ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА КРИМИНАЛИСТИКУ И

БЕЗБЕДНОСТ – НИШ

СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Српски језик
Тема: Развој језика кроз историју

Професор: Студент:
Зоран Миладиновић Теодора Аризановић
Смер: КиБ
Број индекса: 1040/21

Ниш, мај 2022. године

Садржај:
1. УВОД..................................................................................................................................3
2. Порекло језика...................................................................................................................3
2.1.Заједнички предак...........................................................................................................5
2.2.Фосили.............................................................................................................................5
2.3.И генетика има важну улогу..........................................................................................6
2.4.Величина мозга...............................................................................................................6
2.5.Прва људска реч могла је да буде „хеј!".......................................................................6
2.6.Иза развоја језика могли би да стоје оброци................................................................7
2.7.А улогу је могло да игра и трачарење...........................................................................7
2.8.Кад смо почели да причамо приче?..............................................................................8
3. СРПСКИ ЈЕЗИК.................................................................................................................8
3.1.Историја српског језика.................................................................................................8
3.1.1Балтословенски.........................................................................................................8
3.1.2.Прасловенски...........................................................................................................8
3.1.3.Старословенски........................................................................................................9
3.1.4.Црвенословенски.....................................................................................................9
3.1.5.Српскословенски......................................................................................................9
4. Српски језик кроз историју............................................................................................10
5. Развој српског књижевног језика..................................................................................12
6. Развој српског књижевног језика - Вукова реформа...................................................13
7. Књижевни језик од Вука до данас.................................................................................15
8. Развој лексике српског језика........................................................................................15
9. Језици националних мањина..........................................................................................16
Литература:..............................................................................................................................17

2
 1. УВОД
Једно од веома важних питања које у лингвистици још увек нема коначан и најтачнији
одговор јесте – како је настао језик? Када се осврнемо и погледамо, многе научнике
до сада интересовало је питање о постанку и пореклу језика, када је људска врста
почела говорити, како се то догодило и на ком језику? Одговори на та питања и данас
нам нису до краја познати.
То да је питање о пореклу језика одувек занимало људе сведоче бројни митови и
легенде из разних култура које говоре о постанку језика. Тако је у средњем веку
владало популарно библијско мишљење о постанку разних језика као о божјој казни
због гордости људи, познато као мит о Вавилонској кули.
Кад су наши праочеви, стрвинари и изумитељи ватре, први пут научили да говоре? И
да ли је могуће ићи уназад и пронаћи везу на хиљаде данашњих језика са једним
језичким претком?
„Људи су једина врста која има језик, што нас чини јединственим међу свим живим
бићима", каже Меги Толерман, професорка лингвистике на Универзитету у Њукаслу.
Ова способност разговора доживљава се као једна од највећих транзиција у еволуцији -
права прекретница која не личи ни на једну другу, и из тог разлога, људи су одавно
фасцинирани пореклом језика.
„Језик је један делић комплекса ствари које нас чини људима", каже Роберт Фоли,
антрополог и професор Људске еволуције на Универзитету у Кембриџу.
Тема овог рада је јасна: Развој језика кроз историју.

2. Порекло језика
Порекло језика први пут се у западној традицији спомиње у Књизи Постанка.
У њој се за језик говори као о посебној способности коју је Бог доделио људима. Све до
20. века свака идеја о постанку језика била је ограничена контекстом тог библијског
виђења, што је знатно ограничило филозофска размишљања. На многе аспекте овог
питања наука ни до данас није дала одређене одговоре, али је бар чврсто закорачила
тим путем. Научна истраживања су са извесном сигурношћу потврдила да је пре око
милион година настао првобитни, примитивни језик код Хомо ерецтуса. Међутим још
код Хомо хабилиса јавила се способност размишљања. На тај начин дошло је до развоја
мозга што је створило предуслове за настанак језика.
У скорије време било је покушаја да се дође до одговора упоређивањем језика
развијеног света са језицима примитивних средина, а онда и говора одраслих са
говором деце.
Главне потешкоће овог проблема проистичу из недостатка довољних историјских
података. Када се вратимо око 1 милион година раније имамо само неке антрополошке
и археолошке налазе (оруђе, лобање…). Они нам допуштају само сазнање о постојању
моћи говора, али не и конкретне одговоре о настанку језика. Такође, не сазнајемо
ништа о његовим облицима, степену испољавања и његовој филогонези (филогонеза:

