da se pobuni
protiv Veronike Hart, ne zbog onog što je govorila ili radila – nije joj dao ni
najmanju priliku – već zato što je uskraćen za unapređenje. Ponos je bio
njegova slabost. La Vale je znao da je uoči i iskoristi. Prekasno ti je došlo iz
dupeta u glavu, mislio je dok je pratio Kendala ka Ferfaksu. Novi uvid mu je,
ako ništa drugo, obezbedio neophodnu smernost. Omogući mu je da shvati
koliko se ogrešio o zakletvu datu CO-u.
Vozio je daleko iza generalovog automobila. Menjao je rastojanje i traku,
da ga general ne bi otkrio. Sumnjao je da Kendal misli da ga neko prati, ali je
rešio da bude oprezan. Odlučio je da okaje grehe prema svojoj kući i Starom.
Kendal je skrenuo pred bezličnom savremenom zgradom, sa In-Tjun
vežbaonicom na prvom spratu. Bat je posmatrao kako se general parkira,
uzima malu torbu i ulazi u klub. Do sad nije pronašao ništa korisno, ali je
davno naučio da bude strpljiv. Znao je da u prismotri ništa ne dolazi lako i
brzo.
Grickao je Snikers čokoladicu i zurio u IN-TJUN neonski znak. Nije
imao šta da radi. Zašto mu znak izgleda poznato? Nikad nije bio unutra, nikad
nije bio u ovom delu Ferfaksa. Možda je u pitanju ime, In-Tjun. Da, pomislio
je. Ime vežbaonice mu zvuči izluđujuće poznato, ali ni za živu glavu nije
mogao da se seti odakle.
Pedeset minuta je prošlo otkad je Kendal ušao unutra. Vreme je da
upravi dvogled za noćno osmatranje na ulaz. Gledao je kako ljudi
raznovrsnog uzrasta i građe, uglavnom samci ulaze i izlaze u vežbaonicu.
Pokatkad bi uvrebao rastorokane žene. Jedan par je izašao iz vežbaonice.
Zaputili su se ka kolima.
Prošlo je još petnaest minuta. Od Kendala nije bilo ni traga ni glasa. Bat
spusti dvogled za noćno osmatranje da bi odmorio oči. Vrata su se otvorila.
Ponovo je uzeo dvogled i ugledao Rodnija Fira. Izlazio je u noć. Da li je
moguće? Pomisli Bat.
Fir prođe rukom kroz vlažnu kosu. Bat se tek sad setio zašto mu je ime
In-Tjun zvučalo poznato. Svi direktori CO-a su bili dužni da dostave listu
mesta na kojima provode slobodno vreme da bi dežurni mogao da izračuna
koliko im treba vremena da se vrate u štab.
 Bat se ujede za usnu dok je posmatrao kako se Fir vraća u automobil.
Činjenica da general Kendal koristi usluge iste vežbaonice kao i Fir je mogla
biti čista podudarnost, ali je Bat znao da u ovom poslu podudarnosti ne
postoje.
Postao je još sumnjičaviji kad je video da Fir nije upalio auto. Strpljivo
je sedeo za volanom. Nešto je čekao, ali šta? Ili koga, pomisli iskusni Bat.
General Kendal je desetak minuta kasnije izašao iz kluba. Uputio se ka
svom automobilu, ne gledajući ni levo ni desno. Upalio je auto i krenuo
unazad. Fir upali auto pre nego što je general napustio parkiralište. Kendal je
skrenuo desno. Fir je pošao za njim.
Ugodno saznanje ogreja Batove grudi. U igri sam! pomislio je.
Born se okrenuo, nakon što su prva dva pucnja pogodila Jensa. Predomislio se
nakon trećeg hica, ispaljenog Nemcu u glavu. Potrčao je niz ulicu, znajući da
je njegov pratilac mrtav, i da više ništa ne može učiniti za njega. Pretpostavio
je da je Arkadin sledio Jensa do muzeja i da ih je sačekao u zasedi.
Zamakao je za isti ugao kao i muzejska čuvarka. Oklevala je, okrenuta u
pravcu pucnjave. Požurila je kad je ugledala Borna. Utrčala je u uličicu.
Video je kako se penje po zarđaloj ogradi oko iskrčenog gradilišta, prepunog
građevinske mehanizacije. Uhvatila se za vrh ograde i preskočila na drugu
stranu.
Born se popeo za njom. Doskočio je na nabijenu zemlju i betonske
krhotine gradilišta. Video je kako nestaje iza blatom poprskanog buldožera i
potrčao ka njemu. Ušla je kabinu, sela za volan i upalila motor.
Born je bio blizu, kad je mašina oživela. Ubacila je grdosiju u rikverc i
krenula na njega. Odabrala je sporo i nezgrapno vozilo. Skočio je u stranu,
uhvatio se za ručku i popeo na buldožer. Teška mašina se trzala, a motor
štektao dok se devojka trudila da prebaci u prvu. Born je već bio u kabini.
Pokušala je da potegne pištolj i vozi buldožer. Born joj je lako izbio
oružje. Palo je na pod. Šutnuo ga je dalje od nje. Ugasio je mašinu. Čim je to
učinio, žena je pokrila lice rukama i briznula u plač.
„Uprskala si”, reče Deron.
Soraja klimnu. „Znam.”
„Obratila si nam se za pomoć – Kiki i meni.”
„Preuzimam punu odgovornost.”
„Mislim da u ovom slučaju”, reče Deron, „moramo da podelimo
odgovornost. Mogli smo da te odbijemo, ali nismo to učinili. Sad smo svi, a
ne samo Tajron i Džejson, u ozbiljnoj opasnosti.”
Sedeli su u dnevnoj sobi Deronovog doma, u udobnoj odaji sa ugaonom
garniturom ispred kamenog ognjišta i velikim plazma televizorom iznad
njega. Piće je stajalo na niskom drvenom stočiću ispred njih. Niko nije pio.
Deron i Soraja su sedeli jedno prekoputa drugog. Kiki se svila u uglu, kao
mačka.
„Tajron je već totalno sjeban”, rekla je Soraja. „Videla sam šta mu rade.”
„Priberi se malo.” Deron se naže napred. „Postoji razlika između
stvarnog i viđenog. Ne dopusti da te nasankaju. Neće previše nauditi Tajronu.
To je jedini način da te nateraju da im isporučiš Borna.”
Soraja ponovo pokuša da sabere rasute misli. Nasula je viski. Okretala ga
je u čaši, udišući bogatu aromu, koja je podsećala na vres i karamelu. Sećala
se kako joj je Džejson rekao da slike, mirisi, idiomi ili glasovi mogu da
pokrenu skrivena sećanja.
Srknula je viski. Uživala je u vatri koju je potpalio u stomaku. Htela je
da bude bilo gde, samo ne ovde. Htela je drugi život. Ipak, ovo je život koji je
odabrala. Ovo su odluke koje je donela. Više joj nema pomoći. Ne može da
napusti prijatelje. Dužna je da ih izbavi iz bede, izuzev što nije znala kako.
Deron je imao pravo što se tiče La Valea i Kendala. Odveli su je do ćelije
za ispitivanje da bi je izložili dopunskom pritisku. Računali su da će izmaštati
još mnogo gore stvari. Hteli su da je grozne misli muče sve dok se ne preda i
pozove Džejsona, da bi ga uhvatili i kao cirkusku atrakciju predstavili
predsedniku. La Vale bi tako postigao što njihova služba nije mogla. Bornovo
hvatanje bi bilo krunski dokaz da je La Vale zaslužio da preuzme vođstvo nad
CO-om.
Otpila je još malo viskija, svesna da Deron i Kiki ćute i strpljivo čekaju
da razmisli o greškama koje je načinila. Samo tako će krenuti napred i ostaviti
traumatično iskustvo za sobom. Morala je da preuzme inicijativu, da stvori
plan za kontranapad. To je Deron mislio kad je rekao: Uprskala si.
„Moramo”, progovorila je, tiho i pažljivo, „da pobedimo La Valea u
njegovoj igri.”
Gledala je u ostatke viskija u čaši. Nije znala kako da ostvari postavljeni
cilj.
Tišina se otegla. Iz sekunde u sekundu je postajala sve napetija i
tegobnija. Kiki se lenjo ispružila. Ustala je i rekla: „Dosta mi je ovog beznađa
i tugovanja. Neću da sedim kipteći od besa i osujećenosti. To nam sigurno
neće pomoći da smislimo rešenje i izbavimo Tajrona. Idem da se lepo
provedem u klubu mog prijatelja.” Lutala je pogledom između Soraje i
Derona. „Ko će sa mnom?”
Born je čuo neujednačeno zavijanje policijskih sirena, dok je sedeo pored
čuvarke muzeja u kabini buldožera. Iz blizine je izgledala mlađe. Rasplela je
plavu kosu, vezanu u strogu punđu. Rasula se oko njenog bledog lica. Imala
je krupne i vlažne oči. Crvene od plakanja. Nešto u njima ga je nateralo da
pomisli da je rođena tužna.
„Skini jaknu”, rekao je.
„Šta?” Čuvarka je bila zatečena.
Born joj je, bez objašnjenja, pomogao da skine jaknu. Podigao je rukave
njene košulje i proverio unutrašnji deo laktova. Nije našao tetovažu Crne
legije. Goli bes se pomešao s tugom u njenim očima.
„Kako se zoveš?”, pitao je tihim glasom.
„Petra Aleksandra Ejken”, odgovorila je, drhtavim glasom. Obrisala je
oči i krišom pogledala. „Hoćeš li da me ubiješ?”
Policijske sirene su zavijale sve glasnije. Born je želeo da se što pre ode
odavde.
„Zašto bih to učinio?”
„Zato što …” Glas je izdao. Učinilo mu se da se davi sopstvenim rečima
i osećanjima. „Ubila sam tvog prijatelja.”
„Zašto si to učinila?”
„Zbog para”, rekla je. „Trebaju mi.”
Born joj je verovao. Nije se ponašala kao profesionalka, niti je tako
izgledala. „Ko ti je platio?”
U strahu se izbečila. Učinilo mu se da će joj oči iskočiti. „Ja… ne mogu
ti reći. Obećao mi je da će me ubiti ako išta odam.”
Born je čuo glasne povike, niz skraćenica, karakterističnih za policijsku
komunikaciju širom sveta. Širili su mrežu. Vratio joj je pištolj, mali valter
P22. Mali kalibar je bio najpogodniji za tiho ubistvo u zatvorenom prostoru,
čak i sa prigušivačem.
„Gde je prigušivač?”
 „Bacila sam ga u odvod”, rekla je, „kako mi je rečeno.”
„Nećeš se izvući ako nastaviš da izvršavaš naređenja. Ljudi koji su te
najmili u svakom slučaju će te ubiti”, rekao je dok je vukao s buldožera.
„Preigrala si se.”
Jauknula je i pokušala da pobegne.
Uhvatio je. „Pustiću te da odeš policiji, ako hoćeš. Stići će svakog časa.”
Zalud je otvarala usta, nije mogla da kaže ništa suvislo.
Glasovi su dopirali, iz veće blizine. Policija je bila s druge strane zarđale
ograde. Povukao je u suprotnom pravcu. „Znaš li drugi izlaz odavde?”
Petra klimnu i pokaza u tamu. Potrčala je s Bornom dijagonalno preko
placa. Izbegavali su tešku mehanizaciju, dok su jurili preko krša i dubokih
rupa. Born nije morao da se okreće da bi znao da su policajci prodrli na drugi
kraj placa. Gurnuo je Petri glavu nadole. Sakrio se da ih ne primete.
Kontejner s kancelarijom je stajao na betonskim blokovima iza krana. Do
njega su vodile privremene električne veze.
Petra je skočila naglavačke ispod kontejnera. Born je krenuo za njom.
Kontejner je počivao na blokovima dovoljno visokim da potrbuške otpuze na
drugu stranu, do otvora prosečenog u ogradi od gvozdenih alki.
Dopuzali su do mirne uličice pune industrijskih kontejnera za đubre,
izlomljenih blokova i parčadi iskrivljenog metala. To je sigurno bio krš
poreklom iz zgrade koja je nekad stajala na raskrčenom placu.
„Ovuda”, prošapta Petra. Izašla je iz sokaka i krenula ulicom sa
stambenim kućama. Na ćošku je prišla parkiranom autu. Otključala je vrata.
„Daj mi ključeve”, reče Born. „Tražiće te.”
Uhvatio ih je u letu, pa su ušli unutra. Na sledećoj raskrsnici su prošli
pored policijskog automobila. Petri su drhtale ruke u krilu.
„Samo ću proći kraj njih”, reče Born. „Ne gledaj na tu stranu.”
Nisu progovorili ni reč dok se Born nije oglasio: „Okrenuli su se. Pošli
su za nama.”
 Trideset treće poglavlje
„Izbaciću te negde”, reče Arkadin. „Ne želim da se nađeš u središtu okršaja.”
Devra ga odmeri skeptičnim pogledom sa suvozačkog sedišta
iznajmljenog BMW-a. „To ne liči na tebe.”
„Ne liči kažeš, a na koga liči?”
„Moramo da se dokopamo Egona Kirša.”
Arkadin zađe za ugao. Stigli su do centra grada, do trga punog starih
katedrala i palata. Stari trg je ličio na prizor iz bajki braće Grim.
„Situacija se iskomplikovala”, rekao je. „Protivnički kralj je uzeo učešće
u partiji. Zove se Džejson Born. U Minhenu je.”
„To je još jedan razlog da ostanem s tobom.” Devra proveri jedan od dva
lugera, koje je Arkadin uzeo od Ikupovljevog minhenskog poverenika.
„Unakrsna vatra je mnogo efikasnija.”
Arkadin se nasmejao. „Tebi ne nedostaje vatre.”
Eto još jedne osobine kojima ga je privukla. Nije se plašila muške vatre
u stomaku. Obećao je, njoj koliko i sebi, da će je štititi. Prošlo je mnogo
vremena otkad to nikom nije rekao. Obećao je, iako se nekad davno zakleo da
to nikad neće učiniti. Najčudnije je što mu je to donelo olakšanje. Boravak u
njenom društvu je ličio na izlazak iz senke u kojoj je rođen, mrlje istetovirane
na mesu nizom nasilnih događaja. Prvi put u životu je pomislio da može da
uživa u sunčevim zracima na licu, u vetru koji podiže i nosi Devrinu kosu kao
grivu. Osećao je da može da se šeta ulicom s njom, a da ne pomisli da je u
drugoj dimenziji, da je nedavno stigao s druge planete.
Pogledao ju je dok su stajali na crvenom svetlu. Sunčeva svetlost je
prodirala u kabinu, bojeći njeno lice, nežnom nijansom ružičaste. U tom
dragocenom trenutku je osetio kako ga nešto napušta i ulazi u nju. Okrenula
se ka njemu, kao da je znala šta doživljava. Nasmešila se.
Upalilo se zeleno. Mobilni je zazvonio, dok je skretao na raskrsnici.
Bacio je pogled na broj i shvatio da ga Gala zove. Nije hteo da odgovori. Nije
hteo da razgovara s njom u ovom času, niti bilo kad, uostalom.
Posle tri minuta je dobio poruku. Pisalo je: MIŠA JE MRTAV. UBIO GA
JE DŽEJSON BORN.
Rob Bat je pratio Rodnija Fira i generala Kendala preko Ki Bridža u
Vašington. Proverio je da li je njegov nikon SLR s dugim objektivom pun
odgovarajućeg filma. Snimio je nekoliko digitalnih fotografija malom
kamerom, onako reda radi. Ti snimci nemaju vrednost dokaza zato što se
mogu veoma lako izmeniti u foto-šopu. Predaće nerazvijenu rolnu filma da bi
sprečio svaku sumnju. Predaće je… pa, to je bio veliki problem. S punim
pravom uživa status nepoželjne osobe u CO-u. Sva dugogodišnja poznanstva
su u času razvrgnuta. Shvatio je da je pogrešno protumačio odnose sa
kolegama direktorima. Nije se radilo o prijateljstvu, već o poslu. Što se njih
tiče, on više nije postojao. Ignorisali bi ga, ili bi mu se nasmejali u lice ako bi
im se približio sa navodnim dokazima da je NSA regrutovala još jednog
zvaničnika CO-a. Pokušaj da priđe Veroniki Hart nije dolazio u obzir.
Razgovor s njom bi bio poniženje, čak i kad bi bio moguć. Bat se nikad nije
ponižavao, pa neće ni sad.
Glasno se nasmejao. Kako je lako obmanjivati samog sebe. Zašto bi
neko od njegovih bivših kolega želeo da kontaktira s njim? Izdao ih je,
prepustio ih je neprijatelju. Da je on sad u njihovoj koži – o, kako bi voleo da
jeste! – osećao bi isto otrovno neprijateljstvo prema izdajniku. Zbog toga je
odlučio da uništi La Valea i Kendala. Prodali su ga. Ostavili su ga na cedilu
prvom prilikom. Preuzeli bi kontrolu nad Tajfunom, čim bi on zaseo na čelo
CO-a.
Otrovno neprijateljstvo. Eto sjajne fraze, pomislio je. Eto precizne
definicije njegovih osećanja prema La Valeu i Kendalu. Znao je duboko u
srcu da je mržnja prema njima isto što i mržnje prema samom sebi. Nije
mogao da mrzi samog sebe; to je put ka samouništenju. Nije mogao da
poveruje da je pao toliko nisko da prebegne u NSA. Po ko zna koji put je
analizirao sve što je prethodilo donošenju kobne odluke. Činilo mu se da je
neko drugi, nekakav stranac, doneo tu odluku. To nije bio on. To nije mogao
biti on. Prema tome, La Vale i Kendal su ga ubedili da to učini. Platiće mu
zbog toga.
General i Fir su krenuli. Bat ih je sledio. Dvoja kola ispod njega su posle
deset minuta skrenula na prepuno parkiralište Staklene cipelice. Bat se
provezao pored kluba. Fir i Kendal su izašli iz automobila i ušli u popularni
klub. Izvadio je majušnu lajka kameru iz odeljka za rukavice. Dobio je nekad
davno od Starog. Pouzdana špijunska alatka je bila laka za skrivanje. Stavio je
film i gurnuo kameru u prednji džep košulje, pored digitalne kamere, pre nego
što je izašao iz kola.
Dočekao ga je noćni vetar. Dizao je đubre iz slivnika, da bi ga poneo na
drugo mesto. Bat je žurio niz blok, s rukama duboko zavučenim u džepove.
Ušao je u Staklenu cipelicu. Na sceni je bio slajd gitarista. Isporučivao je bluz
tužbalicu. Zagrevao je publiku, željnu glavne atrakcije, velikog benda s
nekoliko hit izdanja.
Za klub je znao iz čuvenja. Znao je da je vlasništvo Drua Dejvisa,
najviše zato što je Dejvis bio ličnost veća od života, stalni akter političkog i
ekonomskog života afroameričke zajednice distrikta. Utočišta za beskućnike
su zahvaljujući njegovom uticaju postala sigurnija mesta. Pomagao je
izgradnju prihvatilišta. Trudio se da što češće zapošljava bivše robijaše.
Mudro je svakom prilikom isticao politiku zapošljavanja bivših robijaša. Na
taj način ih je obavezivao da daju sve od sebe, da bi iskoristili datu im šansu.
Bat nije znao za zadnje prostorije Cipelice. Zbog toga se zbunio kad ni
posle kruženja po lokalu, upotpunjenog posetom muškom toaletu, nije moga
da pronađe Fira niti generala.
Uplašio se da su se iskrali na zadnja vrata i izašao na parkiralište.
Njihovi automobili su stajali na istom mestu. Vratio se u Cipelicu i obišao još
jedan krug kroz gomilu. Pretpostavio je da su mu nekako promakli. Ni ovog
puta ih nije našao. Video je kako neko u zadnjem delu kluba razgovara s
razbacanim crncem, veličine uspravnog frižidera. Gospodin Mišićavi je
otvorio vrata posle kraćeg razgovora, i muškarac šmugnu kroz njih. Bat krenu
ka Gospodinu Mišićavom i tajanstvenim vratima. Fir i Kendal su sigurno
negde iza njih.
Video je Soraju na ulazu.
Born je divljački gazio pedale automobila. Pokušao je da pobegne
policijskom automobilu.
„Polako”, reče Petra, „ili ćeš dokrajčiti ovu krntiju.”
Zažalio je što nije bolje pogledao plan grada. Na levoj strani je primetio
ulicu zagrađenu saobraćajnim preprekama. Radnici su skinuli površinski sloj
asfalta, ostavivši ispucalu podlogu. Ponegde je kolovoz bio u tako lošem
stanju da su iskopali rupe.
„Drži se dobro”, reče Born i ubaci u rikverc. Okrenuo se nasred ulice i
jurnuo na prepreke. Skršio je jednu i oborio još nekoliko. Auto očeše neravnu
podlogu. Ljuljao se po raskopanoj ulici, naizgled vratolomnom brzinom.
Mašina se trzala kao pod udarcima pneumatskog čekića. Bornu su cvokotali
zubi. Petra se upinjala da ne vrisne.
Policijski auto iza njih se još više ljuljao. Progonioci su još teže
napredovali po izlomljenom drumu. Trzali su se levo-desno, da bi izbegli
najveće rupe. Born dodade gas i poveća rastojanje od progonilaca. Pogledao
je ispred sebe i ugledao kamion-mešalicu parkiran preko ulice. Udariće ga
ako nastave pravo.
Born nije usporavao. Mešalica za beton je postajala sve veća i veća.
Policijska kola su se upinjala da ih stignu.
„Šta to radiš?” vrisnu Petra. „Da li si skrenuo s jebenog uma?”
Born izbaci menjač iz brzine i stade na kočnice. Smesta je prebacio u
rikverc. Skinuo je nogu s kočnice i pritisnuo gas do daske. Kola su zadrhtala,
a motor zaurlao. Auto je jurnuo unazad, ka policajcima. Vozač patrolnih kola
se sledio od straha. Born je obišao policijski auto, koji je nastavio ka popreko
postavljenoj mešalici za beton.
Born nije gledao napred. Bio je zauzet vožnjom unazad. Projurio je
pokraj skrhanih drumskih prepreka, okrenuo se i nastavio put.
* * *
„Šta, dođavola, ovde radiš?”, reče Noa. „Mislio sam da si krenula u Damask.”
„Avion polazi za nekoliko sati.” Mojra zavuče ruke u džepove, da njen
sagovornik ne vidi da su stisnute u pesnice. „Nisi mi odgovorio na pitanje?”
Noa uzdahnu. „Sad je svejedno.”
Gorko se nasmejala. „Zašto nisam iznenađena?”
„Zato”, odgovori Noa, „što si dovoljno dugo u Blek riveru, da znaš kako
firma radi.”
Šetali su Kaufingerštraseom u centru Minhena, ulicom s gustim
saobraćajem nadomak Marijaplaca. Stigli su do Augustiner Birkelera i ušli u
dugu, sumračnu prostoriju nalik katedrali. Zaudarala je na pivo i kuvane
kobasice. Pozadinska buka je bila dovoljno jaka da omete svaki pokušaj
prisluškivanja. Koračali su po podu od crvenih kamenih ploča do stola, u
jednoj od prostorija. Seli su na drvene klupe. Za najbližim stolom je sedeo
starac. Nehajno je pušio lulu i natenane čitao novine.
Mojra i Noa su naručili hefevajzen, pšenično pivo zamućeno
nefiltriranim kvascem, od kelnerice u dugoj, širokoj suknji i kratkoj bluzi.
Vezala je pregaču oko struka. Na njoj je visila bogato ukrašena torbica.
„Noa”, reče Mojra kad je pivo posluženo, „nemam iluzija u pogledu
našeg posla, ali kako možeš da tražiš da zanemarim podatke dobijene od
pouzdanog izvora?”
Noa poteže dobar gutljaj hefevajzena. Studiozno je obrisao usne, pre
nego što je odgovorio. Trljao je vrhove prstiju. „Prvo, taj čovek, Hauzer,
rekao ti je da je propust gotovo neprimetan. Drugo, nisi proverila njegove
navode. Možda si razgovarala s nezadovoljnim službenikom, koji pokušava
da se osveti čeličani Keler. Da li si razmišljala o toj mogućnosti?”
„Proverićemo softver.”
„Nemamo vremena. Prvi tanker s tečnim gasom će za dva dana pristati
na terminal.” Nastavio je da trlja prste. „Treće, ne možemo preduzeti ništa, a
da ne uzbunimo Nekstgen. Oni će se obrušiti na čeličanu Keler, koja će se
naći usred nebranog grožđa. I četvrto, koji deo rečenice Zvanično smo
obavestili Nekstgen o povlačenju iz projekta ti nije jasan?”
Mojra duboko uzdahnu. „Ovo je pouzdan podatak, Noa. Mogao bi
dovesti do onog od čega se najviše plašimo, do terorističkog napada. Kako
možeš…”
„Već si prešla dozvoljene granice, Mojra”, oštro će Noa. „Ukrcaj se na
avion i kreni na novi zadatak, ili je tvoj aranžman s Blek riverom okončan.”
„Najbolje je da se zasad ne sastajemo”, reče Ikupov.
Arkadin se vrpoljio od jedva suspregnutog besa. Izgubio bi kontrolu nad
sobom da nije bilo Devre. Lukava veštica je zarila nokte u njegov dlan.
Razumela ga je, bez pitanja, bez priče, bez potrebe da pretura po njegovoj
prošlosti kao emocionalni lešinar.
„Šta je s planovima?” sedeo je s Devrom u jadnom, zadimljenom baru u
sirotinjskom delu grada.
„Lično ću ih preuzeti od tebe”, Ikupovljev glas na mobilnom je zvučao
daleko i isprekidano, kao da ne dopire iz istog grada. „Sledim Borna.
Pobrinuću se za njega.”
Arkadinu se to nije svidelo. „Mislio sam da je to moj posao.”
„Tvoj posao je, u osnovi, gotov. Dokopao si se planova i zatvorio
Pjotrovu mrežu.”
„Izuzev Egona Kirša.”
„Kirš je već uklonjen”, reče Ikupov.
„Ja sam zadužen za uklanjanje meta. Predaću ti planovi i krenuti za
Bornom.”
„Ponoviću, Leonide Daniloviču. Ne želim da Born bude uklonjen.”
Arkadin tiho i gnevno zareža. Ali, Born mora biti uklonjen, pomislio je.
Devra još dublje zari nokte u njegov dlan. Namirisao je slatkast, bakreni vonj
krvi. Mora umreti od moje ruke. Ubio je Mišu.
„Slušaš li ti mene?”, oštro će Ikupov.
Arkadin se grčio od besa. „Da uvek sam te slušao. Ipak, ovog puta
moram insistirati da mi kažeš gde ćeš se sresti s Bornom. Reč je o
bezbednosti, tvojoj bezbednosti. Ne želim da stojim bespomoćno po strani,
ako vam se nešto dogodi.”
„Dogovoreno”, reče Ikupov, posle kraćeg oklevanja. „Trenutno je u
pokretu, što mi daje vremena da pokupim planove od tebe.” Dao je adresu
Arkadinu. „Stići ću tamo za petnaest minuta.”
„Meni će trebati nešto više vremena”, reče Arkadin.
„Dobro, naći ćemo se za pola sata. Javiću ti, čim odlučim gde ću
presresti Borna. Da li si sad zadovoljan, Leonide Daniloviču?”
„U potpunosti.”
Arkadin spusti telefon. Odmakao se od Devre i prišao baru. „Dupli oban
bez leda.”
Barmen, div tetoviranih mišica, začkilji ka njemu. „Šta je oban?”
„To je viski iz jednog bureta, moronu.”
Barmen progunđa, glancajući staromodnu čašu. „Na šta ti ovo liči, na
prinčevsku palatu? Nemamo mi ništa iz jednog bureta.”
Arkadin istrže čašu barmenu iz ruku i njome ga udari po nosu. Povukao
je omamljenog čoveka preko bara. Obrušio se na njega svom snagom.
„Ne mogu nazad u Minhen”, reče Petra. „Bar neko vreme. Tako mi je
rečeno.”
„Zašto bi dovodila u pitanje svoj posao, da bi nekog ubila?”, pitao je
Born.
„Molim te!”, oštro ga je odmerila. „Zamorac bi crko ako bi se hranio od
plate zarađene u toj rupi.”
Vozila je po autobanu. Napustili su predgrađa. Born nije mario. Biće
bolje da ostane van Minhena dok se ne slegne prašina uskovitlana ubistvom
Egona Kirša. Vlasti će u Kiršovim džepovima pronaći tuđe papire. Uskoro će
doznati njegov identitet. Born se nadao da će dotle oteti planove Arkadinu i
otići za Vašington. Policija će u međuvremenu tragati za njim, zbog Kiršovog
i Jensovog ubistva.
 „Pre ili kasnije”, nastavi Born, „reći ćeš mi ko te je unajmio.”
Petra je ćutala, iako su joj ruke drhtale za volanom. To je bila posledica
stravične potere.
„Gde idemo?”, reče Born. Nastojao je da je uvuče u razgovor. Znao je da
mu se neće otvoriti ako ne ostvari lični kontakt s njom. Mora doznati ko je
naredio ubistvo Egona Kirša. Tako će možda saznati da li je povezan s
čovekom koji je ubio Jensa.
„Idem kući”, rekla je, „tamo gde ne želim da se vratim.”
„Zašto?”
„Rođena sam u Minhenu, zato što je mama došla u veliki grad da se
porodi. Ja sam iz Dahaua.” Mislila je na grad, a ne na istoimeni
koncentracioni logor. „Nijedan roditelj ne bi voleo da na krštenici njegovog
deteta piše Dahau. Obično se porađaju u Minhenu.” Nimalo iznenađujuće:
Gotovo dve stotine hiljada ljudi je ubijeno u tom logoru. Radio je najduže,
pošto je bio prvi koncentracioni logor. Poslužio je kao uzor ostalima.
Sam grad je izgrađen oko reke Amper, petnaestak kilometara
severozapadno od Minhena. Delovao je neobično idilično, sa uskim,
kaldrmisanim ulicama, staromodnim uličnim lampama i mirnim bulevarima s
tri kolovozne trake.
Petra se nasmejala kad je Born rekao da većina prolaznika deluje
zadovoljno. „Hodaju okruženi stalnom maglom. Teško se nose s teretom
ubilačke prošlosti.”
Provezla se kroz centar Dahaua. Skrenuli su na sever i stigli do
nekadašnjeg sela Ecenhauzena. Na usamljenom brdu Lajtenbergu je bilo
turobno, napušteno groblje. Izašli su iz automobila i prošli pored kamenog
stuba ukrašenog Davidovom zvezdom. Stub je bio iskrzan i obrastao plavom
mahovinom. Visoke jele i kukute su zaklanjale sunce, čak i u sunčano zimsko
poslepodne.
Šetali su se između nadgrobnih spomenika. Petra je govorila: „Ovo je
KZ Fridhof, groblje koncentracionog logora. Tela Jevreja su tokom postojanja
logora spaljivana u pećima. Logor je pred kraj rata ostao bez uglja. Nacisti su
morali da se reše leševa. Donosili su ih ovamo.” Raširila je ruke. „Samo ovi
zapušteni spomenici svedoče o jevrejskim žrtvama.”
Born je bio na mnogim grobljima. Obično su to bila neobično mirna
mesta. To se nije moglo reći za KZ Fridhof. Koža mu se ježila od stalnog
pokreta i neprestanog mrmora. Mesto je bilo živo, urlalo je u nemirnoj tišini.
Zastao je, čučnuo i prešao prstima preko reči urezanih u kamen. Natpisi su
usled dejstva vremena postali nečitljivi.
„Da li ti je palo na pamet, da si danas možda ubila Jevrejina?”, rekao je.
Oštro mu je odgovorila. „Rekla sam ti da mi je trebao novac. Učinila
sam to iz nužde.”
Born se obazreo oko sebe. „To su govorili i nacisti dok su pokopavali
poslednje žrtve na ovom groblju.”
Munja gneva sažeže tugu u njenim očima. „Mrzim te.”
„Mrziš me manje nego što mrziš samu sebe.” Ustao je. Vratio joj je
pištolj. „Evo. Zašto se ne ubiješ i tako okončaš agoniju?”
Prihvatila je pištolj i nanišanila na njega. „Šta me sprečava da te
ubijem?”
„To bi samo pogoršalo tvoj položaj. Sem toga…” Born otvori šaku i
pokaza metke izvađene iz njenog oružja.
Petra s gadljivim uzdahom vrati oružje u futrolu. Njeno lice i ruke su
izgledali zelenkasto u svetlosti propuštenoj kroz zimzelenu vegetaciju.
„Iskupi se za počinjeni zločin”, reče Born. „Reci mi ko te je unajmio.”
Petra ga je sumnjičavo posmatrala. „Neću ti dati novac, ako na to ciljaš.”
„Tvoj novac me ne zanima.” Reče Born. „Mislim da je čovek kog si
ubila hteo da mi kaže nešto što bi trebalo da znam. Mislim da si zato
unajmljena da ga ubiješ.”
Delovala je nešto manje sumnjičavo. „Zaista?”
Born klimnu.
„Nisam htela da ga ubijem”, rekla je. „To ti je valjda jasno.”
„Prišla si mu. Stavila si mu cev na glavu i povukla obarač.”
Petra skrenu pogled. „Ne želim da razmišljam o tome.”
„U tom slučaju nisi ništa bolja od bilo kog žitelja Dahaua.”
Suze joj navreše na oči. Pokrila je lice. Ramena su joj se tresla. Ispuštala
je zvuke jako slične onima koje je Born čuo na Lajtenbergu.
Izgleda da je isplakala celokupnu zalihu suza. Otrla je crvene oči,
zadnjim delom dlana i rekla, „Znaš li da sam htela da budem poetesa?
Izjednačavala sam poeziju s revolucionarnim stavom. Ja, Nemica, htela sam
da promenim svet ili da promenim način na koji nas svet vidi. Htela sam da
uradim nešto što bi nam pomoglo da speremo ljagu sa sebe.”
„Trebalo je da postaneš isterivač đavola.”
To je bila šala. Bila je u takvom raspoloženju da je nije smatrala
smešnom. „To bi bilo sjajno, zar ne?” Posmatrala ga je suznim očima. „Zar je
želja za menjanjem sveta tako naivna?”
„Mislim da bi nepraktična bila prava reč.”
Nakrenula je glavu. „Ti si cinik, zar ne?” Nastavila je, suočena s
njegovom ćutnjom. „Mislim da nije naivno verovati da reči – nešto što si
napisao – mogu da promene svet.”
„Zašto nisi pisala”, rekla je, „umesto što ubijaš ljude za novac? Tako se
ne zarađuje za život?”
