Univerzitet u Novom Sadu

Fakultet tehničkih nauka

Departman za graficko inženjerstvo i dizajn

Seminarski rad

Džoel-Piter Vitkin
Predmet:

Fotografija

GI61/2020 Rakić Aleksandra

Novi Sad, 2022

 UVOD

Džoel-Piter Vitkin, savremeni američki scenski fotograf,

je rodjen u Bruklinu 1939. godine. Rodjen je kao jedan od
trojki Maksa Vitkina, ruskog Jevrejina i rimokatolkinje
Meri Pelegrino. Vitkinov rani život je bio ometen
tragedijom, koja označava početnu tačku uticaja na
njegova umetnička dela. Jedna od trojki je preminula pre
rodjenja i različita verska uverenja roditelja dovode do
razvoda braka izmedju njegovih roditelja. Sa šest godina,
1945. godine, Vitkin je bio svedok saobraćajne nesreće i
kako je sam objasnio, video je glavu devojčice kako se kotrlja u njegovom pravcu, da bi se
zaustavila ispred njegovih nogu, potom kada je namerio da se sagne i dodirne glavu neko ga
pomera sa lica mesta. Odrastanje pod uticajem svoje majke, koja je bila vernica i svest o ulozi
koju je religija igrala u propalom braku njegovih roditelja, zajedno sa uticajem tragicnih
iskustava predstavljaju znacajnu pozadinu njegovg rada. Kameru je nabavio dok je bio veoma
mlad i tako je zabeležio mnoge trenutke svog života. U dokumentarnom filmu Tomasa Marina
Vitkin opisuje svoj pogled na zivot, recima: „Ja vidim život kao fotografiju i uvek jesam, baš kao
što slikar vidi život kao sliku ili vajar kao skulpturu.“ Završio je diplomski program likovnih
umetnosti na Univerzitetu Cooper Union u Nju Jorku, gde je bio opredeljen za skulpturu, kasnije
se ponovo vraca na studije, kako bi studirao fotografiju na Univerzitetu Novog Meksika u
Albukerkiju.

Čini se da se Vitkinov rad može raspodeliti na tri tematske oblasti, smrt, religija i različitost
među ljudima. Motivi koji se nesvesno pojavljuju na Vitkinovim fotografijama su konstrast
života i smrti, muško i žensko, razotkrivanje nepoznatog, razbijanje tabua i sado-mazo činovi.

Njegov stil i obrada ovih tema kao rezultat daju poseban izgled fotografije koji je postao njegov
zaštitni znak. Kaže se da su njegove fotografije rađene na principu tabela, jer predstavljaju
prethodno pažljivo i kompleksno kreirane postavke za čije je osmišljanje i sceniranje često
potrebno više nedelja. Fotografije uvek izgledaju vlažno, bezvazdušno, tamno i bude osećaj
mračne tamnice koja istovremeno izgleda veoma teatralno. Vitkin gotovo uvek radi crno-bele
fotografije uz veliki broj rekvizita koji se koriste kao simboli ili čisto vizuelni elementi. Njegovi
modeli, obično maskirani ili sa zatvorenim očima, funkcionišu isto kao rekviziti ukoliko nisu
živi, tada su modelovani, podupreti, isečeni, okačeni, vezani ili drugačije uređeni. Bilo da su
modeli mrtvi ili živi, da su invalidi, sami ili u parovima zajedničko im je da su lišeni ličnosti iz
svog stvarnog života i tada postaju deo Vitkinovih strastvenih predstava.

Vitkin ne koristi kopijuterski generisanu grafiku, već stvara fotografiju na tradicionalan način,
radom na filmskim negativima. Ne samo da koristi uobičajene elemente fotografije, kao što su
kadriranje, osvetljenje, uglovi kamere, vreme ekspozicije, već dodaje i elemente štampanja.
Njegove fotografije deluju grubo, jezivo i groteskno, često veoma oštro sa dosta kontrasta,
površina fotografije je ručno grebana i hemijski oštećena. Tehnika grebanja koju koristi je
poznata pod nazivom suva tačka i prestavlja proces kojim u metalne ploče urezuju linije pomoću
čeličnih ili dijamantskih igala. U Vitkinovom radu, ovaj proces se obavlja u mračnoj komori pre
štampanja prve kopije, dobija se efekat pojave teksture na fotografiji, što daje iluziju arhivirane
fotografije. Scenski deo njegovih fotografija je nesvakidašnji, jer njegovi modeli i figure tada
postoje u nestvarnom prostoru koji je mračan i teatralan. Na sceni se često nalaze i zavese, što
jos više naglašava ambijent slican pozornici i svaka fotografija se moze shvatiti kao scena na
pozornici koja gledaocu stvara osećaj iluzije, koji prate vanvremenske i univerzalne istine.
Vitkinovi radovi često odaju počast umetnicima pre njega, a to su Pikaso, Baltus, Goja,
Velaskez, Miro i veoma često pravi reference na klasične slike.