3
историјски – дијахронијски развој језика у говорним заједницама). Из епоха која
претходе писму можемо само понешто да наслућујемо, али нам недостају чврсти и
опипљиви докази.
Снажан подстицај научном приступу овом проблему дала је тек Биолошка теорија
еволуције живог света, а посебно човека. Ту се наводи да се ни еволуција људског бића
ни развој језика не могу објаснити једно без другог. Језик је стар колико и сам човек.
Претпоставља се да је Хомо сапиенс први поседовао неку врсту моћи говора. То значи
да је то временски период од пре сто хиљада година.
Није тачно прецизирано када и где је настао први говор. Из садашњих научних
истраживања и размерама овог проблема мисли се да је то било између историјског и
праисторијског развоја човека.
Поставља се питање: Због чега људи не прихватају у потпуности библијски одговор о
настанку језика?
Једноставно речено, зато што се он коси с одређеним теоријама о настанку језика. Неки
лингвисти кажу да се језик није појавио ођедном на различитим местима већ се развио
из једног заједничког пра-језика. Други пак тврде да се засебно развило неколико
различитих језика, на различитим местима. Тако су настајале бројне теорије, али тачног
одговора није било.
Тецумсех Фитицх, професор на Универзитету у Бечу у књизи Еволуцији језика каже да
постоје две основне струје.
Прву чине Цонтинуитy тхеориес – базиране на схватањима да је језик сувише
комплексна ствар да би се могао појавити ођедном у својој финалној форми. Морао је
еволуирати из ранијих прајезичких система.
Друга струја Писцонтинуитy тхеориес – базирају се на супротној идеји. Људски језик
толико спрецифичан да се не може поредити ни са чим што постоји у животињском
свету. Сматрају да се, као такав, морао појавити изненада током људске еволуције.
Једна од теорија о постанку језика била је ономатопејска теорија Џохана Гетфрледа
Хердера из 1772. године. Она говори да речи имају порекло у ономатопеји, односно
опонашају звукове из природе. Иако се данас ова теорија чини апсурдном, у контексту
свог времена она представља иновативан пример хипотезе о постанку језика.
Чомски у својој хипотези говори да језик није настао природном селекцијом већ
представља егзаптацију – претпоставља да је прво дошло до повећања мозга, а затим се
на том темељу развила способност говора.
Пинкер и Блум (1990) насупрот томе истичу да је до развоја језика дошло природном
селекцијом.
Такође, међу нашим лингвистима и популацијом владају различита мишљења, а то су
да је филогонеза остварена истовремено у различитим групацијама, а друго мишљење
јесте да је она најпре започета код једне групе човеколиких бића, а да се онда
проширила код осталих.

4
Након неколико поменутих теорија вредно је поменути и разлоге због чега је настао
језик. О разлозима који су довели до развитка језика такође су мишљења међу
научницима подељена, али најзаступљенија су ова три:
1. Језик се развио због природне селекције,
2. Језик се развио из социолошких потреба,
3. Језик се развио из комуникативних потреба.
Језик се развио због природне селекције – сматрало се да је онај који говори био
привлачнији у односу на друге.
Језик се развио из социолошких потреба – како је људска заједница бивала све већа и
већа ранији методи сецијален интеракције нису се могли више примењивати, па је
дошло до потребе за језиком, као социјалном интеракцијом између људи.
Језик се развио из комуникативних потреба – неке ствари се више нису могле
изражавати гестом и криком и решење је нађено у говору, а такође и због боље,
успешније организације и спровеђења лова.
Једино што са сигурношћу можемо говорити јесте да је језик настао у друштву,
створили су га обични људи и из неке потребе, а о томе говори и Иван Клајн у делу
Разговори о језику који каже „Језик није логичан. Како би и могао да буде? Нису га
створили компјутери ни филозофи већ обични људи“.

2.1.Заједнички предак
Упркос обиљу различитих језика на свету данас, „могуће је да сви наши актуелни
језици потичу од једног заједничког претка", каже професор Фоли.
Његово датирање постало је могуће делом због наше еволуције - генетика сугерише да
сви потичемо од једне релативно мале популације из Африке.
Иако је могуће да су постојали други језици ван те лозе, сви које поседујемо данас
вероватно потичу од модификација једног те истог језика.

