CAREV ŠTITONOŠA

Peti deo
 – Kako si ti dobar, Dušane! Oprosti mi što sam ponekad bila spram tebe
nepravedna, ali znaš i sam kakve su bile prilike u zemlji. Je li da se ne ljutiš na
mene?
– Ni najmanje, majko. Naprotiv radujem se ako budem mogao ma čime da
ti pričinim nove radosti.
Večera je bila u jeku kad se despotica odjednom naže caru Dušanu pa mu
reče šapatom:
– Meni je zlo.
– Šta ti je, majko?
– Osećam neko drhtanje po celom telu. Oprostite mi svi ali se moram povući
u svoje odaje.
Bledu kao smrt despoticu su prihvatile njene vladike i odvele u njene odaje
gde su je odmah položile u svilenu postelju.
Despotici je zaista bilo vrlo rđavo.
Njeno lice, koje je dotle bilo bledo kao smrt, poče odjednom da dobija žutu
boju, koja je postepeno prelazila u zelenu. Na obrazima se čak pojaviše i crne
pege...
Car je odmah naredio svom doktoru Bartolu da ode despotici i da vidi šta joj
je.
On ga je pričekao na tremu da se vrati i da čuje kako je bolesnici.
Doktor Bartolo je ostao kod despotice prilično dugo, a vesti, koje je doneo
caru Dušanu, nisu bile nimalo povoljne.
– Dakle, doktore, kako je despotici?
– Ne valja, care i gospodaru!
– Valjda nije baš tako opasno?
– Jeste, care.
– Šta joj je? Govori. Nemoj ništa da kriješ od mene.
– Despotica je dobila kugu!
Ove reči pogodiše cara Dušana kao grom iz vedra neba.
– Šta kažeš, doktore! uzviknu car Dušan. – Moja majka je dobila kugu?!
– Nažalost, care i gospodare, ali je tako.
– To znači da joj nema leka?
– Nema.
– Ona mora umreti?!
 – Mora. Ipak ću učiniti sve što mogu da joj olakšam muke, koje su već
počele, a velike su.
– Učini, dragi doktore, sve što stoji do tebe, a moja zahvalnost neće izostati.
– Sve što radim, gospodaru moj, radim u tvoje ime i za tvoju korist.
Tada se Bartolo vrati u odaju, u kojoj je ležala bolna despotica.
Ona je zaista izgledala strašno.
Grudi su joj bile razdrljene i već pune modrih oteklina, iz kojih se cedila
neka žuta tečnost.
Kuga, strašna kuga, koja je pustošila u okolini, beše se uvukla i u njene dvore
da pokosi svoju prvu žrtvu.
Despotica je stenjala i potmulo ječala mahajući rukama po vazduhu kao da
je htela da se oslobodi nekog nevidljivog tereta, koji joj je pritiskivao grudi
mrtvom težinom.
Bartolo joj priđe sasvim blizu pa je zapita brižnim glasom:
– Kako ti je, despotice?
– Zlo, doktore. Zar ne možeš da mi pomogneš? Gde je moj sin? Gde je moja
snaha? Zar neće da me vide pre nego što pođem na onaj svet?
– Oni su tu, despotice, i čekaju na moje vesti. Da ih uvedem?
– Da, uvedi ih, doktore.
Bartolo na prstima izađe iz bolesničine sobe pa priđe caru Dušanu, koji je
stojao pored carice.
– Šta je novo, doktore, zapita car Bartola.
– Sve gore, gospodaru. Želi da vas vidi.
– I mi smo na to mislili samo nismo znali da joj nećemo smetati.
– Pođite za mnom, ali ne ulazite duboko u odaju. Zastanite kod grimizne
zavese jer blizina okuženih bolesnika je opasna.
Car i carica pođoše za Bartolom, koji ih povede u bolesničinu sobu.
Išli su polako, spuštene glave, teško pogođeni tim slučajem.
Kad su ušli u sobu u kojoj je ležala despotica, ova je bila već tako izobličena,
da su jedva mogli da je poznadu.
Njeni kao sneg beli obrazi bili su otečeni i crni sa crvenim i modrim pegama
a ruke sve ranjave.
– Sine, snaho, začu se u istom trenutku glas koji je bio taman da je izgledalo
kao da dolazi iz groba. – Hvala vam što ste došli na poslednje viđenje. Zbogom!
Ja ću uskoro da promenim svetom. Oprostite mi ako sam vas ma čine uvredila.
Budite sretni i setite se ponekad i mene tužne nesretnice, što moram da završim
tako strašnom smrću.
Car i carica su stojali još neko vreme u sobi i tiho se molili Bogu, zatim
izađoše napolje.
Despotica se ubrzo zatim dala na muke.
Izgubila je i svest tako da su joj patnje bile prekraćene. A nešto pred ponoć
ona je ispustila dušu, svoju grešnu dušu, kojoj nečuvene muke ipak behu donele
iskupljenje.
Car Dušan je ostao još dva dana u Seru i pobrinuo se da sprovod bude što
veličanstveniji.
Za kovčegom je išao on sa caricom, koja je neutešno plakala. Za tih nekoliko
sati, što ih je bila provela sa nesretnom despoticom, ona se uverila da ona nije više
bila ona stara, nego blaga i dobra duša koja se svim silama trudila da popravi sve
svoje ranije greške.
Kad je grob bio pobusan, car Dušan dozva dvorskog protu pa mu naredi da
triput dnevno čita zaupokojene molitve za spas duše nesretne despotice, za što mu
je dao pola kabla zlata.
Zatim su se spremili za dalje putovanje.
Taj tragični događaj se beše odigrao tako naglo i neočekivano da su svi
stojali pod njegovim utiskom.
Car Dušan je odmah poslao skoroteču Jovanu Oliveru i naredio mu da se
odmah vrati kući.
Nije mu napisao pravi razlog jer je znao da bi ga to teško pogodilo. Rekao
mu je samo toliko da se prvi javi njemu u Skoplju, kojom bi ga prilikom pripremio
za strašnu nesreću.
Tako su se vratili u Skoplje, gde ih je već čekao despot Jovan Oliver.
Poljubio se triput sa carem, koji ga zagrli pa spusti glavu na njegove grudi.
– Šta ti je, care i rođače, zapita ga Oliver. – Da se nije nešto dogodilo?
– Nažalost jeste, despote.
– Govori, carski moj rođače!
Tada mu car ispriča šta se dogodilo u Seru.
Ispočetka mu je rekao samo toliko da je despotici pozlilo i da je njeno stanje
vrlo teško, a tek malo docnije mu je kazao sve.
– Kako? uzviknu despot Oliver pa ustuknu a rukom prevuče preko čela. –
Moja druga Marija se ne nalazi više među živima?
– Ona je umrla, Jovane. Stegni svoje srce junačko i pomoli se Bogu za spas
njene duše... eto, to je sve što mogu da ti kažem.
 Despot Oliver je bio neutešan za svojom suprugom i odmah je zamolio cara
da može otići u Ser da se pokloni grobu žene koju je voleo više nego išta na svetu.
Oliver je odmah otputovao u Ser a car Dušan je ostao u Skoplju da nastavi
svoj teški posao oko učvršćivanja srpske države.
Dugo nije migao da zaboravi tragičnu smrt svoje maćehe, koja je ipak bila
venčana žena njegovog oca Stevana Dečanskog.
– Ima tu nečeg i sudbonosnog, rekla je posle izvesnog vremena carica Jelena
svome carskom suprugu.
– Na čega misliš, verna moja ljubo?
– Njen poziv je došao pred samu njenu smrt kao da je predosetila da će
umreti. Osim toga... ono priviđenje. Ipak je u tome bilo nečeg.
– Sad i sam to uviđam.
– Neka se blagi Bog smiluje njenoj napaćenoj duši.
– Da, verna moja ljubo. To joj i ja želim.