Dugo je ćutala. Počeo je da se pita da li ga je čula.
Konačno je progovorila, „Jebi ga, unajmio me je Špangler Vald – tek što
se zamomčio. Nema više od dvadeset dve. Viđala sam ga po pabovima. Par
puta smo popili kafu. Rekao mi je da je pohađao univerzitet i diplomirao na
entropijskoj ekonomiji, šta god to bilo.”
„Mislim da niko ne može da diplomira na entropijskoj ekonomiji”, reče
Born.
„Brojke.” Petra je još cmizdrila. „Moram da podesim merač nitkovluka.”
Slegnula je ramenima. „Nikad nisam znala da se ophodim s ljudima: bolje
komuniciram s mrtvima.”
Born reče: „Ne možeš da prihvatiš tugu i bes tolikih ljudi a da ne potoneš
pod njima.”
Posmatrala je redove trošnih nadgrobnih spomenika. „Šta da radim?
Zaboravljeni su. Ovde leži istina. Zar izbegavanje istine nije gore od laži?”
Ćutao je. Trznula je ramenima, okrenuvši mu leđa. „Kad smo već došli
dovde, pokazaću ti ono što se pokazuje turistima.”
Povela ga je do automobila. Spustili su se niz pusto brdo do zvaničnog
memorijala.
Veliki mračni oblak se nadneo nad preostalim logorskim zgradama, kao
da gnusni dim još kulja iz logorskih peći za spaljivanje leševa i pada po
krovovima kao lešinari koji tragaju za mrtvima. Na ulazu ih je pozdravila
grozomorna skulptura od livenog gvožđa. Logoraški skelet od izuvijanog
metala, izdaleka sličnog bodljikavoj žici. Unutar nekadašnje glavne
administrativne zgrade bile su lažne ćelije, izložbene vitrine s cipelama i
drugim neopisivo tužnim predmetima, ostacima umorenih vlasnika.
„Vidiš li ove natpise”, reče Petra. „Da li se igde spominje broj Jevreja
koji su ovde umrli mučeničkom smrću? Evo ovde piše: ‘Sto devedeset tri
hiljade ljudi je ovde izgubilo život.’ Nema tu nikakvog pokajanja. Još se
krijemo od sebe samih. Još smo zemlja mrzitelja Jevreja, bez obzira koliko
potiskujemo nagon, pravedničkim besom, kao da smo mi oni koje treba
žaliti.”
Born joj je mogao reći da ništa u životu nije tako jednostavno i da je
bolje da izbaci gnev iz sebe. Opet, bilo mu je jasno da ni s kim ne može da
podeli ova osećanja.
Povela ga je do peći. Delovale su zlokobno, iako je od rata prošlo toliko
vremena. Učinilo mu se da još rade i tinjaju, da su deo paralelnog univerzuma
koji nadire, donoseći neopisive užase. Konačno su prošli pored krematorijuma
i stigli do duge sobe sa zidovima pokrivenim pismima. Neke su napisali
zatvorenici, a neke porodice, gladne vesti o najmilijima. Bilo je tu i crteža i
zvaničnih dopisa. Sva su bila na nemačkom. Nijedno pismo nije prevedeno na
strane jezike.
Born ih je sve pročitao. Atmosfera očaja, zločina i smrti je zanavek
ispunila odaje. Ovde je vladala drugačija tišina od one na Lajtenbergu. Slušao
je tiho škripanje kožnih đonova i još tiši zvuk patika turista koji su obilazili
eksponate. Kao da je nataložena neljudskost gušila moć govora ili su reči, bilo
koje reči, bile nedostatne i suvišne, u prisustvu ovog užasa.
Polako su odmicali odajom. Posmatrao je kako se Petrine usne miču dok
čita pismo za pismom. Uzbudio ga je papir na kraju zida. Bio je to zvanični
dokument. Sadržao je rukom pisanu žalbu. Nezadovoljni autor se žalio da je
razvio mnogo efikasniji gas od ciklona B, ali da nije dobio odgovor logorske
administracije. Možda je predlog naišao na hladan prijem zato što gas nikad
nije korišćen u Dahauu. Born se najviše zainteresovao za zaglavlje. Krasio ga
je simbol tri konjske glave spojene mrtvačkom lobanjom SS-a.
Petra je stajala pored njega. Namrštila se. „To mi je prokleto poznato.”
Obratio joj se. „Kako to misliš?”
„Nekad sam poznavala starog Peka. Govorio je da živi u gradu, ali ja
mislim da je bio beskućnik. Spavao je u dahauskom protivavionskom
skloništu, pogotovo zimi.” Gurnula je neposlušni uvojak iza uva. „Stalno je
brbljao. Znaš te ludake, koji uvek razgovaraju s nekim. Sećam se da mi je
pokazao tkaninu s tim znakom. Govorio je o nekakvoj Crnoj legiji.”
Bornov puls se naglo ubrza. „Šta si rekla?”
Slegnula je ramenima.
„Toliko mrziš naciste”, rekao je, „pitam se šta bi uradila kad bi znala da
neke stvari koje su stvorili još postoje.”
„Postoje, nego šta. Eto, recimo skinhedsi.”
Pokazao je na znamen. „Crna legija još postoji. Još je opasna, mnogo
više nego što stari Pelc pretpostavlja.”
Petra odmahnu glavom. „Starac samo melje. Nikad mi nije bilo jasno
govori li meni ili samom sebi.”
„Možeš li me odvesti do njega?”
„Naravno, ali ko zna gde živi. Pije kao smuk,”
Petra je desetak minuta kasnije vozila niz Augsburgerštrase. Žurila se ka
podnožju brda Karlsburg. „Jebeno je ironično”, rekla je ogorčeno, „što se
najbolje osećam na mestu koje najviše prezirem.”
Zaustavila se na parkingu ispred parohijske crkve svetog Jakova. Njen
osmougaoni, barokni toranj se video sa svih strana. Sledeća zgrada je bila
Horhamerov tržni centar. „Vidiš li one stepenice, pored Horhamera”, rekla je,
dok su izlazili iz kola, „one vode do golemog bunkera u brdu, ali se tuda ne
može ući.”
Povela ga je u crkvu. Zašli su u renesansni enterijer, pored hora. Odvela
ga je do neupadljivih drvenih vrata u uglu sankristije. Kameno stepenište je
vodilo do kripte, iznenađujuće male u odnosu na veličinu bogomolje.
Petra mu je pokazala razlog za to. Iza nje je počinjao lavirint soba i
hodnika.
„Bunker”, rekla je, pod svetlošću gole sijalice na kamenom zidu. „Ovde
su moji baba i deda bežali kad su vazdušne snage tvoje zemlje sravnjivala sa
zemljom nezvaničnu prestonicu Rajha.” Govorila je o Minhenu. Dahau je bio
dovoljno blizu da zapamti američko bombardovanje.
„Zašto ne odeš odavde kad toliko mrziš svoju zemlju”, pitao je Born.
„Zato”, reče Petra, „što je takođe i volim. To je zagonetka germanstva.
Istovremeno smo ponosni na njega i mrzimo ga.” Slegnula je ramenima. „Šta
da radimo? Prinuđeni smo da igramo podeljenim kartama.”
 Born je znao kako to izgleda. Obazreo se oko sebe. „Otkud znaš za ovo
mesto?”
Umorno je uzdahnula, kao da je bes iscrpeo. „Roditelji su me u
detinjstvu uvek vodili na nedeljnu misu. Oni su bogobojažljivi ljudi. Kakva
ironija! Bog je odavno okrenuo leđa ovom gradu.”
„Bilo kako bilo, jedne nedelje mi je bilo jako dosadno. Iskrala sam se.
Tih dana sam bila opsednuta smrću. Da li me iko može kriviti zbog toga?
Odrasla sam sa zadahom smrti u nozdrvama.” Podigla je glavu i pogledala ga.
„Znaš li da sam jedina osoba koja je posetila memorijal? Misliš da su moji
roditelji ikad kročili nogom na to mesto? Moja braća, tetke, stričevi, školski
drugovi? Ma hajde, molim te! Prave se da ne postoji.”
Izgledala je iscrpljeno. „Sišla sam dole da porazgovaram s mrtvima. Nije
ih bilo dovoljno, pa sam pošla dalje i šta sam našla? Protivvazdušno sklonište
Dahaua.”
Stavila je dlan na zid. Pomerala je po ispucalom zidu, kao da miluje
ljubavnikove slabine. „Ovo je postalo moje mesto, moj svet. Sreću sam
nalazila isključivo pod zemljom, u društvu sto devedeset tri hiljade mrtvaca.
Osećala sam ih. Verovala sam da su sve te duše ovde zatočene. To je tako
nepravedno, mislila sam. Provodila sam duge sate, tražeći način da ih
oslobodim.”
„Mislim da je jedini način da to učiniš, da spaseš samu sebe.”
Pokazala mu je. „Tamo je utočište starog Peka.”
Govorila je, dok su žurili tunelom: „Nije daleko. Voleo je da boravi
pored kripti. Mislio je da su neki od tih starina njegovi prijatelji. Sedeo je i
satima pričao s njima. Pio je s njima, baš kao da su živi i da može da ih vidi.
Ko zna? Možda ih je i video. Dešavaju se i čudnije stvari.”
Tunel se uskoro preobrazio u niz prostorija. Osetili su zadah viskija i
ustajalog znoja.
„Treća soba levo”, reče Petra.
Vrata su se, pre nego što su stigli do njih, ispunila zdepastim telom i
glavom okruglom kao bilijarska kugla, s kosom nakostrešenom kao ježeve
bodlje. Stari Pek ih je pažljivo odmerio.
„Ko ide?” Glas mu je bio gust kao magla.
„Ja sam, her Pek. Petra Ejken.”
Stari Pek je užasnuto zurio u pištolj na njenom boku. „Malo sutra!”
Potegao je pištolj i kriknuo: „Nacističko smeće”, pre nego što je opalio.
 Trideset četvrto poglavlje
Soraja je ušla u Staklenu cipelicu iza Kiki i ispred Derona. Kiki ih je vodila.
Vlasnik, Dru Dejvis se dogegao do njih čim su ušli, kao Baja Patak.
Sedokosom starcu je kosa stajala uspravno na krajevima, kao da je večito
šokiran činjenicom što je živ. Imao je živahno lice i vragolaste oči, nos sličan
grudvi žvakaće gume i širok osmeh, uvežban do savršenstva čestim
pojavljivanjem na televiziji i nastupima s političarima na svečanostima
povodom dobrotvornih akcija u kraju. Zračio je iskrenom toplinom.
Posmatrao je sagovornike, tako da su mislili da samo njih sluša.
Zagrlio je Kiki. Poljubila ga je u oba obraza i nazvala tata. Objasnila im
je u kakvom je odnosu s njim kad su, posle upoznavanja, seli za najbolji sto, s
bocom šampanjca i gomilom dobrog jela.
„U mom detinjstvu je suša morila pleme. Bila je tako ozbiljna i
dugotrajna da je veliki broj starih i dece oboleo i umro. Nedugo potom je
stigla mala grupa belaca i ponudila pomoć. Rekli su nam da dolaze u ime
organizacije koja će nam svakog meseca slati novac, nakon što pokrenu svoj
program u selu. Doneli su vodu, ali je nije bilo dovoljno.”
„Pali smo u očaj nakon njihovog odlaska, naviknuti na neispunjena
obećanja. Održali su reč i doveli vodu. Stigla je i kiša, zbog koje nam njihova
voda više nije bila neophodna. Stranci su ostali. Trošili su novac za kupovanje
lekova i obrazovanje. Deca su, uključujući i mene, svakog meseca dobijala
pisma od sponzora – osobe koja je slala novac.”
„Počela sam da otpisujem Druu, kad sam malo porasla. Dopisivali smo
se. Godinama kasnije kad sam dorasla za srednju školu, sredio je da me
prebace u Kejptaun. Kasnije je u potpunosti stao iza mene. Doveo me je u
SAD na koledž i univerzitet. Nikad nije tražio ništa zauzvrat, izuzev da dobro
učim. Smatram ga drugim ocem.”
Pili su šampanjac i gledali ples na podijumu. Soraja se iznenadila
posmatrajući plesačice. Pokazale su gotovo umetničku veštinu, bez mnogo
vulgarnosti. Bilo joj je jasno da posmatra rezultate niza hirurških intervencija.
Nije mogla da shvati zašto bi neka žena želela da ima grudi koje izgledaju i
ponašaju se kao baloni.
Nastavila je da pijucka šampanjac. Srkala ga je majušnim, nervoznim
gutljajima. Rešila je da iz sveg srca prihvati Kikin predlog. Na nekoliko sati
će zaboraviti sve probleme. Opustiće se, napiti i otkačiti. Problem je što od
toga neće biti ništa. Predobro se kontrolisala. Bila je preterano zatvorena u
sebe. Možda bi mi pomoglo, mislila je posmatrajući crvenokosu s grudima što
prkose sili teže i kukovima koji kao da raspolažu nezavisnom voljom u
odnosu na ostatak tela, da se nacrvrcam, strgnem odeću i skočim na podijum.
Nasmejala se, zbog blesave pomisli. Nikad nije bila takva, čak i u za to
primerenom dobu. Uvek je bila dobra devojka – superiorna i možda preterano
proračunata. Posmatrala je Kiki. Njeno veličanstveno lice je zračilo ne samo
zahvaljujući strobo svetlima već i nepatvorenoj, snažnoj životnoj radosti. Da
li je život dobrih devojaka neizostavno lišen boje i ukusa, pitala se Soraja.
Ta misao je još više rastužila. To je, po svoj prilici, bio samo uvod u još
gore nevolje. Trenutak kasnije je ugledala Roba Bata. Šta je ovo? pomislila je.
Opazio je i krenuo pravo na nju.
Soraja se izvinila društvu za stolom. Ustala je i požurila u suprotnom
pravcu. Bat je nekako uspeo da se nađe ispred nje. Okrenula se na petama.
Provlačila se između stolova. Progonitelj je i ovaj put stigao. Trčao je
prolazom za konobare.
„Soraja, moram da razgovaram s tobom.”
Otresla se nasrtljivca i zaputila ka izlazu. Na parkingu je čula kako trči
za njom. Sipala je laka susnežica. Vetar je u potpunosti zamro. Vlažne pahulje
su padale po njoj. Topile su se na ramenima i glavi.
Nije znala šta traži na parkingu; Kiki ih je izvukla iz Deronove kuće, pa
nije imala kola. Možda joj se smučilo od pogleda na čoveka kog je volela i
kom je verovala, koji je izdao njeno poverenje i prebegao na tamnu stranu,
kako je nazivala La Valeovu NSA. Nije mogla da preturi preko jezika
zvanični naziv službe, Nacionalna sigurnosna agencija, a da ne oseti mučninu
u stomaku. NSA predstavlja sve što je u poslednjih nekoliko godina, pošlo
nizbrdo u Americi – otimačinu za moć i uverenje nekih iz Beltveja da su
ovlašćeni da čini sve što nađu za shodno, a demokratija može da ide
dođavola. Sve se svelo na prezir, pomislila je. Ti ljudi su tako uvereni da su u
pravu. Prema onima koji im se suprotstavljaju ne osećaju ništa izuzev prezira
ili sažaljenja.
„Soraja, čekaj! Sačekaj!”
Bat je stigao.
„Gubi se odavde”, rekla je i krenula dalje.
„Moram da razgovaram s tobom.”
„Idi dođavola. Nemamo o čemu da razgovaramo.”
 „To ime veze s nacionalnom bezbednošću.”
Soraja, odmahnu glavom u neverici. Gorko se nasmejala i požurila.
„Slušaj, ti si mi jedina nada. Samo si ti dovoljno otvorena, da me
saslušaš.”
Zakolutala je očima, pre nego što se okrenula da se suoči s njim.
„Stvarno imaš petlje, Robe. Zašto se ne vratiš odakle si došao, da ližeš
čizmu novom gospodaru.”
„Dobro znaš da me je La Vale prodao, Soraja.” Posmatrao je molećivim
pogledom. „Slušaj, načinio sam strašnu grešku. Mislio sam da ću na taj način
spasti CO.”
Soraja htede da mu se nasmeje u lice. „Šta? Ne očekuješ da ću
poverovati u tu priču.”
„Ja sam delo Starog. Nisam verovao Hartovoj. Ja…”
„Ne krij se iza Starog. Da si nastavljač njegovog dela, kakvim se
predstavljaš, ne bi nas prodao. Stao bi uz nas. Potrudio bi se da postaneš deo
rešenja, umesto da nam navališ još gori teret na pleća.”
„Nisi imala prilike da čuješ sekretara Halideja. Taj tip je kao prokleta
prirodna sila. Usisao me je u orbitu. Priznajem da sam pogrešio.”
„Gubitak vere je neoprostiv.”
Bat bespomoćno podiže ruke. „Potpuno si u pravu. Pogledaj me, za boga
miloga. Dovoljno sam kažnjen, zar ne?”
„Ne znam, Robe, reci mi.”
„Ostao sam bez posla i bez nade da ću ga naći. Prijatelji ne odgovaraju
na moje pozive. Okreću glavu od mene, baš kao što si ti učinila, kad naletim
na njih na ulici ili u restoranu. Žena se odselila i odvela decu.” Prošao je
rukama kroz mokru kosu. „Dođavola, već neko vreme živim u automobilu.
Nadrljao sam, Soraja. Ima li veće kazne?”
Da li sam se sažalila na njega zbog slabog karaktera, pitala se Soraja.
„Saslušaj me”, molio je. „Saslušaj…”
„Ne želim da te slušam.”
Gurnuo joj je digitalnu kameru u ruku, kad je video da mu okreće leđa.
„Pogledaj bar ove fotografije, ako nećeš da me slušaš.”
 Soraja htede da mu je vrati. Shvatila je da nema šta da izgubi. Kamera je
bila uključena. Pritisnula je dugme za pregled snimaka. Videla je fotografije s
prismotre generala Kendala.
„Šta je, dođavola, ovo?”, pitala je.
„Sad znaš šta sam radio otkad ste me izbacili”, reče Bat. „Pokušavao
sam da pronađem način da srušim La Valea. Procenio sam da je on možda
preterano tvrd orah. Mislim da je Kendal sasvim druga priča.”
Pogledala ga je u lice. Sijalo je od unutrašnje vatre, kao nikad do tad.
„Otkud ti to?”
„Kendal je uznemiren i ogorčen. Stenje pod La Valeovim jarmom. Želi
više prostora za akciju nego što su La Vale i Halidej spremni da mu daju. Ta
ambicija ga čini glupim i ranjivim.”
Zainteresovala se, uprkos svemu. „Šta si otkrio?”
„Rezultati prismotre su prevazišli moja najsmelija očekivanja.” Bat
klimnu u pravcu kamere. „Nastavi da listaš.”
Soraja je nastavila da razgleda fotografije. Srce joj je tuklo u grudima.
Približila se aparatu. „Da li je to… Dobri bože, to je Rodni Fir!”
Bat klimnu. „Sastao se s Kendalom u vežbaonici. Otišli su na večeru.
Dovezli su se ovamo.”
Iznenadila se. „Njih dvoje su ovde, u Staklenoj cipelici?”
„Ovo su njihovi automobili.” Bat je pokazao na njih. „Klub ima još
prostorija. Ne znam šta se u njima dešava, ali ne moram da budem raketni
inženjer da bi shvatio. General Kendal je bogobojažljivi, porodični čovek.
Svake nedelje ide u crkvu sa svojom i La Valeovom porodicom. Tačan je kao
sat. Veoma je aktivan u crkvenoj opštini.”
Soraja ugleda svetlo na kraju tunela. Evo načina da skine Tajrona i sebe s
udice. „Skinuo si dve muve jednim snimkom”, rekla je.
„Baš tako. Imam mali problem, ne znam kako da uđem tamo i snimim
još neku zanimljivu fotografiju. Proverio sam, u zadnji deo lokala puštaju
samo po pozivu.”
Blagi osmeh osvanu na Sorajinom licu. „Prepusti to meni.”
Ništa se nije desilo otkad ga je Kendal išutirao po stomaku, da bi povratio.
Činilo mu se da je to bilo jako davno. Tajron je po ko zna koji put zaključio
da se vreme gotovo zaustavilo, i da bolno sporo napreduje. Minut je imao
hiljadu sekundi, a sat deset hiljada minuta. Što se dana tiče – pa, bilo je
previše sati u danu da bi se mogli izbrojati.
Iskoristio je period bez kapuljače da hoda gore-dole po uskoj ćeliji.
Izbegavao je zlokobni akvarijum na drugom kraju odaje.
Negde u sebi je znao da je izgubio pojam o vremenu i da je to deo
smišljenog procesa iscrpljivanja. Cilj mučitelja je da ga otvore i okrenu
naglavce. Iz časa u čas je osećao da kliza po sve klizavijoj i strmijoj padini.
Svaki pokušaj da se uhvati za nešto je samo pogoršavao situaciju. Padao je u
prazninu, u ništavilo unutar sebe.
I to su proračunali. Zamišljao je jednog od Kendalovih pomoćnika.
Smislio je matematičku formulu da bi pokazao koliko se predmet torture lomi
iz sata u sat, iz dana u dan.
Spremao se za najteže situacije, sve otkad je predložio Soraji da joj može
biti koristan. Postojao je trik koji mu je pomagao da se održi u najtegobnijim
trenucima. Trebalo mu je mesto u umu na koje će se povući kad postane zbilja
gusto, nepovrediv prostor, gde će biti siguran, nezavisno od postupaka
njegovih mučitelja.
Pronašao ga je. Boravio je u njemu nekoliko puta, kad je bol od klečanja
s vezanim rukama iza leđa čak i za njega postajao nepodnošljiv. Plašio se
samo jedne stvari: te prokletinje na drugoj strani sobe. Gotov je ako odluče da
ga potope. Užasavao se davljenja, otkad zna za sebe. Nije znao da pliva. Ma,
nije umeo ni da se održava na vodi. Davio bi se, kad god bi pokušao. Vadili su
ga iz vode kao trogodišnjaka. Uskoro je odustao od pokušaja da nauči da
pliva. Smatrao je da mu to neće biti potrebno. Kada će biti u prilici da jedri, ili
da se izležava na plaži? Nikada.
Sad je voda stigla do njega. Prokleta misao ga je neumorno vrebala.
Cerila se kao kit koji se sprema da ga čitavog proguta. On nije Jona. Jebeno
čudovište ga neće ispljunuti živog.
Spustio je pogled na svoju drhtavu ruku. Naslonio je na zid, kao da će
blok od šljake upiti nerazumni strah.
Trgao se kad je zvuk otključavanja vrata rikošetirao po ćeliji. Ušao je
jedan od zombija NSA, mrtvih očiju i daha. Spustio je poslužavnik s hranom i
izašao, ne pogledavši Tajrona. To je bio deo druge faze plana: ubedite ga da
ne postoji.
Prišao je poslužavniku. Dobio je uobičajeni obrok, hladnu ovsenu kašu.
Nije mario, bio je gladan. Uzeo je plastičnu kašiku i zagrizao kašu. Bila je
gumasta i bez ikakvog ukusa. Skoro da se udavio posle drugog zalogaja, zato
što je zagrizao nešto što nije bila ovsena kaša. Znao je da se svaki pokret
snima. Presamitio se u struku i ispljunuo hranu iz usta. Viljuškom je otvorio
parčence papira. Nešto je pisalo na njemu. Nagnuo se napred da bi pročitao
sitna slova.
NEMOJ DA SE PREDAŠ, pisalo je.
Tajron isprva nije verovao svojim očima. Pročitao je poruku, po drugi i
treći put. Pokupio je sa sledećim zalogajem ovsene kaše. Žvakao je polako i
metodično, pre nego što je progutao.
Prišao je toaletu od nerđajućeg čelika. Seo je na ivicu. Pitao se ko je
napisao tu poruku i kako da komunicira s njim. Posle nekog vremena je
shvatio da mu je kratka poruka, odnekud izvan malene ćelije, pomogla da
obnovi izgubljenu ravnotežu. Vreme se, unutar njegove glave, vratilo
normalnim sekundama i minutama, a krv ponovo potekla kroz vene.
Arkadin je dopustio Devri da ga izvuče iz bara pre nego što ga je u potpunosti
demolirao. Nije se brinuo zbog razbacanih mušterija koje su ćutke sedele,
posmatrajući razaranje kao televizijsku emisiju, već zbog primetnog prisustva
predstavnika zakona u sirotinjskoj četvrti. Tri policijska automobila su se
polako provezla pored bara dok su oni sedeli u njemu.
Vozili su se po suncem obasjanim, prljavim ulicama. Osluškivao je lavež
pasa i povike. Bio je zahvalan na njenoj toploj butini i ramenu. Svojim
prisustvom ga je spuštala na zemlju. Pomagalo mu je da suzbije bes do
podnošljivog nivoa. Čvršće je stisnuo uz sebe, kao da se brani od grozničavih
spomena na prošlost.
Arkadin je stupio u deveti krug pakla nakon priznanja Stasa Kuzina da
prihoduje od prostitucije i trgovine drogom. Pomislio je da je u pitanju lak
novac. Uljuljkivao se lažnim osećajem sigurnosti.
Ispočetka je imao jednostavnu i jasno određenu ulogu. U svojim
zgradama je obezbeđivao prostor za sve brojnije Kuzinove bordele. Arkadin
je povereni mu posao obavljao s uobičajenom delotvornošću. Ništa nije
moglo biti jednostavnije. Rublje su prvih nekoliko meseci sve brže priticale.
Čestitao je sebi na dobro sklopljenom poslovnom dogovoru. Poslovanje s
Kuzinom mu je donelo niz pogodnosti, od besplatnih pića u lokalnim
pabovima do besplatne zabave sa Kuzinovom sve brojnijom ergelom
tinejdžerki.
Upravo će ovo poslednje – zabava s mladim prostitutkama – biti klizavi
put do najnižih nivoa pakla. Lako je okretao glavu od stvarnosti dok se držao
dalje od bordela i vršio mesečnu kontrolu stanova. Uglavnom se bavio
brojanjem zarađenog novca. Ponekad bi sebi dozvolio malo besplatne zabave.
Nije mogao da ne primeti u kakvom strahu žive devojke. Nije mogao da ne
vidi mršave ruke pune modrica, prazne oči i rad pod stalnim dejstvom
narkotika. Živeo je među pripadnicama zombi nacije.
Arkadin bi se iz svega izvukao bez mnogo štete, da se nije zbližio s
jednom od devojaka. Jelena je imala široke usne, kožu belu kao sneg i oči kao
žeravice. Umela je da se nasmeje i nije plakala bez vidnog razloga, za razliku
od ostalih devojaka. Smejala se njegovim šalama pre nego što bi legla s njim.
Volela je da zarije glavu u njegove grudi. Uživao je grleći je. Njena toplina se
uvlačila u njega kao dobra votka. Umela je da se savije tako da savršeno
prione uz njega. Dešavalo mu se da zaspi u njenom naručuju, što je bilo ravno
čudu. Nije mogao da se seti kad je mirno prespavao čitavu noć.
Negde u to doba Kuzin ga je pozvao na sastanak. Rekao mu je da je
zadovoljan njegovim radom i da želi da poveća Arkadinov udeo u dobiti.
„To naravno, podrazumeva i veću odgovornost”, reče Kuzin, glasom
punim lažne blagonaklonosti. „Posao ide jako dobro. Imam veliku potrebu za
novim devojkama. Zadužiću te za njihovo pronalaženje.”
Kuzin je unapredio Arkadina u vođu ekipe za regrutovanje devojaka
među lokalnim stanovništvom. Arkadin je i ovaj posao obavljao sa, za njega
karakterističnom, zastrašujućom delotvornošću. Posete Jeleninoj postelji se
nisu proredile, ali više nisu bile tako prijatne. Saopštila mu je da se plaši zbog
nestanka nekih devojaka. Danas su bile tu, da bi sutradan nestale, kao da su u
zemlju propale. Niko nije govorio o njima. Niko nije odgovarao na njena
pitanja. Arkadin je odbacio njene strahove. Naposletku, sve cure su bile
veoma mlade. Stalno su odlazile. Jelena je živela u ubeđenju da Stas Kuzin
ima sve odgovore povodom njihovog nestanka. Arkadin nije uspeo da suzbije
njene strahove sve dok joj nije obećao da će je štititi, da će se pobrinuti da joj
se ništa loše ne dogodi.
Kuzin ga je, posle šest meseci, odvukao u stranu.
„Odlično radiš.” Mešavina votke i kokaina ga je činila još
slatkorečivijim.
Razgovarali su u jednom od bordela. Arkadin je procenio da u njemu
radi neobično mali broj devojaka. „Gde su cure?”, pitao je.
Kuzin odmahnu rukom. „Otišle su. Pobegle su, ko bi ga znao? Droljice
zbrišu kao zečevi, čim osete koju paru u džepu.”
 Uvek praktični Arkadin predloži, „Krenuću u potragu za njima, sa
svojom ekipom.”
„To bi bilo gubljenje vremena.” Kuzinova mala glava se ljuljala na
ramenima. „Nađi mi nove.”
„Posao je sve teži”, napomenu Arkadin. „Neke devojke se plaše. Ne žele
da krenu s nama.”
„Svejedno ih povedite.”
Arkadin se namršti. „Ne shvatam.”
„Dobro, morončino. Nacrtaću ti. Potrpaj jebenu posadu u jebeni kombi i
kupi kučke s ulice.”
„Govoriš o kidnapovanju.”
Kuzin se nasmeja. „Ukapirao je, jebote!”
„Šta ćemo s pandurima.”
Kuzin se još glasnije nasmejao. „Držim ih u džepu. Čak i da to nije
slučaj, znaš li koliko su plaćeni? Ne daju pet para za posao.”
Arkadin i njegova ekipa su sledeće tri nedelje radili u noćnoj smeni.
Isporučivali su devojke u bordele, bez obzira da li su htele da pođu. Bile su
neraspoložene i buntovne, sve dok ih Kuzin ne bi odveo u sobu, u koju
nijedna nije htela da se vrati. Čuvao je njihova lica, zbog posla; modrice su se
mogle videti samo na rukama i nogama.
Arkadin je posmatrao kontrolisano nasilje kao kroz pogrešnu stranu
teleskopa. Znao je šta se dešava, ali se pretvarao da to nema veze s njim.
Produžio je da broji novac, koji se sve brže gomilao. Imetak i Jelena su mu
noću grejali dušu. Uvek bi proverio njene ruke i noge, tragajući za
modricama. Nasmejala se, kad je zatražio da mu obeća da se neće drogirati,
„Leonide Daniloviču, ko ima pare za drogu?”
Razvukao je lice u osmeh. Znao je šta hoće da kaže. Uistinu je imala više
para nego sve devojke u bordelu zajedno. Arkadin je to znao, zato što je
novac dobijala od njega.
„Kupi novu haljinu i nove cipele”, rekao bi joj. Krhka devojka bi se
samo nasmejala, pre nego što bi ga s najvećom naklonošću poljubila u obraz.
Imala je pravo, shvatio je, što ne čini ništa čime bi privukla pažnju na sebe.
Kuzin ga je jedne noći presreo ispred Jelenine sobe.
„Imam hitan problem. Potrebna mi je tvoja pomoć”, rekao je.
 Arkadin pođe za njim. Na ulici ih je čekao veliki kombi sa upaljenim
motorom. Kuzin se uspentrao u zadnji deo. Arkadin ga je sledio. Zatekao je
dve devojke iz bordela, pod budnim okom dva Kuzinova telohranitelja.
„Pokušale su da pobegnu”, reče Kuzin. „Pohvatali smo ih.”
„Zaslužuju lekciju”, reče Arkadin. Pretpostavljao je da njegov partner
očekuje takav nastup.
„Jebeno je kasno za priču.” Kuzin je dao znak vozaču. Kombi je krenuo.
Arkadin se zavalio u sedište. Pitao se gde idu. Ćutao je, zato što je znao
da bi napravio budalu od sebe, ako bi postavio neko pitanje. Posle pola sata su
usporili i skrenuli na seoski drum. Nekoliko minuta su se vozili po zemljanom
putu. Zaključio je da je vrlo uzak, zato što su grane stalno greble kombi.
Konačno su stali. Vrata su se otvorila. Svi su izašli napolje. Noć je bila
veoma mračna. Farovi kombija su bili jedini izvor svetlosti. Vatra dalekih
topionica je ličila na krv ili na zbir vrelog, zagađenog vazduha, ispovraćenog
iz stotina fabričkih dimnjaka. Niko nije video nebo u Nižnjem Tagilu. Padao
je siv, a ponekad i crn sneg, zbog industrijskog zagađenja.
Arkadin je stupao za Kuzinom, dok su dvojica gorila gurala devojke kroz
gusto šipražje. Oštri miris borova je ispunjavao vazduh, gušeći slatkastu
aromu raspadanja.
Gorile su zgrabile devojke za kragne, nakon što su zašli stotinak metara
u šipražje. Kuzin izvuče pištolj i ustreli jednu od njih u potiljak. Pala je ničice
u pokrov od opalog lišća. Druga je vrisnula. Otimala se iz gorilinog zagrljaja.
Očajnički je nastojala da pobegne.
Kuzin je gurnuo pištolj Arkadinu u ruku. „Povuci obarač”, rekao je,
„tako ćeš postati moj ravnopravni partner.”
Arkadin zadrhta zbog nečeg što je video u očima Kuzina. Učinilo mu se
da se te oči osmehuju, na zao i izopačen način, dostojan đavola, bez topline,
ljudskosti i zadovoljstva. Pomislio je na zatvore oko Nižnjeg Tagila. Znao je,
bez trunke sumnje, da je zaključan u svojoj tamnici. Nije znao gde je ključ, ni
kako da ga nađe.
Pištolj, stari luger s nacističkim kukastim krstom, bio je masan od
Kuzinovog znoja. Podigao ga je do visine devojčine glave. Jecala je i ridala.
Arkadin je u životu svašta radio. Činio je neoprostive grehe, ali nikad nije
hladnokrvno ubio devojku. Sad nije imao kud. Morao je da povuče obarač
ako želi da opstane i izađe iz zatvora zvanog Nižnji Tagil.
 Bio je svestan Kuzinovog užarenog, znatiželjnog pogleda, crvenog kao
vatre obližnjih topionica. Osetio je cev pištolja na zadnjem delu vrata. Vozač
je stajao iza njega, nesumnjivo po šefovom naređenju.
„Učini to”, tiho će Kuzin, „zato što će, u sledećih deset sekundi, pucanj
svakako odjeknuti.”