2.2.Фосили
Фосилни остаци наших предака дају нам неколико наговештаја о томе како смо
проговорили.
„Говор је на неки начин китњасто дисање", каже професор Фоли, „ми само дишемо с
огромном контролом како бисмо испуштали те звуке."
Да бисмо то постили, морамо да имамо фину мишићну контролу над нашим телима и
као таква, „наша дијафрагма је много развијенија и има много више нерава у себи него
дијафрагма наших најближих рођака који не говоре, човеколиких мајмуна."
Сви ти нерви значе да је „наша кичмена мождина малко дебља у том делу од оне код
човеколиких мајмуна, а кичмени стуб такође мора да буде мало шири."

5
Ако погледамо наше изумрле еволуцијске рођаке, Неандерталце, који су живели пре
око 600.000 година, видећете да они имају исто проширење на кичменом стубу.
Али ако одемо милион година уназад до Хомо еректуса, раније врсте архаичног човека,
тамо нема тог проширења.
Ово нам даје рудиментарни временски оквир за то кад су људи почели да користе језик.

2.3.И генетика има важну улогу

Поред фосилних остатака, напредак у генетским студијама такође је омогућио нове
методе датирања језика.
„Постоји ген по имену ФОXП2, који је заједнички за све примате", каже професор
Фоли, „али као људи ми поседујемо његову мутантску верзију."
Мутације овог гена могле би да помогну да се објасни зашто људи могу да говоре а
шимпанзе не могу. Знамо да игра круцијалну улогу у говору и развоју језика, зато што
људи који имају немутантски облик тог гена често имају проблема са говором и
синтаксом.
Да би све било интересантније, Неандерталци су имали исту варијанту гена ФОXП2 као
и ми савремени људи, што поткрепљује теорију да су поседовали неки облик говора.
Али да ли су имали до краја развијени говор потпуно је друга ствар.
Професорка Толерман каже да говор (конкретни звук изговореног језика) није исто што
и језик (читав систем речи и симбола) и да је „оно што чини језик веома тешко
распознати на основу генетских доказа при данашњем степену знања."

2.4.Величина мозга
Може ли величина лобање код раних људи да помогне у датирању језика? Не баш.
Из простог разлога зато што не знамо колики мозак треба да буде да би створио језик.
„Штавише, Неандерталци су имали мозгове веће од нашег зато што су били веће
животиње", каже професорка Толерман.

2.5.Прва људска реч могла је да буде „хеј!"

Кад говоримо о прото језику - оном који је дошао пре типа језика који тренутно читате
- можемо ли уопште да кажемо које су могле да буду прве речи?
„Искрени одговор је: немамо појма", каже професор Фоли.
Кад у потрази за некаквим индикатором погледамо примате, видимо да они за
грабљивце имају нешто што би приматолози назвали „речима" - испуштају звуке које
други чланови групе препознају, као што су „орао", „леопард" или просто само „пази!".

6
Могли бисте да устврдите да би те веома просте, конкретне ствари у нашем окружењу
могле да буду прве речи које су изговорили људи.
Алтернативна теорија је да су најраније речи биле исте као друге основне речи које
имамо данас, као што су „шшш", „пссст", „хеј!", ау", „хвала" или „довиђења".
Све те речи постоје у свим нашим језицима, али једна ствар која им је заједничка јесте
да немају синтаксу - оно кад слажемо речи и изразе како бисмо створили језички лепо
обликоване реченице.

2.6.Иза развоја језика могли би да стоје оброци

Рани људи су „могли да почну да сарађују - и причају више - како би искористили
окружење и јели разноврснију храну", каже професорка Толерман.
Наши преци су почели да стрвинаре и заривају зубе у стрвине животиња које су за
собом оставили већи грабљивци.
„Али ако желите да се гостите остацима стрвина које је чопор хијена први прогласио
својим, онда боље да са собом имате гомилу ортака, зато што је то једна веома
опасна работа", каже професорка Толерман.
Језик је користан и „ако се једног дана затекнете негде у дивљини, нађете добру
стрвину и сад треба да информишете остале чланове групе да постоји нешто јестиво у
близини."
То је још једна одлика људске комуникације, а зове се депласман илити офлајн
размишљање: кад користите језик да бисте говорили другима о стварима које нису
непосредно присутне, јер су могле да се десе на неком другом месту - или чак у неко
друго време.
Жеља за јелом и преживљавањем можда је стимулисала људе да развију способност да
саопште једни другима „нешто што не могу да виде, али је ту", као што је присуство
бесплатне хране, каже професорка Толерман.