------

Strašna bolest kuga se međutim sve više širila tako da je pretila najozbiljnija
opasnost da uzme najveće razmere.
Naročito je bilo strašno po selima. Ljudi su u pravom smislu reči padali kao
muve napadnuti iznenadnim grčevima. Promena, koja se odigravala na njihovim
telima, bila je strašna: na telu su se odjednom počeli pojavljivati otoci i guke iz
kojih je curila krv pomešana sa nekom žutom tečnošću.
O nekom lečenju tih jadnika nije moglo da bude ni govora.
I ono malo lekara, što je bilo u Srbiji, nalazilo se po gradovima, većinom u
Skoplju. Oni su, međutim, i tamo imali pune ruke posla i nisu imali vremena da
zađu i po okolini.
Ipak, blagodareći svakako ljutoj zimi, koja poče odmah posle Božića, crna
bolest kao da malo ustuknu.
Ljudi živnuše.
Sneg je te godine napadao tako debelo da to nisu pamtili ni najstariji ljudi u
carstvu.
Planine su bile zavejane i postale potpuno neprohodne, a isto tako i putevi,
koji su vezivali jedno mesto za drugo.
 Zima beše potrajala sve do marta, kada iznenadno ogranu sunce i preko noći
nastade proleće.
Sa zimom ode i strašna bolest, koja beše pokosila mnogo stanovništva.
Tako se opet poče bližiti Uskrs, veliki praznik, koji je ispunjavao radošću
sve Srbe.
Car Dušan beše odlučio da drugog dana Uskrsa priredi u Skoplju turnir.
Za ovo beše pozvao sve bolje takmičare i vitezove, koji se svi odazvaše
pozivu.
Prvoga dana bilo je priređeno narodno veselje, na kome su učestvovali i
seljaci iz okoline.
Razume se da je na tome ručku učestvovao i Miloš, Vitez od Gavrana, koji
je sedeo pored svog nerazdvojnog druga Borče.
Dužnost velikog stavilca sad je vršio knez Lazar Grbljanović. Miloš ga je
pratio neko vreme pogledom, kad mu reče:
– Da li se nauči služenju, kneže? Pazi da me ne osramotiš!
– Neću, Viteže od Gavrana.
– Nego, okrete se tada Miloš Borči, – ima tu nešto što uvek zaboravim da ti
kažem.
– Šta je to?
– Ti se sećaš onog tajanstvenog pobednika na mnogobrojnim turnirima, koga
nazvasmo „Crni Vitez“?
– Kako se ne bih sećao!
– Šta li je s njim, i ko pre svega može on da bude?
– To bih i ja voleo da znam.
– Da li je od našeg roda, ili je neki stranac?
– Tajna je to velika, i ko zna da li ćemo ikada moći da je rasvetlimo. Osim
toga, on se uopšte više ne pojavljuje. Nije čak učestvovao ni u bojevima, iz čega
bi se moglo zaključiti da je poginuo.
– Ništa drugo ne može ni da bude.
Car Dušan je bio veoma raspoložen.
Išao je od gosta do gosta i zametao sa svakim razgovor.
Borča i Miloš behu odlučili da i cara zapitaju za Crnog Viteza.
Tako su i učinili.
Kad je car Dušan došao u njihovu blizinu, Miloš ustade pa mu se obrati
rečima:
 – Care i gospodaru, već odavno se rešavam da te za nešto zapitam.
– Pitaj, Viteže od Gavrana. Za tebe uvek imam odgovora.
– Šta li je sada sa Crnim Vitezom? Gde je on i kako to da se nikada ne
pojavljuje? Da nije poginuo?
– Živ je Crni Vitez i još uvek u punoj snazi, Miloše.
– Zašto nisi i njega pozvao na turnir?
– Pozvao sam ga.
– Hoće li doći?
– Poručio je da hoće.
– On svakako živi u dalekoj zemlji kad se tako retko viđa?
– Možda.
Time je taj razgovor bio završen.
– Jesi li čuo, zapita gada Miloš Borču.
– Sve.
– Crni Vitez će doći na turnir.
– Jedva čekam da ga vidim.
– Bogami i ja, ali šta nam vredi kad opet nećemo znati ko je.
– Znaš li šta da uradimo?
– Šta?
– Kad bude završen turnir, mi ćemo početi da vičemo da podigne vizir.
Svetina će prihvatiti naš uzvik i on neće imati kud nego da se pokaže ko je.
– Tako ćemo i učiniti.
Tako se približavao i drugi dan Uskrsa.
Bilo je određeno i mesto na kome se imao održati turnir i druge utakmice.
Bila je to jedna prostrana poljana, ravna, sa jedva nešto malo trave po
ivicama. Još nedeljama pre toga car Dušan beše naredio da se svud okolo poljane
podižu sedišta i tribine za mnogobrojne goste, koji su već bili objavili da će doći
na tu veliku svečanost.
Tribine su bile vrlo brzo gotove. Naročita pažnja je bila poklonjena carskim
tribinama, koje su se nalazile na sredini kruga.
Miloš je sedeo pored Borče u prvim redovima.
Oni ta mesta behu izabrali namerno samo da bi što bliže bili potecištu kako
bi što bolje mogli da vide takmičare, a, razume se, Crnog Viteza na prvom mestu.
Sveta je bilo vrlo mnogo.
 Sva su mesta bila zauzeta, a docnije se videlo da nije čak bilo ni dovoljno
sedišta.
Iza tribina su stojale nepregledne mase sveta. Svi su sa najvećim
nestrpljenjem očekivali da počne takmičenje.
Odjednom se začuše trube što je bio znak da takmičenje počinje.
Kao prva tačka bile su određene gimnastičke igre dvojice grčkih
gimnastičara, koji odmah stupiše na arenu.
Bila su to dva mladića čeličnih muskula, sa telom kao izvajani. Svaki njihov
delić je brektao snagom, životom i zdravljem.
Na ponovan znak trube hrvači se uhvatiše u kosti i hrvanje otpoče.
Pogledi celog sveta bili su upravljeni u mlade ljude. koji su se nosili
poljanom.
Bili su obliveni znojem i pocrveneli od silnog stezanja i naprezanja.
Izgledalo je da su podjednako snažni te se nije znalo ko će biti pobedilac.
Kad je prošlo vreme određeno kao prvi deo borbe, oglasiše se ponovo trube
što je značilo da nastupa odmor.
Brekćući kao mašine mladići sedoše na zemlju.
Odmah su im prišli naročito za to određeni ljudi pa ih počeše trljati krpama
natopljenim uljem.
– Dobro se drže, reče jedan između publike.
– Podjednako su snažni, dodade drugi.
– Kao da su blizanci. I liče jedan na drugog.
– Gle! To nisam bio ni primetio!
Ovaj razgovor su čuli i okolni gledaoci pa počeše pažljivo posmatrati mlade
gimnastičare, koji su zaista ličili jedan na drugog.
Odmor je trajao vrlo malo kad se opet začuše trube, što je bio znak da borba
počinje.
Mladići skočiše pa se ponovo uhvatiše u koštac.
Borba je postajala sve žešća.
Videlo se da je i jednom, i drugom bilo mnogo stalo do pobede. Upinjali su
se iz sve snage da iziđu pobedioci.
Vreme je prolazilo.
Po tadašnjem običaju drugi deo borbe je bio duži nego prvi.
Odjednom obojica padoše pa ostadoše nepomično na zemlji.
Podjednako snažni i izdržljivi, oni su klonuli u isti mah kao pokošeni.
 Ljudi, koji su ih malo pre trljali, ponovo im priđoše pa ih počeše povraćati.
Tako je ta borba ostala nerešena i svi su sa najvećim nestrpljenjem očekivali
sledeću tačku, koja je imala da bude viteški turnir.
Odmor je opet bio vrlo dugačak da bi se vitezi, određeni da učestvuju u
turniru, mogli spremiti za tešku borbu.
Vitezi, određeni da se bore u viteškom turniru, nalazili su se u jednom
ograđenom prostoru zajedno sa svojim konjima.
S njima su bile i njihove štitonoše.
Štitonoše su čistile i pregledale njihovo oružje, zatim kuckali svaki, pa i
najmanji deo njihovih oklopa pazeći da nije došlo do nekog kvara, što bi moglo da
bude od katastrofalnih posledica po njihove gospodare.
Iz tog prostora je dopiralo rzanje konja i zveket oružja te je izgledalo kao da
se onde već neko bori.
Odmah, čim je nastao odmor, car Dušan beše rekao šapatom nekoliko reči
carici, zatim ustao, naredio da mu se dovede njegov konj, pa je odjahao da obiđe
stražu, koja se nalazila na drugom kraju stecišta.
Niko od prisutnih nije tome pridavao nikakvu naročitu pažnju jer su znali
koliku brigu car Dušan polaže na vojsku i da često sam nadgleda raspored stražara.
Tako je prošao i odmor i iz ograđenog prostora počeše da izlaze prvi
vitezovi, koji su imali da se bore u viteškom turniru.
Među njima se nalazio i kapetan Palman sa nekolicinom svojih oklopnika,
čija pojava izazva buru od oduševljenja.
Vitezi su se uglavnom sastojali od srpske gospode i vlastele. Bili su to sve
mladi, snažni i bujni ljudi, željni boja i viteških megdana.
Na dat znak sudari se prvi par.
Bila su to dva visoka i snažna viteza, koji se počeše nositi poljem.
Njihovi oklopi su zveketali od teških udaraca a koplja su se tako savijala da
je izgledalo kao da će se svakog trenutka prelomiti.
Parovi su se nizali jedan za drugim. Pobeđeni vitezi su se gunđajući dizali
sa zemlje i odlazili, a pobedilac je i dalje svaljivao svoje protivnike.
Svima prisutnima je bilo jako krivo. Iako nisu znali ko je pobednik, jer mu
je vizir bio stalno spušten, brzo se raščulo da je on ustvari jedan Grk, koji se nalazio
u službi cara Dušana.
U vojsci cara Dušana nalazilo se mnogo Grka, koji su bili vrlo ispravni i
savesni i car Dušan se njima ponosio.
Pobednik Grk je ponosito jahao u krugu kao da je čekao da naiđe još neki
protivnik, koga će isto tako da pobedi, kao i ranije.
 Odjednom se otvoriše vrata pregrade i kroz njih ulete na poljanu čudan vitez.
Imao je na sebi dug crn ogrtač a i kalpak mu je bio prevučen crnom čojom.
Njegov besni at je poigravao i propinjao se tako snažno da je bilo pravo čudo
da već nije zbacio sa sebe svog jahača, koji se držao vrlo čvrsto.
– Crni Vitez, pođe od usta do usta.
– To je on, reče Miloš Borči pa se bolje namesti na svom sedištu kao da je
hteo bolje da vidi čudnog viteza, koji je dolazio sve bliže grčkom pobedniku.
Kad mu se primakao na nekoliko koračaji, oni se pozdraviše uobičajenim
pozdravom, podizanjem i spuštanjem svojih kopalja, zatim se spremiše za prvi
sudar.
– Ko li samo može to da bude, reče poluglasno Borča.
– Nemam pojma.
– Nego, meni se sve nešto čini.
– Šta ti se čini?
– Da sam ga negde video.
– Ozbiljno kažeš?
– Najozbiljnije.
– Ali gde?
– Tog nikako ne mogu da se setim.
– Čudna stvar.
U tom trenutku se oba borca sukobiše.
Sudar je bio tako snažan da pod kopitama njihovih konja skoro zadrhta
zemlja.
Izgledalo je da su podjednako snažni i da nijedan od njih neće tako lako
podleći.
Ovaj prvi sudar bio je kao neka proba, jer se oni odmah posle njega malo
povukoše pa se spremiše za nov napad.
I do njega je ubrzo došlo.
Ovaj sudar je bio još snažniji nego prvi.
Oklopi tako zazveketaše da se svima prisutnima učinilo kao da su prepukli.
Odmah se moglo videti da je Crni Vitez odličan borac i da Grk neće moći
tako lako da ga izbaci iz sedla. Ipak su sa najvećim nestrpljenjem očekivali i treći
napad jer su znali da Grk ima običaj da u prva dva susreta popusti protivniku, da
bi ga tek u trećem izbacio iz sedla.
 Tako je bar bio uradio sa svima dosadašnjim, koje je pobedio, pa je bilo
verovatno da će tako da učini i sa Crnim Vitezom.
Oba protivnika su stojali na svojim mestima kao da su se i sami plašili tog
trećeg sudara, koji je po jednoga od njih imao da bude sudbonosan.
Tada ponovo zazveketaše oklopi i oni se sudariše.
Već posle nekoliko trenutaka svetina poče vikati i pljeskati rukama.
Grk je ležao u prašini i još se kotrljao od snažnog udarca, kojim ga Crni
Vitez beše izbacio iz sedla.
Oduševljenju nije bilo kraja.
Svet je hteo da provali ogradu i da se približi nepoznatom pobedniku, ali su
ih naročito za to određeni ljudi zadržali.
– Podigni vizir, podigni, junače nad junacima, začuše se sa svih strana
poklici.
Utom ograda puče i svet navali na poljanu pa poče da juri pravo mestu na
kome je stojao Crni Vitez.
Red se uopšte nije mogao više održati.
Kad je Crni Vitez video da je sa svih strana opkoljen svetinom, koja mu je
dolazila sve bliže, i da nema kud, on podiže vizir.
– Živeo naš car i gospodar! začu se iz stotine grla. – Živeo naš carski
pobednik, najveći junak u srpskoj carevini!
...To je zaista bio car Dušan.
Otpozdravljao je razdraganoj svetini i smešio se svojim blagim osmehom,
koji je mogao da zanese.
– Gle, čuda! uzviknu Miloš pa se lupi rukom po kolenu. – Ko bi se tome
nadao?!
– Ja, bogami, nikada, odvrati Borča.
– Znao sam da nam je car junak nad junacima, ali da je takav borac, o tome
nisam ni snevao!
– Bogami, sad se sećam da naš car ume da zada jedan udarac kopljem, protiv
koga nema leka. On se i sada njime poslužio.
Čim je svetina videla da je to car Dušan, poče se polako povlačiti praveći
mu mesta.
Kako igre još ne behu time završene, car se vrati svojoj tribini, sede pored
svoje supruge zatim naredi da dođe pred njega pobeđeni Grk, koji se već uveliko
beše oporavio od pada.
Grk se ubrzo našao pred carskom tribinom, na konju.
 Kad je stao na nekoliko koračaji pred carem, car mu reče:
– Spusti koplje, viteže.
Kad ovaj to učini, car Dušan mu namače na koplje lovorov venac pa mu
reče:
– Proglašujem te za pobednika današnjeg viteškog turnira, junače! Budi i
dalje tako srčan kao što si bio i danas, meni na ponos, a tebi na čast.
Grk se duboko pokloni caru, steže na grudi venac, pozdravi cara spuštanjem
koplja pa odgalopira dalje.
Posle turnira ređale su se još mnoge tačke, koje su bile utvrđene kao sastavni
deo programa.
Opet su došli na red razni gimnastičari, koji su uveseljavali publiku svojim
akrobacijama i dizanjem tereta.
Naročito beše zadobio opšte simpatije jedan mladić iz Trakije.
Nije mogao imati više od osamnaest godina a bio je razvijen kao Herkul i
snažan kao bik.
Kao od šale on je lomio preko kolena bukove cepanice i čupao mladice iz
zemlje zajedno sa korenjem.
Bilo je među ostalim gimnastičarima još mnogo snažnih ljudi, ali ovom
mladiću nijedan od njih nije bio ravan.
Svečanost sa igrama trajala je do duboko u noć kada trube objaviše da su
igre završene, i svet se poče razilaziti.
Miloš se jednako nalazio pored Borče, koji je samo vrteo glavom. Nikako
nije mogao da se pomiri s tim da je pobednik – Crni Vitez – glavom car Dušan.
 – Iz dana u dan doživimo po neko čudo, govorio je on. Šta još neće biti. Zar
nije tako?
– Sasvim tako.
– Nego... hteo sam da ti nešto predložim.
– Da čujem.
– Mi već odavno nismo sedeli kao ljudi.
– Kako to misliš?
– Otkako se poženismo, brate, zaboravismo na pravi život.
– Aha! Sad se sećam.
– Naše gospe su sada i suviše zaposlene oko carice. Ostaće pored nje sve
dok se ne smrkne. Kako bi bilo kad bi lepo iskoristili to vreme pa da trknemo na
drugu obalu Vardara? Onde je jedan Grk otvorio han, a što mu je medovina, – da
prste poližeš. Hoćeš li sa mnom?
– Kako da ne! I ja sam se već skoro otpadio od sveta.
– Onda napred!
Odmah su se uputili Vardaru, odakle se već video han toga Grka.
Taj Grk inače beše otvorio taj han nešto pre Uskrsa, Došao je namerno u
Skoplje da bi što više pazario o prazniku.
Miloš i Borča se uputiše pramo njemu.
Han je bio potpuno prazan jer se svet polako razilazio sa potecišta, a i do
njega je bilo prilično mnogo drugih hanova, u koje je svet rado navraćao.
Dočekao ih je sredovečan Grk, učtiv i govorljiv, i odmah ih ponudio mestom
i zapitao šta žele.
– Vino, i to najbolje koje imaš, reče mu Borča. – Čuo sam da si doneo neku
pustu medovinu pa ne bih voleo da se osramotiš pred nama.
– Nisam se ni dosada sramotio svojom robom, vitezi srpski, pa ne mislim to
ni odsada.
Vino koje im je doneo Grk, bilo je zaista odlično.
Da bi što vernije dočarali prošlost, koja je bila tako slatka i prijatna, Borča
poruči i ovnujskog buta. Grk im je i to doneo i stavio pred njih zajedno sa povećim
komadom pogače, koja se žutila kao zlato.
Kako su bili prilično gladni, naši junaci se dadoše na posao.
Ovako sami, van svog porodičnog kruga, oni su osećali kako im žilama buja
neka naročita snaga, koju već odavno ne behu osetili.
 Borča je gutao ogromne zalogaje ovnujske pečenice, koja je, kako je on
uveravao Miloša, mirisala na bosiljak, i svaki zalogaj zalivao odličnim vinom.
Sedeli su prilično dugo sve dok im „vince ne udari u lice“, kad se Borča
odjednom prenu iz sanjarenja pa reče Milošu, koji je isto tako bio zamišljen:
– Da pođemo, pobratime. Moramo da se vratimo našim domovima, a ovog
našeg Grka ćemo zamoliti da ostane na ovom mestu što duže. Bićemo mu stalni
gosti, – to jest kadgod nam se za to bude ukazala prilika.
Već se uveliko počeo hvatati sumrak kad su pošli kući.
Bili su neobično raspoloženi i tiho su pevušili jednu pesmicu, koja je tada
bila vrlo omiljena.
U toj pesmici se govorilo o jednom vizantinskom caru, koji je voleo malo
više da sagleda dno čaši. Inače je bio veliki veseljak i voleo je žene.
Na dvoru njegovom skoro svake noći su bile priređivane gozbe i svečanosti,
gde su se on i njegovi gosti opijali do besvesti.
Jedne noći car beše toliko povukao da je morao da izađe malo na terasu da
se osveži na noćnom vazduhu.
U prvi mah njegovo otsustvo nikome nije naročito padalo u oči, ali kada su
ostali gosti videli da ga tako dugo nema, pošli su da ga potraže.
Obišli su sve terase i sve prostorije, ali nigde nisu mogli da ga pronađu.
Tražili su ga i po bašti, koja se nalazila okolo celog dvorca, ali je sve bilo
uzalud.
Gosti se uznemiriše.
Nikako nisu mogli da razumu šta to treba da znači. Tada siđoše u najdonje
prostorije, pa ga počeše i onde tražiti.
Pod carskim dvorcem nalazio se dubok podrum, koji se pružao pod celom
zgradom.
Podrum je inače bio zakrčen raznim starudijama tako da se njime jedva
moglo kretati.
U jednom delu podruma nalazile su se ogromne bačve, u kojima se držalo
carsko vino.
Car je neobično voleo da pije to vino pa stoga toj kaci niko nije smeo ni da
se približi, a još manje da okusi tog vina.
Kad su pretražili ceo podrum, dvorska posluga se uputi i u taj deo, gde se
držalo vino.
Njihovo iznenađenje nije bilo malo kad su pronašli cara u kaci sa slatkim
vinom.
Odmah su znali šta se moglo dogoditi.
 Onako pijan, car je sišao u podrum da proba i svog omiljenog vina. Kako se
bio suviše nagnuo preko njene ivice, izgubio je ravnotežu, pao unutra i udavio se.
... O čudnoj pogibiji tog vizantinskog cara glasila je poslednja strofa te
pesmice, koja se u to doba rado pevala.
Tako su Miloš i Borča došli nekako do svojih kuća, koje su se nalazile
nablizu.
Na njihovu sreću, njihove ljube se još ne behu vratile od carice, inače i to
doba obiluje porodičnim rasprama, koje su ponekad bile isto tako žestoke, kao i
danas.
Vreme je prolazilo.
Kako opet beše nastalo zatišje, car Dušan beše pregao svim svojim silama
da unapredi državu.
Naročito je veliku brigu obraćao na zakone, koji su se već uveliko popisivali.
Dvorski sudija Božidar je imao pune ruke posla.
On je nadziravao nad sudijama i dijacima, koji su se bavili upisivanjem
zakonskih odredaba u naročite knjige.
A sve te poslove nadziravao je sam car Dušan, kome mnogo beše stalo do
toga da zakoni budu što bolji kako bi narod bio zadovoljan.
Baš nekako s proleća dobi car Dušan poziv da zajedno sa caricom Jelenom
posete Mletke.
On je inače sad sa Mlecima stojao u vrlo dobrim odnosima, naročito posle
sporazuma sa ugarskim kraljem Lajošem.
Car Dušan se rado odazvao ovom pozivu, a obradovala mu se i carica Jelena,
koja je putovanja volela iznad svega jer je žudela da što više nauči i upozna sveta.
Car beše odlučio da povede sobom Miloša i kapetana Palmana sa desetak
njegovih oklopnika.
Veća pratnja mu nije bila ni potrebna.
Za dan polaska bila je ugovorena nedelja i oni krenuše rano uzoru ispraćeni
nepreglednom masom sveta, koji se beše slegao na obe obale Vardara.
Put do Mletaka bio je dug i naporan, ali ipak sretno prispeše u tu interesantnu
varoš.
Bili su dočekani sa svima carskim počastima.
Mletački dužd se s njima ophodio kao sa pravim krunisanim glavama i carski
par je na svakom koraku pratila još i njegova lična straža.
Pored provoda, car Dušan nije nijedan dan propuštao a da ne izmenja sa
uglednijim pretstavnicima varoši misli u pogledu što boljeg sređivanja njihovih
odnosa.
 Razume se da se i sa duždom sastajao skoro svakodnevno i imao s njim
dugačke razgovore.
U slobodnim časovima, car i carica su priređivali izlete u okolinu, koja je
bila vrlo interesantna i pretstavljala je za njih nešto sasvim novo.
Jednog lepog sunčanog popodneva car, carica i kapetan Palman sa trojicom
svojih oklopnika behu se navezli u gondolama na more da načine malo duži izlet.
Veslali su okolici, koji su bili vični i tom poslu.
More je bilo mirno kao ogledalo a nebo vedro, bez ijednog oblačka.
Već su bili daleko odmakli od varoši, kad kapetan Palman odjednom
nadnese ruku nad oči pa reče:
– Ne znam da li me varaju oči, ali kao da vidim neke galije i barke.
I pored svojih godina, kapetan Palman je imao vrlo dobar vid pa je mogao
da vidi na veliku daljinu.
Svi pogledaše u tom pravcu i videše da se kapetan Palman nije bio prevario.
Na velikoj daljini videle su se zaista neke barke, koje su izgledale da su
nepomične, ali su se zato svakako kretale.
Posmatrali su neko vreme, kad Palman primeti:
– Ne znam šta to može da bude, care i gospodaru, ali smatram da bi bilo
najbolje da se vratimo. Koliko sam čuo juče u jednoj krčmi, gde sam malo navratio
sa mojim momcima, ovde se često pojavljuju gusari, koji su vrlo krvožedni pa se
bojim da ti se nešto ne dogodi.
– Neka te to ni najmanje ne brine, viteški kapetane, odvrati car Dušan. Ja
sam navikao na opasnosti, a što je najglavnije, još nikada nisam ratovao sa
gusarima, pa bih voleo da vidim, kako i to izgleda.
– Ja bih ti ipak savetovao, care i gospodaru, da se vratimo.
– Onda bi mogli nešto da učinimo.
– Zapovedaj, gospodaru!
– Na onom ostrvu se nalazi poslednja duždeva straža. Njima će svakako biti
poznato kakve su to galije. Možda su baš i duždeve, koji ih je poslao na neki put
pa se sada vraćaju.
– Idem ja da zapitam stražu, javi se odmah Vitez od Gavrana.
On se nalazio u jednoj gondoli sa dvojicom Palmanovih oklopnika. Kad su
ovi čuli njegovu želju, odmah okrenuše gondolu pa se uputiše pravo ostrvu, na
kome se nalazila duždeva straža.
Bilo je to maleno ostrvo, obraslo kiparisima, čiji su se vrhovi dizali visoko.
 Ima u položaju tog drveća nečeg tužnog, kad se ogledaju u vodi. Gledani iz
daleka, kiparisi liče na uplakane žene, koje nad grobovima svojih milih i dragih
plaču i nariču.
Miloš je brzo stigao na ostrvo, na čijoj se samoj obali nalazilo nekoliko
stražara.
Jedan od njih je odlično govorio srpski, tako da su se lako sporazumeli.
I oni su primetili galije i barke, pa su ih pažljivo posmatrali sa rukama nad
očima.
– Da nisu to duždeve barke, zapita Miloš.
– Nisu, velemožni gospodine.
– Nego čije su?
– To su gusari.
– Jesi li u tome siguran?
– Potpuno. O tome sam već izvestio vojsku, koja se nalazi kod zapadnog
kanala.
– Da ne misle da udare na Mletke?
– Izgleda mi da nameravaju to da učine.
– Onda šta nam savetuješ da učinimo? Mi se nalazimo sa našim carem i
caricom u šetnji.
– Savetovao bi vam da se odmah vratite, jer će doći do ljute bitke.
Miloš mu zahvali na obaveštenju pa požuri svojima, koji su ih čekali sa
najvećim nestrpljenjem.
– Dakle, Viteže od Gavrana, kako stoji stvar, zapita Miloša car Dušan.
Kad mu je Miloš saopštio odgovor stražara, car Dušan zavrte glavom pa
odvrati svojim mirnim glasom, koji je uvek imao neku naročitu čvrstinu:
– Nećemo natrag, Miloše. To jest, ti se vrati sa mojom ljubljenom suprugom
i odvedi je u naše odaje, a mi ćemo da se pogledamo oči u oči sa tim kukavicama,
koje podmuklo napadaju nenaoružano trgovačko brodovlje i nezaštićene gradove.
Uzalud je carica odgovarala cara Dušana od te njegove namere, ali ništa nije
pomoglo.
Ona je i inače znala, da je njen suprug ostajao nepokolebljivo kod svojih
odluka, koje nikada nije napuštao.
Carica je bacila još jedan brižan pogled na svog supruga pa se uputila
zajedno sa Milošem u jednoj gondoli pravo u grad.
Razume se da je Miloš obećao da će se što pre vratiti. Ni za živu glavu ne bi
on ostavio svog cara u nekoj opasnosti, koja bi mogla da mu zapreti.
 Za to vreme su gusarske galije dolazile sve bliže.
Već su se videla i njihova jedra, koja su bila razapeta, tako da su galije
plovile velikom brzinom.
Dolazile su u dugačkom redu, jedna za drugom.
Odjednom se od Mletaka pojavi tridesetak velikih galija, koje su ličile na
ogromne labudove.
Mornari su već bili obavešteni da se približuju gusari, pa su požurili da ih
dočekaju onako kako treba.
Među njima se nalazila jedna galija ukrašena zlatom i skupocenim nakitima.
To je bila galija glavnog zapovednika mletačke flotile.
Tada car Dušan naredi da voze pravo toj galiji.
Ubrzo su došli u njenu neposrednu blizinu, i galija stade, jer je posada
poznala cara i carsku pratnju.
Jedan mornar se odmah spustio zajedno sa čamcem i zapitao cara da li ima
neku želju, ili treba da mu ukažu neku pomoć.
– Hoću da govorim sa zapovednikom galije, reče car Dušan.
– To je sam dužd, gospodaru.
– Onda da se popnemo svi na galiju:
Tako su i učinili.
Dužd nije bio malo iznenađen kad je video svoje goste.
– Hoću da učestvujem u borbi protiv gusara, reče mu srpski car.
– Ali to može da bude opasno!
– Mi Srbi smo navikli na opasnosti, osim toga mi smo tvoji gosti, svetli
dužde, pa je pravo da podelimo s tobom i tegobe, a ne samo dobro.
Uzalud je dužd odgovarao cara Dušana od te njegove namere, ali to ništa
nije pomoglo.
Utom stiže i Miloš sa svojom gondolom, pa se i on pope na galiju. Caricu je
smestio u njene odaje i dodao je da carica mnogo pozdravlja cara i želi mu svako
dobro. Naročito ga moli i poručuje mu da se čuva da ne zapadne u neku opasnost.
Car i njegova pratnja su se smestili pored same ograde na galiji tako da su
imali vrlo lep pregled po celom moru.
Gusarske galije behu stale i počele se razvijati u ubojni poredak.
Car Dušan poče da ih broji i nabroja ukupno petnaest velikih galija i tri male.
Dužd je bio kudikamo nadmoćniji, jedino što su se gusari nepoštedno borili
i pribegavali su često raznim lukavstvima, koja su vrlo vešto izmišljali i
pripremali.
 Dužd je stojao iza cara Dušana i pažljivo pratio kretanje protivničkih galija.
– Kako ti izgleda, svetli dužde, zapita ga car Dušan. – Hoće li uskoro doći
do okršaja?
– Ovi, kako mi izgleda, spremaju neko lukavstvo.
– Kakvo lukavstvo?
– To se nikada ne zna. Oni su vrlo vešti u tim stvarima. Sumnjivo mi je samo
jedno.
– Šta ti je sumnjivo?
– Razvijaju se u ubojni poredak na način koji nikada nisu upotrebljavali.
– Šta li to može da znači?
– Odmah će nam sve biti jasno.
Tada dužd naredi da se njegova galija okrene i da počne da plovi oko gusara
u velikom luku.
I ostale galije su pošle za njegovom tako da se obrazova dugačka povorka.
Tako su opisali čitav krug oko gusara, a ovi se nisu ni pomakli. Bilo je i to
čudnovato što se na palubama nije mogao da vidi nijedan čovek.
Kad su se vratili na mesto, sa koga behu pošli, dužd zavrte glavom pa
primeti:
– Sad još manje razumem šta nam pripremaju.
– Stvar je zaista čudnovata.
– Ne vidim nijednog čoveka na njihovim galijama.
– To i jeste ono što je najzagonetnije u celoj stvari.
Vreme je prolazilo bez ikakve promene.
Gusarske galije su stojale nepomično na svojim mestima kao da su nešto
očekivali.
Tada se izdvoji jedna gusarska galija pa pođe pravo na duždevu flotilu.
Posada se, međutim, još nikako nije videla.
To je najviše i bunilo dužda, a i ostale njegove pomoćnike.
Vreme je prolazilo a još do nikakve promene nije dolazilo.
I duždu, a i njegovim ljudima već sve to beše dosadilo. Tada se okrete svom
glavnom pomoćniku pa mu reče:
– Moramo što pre svršiti s njima.
– Kako naređuješ. gospodaru?
– Učinićemo na njih juriš.
– Onda odmah da rasporedimo galije?
 – Odmah. Nemamo više vremena za gubljenje.
Još pre nego što behu pošli u krugu oko gusarskih galija, duždeva posada
beše opazila u moru neke kolutove trave, koji su polako plivali približavajući se
njihovim galijama.
Tome, međutim, nisu pridavali nikakvu pažnju.
U blizini se nalazilo nekoliko ostrva sa bujnom florom. Na tim ostrvima su
se nalazili bogati pašnjaci i travnjaci, pa je plima uvek odnosila naviljke trave i
sena, koje je posle plovilo morem nošeno morskom strujom.
Kolutova trave je bilo vrlo mnogo i dolazili su sve bliže duždevim galijama.
Njegove galije taman htedoše da pođu napred kad na jednoj galiji, koja se
nalazila u neposrednoj blizini duždeve, pojavi se nekoliko nepoznatih ljudi,
divljačkog izgleda, naoružani strelama, mačevima i kopljima. Uz strahovite uzvike
oni su odmah jurnuli na posadu i otpočeli s njima borbu.
Sad je duždu i ostalima bilo sve jasno.
Gusari opet behu pribegli jednom triku, koji je skoro uvek uspevao.
Kroz naročite otvore na bokovima galija, oni behu izašli i sa koturovima
trave na glavama približili se duždevim galijama.
Ovi, razume se, nisu ni slutili ko se nalazi pod koturovima trave.
Borba je postajala sve ogorčenija.
Tada se gusari počeše penjati i na druge galije.
Bilo ih je vrlo mnogo a borili su se vrlo junački i sa divljačkom energijom.
Duždeva posada se u početku beše veoma iznenadila tom prepadu, ali je brzo
došla sebi.
Videvši u kakvoj se nalaze opasnosti, borili su se kao lavovi.
Car Dušan se nalazio sa svojom pratnjom pored same ograde.
Car Dušan je odmah hteo da jurne u borbu, ali su ga Miloš i kapetan Palman
zadržali od toga.
Jedva su ga sklonili da se malo povuku i da iz prikrajka posmatraju borbu.
Tada priđe caru i dužd pa mu poče objašnjavati, da pomoć njegova i njegovih
ljudi nije potrebna, jer on ima dovoljno ljudi.
Uvidevši da dužd ima potpuno pravo, car Dušan i njegovi se povukoše na
prednji deo galije ne ispuštajući ispod očiju gusare, koji su svom žestinom
navaljivali na duždevu posadu.
Iako je gusara bilo vrlo mnogo, oni su bili vrlo brzo odbijeni sa strašnim
gubicima.
 Ostavili su mnogo mrtvih na palubi svake duždeve galije, a mnogo ih se i
podavilo u moru.
To su bili većinom oni koji su bili ranjeni pa su pali u vodu i u njoj našli i
smrt.
Kad su ostali gusari videli da će se i oni zlo provesti, poskakaše sa galija u
vodu pa se počeše truditi da se plivanjem dočepaju svojih galija.
I to im je, međutim, bilo skopčano sa velikim teškoćama, jer ih je duždeva
posada bila strelama. Oni su, inače, bili odlične nišandžije tako da je svaka strela
pogađala pravo u cilj.
Ipak nekojim gusarima beše pošlo za rukom da se dočepaju svojih galija.
Na vrat na nos su se popeli na njih, zatim razvili jedra i udaljili se što su
mogli brže.
– Hoćemo li da ih gonimo, zapita dužda njegov prvi pomoćnik.
– Nije potrebno. Sad su dobili dobru lekciju pa sam uveren da nas jedno
izvesno vreme neće uznemiravati, a ako se vrate, mi ćemo ih opet dočekati sa
svima počastima.
– Samo neka dođu. Za svaki doček spremićemo im i po neko sjajno
iznenađenje.
Zatim dužd naredi da se poginuli gusari, koji su ležali po palubama njegovih
galija u lokvama krvi, jednostavno pobacaju u more i da se paluba opere od
„poganske krvi“.
Bio je to prilično dug posao, jer je mrtvih gusara bilo prilično a paluba je
skoro sva bila krvava.
Kad su to završili, dužd naredi polazak.
Razvili su jedra i uputili se pravo u Mletke, čije su se zgrade videle u daljini.
Dužd i njegova posada su bili vrlo raspoloženi.
Pobeda, koju behu izvojevali, bila je ipak velika.
Gusari su bili opasni protivnici pa se moglo i drukčije svršiti.
Celog puta dužd je pričao caru Dušanu o gusarskim podvizima, sa kojima je
mnogo ratovao.
– To su vrlo lukavi ljudi, govorio je dužd caru Dušanu. Pored svoje srčanosti,
ta ih osobina čini još strašnijim.
Njihova lukavstva, kojima vrlo često pribegavaju, neiscrpna su. Ta podvala
sa koturovima trave spada među najnaivnije.
Tada je caru dužd ispričao jedan svoj slučaj, koji je doživeo u borbi protiv
gusara.
 Desilo se to pre nekoliko godina, kad se gusari behu tako namnožili i osilili,
da su pretstavljali veliku opasnost po sve brodovlje, koje je plovilo Jadranskim
Morem.
Jednoga dana izvesti obalska straža da se približava jaka flotila gusara.
Odmah su izdata sva naređenja da bi se njihov napad na vreme osujetio.
Stavljene su u pokret sve galije, koje se behu zatekle u pristaništu.
Odmah su pošli u susret gusarima, koji su dolazili sve bliže.
Odjednom se gusarske galije okrenuše pa počeše da beže.
Uvereni da su gusari uvideli svoju nemoć spram duždeve vojske, oni pođoše
za njima misleći da će imati samo da ih gone.
Kad su im se, međutim, bili približili na stotinu koračaji, gusari se iznenadno
okrenuše pa udariše na duždevu flotilu.
Kako duždevi vojnici nisu bili spremni na tako brz napad, jedva su mogli da
se priberu. Ipak su pobedili gusare, ali su za to izgubili i mnogo galija, i ljudi.
Car Dušan je pažljivo slušao duždevu priču, i kad je ovaj završio, on primeti:
– Da, to su zaista opasni ljudi i vi morate stalno biti na oprezi da vas ne
iznenade.
– Tako i radimo. Imamo naročitu stražu kojoj je stavljeno u zadatak samo to
da pazi ko nam dolazi sa debeloga mora. Imamo vrlo gorko iskustvo u tom pogledu
pa moramo da budemo i lukavi, i oprezni.
– Tako i treba.
... Car i njegova svita su bili smešteni u jednoj palati, koja se nalazila nad
kanalom Orfano.
Bila je to ogromna zgrada, sazidana od surog kamena. Njene temelje je
zapljuskivala voda iz kanala a svodovi zgrade, kao i okolnih kuća, bili su vlažni
od stalnog dodira sa vodom.
Jedne večeri, dok se carica odmarala u svojoj sobi, car se nalazio u svojoj
odaji zajedno sa Milošem i s njim razgovarao o svojoj poseti duždu.
– Dakle, Viteže od Gavrana, poče odjednom car Dušan. – Kako ti se svidi
dužd? Ti si prošao dosta sveta i nagledao se raznih ljudi pa ne grešiš u njihovoj
oceni.
– Ne znam kako da ti kažem, care i gospodaru.
– Znači da sumnjaš u njegovu ispravnost?
– Nisam hteo to da kažem, ali mi se ipak ne svidi.
– Misliš da je ljubaznost, sa kojoj nas je dočekao, lažna?
– Tako nešto.
 – A moje je mišljenje, Viteže od Gavrana, da se ljuto varaš. Mi se ovde
nalazimo već skoro desetak dana. Ja se svakodnevno sastajem sa duždem i s njim
razgovaram o svemu i svačemu. Ne mogu reći da ga poznajem, jer, kao što znaš,
najteže je upoznati čoveka, ali ipak mislim da je on ispravan čovek koji nije
licemer.
Miloš sleže ramenima pa primeti:
– Možda imaš pravo, gospodaru, ali meni nešto govori da ipak treba da ga
se pričuvamo.
U jednom uglu careve odaje nalazila se zavesa od teške svile, koja je u
naborima padala na pod.
U jednom trenutku Miloš beše bacio pogled na zavesu, kad lako uzdrhta.
Učinilo mu se kao da je primetio da se ona pomakla.
Bez reči on priđe zavesi pa je naglo razgrte.
Mogao je još samo da vidi kako se zatvoriše jedna oniska gvozdena vrata,
koja su se nalazila u zidu.
Začuđen njegovim držanjem car Dušan beše pošao za Milošem da vidi šta
ovaj radi.
Miloš mu je ukratko ispričao šta je bio malo pre primetio, pa dodade:
– Ovo sve ide u prilog mojim rečima, care i gospodaru.
 – Da te nisu prevarile oči?
– Nisu, gospodaru.
– Šta onda iz svega toga zaključuješ?
– Da je neko prisluškivao naš razgovor, i to ne iz svog ličnog ćefa, nego ga
je neko naročito zbog toga poslao ovamo.
– A ko je taj neko?
– Dužd.
– Ti mi govoriš strašne stvari, Viteže od Gavrana!
– Ono što je strašno može se samo strašno i prikazati, a ne može se nikad
ulepšati.
Car Dušan malo poćuta pa opet zapita:
– Kad bih za sve to imao dokaza...
– Ništa lakše!
– Kako misliš?
– Svaka vrata su za otvaranje, ako ne ide milom, ići će silom.
Rekavši to Miloš priđe vratima pa htede da ih otvori, ali se ona nisu ni
micala.
Bila su zaključana.
– Moram ih otvoriti kako bilo, – reče Miloš više za sebe pa izvuče iza pojasa
svoj kratki nož, zavuče vrh u procep pa povuče.
Morao je da se upne iz sve snage kad vrata popustiše pa se sa treskom
otvoriše.
U odaju jurnu struja vlažnog vazduha, koji je svakako dolazio sa kanala.
Car Dušan je stojao pred otvorom i nije mogao čudu da se načudi.
Izgledalo je da je palata, u kojoj je on stanovao, bila puna tajni, kao i sve
ostale palate u toj čudnoj varoši, koja je bila sagrađena na vodi.
Odmah iza otvora videle su se uske stepenice od kamena, koje su vodile
naniže.
– Ja ću da se spustim da vidim ko je taj što nas je prisluškivao, reče Miloš
odlučnim glasom. – Ako bude i sam dužd, ja ću ga upozoriti da se tako carski gosti
ne dočekuju i da njega u našem carskom Skoplju niko ne bi uhodio šta radi i šta
govori.
– Savetovao bih ti samo nešto, Viteže od Gavrana.
– Zapovedaj, gospodaru.
 –; Kako bi bilo kad bi pozvao kapetana Palmana da pođe s tobom?
– Mogao bih gospodaru.
– Ja znam da si ti junak, ali su dvojica ipak jača od jednog.
Miloš je odmah otišao u odeljenje, koje je bilo određeno za stanovanje
kapetana Palmana i njegovih oklopnika, pa mu je saopštio šta se dogodilo.
– Šta kažeš, Viteže od Gavrana, uzviknu Palman pa opasa svoj teški mač.
– Bogami tako je kao što ti rekoh.
– Hajdmo odmah.
Vratili su zajedno caru koji ih je čekao zamišljeno hodajući po sobi.
Gvozdena vrata na tajanstvenom otvoru su još uvek bila otvorena.
– Pođite u ime Boga, reče im car Dušan, a oni odmah uđoše u otvor.
Počeli su da silaze stepenicama, u pomrčini koja je bila gusta da se ni prst
nije video pred okom.
Silazili su sve dublje a nisu primetili ni žive duše.
Odjednom stadoše.
– Čuješ li što, zapita ga kapetan Palman.
– Žubor vode.
– Tako je.
– Pazi da ti se ne omakne noga. To je svakako voda iz kanala, koja ulazi kroz
neki podzemni hodnik.
– Ništa drugo.
Tada su počeli oprezno da silaze sve bliže mestu, sa koga je dopirao šum
vode.
Nisu morali dugo da idu kad primetiše neko belasanje i neki duguljast,
mračan predmet, koji je ležao pred njihovim nogama.
Bila je to jedna gondola, privezana užetom za jednu izbočinu u kamenu.
– Dakle, prisluškivač je došao i otišao ovom čamcem, reče Miloš.
– Šteta što nije malo pričekao da ga zapitamo šta je hteo.
– To i ja žalim.
– A sad šta ćemo?
– Da se navezemo na vodu. Natrag ne možemo jer još ništa nismo doznali.
– Pravo kažeš.
– Drži samo u pripravnosti mač, jer ovim laskavcima nije verovati.
– Bogami nije.
 Tada uđoše u gondolu pa dohvatiše vesla, koja su ležala u njoj, i počeše
veslati.
Obojica su bili vični i tom poslu pa je gondola klizila brzo kao strela
svetlosti, koja se sve bolje videla na desnoj strani.
Ubrzo su stigli do širokog otvora, koji je vodio pravo u kanal.
– Stani, reče šapatom Palman Milošu, pa uvuče svoje veslo, što učini i Miloš.
– Da nisi nešto primetio?
– Iza onog stuba kao da se nalazi neki čovek.
– Imaš pravo.
– Taj nam ne želi dobro.
– To je više nego sigurno.
– Onda da malo pričekamo.
Taman beše izrekao kad baš između njih nešto fijuknu pa sa treskom udari
o kameniti zid mračnog svoda.
Bio je to mali nož koji je bio bačen brzo kao strela sa vrhom napred, a bilo
je više nego sigurno, da je bio namenjen njima.
– Počinje napad, reče Miloš.
– Lezi brzo na dno čamca.
Tako su i učinili.
Taman što se behu ispružili na dno čamca, kad dolete i drugi nož.
Srećom ni on ih ne beše pogodio.
I on je lupio u zid i pao u vodu.
– Ovi se ne šale, reče Miloš.
– Samo neka uvek promaše, pa nas nije ni briga.
Tajanstveni ljudi su bacali na njih još nekoliko noževa, koji su sa treskom
udarili o kamene zidove, zatim su se umirili.
Ili im je nestalo noževa ili su mislili da su napadnuti pobijeni.
Miloš i Palman su ćutali neko vreme opruženi na dnu čamca, kad Palman
reče:
– Nisam navikao na ovako podmuklu borbu. Više volim da na mene udari
deset junaka nego što ne vidim ni ko me napada, ni koga napadam.
– Pravo kažeš. Nego šta ćemo i kako ćemo sad?
– Da učinimo na njih juriš. Oni se svakako nalaze na onim stepenicama, što
se vide iza onog stuba. Samo da se dočepamo suva, pa smo na konju.
 – Samo moramo izvršiti na njih što nagliji prepad da nemaju vremena da se
priberu.
– Tako ćemo i učiniti.
Tada su seli na svoja mesta, spustili vesla u vodu pa zaveslali iz sve snage.
Uputili su se pravo stubu, koji se nalazio na drugoj strani kanala ispred samih
stepenica.
Već posle nekoliko minuta njihova gondola udari o stepenice i oni iskočiše
napolje.
Nigde nisu mogli nikog da primete ali ubrzo začuše šapat, koji je dolazio sa
vrha stepenica.
Oni privezaše gondolu za direk, koji se nalazio na donjoj stepenici pa pođoše
gore.
Koračali su oprezno, sa isukanim mačevima, gledajući m desno, i levo.
Tako su došli do gvozdene kapije ogromne zgrade od kamena, koja se
odmah tu dizala.
Pred kapijom su stajala dva naoružana stražara, koji su bili ukočeni kao
kipovi.
Miloš i Palman priđoše stražarima, kad Palman, koji je vladao njihovim
jezikom, reče:
– Nas su malo pre napali neki ljudi, koji su bacili na nas nekoliko noževa.
Tako se ne dočekuju gosti koji sačinjavaju carsku pratnju.
– Mi ništa ne znamo za to.
– Morali ste videti napadače. Oni su se popeli ovim stepenicama.
– Nismo nikoga videli. Biće bolje da se vratite vašoj kući, jer je kanal Orfano
pun opasnosti.
Stražar beše poslednje reči izgovorio naročitim tonom u kome se ogledala
pretnja.
Palman je taman hteo da mu odgovori kad iz pomrčine iskoči nekoliko ljudi
u dugim, crnim ogrtačima, pa se baciše na njega i na Miloša, koji su se najmanje
nadali tom mučkom prepadu.
U rukama napadača zablistaše noževi.
Za Palmana i Miloša najgore je bilo to što nisu mogli da se koriste svojim
mačevima. I ako su ih držali isukane u rukama, podmukli zlikovci ih behu
onemogućili za svaku odbranu jer se behu pripili uz njih kao pijavice stežući ih sa
svih strana.
 Naši junaci su činili očajničke napore da ih stresu sa sebe, ali je sve bilo
uzalud. Napadači ih uvezaše debelim konopcima, zapušiše usta krpama pa ih
jednostavno ubaciše u gondolu, kojom se behu dovezli do stepenica.
Miloš i kapetan Palman su se upinjali iz sve snage da se oslobode veza,
kojima su bili upetljani, ali je sve bilo uzalud. Konopci su bili tako debeli, a
čvorovi zavezani tako čvrsto, da nisu mogli ni da se pomaknu.
Očajni oni naposletku klonuše znajući da su izgubljeni.
Naročito je bio ozlojeđen Miloš.
Posle svega, što beše otkrio u onoj palati, njemu je sada bilo jasno da dužd
ima spram njih izvesne namere, od kojih neće imati koristi, nego samo štete. Pre
svega, njemu i njegovim ljudima se nikada nije moglo verovati. Oni su bili
verolomni i često su izigravali svoje reči i svoja obećanja, Tako i ovoga puta. Zar
nije moguće, da je dužd već poduže vremena spremao protiv njih čitavu zaveru,
koja je sada došla do izraza?
I kapetan Palman je bio obuzet sličnim mislima.
Najgore mu je padalo to što je znao da opasnost preti i njegovom gospodaru,
caru Dušanu. Kako bi mu rado poleteo u pomoć, ali je to bar zasada bilo
nemoguće.
Vreme je prolazilo a njihova gondola je išla iz jednog kanala u drugi.
I mesec već beše zašao tako da je oko njih vladala najgušća pomrčina.
Bio je to put u tešku neizvesnost, iz koje ko zna da li će se ikada vratiti.
Posle vožnje od skoro jednog sata gondola se zaustavi pred stepenicama,
koje su se dosta strmo dizale iz vode kanala. Iza stepenica, prilično daleko, video
se jedan most, čija je teška konstrukcija odmah padala u oči.
Miloš i kapetan Palman su ležali na dnu čamca tako da nisu mogli ništa da
vide od svega.
Kad su gondolu privezali za jedan kolac, oni iskočiše iz nje pa izneše zatim
i svoje zarobljenike.
Poneli su ih jednostavno preko ramena uz stepenice, zatim zavili u jednu
usku i mračnu ulicu, koja je bila suva.
Put je bio vrlo neravan i pun kamenja, tako da su zlikovci išli vrlo polako.
Zastali su pred jednim oniskim gvozdenim vratima, koja su bila zatvorena
sa nekoliko poprečnih poluga.
Videlo se da se ulaz kroz njih pažljivo čuvao.
Tada jedan od njih priđe vratima pa kucnu triput na naročiti način.
Ne potraja dugo i vrata se otvoriše.
– Jeste li stigli, začu se nečiji rezak glas.
 – Jesmo.
– Jeste li ih doneli?
– Razume se.
– Uvezani?
– Kako treba.
– Onda je sve u redu, a sad hajdete za mnom, samo požurite.
Podigli su uvezani pa ih proneli kroz otvorena vrata.
Bio je to zasvođen hodnik, dosta nizak tako da su morali da se pognu pri
hodu.
Hodnik je bio jedva osvetljen visećim fenjerima, čija je crvenkasta svetlost
podrhtavala po mračnim zidinama hodnika.
Vreme je prolazilo a hodnik kao da se beše otegao u beskraj.
Naposletku zastadoše pred jednom drugim gvozdenim vratima, koja su bila
oniska kao i ona ranija i isto tako zatvorena debelim i jakim gvozdenim polugama.
Otvorili su ih i jednostavno ubacili unutra Miloša i Palmana, koji su bili u
nemogućnosti da ma šta preduzmu u svoju odbranu.
Kad su se za njima ponovo zalupila vrata i kad su ostali sami u strašnoj
tamnici, kapetan Palman glasno opsova pa reče:
– Sramno su izigrali s nama, Viteže od Gavrana. Ne vidim uopšte načina da
se odavde izvučemo.
– Ja još manje.
– Ja zaista ne znam šta bi se moglo preduzeti da se spasemo.
– Ništa, viteški kapetane, ako se ne varam, ovo su olovne tamnice, mi se
nalazimo u njima, a onaj, ko dospe u njih, nikada više neće videti sunca ni meseca.
– Imaš potpuno pravo, plemeniti viteže. Mi se zaista nalazimo u olovnim
tamnicama i nema nam spasa. I ja sam ranije mnogo slušao o njima. Imao sam
jednoga druga koji je jednom prilikom bio zapao u sličnu opasnost pa je imao
prilike da se lično uveri o užasima, koji vladaju u ovim tamnicama.
– Možeš li da da mi ispričaš nešto više o tome?
– Kako ne bih mogao.
– To me neobično zanima. Mi smo i tako sudbinom vezani za ovo strašno
mesto, pa bi trebalo da se što bolje s njim upoznamo, ne bi li na taj način našli neki
izlaz.
...Tada je kapetan Palman počeo da priča Milošu sve što je bilo u vezi s tim
njegovim poznanikom.
 Desilo se to još pre nekih dvadeset godina, kada je kapetan Palman išao iz
grada u grad i iz države u državu tražeći prilike da se proslavi na viteškim
turnirima.
Lutajući po svetu di beše došao i u Padovu, gde se baš u to doba priređivao
sjajan turnir.
Tu se upoznao sa jednim vitezom, koji je bio njegov zemljak.
Taj vitez je inače bio vrlo preke naravi i veliki kavgadžija. Odmah po svom
dolasku bio je izazvao svađu sa nekim vitezima i pobio se s njima. Kako je bio
odličan borac, on ih je nadbio tako da su ovi bili posramljeni njegovim velikim
junaštvom.
Razume se da su odmah počeli da traže načina da mu se osvete.
Za to im se ubrzo i ukazala prilika.
Odmah po svršenom turniru oni izazvaše svađu u koju uvukoše i
Palmanovog zemljaka.
Radi svake sigurnosti oni behu izabrali momenat kad se Palman nije nalazio
u blizini, jer su imali rešpekta od njegovog junačkog izgleda.
Svađa se završila time što su Palmanovog prijatelja uhvatili vojnici,
savladali ga i odmah sproveli u Mletke, gde su ga bacili u jednu od mnogobrojnih
olovnih tamnica.
Blagodareći pukom slučaju on se spasao iz te tamnice.
Kad se ponovo našao sa kapetanom Palmanom, imao je mnogo štošta da mu
priča o užasima koje beše u njoj doživeo.
Prvi deset dana uopšte nije dobio ništa da jede i da pije. Pored toga u tamnici
je vladala velika memla, od koje beše dobio groznicu. Bio se sav osušio i tako
oslabio, da se jedva držao na nogama.
Tako su prolazili dani, nedelje, meseci a on se još uvek nalazio u svom
strašnom zatvoru.
Sad su mu čak dodavali i nešto jela i pića.
Jelo se sastojalo isključivo od suvog hleba, koji je vrlo često zaudarao na
plesan, a voda je bila ustajana i puna žabokrečine te je izgledalo, kao da su je
zahvatili iz kanala.
Jednog dana nije bilo uobičajeno jelo i piće. Ono beše izostalo i narednih
dana. Siromah sužanj nikako nije mogao da razume šta je to trebalo da znači.
Tada primeti da su vrata njegove ćelije otvorena.
Otvorio ih je naglo i stupio u hodnik u kome nije bilo ni žive duše. Ohrabren
pošao je dalje i nije bio malo iznenađen kad se tako našao na samom izlazu, a nije
se susreo ni sa jednim čuvarem.
 Tako se spasao bez ikakve smetnje.
Evo u čemu je bila stvar:
U Mletcima beše došlo do velike pobune. Naime, bila se pobunila gradska
straža što mu je baš išlo u prilog.
Razume se da, posle pobune, nisu više smatrali za potrebno da se brinu za
sužnje, nego su digli ruke od svega, pustivši da ovi pobegnu.
– Eto kako se proveo taj moj prijatelj u olovnoj tamnici, završio je svoju
priču kapetan Palman.
Miloš ga je sa najvećom pažnjom saslušao do kraja pa primetio:
– Drugim rečima ni mi se ne možemo nadati ničem dobru.
– To nikako.
– Samo... ja se ne dam! Hajde da nešto smislimo.
– Ali šta?
– Pokušajmo nešto da smislimo. Meni se još ne umire.
– Misliš da je meni dojadio život?
– Za to i kažem da moramo nešto smisliti da se izvučemo iz ove situacije.
– Šta misliš da bi se moglo preduzeti?
– Kako bi bilo pre svega da pokušamo da se oslobodimo naših veza?
– Pokušao sam već nekoliko puta da ih razlabavim, ali sve uzalud. Konopci
su i debeli, a i čvorovi su čvrsto vezani.
– Da pokušamo još jedanput.
– Možemo.
Tada ponovo upeše svu svoju snagu pokušavajući da. raskinu, ili bar
razlabave konopce, kojim su bili uvezani.
Dok su se upinjali, kosti su im pucale tako da je izgledalo kao da će se
izlomiti.
Odjednom Miloš uzviknu.
– Šta je. Viteže od Gavrana, zapita ga kapetan Palman.
– Izgleda mi da je jedan kraj konopca popustio.
– Da se ne varaš?
– Mislim da ne, uostalom odmah ću se u to i uveriti.
Rekavši to Miloš napreže ponovo svu svoju snagu i kao da se beše dogodilo
čudo: njegova leva ruka se iznenadno oslobodi!
Ostalo je išlo lako.
 Pomoću leve ruke Miloš je kao od šale oslobodio svoju desnu ruku, zatim i
ostale delove tela. Već posle nekoliko trenutaka on skoči na noge junačke pa poče
da oslobađa i kapetana Palmana, koji nije znao šta će od silne radosti.
Tako se obojica nađoše na nogama.
Sad su već imali mnogo više izgleda da će se spasti, nego malo pre.
Stojali su neko vreme i protezali svoje udove, koji kao da behu obamrli.
Oko njih je vladala duboka tišina.
– Sad smo na konju, reče kapetan Palman.
– Nalazimo se u kudikamo boljem položaju nego malo pre.
– Nego znaš šta sam smislio?
– Da čujem.
– Čim čujemo korake našeg stražara, koji nam donosi jelo, mi ćemo se
pritajiti i načiniti kao da smo i dalje vezani. Pustićemo ga da uđe unutra i ostavi
jelo, a zatim ćemo se baciti na njega i savladati ga.
– Sjajna ideja.
– Na taj način ćemo doći do jednog stražarskog odela, a nadam se da ćemo
moći da nabavimo i drugo.
– Onda ćemo tako i učiniti.
Nešto pred podne oni začuše korake iz hodnika, koji se nalazio duž ćelija.
Koraci su dolazili sve bliže, kad se odjednom zaustaviše pred vratima
njihove ćelije.
Ne potraja dugo kad se sa škripom otvoriše vrata i na njima se pojavi stražar
sa jelom.
Ovoga puta beše došao nov stražar, koga nikada dotle nisu videli.
Bio je to prava grdosija od čoveka, širokih pleća. Po izgledu morao je biti
snažan kao bik.
Kako Miloš i kapetan Palman behu na vreme legli, on nije mogao da primeti
ništa sumnjivo.
Ostavio je jelo i krčag sa vodom nedaleko od njih, zatim se ispravio, okrenuo
im leđa pa se uputio vratima i ne sluteći šta će mu se dogoditi.
Nije, međutim, bio prešao ni nekoliko koračaji kad Miloš i kapetan Palman
skočiše na se kao tigrovi baciše na njega.
Iznenađen brzim prepadom on nije mogao ništa da preduzme u svoju
odbranu.
Jedan udarac Palmanove pesnice u potiljak bio je dovoljan da ga prostre po
kamenom podu, na kome ostade nepomično.
 – Sa ovim smo gotovi, reče Miloš.
– Hvala Bogu. Svršilo se lakše nego što sam mogao i da pomislim.
– Znaš li šta sam sad smislio?
– Govori.
– Ti ćeš obući njegovo odelo a ja ću te sprovesti iz zatvora. Misliš da će nam
taj način poći za rukom da se spasemo sa ovog opasnog mesta.
– To si se dobro setio.
– Onda požuri pa počni odmah sa oblačenjem.
Kapetan Palman se odmah dade na posao.
Brzo je skinuo onesvešćenog stražara i počeo da oblači njegovo odelo.
Na Palmanovu sreću oni su bili podjednako visoki i razvijeni tako da mu je
njegovo odelo stojalo kao saliveno. Kad je zadigao okovratnik, koji mu je skoro
sasvim pokrivao donji deo lica, niko ne bi mogao da ga pozna.
Tada kapetan Palman uze od onesvešćenog stražara oružje pa reče Milošu:
– Možemo u ime Boga napred. Ako me neko susretne usput pa me zapita
gde mi je onaj drugi, odgovoriću jednostavno da je nestao.
– Ništa drugo.
– Nadam se da će nas i ovom prilikom poslužiti sreća kao i ranije pa nećemo
susresti nijednog od poznatih stražara, što bi ipak moglo da bude opasno po nas
obojicu.
– I ja se u to uzdam.
Taman su hteli da pođu, kad začuše neki čudan šum, koji je dolazio iz jednog
ugla njihove ćelije.
Kad su pogledali u tom pravcu, oni primetiše jedan otvor, koji je bio
poklopljen gvozdenim kapkom.
Kapetan Palman priđe kapku pa ga podiže.
Obojica ustuknuše preneraženih lica. Ono što su videli bilo je tako užasno
da im je celim telom prošla ledena jeza.
Iz vode, koje je bio pun otvor, virila je glava jednog čoveka, koji je, po
svemu sudeći, već odavno bio mrtav.
Koža mu je mestimično’ bila skoro sasvim otpala i istrulila, a oči široko
iskolačene.
Strahovit smrad se širio oko njih i bio tako snažan, da su morali prstima da
zatisnu nos.
Sad im je bilo sve jasno.
 Pod ćelijama nalazio se svakako neki podzemni kanal, koji je stojao u vezi
sa vodom glavnog kanala.
U kanal Orfano su bezdušni mlečani bacali svoje žrtve. To je i Milošu, i
kapetanu Palmanu bilo vrlo dobro poznato. Žrtvama su jednostavno vezivali ruke
i noge, a o noge poveći kamen, pa bi ih tako bacali noću u mračnu vodu kanala,
koji je ustvari bio jedno veliko groblje.
I taj nesretnik svakako da beše doživeo istu sudbinu.
Jedne noći, ko zna iz kojih razloga, i on je našao smrt u vodi zloglasnog
kanala. Od dugog ležanja, međutim, u vodi konopci, kojima je bio uvezan, behu
popustili tako da se njegov leš oslobodio veza i počeo da pliva kanalom. Tako je
pukim slučajem dospeo i u kanal, koji se protezao pod njihovim ćelijama.
Posmatrali su nekoliko trenutaka nesrećnu žrtvu mletačke obesti, kad
kapetan Palman vrati poklopac na svoje mesto pa reče:
– Ko zna da i nas nije čekala ista sudbina.
– To je više nego sigurno.
– Zato i moramo što pre odavde.
– Ništa nam drugo i ne preostaje.
Pogledali su još jedanput po ćeliji kao da su hteli jednim pogledom da se
oproste sa mestom, na kome behu doživeli toliko muka i neizvesnosti, zatim
pođoše vratima.
Miloš je išao napred, vezanih ruku pozadi, a za njim je koračao kapetan
Palman, sa mačem u desnici. U svemu je ličio na stražara, koji sprovodi sužnja na
saslušanje.
Kad su prekoračili prag, Miloš zastade pa zapita Palmana:
– Da li ti govoriš njihovim jezikom?
– Odlično
– Onda smo spaseni.
– Naučio sam ga još u ono vreme dok sam bio u Padovi sa onim mojim
prijateljem, o kome sam ti pričao. Čovek nikada ne zna šta će mu kad trebati.
– Pravo kažeš.
Zatim pođoše dalje zasvođenim hodnikom, koji se polako penjao.
 Išli su neko vreme a nisu nikoga susreli.
Već su mislili da će izaći bez ikakvih prepreka, kad Miloš odjednom stade.
– Šta je, zapita ga Palman.
– Kao da sam čuo neke korake.
– Gde?
– U onom pravcu.
Kapetan Palman pogleda u tom pravcu, oslušnu malo pa odvrati:
– Imaš pravo. To je svakako neka straža. Moramo biti oprezni. Ponašaj se
samo kao pravi sužanj.
– Ne brini.
Pošli su dalje ne govoreći više ni reči.
Ne potraja dugo kad se iza ugla pojaviše dva stražara koji su se približavali
pravo njima.
Kad su im se primakli na nekoliko koračaji, oni stadoše, a stariji odmah
zapita kapetana Palmana, koji je bio savršeno miran:
– Kuda sprovodiš tog sužnja?
– Na saslušanje.
– Samo njega?
– Da
– Zašto?
– Hm. To mi nije jasno. A otkad se ti nalaziš u našoj službi?
– Ima otprilike mesec dana.
– Kako se zoveš?
– Luiđi Bertano.
– Odakle si?
– Sa Sicilije.
– Hm. Ne sećam se da sam te ikada video.
Posle tog razgovora stražar ućuta pa se nešto zamisli. Izgledalo je kao da je
bio posumnjao u kapetana Palmana. S vremena na vreme ga je krišom posmatrao
i vrteo glavom.
Miloš beše odmerio svu težinu situacije, u kojoj su se nalazili.
I on je krišom posmatrao stražara kao da je hteo da pročita njegove i
najskrivenije misli.
 Ta tišina, koja beše nastala, trajala je otprilike desetak sekunada, ali se njima
otegla kao večnost.
Jedva jednom stražar samo klimnu glavom pa reče:
– Hajde, produžite. Ne zaboravi samo da kažeš isledniku da je onaj drugi
ostao u ćeliji i da čeka na red.
– Neću zaboraviti.
Kapetan Palman pričeka dok stražari nisu zamakli za idući ugao, zatim pođe
dalje zajedno sa Milošem, koji je koračao spuštene glave, baš kao pravi sužanj koji
zna da ga očekuje sigurna smrt.
Jedva jednom oni dođoše do kraja hodnika, koji je sad bio vrlo visok.
Napolju je bio dan. Nebo, koje se videlo kroz otvor na kraju hodnika, imalo
je divnu plavu boju i oni su punim grudima udisali svež vazduh, koji se već tu
osećao.
Ispunjeni životnom snagom i radošću oni ubrzaše korake da bi se samo što
pre dočepali izlaza.
Sad im je, međutim, pretila ozbiljna opasnost.
Na izlazu se svakako nalazilo nekoliko stražara. Šta će biti ako nekoji od
njih pozna da kapetan Palman nije njihov stražar?
Zastali su da se o svemu dogovore.
– Kako misliš, zapita Miloš kapetana Palmana.
– Moramo o svemu razmisliti.
– Situacija je vrlo ozbiljna, pa moramo biti oprezni.
– Na svaki način.
Tako prođe nekoliko minuta u potpunoj tišini.
Spolja je dopirao žagor vojnika, koji su se svakako nalazili u neposrednoj
blizini izlaza. Sudeći po glasovima, koji su se čuli, njih je moralo biti poviše.
Tada odlučiše da pođu jer drugog izlaza zaista nije bilo.
Tako su i učinili.
Rešeni na sve oni se tada uputiše izlazu, koji se nalazio na nekoliko desetina
koračaji od njih.
Dolazili su mu sve bliže obuzeti raznim mislima.
Da li će im poći za rukom da izađu iz tog strašnog staništa u kome je
gospodarila smrt? Da li će im uopšte uspeti da živi napuste strašni zatvor, u koji
behu bačeni bez ikakve krivice?
Obuzeti tim mislima oni su dolazili sve bliže otvoru.
Odjednom stadoše.
 Žagor vojnika koji su se nalazili napolju bio je sad tako glasan da je bilo
jasno da se nešto moralo dogoditi.
Vreme je prolazilo a razgovor je postajao sve glasniji.
Tada se na izlazu pojavi jedan stražar. Zastao je malo, pogledao u njih pa se
uputio pravo njima.
Kapetan Palman povuče Miloša za ruku pa mu reče šapatom:
– Ako mu se niko više ne pridruži, napašćemo ga. Inače nam je potreban još
jedan mač.
Miloš samo klimnu glavom u znak da ga je razumeo.
Stražar im se približavao i ne sluteći šta ga očekuje.
Kad je bio spram njih, kapetan Palman i Miloš iskočiše skoro u istom
trenutku iz svoga zaklona pa se baciše na stražara. Savladali su ga kao od šale tako
da napadnuti nije imao vremena ni da pisne.
Jedan udarac strašne Palmanove pesnice beše ga prostro po zemlji, gde je
ostao nepomično.
Tada ga Miloš poče brzo svlačiti pa obuče njegovo odelo i uze od
onesvešćenog mač.
– Tako, reče on. Sad nam se položaj kudikamo popravio.
Zastali su malo da osmotre situaciju.
Spolja se još uvek čuo glasan razgovor, ali se nije više niko pojavljivao.
– Hoćemo li dalje, zapita Miloš.
– Moramo, i to što pre.
– Onda napred!
Posle tih reči oni stegoše svoje mačeve na se uputiše izlazu.
Bili su gotovi da se uhvate u koštac sa svima opasnostima, koje bi im
zapretile.
Što su dolazili bliže izlazu, razgovor se čuo sve jasnije.
Oprezno su stali na prag i bacili jedan pogled napolje.
Nisu mogli nikog da ugledaju.
Pred kapijom nalazio se uzan put širok svega nekoliko koračaji. Odmah iza
puta počinjao je kanal. Primetili su i jednu gondolu, koja je bila privezana pored
samih stepenica.
Njihov plan je bio ovaj: odlučili su da se što pre dočepaju gondole, da skoče
u nju i da se snažnim veslanjem što pre udalje od obale. Razume se da neće žuriti
da ne bi izazvali sumnju kod vojnika, kojih je svakako bilo poviše.
Tako su i učinili.
 Prošli su mirno kroz kapiju pa se uputili pravo mestu, na kome se nalazila
gondola.
Vojnici, koji su i dalje glasno razgovarali, na taj način behu ostali za
njihovim leđima.
Neuznemiravani ni od koga oni su došli do gondole i uskočili u nju, ne
okrećući lice vojnicima.
Taman su bili dohvatili vesla i počeli da veslaju kad začuše za svojim leđima
žagor, a odmah zatim i užurbane korake, koji su im dolazili sve bliže.
– Brže veslaj, Viteže od Gavrana, i ne okreći se, dobaci Milošu kapetan
Palman. – Oni su nešto posumnjali ali još nisu načisto šta se dešava.
Tada se upeše iz sve snage i gondola polete kao strela preko mirne površine
kanala.
Odmicali su sve dalje od obale ali je vika za njihovim leđima postajala sve
jača.
Tada začuše jasne uzvike, koji su se nesumnjivo odnosili na njih.
Morali su da se skrenu. da vide šta se dešava na obali.
Imali su šta i videti: na samoj obali kanala stojalo je desetak vojnika, koji su
mlatarali mačevima i vikali im da se vrate. Bilo je očigledno da je vojnicima bilo
jasno da su prevareni i da su oni begunci iz tamnice.
Vojnici su vikali sve jače i dozivali svoje drugove, koji su se nalazili
nedaleko od tog mesta sa nekoliko gondola.
Miloš i kapetan Palman zaveslaše još jače i gondola još brže polete.
– Samo da se dočepamo našeg kanala, reče kapetan Palman. Tada ćemo biti
na konju.
Oni ustvari nisu znali na kojoj se strani nalazi kanal Orfano, pa su odlučili
da za njega zapitaju prvog namernika, sa kojim se budu susreli. Ali kao za pakost
kanal, kojim su se vozili, bio je pust i u njemu nije bilo ni žive duše.
Tada zaviše u jedan pobočni kanal, koji je bio mnogo uži nego ovaj kojim
su išli. Jedva jednom pred jednom kućom oni ugledaše jednog starca, koji je baš
ulazio u gondolu.
Tada zaveslaše mestu na kome se starac nalazio, i kapetan Palman ga zapita
gde se nalazi kanal Orfano.
Starac im je lepo objasnio, a oni mu zahvališe i pođoše u tom pravcu.
Po starčevim rečima, njihov kanal se nalazio još prilično daleko. Kako se
vika vojnika, koji behu pošli za njima u poteru, čula sve jače, oni behu iz toga
zaključili da ih brzo sustižu. Vojnici su išli u velikim gondolama, sa po nekoliko
veslača, a pored toga oni su bili pravi majstori u veslanju.
 – Brže, Viteže od Gavrana, dobacivao je kapetan Palman Milošu, koji je
veslao iz sve snage. – Moramo im izmaći.
Sad su prolazili jednim vrlo širokim kanalom. Sa obe strane dizale su se
visoke palate od surog kamena. Nigde, međutim, nisu mogli da vide ni žive duše.
Taman su hteli da skrenu u drugi kanal, kad se pred njima stvori jedna
gondola sa desetak vojnika. Vojnici su znali preče puteve, pa ih behu prestigli.
– Stojte, dobaci im jedan od vojnika. – Uvucite vesla.
Miloš i kapetan Palman se zglednuše.
– Stojte. ponovi vojnik još jačim glasom.
Tada Miloš i Palman uvukoše vesla, istrgoše mačeve pa zauzeše borbeni
stav. Mirisalo je na bitku, to je bilo očigledno.
Kad su vojnici videli da se naši junaci ne šale, odmakoše se malo sa svojom
gondolom da se dogovore šta će. Miloš i kapetan Palman su bili naočiti i vrlo
razvijeni ljudi, i vojnici su morali da ustuknu pred njihovom gotovošću da se
uhvate u koštac sa kudikamo mnogobrojnijim protivnikom.
Tada naši junaci odlučiše da iskoriste njihovu zbunjenost.
– Da ih napadnemo, reče kapetan Palman.
– Ništa drugo.
– Nećemo im dati ni oka otvoriti.
– Onda napred!
Tada počeše terati gondolu protivnicima, koji se još više zbuniše.
Primakli su im se sasvim blizu i potegli mačeve.
I ovi izvukoše svoje.
Mačevi se odmah zatim ukrstiše i njihov zveket se nadaleko razlegao po
mirnom kanalu.
Miloš i kapetan Palman su se držali vrlo junački. Napadali su svoje
protivnike svom žestinom tako da su ovi bili potpuno zbunjeni. Nikako nisu mogli
da shvate da dva čoveka mogu da razviju toliku snagu.
Vreme je prolazilo a oni su se još uvek borili.
Protivnici su već bili prepolovljeni. Od desetorice, koliko ih je bilo u
početku, petorica se već valjalo u krvi. Ostali su bili tako uplašeni da su se jedva
držali na nogama.
Naposletku ostade samo trojica.
Kad su videli da će i oni nastradati kao i njihovi drugovi, poskakaše u kanal
pa počeše gnjurati. Izronili su tek na drugom kraju kanala, zatim iskočili iz vode
pa pobegli bezobzirce.
 – Sad možemo napred, reče kapetan Palman brišući svoj mač od krvi.
– Da, put je slobodan, a nadam se da nas više neće niko uznemiriti.
– To je i moje mišljenje.
Dohvatili su ponovo vesla pa zaveslali u pravcu kanala Orfano, koji se, po
njihovom mišljenju, nije nalazio još daleko.
Odjednom se Miloš poče osvrtati oko sebe kao da je nešto tražio, pa reče:
– Pogledaj samo ove kuće.
– Šta si video na njima?
– Ne sećam se da sam ih uopšte video.
– Imaš pravo, Viteže od Gavrana. Drugim rečima...
– Mi nismo na pravom putu.
– Kako to?
– Onaj prokleti starac nas je naveo na krivi put.
– Zar je to moguće?
– Zašto da nije. Ovde je svet pokvaren, pa moramo biti spremni na najgore.
– Pravo kažeš, nego da gledamo da se izvučemo odavde.
– Kako bi bilo da odemo do onog ostrva? Onde svakako ima nekog pa ćemo
ga zapitati za pravi put.
– A Ako uopšte bude hteo da nam ga kaže.
– Pritegnućemo ga ma ko bio. Sad znam kako treba s njima razgovarati.
– Bogami, za ovo kratko vreme mnogo smo naučili.
– I suviše.
Ponovo su dohvatili vesla pa zaveslali još snažnije.
Ubrzo su stigli do ostrva, koje je bilo obraslo kiparisima i virilo je iz vode
kao kakva mala bašta.
Iskočili su na peščanu obalu pa požurili jednoj šumici, koja je odmah tu
počinjala.
Išli su prilično dugo ali nisu mogli nikog da susretnu.
– Ama, poče Miloš, –– da ovo ostrvo nije pusto?
– Ne bih rekao.
– Po čemu sudiš da ima nekog na njemu?
– Mislim da sam malo pre video jednog čoveka kako pređe onom čistinom.
– Onda hajdmo da ga što pre potražimo. Već je krajnje vreme da se vratimo
u našu palatu. Slutim veliko zlo. Ko zna da i našem gospodaru nije zapretila neka
opasnost.
 – Pravo kažeš.
Ubrzali su korake i uskoro se našli na jednoj maloj čistini, koja je bila obrasla
gustom, zelenom travom.
Na kraju čistine, pod jednim drvetom, ugledali su i jednog sredovečnog
čoveka, koji je sedeo zagledan u vedro nebo, kojim su plovili beli oblačići.
Prišli su mu i kapetan Palman ga je odmah oslovio.
– Da li nas možeš uputiti gde je kanal Orfano?
– Daleko odavde. Vi niste odavde?
– Nismo.
– Otkud vam onda odelo naših stražara?
– Mi smo ustvari ovde stražari, ali smo tek nedavno došli iz Padove.
– To je druga stvar.
– Kažeš, da je taj kanal daleko?
– Prilično.
– Kako bi mogli najlakše da ga nađemo?
– Pođite ovako - -
I nepoznati čovek poče opširno da im objašnjava kako treba da idu da bi što
brže došli do kanala Orfano.
Zahvalili su mu i pošli natrag obali, gde behu ostavili gondolu.
– Ama, da nismo pogrešili mesto, reče Miloš tražeći očima gondolu, od koje
nije bilo ni traga, ni glasa.
– Ne bih rekao.
– Ne sećam se da sam video ovo visoko drveće na desnoj strani.
– Onda da pođemo duž obale.
– Ništa nam drugo i ne preostaje.
Pošli su obalom ne bi li ugledali njihovu gondolu, ali je sve bilo uzalud.
Gondole beše nestalo kao da je propala u zemlju.
– Šta to znači, uzviknu kapetan Palman.
– Neko nam je ukrao gondolu.
– Ali ko?
– To bih i ja voleo da znam.
– Sad mi je sve jasno: nas je slagao i onaj poštenjaković, što smo ga našli
pod drvetom.
– I to može vrlo lako da bude.
 – Onda hajdmo natrag njemu pa da ga pritegnemo.
– Ništa drugo.
Brzo su pošli šumi da nađu čoveka, koji im je dao obaveštenja kako će
najbrže da nađu kanal Orfano.
Kad su došli na čistinu, oni se samo zglednuše.
Ni taj čovek se nije više nalazio na svom mestu.
– Šta to treba da znači, uzviknu kapetan Palman pa steže pesnice.
– Izgleda mi da su ovde svi ljudi pokvareni.
– Još koliko!
– Ovog prijatelja moramo pronaći po svaku cenu. Uveren sam da je i on
umešan u krađu gondole.
– I ja bih dao glavu da je tako.
Tada isukaše mačeve za svaku sigurnost pa se uputiše kroz šumu.
Koračali su oprezno osvrćući se na sve strane, jer tim zlikovcima nije bilo
verovati.
Tako su prošli celu šumu a nisu sreli ni žive duše.
Nedaleko od njih već se videla i obala, gde je počinjao kanal.
– Šta ćemo sad, reče kapetan Palman pa krupno opsova. Prikovani smo za
ovo prokleto ostrvo i ne možemo ni da se maknemo s njega.
– Položaj, u koji smo dospeli, zaista nije zavidan.
– Valjda tek nećemo da preplivamo kanal?
– To nikako.
Odjednom im se učini da se iz jedne čestare, koja se nalazila sa njihove desne
strane, čuje neki šum.
– Tu nekog ima, primeti šapatom Miloš.
– Više nego sigurno.
– A sigurno je i to da to nisu naši prijatelji, nego neprijatelji.
– Onda napred! Nemamo više vremena za gubljenje. Bio ko bio ima da
padne pod udarcima naših mačeva.
Posle tih reči oni podigoše mačeve pa jurnuše čestari.
Nisu, međutim, bili prešli ni nekoliko koračaji kad iz čestare ispade desetak
naoružanih ljudi. Nekoji od njih su imali takve talijanske mačeve, a nekoji kratke
noževe, koji su bili oštri kao guja.
Ustremili su se pravo na Miloša i na kapetana Palmana, koji su ipak bili
prilično iznenađeni tim prepadom.
 Ipak su se brzo pribrali pa pokušali da se odupru navali.
Potražili su očima neki prirodni zakon i odmah su ga i našli u vidu dva
podebela kiparisa, koja su se nalazila jedan pored drugog.
Naslonili su se skoro leđima na njih očekujući prvi napad.
Do njega je ubrzo i došlo.
Protivnici se behu rasporedili oko njih u polukrugu kako bi ih zahvatili sa
svih strana, zatim na dat znak jurnuše na njih.
Naši junaci ih hrabro dočekaše. Čelik udari o čelik a zveket se poče razlegati
ostrvom.
Tada između napadača ugledaše jednog oniskog čoveka, koji je jednako
okretao glavu kao da je hteo da sakrije svoje oči od nekog.
Miloš i kapetan Palman su ga odmah prepoznali: to je bio onaj čovek, koga
behu zatekli kako sedi pod drvetom i koji im beše rekao gde se nalazi kanal.
Sad im je bilo jasno da je i on isti takav lupež kao i ostali.
Kivan na njega, kapetan Palman naumi da mu se osveti.
U jednom trenutku, kad mu se on beše približio, kapetan Palman iskoči
napred sa daleko opruženom sabljom, zatim odmeri snažan udarac po glavi svog
protivnika.
Udarac je bio izveden tako brzo da on nije imao vremena da se od njega
odbrani. Već u idućem trenutku pao je na travu sa raspolućenom glavom. Ostao je
na mestu mrtav.
Ohrabren tim uspehom kapetan Palman jurnu na sledećeg protivnika.
Ni ovaj se nije bolje proveo. I on je pao proboden posred grudi. Ostao je
mrtav i ne jauknuvši.
Tako su napadači padali redom jedan za drugim, dok su ostali počeli da se
bore pažljivije i da se povlače.
– Napred, uzviknu Miloš pa jurnuše na njih.
Ovi su se borili još neko vreme kad se dadoše u divlje bekstvo.
Videli su da će ludo izgubiti budu li još ostali na bojištu.
Miloš i kapetan Palman se nadadoše za njima.
– Moramo uhvatiti makar jednog, reče kapetan Palman.
– Svakako.
– Pritegnućemo ga i ispitati o svemu.
– Onda požurimo, jer oni trče kao zečevi.
Begunci su zaista vrlo brzo odmicali. I ne osvrćući se trčali su sve brže pravo
obali kanala.
 Izgledalo je da su bili odlučili da se spasu bekstvom preko vode. Jedino, u
njihovoj blizini nije se nalazila nikakva gondola. Ostalo im je jedino da pokušaju
da se spasu plivanjem.
Miloš i kapetan Palman se nadadoše za njima još brže.
Sustigli su jednog na desetak koračaji od obale, dok su ostali već uveliko
skakali u vodu.
Ovaj se otimao i jaukao, ali mu to ništa nije pomoglo.
Kapetan Palman ga je podigao svojim snažnim rukama i poneo kao malo
dete u pravcu šume. Njegovi drugovi su možda primetili kako im je drug
nastradao, ali nisu imali ni vremena, ni volje da ma šta preduzmu u njegovu
odbranu.
Vratili su se s njim u šumu, položili ga na zemlju i kapetan Palman odmah
otpočeo sa ispitivanjem.
– Istinu da nam kažeš, poče kapetan strogim glasom.
– Šta želite da doznate od mene?
– Zašto ste nas napali?
– Tako nam je naređeno.
– Ko vam je to naredio?
– Koliko mi je poznato, to je naređenje došlo iz duždeve palate.
– Aha! Jesi li u tome siguran?
– Potpuno.
– A kako ste znali da ćemo doći na ovo ostrvo?
– To nismo znali.
– Kako ste nas onda našli?
– Na vas vrebaju na svakom mestu, pa smo zbog toga zauzeli i ovo ostrvo.
Kapetan Palman se okrete Milošu pa ga zapita:
– Jesi li čuo? Toliko svakako razumeš romejski?
– Kako ne bih razumeo!
– Šta onda kažeš na ovo?
– Na nas su vrebali kao na zečeve.
– Ništa drugo.
– Bogami, to mi se svidi.
Tada se kapetan Palman opet okrete strancu pa ga zapita:
– A sad dolazi ono što je najglavnije.
– Pitajte.
 – Ko je ukrao našu gondolu?
Stranac oćuta.
– Nisi razumeo moje pitanje?
– Jesam.
– Zašto onda ne odgovaraš?
– Ne smem.
– Zar ti nisam malo pre rekao da nam moraš kazati pravu istinu?
– Jesi.
– Onda šta oklevaš?
– Kazaću vam sve ako mi obećate da me nećete ubiti.
– Nećemo.
– Gondolu sam odneo ja.
– Gle! A zašto?
– Tako mi je bio naredio moj starešina, a ja moram da ga slušam.
– Potpuno te razumem. Gde je čamac?
– U onom vrbaku.
– Hajde da nam pokažeš gde je pa ćeš nas prevesti preko.
– S drage volje.
Tada ih je on poveo u pravcu jednog vrbaka, koji se nalazio na nekoliko
stotina koračaji odatle.
Radi svake sigurnosti Miloš i kapetan Palman su išli za njim sa isukanim
sabljama.
Ko zna kud ih je vodio! Inače tim ljudima nije bilo verovati!
Kad su došli do vrbaka, stranac stade, što se našim junacima učini vrlo
sumnjivo.
– Zašto si stao, zapita ga kapetan Palman.
– Tražim mesto gde sam ostavio gondolu.
– Zar si zaboravio?
– Nisam, ali - - - aha! Eno je!
Pokazao je rukom u pravcu jednog šibljaka, koji se nalazio nedaleko odatle.
Iz šibljaka je zaista virila gondola.
To je bila baš njihova gondola, kojom su se bili prevezli na to ostrvo.
Odmah su je dovukli do obale i spustili u vodu.
 – Uzmi veslo, naredi kapetan Palman strancu, i ovaj odmah učini što mu je
naređeno.
Drugo veslo je uzeo kapetan Palman a Miloš je sokolovim okom ispitivao
okolinu.
 Nije se znalo da opet neće odnekud iskrsnuti neki protivnik.
Morali su biti oprezniji nego ikada.
Tako su došli do sredine kanala, gde je dubina bila vrlo velika.
Kapetan Palman je hteo nešto da kaže, kad Miloš pruži ruku u jednom pravcu
pa reče:
– Pogledaj onamo, junačni kapetane!
Kapetan Palman pogleda u pokazanom pravcu i odmah opsova.
Na priličnoj daljini videlo se nekoliko gondola sa naoružanim vojnicima.
Dolazili su pravo njima.
Iako nisu mogli da im vide lica zbog velike daljine, moglo je po svemu da
se primeti da su im dolazili u neprijateljskoj nameri.
– Opet ćemo imati belaja, primeti Miloš pa pogleda u kapetana Palmana,
koji samo zavrte glavom pa odvrati: kako neće da nas ostave na miru.
– Tako i meni izgleda.
– Nego da požurimo. Ovi đavoli, kako mu izgleda, nisu odustali.
– Bogami neće.
– Neka. Doći će i naše vreme. Pokazaćemo im kako se dočekuju gosti.
– Bogami, hoćemo.
Počeli su da veslaju iz sve snage samo da bi se što udaljili sa opasnog mesta.
Međutim, i protivnici su veslali vrlo brzo tako da su im dolazili sve bliže.
Razdaljina između njih je postojala sve manja i manja.
– Samo da se dočepamo onih stubova, reče Miloš pa poče snažno da zahvata
vodu veslom.
Na stotinu koračaji od njih nalazila se jedna obala kanala.
Stepenice su se videle još izdaleka, a odmah iza stepenica nalazilo mnoštvo
stubova od tesanog mermera. Njihova namera je bila da se što pre dočepaju tih
stubova, koji su svakako morali nekud da vode.
Jedva jednom oni se primakoše stepenicama, ali su se već i njihovi gonioci
nalazili dosta blizu.