RAZRADA
Vitkin možda ne leči ljude, ali ih ne odbacuje, posebno one prikazane u njegovim delima.
Njegov čitav rad predstavlja i poštuje one koji su društveno i kulturno zapostavljeni, on ne
strahuje da prikaže fizičku raznolikost čovečanstva, a upravo je ta raznolikost bila u centru
pažnje gledalaca, kritičara i verskih grupa. Jedan od razloga zbog kojih je Vitkin privukao pažnju
jeste kompleksan prikaz ličnosti zapostavljenih ljudi, kao što su transrodne osobe, hermafroditi,
patuljci, amputirani ili invalidi. Stvaranjem pruža priliku modelima, koji se odlikuju
„drugačijim“ , da povrate svoj mitski status u istoriji umetnosti i performanse. Verovao je da on
na neki način psihički leči ove „neobične ljude“ otkrivajuči njihovu prepoznatljivu i jedinstvenu
lepotu. Statičnost poze modela unutar nesvakidašnjeg scenskog prostora daje utisak reklamne
fotografije takozvane predstave nakaza i to primecujemo na delima kao što su Portret patuljka
(2006), Melvin Burkhart: Ljudska čudnost (1985), Žena sa plavim šeširom (1985) i Sijamski
blizanci (1998).

Slika 1. Melvin Burkhart: Ljudska čudnost (1985) Slika 2. Žena sa plavim šeširom (1985)

Slika 3. Sijamski blizanci (1998) Slika 4. Portret patuljka (2006)

Kadaveri ili leševi korišćeni u naucne svrhe igraju veoma vaznu ulogu u Vitkinovom delu i
predstavljaju još jedan od razloga zašto je njegov rad toliko poznat. Vitkin je 1982. godine
stvorio Poljubac, fotografiju u kojoj je glava muškarca korišćena da prikaže čoveka koji ljubi
svoju drugu polovinu. Bilo je dosta kontraverznih priča koje su pratile ovo delo jer je jedan od
kolekcionara umetnickih dela mislio da je Vitkin presekao glavu čoveka na pola i ljudi su dugo
verovali da je to istina. Međutim, kako Vitkin objašnjava, kada je dobio glavu sa Univerziteta u
Novom Meksiku, ona je već bila prepolovljena i korišćena za medicinske studije. Time jasno
daje do znanja da nikada ne bi maltretirao leš, niti bi stupio u kontakt sa bilo kim ko jeste i
naglašava da etički ne bi mogao da izvrši takav čin.

Slika 5. Poljubac (1982) Slika 6. Hrist (1987)

Vitkinov rad je često opisan kao bezbožan, neprirodan i izopačen zbog korišćenja golih figura u
delima religijskih tema. Njegovo delo Hrist (1987) predstavalja golu mušku figuru, čije je telo
mršavo, gotovo do neuhranjenosti sa izbočenim grudnim košem. Glava mu je nagnuta ulevo, a
oči su mu zatvorene. Sa kolena mu kaplje krv, koja se spušta sve do stopala i čini se da strane
njegovog torza krvare. Ovo razapeto telo je prikazano u središtu kompozicije. Levo se nalazi pas,
koji je predstavljen sa oreolom i tamnim otvorenim krilima na ledjima, životinja deluje opušteno
i glava joj je okrenuta ka liku raspetog čoveka, ovaj pogled se tumaci kao pogled divljenja.

ZAKLJUČAK
Oblikovan svojom prošlošću, Vitkin je jedinsvteni umetnik koji prikazuje nesvakidašnju stranu
društva, onu koja nije deo svakodnevnice i često je smatrana mračanom, grotesknom ili jezivom.
Kada posmatrate fotografije Džoel-Pitera Vitkina ili ih volite ili mrzite. Njegov rad je često
označen kao „eksploatorski“, „uvredljiv“ i „jeretički“. Vitkinove fotografije nisu za sve i mnogi
će nastaviti da preziru ovog fotografa i njegova dela, ali uz malu količinu istraživanja dobijamo
veće razumevanje njegove umetničke vizije. Tada i drugi mogu da vide lepotu njegovih modela
na isti način kojim je on gleda. Gledajući kroz zavese Vitkinove predstave u kojoj on uspeva da
predstavi ljudskost svojih subjekata, otkrivamo da neobičnosti nisu monstruozne i da bi trebale
biti prihvatljive u svakodnevnici .
 LITERATURA

1. Benitez Munoz E. (2014), The Crucificion in the Work of Joel-Peter Witkin, OCAD
University
2. Borhan P. (2000), Joel-Peter Witkin: Disciple & Master, Fotofolio, New York
3. Bowdler C. (1996), Photodeath as Memeto Mori – A Contemporary investigation,
Faculty of Fine Arts, Northern Territory University
4. Bruen A. (2011), The Making of Monsters, College of Arts and Social Science, The
Australian National University
5. Bucher D. (2010), The Art of Dying, Centre for Visual Art, University of Kwazulu-Natal
Pietermaritzburg
6. Joel-Peter Witkin (1985), Forty photographs, San Francisco, Museum of Modern Art
7. Metaxatos D. (2004), The Spiritual Body, School of Architecture and Fine Arts, The
University of Western Australia