2.7.А улогу је могло да игра и трачарење

Дакле, за развој језика било је кључно унапређење наше способности да сарађујемо,
али наша потреба за комуникацијом није била нужно софистицирана.
„У сржи свега је сарадња - а суштина највећег дела праве друштвене сарадње
вероватно лежи у друштвеном зближавању", каже професор Фоли, „највећи део онога
што изговарамо просто је склапање савеза и откривање шта се дешава."
Не можете потценити ни вредност необавезне ћаске: „Ћаскање, тупљење и
трачарење углавном су свакодневна рутина у говору", каже историјски лингвиста
докторка Лора Рајт, са Универзитета у Кембриџу.
Понекад, више него терање једни других да ураде нешто, чини се да је главна сврха
језика просто открити шта се дешава.

7
2.8.Кад смо почели да причамо приче?
„Морамо да имамо страшно много од неког језика да бисмо могли да конструишемо
нарацију, да причамо приче, да стварамо ритуале", каже професорка Толерман.
Дакле, то је можда уследило прилично касније - вероватно стотинама хиљада година
после првих корака који су направљени да би се проговорило.
Корак од прото-језика до савременог језика је велик и мукотрпан скок, али „сви језици
који се говоре данас једнако су сложени", каже професор Фоли.
Знамо да су се популације које говоре све те различите језике као популације често
раздвојиле пре најмање 100.000 година или више од тога. Стога, најмање у то време,
мора да је већ постојао тај степен сложености.

3. СРПСКИ ЈЕЗИК
Српски језик припада словенској групи језика породице индоевропских језика.
Српски језик је званичан у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори и говори га око
12 милиона људи.Такође је мањински језик у државама централне и источне Европе.
За српски језик је карактеристична двоазбучност: српска ћирилица (приоритетно
српско писмо) и српска латиница, коју су реформисали Вук Караџић и Ђура Даничић).

3.1.Историја српског језика

Историја српског језика обухвата неколико развојних фаза, које имају своју
предисторију у првобитној диференцијацији унутар групе балтословенских језика, а
затим у процесу диференцијације унутар групе словенских језика, која је убрзана након
словенских сеоба током 6. и 7. века, након чега је отпочео процес диференцијације
унутар групе јужнословенских језика, који је довео до стварања српског и осталих
сродних језика.
3.1.1Балтословенски
По највероватнијој научној претпоставци, Курганској претпоставци , која се заснива на
поређењу данашњих језика, сви балтословенски језици су настали од
прабалтословенског језика, који је, опет, настао од источног огранка праиндоевропског
језика на степама Понта (познат и као Сатемски). Прабалтословенски језик је вероватно
постојао од 3. до 1. миленијума п. н. е. Дати језик био је близак индоиранском језику и
прагерманском језику.
„Зрело доба“ прабалтословенског језика везује се за раздобље 1500 - 1300. п. н. е..
После тога се дати језик распао на два засебна језика: прабалтички и прасловенски
језик.
3.1.2.Прасловенски
Прасловенски језик се вероватно појавио негде између 1500. и 1000. п. н. е. у јужној
половини подручја прабалтословенског језика. Ово је закључено на основу тога што су

8
у данашњим словенским језицима добро очуване речи за унутрашње воде (које су овде
најважнији елемент предела) у односу на друге топониме. Слично томе, речи за биљке
и животиње које насељавају ово подручје такође имају велики ниво сличности у већини
живих словенских језика . На датом подручју нађено је много археолошких локалитета,
што говори о постојању праисторијских култура.
Током старог века подручје насељено Словенима (и где се говорио прасловенски језик)
обухвата је области река Висле, Буга, Дњепра и Припјата, што се поклапа са данашњим
просторима источне Пољске, јужне Белорусије и северозападне Украјине.
Зенит прасловенског језика везује се за раздобље 5. и 6. века, када се он нагло шири са
сеобама словенског становништва на запад, југ, исток и север. Истовремено почиње
издвајање појединих дијалеката. И поред тога, верује се да је у 8. веку исти језик
говорен од Солуна на југу до Великог Новгорода на северу. За два века језичко
подручје прасловенског језика проширено је неколико пута. Овако брзо ширење
прасловенског језика (и словенског живља) и данас је загонетка.
У 9. веку јављају се последње промене у прасловенском језику, које су биле својствене
свим његовим дијалектима. Постепено су се на основу дијалеката издвајали поједини
словенски језици. Без обзира на то, и за следећих 4—5 векова може се говорити
„општесловенској језичкој разумљивости“. Ово потврђује и делатност Светих Ћирила и
Методија, који су крајем 9. века без већих мука ширили хришћанство на словенском
дијалекту из околине Солуна међу Словенима из Велике Моравске (видети:
црквенословенски језик).
Као последња особина постојања прасловенског језика сматра се губитак „слабог јера
(Ъ)“, који се у различитим подручјима догодио негде између 10. и 12. века. У ово време
појављују се и први писани извори, у којима се очитава појава значајних разлика. То је
довело до појаве тзв. „редакција“, од којих су настали данашњи словенски језици.
3.1.3.Старословенски
Старословенски језик је први писани словенски језик, кодификован на основу говора
македонских Словена из околине Солуна, у 9. веку. Старословенска писма била су
глагољица и ћирилица.
Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, за превод
Библије и других списа с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао
књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од 9. до 18. века, Источних
Словена од 10. до 18. века, моравских Словена и Чеха од 9. до 11. века) и утицао је на
формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској
употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.
3.1.4.Црвенословенски
Црквенословенски језик је литургијски језик у словенским православним црквама.
Црквенословенски се почео употребљавати након мисија Ћирила и Методија и све до
модерног доба је био најважнији словенски књижевни језик. Језик у оном облику у
којем је створен за време Ћирила и Методија назива се канонски црквенословенски
језик.