Ipak im je uspelo da dođu do stepenica i da iskoče na obalu.
Tada se u trku uputiše stubovima, koji su se nalazili na nekoliko desetina
koračaji od stepenica.
U svom očekivanju nisu se bili prevarili.
 Iza kolonade nalazio se prostran trem, čija je pozadina bila mračna. Već po
tome se moglo videti, da je vrlo veliki.
Sa isukanim mačevima u rukama oni su odmicali sve dalje i dalje dok se
naposletku ne nađoše u potpunom mraku.
Taman su hteli da se upute jednoj svetloj tački, koja se jedva nazirala na
prilično velikoj daljini, kad začuše teške korake, a odmah zatim pred njih ispade
nekoliko ljudi, čiji su mačevi presijavali u pomrčini.
– Stoj, začu se jedan glas na romejskom jeziku.
– Stali smo, odvrati kapetan Palman koji se nije bojao da će ih vojnici
prepoznati, jer je oko njih vladao skoro potpun mrak.
– Ko ste i kuda idete?
– Mi smo stražari pa žurimo da podnesemo našem starešini izveštaj o nekim
beguncima, koji su pobegli iz tamnice,
– Hm, učini stražar, koji je svakako bio njihov starešina. – Dakle, vama je
nešto poznato o tome?
– Jeste.
– A kome starešini idete?
– Našem.
– Dobro, dobro, ali kako se on zove?
Kapetan Palman nije bio spreman na ovo pitanje, pa se prilično zbuni.
Nije znao šta da odgovori vođi te patrole, a šta bi i mogao da im odgovori
kad nije imao ni pojma kako se ko zove.
Razmišljao je samo nekoliko trenutaka, kad mu dođe spasonosna ideja, i on
reče odlučim glasom, bez predomišljanja:
– Ne znamo kako se zove, jer se nalazimo u njegovoj službi tek nekoliko
dana.
– A, tako. A odakle ste došli?
– Iz Padove.
– Gle! I ja sam odande rodom. Nisam znao da smo zemljaci.
Palman huknu pa opsova u sebi nešto krupno. Đavo neka nosi i te vojnike, i
njihovo ispitivanje! Ako produži i dalje sa pitanjima, bilo je očigledno da će
nagrabusiti.
Na njihovu sreću vojnički starešina se zadovoljio i s tim odgovorom, pa reče:
– Dobro, dobro. Morao sam da vas zaustavim jer ovih dana švrljaju po našoj
varoši neki sumnjivi tipovi. Požurite da što pre odnesete izveštaj vašem starešini,
samo neka vam prvi posao bude taj da zapitate nekog kako se on zove, jer je
sramota da ne znate ni kome služite.
– Hoćemo, odvrati kapetan Palman pa ga posla u sebi dođavola.
Najviše su se plašili da se njihovi gonioci ne susretnu sa vojnicima, kojima
bi odmah otkrili celu stvar. Ipak su se nadali da će se izvući i iz te najnovije
nezgode, u koju behu upali.
Tako su došli sasvim blizu one svetlosti, koju behu ugledali još malo pre.
Bio je to jedan uzan otvor u samom zidu, kroz koji se moglo proći. Izgledalo
je da je to bila neka napuštena zgrada, koja je služila samo kao prolaz.
Tako su se opet našli na obali drugog kanala, koji je ležao pred njima.
Inače nigde nije bilo ni žive duše. Vazduh je bio zaparan i vreo, a vodena
površina je zaudarala na raznu nečistoću.
– Kuda ćemo sad, zapita kapetan Palman.
– Moramo pre svega potražiti neku gondolu.
– Ali gde da je nađemo?
– Pogledaćemo desno-levo pa će nas valjda poslužiti sreća.
Tako su i učinili.
Odjednom oni začuše neke glasove, koji su dolazili iz mračnog trema.
Sad im je sve bilo jasno: njihovi gonioci svakako behu sustigli vojnike pa su
im ispričali sve što se dogodilo. Njima je opet pretila velika opasnost, koje teško
da će se moći spasti.
Glasovi su se čuli sve jače, a i koraci su dolazili sve bliže. Morali su da
potraže načina da se spasu, inače su bili izgubljeni.
Pred njima se nalazio kanal, za njima trem sa goniocima. Desno visok zid,
koji je virio iz vode, a levo jedna ogromna palata od kamena sa mračnom kapijom.
Kapija se nalazila na nekoliko desetina koračaji od njihovog mesta, i do nje se
moglo doći samo preko vode. Kapija je inače mogla da posluži kao odličio
sklonište, samo je trebalo do nje nekako doći.
Kako se u blizini nije nalazila nikakva gondola, oni videše da im ne preostaje
ništa drugo nego da skoče u kanal pa da nekako doplivaju do kapije. Posao će biti
vrlo težak zato što su morali da nose i svoje oružje, ali su oni bili odlični plivači
pa su se nadali, da će im to preplivavanje ipak poći za rukom.
Inače je voda u kanalu bila skoro nepokretna, što je isto tako otežavalo
plivanje.
Pogledali su u pravcu trema, odakle su se čuli glasovi i koraci. Kako se još
niko ne beše pojavio, oni se baciše u vodu kanala pa počeše plivati u pravcu kapije.
Žurno su grabili vodu rukama i trudili se da se što pre dočepaju kapije.
 Jedva jednom oni joj se približiše na nekoliko koračaji.
– Još malo, Viteže od Gavrana, dobaci kapetan Palman Milošu pa zagrabi
rukama prljavu vodu kanala, koja nadaleko poprska kamenje okolnih kuća.
Tako su doplivali do pločnika, koji se nalazio ispred same kapije, zatim se
uzvukli na njega, stresli sa sebe vodu i ušli pod kapiju.
Kapija je bila vrlo duboka, a u njenom dnu sasvim mračno, tako da se nisu
morali bojati da će ih neko primetiti.
Kapetan Palman opsova pa stade cediti sa sebe vodu.
– Skroz sam mokar, reče on pa progunđa psovku.
– Nisam se ni ja bolje proveo.
– Samo da nas ne primete.
– Ja mislim da neće. Pomisliće na sve samo ne na to da smo se sklonili pod
ovu kapiju.
– To je i moje mišljenje.
Za to vreme su gonioci žurili kroz trem da se što pre dočepaju izlaza.
Gonioci se zaista behu sukobili sa vojnicima, koji su im ispričali svoj
razgovor sa Milošem i kapetanom Palmanom. Tek kad su im ovi ispričali šta se
dogodilo, njima je bilo jasno kako kapetan Palman nije umeo da kaže ime
starešine, kome je imao da podnese izveštaj o tobožnjim beguncima.
– Dakle tako stoji stvar! uzviknu jedan od vojnika.
– Naravno.
– Onda hajdmo da ih što pre uhvatimo. Da nema na onom mestu koja
gondola?
– Nema.
– Jesi li u tome siguran?
– Kako da nisam.
– Onda napred! Oni su naši!
Pojurili su pravo svetloj tački, koja je ustvari bila izlaz a kojim su se koristili
i kapetan Palman i Miloš.
Ubrzo su se našli na obali kanala i počeli da traže pogledom okolinu, ali nisu
mogli nikoga da ugledaju.
– Kud li su samo otišli, uzviknu jedan od njih.
– Ne mogu da budem dovoljno pametan.
– Gondolom nisu mogli otići, jer je uopšte nije bilo.
– Valjda nisu pokušali da se spasu plivanjem?
 – Isključeno.
– Zašto bi bilo isključeno?
– U kanalu je mrtva voda, a njihovo je oružje teško pa je isključeno da bi
mogli da isplivaju.
– Onda gde da ih potražimo?
Zaćutali su i počeli lupati glavu gde da potraže begunce, koji na tako
tajanstven način behu nestali.
Tada reče jedan stariji vojnik, koji je bio njihov zapovednik:
– Pogledajte samo na onu stranu.
Svi pogledaše u pokazanom pravcu.
– Vidite li, zapita zapovednik.
Na drugoj strani kanala, pločnik, koji se nalazio ispred jedne kapije, bio je
sasvim mokar i na njemu su se videli otisci ljudskih stopala.
To je bio ustvari pločnik, na koji se behu uzvukli kapetan Palman i Miloš
kad su preplivali kanal.
U velikoj žurbi oni behu zaboravili da odstrane mokre tragove svojih nogu...
– Vidite li te tragove, zapita zapovednik.
– Vidimo, odgovori njih nekoliko.
– To su svakako oni.
– Ali kako su prešli preko kanala?
– Preplivali su ga.
– Zar sa oružjem?
– Možda su ga prvo prebacili preko kanala, pa su posle doplivali do kapije.
– Hm. Onda šta da radimo?
– Vikni Đakoma neka nam odmah pošalje tri gondole, ali poveće. On je na
straži na zapadnoj kuli. Na taj način ćemo moći da se prebacimo do kapije.
Vojnik, sa kojim je zapovednik razgovarao, bez reči pođe obalom kanala.
Zastao je kod jednog gvozdenog direka, zatim viknuo:
– Đakomo! Pošalji nam tri gondole!
Odmah zatim čuo se s tog mesta otegnut odgovor, a već posle desetak minuta
kanalom su se počele približavati tri gondole, vezane jedna za drugu. U jednoj
gondoli veslao je samo jedan čovek, ali je bio tako okretan da su sve tri gondole
odmicale munjevitom brzinom kao da je bila samo jedna.
Kad su gondole primakle obali, oni brzo uskočiše u njih, zatim dograbiše
vesla pa zaveslaše pravo kapiji.
 ... Za to vreme su se kapetan Palman i Miloš nalazili u dnu kapije, odakle su
mogli lepo da vide sve što se napolju dešavalo.
Videli su kako vojnici uskočili u gondole, koje su se počele približavati
njihovoj kapiji. A odmah su znali i kako su im vojnici ušli u trag. Znali su to iako
nisu mogli da čuju njihov razgovor, jer se i oni behu setili kakvu su grešku načinili
što nisu uklonili sa pločnika vlažne tragove...
– Opet ćemo imati borbe, reče kapetan Palman.
– Više nego sigurno.
– Bogami, ako se ovako produži, nećemo izvući živu glavu iz Mletaka.
Zatim se počeše osvrtati ne bi li ugledali neki izlaz iz teške situacije, koju
behu zapali.
Glasovi su dolazili sve bliže i bilo je već krajnje vreme da se udalje s tog
mesta.
Pred njima se nalazio rukavac jednog kanala sa vrlo malo vode. Bio je inače
i uzan tako da je bilo lako preći preko njega. A sa one strane rukavca pružala. se
popločana ulica.
Odlučili su da pređu preko rukavca i da se dočepaju te ulice koja će ih
svakako nekud odvesti.
Tada bez predomišljanja zagaziše u vodu rukavca pa se uputiše na drugu
stranu.
Taman što behu izašli iz vode kad se na drugoj strani pojaviše gonioci.
Čim su ih ugledali, oni isto tako poskakaše u vodu trudeći se da što pre pređu
preko rukavca.
I njima to beše vrlo brzo pošlo za rukom kao i kapetanu Palmanu u Milošu.
Dok su oni prelazili preko rukavca, Palman i Miloš požuriše ulicom da bi
što dalje odmakli s tog mesta.
Ulica je inače bila pusta i u njoj nije bilo ni žive duše.
Oni su koračali što su mogli brže i ne osvrćući se na svoje gonioce, koji su
im se već nalazili za petama.
Prvi ugao se nalazio prilično daleko. Ako ih posluži sreća da do njega stignu
pre nego što ih sustignu gonioci, moći će još nekako da se spasu.
Tada još više ubrzaše korake.
Ovom prilikom nisu imali sreće.
Pre nego što su imali vremena da zađu za ugao, njihovi gonioci pođoše trkom
trudeći se da ih što pre dostignu.
Nastade čitava trka.
 Kapetan Palman i Miloš su žurili što su mogli brže. Svi ti događaji koji se
behu odigrali poslednjih dana bili su im dosadili. Jedva su čekali da se vrate u
palatu u kojoj se nalazio car Dušan.
Bili su već prilično odmakli od ugla, kad kapetan Palman stade.
– Da nisi nešto primetio, zapita ga Miloš.
– Smislio sam nešto.
– Da čujem.
– Krajnje je vreme da se obračunamo sa našim goniocima.
– Šta da radimo?
– Dočekaćemo ih pred ovom kapijom i svršiti s njima.
– Zaista nam ništa drugo i ne preostaje.
– Onda da se odmah povučemo pod tu kapiju i da zauzmemo busije.
Ta kapija se nalazila na nekoliko desetina koračaji za njima.
Bila je dosta široka i sa obe strane su se nalazila po dva kamena stuba koji
su mogli da im posluže kao odličan zaklon.
Obojica su bili rešeni da se bore do poslednje kapi krvi i da zauvek
onemoguće svoje protivnike, koji su po svaku cenu hteli da im dođe glave.
Gonioci su dolazili sve bliže i ne sluteći šta ih čeka.
Prvi je išao jedan visok vojnik. Bio je razvijen i snažan i držao je u ruci
dugačak mač.
Za njim su išli ostali isto tako sa iskukanim mačevima.
Kapetan Palman i Miloš su stajali pod kapijom čekajući da naiđe prvi.
Inače su bili potpuno mirni. Njima to nije bila prvina da čekaju borbu sa
neprijateljem.
Sa podignutim mačevima u rukama oni su jedva čekali da se s njima sukobe.
Do toga je ubrzo došlo.
Dugajlija je prvi prošao kroz mali prolaz, koji se nalazio između stuba i
kapije. Nije, međutim, prešao ni dva koraka kad ustuknu. Pred njegovim licem
zasja mač kapetana Palmana.
Kad je video kakva mu preti opasnost, dugajlija poteže mačem na kapetana
Palmana, ali je ovaj bio brži. Izmanuo je ponovo mačem i pogodio ga posred glave.
Dugajlija se bez reči srušio. Ostao je na mestu mrtav.
Kad su ostali vojnici videli kako im se proveo njihov drug, ustuknuše.
Najgore je bilo to što nisu znali koliko ima protivnika. Obuzeti teškom
neizvesnošću oni su stajali pribijeni uza zid čekajući da vide šta će se dogoditi.
– Ne možemo dugo čekati, reče kapetan Palman šapatom Milošu.
 – Šta da radimo?
– Da učinimo na njih juriš.
– Ništa drugo.
– Samo oprezno. Nadam se da će nas i ovom prilikom poslužiti naša stara
sreća.
– U to sam tvrdo uveren. S nama je pravda, pa je onda s nama Bog, a on je
najjači saveznik čoveka.
– Tako je. Onda, u ime Boga – napred!
Odmah posle tih reči oni na prstima dođoše do izlaza iz kapije, zatim
podigoše mačeve pa jurnuše na neprijateljske vojnike, koji nisu ni slutili šta im se
sprema. Oni su znali da će doći do bitke, ali se nisu nadali da će do nje doći tako
brzo.
Kapetan Palman i Miloš kidisaše na vojnike kao oluja.
Njihovi mačevi su svetlucali kroz vazduh i sipali strahovite udarce, kojima
nije bilo melema.
Naročito je bio ozlojeđen kapetan Palman.
Njegov mač je bio mnogo duži od Miloševog, a pored. toga bio je i kudikamo
teži. Svaki njegov udarac vredeo je zlata već i samim tim što je obarao po dvojicu
ujedanput.
Razume se da ni Miloš nije izostajao iza svog pobratima. I njegov mač je
činio čuda od junaštva.
Vojnici su padali da se nikad više ne podignu sa okrvavljene kaldrme.
Tako od vojnika preostade još samo četvorica. Međutim, po svima znacima
se videlo, da je i njima došao kraj.
Kad su videli da ne mogu izaći na kraj sa kapetanom Palmanom i Milošem,
koji su se borili kao lavovi, oni se okrenuše pa se dadoše u divlje bekstvo.
Nisu se zaustavili čak do obale kanala, gde se nalazilo nekoliko gondola.
Odmah su uskočili u njih, dograbili vesla i zaveslali iz sve snage da bi samo spasli
svoje gole živote.
Miloš i kapetan Palman nisu mogli da se uzdrže od smeha. Bilo je zaista
smešno kako se behu uplašili vojnici njih dvojice. Oni su svakako mislili da pod
kapijom ima još mnogo njihovih drugova, samo nisu hteli odmah da se pojave.
– Dakle, put je čist, primeti kapetan Palman.
– Potpuno.
– Onda hajdmo dalje.
– Neka nosi đavo i taj kanal Orfano! Ja mislim da ga uopšte nećemo naći.
 – I meni tako izgleda.
– Nego, znaš li šta sam smislio?
– Govori. Ti uvek smisliš nešto umno i razborito,
– Bilo bi najbolje da se obratimo samom duždu.
– Nije loše, ali kako? Kako ćemo dospeti do njega?
– I to sam smislio.
– Da čujem kako.
– Nedaleko odavde nalazi se jedan trg gde upisuju one koji hoće da izađu
pred dužda. I mi ćemo jednostavno stati u red i upisati se. Možda ćemo malo duže
čekati da nas dužd primi, ali ćemo ipak izaći pred njega i potužiti se protiv svega
što smo ovde doživeli.
– Misliš da će to pomoći?
– Ja ne vidim drugog izlaza iz položaja, u koji smo zapali.
Ćutali su neko vreme kad Miloš reče:
– Ja mislim da bi ipak bilo najbolje da potražimo taj nesretni kanal.
– Ali kako?
– I to sam smislio.
– Da čujem.
Tada Miloš pruži ruku u jednom pravcu pa zapita:
– Vidiš li onoga mladića?
– Vidim.
– Sad slušaj dobro: ja sam već mnoge protivnike u životu pritegao tako da
su proklinjali i majčino mleko, koje su posisali. Ovog prijatelja ću tako pritegnuti
da mi mora reći gde je taj kanal, za kojim toliko tragamo.
– To si dobro smislio, ali moramo učiniti jedno, ako hoćemo da nam uspe
stvar.
– Šta moramo učiniti?
– Povešćemo ga s nama.
– Tako ćemo i učiniti, ali kako samo da dođemo do njega?
– Dozvaćemo ga ovamo.
Tada kapetan Palman priđe obali kanala pa viknu na romejskom jeziku:
– Hodi ovamo, prijatelju! Zaradićeš nekoliko cekina.
Mladić je bacio na njih začuđen pogled, zatim postojao nekoliko trenutaka
pa bez predomišljanja uđe u jednu gondolu, koja se nalazila u njegovoj
neposrednoj blizini, i zavesla pravo njima. Već posle nekoliko minuta on se
nalazio pred njima.
Bio je to neki otresit mladić, otvorena lika i vedra lica.
Kapetan Palman je bolje govorio romejski od Miloša pa mu odmah priđe i
reče:
– Rekao sam ti da možeš zaraditi lepe pare, ako budeš hteo.
– Ko to ne bi hteo?
– Znaš li ti je gde je kanal Orfano?
– Kako ne bih znao!
– To su mi mnogi tvoji zemljaci govorili, ali nikako nisu hteli da nas odvedu.
– Ko zna na koga ste naišli.
– Svakako na neke krasne ljude, to je više nego sigurno.
– Onda šta želite s tim kanalom?
– Da nas odmah odvezeš u njega.
– Ništa lakše.
– Bogami, to je za nas bilo vrlo teško.
– Ja vam ponovo kažem da ovde ima pokvarenog sveta, pa ste im naseli. Ja
sam siromah čovek i hoću na pošten način da zaradim koji dinar.
– Onda možemo odmah poći?
– Kadgod želite.
– Hajdmo odmah.
– Kako budete želeli.
Tada se kapetan Palman i Miloš zgledaše, zatim klimnuše glavom. Prećutno
su se o svemu sporazumeli: mladić nije izgledao pokvaren i ulivao je izvesno
poverenje. Moglo mu se verovati.
Ušli su u gondolu a mladić je dograbio vesla i počeo da vesla.
Gondola polete kao strela.
Palman i Miloš su sedeli na drugom kraju gondole i šapatom razgovarali.
– Kako ti se čini ovaj mladić, zapita kapetan Palman Miloša.
– Izgleda mi da je ispravan.
– I meni se tako čini.
– Nego, ipak da pripazimo na njega.
– Na svaki način.
– Nije im ipak verovati.
 – Naravna stvar.
Mladić. je veslao iz sve snage a oni ga nisu ispuštali iz očiju.
Istina da je izgledao pošten ali ipak ko zna šta se u njemu krilo.
Tako su odmicali sve dalje od mesta na kome su se ukrcali u gondolu.
Vreme je prolazilo.
Od kanala Orfana, međutim, još nije bilo ni traga ni glasa.
– Šta kažeš na sve to, reče kapetan Palman Milošu, koji steže mač pa odvrati:
– Ako i ovaj hoće da nas nasadi, neće nam živ umaći.
– Bogami, to i ja kažem.
Gondola je išla iz jednog kanala u drugi i vožnji kao da nije bilo kraja.
Tada se kapetan Palman obrati mladiću sa rečima:
– Kud ti nas vodiš?
– U kanal Orfano.
– Ama da li je to tako kao što nam kažeš?
– Verujte mi da jeste.
– Dobro, dobro, samo naš put traje nešto dugo.
– Učinilo vam se.
– Onda nam reci bar u kom ćemo pravcu ići da dođemo u kanal Orfano?
– Moramo obići ono ostrvo, zatim još dva kanala i tada ćemo stići u kanal
Orfano.
U ovom mladiću se zaista ne behu prevarili. Kad su izašli iz jednog uskog
kanala oni odmah poznadoše kanal Orfano u kome se nalazila palata gde su otseli.
– Hvala Bogu, reče kapetan Palman. Eto našeg kanala!
– To je zaista on.
– Prvi čovek u Mletcima koji izgleda da je pošten.
– Baš tako.
 Mladić je za to vreme terao gondolu obali kud naposletku i pristadoše.
Odatle se videla palata u kojoj je stanovao car Dušan sa caricom.
Kad je mladić hteo da se vrati sa gondolom kapetan Palman ga zaustavi sa
rečima:
– Ostavi nam ovu gondolu do sutra.
– Zašto će vam?
– To su naše stvari. Naći ćeš je sutra na ovom istom mestu.
Rekavši to kapetan Palman mu baci nekoliko dukata pa reče:
– Evo ti za vožnju i za poslugu kesica. Jesi li zadovoljan?
– Potpuno. Vi ste dobri ljudi.
– Da nas nisi dovezao dovde video bi kakvi smo.
Kad se mladić udaljio, Miloš zapita kapetana Palmana:
– Šta će ti gondola?
– Zar ne možeš da se setiš?
– Ne mogu.
– Dovešćemo se gondolom tačno do onog mesta gde su nas napali noževima.
– Sad se sećam: vratićemo se istim putem u palatu kojim smo i izišli.
– Onda hajdmo što pre.
– Nego, nešto mi čudno izgleda naša palata.
– Pravo kažeš. Kao da u njoj nema ni žive duše.
– Šta to treba da znači?
– Odmah ćemo se u sve uveriti.
Tada dohvatiše vesla pa zaveslaše pravo stepenicama koje su vodile u palatu
gde ih behu napali nepoznati zlikovci.
Hteli su prvo odatle da ispitaju kolonadu susedne palate jer nije bilo
isključeno da se onde opet krio neko ko će ih napasti.
Tako su i učinili.
Kad su stigli do stepenica, oni počeše pogledom ispitivati kolonadu.
Nigde međutim nije bilo ni žive duše.
Tada počeše ispitivati pogledom prozore. Oni su bili mračni i pusti. Palata
je zaista davala utisak da u njoj niko ne stanuje.
– Vrlo čudno, primeti opet kapetan Palman. – To ne mogu nikako da
razumem.
 – Ja još manje.
– Da naš car i gospodar nije otišao?
– Kako bi to moglo da se dogodi?
– Sve je moguće.
– Hajdmo preko da vidimo šta je na stvari.
Opet su zaveslali i došli baš na ono mesto gde su našli gondolu kad su tajnim
prolazom izašli iz palate.
Ulaz u podzemni kanal je još uvek bio otvoren. Privezali su gondolu za jedan
kolac pa su se uputili podzemnim hodnikom, sa isukanim mačevima u desnici.
Išli su neko vreme kad Miloš primeti:
– Nikako ne mogu da razumem ovu duboku tišinu koja vlada oko nas.
– Sve je zaista čudno. Obuzima me osećaj kao da se nalazim na groblju.
Zatim su otišli dalje.
Tako su dospeli do otvora koji je vodio u odaju u kojoj se behu oprostili sa
carem Dušanom pre nego što su pošli tajanstvenim hodnikom.
Zastali su iznenađeni jer je otvor bio zazidan. Izgledalo je da je to bilo
namerno učinjeno.
– Šta ćemo sad, uzviknu Miloš ljutito.
– Moramo natrag.
– E, nikad u životu ne nastradasmo kao sa ovim ljudima.
– To i ja kažem.
– A sad hajdmo. Ne smemo više gubiti vreme. Ko zna da nekome nije
potrebna naša pomoć.
– To može vrlo lako da bude.
Zatim se okrenuše pa pođoše istim putem natrag.
Tako su se opet našli na mestu gde su ostavili gondolu.
U blizini nije bilo ni žive duše.
Opet su ušli u gondolu i zaveslali glavnom ulazu.
Oko njih su počeli da se dešavaju događaji koje je bilo vrlo teško razumeti.
Palata je zaista izgledala kao pusta i u njoj svakako nije bilo ni žive duše.
Tako su došli do glavnog ulaza.
Pristali su sa gondolom uz stepenice, privezali je za jedan kolac i pošli kapiji,
koja je bila upola otvorena. Pred kapijom se nalazilo nekoliko stražara koji se
odmah ukloniše pa ih propustiše pošto su u njima prepoznali pratnju srpskog
carskog para.
 Miloš i kapetan Palman se samo zgledaše pa uđoše u širok trem, u kome je
bilo prilično mračno.
Iz jednog ugla ispade jedan oklopnik iz Palmanove čete pa im priđe. Kad je
video da su to oni, on uzviknu:
– Gde ste toliko, ljudi?
– Jedva stigosmo.
– Već smo vas bili ožalili.
– Bogami, još ne mislimo na taj put. Da li je naš car i gospodar još ovde
– Jeste.
Milošu i kapetanu Palmanu čisto odlaknu.
– Samo carski par nije više u ovoj palati, dodade oklopnik.
– Nego gde je?
– U susednoj.
– Onda idemo pravo tamo.
...Car Dušan je odmah primio Miloša i kapetana Palmana koji su mu potanko
ispričali šta im se dogodilo.
Car je pažljivo saslušao i Miloša, i kapetana Palmana, i kad su završili, on
reče:
– Jako sam se bio zabrinuo za vas. Već sam mislio da vas nikada više neću
videti. Nego, i ja sam doživeo čudnih stvari.
Car Dušan im je dugo pričao o svemu što mu se bilo dogodilo dok su oni bili
otsutni. Bili su to čudni događaji kojima se morala pridati velika važnost.
Odmah sutradan po odlasku Miloša i kapetana Palmana car je skoro svake
noći viđao neke sumnjive ljude, koji su se pojavljivali pod prozorima palate.
Često je morao da dozove svog stražara koji je odmah polazio da vidi ko su
ti tajanstveni ljudi, ali nikada nije mogao nikoga da uhvati.
Tada je car izrazio želju da se preseli u drugu palatu, što mu je odmah i
učinjeno.
Što se tiče dužda, on se uopšte nije pojavljivao.
Da nije čekao na Milošev i Palmanov povratak, car Dušan bi odmah otišao
iz te čudne varoši, gde je doživeo toliko neprijatnosti. Ipak nije hteo da ode bez
svojih vernih ljudi, koji su mu u svakom pogledu bili desna ruka.
Sad, kako su svi bili na okupu, car Dušan odluči da odmah krenu.
Tako su i učinili.
Do galije goste je ispratila duždeva pratnja. Dužd se izgovarao da je
bolestan. Da li je to odgovaralo istini ili nije – to se nije moglo znati, ali je po
svemu izgledalo da je zdrav i da namerno nije hteo da prisustvuje ispraćaju carskih
gostiju.
Car Dušan samo odmanu rukom pa primeti:
– Nije nam ni potreban. Glavno je da ćemo odavde izneti čitave glave.
– Tako i ja kažem, care i gospodaru, potvrdi kapetan Palman.
Tako su se popeli na galiju koja je imala da ih preveze preko debeloga mora.
Duždeva straža je stojala na obali sve dok se galija nije navezla na pučinu,
zatim se poče razilaziti.
Car Dušan je stojao na palubi.
Pored njega su se nalazili Miloš i kapetan Palman.
Carica se nalazila sa svojim vladikama u donjim prostorijama galije.
Odjednom priđe kapetanu Palmanu jedan od njegovih oklopnika, pozdravi
cara pa reče svom starešini:
– Jednu reč, kapetane.
Kapetan Palman pođe s njim nekoliko koračaji, pa zapita:
– Šta je novo? Da se nije što dogodilo?
– Ne znam kako da ti kažem, kapetane.
– Govori o čemu je reč.
– Još kad smo se otisnuli od obale, jedan vrlo sumnjiv čovek je kružio
čamcem oko galije, kad ga je odjednom nestalo. Tačnije, malo posle sam video
isti taj čamac kako pliva prevrnut po moru, a od nepoznatog čoveka nije bilo ni
traga, ni glasa.
– Šta iz svega toga zaključuješ?
– Ništa drugo nego to da se taj nepoznati čovek uvukao na našu galiju u
neprijateljskoj nameri. Ako ga potražimo, uveren sam da ćemo ga pronaći.
– Hm. Da se nisi prevario?
– Nisam se prevario, kapetane.
– Dobro. Idi na svoje mesto a ja ću već da vidim šta se može učiniti.
Kapetan Palman odluči da o tome nikome ne kaže ni reči. Nije hteo da
uznemiri cara, koji je i bez toga imao dosta brige. Pod izgovorom da hoće da obiđe
stražu on se udaljio i odlučio da odmah pregleda galiju zajedno sa oklopnikom,
koji beše video nepoznatog čoveka.
Odmah ga je dozvao i rekao šta je naumio. Njegov momak se od srca,
obradovao što je baš njega izabrao za izvršenje tog zadatka, koji je bio i ozbiljan,
i težak.
 Naoružani svojim dugim mačevima oni su odmah počeli da silaze u
unutrašnjost galije.
Bile su to uske i rasklimatane stepenice od drveta, koje su škripale na
svakom koraku.
Tako su dospeli na samo dno galije.
Dno je bilo zakrčeno raznim stvarima.
Bilo je tu mnoštvo drvenih sanduka, praznih buradi i denjkova pamuka.
Čitavi bregovi su se dizali na svakom koraku tako da je često prolaz bio skoro
nemoguć.
Inače to mesto beše dušu dalo za skrivanje. Kogod je hteo mogao je da se
skrije među taj smet bez bojazni da bi iko mogao da ga primeti.
Kapetan Palman i njegov momak su oprezno išli između raznih predmeta,
koji behu tu nabacani bez ikakvog reda.
Tako su prošli celom dužinom galije a nisu primetili ništa što bi moglo da
izazove njihovu sumnju.
Tada se vratiše natrag do stepenica, koje su vodile na palubu.
Stali su da se dogovore kako da pronađu tog čoveka, za koga je Palmanov
momak bio tvrdo ubeđen da se krije u galiji.
– Znači da se ipak ne nalazi u galiji, primeti kapetan Palman posle kraćeg
razmišljanja.
– Ja bih opet dao glavu da je on ovde.
Tek što Palmanov momak beše ovo izrekao, kad Palman primeti okrećući
glavu na sve strane:
– Ovde kao da nešto gori.
– Imaš pravo, kapetane.
U vazduhu se zaista osećao težak miris kao kad gore neke krpetine.
Uskoro oni osetiše i dim koji poče da postaje tako gust da su jedva mogli da
dišu.
Sad su bili uvereni da se na galiji nalazio neki čovek, koji je hteo da izazove
požar.
Odmah su uzbunili mornare koji dotrčaše sa vedrima vode i počeše gasiti
zapaljene denjkove.
Posao je bio vrlo težak i naporan, ali se moralo preduzeti sve što je moglo
da doprinese gašenju požara.
Tada Palman zovnu jednog otresitog momka pa mu reče:
– Dobro poslušaj momče šta ću ti kazati.
 – Slušam, kapetane.
– Zauzmi mesto sa nekoliko momaka duž cele ograde. Niko živi ne sme
napustiti galiju. Jesi li me razumeo?
– Potpuno, kapetane.
– Ako neko ipak bude hteo da je napusti, ti ga spreči.
– Razumem.
Kapetan Palman beše smislio odličan plan.
On je vrlo dobro znao da će nepoznati čovek, koji je izazvao požar, pokušati
da napusti galiju i da se spase. On je, međutim, hteo da osujeti tu njegovu nameru.
Njegovi ljudi su se odmah razmestili ivicom galije, pored same ograde.
Pazili su sokolovim okom na sve tako da je bilo nemoguće da iko napusti
galiju.
Vreme je prolazilo.
Car Dušan nije znao ništa u pojedinostima, što se dešavalo na galiji.
Razume se da o tome ništa nije znala ni carica.
Kapetan Palman jedino beše sve ispričao Milošu.
Ovaj mu je dao za pravo što nije hteo ništa da kaže caru Dušanu.
Car Dušan jedino što beše doznao za požar koji je izbio na galiji, ali mu je
Miloš rekao da je požar izbio slučajno.
Kad su razmestili ljude, oni pođoše u unutrašnjost galije da ponovo potraže
čoveka koji je prouzrokovao požar.
Požar je već bio ugušen zahvaljujući revnosti mornara koji su se u tome svim
silama trudili.
Prokrstarili su ponovo celo dno galije ali nisu mogli nikoga da pronađu.
– Ovo nikako ne razumem, primeti Miloš.
– Ni meni nije jasno.
– Kud li je samo mogao da se skrije?
– To bih i ja voleo da znam.
Tada su se ponovo uputili prednjem delu galije gde se nalazila velika gomila
dasaka.
Prošloga puta kapetan Palman beše samo prošao pored te gomile uveren da
se iza nje niko ne nalazi. Sad, međutim, beše odlučio da pregleda i uski prostor
koji se nalazio između gomile dasaka i kljuna galije.
Saopštio je to Milošu zatim se obojica uputiše ulazu u međuprostor.
U tom međuprostoru, koji je bio vrlo uzan, vladao je potpun mrak.
 – Moraćemo da zapalimo buktinju, reče Miloš.
– Zaista. Ovde je mračno kao u rogu.
Našli su jednu buktinju, koja je bila zabodena u duvar galije, zatim je
zapališe pa se uputiše napred.
Išli su napred spremni na svako iznenađenje, sa isukanim mačevima, jedan
za drugim.
Tako su obišli oko cele gomile dasaka a nisu nikoga susreli.
Vratili su se na staro mesto da se dogovore šta da preduzmu, kad kapetan
Palman odjednom uzviknu:
– Moram ga pronaći mrtvog ili živog! Kunem se na to seni mog dragog
sinovca Georga.
Zaćutali su i ponovo počeli da pretražuju sve prostorije galije.
Čim je počelo da se smrkava, kapetan Palman naredi momcima da zapuše
sve okrugle otvore koji su se nalazili oko galije i ovi odmah pristupiše poslu.
Prozore su zapušili starim krpetinama i slamom, zatim ih zakovali. Na taj
način su bili sigurni da zlikovac, koji se nalazio sakriven na galiji, neće moći da
im umakne.
Tako se i sasvim smrklo.
Palmanovi momci su stojali na svojim mestima i pažljivo gledali na sve
strane.
Nisu međutim mogli da primete ništa sumnjivo.
Galija je dalje plovila mračnim morem, nošena povoljnim vetrom.
Car Dušan se nalazio u jednoj prostranoj kabini zajedno sa Milošem i
kapetanom Palmanom, sa kojima je razgovarao o svemu i svačemu.
Razume se da je pre svega predmet razgovora bilo njihovo bavljenje u
Mletcima, gde behu doživeli toliko neprijatnih stvari.
Car Dušan nije ni slutio da su se te neprijatne stvari bile prenele i na galiju
kojom su sada plovili...
Sluga je služio vino koje behu poneli još iz Srbije. Tadašnji Srbi su uvek
tako radili i nosili sobom svoje vino i na najduže puteve...
Noć je bila mračna ali sveža. Sa palube je dopirao svež povetarac koji je
hladio njihova čela.
Car Dušan je bio neobično raspoložen.
Šalio se sa Milošem i sa Palmanom koji su se od srca radovali tom njegovom
raspoloženju.
 – Zaboravimo sve nezgode, govorio je car Dušan. – Mislimo na budućnost i
na napredak našeg naroda i države. Vođeni rukom Božje milosti mi ćemo poći
putem kojim nas je Proviđenje i dosada vodilo.
Vreme je prolazilo.
Odjednom se začu uzvik sa mesta gde se nalazila carica sa svojim
vladikama. Svi se trgoše.
Ne potraja dugo i uzvik se ponovi.
– Odmah ću da vidim u čemu je stvar, reče kapetan Palman pa skoči i uputi
se uskim hodnikom, koji je vodio pored kabina.
Car Dušan i Miloš ostadoše u kabini da dočekaju povratak Palmanov da vide
šta se dogodilo.
Kapetan Palman se brzo vratio.
– Dakle, šta je zapita car Dušan.
– Uzvik je došao iz caričinih odaja. Vrata su, međutim, zaključana. Ja sam
lupao, ali mi se niko nije odazvao. Naša carica i gospodarica se svakako uplašila
ne znajući ko je. Potrebno je, gospodaru, da ti zakucaš na vrata.
Car Dušan se bez reči diže pa se uputi mestu na kome se nalazila caričina
kabina.
Za njim su išli Miloš i kapetan Palman.
Pratili su ga u stopu kao najverniji čuvari koji su spremni da svakog trenutka
i život polože za svoga gospodara.
Tako su došli pred vrata kabine u kojoj se nalazila carica sa svojim
vladikama.
Stojali su neko vreme i osluškivali. Iznutra se nije čuo ni najmanji šum.
Tada car Dušan kucnu u vrata.
Prođe neko vreme bez ikakvog odgovora.
Car Dušan zakuca ponovo.
– Ko je, začu se iznutra drhtavi glas, koji je izražavao veliki strah.
Bio je to caričin glas.
– Ja sam to, verna moja ljubo, poče car Dušan. Šta se dogodilo? Ko je to
malo pre viknuo? Otvori mi vrata pa da mi kažeš šta se dogodilo.
Tada se otvoriše vrata i na pragu se pojavi jedna od caričinih vladika. I ona
je bila bleda kao smrt i sva je drhtala od nekog velikog straha, koji je beše obuzeo.
Miloš i kapetan Palman ostadoše napolju u hodniku.
I carica je bila bleda kao smrt. Stojala je pred svojim suprugom sa rukama
pritisnutim ka grudi, koje su se uznemireno uzdizale i spuštale.
 Tada joj car Dušan priđe, obgrli je desnom rukom pa zapita:
– Šta ti je, verna moja ljubo? Od čega si se upalila?
– To je bilo strašno, mili moj mužu. I sad mi igra pred očima strašna slika.
– Kazuj brzo šta se dogodilo.
– Evo kako se to desilo. Taman sam htela da legnem. Moje vladike su se već
spremale da utule žižak kad začusmo neki šum, koji je dolazio spolja. U prvi mah
sam mislila da je to šum talasa, koji su i sad prilično veliki. Međutim, već posle
nekoliko trenutaka sam videla da je sasvim nešto drugo posredi.
Carica malo ućuta pa nastavi, dok ju je car Dušan jednako držao u naručju:
– Zamalo la se šum ponovi. Ne potraja dugo kad se na okruglom prozoru
pojavi nečije lice sa dva svetla oka, koja su gledala pravo u mene. Vrisnula sam i
pokazala rukom vladikama prozor. I one su pogledale u tom pravcu, ali već nisu
mogle ništa više da vide. Tajanstveno lice se beše sa prozora uklonilo.
– Da li se i docnije pojavio taj čovek, zapita car Dušan.
– Nije.
– Jesi li mu dobro videla lice?
– Nisam, jer je napolju dosta mračno. Jedino što sam spazila dva sjajna oka
koja su me gledala tako strašno kao da hoće da me prožderu.
Car Dušan se zamisli.
Tada priđe prozoru pa ga poče ispitivati, ali nije mogao na njemu da otkrije
ničeg sumnjivog.
– Lezi ti, verna moja ljubo, a ja ću odmah da izvidim u čemu je stvar. Pred
vrata ću postaviti jaku stražu tako da ti niko neće moći ni prići.
Zatim se nežno oprosti sa caricom pa se vrati u hodnik, u kome su ga čekali
Miloš i kapetan Palman.
Ovi su jedva čekali da čuju šta se dogodilo u caričinoj odaji.
Kad je car Dušan zatvorio za sobom vrata, prvi mu priđe kapetan Palman pa
ga zapita:
– Šta se dogodilo, care i gospodaru?
Car Dušan mu ukratko ispriča šta se dogodilo, a Miloš primeti:
– To je u vezi sa onim tajanstvenim čovekom, koji je izazvao požar.
Tada su ispričali caru Dušanu šta se malo pre beše dogodilo u unutrašnjosti
galije.
Car Dušan je pažljivo saslušao njihovu priču pa na kraju primeti:
– A sad moramo učiniti dve stvari.
– Zapovedaj care i sve će biti kao što nam narediš.
 – Pre svega moramo pronaći onog čoveka koji je prouzrokovao požar.
– Tako i mi mislimo.
– Onda ćemo postaviti na vrata jaku stražu koja će paziti da neko ne uđe u
caričinu odaju.
– I na to smo mislili.
– Dakle, imamo da podelimo posao. Ti ćeš, Miloše, potražiti tog zlikovca u
galiji, a ti ćeš, kapetane Palmane, postarati se oko straže pred vratima moje
ljubljene supruge.
– Biće sve u najvećem redu, odgovoriše oba viteza, zatim pozdraviše cara
pa pohitaše da izvrše njegovo naređenje.
Car Dušan postoja malo u hodniku pa se vrati u svoju kabinu.
Bio je jako zamišljen.
On je vrlo dobro znao da to nije bio slučaj, nego da se iza toga krilo nešto
sasvim drugo.
Protiv njega su izvesni ljudi snovali zlo.
On je to osećao.
Njihova moć se protezala čak i ovamo, na galiju, koja ga je nosila kući.
Tako je stigao u svoju kabinu.
Odlučio je da ne legne sve dotle dok se Miloš i kapetan Palman ne vrate i ne
izveste ga šta su učinili.
Vreme je prolazilo.
Spolja je samo dopirao šum talasa koji su igrali oko galije.
Car Dušan se nije brinuo lično za sebe. On je još uvek bio junak koji se ne
plaši ni same smrti. Brinuo se najviše zbog carice koja je ipak bila samo slaba žena
i ništa više.
Prošlo je prilično dugo kad se napolju začuše koraci.
Odmah zatim se otvoriše vrata i na njima se pojavi Miloš.
– Dakle, šta ima novog, zapita ga car Dušan.
– Uhvatili smo onog zlikovca.
– Gde?
– Na dnu lađe. Skrio se tako vešto da smo ga jedva pronašli.
– Hvala Bogu. Da li je i Palman bio s tobom?
– Jeste.
– Dobro pripazite na njega. O svemu ćemo ga ispitati.
– Svakako. To nećemo nikako propustiti.
 ...Nađeni čovek je bio vrlo sumnjiv tip. Celo vreme je ćutao i na njihova
pitanja uopšte nije hteo da odgovara. Uzalud su mu Miloš i kapetan Palman pretili
da će ga staviti na muke. To ništa nije pomoglo.
Bio je inače mali rastom i imao je oštar profil. Po svemu je ličio na Grka.
Ipak se ta pretpostavka morala odbaciti, jer su tada Grci nerado odlazili u Mletke.
Na galiji se nalazilo nekoliko starih mornara, koji su takoreći ceo svoj život
proveli na moru. Kapetan Palman tada odluči da njih zapita da li slučajno poznaju
nepoznatog čoveka, koji nikako nije hteo da progovori.
Izveli su ga vezanog na palubu i prislonili uz katarku, zatim su rekli
članovima posade da ga izbliže pogledaju.
Ovi su prolazili pored njega, zagledali ga sa svih strana i odmahivali glavom.
Nijedan od njih nikada u životu nije ga video.
Stvar je izgledala vrlo čudna.
– Ne znam kako da ga nateramo da progovori, reče Miloš kapetanu Palmanu.
– Na to pitanje ni ja ne mogu da odgovorim.
– Da ga bacimo u najmračniju kabinu? Pored toga ostavićemo ga neko vreme
bez jela i vode pa će valjda odrešiti svoj nemušti jezik.
– Tako ćemo i učiniti.
Odneli su ga na dno galije i bacili u jednu malu prostoriju, u kojoj je bilo
mračno kao u rogu.
Naredili su jednom stražaru da se ne odmiče od vrata i da budno pazi na
svakog ko bi se približio toj kabini.
Tada odoše da izveste o svemu cara Dušana.
Sutradan, čim je svanulo, zakuca neko na vratima kabine u kojoj je spavao
Miloš.
 Začuđen što ga tako rano bude on otvori vrata i ugleda onog stražara, kome
je bilo stavljeno u dužnost da pazi na uhvaćenog čoveka.
– Šta je novo, zapita ga Miloš.
– Desilo se nešto što nikako ne mogu da razumem.
– Govori.
– Onaj se ubio.
– Kako je to moguće?
– Pregrizao je svoj rođeni jezik i njime se ugušio.
– Jesi li ti poludeo? Znaš li šta govoriš?
– Kako ne bih znao.
– Onda budi jasniji.
– Evo kako se to dogodilo. Taman je počelo da sviće kad začuh iz kabine, u
kojoj se on nalazio, neko krkljanje.
Odmah sam prišao vratima i počeo osluškivati.
Krkljanje se nastavilo.
Lupnuo sam nekoliko puta, ali se niko nije odazivao.
Tada otvorih vrata i uđoh unutra. Imao sam šta i videti: on je ležao na podu
razjapljenih vilica, iz kojih je curila krv. Pogled mu je bio ukočen a lice sve zeleno
i naduveno. Prišao sam bliže i video šta je učinio: odgrizao je sam sebi jezik pa se
njime ugušio. To je učinio svakako da ne padne u iskušenje pa da ne oda onoga
koji ga je poslao na galiju.
– To je više nego sigurno. Dakle, mrtav je?
– Jeste.
– Hm. Zaista čudna stvar.
Miloš je otpustio stražara zatim je požurio da o svemu obavesti kapetana
Palmana.
I Palman je bio veoma začuđen kad je čuo šta se dogodilo.
Tada siđoše obojica u unutrašnjost galije da se i lično o svemu uvere.
Stražar je imao potpuno pravo: nepoznati čovek je ležao tačno onako kako
im je on to bio opisao.
Sad je već bio sav modar u licu i otečen.
Stojali su nekoliko trenutaka kraj leša tajanstvenog čoveka, kad Miloš reče:
– Veliku čvrstinu je imao.
– Još kakvu.
 – Ugušio se samo da ne oda svog gospodara.
– Sasvim je tako. Šteta što se nije nalazio u našoj službi.
– Zaista velika šteta.
– Nego, da naredimo da se baci u more čim se ohladi?
– Naravna stvar.
Odmah popodne izvršena je jednostavna sahrana nepoznatog čoveka: vezali
s umu kamen o vrat i bacili u more.
To je bila sudbina svakog onog koga bi smrt zadesila na moru, naročito ako
se lađa nalazila na pučini.
O svemu su obavestili i cara Dušana, koji odahnu dušom pa primeti:
– Sad moja ljubljena supruga može mirno spavati.
– Više nam ne preti nikakva opasnost.
– Ipak... moramo obratiti pažnju na sve što se bude oko nas dešavalo.
– Sasvim je tako.
– Kako vam izgledaju članovi posade?
– Ne znam kako da kažem: sve nepoznati ljudi.
– Da nema i među njima neki sumnjiv čovek?
– Može vrlo lako da bude.
– Obratite stoga na njih najveću pažnju.
– To već i radimo.
– Nećemo biti sigurni sve dok ne stanemo nogom na srpsku zemlju.
– Pre nikako.
Posle tog razgovora Miloš i kapetan Palman behu obratili na članove posade
naročitu pažnju.
Nikako ih nisu gubili iz vida i pazili su na svaki njihov korak. Posle tolikih
razočarenja zaista se nije više moglo nikome verovati.
Dani su prolazili a galija je odmicala sve dalje. Nije se dogodilo ništa što bi
moglo da izazove neku uznemirenost.
Razume se da se za to imalo u prvom redu zahvaliti kapetanu Palmanu i
Milošu, koji su sokolovim okom pazili na sve što se na galiji dešavalo.
Malo po malo pa se i carici vrati staro raspoloženje.
Car Dušan se skoro stalno nalazio pored nje i tešio je. Njoj je naročitu brigu
zadavao njihov sin Uroš, koji je u poslednje vreme nešto poboljevao.
Uroš je inače bio vrlo živahan. Naročito je voleo viteške igre i razne druge
zabave, pa se stalno nalazio u društvu vojnika i vitezova. Ovi, iako su bili mnogo
stariji od njega, neobično su ga voleli zbog njegovog vedrog raspoloženja i svakoj
njegovoj želji izlazili u susret.
Na nedelju dana pre polaska iz Mletaka, car Dušan beše poslao skoroteču u
Skoplje da javi za svoj povratak. Taj skoroteča je otputovao jednim đenovljanskim
brodom, koji je nosio robu ali je izuzetno primio i njega.
U jednoj knjizi, koju car Dušan beše poslao po skoroteči u svoju zemlju,
jasno je bio napisao sve kako imaju da postupe poglavari i vojvode do njegovog
dolaska.
U toj knjizi car Dušan se iscrpno obaveštavao i o svomu sinu, koga je voleo
iznad svega u životu.
Naredio je upravniku varoši Skoplja da mu odmah pošalje skoroteču u
susret, koji će ga obavestiti o zdravlju njegovog jedinca.
Već su se bili prilično primakli obali, kad ugledaše jednu galiju koja im je
dolazila pravo u susret.
Car Dušan se baš nalazio na palubi sa svojim doglavnicima, i svi su sa
najvećom pažnjom posmatrali približavanje nepoznate galije.
Kad im je došla sasvim blizu, sa palube nepoznate galije se spusti jedan
čamac, koji pođe pravo njima.
U čamcu su se nalazila svega dva čoveka.
– Pa to je naš čovek, uzviknu odjednom kapetan Palman, koji je imao odlične
oči.
– Jeste, potvrdi Miloš.
– Svakako skoroteča koji ima da me obavesti o zdravlju mog jedinca, reče
car Dušan.
Tako je i bilo.
U čamcu se zaista nalazio skoroteča, koga beše poslao upravnik varoši
Skoplja u sretanje caru Dušanu, koji je jedva čekao da čuje njegov izveštaj.
Skoroteča se brzo popeo na palubu i stao pred cara Dušana. Ostali su se
odmah uklonili dok ih car ponovo ne bude pozvao.
Skoroteča se duboko pokloni pa izvadi iz grudi sitnu knjigu, pruži je caru i
poče:
– Upravnik te, care naš i gospodaru naš, mnogo i usmeno pozdravlja i želi ti
da se što pre vratiš u svoju zemlju.
– Dobro. Idi pa se odmori. Vratićeš se našom galijom.
Kad je otpustio skoroteču, car Dušan siđe zajedno sa svitkom pergamenta. u
unutrašnjost galije, u kojoj se nalazila carica.
 Ona se nalazila okružena svojim vladikama koje su je zabavljale svojim
pričanjem.
Kad se car Dušan pojavio na vratima, one odoše u pobočna odeljenja a caricu
ostaviše nasamo sa carem.
– Kakve im vesti donosiš, mužu moj, zapita carica.
– Bog je dobar pa će vesti, koje se nalaze u ovoj knjizi, biti povoljne.
– Dobio si knjigu?
– Da, verna moja ljubo.
–– Da je nije doneo skoroteča?
– Jeste.
Rekavši to car Dušan razvi pergamenat pa poče da ga čita.
Pismo upravnika Skoplja bilo je vrlo opširno.
U početku upravnik se obraćao Bogu i molio ga da podari svom caru i
gospodaru dug vek. Zatim je nabrajao svece kojima treba da se obraća molitvom
da bi bu svaka želja bila ispunjena.
Tek posle tog obligatnog uvida dolazilo je pravo pismo, koje je ustvari
sadržavalo odgovor na pitanje cara Dušana.
Upravnik mu je opširno pisao o njegovom sinu, koji je istina još bio prilično
slab, ali njegovo stanje nije bilo baš tako opasno.
Pismo se opet završavalo obraćanjem Bogu, čijoj je milosti upravnik
preporučivao cara Dušana i njegovu carsku porodicu.
Kad je završio čitanje, car Dušan pogleda u caricu koja odahnu pa primeti:
– Hvala Bogu! Samo kad našem jedinčetu nije rđavo.
– Da, verna moja ljubo. Molimo se Bogu kao i dosada pa će blagi Bog i
ubuduće čuvati našu nadu i uzdanicu.
Posle tih reči oni zaćutaše sa mislima kod njihovog jedinca.
...Tako su stigli u Dubrovnik, gde im je bio priređen vrlo svečan doček.
Dan je bio lep i sunčan. Na obali je bi okupljen silan svet koji se beše slegao
sa svih strana da pozdravi slavnog cara, koji beše proširio i utvrdio svoju državu
na neverovatan način.
Galija se polako približavala obali a svet je postajao sve nestrpljiviji.
Naposletku galija pristade uz obalu a iz hiljade grla se zaori na raznim
jezicima srdačan pozdrav caru, koji je bio kod svih omiljen:
Oduševljenje je naročito bilo veliko kad je car Dušan zajedno sa caricom
stupio na obalu.
Tu ga je dočekao barski biskup, koji ga je pozdravio biranim rečima.
 Iza biskupa su bili povrstani i ostali velikodostojnici, koji su uputili caru
Dušanu po nekoliko toplih reči. Car Dušan ih je sve pažljivo saslušao, i kad su ovi
završili, on poče svojim snažnim glasom u grobnoj tišini, koja u tom trenutku
zavlada na pristaništu:
– Gospodo i narode! Zahvalan sam pre svega Gospodu našem Bogu Savaotu
što mi podari tu svoju veliku milost da se danas s vama vidim i sastanem. Bez
njegove velike milosti ne bismo mogli da načinimo nijedan korak u životu, niti da
ostvarimo naše misli i želje, koje se porode u nama.
Posle tih reči car Dušan ućuta.
Nepregledna masa sveta stojala je pred njim kao šareno more. Sva lica su
bila okrenuta njemu, i sve oči uperene u njega. Niko nije skoro ni disao, nego je
svako prosto gutao reči mudroga cara, koji beše za kratko vreme postao jedan od
najmudrijih vladara na svetu.
Tada car Dušan prelete pogledom po prisutnima pa nastavi:
– Radujem se što se i vi radujete. Veseo sam što i vas vidim vesele. Vaša
radost je za mene dvostruka.
Biranim rečima car Dušan je dugo govorio dubrovčanima i iskupljenom
svetu.
Dubrovčani su inače bili ljudi prefinjenih osećaja i manira, pa je svaki, koji
je s njima održavao bilo kakve veze, morao naročitu pažnju da obrati na način na
koji se izražavao.
Car Dušan je bio vrlo otmen po duši i po ponašanju tako da dubrovčani nisu
mogli s te strane ni u najmanjoj sitnici da mu zamere.
Posle njegovog govora opet se zaori gromoglasno:
„Živeo!“ koje se nadaleko razlegalo pustom obalom.
Tada se svečana pratnja postroji u dva reda pa svi pođoše u grad.
Car Dušan i carica su se popeli u zlatna kola, u koja su bila upregnuta četiri
kao sneg bela konja.
– Sa obe strane ulice bio je poređan svet koji je u prazničnom odelu davao
dokaza svoje velike ljubavi i poštovanja spram srpskoga cara.
Tako je svečana povorka došla na glavni trg, gde je bilo sveta toliko da su
kola jedva mogla da prođu.
... Carski par je morao da ostane u Dubrovniku dva dana.
Obasuti počastima, na koje se retko nailazi, oni su plivali u radosti videvši
toliku razdraganost.
 Miloš i kapetan Palman su se stalno nalazili zajedno. Veći deo svog
slobodnog vremena oni su provodili u razgledanju varoši, koja je bila vrlo
interesantna i u mnogome se razlikovala od Skoplja i ostalih srpskih gradova.
Znali su da se njihovi gospodari tu osećaju kudikamo u većoj sigurnosti,
nego u podmukloj Veneciji. A što je bilo najglavnije, u palati, koja im je bila
određena za boravak, bila je nameštena specijalna straža koja je imala samo jedan
zadatak, a ovaj je bio da pazi na cara i caricu.
Jednog sunčanog popodneva Miloš i kapetan Palman su šetali morskom
obalom.
Nebo je bilo vedro, bez ijednog oblačka, a sa mora je ćarlijao svež povetarac.
Na pristaništu je vladalo pravo šarenilo.
Svet je vrvio u gomilama i tiskao se ovamo onamo. Besposleni lađari i
brodari su leškarili na pesku i sunčali se, uživajući u besplatnom suncu, koje niko
na svetu nije mogao da im uskrati.
Miloš i kapetan Palman su dugo išli obalom dok se odjednom nisu našli na
kraju ulice, koja se pružala duž morske obale.
Taman su hteli da se vrate kad ugledaše malu krčmu, koja se nalazila sasvim
na kraju.
Vrata na taj kući su bila vrlo niska, a iznutra je dopirao glasan razgovor,
smeh i galama. S vremena na vreme bi se čuo i otegnut jauk, što se nikako nije
slagalo sa opštim raspoloženjem, koje je vladalo u krčmi.
Miloš i kapetan Palman zastadoše pa počeše osluškivati.
Slušali su neko vreme, kad kapetan Palman primeti:
– Ovo nikako ne mogu da razumem: dok jedni viču od radosti, drugi jauču.
Ili su to dva razna društva, koja nemaju jedno sa drugim nikakve veze.
– Meni izgleda da se tu sprema zlo nekoj devojci.
– Onda šta misliš?
– Da vidimo šta se radi unutra. Možda ćemo moći da je spasemo.
Bez predomišljanja su prišli vratima, otvorili ih i stupili na prag krčme, u
kojoj je zaista bilo čudno društvo.
Kako su prozori bili mali, svetlost je jedva ulazila u krčmu i u njoj je bilo
prilično mračno. Ipak je bilo dovoljno vidno da čovek raspozna sve one, koji su se
u njoj nalazili.
To društvo je zaista bilo čudno.
Šest plemića je sedelo oko jednog dugačkog stola, koji je bio pun bokala i
vrčeva. Vino je bilo razliveno po stolu, a i plemići su bili pijani, što se videlo po
njihovom ponašanju.
 Malo dalje, uza sam zid, stojala je jedna mlada, vrlo lepa devojka, koja je
davala žalostan izgled.
Kosa joj je bila zamršena i u neredu rasuta po čelu i slepoočnicama. Laka
haljina na grudima i niz telo pocepana, tako da je rukama skrivala svoju golotinju.
Na njenom licu se ocrtavao užas.
Kad su se Miloš i kapetan Palman pojavili na vratima, ona baci na njih
pogled pun molbi i preklinjanja kao da je htela da ih zamoli da se za nju zauzmu.
Krčmar se nalazio u jednom uglu i zadovoljno se smešio. Njemu je bilo
svejedno na koji se način njegovi gosti zabavljaju. Njemu je bilo glavno da plate
što su pojeli i popili a sve ostalo je bilo sasvim sporedno.
Miloš gurnu laktom kapetana Palmana pa mu reče šapatom:
– Ovi muče ovu jadnicu.
– Tako i meni izgleda.
– Da joj pomognemo?
– To nam je dužnost.
– Izgleda mi da je već i dosad mnogo propatila.
– To je očigledno.
Posle tih reči kapetan Palman čvrstim koracima priđe devojci pa je zapita:
– Zašto si tako žalosna? Reci mi sve. Dolazim ti kao prijatelj.
Mlada devojka raširi oči od čuda. Čisto nije mogla da veruje da neko hoće
da se zauzme za nju.
Bacila je uplašen pogled u plemiće, zatim spustila glavu kao da se bojala da
kaže istinu.
Tada se podiže jedan plemić, koji je bio rastom skoro najveći, priđe kapetanu
Palmanu, pogleda ga popreko pa ga zapita:
– S kakvim se pravom mešaš u naše poslove, viteže?
Kapetan Palman ga preseče pogledom pa odbrusi:
– Ja mislim da je dosta žalosno što ste izabrali ovu jadnicu, da na njoj
iskaljujete svoje pijane ćefove. Sudeći po svemu što smo za ovih nekoliko
trenutaka videli, ova jadnica se ne može nadati ničem dobru od vas, nego samo
zlu.
– To se vas ni najmanje ne tiče!
– Videćemo da li nas se tiče, ili ne.
Kad je mlada devojka videla kako se kapetan Palman odlučio za nju
zauzima, priskoči mu, pade pred njim na kolena, sklopi ruke pa zavapi:
 – Spasite me, gospodo vitezovi, od ovih nasilnika, koji hoće da: me
upropaste!
Kapetan Palman podiže devojku pa joj reče:
– Ustani, devojko, i ničega više se ne plaši! Kunem ti se da ti ni dlaka sa
glave neće nestati. Tako mi blažene seni mog sestrića Georga!
Devojka se podiže pa baci uplašen pogled u plemiće kao da se bojala da će
je oni ponovo napasti. Do ovoga, međutim, nije došlo.
Plemić, koji beše prišao kapetanu Palmanu, ustuknu malo pred njegovim
odlučnim držanjem. Nije se ni najmanje nadao da će on istupiti tako smelo. Njih
dvojica spram šestorice nisu skoro ništa pretstavljali.
Ipak... bilo ga je sramota da ustukne. Okrenuo se, pogledao u svoje drugove
i rekao im:
– Drugovi! Valjda nećete dozvoliti da nas vređaju svetske vucibatine? Za
mačeve pa napred! Oni moraju biti kažnjeni za svoju drskost!
Ove reči kao da naelektrisaše ostale plemiće koji povadiše mačeve pa se
svrstaše u jedan red. Visoki plemić je, po svemu sudeći, bio njihov starešina i oni
su sad samo čekali na njegov znak pa da jurnu na Miloša i kapetana Palmana, koji
su inače bili sasvim mirni.
Devojka je stojala iza njihovih leđa i sva drhtala od velikog straha, koji je
odjednom beše obuzeo.
Njen strah je bio sasvim razumljiv.
Plemića je bilo mnogo više nego ljudi, koji se behu za nju zauzeli. Odmah
će doći i do borbe, ali šta će biti ako pobede plemići? I s njom će tada biti svršeno.
Nije prema tome ni najmanje čudo što je već unapred počela da se moli Bogu da
pobede njeni prijatelji.
Ona je inače bila sirota devojka, bez ikoga svoga.
Stanovala je nedaleko odatle u jednoj straćari. Toga dana je bila pošla u
varoš da zaradi koju paru. Na jednom trgu naišla je na gomilu pijanih plemića koji
su je odmah napali i odveli sobom.
Tako su je uvukli u tu krčmu gde su počeli da je zlostavljaju jer nije htela da
učini prema njihovim ćefovima.
Plemići su stojali jedan pored drugog, sa isukanim mačevima u rukama.
Merili su pogledom Miloša i kapetana Palmana koji su bili potpuno mirni i
pribrani.
– Dakle, poče kapetan Palman. Šta čekate? Ili možda hoćete da vas mi prvi
napadnemo?!
 Plemići se zglednuše, zatim pođoše korak napred. To je bio znak da hoće da
izvrše napad na Miloša i na kapetana Palmana.
Ovi takođe povadiše mačeve.
Pogledali su se i u jednom trenutku sporazumeli.
Pre nego što su plemići mogli da dođu sebi, oni jurnuše na njih.
Mačevi se ukrstiše i njihov zveket odjeknu po krčmi.
Miloš i kapetan Palman tek sad videše, da su plemići odlični borci. Bile su
to nebrige i lenštine, svakako bogati mladi ljudi, koji su celo svoje vreme provodili
u mačevanju i bitkama. Ipak... oni se svakako još ne behu namerili na junaka kakav
je bio Miloš i kapetan Palman.
Miloš i njegov drug se samo nasmešiše.
Plemići su navaljivali sve jače. Njihovi udarci su padali brzo, jedan za
drugim kao munje. Naši junaci se nisu toga ni najmanje plašili. Izdržali su oni i
teže bojeve, pa su bili uvereni da će i ovog puta izneti žive glave.
Borba je postajala sve žešća.
Plemići su navaljivali kao sumanuti, dok su se Miloš i kapetan Palman
ograničavali samo na odbranu. Njihov plan je bio kao i ranije: hteli su da se
protivnik zamori i da tada navale na njega svom snagom.
Tako su i ovoga puta učinili.
Plemići su, međutim, kako je izgledalo bili neumorni.
Napadali su sve žešće. Njihovi udarci su pljuštali svom žestinom po
mačevima Miloša i kapetana Palmana, ali su ih ovi držali tako čvrsto da nije moglo
biti ni govora o tome da im ih izbiju iz ruku.
Vreme je prolazilo.
Za celo vreme te nejednake borbe, koja je postajala sve ogorčenija, mlada
devojka se nalazila u jednom uglu, iza Miloša i kapetana Palmana. Klečala je i sa
očima dignutim gore molila se u sebi. Bogu da podari pobedu njenim prijateljima.
Za to su, međutim, bili vrlo mali izgledi, kako je bar zasada izgledalo.
Malo po malo pa Miloš i kapetan Palman uvideše da su njihovi protivnici
neumorni.
Bilo je pravo čudo da se još ne behu umorili. Napadali su na njih sa starom
snagom, kao i u početku.
Opet su se pogledali i odmah sporazumeli.
Bilo je krajnje vreme da pređu u napad, ako su hteli da što pre skinu bedu sa
vrata.
Tako su i učinili.
 Bacili su brzo jedan pogled na mladu devojku, koja je klečala iza njihovih
leđa i molila se Bogu, zatim su podigli mačeve pa jurnuli na plemiće.
Napad je bio izveden tako snažno da plemići ustuknuše.
Jedan od njih nije imao vremena da to učini pa pade pogođen Miloševim
mačem posred grudi. Ostao je na podu u lokvi krvi.
Ovo beše porazno delovalo na ostale plemiće. Kad su ugledali krv, oni kao
da se pokolebaše. Već su svakako i sebe zamišljali u položaju svog nesretnog
druga, koji je ležao mrtav pred njihovim nogama.
Na drugoj strani krčme nalazila su se još jedna vrata. Plemići su se svaki čas
osvrtali i pogledali u ta vrata kao da su hteli kroz njih da pobegnu. To behu opazili
i Miloš i kapetan Palman, pa ih pritegoše još jače.
Tada pade još jedan plemić pogođen mačem kapetana Palmana.
Njegovim telom je prošao jedan trzaj, zatim se umirio.
I on je ostao na mestu mrtav.
Kad su i to videli, plemići se kao po dogovoru okrenuše, spustiše mačeve pa
se u trku uputiše vratima, koja su se nalazila za njihovim leđima.
Njihova namera je bila očigledna: hteli su jednostavno da pobegnu jer su
videli da se neće dobro provesti ako budu i dalje ostali u borbi sa svojim
protivnicima.
Kad su stigli do vrata, oni nisu imali vremena da ih otvore i da tako pobegnu,
nego ih jednostavno razvališe pa se začas nađoše napolju. Prizor je bio i strašan, i
smešan, tako da su Miloš i kapetan Palman sa mukom zadržavali smeh.
– E, baš. su junačine, primeti kapetan Palman.
– Kukavice! Nego, bolje i ovako. Skinuli smo ih s vrata pre nego što smo
mogli na to i pomisliti.
Tada začuše za sobom nečije korake. To je bila sirota devojka, koja im je
polako prilazila.
Drhtala je od uzbuđenja i od silne radosti jedva je mogla da govori.
– Hvala vam, vitezi, poče ona isprekidanim glasom.
– Bogu zahvali.
– Da nije bilo vas, ko zna kako bih se provela.
– Bogami, devojko, ti neljudi nisu bili prijatelji. U tome imaš potpuno pravo.
– Do neba vam hvala.
– A sad nam reci šta još možemo da učinimo za tebe?
– Mnogo ste mi već učinili, ali ja bih vas ipak još za nešto zamolila.
– Govori slobodno.
 – Da li bi mogli da me otpratite do kuće? Bojim se da me opet ne susretnu
ovi zlikovci. Oni su sad ozlojeđeni što su izgubili dva druga pa će ljuto da mi se
osvete.
– To je najmanje što tražiš od nas.
Zatim izađoše iz krčme, u kojoj je ostao samo krčmar sa dva leša.
Devojka ih povede pored morske obale, koja je u tom delu bila skoro sasvim
pusta, zatim su se uputili uskom stazom, koja je vijugala između kržljavog borja.
Ubrzo se nađoše na pustom proplanku, na kome nije bilo ni žive duše.
Tada ugledaše jednu straćaru, koja je pre ličila na neku kolebu, nego na kuću.
U njoj je živela jedna devojka, koja je bila puka sirota.
Kad su došli do te straćare, Miloš je zapita:
 – Zašto si izabrala to stanište? Tu ćete opet napasti oni zlikovci, ili neki
drugi. Zar nemaš u varoši nikoga od rodbine?
– Nemam.
– Sirota devojko! Da smo bliži, mi bi te uzeli s nama, ali ovako je teško.
– Hvala vam što ste me dopratili dovde, a o ostalom moraću i sama da se
pobrinem.
– Kako hoćeš.
Oprostili su se vrlo ljubazno sa čudnom devojkom i pošli natrag istim putem,
kojim su bili i došli.
– Čudna devojka, primeti Miloš.
– Još kako, potvrdi kapetan Palman.
– U njenom životu se svakako krije neka tajna, koju nije htela da nam otkrije.
– To je više nego sigurno.
– Šteta što je nismo za to ništa pitali.
– Da. To je zaista velika šteta.
Ćutali su i dolazili sve bliže krajnjim kućama, među kojima se nalazila i ona
krčma, u kojoj se behu sukobili sa pijanim plemićima.
Kako je već počelo da se smrkava, oni ubrzaše korake da ih ne bi noć zatekla
daleko od varoši.
Baš su prolazili stazom pored jednog brežuljka, kad Miloš zastade pa reče:
– Imam osećaj kao da nas neko prati.
– Ko bi to mogao da bude?
– To bih i ja volio da znam.
Taman što beše izrekao, kad iza brežuljka ispade nekoliko ljudi sa isukanim
mačevima pa se bez ikakvog uvoda baciše na njih.
Miloš i kapetan Palman su i bez toga bili ozlojeđeni, pa ih propisno
dočekaše.
Opet se razvi borba na život i smrt.
Ne potraja dugo pa se potpuno smrče.
Nebom su se valjali crni oblaci, koji su nagoveštavali buru. U mraku je bilo
vrlo teško boriti se. A i ovi protivnici su bili odlični borci, što su Miloš i kapetan
Palman poznali već po prvim udarcima.
Ne potraja dugo pa se začu potmula grmljavina, koja je bila tako strašna da
je izgledalo kao da dolazi ispod zemlje. Počeše sevati i munje, a krupne kapi kiše
već počeše da padaju na zemlju. Po svemu se moglo videti da će biti velike bure,
koja tek što nije počela da besni nad njihovim glavama.
Ipak morali su da produže borbu jer je protivnik neprestano napadao na njih.
Kiša je počela da pada sve jače dok se naposletku ne pretvori u pravu provalu
oblaka.
Kapetan Palman je gunđao odbijajući udarce, koje su na njih odmeravali
njihovi protivnici.
Gunđao je i Miloš, jer to nevreme nikako nije bilo podesno za borbu.
Ne mogav više da izdrži, kapetan Palman odjednom dobaci svojim
protivnicima:
– Hej, vi đavoli! Zar ne bi bilo bolje da odložimo borbu za sutra? Ne plašimo
se ni najmanje vaših mačeva, a ni onoga, ko vas je poslao protiv nas, nego nije
pravo da pokisnemo do gole kože, a tome ni vi nećete izbeći.
Njihovi protivnici kao da uvideše da on ima potpuno pravo, pa odjednom
uvukoše mačeve u korice i povukoše se odatle.
Požurili su pravo krčmi, u kojoj se beše izrodila bitka sa pijanim plemićima.
– Otišli su, reče Miloš.
– Bogami, nećemo ih pustiti tako olako.
– Šta si naumio?
– Da pođemo za njima.
– U krčmu?
– Da.
– Pravo kažeš. Treba konačno da raščistimo s njima, inače će nam opet doći
na vrat.
– Tako i ja mislim.
Skupili su oko sebe ogrtače pa požurili pravo krčmi.
Kiša je padala sve jače, Bila je to zaista prava provala oblaka. Bili su skroz
mokri i jedva čekali da stignu u krčmu iako su znali da ih onde očekuje samo bitka,
i ništa drugo.
Tako su došli do vrata, naglo ih otvorili i upali unutra.
U krčmi je bilo jedva vidno. Na banku je goreo žižak čija je lelujava svetlost
slabo osvetljavala prostoriju.
Pobijeni plemići su bili izneti iz krčme, i u njoj se nalazio samo krčmar i
ljudi, koji ih malo pre behu napali kod onog brežuljka.
Kad su ugledali Miloša i kapetana Palmana, oni skočiše pa povadiše mačeve.
 Znali su da će odmah doći do borbe pa su morali biti spremni da odbiju prve
udarce.
Mačevi se ubrzo ukrstiše.
Miloš i kapetan Palman behu odlučili da bar jednog od napadača uhvate živa
i da ga o svemu ispitaju. To već sad nije bio običan sukob, do kojih je tada vrlo
često dolazilo, nego dobro smišljen napad protiv njih, a možda i protiv carske
porodice.
Oni behu u Dubrovniku sjajno dočekani, i tome se nije moglo ništa
prigovoriti, ali se ipak nije moglo znati da se u varoši nije nalazio neko ko je
smišljao protiv carskog para osvetu.
Stoga behu odlučili da po svaku cenu ispitaju bar jednog od protivnika.
Da bi to što pre ostvarili, oni navališe novom snagom na njih.
Pritešnjivali su ih sve više i više uza zid dok ih naposletku ne sabiše u jedan
budžak, iz koga više nije bilo izlaza.
Protivnici ubrzo uvideše nadmoć Miloša i njegovog druga, a svakako da im
je bila dobra lekcija i pogibija dva pijana plemića, pa odlučiše da obustave dalju
borbu.
Kao po dogovoru oni odbaciše svoje mačeve a jedan od njih uzviknu:
– Predajemo se. Pustite da odemo našim kućama a mi vam dajemo reč da
vas više nećemo napadati.
– To nije dovoljno, reče kapetan Palman.
– Šta još tražite od nas?
– Morate nam reći zašto ste nas uopšte napali?
Lupeži se počeše gledati, ali oćutaše.
– Dakle, zapita kapetan Palman.
Oni su i dalje ćutali.
– Zar se tako bojite svojih gospodara da ne smete da nam odate njihova
imena?
– Pogodio si.
– Da nisu vaši gospodari oni pijani plemići?
– Tako je.
– Onda ne treba ništa više ni da nam kažete. Sve nam je poznato.
– Možemo li ići?
– Možete.
– Velika hvala.
 Zlikovci nisu čekali da im se to ponovi nego se okrenuše pa skoro istrčaše
iz krčme.
Hvalili su Boga što su tako jeftino izneli čitavu kožu.
Miloš i kapetan Palman su bili potpuno umireni njihovim odgovorom. Evo
zašto:
Čim su njihovi gospodari bili pijani plemići, značilo je da ne postoji nikakav
neprijateljski pokret protiv carskog para, nego je ovo bilo samo produženje sukoba
sa pijanim plemićima.
Inače oni su bili uvereni da ih više niko neće napasti U Dubrovniku.
Kiša je jednako padala tako da je bilo nemoguće izaći napolje.
– Kako bi bilo da se malo založimo, reče kapetan Palman.
– Ne bi bilo zgoreg.
– Hej, krčmaru, obrati se tada kapetan Palman krčmaru, koji je dremao u
jednom budžaku. Imaš li što za jelo?
– Kako ne bih imao, viteže!
– Šta imaš?
– Debele ovčetine i seljačke pogače.
– A da li ti valja vino?
– Zar to pitaš u Dubrovniku, viteže? Vino mi je da se može u marami nositi!
– Onda nam donesi jelo i vino, ali samo pazi da bude sve dobro, inače ti ode
glava.
– Ne brinite, junaci. Znam ja kako se gospoda služe. Vidim da ste veliki
junaci pa ćete prema tome biti i posluženi.
Krčmar je ubrzo doneo pečenje, pogaču i vino i sve stavio na sto.
Sve je bilo zaista odlično i naši junaci su jeli sa najvećim apetitom.
Krčmar je stojao u prikrajku i posmatrao ih sa očitim uživanjem.
Inače on posle ova dva megdana beše uhvatio od njih veliki strah. A kako i
ne bi kad oni na njegove oči behu prolili krv!
Miloš i kapetan Palman su jednako jeli i nudili se boljim zalogajima.
Utom prestade i kiša i Miloš reče:
– Vreme je da pođemo, viteški kapetane.
– I ja sam tako mislio, jer ako popijemo još po vrč ovog vina, izgubićemo
svaki račun.
– Pravo kažeš.
 Platili su krčmaru, zatim izašli napolje, u pomrčinu, koja je bila gusta kao
testo.
Bili su neobično raspoloženi. Sve je bilo urađeno kako treba. Jedino... žalili
su sirotu devojku, čija je sudbina bila neizvesna. Nisu, međutim, mogli ništa da
učine za nju. Ona je bila prepuštena sama sebi, bez ikoga svoga.
Tako su stigli u grad, čije su ulice bile pune sveta.
Svečano raspoloženje je još uvek vladalo na svima stranama, a i kiša beše
prestala tako da su ljudi mogli slobodno da se kreću ulicama.
Miloš i kapetan Palman su se uputili pravo na glavni trg preko koga su imali
preći da bi došli do palate u kojoj je bio otseo carski par.
Išli su polako kroz gomilu sveta kad Miloš odjednom zastade pa reče
kapetanu Palmanu:
– Pogledaj, viteže, onu devojku? Ne čini ti se odnekud poznata?
Kapetan Palman pogleda u pokazanom pravcu pa čisto uzviknu:
– Da me ne varaju oči?
Na desetak koračaji od njih, drugom stranom ulice, išla je jedna mlada i vrlo
lepa devojka, koja je veoma ličila na sirotu devojku, koju behu spasli u krčmi od
obesnih plemića. Bila je sama i gledala na sve strane kao da nekoga traži.
– To je zaista ona, reče na kraju Miloš.
– Šta li će u gradu?
– Možda traži nas.
– Nije isključeno da joj se opet nešto dogodilo.
– Ništa drugo.
– Onda da joj priđemo?
– Naravno, samo moramo požuriti dok se nije izgubila u gomili sveta.
Probili su se kroz gomilu sveta, koja se tiskala oko njih, i prešli na drugu
stranu ulice. Došli su do nje baš kad je htela da skrene u pobočnu ulicu.
Radosti sirote devojke nije bilo kraja kad je ugledala svoje spasioce.
– Ja sam vas tražila, reče ona žurno.
– Da ti se opet nije što dogodilo, zapita je kapetan Palman.
– Jeste, viteže.
– Govori!
– Čim ste vi otišli, čula sam neki šum koji je dolazio sve bliže. Predosećajući
zlo prišla sam vratima i počela osluškivati, a tada sam bacila jedan pogled kroz
prozor. Moje zaprepašćenje nije bilo malo kad sam ugledala ljude, koji su hteli da
me zlostavljaju u onoj krčmi.
 Kako se svet sve više tiskao ulicom u kojoj su se nalazili, Miloš predloži da
uđu u jednu krčmu, gde će moći nesmetano da razgovaraju.
U blizini se nalazilo jedno malo svratište i oni odlučiše da uđu u njega.
Krčma je bila skoro prazna i oni sedoše u jedan ugao.
– Šta si onda naumila, zapita kapetan Palman devojku koja je uplašeno
gledala oko sebe kao da se bojala da je opet ne napadnu zlikovci.
– Ja bih najradije pošla s vama.
– S nama, začudi se kapetan Palman.
– Da, s vama.
– Ali to bi bilo dosta nezgodno!
– Zašto, zapita začuđeno mlada devojka. Ja sam čula da je tu vaša carica.
Njoj su svakako potrebne vladike, ako ne ovde, onda u vašoj zemlji. Ja sam već
služila po boljim kućama kod velike gospode pa bi vaša carica bila sa mnom
zadovoljna!
Dok je devojka govorila, Miloš nije skidao s nje po gleda.
Odjednom je zapita:
– Odakle si ti rodom, devojko?
– Iz Kotora.
– Imaš li roditelje?
– Duga je to priča, viteže, pa bi trebalo mnogo vremena da ti ispričam sve
muke koje sam prepatila.
– Pričaj, devojko. Za to imamo vremena.
Tada im devojka poče pričati kako je dospela u položaj, u kome se sad
nalazila.
Dok je još bila mala, njenu stariju sestru behu odneli neki nepoznati ljudi i
nikada više nije za nju čula. Ona je nestalu sestru jako volela. Tužila je za njom i
danju i noću i nikako nije mogla da je prežali.
Čekala je da im se javi ali kako nije dobila od nje nikakvih vesti, odlučila je
da je potraži.
Tako je krenula u beli svet vođena svojom velikom ljubavlju spram sestre,
koju nikako nije mogla da prežali.
Vreme je prolazilo.
Ona je išla od mesta do mesta i zapitkivala za svoju sestru, ali nije mogla
nigde da joj uđe u trag,
 Za to vreme je izdržala nečuvene muke. Potucala se od nemila do nedraga i
kucala na razna vrata, ali je sve bilo uzalud. Od njene sestre nigde nije bilo ni traga,
ni glasa. Izgledalo je kao da je bila propala u zemlju.
Kad je mlada devojka zastala da se malo odmori, Miloš se zagledao u njeno
lice pa je zapita:
– Kako se zvala ta tvoja sestra što je nestala?
– Ikonija.
Kad je to čuo, Miloš čisto podskoči:
– Kako reče?
– Ikonija. Zašto se tako čudiš tome, viteže?
– Ama, da nisi pogrešila?
– Zašto bih pogrešila, viteže! Valjda tek znam kako se zove moja sestra!
– To ne kažem, ali ipak stvar je tako čudna da ne mogu dovoljno da se
načudim.
– Zašto? Ne razumem ništa od svega.
Tada se okrete Miloš kapetanu Palmanu pa ga zapita:
– Ti poznaješ Borčinu Ikoniju?
– Kako ne bih poznavao! Krasan stvor! Bio sam kod njih toliko puta i u
gostila me je da ne može biti bolje.
– Onda pogledaj ovu našu devojku pravo u lice pa mi reci mišljenje.
Kapetan Palman se zagleda u devojčino lice. Posmatrao ju je tako neko
vreme, kad uzviknu:
– Kladio bih se u deset godina života da si Ikoniji ili sestra, ili rod!
– To sam hteo da čujem od tebe, reče Miloš pa se zadovoljno nasmeši.
– Vi govorite o nekoj Ikoniji, obrati im se tada devojka.
– Tako je. Ta Ikonija, o kojoj govorimo, nije niko drugi nego tvoja sestra.
– Šta kažete?
– Pravu istinu.
– Vi tvrdite da je moja sestra živa?
– Jeste, devojko, nego spremi se za put pa ćeš sada zaista s nama poći.
Devojka nije znala šta će od radosti.
Čisto nije mogla da veruje da će poći s njima.
– Raduješ se, zapita je Miloš.
– Kako se ne bih radovala! Pored toga što ću i ja biti na sigurnom mestu,
videću se sa mojom sestrom, koju volim više iznad svega na svetu.
 – Onda je potrebno da se što pre spremiš na put.
– Spremna sam. Moje celo imanje je ovo što je na meni.
Tada se Miloš okrete kapetanu Palmanu pa mu reče:
– Ja mislim da o svemu izvestimo našeg cara.
– Ništa drugo.
– Uveren sam da nas on neće odbiti u našoj molbi.
– Naročito kada je ona pravedna i na svom mestu.
– Onda hajdmo odmah dalje.
Pošli su zajedno sa devojkom ulicama punim sveta, koji se još uvek tiskao.
Devojka je bila veoma raspoložena.
Išla je između njih nasmejana i imala je osećaj da se s njima već godinama
poznaje.
Za to je imala potpuno pravo.
I Miloš i kapetan Palman su se inače spram nje ponašali kao starija braća.
Devojka odmah to beše osetila pa im je u duši bila veoma zahvalna za tu
njihovu nežnost, koju su spram nje ispoljavali.
Išli su sve dalje kroz svetinu dok se naposletku ne nađoše pred visokom
palatom, u kojoj je stanovao srpski carski par.
– Samo slobodno s nama, reče Miloš devojci videvši da se ona nećka.
Tada pođoše stepenicama pravo ulazu.
Sa obe strane su se nalazili naoružani stražari.
Držali su u rukama zapaljene buktinje i fenjere sa svećama.
Cela palata je bila osvetljena i pružala je veličanstven izgled.
Tako su došli do ulaza.
Tada Miloš priđe jednom stražaru pa ga zapita:
– Da li je tu veliki stavilac?
– Jeste, Viteže od Gavrana.
– U kojoj je odaji?
– Na levom krilu.
– Možemo li pravo njemu ili je potrebno da vas pri javim?
– Za Viteza od Gavrana put je uvek otvoren.
Za kratko vreme što su se nalazili Dubrovniku, Miloš je postao poznat kao i
svaki drugi velikodostojnik. Pored toga što se stalno nalazio u blizini cara, on je
upadao u oči svojom muškom pojavom. Bio je neobično razvijen i stasit, ali zato
nežna lica kao u devojke. Iz cele njegove pojave izbijalo gospostvo i plemenitost
dok se u svakom njegovom pokretu ogledalo junaštvo.
Prošli su kroz vrata i uputili se zasvođenim hodnikom koji je bio osvetljen
zapaljenim fenjerima.
Hodnik je bio zasut skupocenim satovima koji su pretstavljali pravo
bogatstvo. Na svakom koraku se ogledao sjaj i raskoš Dubrovnika, čiji su građani
bili veliki rasipnici kad je trebalo nekome pokazati obilje kojim ih beše obdario
Bog i njihova umešnost.
Tako su došli u jedan prostran trem, u kome su se nalazila samo dva stražara.
Bili su to kosmati ljudi iz trivalskih zemalja i vladali su odlično srpskim jezikom,
zbog čega su bili i postavljeni na mesto gde su imali posla sa pratnjom srpskog
cara Dušana, dakle sa Srbima.
Jedan od stražara nalazio se pred vratima velikog stavilca i Miloš se uputio
pravo njemu znajući ceo raspored palate.
Stražar je odmah prijavio Miloša velikom stavilcu, koji se uskoro pojavi na
vratima. Prijateljski je klimnuo glavom i Milošu i kapetanu Palmanu i pozvao ih
unutra. Mlada devojka je ostala u tremu da pričeka da se njihov razgovor završi.
Veliki stavilac je ponudio svoje goste mestom i zapitao ih kako se osećaju.
Odmah zatim Miloš je prešao ča stvar.
Ukratko je ispričao sudbinu sirote devojke, koja je čekala u tremu.
Veliki stavilac je pažljivo slušao i kad je Miloš završio, on primeti:
– Udesićemo sve, Viteže od Gavrana.
– Nadam se da se tome car neće protiviti?
– Neće. Objasniću mu kako stoji stvar.
– Devojka je ostala sirota, a, kao što ti rekoh, ima kod nas udatu sestru. Neće
joj onde biti loše.
Taman oni behu u reči kad u dvorištu odjeknuše trube i fanfare. To je bila
smena straže koja je čuvala carski par.
Razgovarali su još neko vreme kad Miloš reče:
– Nećemo više da te zadržavamo i uznemiravamo. Hvala ti na usrdnosti sa
kojom si nas predusreo, a mi ćemo ti se za to odužiti.
Izašli su u trem gde ih je mlada devojka očekivala sa najvećim nestrpljenjem.
Zebla je u duši pri pomisli da joj neće biti dozvoljen odlazak u srpsku carevinu. U
tom slučaju ona nije znala šta bi mogla da preduzme.
Odmah posle toga Miloš je odveo sirotu devojku u odaje u kojima su se
nalazile caričine vladike. Ove su je primile vrlo lepo i od srca se radovale što mogu
da iziđu u susret tako nespretnom stvorenju, kao što je bila ona.
 *

