Jean-Paul Sartre učinio je razmišljanje i filozofiju glamuroznim.

Rođen je u Parizu 1905. Njegov otac, pomorski kapetan, umro je kad je Sartre bio beba. Odrastao je jako
blizak sa majkom sve dok se ona nije preudala na njegovo veliko razočaranje. Sartre je veći dio života
proveo u Parizu i to u kafićima na lijevoj obali. Imao je strabizam, odnosno lutajuće oko, i nosio je
prepoznatljive velike naočare. Bio je jako nizak, (160 cm) i za samog sebe govorio da je ružan.

Već u 60-im godinama bio je poznat u Evropi i SAD, kao i njegova filozofija, egzistencijalizam. Sartre je
naročito poznat zbog svog djela “Bitak i ništavilo” (1943), zbog kojeg je i stekao reputaciju, i to ne zato
što su ljudi razumjeli njegove ideje, već baš uprkos tome.

Egzistencijalizam je izgrađen na osnovu nekoliko ključnih opažanja:

Prvo: stvari su čudnije nego što mislimo.

Sartre poklanja naročitu pažnju momentima kada se svijet otkriva kao daleko čudniji i zlokobniji nego što
bismo inače priznali; momentima kada logika koju svakodnevno na njih primenjujemo nije primjenljiva i
prikazuje stvari vrlo nepredvidivim, apsurdnim i zastrašujućim.

Sartreov prvi roman – Mučnina, objavljena 1938 – puna je podsećanja na te momente.

U jednom trenutku, protagonista Roquentin, 30-godišnji pisac koji živi u fiktivnom francuskom gradiću
na obali, nalazi se u tramvaju. Spušta ruku na naslon sedišta, ali odmah je i sklanja. Umesto da mu
sedište deluje obično, kao očigledan stolarski rad, posve nebitan, sedište mu djeluje izrazito neobično;
riječi “sjedište” ne može pripisati značenje, objekt na koju se odnosi sjaji u svoj svojoj primordijalnoj
čudnosti, kao da tako nešto još nikada nije vidio. Roquentin se mora natjerati da se sjeti da je ta stvar
pored njega nešto na čemu ljudi sjede. Na jedan zastrašujući trenutak, Roquentin proviruje u ono što
Sartre zove “apsurdnost svijeta”.

Taj moment je ključan za Sartreovu filozofiju. Biti sartreanac znači biti svjestan egzistencije kakva jest
kada je ogoljena od svih predrasuda i pretpostavki koje nam posuđuju svakodnevne rutine.

Možemo isprobati sartreansku perspektivu u mnogim aspektima vlastitog života. Razmislite o onome što
zovete “večera sa partnerom”.
Kad se tako postavi, sve zvuči prilično logično, ali sartreanac bi sve površinske normalnosti obrisao, da
pokaže radikalnu čudnovatost koja se krije ispod površine.

Večera zapravo znači ovo:

Kada se strana planete na kojoj se nalazite okrene od energije daleke eksplozije vodonika i helijuma,
gurnete kolena ispod delova iseckanog drveta, stavite delove mrtvih životinja i biljaka u usta i žvaćete,
dok pored vas još jedan sisar, radi istu stvar.

Drugo: slobodni smo.

Takvi čudni momenti sigurno nas dezorijentišu i plaše, ali Sartre želi da nam skrene pažnju na njih iz
jednog ključnog razloga: zbog njihove dimenzije slobode. Život je daleko čudniji nego što mislimo, ali baš
zato je i bogatiji mogućnostima. Stvari ne moraju biti onakve kakve jesu. Tokom spoznavanja naše
slobode, susrešćemo se sa onim što Sartre zove “angoisse” odnosno “agonija” postojanja. Sve je
zastrašujuće moguće jer ništa nema predodređenog, bogom danog smisla niti svrhe. Ljudi svrhu
izmišljaju usput, i slobodni su odbaciti okove u bilo kojem trenutku.

Treće: ne treba živeti sa “lošim verovanjem”.

Sartre je dao ime fenomenu življenja bez spoznaje slobode.

To je nazvao LOŠIM VEROVANJEM.

Loše je verovanje kada sebi kažemo da se događaji moraju odvijati na određeni način i zatvaramo oči
pred drugim mogućnostima. Loše verovanje je i insistiranje da moramo raditi određeni posao ili živeti s
određenom osobom ili izgraditi dom na određenom mjestu.

Najpoznatiji opis “lošeg verovanja” nalazi se u delu “Bitka i ništavilo” kada Sartre primećuje konobara
koji mu deluje previše predano svojoj ulozi, kao da je prvenstveno konobar a tek potom slobodno
ljudsko biće. Kreće se brzo i svrsishodno, previše precizno, previše žustro. Prilazi gostima prebrzim
korakom. Naginje se ka njima previše željno: njegov glas i oči izražavaju previše interesovanja za to što
će gost naručiti...

Čovjek je uverio sebe da je zaista, konobar, umjesto slobodnog bića koje bi mogao biti.

Četvrto: slobodni smo da razmontiramo kapitalizam. Faktor koji najviše obeshrabruje ljude od
samospoznaje da su slobodni je novac. Mnogi će odbiti sve moguće opcije, selidbu u inostranstvo,
isprobavanje u novoj karijeri, napuštanje partnera, govoreći “mogao bih, samo da ne moram da brinem
o novcu”.
Sartre je na političkom nivou pobesneo zbog pasivnosti ljudi suočenih s manjkom novca. O kapitalizmu je
mislio kao o mašinj koji stvara osećaj neophodnosti koji

Zapravo ne postoji u stvarnosti: govori nam da moramo raditi određeni broj sati, kupiti određeni
proizvod ili uslugu, i tako dalje.

Ali u svemu ovome postoji samo lišavanje slobode – i odbijanje mogućnosti življenja na drugi način. Zbog
ovih pogleda na svet Sartrea je celog života interesovao marksizam. Marksizam u teoriji omogućava
ljudima da istraže slobodu tako što umanjuje ulogu koju u njihovim životima igra ono materijalno. Sartre
je sudelovao u mnogim uličnim protestima u Parizu 60-ih godina. Kada je ponovo uhapšen 1968,
predsednik Charles de Gaulle ga je pomilovao rekavši:

“Ne možemo uhapsiti jednog Voltairea”.

Sartre je posetio i Fidela Kastra i Če Gevaru, koje je jako poštovao. Zbog tih veza i njegove radikalne
politike, FBI je otvorio dosije o Sartreu pokušavajući otkriti šta njegova sumnjiva filozofija zapravo znači.

Sartre inspiriše insistiranjem da stvari ne moraju biti onakve kakve su sada.

Živ je za naš neispunjen potencijal, kako za individu, tako i za celu vrstu. Navodi nas da prihvatimo
fluidnost egzistencije i da stvorimo nove institucije, navike, poglede na svijet i ideje.

Priznati da život nema neku predodređenu logiku i inheretnu svrsishodnost može predstavljati izvor
ogromnog olakšanja kad nam se čini da nas tradicija i status quo pritiskaju.