9
3.1.5.Српскословенски
Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је
представљала прву норму српског књижевног језика. Раније је сматрано да се ова
норма развила на простору српског Поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога
потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас,
на основу неких језичких појава, сматра да се она развила много источније, ближе
првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу.
Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Северне
Македоније, северно од линије Кратово—Скопље—Тетово. Имао је три устаљена
правописа:
зетско-хумски, који је био најстарији и коришћен је у Србији (до почетка 13. века) и
Босни (до њене пропасти, средином 15. века)
рашки, који је наследио зетско-хумски у Србији и био у употреби до првих деценија
15.веку
ресавски, који је настао у 15. веку
Најстарији сачувани писани споменици, са краја 12. века, сведоче о томе да је процес
формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је
током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се
махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима.
Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина(1180—
1204) упућено Дубровчанима, из 1189. године.
Због кретања Словена у три правца, из некада јединственог прасловенског језика
развиле су се три језичке групе:
1. јужнословенски језици – српски/хрватски, словеначки, македонски, бугарски,
старословенски;
2. источнословенски језици – руски, украјински, белоруски;
3. западнословенски језици – пољски, чешки, словачки, лужичкосрпски.

4. Српски језик кроз историју

Питање идентитета српског језика има две равни: савремену и историјску. Крајем 20. и
почетком 21. века идентитет српског језика почео се нарушавати стварањем такозваних
политичких језика, језичких стандарда који су у својој основи имали српски тј.
вуковски стандардни језик, нормиран током 19. века, почевши од 1818. године.
Генеза хрватског, бошњачког и црногорског језичког стандарда – оличеног у
нормативним приручницима и спорадичном међународном „признању“ више у
политичким а мање у научним круговима – заправо је била очекивана последица
преименовања српског у српскохрватски језик, што је био заједнички подухват српских
и хрватских филолога у другој половини 19. и током 20. века.
О свему овоме постоји лингвистичка литература од које би се могла направити огромна
библиотека са хиљадама референци и практично нема истакнутијег српског лингвисте
који у последњој четврти века није писао о овом проблему. Мање се, међутим, писало о
10
проблемима идентитета српског књижевног језика, тј. његових различитих типова кроз
историју, од прихватања писмености код Срба па до стварања стандардног језика.
Када се пажљиво проучи домаћа и страна литература из историје српског књижевног
језика, показује се да је у наведеној синтагми – речено најједноставнијим језиком –
дискутабилно шта се подразумева под атрибутом „српски“. Два су тумачења значења
овог придева у нареченом контексту: а) српски по пореклу, тј. онај који су створили
Срби од српске језичке грађе; б) српски по функцији, тј. онај који су употребљавали
Срби. Овде ћемо прихватити друго гледиште. Прихватање хришћанства код Срба
отпочиње у другој половини 9. века, недуго након почетка Моравске мисије Ћирила и
Методија.
Првобитна српска писменост, дакле, подразумевала је старословенски језик, а наше
богослужбене књиге биле су исписане двама писмима: глагољицом и ћирилицом. Иако
је старословенски језик настао на прасловенској основи и био општесловенски
књижевни језик почев од друге половине 9. века, треба га сматрати и српским
књижевним језиком, али – наравно – не само српским и не примарно српским. Овде у
обзир узимамо да су га у функцији књижевног идиома Срби употребљавали од 9. па све
до 11/12. века. Многи првим српским књижевним језиком сматрају српскословенски
језик, настао уношењем особина српског народног језика у старословенски крајем 11.
или у 12. веку.
У питању је језик целокупне српске средњовековне књижевности и културе, почев од
Светога Саве и Стефана Првовенчаног, преко Теодосија, Доментијана, Константина
Филозофа, све до Гаврила Стефановића Венцловића. У употреби столећима, све до
тридесетих година 18. века, српскословенски језик снажно је утицао на идентитет
српске културе у прошлости, али и данас. Многе савремене речи српског језика
окамењени су траг ове епохе: васкрс, васкрснути, васиона, савет, сабор, општи,
општина, сушти, суштина, мошти, свештеник и сл.
Напоредо са делима на српскословенском, током средњег века настајала су и дела на
српском народном језику, увек са јаким присуством књижевног, српскословенског.
Почев од Повеље Кулина бана с краја 12. века и хиљада других повеља, преко Законика
цара Душана из 14. и Закона о рудницима деспота Стефана из 15. века, све до беседа
Гаврила Стефановића Венцловића, пратимо и српско културно наслеђе стварано на
језику блиском тадашњем говорном.
Напоредо стварање на књижевном и народном језику, тзв. диглосија, карактерисало је
не само средњовековну Србију, већ читаво тадашње православно словенство (Славиа
Ортходоџа). Будући да хуманизам и ренесанса на централни српски језички простор
нису стигли због најезде Турака, прва књижевна дела на чистом народном језику
настала су на простору католичког словенства (Славиа Латина/ Романа).
Срби католици на тлу Дубровачке републике од 15. до 16. века учествују у стварању
ренесансне књижевности на језику у чијој основи је српски источнохерцеговачки
дијалекат, који ће у пуном сјају засијати нарочито у прозним делима, са Гундулићевим
Османом као врхунцем читаве књижевне епохе. Велика сеоба Срба под патријархом
Арсенијем Чарнојевићем 1690. најавила је и смену књижевних језика код Срба. Верски
и културни притисци на тлу јужне Угарске приморали су Србе, који су у сеобама