Ispraćen razdraganom masom sveta Car Dušan je posle nekoliko dana pošao
sa svojom pratnjom iz Dubrovnika. Caričina pratnja inače beše povećana sa
jednom ženskom glavom: među njenim vladikama nalazila se i Ikonijina sestra.
Car nije imao ništa protiv da dozvoli sirotoj devojci dolazak u srpsku
carevinu. Naprotiv, on se radovao što će na taj način moći da pribavi radost Ikoniji,
koja je inače bila caričina ljubimica.
Carica se od srca obradovala tom obrtu.
Još prvog dana ona beše zavolela mladu devojku, koja beše toliko prepatila.
Ona je inače bila vrlo nežna i poslušna i trudila se svim silama da tu caričinu ljubav
i opravda.
Car opet oseti olakšanje.
Osećaj da se nalazi na rođenoj grudi učini da je potpuno zaboravio na
neprijatne trenutke koje je doživeo u Mletcima. Na to nije hteo više ni da misli...

EPILOG

Kad se vratio u Skoplje prvi posao Cara Dušana bio je da poseti svog sina
carevića Uroša.
Zatekao ga je u velikoj dvorskoj bašti kako se takmiči u trčanju sa svojim
parnjacima, sinovima srpskih velmoža i glavara.
Lice mu je bilo rumeno i on je odisao zdravljem.
Kad je ugledao svoje roditelje, carević im potrča u susret pa im se obisnu
oko vrata. Njegovoj radosti nije bilo kraja.
Carica je plakala od uzbuđenja i grlila svoje jedinče.
Kad su malo došli sebi, oni zagrliše malog Uroša pa pođoše zajedno u dvore.
Uroš im je postavljao stotinu pitanja o svemu i svačemu tako da su jedva
stizali da mu naodgovaraju.
Pitao ih je kako je u Mletcima i izrazio želju da i on vidi taj „grad na vodi”.
– Grad je lep i dobar, samo nisu lepi i dobri oni koji žive u njemu.
 – Kako to misliš, babo?
– Mlečići su lukavi i pokvareni pa čovek mora da otvori četvore oči kad je s
njima, inače su u stanju da prevedu čoveka žednog preko vode, govorio mu je car
Dušan.
Carević je pažljivo slušao reči svog oca i duboko razmišljao o njima.
I on je ponešto čuo o toj čudnoj varoši, ali još nije imao o njoj jasnu sliku.
...Tako su prolazili dani.
Car Dušan opet beše pregao svom snagom da uredi u svojoj zemlji zakone.
Veliki logotet je imao pune ruke posla.
Dvorski sudija nije po čitave noći spavao.
Sedeo je u svojoj sobi i sređivao bezbrojne pergamente na kojima su bili
ispisani zakoni.
Pomagala su mu tri dijaka, bistra mladića, koje beše naučio pismenosti veliki
logotet.
Car Dušan je često dolazio dvorskom sudiji i postavljao mu razna pitanja.
Tako je i te večeri došao i upustio se s njim u razgovor.
– Kako odmiče posao, pitao je car.
– Prilično gospodaru. Najviše mi posla zadaje jedna stvar.
– Koja to?
– U mnogim krajevima vladaju razni običaji koji se primenjuju za jedan isti
slučaj. Kako ću tu da postupim?
– Ima li mnogo takvih slučajeva?
– Ima, gospodaru.
– Onda ćeš ovako postupiti,
Car Dušan se malo zamisli.
 Pitanje, koje mu je bio postavio dvorski sudija, nije bilo baš lako.
U srpskom carstvu su u ponekim pokrajinama vladali najraznovrsniji zakoni,
tačnije narodni običaji, koji su se primenjivali u izvesnom slučaju.
Bilo je vrlo teško sve te običaje uskladiti i dati im jednoobraznost.
Car Dušan je razmišljao neko vreme kad odvrati:
– U tim slučajevima ovako ćeš da postupiš: ako se za isti slučaj primenjuju
razni propisi, da se primeni onaj koji je blaži. Da li ti je to jasno?
– Voleo bih kad bi mi to pobliže objasnio, care i gospodaru!
Car Dušan se opet malo zamisli pa nastavi:
– Evo kako ja to zamišljam: ako se jedan slučaj može podvesti pod dva razna
običaja koji izriču kazne, uvek da se primeni onaj koji je blaži. Na primer: ako
jedan običaj propisuje za učinjeno delo otsecanje ruku, a drugi batine, da se
primene batine. Da li ti je sad jasno?
– Potpuno, care i gospodaru.
– Imaš li još što da me pitaš?
– Imam gospodaru.
– Da čujem.
Dvorski sudija poče da odabira među pergamentima, koji su ležali u
gomilama na njegovom stolu.
Naposletku je našao što je tražio.
I to je bio jedan pregamenat, koji sudija razvi pa ga pokaza caru.
Car baci na pergamenat jedan pogled pa zapita:
– Kako vidim to je neka žalba, šta li?
– Tako je gospodaru.
Car uze pergamenat pa poče pažljivo da ga čita.
Kad ga je pročitao on ga vrati sudiji pa mu reče:
– Učinićeš sve što je potrebno da se odmah ode u to selo i da se stvar izvidi,
a posle da mi se o svemu podnese izveštaj. Jesi li me razumeo?
– Potpuno, care i gospodaru.
– Samo želim da se to izvrši najhitnije.
– Biće kao što si naredio.
Stvar je bila u ovome:
Jedan pronijar iz Izvorišta žalio se na bezdušan postupak svog vlastelina,
koji je i inače važio kao čovek bez srca.
 On je svome pronijaru oduzimao sve i ostavljao ga takoreći bez kore hleba.
Pronijar je bio preopterećen decom pa je mučio veliku muku sa vlastelinom
koji kao da se beše zaverio da ga upropasti.
Evo šta je bilo po sredi:
Taj pronijar bio je već u godinama i imao je ćerku čija je lepota bila nadaleko
čuvena. Devojka se zvala Smiljka.
Vlastelin beše bacio na nju oko i neprekidno je tražio priliku da se s njom
sastane. Devojka je međutim imala tri brata koji su pazili na nju i pratili je na
svakom koraku.
Jednog dana Smiljka se baš vraćala iz polja kad je naišao vlastelin. Odmah
je zaustavio svog konja i hteo da se upusti s njom u razgovor, ali je Smilja brzo
pobegla odatle uplašena da joj se što ne dogodi.
Uvređen tim njenim postupkom vlastelin je počeo još gore da postupa sa
svojim pronijarom i njegovom porodicom.
Kad već više nije mogao da trpi vlastelinove zulume pronijar napisa tužbu
pravo caru.
...Car Dušan je inače bio vrlo pravičan a svaki takav slučaj ga je bolno dirao.
Naročito se zainteresovao za ovaj slučaj pa je nekoliko puta naložio dvorskom
sudiji da taj slučaj ispita i da mu o svemu podnese izveštaj.
Odmah posle posete dvorskom sudiji car Dušan je pozvao velikog logoteta
da se i s njim dogovori o nekim poslovima.
Dok je car budnim okom pratio rađanje prvih srpskih pisanih zakona, i ostali
su radili svaki svoj posao trudeći se da se pokažu dostojni carske pažnje i milosti,
koja im je ukazivana.
U poslednje vreme behu se u okolnim šumama pojavili razbojnici. Ovi
neljudi se u tolikoj meri behu osilili da su u po bela dana upadali u sela i zaseoke,
pljačkali blago i ubijali svakog ko bi im se usprotivio.
Kapetan Palman odmah beše dobio naređenje da pođe sa svojim
oklopnicima u poteru za razbojnicima.
Osim Miloša, ovoga puta je s njim pošao i Borča.
U Borčinom domu je inače vladala velika radost.
Ikonija je bila presretna što je našla svoju sestru.
Po čitave dane su sedele u sobi i pričale o prošlosti.
Ikonija beše odlučila sa Borčom da je više ne puštaju od sebe.
Bili su uvereni da će se vremenom ukazati i prilika za njenu udaju.
 Ona je inače bila vrlo lepa devojka pa za kratko vreme, što se nalazila u
Skoplju već beše zamakla za oko jednom mladom vlastelinu, koji je često
projahivao konjem samo da bi je video.
Tako se između njih beše razvila nežna ljubav čista kao jutarnja rosa kad po
prvim zracima sunca blista u travi.
Borča i Ikonija su inače odlično poznavali tog vlastelina.
On je bio nekoliko puta u njihovoj kući. Imao je nešto više od dvadeset a i
pored svog velikog bogatstva spram svakoga se ponašao učtivo i starijima odavao
poštovanje.
Mladi vlastelin se zvao Bojan a otac mu je još pod Stevanom Dečanskim,
ocem cara Dušana, zauzimao vrlo visok položaj.
Imali su ogromno imanje, šume, pašnjake i livade, nebrojeno blago a i dva
rudnika iz kojih se vadio bakar.
Bili su uvereni da bi to bio sretan brak pa su jedva čekali da im Bojan kaže
svoju želju u pogledu Ikonijine sestre.
Ikonija se bila sneveselila kad je čula da će Borča opet u planinu. Ipak je
znala da je to njegova dužnost pa nije ni pokušavala da ga zadrži.
Borča je jedva dočekao vest da mora u planinu. On je bio borben čovek koji
nije voleo mir pa je jedva čekao da se nađe oči u oči sa razbojnicima. A i njegova
drenovača je bila željna boja; već dugo vremena se odmara na tavanu, pa je već
bilo krajnje vreme da se nađe u gužvi.
Borča se oprostio sa Ikonijom i njenom sestrom pa se uputio na zborno
mesto na konju vitlajući svojom batinom.
Ikonija i njena sestra su gledale za njim, sve dok nije nestao u oblaku prašine,
zatim se vratiše u kuću da nastave ovoj posao.
Iako mu je bilo žao što ostavlja svoje, Borča je osećao pritajenu radost koja
je ispunjavala celo njegovo biće. Već odavno njegova batina nije videla borbe pa
je jedva čekao da se sukobi sa razbojnicima.
Njegov konj se besno propinjao i galopirao prašnjavim drumom te je
izgledalo kao da je i on željan borbe.
Ubrzo se našao na jednoj poljani sa leve strane Vardara, gde je bilo zborno
mesto.
Na poljani su se već nalazili Palman i njegovi oklopnici, a uskoro stiže i
Miloš sa svojim ljudima, bivšim hajducima Crnog Petra. Kako su Miloševi ljudi
bili stari poznanici Borčini, odmah počeše s njim zametali šalu, ali im on nije ostao
dužan.
 Borčina pojava a naročito njegova batina, behu izazvali opštu radost i
raspoloženje. Njegove šale učiniše da vojnici postadoše vedri.
Opštu galamu prekide naređenje kapetana Palmana da se pođe napred.
Vojnici to jedva dočekaše. Odmah su se počeli vrstati uz zveket oružja a
naročito teških oklopa Palmanovih oklopnika.
Palman je jahao na čelu svoje čete, a Miloš pred svojim ljudima pored Borče,
koji je izmahivao svojom batinom.
– Jesi li se zaželeo boja, zapita odjednom Miloš.
– Kako da nisam! Jedva sam čekao da dođe do neke gužve pa eto, hvala
Bogu, i dočekah je.
– Nego, ja mislim da će nam ovi zlikovci zadati prilično posla.
– Zašto tako misliš?
– Zato što je njihov harambaša zver od čoveka, koji neće ni da čuje za pravila
viteštva, a i njegovi ljudi se na njega ugledaju.
– Kako im se zove harambaša?
– Gligor.
– Poznajem ga. Kad se on odmetnu u planinu?
– Ima već više od dve godine.
– Koliko ga ja poznajem, to je zaista opasan čovek.
– Kako da nije.
– Ja se ipak nadam da ćemo mu dohakati.
– To nije nemoguće, ali moramo biti veoma oprezni.
– Oprezniji nego ikada.
U razgovoru oni već behu zašli u stoletnu šumu, koja je pokrivala padine
proplanka. Između drveća su vijugale mnogobrojne staze. Taj deo šume bio je vrlo
prometan. Njome su prolazili svi konjanici i pešaci koji su dolazili u Skoplje.
Na jednoj čistini, koja je bila obrasla bujnom zelenom travom, Borča zastade
pa se zagleda u jedan šibljak, koji se nalazio na ivici čistine.
– Da nisi nešto primetio, zapita ga Miloš.
– Pogledaj samo onaj šibljak.
– Vidim ga.
– Malo pre mi se učinilo kao da sam između granja primetio neko lice.
– Da vidimo ko je.
 Oni se taman behu uputili šibljaku kad se začu neki šum a odmah zatim čitav
oblak strela se sruči na njih. Srećom što nevidljivi napadači nisu dobro nišanili,
nego su strele dosta visoko prebacile, inače bi bilo mnogo i mrtvih i ranjenih.
Svi se odmah počeše zaklanjati za obližnje drveće jer je to bio jedini način
da se spasu.
Ipak... Ovaj prvi napad podmuklog neprijatelja nije mogao da prođe bez
žrtava.
Tri vojnika iz Miloševe čete behu ostala na mestu mrtva, a dva su bila
prilično teško ranjena.
Brzo su ih sklonili za drveće čekajući šta će se dalje dogoditi.
Na čistinu stupiti bilo je vrlo opasno, jer su u tom slučaju mogli da posluže
kao sigurna meta svojim protivnicima, a nisu mogli dugo ostati ni u svojim
zaklonima, jer tada ceo njihov pohod protiv zlikovaca ne bi uopšte imao smisla.
Kapetan Palman se nalazio u neposrednoj Miloševoj blizini tako da je mogao
s njim da razgovara a da ih protivnik ne čuje.
– Kako misliš, zapita Palman Miloša koji je već lupao glavu šta bi bilo
najbolje učiniti da preseku tu mučnu situaciju, u koju behu tako neočekivano
zapali.
– Moramo se jedan za drugim povući u šumu istim putem kojim smo i došli.
Pokušaćemo da ih opkolimo sa svih strana i da ih na taj način savladamo.
– To ti je pametno, odvrati kapetan Palman. Možemo odmah početi da se
povlačimo.
Tako su i učinili.
Jedan za drugim oni su polako napuštali svoje busije pa se povlačili u šumu,
čije je drveće bilo vrlo gusto tako da im nije pretila opasnost da budu primećeni
od razbojnika.
Taj manevar je bio izveden tako vešto da se neopaženo behu privukli ivici
šume. Ostalo je išlo vrlo lako. Razvijeni u lanac oni su u širokom luku počeli da
opkoljavaju zlikovce, koji nisu ni slutili šta im se sprema.
Kad su ih potpuno opkolili, oni počeše polako sužavati krug.
Na taj način razdaljina između pojedinih Palmanovih i Miloševih ljudi
postajala je sve manja.
Zlikovci ih nisu primetili. Nalazili su se na svojim mestima ne razumevajući
ništa od svega.
Kad su se Srbi primakli sasvim blizu mestu na kome su razbojnici ležali, na
dat znak napadoše ih svom žestinom. Ovi nisu imali ni toliko vremena da ustanu i
da počnu da se brane.
 Ipak su se nekako snašli i dograbili mačeve i koplja, koji su ležali pored njih
u travi.
Razvi se strahovita borba.
Mačevi su zveketali i njihov zveket se daleko razlegao oko njih. Ljudi su
padali sa probodenim grudima i raspolućenim glavama i ostajali u lokvi krvi.
Ginuli su i Palmanovi i Miloševi ljudi, ali ipak ne u tolikoj meri kao zlikovci.
Već posle prvog sudara pokazalo se da su Palmanovi i Miloševi ljudi u
svakom pogledu nadmoćniji od zlikovaca.
Željni boja oklopnici i bivši hajduci su jurišali kao divlje zveri i odbijali sve
dalje zlikovce, koji se tako zbuniše da nisu znali šta da rade.
Kad su naposletku uvideli da neće moći da izađu na kraj sa Palmanovim i
Miloševim ljudima, oni se počeše naglo povlačiti.
– Za njima, uzviknu kapetan Palman pa obode svog konja.
Svi jurnuše za zlikovcima, koji su žurili mestu na kome su im se nalazili
konji.
Ovoga puta nisu imali sreće.
Jedva polovini njih beše pošlo za rukom da pojaše konje, dok su ostali bili
primorani da nastave borbu sa oklopnicima i Miloševim ljudima, koji su ih prosto
satirali.
Nisu mogli dugo da se drže.
Padali su jedan za drugim dok ih ne ostade svega desetak ljudi. Videvši da
će sigurno izgubiti glavu, oni pobacaše oružje, zatim padoše na kolena pa počeše
moliti za milost.
Palman pogleda u Miloša pa ga zapita:
– Šta da radimo s njima? Nije im verovati.
– Ja mislim da bi bila grehota da ih poubijamo kad su se već predali.
– Onda kako misliš?
– Odvešćemo ih u varoš i onde naseliti. Biće posla i za njih, a što je glavno
biće nam stalno pred očima tako da se ne moramo plašiti da će nam učiniti neku
pakost.
– Onda ćemo tako i učiniti.
Povezali su ih jednog za drugog i poterali u varoš.
Kad su zašli u prvu ulicu, svet se beše slegao da vidi zarobljenike a da i
pozdravi pobednike, koji behu oslobodili čitav kraj od velike napasti.
Palmanovi ljudi i Miloševi junaci su koračali ulicama gordo i podignute
glave svesni da su ipak izvršili jedan krupan zadatak.
 – Živeli oklopnici!
– Živeli Miloševi junaci!
– Živeo car Dušan!
Ti i slični uzvici su se orili ulicama i oduševljenju sveta nije bilo kraja.
Naročito se radovala Ikonija kad se Borča vratio kući.
Jedino Borči nije bilo pravo što se bitka tako brzo svršila.
Ikonija se ljutila na Borču što je žalio tako brz svršetak borbe ali nije uzimala
njegove reči ozbiljno znajući da uvek voli da se šali.
... Tako su opet nastali mirni dani ispunjeni radom i nastojavanjem, da se
celom narodu obezbedi blagostanje.
Car Dušan je bio vrlo zadovoljan.
Popisivanje zakona privodilo se kraju. Ogromni posao bio je naposletku
savladan.
Jednog jutra zamoli cara za prijem dvorski sudija.
Car ga je odmah primio i zapitao šta želi.
– Važna je vest koju imam da ti saopštim, care i gospodaru moj.
– Da čujem.
– Jutros sam ubeležio u knjigu i poslednji zakon tako da je taj posao završen.
Veliko delo, koje će uvek da ti služi na čast i ponos, gotovo je. Odlučio sam da još
sutra počnem sa primenjivanjem prvog zakona.
... Još istog dana objavljeno je po carskom Skoplju da su potpisani zakoni.
Tada su razaslate po celoj zemlji skoroteče da objave svima i svakome radosnu
vest.
U carskim dvorovima bila je priređena velika svečanost.
Na večeru su bile pozvane najuglednije ličnosti.
Govorilo se da je car odlučio da iste večeri odlikuje jednog svog viteza
novim činom, koji beše nedavno ustrojen.
Posle večere, na kojoj su bili i Palman sa Milošem i Borčom, car Dušan
pogleda po prisutnima što je značilo da hoće da govori. U dvorani zavlada grobna
tišina.
Tada car Dušan ustade pa poče svečanim glasom:
– Gospodo i velmože srpske! Odlučio sam da prilikom današnjeg slavlja
odlikujem jednog mog viteza, koji mi je u mnogo prilika bio desna ruka. Bilo je
vreme kada je taj vitez živeo u neizvesnosti u pogledu svojih roditelja. Mnogima
ta njegova nezgoda beše poslužila za povod da se ružno našale na njegov račun.
Vremenom je, međutim, i ta sumnja otklonjena: utvrđeno je nepobitnim dokazima
ko su roditelji tog viteza, za koga se sada zna da je visokoga roda i kolena.
Car Dušan malo poćuta pa odmah zatim nastavi:
– Taj vitez, koji će ove svečane večeri da oseti moju pažnju i zahvalnost,
jeste Miloš Vojinović Vitez od Gavrana! Pristupi bliže viteže!
Svi prisutni srdačno pozdraviše Miloša koji priđe caru a ovaj mu položi ruku
na glavu i reče svečanim glasom:
– Proizvodim te, Viteže od Gavrana, u čin Carevog Štitonoše. Neka ti služi
na ponos ta počast, koju si od mene i zaslužio!
... Posle ovog svečanog čina, koji se nije ukazivao spram svakog, car Dušan
pozva velikog logoteta da pročita nekoje zakone da bi se svi iskupljeni gosti uverili
o njihovoj pravičnosti.
Veliki logotet je odmah razvio jedan dugačak pergamenat i počeo da čita:1
„Čl. 3. Brakovi zaključeni bez crkvenog venčanja da se razvedu”.
„Čl. 9. I ako se nađe jeretik koji bi se oženio pravoslavnom ženom, može se,
ako pristaje pokrstiti u pravoslavlje; ako li se ne bi hteo pokrstiti, da mu se uzmu
žena i deca, i da mu se da deo od kuće, a on da se protera”.
„Čl. 20. Kad se desi da se ljudi iz grobova vade te sažižu, ono selo koje bi
to učinilo platiće vraždu a pop, koji bi na to pristao, da se raspopi”.
„Čl. 21. Ko proda roba Hrišćanina inovercu, da mu se ruka odseče i jezik
ureže.”
„Čl. 24. I ako se nađe kakav činovnik crkveni da primi mito, da mu se
oduzme sve što ima, a ako je on kaluđer da se bije štapi i da se protera”.
„Čl. 28. Siromasi da se hrane po svima crkvama onako kako su naredili
ktitori. Ako li ih koji Mitropolit, episkop ili iguman ne bi hranio, da se sa tog
dostojanstva zbaci.”
„Čl. 39. Kaluđeri i kaluđerice da ne žive po privatnim kućama, nego u svojim
manastirima.”
„Čl. 46. U koga ima robova (otroka) neka su mu nasledstveni. Osloboditi ih
može samo vlastelin, žena mu ili sin. Otrok se ne može dati u prćiju vlastelinove
kćeri. Otroku nema zaštite ni ako pobegne u kraljev ili carev dvor.”
„Čl. 48. Kad umre vlastelin, njegov konj i oružje daju se caru, a svita (haljina
velika biserna), i zlatni pojas da ima sin njegov, i da mu to car ne uzme. Ako li
nema sina, nego kćer, onda svita i pojas ostaju njoj, i ona ih može dati ili prodati
slobodno.”

1
Dušanov Zakonika je vrlo strog, ali pravičan. Sastavljajući ga, Car Dušan se rukovodio
principom: oko za oko, zub za zub.
 „Čl. 50. i 55. Ako vlastelin opsuje ili osramoti vlasteličića da plati sto
perpera. Ako li vlasteličić opsuje vlastelina da plati sto perpera i da bude bijen
štapovima. Ako Sebar opsuje vlastelina da plati sto perpera i da se osmudi.”2
„Čl. 53. I koji vlastelin uzme vladiku silom, da mu se obe ruke otseku i nos
ureže. Ako li sebar uzme silom vladiku, da se obesi; ako li sebar uzme sebarku
silom da mu se obe ruke otseku i nos ureže.
„Čl. 54. Ako li vladika učini blud sa kakvim svojim čovekom da im se
obojima otseku ruke i nos ureže.”
„Čl. 64. Sirota kudeljnica da je slobodna kao i pop.”
„Čl. 73. Sirota, koja nije kadra podići parnicu ili braniti se na sudu, može
dati parca, koji će je zastupati.”
„Čl. 68. Zakon za merophe po celoj zemlji. Dva dana u svakoj nedelji da
rabotaju pronijaru i da mu daju svake godine carevu perperu. Kada se naredi
zamanica da sena kosi jedan dan i da mu vinograd radi jedan dan.”
„Čl. 69. Na sabor se Sebri ne mogu skupljati. Ko bi se našao da ih kupi u
sabor, otsećiće mu se uši i biće opaljen ispod očiju.”
„Čl. 77. Ako se desi potka (sukob, boj) među selima, da plate pedeset
perpera, a ako su Vlasi ili Arbanasi krivi za potku da plate sto perpera. Od te
novčane kazne polovina pripada caru, a polovina sopstveniku sela.
„Čl. 82. Kad u jedno selo dođu na odmor vlaški ili arbanaški pastiri, drugi,
koji za njima idu, da se ne odmaraju u tom istom selu. Ako li bi ko silom pao na
odmor da plati potke sto perpera i koliko je njegova stoka popasla.”
„Čl. 85. Ko rekne babunsku bogumilsku reč, ako bude vlastelin da plati sto
perpera, ako li ne bude vlastelin da plati 12 perpera i da se bije štapovima.”
„Čl. 86. Za ubistvo je kriv onaj koji je zapodenuo boj, pa makar on u njemu
poginuo.”
„Čl. 87. Gde se dogodi ubijstvo bez naročite namere i sile, ubica da plati tri
stotine perpera, gde li je pak slučaj da neko dođe navlaš da ubije, da mu se otseku
obe ruke.”
„Čl. 94. Ako vlastelin ubije Sebra, da plati hiljadu perpera, ako li sebar ubije
vlastelina da mu se obe ruke otseku i da plati tri stotine perpera.”
„Čl. 95. Ko opsuje svetitelja (episkopa), kaluđera ili popa, da plati stotinu
perpera, a ko ubije jednog od njih da se ubije i obesi.”
„Čl. 96. Ako se nađe neko da je ubio svog oca, ili mater, ili brata, ili čedo
svoje, da se spali na ognju.”

2
Da mu se opale brada i brkovi.
 „Čl. 97. i 98. Ako se ko nađe da je iščupao bradu vlastelinu, da mu se obe
ruke oseku. Ako li to isto učini sebar sebru da plati šest perpera.”
„Čl. 111. Ko bi se našao da sudiju osramoti, da mu se oduzme sve, ako bude
vlastelin, a ako to bude učinilo selo, da se ovo rasturi i razgradi.”
„Čl. 112. i 113. Ako neko pobegne iz tamnice pa pribegne u carski dvor, pa
bio on carev, vlastelinski ili crkveni čovek, tim samim postao je slobodan.”
Razume se, objašnjavaše vel. sudija, sem otroka, koji nemaju to pravo pribežišta.
„Ako koji sužanj pobegne iz careve tamnice u patrijarev dvor, i on postaje
slobodan.”
„Čl. 118. Nikome nije dopušteno zaustavljati trgovce koji putuju po carstvu;
niko ne sme trgovačku robu raspačati i silom novce za nju naturiti; niko ne sme
trgovački tovar silom rastovariti ni odmotati. Ko bi protiv ovoga pogrešno da plati
pet stotina perpera.”
„Čl. 119. Trgovci koji prodaju skrlati (skerlet čoha ili tkivo otvoreno crvene
boje) bolje i gore vrste da putuju slobodno bez smetnje po mojoj carskoj zemlji i
da prodaju i kupuju slobodno.”
„Čl. 120. Zabranjuje se carinskim činovnicima da koga bilo ometu ili zadrže,
te da im svoju robu proda u bescenje. Ko to učini da plati tri stotine perpera.
„Čl. 125. Gradovi nisu dužni podnositi priselicu. S toga ko ide u grad nek
odseda kod stanjanina, pa ma koji bio putnik veliki ili mali, i da mu preda konja i
sve što ima, a stanjanin ima sve da mu sačuva. A kad gost krene dalje ili nazad,
stanjanin je dužan predati mu sve što je od njega primio. Ako li bi gostu što
nedostajalo, stanjanin sve da mu plati.”
„Čl. 129. U svakoj vojsci, vojvode imaju vlast carevu; što narede da se
posluša. Ko ih ne bi poslušao da se kazni kao da nije hteo cara poslušati. I što se
ima „suditi u vojsci, sudiće vojvoda i niko drugi.”
„Čl. 130. Ako bi za vreme rata oborio kakvu crkvu, da se ubije ili obesi.”
„Čl. 131.– Ako se na vojsci svade dvojica neka se biju, ali niko od vojnika
da im ne pomaže, jer ako koji to učini da se bije štapi.”
„Čl. 139. Naseljenicima (meropsima) u mome carstvu ne sme njihov
gospodar činiti ništa što je zakonu protivno; oni su mu dužni rabotati i davati samo
ono što sam ja, car, zapisao u zakoniku. Dogodi li se da gospodar naseljeniku učini
što preko zakona carska je zapovest da je svakom merophu slobodno suditi se sa
svojim gospodarem, pa bio taj gospodar ja sam, car, bila to gospođa carica, ili
crkva, ili vlastelin carski, ili ma ko drugi. Niko nije vlastan da zadrži meropha od
carskoga suda, već sudije da mu sude po pravdi. I ako se presudi da meropah ima
pravo, a ne njegov gospodar, carski sudija da ujemči da će gospodar merophu sve
potpuno platiti, niti da se taj gospodar posle usudi da merophu kakvo zlo učini.”
 „Čl. 143. Kad se dogodi da kroz oblast Krajišnika (pogranični upravnik)
upadne gusar-razbojnik pa gde god izvrši pljačku i opet se vrati s pljačkom, taj
oblasni starešina da naknadi štetu sedam puta.”
„Čl. 145. U kome se selu nađe tat (lopov) ili gusar to selo da se rasturi, gusar
da se obesi strmoglav, a tat da se oslepi, a gospodar toga sela da se dovede carstvu
mi vezan, i da plati sve što je učinio tat ili gusar ispočetka, pa da se i on kazni kao
tat ili gusar.”
 „Čl. 146. Tako isto da se kazne knezovi, premićerije, i predstojnici i čelnici
koji upravljaju selima ili katunima, ako se u ovima nađe tat ili gusar.
„Čl. 147. Ako su vladušti (činovnici) obraćali pažnju gospodarima na tate i
gusare, ali oni nisu uradili što treba, onda ti gospodari da se kazne kao tat i gusar.”
„Čl. 148. Razbojnik i kradljivac, koju su na delu uhvaćeni da se odmah obesi
strmoglav, odnosno da se oslepi.”
– A knezovi gospodari sela neka otvaraju desetori oči, i neka sprečavaju zlo
ako neće da i njih obese strmoglav ili da ih oslepe.
„Čl. 150. Ako se neko tuži na nekoga da mu je nešto oteo ili ukrao, pa nema
obličenija (dokaza) onda da se pribegne Božjem sudu...”
„Čl. 151. Moja carska zapovest. Od sada i napredak neka se vrši porota i za
mnogo i za malo. Za veliko delo neka se upotrebe 24 porotnika, za manje 12, a za
malo 6. Ovim porotnicima nije zadatak da koga god mire, nego samo da kažu je li
ko prav ili kriv. Porota će se svagda držati u crkvi, i pop u odeždama ima da zakune
porotnike. U poroti presuđuje većina. Onaj je prav ili kriv za koga to kaže većina
porotnika.”
„Čl. 152. Porotnici velikom vlastelinu da budu veliki vlasteli. Vlasteličiću
njegova družina, a tako isto i sebrima. Porotnik ne može biti ako je srodnik ili
pizmenik kome od parničara.
„Čl. 153. Inovercima i trgovcima strancima porotnici da budu polovina
Srbalja, a polovina njihovih ljudi.”
„Čl. 154. Kad se porotnici zakunu pa izjave da je neko prav, a posle toga se
nađe dokaz da je onaj ipak kriv ja car naplaćujem od tih porotnika hiljadu perpera,
i u napred da se tim porotnicima nikad ne veruje, niti da se ko od njih mužiti
(ženiti).”
„Čl. 157. Gde li se dese župe mešovite, u kojima su sela crkvena, ili carska
ili vlasteoska, i nad takvom se župom ne desi jedan gospodar, a desi se moj carski
ćefalija i sudija, što sam ih postavio ja car, oni po svima putovima da postave
straže, i putovi da se predadu ćefalijama, da ih stražama čuvaju. Ako li ipak na tim
putovima napadaju razbojnici, ili se nekome putniku što ukrade ili se koje zlo
dogodi, onaj čas da ide ćefalijama da mu od svoje kuće plate, a oni posle neka
traže razbojnike i kradljivce.
„Čl. 159. Kad se dogodi da na prenoćište u neko selo noću dođu trgovci, a
upravnik ili gospodar onoga sela ne pusti ih da u selu prenoće, oni su dužni
naknaditi sve što bi putnici izgubili, za to što ih nisu pustili u selo.“
 „Čl. 160. Ako se desi ma kome stranu (gostu) ili trgovcu ili kaluđeru da mu
što otme gusar ili ukrade tat, neka dođu carstvu mi, da im ono plati što su izgubili,
a carstvo će tražiti naknadu od ćefalije i vlastele, kojima je put poveren.“
„Čl. 162. Bez sudijine, ili bez moje carske naredbe, pristavi (izvršioci)
nikuda da ne idu, a kuda bi ih god poslale sudije, da im dadu pismenu naredbu.
Pristav ne sme uzeti ništa drugo sem onoga što piše naredba, a sudije će čuvati
jednak prepis od svake naredbe koju su predali pristavima na izvršenje. Ako li ko
iznese na pristave da su učinili što u sudijinoj naredbi ne piše, ili da su sudsku
naredbu predrugojačili, pristavi su dužni pravdati se pred sudom, i ako su samo
ono izvršili što im je naređeno, pustiće se kao pravi, ako li bi sud našao, da su
naredbu predrugojačili, otsećiće im se ruke i odrezaće im se jezik.“
„Čl. 166. Ako naiđe pijanica pa napadne na nekoga, pa ga okrvavi ali ne
ubije, da mu se jedno oko izvadi i jedna ruka otseče. Ako li pijanica napadne na
nekoga pa mu kapuč (kukuljača, kalpak ili u opšte kapa) skine ili ga inače osrami,
ali ga ne okrvavi, da mu se udari sto štapova, da se baci u tamnicu, a kad se pusti
iz tamnice da se opet bije.“
„Čl. 168., 169. i 170. Zlatari da žive samo po gradovima i po trgovima, gde
je carstvo mi naredilo da se kuju dinari. Ako se nađe zlatar da radi u nekome selu,
to selo da se rasturi, a zlatar da se spali. Ako li se u gradovima i trgovima nađe
zlatar, koji tajno kuje dinare, taj zlatar da se opali, a grad ili trg da plate globu,
koliko reče car.“
„Čl. 172. Sve sudije da sude po zakoniku pravo, a da ne sude po strahu od
carstva mi.”
„Čl. 173. Vlastele i vlasteličići, Grk, Nemac ili Srbin, koji dolaze na dvor
carstva mi, pa dovedu sobom gusara ili tata (tj. ako neko iz njihove svite učini
razbojništvo ili ukrade), da se njegov gospodar kazni kao gusar ili tat.”
„Čl. 175. Sudija moga carskog dvora sudiće sve ono, što bi se zlo u samom
dvoru učinilo. On će suditi i onda ako bi se oba parca (parničari) slučajno desili na
carskom dvoru. Ali niko da ne poziva nikoga na sud u moj carski dvor, mimo
oblast sudija, što sam ih ja car postavio, već da svaki ide pred svog sudiju.”
„Čl. 176. U gradovima će suditi vojvoda ili ćefalija, sem duhovnih sporova,
koji imaju da idu pred crkvenu vlast.”
„Čl. 178. Kad sudije nekuda pošlju pristave sa pismenim naredbama svojim,
pa onaj koga se tiče ne posluša ili odbije pristava, sudije će se obratiti pismom
kefalijama i vlasnicima pod čijom je vlašću nepokorni, i pozvaće njih da izvrše što
je naređeno. Ne izvrše li ni oni, kazniće se kako se kazne nepokorni caru.”
„Čl. 179. Sudije da putuju po oblastima koje su im određene kako bi im se
mogli požaliti ubogi i ništi kojima – dodade Božidar u objašnjenje – nije lasno
doći do sudije.“
 „Čl. 181. Ako sudije nisu u stanju presuditi neki veliki spor, onda jedan od
sudija da odvede oba parničara caru da on presudi.”
„Čl. 180. U koga se nađe stvar ili živinče ukrađeno ili razbojnički ili silom
oteto, taj treba da dâ evod ljudi, koji će dokazati da je on tu stvar ili živinče kupio
i od koga. Ako ne mogne dokazati svojinu, da plati koliko stvar vredi.”
„Čl. 193. Ako je nemogućan svod mogu se upotrebiti i duševnici da
presude.”
„Čl. 187. Kada nekud putuju car i carica, ili stada i konji carevi, u kome selu
oni na noćište padnu, nikakav pastir sa svojim stadom za njima da ne zanoći u
istom selu. Nađe li se ko da ipak protivno zakonu i zapovesti carskoj prenoći u
tome selu, da se tome selu preda vezan stanarski starešina i on da plati sedmostruko
nanesenu štetu.”
„Čl. 195. Žene ne mogu nikada prenoćiti u manastiru ili crkvi. To pravo da
prenoći u manastiru ima samo carica i kraljica” (prestolonaslednikovica, žena
mladoga kralja).
I ako su ti zakoni bili vrlo strogi, niko se od prisutnih nije bunio. Uviđali su
svu opravdanost tih odredaba jer su one potpuno odgovarale prilikama u kojima
behu ponikle.
Još dugo posle čitanja velikodostojnici i velmože su veličali mudrost Cara
Dušana koji je u mnogome doprineo da se to veliko delo kruniše uspehom.
... Najzadovoljniji je bio Miloš Vitez od Gavrana, koji beše postao „carev
štitonoša”. Ta velika čast nije mogla svakome da padne u deo. Ipak to novo zvanje
nije bilo skopčano sa velikim poslom koji je imao ranije kao veliki stavilac.
Večera je trajala do duboko u noć.
Car Dušan je bio raspoloženiji nego ikada. Šalio se sa svojim doglavnicima,
koji su sedeli oko njega i svaki čas se obraćao carici, kojoj je uvek poklanjao
pažnju.
Na jednom kraju sofre sedelo je nekoliko mladića, koji su se zabavljali
prepričavanjem raznih junačkih zgoda i nezgoda. Među njima je naročito padao u
oči jedan mladić, vitak ali zato razvijen i snažan što se moglo videti po svakom
njegovom pokretu.
Morao je pričati nešto vrlo interesantno jer ostali nisu skidali s njega pogleda
kao da su hteli da mu i misli pročitaju.
Mladić je pričao:
– Evo kako se to dogodilo: jednog jutra pošao sam konjem u planinu da
ulovim pečenicu. Vreme je bilo lepo, nigde magle tako da sam lepo mogao da
vidim sve planinske ogranke.
 Baš sam jahao u pravcu Crne Čuke kad ugledah u daljini jednog konjanika.
I ako se nalazio daleko videlo se da je veliki i on, i konj.
Uveren da je to neki namernik koji ide svojim putem ja sam jahao dalje i
dolazio sve bliže nepoznatom konjaniku.
Što sam mu dolazio bliže mogao sam sve bolje da ga vidim i bio sam sve
više začuđen.
Istina da sam mlad, ali sam zato prošao mnoga ratišta i video mnoge junake,
ali ovako što još nikad nisam video.
– Kako je izgledao kad si mu se toliko začudio, zapita jedan iz društva.
– Odmah ću vam objasniti, samo se malo strpite.
Poćutao je malo kao da je hteo da se seti svih pojedinosti pa nastavi:
– Pitaš me kako je izgledao taj delija? Strašno!
To je sve što mogu na to da ti odgovorim: krupan, visok, snažan, namršten,
junačan od glave do pete – eto ti njegove slike pa sad sam zamisli kako izgleda!
Posle tih reči oko mladića, koji je pričao, zavlada grobna tišina. Svi su
gledali u njega čekajući da on nastavi svoju zanimljivu priču.
– Šta je bilo dalje, zapita iz društva jedan koji je bio najnestrpljiviji.
– Šta je bilo? I to ćete odmah čuti. Rekoh vam malo pre da je taj junak
postajao sve strašniji što mi je dolazio bliže. Izgledalo mi je kao da mu se moje
lice nije baš naročito dopadalo, jer odjednom zaustavi svog šarca pa me preseče
pogledom tako oštro da se ozbiljno uplaših. Sad mi je bilo jasno da ću se sukobiti
sa nekim siledžijom, sa čije mi strane preti ozbiljna opasnost.
Ipak... natrag nisam hteo. Zar da se posle neko hvali da sam mu se uklonio
s puta? Poterao sam konja i pošao još brže. Razume se da sam dobro stegao mač
jer sam zvao da će doći do okršaja.
Tako smo se primakli sasvim blizu jedan drugom.
Sad sam mogao sasvim lepo da ga vidim.
Iz njegovih očiju su sevale munje a brci su mu bili tako veliki da je izgledalo
kao da u ustima nosi jagnje od pola godine.
Presekao me je još jedanput pogledom i rekao glasom, koji je tutnjao kao
grmljavina:
– Ukloni mi se s puta, golobrado momče!
Ja oćutah.
Kad me je ponovo pozvao da mu se uklonim, ja mu dobacih:
– Ni do sada se nikome nisam uklanjao s puta, pa neću ni odsada.
 On me opet preseče popreko pa skide topuzinu sa unkaša. Izmahnuo je njime
i pustio ga na mene, a topuz polete kao ptica. Udario me je posred grudi tako da je
malo trebalo pa da padnem s konja.
Tako sam dobio još nekoliko udaraca.
Poslednji je bio tako snažan da me sruši s konja.
Tada i nepoznati junak skoči s konja, dođe do mene, kleče mi na grudi pa mi
reče da bi me ubio da nisam Srbin, ali ovako hoće da mi poštedi život. Jedino je
hteo da me nauči pameti što nisam hteo da mu se uklonim s puta.
– Dalje? Šta je bilo dalje?
– Tada je otišao. Pod kopitama njegovog konja tresla se zemlja. Ali i jeste
neki konj! Šarac, kakvog nikad u životu nisam video! Kao od brega odvaljen!
Opet svi zaćutaše.
– A da li je on Srbin, zapita opet jedan iz društva!.
– Jeste.
– Po čemu to misliš?
– Govori čisto srpski, a i izgled mu je kao u nas.
– Hm. Zaista čudna stvar.
Car Dušan nije sedeo daleko od tog kraja stola tako da je mogao da uhvati
poneku reč.
Razumeo je čak i to da je reč o nekom nepoznatom junaku, koji se javlja u
njihovom kraju.
Tada se Car Dušan naže Milošu pa mu reče:
– Vidi, Miloše, o čemu razgovara ona mladež.
Miloš priđe mladićima pa se umeša s njima u razgovor. Ubrzo je doznao šta
mu je bilo potrebno pa se vrati caru.
Ispričao je caru sve što je čuo od mladića. To je govorio glasno tako da su
mogli lepo da ga čuju svi koji su se nalazili oko njega.
Car Dušan je pažljivo slušao Miloševo kazivanje i kad je završio, on reče:
– Razumeo sam tvoj opis, ali nikako ne mogu da se setim ko je taj junak što
se nalazi u našoj blizini. Da ga nije još neko video, dodade car glasnije.
– Ja sam ga video, care i gospodaru javi se jedan stari vlastelin.
– Gde si ga video?
– U planini više Cerja.
. – Kako je izgledao?
– Tačno kako ga je opisao i Vitez od Gavrana.
 – A ne sećaš se ko to može da bude?
– Ne sećam se.
– Jesi li ga video pre toga?
– Nikada u životu.
– Hm. Zaista čudna stvar.
... I tako ponikoše čitave priče o namrštenom junaku koji luta planinama i
zameće kavgu.
O njemu čak počeše da kruže fantastične vesti.
Jedni su tvrdili kako su videli kad je topuzinom razbio čitavu jednu planinu,
dok su drugi tvrdili da je u jednoj urvini razgonio čitav buljuk protivnika.
Niko, međutim, nije znao šta je na stvari i ko je bio neznani delija, o kome
je govorilo i veliko i malo, ali ga niko nije poznavao.
Za njega se jako interesovao i Car Dušan.
Jednog dana on dozva Miloša pa mu reče:
– Setio sam se načina da doznamo ko je ta junačina.
– Slušam te, care i gospodaru.
Car se naže Milošu pa mu reče šapatom nekoliko reči.
Kad je završio, Miloš se nasmeši pa odvrati:
– Biće sve kako si mi naredio, care i gospodaru.
Zatim se svečanost nastavi.
Malo po malo pa se u celoj dvorani raščulo da se u okolini carskog Skoplja
nalazi čudan junak, za koga niko ne zna ko je i odakle je došao.
Svi su želeli da ga vide kako izgleda, iako se svako pribojavao da se s njim
susretne zbog fantastičnih priča, koje su kružile o njemu...

NEZNANI DELIJA

Osvanulo je divno jutro.