Arkadin nanišani lugerom. Pucanj je beskrajno odjekivao po dubokoj i
mračnoj šumi. Devojka je kliznula po lišću, u jamu, pored prijateljice.
 Trideset peto poglavlje
Zvuk udarne igle mauzera od osam milimetara odjeknu po protivvazdušnom
bunkeru Dahaua. Pucanj je izostao.
„Prokletstvo”, zareža stari Pelc. „Zaboravio sam da ga napunim.”
Petra poteže pištolj. Ispalila je hitac u tavanicu, s istim učinkom.
Stari Pelc baci pištolj kad je shvatio šta se dogodilo.
„Scheisse!”, rekao je, vidno zgađen.
„Her Pelc”, progovorila je ljubaznim glasom, „zovem se Petra. Da li me
se sećate?”
Starac prestade da mrmlja sebi u bradu. Pažljivo je odmerio. „Mnogo
ličiš na Petru Aleksandru, koju sam nekad poznavao.”
„Petra Aleksandra.” Nasmejala se i poljubila starca u obraz. „Da, da, to
sam ja!”
Neznatno je ustuknuo i položio ruku na mesto na kom ga je poljubila.
Sumnjičavo je odmerio Borna. „Ko je ovaj nacistički kopilan? Da li te je
primorao da dođeš?” Stisnuo je ruke u pesnice. „Izboksovaću ga namrtvo
zbog toga!”
„Nemojte, her Pelc. To je moj prijatelj. On je Rus.” Born se predstavio
imenom na putnoj ispravi dobijenoj od Borisa Karpova.
„Što se mene tiče, Rusi nisu ništa bolji od nacista”, oštro će starac.
„Ja sam Amerikanac koji putuje s ruskim pasošem.”
„Vrlo dobro govoriš engleski za jednog Rusa”, reče stari Pelc na
odličnom engleskom. Nasmejao se pokazavši zube, pozelenele od vremena i
duvana. Prenuo se, kad je video Amerikanca, kao da se budi iz decenijskog
dremeža. Treptao je kao zec izvučen iz šešira, koji će uskoro nestati u
senkama. Nije bio lud, samo je istovremeno živeo u nepodnošljivoj
sadašnjosti i živopisnoj prošlosti. „Zavoleo sam Amerikance kad su nas
oslobodili tiranije”, ponosno je nastavio. „Svojevremeno sam im pomagao da
iskorene naciste i njihove simpatizere, koji su se pretvarali da su dobri
Nemci.” Ispljunuo je poslednje reči, kao da ne može da ih trpi u ustima.
„Zašto ste ovde?”, pitao ga je Born. „Zar nemate svoj dom?”
„Naravno da ga imam.” Stari Pelc oliza usne, kao da može da oseti ukus
mladosti. „U stvari, imam veoma lepu kuću u Dahau. Plavu i belu, sa cvećem
oko drvene ogradice. U zadnjem dvorištu raste trešnja, koja olista u proleće.
Iznajmio sam kuću mladom paru s dva slatka deteta. Plaćaju bez zakašnjenja
mom nećaku u Lajpcigu. On je uspešan advokat.”
„Her Pelc, ne shvatam”, reče Petra. „Zašto niste u svom domu? Ovo nije
mesto za život.”
„Bunker mi nudi sigurnost.” Starac je lukavo odmeri. „Znate li šta će mi
se desiti ako se vratim kući? Pokupiće me noću. Nestaću s lica zemlje.”
„Ko bi to učinio?”, pitao je Born.
Pelc je otezao s odgovorom, kao da pokušava da se seti teksta pročitanog
još u srednjoj školi. „Rekao sam vam da sam bio lovac na naciste i to prokleto
dobar. Posle rata sam živeo kao kralj ili, ako ćemo pošteno, kao vojvoda.
Tako je bilo sve dok nisam doneo pogrešnu i neopreznu odluku da krenem na
Crnu legiju. Nepromišljeni potez mi je doneo propast. Izgubio sam sve, čak i
poverenje Amerikanaca. Procenili su da su im ti prokletnici potrebniji od
mene.”
„Crna legija me je šutnula u slivnik, kao bolesno pseto. Nije mi ostalo
ništa drugo do da se povučem u utrobu zemlje.”
„Došao sam da razgovaramo o Crnoj legiji”, reče Born. „I ja sam lovac.
Crna legija više nije nacistička organizacija. Preobrazili su se u muslimansku
terorističku mrežu.”
Stari Pelc protrlja bradu obraslu posedelim čekinjama. „Moram da
kažem da nisam iznenađen. Ta kopilad je znala da igra sa svim kartama –
Nemcima, Britancima i, što je najvažnije, sa Amerikancima. Igrali su se s
njima, posle rata. Svaka zapadna obaveštajna služba je bacala pare na njih.
Išla im je voda na usta pri pomisli na špijunsku mrežu s druge strane
gvozdene zavese.”
„Kopilad je brzo zaključila da su Amerikanci glavni. Zašto? Zato što su
imali najviše para i što ih, za razliku od Britanaca, nisu štedeli.” Zacerekao se.
„Ali, to je američki način rada, zar ne?”
Nastavio je, ne čekajući odgovor na retoričko pitanje. „Crna legija se
povezala s američkom obaveštajnom mašinerijom. Lako su ubedili Jenkije da
nikad nisu bili nacisti, da su oduvek imali samo jedan cilj, borbu protiv
Staljina. To je bila istina, ali to nije bio jedini cilj. Oni su muslimani. Zapadno
društvo im ne odgovara. Mislili su na budućnost. Učinili su isto što i druge
ustaničke grupe, izgradili su temelje svoje moći američkim dolarima.”
Čkiljio je na Borna. „Amerikanac si, siroti kopilane. Nijedna od
današnjih terorističkih mreža ne bi postojala bez podrške tvoje zemlje. Jebeno
ironično, zar ne?”
Neko vreme je nerazgovetno mrmljao, zatim je zapevao melanholičnu
pesmu od koje su mu navrle suze na reumatične oči.
„Her Pelc”, reče Born. Hteo je da vrati starca u sadašnjost. „Govorili ste
o Crnoj legiji.”
„Zovite me Virdžil”, reče Pelc. Klimnuo je, kad je izašao iz
somnabulnog stanja. „Tako je, kršteno ime mi je Vridžil. Spreman sam da za
tebe, Amerikanče, podignem lampu dovoljno visoko da bacim svetlo na
kopilane koji su mi uništili život. Zašto da ne? Dočekao sam godine kad bi
trebalo da se nekom poverim.”
„Pozadi su”, reče Bev Druu Dejvisu. „Obojica.” Krotiteljka devojaka iz
Staklene cipelice je bila žena u pedesetim, čvrste građe i hitra uma. Samu
sebe je tako nazvala. Ponašala se kao mešavina majke i stroge zapovednice.
„Njih zanima general”, reče Dejvis, „imam li pravo, Kiki?”
Kiki klimnu. Stajala je između Soraje i Derona. Svi su se gurali u
Dejvisovoj nevelikoj kancelariji. Zidovi su drhtali od pulsirajućih basova, kao
da po njima tuku pesnice gnevnih divova. Kancelarija je podsećala na
tavansku ili krovnu prostoriju bez prozora. Zidovi su predstavljali specifični
vremeplov zahvaljujući fotografijama Dru Dejvisa s Martinom Luterom
Kingom, Nelsonom Mandelom, četiri različita američka predsednika,
gomilom holivudskih zvezda i raznih zvaničnika UN i ambasadora iz svih
afričkih zemalja. Bilo je i mnogo fotografija sa mlađom i još neosvešćenom
Kiki u Masaji Mari. Izgledala je kao buduća kraljica.
Soraja se, nakon razgovora s Batom na parkiralištu, vratila za sto i
obavestila Kiki i Derona o sudbinskom obrtu. Bend na pozornici je
proizvodio buku koja je onemogućavala prisluškivanje, čak i onima za
susednim stolom. Kiki je, zahvaljujući dugogodišnjem prijateljstvu s Druom
Dejvisom pripala dužnost da stvori varnicu koja će upaliti fitilj. To je i
učinila. Sazvala je sastanak u preduzetnikovoj kancelariji.
„Morate mi garantovati blanko imunitet. Bez njega neću prstom
mrdnuti”, reče Dru Dejvis Soraji. „Zahtevam da ni u kom slučaju ne
spominjete naša imena. Izaći ćete mi u susret, ako ne želite da me naljutite.
Uveravam vas da ne želite, jer ćete tako naljutiti polovinu izabranih
zvaničnika distrikta.”
„Dajem vam reč, da će tako biti”, reče Soraja. „Želimo te ljude, to je
početak i kraj ove priče.”
Dru Dejvis pogleda Kiki. Odgovorila mu je gotovo neprimetnim
klimoglavom.
Dejvis pogleda Bev.
„Evo šta možete i šta ne možete da radite”, reče Bev na šefov znak. „Ne
dopuštam da se na mom ranču muvaju ljudi koji tu nemaju šta da traže –
drugim rečima tamo ne sme biti nikog izuzev mušterija i devojaka. Zaboravite
na upad u zadnje prostorije. Ako vam to dozvolim, koliko sutra ćemo ostati
bez posla.”
Nije ni gledala u Drua Dejvisa. Soraji nije promaklo da je klimnuo u
znak odobravanja. Lađe su počele da tonu. Uspeh operacije iziskuje pristup
generalu, usred bludnih radnji. Setila se.
„Pretvaraču se da sam jedna od cura”, rekla je.
„Ne, nećeš”, reče Deron. „General i Fir te dobro poznaju. Uplašiće se
čim te vide.”
„Mene ne poznaju.”
Svi su se okrenuli ka Kiki.
„Ne dolazi u obzir”, reče Deron.
„Samo bez panike”, nasmeja se ona. „Ne mislim da pružam usluge
mušterijama, već da priđem generalu.” Pravila se da škljoca foto-aparatom.
Okrenula se Bev. „Kako da uđem u generalovu sobu?”
„Ne možeš. Sobe su, iz samorazumljivih razloga, nepovrediv prostor. To
je još jedno pravilo kuće. General i Fir su već odabrali družbenice za
večeras.” Dobovala je prstima po Dejvisovom stolu. „Ipak, postoji jedan
način da dopremo do generala.”
Virdžil Pelc povede Borna i Petru niz glavni hodnik bunkera, do kružnog
prostora neravnih zidova. Tu je bilo klupa, mali gasni šporet i frižider.
„Imate sreće što je neko zaboravio da isključi struju”, reče Petra.
„Sreća, malo sutra.” Pelc sede na stolicu. „Moj rođak plaća gradskog
zvaničnika ispod stola da ne isključi svetla.” Ponudio ih je viskijem i vinom.
Odbili su. Nasuo je sebi punu čašu. Iskapio je nadušak. Možda se tako borio
protiv poriva da sklizne u senke. Društvo mu je, očigledno, prijalo. Druženje
ga je vraćalo sebi.
„Do sada ste od mene čuli osnovne istorijske podatke o Crnoj legiji.
Mogli ste i sami doći do njih, da ste znali gde da ih potražite. Dva čoveka,
Farid Ikupov i Ibrahim Sever, ključ su njihovog uspeha u pregovaranju tokom
opasnih posleratnih godina.”
„Pretpostavljam da je Ikupov o kom govorite otac Semjona Ikupova”,
reče Born.
Pelc klimnu. „Baš tako.”
„Da li je Ibrahim Sever imao sina?”
„Imao je dvojicu”, odgovori Pelc, „ali trčim ispred rude.” Ovlažio je
usne, pogledao na bocu viskija i odustao od novog pića.
„Farid i Ibrahim su bili najbolji prijatelji. Odrasli su zajedno. Bili su
sinovi jedinci moćnih porodica. Možda ih je to u detinjstvu spojilo. Veza je
bila čvrsta. Trajala je gotovo do kraja njihovih života. Ibrahim Sever je bio
ratnik u srcu, a Farid Ikupov intelektualac. Seme nezadovoljstva i
nepoverenja između dva saradnika je odavno posađeno. Saradnja je, tokom
rata, tekla besprekorno. Ibrahim je bio zadužen za vojnike Crne legije na
Istočnom frontu; Farid je ustanovio i upravljao obaveštajnom mrežom u
Sovjetskom Savezu.”
„Problemi su počeli posle rata. Ibrahim je, prestao da bude vojni
zapovednik. Strahovao je za svoj položaj.” Pelc kliznu jezikom po vrhu usne
duplje. „Slušaj, Amerikanče, ako si učio istoriju znaš kako su dva
dugogodišnja saveznika i prijatelja Gaj Julije Cezar i Pompej Magnus postali
neprijatelji, zahvaljujući ambicijama, strahovima, obmanama i borbom za
moć podređenih. Tako je bilo i s ovom dvojicom. S vremenom je Ibrahim
ubedio sebe – nesumnjivo uz pomoć militantnijih vođa – da njegov
dugogodišnji prijatelj planira da prigrabi svu moć. Farid je živeo u susednoj
kući, za razliku od Cezara koji se nalazio u Galiji, kad mu je Pompej objavio
rat. Ibrahim Sever i njegovi ljudi su jedne noći ubili Farida Ikupova. Faridov
sin Semjon je tri dana kasnije ubio Ibrahima, na putu do posla. Ibrahimov sin
Ašer je napao Semjona u minhenskom noćnom klubu. Ašer je uspeo da
pobegne, ali je njegov mlađi brat stradao u pucnjavi.”
Pelc protrlja lice rukama. „Vidiš kako to ide, Amerikanče? Priča podseća
na drevnu rimsku vendetu, na krvavu orgiju biblijskih razmera.”
„Čuo sam za Semjona Ikupova, ali ne i za Severa”, reče Born. „Gde je
Ašer Sever?”
Starac slegnu nejakim ramenima. „Ko zna? Da je bilo kako je Ikupov
hteo, odavno bi bio mrtav.”
 Born je neko vreme ćutke sedeo. Razmišljao je o napadu Crne legije na
profesora, o svim sitnim odstupanjima koja su se gomilala u njegovom umu:
Pjotrova nesvakidašnja mreža, sastavljena od čudnih i nesposobnih ljudi,
profesorovo insistiranje da se ukradeni planovi pošalju preko te mreže i
nedoumice oko pripadnosti Crnoj legiji Miše Tarkanijana i samog Arkadina.
Konačno je rekao: „Virdžile, moram da ti postavim nekoliko pitanja.”
„Da, Amerikanče.” Pelcove oči su bile sjajne i čile kao u crvendaća.
Born je još oklevao. Otkrivanje podataka o misiji i njenoj pozadini
strancu je bilo nezamisliv postupak. Protivilo se svim instinktima i odstupalo
od svih načela obaveštajnog rada, ali nije video drugog izlaza. „Došao sam u
Minhen zato što me moj prijatelj – mentor – zamolio da krenem tragom Crne
legije. Učinio sam to iz dva razloga, zato što ta organizacija planira veliki
napad na moju zemlju i zato što je njen vođa, Semjon Ikupov naredio da
mentorov sin, Pjotr, bude ubijen.”
Pelc podiže glavu. Imao je neobičan izraz lica. „Ašer Sever je učvrstio
moć zahvaljujući širokoj mreži za prikupljanje podataka razapetoj preko Azije
i Evrope. Uspeo je da istisne Semjona. Ikupov decenijama ne zapoveda
Crnom legijom. Sumnjam da bi još bio u bunkeru da joj on stoji na čelu.
Ikupov je za razliku od Ašera Severa čovek s kojim se može razgovarati.”
„Hoćeš da kažeš da si poznavao Semjona Ikupova i Ašera Severa?”,
pitao je Born.
„Tako je”, reče Pelc i klimnu. „Zašto pitaš?”
Born se sledio. Nije očekivao tako nešto. Da li je moguće da ga je
profesor lagao od samog početka? Ako je to istina – ako je član Crne legije –
zašto bi, za ime sveta, poverio isporuku planova za napad Pjotrovoj
nepouzdanoj mreži? Sigurno je poznavao kvalitet njenih karika. Tek sad ništa
nije imalo smisla.
Moraće da postupno rešava problem. Potegao je mobilni i počeo da
pretražuje fotografije. Tražio je i našao profesorovu fotografiju s Egonom
Kiršom. Dao je telefon Pelcu.
„Virdžile, da li poznaješ nekog s ove fotografije?”
Pelc žmirnu. Ustao je i stao ispod jedne od golih sijalica. „Ne
poznajem.” Odmahnuo je glavom. Posle kraćeg oklevanja je bocnuo
fotografiju kažiprstom. „Nisam siguran, pošto ovde izgleda mnogo
drugačije…” Okrenuo je telefon da Born i Petra vide fotografiju i bocnuo lik
profesora Spektera. „…Ali, prokletstvo, mogao bih se zakleti da je ovo Ašer
Sever.”
 Trideset šesto poglavlje
Šef operacija Piter Marks sedeo je s Veronikom Hart u njenoj kancelariji.
Prevrtali su gomile personalnih dosijea kad su došli po nju. Luter la Vale je, u
društvu dva federalna šerifa, prošetao pored obezbeđenja CO-a, pomoću
naloga za hapšenje. Hartova je doznala da se njen svet ruši zahvaljujući
telefonskom pozivu čuvara iz prizemlja. To je bilo zakasnelo upozorenje. Nije
stigla da se skloni.
Jedva da je imala vremena da kaže Marksu šta se događa pre nego što je
ustala da bi se suočila s tri muškarca. Ušli su u njenu kancelariju s nalogom za
hapšenje.
„Veronika Rouz Hart”, deklamovao je stariji od dvojice federalnih šerifa,
„hapsimo vas zbog zavere sa Džejsonom Bornom, odbeglim agentom, zarad
ostvarenja ciljeva suprotnih pravilima obaveštajnog rada.”
„Na osnovu kakvih dokaza me optužujete?”, pitala je Hartova.
„Na osnovu fotografija prismotre NSA snimljenih u galeriji Frir. Na
njima se vidi kako predajete paket Džejsonu Bornu”, odvrati šerif istim
beživotnim glasom.
Marks je stajao pored nje. Rekao je: „Ovo je ludilo. Da li zaista
verujete…”
„Umuknite, gospodine Markse”, reče Luter la Vale, bez straha da će mu
se iko suprotstaviti. „Samo zucni, pa ću i protiv tebe pokrenuti zvaničnu
istragu.”
Marks htede da mu odgovori, ali ga je oštar pogled DCO-a naterao da se
ugrize za jezik. Stisnuo je vilice, ali je gnevni pogled odavao njegovo istinsko
raspoloženje.
Hartova zaobiđe sto. Mlađi šerif joj je vezao ruke na leđima gvozdenim
lisicama.
„Da li je to stvarno neophodno?”, pitao je Marks.
La Vale nemo pokaza na njega. Hartova je dobacila preko ramena,
stojeći na vratima kancelarije: „Preuzmi službu, Pitere. Sad si vršilac dužnosti
DCO-a.”
La Vale se naceri. „Nećeš dugo sedeti na tom mestu, ako se ja nešto
pitam.”
Marks se sruči na stolicu kad su izašli. Upleo je prste kao da se moli, kad
je video da mu ruke drhte. Snažno lupanje srca mu je ometalo misli. Skočio je
i pogledao kroz prozor iza stola DCO-a. Posmatrao je vašingtonsku noć.
Spomenici su blistali, gusti saobraćaj je ispunjavao sve ulice i avenije. Sve je
bilo na svom mestu, a opet neprepoznatljivo. Kao da je zakoračio u paralelni
svet. Upravo je prisustvovao neverovatnom događaju. NSA upija CO u svoje
gigantsko telo. Okrenuo se i pogledao praznu kancelariju. Setio se užasnog
prizora, DCO izlazi iz kancelarije vezana lisicama. Kolena mu zadrhtaše. Seo
je u direktorsku stolicu iza pisaćeg stola.
Lagano je spoznao gde je i zašto tu sedi. Podigao je telefon i pozvao Sjua
Golda, glavnog savetnika CO-a.
„Ne mrdaj odatle, dolazim”, reče Gold, za njega uobičajenim „nema
zezanja” glasom. Da li taj čovek ume da se iznenadi?
Okretao je broj za brojem. Biće ovo duga i iscrpljujuća noć.
Rodni Fir se zabavljao kao nikad u životu. Ušao je za Afrikom u jednu od
soba u zadnjem delu Staklene cipelice. Osećao se kao čovek na vrhu
društvene piramide. Progutao je vijagru i odlučio da se okuša u dosad
neisprobanim tehnikama. Dođavola, zašto da ne? pitao se.
Skidao se, misleći o informacijama o Tajfunovim terenskim agentima.
Piter Marks ih je poslao preko interne pošte. Fir mu je rekao da ih ne šalje
nesigurnim elektronskim vezama. Spisak je počivao u unutrašnjem džepu
kaputa. Predaće ga generalu Kendalu pre nego što napuste Staklenu cipelicu.
Hteo je da ga uruči za večerom, ali se predomislio. Zdravica šampanjcem,
nakon izvanredne večeri, pune čulnog uživanja, će biti pravi trenutak za
predaju obaveštajnih podataka.
Zavodljiva Afrika je već ležala na postelji, poluzatvorenih, krupnih
očiju. Dala se na posao čim je osetila Fira pored sebe. Pokušao je da misli na
posao, ali nije mogao, pošto je telo tražilo svoje. Voleo je da razmišlja o
stvarima koje su ga činile istinski srećnim. Pobeda nad Piterom Marksom je
bila jedna od njih. Ljudi poput Marksa, i kad smo već kod toga, Bata, u
dečačko doba su ga nadmašivali u svemu. Osećao se jadno u senci
nabildovanih pametnjakovića. Imali su mnogo prijatelja, izlazili su sa
najlepšim devojkama i vozili automobile dok je on zujao na mopedu. Bio je
zevzek, bucko, debeljko, predmet podsmeha. Uvek su ga gurali u stranu i
terali. Važio je za vezanu vreću, nemoćnu da progovori u zaštitu svojih
interesa, uprkos visokom koeficijentu inteligencije.
Pridružio se CO-u kao mastiljar. Odonda se uspinjao hijerarhijskom
lestvicom, ali ne u oblastima terenskog rada ili kontraobaveštajnih aktivnosti.
Ne, bio je šef terenske podrške, što znači da je bio zadužen za skupljanje i
raspodelu papira personala CO-a, kom se divio. Njegova kancelarija je bila
mesto susretanja ponude i tražnje. Bilo je dana kad je i sam verovao da sedi u
nervnom središtu službe. Najveći deo vremena je poimao sebe kao ono što je
zaista bio, distributer elektronskih spiskova, formulara za unos podataka,
direktorskih zahteva, alokacionih tabela, budžetskih obračuna, personalnih
dosijea, trebovanja i potrošnje materijala. Prebirao je u utrobi CO-a, hraneći
se nepresušnom papirologijom. Bio je nadzirač toka informacija unutar
obaveštajne organizacija, drugim rečima – niko i ništa.
Topio se od zadovoljstva. Toplo, vlažno trenje se širilo iz međunožja do
grudi i udova. Zatvorio je oči i uzdahnuo.
Isprva mu je položaj bezličnog šrafa u mašineriji CO-a odgovarao.
Godine su prolazile, on se peo hijerarhijskom lestvicom. Stari ga je stalno
unapređivao. Samo je on shvatao njegovu vrednost. Niko drugi – pogotovo ne
neko od direktora – nije progovarao ni reč s njim, izuzev ako mu nešto ne bi
trebalo. Poslali bi mu zahtev preko kibernetskog prostora CO-a. Redovno je
stizao s oznakom najhitnije. Obično bi to značilo Treba mi za juče. Kad bi se
polomio i isporučio traženo na vreme, od njih nije dobijao nikakvog glasa,
čak ni klimoglav u hodniku. Navalili bi na njega kao detlići na stablo puno
insekata, ako bi isporuka, bez obzira na razlog, zakasnila. Ne bi prestali da
zanovetaju dok ne bi dobili ono što žele. Nakon toga bi ponovo zavladala
tišina. Bilo je neke tužne ironije u činjenici da je čak i u insajderskom raju
poput CO-a, uspeo da ostane autsajder.
Položaj stereotipnog Amerikanca kome neprestano bacaju pesak u lice
bio je krajnje ponižavajući. Koliko je mrzeo sebe zato što je postao živi,
hodajući kliše. Samo su večeri provedene s generalom Kendalom davale
njegovom životu neku boju i smisao. Tajni sastanci u vežbaonici i sauni,
večere u roštiljdžinicama u predgrađu i slatki čokoladni dezerti u Staklenoj
cipelici bezumno su mu prijali. U bordelu se osećao kao insajder. Tu nije bio
osoba koja večito drži nos pritisnut uz tuđi prozor. Zadovoljavao se slatkim
zaboravom s Afrikom u postelji Staklene cipelice, zato što je znao da mu je
temeljni preobražaj nedostupan.
General Kendal je pušio cigaru u koralu. To je bilo popularno ime za veliku
sobu u kojoj su devojke paradirale pred mušterijama. Uživao je. Mislio je na
srčani napad koji bi strefio njegovog šefa kad bi ovo mogao da vidi. Što se
njegove porodice tiče, nije mu bila ni na kraj pameti. Kendal je, za razliku od
Fira koji se uvek zadovoljavao istom devojkom, bio muškarac raznovrsnog
ukusa, što se žene iz Staklene cipelice tiče. A zašto ne bi bio? U drugim
životnim oblastima nije imao izbora. Gde će da bira, ako ovde neće?
Sedeo je na kauču presvučenom purpurnim somotom. Prebacio je ruku
preko naslona i posmatrao lascivnu paradu mesa kroz poluspuštene kapke.
Već se odlučio; devojka je u sobi. Svlači se. A opet, nije oklevao kad mu je
Bev prišla i prišapnula da bi večeras mogao da okuša nešto izuzetno, da
izdvoji još jednu curu i isproba trojku. Hteo je da se odluči, kad je video dotad
nepoznatu devojku. Bila je nemoguće visoka, kože boje najcrnjeg kakaoa.
Znojio se, posmatrajući lepoticu kraljevskog držanja.
Bev mu je prišla, na njegov mig. Znala je da čita njegovo raspoloženje.
„Želim nju”, rekao je i pokazao na lepoticu kraljevskog držanja.
„Bojim se da je Kiki nedostupna”, rekla je.
To je samo podjarilo Kendalovu žudnju. Zlobna veštica ga je predobro
poznavala. Izvukao je pet novčanica od sto dolara. „A, sada?”, pitao je.
Bev je uvežbanim pokretom strpala novac u džep. „Prepusti to meni”,
rekla je.
General je gledao kako se probija kroz gomilu devojaka do Kiki.
Lepotica je stajala po strani od ostalih. Srce mu je tuklo u grudima kao ratni
bubanj, dok je gledao kako razgovaraju. Mnogo se znojio. Morao je da obriše
dlanove o purpurni somot naslona na kauču. Šta će, ako ga devojka odbije?
Nije ga odbila. Osmehnula mu se preko korala. Isuse, koliko je želim. Noge
su mu se odsekle!
Gledao je kako mu prilazi kao da je u transu. Njihala je bokovima, s
izluđujućim poluosmehom na licu. Ustao je, uz dosta truda. Osećao se kao
sedamnaestogodišnji junoša. Kiki je ispružila ruku. Prihvatio je. Strahovao je
da će joj biti neprijatno zbog vlažnog dlana, ali ništa nije moglo da izbriše
čarobni poluosmeh.
Divno se osećao dok je posmatrao kako prolazi pored ostalih devojaka.
Video je koliko joj zavide.
„U kojoj si sobi?”, promrmlja Kiki, mednim glasom.
Kendal je udisao njen bogati, mošusni miris. Zanemeo je. Pokazao je
pravac. Odvela ga je kao psa na uzici do vrata njegove sobe.
„Da li si siguran da večeras želiš dve devojke?” Trljala se bokom o
njega. „Nijedan čovek s kojim sam bila nije tražio društvo druge žene.”
General zadrhta kad mu sladostrasni žmarci sunuše niz kičmu. Zarili su
se kao vrele strele u međunožje. Otvorio je vrata. Naga Lena se vrpoljila po
postelji. Čuo je kako se vrata zatvaraju za njim. Svukao se bez razmišljanja i
koraknuo s gomile odbačene odeće. Uhvatio je Kiki za ruku. Doveo je do
postelje. Pustio je i polegao po Leni.
Osećao je Kikine ruke na ramenima. Gubio se stenjući u podatnoj Leni.
Uzbudio se još više, očekujući dodir Kikinog dugog, vretenastog tela, na
širokim leđima.
Trebalo mu je vremena da shvati da kratkotrajno sevanje nije posledica
refleksnog trzanja nervnih završetaka u dnu očiju. Polako je okrenuo glavu u
pravcu sevanja, omamljen seksom i žudnjom. Mozak je odbijao da sklopi
sliku događaja, iako su mu negativi plesali iza zenica. Nastavio je da ritmički
pliva po Leninom bujnom mesu.
Kamera je ponovo sevnula. Instinktivno je podigao ruku da zaštiti oči i
spoznao mučnu stvarnost koja mu se cerila u lice. Kiki je, obučena od glave
do pete, snimala njegovo opštenje s Lenom.
„Nasmešite se, generale”, rekla je senzualnim, slatkastim glasom.
„Ionako ništa drugo ne možete da uradite.”
„Bila sam puna gneva”, reče Petra. „To je ličilo na život s jednom od onih
bolesti što jedu meso, o kojima si sigurno čitao.”
„U Dahauu ne možeš ostati, baš kao ni u Minhenu”, reče Born. „Moraš
da odeš odatle.”
Premestila se u levu traku autobana i dodala gas. Vraćali su se u Minhen
u autu koji je Pelcov rođak kupio starcu na svoje ime. Policija možda još traga
za njima. Imaju samo jedan trag, Petrin stan u Minhenu. Držače se dalje od
njega, naravno. Born je procenio da devojka može da ga odveze u grad. Biće
bezbedna za volanom, ako ostane u kolima.
„Gde da idem?”, rekla je.
„Napusti Nemačku.”
Nasmejala se, na nimalo prijatan način. „Savetuješ mi da podvijem rep i
zbrišem.”
„Zašto to govoriš?”
„Zato što sam Nemica. Zato što ovde pripadam.”
„Minhenska policija ti je za petama”, podsetio je.
„Robijaću zbog ubistva tvog prijatelja, ako me pronađu.” Ablendovala je
da bi se sporija kola uklonila s puta. „Imam novca. Mogu da se snađem neko
vreme.”
„Šta ćeš da radiš?”
Počastila ga je čudnim osmehom. „Brinuću se o Virdžilu. Potreban mu je
svež vazduh, potreban mu je prijatelj.” Promenila je traku u blizini grada da bi
lakše izašla s auto-puta. „Panduri me neće naći”, rekla je, s čudnovatom
ubeđenošću, „zato što ću ga odvesti daleko odavde. Virdžil i ja ćemo postati
odmetnici. Naučićemo da živimo na potpuno drugačiji način.”
Egon Kirš je živeo u severnoj četvrti, Švabingu, poznatom intelektualnom
središtu. Masa studenata je svakodnevno opsedala njegove ulice, kafee i
barove.
Petra se zaustavila na glavnom trgu Švabinga. „U mladosti sam se
muvala ovuda s prijateljima. Bili smo militantni. Zalagali smo se za promene.
Skupljali smo se na ovom mestu zato što je Frajhajcaktion Bajer, jedna od
najpoznatijih gerilskih grupa, odavde krenula da zauzme radio Minhen, pred
kraj rata. Emitovali su proglas stanovništvu. Tražili su da se pohapse sve
lokalne nacističke vođe i da se iskaže neslaganje s režimom izbacivanjem
belih čaršava kroz prozore. Treba reći da je takav čin, u to vreme bilo
kažnjavan smrću. Uspeli su da spasu veliki broj civila pred naletom američke
vojske.”
„Napokon smo u Minhenu našli nešto čime se možeš ponositi”, reče
Born.
„Izgleda.” Petra se nasmejala. Bio je to tužan smeh. „Samo sam ja, od
svih prijatelja ustrajala na revolucionarnim stavovima. Ostali danas rade za
velike korporacije u Hausfrausu. Vode tužne, sive živote. Ponekad ih vidim,
kao se vuku s posla ili na posao. Prođem kraj njih. Nikad ne dižu glavu. Svi
su me razočarali.”
Kiršov stan je bio na poslednjem spratu divne zgrade s fasadom boje
kamena, lučnim prozorima i krovom pokrivenim crvenim crepom. Između
dva prozora je bila niša, s kamenom statuom Device Marije, s Isusom u
naručju.
Petra se zaustavi ispred zgrade. „Želim ti sve najbolje, Amerikanče”,
rekla je, koristeći se izrazom Virdžila Pelcera. „Hvala ti… za sve.”
„Možda mi nećeš verovati, ali si i ti meni pomogla”, reče Born na
vratima automobila. „Srećno, Petra.”
Ispratio je pogledom i krenuo uza stepenice. Otvorio je vrata Kiršovom
šifrom. Unutrašnjost je bila uredna i besprekorno čista. Zidovi hodnika
obloženog drvenim pločama su blistali posle nedavnog voštenja. Born se
uspeo izrezbarenim, drvenim stepenicama do poslednjeg sprata. Ušao je u
stan, uz pomoć Kiršovog ključa. Bio je lep i prostran, s mnogo prozora s
pogledom na ulicu. U stanu je vladala duboka tišina, ravna onoj na morskom
dnu. Nije bilo televizora ili kompjutera. Police s knjigama su pokrivale
najveći zid dnevne sobe. Niče, Kant, Dekart, Hajdeger, Lajbnic, Makijaveli…
Bilo je tu knjiga znamenitih matematičara, biografa, pisaca beletristike i
ekonomista. Ostali zidovi se nisu videli od Kiršovih uramljenih crteža. Bili su
tako detaljni i isprepletani da su na prvi pogled ličili na arhitektonske planove.
Prvi utisak je brzo izbledeo. Born je tek tada shvatio da posmatra apstraktne
crteže. Dela su se, kao i sva dobra umetnost, kretala napred-nazad, između
stvarnosti i sveta mašte u kom je sve moguće.
Seo je za Kiršov sto nakon obilaska svih prostorija. Dugo i duboko je
mozgao o profesoru. Da li je Dominik Spekter, ono što tvrdi da jeste,
dušmanin Crne legije ili Ašer Sever, vođa te organizacije? Ako je Sever,
izrežirao je napad na sebe. Bila je to razrađena, bogata predstava, u kojoj je
dosta ljudi izginulo. Da li profesor može biti odgovoran za tako nerazumno
delo? Mogao je biti, ako je vođa Crne legije. Born je sebi postavljao još jedno
pitanje, zašto bi profesor poverio ukradene planove Pjotrovoj nepouzdanoj
mreži? Susretao se s još jednom zagonetkom: Ako je profesor Sever, zašto mu
je toliko stalo da se domogne planova? Zar ih nema? Born je vrteo ta pitanja
po glavi, nemoćan da pronađe zadovoljavajuće odgovore. Činilo mu se da u
ovoj situaciji ništa nema smisla. To znači da mu nedostaje ključni deo
slagalice. Imao je utisak da posmatra dve odvojene realnosti, slične delima
Egona Kirša. Kad bi samo mogao da razluči stvarnu od lažne.