11
стигли све до Будима, Пеште, Сентандреје, Ђура и Коморана, да српскословенски језик
у функцији књижевног замене у првој половини 18. века блиским рускословенским,
којем је у основи такође био старословенски језик. Отуда у српском језику и облици
речи попут воскрес, совјет, нишчи и сл. Посрбљавањем рускословенског настао је у
другој половини 18. века славеносрпски језик, који је пролазио кроз више развојних
фаза и којим су писали многи знаменити Срби све до четрдесетих година 19. века:
Захарија Орфелин, Доситеј Обрадовић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ и др.
Једна од стратегија Вукове борбе за увођење чистог народног језика у основу српског
књижевног језика била је и да исмеје недостатке недовољно прописаног, хибридног
славеносрпског језика, који није имао граматике, речника ни правописа.
Промене типова књижевних језика код Срба кроз историју (старословенски,
српскословенски, рускословенски, славеносрпски) условиле су и бројне конкурентне
облике (Ускрс/ Васкрс/ Воскрес, отачаство/ отечество/ отачество, путашаство/
путешество/ путашество, савет/ совјет и сл.).
Све ове и сличне речи истога значења доста симболично сведоче о живој историји у
савременом српском језику.

5. Развој српског књижевног језика

Како су црквене књиге константно преписиване, преписивачи су, мало спонтано, а мало
свестно, додавали неке особине свог говора у текстове које су преписивали. На тај
начин је старословенски мењан, па је тако на тлу српских земаља настала српска
редакција старословенског језика или српсколовенски језик.
Овим језиком су писали писци средњовековне књижевности: Стефан Првовенчани,
Доментијан, Теодосије, деспот Стефан Лазаревић, свети Сава...
Најстарији рукопис на српскословенском језику настао је у 12. веку и то је
Мирослављево јеванђеље. Мирослав је био стриц Светог Саве и хумски кнез. Он је за
себе наручио да се препише Јеванђеље, и тако је овај рукопис добио име.
Прво сачувано дело на српскословенском језику је Житије светог Симеона, које је
свети Сава написао у 13. веку.
Душанов законик је текст правне садржине, и он је написан на језику који је био још
ближи народном.
Након пада српских држава под туску власт књижевни рад је углавном био ограничен
на преписивање црквених књига. Након велике сеобе из 1690. године, када је српски
народ из Србије отишао на просторе тадашњег Аустријског царства северно од Саве и
Дунава, калуђери и свештеници су наставили да преписују књиге и на новом тлу. Због
великог верског и политичког притиска, српска црква је затражила помоћ од
православне Русије, која шаље своје руске учитеље. Они са собом доносе књиге на
рускословенском језику и отварају школе.
Рускословенски језик је постиснуо српсколовенски половином 18. а сматра се да је у
употреби био до краја 18. века.