Sa vedrog neba je sijalo sunce a u šumi je cvrkutalo bezbroj ptica kao da su
htele da se takmiče koja će od njih što lepše da proslavi divan sunčan dan.
Putem, koji je vodio od visoke čuke Cerja, jahao je jedan konjanik.
Izgledao je malo čudnije nego što se obično sreću u tom kraju jahači.
Za razliku od ostalih srpskih junaka, on je bio ogrnut debelim ćurkom.
 Na glavi je imao ogromnu šubaru ukrašenu dugom perjanicom, koja se vila.
Lice mu je imalo vrlo smele crte, a oči kao da su sipale varnice.
Brkovi su mu bili dugački i debeli te je izgledalo kao da nosi u zubima jagnje
od pola godine.
O bedrima je imao sablju dimiskiju, koja je vredela tri tovara zlata.
O unkašu sa leve strane visila je teška topuzina, a sa desne strane tulumina
vina.
U desnoj ruci imao je dugačko koplje, čija se oštrica presijavala na suncu.
Konj mu je isto tako čudnovato izgledao.
Bio je to snažan šarac, sa nogama kao od tuča salivenim. Videlo se po
svakom njegovom pokretu da je vrlo snažan i vičan boju svakojakom.
Taj neznani delija je inače mogao imati najviše dvadeset godina, ali je zato
za ovoje godine izgledao i suviše ozbiljan.
Pritezao je vođice svom konju koji se pomamno propinjao i rzao kao da je
hteo da se otme od svog gospodara.
Mladom junaku je, kako je izgledalo, bilo vrlo dosadno.
Svakog časa se na sve strane osvrtao tražeći neki predmet, na kome bi mu
se oko moglo zaustaviti.
Naposletku kao da se beše nečeg setio jer mu se lice razgali.
Skinuo je sa unkaša tešku topuzinu, izmanuo njime nekoliko puta pa ga
bacio nebu pod oblake.
Topuzine nestade u jutarnjoj magli kao da se nikad više neće vratiti.
Ne potraja dugo kad se on pojavi na visini, a junak ga dočeka u desnicu.
Kad je topuzina pala u njegovu šaku, čuo se pravi tresak, tako je udar bio
snažan, ali junak nije ni trepnuo, a kamoli pomerio s mesta.
Tada ga ponovo zavitla i topuzina odlete još na veću visinu.
To je bila omiljena zabava mladoga junaka kad mu je bilo dosadno.
Moglo je biti pred podne.
Neznani delija se baš penjao sa konjem uskom stazom koja je vodila na
suprotnu planinu, kad odjednom stade pa nadnese ruku nad oči.
Na priličnoj daljini video se jedan konjanik, koji mu se približavao istom
stazom. Iako se nalazio još vrlo daleko, moglo je da se vidi da nosi oklop i da nije
pripadao srpskoj vojsci.
Tada delija obode šarca pa pođe dalje u susret neznanom junaku.
Šarac je njištao i propinjao se kao da je osećao da će biti boja.
 Neznani delija je stezao svoje koplje i nepomično gledao u oklopnika, koji
mu je dolazio sve bliže.
Lice nepoznatog oklopnika nije moglo da se ugleda, jer mu je vizir bio
spušten tako da je zaklanjao celo lice.
Tako su se bili već skoro sasvim primakli jedan drugom.
I jedan i drugi su znali da će doći do ljute bitke i megdana, pa su unapred
razigravali svoje konje kao da su hteli da ih na to pripreme.
Kad su se primakli jedan drugom na tri koplja, oni stadoše.
Posmatrali su se bez reči samo su njihovi konji kopali nogama.
Prvi prozbori neznani delija pa dobaci oklopniku, koji se nije ni micao:
– Skloni mi se s puta, neznani junače!
Tada se začu glas na srpskom jeziku, koji je ipak odavao neverca:
– Još se nikom nisam uklonio s puta, pa to ne mislim ni sada da učinim.
Neznani delija progunđa nešto, zatim podiže svoje koplje pa dobaci
oklopniku:
– Ukloni mi se, neznani junače s puta jer ćeš izgubiti glavu!
– I tvoja glava je za gubljenje. Da se ogledamo čija je više sazrela!
Umesto odgovora, neznani delija isturi koplje, zatim obode svog šarca pa
jurnu na nepoznatog oklopnika.
Ovaj ga dočeka isto tako sa isturenim kopljem.
Već posle nekoliko trenutaka oni se sudariše, koplje u koplje, grudi u grudi.
Sudar je bio tako strašan da se činilo kao da pod njima drhti zemlja.
Kad su se sudarili, oni odskočiše Jedan od drugog pa se dobro pogledaše.
Od toga sudara ne beše pretrpeo nikakvu štetu ni jedan, ni drugi.
Zastali su malo kao da su se uzajamno čudili snazi i okretnosti.
Tada skoro u isti mah ponovo obodoše konje pa Jurnuše jedan na drugog.
I onaj sudar je bio strahovit.
Oklopi zazveketaše, dobri konji zanjištaše, a koplja se polomiše pa odleteše
u provaliju, koja se širila sa leve strane.
Kako su tako ostali i bez kopalja, oni povadiše sablje pa opet jurnuše jedan
na drugog, još bešnje i silnije.
Udarali su se neštedimice gde su stigli. Oštri mačevi su parali skupocenu
čoju i svilu, razbijali oklope i usecali se duboko u meso. Ali to je bila borba na
život i smrt To su znali obojica, a znali su i to da neće prestati sve dotle dok jedan
od njih ne padne mrtav.
 Odjednom, skoro u istom trenutku, prsnuše i njihovi mačevi tako da im u
rukama ostaše samo balčaci.
Pogledaše se mrko, zatim bez reči poskakaše sa svojih konja pa se uputiše
na ledinu, koja se nalazila sa desne strane staze. Ledina je bila utrvena i prostrana
i pogodna da se uhvate u kosti junačke.
Sve se to događalo bez ijedne reči.
Nisu časili časa nego se odmah uhvatiše u koštac.
Nosili su se po širokoj ledini, a njihovi konji su stojali nedaleko i posmatrali
borbu svojih gospodara, koji su brektali kao raspaljene peći.
Odmah se moglo videti da su podjednaki po snazi.
Neznani delija se upinjao iz sve snage da omane svojim protivnikom.
To mu, međutim, nikako nije polazilo za rukom i on je jednako gunđao.
To je pokušavao i oklopnik, ali sve beše uzalud.
Neznani delija se držao na nogama tako čvrsto da je izgledalo kao da je
ukopan u zemlju.
Vreme je prolazilo a oni su se još borili.
Ni posle jednog sata nije se znalo ko će da pobedi, ko će da nadjača.
Podne već uveliko beše prošlo.
Oni već behu skoro posustali, kad oklopnik reče:
– Neznani junače! Meni izgleda da smo jednaki u snazi i da se možemo
ovako nositi nekoliko dana a da niko nikog ne pobedi.
– Dobro kažeš, junače. To sam i ja primetio.
Tada se pustiše pa sedoše na travu.
Ćutali su nekoliko trenutaka, kad neznani delija poče, sukajući svoje brčine:
– Podigni vizir, neznani junače, da bar vidim ko mi je na megdanu ravan.
Do danas me još niko ne nadbi. Prošao sam mnoge zemlje i gradove, ali se još ne
namerih na junaka koji bi mi bio ravan. Ti si prvi u mome životu koji nisi odstupio
sa megdana.
Nepoznati oklopnik bez predomišljanja podiže vizir, pa odvrati čistim
srpskim jezikom:
– Pravo je da me vidiš ko sam i šta sam, kad si mi se i ti kazao.
– Jesi li ti Srbin?
– Pravi. A ti?
– Isto tako. Zašto si zanosio u govoru u početku?
– Da me ne prepoznaš da sam Srbin.
 – Nego, nešto ću da ti kažem.
– Govori.
– Čim smo se sukobili, osetio sam da si Srbin.
– Kako to?
– Poznao sam to po tvojim udarcima i odmah znao da ću imati s tobom
muke!
Tada neznani delija udari dlanom o dlan, našto njegov šarac poče rzati.
Odmah zatim on se uputi svome gospodaru pa se poče oko njega umiljavati.
Tada neznani delija skide tuluminu sa konja, prostre ćurak na ledinu, izvadi
iz bisaga ovnujske pečenice, pogače i dva pehara, sve stavi na ćurak pa reče
oklopniku:
– Pravo je da zalijemo našu muku i rabotu.
– Vrlo rado. Sa dobrim junacima volim da posedim i da razgovaram.
Tada neznani delija napuni pehare vinom, koje je bilo crveno kao krv,
odlomi komad pogače i odseče pečenja pa pruži oklopniku. Ovaj prihvati pa
počeše oboje jesti i svaki zalogaj zalivati vinom.
Tako su se častili ne govoreći ništa. Kad su pojeli ceo but i popili po nekoliko
pehara vina, oklopnik poče:
– Nešto ću da te zapitam, junače. Mislim da je to pravo.
– Samo pitaj. Stariji si od mene pa imaš preče pravo i prvenstvo.
Oklopnik malo poćuta pa nastavi:
– Ja poznajem mnoge srpske junake i vitezove, ali se ne sećam da sam te
ikada video. Ko si i odakle si došao? Da nisi iz dalekih zemalja?
Kad je oklopnik završio, neznani delija se nasmeši jednim brkom pa odvrati:
– Razumem tvoju radoznalost, junače, ali to je zasada tajna.
– Kad je tajna, onda neću više za to ni da te pitam.
– Doći će vreme kada će se sve doznati, dodade neznani delija smešeći se i
dalje. – Zato neću ni ja tebe da pitam ko si, odakle si i koga si roda i plemena. Zato
smatram, da to nije smetnja da budemo dobri prijatelji!
– Naravno da nije.
– Hajde, junače, u tulumini još ima vina, a ako nestane u tulumini, ima ga
kod krčmarice Mare.
Rekavši to on opet napuni pehare, zatim podiže svoj pa reče gromkim
glasom, koji se nadaleko razlegao:
– Ipak bolje ovako nego da kopamo nogom u travi, pobratime! Budi mi
zdrav!
 Opet su sipali vino i upustili se u razgovor.
– A kuda si pošao, delijo, zapita odjednom oklopnik.
– U Skoplje.
– Svakako nekim važnim poslom?
– Pogodio si. Hoću pravo caru na divan.
– Jesi li bio kad u Skoplju?
– Nikada.
– A veliš da si Srbin?
– Pravi. Isto tako kao i ti. I to iz srpskih zemalja. Znam da se čudiš što kao
Srbin još nisam bio u Skoplju, ali i to neka ostane zasad tajna.
Oklopnik se zamisli.
Nikako nije mogao da se seti mladog junaka, koji je zaista bio srčan i
odvažan tako da je dorastao za svake megdane.
Prebirao je uspomene u glavi ali sve beše uzalud.
Odjednom neznani delija udari rukom po kolenu pa uzviknu:
– Nego, lepo ti mi izgledamo, pobratime!
– U čemu?
– Nemamo ni sablje, ni koplja! Izgledamo kao babetine, a ne kao junaci.
– Pravo kažeš.
– Nego, ne brini. Ima i tome leka.
– Kako misliš?
– Pođi sa mnom do krčmarice Mare pa ćemo onde nabaviti sve što nam je
potrebno.
– Pristajem, odvrati oklopnik.
Tada obojica pojahaše dobre konje pa se uputiše stazom, koja je vodila krčmi
krčmarice Mare.
Obojica su se čudili da su se tako brzo sprijateljili.
Naročito je bio raspoložen mrki delija.
Jahao je zabačene glave na šarcu, svaki čas okretao svoju tešku topuzinu i
pogledao niz planinu, odakle se pružao prostran vidik.
Kako je na tom mestu počinjala vrlo strma padina, morali su da uspore hod
jer su im se konji klizali.
Tako su išli uporedo i spuštali se sve bliže podnožju planine, gde se video
širok drum.
 – Bogami, poče delija, da se sad nešto sukobimo sa kojim protivnikom, zlo
bi se proveli ovako bez oružja.
– Pravo kažeš, junače
– Ostala nam je samo moja topuzina, naše četiri pesnice i prazna tulumina.
Nego, ako se ipak budemo namerili na nekog, potrudićemo se da ga lepo
dočekamo i ispratimo pa makar se morali s njim i gušati.
– Tako ćemo i učiniti.
Taman oni behu u reči kad se na drugoj strani planine podiže oblak prašine,
koji je dolazio sve bliže.
Bilo je očigledno da je to neki vitez koji im je dolazio u susret.
Obojica nadnesoše ruke nad oči pa se zagledaše u oblak ali je on bio još
prilično daleko tako da nepoznati konjanik još nije mogao da se vidi.
– Ko li to može da bude, primeti delija.
– Prašina je velika, što znači da ih ima nekoliko.
– Imaćeš pravo, junače. Nego kako bi bilo da se sklonimo iza ovog drveća
dok ne vidimo ko je i koliko ih je?
– Bogami, tako ćemo i učiniti.
Levo od njih se nalazila stoletna bukova šuma, čije je drveće moglo da
posluži kao odličan zaklon.
Konje su odveli dublje u šumu i privezali ih za dve debele bukve, a oni su
se povukli za busiju ukraj puta.
Vreme je prolazilo a oni su bez reči očekivali dalje događaje.
Odjednom se začu konjski topot.
To je značilo da se nepoznati konjanici nalaze već sasvim blizu.
Inače su imali potpuno pravo kad su pomislili da tu ima više konjanika.
Ne potraja dugo i na padini se pojavi pet konjanika, naoružanih do zuba.
Jahali su na dobrim i pomamnim konjima, a imali su na sebi teške oklope.
Po celokupnoj njihovoj opremi odmah je moglo da se vidi da nisu Srbi nego
Grci.
Imali su dugačka koplja i sablje okićene zlatom i dragim kamenjem. Lica su
im bila smela te se po celom njihovom držanju videlo da su veliki junaci.
Razgovarali su veselo i nisu ni slutili da se u njihovoj neposrednoj blizini
nalazi neko ko ih ne pogleda baš milo i ne raduje se naročito njihovoj pesmi.
Oba srpska junaka su pažljivo pratila svaki njihov pokret.
Nalazili su se baš naspram njih, kad neznani delija reče:
 – Čisto mi dođe volja da udarimo na njih, pa kako ispadne.
– Baš sam i ja to hteo da kažem.
– Pogledaj ove dve toljage kako su zgodne! Dušu su dale za bitku.
Nedaleko od njih ležale su dve pozamašne drenovače. Na kraju su imale ćulu
koja je bila čvornovata i svakako tvrda kao gvožđe.
– Sjajno oružje, uzviknu delija, zatim podiže drenovaču pa okrenu njome
nekoliko puta po vazduhu. Teška je kao da je od čelika.
I drugi junak podiže drenovaču, zatim se obojica uputiše nepoznatim
konjanicima.
Odjednom se s tog mesta začu neka vika i zveket oružja a oni ubrzaše korake
da vide šta se dogodilo.
Kad su došli do ivice šume, oni zastadoše iznenađeni onim što su videli.
Nepoznati konjanici su se već uveliko borili sa jednim čovekom, koji je
izgledao vrlo čudno.
Bio je visok i razvijen kao džin. Napadao je konjanike svom žestinom i to
čudnim oružjem, kakvo malo ko ima na svetu.
U desnoj ruci držao je ogromnu batinu, još veću nego ove dve što su našli
naši junaci. Nepoznati junak je vitlao njome tako okretno da je bila divota gledati
pored toga što je bilo veliko junaštvo da se sam upusti u borbu sa kudikamo
nadmoćnijim i mnogobrojnijim protivnikom.
Kad ga je ugledao, delijin pobratim viknu:
– Borča! Zar me ne poznaješ?
– Pobratime, otkuda ti ovde?
Čovek sa batinom se okrete pa baci začuđen pogled na govornika koji
uzviknu:
– Miloše! Ubih se tražeći te a tebe nigde kao da si propao u zemlju.
... Čovek sa batinom zaista je bio naš Borča koji beše pošao da potraži
Miloša od Gavrana. Čovek, koji se sukobio sa neznanim delijom, bio je zaista
Miloš.
Prošle večeri on se beše dogovorio sa carem Dušanom da pronađe neznanog
deliju i da vidi ko je. Posle dugog razmišljanja Miloš beše odlučio da navuče
vizantiski oklop kako ga delija ne bi preponkao. Šta je dalje bilo, – čitaocima je
poznato.
Borča je iskosa gledao u neznanog deliju, ali sad nije bilo ni mesto, ni vreme
da to ispituje. Trebalo je savladati konjanike koji behu zastali za trenutak da vide
šta će se dogoditi.
 – To je moj stari i odličan drug, reče Miloš neznanom deliji. Nego pusti nas
da svršimo s njima. Nije potrebno da se i ti trudiš.
Izgledalo je, međutim, da ni Miloš nije potreban.
Borča je već uveliko razmahivao svojom batinom, a kud bi ona udarila, tu
melem nije više bio potreban.
Kad je Miloš stigao na mesto gde se vodila borba beše ostao čitav još samo
jedan neprijateljski konjanik.
I on, kad je video kako su mu se proveli drugovi, okrete se pa naže u divlje
bekstvo.
Borča je bio sav zadihan, a to nije bilo nikakvo čudo Kad se uzme u obzir
da je skoro sam bio savladao sve protivnike.
Borča i neznani delija su se pozdravili vrlo prijateljski.
Kad je čuo da su pošli u mehanu, Borča se veoma obradovao.
– Baš sam razmišljao malo pre gde bih se potkrepio.
– Onda si nam dobro došao, uzviknu delija svojim gromkim glasom pa poče
da suče brkove.
Dok su išli putem koji je vodio pravo drumskoj mehani, Borča je ispod oka
pogledao u deliju, koji je isto tako i njega promatrao.
Borča je uglavnom razgovarao sa Milošem koji mu je pričao kako se pobio
sa delijom.
Borča se u glas smejao, a smejao se i delija. Do pre kratkog vremena oni se
behu pokrvili na život i smrt, a sad su jahali jedan pored drugog kao najbolji
prijatelji.
Baš su se spuštali jednim proplankom kad ugledaše mehanu kraj druma, čiji
se dimnjak pušio.
Bila je to krčma krčmarice Mare, koja se nalazila prilično daleko od Skoplja,
ali su zato u nju navraćali svi putnici i namernici koji bi tuda prolazili.
Na pragu ih je dočekala mlada snaša rumenih obraza i crnih očiju. Bila je
jedra kao jabuka.
Nasmešila se na njih, a naročito je milo pogledala neznanog deliju, koji prvi
skoči s konja, priđe joj, nešto joj reče šapatom zatim dodade glasno:
–Ovo su mi Maro, moji prijatelji. Dočekaj ih lepo kao što i mene dočekuješ.
Imaš li koga u mehani?
– Imam jednog gosta.
–Koji je taj?
– Ne znam. Nikad ga nisam videla.
 – Ko je i odakle je?
– Srbin nije, to sam odmah mogla da vidim. Htela sam da ga zapitam odakle
je ali je tako namrgođen da sam odmah od toga odustala.
– Da te nije u čemu uvredio?
– Nije.
Dok je neznani delija razgovarao sa krčmaricom, Miloš i Borča su šapatom
izmenjali nekoliko reči.
– Ne poznaješ ga, zapita Miloš Borču.
– Ne.
– Da li si ga kadgod video?
– Nikad u životu.
– Hm. Čudna stvar.
– Šta je čudno?
– Kad ga ovako gledam, sve mi se čini da sam ga negde video ali samo ne
mogu nikako da se setim gde.
– I ja bih to rekao.
U tom i delija završi razgovor sa krčmaricom pa ih pozva unutra.
Ušli su u krčmu koja je bila dosta prostrana i vidna a u čijem je jednom uglu
sedeo jedan visok i razvijen čovek mrka lica. Odmah se videlo da nije Srbin.
Kad su stupili na prag, nepoznati ih preseče pogledom, zatim okrete glavu
kao da nije hteo da im se pogledi susretnu.
– Koji li je ovaj, zapita Miloš Borču pa ga gurnu laktom.
– Ko bio da bio nećemo ga dirati dok nas on prvi ne dirne, odvrati Borča.
– Ništa drugo. Nego, izgleda mi da je neka zloća. Namrgođen je kao da smo
mu ubili oca.
– Baš tako i izgleda.
Delija ih je odveo u susednu prostoriju, koja je bila mnogo manja, ali su u
njoj mogli da sede lepše i komotnije,
Krčmarica je obletala oko njih, a naročito oko delije, popravljajući im sedišta
i zapitkujući šta ko želi da pije i da jede.
Njene oči su se, međutim, najviše zaustavljale ka neznanom deliji te je bilo
očigledno da je on predmet njenih osećaja.
Delija je bio neobično ponosan što mu krčmarica poklanja toliku pažnju.
Sukao je svoje junačke brčine i šepurio se vraćajući joj pogledima.
Krčmarica je inače bila vrlo lepa.
 Mogla je imati najviše dvadeset godina, i bila je kao kap rose.
Tada delija lupi rukom po stolu pa reče krčmarici, koja nikako nije skidala s
njega pogleda:
– Onda, Maro, donesi kao i obično: bela hleba i rumena vina, i debelog mesa
ovnujskoga.
Krčmarica požuri da donese što joj je bilo naređeno.
Borča je s vremena na vreme kradom pogledao u deliju, što ovaj naposletku
primeti pa ga zapita:
– Zašto me tako gledaš, junače?
– Ama, sve bih hteo nešto da te zapitam.
– Pitaj, junače. Svako tvoje pitanje dobiće dostojan odgovor.
– Gde smo se mi videli?
– Širok je svet, pobratime, pa ti na to pitanje ne mogu odmah odgovoriti.
– Jesi li bio po svetu?
– Jesam.
– A u Vizantiji?
– I onde.
– Kad?
– Prošaste godine.
Borča se udari rukom po kolenu pa uzviknu:
– Onda smo se onde videli.
– Može vrlo lako da bude.
U tom se pojavi na pragu krčmarica sa jelom i pićem.
Kako je imala da usluži tri gosta, ona je donela poveći ovnujski but, tri
pehara napunjena vinom i celu pogaču, koja je bila sveže ispečena te je širila
prijatan miris.
Sve je stavila pred njih, zatim se povukla u jedan ugao i sela ne skidajući
pogleda sa neznanog delije, koji je počeo da seče pečenje. Videlo se da se u krčmi
oseća kao kod svoje kuće.
Jeli su ćutke ovnujsko meso, koje je bilo dobro pečeno, i meku pogaču, kad
delija odjednom podiže svoj pehar pa uzviknu:
– Ovaj pehar podižem u zdravlje našeg cara i gospodara Stefana Dušana!
Neka blagi Bog da da nam poživi još mnogo godina i da mu nikad ne otupi vrh
njegove sablje!
– Živeo car Dušan, zaori se kao iz jednog grla.
 Tada ispiše pehare do dna pa produžiše da jedu. Raspoloženje je raslo iz
trenutka u trenutak.
Naročito je bio veseo Borča. Jednako se obraćao deliji sa raznim pitanjima,
na koja je ovaj rado odgovarao.
Krčmarica Mara je budnim okom pazila na svoje goste. Čim bi primetila da
su pehari prazni, ona bi ih žurno punila.
Junaci behu pojeli pečenje i sad su samo pili i razgovarali.
Krčmarica Mara baš beše otišla da napuni pehare vinom, kad se iz susedne
prostorije začu njen uzvik.
Neznani delija skoči kao gromom pogođen pa dograbi svoju sablju.
Pojurio je pravo u susednu prostoriju, odakle se čuo uzvik.
Pred njegovim očima se ukazao sledeći prizor: Krčmarica Mara je stojala u
jednom uglu, sa peharima u ruci.
Sva je drhtala od straha.
Nepoznati je stojao pred njom sa ispruženim rukama kao grabljiva životinja,
spremna da se ustremi na svoj plen.
Kad je neznani delija video u kakvoj se opasnosti nalazi krčmarica, nabra
veđe pa dobaci nepoznatom:
– Odmah da se mičeš od krčmarice, delijo, jer ako nećeš milom, ti ćeš se
ukloniti silom.
Nepoznati odmeri deliju od glave do pete, zatim ga preseče pogledom pa
odvrati smelo:
– Vala, nisam slušao ni bolje od sebe, pa neću ni gore. Zatim se okrete pa
taman htede da pođe krčmarici, kad se delija stvori do njega u tri skoka, ščepa ga
za rame pa povuče tako snažno da je malo trebalo pa da padne.
– Ja ti rekoh da ćeš se ukloniti silom ako nećeš milom!
Nepoznati kresnu okom na se lati sablje, a ni nepoznati delija ne bi lenj nego
podiže svoju sablju, koju mu krčmarica beše dodala još prilikom ulaska u krčmu.
Miloš i Borča su stojali nedaleko od ulaza i pažljivo sve posmatrali.
– Da mu priteknemo u pomoć zapita Borča.
– Zašto! Zapita Miloš.
– Veliki je on junak, pa će se naljutiti što mu prilazimo u pomoć kad mu ona
nije potrebna.
– Pravo kažeš, a što je najglavnije ne moramo se plašiti da će ga nadbiti onaj
orjatin.
Delija se već uveliko borio sa svojim protivnikom.
 Zveket mačeva se nadaleko razlegao a oni su tutnjali po podu skačući ovamo
onamo.
I nepoznati je bio odličan borac. To se moglo videti već po njegovim prvim
udarcima, kojima je počeo da zasipa deliju.
Delija se držao sjajno. Kao od šale odbijao je udarce koji su pljuštali oko
njega kao kiša. Sve do malo pre njegovo lice je bilo namršteno, a sad se smešio
kao da je bio siguran u svoju pobedu.
Dok se vodila borba krčmarica se nalazila u prikrajku i pažljivo sve
posmatrala. Ne bi se moglo reći da je bila uplašena. I ona je kako je izgledalo, bila
čvrsto uverena u pobedu svog poznanika.
... Inače između delije i krčmarice Mare vladali su vrlo srdačni odnosi.
Oni su se poznavali već nekoliko godina. Delija je navraćao u njenu krčmu
kadgod ga je nanosio put. Često je morao zbog nje i kavgu da zameće sa raznim
probisvetima, koji su hteli na nju da nasrnu.
Borba je postajala sve žešća, naročito kad i delija pređe u napad. Njegov
protivnik je sad muku mučio i jedva stizao da odbije silovite udarce, koje mu je
delija zadavao.
Kad je nepoznati video kakva mu preti opasnost, poče se osvrtati oko sebe
kao da je tražio nekog izlaza, ali njega nije bilo.
– Brani se, junače, dobaci mu delija, zar ne vidiš da ćeš izgubiti glavu?
Nepoznati se trže pa opet poče da se brani. Bilo je već krajnje vreme da to
učini jer mu je pretila ozbiljna opasnost da ga pogodi sablja njegovog protivnika.
Odjednom se nepoznati sav strese, zatim raširi ruke, ispusti sablju, okrete se
oko sebe pa pade koliki je dug. Delijin mač ga beše pogodio posred srca i on je na
mestu ostao mrtav.
Delija mirno ubrisa sablju pa priđe krčmarici, koja ga je zadivljeno
posmatrala i reče joj:
– Sad si se oslobodila belaja Maro, a tako će proći svaki onaj ko bude na
tebe digao ruku.
Krčmarica je stojala pored njega spuštene glave, dok su joj se grudi
uznemireno uzdizale i spuštale. Po celom njenom držanju se videlo da ga u tom
trenutku voli mnogo više nego što ga je ranije volela.
Tada se svi vratiše u krčmu a delija viknu:
– Donesi još vina, Maro! Nemoj misliti da ćemo te tako brzo izneveriti! Imaš
li još dosta vina u podrumu?
– Tri velike mešine.
– Onda se ne bojim.
 Utom se napolju začuše koraci.
– Pogledaj ko je, zapita delija. Valjda neće opet doći do megdana!
Krčmarica otvori vrata pa pogleda napolje, zatim se brzo vrati u krčmu pa
reče deliji:
– Dva svirača pobratime. Pitaju da li ima za njih posla?
– Ima, kako da nema.
– Onda da ih uvedem?
– Razume se!
Krčmarica ponovo otvori vrata i na pragu se pojaviše svirači.
Bila su to dva mrka čoveka u pohabanom odelu.
Jedan je imao zurle, koje je držao prigrljene na grudima kao da se bojao da
će mu ih neko oteti, a drugi goč.
Kad su videli tri junaka, oni se počeše klanjati i osmehivati kao da su se
nadali dobrom poslu i dobrom pazaru.
Naši junaci su bili već sasvim raspoloženi tako da im svirači behu dobro
došli.
Naročito je bio veseo delija.
– Ovamo, majčini sinovi, viknu on na svirače, a ovi priđoše bliže.
– Da mi svirate dok ne puknete od veselja! Jeste li me čuli!
– Kako da nismo, gospodar – Marko!
Borča i Miloš se zglednuše. Neznani delija se zvao Marko! Znali su više
nego malopre.
Marko! Oni su preturali po mislima to ime ali nikako nisu mogli da se sete
gde su ga čuli prvi put.
Inače, oni su imali vrlo malo poznanika i prijatelja, koji su nosili to ime.
I to je bila mahom niža vlastela, sa kojima nisu održavali baš bogzna kakve
odnose.
Ovaj, međutim, Marko bio je u svemu gospostven te se videlo da je boljega
roda i kolena.
I Miloš, i Borča su bili gotovi da se klade u glavu da je on veliki vlastelin i
da se kretao i po carskim dvorovima, što je moglo da se vidi po njegovom
celokupnom ponašanju.
Deliji kao da ne beše baš pravo što ga svirač beše oslovio njegovim imenom.
Ko zna da nije hteo da i dalje ostane u tajnosti da se ne zna ko je.
Ipak to ga nije oneraspoložilo i on se okrete sviračima pa viknu:
 – E, kad već znate kako se zovem, onda razvucite jednu junačku, ali onako!
Svirači se odmah dadoše na posao.
Počeli su da sviraju jednu starinsku srpsku pesmu, a odmah zatim i da
pevaju.
Ta pesma je zaista bila vrlo stara, a i melodija je bila žalosna.
Jednoliki zvuci su se izvijali iz primitivnih instrumenata, kroz koja je
govorila narodna duša, napaćena srpska široka duša, koja je tražila u pesmi
zaborava za muke i teškoće, koje je morala da podnosi na svakom koraku.
... U pesmi se pevalo o jednom srpskom junaku, koji je i danju i noću lutao
gorama i proplancima štiteći sirotinju raju.
Taj junak je bio vrlo mlad, ali za svoje mlade godine hrabar i srčan tako da
se hvatao u koštac sa svakim ko bi mu se na putu isprečio.
On je neumorno stupao u borbu sa svima koji su kidisali na Srbe.
Nebrojeno puta je gledao u oči i smrti, ali ga to nije zadržavalo od boja.
Bio je neustrašiv i gotov da i rođeni život položi u slučaju potrebe.
Razume se da je on bio predmet opšteg divljenja u celome tom kraju.
Poštovalo ga je i volelo i malo i veliko i ukazivalo mu svaku uslugu.
Često puta je junak morao da se krije po gorama od svojih gonilaca.
To se dešavalo tada kad su poterna odeljenja bila isuviše jaka.
Dešavalo se da su ga ta odeljenja stizala i van planina, i tada je morao da se
spušta u sela.
Blagodareći velikoj ljubavi i poštovanju, koju su mu ukazivali seljani, on je
u svako doba nalazio kod njih utočišta. Oni su ga prikrivali u svojim domovima i
hranili ga sve dok opet ne bi kucnuo čas da krene u goru da štiti sirotinju.
Jednoga dana jedan njegov protivnik beše poslao na njega naročito jaku
vojsku.
Mladi junak se s njima sukobio na jednoj poljani, nedaleko od Crne Planine.
Došlo je do ljutog i nejednakog boja, za koji još niko ne beše čuo.
Na jednog jedinog junaka beše se namerila čitava vojska!
Mladi junak je hrabro odbijao svoje protivnike dok se nije sasvim umorio.
Kad je već video da neće moći duže da se opire, on se malo povuče natrag.
Iza njega se nalazila gusta i stoletna šuma, koju beše izabrao za zaklon.
Među gustim drvećem će ipak biti lakše da se bori dok ga ipak ne savladaju.
Kad su videli da se povlači, njegovi protivnici jurnuše za njim kao
besomučni.
 Među drvećem on im je zaista davao lakši otpor tako da nisu mogli da ga
savladaju. Ipak na kraju krajeva oni ga opkoliše sa svih strana, oduzeše mu oružje,
uvezaše konopcima i ponesoše u triumfu svome logoru.
Odmah su se sastali glavari i poglavice da se dogovore kakvom će ga smrću
umoriti.
Naposletku odlučiše da ga živog spale na ognju.
Tako su i učinili.
Naložili su na ivici šume veliku vatru i počeli da igraju oko nje.
Svi su se veselili što će na taj način da se oproste junaka koji ih je satirao.
Taj događaj je zaista trebalo i proslaviti.
Vatra je već uveliko buktala kad su doneli vezanog junaka.
On je smelo gledao u lomaču, svoju vatrenu grobnicu, koja će ga uskoro
progutati.
Tada mu je prišlo nekoliko ljudi, podigli su ga pa ga doneli blizu vatre.
Podigli su ga, izmanuli njime nekoliko puta pa ga bacili pravo u oganj.
 Morao je osetiti strašan bol, ali nije ni glasa pustio,
Plamen je buknuo oko njega i progutao ga za sva vremena. Čulo se samo
jezivo cvrčanje mesa kao kad se peče pečenica.
Tada divljaci ponovo počeše da igraju kolo oko vatre, koja beše progutala
najboljeg srpskog junaka.
... Tu se završavala i pesma, koja je o tome pevala.
Naši junaci su pažljivo slušali tu pesmu koja je bila tako potresna.
Kad je svirač završio, Marko – tako ćemo i mi odsad zvati našeg deliju –
uzviknu:
– Uvek su Srbi bili junaci, pa će i biti!
– Tako je povikaše u jedan glas Miloš i Borča.
Veselje se nastavilo još bučnije.
Svirači su svirali do iznemoglosti a Marko je zahtevao sve novije i novije
pesme.
Već se počelo polako i smrkavati a oni su se još uvek veselili.
U jednom trenutku Borča se naže Marku pa poče:
– Ne ljuti se, junače, što ću opet za nešto da te zapitam.
– Pitaj, pobratime.
– Ti se zoveš Marko?
– Ne mogu da tajim pošto si već čuo da se tako zovem.
– Vidim da si pravi Srbin i srpski junak, kakav samo može da se poželi, ali
me samo jedno čudi.
– Šta te čudi?
– Ja sam prokrstario celu našu državu; prošao sam nebrojene države ali
nikada još nisam čuo za tebe, a još manje sam te video.
Marko se nasmeši pa odvrati:
– Imaš potpuno pravo, junače. To se, međutim, može objasniti sa nekoliko
reči.
– Koje su to reči?
– Nisam bio ovde.
– To je druga stvar.
– Inače ja sam gospodskoga roda i kolena i mojim žilama teče kraljevska
krv. Nažalost, ja sam dugo godina zajedno sa mojima morao da budem podalje od
naše države i našeg naroda tako da nisam mogao s vama da učestvujem u vašim
bitkama. Sad se nadam da će biti drukčije.
– Daj Bože.
Ćutali su nekoliko trenutaka kad Marko odjednom diže glavu, pogleda
unaokolo pa viknu:
– Gde si, Maro, da od Boga nađeš!
Već posle nekoliko trenutaka uđe mlada krčmarica pa stade pred Marka.
– Šta želiš, pobratime, zapita ga ona.
– Mi zaboravismo na nešto što je najvažnije.
– Na šta zaboravismo?
– Da naoružamo naše prijatelje! Zar ne vidiš da nemaju sablje u desnici, a
ne zna se šta nam noćca sprema.
Tada krčmarica istrča napolje i ubrzo se vrati sa dve sablje, čije su oštrice
presijavale.
Miloš i Borča oprobaše mačeve, koji su zaista bili odlični.
– Šteta što ne možemo odmah da ih isprobamo, uzviknu Miloš pa okrete
njime po vazduhu.
– Pravo kažeš, potvrdi Borča.
Marko se zamisli pa reče skoro za sebe:
– Ko zna da nam se za to neće uskoro ukazati prilika.
Taman oni behu u reči kad se napolju opet začuše koraci. Sumrak je postajao
sve gušći tako da su se napolju već teško razaznavali predmeti.
Odmah zatim se otvoriše vrata i u mehanu uđe čudnovat gost.
Imao je crnu kaluđersku rizu, koja mu je skoro dodirivala člankove. Koliko
je moglo da se vidi spram svetlosti ognjišta, bio je to neki kaluđer, već prilično
poodmakao u godine. Nosio je dugu prosedu bradu a oči su mu čudno sevale te su
ličile na dva plamena koja svetlucaju na dnu dve mračne pećine.
Kad je zatvorio za sobom vrata, on pogleda u junake, nazva im Boga na se
uputi jednom kraju dugačkog stola, koji se pružao pored ognjišta.
Svirači behu prestali sa svirkom i pažljivo su posmatrali kaluđera, kao da se
nisu radovali njegovom dolasku.
Prvi mu se okrete Marko pa ga zapita:
– Odakle si, brate, i kuda ideš?
Kaluđer se smerno prekrsti pa poče krupnim glasom, koji je odjekivao kao
truba:
 – Žalosna je moja ispovest, junače, ali ako hoćete da me saslušate, biće mi
veoma drago.
– Kazuj sve, zato sam te i pitao. I mi smo Srbi koji poštuju veru i zakon pa
je tvoja muka i naša.
Kaluđer malo poćuta pa poče:
– Ja sam iz malog bratstva u Metohiji. Živeli smo sa našim igumanom u
Drljačama, gde već godinama skupljamo priloge da nazidamo hram gospodnji.
Teško je bilo odvajati pare i čuvati u ovom burnom vremenu, kad čovek zaista ne
zna šta ga može preko noći zadesiti. Ipak nam je pošlo za rukom da skupimo lepu
sumu novaca. Bilo je među njima i vizantiskih zlatnika, ali koja vajda kad u tome
nismo imali sreće.
– Da vas nije neko opljačkao, zapita Marko.
– Pogodio si, junače.
– Ko?
– Grci.
– Kad? Kako se to dogodilo? Možemo li ti pomoći?
– Teško da ima pomoći, junače.
– Zašto? Jesu li otišli daleko? Kazuj sve pa ćemo videti šta se može učiniti.
Kaluđer opet malo poćuta pa nastavi:
– Evo kako se to dogodilo: pre otprilike četiri dana celo bratstvo je bilo na
okupu. Baš smo prebrojavali novac, kad začusmo konjski topot. Bila je noć, tako
oko ponoći.
Iguman nam je odmah dao znak da sklonimo novac, i mi smo počeli što smo
mogli brže da guramo zlatnike u vrećice, gde su se i pre toga nalazili. Ali nismo
mogli da sve potrpamo na vreme jer se odmah posle nekoliko trenutaka otvoriše
vrata i na njima se pojavi jedan vojnik, mrka lika i munjevitih očiju. Iza njega su
se videli i ostali vojnici.
Odmah smo znali šta nas očekuje pa se zgledasmo.
Vojnik nam tada priđe pa zapita pokvarenim srpskim jezikom gde smo
ostavili novac.
Ćutali smo neko vreme ne znajući šta da kažemo. Nismo znali da li je on
video sav novac, ili samo one prve zlatnike, koje nismo uspeli da sklonimo, pa
smo bili uplašeni da će se naljutiti što mu nismo kazali istinu.
Kad je video da ništa ne odgovaramo, on pređe po nama pogledom kao da
je nešto tražio. Naposletku mu se oči zaustaviše na igumanu.
Prišao mu je, ščepao ga desnom rukom za grudi, prodrmao i zapitao:
– Gde je novac?
 – Ne znam, odgovorio je uplašeno iguman.
– Ako nam ne kažeš gde je novac, zadaviću te kao pseto.
Iguman vide da mu ne preostaje ništa drugo nego da kaže gde je novac.
Tako su nasilnici odneli svu našu muku, koju smo godinama skupljali.
Eto to je moja ispovest pa sad sami prosudite da li se tu može nešto učiniti.
Marko i ostali su pažljivo saslušali kaluđera i kad je on završio, Marko
zapita:
– Da li znaš u kom su pravcu oni otišli?
– Zašto me to pitaš, junače? Da ne misliš da pođeš za njima?
– Nešto ćemo učiniti.
– Ja mislim, da bi to bio uzaludan trud.
– Zašto?
– Oni se već nalaze daleko i ko zna da li ćete moći da ih uhvatite.
Tada se Marko okrete Milošu i Borči pa im reče ozbiljnim glasom:
– Ne znam šta će biti vaše mišljenje, junaci, o ovome, što ću vam sada kazati,
ali ja se nadam da ćemo se i u tome sporazumeti, kao i u svemu do sada.
– Govori, junače, o čemu je reč, reče mu Miloš.
Marko malo poćuta pa nastavi, isto tako ozbiljno kao i malo pre:
– Tim sirotim ljudima moramo priteći u pomoć. Ja sam oduvek poštovao
crkvu, Boga, svetu nedelju i božje ljude pa mislim da treba da ih pomognemo.
Otmičari se ne nalaze daleko. U to sam tvrdo uveren. Ako požurimo, mogli bi da
ih sustignemo. Ima možda samo jedna smetnja.
– Na kakvu smetnju misliš?
– Vi ste možda ljudi sa porodicom, pa bi vam bilo teško da pođete sa mnom.
– Istina je da imamo obojica porodice, ali to nije smetnja kad je reč o stvari,
koju imamo da preduzmemo. Poći ćemo s tobom, junače, i to odmah, čim javimo
našima šta smo naumili.
Kad je to čuo, Marko priđe obojici pa ih poče grliti i ljubiti. Bio je veoma
obradovan tim njihovim rečima i voljom da pođu s njim i da pomognu sirotim
kaluđerima, koji behu izgubili sve svoje s mukom stečeno blago.
Sedeli su još neko vreme, kad Miloš reče:
– Vreme je da izvestimo naše porodice. Kako bi bilo kad bi vi ostali ovde a
ja bih odjahao u Skoplje pa bih o tome izvestio i moje, i tvoje, Borča?
– Slažem se s tim, odvrati Borča. Gledaj samo da požuriš.
– Ne brini.
 – Nego, mogao bi još nešto da učiniš.
– Da čujem?.
– Kako bi bilo kad bi pozvao kapetana Palmana i nekoliko njegovih
oklopnika da i oni pođu s nama?
– Tako ću i učiniti.
– Onda pođi s Bogom i da nam se što pre vratiš.
– Hoću.
Rekavši to Miloš izađe iz mehane, pojaha svog konja pa se začas izgubi u
noći.
Odjahao je pravo putem koji vodi u Skoplje.
... Miloš se brzo vratio u mehanu, gde su ga čekali Marko i Borča.
On je bio i kod svoje, i kod Borčine kuće i saopštio ukućanima kud idu.
Mlade žene su se ispočetka ljutile, ali su znale da tako mora da bude.
Junaci su odlučili da u mehani prenoće i da sutra rano ujutru krenu na put.
Tako su i učinili, ali zato nisu prestali da se vesele.
Svirači su još uvek imali posla, a i krčmarica Mara, koja je donosila vino.
Mladi Marko je bio neobično snažan, pa je mogao da podnese mnogo vina.
Pio je naiskap iz velikog pehara, koji mu beše donela Mara. Taj pehar inače
po svojoj veličini bio bi dovoljan i za dva čoveka.
Ponoć je bila već odavno prošla kad su se junaci popeli na visoki čardak da
legnu.
Noć je bila vrlo mračna tako da se skoro ni prst nije video pred okom.
Krčmarica brzo skloni stolove, pa se i sama povuče u svoju sobicu.
Vreme je prolazilo a mehana se odmarala u mračnoj noći.
Sa leve strane mehane nalazio se mali šumarak, pored toga je tekao potočić.
Odjednom se na njegovoj drugoj strani pojavi nekoliko ljudskih prilika.
Neko vreme su stojali nepomično, kad priđoše sasvim blizu obali.
Po celom njihovom držanju moglo je da se vidi da snuju neko zlo.
Neko vreme prođe u grobnoj tišini, koja je bila jeziva.
Tada reče jedan od njih na grčkom jeziku:
– Izgleda mi da svi spavaju.
– Tako i meni izgleda.
– Onda kako misliš, zapita opet prvi pa plašljivo pogleda oko sebe.
– Opkolićemo krčmu i napasti ih sa svih strana. To je jedini način.
 – Potpuno se slažem s tobom. Hoćemo li odmah da pređemo u napad?
– Razume se. Nemamo vremena za gubljenje. Jesu li svi ovde?
– Jesu.
– Onda napred.
Tada zapovest pođe od usta do usta i u pomrčini počeše nicati ljudi.
Iako je mrak bio vrlo gust, moglo je da se vidi njihovo oružje.
Ono je odavalo tajanstven blesak, koji je svetlucao u noći.
Izlazili su jedan za drugim, oprezno pazeći da ne proizvedu nikakav šum.
Kad je izašao i poslednji, on stade pa pogleda natrag kao da je nešto tražio.
To je u stvari bio njihov starešina koji ih je brojao da vidi koliko ih je.
Kad je nabrojao svega dvadeset, on zadovoljno klimnu glavom pa se zamisli.
Toliko ljudi je bilo dovoljno za izvođenje njihovog plana za napad.
Tako su došli do obale potoka, koji je bio uzan ali voda vrlo brza.
Preko potoka je trebalo proći, samo nije znao kako to da izvede.
U blizini se nije nalazio nikakav most, a nije bilo ni čunova.
Pored starešine išao je njegov zamenik, jedan visok mladić, vrlo razvijen.
– Šta misliš, na kome mestu bi mogli da pređemo preko potoka, zapita ga
starešina.
– Uzvodno ima jedan mostić, ako ga niko nije pokvario.
– Jesi li u tome siguran?
– Potpuno.
– Onda obavesti ljude pa da pođemo u tom pravcu.
Njegov pomoćnik odmah pođe od čoveka do čoveka da im saopšti šta imaju
da čine.
Odmah posle toga oni su pošli u označenom pravcu i stigli do mostića.
To je bila ustvari jedna daska prebačena preko potoka. Bila je vrlo uska te
se nije znalo da li će moći da održi teret njihovih tela, a naročito oružja.
Tako stupi na dasku prvi čovek.
Za njim pođe drugi, pa treći i ostali.
Iako je bila vrlo uska, daska je bila čvrsta tako da je moglo da se vidi da će
moći da ih održi.
Prešli su svi do poslednjeg čoveka a ništa im se nije dogodilo.
Kad su se našli na drugoj strani, starešina primeti:
 – A sad pravo na krčmu. Istina da nas ima mnogo više od njih, ali ipak zato
moramo biti oprezni. Među njima se nalazi jedan opasan junak.
– Koji je to?
– Bolje ne pitaj.
– Da nije onaj brkati?
– Pogodio si.
– Kako se on zove?
– Kraljević Marko.
– Da li je on baš kraljevskog roda i kolena?
– Jeste.
– Čudo da se ne nalazi u službi cara Dušana.
– To je duga priča, a kad bih i imao vremena da ti je ispričam, ne bi je
razumeo.
Posle tog razgovora oni se uputiše pravo mestu na kome se nalazila krčma.
Pomrčina je još uvek bila tako gusta da se skoro ni prst nije video pred okom.
Tako su došli u neposrednu blizinu krčme, čiji se samo krov video.
Svi prozori su bili zamračeni te se videlo da su svi spavali.
Tako su došli do malog šumarka, koji se nalazio odmah ispred krčme.
Šumarak se sastojao iz desetak visokih brestova, koji su ste strane skoro
sasvim zaklanjali krčmu.
Nepoznatim ljudima, koji su se približavali krčmi, to beše došlo kao
poručeno.
Mogli su neopaženo da se privuku do šumarka, odakle ih je delilo od mehane
još svega nekoliko desetina koračaji.
Ipak, radi svake sigurnosti, oni se zaustaviše pored ograde osluškujući.
Unaokolo je vladala duboka tišina.
Nigde nije bilo ni žive duše.
Starešina se nalazio pored same ograde. Gledao je na sve strane kao da se
bojao da će neko da ga iznenadi.
Neko vreme je vladala duboka tišina, kad on primeti:
– Svi spavaju.
– Da, to je očigledno.
– Kako sad da uradimo?
– Stvar je prosta: opkolićemo jednostavno kuću, zatim udariti na prozore.
– Ali ako se probude?
 – Moramo biti oprezni i vešti, pa se neće ni maći. Poklaćemo ih kao jaganjce.
Tada se počeše prikradati krčmi, koja se sad videla bolje nego ranije.
Došli su do ulaznih vrata i do prostranog trema, kroz koji se isto tako moglo
ući unutra.
Plan za napad bio je spremljen do najmanjih sitnica.
Starešina je unaokolo čak postavio i stražu da ih niko ne bi iznenadio.
Tada su počeli da opkoljavaju kuću, u kojoj je spavalo sve živo.
Starešina se sa dvojicom svojih momaka nalazio kod velikih ulaznih vrata.
Gurnuli su ih polako i nisu bili malo iznenađeni kad su videli, da su ona
otvorena.
Tako su se našli u malom hodniku, u kome je bilo mračno kao u rogu.
Pošli su dalje pipajući i pazeći da ih neko ne bi iznenadio.
Došli su do drugih vrata i otvorili ih bez ikakve muke.
Iza tih vrata počinjale su stepenice, koje su vodile na sprat.
Stepenice su bile stare i trošne pa su škripale. Išli su vrlo oprezno da ih ne bi
čuli zaspali junaci ili krčmarica, koja je spavala u jednoj sobici odmah do vrha
stepenica.
Ipak im je pošlo za rukom da se popnu do vrha, gde su zastali.
Oko njih se širila mrtva tišina. Nigde nije bilo nikog.
Tada starešina reče šapatom:
– Moramo prvo utvrditi u kojoj sobi spavaju.
– Da, to je najvažnije.
– Ako su svi u jednoj sobi, onda smo na konju.
– Sumnjam. Možda su se i razmestili, jer tu ima nekoliko soba.
Na gornjem boju se zaista nalazilo nekoliko soba. Njihova vrata su bila
načinjena od mekog drveta i lako su se otvarala. Bilo je samo teško izbeći škripu,
koja se pri tome morala čuti.
Tako su došli do jednih vrata koja su se nalazila na uglu.
Nedaleko odatle bio je i kraj hodnika. Tu je stojao jedan prozor, koji je
gledao napolje i to baš na onu stranu, gde se nalazila brestova šumica.
U toj sobici je spavala krčmarica Mara.
Kad je posvršavala poslove u mehani, ona se popela stepenicama na boj i
uputila pravo u svoju sobu. Čim se našla unutra, ona je pustila rezu i legla. Zaspala
je čvrsto jer je bila umorna od služenja.
 U neko doba ona se trže. Ispravila se na postelji i bacila pogled napolje, u
mračnu noć, koja se širila oko mehane.
Prozor je bio otvoren tako da bi se čuo i najmanji šum, koji bi došao spolja.
Kako nije mogla ništa da čuje ona taman htede da se vrati i da legne kad
začu neki razgovor, koji je dolazio spolja.
Ponovo je prišla prozoru i počela osluškivati.
Kad su joj se oči malo navikle na površinu, ona primeti nekoliko mračnih
ljudskih prilika, koje su se nalazile iza drveća. Prilike su stojale nepomično te se
videlo da gledaju pravo u krčmu. Krčmarici je bilo jasno da ti ljudi ne behu došli
u prijateljskoj, nego u neprijateljskoj nameri.
... Ona nije ni slutila šta je po sredi i ko su ti ljudi što su stojali u šumici. Još
manje je slutila kakva joj je pretila opasnost, koja je bila vrlo bliska.
Mara je stojala neko vreme na prozoru kad odluči da probudi Marka i da mu
kaže šta je primetila. To je ipak bio jedini način da otkloni opasnost koja joj je
pretila.
Taman što se bila okrenula da pođe vratima kad je neka snažna ruka ščepa
za grudi i povuče sobom.
Jadnica htede da vikne ali ni za to nije imala vremena jer joj druga, isto tako
snažna ruka zapuši usta sa takvom snagom da nije mogla ni da se pomakne.
Odmah zatim ona dobi po glavi snažan udarac od koga se zanese i pade kao
proštac.
Bila je onesvešćena.
– Dobro je, reče jedan od trojice nepoznatih ljudi, koji su se nalazili za
njenim leđima. S njom je svršeno.
– Tako ćemo i sa ostalima.
– Ako se ne probude, ali ako se probude, biće belaja.
– Valjda neće.
– Ipak treba da se dogovorimo kako ćemo ih napasti ako su svi u jednoj sobi.
– Pravo kažeš.
Ćutali su neko vreme, kad prvi nastavi:
– Ja mislim ovako: njih je trojica. Ako ih napadne nas desetoro, moći ćemo
da ih savladamo. Ostala desetorica će ostati dole oko krčme da čuvaju stražu da
im se ne bi neko privukao.
Sad su samo imali da utvrde u kojoj se sobi nalaze srpski junaci.
Mogli su o tome ispitati i krčmaricu, ali nisu smeli da stave na kocku da ona
u nastupu straha jaukne i tako probudi svoje goste.
 Tako su došli do jednih vrata, koja su bila naročito velika. Odmah se moglo
videli da se iza njih nalazi dosta velika prostorija.
Prišli su vratima i počeli osluškivati.
Iznutra se čulo glasno hrkanje, koje je nadaleko odjekivalo.
– Tu su, primeti jedan od njih.
– Da, oni zaista ovde spavaju.
Zastali su nekoliko trenutaka da se dogovore šta će i kako će.
Odjednom se kroz tišinu razleže strahovit tresak a odmah zatim dolete neki
predmet pa pade između njih kao grom.
Dva čoveka padoše kao pokošeni. Ostali odskočiše i odmah videše u čemu
je stvar: kroz otvor na tavanici, koji se nalazio baš nad njihovim glavama bio je
pao veliki panj. Bilo je očigledno da ga je neko na njih bacio sa namerom da ih
pobije.
Nekoliko trenutaka je vladala grobna tišina, kad starešina reče:
– Moramo odmah na krov da vidimo ko se nalazi na njemu.
– Samo polako da nas ne primete spavači.
Tada su pošli drugom kraju hodnika odakle se moglo popeti na krov.
Došli su do lestava bez ikakvih nezgoda i zastali osluškujući.
Prolaz, kojim se dolazilo na tavan, bio je prilično mračan, ali su ipak mogli
da se nazru predmeti, koji su se u njemu nalazili. Inače nisu mogli da primete
nikakvog čoveka.
Tada se počeše penjati stepenicama, koje su strahovito škripale.
To je za njih pretstavljalo dosta veliku opasnost, ali su morali napred.
Tajanstveno lice, koje je malo pre bacilo na njih panj, nalazilo se gore.
Nije bilo isključeno da opet baci na njih neki predmet, koji bi mogao da
ubije.
Obuzeti tim strahom oni su se penjali i dolazili sve bliže vrhu lestvica.
Starešina je išao u sredini, a pred njim je koračalo četiri čoveka.
Tada ugledaše mali, nešto svetliji otvor. To je bilo nebo, koje se jedva
naziralo.
Prvi čovek je već bio stupio jednom nogom na tavan, kad se odjednom trže.
Iza dimnjaka on beše ugledao neku ljudsku priliku, koja je stojala
nepomično.
Taman je hteo da to kaže svom drugu, koji je koračao iza njega, kad zastade.
 Kroz vazduh nešto fijuknu a na njihove glave ponovo pade neki težak
predmet.
I to je bio neki panj, ali ovog puta kudikamo veći i teži nego onaj raniji.
 Veliki panj je prosto bio poneo sobom dva čoveka i svukao ih niz stepenice.
Pali su u dubinu i tresnuli o kamenu ploču svom snagom da su ostali
nepomično.
Ovo je bilo dovoljno da unese pravu uzbunu među ostale napadače.
I starešina se osvrtao oko sebe ne znajući šta da preduzme.
Nastaviti put gore, na krov, pretstavljalo je očiglednu opasnost.
Bilo je, međutim, opasno i da se vrate natrag, jer bi tajanstveni napadač opet
imao vremena da baci ka njih nekoliko panjeva.
Posle kraćeg razmišljanja oni odlučiše da se ipak vrate stepenicama.
Tako su i učinili i odmah počeli da silaze polako, jedan za drugim.
Taman što su bili došli do polovine stepenica, kad se na njih sruči opet nešto.
Ovom prilikom nepoznati napadači behu bacili na njih jedan ogroman
kamen.
Kamen je bio veliki kao vodenični točak te je bilo pravo čudo kako je dospeo
na krov mehane.
Taj kamen beše načinio među njima pravi rusvaj.
Tri čoveka su ležala na podu spljoštena kao lepinje, dok je nekoliko njih bilo
teško ranjeno.
Starešina je stojao na jednom mestu i bio tako uplašen da nije mogao ni da
se pomakne.
Jedva jednom on uvide da se moraju spasavati sa tog opasnog mesta, i to što
pre, ako nisu hteli da izginu do poslednjeg čoveka.
– Napred, uzviknu on, što je upravo značilo „natrag”, i oni krenuše.
Sad se više nisu brinuli da li će njihove korake čuti zapali junaci.
Bilo je krajnje vreme da se spasavaju.
Tako dođoše do izlaznih vrata, koja su bila samo prislonjena.
Starešina im prvi priđe pa ih otvori, ali u tom trenutku ustuknu kao oparen.
Pred njim, jedva na dva koraka, stojala su tri čoveka sa isukanim mačevima.
– Stoj, grmnu u tom trenutku krupan glas, i on stade kao zakovan.
Po jačini tog glasa on je osećao da će biti ubijen ako ga ne posluša.
Kad su to čuli njegovi ljudi, koji su se nalazili iza njega, pogledaše se.
I njima je bilo jasno da se sada ustvari nalaze između dve opasnosti.
Ipak... njihovom glavom sevnu jedna misao: da pokušaju da se probiju.
Kao po dogovoru oni istrgoše mačeve pa jurnuše na tri nepoznata čoveka.
 Čitaocima je jasno da su to bili Marko, Miloš i Borča, koji ih dočekaše.
Tako se sudariše, svi osim starešine, koji je još uvek stojao na svom mestu.
Kad je video, da su njegovi momci stupili u borbu, i on dohvati mač.
On, međutim, nije imao sreće: već posle prvog sukoba pao je pogođen
posred srca.
Znali su vrlo dobro pred kakvom se nalaze opasnosti ako ne budu pobedili.
Njihovi protivnici bi ih svakako ubili, a možda i stavili na muke.
Borili su se stoga kao lavovi, očajnički, braneći goli život.
Kad je Marko video da tom megdanu nema kraja, uzviknu:
– Braćo, krajnje je vreme da ih se ratosiljamo!
Miloš i Borča samo klimnuše glavom. Oni su vrlo dobro razumeli Marka.
Tada sva trojica jurnuše na njih kao lavovi pa podigoše svoje mačeve.
Ovaj sudar je bio tako strašan da zadrhta zemlja pod njihovim nogama.
Već prilikom prvog naleta tri protivnika padoše pa ostadoše u lokvama krvi.
Bili su smrtno pogođeni. Zadrhtali su nekoliko puta pa se umirili.
Tada Marko iskoči napred pa jurnu sam na svoje protivnike.
Od silovitog udarca njegovog mača pade još dva čoveka, a ostali se
pokolebaše.
Počeli su da se povlače, braneći se tek ovlaš.
Tada iskočiše i Miloš sa Borčom pa jurnuše na njih svom snagom.
Nije im bilo potrebno još mnogo vremena kad ih sasvim suzbiše.
Ostali, koji behu preostali u životu, zaglaviše vrata da se samo spasu.
Kad su se našli napolju, razbegoše se u pomrčini ne birajući staze i puteve.
Tako se svršila i ta bitka koja beše spasla naše junake mučke smrti.
... Krčmarica Mara beše brzo došla sebi. Odmah se svega setila i bilo joj je
jasno u kakvoj se opasnosti nalaze njeni gosti.
Odmah je smislila i plan kako da osujeti mučko ubistvo.
Popela se na tavan, koji je bio pun panjeva i vodeničnih kamenova.
Odlučila je da sve to sruči na glave nepoznatih ljudi, koji su hteli da pobiju
njenog pobratima i njegove prijatelje.
Njen napad beše u tolikoj meri zbunio napadače da su se odmah povukli.
Ni ona sama se nije nadala da će njena pomoć imati toliko dejstvo.
Razume se da Marko i ostali nisu ni slutili šta je ona učinila.
Kad su čuli od nje, Marko je zagrli pa uzviknu svojim gromkim glasom:
 – Niko nema posestrimu kao što je ja imam! E, Maro, sad mi osvetla obraz!
Krčmarica Mara spusti glavu a licem joj se razli lako rumenilo.
U životu ona je uvek bila skromna i nikada nije isticala neke svoje zasluge.
One su, međutim, često bile vrlo velike i zasluživale su da se spominju.
Mara je stalno održavala vezu sa raznim srpskim junacima i vojvodama.
Često je trebalo izvestiti nekog vojvodu o nekoj stvari, što je ona činila.
Desilo se, na primer, da se poneki aga osilio nad sirotinjom, koja je trpela.
Krčmarica Mara je odmah odlazila prvom srpskom vojvodi da ga izvesti o
tome.
Nije birala za to pogodno vreme, nego je gledala da što brže izvrši zadatak.
Sirotinja ju je zbog toga neobično volela i poštovala i blagosiljala na svakom
koraku kao svoju najveću dobrotvorku.
– Bogami, poče Marko sukajući svoje junačke brčine, boreći se ja ožedneh.
– I ja, dodade i Borča.
– Onda nije pravo da vam ja pokvarim raspoloženje, umeša se i Miloš.
– Sad ću odmah da vam donesem, reče Mara. Nego, idite u moju sobu. Ovde
je krš.
Zaista, mehana nije više bila za sedenje, – bar za neko vreme dok se ne uredi.
Pod je bio zakrčen raznim polomljenim stvarima, a i leševima poginulih.
Zidovi su bili mestimično krvavi tako da je sve odavalo sliku razbojišta.
Odmah su se popeli na gornji boj i uputili u Marinu sobu.
Mara se ubrzo vratila sa vinom i stavila pred njih. Kako je već bila blizu
zora, oni odlučiše da i ne ležu nego da provedu vreme do polaska u razgovoru.
Odjednom se Marko uozbilji.
To nije moglo da izmakne oku Miloša i Borče, koji ga zapita:
– Šta ti je, pobratime, odjednom?
– Ima jedna stvar, na koju sam sasvim zaboravno.
– Šta je to?
– Odmah preko planine stanuje jedna sirota devojka. Nema nikoga svoga.
Pre nekoliko dana mi se potužila kako je napada jedan Arapin i hoće da je
upropasti. Obećao sam da ću odmah otići da joj pomognem, ali to do danas još ne
učinih. Bojim se da ne bude dockan.
– Da li se taj Arapin nalazi blizu nje zapita Miloš.
– Vrlo blizu. Razapeo je šator u Rastovom Polju, pa čini zulume.
– Da li je sam?
 – Nije.
– Da ko je s njim?
– Njegove sluge.
– Koliko ih ima?
– Dvadeset.
– Bogami prilično.
– Ništa to ne mari. Nadjačaćemo ih. Onda, pristajete da pođete sa mnom?
– U svako doba.
Marko baci na njih topao pogled pa reče dirnuto:
– Hvala, prijatelji. Nikada u životu nisam imao tako verne drugove kao što
ste vi. Čudno je to: tek što smo se našli i upoznali a već smo se tako sprijateljili
kao da se već godinama poznajemo. Zar nije tako?
– Sasvim je tako pobratime.
Krčmarica Mara je ceo njihov razgovor slušala sa najvećom pažnjom.
Odjednom i ona reče:
– Lepo je od vas što se zauzimate za sirote. Ne zaboravite da će vam se sam
Bog za to odužiti. Pođite u ime božje i želim vam da mi se opet vratite živi i zdravi,
a moje je da vas ugostim još bolje nego danas i juče.
U samo svanuće tri junaka su krenula drumom, koji je vijugao ispod visoke
planine.
Ispraćeni cvrkutom prvih ptica oni su krenuli da opet učine jedno dobro delo,
kao što to pravim junacima i vitezovima i dolikuje.
Krčmarica Mara nije više ni mislila na spavanje.
Imalo je da se mnogo što šta dovede u red u kući, jer su mogli lako da naiđu
i novi gosti.
Nedaleko od krčme živeo je u jednoj pećini jedan starac. Zvao se Ljuboje.
Starac je živeo pustinjačkim životom i nikud se nije micao iz svoje pećine.
Jedino što je ponekad dolazio u mehanu krčmarice Mare na razgovor.
Inače je starac i pored svoje duboke starosti bio vrlo krepak i snažan.
Imao je ispred pećine malu njivu, koju je sam obrađivao.
Mara se seti da ga pozove da joj pomogne u kopanju raka, u koje je trebalo
posahranjivati poginule protivnike.
Kad mu je došla pred pećinu, zatekla je starca kako se moli Bogu.
Mara pričeka da on završi molitvu, zatim mu priđe pa reče:
– Došla sam da te za nešto zamolim, starče.
 – Govori šta želiš, Maro. Ti znaš da te još nikad nisam ni u čemu odbio.
Kad mu je Mara ispričala šta se dogodilo u njenoj krčmi on reče:
– Pravo je, Maro, da se mrtvi pokopaju pa koje vere bilo. Pomoći ću ti.
Zatim bez reči uze ašov i motiku pa pođe na jednu utrinu, koja je nekada bila
groblje.
Odmah se dao na posao.
Kopao je neumorno i brzo tako da je do podne bio gotov sa kopanjem
grobova.
Zatim je počeo da prevlači mrtve i da ih spušta u grobnice.
Bio je to naporan i težak posao, ali ga je starac svršavao vrlo brzo i lako.
Kad je i s tim bio gotov, on se prekrsti, zatim obrisa znoj sa čela pa reče
Mari, koja mu je isto tako pomagala:
– Završili smo jedno bogougodno delo, Maro. A sad hajdmo u krčmu da ti i
onde pomognem što je potrebno.