Konačno je upravio misli na nešto što ga je peckalo još od događaja u
Egipatskom muzeju. Bio je siguran da ga je samo Franc Jens pratio u muzeju.
Kako je, za ime božje, Arkadin znao gde je? Rus je sigurno ubio Jensa. On je
izdao naređenje za Kiršovo ubistvo, ali kako je znao gde je Kirš?
Odgovor na oba pitanja je negde u vremenu i prostoru. Niko ga nije
pratio do muzeja, a u tom slučaju… Born se namah ukoči. Prođoše ga ledeni
žmarci. Ljudi ga nisu pratili, što znači da negde na sebi ima uređaj za
elektronsku prismotru. Kako su ga postavili? Možda se neko očešao o njega
na aerodromu. Ustao je i lagano skinuo odeću. Prepipa je svaki komad,
tragajući za elektronskom spravicom. Ništa nije našao. Obukao se, seo u
stolicu i utonuo u misli.
Oslonio se na uvežbano pamćenje. Analizirao je svaki trenutak
putovanja od Moskve do Mihnena. Setio se nemačkog imigracionog
službenika. Shvatio je da je pasoš bio van njegovog poseda duže od trideset
sekundi. Izvukao ga je iz džepa na grudima. Pažljivo ga je pregledao.
Ispitivao je svaku stranu pogledom i dodirom. Na unutrašnjoj strani zadnjih
korica je pronašao majušni odašiljač.
 Trideset sedmo poglavlje
„Divno je udisati čisti noćni vazduh”, reče Veronika Hart na pločniku ispred
Pentagona.
„Zajedno sa izduvnim gasovima”, reče Stu Gold.
„Znala sam da se La Valeove optužbe neće održati”, rekla je dok su
prilazili kolima. „Oborili smo jednu po jednu.”
„Rano je za likovanje”, reče advokat. „La Vale me je obavestio da će
koliko sutra predstaviti predsedniku fotografije o tvom sastanku s Bornom.
Nada se da će isposlovati tvoju smenu dekretom.”
„Ma hajde, Stu. Reč je o privatnim razgovorima između Martina
Lindrosa i civila, Mojre Trevor. U tim materijalima nema ničeg. La Vale zida
kule u vazduhu.”
„Zaboravljaš da ima podršku sekretara odbrane”, reče Gold. „Uz njegovu
pomoć ti može napraviti velike probleme.”
Vetar je snažno duvao. Hartova skloni kosu s lica. „Došao je u CO,
odakle me je izveo vezanu lisicama… grdno se prevario kad je povukao taj
razmetljivi potez.” Okrenula se u pravcu sedišta NSA, gde je provela tri sata u
zatočeništvu dok se Gold nije pojavio s naredbom federalnog sudije o
privremenom puštanju na slobodu. „Platiće mi zbog ovog poniženja.”
„Izbegavaj nepromišljene poteze, Veronika.” Gold otvori vrata
automobila. „Dobro poznajem La Valea. Jasno mi je da te je hotimice ponizio.
Hoće da te natera da počiniš kobnu grešku.”
Seo je za volan i krenuo.
„Ne možemo dopustiti da prođe nekažnjeno, Stu. Oteće nam CO ako ga
ne sprečimo u tome.” Posmatrala je kako se virdžinijska noć, posle prelaska
mosta Arlington memorijal, preobražava u noć distrikta. Pred njima se
uzdizao Linkolnov spomenik. „Položila sam zakletvu, pre nego što sam
stupila na posao.”
„Kao i svi DCO-i.”
„Ne mislim na nju. Govorim o mojoj zakletvi.” Želela je da vidi
Linkolna u stolici i razmisli o nepoznanicama s kojim se suočava svako
ljudsko biće. Zamolila je Golda da se zaustavi. „Niko ne zna za ovo što ću ti
reći, Stu. Posetila sam grob Starog posle stupanja na dužnost DCO-a. Da li si
ikad bio na Arlingtonskom nacionalnom groblju? To je otrežnjavajuće mesto,
ali je na svoj način spokojno. Toliko heroja i hrabrosti na jednom mestu.
Arlington je temelj naših sloboda.”
Stigli su do spomenika. Prišli su veličanstvenoj, jarko osvetljenoj
granitnoj statui. Posmatrali su Linkolnovo ozbiljno, mudro lice. Neko je
položio buket cveća pred njegove noge. Uvele latice su se lelujale na vetru.
„Dugo sam stajala pored njegovog groba”, nastavi Hartova, zanesenim
glasom. „Kunem se da sam ga osetila. Kunem se da sam osetila kako nešto
lebdi i ulazi u mene.” Zagledala se u advokata. „CO je služba duge i primerne
tradicije, Stu. Zaklela sam se, a danas obnavljam zavet da nikom neću
dopustiti da povredi to nasleđe.” Duboko je udahnula. „Bez obzira na cenu.”
Gold uzvrati pogled, ne trepnuvši. „Znaš li šta tražiš?”
„Da, verujem da znam.”
Konačno je rekao: „Dobro, Veronika, biće kako ti hoćeš. Bez obzira na
cenu.”
Rodni Fir je bio kao preporođen posle seksa. Sreo se s generalom Kendalom u
sobi za šampanjac, rezervisanoj za najprobranije goste, željne opuštanja sa ili
bez devojaka. Vreme provedeno u luksuznom prostoru je bilo mnogo skuplje
s devojkama, nego bez njih.
Soba za šampanjac je ličila na pašin divan. Dva muškarca su se
razbaškarila po mekim jastucima. Pili su šampanjac po izboru. Fir je planirao
da baš tu preda generalu spisak Tajfunovih terenskih agenata. Nije se žurio.
Uživao je prisećajući se telesnih zadovoljstava doživljenih u sobama Staklene
cipelice. Naposletku, čim kroči napolje, stvarni svet će mu se navaliti na pleća
sa svim neprijatnostima, sitnim poniženjima, dosadom i strahom koji je rastao
nakon svake akcije u korist La Valea i na štetu matične organizacije.
Kendal je sedeo prilično ukočeno, s mobilnim u desnoj ruci, onako kako
dolikuje vojniku. Fir pomisli da se Kendal sigurno oseća neprijatno u napadno
luksuznom okruženju. Razgovarali su pijuckajući šampanjac. Izmenjivali su
teorije o steroidima i bejzbolu, šansama Redskinsa da sledeće godine zaigraju
u plejofu i nestalnosti berzanskog tržišta. Razgovarali su o svemu i svačemu,
izuzev politici.
Kendal pogleda na sat, nakon što su gotovo sasvim iskapili bocu
šampanjca. „Imaš li nešto za mene?”
Fir se spremao za taj trenutak. Jedva je čekao da vidi izraz generalovog
lica kad osmotri podatke. Posegnuo je u unutrašnji džep kaputa i izvadio
paket. Dokument otisnut na tehnološki prevaziđenom papiru je bio
najbezbedniji načina za krijumčarenje podataka iz zgrade CO-a, snabdevene
sigurnosnim sistemima kadrim da otkriju spravice sposobne da na hard-disku
prime velika dokumenta.
Osmeh osvanu na Firovom licu. „Ovo je globalna slika. Svi podaci o
agentima Tajfuna širom sveta.” Pružio je paket. „Reci mi šta ja dobijam
zauzvrat?”
„Šta želiš?”, reče Kendal ravnim glasom. „Viši položaj? Više kontrole?”
„Tražim poštovanje”, reče Fir. „Hoću da me La Vale poštuje koliko i ti.”
Neobični osmeh zaigra na generalovim usnama. „Ne mogu da govorim u
Luterovo ime. Videću šta mogu da učinim.”
General se nagnuo da prihvati paketić. Fir se pitao zašto je tako ozbiljan.
Ako ćemo pravo, bio je više nego ozbiljan, dozlaboga utučen. Htede da ga
pita šta se događa, kad je visoka elegantna crnkinja ušla u odaju i počela da
snima.
„Šta to, dođavola, radiš?”, rekao je, kroz kišu zaslepljujućih bleskova.
Opazio je Soraju Mur, kad mu se vid povratio. Držala je paketić s
podacima u ruci.
„Crno ti se piše, Rodni.” Podigla je generalov mobilni i pritisnula
dugme. Čuli su snimljen razgovor između generala i Fira, svedočanstvo
njegove izdaje. „Ne moram da ti kažem da si stigao do kraja puta.”
* * *
„Ne plašim se smrti”, reče Devra, „ako te to brine.”
„Ne brinem se”, reče Arkadin. „Otkud ti ta pomisao?”
Gricnula je sladoled od čokolade. „Imaš tu duboku brazdu između
očiju.”
Tražila je sladoled usred zime. Nije mu bilo teško da ga nađe. Voleo je
da joj ugađa. Osećao se neobično, kao da ugađa samom sebi. Bilo je to novo,
do tada nepoznato čuvstvo.
„Nisam zabrinut”, rekao je. „Strašno sam ljut.”
„Zato što ti je šef rekao da se kloniš Borna.”
„Neću se kloniti Borna.”
„Ljut si na šefa.”
 „Dešava se”, reče Arkadin, i ubrza korak.
Stigli su do centra Minhena. Tako će biti u središnjem položaju kad mu
se Ikupov javi da mu kaže mesto i vreme sastanka s Bornom. Tako će najbrže
stići.
„Ne bojim se smrti”, ponovi Devra, „pitam se šta čovek radi kad ostane
bez sećanja?”
Arkadin je osmotri. „Šta kažeš?”
„Šta vidiš kad pogledaš mrtvaca?” Držala je parče sladoleda među
zubima. Ostavila je otiske zuba u činijici. „Ništa, zar ne? Ništavilo. Život ga
je napustio, a s njim i sva godinama taložena sećanja.” Pogledala ga je. „U
tom trenutku prestaješ da budeš čovek. Ako je to tačno, pitam se šta si ti?”
„Koga je briga?”, reče Arkadin. „Bilo bi mi mnogo lakše kad bih ostao
bez jebenih sećanja.”
Soraja se pojavila u sigurnoj kući NSA nešto pre deset izjutra. Prošla je
raznovrsne provere i ušla u Biblioteku, tačno na vreme.
„Hoćete li da doručkujete, gospođo?”, pitao je Vilard, dok je pratio po
mekom tepihu.
„Mislim da hoću”, rekla je. „Omlet sa zelenišem. Imate li baget?”
„Imamo, gospođo.”
„Odlično.” Premeštala je dokaze protiv generala Kendala, iz ruke u ruku.
„I šoljicu cejlonskog čaja, Vilarde. Hvala vam.”
Prešla je ostatak puta do Lutera la Valea. Sedeo je i pijuckao jutarnju
šolju kafe. Zevao je kroz prozor, kao da se čudi ranom proleću. Bilo je toplo.
Kamin je mirovao, pun hladnog pepela.
Nije se okrenuo, kad je sela. Smestila je fasciklu s dokazima u krilo i
progovorila bez kitnjastih uvoda, „Došla sam da vodim Tajrona kući.”
La Vale je prenebregao njene reči. „Nema ničeg o Crnoj legiji. Nema
nikakvih neobičnih terorističkih aktivnosti u SAD. Džabe smo se trudili.”
„Da li si čuo šta sam rekla? Došla sam po Tajrona.”
„Od tog posla nema ništa”, reče La Vale.
Soraja izvadi Kendalov mobilni. Pustila je generalov razgovor s
Rodnijem Firom u sobi za šampanjac Staklene cipelice.
„Sve podatke o Tajfunovim agentima širom sveta”, čuo je Fira. „Reci mi
šta ja dobijam zauzvrat.”
General Kendal: „Šta želiš? Viši položaj? Više kontrole?”
Fir: „Tražim poštovanje. Hoću da me La Vale poštuje, koliko i ti.”
„Pa šta?” La Vale je odmerio zlokobnim, staklastim pogledom. „To je
Firov, a ne moj problem.”
La Vale se zagledao u nju. Imao je otrovan pogled. Pružio je ruku i
otvorio dosije. Video je fotografije generala Kendala, golog kao greh, usred
intimnog odnosa s mladom crnkinjom.
„Šta li će ljudi misliti o oficiru od karijere, predanom porodičnom
čoveku i hrišćaninu, kad ovaj skandal izbije na videlo?”
Vilard je doneo doručak. Raširio je uštirkani beli stolnjak i pažljivo
poređao porcelan i srebrninu ispred nje. Obratio se La Valeu kad je završio sa
serviranjem jutarnjeg obroka. „Da li vi nešto želite, gospodine?”
La Vale ga otpusti kratkim trzajem ruke. Neko vreme je ćutke razgledao
fotografije. Dohvatio je mobilni. Stavio ga je na sto i gurnuo ka njoj.
„Pozovi Borna”, rekao je.
Soraja se ukočila. Viljuška puna omleta zastade na pola puta do njenih
usta. „Šta si rekao?”
„Znam da je u Minhenu. Naša ispostava nam je javila da su ga snimile
kamere za nadzor na aerodromu. Spremni su da ga uhapse. Čekamo samo da
im ti postaviš zamku.”
Nasmejala se i spustila viljušku. „Bulazniš, La Vale. Imam te u džepu, a
ne ti mene. Ako se ove fotografije obelodane, tvoja desna ruka će biti uništena
na profesionalnom i porodičnom planu. Vrlo dobro znamo da to nećeš
dozvoliti.”
La Vale skupi fotografije. Vratio ih je u koverat. Izvadio je olovku i
napisao ime i adresu na njemu. La Vale progovori kad je Vilard došao na
njegov poziv: „Molim vas skenirajte ovo i pošaljite elektronskim putem do
Dradž riporta. Pošaljite isti materijal po kuriru u Vašington post. Požurite.”
„Vrlo dobro, gospodine.” Vilard gurnu kovertu ispod ruke i nestade u
drugom delu Biblioteke.
La Vale poteže mobilni i otkuca broj u lokalu. „Gase, ovde Luter la Vale.
Dobro, dobro. Kako je Džini? Fino, reci da je volim, i decu, naravno… Slušaj,
Gase, imam neku gužvu ovde. Isplivali su neki dokazi protiv generala
Kendala. Već nekoliko meseci vodimo internu istragu protiv njega. Oslobođen
je svih dužnosti u NSA. Da znaš, kurir s fotografijama je već krenuo k tebi.
Naravno da je ekskluziva, Gase. Da budem iskren, šokiran sam, istinski
šokiran. I ti ćeš biti kad vidiš fotografije… Za četrdesetak minuta ćeš dobiti
zvanično saopštenje. Da, naravno. Ne moraš da mi se zahvaljuješ, Gase, uvek
si na prvom mestu.”
Soraja je posmatrala La Valeovu predstavu s mučninom u stomaku.
Ledena lopta u utrobi je prerasla u ledeni breg neverice.
„Kako si mogao?”, rekla je, kad je La Vale prekinuo razgovor. „Kendal ti
je zamenik i prijatelj. Svake subote idete zajedno u crkvu, porodično.”
„Nemam ja stalne prijatelje ili saveznike – imam samo stalne interese”,
hladno odgovori La Vale. „Bićeš mnogo bolji direktor kad to naučiš.”
Izvadila je drugu seriju fotografija. Na njima se video Fir dok je
predavao paket generalu Kendalu. „Ovaj paket”, rekla je, „sadrži imena i
raspored Tajfunovog terenskog osoblja.”
La Vale je zadržao prezriv izraz. „Kakve to veze ima sa mnom?”
Soraja je po drugi put nastojala da sakrije iznenađenje. „Tvoj zamenik
preuzima tajne podatke CO-a.”
„To ćeš morati da raščistiš sa svojima.”
„Da li poričeš da si generalu Kendalu naredio da od Fira napravi krticu?”
„Da, poričem.”
Soraji ponestade vazduha. „Ne verujem ti.”
La Vale odgovori ledenim osmehom. „Nije važno u šta ti veruješ,
direktorka. Samo su činjenice važne.” Odgurnuo je fotografiju noktom. „Šta
god da je general Kendal radio, radio je na svoju ruku. Ništa nisam znao o
tome.”
Pitala se kako je sve najedanput pošlo po zlu. La Vale nije gubio vreme.
Gurnuo je telefon preko stola.
„Zovi Borna.”
Činilo joj se da ima čeličnu oputu oko grudi. Krv joj je bubnjala u ušima.
Šta sad? govorila je sebi. Dobri bože, šta da radim?
La Vale izvuče komad papira sa adresom i vremenom. „Treba da dođe
ovamo, u ovo vreme. Reci mu da si u Minhenu, da imaš ključnu informaciju o
napadu Crne legije i da mora lično doći po nju.”
 Soraja obrisa oznojene dlanove salvetom. „Posumnjaće ako ga ne
pozovem svojim telefonom. U stvari, verovatno mi neće odgovoriti, zato što
neće znati da sam ja.”
La Vale klimnu. „Pažljivo ću te slušati. Dajem ti reč da tvoj prijatelj
Tajron nikad neće živ izaći odavde, ako pokušaš da upozoriš Borna. Jel
jasno?”
Klimnula je. Oklevala je da uzme telefon.
Posmatrao ju je kao iskidanu žabu na stolu za seciranje. Nastavio je:
„Znam da ne želiš da ga namamiš u klopku, direktorka. Znam koliko đavolski
ne želiš da to uradiš. Ipak ćeš pozvati Borna. Namamićeš ga u zamku za
mene, zato što sam jači od tebe. Mislim na snagu volje. Navikao sam da
dobijam ono što želim, direktorka, po svaku cenu, što se za tebe ne bi moglo
reći. Previše brineš da li ćeš imati dugu karijeru u obaveštajnom radu.
Osuđena si na propast i to dobro znaš.”
Soraja je prestala da ga sluša posle prvih nekoliko reči. Mobilisala je sve
snage, svesna da se zaklela da će preuzeti kontrolu nad situacijom i
preobraziti katastrofu u pobedu. Samo strpljivo, korak po korak, govorila je
sebi. Moram da istisnem svaku pomisao na Tajrona iz svog uma, na propalu
zamku s Kendalom, na grižu savesti. Moram da mislim na predstojeći poziv.
Šta da kažem, a da ga ne uhvate?
Zadatak se činio nemogućim. Takav način mišljenja je bio kapitulantski i
krajnje nekoristan, ali šta da se radi?
„Ostaćeš ovde”, reče La Vale, „posle poziva. Bićeš pod stalnim
nadzorom, sve dok Born ne bude uhapšen.”
Otvorila je telefon, bolno svesna njegovog pohlepnog pogleda, i pozvala
Džejsona.
Čula je njegov glas i rekla: „Zdravo, to sam ja, Soraja.”
Born je bio u stanu Egona Kirša. Gledao je na ulicu kad je mobilni zazvonio.
Video je Sorajin broj na ekranu i odgovorio na poziv. Rekla je: „Zdravo, to
sam ja, Soraja.”
„Gde si?”
„U stvari, u Minhenu sam.”
Naslonio se na fotelju. „U stvari? U Minhenu si?”
„To sam rekla.”
 Namrštio se. U glavi je čuo daleki eho. „Iznenađen sam.”
„Ne više od mene. Snimile su te aerodromske kamere za nadzor.”
„Nisam mogao da ih izbegnem.”
„Sigurna sam da nisi. Bilo kako bilo, nisam došla zvaničnim poslom CO-
a. Nastavili smo da nadziremo komunikacije Crne legije. Konačno smo otkrili
nešto važno.”
Ustao je. „Šta ste otkrili?”
„Telefon je nepouzdano sredstvo komunikacije”, rekla je. „Trebalo bi da
se sastanemo.” Rekla mu je mesto i vreme.
Pogledao je na sat i rekao: „To je za nekih sat vremena.”
„Tačno. Mogu da stignem, a ti?”
„Mislim da ću moći”, rekao je. „Videćemo se.”
Prekinuo je vezu i prišao prozoru. Nagnuo se napolje. Ponovio je
razgovor u sebi, od reči do reči.
Bio je dezorijentisan, kao da je van svog tela i kao da se sve ovo događa
nekom drugom. Um mu je beležio seizmički poremećaj u neuronima. Borio se
sa sećanjem. Born je znao da je već vodio ovaj razgovor, ali nije mogao da se
seti gde i kada. Zbog toga nije mogao da ga poveže sa sadašnjom situacijom.
Nastavio bi s bezizglednim istraživanjem da nije čuo zujanje interfona.
Požurio je do dnevne sobe i pritisnuo dugme za otvaranje brave na ulaznim
vratima. Kucnuo je čas da se susretne licem u lice s Arkadinom, legendarnim
egzekutorom, ubicom ubica, čovekom koji se neznano kako uvukao i izvukao
iz najstrože čuvanog ruskog zatvora i uklonio Pjotra i njegovu mrežu.
Čuo je kucanje na vratima. Držao se dalje od špijunke. Otvorio ih je sa
strane. Nije bilo pucnja, niti krhotina drveta ili metala. Vrata su se polako
otvorila, propustivši onižeg, ukusno odevenog čoveka, tamnog tena i šiljate
bradice.
Born reče: „Polako se okreni.”
Nepoznati je držao ruke na videlu. Okrenuo se prema njemu. Bio je to
Semjon Ikupov.
„Borne”, rekao je.
On izvadi pasoš, otvorio ga je kod zadnje korice.
Ikupov klimnu. „Vidim. Da li ćeš me sad ubiti, za račun Dominika
Spektera?”
„Hteo si da kažeš – Ašera Severa.”
„O, bože”, reče Ikupov, „propade mi iznenađenje.” Osmehnuo se.
„Priznajem da sam šokiran. Ipak ti čestitam, gospodine Borne. Saznao si
nešto što niko drugi ne zna. Ne mogu ni da zamislim kako si to doznao.”
„Neka tako i ostane”, reče Born.
„Nije važno. Bitno je da ne moram da gubim vreme, ubeđujući te da te je
Sever obmanuo. Brže ćemo se sporazumeti, pošto si već otkrio njegove laži.”
„Zbog čega misliš da ću te slušati?”
„Ako si prozreo Severove laži, sigurno si upoznat sa skorašnjom
istorijom Crne legije. Znaš da smo nekad bili kao braća. Znaš i koliko je
duboko naše neprijateljstvo. Mi smo dušmani. Naš rat se može završiti samo
na jedan način. Da li me razumeš?”
Born je ćutao.
„Hoću da ti pomognem da zaustaviš te ljude pre nego što napadnu tvoju
zemlju. Da li je to jasno?” Slegnuo je ramenima. „Da, naravno. Imaš pravo da
budeš skeptičan. I ja bih bio, da sam na tvom mestu.” Polako je pomerio levu
ruku do oboda kaputa. Podigao ga je, otkrivajući postavu. Nešto mu je virilo
iz džepa. „Možda bi bilo bolje da pogledaš ovo, pre nego što se desi nešto
nepredviđeno.”
Born se nagnu i uze zig zauer, zataknut za Ikupovljev pojas. Uzeo je i
paket.
Ikupov reče dok ga je otvarao: „Silno sam se namučio da ga otmem od
mog dušmanina.”
Born je posmatrao arhitektonske planove Empajer stejt bildinga. Podigao
je glavu, da bi se suočio sa starčevim prodornim pogledom. „Ovo je meta
napada Crne legije. Znaš li datum akcije?”
„Naravno da znam.” Ikupov pogleda na sat. „Napašće za tačno trideset
tri sata i dvadeset šest minuta.”
 Trideset osmo poglavlje
Veronika Hart je gledala Dradž report kad je Stu Gold uveo generala Kendala
u njenu kancelariju. Sedela je za svojim stolom. Okrenula je monitor ka
vratima, da bi Kendal dobro video kompromitujuće fotografije iz Staklene
cipelice.
„To je samo jedan sajt”, rekla je i mahnula na tri stolice ispred stola.
„Ima toliko drugih.” Obratila se Kendalu, kad su posetioci seli. „Šta će tvoja
porodica reći, generale? Tvoj sveštenik i pastva?” Zadržala je bezizražajan
pogled. Trudila se da suspregne likovanje. „Čula sam da najveći broj njih ne
gleda blagonaklono na Afroamerikance, čak ni kao kućepaziteljke ili dadilje.
Radije se odlučuju za Istočnoevropljanke – mlade, plave Poljakinje i
Ruskinje. Imam li pravo?”
Kendal je ćutao. Sedeo je uspravnih leđa, ruku sklopljenih između
kolena, kao da je na vojnom sudu.
Vapila je za Sorajinim prisustvom. Nije se vratila iz sigurne kuće NSA,
niti se javljala na mobilni, kao da ono prvo nije bilo dovoljno zabrinjavajuće.
„Rekao sam mu da je najbolje što sad može učiniti, da nam pomogne da
povežemo La Valea s planom za krađu tajni CO-a”, reče Gold.
Hartova se prilično slatko nasmeši Kendalu. „Šta vi mislite o tom
predlogu, generale?”
„Regrutovanje Rodnija Fira je u potpunosti moja ideja”, reče Kendal
ravnodušnim glasom.
Hartova se naže prema njemu. „Želite da poverujemo da ste se odlučili
na tako rizičan poduhvat, ne obavestivši nadređenog?”
„Morao sam da uradim nešto vredno pažnje, posle fijaska s Batom.
Pomislio sam da ću se najlakše približiti Friru.”
„Ovo ne vodi nikuda”, reče Hartova.
Gold ustade. „Slažem se. General je po svemu sudeći odlučio da se baci
na svoj mač da bi spasao čoveka koji ga je pustio niz vodu.” Pošao je ka
vratima. „Ne vidim nikakvog smisla u tome, ali bog je stvorio svakakve
ljude.”
„Je l’ gotovo?” Kendal je gledao pravo ispred sebe. „Da li ste završili sa
mnom?”
„Mi jesmo”, reče Hartova, „ali Rob Bat nije.”
 Batovo ime je izmamilo generalovu reakciju. „Bat? Kakve on veze ima s
ovim? On više nije u igri.”
„Ne bih rekla.” Hartova ustade i došeta do njegove stolice. „Bat te je
držao pod prismotrom otkad si mu uništio život. Snimio te je kako izlaziš i
ulaziš u vežbaonicu s Firom, u roštiljdžinici i u Staklenoj cipelici.”
„To nije sve.” Gold značajno podiže aktovku.
„Pa”, reče Hartova, „bojim se da ćeš se još dugo zadržati u CO-u.”
„Koliko dugo?”
„Šta te briga?”, reče Hartova. „Ionako nemaš kome da se vratiš.”
Hartova i Gold su ostavili Kendala s dva naoružana stražara. Otišli su u
susednu prostoriju, u kojoj je sedeo Rodni Fir, pod budnim okom dva agenta.
„Da li se general zabavlja?”, reče Fir kad su seli prekoputa njega.
„Svanuo mu je crn dan.” Nasmejao se sopstvenoj šalu. Svi drugi su ćutali.
„Shvataš li u kolikoj si nevolji?”, reče Gold.
Fir se osmehnuo. „Verujem da gospodarim situacijom.”
Gold i Hartova izmenjaše poglede. Nisu razumeli Firovo bezbrižno
držanje.
Gold reče: „Sleduje ti dugogodišnja robija, gospodine Fire.”
Pritvorenik nehajno prekrsti noge. „Ne bih rekao.”
„Varaš se”, reče Gold.
„Rodni, uhvatili smo te s ukradenim tajnama Tajfuna dok si ih predavao
čelniku suparničke obaveštajne organizacije.”
„Molim vas!”, reče Fir. „Savršeno dobro znam šta sam učinio, kao i da
sam uhvaćen na delu. Hoću da kažem da to sad nije važno.” I dalje se smešio
kao češirski mačak, kao da u ruci drži fleš rojal, kojim će svakog časa potući
četiri keca.
„Objasni tu tvrdnju”, suvo će Gold.
„Uprskao sam”, reče Fir. „Ne žalim zbog učinjenog. Žao mi je što ste me
uhvatili.”
„Taj stav će ti sigurno pomoći”, kiselo će Hartova. Bilo joj je muka od
natezanja s La Valeom i njegovim kohortama.
„Po prirodi nisam sklon pokajanju, direktorka. Moj stav, baš kao i vaši
dokazi nisu važni. Hoću reći, da li bi ste drugačije postupali da se nekim
slučajem kajem, kao Rob Bat?” Odmahnuo je glavom. „Bolje da se ne
zamajavamo. Ono što sam učinio, i moja osećanja po tom pitanju sad
pripadaju prošlosti. Pričajmo o budućnosti.”
„Nemaš ti nikakve budućnosti”, oštro će Hartova.
„Videćemo.” Fir je posmatrao s istim, izluđujućim osmehom.
„Predlažem trampu.”
Gold nije mogao da veruje svojim ušima. „Nudiš nagodbu?”
„Nazovimo to pravednom razmenom”, reče Fir. „Odustaćete od svih
optužbi protiv mene. Daćete mi zlatni padobran i pismo preporuke da bih
lakše našao pristojno zaposlenje u privatnom sektoru.”
„Da li je to sve?”, reče Hartova. „Da nisi zaboravio letnjikovac na
Čespiku i jahtu priđe?”
„Velikodušna ponuda, nema šta”, reče Fir sa savršeno spokojnim
izrazom lica, „ali ja nisam pohlepan, direktorka.”
Gold ustade. „Ovo je neprihvatljivo ponašanje.”
Fir presrete advokatov pogled. „Ne trčite pred rudu, advokate. Još niste
čuli šta nudim.”
„Nismo zainteresovani.” Gold dade znak agentima. „Vodite ga dole u
pritvoreničku ćeliju.”
„Ne bih to radio da sam na vašem mestu.” Fir nije pružao otpor agentima
koji su ga uhvatili za ruke i podigli. Obratio se Hartovoj. „Direktorka, da li ste
se zapitali zašto Luter la Vale nije pokušao da preuzme CO dok je Stari bio
živ?”
„Nisam morala, zato što znam odgovor. Stari je bio previše moćan, imao
je previše prijatelja na visokim položajima.”
„To je istina, ali postojao je još jedan, praktičniji razlog.” Fir je
posmatrao agente.
Hartova bi mu najradije zavrnula šiju. „Pustite ga”, rekla je.
Gold istupi napred. „Direktorka, najtoplije vam preporučujem…”
„Saslušajmo ga, Stu. Od tog nećemo imati štete.” Hartova klimnu.
„Samo napred, Rodni. Imaš jedan minut.”
„Činjenica je da je La Vale, dok je Stari vodio CO, nekoliko puta
pokušao da preuzme kontrolu nad organizacijom. Svaki put je doživeo
neuspeh. Znate li zašto?” Fir ih je naizmenice posmatrao, osmeh češirskog
mačka mu se vratio na lice. „Zato što je Stari godinama imao krticu unutar
NSA.”
Hartova se izbečila. „Šta?”
„Lupeta”, reče Gold. „Spreman je na svaku nipodopštinu da bi se
izvukao.”
„Dobro, ali pogrešno razmišljanje, kancelaru. Znam ko je krtica.”
„A otkud, za ime božje, ti to znaš, Rodni?”
Fir se nasmejao. „Priznajem da se ponekad – iako ne previše često –
isplati biti glavni mastiljar CO-a.”
„Ne bih se složila da ti…”
„To je najtačniji opis mog posla, direktorka.” Olujni oblak, duboko
potisnutog gneva prekri zatočenika. „Zvučne titule ne skrivaju suštinu.”
Mahnuo je rukom. Plamen gneva brzo zgasnu. „To sad nije važno, suština je
da do mene dolaze podaci o CO-u koje drugi ne mogu da vide. Stari je
preduzeo mere predostrožnosti u slučaju da bude ubijen, ali vi to znate bolje
od mene, zar ne?”
Gold se obratio Hartovoj. „Stari je ostavio nekoliko zapečaćenih
koverata adresiranih na direktore, za slučaj iznenadne smrti.”
„Jedan od tih koverata”, progovori Fir, „onaj sa obaveštenjem o
identitetu krtice unutar NSA je poslat Robu Batu, što je u tom trenutku imalo
smisla, pošto je on bio šef operacija. Nikad nije stigao do njega. Ja sam se za
to pobrinuo.”
„Ti…” Hartova se gušila od besa.
„Mogao bih da kažem da sam u to doba već sumnjao da Bat radi za
NSA”, nastavi Fir. „To bi bila laž.”
„Zadržao si taj podatak za sebe, čak i nakon mog postavljenja.”
„Poluga, direktorka. Shvatio sam da će mi pre ili kasnije zatrebati kartica
za izlazak iz zatvora.”
I opet taj osmeh, zbog kog je Hartova htela da mu zarije pesnicu u lice.
Uz krajnji napor se suzdržala od nasilja. „U međuvremenu si dopustio da nas
La Vale gazi. Zbog tebe su me izveli iz kancelarije vezanu lisicama, zbog tebe
je nasleđe Starog na korak od uništenja.”
 „Pa, takve stvari se dešavaju. Šta da se radi?”
„Reći ću ti šta ću učiniti”, reče Hartova. Dala je znak agentima, koji
nanovo zgrabiše Fira. „Mogu da ti kažem da ideš dođavola. Mogu da ti kažem
da ćeš ostatak života provesti iza rešetaka.”
Fir ni posle ovoga nije promenio drski stav. „Rekao sam da znam ko je
krtica, direktorka. Štaviše – mislim da će te ovo veoma zanimati – znam i gde
radi.”
Popustila je pred navalom gneva. „Vodite mi ga s očiju.”
Fir dobaci na par koraka od vrata, „On je u sigurnoj kući NSA.”
Srce joj je poskočilo u grudima. Gnusni osmeh na Firovom licu postade
razumljiv, obavezujući.
Za trideset tri časa i dvadeset šest minuta. Ikupovljeve zlokobne reči su još
odzvanjale u Bornovim ušima kad je opazio trag pokreta. Stajao je s
Ikupovom u predsoblju. Ulazna vrata su ostala otvorena. Senka na trenutak
pređe preko zida u hodniku. Neko je tamo, zaklonjen poluotvorenim vratima.
Nastavio je da razgovara s Ikupovom. Uhvatio ga je za lakat i povukao
nazad u dnevnu sobu. Išli su ka hodniku do spavaćih soba i kupatila. Prolazili
su pored prozora, kad se razbio ka unutra, pod teretom ljudskog tela. Born
uperi zig zauer, otet od Ikupova, u uljeza.