12
Овим језиком се, са мањим изменама, и данас служи у нашој цркви.
И у српској књижевности се писало овим језиком. Најзначајнији писци тог времена су
Захарија Орфелин и Јован Рајић. Они су писали на сва три језика - рускословенском,
нардоном и руском.

Најпознатија Орфелинова песма је Плач Сербији, објављена 1761. године на народном

и 1763. године на рускомсловенском језику. Биографију Петра Великог објавио је на
руском 1772. године.
Јован Рајић је на народном језику написао спев Бој змаја с орлови, а на
рускословенком језику написао је Историју разних словенских народов 1794. године.
Након што су се руски учитељи вратили у Русију, писци у рускословенски језик
почињу да уносе и елементе српског народног језика. Тако је пред крај 18. века настао
славеносрпски језик, који је у употреби био до половине 19. века, тј. до Вукове
реформе.
Прво дело објављено на овом језику био је Славеносрпски магазин Захарије
Орфелина, и то 1768. године. Јован Стерија Поповић, Сава Мркаљ, Хован Хаџић и
Милован Викадовић су само неки од писаца који су у том периоду писали
славеносрпским језиком.
Од друге половине 18. века почиње идеја писања искључиво на народном језку.
Доситеј Обрадовић је имао јако битну улогу у овоме, будући да у свом Писму
Харалампију из 1783. године говори о потреби да учени људи пишу на народном
језику.
Његову идеју су следили многи писци и коначно се, почетком 19. века, јављају
покушаји реформе ћирилице.
Сава Мркаљ је 1810. године у свом спису Сало дебелога јера либо азбукопротрес
реформисао ћирилицу, тако што је сачинио азбуку од 20 слова.
Његова реформа никада није спроведена будући да се са решењима које је понудио није
слагала српска црква.

13
 6. Развој српског књижевног језика - Вукова реформа
Вук Стефановић Караџић рођен је 1787. године у Тршићу код Лознице. Био је писар у
Првом српском устанку. Након што је устанак пропао, 1813. године Вук је отишао у
Беч, где упознаје слависту Јернеја Копитара, који га је наговорио да скупља народне
умотворине.
Вук је касније, 1814. године објавио две књиге: Малу простонародну славено-сербску
пјеснарицу која је била прва штампана збирка српских народних песама, као и
Писменицу сербскога језика, прву штампану граматику.
Ове две књиге одредиле су даљи правац Вуковог рада:
 скупљање и објављивање народних песама, приповедака, пословица и сл.
 Реформа језика и правописа.
Након прве две објављене книге, Вук почиње да скупља и речи за речник који је изашао
1818. године под именом Српски рјечник. Ово је речник народног језика, садржи преко
26 000 речи и значајан је из неколико разлога:
 ово је прво дело штампано новом Вуковом ћирилицом, писмом којим и
данас пишемо;
 то је прво дело у коме је остварена Вукова реформа;
 уз Српски рјечник је штампана и прва граматика српског језика;
 у његовом Предговору доказано је да основа књижевног језика може бити
народни језик

А шта је то што је Вук тачно урадио код реформе језика?

Он је Мркаљеву реформу спровео до краја тако што је унео знакове Ђ, Ћ, Љ, Њ, Џ и
преузео слово Ј из латинице. Сада српска азбука имала 30 гласова, а сваком гласу
одговара по једно слово.
Чувено начело "Пиши као што говориш" примењено је у Рјечнику, а по њему речи
треба писати онако како се изговарају.
Вук је 1836. године штампао и Српске народне пословице у којима је вратио глас Х, па
смо добили орах уместо ора, хајдук уместо ајдук...
Он је 1839. године године писао ђеца, ђевојка и сл., али је онда увео правило по коме се
ТЈ и ГЈ не јотују, па добијамо ђеца, ђевојка, тјерати...
Овим је довршена језичка и правописма реформа на којој се данас ослања наш
књижевни језик.
Након периода неодобравања његовог рада, Вукове идеје побеђују 1847. године, када се
на народном језику појављују значајна дела:
- Песма Бранка Радичевића;
- Вуков превод Новог завјета;
- Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића;

14
- Горски вијенац Петра Петровића Његоша.
Друго издање Српског рјечника вук је објавио 1852. године, а у њему је било преко 47
000 речи.
Вук је умро 1864. године, а његов књижевни језик и правопис озваничени су тек 1868.
четири године након његове смрти.
Вукови следбеници Ђура Даничић, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић и
други заслужнин су за даљи развој књижевног језика.