------

Za to vreme su Marko, Miloš i Borča jahali drumom, koji se već uveliko

penjao na planinu.
Dan je bio lep, a sa vedrog neba je sijalo sunce tako toplo kao u leto.
Svi su bili raspoloženi i razgovarali o svemu i svačemu.
U jednom trenutku Marko beše izmakao nešto napred sa svojim konjem.
Miloš i Borča se upustiše u razgovor.
– Krasan ovaj naš pobratim, primeti Miloš.
– Divan junak, kakav se retko susreće.
– Meni se sve čini kao da se već godinama poznajemo.
– I meni isto tako.
– Ipak kod njega mi nije sve jasno. Znaš sigurno na čega mislim?
– Pogađam, i imaš potpuno pravo. Misliš na njegovo poreklo?
– Tako je.
Ćutali su neko vreme kad Miloš primeti:
– Bilo kako bilo, nad njim lebdi neka tajna, koju će biti vrlo teško rasvetlili.
 – Tako je. To je i moje mišljenje.
Tako su odmicali sve dalje od krčme i dolazili sve bliže mestu, na kome je
živela sirota devojka.
Kad su se popeli na jednu visoravan, Marko ispruži desnu ruku pa reče:
– Pogledajte u onom pravcu. Onde živi sirota devojka koja je zapala u
nevolju.
Bila je to mala kuća, sva nakrivljena tako da je izgledalo da će se svakoga
dana srušiti.
Oko nje je ledina bila obrasla korovom i travuljinom te se činilo kao da u
njoj nema ni žive duše.
Zastali su za časak da je bolje pogledaju.
– Tu kao da nema nikog, primeti Miloš.
– Tako i meni izgleda.
– Onda su jadnicu sigurno odnele Arapove sluge, progunđa Marko pa obode
svog šarca, što učiniše i ostali.
Već su se bili približili kućici na nekoliko desetina koračaji, a nisu mogli
nikog da primete.
Tada Marko ponovo mamuznu šarina, koji se prope pa u ogromnim
skokovima poče da leti preko ravnog polja. Za nekoliko trenutaka on se našao pred
kućicom, zaustavio svog besnog paripa i viknuo devojku po imenu.
Niko se, međutim, nije odazvao.
Marko ponovi uzvik nekoliko puta, ali je sve bilo uzalud.
Od devojke nije bilo ni traga, ni glasa.
Utom pristigoše Miloš i Borča. I oni su bili iznenađeni devojčinim
nestankom.
– Da pogledamo da nije unutra, reče Marko pa pođe ulazu.
Vrata su bila samo prislonjena, tako da ih je vrlo lako otvorio.
Unutra je bilo prilično mračno, ali su ipak mogli da se raspoznaju pojedini
predmeti.
Tada su počeli tražiti po unutrašnjosti kućice.
Odjednom Marko zastade pa uzviknu:
– Ako se ne varam onda smo je našli, ali...
Rekavši to, on priđe jednom uglu pa se saže nad gomilom slame, koja se tu
nalazila. Bacio je samo jedan pogled i odmah ustuknuo.
– Šta se dogodilo, zapita Miloš.
 – Pogledajte, jedva prozbori Marko pa podiže jednu ponjavu kojom je bila
pokrivena slama.
Pred njihovim očima se ukazao jeziv prizor:
Na gomili okrvavljene slame ležala je jedna mlada i vrlo lepa devojka,
poluotvorenih usana, ukočena pogleda.
Sudeći po svima znacima ona je bila mrtva.
Tada Marko kleče pokraj nje, obuhvati je desnom rukom pa joj podiže glavu.
Devojčina glava klonu, a i ruke su joj mlitavo visile.
Miloš i Borča su stojali malo dalje i tronuto posmatrali sve.
Tada je Marko pažljivo položi na ležište pa reče:
– Mrtva je, jadnica.
Svi skinuše kalpake pa postojaše malo moleći se u sebi Bogu za spas njene
duše.
Od srca su žalili mladu devojku, koja na tako tragičan način beše završila.
– Ako pristajete, pokopaćemo je, reče tada Marko. S nama je kaluđer pa će
da očati koju molitvu.
Za celo vreme kaluđer, koji beše pošao s njima, stojao je u stranu i pobožno
se krstio govoreći šapatom zaupokojene molitve.
Tada se svi dadoše na posao.
Nedaleko od kućice, pored samog potočića, koji je krivudao preko poljane,
iskopali su mačevima raku, večno odmorište nesretne devojke. Tada su joj skrstili
ruke na grudi, uvili je u jedan pokrivač, koji su našli u kućici, stavili joj venac
svežeg, poljskog cveća, koje kaluđer beše nabrao na poljani, pa je iznesoše
napolje.
Tada kaluđer poče da čita zaupokojene molitve.
Za vreme tog tužnog obreda oko njih je vladala duboka tišina.
Bio je to dirljiv trenutak, tako dirljiv da su bili potreseni i junaci.
Molitve su brzo bile završene, kada kaluđer poče pomagati junacima.
Kad je sve bilo gotovo, oni pažljivo podigoše nesretnu devojku pa je
položiše u raku, a zatim počeše bacati od gore zemlju.
Tako je i to bilo završeno.
Poravnjali su humku i poboli drven krst, koji kaluđer beše načinio od dve
ukrštene grane, zatim postojali još nekoliko trenutaka u iskrenoj molitvi.
Marko duboko uzdahnu pa reče:
 – I sa ovim smo gotovi, junaci. Žalosno je što je nismo mladu zatekli pa da
je razgalimo. A sad – znate šta nas čeka. Arapin mora biti kažnjen za svoje nedelo.
Slažete li se sa mnom?
– Kao i uvek, odgovoriše Miloš i Borča skoro u jedan glas.
– A šta će biti sa mnom, zapita kaluđer.
– I za tebe će se naći posao.
– Govori, viteže. Moje je da te poslušam.
– Ti ćeš ostati da čuvaš grob ove jadnice dok se mi ne vratimo.
– Biće kao što si mi rekao, odvrati kaluđer pa se duboko pokloni.
– A kad se vratimo, poći ćemo s tobom da povratimo oteto zlato.
Tada se počeše spremati za put.
– Gde se nalazi logor crnog Arapina, Zapita Miloš.
– Odmah iza onog brežuljka.
– Sasvim blizu. A kako da mu se neopaženo približimo?
– Moramo ići pored potoka, desnom stranom, zatim kroz onu šumicu.
Oprostili su se sa kaluđerom, oboli konje pa pošli napred.
Stigli su začas do potoka, prešli na drugu stranu pa se uputili zaobilaznim
putem brežuljku, koji se već sasvim lepo video.
Kad su se ispeli na jednu visoravan, oni ugledaše veliki beo šator poboden
usred zelenog polja.
Kako je ulaz u šator bio okrenut na drugu stranu, nisu mogli da vide Arapina,
koji je sedeo pred njim.
Videlo se samo nekoliko slugu koji su se užurbano kretali te se videlo da
dvore Arapina.
– Izgleda mi da mu nisu tu sve sluge, primeti Marko.
– Nego gde su?
– Svakako ih je poslao u okolinu u pljačku. On je veliki siledžija.
–Hoćemo li odmah da ga napadnemo, zapita Borča stežući drenovaču.
– Nećemo.
– Nego kako si smislio?
– Pozvaću ga da podelimo megdan.
– Ali ako ti zapreti neka opasnost?
– Neće, braćo. Vičan sam boju svakojakom. Vi samo budite nedaleko od
mene da mi se nađete u zlu, ako bi to bilo potrebno.
– Ipak pazi. Arapi su dobri borci i megdandžije, pa se bojim za tebe.
 – Neće mi se ništa dogoditi.
– Kako ćeš ga izazvati na megdan?
– Dozvaću ga. Glas mi je dosta jak da se čuje čak u drugo selo.
Rekavši to Marko stavi šake nad usta pa povika iz grla bijela:
– Arapine, crni dušmanine! Iziđi mi na megdan junački, poziva te Kraljeviću
Marko!
Marko je morao da ponovi poziv nekoliko puta, dok ga je Arapin čuo.
Naposletku se pojavio pred šatorom i pogledao u tom pravcu.
Izgledalo je da je odmah video da je to neki srpski junak, jer se brzo vratio.
Nije potrajalo dugo kad se opet pojavio sa sabljom i kopljem.
Stao je na staro mesto i ponovo se zagledao u Marka, sa rukom nad očima.
Tada mu priđoše sluge, koje su vodile besnog konja, a Arapin ga pojaha.
Razigravao ga je neko vreme na poljani, kad se uputi pravo Marku.
Marko je jedva čekao da se s njim sukobi i da odmeri svoju snagu.
Pre više od jedne godine Marko je podelio megdan sa njegovim bratom.
Bio je to krupan Arapin, vrlo snažan i vešt borac.
Nosili su se letnji dan do podne. Arapin je bio vrlo izdržljiv.
Odjednom Marko oseti da mu ponestaje snage. I Arapin je bio umoran, ali
je ipak izgledalo da se bolje drži od Marka.
Kako su već bili polomili i koplja, i sablje, oni su se uhvatili u kosti junačke
trudeći se da jedan drugog obori.
Ipak za to nisu još bili dorasli. Podjednako snažni, oni su se nosili po ledini
uz tutanj koji je bio sličan udaljenoj grmljavini.
Marko je taman hteo da posustane kad napreže poslednju snagu, steže
Arapina, podiže ga malo, omanu pa ga tresnu o ledinu, zatim mu kleče na grudi,
istrže mu handžar pa ga prekla kao jagnje.
... Arapin je dolazio sve bliže Marku.
Kad mu se približio na nekoliko desetina koračaji, on zastade pa reče:
– Dakle, to si ti, Kraljeviću Marko? Baš dobro kad si naišao da podelim
megdan junački. Ti si ubio mog brata, pa je pravo da ti uzmem glavu za glavu.
Marko uvi svoje brkove pa odvrati svojim zvonkim glasom:
– Bogami, crni Arapine, ja sam naumio da uzmem tvoju glavu, pa će tako i
biti.
– Onda počinji, ili da počinjem!
Obojica podigoše koplja pa jurnuše jedan na drugog.
 Sudar je bio strašan.
Od silovitog treska je zatutnjala zemlja a zveket se na daleko razlegao.
Njihovi oklopi su bili vrlo jaki i podjednako otporni tako da koplja skliznuše
u stranu.
Obojica su ostali nepovređeni.
Zastali su za nekoliko trenutaka, zatim se spremili za nov sudar.
Ovog puta su se sudarili još žešće.
Oklopi su zazveketali tako strašno da se činilo kao da će popucati.
Ipak su izdržali i taj nalet i ostali nepovređeni.
Kod trećeg sudara prelomiše se njihova koplja i oni ih baciše u travu.
Kako koplja nisu mogli više da upotrebe, oni povadiše sablje pa jurnuše
jedan na drugog.
Miloš i Borča su se nalazili nedaleko i posmatrali strašnu borbu.
I Arapove sluge su bile iskupljene na drugoj strani i posmatrali.
Iskrivljenih vratova oni su pažljivo pratili svaki pokret svoga gospodara.
Videlo se da jako strahuju za njegov život, jer su znali da bi njegova pogibija
donela i njima veliku nesreću.
Kod svakog malo boljeg udarca, koga bi odmerio Arapin, oni bi se
obradovali a na njihovim crnim licima bi se pojavio osmeh.
A kad bi Marku uspeo neki udarac, oni su se mrštili k mahali glavom.
Borba sabljama je trajala vrlo dugo.
Njihove sablje su bile podjednako snažne i dobre, naročito Arapova sablja.
 Iako je bio dan, iz njih su iskakale varnice a zveket se nadaleko razlegao.
Odjednom prsnuše i sablje tako da sad nisu imali više oružja za borbu.
Pogledali su se popreko, zatim poskakali s konja pa se uhvatili u kosti.
Odmah se moglo videti da je Arapin podjednako snažan kao i Marko.
Kadgod bi Marko hteo njime da omane, on bi se vešto izmicao natrag.
Zatim je i sam izdizao Marka koji se trudio da ga sruši, ali uzalud!
Ovaj deo megdana bio je najuzbudljiviji, i sluge su drhtale od straha.
U jednom trenutku Marku pođe za rukom da obori crnog Arapina.
Tada se dogodi nešto čemu se niko nije nadao: čim je pao, Arapin je skočio
sa zemlje tako brzo da Marko nije mogao u tome da ga spreči.
Opet je stao na noge i jurnuo na Marka, koji ga junački dočeka.
Tako se borba produži sa još većom žestinom nego malopre.
– Snažan je Arapin, primeti Miloš.
– Još kako.
– Izgleda mi da ćemo i mi morati da se umešamo.
– Nećemo, to jest, ako se ne umešaju Arapove sluge. Nego, sumnjivo mi je
njihovo držanje.
– Po čemu?
– Malo pre sam video kako je jedan od njih otišao nekud u trku.
– Kad je to bilo?
– Baš u trenutku kad su Marko i Arapin skočili s konja i počeli da se rvu.
– Šta misliš kud je otišao?
– Svakako da zovne ostale Arape, koji su otišli u okolna sela.
– Bogami, onda će biti i za nas posla.
– Tako i meni izgleda.
U tome se nisu bili prevarili.
Nije potrajalo dugo kad iz obližnje šumice ispade desetak Arapa.
Jahali su na konjima i razigravali ih, mahajući kopljima i sabljama.
Dolazili su sve bliže mestu na kome su se nalazili Miloš i Borča.
Ostali Arapi, koji su posmatrali megdan, dograbiše isto tako sablje i koplja.
– Nadao sam se tome, primeti Miloš. Na posao, Borča! Nemamo više šta da
čekamo jer će oni svakako odmah napasti Marka.
– To je više nego sigurno.
 Borča je odmah podigao svoju batinu a Miloš mač pa se uputiše na poljanu.
Arapin beše primetio pomoć koja mu je dolazila, pa se nije više ni upinjao.
Sad je bio siguran da će pobediti pomoću svojih ljudi, Arapa.
I Marko je primetio sluge, koji su dolazili u pomoć svome gospodaru.
Video je i Miloša i Borču, koji su mu se približavali, i nije osećao strah.
Sluge su se približavale sa jedne, a Miloš i Borča sa druge strane.
Tada Marko odluči da pusti Arapina pa da se dočepa svog konja.
Na taj način će moći da napadne Arape zajedno sa svojim pobratimima.
Kako je Borča imao batinu, daće mu svoju sablju, koja mu nije bila potrebna.
Tako je i učinio.
Jednim snažnim zamahom od odgurnu Arapina tako snažno da se ovaj
preturi.
Tada se Marko uputi svom šarcu, koji je stojao nedaleko odatle.
Skočio je na njega i uputio se pravo Milošu i Borči, koji su bili blizu.
– Napred, uzviknu Borča pa pruži Marku svoju sablju. Rasterajmo žgadiju.
Bez predomišljanja oni učiniše juriš na Arape, koji ih junački dočekaše.
Za to vreme i njihov gospodar beše skočio na svog konja i pošao napred.
I njemu su Arapi dodali jednu sablju i koplje, tako da je i on sada bio
naoružan.
Arapi se tada okupiše pa učiniše juriš na Srbe.
I tako udari junak na junaka.
Ravnim poljem se razleže bojna jeka, a krv poteče i poprska okolno drveće.
Marko i njegova dva pobratima su činili čuda od junaštva.
Naročito je Borča besno jurišao na Arape, koji su se inače junački borili.
Vitlao je svojom batinom i obarao Arape, koji su se opet dizali i borili.
Podne je bilo već odavno prevalilo a borba je još uvek trajala.
Markova sablja je činila isto tako čuda.
Otsecala je Arapima glave tako da na kraju ostade još samo dva Arapina.
Zajedno sa njihovim gospodarom bilo ih je sada trojica, kao i naših junaka.
Po broju bili su sada jednaki, ali po snazi ne.
Jedino... Arapin se borio kao besomučan. On je vrlo dobro znao da od ishoda
te borbe zavisi sve. Od toga je zavisilo da li će Arapin ostati u životu, ili će se
provesti kao i njegov brat, koji je već davno trunuo pod zemljom.
Borba je postajala sve žešća.
 U jednom trenutku Arapin se beše namerio na Borču, koji ga dočeka
batinom.
Arapin je navaljivao na njega kao besan. Upotrebivši varku njemu odjednom
pođe za rukom da odmeri na Borču udarac, koji ovaj nije mogao da odbije.
Arapova sablja posle toga fijuknu kao guja pa se spusti na Borčino rame. Krv šiknu
a njegova ruka klonu.
Bio je ranjen, i to dosta teško tako da je morao da se povuče iz borbe.
Mamuznuo je svog konja i odjurio pravo na potok da ispere ranu.
Sad su u borbi ostali samo Miloš i Marko.
Iako ih je bilo samo dvojica, oni su junački odolevali napadima Arapa.
Naročito je navaljivao Arapin.
– Pusti ga meni, reče Marko odjednom Milošu.
Miloš se tada okrete pa poče da napada drugu dvojicu.
Tada se sukobiše Marko i Arapin po drugi put.
Marko je bio vrlo ogorčen što je Borča ranjen, pa jurnu na Arapina.
Odlučio je da brzo svrši s njim.
Osuo je na njega čitavu kišu udaraca, i Arapin ustuknu.
Jedan novi udarac bio je tako snažan da Arapin odskoči u stranu.
Da nije to učinio, Markova sablja bi mu odrubila glavu.
Tada Marko odmeri na njega još jedan udarac, koji nije promašio.
Sablja je pogodila Arapina preko levog ramena i duboko mu zasekla grudni
koš.
Arapin se samo zaljulja pa pade s konja kao klada.
Ostao je na mestu mrtav jer mu je bilo i srce povređeno.
Kad su druga dva Arapa videla da im je gospodar poginuo, zglednuše se.
Stari zulumćar je ležao na ledini i kopao desnom nogom. Oko njega je bila
razlivena velika lokva krvi. Prizor je bio tako strašan da je bio u stanju da ispuni
grozom i kudikamo hrabrije ljude nego što su to bili Arapi.
– Napred, junaci, uzviknu tada Marko pa zavitla svojom sabljom.
Miloš i Borča nisu čekali da im se to dvaput kaže, nego jurnuše napred.
Arapi ih ipak dočekaše jer ih je bio stid da pobegnu sa belege.
Sudarili su se svom snagom. Kad je Marko video da oni ne uzmiču, povuče
se.
Bio ga je ipak zazor da njih trojica udare na dvojicu, što nikad nije činio.
Arapi su se očajnički branili od Miloševih i Borčinih silovitih udaraca.
 Odmah se moglo videti da neće moći dugo da izdrže njihovu navalu.
Tako se i dogodilo.
Nije dugo potrajalo kad jedan od njih pade sa raspolućenom glavom.
Kad je drugi video kako mu se drug proveo, okrete se pa naže u bekstvo.
Ipak je mnogo bolje bilo ostati živ nego biti mrtav kao njegov drug i
gospodar.
– Svršismo, reče tada Marko brišući svoju sablju od krvi. Možemo natrag.
Bacili su još jedan pogled na razbojište pa su krenuli natrag.
Bili su sigurni da ih kaluđer čeka na grobu nesretne devojke.
Našli su ga kako kleči kraj sveže humke i toplo se moli Bogu za pokoj duše.
Kaluđer se neobično obradovao kad je čuo za pogibiju Arapa.
Prekrstio se pa ponovo zahvalio Bogu što je dao pobedu srpskom oružju.
– Možemo napred, reče tada Marko. Valja nam još dugo putovati dok ne
stignemo meti, kojoj smo naumili. Ipak dotle se nećemo vratiti dok ne povratimo
od neverije oteto zlato.
Tako su jahali sve do noći kad odlučiše da prenoće u jednoj planini.
Kaluđer je načinio postelje od trave i mahovine na samoj ivici šume.
Mesto je bilo skrovito pa se nisu morali bojati nekog neočekivanog prepada.
Najglavnije je bilo to da su se i naokolo dizala gorostasna drveća.
Tada Marko poče da vadi iz bisaga jelo, što mu beše dala za put krčmarica.
Iskrsnuo je i jedan poveći ovčiji but, zatim bela pogača i dva vrča vina.
Kaluđer je prostro po travi čistu šarenicu, zatim je prekrstio pogaču pa počeo
da je lomi.
Ostali su sa najdubljom pažnjom posmatrali sveti čin koji je prethodio jelu.
Stari Srbi su inače bili vrlo pobožni i bogobojažljivi.
U sve svoje postupke oni su unosili religiozne momente. Tako su postupali
i kod jela.
Tada je kaluđer uzeo ovčiji but pa počeo da ga reže na komađe.
Kad je i to podelio, on podiže oči nebu pa poče svojim zvučnim glasom!
– Blagoslovi, Gospode, jastije i pitije sije! Učini da nam ovo jelo da novu
snagu da našu nameru ostvarimo do kraja.
– Amin, da Bog da, prihvatiše ostali.
Tada sedoše pa počeše jesti.
Kad su se malo prihvatili, kaluđer zapita:
–Da li bi hteli da mi ispričate, junaci, kako je tekla borba sa Arapima?
 – Vrlo rado, odvrati Marko. To ću ja da ti ispričam kao najmlađi.
Zatim obrisa rukavom usta, povuče dobro iz vrča crnjaka pa poče da priča
kako je tekla borba sa Arapima.
... Za to vreme se sve više smrkavalo. Oko njih je vladala šumska svežina
ispunjena mirisom na borovinu. Vazduh je bio tako čist da su ga udisali punim
plućima.
Kad je Marko završio pričanje, kaluđer uzviknu:
– Hiljadili nam se takvi junaci, kao što ste vi! Dok nam je vas, ne moramo
se bojati nikakvog zla!
– Hoćemo li da ležemo, zapita Marko u neko doba.
– Možemo, odvrati Miloš, samo ne bi bilo zgoreg da postavimo stražu.
– Sasvim pametno, primeti Borča. Stražarićemo na smenu.
– To nije potrebno, reče opet kaluđer.
– Zašto?
– Smena nam nije potrebna, jer ću stražariti ja sam. Navikao sam u manastiru
da bdijem, pa mi to neće pasti nimalo teško.
– Ali to nema smisla!
– Pustite vi samo mene, junaci. Svaki zna svoje. Kad ste polazili u boj na
Arape ja vam nisam davao nikakve savete, jer ne mogu neuk da se mešam u vaše
poslove, pa tako nemojte ni vi da se mešate u moje.
Junaci uvideše da kaluđer ima potpuno pravo pa ga pustiše.
Kad su se namestili da spavaju, kaluđer ode da osmotri okolinu.
Valjalo je pronaći neko mesto sa koga bi mogla da se vidi cela okolina.
Vremena su bila nemirna i nesigurna pa se nije znalo da im neće sa neke
strane zapretiti opasnost.
Naložena vatra se počela polako gasiti i pretvarati u ugljevlje, koje se
oblačilo u pepeo.
Junaci su spavali čvrstim snom a kaluđer se nalazio na jednom brežuljku.
Brežuljak je bio prilično visok pa se sa njega videla cela okolina.
Nije osećao nikakav dremež jer je na bdenje zaista bio navikao.
Jedino što je neprekidno mrmljao molitve da ga pak ne bi san savladao.
Tako je prolazilo vreme.
Ponoć je već odavno mogla proći kad se kaluđer zagleda u jednom pravcu.
Tu se nalazio jedan gust šibljak, odmah ispred same velike šume.
 Kaluđer ustade pa žurno pođe šibljaku. Iako je bio bez oružja on je bio vrlo
hrabar i gotov da zagazi u svaku opasnost, da povrate oteto blago.
Kad je došao na nekoliko koračaji do šibljaka, on stade.
Oko njega je vladala grobna tišina. Nigde nije bilo ni žive duše.
Odjednom začu konjski topot, koji se polako udaljavao i postajao sve slabiji.
Naposletku se izgubi u noći.
Kaluđer je neko vreme stojao, zatim zavrte glavom na pođe logoru.
Odlučio je da probudi svoje zaštitnike i da im saopšti šta se dogodilo.
Sva tri junaka skočiše ka noge. Tada im kaluđer ispriča šta je doživeo.
Kad je završio, Marko primeti:
– To ne mogu da razumem. Da je neki neprijatelj, on bi nas napao bilo kako.
A ovako izgleda mi kao da se neko uplašio od nogu našeg kaluđera, pa pobegao.
... Da pođemo za tajanstvenim konjanikom i da vidimo ko je, i šta je.
U šibljaku se zaista malo pre nalazio jedan čovek. Kaluđer se u tome nije
bio prevario.
Bio je to visok i razvijen mladić, naoružan teškim mačem, kopljem i štitom.
Polako se prikradao ivici šibljaka ne skidajući pogleda sa logora.
Posmatrao je pažljivo kao da je hteo da ih izbroji, kada je ustao kaluđer.
Čim je video da se kaluđer uputio mestu na kome se on nalazio, mladić se
okrete. Žurno se uputio jednom uskom stazom koja je vijugala između šiblja. Tu,
na jednoj čistini nalazio se osedlan konj, koji je nestrpljivo kopao prednjim
nogama kao da je jedva čekao da ga njegov gospodar pojaše.
Mladić je bacio još jedan pogled na kaluđera, koji se jedva video kroz
šibljak, zatim je pojahao konja pa se uputio ivicom šume, koja je tu počinjala.
Jahao je u tako besnom galopu da se činilo kao da mu konj i ne dodiruje nogama
zemlju nego da leti.
Jahao je više od dva sata ne usporavajući hod, kad se zaustavi.
Mesec je baš zalazio te je bilo prilično mračno. On se propinjao na konju
kao da je hteo da osmotri okolinu.
Daleko, dizali su se visovi mračne planine, uvijeni noćnom maglom, a malo
dalje nazirala se u pomrčini velika šuma, čije je drveće štrčalo nebu kao neka
čudovišta. Usamljeni jahač je neko vreme gledao oko sebe, zatim obode konja pa
se uputi pravo planini.
Izgledalo je da je to bio njegov put jer je sad jahao pravo.
Nije se osvrtao ni desno, ni levo, siguran da se nalazi na pravom putu.
 Nešto posle jednog sata jahanja on uspori hod, zatim ponovo nadnese ruku
nad oči. Gledao je u pravcu jednog visokog jablana, koji se dizao nedaleko odatle.
Tada zaustavi konja pa pusti otrgnut krik jejine, koji se razleže po noći.
Nije potrajalo dugo kad se od jablana začu isti takav krik.
Mladić zadovoljno klimnu glavom, zatim skoči s konja pa ga povede
jablanu.
Put je sad vodio kroz gustu travuljinu i prošlogodišnji korov, pravo jablanu.
Jedva da mu se bio primakao na desetinu koračaji kad ispade neki čovek.
– Jesi li ti? zapita on mladića koji ga pozdravi.
– Ja sam.
– Hvala Bogu kad si stigao. Već sam mislio da si zaglavio negde.
– Toga se još ne plašim. Je li tu vojvoda?
– Jeste.
– Zar još ne spava?
– Nije ni trenuo. Čeka da se vratiš. Znaš i sam da je to važan posao.
– Kako ne bih znao. Onda da me odvedeš njemu. I meni se žuri.
– Pođi za mnom.
Pošli su u šumu, čije je drveće bilo tako gusto da su jedva mogli da se
provlače između njega.
Išli su prilično dugo kad se zaustaviše pred jednom kolibom.
Na ulazu su stojala dva mladića sa isukanim sabljama i mrka lika.
Na zvuk njihovih koraka ulaz u kolibu se otvori i na njemu se pojavi jedan
visok i snažan čovek dugih, opuštenih brkova.
Stražari ga pozdraviše, a čovek, koji je doveo mladića, duboko mu se
pokloni.
Tada vojvoda, – jer to je bio on, – pogleda u mladića pa mu reče:
– Ti si skoroteča?
– Ja sam.
– Hodi ovamo da se porazgovaramo.
Uveo ga je u kolibu, u kojoj je goreo zapaljen žižak, i seo na jednu klupu.
Mladić je stojao pred njim ispravljen, sa izrazom poštovanja na licu.
– Dakle, kako stoji stvar, zapita ga naposletku vojvoda.
– Bio sam i sve doznao.
– Koliko ih ima?
 – Trojica.
– Jesi li u tome siguran?
– Potpuno. Izbrojao sam ih. Tačnije, nalazi se još jedan, ali se on ne računa.
– Kako to? Ko je to?
– Jedan kaluđer.
– Nema oružja?
– Nema. Zato ga nisam ni računao.
– Imaš potpuno pravo.
Posle tih reči u kolibi zavlada tišina.
Čovek, koga su svi zvali vojvodom i prema kome su osećali tako duboko
poštovanje, ćutao je nekoliko trenutaka spuštene glave, kad je odjednom podiže
pa reče:
– Ti znaš o čemu se radi?
– Kako ne bih znao, vojvodo!
– Onda mi reci koliko će ti biti potrebno ljudi pa da ih savladaš?
– Najmanje dvadeset, osim mene, vojvodo.
– Zar toliko?
– Toliko, vojvodo. Treba da znaš da su to po izbor junaci.
– Da, da, to znam. Misliš da će ti svakako najviše muke zadati onaj brkati?
– On, vojvodo. Nisu ni ostali lošiji od njega, ali bi bez njega ipak bilo lakše.
– Hm. Dobro, a gde da ti iskupim toliko ljudi? Ovde imam svega desetoricu.
– Kako bi bilo da ja odem časkom u Brđane pa da iskupim ljude u tvoje ime?
– To ti je pametno. Osedlaj odmah konja pa kreni na put. Nadam se da ćeš
se do zore vratiti?
– Ako Bog da.
Brđani su bili mali zaselak, koji se nalazio nedaleko odatle.
Mladić je imao dobrog konja pa se nadao da će se brzo vratiti.
Unapred se radovao što je vojvoda pristao da iskupi još ljudi za boj.
Istina da je i on bio vrlo hrabar momak, ali je ipak ovako bilo sigurnije.
Mamuzao je svog konja koji se propinjao i išao tako brzo da je izgledalo kao
da i ne dodiruje nogama zemlju.
Ubrzo je stigao do planine pa je počeo da se penje jednom strmom stazom.
Tako je izbio na vrh jedne visoravni, na čijem su se drugom kraju nazirale
seoske kućice.
 Mladić se osvrte da se uveri da li ga ko prati, pa pođe napred.
Tako je stigao do prvih kuća i zašao u zaselak.
Uputio se pravo jednoj kući, koja se nalazila na jednom brežuljku.
Prišao je samom prozoru, nagao se s konja i zakucao na prozor.
Već posle nekoliko trenutaka začuo se iznutra nečiji glas koji je pitao:
– Ko je?
– Vojvodin čovek.
To je bilo dovoljno da se vrata odmah otvore i na njima pojavi neki čovek.
Odmerio je konjanika od glave do pete, zatim mu rekao poluglasno:
– Odjaši konja pa uđi unutra, ali samo pažljivo. Ima svud uhoda.
Mladić odjaha konja, priveza ga za jedno drvo pa uđe u kuću.
Domaćin priđe ognjištu, prodžara vatru pa zapita ozbiljno:
– Dakle, dolaziš od vojvode?
– Tako je, starino.
– Kakve mi donosiš vesti?
– Vojvoda te pozdravlja i poručuje da odmah skupiš dvadesetak momaka.
– Da li to mora biti odmah?
– Odmah. Izbiraj snažnije, okretnije i smelije.'
– Nevreme je, ali se vojvodina mora poslušati i ispuniti. Pričekaj ti ovde.
Tada se domaćin poče oblačiti. Kad je bio s tim gotov, on reče:
– U kući nema nikog. Pazi da se neko ne prikrade. Ima mnogo uhoda.
– Da naši protivnici nisu što nanjušili?
– Tako mi izgleda.
– Znači da se našao neki izdajnik.
– To je i moje mišljenje, a sad zbogom i pazi i na sebe, i na moju kuću.
– Ne brini, starino. Zateći ćeš sve u redu kao što si i ostavio.
Posle tog razgovora domaćin ode pa se uskoro izgubi u pomrčini.
Kad je ostao sam, mladić priđe ognjištu, sede kraj njega pa se zagleda u
plamen.
Vreme je prolazilo.
Oko njega je vladala duboka tišina.
Izgledalo je kao da celo selo beše izumrlo. Nigde ni najmanjeg šuma.
Sa južne strane kuće nalazio se gust voćnjak sa povisokom ogradom.
Odjednom iza ograde izniče neka senka pa se poče približavati kući.
 Uputila se bila pravo ulaznim vratima, gde naposletku i zastade.
Sada je moglo da se vidi da je to bio neki čovek, koji je osluškivao.
Stojao je tako neko vreme, kad polako otvori vrata, koja su bila samo
prislonjena.
Mladić se beše zamislio pored ognjišta tako da ga nije ni primetio.
Tada se nepoznati uputi pravo njemu, poguren, kao da se spremao za napad.
 Išao je polako, na prstima, da ga ne bi mladić primetio, ali sve beše uzalud.
Već mu je bio prišao na nekoliko koračaji, kad se mladić iznenadno okrete.
Tada nepoznati skoči na njega pa ga ščepa rukama za vrat.
Stezao ga je iz sve snage dok jadni mladić nije malaksao.
Naposletku se skljokao na pod ne pustivši ni glasa i ostao nepomično.
Bio je zadavljen.
Kad se nepoznati uverio da mu je žrtva mrtva, poče ga skidati pa oblačiti
njegovo odelo.
Ubrzo je bio prerušen i kako je otprilike bio mladićevih godina, potpuno je
ličio na njega.
Tada je seo na isto mesto kraj ognjišta pošto je prethodno udavljenog odneo
u kujnu.
Bio je okrenut leđima kao i mladić malo pre.
U neko doba se začu pred kućom razgovor, a odmah zatim i ljudski koraci.
To je svakako bio domaćin, koji se vraćao sa iskupljenim ljudima.
Ubrzo su se otvorila vrata i na njima se pojavio domaćin. Ljudi behu ostali
napolju da pričekaju njihovog vođu, koji je imao da ih odvede vojvodi.
Domaćin pođe pravo ognjištu misleći da je njegov gost zaspao.
Taman je hteo da mu položi ruku na rame kad ovaj skoči.
Napao je domaćina tako brzo da ovaj uopšte nije mogao da se pribere.
I njega je stegao rukama za gušu pa počeo da ga davi.
I domaćin je brzo klonuo i ostao nepomično na podu.
Tada se ubica opet dade na posao pa poče da svlači domaćina.
Kad je s tim bio gotov, on obuče njegovo odelo, zatim zatvori ognjište.
U kući zavlada potpun mrak.
Ne sumnjajući ni u šta iskupljeni ljudi su stojali pred kućom čekajući ga.
Tada on priđe prozoru, zakloni se u senku pa poče promenjenim glasom:
– Raziđite se svojim kućama, ljudi. Vojvoda nam poručuje da mu niko ne
treba.
Ljudi su bili začuđeni tom promenom, ali su se ipak radovali što neće morati
da se lome po noći i da se izlažu raznim opasnostima.
Kad je ostao sam, preobučeni čovek taman htede da pođe vratima, kad u
kuću upade jedan mlad i razvijen čovek pa se baci na njega kao tigar.
Razvi se borba na život i smrt.
 Obojica su bili podjednako snažni tako da se nije moglo znati ko će da
pobedi.
Čovek, koji malo pre beše ušao u sobu. navaljivao je iz sve snage.
Naposletku je ipak savladao ubicu i tresnuo ga o pod, pa zaklao nožem.
Tada je istrčao napolje i razvikao se koliko ga je grlo donosilo:
– Vratite se, ljudi! Vi ste prevareni! Vojvoda naređuje da pođemo napred!
Nepoznati im je putem objašnjavao, šta se dogodilo za to vreme u kući,
Već je uveliko svitalo kad, su se zaustavili pred vojvodinim logorom.
Vojvoda ih je dočekao na pragu svoje kolibe, mračan i zamišljen.
Kad ih je ugledao, on zapita:
– Zašto ste tako dugo ostali? Zar se tako poštuje naređenje vašeg vojvode?
Kad mu je ovaj ispričao šta se sve dogodilo, vojvoda se još više namršti pa
uzviknu:
– To će im biti poslednje koprcanje. Sad ćemo ih umiriti zauvek.
Tada pogleda ljude, koji su stojali pred njim, pa im reče da uzmu oružje,
koje je ležalo na jednoj gomili.
Bilo je tu kopalja, sabalja i buzdovana svih veličina. Tako je mogao svaki
od njih da izabere ono oružje, koje mu je najbolje odgovaralo.
Brzo su bili gotovi, zatim se povrstaše pred vojvodom, koji ih je oštro
posmatrao.
– Sad napred, uzviknu on pa obode svog konja, koji pođe polako da ne bi
suviše izmakao ispred ljudi.
Uputili su se istim putem kojim beše došao i mladić.
Bila je to staza koja je većinom vijugala ivicama dubokih provalija.
I najmanja nesmotrenost mogla je da stane života i konja, i konjanika.
Stoga je bila potrebna velika opreznost i prisustvo duha da ne bi došlo do
nesreće.
... Da se vratimo mestu na kome su se nalazili naši junaci i kaluđer.
Kad im je kaluđer saopštio šta je čuo, Marko primeti:
– To se sve odnosi na nas. Moramo biti oprezni. Oni će nas napasti.
– Znači da i ti imaš mnogo neprijatelja, zapita ga Borča.
– I suviše. I to je duga priča, ali doći će vreme kad će sve biti jasno.
– Onda kako misliš da učinimo? Da pođemo dalje, ili da još malo
pričekamo?
 –; Poći ćemo našim putem, a ko bude imao računa, su stići će nas. Zar nije
tako?
– Sasvim tako.
Tada odlučiše da se založe i krenu dalje.
Kaluđer je bio uzeo na sebe dužnost „stavilca”, pa poče da sprema sofru.
Imali su još dovoljno jela, a i pića, tako da su s te strane bili obezbeđeni.
Iako je u vazduhu lebdela opasnost, oni su bili raspoloženi.
Jeli su sa odličnim apetitom i svaki zalogaj zalivali odličnim vinom.
Kaluđer je pojeo svega nekoliko zalogaja. Kad je sve izneo na sofru,
povukao se u stranu pa počeo da šapće molitve moleći se Bogu da mu pomogne
da ostvari svoje namere.
–E, braćo, govorio je Marko, što mi je milo kad se ovako sastanem sa
junacima meni ravnim! Tada, u razgovoru i piću, osetim da Srbin nikada ne sme
propasti, nego da će živeti dok je sveta i veka! Da živi naš car Dušan! Na mnogaja
ljeta!
Opet su povukli iz velikih vrčeva i nastavili razgovor, koji se odnosio na
teškoće oko sređivanja srpske carevine.
Srpska misao je još uvek imala vrlo mnogo neprijatelja koji su nastojali da
potkopaju temelje moćne srpske države.
Vizantija je počela polako da staje na svoje noge. Ona je i ranije bila jedna
od najljućih neprijatelja srpske države, a sada je naročito bila to.
Jovan Kantakuzen nikako nije mogao da zaboravi velike uvrede i poniženja,
a i teške poraze, koje beše doživeo od Srba i srpske vojske.
Kad su se izrazgovarali i videli da je vreme da krenu, oni skočiše, pojahaše
konje pa u najlepšem raspoloženju krenuše dalje da nađu otmičare kaluđerske
muke.
Kako su bili i siti, i odmorni, jahali su celoga dana, dok se nisu u prvi sumrak
zaustavili kod jednog zaseoka.
Zaselak je mogao brojati najviše dvadesetak kućica, pa i te su bile jadne i
malene, te se odmah videlo da u njima stanuje crna sirotinja.
Na samom početku sela videla se jedna kuća, koja je bila nešto bolja od
ostalih.
Oni odlučiše da zakucaju i da zatraže prenoćišta, a ujedno bi se i raspitali i
o otmičarima, jer nije bilo isključeno da su udarili tim putem.
Na pragu ih je dočekao postariji čovek, ozbiljna lica i visoka čela.
Kad je poznao svoje ljude, on im nazva Boga pa zapita:
 – Koje dobro, junaci? Da niste zapali u neku nevolju?
– Može li se kod tebe zanoćiti, zapita ga tada Marko.
– Kako ne bi moglo! Kuća mi je, hvala Bogu, prostrana, a čeljad mi nije kod
doma.
Tada junaci odjahaše konje, a kaluđer ih uvede u štalu, pozadi voćnjaka.
Tada ih domaćin uvede u kuću, koja je bila osvetljena žiškom.
Na ognjištu je veselo puckala vatra pod velikim kotlom, obešenim o verige.
Prijatan miris pasulja širio se i čisto golicao.
Domaćin je bio vrlo gostoljubiv, pa ih je odmah ponudio mestom na asure.
– Baš se radujem što ste navratili do mene, poče on sa iskrenom radošću.
Već dva meseca kako živim sam. Moji ukućani su otišli u Skoplje kod mog brata.
Udaje ćerku, a ja sam ostao da čuvam kuću. Nego, vi ste svakako gladni? Dao je
Bog za mene večere, pa će biti i za vas.
Tada Marko dade okom znak kaluđeru, koji se baš malo pre vratio, i ovaj
priđe bisagama, koje su stojale u jednom uglu. Odmah je počeo da vadi iz njih
ostatke jela i da ređa po asuri. A taj ostatak je iznosio još skoro polovinu ovnujskog
buta, nenačet zastruk sira i polovinu velike pogače.
Našlo se još i dva vrča vina, i kaluđer i to stavi na sofru.
– Da se prihvatimo dok ne bude gotova večera, reče Marko pa sede.
Posedali su i ostali, pa i domaćin, i počeli da se zalažu.
Kad su pojeli nekoliko zalogaji, kaluđer podiže vrč, blagoslovi ga pa ga pruži
domaćinu sa rečima:
– Okrepi se malo, gostoljubivi domaćine! Neka ti blagi Bog plati za tvoju
usrdnost i gostoljubivost, a neka pomogne i nama da uspemo u našem teškom
preduzeću.
Kad su se obredili vinom, domaćin ih zapita kud idu i u kakvoj nameri.
Oni su mu sve objasnili, a domaćin je pažljivo slušao svaku njihovu reč.
Kad su završili, on primeti:
– Da sam nešto mlađi, i ja bih pošao s vama, a ovako... Hej, dragi moji gosti,
nekada su i moje mišice bile tvrđe od kamena, a sada se sve izmenjalo. Šta ćemo.
I starost je od Boga, kao što je i mladost. Nego, junaci moji, pričajte mi nešto o
carskom Skoplju i o našem Caru Dušanu. Video sam ga dok je još bio mali, a od
tada nikako. I sin mu već svakako mora da bude momčić.
... Carević Uroš, sin Cara Dušana, tada je imao 18 godina.
Tada Miloš poče da mu priča o svemu što ga je interesovalo.
 Pričao mu je o dvoru i o životu na njemu. Miloš je inače bio u sve te stvari
upućen, jer se stalno nalazio u blizini carevoj pa je imao prilike da mnogo štošta
vidi i čuje, što je mnogima bilo uskraćeno.
Pričao mu je, dalje, o naporima Cara Dušana da učvrsti temelje velike srpske
države, kao i o njegovim pomoćnicima, koji su nastojavali da se dovede u red sve
što još nije bilo uređeno.
Pričao mu je, dalje, i o zavojevanjima velikoga cara, koji je bio nepobediv.
Kao stari učasnik u mnogim bitkama, Miloš mu je poneke scene pričao tako
živo da je domaćin čisto video kako pred njegovim očima promiču ljudi, vojnici i
kako ginu junaci, čija krv prska okolno šiblje i drveće.
Tada domaćin skide sa ognjišta kotao pa ga stavi na sofru.
Odmah je doneo i zemljane činije pa počeo da sipa jelo.
Večerali su i pojeli sve u slast, zatim se počeli obređivati vinom i
prepričavati razne zgode i nezgode, koje su imali i doživeli u svom životu.
Najviše je umeo da priča Miloš.
Nije zaboravio ni kapetana Palmana, koji je zaista zasluživao da se spomene.
Njihov domaćin je samo slušao o njemu, ali ga nikada nije bio video.
Palman je inače imao mnoštvo događaja i viteških turnira.
Miloš je sve to pričao živo i zanimljivo da su ga sa uživanjem slušali i
njegovi, a ne samo domaćin.
Tako su pričali daleko posle ponoći, kad domaćin reče:
– Mislim da je vreme, dragi moji gosti, da se odmorimo. Ujutru nam treba
rano ustati, a naročito vama, koje očekuju tako velika i teška dela i dužnosti.
Uveo ih je u susednu prostoriju, koja je bila dosta prostrana, i pokazao im
gde da legnu. U toj sobi je inače vladala prijatna toplina.
Zatim je zatvorio vrata pa se povukao u kujnu, gde je on imao da legne.
– Krasan ovaj čovek, primeti Marko nameštajući se.
– Pravi Srbin. Iskren i gostoljubiv.
– Odužićemo mu se ma na koji bilo način.
– To je i zaslužio od nas.
– Samo kako da mu se odužimo, zapita Borča.
– Ja sam već smislio, odvrati Marko pa se pipnu po ćemeru.
Marko beše odlučio, da gostoljubivog domaćina bogato nagradi zlatnicima.
On je uvek nosio sobom tri ćemera blaga, koje je razdavao sirotinji.
Marko je bio vrlo dobrog srca pa je mogao da oseti tuđu muku i nevolju.
 Tako su polegali u toploj sobi razmišljajući o sutrašnjici.
Behu se dogovorili da domaćina ispitaju ujutru o otmičarima.
Nije bilo isključeno da su oni prošli tuda pa ih je on možda video.
Tako su i učinili.
Prvi se probudio Marko pa ušao u kujnu, gde je domaćin ložio vatru.
On je već spremao doručak za svoje goste, čekajući da se probude.
Tada Marko zametnu s njim razgovor.
Kad mu je Marko opisao izgled otmičara, po pričanju kaluđera, domaćin
uzviknu:
– Zašto mi odmah ne reče kako izgledaju? Ja sam ih video!
– Kad?
– Pre nekoliko dana.
– Gde si ih video?
– Prošli su drumom koji vodi nedaleko od moje kuće. Otišli su prema
planini.
– Da li su baš tako izgledali kako sam ti ja opisao?
– Jesu. Iako sam zamakao u godine, oči su mi još uvek dobre.
– Onda smo na tragu. Samo moramo požuriti da ih sustignemo.
– Bogami, ne smete više ni časa časiti, nego odmah krenuti na put.
– Tako i ja mislim. Kud vodi taj drum, kojim su oni otišli?
– Pravo Suroj Steni.
– Da to nije blizu Jablanovca?
– Jeste.
– Hodio sam tim putevima pre kratkog vremena, ali nisam čuo za Suru
Stenu.
– To je vrlo opasno mesto, dodade domaćin pa se nešto zamisli.
– Po čemu je opasno, zapita Marko primičući se ognjištu.
– Kraj je vrletan i skoro neprohodan. Zgodan za busije i prepade.
– Misliš da će tu pričekati da vide da li ih neko goni?
– To je više nego sigurno. Morate biti jako oprezni.
– Za to ne brini. Već smo se navikli na mnoge opasnosti.
U tom uđoše i ostali.
Kad su čuli da je domaćin video otmičare, oni se jako obradovaše.
Naročito se radovao kaluđer što će blago ipak biti vraćeno crkvi.
 Jedan deo tog blaga bio je namenjen sirotinji, koje je tada bilo mnogo.
Iguman njegovog bratstva bio je vrlo darežljiv i dobra srca.
U celoj okolini su ga voleli i poštovali i molili se Bogu za njega.
– Hvala Bogu, reče kaluđer pa podiže oči nebu zahvaljujući iskreno Bogu.
Prihvatili su se malo kad Marko reče ustavši na noge:
– Vreme je, gospodo i braćo, da krećemo. Do Sure Stene valja nam putovati
dva dana. Otmičare moramo što pre uhvatiti dok nisu stigli do mora debeloga, jer
ako se na njega navezu galijama, nikada više blaga videti nećemo.
Svi su dali Marku za pravo pa se počeše spremati za put.
Kaluđer im je bio od velike pomoći.
On se razumeo u timarenju i sedlanju konja, pa je to bio njegov posao.
Za tren oka je spremio konje za jahanje i doveo ih do kuće.
Tada se počeše opraštati sa domaćinom, koji ih je grlio i ljubio.
– Kad se budete vraćali, navratite opet do mene, doviknu on za njima.
Oni mu obećaše, zatim obodoše konje pa se uputiše pravo planini, čiji su se
zamagljeni visovi videli još izdaleka.
Drum je bio vrlo uzan, tako da su morali da jašu jedan za drugim.
Napred je jahao Marko, za njim Miloš, zatim Borča i na kraju kaluđer.
Tako su stigli do samog podnožja planine a nije im se ništa dogodilo.
Podnožje je bilo obraslo mladom šumom, i oni odlučiše da se tu odmore.
Kako je podne bilo već odavno prošlo, trebalo je i prihvatiti se.
Njihov gostoljubivi domaćin beše im dao za put pečenja, sira, pogače, a i
vina.
Na taj način oni su opet bili snabdeveni jelom za nekoliko dana.
Kad su ručali, oni se još malo odmoriše pa pođoše dalje.
Pred sam sumrak oni se nađoše na jednoj visoravni, sa koje se pružao širok
vidik.
Pred njima se širila divna slika, kakva se retko susreće.
Na priličnoj daljini, u sumraku, koji se već polako spuštao na okolne visove,
videla se vrlet koja je bila tako divlja da je izgledala da je uopšte nepristupačna
čoveku, a i životinji.
To je bila zloglasna Sura Stena, čija je svaka stopa bila zalivena krvlju.
Na tom mestu se behu odigrali mnogobrojni bojevi, žestoki i krvavi.
U urvinama i gudurama još su ležale kosti junačke i polomljeno oružje.
Orlušine su stalno šestarile nad vrletima tražeći sebi hrane.
 Zastali su na visoravni posmatrajući divlji predeo, koji je ipak bio lep.
– To je Sura Stena, primeti Marko.
– Misliš da će nas tu dočekati, zapita Miloš.
– To ne znam, ali moramo biti spremni na sve.
Sa visoravni je vodila uska staza, koja se spuštala u dolinu.
Inače je padina bila vrlo strma tako da su morali da idu polako.
Što su dublje silazili u kotlinu, tragovi nekadašnjih borbi su postajali sve
češći.
Na jednoj steni, nedaleko od njih, ležao je jedan leš sav u raspadanju.
Nad njim je kružila jedna orlušina, uplašena njihovim prisustvom.
Kad su prošli pored stene, orlušina se opet spusti na svoj plen.
Tako dospeše na samo dno kotline.
Tu je predeo bio tako divlji da je ulivao jezu.
Desno i levo dizalo se visoko stenje nepravilnog oblika, posejano leševima.
Sasvim napred, još uvek prilično daleko dizala se Sura Stena.
Bila je to visoka stena slična galebu koji širi krila.
Njen vrh je parao oblake koji su se gomilali nad njom jureći dalje.
Cela ta okolina činila je čudan utisak na čoveka i svakome se činilo da u njoj
caruje sama smrt.
Staza je opet počela da se penje u pravcu vrha Sure Stene.
Sa obe strane staze nalazila se duboka provalija, čije se dno nije videlo.
Morali su da idu vrlo oprezno jer im je inače pretila smrtna opasnost.
Tako su došli do jedne kamene visoravni, u podnožju same Sure Stene.
Na drugoj strani te visoravni nalazio se niz kamenih blokova.
Ti blokovi su imali prilično pravilne oblike te je izgledalo, kao da ih ovde
beše postavila ljudska ruka. Među njima se video izvestan red.
Marko je taman hteo da se uputi jednome od tih blokova, kad mu reče Miloš:
– Brzo natrag pa za busiju!
Začuđen tim njegovim rečima Marko se okrete pa zapita:
– Da nisi nešto primetio?
– Jesam.
– Šta?
– Hodi brzo za busiju. Sad nemam vremena da ti kažem sve što sam video.
Na suprotnoj strani visoravni nalazio se prirodni dosta visok zid od kamena.
 Brzo su pošli njemu i sakrili se iza njega zajedno sa svojim konjima.
Zid je bio tako visok da se uopšte nisu videli.
– Šta se dogodilo, zapita tada Marko Miloša koji je pažljivo osluškivao.
– Iza onih kamenih blokova primetio sam neke sumnjive ljude.
– To znači
– Da su se otmičari nadali poteri, pa su odlučili da je i dočekaju.
– Kako onda misliš da uradimo?
– Pričekaćemo još malo da vidimo šta oni nameravaju. Ako nam se učini da
traje dugo, mi ćemo ih jednostavno napasti.
– Ništa nam drugo i neće preostati nego da tako učinimo.
Stojali su neko vreme iza kamenog zida, ali se ništa nije dogodilo.
Otmičari su isto tako mirovali i svakako da nisu mislili da ih napadnu.
Odjednom se začu neki šum kad primetiše kako iznad njihovih glava lete
strele.
Jedna za drugom one su doletale i zabadale se u debela stabla drveća, koje
se nalazilo iza njih na priličnoj daljini. Strele su doletale u sve gušćim rojevima,
tako da bi im od njih zapretila ozbiljna opasnost samo da su ostali još neko vreme
van zaklona.
– Odlično, reče Marko pa se nasmeši.
– Šta je odlično, zapita ga Miloš, koji je stojao pored njega.
– Oni uopšte ne znaju gde se mi nalazimo. Svakako su mislili da se nećemo
sklanjati za ovaj zid, nego da ćemo produžiti put i otići dalje. Inače ne bi gađali ta
debla strelama, kojih svakako nemaju mnogo.
– Tačno. I ja sam toga mišljenja. Nego, ima tu još nešto dobro.
– Šta?
– Kad potroše strele, mi ćemo učiniti na njih juriš.
– Šta veliš?
– Ništa drugo. Blago se svakako nalazi kod njih, pa ćemo ga odmah oduzeti.
Imali su potpuno pravo kad su tako mislili o svome protivniku.
Strele su im vrlo brzo ponestale i prestadoše da doleću.
Naši junaci se zglednuše. Bilo je vreme da oni pređu u napad.
– Hoćemo li, zapita tada Marko pa isuka svoju sablju.
– Možemo. Nego, naš kale neka nas pričeka ovde. Neka se moli Bogu da
pobedimo.
 – To ću činiti iz sveg srca jer znam kako bih se proveo i ja kad bi oni vas
nadbili. Ne bi ni meni ostala čitava koža.
– Pravo kažeš. A sad sretan ti ostanak.
Posle tih reči naši junaci izleteše iza kamenog zida pa jurnuše blokovima.
Za nekoliko trenutaka oni su prešli prostor, koji ih je razdvajao od njih.
Sa isukanim mačevima oni zađoše pravo sa kamene blokove.
Protivnik se najmanje nadao ovome prepadu, koji je bio izveden vrlo brzo.
 Zbunjeni jedva su imali vremena da dograbe oružje i da počnu da se brane,
kad su naši junaci upali među njih kao vuci među jaganjce. Kad su ipak videli
kakva im preti opasnost, oni dograbiše sablje i koplja pa se počeše kako tako
braniti.
Stvori se čitava gužva.
Protivnika je bilo više od dvadeset.
Iako su bili malobrojni, naši junaci su ih prosto kosili svojim sabljama.
Razume se da je i Borčina batina i ovoga puta imala prilike da se proslavi.
Kao nikada dotle Borča je vitlao njome i obarao protivnike.
Već skoro polovina njih ležala je u lokvi krvi, nepomično.
Kad su ostali videli da neće moći da iziđu na kraj sa napadačima, okrenuše
se pa se sjuriše uskom stazom u jednu kotlinu.
– Za njima, uzviknu Marko pa zavitla svojim mačem.
Tada svi potrčaše za otmičarima, koji su se spasavali što su mogli brže.
Našim junacima je odmah palo u oči da otmičari trče prema jednoj steni,
koja se nalazila nedaleko odatle, pored jedne pećine.
Otvor u tu pećinu bio je dosta velik, ali obrastao šipražjem.
Kad su stigli do pećine, oni se okrenuše, pa žurno uđoše unutra.
Nisu se dugo zadržavali u pećini, kad izađoše sa velikim vrećama.
Bilo je očigledno da se u tim vrećama nalazi blago, koje su oteli.
Tada su se zajedno sa vrećama uputili jednom stazom, koja je vodila u šumu.
– Za njima, uzviknu Marko. Oni nam ne smeju umaći. Moramo im oteti
blago.
Tada potrčaše za njima još brže nego malo pre, sa isukanim sabljama.
Naši junaci su trčali vrlo brzo, ali su i otmičari bili brzi.
Znali su vrlo dobro šta bi ih snašlo ako budu uhvaćeni: pored toga, što bi im
oteli blago, izložili bi se i opasnosti da budu poubijani što su izvršili otmicu.
Ipak razdaljina između njih i otmičara postajala je sve manja i manja.
Otmičari se taman behu dočepali početka šume, kad i naši junaci dođoše do
jedne useke, koja se nalazila na stotinu koračaji od šume. Ohrabreni tim uspehom
oni potrčaše još brže.
– U šumi će nam biti lakše, primeti Marko sav zadihan.
– Da, samo da se jedanput dočepamo te proklete šume, progunđa Borča.
Naposletku i oni zađoše u šumu u kojoj su se mnogo lakše kretali.
 Sad se razdaljina između njih naglo smanjivala te se videlo da će brzo sustići
otmičare.
Baš su se nalazili na jednoj čistini, kad Marko zastade pa reče:
– Oslušnite samo, drugovi.
– Da nisi što čuo, zapita ga Borča.
– To i jeste ono zlo što ne čujem više njihove korake, odvrati Marko.
Marko je imao potpuno pravo: koraci otmičara se uopšte nisu više čuli.
To je značilo da su se bili negde skrili u šumi, ali gde, to je bilo pitanje.
Pošli su napred pretražujući svaki džbun i svaki šiprag, ali uzalud.
Od begunaca nije bilo ni traga ni glasa te je izgledalo kao da behu propali u
zemlju.
Borča je psovao na sva usta, ali im ni to nije pomoglo. Ceo trud beše uzalud.
– Bar da mi je znati na koju stranu da okrenemo, reče Marko osvrćući se.
– Pogledajte onu gomilu kamenja, reče odjednom Miloš pa pokaza u jednom
pravcu.
Svi pogledaše u pokazanom pravcu gde se dizala jedna gomila kamenja.
Odmah su se uputili njoj i počeli da je obilaze i zagledaju.
Obišli su oko nje nekoliko puta ali nisu mogli da otkriju nikakav ulaz.
Po svima znacima otmičari su se tu sakrili, ali kako su ušli u nju?
Ponovo su počeli da obilaze oko gomile podižući krajnje kamenje.
Već su hteli da pođu dalje, kad Borča uzviknu pa se naglo saže:
–Pogledajte ovaj kamen!
Pred Borčom se nalazio poveći kamen, čiji donji deo nije bio obrastao
mahovinom, iz čega je moglo da se zaključi da je skoro pomican s mesta.
– Da ga podignemo, reče Borča, našto se Miloš saže pa ga pomakoše s mesta.
Njihovo iznenađenje nije bilo malo kad se pod kamenom ugledali otvor.
Taj otvor je bio dovoljno širok da se kroz njega provuče i podebeo čovek.
Iza otvora je vodio hodnik, koji je išao koso tako da se moglo njime vrlo lak
silaziti.
Bilo je nesumnjivo da se otmičari behu sklonili u taj hodnik.
– Samo oprezno, govorio je Marko pa prvi uđe u otvor sa isukanom sabljom.
Ostali pođoše za njim isto tako oprezno, sa sabljama u rukama.
U hodniku, koji je morao bili vrlo dugačak, vladala je duboka tišina.
Nisu se čak čuli ni neki koraci, što je bilo vrlo čudnovato.
 Taman što se behu uputili kad iz pomrčine ispade nekoliko prilika.
Njihovi mačevi su svetlucali u mraku.
Odmah su se bacili na naše junake zadavajući im strahovite udarce.
Iznenađeni tim mučkim prepadom, naši junaci u prvi mah jedva stigoše da
odbiju prve udarce, koji su sa svih strana na njih padali.
Ipak su se brzo snašli i priljubili uza zid da bi lakše odoleli napadu.
Sablje su jezivo zveketale u pomrčini, koja je bila gusta kao testo.
Razume se da je i Borčina batina imala posla više nego, ikada dotle.
Njeni tupi udarci su vrlo često odjekivali u hodniku, a posle svakog udarca
začuo bi se i pripušen jauk ili jecaj. To je značilo da je njegova čudotvorna batina
opet bila poslala jednog zlikovca na onaj svet.
Naposletku naši junaci osetiše da su napadi protivnika sve ređi i slabiji.
Iako su bili kudikamo brojno jači, oni su naposletku uvideli da ne mogu izaći
na kraj sa Markom i njegovim drugovima, koji su ih već bili skoro prepolovili.
Na kraju krajeva njihovi napadi skoro sasvim prestadoše.
To je bio znak da su bili odlučili da se povuku.
– Za njima, uzviknu Marko. Moramo od njih oduzeti oteto blago.
Posle tih reči naši junaci jurnuše za beguncima, čiji se tutanj čuo sasvim
jasno.
Hodnik nije bio dugačak.
Odjednom su ugledali svetlost, koja je postajala sve jasnija.
Uskoro se ukaza izlaz koji je vodio na površinu. Videli su čak i zlikovce
kako se spasavaju na vrat na nos.
Tako su ih gonili sve do izlaza, kad ih nestade.
Nedaleko od izlaza nalazila se jedna pećina, koja im je odmah pala u oči.
Došli su oprezno do nje i pogledali unutra. Primetili su neke vreće, koje su
bile naslagane jedna na drugu.
– To je sigurno blago, reče Marko pa priđe vrećama.
Tako je i bilo: te vreće, koje su bile prilično velike, bile su nabijene dukatima
i srebrom. To je bilo blago bratstva, koje je htelo da podigne Bogu zadužbinu.
– A sad da se malo odmorimo, reče Marko pa sede na jedan kamen, što
učiniše i ostali.
Sa mesta, na kome su sedeli, videla se cela pećina a i izlaz, tako da se nisu
morali bojati da će ih neko iznenaditi.
– Kako će se obradovati naš kale kad vidi da je blago povraćeno, reče Miloš.
 – Da, zaista. Njegovoj radosti neće biti kraja.
– Nego, jedno je šteta.
– Šta?
– Što nismo išli za zlikovcima da vidimo ko su i šta su.
– Najamnici. Pitanje samo za čiji su račun oteli ovo blago?
– Za svoj. U poslednje vreme nam dolaze razbojnici iz Vizantije. Tamo je
narod osiromašio pa nemaju hleba, nego moraju da prelaze ovamo i da pljačkaju.
Sedeli su tako neko vreme, kad odlučiše da se vrate.
Uzeli su svaki po nekoliko kesa pa se uputili istim putem, kojim su bili i
došli. Za svaku sigurnost oni su koračali oprezno i pogledali na sve strane, jer se
nije znalo da ih neće neko iznenaditi.
Odmicali su vrlo sporo jer su bili ipak opterećeni kesama.
Staza je mestimično bila vrlo uska tako da im je svakog trenutka pretila
opasnost da padnu u provaliju.
Tako su se vratili mestu na kome ih je čekao kaluđer.
Zatekli su ga kako sedi na jednoj steni i moli se Bogu.
Kad je video kese, on skoči, priđe Marku pa poče da ga grli i ljubi. Išao je
tako od jednog do drugog junaka i grlio ih zahvaljujući im kroz suze što su mu
povratili blago, koje je prestavljalo vrlo veliku vrednost.
– Bog će vas za to nagraditi, govorio je on i brisao suze radosnice.
– A sad ćemo da te otpratimo do tvog bratstva, reče Marko. Ne smemo te
pustiti samog jer te opet mogu napasti neki zlikovci, a nije isključeno da te vrebaju
baš i ovi, od kojih smo povratili zlato.
– Zar opet da se trudite za mene, reče kaluđer.
– To nam je dužnost. Moramo završiti do kraja što smo započeli.
Tada se počeše spremati za put.
Kaluđerovo bratstvo se nalazilo prilično daleko, ali su se ipak nadali da će
za dva dana moći da stignu.
– Nego, moramo nešto učiniti, reče Marko.
– Govori.
– Pošto stojimo pred prilično dugim putem, moramo se snabdeti jelom i
pićem.
– Imaš potpuno pravo, ali gde?
– Odmah iza Sure Stene nalazi se jedna mehana. Mehandžiju poznajem vrlo
dobro pa ćemo se moći kod njega snabdeti i jelom i pićem.
 – Onda ćemo pravo tamo.
Pojahali su konje pa se uputili stazom, koju im beše pokazao Marko.
I to je bio vrlo uzan put, koji je vodio ivicom jedne provalije.
Naročito je bila duboka provalija sa leve strane.
Dno je bilo mračno i uopšte nije moglo da se sagleda.
Tako su zaobišli celu Suru Stenu a nisu doživeli nikakvu neprijatnost.
Čim su izbili na drugu stranu stene, oni ugledaše mehanu.
Bila je to oniska kuća, pokrivena slamom. Odžak se pušio, što je značilo da
nije pusta.
Oboli su konje pa se uputili putem koji je vijugao između borja i smrekovine.
Tada ugledaše visokog i krupnog, sredovečnog čoveka koji se pojavi na
pragu.
– To je mehandžija, reče Marko. Izgleda mi da nema niko od gostiju.
Mehandžija ih je dočekao vrlo ljubazno. Marka je već izranije poznavao.
Tada mu Marko reče šta im je potrebno.
– Ništa lakše, uzviknu mehandžija. A sad odjašite konje pa uđite u mehanu.
Znam da ste umorni. Svakako ste i gladni, i žedni?
Naši junaci zajedno sa kaluđerom odjahaše konje pa uđoše u mehanu.
Mehandžija im je ubrzo doneo pečenja, pogače i četiri kondira vina.
Seo je i sam nedaleko od njih i upustio se s njima u razgovor.
I mehandžija je bio stari ratnik, koji je doživeo mnogo bojeva.
Borio se nekoliko godina u vojsci cara Dušana, koji ga je odlikovao.
I sad mu je lice bilo pokriveno ožiljcima od zaraslih rana.
Razgovor se uglavnom vodio o bojevima, koje su zajednički preživeli.
Tada mehandžija reče:
– Prošao sam mnogo bojeva ali nigde nisam imao veće muke nego pod
Serom.
– Bogami, onde su se vodile ljute bitke, u kojima je poginulo mnogo ljudi.
– Nikada nisam video krvavijih bitaka nego što su se onde vodile.
– To ti verujem.
Povukli su dobro iz kondira, pio je i mehandžija, – kad on stavi ruku na desni
obraz na reče:
– Pogledajte ovaj ožiljak. Njega sam dobio kod Sera.
Bila je to duboka brazgotina te se odmah moglo videti, da je na tom mestu
nekada bila duboka rana.
 Svi su bili raspoloženi, a osećati su da mehandžija hoće da im ispriča kako
je ranjen.
Ovaj je jedva čekao da mu oni to kažu, pa poče:
– Evo kako se to desilo: ja sam tada bio desetar. Imao sam desetinu ljudi, pa
mi je bilo naređeno da pođem s njom pod južnu kulu. To mi je naređenje bio izdao
Jovan Oliver.
– Da, sećam se, primeti Miloš. Ja sam se tada nalazio sa svojom četom u
obližnjoj planini gde sam rasterivao jedan razbojnički odred, ali se sećam da je na
tom delu komandovao veliki vojvoda Jovan Oliver.
– Sećam se kao danas: bio je prvi sumrak, kad smo krenuli. Nebo je bilo
vedro i već su se bile pojavile prve zvezde, ali je ipak postajalo sve mračnije jer
nije bilo mesečine.
Kad smo se primakli kapiji, bilo je već toliko mračno da se nije ni prst video
pred okom.
Zastali smo i počeli se osvrtati oko sebe da nas neko ne prepadne.
Još u toku dana smo čuli da je protivnik izašao iz grada.
Podeljen na male čete on se razmestio po okolnim visovima čekajući veče.
Njegova namera je bila očigledna: da izvrši prepad na predstražu.
Mesto, na kome besmo zastali, nalazilo se na dvadesetak koračaji od kapije.
Desno od nas dizao se mali brežuljak, obrastao gustim šibljakom.
Još dok smo se privlačili kapiji, meni beše pao u oči taj šibljak, koji je bio
vrlo podesan da posluži kao zaklon.
Na to sam odmah upozorio i svoje momke, koji su počeli da motre na
brežuljak.
Videvši da nam još ne preti nikakva opasnost, naredih da pođemo napred.
Pošli su prema kapiji pritiskajući oružje da ne bi zveketalo.
Put je vodio pored brežuljka, pa smo otvorili četvore oči.
Taman smo se bili približili brežuljku, kad primetismo neke ljudske prilike.
Prilike behu iskrsnule iz šibljaka i kretale su se prema nama.
Nije bilo sumnje da je to bio protivnik, koji ih je svakako bio primetio.
Ja sam stojao malo u strani i pažljivo posmatrao kretanje neprijatelja.
Bilo je očigledno da će doći do sukoba, i to vrlo brzo.
Prva mi je bila briga da ocenim koliko ih otprilike ima.
Iako je bilo mračno kao u rogu, mogao sam nekako da ih izbrojim.
Dvadeset ili dvadeset pet, – više ih ni u kojem slučaju nije moglo biti.
 Naredio sam šapatom svojim ljudima da se povuku do obližnjeg reda drveća.
Ja sam išao poslednji ne skidajući pogleda sa protivnika.
Pretila nam je dosta ozbiljna opasnost, jer nismo bili zaklonjeni.
Naši protivnici su, međutim, imali dobru zaleđinu u samom brežuljku.
Tako smo se posakrivali iza drveća čekajući da nas napadnu.
Na to nismo morali dugo da čekamo.
Protivnika odjednom beše nestalo. Kao da su propali u zemlji.
Oni se, međutim, nisu vratili, nego su nam prilazili puzeći.
Videli smo ih tek kad su se ispravili pred našim očima.
Jedva smo imali vremena da izvučemo sablje, kad se zametnu bitka.
Tu mehandžija malo ućuta, pa povuče iz svog kondira.
Bilo je naposletku i pravo da se malo potkrepi posle dugog pričanja.
Kad se napio, on obrisa svoje duge brke na nastavi:
– Ne znam šta mislite o noćnoj borbi, ali ja mislim da su one najstrašnije.
– Bogami, i u tome imaš pravo, reče Miloš. Noćne borbe su strašne.
– Tako smo se i mi upustili u tu borbu u gustoj pomrčini.
Sablje su sevale i udarale jedna o drugu a zveket se razlegao kroz noć.
Protivnici su bili vrlo izdržljivi i dobri borci tako da smo muku mučili.
Ja inače dobro vladam sabljom, ali se ne sećam da sam se ranije borio sa
okretnijim protivnicima.
Ipak oni su padali jedan za drugim i ostajali mrtvi u lokvama krvi.
Razume se da sam i ja gubio ljudi, jednog za drugim, tako da mi ubrzo ostade
još samo pet ljudi. Tačno polovina od onoga što sam imao.
Opet je ućutao kao da je hteo življe da se seti te krvave noći.
Ćutali su i ostali predosećajući veliku nesreću, do koje je moralo doći.
Mehandžija je nastavio zamišljen:
– Borba se nastavila svom žestinom. Ginuli su i oni, i moji ljudi.
Mogla je već biti blizu ponoć, kad mi pogibe i poslednji momak.
Tako sam ostao sam, sa sabljom u desnici, jedan prema desetorici.
Opasnost, u kojoj sam se nalazio, bila je zaista velika.
Nisam znao šta da radim, da li da ostanem, ili da se povučem.
Još nikada u životu nisam se nikome uklonio s puta, niti ustuknuo.
Stoga nisam imao nameru da to ni tada učinim.
 Pomenuo sam u sebi Boga i stegao sablju rešen da se borim do poslednje
kapi.
Protivnici behu malo zastali u napadanju kao da su hteli da se odmore.
Ja, naprotiv, nisam osećao ni najmanji umor. Bio je to svakako osećaj da
moram borbu nastaviti i dalje ako nisam hteo da budem pobeđen i ubijen.
Kad sam video da oni ne misle da napadaju ja odlučih da ih napadnem.
Tako sam i učinio.
Stegao sam ponovo sablju i jurnuo na njih rešen da svemu učinim kraj.
Nisam osećao ni strah, niti sam se plašio za svoj život.
Mislio sam da ću poginuti i tako i tako, ako mi je to suđeno.
Borio sam se ulažući svu svoju snagu i veštinu. Vreme je prolazilo.
Najviše me je čudilo jedno: ostale naše predstraže su se nalazile na nekoliko
stotina koračaji od mesta, na kome se vodila borba, i niko nije mogao da čuje
zveket sabalja.
Bilo je još čudnije da nisu čuli borbu dok su mi se i momci borili.
Za kratko vreme bilo mi je pošlo za rukom da oborim tri protivnika.
Kad su ostali videli kakva im preti opasnost, navališe na mene još jače.
Odjednom osetih fijuk ispred samih očiju i skočih u stranu.
U istom trenutku sam osetio i kako se nešto toplo sliva niz mene.
Znao sam vrlo dobro šta se dogodilo: to je bila krv, koja je tekla iz rane.
Odmah zatim osetih i bol u desnom ramenu i ruka mi klonu.
I u ruku sam bio ranjen, ali ipak nisam nikako hteo da položim oružje.
Dograbio sam sablju u levu ruku i počeo njome da napadam protivnike.
Odjednom sam osetio kako malaksavam i kako leva ruka počinje da mi
klone.
Položaj, u kome sam se nalazio, bio je bezizlazan.
Čekala me je sigurna smrt koju neću moći da izbegnem.
Ipak nisam hteo da ustuknem nego sam se borio i dalje.
Tada mi se učini kao da čujem neke korake i zveket sa desne strane.
U prvi mah sam pomislio da se varam, ali se odmah uverih da neko dolazi.
Naročito se jasno čuo zveket oružja, koje se razlegalo kroz noć.
Sav zadrhtah od radosti misleći da mi dolazi u pomoć neka naša četa.
Tada di prođe glavom druga misao: ako to budu neprijatelji?
Šta će biti ako je to neki neprijateljski odred, koji će me odmah napasti?
 U tom slučaju meni zaista neće biti spasa i ja ću biti izgubljen.
Leva ruka mi je bila već toliko klonula da sam jedva držao sablju.
Tada iz mraka iskoči nekoliko ljudi pa se baciše na protivnika.
Malo je trebalo pa da uzviknem od radosti: to su bili naši vojnici!
Pojava mojih drugova uli mi novu snagu i ja zajedno s njima kidisah napred.
Opet se razvi bitka, strašna i ljuta. Protivnici se pokolebaše.
Naši momci su bili sveži i odmoreni pa su navaljivali svom snagom.
Neprijatelj je za kratko vreme bio savladan, većim delom pobijen, dok su se
ostali spasavali bekstvom.
Ja sam bio već sasvim klonuo tako da su morali da me odnesu na rukama.,.
Izgubio sam mnogo krvi pa uopšte nisam mogao da se držim na nogama...
Uskoro sam izgubio i svest. Došao sam sebi tek sutradan...
A od rane sam tek docnije video velike. muke, jer se bila podljutila.
Cela glava mi je buknula tako da sam već mislio da neću preboleti...
Ipak sam ozdravio zahvaljujući travama jednog kaluđera iz manastira.
Eto vam moje priče, pa sad i sami prosudite kako sam se proveo.
Dugo su sedeli, mezetili i zalivali svaki zalogaj vinom, kad Miloš reče:
– Bilo bi vreme da pođemo, ako mislimo da stignemo i da se vratimo.
Tada se počeše spremati za put.
Kaluđer je već pre toga bio izašao napolje da spremi konje.
On taj posao beše uzeo na sebe pa ga je svršavao sa velikom voljom.
Tada mehandžija donese dva ovnujska buta, tri pogače i četiri vrča vina.
– Šta će ti to, zapita ga Marko.
– Da ponesete na put. Mislim da će vam dobro doći.
– Pristajem, ali da ti platimo, reče Marko pa se maši ćemera.
 – Ali ja na to ne pristajem! Hoću da to primite od mene kao čast.
Mehandžija je sve dotle navaljivao dok naši junaci nisu pristali da ponesu
jelo.
Rastali su se vrlo srdačno i obećali da će opet navratiti kad se vrate.
Mehandžija je stojao na pragu sve dok nisu zamakli za jedan breg.
– Sjajan čovek taj mehandžija, primeti Miloš pa mamuznu konja.
– Odličan, i uz to veliki junak. Prošao je mnogo bojeva.
– To se najbolje vidi po njegovim ožiljcima, dodade Borča.
Jahali su sve do prvog sumraka kad odlučiše da prenoće.
U blizini se nalazila gusta šuma, koja je bila vrlo velika. Odmah su poskakali
s konja i vezali ih za drveće.
– Nadam se da nas ovde neće niko iznenaditi, reče Marko.
– Ako neko pokuša, lepo ćemo ga dočekati.
– Pravo kažeš.
Inače oni se nisu nalazili još daleko od kaluđerovog bratstva.
Imali su još samo da pređu preko jedne visoke planine i dve reke.
Bratstvo je inače živelo u jednom zaseoku, nedaleko od mesta Radoše.
Stanovali su u primitivnim kolibama čekajući da skupe novac za zidanje.
Razume se da nisu više ni mislili da će moći da povrate oteti novac.
Kako su bili umorni od jahanja, zaspali su vrlo brzo.
Nisu uopšte postavljali nikakvu stražu jer je taj kraj bio dosta siguran.
Cela noć je protekla na miru i oni su ustali u prvo svanuće.
Probudio ih je kaluđer, koji je jedva trenuo cele noći.
Jednako je mislio na susret sa ostalom bratijom i na njihovu radost.
On je bio vrlo dobar čovek pa se unapred tome radovao kao malo dete.
Umili su se, malo prihvatili pa odmah pojahali konje i krenuli dalje.
Dan je bio divan. Sa vedrog neba je sijalo jutarnje sunce.
Sa visoke planine koja se lepo videla, pirkao je svež povetarac.
Borča je posmatrao neko vreme visoku planinu, kad reče:
– Mnogo sam hodio po ovoj planini i četovao u njoj. Nikada je neću
zaboraviti.
– Govore da je ta planina senovita, primeti Miloš pa pogleda napred.
– A to je i istina, dodade Borča. Ta planina je zaista senovita.
 – Da nema u njoj vukodlaka, zapita Marko.
– Ima i vukodlaka, i vila, i veštica. Može se reći da je puna utvari.
– Da ih nisi video rođenim očima? – zapita Miloš radoznalo.
– Jesam, odvrati Borča pa se pobožno prekrsti i ponovo pogleda u planinu.
Svi zaćutaše znajući da će Borča ispričati šta je video u planini.
... Za tu planinu, koja se inače zvala Crna Planina, bile su vezane razne priče.
Narod je daleko zaobilazio planinu koja je, po opštem verovanju, bila
opčarana.
Neki su čuli čak i zveket lanaca, naročito noću.
Naročito su se plašile žene, koje uopšte nisu smele tuda da prolaze.
Na najvišem visu planine nalazio se neki stari i porušeni grad.
Njegove zidine, obrasle korovom i travuljinom, štrčale su visoko u nebo.
Pored ruševina se nalazilo i nekoliko jablanova, vitkih i vrlo visokih.
Na gornjem delu južnog zida nalazila se i upola razrušena kula.
Pri samom vrhu ta kula je imala jedan prozor pokriven gvozdenom
rešetkom.
Mnogi seljani iz okoline su tvrdili da je taj prozor često noću osvetljen.
Kako se znalo da u porušenom gradu niko ne živi, stvar je bila sumnjiva.
Nije bilo nikakvo čudo što su seljani bili uvereni da tu svetlost pale
vukodlaci, koji se svake noći skupljaju u razvalinama i tresu lancima.
Njihovo sujeverje beše učvrstio i jedan slučaj, koji se nedavno dogodio.
Jedan smeo mladić iz susednog sela beše odlučio da se popne do grada.
Tu svoju nameru hteo je da ostvari noću, da bi ispao veći junak.
Tako je jedne večeri pošao sam stazom, koja je vodila na planinu.
Staza se jedva nazirala u pomrčini jer se njome već dugo nije niko služio.
Kako je put do vrha grajao nekoliko sati, jer je pošao u prvi sumrak.
Nekako oko ponoći on je došao do samog vrha, – kako se bar mislilo.
Na podnožju planine beše se iskupilo skoro celo selo.
Svi su hteli da dočekaju srčanog mladića, koji je bio pravi junak.
Vreme je, međutim, prolazilo a on se nikako nije vraćao sa planine.
Bilo je već pred zoru kad se odgore začu strahovit krik kao kad nekoga kolju.
Odmah zatim se začu strašan tutanj sličan grmljavini i neko kotrljanje.
Nije potrajalo dugo kad pred njih pade neko okrvavljeno telo bez života.
Zaprepašćeni seljani su odmah prepoznali u lešu smelog mladića.
 Bio je mrtav i tako izmrcvaren kao da se nalazio pod mlinskim kamenom.
Skupili su njegove ostatke i preneli ga na seosko groblje da ga sahrane.
Ovaj slučaj se prepričavao na razne načine, ali su svi bili složni u jednom:
da se u ruševinama zaista nalaze vukodlaci, koji su ubili i smelog mladića.
Od tog doba niko živi nije smeo da prođe pored zloglasne planine.
Izbegavali su se i zaobilazili u širokom luku, plašeći se i njene senke.
... Razume se da se nikada nije doznalo ko je ustvari ubio mladića.
I Borča beše doživeo u toj planini mnogo čudnih stvari, koje nije razumeo.
Tako jedne noći, dok je krstario sa svojom četom, ugledao belog konja.
Konj je išao kroz šumu sam i moglo je da se vidi da nema na sebi jahača.
Ipak konj je išao kao da ga neko jaše. To je odmah moglo da se pozna.
Povukao se sa svojim ljudima i počeo da posmatra čudnog konja.
Ovaj im je dolazio sve bliže i bliže, propinjući se prednjim nogama.
Kad im se bio primakao da dvadesetak koračaji, nešto zviznu kroz vazduh.
Već posle nekoliko trenutaka jedan njegov momak pade sa probodenim
grudima.
Sa mesta, na kome se nalazio beli konj, beše doletela jedna strela.
Užasnuti oni su posmatrali konja, koji se nemirno okretao oko sebe.
Jasno se videlo da mu neko priteže dizgine da bi ga vratio.
Pre nego što je mogla da doleti i druga strela, Borča i njegovi hajduci osuše
na konja kamenjem i raznim drvljem, koje se nalazilo u njihovoj blizini.
Tako se konj uplašio i pobegao bezobzirce i nestao u noći.
– Misliš da je konj ipak imao jahača, zapita ga Marko.
– U to sam tvrdo uveren.
– Kako onda da se nije video?
– Bio je nevidljiv.
– Nevidljiv?
– Da.
– Kako je to moguće?
– To bih i ja voleo da znam, ali sam čuo kad je pričao jedan hadžija da u
dalekim zemljama preko debeloga mora ima ljudi koji mogu da se učine
nevidljivim kad se premažu nekim mastima.
– Zar je to zaista moguće?
– Zašto da nije! Veliki je ovaj svet pa u njemu ima i mnogo čuda!
 – Pravo kažeš!
Tako su u razgovoru dolazili sve bliže Crnoj Planini, koja je ležala
nepomično obasjana prvim zracima jutarnjeg sunca.
Razvaline nisu mogle da se vide, jer su joj visovi bili uvijeni maglom i
oblacima.
Uskoro ogreje sunce i rastera maglu i oblake tako da su mogli sasvim lepo
da vide razvaline.
Lepo se videla i razvaljena kula zajedno sa prozorom za koju su tvrdili
seljani iz okoline da je prozor često noću osvetljen.
Što su dolazili bliže, mogli su sve jasnije da vide razrušeni grad, koji je
ulivao silan strah svima iz okoline.
Kad su stigli u podnožje Crne Planine, Miloš se okrete svojim drugovima i
reče:
– Eh, što bih voleo da se ispnem na planinu i da pogledam izbliže ruševine!
– Ništa lakše, odvrati Marko. To je i moja želja.
– A i moja je, umeša se i Borča.
– Samo šta ćemo sa našim kaluđerom i sa blagom? Ne možemo ga sama
ostaviti u ovoj divljini, a opet zajedno sa blagom ne možemo da se penjemo.
Posle kraćeg dogovaranja oni odlučiše da sa blagom ostane kaluđer i Borča.
Borča je u početku negodovao ali nije imao kud jer ga ostali behu ubedili,
da tako treba da bude.
Tada Miloš i Marko pregledaše sablje pa se uputiše stazom koja se jedva
videla u travi između šumskog drveća Videlo se da se njome već odavno nije niko
služio.
Ispod granatog drveća bilo je skoro mračno od debele hladovine.
Napred je išao Marko, a za njim Miloš. Oko njih je vladala duboka tišina.
Vreme je prolazilo a oni su se još uvek penjali pravo vrhu visoke planine.
Na jednoj čistini zastali su da se malo odmore i okrepe vinom, koje behu
poneli, po savetu Borčinom, u jednom vrču.
– Kako se osećaš, junače, zapita Marko Miloša.
– Kao i uvek. I ne mislim na te aveti. Ja verujem samo u vile, ali se njih ne
plašim, jer one žele dobra junacima.
– I ja sam se u to već mnogo puta uverio.
Taman Marko beše ovo izrekao, kad u obližnjem šibljaku nešto šušnu.
Pogledali su u tom pravcu, ali nisu mogli ništa da primete.
Oko njih opet zavlada duboka šumska tišina, koju nije ništa remetilo.
 Malo tako potraja, kad se šušanj opet ponovi, ovoga puta mnogo jači nego
malopre.
Oni se pogledaše pa se uputiše šibljaku sa sabljama u rukama.
U šibljaku se nešto nalazilo. To je bilo očigledno. Samo je trebalo videti ko
je, zverka ili životinja.
Došli su sasvim blizu šibljaka a nije se dogodilo ništa sumnjivo.
Zastali i počeli čarati sabljama po njemu. Nigde nikog. Šibljak se nije ni
micao.
– Ovde nema nikog, reče prvi Marko. Možda je i neki gušter.
U tom trenutku se zaori smeh koji je jezivo odjekivao po mirnoj šumi.
Smeh je zvonio sve jače i bio je tako strašan, da se našim junacima kosa
dizala na glavi. Oni su bili gotovi da se uhvate u koštac sa svima opasnostima, ali
ovde je svakako bila reč o nadzemaljskim bićima, sa kojima je bilo teško ratovati.
Oni su to vrlo dobro znali, a svakako da su u tome pogledu imali i iskustva.
Tada izlete iz šibljaka neka čudna ptica, pa se vinu nebu pod oblake.
Izletela je tako brzo da nisu mogli dobro ni da je pogledaju.
Mogli su da vide samo toliko da je velika kao orao i da ima vrlo dugačka
krila. Kljun te neobične ptice bio je dugačak i crven, tako crven da je izgledalo kao
da malo pre beše nekoga rastrgnula nekog čoveka pa joj na kljunu još beše ostala
krv.
Gledali su za njom sve dok se nije izgubila među oblacima, zatim Marko
zapita:
– Jesi li video?
– Jesam.
– Šta kažeš na to?
– Nisu čista posla.
– Tako i ja mislim. Da nastavimo put, ili da se vratimo.
– Nastavićemo ga u svakom slučaju.
– Onda napred. Ako nas budu napali i vukodlaci, uhvatićemo se s njima u
koštac.
Pošli su napred uskom stazom, sa isukanim mačevima.
Tako su dolazili sve bliže vrhu rešeni da po svaku cenu otkriju tajnu, koja je
uvijala zagonetne ruševine.
Naposletku dospeše na čistinu, koja se nalazila oko razvalina.
Sad su mogli sasvim lepo da vide sure zidine, koje su bile visoke.
Donji delovi zidova su bili obrasli travom.
 Iz ploča, koje su se nalazile na vrhovima zidova, beše isto tako izrastao
korov i razna travuljina, između kojih su milili gušterovi.
Na tom tajanstvenom mestu vladala je neka naročita tišina, tako duboka da
je čoveka hvatala jeza.
Osećalo se prisustvo nekih bića, koja nisu imala nikakve veze na
ovozemaljskim svetom.
Na sredini jednog zida, koji je bio skoro sasvim opao, nalazila su se jedna
vrata, upola zatrpana kamenjem i lepom. Pa ipak oštro oko moglo bi da primeti
usku stazu, koja je krivudala između pojedinih kamenih blokova. Odmah je moglo
da se vidi da je neko tu s vremena na vreme ulazio i izlazio.
Ni Marko, a ni Miloš ne behu primetili tu stazu pa su stoga nekoliko puta
obišli oko ruševina ne bi li što pronašli.
Tražili su još neko vreme, kad Miloš uzviknu:
– Evo jedne staze!
To je bila staza, koja je krivudala između kamenja...
Odmah su pošli njome, ne osećajući ni najmanji strah.
Tako su zašli u zidine, koje su izgledale strašno.
Gušterovi su gmizali u gomilama i provlačili im se između nogu. Sa svih
strana čuli su se neki šumovi i glasovi, kakve dotle nisu bili čuli. Izgledalo je kao
da se svi zagonetni stanovnici tog tajanstvenog mesta behu pobunili što je ljudska
noga kročila u njihovo stanište.
Tako su došli u jedan trem, čija je tavanica bila srušena pa se videlo nebo.
Unaokolo suri zidovi, mestimično isprovaljivani, ali nigde ni najmanjeg
traga od ljudi.
Tako su išli iz prostorije u prostoriju, sa mačevima u rukama.
Iako nisu bili baš bogzna koliko uplašeni, ipak su morali biti veoma oprezni.
Ako im i nije baš pretila opasnost od ljudi, mogla je da ih napadne neka
životinja, koja je možda potražila u razvalinama staništa.
Tako su došli do jednih stepenica, koje su vodile nagore.
Stepenice su bile načinjene od kamena, koji je bio mestimično ispucan.
Videlo se da su pravljene vrlo davno i da se njima mnogo služilo.
Pogledali su na vrh stepenica, ali nisu mogli da vide ništa, jer se uzlaz
završavao kulom, koji je imao jedan prozor. A za taj prozor su tvrdili ljudi iz
okoline, da je bio s vremena na vreme osvetljen.
Pošli su stepenicama, pripijeni jedan uz drugog da se lakše odbrane, ako bi
neko na njih nasrnuo.
 Išli su polako i pažljivo gledali na sve strane.
Tako su dolazili sve bliže vrhu, koji se još nije video usled tame.
Što su se penjali više, postajalo je sve vidnije jer je svetlost ulazila u kulu
kroz jedini prozor.
Odjednom stadoše.
Njihov pogled se i nehotice ote jednoj udubini, koja se nalazila ispod
prozora.
I jednome i drugome beše se učinilo da su videli neku senku, koja je brzo
nestala u udubini. Ta senka je imala oblik ljudskog bića.
Pogledali su se pa se čvrstim korakom uputili udubini.
Došli su do samog otvora, koji je vodio u nju, i zastali.
U udubini, koja je bila prilično prostrana, vladala je gusta pomrčina.
Oko njih mrtva tišina, koja je ispunjavala jezom.
Odjednom se zaori strašan smeh, jeziv i grozan, isti onakav kakav su bili čuli
i u šumi.
Smeh je dugo odjekivao po prostoriji, odbijao se o zidove i nestajao u kuli.
Tada Miloš kroči na sam ulaz u udubinu pa viknu gromkim glasom:
– Izlazi napolje, duše ili vukodlače, da ti vidimo lice!
Posle tih njegovih reči u kuli opet zavlada mrtva tišina.
Tada se Miloš naže preko ivice udubine pa viknu još jačim glasom:
– Izlazi napolje, nećemo ti ništa. Ukazaćemo ti i neku pomoć, ako to bude
bilo potrebno.
Opet prođe neko vreme u dubokoj tišini, kad se u udubini nešto pomače.
Odmah zatim izmile iz nje jedna crna senka, ista onakva kakvu behu malo
pre videli.
Senka je došla do njih, odjednom pala na kolena i oni su čuli taman glas koji
kao da je dolazio iz groba:
– Poštedite mi život, deco moja! Poštedite ga i spasite ga! Ja sam crna
nesretnica, na kojoj već osamdeset godina leži prokletstvo!
Bila je to neka starica koja je izgledala tako bedno, da bi se svako na nju
sažalio.
Tada je Miloš podiže i posadi na jedan kamen, i tako su sad mogli da joj vide
lice.
Bila je to neka starica u odmaklim godinama. Njeno smežurano lice
izgledalo je kao mumija, jedino male, sitne oči, u kojima je sevao neki čudan
plamen, odavale su biće koje sa životom ima još neke veze.
 Starica je sedela neko vreme nepomično na kamenu, kad poče uzdahnuvši:
– Hvala vam, deco, što ste došli. Otkad ja čekam da vidim život stvora, ali
to tek sad dočeka. Vaš dolazak doneće mi mir i spasenje mojoj duši. Hodite da vas
blagoslovim.
Marko i Miloš priđoše starici koja raširi ruke.
Za to vreme je šaptala neke nerazumljive reči.
–Deco moja, poče opet starica tihim glasom. Ispovediću vam se i kazati zašto
sam čekala da neko dođe ovamo.
Ćutala je malo pa nastavila glasom, koji je lako podrhtavao:
– Nekad sam i ja imala sina, ali sam ga izgubila. Govorili su da se to dogodilo
mojom greškom i krivicom. Može biti. To mi je padalo tako teško da sam i danju,
i noću mislila na svoje mezimče, koje nikada neću videti. Obuzeta silnim bolom
ja sam odlutala u planinu i počela da se družim sa gorskim zverinjem. Ljude sam
izbegavala i sve više počela da volim samoću.
Tu se staričine oči raširiše i ona se zagleda u jednu tačku pred sebe kao da
je imala viziju.
Nastavila je posle kraćeg ćutanja, jednako zagledana u tu tačku:
– Tako su prolazile godine jedna za drugom, a ja sam se već toliko bila
navikla na taj pustinjački život da nisam više mislila ni da ga menjam.
Živeći usamljeno ja sam se bila zaverila da ću se ispovedati prvom čoveku
na koga budem naišla. Pre nekog vremena naišao je onaj mladić iz sela. On je
mrtav. To vam je svakako poznato, ali ja nisam kriva za njegovu smrt. Htela sam
da mu priđem, kao što sam to učinila i vama, ali se on od mene uplašio i pao niz
strmu padinu. Sav se razbio tako da mu ni zemlja nije kosti dočekala.
Posle tog događaja ja sam opet utonula u svoj pustinjački život čekajući
drugog čoveka,
Tako ste naišli vi. Da znate kako sam vas željno iščekivala!
A sad deco moja saslušajte me dobro na završetku moje ispovesti: moji sati
su izbrojani. Još malo pa ću poći na put, sa koga se još niko vije vratio. Kad
zanavek sklopim oči, sahranite me po našem lepom običaju i u prvom manastiru
zapalite sveću za pokoj moje duše. Tada ću naći u grobu mira, bar onde, kad ga
nisam imala na ovome svetu, za života.
Posle. tih reči starica kao da klonu.
Noge su joj počele klecati i da joj nije Miloš priskočio, svakako bi pala.
Htela je još nešto da kaže, ali se čulo samo neko krkljanje.
Odjednom se zatrese celim telom pa pade na gomilu kamenja.
 Miloš i Marko joj priskočiše pa htedoše da je podignu, ali je sve bilo dockan:
bila je mrtva.
– Sirota starica, primeti Miloš pa se pobožno prekrsti.
– Odnela je u grob težak greh, kako mi izgleda, ali će joj sad biti lakše.
– Svakako da hoće. Nego, mi ćemo učiniti kako nas je zamolila.
– To nam je dužnost. Nego, šteta što je tako naglo umrla. Imala je ona još
mnogo štošta da nam kaže, ali ju je smrt presekla.
– To je i moje mišljenje. Pre svega, još uvek je tajna da li ona ima neke veze
sa tajanstvenim pojavama, koje se dešavaju na ovom mestu, kao i sa
osvetljavanjem onoga prozora na kulu. Osim toga, vredelo bi znati da li je ona bila
u onom šibljaku, iz koga smo čuli smeh? Ali, sad je sve dockan. Ona je mrtva i
njena usta neće nikada više progovoriti. Ipak mi ćemo smatrati kao da smo ispunili
naš zadatak pa ćemo se vratiti Borči i kaluđeru, ali ćemo je prvo pokopati.
Čekali su još neko vreme dok se nije ohladila, zatim počeše kopati raku.
Kopali su je sabljama i to tako vešto i okretno, da je ona začas bila gotova.
Tada su je uvili u jedan čaršav, koji su pronašli u udubini, prelili joj grudi
vinom, prekrstili ruke pa je spustili u raku. Nisu zaboravili ni da poravne nad njom
humku, a ni da pobodu jednostavan krst od dve ukrštene jelove grane.
Kad su i s tim bili gotovi, oni se pomoliše Bogu za spas duše tajanstvene
starice pa se vratiše istim putem, kojim su bili i došli.
Usput su ćutali sa mislima kod tog događaja, koji je ipak bio vrlo zagonetan.
Pre svega, oni su znali odakle je bila ta starica, i koga je roda i kolena.
Nije bilo isključeno da je ona poticala iz ugledne porodice.
Možda su oko nje, dok je bila mlada, obletala vlastela i velmože i otimali se
ko će da joj dobaci lepu reč ili osmeh. Ko zna kakve su bure potresale njenu dušu
dok nije došla starost da pobere ruže sa njenih obraza i da nabora njenu kožu, koja
je nekada bila belja od košutinog mleka. Došle su godine, pogrbile njena leđa i
oterale je u mračne planine da se druži sa životinjama i oplakuje svoju gorku
sudbinu, za koju nije mogla da dobije za života od Boga oprosta. Morala je da
dođe sama smrt pa da ublaži gorčinu njena života i da je povede senovitim
putevima koji vode u večni mir i zaborav.
Borča i kaluđer su ih čekali sa najvećim nestrpljenjem.
Kad su se pojavili, oni im pođoše u susret.
Tada im Marko i Miloš ispričaše sve što im se dogodilo.
Kad su završili, Borča primeti:
– Onda smo ipak nekako rešili i tu tajnu, a sad možemo napred.
 – Da, u ime Boga. Predaćemo blago bratstvu, a tada se vratiti našim
domovima.
– I ja ću s vama, reče Marko. Odlučio sam da se stavim u službu Caru
Dušanu. Tako ćemo zajedno u carsko Skoplje.
Pojahali su konje, koje već unapred beše opremio kaluđer, pa su pošli putem
koji vodi u mesto u kome se nalazilo kaluđerovo bratstvo.
Bili su vrlo raspoloženi. Tužni događaj, koji se beše odigrao u vezi sa
tajanstvenom staricom, ipak ih beše ispunio mirom i sretnim osećajem da su se
odazvali njenoj poslednjoj želji i da su svojim prisustvom doprineli iskupljenju
njenih greha, koji su svakako bili veliki.
... Trećeg dana oni ugledaše mali zaseok, u kome je boravilo bratstvo.
Kaluđer je bio tako veseo da se vrpoljio u sedlu i svaki čas okretao.
Iguman je bio iznenađen do krajnjih granica kad je ugledao blago.
Naši junaci su morali da ostanu kod njih tri dana u gostima, jer nikako nisu
hteli ranije da ih puste, a tada su ih ispratili davši im i jela i pića sve do Skoplja.
Kaluđeri su ih pratili sve do obližnje šume, gde su se s njima oprostili.
Naši junaci su nastavili put preko gora i planina dolazeći sve bliže Skoplju.
Naposletku ugledaše Vardar, koji je tekao svojim koritom pored slavnog
grada.
Kad je ugledao kuće Skoplja, Marko oseti kako ga poduzima neka čudna
vatra.
Mamuznuo je svog Šarca, koji se prope pa jurnu preko ravnog polja pravo
reci, a ostali za njim.
Pregrmeli su preko mosta zatim zašli u prvu ulicu.
Na konjski topot poče da izlazi svet iz kuća i da gleda konjanike, koji su u
besnom galonu jurili ulicama. Zaustavili su se tek nedaleko od carskih dvorova,
gde ih dočeka četa Palmanovih oklopnika.
Susret je bio vrlo prijateljski. Među oklopnicima se nalazio i Palman koji
nije skidao pogleda sa Marka. Videlo se da mu se mnogo sviđao njegov junački
izgled.
Naposletku mu je prišao i srdačno se s njim pozdravio.
Odmah su se upustili u razgovor kao da su bili stari poznanici.
Palman je bio kudikamo stariji od Marka pa je poznavao mnoge srpske
junake i vitezove, ali nikako nije mogao da se seti njegovog oca. On je živeo u
drugom kraju, a put ga nikada nije nanosio u krajeve, gde se kretao Palman sa
svojim oklopnicima.
 Tada Miloš i Borča priđoše Marku pa ga pozvaše da pođe s njima njihovoj
kući da bi se odmorio i spremio za prijem kod Cara Dušana.
Marko se oprostio sa Palmanom pa pošao za Milošem i Borčom pravo
njihovoj kući, koja se nalazila nedaleko odatle, na samoj obali Vardara.
Na pragu ih dočekaše njihove ljube sa decom. Njihovoj radosti nije bilo kraja
kad su videle da im se njihovi gospodari vraćaju zdravi i čitavi.
Pozdravile su se i sa Markom, koji odmah dariva decu sa zlatnicima, pa uđe
u kuću.
Žene su mu dodale u legenu vode i ubrus i on je oprao ruke i ispljuskao oči,
po tadašnjem običaju, zatim su svi seli za postavljenu sofru.
Žene su obletale oko svojih muževa i zapitkivale ih o svačemu, a oni su im
odgovarali.
Deca nisu skidala pogleda sa Marka, koji je izgledao kao prava junačina.
Naročito je padala u oči njegova dugačka sablja i buzdovan, koji je već
mnogome protivniku zadao jada.
Gostili su se ceo dan, sve do večeri, kada su polegali da se odmore.
Odlučili su da sutradan rano ujutru odu u carske dvore, gde će se Marko
prijaviti caru Dušanu.
Njegova žarka želja je bila da što pre stupi u carsku vojsku, gde su se nalazila
tolika gospoda, velmože i plemići.