„Spusti zig”, reče ženski glas iza njega. Okrenuo je glavu i ugledao ženu
u hodniku. Bleda devojka ga je nišanila lugerom u glavu.
„Šta radiš ovde, Leonide?”, Ikupov je bio veoma srdit. „Dao sam ti
izričita naređenja…”
„Ovde sam zbog Borna.” Arkadin je koračao preko staklenih krhotina.
„Ubio je Mišu.”
„Da li je to istina?”, Ikupov se obratio Bornu. „Ti si ubio Mihaila
Tarkanijana?”
„Nisam imao izbora”, reče Born.
Devra je nišanila Amerikanca pravo u glavu. Obratila mu se: „Pusti zig.
Poslednji put ti kažem.”
Ikupov posegnu ka Bornu. „Uzeću ga.”
„Ne mrdaj”, naredi Arkadin. Nišanio je u Ikupova.
„Šta radiš, Leonide?”
 Arkadin se pravio da ga ne čuje. „Uradi ono što ti dama kaže, Borne.
Spusti zig.”
Born ga posluša. Arkadin odloži Luger i skoči na njega, čim je odbacio
pištolj. Born podlakticom zaustavi Arkadinovo koleno. Udarac je bio veoma
snažan. Potresao ga je iz temelja. Izmenjivali su zastrašujuće udarce, dobro
smišljene varke i blokade. Arkadin je imao savršen odgovor na svaki njegov
potez i obrnuto. U protivnikovim očima je video odraz najmračnijih dela,
zbirni talog smrti i razaranja. U nemilosrdnim očima je zjapila praznina crnja
od noći bez zvezda.
Kružili su po dnevnoj sobi. Born je uzmicao dok nisu stigli do luka koji
je razdvajao dnevnu sobu od ostatka stana. Arkadin zgrabi sataru u kuhinji.
Zamahnuo je na Borna. Amerikanac se izvio da izbegne smrtonosnu oštricu i
dohvatio drveno postolje sa noževima. Satara se zarila u kutiju s noževima,
odmah do Bornovih prstiju. Mahao je satarom napred-nazad, kao da žanje
srpom. Trudio se da spreči prilaz noževima.
Born je bio blizu sudopere. Zgrabio je tanjir i zavitlao na protivnika, kao
frizbi. Naterao je Arkadina da čučne, da bi izmakao letećem projektilu. Tanjir
se razbio o zid iza Rusa. Born je izvukao nož iz postolja, kao mač iz kanija.
Čelik udari po čeliku. Born se ustremio na Arkadinov stomak. Satara pogodi
mesto na kom je Amerikanac držao nož. Morao je da ga pusti. Nož bučno
udari o pod. Arkadin nasrnu na Borna. Uhvatili su se u koštac.
Amerikanac je držao sataru na bezbednom odstojanju. Protivnik nije
imao mesta da zamahne. Arkadin je odbacio od sebe, kad je shvatio da mu je
beskorisna.
Tri duga minuta su bili u smrtonosnom klinču. Krvavi i izubijani, nisu
uspevali da nadvladaju protivnika. Born nikad nije sreo osobu Arkadinovih
fizičkih i umnih moći, nekog ko toliko podseća na njega. Imao je osećaj da
stoji nadomak nečeg strašnog, pored provalije pune bezmernog straha, u kojoj
nije opstajao nikakav život. Znao je da Arkadin pokušava da ga povuče u taj
ambis, kao da želi da ga upozna s očajanjem u vrtlogu svojih očiju, s gnusnim
slikama nezaboravne prošlosti.
Uz krajnji napor se oslobodio Arkadinovog zagrljaja. Pogodio je Rusa
pesnicom u uvo. Ovaj se zateturao nazad i naslonio na stub, dok je Born
zasprintao iz kuhinje u hodnik. Čuo je kako neko povlači obarač, pa se
naglavačke bacio u glavnu spavaću sobu. Hitac je pogodio drvena vrata, tik
iznad glave.
Ustao je i pojurio ka Kiršovom ormanu. Čuo je kako Arkadin viče bledoj
ženi da prestane da puca. Gurnuo je odela u stranu. Prepipavao je šperploču u
zadnjem delu ormana, tragajući za bravicama koje mu je Kirš opisao u
muzeju. Otvorio ih je i sklonio ploču, baš kad je Arkadin utrčao u spavaću
sobu. Čučnuo je i zakoračio u svet preplavljen senkama.
Devra se okrenula posle pokušaja da rani Borna. Suočila se sa zig zauerom,
kog je Ikupov podigao s tla.
„Budalo” reče Ikupov, „tvoj momak i ti ćete sve upropastiti.”
„Ne tiče te se šta Leonid radi”, rekla je.
„Momak strahovito greši”, reče Ikupov. „Leonid nema svojih planova.
Postao je ono što jeste zahvaljujući meni.”
Izašla je iz senovitog hodnika u dnevnu sobu. Držala je luger u visini
boka i nišanila na Ikupova. „Završio je s tobom”, rekla je. „Prestao je da ti
služi.”
Ikupov se nasmeja. „To ti je on rekao?”
„Ja sam mu to rekla.”
„Onda si veća budala nego što sam mislio.”
Kružili su, vrebajući protivnikov najsitniji pokret. Devra se ledeno
osmehnula. „Promenio se otkad je napustio Moskvu. Sad je drugi čovek.”
Ikupov progovori grlenim glasom. „Prvo što treba da utuviš u glavu jeste
da Leonid ne može da se promeni. Znam to bolje nego iko drugi. Potraćio
sam silne godine pokušavajući da od njega napravim bolju osobu. Nisam
uspeo. Propali su svi koji su se okušali na tom poslu, a znaš li zašto? Zato što
Leonid nije čitav. Slomio se u danima i noćima provedenim u Nižnjem Tagilu.
Svi carevi konji i svi carevi ljudi ne mogu da ga sastave. Delovi se više ne
uklapaju.” Mahno je zig zauerom. „Idi sad, idi dok još možeš, inače će te
ubiti, kao što je ubio sve koji su pokušali da mu se približe.”
„Koliko si samo zastranio!”, prosikta Devra. „Isti si kao i svi ljudi
iskvareni vlašću. Pre ko zna koliko godina si izgubio svaki kontakt sa
stvarnim životom. Odavno živiš u stvarnosti, koja se pokorava tvojim
kapricima.” Koraknula je ka njemu.
Ikupov je spremno reagovao. „Misliš da možeš da me ubiješ pre nego što
te ubijem? Ne bih se kladio u to.”
Odmahnula je glavom. „Bilo kako bilo, imaš više da izgubiš nego ja. Ja
sam bila mrtva kad me je Leonid našao.”
 „Sad mi je jasnije”, klimnu Ikupov, „spasao te je od same sebe, od ulice,
zar ne?”
„Leonid je moj zaštitnik.”
„Dobri bože. Govoriš da sam ja zastranio!”
Devrin ledeni osmeh se produbio. „Jedno od nas grdno greši. Videćemo
ko.”
„Soba je puna lutaka”, rekao je Egon Kirš kad je opisivao atelje Bornu.
„Zamračio sam prozore, da bih zaštitio lutke, mojih ruku delo. Stvorio sam ih.
To su moji prijatelji i umetnička dela. U neku ruku mogu da vide, ili ako
ćemo pošteno, verujem da imaju taj dar. Zbog toga ih držim u mraku. Koje
stvorenje može da vidi svog tvorca a da ne poludi ili oslepi? Može da mu se
desi i jedno i drugo.”
Born se šunjao kroz studio s mapom prostorije u glavi. Izbegavao je
lutke, da ne bi pravio buku, ili kako bi Kirš rekao, da ne bi ometao proces
njihovog rađanja.
„Misliš da sam lud”, rekao je Bornu u muzeju. „To nije važno. Svi
umetnici – uspešni ili ne – smatraju da su njihova dela živa. Delim taj stav.
Godinama sam pokušavao da udahnem život apstrakcijama. Odlučio sam da
svom radu dam ljudsko obličje.”
Born se ukočio kad je nešto čuo. Provirio je pored butine jedne lutke.
Oči su mu se navikle na mrkli mrak. Mogao je da razazna pokrete. Arkadin je
pronašao pokretnu ploču. Ušao je u atelje, za njim.
Bornove šanse su ovde bile mnogo veće nego u Kiršovom stanu. Znao je
raspored. Tama će mu pomoći. Ako brzo napadne, imaće prednost. Vidi
mnogo bolje od Arkadina.
Smislio je strategiju. Obišao je lutku i krenuo ka Rusu. Atelje je
nalikovao minskom polju. Od Arkadina su ga delile tri lutke. Svaka je
zauzimala različit položaj. Jedna je sedela, držeći malu sliku, kao da čita
knjigu; druga je stajala raširenih nogu, u klasičnoj pozi strelca; treća je trčala,
nagnuta napred, kao da pokušava da grudima preseče ciljnu traku.
Born zaobiđe trkača. Arkadin je čučao, rešen da sačeka da mu se oči
priviknu na tamu. Ponašao se kao Born kad je nedavno ušao.
Ponovo se trgao, suočen s Arkadinom, svojim odrazom u ogledalu. Nije
osećao nikakvo zadovoljstvo gledajući kako neko u svemu sličan njemu
pokušava da ga nađe i ubije.
 Born požuri ka lutki koja sedi, posmatrajući sliku. Znao je da mu
ponestaje vremena. Kretao se u ravni s revolverašem. Mobilni mu je zazvonio
baš kad je hteo da skoči na Arkadina. Na ekranu zatitra Mojrin broj. Born
opsova u sebi i skoči. Arkadin je spremno reagovao na sve znakove iz
okruženja. Dočekao ga je u odbrambenom stavu. Born udari u čvrsti zid
mišića, iza kog se krila nesavladiva ubilačka volja. Arkadin zamahnu; Born
kliznu unazad, između nogu lutke strelca. Rus krete za njim i udari o lutkine
bokove. Odbio se uz psovku i zamahnuo na lutku. Oštrica pogodi akrilnu
kožu. Zabila se u metal ispod nje. Born ga je šutnuo, dok se trudio da
oslobodi sečivo. Pogodio ga je u levu stranu grudi. Arkadin pokuša da se
otkotrlja, van protivnikovog domašaja. Amerikanac udari lutku strelca
ramenom u leđa. Bila je izuzetno teška. Uložio je svu snagu i prevrnuo lutku,
zarobljavajući Arkadina ispod nje.
„Tvoj prijatelj mi nije dao izbora”, reče Born. „Ubio bi me da ga nisam
zaustavio. Bio je predaleko; morao sam da bacim nož.”
Arkadin ispusti zvuk nalik pucnjavi. Born nije odmah shvatio da je u
pitanju smeh. „Hajde da se kladimo, Borne, da ti je Miša, pre nego što je
umro, rekao da si mrtav čovek.”
Born htede da mu odgovori, ali se suočio s prigušenim sjajem zig zauer
moskita u Arkadinovoj ruci. Sagnuo se trenutak pre nego što mu je zrno
prozujalo iznad glave.
„Imao je pravo.”
Born nastavi da beži. Krio se iza lutaka. Koristio ih je kao zaklon.
Arkadin ispali još tri hica. Gips, drvo i akril se raspadoše pored Bornovog
levog ramena i uveta, pre nego što je skočio ispod Kiršovog radnog stola. Čuo
je Arkadinovo stenjanje iza sebe, kao i škripu metala, znak da je pokušavao
da se izmigolji ispod palog strelca.
Born je iz Kiršovog opisa znao da su izlazna vrata na levoj strani.
Podigao se i jurnuo iza ugla, kad je Arkadin opalio još jedan hitac. Metak je
otkinuo gips i drvo s dovratka. Born je stigao do vrata. Otključao ih je,
otvorio i jurnuo u hodnik. Protrčao je ulevo, ka otvorenim vratima Kiršovog
stana.
„Nikakvo dobro nećemo dočekati, dok god se gledamo preko nišana”, reče
Ikupov. „Pokušajmo da pronađemo razuman izlaz iz ove situacije.”
„To je tvoj problem”, reče Devra. „Život nije racionalan; radi se o
jebenom haosu. To je deo zablude; moć te navodi na pomisao da možeš sve
kontrolisati. Ali ne možeš, niko to ne može.”
 „Leonid i ti mislite da znate šta radite, ali grešite. Niko ne postoji u
vakumu. Bornovo ubistvo bi imalo strašne posledice.”
„Odraziće se na tebe, a ne na nas. Evo dobrog primera dejstva moći na
čoveka. Stalno tražiš prečice. Sve mora na brzinu, pomoću političkih veza i
nezauzdane korupcije.”
Začuli su pucnje. Samo je Devra znala da dolaze iz Arkadinovog
moskita. Osetila je da se Ikupovljev prst steže oko zigovog obarača. Čučnula
je, spremna da ubije Borna ako se pojavi umesto Arkadina.
Napetost je dostigla vrhunac. Ikupov je bio vidno zabrinut. „Devra,
molim te da razmisliš. Leonid vidi samo deo slike. Born mora da ostane živ.
Ono što je učinio Miši je neoprostivo. Ipak, u ovakvim situacijama nema
mesta za lična osećanja. Ako Leonid ubije Borna, obezvrediće velike napore i
more prolivene krvi. Moraš da me pustiš da ga sprečim. Daću ti sve – sve što
poželiš.”
„Misliš da me možeš kupiti? Novac mi ništa ne znači. Hoću Leonida”,
reče Devra, baš kad se Born pojavio na ulaznim vratima.
Devra i Ikupov su se istovremeno okrenuli prema njemu. Devojka je
kriknula zato što je znala, ili je mislila da zna, da je Arkadin mrtav. Uperila je
luger u Borna.
Amerikanac je skočio unatraške, u hodnik. Ispalila je niz hitaca za njim,
koračajući ka vratima. Mislila je samo na Borna i skrenula pogled sa Ikupova.
Propustila je trenutak kad je nanišanio zigom.
„Upozorio sam te”, rekao je i pogodio u grudi.
Pala je na leđa.
„Zašto me nisi slušala?”, reče Ikupov. Ispalio je i drugi hitac u nju.
Devra jeknu. Zgrčila se na podu. Ikupov je stajao iznad nje.
„Kako si mogla da se zaljubiš u takvog monstruma?”, rekao je.
Posmatrala ga je očima obrubljenim crvenilom. Krv je isticala iz nje,
posle svakog, tegobnog otkucaja srca. „Postavila sam mu isto pitanje u vezi s
tobom.” Svaki isprekidani udisaj joj je zadavao neopisiv bol. „Nije on
monstrum. I da jeste, mnogo si gori od njega.”
Pomerila je ruku. Ikupov nije obraćao pažnju na to, zaokupljen njenim
rečima. Zrno ispaljeno iz lugera ga pogodi u desno rame. Udario je u zid. Bol
ga je primorao da ispusti zig. Pobegao je iz stana kad je video da ga nišani.
Sjurio se niza stepenice i izjurio na ulicu.
 Trideset deveto poglavlje
Vilard se opuštao u poslužiteljskoj sobi, pored Biblioteke u sigurnoj kući
NSA. Uživao je u šolji kafe s puno šećera i mleka. Čitao je Vašington post kad
mu je zazvonio mobilni. Pogledao je ekran i video da je to njegov sin Oren.
Samo je Vilard znao da to nije Oren.
Spustio je novine i posmatrao fotografiju koja se otvarala na ekranu
telefona. Dvojica ljudi su stajala ispred seoske crkve. Njen zvonik se uzdizao
na desnoj ivici fotografije. Nije znao ko su ili gde su, ali to nije bilo važno. U
glavi je imao šest cifara. Fotografija mu je govorila koju da upotrebi. Dve
osobe i zvonik su značile broj tri. Da su, na primer, dve osobe stajale ispred
luka, oduzeo bi jedan od dva, umesto da sabere. Bilo je i drugih vizuelnih
tragova. Zgrada od cigle je značila da podeli broj osoba sa dva. Pomnožio bi
ih sa dva, da je na slici bio most.
Vilard izbrisa fotografiju. Uzeo je treći deo Posta i počeo da čita prvu
priču na trećoj strani. Počeo je od treće reči. Dešifrovao je poruku s
uputstvima za akciju. S dubokim uzbuđenjem je zamenjivao određena slova
po utvrđenom protokolu. Tri decenije je predstavljao oči i uši Starog u NSA.
Duboko ga je pogodila njegova iznenadna smrt prošle godine. Posmatrao je
najnoviji nasrtaj Lutera la Valea na CO i strpljivo čekao da telefon zazvoni.
Želja da fotografija ispuni ekran mobilnog je mesecima ostala neuslišena. To
je bilo neobjašnjivo. Nije shvatao zašto novi DCO ne koristi njegove usluge.
Da li je Veronika Hart znala za njegovo postojanje? Ozbiljno je posumnjao u
to kad je La Vale uhvatio Soraju Mur i njenog druga. Mladić je još sedeo
ispod palube, kako je Vilard zvao ćelije za mučenje u podrumu. Učinio je šta
je mogao za mladića po imenu Tajron, iako sam bog zna da to nije bilo
bogzna šta. Iskustvo mu je govorilo da je čak i najmanji tračak nade –
saznanje da nisi sam – dovoljno da oživi snažni duh. Tarjon je osoba snažnog
karaktera, ako Vilard išta zna o ljudima.
Vilard je oduvek hteo da bude glumac. Odvajkada je obožavao ser
Lorensa Olivijea. Ni u najneobuzdanijim snovima nije pretpostavljao da će se
njegova glumačka karijera odvijati na političkoj sceni. Slučajno se dokopao
životne uloge. Nastupao je u dramskoj sekciji na koledžu. Bio je Henri V,
jedan od najtragičnijih Šekspirovih političara. Stari mu je rekao, kad mu je
posle predstave čestitao, da je Henri izdao Falstafa iz političkih, umesto ličnih
razloga i da mu je to donelo uspeh. „Da li bi voleo da to izvedeš u stvarnom
životu?”, pitao ga je Stari. Došao je na Vilardov koledž radi regrutacije za
CO. Rekao mu je da često nalazi prave ljude na najneobičnijim mestima.
 Završio je dešifrovanje poruke. Imao je uputstva. Zahvalio se bogu što
nije odbačen s prtljagom Starog. Osećao se kao njegov stari prijatelj, Henri V,
iako je po pozorišnim daskama poslednji put hodao pre više od trideset
godina. Ponovo je pozvan na scenu. Zaigraće glavnu ulogu. Nosio ju je bez
napora, kao drugu kožu.
Stavio je novine podruku, uzeo mobilni i izašao iz sobe za poslugu. Imao
je još dvadeset minuta pauze, više nego dovoljno da obavi zadatak. Naloženo
mu je da pronađe digitalnu kameru, oduzetu Tajronu, prilikom hapšenja.
Provirio je u Biblioteku. Uverio se da La Vale još uvek sedi na omiljenom
mestu, prekoputa Soraje Mur. Zaputio se niz hodnik.
Stari ga je regrutovao, ali ga je Aleks Konklin obučavao. Stari ga je
uveravao da je Konklin najbolji u tom poslu, pogotovo kad je u pitanju
priprema agenata za terenske zadatke. Nije mu trebalo dugo da shvati da je
Konklin, iako čuven po obuci terenskih agenata, još bolji u obučavanju
spavača. Vilard je proveo gotovo godinu dana s Konklinom, ali nikad u CO
štabu. Bio je deo Tredstona, Konklinovog projekta, tako tajnog da najveći
broj ljudi u CO-u nije ni znao da postoji. Nije smeo da ima nikakve veze s
CO-om, zato što mu je Stari namenio ulogu krtice unutar NSA. Za uspeh
poduhvata je bilo ključno da prođe najrigoroznije bezbednosne kontrole.
Gomila sećanja sevnu kroz Vilardovu glavu, dok je hodao dobro
čuvanim hodnicima i tunelima NSA sigurne kuće. Prolazio je pored mnoštva
agenata, sa svešću da savršeno dobro obavlja svoj posao. Bio je nezamenljivi
niko i ništa. Onaj koji je uvek prisutan i neprimetan.
Znao je gde je Tajronova kamera, zato što se zatekao pored Kendala i La
Valea kad su raspravljali kako da je se oslobode. Znao bi gde da je potraži,
čak i da nije bio u pravo vreme na pravom mestu. Ne bi je poslali van sigurne
kuće, čak i s La Valeom, ako je prethodno ne bi očistili od kompromitujućih
fotografija načinjenih u sobama za mučenje, tako što bi ih prebacili na glavni
server i izbrisali. Postojala je mogućnost da su slike izbrisane, ali je Vilard
sumnjao u to. Kamera je nedavno došla u posed NSA. Kendal je izbačen s
posla, dok je La Vale, kao opsednut, nastojao da primora Soraju Mur da izda
Džejsona Borna.
Znao je sve o Bornu. Pročitao je sve dosijee Tredstona, čak i one koji
više ne postoje. Iseckani su i spaljeni kad su informacije koje su sadržali
postale preopasne za Konklina i CO. Znao je da je u Tredstonu bilo mnogo
toga, što ni Stari nije znao. To je bilo Konklinovo maslo. Reč tajnost je za tog
čoveka bila ravna svetom gralu. Niko nije znao šta je u krajnjoj liniji hteo da
postigne s Tredstonom.
 Gurnuo je ključ u bravu La Valeove kancelarije i otkucao elektronsku
šifru. Vilard je znao sve šifre. Kakve koristi bi centrala imala od
neobaveštenog agenata spavača? Vrata su se otvorila ka unutra. Kliznuo je u
odaju. Zatvorio ih je i zaključao za sobom.
Prišao je La Valeovom stolu i redom otvorio sve fioke. Prepipavao ih je
tragajući za lažnih stranicama i duplim dnom. Nije ih pronašao, pa se
ustremio na orman za knjige i orman za dosijea sa fasciklama i bocama pića.
Pogledao je ispod slika na zidovima. Ni tamo nije ništa našao.
Seo je na ćošak stola i polako razgledao sobu. Ljuljao je nogama dok je
pokušavao da pronađe mesto na kom je La Vale sakrio kameru. Pažnju mu je
privukao zvuk koji je proizvodila peta, udarajući u osnov stola. Skočio je sa
stola. Obišao ga je i upuzao u prostor za kolena. Kuckao je po osnovi stola
dok nije čuo isti zvuk koji je proizveo petom. Da, sad je bio siguran. Ovaj deo
stola je šupalj.
Pipao je dok nije našao bravicu. Gurnuo je i otvorio vratanca. Evo
Tajronove kamere. Posegnuo je za njom kad je čuo grebanje metala o metal.
La Vale je bio na vratima.
* * *
„Reci da me voliš, Leonide Daniloviču.” Devra mu se nasmešila kad je
kleknuo pored nje.
„Šta se dogodilo, Devra? Šta se dogodilo?”, ništa drugo nije mogao reći.
Nekako se iskobeljao ispod skulpture. Pošao bi za Bornom da nije čuo
pucnje iz Kiršovog stana, a zatim i topot nogu u begu. Dnevna soba se kupala
u krvi. Ležala je na podu, s lugerom u ruci. Njena košulja je bila tamnocrvena.
„Leonide Daniloviču.” Prozborila je njegovo ime, kad ga je opazila u
suženom vidnom polju. „Čekala sam te.”
Htela je da mu ispriča šta se dogodilo, ali nije mogla. Krvavi mehurići su
joj izbili na uglovima usana. Strašno je krkljala. Arkadin podiže Devrinu
glavu s poda. Nežno je smestio u krilo. Sklonio joj je skorelu kosu s čela i
obraza. Imala je mnogo krvavih mrlja na licu. Ličile su na ratne boje.
Pokušala je da progovori i ućutala. Oči su joj se zamaglile. Pomislio je
da je gotova. Pogled joj se razbistrio i osmeh povratio. Rekla je: „Da li me
voliš, Leonide?”
Nagnuo se da bi joj nešto šapnuo u uvo. Da li joj je rekao volim te? U
glavi mu je bučalo, nije čuo samog sebe. Da li je voleo, i ako jeste, šta to
znači? Da li je to uopšte važno? Nije uspeo da je zaštiti, kao što je obećao.
Zagledao se u njene oči, u njen osmeh. Video je samo prošlost, dizala se da ga
po ko zna koji put proguta.
„Treba mi još para”, reče Jelena jedne noći, dok je ležala isprepletena s njim.
„Šta će ti? Dajem ti dovoljno novca.”
„Mrzim ovo mesto. Ovde je kao u zatvoru. Devojke neprestano kukaju.
Tuku ih i stalno nestaju. Ispočetka sam tražila prijateljice, da mi lakše prođe
vreme tokom dana, ali sam odavno digla ruke od toga. Zašto bih se družila s
njima, kad nestanu za nedelju dana?”
Arkadin je bio svestan Kuzinove neutažive gladi za novim devojkama.
„Ne vidim kakve to veze ima s tvojim zahtevom za više novca.”
„Hoću drogu ako ne mogu da imam drugarice”, reče Jelena.
„Rekao sam ti da ne možeš da uzimaš droge”, reče Arkadin. Otkotrljao
se od nje i ustao.
„Izbavićeš me odavde ako me voliš.”
„Volim?” Izbečio se na nju. „Ko je govorio o ljubavi?”
Rasplakala se. „Hoću da živimo zajedno, Leonide. Hoću da zauvek
budem s tobom.”
Arkadin ustuknu. Nevidljiva omča mu se stezala oko vrata. „Isuse”,
rekao je, skupljajući odeću, „otkud ti te ideje?”
Ostavio je uplakanu Jelenu i krenuo u lov na nove devojke. Na vratima
bordela se sreo sa Stasom Kuzinom.
„Jelena cvili i uznemirava druge devojke”, prosikta bos. „To šteti poslu.”
„Hoće da živi sa mnom”, reče Arkadin. „Možeš li da zamisliš?”
Kuzin se nasmeja. Njegov smeh je zvučao kao zakucavanje eksera u
školsku tablu. „Pitam se šta je gore, džangrizava žena koja te propituje gde si
proveo čitavo veče ili gomila uplakane dečurlije od koje ne možeš da spavaš.”
Sad su se obojica nasmejala. Arkadin je zaboravio na anegdotu. Sledeća
tri dana je radio bez prestanka. Metodično je češljao ulice Nižnjeg Tagila
tragajući za novim devojkama za bordel. Potom je spavao dvadeset časova.
Probudio se i pošao u Jeleninu sobu. Tamo je bila druga devojka, koju je
nedavno pokupio s ulice. Spavala je u Jeleninom krevetu.
„Gde je Jelena?”, rekao je pošto je strgao posteljinu.
 Pogledala je na njega, Žmirkala je kao slepi miš na suncu. „Koja
Jelena?”, rekla je sanjivim glasom.
Arkadin požuri u kancelariju Stasa Kuzina. Krupni čovek je sedeo iza
sivog metalnog stola. Razgovarao je telefonom. Pokazao je Arkadinu da
sedne dok ne završi razgovor. Arkadin je odlučio da stoji. Stiskao je zadnji
deo drvene stolice. Nagnuo se preko kožnog naslona.
Kuzin spusti slušalicu i reče: „Šta mogu da uradim za vas, prijatelju?”
„Gde je Jelena?”
„Ko?”, Kuzin se namršti i skupi obrve. Ličio je na Kiklopa. „O, da,
cmizdravica.” Osmehnuo se. „Više te neće uznemiravati.”
„Šta to znači?”
„Zašto pitaš, kad znaš odgovor?” Kuzinov telefon zazvoni. Odgovorio je
na poziv. „Sačekaj, molim te”, rekao je. Podigao je glavu i pogledao partnera.
„Večeras ćemo otići na večeru, da proslavimo tvoju slobodu, Leonide
Daniloviču. Dobro ćemo se provesti, zar ne?”
Nastavio je telefonski razgovor.
Arkadin se sledio. Činilo mu se da će zauvek ostati u ovom trenutku.
Zanemeo je. Kretao se kao automat dok je izlazio iz kancelarije, bordela i
zgrade koju je ortački posedovao s Kuzinom. Ušao je u kola, bez razmišljanja.
Odvezao se na sever, među mokre jele i uplakanu kukutu. Sunce je pobeglo s
neba, samo su fabrički dimnjaci svetleli na horizontu. Vazduh je bio pun
čestica ugljenika i sumpora. Tinjao je prljavonarandžastim sjajem. Izgledalo
je da čitav svet gori.
Arkadin je skrenuo s puta i pošao neravnom kolskom stazom. Istim
drumom je nedavno prošao u kombiju. Negde usput je shvatio da trči svom
snagom kroz zimzeleni gustiš. Miris truleži i raspadanja je postajao sve jači.
Hrlio mu je u susret, kao da jedva čeka da se susretne s njim.
Naglo se zaustavio na ivici jame. Tu je bilo džakova s krečom.
Postavljeni su da bi ubrzali raspadanje. Pogledom je prelazio preko leševa,
sve dok nije ugledao zgrčeno Jelenino telo, tamo gde je pala kad je gurnuta
preko ivice. Nekoliko krupnih pacova je krenulo na nju.
Arkadin je posmatrao usta pakla. Kriknuo je, kao štene kome je neko
slučajno stao na šapicu. Spustio se niz padinu. Zanemario je nepodnošljiv
zadah. Natovario je na leđa i plačući izvukao iz rupe. Položio je na šumsko
tle, na pokrov od smeđih iglica, mek kao njena postelja. Zatim je odvukao do
automobila. Otvorio je prtljažnik i izvadio ašov.
Zakopao je osam stotina metara od jame, na skrovitoj i mirnoj čistini.
Nosio je preko ramena čitavim putem. Kad je završio, zaudarao je na smrt.
Klečao je na butinama, lica prekrivenog znojem i prljavštinom, pitajući se da
li će se ikad rešiti tog vonja. Izmolio bi molitvu, da je neku znao. Umeo je
samo da psuje i psovao je u pravedničkom besu, iako nije bio pravednik, već
prokletnik.
Kucnuo je čas za donošenje poslovne odluke. Arkadin nije bio poslovan
čovek, pa je njegova sudbina od tog dana naovamo bila zapečaćena. Vratio se
u Nižnji Tagil s dva stečkin pištolja i dodatnim šaržerima u džepovima. Ušao
je bordel i ubio dvojicu gorila na straži. Nije im dao šansu da potegnu oružje.
Stas Kuzin se pojavio na vratima s korovinom TK u ruci. „Leonide, koj’
ti je kurac?”
Arkadin mu je prostrelio kolena. Kuzin vrišteći pade. Pokušao je da
podigne korovin, ali ga je Arkadin zgazio na zglob. Bos je muklo stenjao.
Arkadin ga je šutnuo u koleno, kad je video da ne ispušta oružje. Njegov urlik
je probudio sve devojke po sobama.
„Bežite odavde”, dreknu Arkadin, ne skidajući pogled s Kuzinovog
monstruoznog lica. „Uzmite sve pare koje nađete i idite svojim porodicama.
Recite im za krečnu jamu severno od grada.”
Neko vreme su se komešale i ćućorile. Uskoro je zavladala tišina.
„Jebeni kurvin sine”, reče Kuzin, posmatrajući Arkadina.
Ovaj mu je, uz osmeh, prostrelio desno rame. Gurnuo je stečkine u
futrole i povukao Kuzina po podu. Morao je da gurne mrtvog gorilu s puta.
Nekako je uspeo da ga spusti niza stepenice i izvuče iz zgrade. Ranjenik je
usput stenjao od bola. Jedan od Kuzinovih kombija se zaustavio na ulici uz
škripu guma. Arkadin poteže pištolj i isprazni šaržer u kabinu. Auto se
zatresao na amortizerima. Staklo se razletelo na sve strane. Mrtvi vozač je
legao preko sirene. Niko nije izašao napolje.
Arkadin odvuče ranjenog gangstera do svog auta. Bacio ga je na zadnje
sedište. Izvezao se iz grada u šumu i skrenuo na zemljani drum. Stigao je do
kraja puta i bacio Kuzina na rub jame.
„Jebi se, Arkadine!”, povikao je Kuzin. „Jebi…”
Arkadin opali izbliza u levo rame. Metak raznese rame i baci Kuzina
preko ivice krečne jame. Monstrum je ležao na leševima, gledajući uvis.
 Pljuvao je krv. „Ubij me!”, povikao je. „Misliš da se bojim smrti? Hajde,
učini to!”
„Nije moje da te ubijem, Stase.”
„Ubij me, kažem ti. Jebote, dovrši me!”
Arkadin pokaza na leševe. „Umrećeš u naručju svojih žrtava. Nek ti
njihove kletve odjekuju u ušima.”
„Šta je s tvojim žrtvama?”, povika Kuzin kad je Arkadin nestao s vidika.
„Umrećeš gušeći se sopstvenom krvlju!”
Arkadin nije obraćao pažnju na njega. Sedeo je za volanom i vozio
unazad kroz šumu. Počela je da pada kiša boje čelika. Kapljice su padale kao
meci s bezbojnog neba. Lagana tutnjava je dopirala iz topionica, ličila je na
topovsku kanonadu, znak početka rata koji će ga sigurno uništiti. Mora da
pronađe način da ode iz Nižnjeg Tagila, ali ne u vreći za leševe.
 Četrdeseto poglavlje
„Gde si ti, Džejsone?”, reče Mojra. „Pokušavam da te dobijem.”
„U Minhenu sam”, rekao je.
„Baš divno! Bože, blizu si. Moram da te vidim.” Kao da joj je malo
ponestalo daha. „Reci mi gde si, pa ćemo se tu i sresti.”
Born premesti mobilni iz ruke u ruku, da bi bolje proverio okruženje.
„Idem ka Englišer gartenu.”
„Šta tražiš u Švabingu?”
„To je duga priča. Ispričaću ti je kad se vidimo.” Born proveri sat.
„Trebalo bi da se za deset minuta nađem sa Sorajom kod Kineske pagode.
Rekla mi je da ima nove podatke o napadu Crne legije.”
„To je čudno”, reče Mojra. „Imam ih i ja.”
Born pređe ulicu. Žurio je, neprestano osmatrajući okolinu.
„Srešćemo se”, reče Mojra. „U kolima sam, stići ću za petnaest minuta.”
„To nije dobra ideja.” Nije hteo da prisustvuje rizičnom sastanku.
„Zvaću te čim završim, tada ćemo…” Ućutao je, kad je shvatio da govori
uprazno. Okrenuo je Mojrin broj, ali je dobio govornu poštu. Prokleta bila,
pomislio je.
Stigao je do oboda zelene površine, dva puta veće od njujorškog Central
parka. Prostirala se s obe strane reke Izer. Bila je puna trkačkih i biciklističkih
staza, livada, šuma, pa čak i brda. Nedaleko od vrha jednog od njih se dizala
Kineska pagoda. Zgrada nije bila bogomolja, već pivnica.