7. Књижевни језик од Вука до данас

Екавски изговор као књижевни код Срба је прихваћен тек тридесет година након
Вукове смрти. За ово је заслужан Стојан Новаковић који је 1894. објавио Граматику
српскога језика.
Након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. јавља се и нови назив
језика. У Србији је то српскохрватски, а у Хрватској хрватскосрпски и хрватски. Тај
назив језика је био актуелан до распада СФРЈ 1991. године, када Хрвати остављају
назив хрватски, а Срби враћају српски језик.
Данас је у Републици Србији, према Уставу, у службеној употреби српски књижевни
језик екавског и (и)јекавског изговора са ћириличним писмом.

8. Развој лексике српског језика

Сваки језик се мења временом у зависности од историјског, политичког и културног
развоја друштва, као и везе међу народима. Речи често прелазе из једног језика у други,
а када за неки појам не постоји реч, она се може узети из неког другог језика.
Велики део речи у српском језику наследили смо још и прасловенског периода. То су:
орати, сејати, жито, лопата, јабука, коњ...
Велики део речи чине и позајмљене речи, поред ових које смо наследили.
Под утицајем Византијске културе добили смо речи из грчког језика: тамјан, литургија,
икона, монах, патријарх...
Од 15. века па на даље долазе нам речи из турског језика: јастук, марама, торба, бунар,
чесма, памук...
Из немачког језика, коме су после 1690. године били изложени Срби у Војводини,
долазе речи: штоф, плех, флстер, фарба, цигла, плац...
У исто време долазе нам и неке речи из мађарског (ашов, астал, бунда...), француског
(роман, биро, балет...), италијанског (арија, капетан...), као и речи из латинског и грчког
које се налазе у свим европским језицима (анализа, архив, апотека...)
Захваљујући везама српске државе и царске Русије, у другој половини 19. века долазе
нам речи из руског (искрен, одвашан, опасан...).

15
У новије време и у српском, као и у многим другим језицима, можемо да нађемо много
речи из енглеског (интернет, мејл, маркетинг, беџ, сурфер...)
Језик се новим речима богати сваког дана, али не остану све. То је жив процес, а
научници због тога кажу да нема битне промене у броју речи које употребљавамо у
српском језику.

9. Језици националних мањина

У Србији живе и припадници других народа, односно националних мањина. Они уче
српски као нематерњи језик, али су у службеној употреби и њихови језици и писма, на
којима излазе новине, имају ТВ програм итд.
Националне мањине у Србији су: Албанци, Мађари, Словаци, Румуни, Бугари,
Македонци, Бошњаци, Роми...
Језици националних мањина су: албански, мађарски, словачки, румунски, бугарски,
македонски, бошњачки, ромски...
Сви језици, осим мађарског, припадају индоевропског породици језика.

16
Литература:
1. Kad su ljudi počeli da govore i zašto nam je jezik važan. (n.d.). Retrieved from BBC
News: https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-48761109
2. Kako je nastao jezik ? Nastanak i evolucija jezika. (n.d.). Retrieved from Reši lako:
https://resilako.com/obrazovanje/kako-je-nastao-jezik-nastanak-i-evolucija-jezika/
3. Razvoj srpskog književnog jezika. (n.d.). Retrieved from Shtreber:
https://www.shtreber.com/Razvoj-srpskog-knjizevnog-jezika
4. Razvoj srpskog književnog jezika - Vukova reforma. (n.d.). Retrieved from Shtreber:
https://www.shtreber.com/razvoj-srpskog-knjizevnog-jezika-vukova-reforma
5. Srpski jezik među drugim slovenskim jezicima. (n.d.). Retrieved from Shtreber:
https://www.shtreber.com/srpski-jezik-medju-drugim-slovenskim-jezicima
6. Словенски језици. (n.d.). Retrieved from Wikipedia:
https://www.duhoctrungquoc.vn/wiki/sr/%D0%A1%D0%BB%D0%BE
%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_
%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%86%D0%B8
7. Српски језик кроз историју. (n.d.). Retrieved from ПОЛИТИКА:
https://www.politika.rs/scc/clanak/340746/Srpski-jezik-kroz-istoriju

17