Sutradan, kad su trube objavile dolazak carev u dvornicu, gde je obično

primao sve one koji su imali da mu se požale ili da nešto od njega izmole, Marko
se pojavio u prostranom tremu zajedno sa Milošem i Borčom, na kojima je bila
sjajna odeća.
I Marko je bio odlično doteran.
Razume se da mu je o bedrima visila sablja ubojita, od koje se nikada nije
rastajao.
U tremu su zatekli već prilično srpske gospode, koji su čekali da ih car primi.
Gromkim korakom je ušao u dvornicu i pristupio caru Dušanu, koji je sedeo
na prestolu i pažljivo ga posmatrao.
Odmah se videlo da mu se bilo dopalo Markovo držanje i hod.
 Iza cara, u polukrugu, stojali su ljuti oklopnici kapetana Palmana.
Bili su gotovi da svakog trenutka priskoče u pomoć svome caru.
Kad mu se približio na nekoliko koračaji, Marko zastade čekajući da ga car
oslovi.
Ovaj baci na njega još jedan pogled pa mu reče:
– Dobro mi došao, srpski viteže! Čujem da ti je želja da služiš kod mene, pa
se tome već unapred radujem. A sad mi reci koga si roda i kolena i gde si bio
dosada, jer je ipak čudno da kao Srbin tek sad pomišljaš da služiš kod mene.
Tada mu Marko sve potanko ispriča, a Car Dušan ga je pažljivo slušao.
Kad je završio, on ga zapita:
– A gde ti je sada otac?
– U Svetoj Gori, care i gospodaru moj.
– Hoćeš li odmah da stupiš u službu?
– Hoću, care. Jedva čekam da se nazovem tvojim vitezom.
– Ponovo ti kažem da se radujem tome. Miloš, Vitez od Gavrana mi je
mnogo govorio o tebi, i to što mi je rekao može da ti posluži samo na čast.
Marko je bio vrlo zadovoljan tim rečima Cara Dušana, pa se duboko pokloni.
Tada Car Dušan zovnu logoteta, koji je stojao nedaleko, pa mu reče:'
– Još danas ćeš napisati listu o prijemu ovoga junaka među moje vitezove.
– Razumem, care i gospodaru.
– A za sutra spremi sve što je potrebno da ga proizvedem u viteza.
– Biće sve kao što si mi naredio, care i gospodaru.
Tada Marko priđe caru, kleče na levo koleno pa mu poljubi ruku.
Time je prijem kod cara bio završen, i on otpusti Marka jednim kretom ruke.
Tako je Marko stupio u vojsku Cara Dušana, koji je odmah video da ima
posla sa odličnim vojnikom.
Proizvođenje u viteški čin bilo je određeno za sutradan.
Čim je svanulo, u prostranom dvorištu carskih dvorova poče se skupljati cvet
viteza, velmoža i vlastela.
Obrazovali su grupe i počeli razgovor o toj svečanost koja je uvek
dočekivana sa najvećom radosti.
Dvorište se malo po malo punilo dok ne postade skoro tesno.
Bilo je ostavljeno samo jedno prazno mesto, određeno za cara i njegovu
pratnju.
U jednom kraju stojali su Miloš, Borča, kapetan Palman i još nekoji junaci.
 Razume se da je predmet razgovora bio Marko i događaji s njim u vezi.
Marko još nije bio došao. Po tadašnjem ceremonijalu koji se strogo
održavao, on je imao da dođe u pratnji oklopnika tek posle dolaska cara Dušana.
– Čudan junak, primeti Borča misleći na Marka.
– Odmah se vidi, dodade kapetan Palman. Meni se na prvi pogled dopao.
– Pa kako ume da vlada sabljom, reče i Miloš. Pravo čudo.
– Jednim udarcem svaljuje po njih nekoliko, a buzdovanom pravi čitava
čuda.
Razgovor se i dalje vodio o junaku toga dana, kad odjednom zatrubiše trube.
To je bio znak da dolazi car.
U dvorištu zavlada grobna tišina.
Svi se okrenuše i pogledaše u zasvođenu kapiju, kroz koju je imao da prođe
car sa svojom pratnjom.
Trube su jednako trubile objavljujući približavanje carevo.
Odjednom se kapija raskrili a u njoj se pojaviše oklopnici na konjima.
Bila je to jedna četa kapetana Palmana, koga je zamenjivao jedan satnik.
Za konjanicima naiđe odred pešadije sa strelama i dugačkim kopljima.
Za pešadijom su dolazili carevi psari i sokolari sa svojim pomoćnicima.
Za ovima deset konjanika na konjima belim kao sneg i naoružani mačevima.
Tek za njima se pojavi Car Dušan, na svom andaluscu, visok i dostojanstven.
Taman što se bio pojavio na kapiji, kad se zaori iz stotine grla:
– Živeo Car Dušan! Živeo! Na mnogaja ljeta!
Car je otpozdravljao rukom i smešio se na sve prisutne.
Dojahao je pravo do mesta koje je bilo određeno za njega i za njegovu
pratnju, i paževi su mu pridržali konja a on ga je odjahao.
Oklopnici su se poređali oko njega obrazujući polukrug.
U grobnoj tišini Car Dušan dođe do svog prestola na se pope na njega.
Svi su znali da će svečanost uskoro otpočeti, čim to po novo objave trube.
Na to nisu morali dugo da čekaju, jer odmah zatim odjeknuše trube.
Kad su umukle, car Dušan reče jednom vitezu nekoliko reči, našto se ovaj
udalji.
Malo posle ponovo se otvoriše vrata i na njima se pojavi nekoliko vitezova
sa Markom u sredini.
Svačije oči su bile uperene u Marka, koji je koračao dostojanstveno.
 Njegovo odlučno lice bilo je kao istesano od kamena, a iz očiju su mu sevale
varnice.
Pa ipak, i pored sveg tog njegovog marcijalnog izgleda, on je odavao
dobrotu i blagost, glavnu karakteristiku svakog Srbina.
Došao je pred cara i stao na nekoliko koračaji pred njim.
Unaokolo zavlada grobna tišina, tako duboka da se čulo disanje.
Tada car Dušan ustade pa poče svečanim glasom:
– Junače! Odlučio sam da te danas proizvedem za viteza. Mnogo sam slušao
o tvome junaštvu pa mislim da to s punim pravom i zaslužuješ. Priđi mi bliže.
Marko priđe caru Dušanu, a on dade znak jednom vitezu, koji je držao mač.
Ovaj mu priđe, a car Dušan uze od njega mač pa reče Marku svečanim
glasom:
– Darujem ti ovaj mač, viteže! Neka te služi tebi na sreću i čast, a meni na
ponos.
Rekavši to car Dušan podiže ruku sa mačem pa dodirnu njime Markovu
glavu, zatim mu ga dade i pruži mu ruku, koju Marko poljubi.
Glasnim uzvicima svi pozdraviše novo proizvedenog viteza, čime je ovaj
svečani čin završen.
Svi su prilazili Marku i rukovali se s njim, a on se na sve smešio.
Tada mu priđoše Miloš i Borča, a i kapetan Palman. Bili su vrlo zadovoljni.
– Zdrav nam bio, viteže, pozdravi ga Miloš.
– Na mnogaja ljeta, prihvati Borča.
– Hiljadili se takvi, dodade i kapetan Palman pa mu pruži desnicu.
Tako se nastavio razgovor dok se car Dušan spremao da se vrati u dvor.
Uskoro trube objaviše njegov odlazak a i svet se poče razilaziti.
Marko je otišao u društvu Miloša, Borče i kapetana Palmana.
Oni behu odlučili da taj svečani dan proslave na dostojan način.
– Kud misliš da odemo, zapita Palman Borču.
– Već sam smislio.
– Da čujem?
– Kod Afrodite.
– Kod Afrodite, začudi se Palman. Je li to neka nova krčma?
– Jeste, odvrati Borča.
– To je jedna Grkinja što je nedavno došla u Skoplje. Lepa je i ona, ali joj je
vino još lepše. Ima pravo kiparsko vino, slatko kao med, a jako kao grom.
 – E, baš ti je ovaj naš Borča stari meraklija, reče Miloš pa se nasmeja.
– To mi i dolikuje, možda više nego tebi, dobaci mu Borča pa se svi
nasmejaše.
U najlepšem raspoloženju oni su dolazili sve bliže krčmi lepe Grkinje.
Krčma se inače nalazila na levoj obali Vardara, u jednom šumarku.
U tom šumarku je vladala debela ladovina tako da je bilo vrlo prijatno mesto
za sedenje, naročito uveče, posle velike žege, koja je tih dana vladala u Skoplju i
u celoj okolini.
Kako je krčma bila još nova, tek otvorena, malo njih su znali za nju tako da
je u njoj bilo malo gostiju.
Tako dođoše do krčme.
Odmah se moglo videti da u njoj nema nijednog gosta, jer je oko nje vladala
duboka tišina.
Taman što su bili došli do vrata, kad se na pragu pojavi krčmarica.
Bila je to vrlo lepa, mlada žena, tako lepa da im oči zastadoše.
Naročito ju je gledao Marko, i uvrtao svoje junačke brkove.
Lepa Grkinja mu se beše na prvi pogled dopala.
Dočekala ih je vrlo ljubazno i odmah ponudila da uđu unutra.
Borču je dočekala kao starog poznanika, jer je on bio kod nje prethodnog
dana.
Kad su seli za dugačak sto okružen klupama, krčmarica pokaza dva reda kao
biser belih zuba pa zapita:
– Čime vas mogu poslužiti, gospodo vitezovi?
– Donesi nam, lepojko, onog crnog vina što sam juče pio kod tebe. Beše li
grčko?
– Da, to je pravo kiparsko vino, odvrati krčmarica svojim cvrkutavim
glasom.
– Onda nam donesi njega, ali samo neka bude čisto.
– Ne brinite za to, gospodo vitezovi. Dobićete najčistije vino koje postoji.
Otrčala je vratima, koja su vodila u susednu prostoriju, i zatvorila ih za
sobom.
Kad su ostali sami, Miloš pogleda u Borču pa mu reče veselo:
– Nego, Borča, imaš oči, bolje nego u nekog mladića! Sad samo još da
vidimo kakvo joj je vino. Ako je rumeno kao njeno lice i jako kao njene oči, onda
smo se na dobro mesto namerili. Može lako da se dogodi da nam se ovde tako
dopadne pa da se više i ne vraćamo kući.
 Svi su bili veseli, samo je junački kapetan Palman ćutao.
Sedeo je nalakćen i posmatrao jednu tačku pred sobom. Videlo se da ga more
neke teške misli.
– Kakve tebe brige more, junačni kapetane? Da ne žališ za mladošću?
Iz grudi kapetana Palmana se otrže dubok uzdah i on odvrati:
– Ne žalim za onim što je prohujalo i što mi se nikada neće| vratiti, dragi moj
pobratime, ali me ova devojka potseća na jedan događaj u mome životu, zbog koga
sam bio i sretan, i nesretan, ali više nesretan, nego sretan.
– Gle, našeg viteza, uzviknu Borča. Nikada nisam mogao ni da zamislim da
su i tebe morili ljubavni jadi.
– Zar zato što mi je isečeno lice? Moj druže! Nemoj da zaboraviš da i ova
gruba ljuštura krije srce u nedrima, i to srce, koje je nekada bilo razigrano kao ovaj
vreli dan što i nama uliva sreću i raspoloženje.
– Pričaj nam, pričaj, povikaše na njega junaci i kapetan Palman poče:
– Davno je to bilo, drugovi i gospodo moja, tako davno da mi se sve čini da
sam sve sanjao. Ipak se vrlo dobro sećam da je to bila java, koju sam zaista
doživeo.
Poćutao je nekoliko trenutaka pa nastavio, zagledan u jednu tačku:
– I ja sam tada bio mlad, sasvim mlad, još mlađi od mog dragog sinovca
Georga, koga već odavno pokriva srpska zemlja. Pored viteških igara i bojeva, koji
su bili skoro svakodnevno, ja sam veći deo svog vremena posvećivao nežnijim
stvarima, koje su me tada punile neiskazanom radošću.
Jednoga dana bio sam u jednom većem gradu na viteškom turniru.
Ne treba da vam kažem da sam već i tada, i pored svoje mladosti, dobro
rukovao mačem i kopljem. Moglo bi se čak reći da nisam ustupao u boračkoj
veštini ni kudikamo boljim majstorima.
Turnir se svršio po mene vrlo povoljno. Imao sam čak i pobeđenih, što je
mnogo značilo kad se uzmu u obzir moje godine.
Baš smo prolazili u svečanoj povorci pored tribina, na kojima su se nalazili
gledaoci, kad mi pogled pade na jedno devojče, lepše nego majski dan, koji je
blistao oko mene. Ah, kad se samo setim kako je to bila velika lepota! Ne bi se
moglo reći šta je bilo na njoj lepše, da li kosa, usta, oči ili vrat, beo i vitak kao u
labuda.
Naši pogledi su se susreli i ja sam odmah osetio, da taj naš duhovni sastanak
neće biti usputan i slučajan, nego da će u našim mladim dušama ostaviti dubljeg
traga.
Tako se i dogodilo.
 Odlučio sam da pratim devojče i da vidim gde stanuje i odakle je.
Pored nje su sedela dva starija čoveka, iz čega sam zaključio da nije udata.
Jedan joj je mogao biti otac, a drugi stric, – kako sam bar ja mislio.
Čekao sam u strani sve dok se nisu svršile sve junačke igre, koje su bile na
redu, a tada sam se primakao mestu, na kome je ona sedela.
Jedva jednom ustadoše i njeni pratioci pa joj kazaše nekoliko reči.
Na to ustade i ona pa pođe za njima drugom kraju natecišta.
Ona je išla napred, a oni u stopu za njom ne skidajući s nje pogleda kao da
su se bojali da će je neko oteti.
Ja sam ih pratio na pristojnoj daljini stežući svoj mač kao da sam predosećao
da će mi uskoro biti potreban.
Pratio sam ih sve do drugog kraja poljane, gde se nalazilo desetak konjanika.
Konjanici su bili naoružani sabljama i kopljima i kao da su čekali na njih.
Tako se i dogodilo.
Stariji ljudi su predali lepotu devojku konjanicima, koji su je posadili na
jednog belog konja, uzeli između sebe pa odjurili u pravcu planine.
Goreo sam od radoznalosti da doznam ko je ta devojka, koja je bila tako
tajanstvena.
Razumeo sam da sam pošao za njima da vidim kuda će je odvesti.
Za njene pratioce nisam se više brinuo. Sećao sam se da sam ih viđao i ranije,
pa sam se nadao da ću ih opet susresti i videti ko su i šta su.
Konjanici su jahali sve brže, što su dolazili bliže planini.
Lepotu dvojku nisam mogao više da vidim, jer se nalazila u sredini.
Tako su došli do prvih planinskih padina, gde su usporili hod.
Tek tada sam video na jednom obronku mali zamak. Bilo je očigledno da su
konjanici išli u tom pravcu.
Nisam se bio u tome prevario.
Od podnožja vodila je jedna uska staza pravo zamku, i konjanici su pošli
njome.
Za mene je sada bilo vrlo opasno da ih pratim jer su mogli vrlo lako da me
primete. Šta sam znao da radim nego da odjašem konja, da ga privežem za jedno
drvo i da se peške uputim za tajanstvenim konjanicima, koji behu odveli predmet
mojih osećaja.
Na taj način sam mogao da ih pratim bez ikakve opasnosti.
Konjanici su dolazili sve bliže zamku, a i ja za njima.
 Naposletku se zaustaviše pred jednom gvozdenom kapijom pa počeše lupati.
Ne potraja dugo kad se kapija otvori, jer je to bio ugovoreni znak.
Na kapiji se pojavio jedan starac, duge sede brade, i prišao devojci.
Pomogao joj je da siđe s konja, zatim joj je pružio ruku i poveo je u zamak.
Konjanici su se bez reči okrenuli i vratili istim putem kojim behu i došli.
Prikriven iza jednog debelog drveta mogao sam da vidim sve što se
dogodilo.
Kad su se konjanici izgubili na putu koji je vodio kroz šumu, ja se počeh
prikradati kapiji, kroz koju tajanstveni starac beše uveo devojku.
Tako sam joj se približio na nekoliko desetina koračaji i počeo da gledam.
Nisam, međutim, mogao da primetim ništa naročito.
Sećam se samo toga da sam u tim trenucima preživljavao velike muke.
Pomisao, da se iza te kapije nalazi devojka, koju sam na prvi pogled bio
zavoleo, a ne mogu da je vidim, dovodila me je do očajanja.
Nisam znao šta da radim. Konja bejah ostavio u šumi, pa sam morao da
vidim da mu se nije što dogodilo.
Stajao sam još neko vreme u mestu, zatim bacih još jedan pogled na kapiju
pa pođoh natrag.
Nikako nisam mogao da zaboravim lepu devojku koja mi je ostala na srcu.
Došao sam do svog konja i odlučih da pričekam veče, kada ću se opet vratiti
zamku.
Tako sam i učinio.
Kad se smrklo jače ponovo uputih zamku, ovog puta zajedno s konjem.
Bilo je sve mračnije tako da sam jedva mogao da vidim prst pred okom.
Vreme je prolazilo.
Kad sam se primakao sasvim blizu kapiji, stao sam i počeo pažljivo
posmatrati mračne zidove, koji su se nalazili oko zamka.
Nigde nikog. Oko mene je vladala grobna tišina.
Tada se na visokoj kuli, koja se nalazila na sredini zamka, osvetli jedan
prozor.
Napregoh i oči i sluh, ne bi li što čuo i ugledao, ali sve uzalud.
Odjednom mi se učini kao da sam čuo neki jauk, koji je parao uši.
Jauk je dolazio iz zamka. to je bilo očigledno.
Uznemiren ja priđoh sasvim blizu kapiji te se naslonih na nju.
Osećao sam da lepoj devojci preti neka velika opasnost.
 Vreme je prolazilo a ja sam sav drhtao od uzbuđenja.
...Tu kapetan Palman prekide za časak priču pa dobro povuče iz bokala.
Svi su netremice gledali u njega predosećajući da će se njegova priča žalosno
završiti.
Tada kapetan Palman nastavi:
– Ne potraja dugo i ja opet začuh jauk još jači nego malo pre.
Predosećajući da lepoj devojci preti opasnost, ja pođoh jednom delu zida gde
nije bio jako visok pa se prebacih u jednom skoku preko njega.
Našao sam se u bašti, među visokim drvećem, gde je bilo mračno kao u rogu.
Morao sam da pipam da bih odmicao napred.
Tako sam dolazio sve bliže ulaznim vratima, koja su se već nazirala u
pomrčini.
Kad sam došao do njih, video sam da su zaključana, a meni se žurilo. Osećao
sam da se iza tih vrata nalazi lepa devojka kojoj nesumnjivo preti velika opasnost.
Počeo sam da udaram pesnicama u vrata iz sve snage, ali je sve bilo uzalud.
Vrata su bila i suviše jaka a da bih mogao da ih razbijem golim rukama.
Naposletku mi ipak pođe za rukom da ih razvalim.
Našao sam se u prostranom tremu, jedva osvetljenom tako da je u njemu
vladala skoro potpuna pomrčina.
Ispred mene su vodile široke stepenice od belog kamena, koje su belasale u
pomrčini.
Odlučno, sa golim mačem u desnici, pošao sam napred.
Tako se ispeh na gornji boj.
Pogledao sam desno levo ali nisam mogao da vidim nikoga.
 Tada pođoh jednim vratima, koja su se nalazila nedaleko odatle.
Bila su otvorena i ja prođoh kroz njih što sam mogao brže.
Zastao sam na pragu zaprepašćen od grozne slike, koja mi se ukazala pred
očima.
Lepa devojka, koju bejah tako brzo zavoleo, ležala je na podu, razgolićena i
sva u krvi.
Pored nje, sa kamdžijama u rukama, stojala su dva čoveka divljeg izgleda i
nemilosrdno je udarali.
Slep od gnjeva i užasa ja jurnuh na zverove i upustih se s njima u borbu.
Oni ostaviše jadnu devojku pa se baciše na mene.
I tako se razvi strahovita borba u kakvoj davno pre toga nisam učestvovao.
Oni su inače bili odlični borci i osipali su me strahovitim udarcima.
Ja sam im odgovarao znajući da od moje pobede zavisi sve.
Dok smo se mi borili jadna devojka je i dalje ležala u lokvi krvi i potmulo
ječala.
Sudeći po lokvi krvi, morala je biti već sva izranjavljena pa je izgubila
mnogo krvi.
Srce mi se cepalo od žalosti dok sam je gledao a znao da joj ne mogu pomoći.
Gledao sam da što pre svršim sa svojim protivnicima, pa da joj pomognem.
Novom snagom sam navalio na njih i uspeo da prvog oborim jednim
udarcem.
Ne davši mu vremena da se oporavi od strašnog udarca, jurnuh na drugog.
Ni on se nije bolje proveo od svog druga: našao se na zemlji proboden
mačem.
Odmah sam priskočio ranjenoj devojci, koja nije skidala s mene pogleda.
Podigao sam joj glavu i zapitao je kako joj je. Ona se samo na mene
nasmešila, zatim joj glava klonu.
Ne skidajući sa mene pogleda ona je tako i izdahnula.
... Probavio sam u tajanstvenom zamku dan i noć moleći se Bogu za njenu
dušu.
Tada sam je sahranio i pošao dalje, a nikada nisam saznao ko je ona bila, ko
su bili ljudi što su je mučili i zašto su činili to s njom.
Posle toga sam morao da odem iz toga kraja tako da ništa nisam doznao,
– A ko su bili oni njeni pratioci na viteškom turniru, zapita Marko.
 – Ni to nisam mogao da doznam.
– Stvar je zaista čudna.
– Još kako.
– A veliš da je bila lepa?
– Da li je bila lepa? To je trebalo videti! Nikada neću moći da je zaboravim.
Posle tih njegovih reči u krčmi zavlada grobna tišina.
Kapetan Palman odjednom podiže glavu pa uzviknu svojim gromkim
glasom:
– Nego, drugovi, nismo se ovde sakupili da jadikujemo, nego da proslavimo
proizvodstvo našeg druga za viteza. Zar nije tako?
Zatim podiže svoj pehar pa nastavi:
– Pijem u zdravlje našeg novog druga i želim mu da mu Bog da dug život!
– Živeo Marko, zaori se kao iz jednog grla.
Marko im zahvali na zdravici i na prijateljstvu, što su ispoljavali spram
njega, pa i sam otpi vina iz pehara.
U tom se pojavi na vratima lepa Grkinja pa im priđe da vidi treba li što.
Marko je već bio zagrejan vincem pa nije mogao oka da odvoji sa nje.
Poručili su. još vina i nastavili da piju pričajući razne vesele zgode.
U tome je razume se prednjačio Borča.
On je bio pravi đavo za šalu, a imao je i mnogo doživljaja, koje je umeo da
ispriča na vrlo zabavan način.
Tako je ispričao i slučaj kad je, još kao vodeničar, dobio šamar od jednog
viteza.
I to je ispričao tako veselo kao da je time bio požnjeo kakvu pobedu.
Svi su se slatko smejali toj zgodi, a najviše sam Borča.
U neko doba oni začuše konjski topot, koji je dolazio sve bliže.
U tom uđe i krčmarica, sva uznemirena. Prišla im je i rekla:
– Ide jedan pustaija, gospodo. Voli da zameće kavgu pa bih vas molila da ga
ne vređate.
– Mi nikoga prvi ne diramo, reče Marko.
– A ako nas bude dirao, dobiće svoje sledovanje, dodade Borča.
– Bogami, tako će i biti, reče Miloš.
– A ko je taj pustaija, zapita kapetan Palman pa se kucnu po sablji.
– Jedan moj zemljak.
– Gle! Zar su tvoji zemljaci tako opasni?
 – Ne bi se moglo reći, ali ovo je neki izuzetak.
– Navraća li ovamo češće?
– Juče je bio ovde prvi put. Izgleda mi da mu se dopalo moje vino, pa je opet
došao.
– Može lako da mu presedne tvoje vino.
– Ipak ja bih vas molila da, ako može, prođe bez larme.
– Ne brini. Kazali smo ti da mi nikoga prvi ne diramo. Od njega zavisi šta
će i kako će biti p kako će se stvar razviti.
Pustaija, kako je novoga gosta nazvala lepa krčmarica, već se nalazio pred
krčmom.
Ne potraja dugo kad se otvoriše vrata i na njima se pojavi novi gost.
Bila je to neka. ljudina, vrlo visoka i razvijena. Lice mu je bilo vrlo surovo,
a iz očiju je izbijala neka smelost.
Zastao je malo na pragu, pogledao po prisutnima, zatim prišao jednom stolu.
Seo je na klupu, namestio svoju sablju, pa doviknuo krčmarici:
– Donesi mi jela i vina, ali najboljeg. Onog što sam pio ovde juče.
Dok nije krčmarica donela poručeno, on nije više ni pogledao u naše junake.
Već je izgledalo da do svađe uopšte neće doći, kad se novi gost podiže.
Pogledao je prema Srbima, zatim zapitao glasno, uvredljivim tonom:
– Odakle ste vi, momci?
Naši junaci se zglednuše.
On im se obraćao glasom kao da su mu oni bili meropsi, ili sluge.
Marko se prvi nakašlja pa mu odbrusi:
– Mislim da nije važno za tebe odakle smo, momčiću.
– Možda i jeste.
– Sa kakvim nam se uopšte pravom obraćaš, dobaci mu oštro Marko.
Pustahija opet zveknu svojom sabljom pa preseče Marka pogledom.
Videlo se da je gotov da zametne kavgu.
Tada Marko pogleda na svoje drugove, koji mu klimnuše glavom.
Značilo je da su oni bili saglasni sa Markovom namerom da nauči pameti
pustahiju, koji se već spremao za borbu.
Kad je krčmarica videla da će doći do rusvaja, priđe Marku pa ga poče
odgovarati, ali je već sve bilo uzalud.
 – Ostavi me na miru, lepa krčmarice, reče joj Marko pa je blago odgurnu.
Kad se svrši bitka, biće za tebe dosta posla oko služenja tvojih gostiju, a u moje
muške poslove se ne mešaj, jer ti to nimalo ne dolikuje.
Kad je krčmarica videla, da joj je sav trud uzaludan, povuče se u stranu pa
sva ustreptala od straha poče čekati da vidi šta će se dogoditi.
Pustahija se već uveliko bio spremio za borbu.
Raskoračen i u izazivačkom stavu on je sekao pogledom Marka, koji poče
da mu prilazi.
Kad je došao na sredinu krčme, Marko poče svojim gromkim glasom:
– Ja ne znam ko si ti i šta si, a nije mi to ni potrebno da znam. Žao mi te je
samo što ćeš danas izgubiti glavu. Ko zna da neko neće za tobom zaplakati.
Pustahija samo nešto progunđa pa pođe Marku u susret.
Tek sad je moglo da se vidi koliko je razvijen i snažan.
Njegova telesina je tutnjala po podu, čije su daske škripale.
Ostali su netremice posmatrali oba borca i već unapred je moglo da se vidi
da će njihov dvoboj biti vrlo interesantan.
Tada, kao na komandu, obojica podigoše sablje pa jurnuše jedan na drugog.
Prvi sudar je bio strašan. Sablje su zazveketale tako strašno da je izgledalo
kao da će se polomiti. Ipak one su bile spakovane od ljuta čelika pa su izdržale taj
napad.
To je bilo tek uzajamno pipkanje. Za ozbiljniji napad još nije bilo vreme.
Marko je odmah video da će imati posla sa opasnim protivnikom.
To je osetio i pustahija, pa se malo izmakao i posmatrao Marka.
Tako su stojali nekoliko trenutaka kad opet jurnuše jedan na drugoga.
Ovoga puta su se sukobili još žešće tako da su se skoro grudima sudarili.
Sudar je trajao mnogo duže nego prvi put, a mačevi su sevali kao munje.
– Boga mi, snažan protivnik, primeti Palman pa pokaza na pustahiju.
– Još kako, dodade Miloš. Ko bi se tome nadao! Samo, ko li može da bude?
– Ko zna! Zar je malo vitezova lutalica koji idu svetom i traže megdana.
– Pravo kažeš.
U tom se opet sudariše Marko i pustahija, koji je navaljivao sve jače.
Njegova „taktika” se odmah videla: on se štedeo za posledak borbe.
Stoga je i prilikom prvog sudara jedva okrznuo Marka, a sad je udarao sve
žešće, tako da su se lepo videle varnice, koje su iskakale iz njegove sablje.
 Vreme je prolazilo a oni su se još uvek udarali sabljama koje su jezivo
zveketale.
Odjednom obe prsnuše u nekoliko komada, koji se razletoše po krčmi.
Kad videše da su ostali bez oružja, oni se pogledaše pa se uhvatiše u kosti.
– Sad nastaje najopasniji deo borbe, primeti Borča pa steže svoju sablju.
Svoju čuvenu batinu ovoga puta nije poneo i ona se odmarala kod kuće.
Marko i pustahija su se nosili po krčmi i tutnjali da je odjekivalo.
Bili su podjednako snažni pa je ishod borbe bio neizvestan.
Tada Palman doviknu Marku, koji se upinjao iz sve snage da pobedi
pustahiju:
– Omani, Marko! Vreme je da presečeš megdan, a znam da si i ožedneo.
Ovo bodrenje kao da uli Marku novu snagu i on omanu snažnije nego malo
pre.
Pustahija, iako je bio vrlo snažan, nije mogao da izdrži tu navalu pa posrte.
Marko iskoristi taj trenutak pa naže na njega sa još većom snagom.
Pustahija se odjednom nađe na zemlji o koju tresnu kao klada.
Tada mu Marko kleče na grudi, istrže nož iz potaje pa ga zakla kao jagnje.
Pustahijina krv šiknu i poprska sve okolne zidove. Borba je bila završena.
Marko, brekćući od napora, ustade pa priđe svojim drugovima koji mu
počeše čestitati na pobedi.
– Mnogo mi zadade posla pustahija, reče Marko brišući znoj sa čela.
– Nije ni čudo kad je bio snažan kao bik.
Krčmarica je bila bleda kao smrt i nije mogla ni da se pomakne od straha.
Kad je videla krv, malo je trebalo pa da padne u nesvest.
Naposletku priđe gostima pa ih zamoli da pređu u susednu prostoriju.
Ovi odmah to i učiniše i narediše krčmarici da njene sluge iznesu telo
poginulog pustahije napolje i da ga pokopaju.
Posle te Markove pobede oni nastaviše veselje.
Markovo proizvođenje za viteza još nije bilo na dostojan način proslavljeno,
pa je to moralo da se i učini.
Uz vino i pesmu oni su sedeli do duboko u noć, kad odlučiše da se vrate.
Noć je bila tiha i zvezdana. Za dalekim planinama dizao se pun mesec, crven
i tajanstven kao ogromna noćna ptica koja se probudila i polazi na svoj put.
Pošli su pravo širokim drumom koji vodi u Skoplje.
Ćutali su neko vreme, kad Marko primeti:
 – I tako sam ja prvi dan mog vitezovanja zapečatio krvlju.
– Tako i dolikuje junacima, reče kapetan Palman.
U tom stigoše do obale Vardara, koja se jedva nazirala u pomrčini.
Obala je bila obrasla šibljakom i trskom i bila je sasvim pusta.
Marko je jahao napred sa Palmanom, a za njima Miloš i Borča.
Na tom delu Vardara je vodio preko reke jedan drveni most, dosta star.
Tom mostu, kojim se inače slabo služilo, nije poklanjana naročita pažnja.
Ponekad, a naročito noću, preko njega ići bilo je čak i opasno.
Oni su to znali, ali su ipak mislili da im se neće dogoditi nikakva naročita
opasnost.
Prvi je naišao na most, koji je bio vrlo uzan, Marko, a za njim kapetan
Palman.
Za njima stupiše na njega Miloš i Borča.
Most je puckao pod njihovim nogama te je izgledalo kao da će se srušiti.
Marko i kapetan Palman su se taman nalazili na sredini mosta kad nešto puče
a oni zajedno sa njihovim konjima propadoše kroz njega i upadoše u vodu.
Nisu se bolje proveli ni Miloš, a ni Borča, koji nisu imali vremena da
ustuknu.
Tako se sva četiri junaka nađoše u vodi, koja je tada bila brza.
Na njihovu sreću njihovi konji su bili dobri plivači pa pođoše obali.
Ipak nisu mogli da se sačuvaju vode od koje behu skroz mokri.
Taman su bili došli na nekoliko koračaji do obale, kad se na njoj pojaviše
neki ljudi, koji su oprezno prolazili kroz šibljak i trsku.
Bilo ih je nekoliko a po njihovom izgledu bili su to vrlo sumnjivi tipovi.
Videlo se da se spremaju da napadnu naše junake, koji nisu ni slutili šta im
se sprema.
Nepoznati ljudi su došli sasvim blizu obale i zastali ne skidajući pogleda sa
naših junaka, koje su njihovi konji nosili obali.
– Nisu se podavili reče jedan od njih,
– Kao da su đavoli.
– Konji su im odlični plivači pa su se tako spasli.
– To im je zaista i pomoglo.
– Ništa drugo.
Kad su naši junaci došli sasvim blizu obali, nepoznati se malo povukoše a
najstariji među njima reče:
 – Skoro će na obalu nego da se povučemo do one gomile kamenja.
– Onde ćemo ih dočekati.
– Ništa drugo.
Posle tog razgovora oni se počeše povlačiti jednoj velikoj gomili kamenja,
koja se nalazila nedaleko odatle.
Imali su taman toliko vremena da se sakriju iza gomile, kad Marko i njegovi
drugovi izađoše na obalu.
Bili su tako mokri da je s njih curila voda.
– To su nam kupanje udesili sigurno neki lupeži, reče gnjevno Borča.
– Ništa drugo.
– Nemoguće je da se most mogao sam od sebe provaliti.
– To i ja kažem.
– Kako bi bilo da potražimo te prijatelje? Možda su ovde negde u blizini.
– To može vrlo lako da bude.
– Ako ih uhvatimo, polomiću im sva rebra, dodade Marko.
Nepoznati ljudi su morali čuti tu njegovu primedbu, koja nije obećavala ništa
dobro.
Bilo ih je inače oko petnaest, dakle kudikamo više nego naših junaka, ali su
se ipak plašili da ih otvoreno napadnu, znajući za njihovo junaštvo.
– Šta ćemo, zapita jedan od njih.
– Bogami, čvrsta posla.
– Moramo se poslužiti nekom varkom.
– Ali kakvom?
– Izmislićemo nešto.
– Ali šta?
– Kako bi bilo da se povučemo do one šume?
– I onda?
– Da ih dočekamo iza busija strelama.
– To ti je pametno.
– Samo oni treba da vide kad mi budemo pošli.
– Drukčije ne bi imalo ni smisla.
Utom se začu konjski topot i oni pogledaše u tom pravcu.
Bili su to Marko i njegovi drugovi koji su hteli da pretraže celu okolinu da
bi pronašli nepoznate ljude koji su hteli da ih unište.
 Kako nisu ni slutili da se nepoznati ljudi nalaze iza gomile kamenja, oni se
uputiše pravo šumi.
– Pošli su baš kud treba, reče jedan od nepoznatih ljudi.
– Mi ćemo prečicom u šumu pa ćemo ih prestići.
– Onda napred, da ne bude dockan.
Odmah su pojahali konje i uputili se prekim putem pravo šumi, čije se visoko
drveće naziralo u pomrčini.
Znali su da moraju po svaku cenu stići pre svojih protivnika, pa su mamuzali
svoje konje koji su se propinjali i jurili tako brzo, da je izgledalo kao da i ne
dodiruju kopitama zemlju.
Tako su dolazili sve bliže šumi, i to sa druge strane, od jedne poljane.
I ne sluteći kakva ih čeka opasnost, naši junaci su jurili dalje.
I njihovi konji su galopirali svom brzinom kroz mračnu noć u pravcu šume.
Tako dođoše do prvog drveća.
– Moramo pretražiti celu šumu, reče Marko, pa poče tražiti neku stazu.
Marko taman što beše ovo izrekao kad kroz vazduh zviznu nekoliko strela.
Srećom preletele su visoko preko njihovih glava i odletele u pustu poljanu.
Kad su videli kakva im preti opasnost, naši junaci okrenuše konje.
Kad su se približavali šumi, oni behu ugledali jedan dosta visok zid.
Zid se nalazio nedaleko od šume, a ko zna ko ga je bio podigao.
Po svemu sudeći bio je vrlo star i odolevao je dugo zubu vremena.
U trku su došli do tog zida i zaklonili se za njegove velike kamene blokove.
Bilo je krajnje vreme da to učine jer strele opet počehu doletati iz šume.
Kad su se našli u zaklonu, Marko primeti:
– Sad sam siguran da nam je neko polomio most. To su ti isti zlikovci.
– To je više nego sigurno.
– Dobro je što smo se na vreme sklonili, jer bi svi izginuli.
– Bogami, jeftino bi prodali svoju kožu da nismo na vreme primetili
opasnost.
Strele su i dalje fijukale kroz vazduh i visoko preletale preko bedema.
Ipak sad su se nalazili u sigurnom zaklonu i strele uopšte nisu mogle da im
naškode.
Odjednom strele prestadoše.
Čekali su neko vreme, kad Marko reče isukavši svoj mač, koji sevnu u
mraku:
 – Oni su se ispucali, kako mi izgleda, a sad smo mi na redu.
– Misliš da učinimo na njih juriš, zapita ga Miloš.
– Ništa drugo.
– Onda napred.
Izašli su iza bedema, zatim mamuznuli svoje konje pa jurnuli prema šumi.
Imali su samo da pređu poljanu, koja ih je delila od nje svojom širinom.
Tako su se začas dočepali prvog drveća, koje se dizalo u visinu u pomrčini.
Odmah su pošli jednom stazom, koja je vodila u šumu, ali nisu mogli nigde
nikog da primete.
– Kud li su se skrili, uzviknu Borča pa poče čarati sabljom po jednom
šibljaku.
– Oni su tu, u šumi, samo ih moramo pronaći.
– Biće to težak posao, jeo je šuma dosta velika.
– Ne mari, za to imamo dovoljno vremena.
– Pravo kažeš.
Zatim su se podelili u dve grupe i pošli u dva razna pravca kroz šumu.
Bilo im je mnogo stalo da uhvate nepoznate zlikovce, jer su im radili o glavi.
Marko i kapetan Palman su pošli na jednu, a Miloš i Borča na drugu stranu.
Ugovorili su da se u slučaju opasnosti jave uzajamno krikom jejine.
Oprostili su se i pošli svaki svojim putem, sa mačevima u rukama.
Marko i kapetan Palman su neko vreme ćutali, kad kapetan Palman reče:
– Nećemo ih dotle ostaviti na miru dok ih ne uhvatimo.
– I ja sam tako odlučio. Ne znam samo da li ćemo moći da ih pronađemo.
– Biće mučno.
Tada im privuče pogled neka svetlost, koja je svetlucala iza jednog drveta.
Drvo je inače bilo prilično debelo tako da nije moglo da se vidi šta se nalazi
iza njega.
– Vidiš li onu svetlost, zapita kapetan Palman Marka pa se bolje zagleda.
– Vidim.
– Ne znam šta to može da bude. Da nije neko od njih pa hoće da nas
napadnu?
– To može vrlo lako da bude. Nego, da se spremimo za odbranu.
– Ništa drugo. Ta svetlost mi vrlo sumnjivo izgleda. Nešto se iza nje kuva.
Pritegli su konje i pošli korakom pravo tajanstvenoj svetlosti.
 Kad su se primakli tom mestu na desetak koračaji, oni stadoše.
Svetlost se beše odjednom utrnula i pred njima postade još jača pomrčina.
Sad su bili sigurni da su tu bile umešane ljudske ruke, i to ruke protivnika.
Jedino što nisu znali kakav su cilj hteli time da postignu protivnici.
Ipak im bilo jasno da se radilo o nekoj klopki, u koju bi imali da upadnu.
Vreme je prolazilo u grobnoj tišini, koja je oko njih vladala.
Odjednom nešto zviznu kroz vazduh i sa treskom pade iza njihovih leđa.
Odmah zatim zviznu pored njihovih glava i drugi predmet, isto tako veliki.
Tek sada su mogli da vide da su to bila dva koplja, bačena na njih iz blizine.
Srećom koplja su proletela preko njihovih glava i zabola se u okolno drveće.
Kako se nisu ni najmanje plašili tog podmuklog napada, oni odlučiše da
učine juriš na mesto, na kome se svakako još uvek nalazio podmukli neprijatelj.
Tako su i učinili.
Mamuznuli su svoje konje pa se sa isukanim sabljama uputili napred.
Brzo su došli do debelog drveta, iza koga se videla tajanstvena svetlost.
Živog čoveka, međutim, nisu mogli da nađu, a ni onu svetlost iza drveta.
Začuđeni oni stadoše pa se počeše okretati na sve strane, ali uzalud.
 Nigde nikog.
– Ovo nikako ne mogu da razumem, reče Marko pa priteže svog Šarca.
– Ja još manje.
– Kao da su propali u zemlju, a svakako da se nalaze u našoj blizini.
– To je više nego izvesno.
– Šta ćemo sad?
Posle tih reči, kapetan Palman pusti trokraki glas jejine.
Bio je to jeziv uzvik, koji se nadaleko razlegao po mirnoj šumi.
Nisu morali dugo da čekaju kad se šumom razleže konjski topot.
Uskoro se pojavi na stazi Miloš i Borča,– uplašeni zbog poziva.
– Šta se dogodilo zapita prvi Miloš pa se podiže na sedlu.
– Još ništa, ali može lako da nam se dogodi, odvrati Marko pa pogleda oko
sebe.
Kad su im ispričali šta su doživeli za to vreme, Miloš reče:
– Oni su ovde, u našoj blizini samo ih treba pronaći. Je li to drvo?
–– Jeste.
– Da mu pregledamo žile. Možda se nalazi među njima neka jazbina.
Odmah su se dali na posao. Žile tog drveta bile su vrlo dugačke i debele.
Nalazile su se dosta visoko nad zemljom tako da je njihov splet mogao da posluži
kao dobar zaklon.
Isukanim sabljama oni su razmicali žile i podizali ih visoko u vazduh.
Svakog trenutka su se nadali da će nekog pronaći, ali sve beše uzalud.
Vreme je prolazilo a ni do kakve promene nije dolazilo.
Već su hteli da se manu tog uzaludnog posla, kad Marko uzviknu:
– Ovamo, braćo! Sablja mi je napipala nešto mokro!
Svi su došli do Marka, koji je još uvek zavlačio sablju među žile.
Tada videše kako Marko položi sablju na šumsku mahovinu pa zavuče obe
ruke. Ne potraja dugo i on izvuče iz rupe neki duguljast predmet.
– Šta si našao, pobratime, zapita ga Miloš pa se naže da bolje vidi.
...Marko beše izvukao iz rupe nekog čoveka, koji se očajnički otimao.
Bio je tako uplašen da uopšte nije umeo da govori, nego je samo mucao.
Marko ga podiže uvis da ga bolje vidi, zatim grmnu na njega ljutito:
– Dakle, ti si taj junak koji je hteo da nas pobije kopljima iza busije? Šta?
 Uhvaćeni je samo ćutao i tako drhtao celim telom, da se sav tresao.
– Govori ko si i šta si, grmnu opet na njega Marko pa ga protrese kao od
šale.
Nesrećnik poče da muca još više, zatim jedva reče drhtavim glasom:
– Smiluj mi se, junače, i nemoj da me pogubiš, pa ću ti reći ko sam i šta sam.
Tada ga Marko upusti na mahovinu, a on se skljoka kao vreća i ostade ležeći.
– Zašto ne ustaneš?
– Ne mogu. Noge su mi se presekle od straha. Pustite me da malo dođem
sebi.
Junaci ga pustiše da se malo pribere, na što nisu morali dugo da čekaju.
Kad je malo došao sebi, nepoznati se ispravi pa poče drhtavim glasom:
– Ja nisam kriv, gospodo i junaci. Ja nikome ne činim zla.
– Zašto si onda bacao na nas koplja, zapita ga Marko pa ga preseče
pogledom:
– Morao sam.
– Zašto si morao?
– Tako mi je bilo naređeno.
– Ko ti je to naredio?
– Sve ću vam kazati, gospodo i vitezovi, samo mi poštedite život.
– Poštedićemo.
Nepoznati je ćutao neko vreme kao da je hteo da se pribere, pa nastavi:
– Ja sam, gospodo i vitezovi moji, siromah čovek koji se još nikome u životu
nije zamerio. Pre kratkog vremena zapao sam u veliku nevolju pa sam krenuo u
svet da zaradim hleba!
Tako sam se namerio na jednog viteza, koji me zapita kud idem.
Kad sam mu rekao šta me je zadesilo, on me pozva da pođem s njim, i ja
pođoh.
Obećao mi je da će mi kod njega biti lepo i da neću trpeti nikakvu oskudicu.
Pristao sam na to, a šta sam i znao da radim kao siromah čovek, i pošao s
njim.
Usput smo navratili u jednu krčmu, gde me je nahranio i napojio.
Tada mi je rekao da ću već tog dana imati kod njega da svršim važan posao.
Doveo me je posle toga u ovu šumu, gde su se nalazili neki ljudi.
Ti ljudi su ga dočekali sa velikim poštovanjem, te se videlo da im on
zapoveda.
 Tada nam je naredio da zauzmemo busije i da dočekamo neke razbojnike.
Šta ’smo znali nego da i to uradimo, jer je on bio naš gospodar.
Tako smo vas dočekali iz šume strelama, koje smo mi bacali.
Sada nam je bio naredio da vas. dočekamo kopljima, sa ovog mesta, a da vas
primamimo onom svetlošću, koju ste svakako videli.
I to smo morali da izvršimo jer nam je unapred rekao da će ubiti svakog onog
koji ga ne bude slušao.
Tako smo zauzeli busiju pod ovim drvetom, a ja sam se zavukao u žile.
Kad sam ja bacao koplja, oni su se lepo izmakli, a mene ostavili na cedilu.
Nisam ni sanjao da sam ostao sam, inače bih i ja pobegao. Eto, kako su me
natociljali, pa sad sami prosudite da li tu ima moje krivice.
Marko i njegovi drugovi su pažljivo slušali priču nepoznatog čoveka.
On je uopšte davao vrlo mizeran utisak te se videlo da je paćenik.
Marko odluči da ga još o nekim stvarima ispita, pa da ga pusti.
Po celom njegovom načinu pričanja i po držanju moglo se videti da ne laže.
Tada mu Marko priđe pa poče ozbiljnim glasom:
– A sad da mi odgovoriš na moja pitanja. Želim da čujem pravu istinu.
– Neka me Bog ubije ako ti budem lagao, uzviknu bednik pa se prekrsti.
Pitaj!
– Kako izgleda taj vitez što vas je poslao protiv nas da nas ubijete?
Bednik je počeo da opisuje nepoznatog viteza onako kako je to umeo i znao.
Marko i ostali su pažljivo slušali svaku njegovu reč i trudili se da poznaju
ko je taj vitez. Ipak to je bilo vrlo teško jer je nesrećnik bio vrlo nevešt u pričanju
i opisivanju.
Kad su videli da od njega ništa ne mogu doznati, Marko zapita:
– A gde se nalazi ta krčma u kojoj te je nahranio i napojio?
Bednik opisa Marku mesto, kad ovaj uzviknu:
– Pa to je krčma krčmarice Mare!
– Istinu govoriš, zapita Borča.
– Kažem ti najozbiljnije. Nego, hajdmo pravo njoj. Istina da je nevreme, ali
ona meni uvek otvara vrata. Ona će svakako umeti da nam kaže ko je taj delija,
kome mi smetamo.
– Šta će biti sa mnom, zapita beskućnik pa saže glavu.
– Slobodan si. Čekaj malo, dodade Marko kad je video da ovaj hoće da ode.
– Šta si hteo, junače?
 – Uzmi ovo. Trebaće ti na putu. Znam da nemaš para.
Bednik pogleda u šaku u kojoj bljesnu dva zlatnika. Nije nikako mogao da
razume šta je to trebalo da znači.
– Zašto mi daješ novac, zapita on pa zbunjeno pogleda u zlatnike.
– Siromah si, pa nek ti se nađe na putu.
– Ali – pa ja sam hteo da vas ubijem?
– Ništa to ne smeta. Zar ne kažeš sam da su te na to nagovorili?
Bednik se klanjao do zemlje i zahvaljivao na poklonu, kome se nikako nije
nadao.
Tada pođe kroz šumu sretan što je tako olako prošao, i još i novaca dobio.
Kad su ostali sami, Marko reče:
– A sad, gospodo i vitezovi, napred! Uveren sam da ćemo kod krčmarice
Mare dobiti obaveštenja ko je taj tajanstveni vitez, koji nam radi o glavi.
Tada obodoše konje pa jurnuše stazom, koja je vodila iz šume.
Začas su se našli na poljani, preko koje pređoše istom brzinom, zatim se
uputiše drumu, koji je belasao u noći.
A taj drum vodio je pravom mestu, na kome se nalazila krčma krčmarice
Mare.
...Kad je Marko izvukao jadnika iz rupe, nije ni slutio da to posmatra jedan
čovek, koji je bio skriven iza obližnjeg drveta.
Bio je to neki dugajlija, visok i razvijen, sa sabljom o bedrima.
Kad je video da je Marko izvukao nepoznatog iz rupe, on se okrete pa pođe
dalje.
Išao je sve brže dok se nije dočepao ivice šume, gde ga je čekao privezan
konj.
Odrešio ga je, pojahao, mamuznuo ga iz sve snage pa se izgubio u pomrčini.
Zaustavio se tek na jednom proplanku i zviznuo triput, našto iz mraka počeše
nicati neki konjanici, koji se dotle nisu videli te je izgledalo kao da su se nalazili
pod zemljom.
– Jeste li svi tu, zapita on nepoznate konjanike.
– Tu smo, gospodaru. Gde si toliko? Već smo se bili uplašili.
– Izgubili smo bitku, momci, ali samo ovu. Za druge ćemo da vidimo.
– Da ih nisu otkrili?
– Tako je.
Posle tih reči zavlada grobna tišina.
 Ovi su stojali oborene glave i teško zamišljeni.
– Kuda ćemo sad, zapita jedan od nepoznatih konjanika.
– Pravo u onu krčmu. Snabdećemo se jelom i pićem, pa ćemo dalje. Ovu
stvar ne možemo tako ostaviti.
Okrenuli su konje pa se uputili pravo krčmi, koju je držala krčmarica Mara.
Napred je jahao nepoznati konjanik. Bio je zamišljen i jednako ćutao.
Videlo se da ga more neke velike brige.
Tako su došli pravo pred krčmu i ne sluteći s kim će se onde susresti.
...Razume se da se između njih odmah izrodila bitka na život i smrt.
Nepoznati je odmah navalio na Marka i njegove drugove osećajući da im sa
njihove strane preti velika opasnost.
Marko i njegovi behu odlučili da uhvate makar jednog živog da ga ispitaju.
Nepoznati je predosećao njihovu nameru pa se branio očajnički.
Najgore je bilo krčmarici Mari koja je posmatrala iz prikrajka celu bitku.
U sebi se molila Bogu da pobedi Marko i njegovi drugovi, a za to je imala
mnogo razloga.
Već se počeo polako hvatati i sumrak, a oni su se još uvek borili.
Tada se Marko okrete Milošu, koji se nalazio pored njega, pa mu reče:
– Da pokušamo da ih pritesnimo u krčmu. Ovako ne možemo ništa učiniti.
– Pravo kažeš, onda da ih opkolimo sa četiri strane pa da ih poteramo.
Tako su i učinili.
Sa četiri strane napali su novom snagom na nepoznatog i njegove drugove.
Ovi se nađoše u nebranom grožđu. Napadi su bili tako snažni da su jedva
mogli da im odolevaju.
Što je više prolazilo vreme, bilo je sve jasnije da će morati da podlegnu.
U najvećoj neprilici se nalazio njihov vođa, koji se na sve strane osvrtao.
Izgledalo je kao da se nada nečijoj pomoći.
Odjednom se iz daljine začu konjski topot, koji je dolazio sve bliže.
Topot se čuo od šume, koja je bila stara i skoro neprohodna.
Ne potraja dugo pa se na obližnjem brežuljku pojaviše neki konjanici.
Već po samom njihovom izgledu bili su vrlo sumnjivi, te nije moglo tačno
da se odredi kome pripadaju.
Videli su ih i Marko i njegovi, pa se zabrinuše.
 Od njihovih napadača beše ostalo još desetak ljudi, a nepoznatih konjanika
bilo je preko dvadeset. Bila je to prema tome velika sila, kojoj će teško moći da se
odupru.
Kad su se pojavili konjanici, napadači kao da dobiše novu snagu.
Sad oni behu prešli u napad pa su svom snagom navaljivali na naše junake.
Ovi se nisu ni najmanje zbunjivali nego su odbijali napad svom snagom.
Ipak na kraju krajeva oni uvideše da se ne mogu opirati većoj sili.
Pogledali su se i odmah znali šta im valja činiti.
Iza krčme dizao se jedan kamenjar, koji je bio prilično visok.
Bio je inače pun kamenih blokova tako da je mogao da posluži kao odličan
zaklon.
Mamuznuli su svoje konje i pojurili tom kamenjaru.
Imali su još dovoljno vremena da stignu do njega pre nego što dođu
konjanici.
Odmah su se zaklonili za ogromne kamene blokove čekajući da vide šta će
se dogoditi.
Konjanici su začas bili pred krčmom, a nepoznati im je odmah prišao.
Sudeći po poverljivom razgovoru koji su vodili, oni su bili stari poznanici i
prijatelji.
Dugo su tako razgovarali, kad nepoznati pokaza rukom na kamenjar, gde se
behu sklonili naši junaci; pa reče:
– Oni su onde. Opkolićemo ih i pohvatati kao zečeve. Neće nam nijedan
umaći.
– Koliko ih je, pitao ga je onaj drugi na pokvarenom srpskom jeziku...
– Četvoro.
– Jesu li dobri borci?
– Odlični. Na svakog možeš sigurno računati po nas ih četiri.
– Oho! Zar su baš tako dobri?
– Odlični. Malo pre smo muku mučili s njima. Pobili su mi polovinu ljudi.
– Onda moramo biti oprezni.
– Još kako.
– Nego, ja sam žedan. Ima li tu nekog vina?
– Ima.
– Daj da se malo potkrepim, pa ćemo odmah dalje.
– Tako i ja mislim.
 Nepoznati je popio pehar vina, zatim prebrojao svoje ljude pa im rekao:
– Opkolite odmah onaj kamenjar i da uhvatite svakog ko se u njemu nalazi.
– U redu, gospodaru, začu se glas jednog konjanika na grčkom jeziku.
– Onda napred. I ja ću za vama.
– Razvi se u lanac, komandova jedan desetar i četa krenu kamenjaru.
Približavali su se u gustim redovima i dolazili sve bliže našim junacima.
Oni su se nalazili iza kamenja dobro zaklonjeni, sa mačevima u rukama.
Pogledali su oko sebe da osmotre situaciju, koja nije bila baš najpovoljnija.
Tada im pade pogled na nekoliko klada, koje su ležale nedaleko od njih.
Klade su bile vrlo dugačke i debele pa su mogle da posluže kao zaklon.
Odmah su počeli da ih dovlače i slažu sa obe strane uskog proseka tako da
su one uskoro obrazovale prirodne zidove, koji su mogli da ih zaštite od navale.
Na taj način prilaz njima je vodio kroz uzan prolaz između ta dva zida.
Tim prolazom moglo je da prođe najviše dva čoveka, jedan pored drugog.
Sad se nisu plašili što je neprijatelj mnogobrojniji, jer neće moći da navaljuju
na njih više od dvojice.
Stojali su mirno, sa stegnutim mačevima, i čekali da se napadači približe.
Na to nisu morali dugo da čekaju jer se uskoro začuše koraci.
Ne potraja dugo i oni videše kroz prolaz nekoliko napadača.
Približavali su se oprezno sa mačevima u rukama, znajući da se upuštaju u
opasan poduhvat.
Tako prva dvojica dođoše do prolaza, gotovi da pođu napred.
Predomišljali su se neko vreme uplašeni od protivnika, koji je ćutao, zatim
pođoše napred.
Marko i njegovi drugovi su ćutali čekajući da im dođu sasvim blizu.
Kad su im se napadači primakli na nekoliko koračaji, oni se pogledaše.
Još malo pa će doći do žestoke bitke sa kudikamo nadmoćnijim protivnikom.
Odlučili su da tako dočekuju jednog za drugim i da ih obaraju.
Na taj način imali su bar nade da će moći dugo da odolevaju protivniku.
A ko zna da za to vreme ne bi mogao da naiđe neko ko bi im pomogao.
Vitez Palman je bio tako ljut da je psovao na sva usta, i to tako glasno, da ga
je svakako čuo i protivnik.
Jednako je gunđao da nikad ne može da se pomiri s tim da izgubi život na
tako glup način, u borbi sa zlikovcima, a ne u borbi sa neprijateljem, kao što je
poginuo i njegov sinovac Georg. Kapetan Palman je bio vitez, pa je želeo da na
viteški način i umre.
Tada ona dvojica podigoše mačeve pa navališe na njih.
Nisu se, međutim, dobro proveli. Već kod prvog naleta oni padoše sa
probodenim grudima.
Jednoga beše poslao na onaj svet Marko, a drugoga kapetan Palman.
Ostali, međutim, koji su se nalazili iza njihovih leđa, nisu se dugo