Mislio je na Soraju dok se približavao mestu sastanka. Bilo je čudno da
obe žene raspolažu informacijama o Crnoj legiji. Razmišljao je o njihovom
telefonskom razgovoru. Nešto ga je tu kopkalo. Nešto neuhvatljivo. Izmicalo
se van domašaja kad god bi posegnuo za njim.
Napredovao je sporije zbog hordi turista. Prolazio je pored američkih
diplomata, dece s balonima i zmajevima. Kao da to nije dovoljno, naleteo je
na gomilu tinejdžera. Protestovali su protiv novih pravila studiranja. Skupljali
su se oko pagode.
Gurao se napred, pored majke i deteta, pa pored mnogobrojne porodice u
najkama i gnusnim trenerkama. Dete ga je zbunjeno pogledalo. Obrisao je krv
s lica, ali je ona nastavila da curi iz posekotina stečenih u borbi s Arkadinom.
 „Ne, ne možeš da jedeš kobasicu”, govorila je majka sinu, teškim
britanskim akcentom. „Čitave noći ti nije bilo dobro.”
„Ali, mama”, odgovorio je, „stvarno.”
Stvarno. Born stade u mestu. Protrljao je slepoočnice. Stvarno. Taj izraz
mu se motao po glavi kao čelična kuglica na fliperu.
Soraja.
Zdravo, to sam ja, Soraja. Tako je počela razgovor.
Zatim je rekla: U stvari, u Minhenu sam.
Šta je rekla pre nego što je prekinula vezu: Stvarno. Mogu da stignem, a
ti?”
Ljudi su ga gurali. Mislio je da će mu glava pući. Bilo je nečeg u tim
rečenicama. Poznavao ih je, a opet nije. Kako je to moguće? Zatresao je
glavom, kao da hoće da razbistri misli. Sećanja su se pojavljivala kao zaseci
nožem po tkanini. Svetlost je tinjala…
U tom času je ugledao Mojru. Žurila je ka Kineskoj pagodi iz suprotnog
pravca. Imala je napet i zloslutan izraz. Šta se događa? Kakve podatke mu
nosi?
Iskrivio je vrat. Pokušavao je da vidi Soraju u gomili demonstranata. Tad
se setio.
Stvarno.
Soraja je već razgovarala s njim – gde? U Odesi? Zdravo, to sam ja pre
njenog imena znači da je pod pritiskom. U stvari, pre mesta sastanka znači da
nije tamo.
Stvarno znači da je u pitanju zamka.
Podigao je glavu. Srce mu je sišlo u pete. Mojra je hitala pravo u nju.
* * *
Vilard se ukočio kad su se vrata otvorila. Polegao je na sve četiri. Krio se
ispod stola. Bio je nevidljiv s vrata. Čuo je glasove. Jedan je pripadao La
Valeu. Zadržao je vazduh.
„Nema tu ničeg”, reče La Vale. „Pošalji mi i-mejl s ciframa. Proveriću ih
kad završim s Murovom.”
„Važi”, reče Patrik, jedan od La Valeovih pomoćnika, „ali bolje požuri u
Biblioteku, Murova se joguni.”
 La Vale opsova. Vilard je čuo kako prilazi stolu i pretura po papirima.
Možda je tražio neki dosije. La Vale zadovoljno frknu. Izašao je iz kancelarije
i zatvorio vrata za sobom. Vilard je ispustio vazduh, tek kad je čuo okretanje
ključa u bravi.
Uključio je kameru. Molio se da slike nisu izbrisane. Bile su tu, sve na
broju Fotografije su dokazi koji će upropastiti Lutera la Valea i čitavu
administraciju NSA. Povezao je kameru s mobilnim preko blututa. Prebacio
je slike na telefon. Kad je to bilo gotovo, potražio je sinovljev telefonski broj.
Nije pripadao njegovom sinu, naravno. Ako bi ga neko pozvao, javio bi se
mladić sa instrukcijama da se predstavi kao njegov sin. Začas je poslao sve
fotografije. Server za bezbednost bi podigao uzbunu da je slao jednu po
jednu.
Vilard se konačno opustio i duboko uzdahnuo. Gotovo je; fotografije su
u rukama CO-a. Tamo će poslužiti u dobre svrhe. Sa stanovišta Lutera la
Valea, načiniće mnogo štete. Pogledao je na sat, gurnuo kameru u džep,
zatvorio vrata skrivališta i ispuzao ispod stola.
Četiri minuta kasnije je spustio cejlonski čaj ispred Soraje Mur i viski iz
jednog bureta ispred Lutera la Valea. Bio je uredno počešljan i besprekorno
odeven. Gospođa Mur mu se zahvalila; La Vale ga je ignorisao kao i obično.
Nije skidao pogled s gošće.
Mojra ga nije videla. Born nije mogao da viče, zato što njegov glas zbog
gužve ne bi dopro do nje. Nije mogao napred, pa se uputio ka rubu gomile.
Hteo je da joj priđe drugim putem. Pokušao je da je nazove, ali ga ona nije
čula, ili nije htela da odgovori.
Ugledao je agente NSA čim je prekinuo vezu. Usklađeno su napredovali
ka središtu gomile. Pretpostavljao je da ima i drugih. Sužavali su obruč da bi
ga uhvatili. Nisu ga opazili, ali je Mojra bila blizu dvojice agenata. Ne može
da dođe do nje, a da ga oni ne opaze. Ipak je nastavio da kruži po obodu
gomile koja je, iz časa u čas, postajala sve brojnija. Veliki broj mladih se
tiskao, izvikujući slogane.
Born se gurao, iako mu se činilo da napreduje sve sporije, kao u snu, u
kom ne važe uobičajeni zakoni fizike. Morao je da stigne do Mojre, a da ga
agenti ne vide. Opasno je što traga za njom usred gomile protestanata i
agenata NSA. Bolje će kontrolisati situaciju, ako stigne do nje, pre nego što ih
otkriju.
Video je razlog za iznenadno komešanje gomile. Velika grupa skinhedsa
je upala na skup, neki su nosili boksere i bejzbol palice. Imali su istetovirane
kukaste krstove na nabreklim mišicama. Born jurnu ka Mojri kad su se
neonacisti obrušili na studente. Jedan od agenata je gurnuo skinheda u stranu i
krajičkom oka spazio Borna. Okrenuo se u mestu. Usne su mu se micale, dok
je raportirao o svom nalazu, pomoću minijaturnog uređaja za saobraćanje s
drugim članovima tima za pogubljenje.
Zgrabio je Mojru, ali je agent držao njega. Potezao je Borna k sebi, kao
da je hteo da ga zadrži dok ne stignu ostali. Born ga udari po bradi ivicom
dlana. Agentu glava polete nazad. Pao je pravo na grupu skinhedsa. Pomislili
su da ih napada, pa su se bacili na njega.
„Džejsone, šta se to, dođavola, događa?”, reče Mojra, dok su se probijali
kroz gungulu. „Gde je Soraja?”
„Nije ni bila tu”, reče Born. „Ovo je još jedna zamka NSA.”
Bilo bi najbolje da ostanu u najvećoj gužvi. Ali bi to značilo da hitaju u
središte zamke. Born je krčio put kroz gomilu. Nadao se da će izaći na mestu
na kom nema agenata. Video je još trojicu u masi demonstranata i shvatio da
povlačenje nije moguće. Umesto toga je pošao drugim putem. Povukao je
Mojru među najgorljivije demonstrante.
„Šta to radiš?”, reče Mojra. „Zar ne vidiš da idemo pravo u zamku?”
„Veruj mi.” Instinktivno je krenuo ka jednoj od tački sukoba skinhedsa i
studenata.
Stigli su nadomak žestoke tuče između dve grupe tinejdžera. Born je
krajičkom oka spazio agenta NSA. Gurao se kroz uzavrelu mladež. Born je
pokušao da promeni pravac, ali mu je gomila presekla put. Talas pobunjenih
studenata ih je poneo kao plima. Agent je osetio navalu ljudi. Okrenuo se da
joj se suprotstavi i naleteo na Mojru.
Izlanuo je Bornovo ime u mikrofon, pre nego što je dobio udarac nogom
u koleno. Agent se povio, ali je uspeo da zaustavi udarac uperen u rame.
Potegao je pištolj. Born je oteo bejzbol palicu od skinheda i udario agenta po
rukama. Ispustio je oružje.
Mojra mu je iza leđa dobacila: „Džejsone, dolaze!”
Agenti NSA će svakog časa zatvoriti obruč oko njih.
 Četrdeset prvo poglavlje
Luter la Vale je čekao kao na iglama na poziv vođe tima za izvlačenje iz
Minhena. Sedeo je u svojoj fotelji, ispred panoramskog prozora s pogledom
na travnjake i pošljunčani prilazni put, oivičen nemim stražarima, brestovima
i hrastovima. Ignorisao je Soraju Mur nakon što joj je oštrim komentarom dao
do znanja u kakvom se sosu nalazi. Vilard ga je dva puta pitao da li hoće još
viskija iz bureta, pre nego što je odustao od nutkanja. Nije hteo još viskija iz
bureta, niti je hteo da čuje makar i jednu reč iz usta Murove. Hteo je da
mobilni zazvoni i da mu vođa tima saopšti kako je Džejson Born uhvaćen.
Danas će se zadovoljiti time; mislio je da ne traži previše od života.
Živci su mu bili napeti kao strune na luku. Hteo je da vrisne, da nekog
udari. Zamalo što nije skočio na Vilarda kad mu je poslužitelj poslednji put
prišao. Bio je nepodnošljivo servilan. Murova je sedela iza njega. Prekrstila je
noge i natenane sipala prokleti cejlonski čaj u krhku porcelansku šoljicu.
Kako može da bude tako mirna!
Nagnuo se i izbio šolju i tacnu iz njenih ruku. Odskočile su na debelom
tepihu, ali se nisu razbile. Gazio je fini porcelan sve dok ga nije zdrobio.
Planuo je, suočen sa Sorajinim pogledom: „Šta je? Šta gledaš?”
Mobilni je zazvonio. Hitro ga je podigao sa stola. Srce mu je zaigralo, a
trijumfalni osmeh osvanuo na licu. Nije ga zvao vođa tima za izvlačenje, već
stražar s kapije.
„Žao mi je što vas uznemiravam. Ovde je direktorka Centralne
obaveštajne.”
„Šta?” La Vale je urlao. Popustio je pred navalom gorkog razočarenja.
„Ne puštaj jebenu kučku unutra!”
„Bojim se da to nije moguće, gospodine.”
„Naravno da je moguće.” Prišao je prozoru. „Dobio si direktno
naređenje!”
„Došla je s odredom federalnih šerifa”, reče stražar. „Stigli su nadomak
glavne zgrade.”
To je bila istina. La Vale je video konvoj na prilaznom putu. Ustao je.
Zanemeo je od besa i zaprepašćenja. Kako se DCO usuđuje da povređuje
njegovo utočište! Strpaće je u zatvor zbog ovoga!
Trgnuo se kad je osetio nečije prisustvo pored sebe. Bila je to Soraja
Mur. Zagonetno se smešila punim usnama.
Obratila mu se: „Verujem da su ti dani izbrojani.”
Ljudski vrtlog je usisao Borna i Mojru. Mirne demonstracije su prerasle u
opštu tuču. Sa svih strana je dopirala vriska i cika, glasne uvrede i
prepoznatljivo zavijanje policijskih sirena, u pozadini. Patrolna kola su se
približavala iz nekoliko pravaca. Born je bio prilično siguran da odred ubica
NSA ne želi otvoreni sukob sa minhenskom policijom. Vreme je radilo protiv
njih. Agent pored Borna je čuo sirene. Ščepao je Mojru za vrat, rukom
utrnulom od udarca bejzbol palicom.
„Baci palicu i pođi sa mnom, Borne”, rekao je, nadjačavši ciku i vrisku,
„ili ću joj slomiti vrat kao grančicu.”
Spustio je palicu. Mojra je, baš u tom času, ujela agenta za ruku. Born
mu je zario pesnicu u meko mesto ispod grudnog koša. Uhvatio ga je za zglob
i iskrenuo ruku. Oštrim udarcem mu je slomio kost u laktu. Agent zastenja i
pade na kolena.
Born ga je oslobodio komunikacionog uređaja i pasoša. Bacio je pasoš
Mojri i stavio slušalicu u uvo.
„Ime”, rekao je.
Mojra je hitro otvorila novčanik. „Vilijam K. Saunders.”
„Ovde Saunders”, reče Born, preko bežične veze. „Born i devojka beže.
Idu u pravcu sever-severozapad pored pagode.”
Uhvatio je za ruku. „Ujela si ga”, rekao je dok su preskakali palog
agenta. „To je bio potez iz udžbenika.”
Nasmejala se. „Oslobodila sam se, zar ne?”
Probijali su se kroz gomilu ka jugozapadu. Agenti NSA su se gurali u
suprotnom pravcu. Policijski odred opremljen za borbu protiv uličnih nereda
je s oružjem na gotovs promarširao njihovom stazom. Prošli su pored Borna i
Mojre bez osvrtanja.
Mojra pogleda na sat. „Požurimo do mojih kola, pobeći će nam avion.”
Nemoj da se predaš. Tri reči u ovsenoj kaši su održale Tajrona. Kendal više
nije dolazio, niti je video nekog drugog istražitelja. Dobijao je obroke u
redovnim intervalima, poslužavnike s pravom hranom. Bio je to pravi
blagoslov. Nikad više neće okusiti ovsenu kašu.
Činilo mu se da periodi bez crne kapuljače postaju sve duži. Nije mogao
biti siguran, zbog poremećenog osećaja za vreme. Koristio je te periode, ma
koliko dugi bili za hodanje, čučnjeve, sklekove i sve što mu je pomagalo da
otkloni strašni bol u rukama, ramenima i vratu.
Nemoj da se predaš. U toj poruci je moglo da piše Nisi sam ili Imaj vere.
Bile su to dragocene, bogate reči, kao milionerov sef. Pročitao ih je i shvatio
da ga Soraja nije napustila i da je neko iz zgrade, neko ko ima pristup
podrumu, na njegovoj strani. Tad se susreo s otkrovenjem, kao Pavle na putu
za Damask. Valjda nije zaboravio lekcije iz veronauke. Preobražen je božjim
svetlom.
Neko je na mojoj strani – ne na strani starog Tajrona, koji je lutao
susedstvom gonjen besom i ogorčenjem, ne na strani Tajrona kog je Deron
izbavio s ulice, pa čak ni na strani Tajrona koji je gajio strahopoštovanje
prema Soraji. Ne. Kad je spontano pomislio Neko je na mojoj strani, shvatio
je da je CO ta strana. Ne samo da je zauvek napustio susedstvo, već je
iskoračio ispod predivne Sorajine senke. Postao je svoj čovek; našao je svoj
poziv. Više nije Deronov štićenik, niti učenik, niti Sorajin zaljubljeni
pomoćnik. Hteo je da bude u CO-u. Prestao je da stoji sam nasuprot velikom
svetu. Prestao je da se bori s onim što je postao.
Podigao je glavu. Mora da se izbavi odavde. Ali kako? Najbolje bi bilo
da uspostavi komunikacijom s osobom koja mu je dostavila ceduljicu.
Razmišljao je. Našao je poruku u kaši, pa bi logični odgovor bio da napiše
poruku, koju će sakriti među ostatke hrane. Nije mogao biti siguran da će ta
osoba pronaći poruku, niti da će znati da je tamo. To je njegova jedina šansa.
Neće je propustiti.
Pogledom je tražio nešto za pisanje. U tom ga je prekinulo čegrtanje na
vratima. Okrenuo se prema njima. Da li se Kendal vratio po još jedan obrok
sadističke zabave? Da li su došli mučitelji? Krv mu se sledila pri pogledu na
rezervoar. Ponovo je pogledao na vrata i ugledao Soraju, sa osmehom od uva
do uva.
„Bože”, rekla je, „tako mi je drago što te vidim!”
„Zadovoljstvo je videti te opet”, reče Veronika Hart, „naročito pod ovim
okolnostima.”
Luter la Vale se odmače od prozora na kom je stajao kad je DCO ušla u
Biblioteku u pratnji federalnih šerifa i odreda CO agenata. Svi koji su se
zatekli u Biblioteci su buljili u pridošlice. Žurno su se razišli pred federalnim
šerifima. Luter la Vale je sedeo uspravno u svojoj fotelji, prekoputa Hartove.
„Kako si se usudila”, reče La Vale. „Tvoje neoprostivo ponašanje neće
proći nekažnjeno. Čim obavestim sekretara odbrane Halideja o kriminalnoj
povredi protokola…”
Hartova mu pokaza fotografije soba za mučenje u podrumu. „Imaš
pravo, gospodine La Vale, ovo neoprostivo ponašanje neće proći nekažnjeno.
Verujem da će baš sekretar odbrane Halidej biti prvi koji će te kazniti zbog
kriminalnog ponašanja.”
„Radio sam to u interesu odbrane svoje zemlje”, nervozno će La Vale.
„Kad je zemlja u ratu, mora preduzimati izuzetne mere u odbranu svojih
granica. Treba kriviti tebe i tebi slične, slabiće s levičarskim ubeđenjima, a ne
mene.” Zaneo se, obrazi su mu goreli. „Ja sam ovde glavni. Ti… ti si samo
prepreka. Ova zemlja će se raspasti i propasti ako je budu vodili takvi kao što
si ti. Samo ja mogu spasti Ameriku.”
„Sedi dole”, reče Hartova, tihim ali odlučnim glasom, „pre nego što te
neko od mojih ‘levičara’ ne patosira.”
La Vale se zagleda u nju i polako kliznu u stolicu.
„Lepo je živeti u privatnom zabranu, u svetu u kom sam određuješ
pravila, ne mareći za stvarnost.”
„Ne kajem se zbog onog što sam učinio. Grdno si se prevarila ako si od
mene očekivala pokajanje.”
„Da budem iskrena”, reče Hartova, „od tebe ne očekujem ništa pre
kupanja u podrumu.” Čekala je da njen sagovornik pobledi, pre nego što je
dodala: „To bi bilo rešenje – tvoje rešenje – ali ne i moje.” Vratila je
fotografije u kovertu.
„Ko ih je video?”, pitao je La Vale.
DCO-u nije promaklo da se trgao kad je rekla, „Svi koji bi trebalo da ih
vide.”
„Pa, u tom slučaju”, nije pokazivao znake kajanja, „zaista je gotovo.”
Hartova pogleda mimo njega na prednji deo Biblioteke. „Nije još.”
Klimnula je. „Evo Soraje i Tajrona.”
Semjon Ikupov je sedeo na stepeništu zgrade, nedaleko od one u kojoj je
došlo do pucnjave. Kaput je sakrio krv koja se taložila ispod njega. Nije
privlačio pažnju, izuzev ponekog pogleda radoznalih prolaznika. Osećao je
vrtoglavicu i mučninu, nesumnjivo usled šoka i gubitka krvi. Loše stanje je
uticalo i na njegov um. Osvrtao se oko sebe zakrvavljenim očima. Gde je
automobil kojim se dovezao? Mora da ode odavde pre nego što Arkadin izađe
iz zgrade. Odmah će ga opaziti. Uzeo je tigra iz divljine, da bi ga pripitomio.
Načinio je epohalnu grešku. Koliko puta je to pokušavano sa istim ishodom?
Tirgrove je nemoguće pripitomiti; baš kao i Arkadina. On je ono što jeste i
nikad neće biti ništa drugo, mašina za ubijanje, gotovo natprirodnih
sposobnosti. Ikupov je uočio njegov talenat. Poveo se za pohlepom i pokušao
da ga upregne u svoja kola. Tigar se sad okrenuo protiv njega. Tištila ga je
slutnja da će poginuti u Minhenu. Sad je znao zašto i kako.
Pogledao je zgradu u kojoj je stanovao Egon Kirš. Silno se uplašio, kao
da će se smrt svakog časa pojaviti i poći pravo na njega. Pokušao je da se
pribere, da ustane. Prostrelio ga je nepodnošljiv bol. Noge su popustile pod
njim. Pao je na hladni kamen.
Mnogo ljudi je prolazilo ulicom. Svi su se pravili da ga ne vide.
Automobili su promicali kolovozom. Nebo se spustilo. Minhen je bio mračan,
kao da je zastrt pokrovom. Iznenadni nalet vetra donese prve kapi kiše, čvrste
kao susnežica. Nabio je glavu među ramena. Žestoko se tresao.
Čuo je kako neko uzvikuje njegovo ime. Okrenuo je glavu i ugledao lik
iz noćne more, Leonida Daniloviča Arkadina. Silazio je niza stepenice
Kiršove zgrade. Ikupov ponovo pokuša da se digne, potpomognut snažnijom
motivacijom. Zastenjao je, kad se osovio na noge. Nesigurno se teturao, dok
je Arkadin hitro grabio za njim.
Crna mercedes limuzina se zaustavila pored njega. Vozač istrča napolje i
prihvati Ikupova. Poneo ga je ka automobilu. Ranjenik se bezuspešno opirao.
Bio je preslab zbog gubitka krvi. Slabio je iz časa u čas. Vozač je otvorio
zadnja vrata. Smestio ga je na zadnje sedište. Izvadio je pištolj i dao do znanja
Arkadinu da ne prilazi. Požurio je nazad i seo za volan mercedesa. Auto je
odmah krenuo.
Ikupov se skupio u uglu sedišta. Ritmički je stenjao od bola, kao parna
lokomotiva koja se oslobađa dima. Lagano se ljuljao u skladu s kretanjem
automobila koji je jezdio minhenskim ulicama. Posle izvesnog vremena je
shvatio da nije sam na zadnjem sedištu. Zatreptao je da bi izoštrio vid.
„Zdravo, Semjone”, čuo je poznati glas.
Ikupovu se razbistri vid. „Ti!”
„Odavno se nismo videli, zar ne?”, reče Dominik Spekter.
„Empajer stejt bilding”, reče Mojra dok su proučavali planove kojih se Born
dokopao u Kiršovom stanu. „Ne mogu da verujem da sam pogrešila.”
Parkirali su se na odmorištu pored auto-puta, nedaleko od aerodroma.
 „Zašto misliš da si pogrešila?”, reče Born.
Ispričala mu je ono što je čula od Artura Hauzera, inženjera u službi
Keler čeličana, o greški u softveru za upravljanje terminalom za istovar
tečnog gasa.
Born je kratko razmislio. „Šta bi teroristi postigli ako bi iskoristili
propust u softveru?”
„Tanker je tako veliki, a terminal tako složen da se pristanišnim dokom
upravlja elektronskim putem.”
„Putem softvera.”
Mojra klimnu.
„Znači da može da udesi da tanker udari u terminal. Da li bi to dovelo do
eksplozije rezervoara tečnog gasa?”
„Najverovatnije.”
Born je grozničavo razmišljao. „Ipak, teroristi bi morali da znaju za taj
nedostatak da bi ga iskoristili. Trebalo bi i da umeju da prekomponuju
softver.”
„Priznaj da je to jednostavnije nego da pokušaju da dignu u vazduh
najznamenitiju zgradu na Menhentnu.”
Bilo mu je jasno da ima pravo. Mnogo je razmišljao na tu temu, pa mu
nije bilo teško da donese neophodne zaključke.
Mojra pogleda na sat. „Džejsone, avion Nekstgena sa spojnicom treba da
poleti za pola sata.” Ubacila je menjač u prvu i izašla na autoban. „Moramo
da odlučimo šta ćemo i kako ćemo, pre nego što stignemo na aerodrom.
Idemo li za Njujork ili Long Bič?”
Born reče: „Pokušavam da shvatim zašto su Spekter i Ikupov bili tako
uporni u nastojanju da se domognu ovih planova.” Zurio je u arhitektonske
crteže kao da očekuje da će svakog časa progovoriti. „Problem je”, nastavio je
polako i zamišljeno, „što su planovi povereni Spekterovom sinu, Pjotru, koji
se više zanimao za cure, droge i moskovski noćni život, nego za rad. Nije ni
čudo što je sastavio mrežu od čudaka, narkomana i slabića.”
„Zašto bi, za ime sveta, Spekter poverio važne dokument takvoj mreži?”
„U tome je stvar”, reče Born. „Ne bi.”
Mojra ga pogleda. „Šta to znači? Da li je mreža lažna?”
 „Nije bila, što se Pjotra tiče”, reče Born. „ali kad je Spekter u pitanju,
jeste. Sve karike su bili potrošna roba.”
„To znači da su i arhitektonski planovi lažni.”
„Nisu. Mislim da su originalni, i da je Spekter računao na to”, reče Born.
„Kad se o svemu logično i staloženo razmisli, što retko ko čini, kad je reč o
pretnji neposrednog terorističkog napada, verovatnoća da će teroristička
organizacija uspeti da dovuče sve što im je potrebno u Empajer stejt bilding je
veoma mala.” Smotao je planove. „Ne, mislim da je ovo dobro smišljena
obmana, u okviru koje su puštene informacije Tajfunu. Regrutovali su i mene,
zahvaljujući odanosti Spekteru. Učinili su sve da bi usmerili američke
bezbednosne potencijale na pogrešnu obalu.”
„Znači da misliš da je terminal za skladištenje tečnog gasa u Long Biču
pravi cilj Crne legije.”
„Da”, reče Born, „to je moje mišljenje.”
Tajron je posmatrao La Valea. Strašna tišina se spustila na Biblioteku kad su
Soraja i on ušli unutra. Video je kako je Soraja podigla La Valeov telefon sa
stola.
„Dobro je”, rekla je s primetnim olakšanjem. „Niko nije zvao. Džejson
im je sigurno umakao.” Pokušala je da ga pozove, ali on nije odgovarao.
Hartova je ustala kad su se pojavili. Obratila im se: „Ne izgledaš bogzna
kako reprezentativno, Tajrone.”
„Nije to ništa što boravak na obuci CO-a neće izlečiti”, rekao je.
Hartova je bacila pogled na Soraju pre nego što je nastavila: „Mislim da
si to zaslužio.” Osmehnula se. „U tvom slučaju ću preskočiti uobičajeno
upozorenje potencijalnim polaznicima, da je program obuke izuzetno
rigorozan i da najveći broj regruta otpadne posle prve dve nedelje. Znam da
ne moram da mislim da li ćeš odustati.”
„Neću, gospođo.”
„Zovi me direktorka, Tajrone. Zaslužio si to.”
Klimnuo je, ali nije mogao da skrene pogled s La Valea.
To interesovanje nije prošlo nezapaženo. DCO reče: „Gospodine La
Vale, mislim da je pošteno da odluku o vašoj sudbini prepustimo Tajronu.”
„Mora da ste sišli s uma”, panično će La Vale. „Ne možete…”
„Naprotiv”, reče Hartova, „mogu.” Obratila se Tajronu. „Sad sve zavisi
od tebe, momče. Pobrini se da kazna bude srazmerna zločinu.”
Tajron prostreli La Valea pogledom. Video je ono što je uvek video u
očima belaca koji bi mu stali na crtu: otrovnu mešavinu prezira, odbojnosti i
straha. Nekada je to bilo dovoljno da pobesni. Sad je znao da je neznanje bilo
uzrok tog gneva. Učinilo mu se da vidi odraz svog nekadašnjeg lica. Neće to
sebi dopustiti ni danas, niti bilo kog dana, zato što je tokom utamničenja
konačno shvatio ono što je Deron pokušavao da ga nauči: neznanje je njegov
najljući neprijatelj. Znanje mu je dozvolilo da poradi na promeni nivoa
očekivanja drugih ljudi u odnosu na sebe, umesto da im se suprotstavi
skakavcem ili nožem.
Osvrnuo se oko sebe. Susreo se sa znatiželjnim izrazom Sorajinog lica.
Progovorio je, ne skidajući pogled s La Valea: „Mislim da bi najbolje bilo
izložiti ga sudu javnosti. Obelodaniti nešto kompromitujuće, što bi dotaklo i
visine na kojima sedi sekretar odbrane Halidej.”
Veronika Hart nije mogla da suspregne smeh. Smejala se dok joj suze
nisu pošle na oči. U glavi je slušala rečenicu Gilberta i Salivana: Okrenut je
najplemenitijem cilju, ostvarite ga jednog dana i nek kazna bude srazmerna
zločinu!
 Četrdeset drugo poglavlje
„Izgleda da sam te zatekao u prilično nezavidnoj situaciji, dragi Semjone.”
Dominik Spekter je gledao kako Ikupov pokušava da se uspravi, uprkos bolu.
„Moram kod doktora.” Ikupov je dahtao kao slab motor koji savlađuje
oštri uspon.
„Tebi treba hirurg, dragi Semjone”, oglasi se Spekter. „Nažalost, za tako
nešto nemamo vremena. Moram da stignem u Long Bič. Ne mogu da te
ostavim ovde.”
„Ovo je bila moja ideja, Ašere.” Mala količina boje se vratila u
Ikupovljeve obraze, otkad se uspravio u sedištu.
„Baš kao i korišćenje Pjotra. Kako si nazvao mog sina? O, da,
beskorisnom bradavicom na guzici sudbine. Tako si rekao, ako se ne varam?”
„Bio je beskoristan, Ašere. Mislio je samo na tucanje i drogu. Da li je
znao za posvećenost cilju? Da li je znao šta ta reč znači? Sumnjam u to, baš
kao i ti.”
„Ubio si ga, Semjone.”
„Ti si ubio Ilijeva.”
„Mislio sam da si se predomislio”, reče Sever. „Pretpostavio sam da si ga
poslao za Bornom da bi me razotkrio, da bi stekao prednost tako što bi mu
rekao da je pravi cilj u Long Biču. Ne gledaj me tako. Zašto si se iznenadio?
Bili smo neprijatelji, znatno duže nego saveznici.”
„Boluješ od manije gonjenja”, reče Ikupov, iako je u jednom trenutku
poslao zamenika da ukloni Severa. Izgubio je veru u uspeh Severovog plana.
Procenio je da je rizik preveliki. Od početka se raspravljao sa Severom oko
uključivanja Borna. Popustio je pod Severovim argumentom da će CO pre ili
kasnije uvesti Borna u igru. „Mnogo je bolje da ih preduhitrimo i upregnemo
Borna u naša kola”, izneo je Sever svoj krunski argument. To je bio kraj
rasprave, zasad.
„Obojica patimo od paranoje.”
„To je tužna činjenica”, reče Ikupov, uz bolni uzdah. Govorio je istinu.
Činjenica da su sarađivali mimo znanja svog okruženja je bila izvor velike
snage, ali i slabosti. Njihove organizacije su bile oštro suprotstavljene.
Najveći neprijatelj Crne legije je bio njen najbliži saveznik. Tako su
nesmetano radili, držeći podalje glavne protivnike. Akcije koje su obojica
ponekad morali da preduzimaju da bi održali iluziju neprijateljstva su na
podsvesnom nivou krnjile međusobno poverenje.
Ikupov je osetio da je nivo nepoverenja dostigao dotad najviši nivo. Hteo
je da ga smanji. „Pjotr se ubio – ja sam se samo branio. Znaš li da je unajmio
Arkadina da me ubije? Šta bi ti učinio na mom mestu?”
„Bilo je i drugih mogućnosti”, reče Sever, „ali tvoje shvatanje pravde
naginje principu oko za oko. Previše si okrenut jevrejskom Starom zavetu, za
jednog muslimana. Čini mi se da će se tvoje shvatanje pravde okrenuti protiv
tebe. Arkadin će te ubiti ako te se dočepa.” Sever se nasmejao. „Samo te ja
mogu spasti. Ironično, zar ne? Ubio si mog sina, a ja odlučujem o okončanju
ili produženju tvog života.”
„Uvek smo imali tu moć.” Ikupov je još insistirao na statusu
jednakopravnog sagovornika. „Bilo je gubitaka na obe strane. Žalimo za
njima, znajući da su bili neophodni. Stvari se menjaju da bi ostale iste, sve
izuzev Long Biča.”
„U tome je problem”, reče Sever. „Upravo sam ispitao Artura Hauzera,
našeg čoveka u njihovim redovima. Moji ljudi su ga nadzirali. Danas se
poplašio i doveo u pitanje celu operaciju. Sastao se sa pripadnicom Blek
rivera. Trebalo mi je neko vreme da ga ubedim da progovori. Obavestio je
Mojru Trevor o nedostatku u softveru.”
„Znači da Blek river zna.”
„Ako znaju”, reče Sever, „ništa nisu preduzeli po tom pitanju. Hauzer mi
je rekao da su se povukli iz Nekstgena. Blek river više ne brine o njihovoj
sigurnosti.”
„Ko se brine?”
„To nije važno”, reče Sever. „Poenta je da je tanker na manje od dana od
kalifornijske obale. Moj softverski inženjer je na brodu. Spreman je za akciju.
Pitanje je da li će pripadnica Blek rivera preduzeti nešto na svoju ruku.”
Ikupov se namršti. „Zašto bi? Poznaješ Blek river koliko i ja. Neguju
timski rad.”
„To je tačno. Međutim, Trevorova je trebalo da se prihvati novog
zadatka; moji ljudi javljaju da je još u Minhenu.”
„Možda se odmara.”
„Moguće je”, reče Sever, „ali je isto tako moguće da se sprema da
preduzme nešto na osnovu Hauzerove informacije.”
 Približavali su se aerodromu. Ikupov uz tešku muku nastavi. „Jedini
način da to raščistimo je da vidimo da li je u avionu Nekstgena koji
transportuje spojnicu do terminala.” Pokušao je da se osmehne. „Izgleda da si
iznenađen što toliko znam. Imam svoje špijune. O mnogima ništa ne znaš.”
Zastenjao je od bola kad je gurnuo ruku ispod kaputa. „Dobio sam poruku, ali
sad ne mogu da nađem mobilni.” Osvrnuo se okolo. „Sigurno mi je ispao iz
džepa kad me je vozač ubacio u auto.”
Sever odmahnu rukom. Ignorisao je indirektni prekor. „Nije važno.
Hauzer mi je dao sve podatke. Treba da prođemo obezbeđenje.”
„Imam ljude u imigracionom o kojima ništa ne znaš.”
Sever se okrutno nasmeši. To im je bila zajednička crta. „Dragi Semjone,
ipak ćeš biti koristan.”
Arkadin je pronašao Ikupovljev mobilni u slivniku. Ispao je, dok ga je vozač
unosio u mercedes. Suzbio je nagon da ga zdrobi u paramparčad. Otvorio ga
je da vidi kog je Ikupov zadnjeg pozvao. Poslednja poruka je bila tekstualna.
Otvorio je i pročitao podatak o poletanju Nekstgenovog aviona za dvadeset
minuta. Pitao se zašto Ikupov to smatra važnim. Delom je hteo da se vrati
Devri. Istim delom koji se bunio protiv odluke da je ostavi da bi pošao za
Ikupovom. Kiršova zgrada je vrvela od policajaca. Opkoljavali su čitav blok.
Zbog toga se nije osvrtao za sobom. Pokušavao je da ne misli kako leži
zgrčena na podu. Gledala ga je praznim očima, čak i nakon što je prestala da
diše.
Da li me voliš, Leonide?
Kako je odgovorio? Nije mogao da se seti. Njena smrt je ličila na
upečatljiv i besmislen san. Možda je to simbol, ali nije mogao reći šta
predstavlja.
Da li me voliš, Leonide?
Nije mario, ali je znao da ona jeste. Lagao je, sigurno je lagao da bi joj
olakšao poslednje trenutke. Srce ga je bolelo dok je mislio o tome.
Pročitao je tekstualnu poruku. Znao je gde će naći Ikupova. Okrenuo se i
pošao prema policijskom kordonu. Predstavio se kao reporter crne hronike
Abendcajtunga. Opušteno je prišao jednom od uniformisanih čuvara reda.
Postavio mu je nekoliko ciljanih pitanja o pucnjavi i podacima koje je
pokupio od ljudi iz susednih zgrada. Policajac je bio na straži i nije znao
gotovo ništa o onom što se dogodilo. Arkadin je pretpostavljao da će tako biti.
Propitivao ga je samo da bi prodro unutar bezbednosnog kordona. Naslonio se
na policijska kola tokom jalovog intervjua.
Policajac je prekinuo razgovor. Saopštio mu je da će komesar održati
konferenciju za štampu u četiri po podne. Na njoj će moći da postavi koliko
god hoće pitanja. Ostavio je Arkadina samog, naslonjenog na branik patrolnih
kola. Ubrzo je zaobišao vozilo. Sačekao je dolazak forenzičara da bi
neopaženo otvorio vrata i seo za upravljač. Ključevi su bili u bravi. Upalio je
kola i krenuo. Na auto-putu je upalio sirenu. Jezdio je ka aerodromu,
najvećom brzinom.
„Ukrcaću te bez problema”, reče Mojra dok je skretala na široki prilazni put
ka aerodromu. Pokazala je Nekstgenovu legitimaciju pred stražarskom
kućicom i odvezla auto do parkirališta na terminalu. Tokom vožnje je dugo i
temeljno razmišljala da li da kaže Džejsonu za koga je dosad radila. Povredila
bi ugovor, ako bi mu rekla da je radila za Blek river. Molila se u sebi, da ne
bude razloga da mu to kaže.
Prošli su carinu i imigraciono i izašli na pistu. Dovezli su se do aviona.
Pokretne stepenice su se uspinjale do visokih vrata za putnike. Bila su
otvorena. Kamion Keler čeličana je bio parkiran s druge strane letelice. Tu je
bila i aerodromska dizalica. Utovarivala je sanduke s delovima spojnice
gasnog terminala u teretni deo aviona. Kamion je očigledno kasnio. Utovar je
tekao sporo i mučno. Ni Keler ni Nekstgen nisu smeli dozvoliti nesreću u
ovakvom cajtnotu.
Mojra je pokazala Nekstgenovu legitimaciju jednom od članova posade,
u podnožju stepenica. Nasmejao se i klimnuo u znak dobrodošlice. Mojra je
odahnula s olakšanjem. Samo ih je desetočasovni let do Long Biča delio od
napada Crne legije.
Neko izađe iz aviona, kad su stigli do vrha stepeništa. Stajao je na
vratima posmatrajući je.
„Mojra”, reče Noa, „šta radiš ovde? Zašto nisi na putu za Damask?”
Na kontrolnom punktu teretnog terminala ih je dočekao Manfred Holger,
Ikupovljev čovek iz imigracionog. Ušao je u auto. Ikupov ga je pozvao
Severovim mobilnim telefonom. Završio je smenu. Imali su sreće što nije
skinuo uniformu.
„Nema problema.” Holger je govorio servilnim tonom, usađenim od
strane pretpostavljenih. „Proveriću poslednje podatke imigracionog, da vidim
da li je prošla kroz sistem.”
„To neće biti dovoljno”, reče Ikupov. „Možda putuje pod drugim
imenom.”
„Dobro. Popeću se u avion i proveriti sve pasoše.” Holger je sedeo na
prednjem sedištu. Okrenuo se da pogleda Ikupova. „Šta da radim ako
pronađem Mojru Trevor u avionu?”
„Izvedi je napolje”, reče Sever, bez trunke oklevanja.
Holger se upitno zagleda u Ikupova. Ovaj je klimnuo. Posiveo je u licu.
Sve teže je kontrolisao bol.
„Dovedi je ovamo”, reče Sever.
Holger uze njihove diplomatske pasoše. Proveo ih je kroz obezbeđenje
bez zadržavanja. Mercedes je izašao na pistu. Avion s Nekstgenovim znakom
na trupu i repu je mirovao. Utovar još nije bio gotov. Vozač se parkirao tako
da ga je kamion zaklanjao od pogleda putnika u avionu.
Holger je klimnuo i izašao iz mercedesa. Krenuo je ka pokretnim
stepenicama.
* * *
„Kriminalpolicija”, reče Arkadin iz policijskih kola na kontrolnom punktu
teretnog terminala. „Imamo razloga da verujemo da se čovek osumnjičen za
dvostruko ubistvo nalazi na aerodromu.”
Stražari su ga propustili kroz carinu i imigraciono. Nisu tražili
legitimaciju. Automobil je bio dovoljan. Arkadin je prošao kroz parkiralište i
stigao do piste. Video je mlaznjak. Sanduci iz Nekstgenovih kamiona su
tovareni u prtljažni prostor. Video je i crni mercedes, odmah pored njih.
Smesta ga je prepoznao. Parkirao je policijski auto odmah iza luksuzne
limuzine. Neko vreme je mirno sedeo. Posmatrao je mercedes kao da mu je
automobil neprijatelj.
Video je dve siluete na zadnjem sedištu; jedan od njih je sigurno Semjon
Ikupov. Razmišljao je kojim pištoljem će ubiti bivšeg pokrovitelja: zig
zauerom, lugerom ili zig moskitom. Sve je zavisilo od razmere povreda i dela
tela koje će gađati. Stasa Kuzina je upucao u kolena, da bi gledao kako pati,
ali ovo je drugo vreme i mesto. Na aerodromu ima mnogo ljudi. Putnički
terminal je vrveo od čuvara. Uspeo je da dospe dovde predstavljajući se kao
pripadnik policije. Ne sme iskušavati sreću. Ubistvo mora biti brzo i čisto.
Želeo je da gleda Ikupova u oči, dok umire. Hteo je da zna ko mu je i zašto
oduzeo život.
Arkadin je, za razliku od Kuzinovog ubistva, ovaj put bio u potpunosti
svestan trenutka. Sin će prevazići oca, osvetiće se zbog fizičkih i psihičkih
prednosti koje odrasli imaju nad detetom. Nije mu palo na pamet da nije bio
dete kad je Semjon Ikupov poslao Mišu da ga vrati u život. Od prvog susreta
je u Ikupovu video oca. Slušao ga je, kao što bi slušao oca. Prihvatao je
njegove sudove, i usvojio njegov svetonazor. Bio mu je odan. Sad će ga ubiti,
zbog grehova koje mu je navalio na pleća.
„Pretpostavio sam da ću te ovde naći kad se nisi pojavila na letu za Damask.”
Noa je zurio u nju, kao da ne primećuje Borna. „Neću ti dozvoliti da se
ukrcaš, Mojra. Više nisi deo ovoga.”
„Još radi za Nekstgen, zar ne?”, reče Born.
„Ko je ovo?”, reče Noa, ne skidajući pogled s nje.
„Zovem se Džejson Born.”
Jedva primetni osmeh osvanu na licu čoveku iz Blek rivera. „Mojra, nisi
me predstavila.” Okrenuo se Bornu i ispružio ruku. „Noa Petersen.”
Born prihvati pruženu ruku. „Džejson Born.”
Noa nastavi, sa istim osmehom, „Da li znaš da te je lagala, da je sve
vreme pokušavala da te regrutuje za Nekstgen, pod lažnim izgovorom?”
Pogledao je Mojru, ali se iznenadio kad nije opazio šok niti ogorčenje.
„Zašto bi to učinila?”, pitao je Born.
„Zato što”, reče Mojra, „baš kao ovde prisutni Noa radim za Blek river,
privatnu kompaniju za pružanje bezbednosnih usluga. Unajmio nas je
Nekstgen da bi nadgledali bezbednost terminala za tečni gas.”
Noa je usplahireno reagovao. „Mojra, to je previše. Prekršila si ugovor.”
„To više nije važno. Pre pola sata sam napustila kompaniju. Postavljena
sam za šefa bezbednosti u Nekstgenu. To znači da si ti nepoželjan u ovom
avionu.”
Noa je stajao kao okamenjen, sve dok Born nije krenuo ka njemu.
Ustuknuo je i sišao stepenicama. Na pola puta se okrenuo. „Žao mi je, Mojra.
Nekad sam ti verovao.”
Odmahnula je glavom. „Meni je žao što Blek river nema savesti.”
Noa se okrenuo, spustio se niza stepenice i krenuo preko piste. Nije
primetio mercedes, ni policijska kola iza njega.
Arkadin se odlučio za moskito, zato što pravi najmanje buke. Izašao je iz
policijskih kola, s pištoljem u ruci. Prikrao se do mercedesa. Prvo će morati
da se reši vozača, zato što je obavljao ulogu telohranitelja. Polako je pokucao
po prozoru.
Uperio je moskito u lice vozaču i povukao obarač, čim je ovaj spustio
prozor. Glava mu polete nazad, uz lomljenje vratnih pršljenova. Otvorio je
vrata, gurnuo leš u stranu i kleknuo na sedište. Posmatrao je dvojicu ljudi na
zadnjem sedištu. Prepoznao je Severa sa starih fotografija. Ikupov mu je
jednom pokazao lice svog neprijatelja. Rekao je: „Našao si se na pogrešnom
mestu, u pogrešno vreme”, i upucao Severa u grudi.
Obratio se Ikupovu, kad je Sever polegao po sedištu. „Nisi valjda mislio
da ćeš mi pobeći, oče?”
Ikupov je zbog iznenadnog napada i nepodnošljivog bola u ramenu
zapao u stanje šoka. S mukom je promrmljao: „Zašto me nazivaš ocem? Otac
ti je odavno umro, Leonide Daniloviču.”
„Nije”, reče Arkadin, „sedi ispred mene kao ranjena ptica.”
„Ranjena ptica, svakako.” Ikupov je, uz veliki napor, otvorio kaput,
natopljen krvlju. „Tvoja partnerka me je ranila, pre nego što sam je ubio u
samoodbrani.”
„Nisi na sudu. Mrtva je, samo je to bitno.” Arkadin zavuče cev moskita
Ikupovu pod bradu. Gurnuo je nagore. „Ti si, oče, još živ.”
„Ne razumem te.” Ikupov proguta knedlu. „Nikad te nisam razumeo.”
„Oduvek si me smatrao pogodnim sredstvom za ostvarenje ciljeva.
Ubijao sam kad bi mi naredio. Zašto? Možeš li mi reći, zašto sam to činio?”
Ikupov je ćutao. Šta god da kaže, neće se spasti sudnjeg dana.
„Ubijao sam zato što sam za to obučen”, reče Arkadin. „Zato si me
poslao za Ameriku, u Vašington, ne da bi me izlečio od ubilačkog besa, kao
što si rekao, već da bi me iskoristio za postizanje svojih ciljeva.”
„Pa šta s tim?”, Ikupov je konačno povratio glas. „Od kakve si koristi
mogao biti? Pronašao sam te kad si hteo da se ubiješ. Spasao sam te,
nezahvalna ništarijo.”
„Spasao si me da me osudio na ovaj život, koji, ako ćemo pošteno, i nije
nikakav život. Nikad nisam pobegao iz Nižnjeg Tagila, niti ću.”
Ikupov se osmehnu. Učinilo mu se da je prozreo štićenika. „Ne želiš da
me ubiješ, Leonide Daniloviču. Ja sam tvoj jedini prijatelj. Bez mene si niko i
ništa.”
 „Oduvek sam bio niko i ništa”, reče Arkadin i povuče obarač. „Sad si i ti
niko i ništa.”
Izašao je iz mercedesa i prišao avionu. Osoblje Nekstgena je dovršavalo
utovar sanduka. Popeo se u dizalicu, neprimećen i primirio ispod operatorove
kabine. Sačekao je da se utovari i poslednji sanduk i skočio u avion, dok su
radnici Nekstgena silazili preko zadnjih stepenica. Sklonio se iza sanduka.
Sedeo je, strpljiv kao smrt. Vrata su se zatvorila za njim.
Born je posumnjao da nešto nije u redu čim je video nemačkog zvaničnika na
stepenicama. Službenik imigracionog nije imao osnova za proveru. Prepoznao
je njegovo lice i naložio Mojri da uđe u avion. Stao je na vrata kad se
službenik uspeo uza stepenice.
„Moram da pregledam pasoše”, reče službenik, kad je prišao Bornu.
„Pasoška kontrola je već obavljena, mein Herr.”
„Znam, ali moram da obavim još jednu kontrolu.” Oficir ispruži ruku.
„Vaš pasoš, molim vas. Zatim ću proveriti identitet ostalih osoba u avionu.”
„Zar me ne prepoznajete, mein Herr?”
„Molim vas.” Službenik spusti ruku na dršku lugera. „Sprečavate me u
obavljanju službene dužnosti. Znajte da ću vas uhapsiti ako mi ne pokažete
pasoš i ne oslobodite ulaz u avion.”
„Evo mog pasoša, mein Herr.” Born ga je otvorio na poslednjoj strani i
pokazao mesto na unutrašnjoj strani korica. „Ovde si stavio elektronsku
spravu za navođenje.”
„Kakva je to optužba? Nemate dokaza…”
Born pokaza slomljenu bubicu. „Ne verujem da ste ovde iz službenih
razloga. Mislim da vas je ista osoba platila da postavite prislušni uređaj u moj
pasoš i pregledate putnike u avionu.” Born uhvati službenika za lakat.
„Prošetajmo se do zapovednika imigracione službe, da proverimo da li te je
poslao ovamo.”
„Ne idem ja nikuda s vama. Imam posla.”
„Baš kao i ja.”
Službenik je posegnuo za pištoljem dok ga je Born gurao niza stepenice.
Born mu zari prst u nervni splet ispod lakta. „Potegni ako moraš”, reče
Born. „Ali znaj da će te to skupo koštati.”
Službenik odustade od zvaničnog, krutog nastupa. Maska je pala,
otkrivajući strah. Prebledeo je. Okruglo lice se oblilo znojem.
„Šta hoćete od mene?”, rekao je, dok su hodali pistom.
„Odvedi me do pravog poslodavca.”
Službenik iscedi poslednju iskru hrabrosti iz sebe. „Ne mislite valjda da
je on ovde, zar ne?”
„U stvari, sve do sada nisam bio siguran. Sad znam da jeste.” Born
prodrma službenika. „Odvedi me k njemu.”
Poraženi službenik, nemo klimnu. Strepeo je od neposredne budućnosti.
Poveo je Borna oko aviona, nešto življim korakom. Kamion Nekstgena se u
tom trenutku povratio u život. Odvojio se od aviona i pošao unazad. Born je
ugledao crni mercedes i policijska kola iza njega.
„Odakle su se stvorila ta policijska kola?” Službenik se oteo Bornu i
potrčao prema parkiranim automobilima.
Born je video da su prednja vrata na oba vozila otvorena. Požurio je za
službenikom. Bilo je jasno da su policijska kola prazna. Pogledali su u
mercedes i videli poleglog vozača. Ležao je preko suvozačkog sedišta.
Born otvori zadnja vrata. Video je Ikupova s raznesenim temenom. Još
jedan čovek je ležao naslonjen na prednje sedište. Born ga je nežno pomerio
nazad. Suočio se s Dominikom Spekterom ili Ašerom Severom. Sve mu je
postalo jasno. Bili su tajni saveznici. Skrivali su se iza paravana
neprijateljstva. Dobio je odgovor na veliki broj pitanja. Napokon je spoznao
zašto je toliko dobro obaveštenih ljudi imalo različito mišljenje o tome ko je,
a ko nije član Crne legije.
Sever je izgledao sitno i nežno, starije od svojih godina. Upucan je u
grudi dvadeset dvojkom. Born mu je izmerio puls i oslušnuo disanje. Još je
živ.
„Pozvaću hitnu pomoć”, reče službenik.
„Uradi šta moraš”, reče Born i podiže Severa. „Povešću ga sa sobom.”
Ostavio je službenika imigracionog da se izbori s haosom. Prešao je
pistom i ušao u avion.
„Hajdemo odavde”, rekao je i položio Severa preko tri sedišta.
„Šta mu se desilo?”, pitala je Mojra. „Da li je živ ili mrtav?”
Born kleknu pored starog mentora. „Još diše.” Obratio se Mojri, dok je
cepao profesorovu košulju. „Pokreni ovo čudo, je l’ važi? Moramo da pođemo
što pre.”
Mojra klimnu. Prišla je jednom od stjuarda. Otišao je po komplet za prvu
pomoć. Prišla je otvorenim vratim pilotske kabine. Dala je naređenje za
polazak kapetanu i kopilotu.
Pokretne stepenice su za nekoliko minuta uklonjene. Mlaznjak se
kotrljao po pisti. Kontrolni toranj je dao dozvolu za poletanje. Kočnice su
otpuštene, a motori grmeli. Avion je jurnuo napred. Poleteo je, uvukavši
točkove. Krilca su se pomerila. Vinuo se u nebo ispunjeno grimizom i zlatom
zalazećeg sunca.
 Četrdeset treće poglavlje
„Da li je mrtav?” Sever je zurio u Borna, koji mu je čistio ranu na grudima.
„Misliš na Semjona?”
„Da, mislim na njega. Da li je mrtav?”
„Ikupov i vozač su mrtvi.”
Born je pažljivo spustio ranjenika. Alkohol je sagoreo sve što je moglo
zagaditi ranu. Nijedan organ nije pogođen, ali je rana sigurno strahovito
bolela.
Born namaza antibiotsku pomadu preko rane. „Ko je pucao na vas?”
„Arkadin.” Bolne suze se zakotrljaše niz Severove obraze. „Zbog nečega
je potpuno poludeo. Možda je oduvek bio lud. To je moje mišljenje. Alaha
mu, kako boli!” Nastavio je, posle niza plitkih uzdaha. „Stvorio se niotkuda.
Vozač je rekao: ‘Policijska kola su stala iza nas.’ Spustio je staklo i dobio
metak u lice, iz neposredne blizine. Ni Semjon ni ja nismo imali vremena za
razmišljanje. Arkadin je ušao u automobil. Pucao je na mene, iako sam
siguran da je došao Semjona radi.”
Born nastavi, intuitivno naslutivši šta se dogodilo u Kiršovom stanu:
„Ikupov je ubio njegovu ženu, Devru.”
Sever sklopi oči. Upinjao se da normalno diše. „Pa šta? Arkadin nije
mario za žene.”
„Za ovu je mario”, reče Born, dok je zavijao ranu.
Sever ga je posmatrao s nevericom. „Začudio sam se kad je nazvao
Semjona ocem. On to nije razumeo.”
„I neće.”
„Prestani s mudrovanjem. Pusti me da umrem, dođavola!”, gnevno reče
Sever. „Više nije važno da li ću živeti ili umreti.”
Born je zbrinuo ranu.
„Šta je urađeno, urađeno je. Sudbina je zapečaćena. Ni ti ni ja je više ne
možemo promeniti.”
Born sede prekoputa Severa. Znao je da Mojra stoji sa strane. Posmatrala
je i slušala. Profesorova izdaja je samo još jedna potvrda starog nauka da
čovek mora da se čuva osećanja.
 „Džejsone.” Sever je govorio jedva čujnim glasom. „Nikad nisam hteo
da te prevarim.”
„Jesi, profesore. U tome si najveštiji.”
„U tebi sam video sina.”
„Baš kao Ikupov u Arkadinu.”
Sever, s naporom, odmahnu glavom. „Arkadin je lud. Možda su obojica
bili ludi. Možda ih je ludilo i zbližilo.”
Born se nagnu napred: „Hteo bih da te nešto pitam, profesore. Misliš li
da si normalan?”
„Naravno da jesam.”
Sever je gledao Borna pravo u oči. Izazivao ga je, čak i u ovom trenutku.
Born je neko vreme ćutke sedeo. Ustao je i pošao ka kabini, s Mojrom.
„Ovo je dug let”, tiho je napomenula, „potreban ti je odmor.”
„Koliko i tebi.”
Seli su jedno pored drugog. Dugo su ćutali. Povremeno bi čuli tihi
Severov jauk. Postojano zujanje motora ih je lagano uspavalo.
U prostoru za prtljag je bilo izuzetno hladno. Arkadin nije obraćao pažnju na
hladnoću. Zime u Nižnjem Tagilu su bile okrutne. Tokom jedne od njih ga je
pronašao Miša Tarkanijan. Krio se od ljudi Stasa Kuzina. Miša je bio tvrd kao
oštrica noža, ali je imao srce pesnika. Ispredao je priče, lepše od pesama.
Očarao je Arkadina, ako se tako nešto moglo za njega reći. Mišin
pripovedački dar ga je nosio daleko od Nižnjeg Tagila. Prijatelj bi ga
prokrijumčario pored unutrašnjeg prstena fabričkih dimnjaka i pored
spoljnjeg prstena zatvora visokog stepena obezbeđenja. Poveo bi ga dalje od
Moskve, u zemlje van Rusije. Približio je široki svet Arkadinu.
Sedeo je, leđima oslonjen na sanduk, s kolenima ispod brade, da bi
sačuvao toplotu. Imao je dobar razlog da razmišlja o Miši. Ikupov je platio za
Devru, sad je na Borna red da plati za Mišu. Ali neće još, mozgao je Arkadin,
iako je krv vapila za osvetom. Ikupovljev plan će uspeti ako sad ubije Borna.
Nije to mogao dozvoliti. Tako bi njegova osveta bila nepotpuna.
Arkadin nasloni glavu na sanduk i zatvori oči. Osveta je nalikovala
jednoj od Mišinih pesama. Okružila ga je otvorenim cvetovima eterične
lepote, jedine koju je priznavao, jedine koja traje. To je bilo samo tračak
obećane lepote, njen nagoveštaj. Bio je dovoljan da mu omogući da strpljivo
sedi, između sanduka i čeka trenutak osvete, jedinstveno lep trenutak.
Born je sanjao pakao zvani Nižnji Tagil, kao da je rođen u njemu. Probudio se
sa saznanjem da je Arkadin negde u blizini. Otvorio je oči i ugledao Mojru.
Posmatrala ga je.
„Šta osećaš prema profesoru?”, rekla je, kao da je htela da ga pita Šta
osećaš prema meni?
„Mislim da je poludeo usled dugogodišnje opsesije. Mislim da ne
razlikuje dobro od zla, ispravno od pogrešnog.”
„Da li ga zato nisi pitao zašto je krenuo putem razaranja?”
„Otprilike”, reče Born. „Kakav god odgovor ponudio, ne bi imao
smisla.”
„Fanatici se ne mogu razumeti”, rekla je. „Zbog toga im je tako teško
doakati. Racionalni odgovor, naš najčešći izbor, je retko delotvoran.”
Nakrivila je glavu. „Izdao te je, Džejsone. Nametnuo ti se i iskoristio tvoje
poverenje.”
„Nemoj se čuditi ako te ubode škorpija kad joj se nađeš na leđima.”
„Zar ne želiš da se osvetiš?”
„Možda bi trebalo da ga udavim na spavanju ili upucam kao Arkadin
Semjona Ikupova. Veruješ li da bi mi posle toga istinski laknulo? Osvetiću se,
ako zaustavim napad Crne legije.”
„Zvučiš tako razumno.”
„Ne osećam se tako, Mojra.”
Shvatila je šta govori. Krv joj je pojurila u obraze. „Možda sam te lagala,
Džejsone, ali te nisam izdala. Nikad to ne bih mogla učiniti.” Presrela je
njegov pogled. „Toliko puta u poslednjih nekoliko nedelja sam htela da ti se
poverim, ali nisam mogla, zbog obaveze prema Blek riveru.”
„Znam ja šta je dužnost, Mojra.”
„Dobro je što znaš, ali da li ćeš mi oprostiti?”
Ispružio je ruku. „Ti nisi škorpija”, rekao je. „Izdaja nije u tvojoj
prirodi.”
Uhvatila ga je za ruku. Prinela je usnama i pritisnula na obraz.
U tom trenutku su čuli Severov krik. Ustali su i otrčali do glavne
putničke kabine. Ležao je zgrčen kao uplašeno dete u mraku. Born je kleknuo
kraj njega. Nežno je podigao Severa na leđa, da bi otklonio pritisak s rane na
grudima.
Profesor je buljio u Borna. Pogledom je potražio Mojru, kad je
progovorila.
„Zašto si to učinio?”, pitala ga je. „Zašto napadaš zemlju koju smatraš
svojom.”
Sever nije mogao da dođe do vazduha. Grčevito je gutao. „Nikad nećeš
shvatiti.”
„Zašto mi ne daš priliku?”
Sever sklopi oči, kao da će tako bolje videti svaku reč koja mu izađe iz
usta. „Muslimanska sekta kojoj pripadam, kojoj je i Semjon pripadao, veoma
je stara – tačnije drevna. Začeta je u severnoj Africi.” Zastao je, pošto mu je
ponestalo vazduha. „Naša sekta je veoma stroga. Toliko smo privrženi
fundamentalizmu da nijedan delić naše vere ne može biti otkriven kaurima.
Toliko mogu da ti kažem. Ne možemo živeti u savremenom svetu, zato što on
povređuje sve naše zakone. Zbog toga mora biti uništen.”
„Ipak…” Oblizao je usne. Born je sipao vode. Podigao mu je glavu i dao
da se napije. Nastavio je, kad je utolio žeđ. „Nisam trebao da te iskorišćavam,
Džejsone. U proteklim godinama je bilo mnogo neslaganja između Semjona i
mene – ovo poslednje je slomilo poslovičnu kamilju kičmu. Rekao je da ćeš
predstavljati problem. Imao je pravo. Mislio sam da mogu stvoriti iluziju, da
te mogu iskoristiti da ubedim američke bezbednosne agencije da ćemo izvesti
napad na Njujork.” Suvo se nasmejao. „Zaboravio sam najveću životnu istinu,
da se stvarnost ne može kontrolisati. Isuviše je nasumična i haotična. Sad ti je
jasno da sam se ja bavio uzaludnim poslom, Džejsone, a ne ti.”
„Sve je gotovo, profesore”, reče Mojra. „Tanker neće pristati dok ne
zakrpimo program.”
Sever se nasmejao. „To je dobra, ali beskorisna ideja. Znate li kolika
razaranja može da proizvede eksplozija takve količine tečnog gasa? Uništiće
sve u krugu od devet kvadratnih kilometara. Biće na hiljade mrtvih. Semjon i
ja smo decenijama sanjali da nanesemo odlučan udarac korumpiranom i
pohlepnom američkom društvu. To je moj razlog postojanja. Gubitak ljudskih
života i bespoštedno razaranje su samo šlag na torti.”
Zastao je da bi povratio dah. Bio je plići i isprekidaniji nego ikad. „Kad
najveća luka izgori, američka ekonomija će podeliti njenu sudbinu.
Presahnuće gotovo polovina vašeg izvoza. Doći će do velikih nestašica robe i
hrane. Kompanije će propadati, berza će potonuti. Nastaće sveopšta panika.”
„Koliko ljudi je na brodu?”, rekao je Born.
Sever se jedva primetno osmehnuo. „Volim te kao sina, Džejsone.”
„Dopustio si da ti sin bude ubijen”, reče Born.
„Žrtvovan, Džejsone. Postoji razlika.”
„Ne verujem da bi se on složio s tim.” Born je nametao svoju temu.
„Koliko ljudi imate na brodu, profesore?”
„Jednog, samo jednog.”
„Jedan čovek ne može da preuzme tanker”, reče Mojra.
Starac je sklopio oči. Osmeh mu je zaigrao na usnama. Gubio je svest.
„Ne bi mogao da čovek nije napravio mašine da rade umesto njega…”
Mojra se obratila Bornu. „Šta to znači?”
On prodrma starčevo rame. Profesor je izgubio svest.
Mojra proveri ranjenikove oči, čelo i karotidnu arteriju. „Ne verujem da
će se izvući bez intravenoznih antibiotika.” Pogledala je Borna. „Sad smo
blizu Njujorka. Mogli bismo da sletimo i sačekamo hitnu pomoć…”
„Nemamo vremena”, reče Born.
„Znam da ga nemamo.” Mojra ga uhvati za ruku. „Htela sam da ti dam
šansu da biraš.”
Born je zurio u mentorovo upalo i izborano lice. Izgledao je mnogo
starije u snu, kao da je iskopnio. „Izdržaće ili neće, bez stručne pomoći.”
Okrenuo je glavu od starca. „Pozovi Nekstgen. Evo šta mi je potrebno.”
 Četrdeset četvrto poglavlje
Tanker Mesec Hormuza je sekao vode Pacifika na sat plovidbe od luke Long
Bič. Kapetan, iskusni pomorac Sultan, je dobio obaveštenje da je terminal
spreman za prvu isporuku tečnog goriva. Gas je, zahvaljujući trenutnom
stanju svetske ekonomije svakim danom bivao sve skuplji. Vrednost tovara je
porasla za trideset procenata otkad je Mesec Hormuza isplovio iz Alžira.
Tanker, visok kao dvanaestospratnica i veliki kao selo, prenosio je sto
pedeset miliona litara tečnog gasa, ohlađenog do temperature od 162 stepena
Celzijusovih ispod nule. Tovar je odgovarao energetskom ekvivalentu od
osamdeset milijardi litara prirodnog gasa. Brodu je trebalo osam kilometara
da se zaustavi. Sultanov vidik je bio ograničen na četiri kilometara i dve
stotine metara, zbog oblika trupa i planine kontejnera na palubi. Tanker je
jezdio brzinom od dvadeset čvorova. Pre tri sata je izdato naređenje da motor
pođe zadnjim hodom. Brod je plovio brzinom od šest čvorova, desetak
kilometara od terminala. Usporavao je.
Kapetanovi živci su na osam kilometara od obale podrhtavali kao
plamičak sveće na promaji. Noćna mora, u obliku moguće katastrofe, nije ga
napuštala. Svaka nesreća na Mesecu Hormuza bi bila baš to. Ako bi se
rezervoari s tečnim gasom raspali i došli u dodir s vodom buknula bi vatra u
prečniku od osam kilometara. Toplotno zračenje bi sva ljudska bića u krugu
od osam kilometara oko požara pretvorila u čips.
Navedeni scenariji su bili u domenu noćnih mora. Za deset godina na
ovom brodu nije zabeležen ni najmanji incident. Neće ga ni biti, ako se on za
nešto pita. Mislio je kako je vreme divno i kako će deset dana uživati na plaži
s prijateljicom u Malibuu, kad mu je oficir za vezu predao poruku Nekstgena.
Za petnaest minuta će stići helikopter. Dužan je da njegovim putnicima Mojri
Trevor i Džejsonu Bornu – pruži svu pomoć. To je bilo veliko iznenađenje, ali
je poslednja rečenica izazvala kapetanov gnev. Od njega se očekivalo da
prima naređenja od njih, sve dok Mesec Hormuza ne bude bezbedno
ukotvljen na dokovima.
Arkadin je spremno dočekao otvaranje vrata na prostoru za prtljag. Čučao je
iza jednog kontejnera. Iskoračio je iz zaklona kad se pojavio aerodromski tim
za održavanje. Iz tame je pozvao jednog od njih da mu pomogne. Polomio je
vrat, radniku koji mu je prišao. Odvukao je leš u najdublje senke tovarnog
prostora, daleko od Nekstgenovog kontejnera. Skinuo se i obukao uniformu
radnika održavanja. Vratio se u radni deo sa identifikacionom pločicom
pričvršćenom na nezgodnom mestu, tako da niko nije mogao da vidi da
njegovo lice ne odgovara onom na pločici. Nije morao da bude toliko
oprezan. Radnici su došli da isprazne avion na šleper Nekstgena, što je pre
moguće. Nije im palo na pamet da je među njima uljez.
Arkadin se, zahvaljujući tome, probio do otvorenih vrata. Stao je na lift
za kontejnere. Skočio je na pistu, kad su istovarili teret na kamion. Sagnuo se
ispod krila. Bio je sam na suprotnoj strani kamiona. Niko ga nije zaustavio,
niti ga je dvaput pogledao, zato što se kretao samouvereno, kao neko ko
pripada ovom mestu. U tom leži tajna uspešnog preuzimanja lažnih identiteta,
makar i na kratko vreme. Ljudske oči zanemaruju ili prihvataju ono što
smatraju ispravnim.
Hodao je duboko udišući čist, slan vazduh, dok mu je osvežavajući vetrić
pripijao pantalone uz noge. Oslobodio se okova koji su ga vezivali za tle: Stas
Kuzin, Marlena, Gala, Ikupov, svi su nestali. More ga je zazivalo. Hitao mu je
u susret.
Nekstgen je imao mali terminal na tovarnom delu aerodroma Long Bič. Mojra
je radio-vezom obavestila sedište kompanije. Dala im je uputstva i zatražila
da spreme helikopter koji će prevesti Borna i nju do tankera.
Arkadin je stigao do Nekstgenovog terminala pre Borna. Žurio je.
Otvorio je vrata ograđenog dela, ukradenom legitimacijom. Odmah je spazio
helikopter na pisti.
Pilot je razgovarao s radnikom održavanja. Arkadin je sačekao da se
sagnu da bi ispitali elisu. Natukao je kapu na čelo i brzim korakom obišao
letelicu. Pravio se da nešto radi.
Gledao je kako Born i Mojra izlaze iz terminala Nekstgena. Zastali su na
trenutak. Raspravljali su da li je neophodno da ona pođe. Mora da su se i
ranije prepirali na istu temu, zato što je svađa tekla u kratkim, stenografskim
izlivima.
„Suoči se s činjenicama, Džejsone. Radim za Nekstgen; bez mene se
nećeš ukrcati na taj helikopter.”
Born se trznuo. Arkadin za trenutak pomisli da ga je Amerikanac video.
On se okrenuo ka Mojri. Požurili su preko piste, rame uz rame.
Born se uspentrao na sedište do pilota. Mojra se uputila ka Arkadinovoj
strani helikoptera. Pružio joj je ruku, s profesionalnim osmehom i pomogao
da uskoči u kabinu. Video je da jedan radnik održavanja prilazi letelici.
Rukom mu je pokazao da se udalji. Pogledao je Mojru kroz zakrivljena vrata
od perspeksa. Pomislio je na Devru i osetio grč u grudima. Setio se njene
okrvavljene glave u svom krilu. Mahnuo je Mojri. Otpozdravila mu je.
Elise počeše da se okreću i radnik održavanja dade signal Arkadinu da se
skloni. Rus podiže oba palca uvis. Elise su se okretale sve brže i brže. Trup
helikoptera se zatresao. Arkadin se popeo na šinu, trenutak pre uzletanja.
Sklupčao se dok su jezdili iznad Pacifika. Letelica se ljuljala pod naletima
snažnog vetra iz pravca kopna.
Putnici su posmatrali sve veći tanker dok se helikopter primicao cilju
najvećom brzinom. Videli su samo još jedan brod, ribolovačku lađu, na
nekoliko kilometara od sigurnosne granice, pod nadzorom obalske straže.
Born je sedeo odmah iza pilota. Opazio je da se pilot bori da održi letelicu
pod pravilnim uglom.
„Da li je sve u redu?”, povikao je, da bi nadjačao urlik elisa.
Pilot je pokazao na jedan brojčanik. „Postoji malo odstupanje od
poprečne ose. Verovatno zbog vetra. Prilično je jak.”
Born nije bio siguran u to. Odstupanje je bilo nepromenljivo, za razliku
od vetra. Intuicija mu je govorila šta – ili bolje rečeno ko – prouzrokuje
probleme.
„Mislim da imamo slepog putnika”, reče Born pilotu. „Spusti se najniže
što možeš kad stigneš do tankera. Obrij vrhove kontejnera.”
„Šta?” Pilot odmahnu glavom. „To je suviše opasno.”
„Onda ću ja pogledati o čemu se radi.” Born se odvezao i pošao ka
vratima.
„Dobro, dobro!”, povikao je pilot. „Samo se vrati u sedište!”
Stigli su nadomak cilja. Brod je bio neverovatno veliki, pravi ploveći
grad na pacifičkim talasima.
„Držite se!”, povika pilot, pre nego što ih je naglo spustio letelicu. Videli
su kako članovi posade trče po palubi. Neko, nesumnjivo kapetan, je izašao iz
sobe s kormilom pored krme. Neko je vikao da se dignu. Vrhovi kontejnera su
im se približavali zastrašujućom brzinom. Helikopter se blago zaljuljao,
trenutak pre nego što su očešali vrh najbližeg kontejnera.
„Odstupanje je nestalo”, reče pilot.
„Ostani ovde”, povika Born Mojri. „Šta god da se desi, ostani tu.”
Zgrabio je oružje koje je držao preko kolena, otvorio vrata i skočio napolje iz
helikoptera dok je ona vrištala njegovo ime.
Doskočio je iza Arkadina, koji je već skočio na palubu i grabio između
kontejnera. Članovi posade su im trčali u susret. Born nije mogao znati da li
je među njima i Severov softverski inženjer. Svejedno je podigao lovački luk.
Mornari su se zaustavili u mestu. Zamolio je Mojru da javi Nekstgenu da
ukrcaju dva luka na helikopter. Znao je da bi pucnjava vatrenim oružjem na
tankeru punom tečnog gasa bila ravna samoubistvu. Bog te pita kako su ih
tako brzo nabavili. Izgleda da korporacija veličine Nekstgena može da dobavi
sve za tili čas.
Helikopter je sleteo na očišćeni deo gornje palube i ugasio motore.
Sagnuo se da izbegne elise i otvorio vrata letelice. Obratio se Mojri. „Arkadin
je ovde negde. Molim te da se kloniš nevolja.”
„Moram da se javim kapetanu. Znam da se brinem o sebi.” I ona je
držala luk. „Šta Arkadin hoće?”
„Hoće mene. Ubio sam njegovog prijatelja. Nije mu važno što sam ga
ubio u samoodbrani.”
„Mogu da ti pomognem, Džejsone. Hajde da radimo zajedno. Dvoje je
jače od jednog.”
Odmahnuo je glavom. „To u ovom slučaju ne važi. Sem toga, vidiš li
kako tanker sporo napreduje. Motori ga vuku unazad. Prešao je granicu od
osam kilometara. Svakim metrom koji pređemo naglo raste opasnost za
hiljade ljudi i luku Long Bič.”
Ukočeno je klimnula i izašla iz letelice. Požurila je preko palube ka
kapetanu, koji je stajao čekajući naređenja.
Born se okrenuo. Pažljivo se kretao među kontejnerima, u pravcu u kom
je poslednji put video Arkadina. Hodanje prolazima između naslaganih
kontejnera je ličilo na šetnju betonskim kanjonima Menhetna. Vetar je urlao,
zavijao je za uglove i obnovljenom snagom jurcao okomitim prolazima.
Čuo je Arkadinov glas, nadomak kraja prvog red kontejnera. Obraćao
mu se na ruskom.
„Nema mnogo vremena.”
Born je mirno stajao. Pokušavao je da odredi odakle dopire glas.
„Šta znaš o tome, Arkadine?”
„Šta misliš, zašto sam ovde?”
„Ovde si zato što sam ubio Mišu Tarkanijana. Hoćeš da me ubiješ. Zar
mi nisi to rekao u stanu Egona Kirša?”
 „Slušaj me, Borne. Mogao sam te ubiti dok si spavao s onom ženom u
mlaznjaku Nekstgena da sam hteo.”
Bornu se sledila krv u žilama. „Zašto nisi?”
„Slušaj me, Borne. Semjon Ikupov, moj spasitelj i osoba od najvećeg
poverenja, ubio je moju ženu.”
„Znam, zato si ga ubio.”
„Osuđuješ li moj čin osvete?”
Born je ćutao. Mislio je šta bi učinio da je Arkadin naudio Mojri.
„Ne moraš ništa da mi kažeš, Borne, već znam tvoj odgovor.’
Born se okrenuo. Učinilo mu se da glas dopire s drugog mesta. Gde se,
dođavola, krije?
„Kao što sam rekao, nemamo mnogo vremena da pronađemo
Ikupovljevog čoveka na brodu.”
„Radi se o Severovom čoveku”, ispravi ga Born.
Arkadin se nasmeja. „Misliš da je to važno? Veslali su u istom čamcu.
Sve vreme su se pretvarali da su ljuti dušmani. Planirali su ovu katastrofu.
Želim da je sprečim. Moram da je sprečim, ili će moja osveta nad Ikupovom
ostati nedovršena.”
„Ne verujem ti.”
„Slušaj me, Borne. Znaš da nemamo mnogo vremena. Osvetio sam se
ocu, ali je ovaj plan njegovo dete. On i Sever su ga porodili. Odhranili su ga i
pomagali da prevaziđe tinejdžerske boli. Ploveća supernova je svakog
sekunda bliža eksploziji koju su dva stara ludaka zamislila.”
Glas se ponovo pomerio. „Da li to želiš, Borne? Naravno da ne želiš.
Udružimo se da bi našli Severovog čoveka.”
Born je oklevao. Nije verovao Arkadinu, ali nije imao izbora. Sagledao
je situaciju iz svih uglova i zaključio da mora da krene napred, bez odlaganja.
„On je softverski inženjer”, rekao je.
Arkadin se pojavio. Silazio je s jednog kontejnera. Nakratko su
posmatrali jedan drugog. Born ponovo pomisli da posmatra sopstveni odraz u
ogledalu. U Arkadinovim očima nije video ludilo o kom je govorio profesor,
već samog sebe i nepojmljivo srce tame i bola.
„Sever mi je rekao da na brodu ima samo jednog čoveka i da ga nećemo
naći. Ako ga i nađemo, nećemo moći da sprečimo katastrofu.”
Arkadin se namrštio. Ličio je na lukavog, divljačnog vuka. „Šta to
znači?”
„Nisam siguran.” Okrenuo se i pohitao niz palubu ka članovima posade,
koji su očistili prostor za sletanje helikoptera. „Tražićemo”, govorio je, dok ga
je Arkadin pratio u stopu, „tetovažu karakterističnu za Crnu legiju.”
„Konjska zaprega s mrtvačkom glavom u središtu”, reče Arkadin.
„Video sam je.”
„Istetovirana je sa unutrašnje strane lakta.”
„Možemo da ih sve pobijemo.” Rus se nasmejao. „Verujem da bi se to
kosilo s nekim od tvojih principa.”
Arkadin i Born su pregledali ruke osam članova posade na palubi, ali
nisu našli tetovažu. Tanker je bio na tri kilometra od terminala, kad su stigli
do kormilarice. Džinovski brod se izuzetno sporo kretao. Videli su četiri
remorkera. Čekali su na kilometar i po od terminala, da privežu i prevuku
tanker, ostatak puta.
Kapetan je bio crnomanjast muškarac. Činilo se da mu je lice izjedeno
kiselinom, umesto vetrom i suncem. „Već sam rekao gospođi Trevor, da
imamo još sedam članova posade, uglavnom u mašinskom odeljenju. Tu je i
prvi oficir, oficir za komunikaciju i brodski doktor. On je u ambulanti, brine
se za člana posade koji se razboleo dva dana nakon isplovljavanja iz Alžira.
O, da, umalo da zaboravim kuvara.”
Born i Arkadin izmenjaše poglede. Oficir za vezu je bio logični izbor.
Kapetan ga je pozvao, pokazalo se da ni on nema tetovažu Crne legije. Nisu
je našli ni kod kapetana ili prvog oficira.
„Idemo u mašinsko postrojenje”, reče Born.
Prvi oficir ih je, po kapetanovom naređenju, poveo u potpalublje. Silazili
su dugim hodnikom u utrobu broda. Konačno su stigli do goleme sobe s
pogonskom jedinicom. Petoro ljudi je vredno radilo, lica i ruku prekrivenih
garežom i mašinskom mašću. Ispružili su ruke, po naređenju prvog oficira.
Born je stigao do trećeg u redu. Opazio je da ga četvrti gleda ispod oka.
Sumnjivac se dao u beg.
Born je pošao za njim. Arkadin je krenuo na drugu stranu. Provlačio se
kroz masni lavirint bučne mašinerije. Begunac je zašao za ugao i na trenutak
nestao iz vida. Born ga je opazio pored niza gigantskih hjundaj dizel motora,
napravljenih da bi pogonili svetsku flotu gigantskih tankera za prevoz tečnog
gasa. Pokušavao je da gurne kutijicu između nosača motora. Arkadin mu je
prišao s leđa. Uhvatio ga je za ruku. Mašinista se otimao. Privukao je kutiju
sebi. Hteo je da pritisne dugme na njoj, kad mu je Born izbio iz ruke. Kutija je
poletela. Arkadin je skočio za njom.
„Pažljivo”, reče mašinista, kad ga je Born zgrabio. Nije posmatrao
Amerikanca već kutiju u Arkadinovim rukama. „Čitav svet ti je u šaci.”
Born mu je u međuvremenu zavrnuo rukave. Izgledalo je da su
mašinistine ruke bile namerno izmazane mašću i garežom. Born je krpom
otklonio prljavštinu, otkrivajući tetovažu, oznaku pripadnosti Crnoj legiji.
Čovek kao da se nije zanimao za svoju sudbinu. Čitavim bićem se
usmerio na kutiju u Arkadinovim rukama. „Ta sprava će sve dići u vazduh”,
rekao je i skočio za njom. Born ga je cimnuo nazad. Čvrsto ga je stiskao za
vrat.
„Odvedite ga kapetanu” reče Born prvom oficiru. Osmotrio je kutiju iz
blizine. Uzeo ju je iz Arkadinovih ruku.
„Pažljivo!”, dreknu mašinista. „Aktiviraće se na najmanji trzaj.”
Born nije verovao u to. Mašinista je bio previše glasan i zabrinut. Od
fanatika bi se očekivalo da želi da digne u vazduh brod pun Severovih
neprijatelja? Okrenuo je kutiju i opazio da je sastav iskrzan.
„Šta to radiš? Da li si lud?” Mašinista se toliko uzbudio da ga je Arkadin
ošamario da bi ga smirio.
Born gurnu prst u sastav i otvori kutiju. Unutra nije bilo ničeg. Detonator
je bio lažan.
Mojru nije držalo mesto. Nervi su joj se napeli do tačke pucanja. Tanker će se
svakog časa povezati s remorkerima. Stigli su na kilometar i po od obale. Ako
se tečni gas razlije doći će do katastrofalnog gubitka ljudskih života i
nepojmljive ekonomske štete. Osećala se beskorisno, kao treći točak. Sedela
je na sigurnom, dok su dva muškarca lovila.
Izašla je iz kormilarnice i sišla u potpalublje. Tražila je mašinsko
postrojenje. Provirila je u kujnu. Krupni Alžirac je sedeo za stolom od
nerđajućeg čelika. Čitao je dve nedelje stare arapske novine.
Podigao je glavu i pokazao na novine. „Pri petnaestom čitanju deluju
pomalo bajato, ali šta čovek da radi na pučini?”
Nosio je majicu bez rukava. Osmotrila je njegove gole, nabrekle mišice.
Imao je nekoliko tetovaža: zvezdu, polumesec i krst, ali ne i amblem Crne
legije. Sledila je kuvareva uputstva i pronašla ambulantnu tri nivoa ispod
kuhinje. Vitki musliman je sedeo za malim stolom, ugrađenim u zid. Na
suprotnom kraju prostorije su bila dva kreveta. Na jednom od njih je ležao
bolesni mornar. Doktor je promrmljao tradicionalni muslimanski pozdrav, pre
nego što je digao glavu s ekrana laptopa. Namrštio se kad je video luk u
njenim rukama.
„Da li je to neophodno”, rekao je, „ili mudro?”
„Želela bih da porazgovaram s vašim pacijentom”, reče Mojra.
Prenebregla je njegov komentar.
„Bojim se da je to nemoguće.” Nasmejao se onako kako samo doktori
znaju. „Pod dejstvom je sredstava za umirenje.”
„Šta nije u redu s njim?”
Doktor je pokazao laptop. „Još pokušavam da odgonetnem. Ima napade,
ali ne mogu da pronađem uzrok.”
„Nadomak smo Long Biča, tamo ćete dobiti pomoć”, rekla je. „Moram
da pogledam unutrašnju stranu laktova.”
Doktor podiže obrve. „Oprostite?”
„Tražim izvesnu tetovažu.”
„Mornari vole da se tetoviraju.” Doktor je slegnuo ramenima. „Samo
napred. Pazite da ga ne probudite.”
Mojra priđe donjem krevetu. Nagnula se da bi sklonila tanko ćebe s
bolesnikove ruke. Doktor joj je prišao iza leđa i zadao udarac u teme. Pala je
napred i vilicom udarila u metalni ram kreveta. Bol ju je vratio sa ivice crnog
ambisa nesvestice. Uspela je da se okrene. Osetila je slatkasti bakarni ukus
krvi u ustima. Borila se protiv talasa nesvestice. Kroz maglu je videla doktora
nagnutog preko laptopa. Prsti su mu leteli po tastaturi. Ledena kugla joj se
oblikovala u stomaku.
Pobiće nas. S tom mišlju u glavi je zgrabila samostrel. Ležao je na podu,
tamo gde ga je ispustila. Nije imala vremena da nišani. Bila je toliko blizu, da
to nije bilo potrebno. Izrecitovala je molitvu i pustila strelu.
Doktor se iskrivio, kad mu je strela probola kičmu. Zateturao se nazad,
ka Mojri. Uhvatio se za ram kreveta. Krv mu je pokuljala preko lica, ruku,
stola i tastature laptopa.
Born je zatekao na podu ambulante, s kompjuterom u krilu. Kad je ušao,
pogledala ga je i rekla: „Ne znam šta je učinio. Bojim se da zatvorim
program.”
„Da li je s tobom sve u redu?”
Klimnula je. „Brodski doktor je bio Severov čovek.”
„Jasno mi je”, rekao je dok je prekoračio preko leša. „Nisam mu verovao
kad mi je rekao da ima samo jednog čoveka na brodu. Uvek je nekog držao u
rezervi.”
Kleknuo je da bi osmotrio njeno povređeno teme. „Rana je površinska.
Da li si se onesvestila?”
„Ne verujem.”
Uzeo je veliki komad gaze iz ormarića s lekovima i medicinskim
materijalom. Posuo ga je alkoholom. „Da li si spremna?” Prislonio ga je uz
povređeno teme, uz kosu slepljenu od usirene krvi. Zastenjala je kroz stisnute
zube.
„Možeš li da ga držiš, minut-dva?”
Klimnula je. Born polako uze laptop u ruke. Ekran je prikazivao dva
radio-tastera, žute i crvene boje. Treperili su. Na drugoj strani ekrana je bilo
zeleno dugme. Ono nije treptalo.
Bornu se ote uzdah olakšanja. „Otvorio je program, ali si ga omela pre
nego što ga je aktivirao.”
„Hvala bogu”, rekla je. „Gde je Arkadin?”
„Ne znam. Krenuo sam za tobom, čim mi je kapetan rekao da si otišla u
potpalublje.”
„Džejsone, ne misliš…”
Odložio je kompjuter. Pomogao joj je da ustane. „Otpratiću te do
kapetana, da mu preneseš dobre vesti.”
Strah joj se ogledao na licu. „A, ti?”
Dao joj je laptop. „Idi u kormilarnicu i ostani tamo. Mojra, ovaj put sam
ozbiljan.”
Izašao je na hodnik sa samostrelom u rukama. Pogledao je levo i desno.
„Dobro je. Idi. Idi!”
Arkadin se vratio u Nižnji Tagil. U mašinskom postrojenje, okružen čelikom i
gvožđem je shvatio da šta god da se dogodi i gde god da ode, nikad neće
pobeći iz zatvora mladosti. Deo njega je ostao u bordelu koji je delio sa
Stasom Kuzinom. Deo njega je noću lutao ulicama otimajući devojke.
Okretale su bleda, uplašena lica ka njemu kao jeleni zahvaćeni snopom
automobilskih farova. Nije mogao, ili nije hteo da im da ono što su od njega
očekivale. Umesto toga ih je slao u smrt, u krečnoj jami koju su Kuzinovi
poslušnici iskopali među jelama i kukutom. Mnogo zima je prošlo otkad je
izvukao Jelenu iz pacovima opsednute krečne jame. Ostala mu je u sećanju,
upečatljiva kao vatra. Kad bi samo mogao da izbriše sećanje.
Trgao se kad je čuo Kuzinov vrisak. Šta je s tvojim žrtvama?
Born je silazio čeličnim stepeništem u mašinsko postrojenje. „Gotovo je,
Arkadine. Katastrofa je izbegnuta.”
Arkadin je klimnuo, iako je verovao u nešto sasvim drugo: Katastrofa se
već dogodila. Prekasno je da se izbegnu njene posledice. Koračao je ka
Bornu. Pokušavao je da učvrsti njegovu sliku u umu, rasipala se, kao da ga
posmatra kroz prizmu.
Progovorio je nadohvat Amerikanca: „Da li je tačno ono što je Sever
rekao Ikupovu, da se ne sećaš ničega što se desilo pre izvesnog trenutka?”
Born klimnu. „Tačno je. Zaboravio sam najveći deo svog života.”
Arkadin oseti strahovit bol. Duša mu se kidala. Isukao je skakavac i s
nerazgovetnim krikom jurnuo napred. Ciljao je Borna u stomak.
Born stupi u stranu i uhvati napadača za zglob. Okrenuo ga je, da bi
naterao Arkadina da baci oružje. Rus ga je napao drugom rukom. Born je
blokirao udarac podlakticom. Samostrel odlete na palubu. Arkadin ga je
šutnuo u tamu.
„Ne mora biti ovako”, reče Born. „Nema razloga da budemo
neprijatelji.”
„Ima puno razloga.” Arkadin se oteo i ponovo napao. Born ga je
zaustavio. „Zar ti nije jasno? Isti smo. Ne možemo postojati u istoj ravni.
Jedan mora ubiti onog drugog.”
Born je pogledao Arkadina u oči. Iako je govorio kao ludak, u njima nije
bilo ludila, samo neopisivog očaja i neutažive žudnje za osvetom. Arkadin je,
na izvestan način, bio u pravu. Samo mu je osveta ostala. Živeo je samo zbog
nje. Tarkanijan i Devra više nisu među živima. Osveta je davala jedini smisao
njegovom životu. Born nije mogao da učini ništa što bi ga nateralo da se
pokoleba. To je bio razumni odgovor na neracionalni nagon. Istina je da njih
dvoje ne mogu postojati u istom svetu.
 Arkadin izvede lažni napad udesno. Zakačio je Borna levicom. Opasno
ga je uzdrmao. Munjevito je mahnuo nožem i zario oštricu u Bornovu levu
butinu. Amerikanac je zastenjao i posrnuo. Krv je briznula iz rane. Pao je.
Arkadin je skočio na njega. Tukao je Borna po licu, dok je ovaj blokirao
ubode nožem.
Amerikanac je znao da neće dugo izdržati. Arkadinova želja za osvetom
ga je ispunila neljudskom snagom. Born se borio za goli život. Uspeo je da
blokira nekoliko napada i da se otkotrlja od Arkadina. Ustao je i potrčao
prema čeličnom stepeništu. Hramao je povređenom nogom.
Arkadin ga je uhvatio na petom stepeniku. Born ga je šutnuo ranjenom
nogom. Pogodio ga je u bradu i oborio na leđa. Born se uspinjao što je brže
mogao. Leva noga mu je gorela. Ostavljao je krvavi trag za sobom. Izlagao je
ranjeni mišić strahovitom naporu.
Stigao je do sledeće palube i nastavio uspon. Peo se i peo dok nije stigao
do prvog nivoa potpalublja. Mojra mu je objasnila da je kuhinja na tom nivou.
Pronašao je i protrčao kroz nju. U prolazu je zgrabio dva noža i stakleni
slanik. Gurnuo je slanik u džep i navalio na Arkadina s dva noža.
Borili su se hladnim oružjem. Bornovi nezgrapni kuhinjski noževi nisu
mogli da se suprotstave Arkadinovom skakavcu. Rus ga je ponovo posekao,
ovaj put po grudima. Udario je Arkadina u lice i odbacio noževe da bi oteo
skakavac. Nije uspeo. Rus ga je stalno pogađao. Gotovo da mu je ozledio
jetru. Born se dao u beg ka vratima. Savladao je poslednji deo čeličnog
stepeništa i izašao na palubu.
Tanker je skoro stao. Kapetan je upravljao operacijom povezivanja s
remorkerima. Mali brodovi će ih odvući do terminala za tečni gas. Born nije
video Mojru. To je bio pravi blagoslov. Nije imala šta da traži u Arkadinovoj
blizini.
Zaputio se prema relativnoj sigurnosti poređanih kontejnera. Arkadin ga
je oborio veštim skokom. Otkotrljali su se do brodske ograde. More je bilo
daleko ispod njih. Tuklo je po metalnom trupu gigantskog tankera. Jedan od
remorkera ih je pozdravio sirenom. Arkadin se ukočio. Zvuk ga je podsetio na
alarmnu sirenu, znak da je neko pokušao bekstvo iz zatvora na obodu Nižnjeg
Tagila. Video je crna nebesa i uvukao sumporasti dim u pluća. Video je
monstruozno lice Stasa Kuzina, osetio Marleninu glavu među nogama, ispod
vode i čuo pucnjeve kojima je Semjon Ikupov ubio Devru.
Riknuo je kao tigar i podigao Borna. Obasuo ga je kišom udaraca.
Amerikanac se nagnuo preko ograde. Bornu je u tom trenutku sinulo da će
umreti kako je i rođen. Pašće s broda. Nestaće u morskim dubinama iz kojih
je izvađen milošću božjom, u ribarskoj mreži. Presamitio se, podnadulog
krvavog lica i utrnulih ruku.
U poslednjem trenutku je potegao slanik iz džepa. Polomio ga je o
ogradu i bacio so Arkadinu u oči. Rus je urliknuo od iznenađenja i bola.
Refleksno je podigao ruke. Born mu je oteo skakavac. Zaslepljeni Arkadin se
još borio. Zgrabio je oštricu. Nadljudskom snagom, ne mareći za isečene
prste, istrgnuo je skakavac iz Bornove ruke. Amerikanac ga je gurnuo od
sebe. Arkadin je sad imao nož, ali je slabo video zbog suznih očiju. Pognuo je
glavu i jurnuo napred. Uložio je svu snagu i težinu u juriš.
Born je znao da ima samo jednu šansu. Zanemario je nož i krenuo u
pravcu napadača. Uhvatio je Arkadina za jaknu i cimnuo. Prebacio ga je
preko kuka i bacio nagore, koristeći se inercijom. Arkadin udari butinama o
ogradu. Gornjim delom tela je nastavio da leti. Prevrnuo se glavom nadole
preko brodske ograde.
Padao je, padao, padao… u ambis visine dvanaest spratova, pre nego što
je zaronio u vodu.
 Četrdeset peto poglavlje
„Potreban mi je odmor”, reče Mojra. „Mislim da bi Bali mogao biti
odgovarajuće odredište.”
Stajala je pored Borna u Nekstgenovoj klinici u kompleksu zgrada s
pogledom na Pacifik. Mesec Hormuza je uspešno pristao uz terminal za
prihvat tečnog gasa. Istovarivao je kompresovanu tečnost u skladišta na obali.
Tamo će se lagano zagrejati, da bi zauzeo šest stotina puta veći prostor. Iz
skladišta će biti odaslat pojedinačnim i industrijskim potrošačima i
elektranama. Laptop je predat IT odeljenju. Inženjeri će proučiti i promenili
softver. Zahvalni izvršni direktor Nekstgena je upravo napustio kliniku. Na
licu mesta je unapredio Mojru u predsednicu bezbednosnog odeljenja i
ponudio Bornu izuzetno dobro plaćen konsultantski položaj. Telefonirao je
Soraji. Upoznali su jedno drugo s najnovijim događajima. Dao joj je adresu
Severove kuće, s detaljnim opisom tajnih operacija, koje se odande obavljaju.
„Voleo bih da znam kako je biti na odmoru”, reče Born, kad je završio
dugi razgovor.
„Pa…”, Mojra se osmehnula. „Za početak bi mogao da pitaš.”
Born je dugo mozgao. Nikad nije razmišljao o odmoru. Znao je da mu se
nikad neće ukazati bolja prilika. Klimnuo je glavom.
Široko se osmehnula. „Postaraću se da Nekstgen to sredi. Koliko dugo
želiš da odsustvuješ?”
„Koliko dugo?”, reče Born. „Voleo bih da odmor potraje zauvek.”
* * *
Born je krenuo na aerodrom. Zaustavio se u Long Bič memorijalnom
medicinskom centru, u kom je ležao profesor Sever. Mojra nije htela da ga
obiđe. Čekala je u automobilu sa šoferom kompanije Nekstgen. Sever je bio
smešten u apartmanu na petom spratu. U sobi je vladala mrtva tišina,
narušena zujanjem veštačkih pluća. Profesor je bio u dubokoj komi. Pluća su
mu otkazala poslušnost. Debela cev mu je virila iz grla. Vodila je do veštačkih
pluća. Aparat je zujao kao astmatičar. Nekoliko manjih cevčica je virilo iz
Severovih ruku. Plastična bešika, obešena o postelju, skupljala je urin.
Plavičasti kapci su bili tako tanki da se Bornu činilo da vidi zenice ispod njih.
Shvatio je da nema šta da kaže bivšem mentoru. Pitao se zašto je morao
da svrati. Možda je želeo da se još jednom suoči sa licem zla. Arkadin je bio
ubica. To je jednostavna i neporeciva istina. Ovaj čovek je predano radio da bi
postao vrhunski lažov i prevarant. A opet, delovao je tako nežno i
bespomoćno. Ko bi rekao da je smislio monstruozni plan i da je hteo da sprži
najveći deo Long Biča. Sekta kojoj je pripadao, nije htela da živi u
savremenom svetu. Zbog toga je rešila da ga uništi. Da li je to bio pravi
razlog, ili ga je Sever po ko zna koji put prevario? Nikad neće saznati
odgovor na to pitanje.
Nije mogao da trpi Severovo prisustvo. Na izlazu iz sobe ga je presreo
omanji, uredno obučeni muškarac. Zatvorio je vrata za sobom.
„Džejson Born? Zovem se Frederik Vilard.”
„Soraja mi je pričala o vama”, reče Born. „Čestitam vam na sjajno
obavljenom poslu, Vilarde.”
„Hvala vam, gospodine.”
„Molim vas, ne zovite me gospodinom.”
Vilard se kiselo osmehnu. „Oprostite mi, to je rezultat dugogodišnje
obuke. Takav način obraćanja mi je ušao u naviku.” Pogledao je Severa.
„Mislite li da će preživeti?”
„Živ je”, reče Born, „iako je pitanje da li se ovakvo bitisanje može
nazvati životom.”
Vilard klimnu, iako ga sudbina prilike na bolesničkoj postelji nije ni
najmanje interesovala.
„Automobil me čeka pred bolnicom”, reče Born.
„Baš kao i mene.” Vilard se osmehnu, na pomalo tužan način. „Znam da
ste radili za Tredston.”
„Nisam radio za Tredston”, brecnu se Born, „već za Aleksa Konklina.”
„I ja sam pre mnogo godina radio za Konklina. To je jedno te isto,
gospodine Borne.”
Born postade blago nestrpljiv. Hteo je da se što pre sedne pokraj Mojre i
krene put šerbetnog neba Balija.
„Vidite, poznajem sve tajne Tredstona – sve do jedne. Ovo je nešto što
samo nas dvojica znamo, gospodine Borne.”
Medicinska sestra je ušla u mekim belim cipelama. Očitala je Severove
podatke i pribeležila nešto na bolničkoj listi. Brzo je izašla iz sobe.
„Gospodine Borne. Dugo sam razmišljao da li da dođem ovamo da bih
vam rekao…” Pročistio je grlo. „Vidite, čovek s kojim ste se borili na tankeru,
Rus koji je pao preko ograde…”
„Arkadin.”
„Leonid Danilovič Arkadin, tako je.” Vilard presrete Bornov pogled.
„Bio je u Tredstonu.”
„Šta?”, Born nije mogao da veruje svojim ušima. „Arkadin je bio u
Tredstonu?”
Vilard klimnu. „Bio je pre vas, kao Konklinov đak, neposredno pre vas.”
„Ali, šta mu se desilo? Kako je završio u službi Semjona Ikupova?”
„Ikupov ga je poslao Konklinu. Nekada davno su bili prijatelji”, nastavi
Vilard. „Konklin se zainteresovao za njega na osnovu Ikupovljeve priče.
Tredston je prelazio u novu fazu. Konklin je verovao da je Arkadin savršen za
ono što je imao na umu. Arkadin se pobunio. Pobesneo je i gotovo ubio
Konklina pre nego što je pobegao u Rusiju.”
Born se očajnički trudio da obradi sve podatke. Konačno je rekao:
„Vilarde, znaš li šta je Aleks imao na umu kad je stvorio Tredston?”
„Nego šta. Malopre sam ti rekao da znam sve Tredstonove tajne. Tvoj
pokrovitelj Aleks Konklin je pokušavao da stvori savršenu neman.”
„Savršenu neman? Šta to znači?” Ali, Born je već znao odgovor. Video
ga je u Arkadinovim očima. Shvatio je da u njima vidi gotovo savršen odraz
samog sebe.
„Hteo je da stvori nepobedivog ratnika.” Vilard se osmehivao s rukom na
kvaki. „To ste vi, gospodine Borne. To je bio i Leonid Danilovič Arkadin, sve
dok se nije namerio na vas.” Pažljivo je proučavao Bornovo lice, kao da će
tamo naći tragove čoveka koji ga je obučio da bude krtica. „Konklin je, kako
izgleda, imao uspeha?”
Born se stresao od jeze. „Kako to mislite?”
„Arkadin protiv tebe. To je bila njegova namera od samog početka.”
Vilard otvori vrata. „Šteta što Konklin nije doživeo da vidi ko će pobediti.
Pobedili ste vi, gospodine Borne. Vi ste pobednik.”
 Napomene
[←1] OIA – Odbrambena informaciona agencija.
[←2] Beltway – Kružni auto-put oko glavnog grada SAD, Vašingtona.
Sinonim za federalnu vlast. Ekvivalent našem „krugu dvojke”.
[←3] Distrikt – Vašington je grad podignut na teritoriji koja ne pripada
nijednoj državi. Ta teritorija se naziva Vašingtonski distrikt, da bi se
razlikovala od države Vašington.
[←4] Agencija za Državnu Bezbednost.
[←5] Busboy – pomoćnik kelnera, američka specifičnost. Kelneri samo
uzimaju narudžbu, donose hranu i naplaćuju, sve ostale poslove (pogotovo
čišćenje stolova) rade pomoćnici. Dobijaju 10% kelnerske napojnice.
[←6] Vrsta lovačkog psa krštena po prečasnom Džeku Raselu (1795-1883),
lovcu entuzijasti i prvom uzgajivaču.
Sadržaj
Uvod
Prva knjiga
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje
Četvrto poglavlje
Peto poglavlje
Šesto poglavlje
Sedmo poglavlje
Osmo poglavlje
Deveto poglavlje
Deseto poglavlje
Jedanaesto poglavlje
Dvanaesto poglavlje
Trinaesto poglavlje
Druga
Četrnaesto poglavlje
Petnaesto poglavlje
Šesnaesto poglavlje
Sedamnaesto poglavlje
Osamnaesto poglavlje
Devetnaesto poglavlje
Dvadeseto poglavlje
Dvadeset prvo poglavlje
Dvadeset drugo poglavlje
Dvadeset treće poglavlje
Dvadeset četvrto poglavlje
Dvadeset peto poglavlje
Dvadeset šesto poglavlje
Dvadeset sedmo poglavlje
Treća
Dvadeset osmo poglavlje
Dvadeset deveto poglavlje
Trideseto poglavlje
Trideset prvo poglavlje
Trideset drugo poglavlje
Trideset treće poglavlje
Trideset četvrto poglavlje
 Trideset peto poglavlje
Trideset šesto poglavlje
Trideset sedmo poglavlje
Trideset osmo poglavlje
Trideset deveto poglavlje
Četrdeseto poglavlje
Četrdeset prvo poglavlje
Četrdeset drugo poglavlje
Četrdeset treće poglavlje
Četrdeset četvrto poglavlje
Četrdeset peto poglavlje
Napomene