predomišljali.
Čim su videli da su im drugovi pali u lokvama krvi, jurnuli su napred.
Ni oni se, međutim, nisu proveli bolje od svojih nesretnih drugova.
Već posle nekoliko trenutaka pali su sa raspolućenim lobanjama.
Njih behu „uredili” Miloš i Borča, – kako je to Borča imao običaj da kaže.
Kad su ostali videli, da se Marko i njegovi ni najmanje ne šale, navališe
svom snagom na naše junake, koji se počeše braniti.
Razvi se strahovita borba a krv poče prskati okolno kamenje.
Napadači su padali jedan za drugim ali nisu prestajali da navaljuju.
Izgledalo je da su imali strogo naređenje da se ne smeju povući.
Bilo je očigledno da je njihov cilj bio da uhvate naše junake žive.
Vreme je prolazilo a borba se još uvek vodila istom žestinom.
Marko je navaljivao kao tigar. Njegovi udarci su pljuštali tako brzo i snažno
da mu je sablja pre ličila na plamenu munju, nego na mač. Prosecala je takvom
brzinom vazduh da je jedva mogla da se prati očima.
Utom se začu konjski topot, opet od strane gde se nalazila šuma.
Napadači za časak prestadoše da napadaju na se povukoše do čistine.
Svakako su hteli da vide ko dolazi.
I naši junaci su bili radoznali da vide ko su ti konjanici.
Pogledali su prema šumi, ali je tu put stvarao okuku pa nisu mogli ništa da
vide.
Tada iz oblaka prašine počeše nicati konjanici, naoružani kopljima i
sabljama.
Tada naši junaci videše da to nisu njihovi ljudi, nego protivnički.
Konjanika, koji su dolazili sve bliže, moglo je biti oko trideset.
Zajedno sa napadačima, koji behu preostali u životu, bilo ih je pedeset.
Marko pogleda u svoje drugove pa reče ozbiljnim glasom:
– Braćo! Nama nema spasa. Ostaje nam samo jedno da pokušamo.
 – Šta misliš da pokušamo, zapita ga kapetan Palman.
– Da se probijemo kroz neprijatelja ili da slavno izginemo.
– Tačno. Ništa nam drugo i ne preostaje.
– Onda napred! U ime Boga! Dok se nisu pribrali!
Pogledali su se još jedanput kao da su hteli da se jedan od drugog oproste,
zatim stegoše mačeve, podigoše ih visoko pa jurnuše na neprijatelja, koji se ni
najmanje nije nadao ovom snažnom i iznenadnom napadu.
U prvom naletu oborili su četiri čoveka, koji padoše i ostadoše nepomično.
Tada jurnuše ponovo strahovito udarajući mačevima, koji su činili čuda.
Ovaj drugi nalet je bio još snažniji nego prvi.
Kako nova četa konjanika još ne beše prispela, našim junacima pođe za
rukom da razbiju stare protivnike, koji počeše bežati kud koji. Neki su se i krstili
uvereni da imaju posla sa duhovima, a ne sa zemaljskim stvorovima.
Ipak– prispeše i konjanici koji se malo pre behu pojavili.
Već su se nalazili na nekoliko desetina metara od njih, kad Marko viknu:
– Za mnom, drugovi! Moramo se dočepati šume pre nego što ovi dođu do
nas.
Rekavši to, Marko obode svog Šarca, koji čisto podskoči, pa jurnu napred.
Ostali nisu čekali da im se to dvaput kaže, nego pojuriše za Markom, koji se
već uveliko približavao šumi.
To je bio jedini način koji im još beše preostao da se spasu opasnosti.
Kad su novi konjanici videli kud oni idu, okrenuše konje pa pođoše za njima.
Tako nastade strahovita trka.
Konji su jurili tako brzo da se činilo kao da i ne dodiruju nogama zemlju.
Polegli na svojim dobrim konjima, naši junaci su ih mamuzali i trudili se da
se dočepaju šume. Imali su nameru da u šumi odmah zauzmu busije te će na taj
način ipak moći nekako da odolevaju navali protivnika.
Konji novih konjanika su bili vrlo dobri i izdržljivi tako da je razdaljina
između njih i naših junaka postajala sve manja i manja.
Međutim naši junaci nisu još bili daleko od šume. Još samo nekoliko
trenutaka pa će zaći među gusto drveće i tako se spasti neminovne opasnosti, koja
im je pretila.
Konjanici, kao da su osećali tu njihovu nameru, dolazili su im sve bliže.
Marko i Miloš su taman ulazili u šumu kad ih oni sustigoše.
Imali su još samo toliko vremena da ulete nekoliko desetina koračaji kad
Marko viknu:
– Moramo prihvatiti borbu. Ovi psi su nas sustigli.
Brzo su odjahali s konja, sklonili ih u stranu za zauzeli busije iza drveća.
 Utom odjahaše konje i protivnici pa povadiše mačeve.
Sablje ponovo zazveketaše i njihov zveket se poče razlegati po mirnoj šumi.
Borba postade još ljuća nego ona što se malo pre vodila u kamenjaru.
Konjanici su znali da je to poslednja prilika da pohvataju svoje protivnike.
To su, međutim, znali i naši junaci pa su odbijali njihove napade.
Već padoše i prvi mrtvi. To su bila četiri protivnika kojima dođoše glave
mačevi naših junaka.
Blagodareći gustom drveću, koje beše svilo guste spletove granja, naši
junaci su lako odolevali napadima njihovih protivnika, pa čak s vremena na vreme
i sami prelazili u napad.
Borba je postajala sve krvavija. Protivnici su padali jedan za drugim a krv je
prskala unaokolo. Jauk ranjenika je odjekivao tako jezivo da su se srca parala.
Sad su se naši junaci nalazili u kudikamo povoljnijem položaju.
Skriveni iza drveća oni su dočekivali protivnike i odolevali njihovim
udarcima.
Oni su padali jedan za drugim tako da je njihov broj postajao sve manji.
Već je izgledalo da će naši junaci pobediti, kad im se odjednom učini kao da
se u vazduhu oseća neki miris na dim.
U prvi mah nisu znali šta se to dešava. Izgledalo je kao da se u njihovoj
neposrednoj blizini nešto zapalilo.
Još čudnije je bilo to što se napadači behu odjednom povukli.
– Ništa ne razumem od svega, progunđa kapetan Palman. Šta to treba da
znači?
– Ko će tu da bude pametan. Čudi me da su se povukli.
– To ni ja ne razumem. Onda ovaj dim. Kao da nešto gori.
Dim je postajao sve jači, a izgledalo je da im dolazi sa svih strana.
Malo po malo i on postade tako gust da su jedva mogli da dišu.
Tada kapetan Palman uzviknu:
– Oni su zapalili oko nas šumu. Moramo se što pre spasavati.
Kapetan Palman je imao potpuno pravo. Šuma je bila zapaljena oko njih, u
širokom krugu. Plamen je već mogao da se vidi kroz granje, koje je isto tako
počinjalo da gori.
Situacija, u koju behu zapali bila je vrlo opasna.
 Zlikovci ipak behu pronašli način da ih onemoguće. Najgore je bilo to što je
granje, koje je ležalo pod drvećem, bilo suvo tako da se plamen širio sve više i
više.
Sad je dim bio tako gust da već skoro nisu mogli da dišu.
I plamen je dolazio sve bliže i postajao sve vreliji. Još malo pa neće moći da
izdrže njegovu vrelinu.
– Moramo se probiti, reče Marko pa poče gledati oko sebe.
– Samo ne znam na koju ćemo stranu, dodade Borča pa steže mač.
Plamen je svud oko njih bio sve jači i gušći tako da je bilo sasvim svejedno
na koju će stranu.
Posle kraćeg dogovaranja oni odlučiše da pođu jednom prirodnom prolazu,
koji se nalazio između drveća. To mesto je bilo obraslo šibljakom, koji još ne beše
obuhvatio plamen. Na tom mestu će se ipak izložiti manjoj opasnosti nego na
nekom drugom.
Pognuli su glave i jurnuli u plamen, kroz dim, koji je postajao sve gušći.
Jedva su mogli da dišu, ali su morali što pre napred.
Zaustavljajući i sam dah da ne bi oprljili pluća oni su brzo prolazili kroz
plamen, koji beše obuhvatio vrlo širok prostor.
Jedva jednom oni osetiše u ustima svež planinski vazduh pa ga počeše
udisati punim plućima.
Jedva su bili međutim malo došli sebi kad između drveća počeše iskakati
neki ljudi sa mačevima u rukama. Bacili su se pravo na naše junake, koji su bili
tako zbunjeni tim iznenadnim prepadom, da odmah nisu mogli da se snađu.
Ipak se pribraše pa se počeše braniti odbijajući udarce.
Ovom prilikom naši junaci nisu imali sreće jer ih protivnici behu opkolili sa
svih strana.
Obruč, koji se nalazio oko naših junaka, postajao je sve uži. Mačevi su bili
upereni u njihove grudi a opasnost je bila i bliska, i velika.
Tada kapetan Palman opsova tako krupno, da ga svi pogledaše.
Hrabri vitez je držao levu ruku u desnoj. Bio je ranjen.
Kad su to videli Miloš, Marko i Borča, navališe novom snagom na
protivnika.
Izlaza iz opasne situacije nije bilo. Stoga su bili rešeni da skupo prodadu
svoj život.
Navaljivali su kao tigrovi na neprijatelja, koji se u jednom trenutku
pokoleba. Ipak nisu ustupali jer su znali da ih je mnogo više nego protivnika.
 Odjednom klonu i Miloš. I iz njegove leve ruke je tekla krv. I on je bio
ranjen.
Tako behu ostali nepovređeni još samo Marko i Borča.
Borili su se hrabrije nego ikada, ali je sve bilo uzalud.
Kad su videli da će da podlegnu, oni podigoše mačeve a Marko uzviknu:
– Napred, Borča! Već kad nam je suđeno da poginemo, da bar skupo
prodamo svoje živote!
Zatim jurnuše novom snagom na protivnika, koji ih dočeka.
Ubrzo oni upadoše u samu sredinu protivnikovih ljudi i nestadoše.
Još su se samo videli njihovi mačevi, koji su vitlali po vazduhu i još uvek
pogađali neprijatelja.
... Naposletku se neprijatelj baci na njih pa ih tako savladaše.
I bez sablje Marko se branio svojim snažnim pesnicama, ali je sve bilo
uzalud.
Njih nekoliko mu beše kleklo na grudi, dok su ga ostali vezivali konopcem.
Ista sudbina beše stigla i Borču, koji se očajnički branio, ali sve uzalud.
Kad su ih savladali, zlikovci ih podigoše pa ponesoše jednom klancu.
U svojoj velikoj radosti oni behu sasvim zaboravili na kapetana Palmana i
na Miloša, koji behu ostali ranjeni na mestu gde se ranije vodila borba.
Oni su inače bili zavučeni u jedan šibljak tako da niko ni ne bi mogao da ih
primeti.
Kad su se udaljili, kapetan Palman podiže glavu pa zapita:
– Kako se osećaš, Viteže od Gavrana?
– Izgubio sam mnogo krvi. Jedva držim glavu.
– Bogami, nije ni meni bolje. Nego, šta li je sa Markom i Borčom?
– Oni su uleteli pravo u gužvu. Neka im Bog bude na pomoći.
– To i ja kažem.
– Nego da potražimo malo vode da se osvežimo pa ćemo za njima.
Ustali su i podupirući jedan drugog pošli kroz šumu tražeći neki izvor.
Išli su prilično dugo kad primetiše jedan izvor, koji se jedva video.
Nalazio se skoro sakriven u travi, u jednom bazenu od kamena.
Voda je bila prozračna kao kristal i hladna kao led tako da su se brzo
oporavili.
Kad su se napili, oni legoše u travu da se malo odmore. Kapetan Palman je
imao u jednoj torbi i nešto mesa i pogače pa odlučiše da se založe.
 Kad su se tako potkrepili, oni podigoše mačeve pa ih okrenuše nekoliko puta
kroz vazduh. Začuo se stari fijuk kao i u vremenu kada su bili potpuno zdravi.
– Kako se sad osećaš, zapita Miloš kapetana Palmana.
– Sasvim dobro. Ova ovčetina me čisto razgali. A i voda je učinila svoje.
– Isto je i sa mnom. Nego, da mi pođemo. Bojim se da Marko i Borča ne
nastradaju.
– Pravo kažeš.
Tada se spremiše pa se uputiše istim putem kojim su bili i došli.
Žurili su što su mogli brže da samo što pre stignu na mesto na kome se vodila
borba.
Uskoro su stigli. Poznali su ga odmah po ugaženoj travi i po krvi.
Sad su lako mogli da nađu trag kojim behu otišli neprijateljski vojnici.
Sa mačevima u rukama oni su žurili između drveća tačno po tragu, koji se
video sasvim lepo.
Tako su izašli iz šume i došli na jedan proplanak, odakle se video širok vidik.
Daleko, na jednoj visoravni, videli su stub dima koji se dizao svakako sa
neke vatre.
Bili su sigurni da se protivnik beše ulogorio na tom mestu.
– Hoćemo li pravo na njih, zapita kapetan Palman.
– Hoćemo. Ne smemo više oklevati, odvrati Miloš.
Tako su i učinili.
Sa mačevima u rukama oni su jurnuli na zlikovce vičući na sav glas.
Izgledalo je kao da se iza njih nalazi čitava vojska, koju oni dozivaju.
Protivnik je bio veoma zbunjen tim iznenadnim prepadom, pa se jedva
snašao.
Ipak su dograbili oružje i počeli da se brane, ali je sve bilo uzalud.
Uvereni da se u blizini nalazi srpska vojska, oni nađoše za zgodnije da
pobegnu ostavivši svoje mrtve i ranjene na razbojištu.
Tada Palman i Miloš pođoše da potraže Marka i Borču, koji su se svakako
nalazili u blizini.
Prošli su celu šumu, ali nigde nisu mogli da ih pronađu. Uplašeni da ih
zlikovci nisu odneli sobom, ili ubili pa bacili u kakvu guduru, oni ponovo počeše
da krstare šumom, koja je bila prilično velika.
Baš su prelazili preko jedne čistine, kad kapetan Palman stade.
– Da nisi nešto primetio, zapita ga Miloš.
 –Jesam. Učinilo mi se kao da sam video kako se pomiče ono šiblje.
– Misliš da u njemu ima nekog?
– Tako mi izgleda.
– Onda da ga pretražimo.
– Ništa drugo.
Uputili su se pravo šibljaku, koji se nalazio nedaleko odatle.
Prilazili su polako, sa mačevima u rukama ne znajući ko se u njemu nalazi.
Zastali su na samoj ivici i počeli osluškivati, ali nisu mogli ništa da čuju.
Odjednom kapetan Palman povuče Miloša za ruku pa mu reče:
– Pogledaj onamo!
Miloš pogleda u pokazanom pravcu pa uzviknu:
– Kladio bih se u glavu da su to naši drugovi!
– Bogami i ja, samo šta je to s njima? Kao da spavaju!
– Tako i meni, izgleda.
Prišli su sasvim blizu tom mestu i bolje ga pogledali. To su zaista bili Marko
i Borča, koji su slatko spavali na travi. Od protivnika nije bilo ni traga, ni glasa.
Prišli su im sasvim polako pa počeli da ih bude.
Ovi se nisu ni micali.
Tada kapetan Palman stavi ruku Marku na rame pa viknu:
– Ustani? pobratime! Nadam se da se dobro osećaš?
Marko skoči kao oparen, a zajedno s njim i Borča. Kad su videli Palmana i
Miloša, oni se obradovaše kao mala deca.
Zdravili su se dugo, zatim se počeše dogovarati šta će dalje da preduzmu.
Protivnici su se svakako nalazili daleko i bili su tako uplašeni da nisu više
ni mislili na napad. To je za njih bilo vrlo povoljno i mogli su to lepo da iskoriste
u svoju korist.
Tada se dogovoriše da sa četiri strane napadnu protivnika.
Rasporedili su se i pošli mestu, na kome su se oni nalazili, sa mačevima.
Dolazili su sve bliže čekajući trenutak da pređu u napad.
Na dat znak oni počeše vikati kao da se iza njih nalazi još čitava vojska, pa
jurnuše napred.
Protivnik nije ni najmanje bio spreman za ovaj napad, za počeše bežati.
Uplašeni vikom naših junaka oni su mislili da na njih navaljuje čitava vojska
pa se rasprštaše kud koji.
 Naši junaci pođoše za njima da ih da ih gone. Tako su ih terali sve do
obližnje planine, čije su padine bile obrasle gustom šumom. Dalje nisu hteli da idu
jer ne bi imalo smisla da se upuštaju s njima u borbu u planini, gde su njihovi
protivnici mogli da zauzmu odlične busije.
Zadovoljni što su ih razbili, naši junaci se povukoše na staro mesto da se
odmore.
Njihove rane nisu im više zadavale ni najmanje brige. Preboleli su ih vrlo
lako i počeli se dogovarati o povratku kući.
... Veče se polako spuštalo nad gorostasnom planinom, a oni su sedeli pod
jednim hrastom, pili vino i mezetili debelu ovčetinu.
Svi su bili raspoloženi što su i ovog puta izvukli čitave glave i razbili
protivnika, koji je bio i snažan, i opasan.
Naročito su bili zadovoljni što su pomogli kaluđerima da pronađu svoje
blago.
Bilo je to dobro i bogougodno delo, koje im je samo služilo na čast.
Odlučili su da tu zanoće i da sutradan zorom krenu dalje.
Stražu uopšte nisu postavljali jer je taj predeo bio pust i nenaseljen.
Spavali su sve do prvog svanuća, kad se prvi probudio Borča.
Odmah je počeo da budi i ostale, koji poskakaše kao opareni.
Posle kraćeg opremanja oni pojahaše pa se uputiše drumom, koji je vodio
niz planinu.
Sunce, koje se pomaljalo iza visoke planine, rasprostiralo je svoje prve zrake
te je izgledalo kao da se i ono raduje njihovom uspehu i njihovoj pobedi.
Napred su jahali Marko i kapetan Palman, a za njima Borča i Miloš.
Marko se igrao svojom topuzinom i to tako što ju je bacao nebu pod oblake
i dočekivao u desnicu ruku.
Bila je to igra, koja je priličila samo njemu.
Ostali su ga posmatrali i divili se njegovoj velikoj snazi, kojoj zaista nije
bilo ravne.
Naročito su ga gledali Miloš i Borča, koji naposletku reče:
– Snažan je ovaj naš Marko kao od brega odvaljen.
– Jeste. Samo njegovo poreklo je obavijeno nekom tajnom, koju on krije.
– Tako i meni izgleda.
– Nego, on je gospodskog roda i kolena. To se vidi po celom njegovom
držanju.
– To je tačno.
 Ćutali su neko vreme, kad Miloš reče:
– Kao da čujem trube.
Zastali su i počeli osluškivati. Marko i kapetan Palman su se nalazili podalje
od njih tako da nisu ni čuli taj njihov razgovor.
Slušali su nekoliko trenutaka, kad Borča reče:
– Imaš pravo. To su zaista trube. Ali, ne znam samo šta to treba da znači?
– Ja još manje znam. Po našem običaju, trubači obično idu od sela do sela
kad se skupljaju pronijari u vojsku. Sad, međutim, nema u izgledu rata pa zaista
ne znam šta to treba da znači.
– Kažeš da nema u izgledu rata, ali ko zna šta se za to vreme zamesilo u
Vizantiji? Ne treba da zaboraviš da Jovan Kantakuzen još nije mrtav i da nikada
neće moći da prežali strašni poraz i sramotu, što je doživeo od nas. Zar nije tako.
– To je istina.
– Eto vidiš.
U tom se okrete Marko i kapetan Palman. I oni behu čuli trube.
– Da nije opet izbio rat, uzviknu Marko pa priteže svoju sablju.
– Može vrlo lako da bude.
– Bogami, ako je tako, onda se radujem što će mi se tako brzo pružiti prilika,
da, kao novi vitez, vratim našem caru svu dobrotu, koju mi je ukazao proizvodeći
me za viteza.
– Nadam se da ti se za to već i ukazala prilika, reče odjednom Borča
značajno.
– Šta hoćeš time da kažeš, zapita ga Miloš.
– Pogledajte onaj zaselak.
Svi pogledaše u pokazanom pravcu i ono što su videli bilo im je sasvim
jasno.
Na malom brežuljku, koji se dizao na samoj sredini zaseoka, stojala su dva
trubača i trubila. Oko njih je bila iskupljena gomila pronijara i sitne vlastele. To
su zaista bili trubači koji su pozivali narod u vojsku. Sad o tome nije više bilo
sumnje,
Mamuznuli su konje i pojurili pravo brežuljku da vide u čemu je stvar.
Pronijari i vlasteličići su ih dočekali sa velikim poštovanjem.
To su ukazali naročito kapetanu Palmanu, Milošu i Borči, koje su odavno
poznavali.
I u Marku su gledali velikog junaka i viteza već stoga što se nalazio s njima.
Kad su trubači prestali da trube, Miloš zapita:
 – Šta se dogodilo, trubači?
– Naš car i gospodar skuplja vojsku. Izbio je rat.
– Izbio je rat, ponoviše skoro uglas naši junaci pa se pogledaše.
Jedan između trubača bio je bivši satnik Voihna, čovek vrlo razborit.
Prišao je Marku i ostalima i stao mirno čekajući njihova pitanja.
– Da li se vojska već skuplja u Skoplju, zapita ga tada Miloš.
– Već uveliko.
– A protiv koga?
– Zar vi ništa ni znate?
– Ništa. Idemo iz daleka.
– Protiv Vizantije!
– Protiv Vizantije? Zar je to moguće?
– Jeste. Vizantija je opet digla glavu. Jovan Kantakuzen je iskupio silnu
vojsku i već prešao granicu. Vesti, koje stižu iz porobljenih krajeva, strašne su.
Njegovi vojnici pale sela i zaseoke i ubijaju svakog na koga naiđu. Na sve strane
se razleže jauk siročadi a dim se vije iz domova, koja su ostala pusta i hladna.
Posle tih reči satnika Voihne svi zaćutaše.
U mislima su videli porobljene krajeve, u kojima se širila smrt i užas.
Tada reče Marko:
– Kad je tako, onda moramo što pre natrag.
– Razume se. Na koju ćete vi sad stranu, trubači, zapita ih kapetan Palman.
– Pravo u Cerje, a odande u Konopište. Tada ćemo preko Sera natrag u
Skoplje.
– Da te još nešto zapitam, dodade kapetan Palman ozbiljnim glasom.
– Pitaj, viteže.
– Jesi li video moje oklopnike?
– Kako da nisam!
– Da li su već na okupu?
– Oni su bili prvi na zborištu.
Kapetan Palman se zadovoljno osmehnu. Znao je on da su njegovi momci
uvek bili prvi i da su se trudili da se u svakoj prilici oduže caru Dušanu, koji im
beše učinio toliko dobra.
– Da li se iskupljaju i ostale čete?
– U velikom broju. Puni su i okolni brežuljci, a i svi hanovi. Sve je zakrčila
vojska.
 – Hvala ti na obaveštenju, reče tada Marko trubačima, koji ih pozdraviše pa
pođoše dalje.
Pronijari su ostali i dalje na brežuljku razgovarajući o ratu, koji je opet bio
na pomolu.
– Opremaj konja, đedo, govorio je jedan mladić postarijem pronijaru.
– Bogami i ti.
– Ja sam moga već opremio kao da sam znao da će doći do rata.
– Kako to?
– Evo kako se to dogodilo: noćas sam snio čudan san. Kao stojim ja na onoj
kosi posmatram sunčev izlazak, kad se odjednom nebo zamrači a munje počeše da
sevaju i da grmi tako strašno, da sam mislio da je došao sudnji dan.
Taman sam hteo da požurim kući, jer je i kiša bila u izgledu, kad odjednom
začuh neki glas, koji je bio jači od grmljavine. A taj glas mi je govorio: požuri
kući, Stenko, i opremaj konja na vojnu. Požuri da ne zaostaneš za ostalom tvojom
braćom, koja te već odavno čeka.
Tada sam se trgao i zamisli šta se dogodilo, kao produženje toga sna.
– Šta, zapitaše ostali radoznali na njegovu priču.
– Ja otvorih oči i primetih moga zelenka kako se nagnuo nad mene i liže me.
– Čuda!
– Jeste, tako mi očinjeg vida, nastavi mladi Stenko svoju čudnu priču.
Protrljao sam bolje oči da vidim da nije sve to ipak samo san, kad videh da je sve
java. Razume se da sam odmah osedlao mog zelenka videvši da je to neko tajno
znamenje, koje mi šalje sam Gospod sa neba.
– Imaš potpuno pravo, potvrdi jedan stari pronijar pa se pobožno prekrsti.
To je zaista božje znamenje i ima duboko značenje.
Tada se počeše razilaziti da se spreme na vojnu, koja beše izbila.
Ti mirni ljudi, koji su obrađivali svoju zemlju, potpuno se izmeniše.
Za nekoliko sati oni se pretvoriše u ljute borce spremne da polete u boj.
Niko ne bi rekao da su oni do malo pre brinuli samo o svojoj zemlji.
Na osedlanim konjima i sa kopljima u rukama oni su ličili na prave junake.
Naročito je padao u oči mladi Stenko sa svojom dugačkom sabljom.
Tu sablju, koja je bila vrlo teška, on beše nasledio još od svog dede.
Njegov deda je inače bio čuven vitez, koji je obišao mnoge turnire.
Putovao je i po stranim zemljama i iz svake doneo ponešto za uspomenu.
Tu sablju, koja beše prešla na Stenka, doneo je iz Turske zemlje.
Stenko je bio vrlo ponosan na tu sablju pa je nikome ne bi dao iz ruke.
 Mnogi su hteli da je kupe od njega, ali je on ne bi dao ni za koje blago.
Inače je mladi Stenko bio poznat i po junaštvu.
Iako je imao jedva osamnaest godina, u snazi mu ne beše ravnog čoveka.
Naročito se isticao u borenju sabljom, u čemu je bio pravi majstor.
Stoga ga njegovi seljani behu izabrali za vođu prilikom svečanih pohoda.
I ovom prilikom oni ga behu zamolili da mu se stave na čelo.
Stenko se rado odazvao tom njihovom pozivu, i odmah se počeo opremati.
Ubrzo je četa bila gotova i spremna za polazak.
Na brežuljku, koji je služio kao neka vrsta zborišta, svi su se iskupili da se
oproste od svojih milih i dragih.
Žene i devojke su kitile junake cvećem, a ovi su gordo sedeli na svojim
konjima svesni teške dužnosti, koju behu uzeli na sebe.
Naposletku mladi Stenko dade znak i četa krenu.
Uskoro se izgubiše u oblaku prašine i ostaviše svoje, koji su jednako gledali
za njima.
... Tako su sa svih strana žurile čete u Skoplje na zborno mesto da se stave
pod zastavu cara Dušaka.
U Skoplju je bilo življe nego ikada dotle.
Taj veliki grad je bio ustvari pretvoren u vojnički logor.
Vojnici su se nalazili u svima ulicama glasno galameći i zveckajući
sabljama.
Naročito je bilo živo na okolnim visovima, koji su bili prekriljeni konjicom.
Na jednom brežuljku, nedaleko od zapadne kapije, nalazila se Palmanova
četa.
Čim se vratio u Skoplje, prvi posao kapetana Palmana bio je taj da potraži
svoju četu, koja se već bila ulogorila van Skoplja.
Brzo ju je našao na tom brežuljku, koji je bio za nju određen.
Kapetan Palman je bio dočekan sa velikom radošću od njegovih oklopnika.
Kako je bio prilično dugo ostao na putu, oni su mislili da je on poginuo.
Inače su ga jako voleli pa je ta njihova radost bila i razumljiva.
Kapetan Palman je iscrpno pregledao sve oružje, kao što je uvek činio.
On je istina verovao svojim desetarima, ali je voleo i lično da se uveri.
Pred njima je bila u izgledu ljuta bitka, pa su morali biti spremni.
Kad je sve bilo u redu, kapetan pođe vojvodi Oliveru.
 On se nalazio u jednom velikom šatoru, koji se još izdaleka video.
Pod njegovom komandom su stojali svi satnici i desetari.
Imao je jasan pregled nad celom vojskom, koja se nalazila pod Skopljem.
Kad je dojahao do njegovog šatora, kapetan Palman odjaha svog konja.
Veliki vojvoda Jovan Oliver se baš nalazio u svom šatoru, nad jednom
knjigom.
Tu knjigu mu malo pre beše doneo jedan glasnik, koji je bio poslat na
granicu.
Knjiga je inače sadržavala crne vesti, još crnije nego što je dobio ranije.
Vojska cara Jovana Kantakuzena je i dalje žarila i palila po srpskoj zemlji.
I same prilike su joj išle na ruku jer je tu bilo malo srpske vojske.
Pre kratkog vremena car Dušan beše pozvao sve čete iz tog kraja u Skoplje.
Ovo je bio učinio stoga što se među tim četama nalazilo nekoliko izdajnika.
Po sigurnim vestima, koje behu dobili desetari cara Dušana, izdajnika je bilo
skoro u svakoj četi, pa je s njima trebalo što pre prečistiti račune.
Ostatak četa bio je vrlo mali tako da su bili brzo savladani od neprijatelja.
Vojska cara Kantakuzena beše iskoristila tu priliku pa je počela da nadire.
Ne naišav skoro ni na kakve prepreke, vojnici su ulazili sve dublje u zemlju.
... Vesti, koje beše doneo skoroteča, bile su i suviše crne.
Jedan vlastelin, koga neprijateljski vojnici behu zarobili, molio je za pomoć.
I on je bio napisao nekoliko redi, koji su odisali očajanjem.
Tražio je hitnu pomoć u te krajeve koji će neminovno nastradati bez nje.
Kad je pročitao knjigu, Jovan Oliver spusti glavu pa se zamisli.
Osećao je da će zadatak, koji mu je poveren, biti vrlo težak.
Šta će biti ako ne bude imao dovoljno snage da ga izvrši do kraja?
Šta će, dalje, biti ako nekim čudom bude doživeo poraz, ili slom?
Zar će imati obraza da stane pred svog cara i gospodara, koji mu je verovao?
Te misli ga počeše mučiti takvom žestinom da mu se mračilo u glavi.
U tim trenucima on je bio ozbiljno zabrinut za opstanak srpske carevine.
Neprijatelju je pomagalo to što je već bio ohrabren prvim uspesima.
Zalazio je sve dublje i dublje u zemlje ne nailazeći ni na kakav otpor.
Utom se pred njim pojavi kapetan Palman, i on oseti neko olakšanje.
Veliki vojvoda je veoma cenio vojničke vrline hrabrog oklopničkog vođe.
Ranije, on mu je poveravao nebrojene teške zadatke, koje je on izvršavao.
 Nijedanput se još nije desilo da je kapetan Palman rekao da neće moći nešto
da uradi i sprovede do kraja. Za njega nisu postojale nemogućnosti.
U svakom trenutku bio je gotov da pođe i u samu smrt samo da bi dokazao
svoju ljubav i poštovanje prema caru Dušanu.
Stoga je veliki vojvoda i osetio olakšanje kad je video Palmana.
– Ti si svakako došao da mi javiš da je sve u redu, oslovi ga veliki vojvoda.
– Pogodio si, veliki vojvodo, odvrati Palman pa ga oštro pozdravi.
– Od tebe, viteže, drugi izveštaj i ne očekujem. Kod tebe je uvek sve u redu.
– Hvala ti na mišljenju, veliki vojvodo. Trudiću se da ono bude još bolje.
Ćutali su neko vreme kad veliki vojvoda poče ozbiljnim glasom:
– Kako ti se čine ove prilike, viteški kapetane?
– Svakojako, veliki, vojvodo. Za junaka i jesu takve prilike.
– Pravo kažeš, a sad pročitaj ovu knjigu.
Palman uze knjigu iz ruku velikog vojvode pa poče da je čita.
Što ju je dalje čitao, njegovo lice je postajalo sve mračnije.
Veliki vojvoda je pažljivo pratio svaki njegov pokret kao da je hteo da mu
pogodi misli.
Kad je kapetan Palman pročitao knjigu do kraja vojvoda ga zapita:
– Dakle? Da čujem kako sad sudiš o svemu?
– Stvar je vrlo ozbiljna, veliki vojvodo.
– Ozbiljnija nego što može i da se zamisli, dodade veliki vojvoda Oliver.
Malo je ćutao, pa nastavi, zagledan u jednu tačku pred sobom:
– Evo kako stoji stvar: neprijateljski vojnici su ohrabreni trenutnim
uspehom, koji su doživeli u osvojenim oblastima. Oni su sad skoro uvereni da se
mi bez reda povlačimo i da im nigde nećemo dati ozbiljnijeg otpora. Istina da će
se oni u tome jednog dana ljuto prevariti, ali sve se plašim da ne, bude dockan. Šta
misliš o tome?
– Pažljivo sam saslušao svaku tvoju reč, veliki vojvodo, i razumeo te. Tvoja
bojazan ima osnova, ali ipak ne treba da bude tako velika kao što je. Ja mislim da
prilike, među kojima se nalazimo, nisu baš tako ozbiljne kao što to tebi izgleda.
– Misliš?
– To je bar moje mišljenje. Prošao sam mnoge bojeve pa imam iskustva.
– To znam, zato sam te i zapitao o tome. A sad, imaš li neki plan? Govori!
– Imam, veliki vojvodo.
– Da čujem.
 – Rešio sam da pođem prvi sa mojom četom u susret neprijatelju.
Kad je to čuo, veliki vojvoda ustade, priđe kapetanu korak bliže i reče:
– Od carskog kapetana Palmana samo sam se tome mogao nadati, i drugom
ne!
Zatim mu pruži ruku koju kapetan Palman prihvati i snažno steže.
– Kad misliš da pođeš, viteže, zapita Oliver posle kraćeg ćutanja.
– Još danas.
– Koliko ti sada imaš oklopnika?
– Sto pedeset.
– Lepa četa. A da li su dobro naoružani?
– Moji ljudi imaju ono što je najbolje, kako i dolikuje pravim junacima.
– Onda pođite u ime božje n neka vas sreća prati na svakom koraku.
Ponovo su se pozdravili, posle čega kapetan Palman izađe iz šatora.
Pošao je pravo konju, pojahao ga pa se uputio svom logoru.
Njegovi vojnici su ga čekali sa najvećim nestrpljenjem.
Kad su ga opazili, oni mu potrčaše u susret, a jedan zapita još izdaleka:
– Hoćemo li skoro da krećemo, kapetane?
Valjani oklopnici su bili željni boja i megdana...
Jedva su čekali da pođu na put, u nove borbe i novu slavu.
Međutim se obično objavljivala truba sa najvišeg bedema grada.
Objavljivanje se vršilo obično posle carevog dolaska. Car je imao običaj da
se lično uveri u kakvom se stanju nalazi vojska, koja je imala da pođe u boj.
Tako je bilo i ovom prilikom.
Čete su već bile postrojene kad sa severne kule odjeknu nekoliko truba.
To je bio znak da će odmah doći car da pregleda vojsku.
Svi su se utišali i u širokim dvorištu zavlada grobna tišina.
Ne potraja dugo kad se širom otvoriše dvokrilna vrata i na njima se pojavi
car Dušan, opkoljen svojom pratnjom.
– Živeo Car Stefan Dušan odjeknu iz hiljade grla gromoglasno.
Car je otpozdravljao osmesima i desnom rukom, čiji su prsti bili ukrašeni
skupocenim prstenjem.
Kad je došao do mesta, sa koga je bio najlepši pregled po dvorištu on stade.
Oko njega opet zavlada grobna tišina tako da se skoro čulo i disanje.
Ove oči su bile uperene u njega i svi su čekali da car progovori.
 Car Dušan je preletao neko vreme pogledom po vojnicima, kad poče:
– Junaci! Kucnuo je čas da opet pođete u boj za naše pravo. Neprijatelj je
pre nekoliko dana prešao granice našega carstva koristeći se trenutkom, kada sam
bio opozvao vojsku iz tih krajeva da bih mu povratio mir i sigurnost. Neprijateljski
vojnici su u svojoj obesti otišli tako daleko da ne samo što ruše, šale i pljačkaju
domove, nego ubijaju sve živo što im dođe pod ruku i mač. Oni hoće da zatru ime
Srbinovo, da sahrane ceo naš narod!
Posle tih reči car Dušan ućuta pa opet pogleda po prisutnima.
Njegove reči behu proizvele vrlo veliki utisak, što se odmah videlo.
Obrazi srpskih vojnika behu zažareni, a oči usplamtele.
Videlo se da su bili gotovi da jurnu i u samu smrt samo da se osvete.
Neko vreme prođe u grobnoj tišini kad, se odjednom začuše uzvici:
– Smrt vragu!
– Napred, na neprijatelja!
– Smrt dušmanu!
– U boj! Vodi nas, care i gospodaru, u pobedu, ili u smrt! Napred u boj!
Još dugo su odjekivali dvorištem ti uzvici kad car podiže desnu ruku.
To je bio znak da hoće još da govori, i vojnici se namah utišaše.
Car pričeka još nekoliko trenutaka dok nije nastala potpuna tišina pa poče:
– Junaci! Hvala vam što ste gotovi da pođete da zaštitite braću vašu. Hvala
vam što ste i ovom prilikom pokazali gotovost da pođete u boj da bi pobedili vraga.
Vaša želja će brzo biti ispunjena: očekujem samo dolazak desetara pa ćete odmah
krenuti, četa za četom, na neprijatelja, koji će biti pobeđen i uništen.
Te reči cara Dušana proprati ogromno oduševljenje.
Koplja počeše leteti kroz vazduh i sevati isukani mačevi.
Konjanici počeše razigravati svoje dobre konje, koji su veselo njištali.
I oni su bili željni boja pa su jedva čekali da pođu njihovi gospodari.
Tako se poče nizati četa za četom, jedna za drugom, po utvrđenom redu.
Desetari i satnici su imali pune ruke posla oko raspoređivanja vojnika.
Ceo plan za kretanje beše izradio sam veliki vojvoda Jovan Oliver.
Odjednom se začu neki tutanj sličan podzemnoj grmljavini i svi pogledaše
onamo.
Kroz jednu od mnogobrojnih kapija baš je u tom trenutku izlazio kapetan
Palman sa svojim oklopnicima.
Pod kopitama njihovih teških konja i čelične opreme drhtala je zemlja.
 Svi su posmatrali dične oklopnike, koji su polazili u susret neprijatelju.
– Živeo kapetan Palman, začuše se uzvici.
– Živeli oklopnici!
– Živeli naši junaci!
– Živeo naš car i gospodar car Stefan Dušan!
Još dugo su se ti i slični uzvici razlegali a oklopnici kapetana Palmana su
prolazili kroz kapiju i već se uveliko hvatali širokog polja.
Tako se svi nađoše ispred gradskih zidova, gde ih kapetan Palman zaustavi
i oni se namah postrojiše.
Trebalo je odati poslednju počast caru, zatim poći napred.
Njihova koplja se začas podigoše i bljesnuše u vazduhu, zatim se začu uzvik:
– Živeo naš car i gospodar, car Stefan Dušan!
Posle ponovnog pozdrava oni se ponovo postrojiše i na dat znak krenuše.
Uskoro su se izgubili u oblacima prašine, koja je pokrivala ceo drum.
Ostale čete su dobile naređenje da krenu tek posle odlaska oklopnika.
Oklopnici su se već nalazili prilično daleko kad dobi naređenje jedna četa da
odmah krene za njima.
To je bila laka pešadija, naoružana strelama i kratkim buzdovanima.
Inače su bili svi oprobani borci i neobično razvijeni telesno.
Za ovima su se ređale ostale čete, koje su polazile u boj pozdravljajući cara.
Naposletku u dvorištu ostade još samo nekoliko četa.
Te su čete bile pešaci, naoružani mačevima i štitovima.
One su imale naređenje da krenu poslednje, a među njima su se nalazili i
Marko, Miloš i Borča, oni razume se na svojim konjima.
Njima je bilo povereno nekoliko četa da ih predvode u borbu.
Oni su bili poznati kao iskusni borci pa im je uvek poveravana teška dužnost.
Jedino zavideli su kapetanu Palmanu šta mu je palo u deo da prvi pođe u
susret neprijateljskim vojnicima.
Tako krenuše i te čete, koje su oni predvodili.
Bili su to većinom lako naoružani vojnici, ali zato odlično izvežbani.
Imali su koplja, strele, mačeve i štitove, koji su presijavali na suncu.
Kad su se našli u polju, koje je počinjalo odmah pored grada, Miloš reče:
– Neka nam je sretno, drugovi! Daće Bog da se opet vratimo našim kućama!
– Daj Bože, povikaše u glas ostali pa baciše na sebe krst.
 Tada krenuše napred, po vedrom danu, kroz rascvetana polja i sunce.
Kao lesa bez kraja kretala se kolona za kolonom carskih vojnika.
Car Dušan beše isto tako odlučio da pođe sa vojskom u osvojene oblasti.
Jedino je njegov put morao da bude nešto odložen zbog caričine bolesti.
Carica Jelena je inače bila vrlo osetljiva.
Vesti, koje su stizale sa bojišta, uticale su na nju u tolikoj meri da joj ozbiljno
beše pozlilo.
Ležala je u postelji, a pored nje se nalazio Car Dušan, koji je bio jako
zabrinut.
Iz toga razloga je njegov put morao da se odloži.
Nešto posle odlaska trupa prispeo je u dvor i Grk Arhimed, koji je bio čuven
kao lekar.
Car Dušan odmah beše poslao po njega da vidi šta je njegovoj carskoj
supruzi.
Učeni lekar je odmah prišao bolesnici pa počeo da je pregleda.
Pregled je trajao prilično dugo. Kad je bio završen, lekar priđe caru, koji je
stojao u jednom uglu, pa mu reče:
– Nemaš razloga da se brineš, care i gospodaru.
– Nije ništa opasno?
– Nije, gospodaru.
– Ali od čega se razbolela?
– Potresi, uznemirenost. Duša naše carice i gospodarice, a tvoje verne
supruge, veoma je osetljiva pa i najmanja sitnica može da je potrese. Eto šta je po
sredi, care i gospodaru.
– Hoće li je brzo proći ta bolest?
– Brže nego što je i došla. Ne treba samo da misli na to što joj je
prouzrokovalo bolest, nego neka se zabavlja. Neka odbaci i samu pomisao na rat,
jer brigu o tome treba da vode muškarci, a žene neka se zabavljaju.
Kad je ostao sam, car priđe carici pa je poče tešiti. Razume se da joj je
nagovestio i svoj odlazak.
... Za to vreme su neprijateljske trupe u osvojenim krajevima činile zulume.
Srpski vojnici su sa užasom slušali te jezive priče, od kojih se dizala kosa.
Jedva su čekali da se sukobe sa tim zverovima pa da im se dostojno osvete.
Izgled tih jadnika, koji su napuštali svoje domove i bežali u tešku
neizvesnost, ulivao je duboko sažaljenje.
 Bili su jadni, žalosni i iscepani, gladni i premoreni. Mnogi se behu uputili
od svojih kuća, koje su ostale u plamenu, bez igde ičega, i bez prebijene pare. Strah
od smrti beše ih zaokupio svom svojom silinom tako da na drugo nisu mogli ni da
pomisle.
Srpski vojnici su bili vrlo darežljivi spram njih pa su im odvajali sve što su
mogli samo da im umanje bedu.
Ukraj puta su nailazili i na one jadnike, koji nisu više mogli da se bore.
Ležali su mrtvi, sa omršavelim licima i raširenim zenicama.
Što su dalje odmicali, tih jadnika je bilo sve više i više.
U jednom jarku, koji se nalazio pored puta, ležala je čitava gomila leševa.
Među tim leševima se nalazilo n nekoliko sasvim mladih devojaka i dečaka.
Te tužne slike ređale su se na svakom koraku.
Posle dva dana hoda predstraže kapetana Palmana ugledaše plamen koji se
dizao zajedno sa dimom visoko nebu.
Predstraža se u galopu vratila kapetanu Palmanu, koji je i sam video požar.
– Da požurimo, kapetane, rekoše nekoji, da bi spasli što još nije dockan.
Kapetan Palman samo klimnu glavom pa prvi obode konja, koji čisto
podskoči.
Poleteli su kao munje pravo mestu na kome su lizali plamenovi.
Što su dolazili bliže, plamen se video sve jasnije i bolje.
Oklopnici su bili vrlo ozbiljni. Osećali su da se približava čas osvete.
Iako poreklom nisu bili Srbi, ti valjani ljudi su saosećali sa Srbima.
Dočekivani na svakom koraku sa ljubavlju, pažnjom i poštovanjem, oni se
behu sasvim prilagodili sredini.
Njihovi konji su u besnom karijeru jurili popaljenim selima, koja su se
pušila.
Put, kojim su išli, bio je zakrčen odbačenim stvarima pobeglog sveta.
Mestimično su se videli i pobijeni ljudi, žene i deca, u lokvama krvi.
Oklopnici su galopirali i škrgutali zubima od pravednog gnjeva.
Tako su dolazili sve bliže velikome zgarištu, koje se širilo na sve strane.
Baš su prelazili preko jednog brežuljka, kad kapetan Palman, koji je jahao
na čelu, stade.
Tada stadoše i ostali oklopnici.
Na priličnoj daljini videla se neprijateljska vojska, koja je dolazila sve bliže
na besnim konjima.
 Bilo je potrebno da se rasporede i spreme za napad.
Kapetan Palman beše odlučio da napadne prvi neprijatelja.
Na taj način je hteo da ih zbuni a zatim razbije. On se uvek služio tom
taktikom, koja je bila odlična.
U blizini se nalazila mala šuma, čije je drveće bilo visoko.
Brzo su se povukli za njega čekajući da naiđe neprijatelj pa da ga napadnu.
Na to nisu morali dugo da čekaju.
Ne potraja dugo kad se ispred brežuljka pojavi prvi neprijateljski konjanici.
Jahali su mirno i ne sluteći šta ih očekuje.
 Neprijatelj je bio u tolikoj meri iznenađen prepadom da se jedva pribrao.
Davao je otpora, ali je sve bilo uzalud: oklopnici su ih jednim snažnim
naletom razbili i primorali na povlačenje.
Time, međutim, nije bio učinjen kraj borbi.
Za tom neprijateljskom četom nailazila je druga, pa treća, i tako redom
druge.
Tek sad su Palmanovi oklopnici mogli da vide koliko ih ima.
Bili su kudikamo brojniji od njih pa su oklopnici morali biti vrlo oprezni.
Tada kapetan Palman poče raspoređivati svoje momke za dalju borbu.
Iako ih je bilo mnogo manje nego protivnika, on odluči da ih razvije u što
duži lanac da bi izgledalo da ih ima mnogo više.
Odmah je tako i učinio.
Oklopnika je bilo blizu dve stotine, a razvijeni u pojedinačni lanac opkolili
su ceo brežuljak. Posmatrani iz daljine izgledalo je da je to čitava vojska.
Ostale čete neprijatelja su dolazile sve bliže i bliže.
Naposletku se toliko približiše brežuljku da je bilo vreme da ih napadnu.
Čim su došli do prve padine, kapetan Palman dade znak za napad.
Deo oklopnika, koji se nalazio na tom delu, ispade iz zaklona pa pređe u
napad.
Sudar je bio strahovit.
Neprijatelju je bilo jasno da će svi izginuti ako ne budu davali otpor.
To kao da im beše ulilo novu snagu i oni izvršiše protivnapad.
Nastade strahovita seča, do koje odavno nije bilo.
Oklopnici su napadali protivnika kao besomučni i udarali svojim teškim
sabljama po njihovim glavama.
Na taj način. međutim, nisu mogli ništa naročito da postignu jer su
neprijateljski vojnici imali jake i debele oklope, kojima sečenica nije mogla ništa
da učini.
Kapetan Palman je bio na svakom mestu.
Priticao je u pomoć gde je ona bila potrebna i vitlao svojim teškim mačem.
Raspaljen borbom on je činio čuda od junaštva.
Boreći se on odjednom zapade između nekoliko neprijateljskih vojnika, koji
ga opkoliše sa svih strana.
Palman vide da se nalazi u velikoj opasnosti pa pokuša da se izvuče.
 Vitlao je svojim teškim mačem, ali su se neprijateljski vojnici sve više stezali
oko njega.
U jednom trenutku već je izgledalo da će klonuti, kad se u njegovoj
neposrednoj blizini začu konjski topot.
Palman pogleda u tom pravcu i sav zadrhta od radosti.
U oblaku prašine jahala je četa srpskih vojnika. Na čelu čete, koja je bila
prilično velika, nalazili su se Marko, Miloš i Borča.
Izgledalo je da su videli u kakvoj se opasnosti nalazi kapetan Palman jer su
jahali pravo njemu.
Palman se neobično obradovao kad je video svoje prijatelje jer je bio siguran
da će mu pomoći.
Ipak – trebalo je izdržati tih nekoliko minuta, koji su se otegli kao večnost.
Kapetan Palman beše skupio svu svoju snagu da ublaži napad neprijateljskih
vojnika, koji su napadali kao besomučni.
Svakako da su na neki način bili obavešteni da je kapetan Palman vođa svoje
čete, i da će po njih biti od velike važnosti ako ga uhvate i onemoguće za dalju
borbu.
U jednom trenutku jednom od napadača nekako pođe za rukom da zaiđe
Palmanu s leđa.
Kad se našao iza njegovih leđa, on podiže mač da odmeri na njegovu glavu
udarac.
Na poslednjem trenutku kapetanu Palmanu beše pošlo za rukom da odgurne
napadača, koji se nalazio pred njim, i da se okrene. Na taj način mu je bilo uspelo
da odbije udarac, koji bi svakako bio smrtonosan.
Ali ni to mu ništa nije pomoglo, jer su ostali navaljivali na njega sa svih
strana.
Marko i njegovi su videli u kakvoj se opasnosti nalazi Palman, pa su
mamuzali svoje konje i gledali da što pre stignu do njega.
Naposletku mu se približiše na nekoliko desetina koračaji.
To je jedino spaslo kapetana Palmana sigurne smrti.
Kad su ostali napadači videli da se približava Palmanu pomoć, počeše se
okretati i gledati na koju stranu da pobegnu.
Po samom izgledu naših junaka moglo se videti, da su bili ozbiljni protivnici.
Naoružani na svojim snažnim i besnim konjima oni su zaista izgledali
junački.
Neprijateljski vojnici nisu čekali da im priđu sasvim blizu, nego se dadoše u
divlje bekstvo.
 – Za njima, uzviknu Miloš pa okrete konja, što učiniše i ostali.
Za to vreme i kapetan Palman beše došao sebi.
Pošao je zajedno sa svojim drugovima u poteru za neprijateljskim vojnicima.
Razume se da su za njim odmah krenuli i ostali oklopnici.
Napadači su se povukli sve do linija, na kojima su se nalazili njihovi drugovi.
Tu su se zaustavili rešeni da dadu odlučan otpor oklopnicima.
Kad su Marko i njegovi videli da su neprijateljski vojnici stali, stadoše i oni
da se dogovore sa koje strane da napadnu protivnika.
Plan je brzo bio načinjen.
Neprijatelj se nalazio na jednom brežuljku, čije su padine bile dosta strme.
Udariti pravo na njih, po belom danu, bilo bi priličio opasno, jer bi
neprijateljski vojnici mogli da mnogo njih pobiju.
Stoga odlučiše da opkole sa svih strana brežuljak, kako bi na taj način
razdvojili neprijatelja, i da ih tako napadnu.
Tako su i učinili.
Povukli su se u obližnju šumu i odande počeli izlaziti jedan po jedan i u
dugačkom lancu opkoljavati brežuljak, na kome se nalazio neprijatelj.
Oni nisu ni slutili šta im se sprema.
Kad su se tako poređali oko celoga brežuljka, oklopnici polegaše na travu
zajedno sa vođama. Odlučili da pričekaju dok se ne smrkne kako bi se neopaženo
mogli privući neprijateljskim redovima.
Uskoro zađe i sunce i poče se spuštati noć.
Odnekud naiđoše i gusti oblaci, koji pokriše nebo. Ne potraja dugo i
pomrčina postade tako gusta, da se nisu raspoznavali ni okolni predmeti.
Kapetan Palman je ležao pored Miloša i s njim šapatom razgovarao.
Istina da su se neprijateljski vojnici nalazili prilično daleko, ali se ipak nije
moglo znati da se neki od njih ne nalazi u blizini i prisluškuje njihov razgovor.
– Vreme nam ide na ruku, reče kapetan Palman.
– Potpuno. Još malo pa će se tako smrknuti da će biti mračno kao u rogu.
– Kad udarimo na njih, misliće da smo pali iz oblaka.
– Nego, nećemo morati dugo ni da čekamo.
– Tako i ja mislim.
Ubrzo je mrak postao gust kao testo. Ni prst pred okom nije mogao da se
vidi.
Tada pođe šapat od usta do usta. Bilo je naređeno da se kreće napred.
 Ustali su polako i pošli tiho, gazeći na prstima, kao duhovi.
U najvećoj tišini i pazeći da im ne zvekeće oružje, oni su dolazili sve bliže i
bliže neprijateljskim redovima, koji razume se nisu ni slutili kakva im preti
opasnost.
Tako su oklopnici i njihove vođe dolazili sve bliže neprijatelju.
Kad su im se približili sasvim blizu, oni stadoše. Odmah zatim kao po
dogovoru oni jurnuše na neprijateljske vojnike, koji su ležali u travi.
Bacili su se na njih kao olujina i počeli ih klati. Mnogi neprijateljski vojnici
nisu imali ni toliko vremena da dohvate mačeve, nego su ginuli i ne davši otpora.
Naposletku od neprijatelja, koga je bilo vrlo mnogo, ne ostade ni nekoliko
desetina ljudi, koji nagoše u divlje bekstvo.
... Tako se svršila i ta bitka koja je srpskom oružju donela novu pobedu.
Ipak borbi još nije bio kraj, jer se iz noći začu konjski topot.
– Po svemu se moglo zaključiti da su to bile čete novih neprijateljskih
vojnika, koje su dolazile u pomoć svojim drugovima.
– Moramo se opet spremiti za borbu, reče kapetan Palman.
– Da, oni su već sasvim blizu.
– Koliko ih samo ima?
– Sudeći po topotu prilično, ali ćemo i njih razbiti.
– Imaš li neki plan?
– Imam.
– Da čujem.
– Zauzećemo busije sa one strane brežuljka, gde se nalazi onaj klanac, i
čekati ih da naiđu. Iako je pomrčina vrlo gusta, ipak ćemo moći nekako da
nazremo konjanike. Kako se koji bude primicao, mi ćemo ih kositi mačevima.
Klanac je uzan i neće moći nijedan da nam umakne, kad se konji uzbune i počnu
propinjati.
Plan je bio odlično smišljen, i oni odmah pođoše preko brežuljka, na drugu
stranu.
Ubrzo su se našli na ulazu u klanac, koji je bio vrlo uzan.
Konjski topot se za to vreme čuo sve jače i jače. Neprijatelj se približavao.
Naposletku se topot začu sasvim blizu. Odmak zatim pojavi se senka prva
dva konjanika, koji su nailazili u klanac.
– Budite spremni, šapnu kapetan svojim ljudima.
Utom uđoše dva konjanika u tesnac.
Nisu čestito bili ni zakoračili kad padoše pogođeni teškim palošima.
 Oni, koji su dolazili za njima, nisu ni slutili šta se dogodilo njihovim
drugovima.
I oni su stupili u klanac, sasvim mirno i ne sluteći šta će im se dogoditi.
Razume se da su i oni pali zajedno sa konjima pogođeni mačevima
oklopnika.
Tako su nailazili i padali i ostali neprijateljski vojnici a oni, koji su dolazili
za njima, o tome nisu imali ni pojma.
...I ova borba se svršila potpunim porazom neprijatelja. Pobedioci su se
vratili u Skoplje, koje je na svečani način proslavilo njihovu pobedu.

.... Pred kraj ovih borbi Car Dušan beše otišao iz Skoplja u jednu od svojih
provincija. Baš u tom vremenu u Mletcima se digla buna protiv dužda Marina
Falierija, koji je uhvaćen i 17 aprila 1355 pogubljen u duždevom dvoru.
Tako je prošlo i leto i došla jesen i Car Dušan je opet pošao u južne krajeve.
Uopšte naši stari vladari su mnogo putovali.
Na takvom jednom putovanju Cara Dušana je zatekla i smrt, i to 20
decembra 1355. Ne zna se gde je umro, ali se misli da se to zbilo u Nerodimlju.
... Plodovi napornog truda Cara Dušana ne behu sazreli i njegovo se carstvo
raspalo. Ipak napori Cara Dušana Silnog ostaju svetli i večni putokaz svakome
Srbinu i blistavi primer stare srpske slave i veličine.

– Kraj –

Sken: zmilosavljevic
Obrada: