Zorica Marić

55 TEHNIKA
Priručnik za trening iz RE&KBT

Januar 2016
REBT Pridruženi trening centar Instituta Albert Elis

1
SADRŽAJ
Osporavanje apsolutističkog zahteva i ličnih pravila ___________________________ 5
1. Funkcionalno/pragmatičko osporavanje apsolutističkog zahteva __________________ 7
2. Pragmatičko osporavanje pomoću formulara za analizu dobiti i štete______________ 9
3. Dokazivanje nelogičnosti tvrdnje koja sadrži apsolutistički zahtev _______________ 10
4. Dokazivanje nerealističnosti tvrdnje koja sadrži apsolutistički zahtev ____________ 12
5. Metafore _______________________________________________________________ 14
6. Semantičko razjašnjavanje razlike između želje i potrebe („neophodno mi je”) ____ 15
7. Preformulisanje rigidnih životnih pravila u vezi sa reciprocitetom _______________ 17
8. Ponašanje suprotno unutrašnjem pravilu ____________________________________ 18
9. Eksperimentalna provera predviđenih posledica sadržanih u pravilima___________ 19
10. Bihejvioralno osporavanje apsolutističkog zahteva za garancijom (rizikovanje) ___ 20
Osporavanje užasavanja i katastrofiziranja _________________________________ 21
1. Logičko osporavanje koncepta »užasno je«___________________________________ 23
2. Dokazivanje nerealističnosti koncepta »užasno je« ____________________________ 24
3. Pragmatično osporavanje koncepta »užasno«_________________________________ 25
4. Dekatastrofiziranje/Tehnika “Šta ako…” ____________________________________ 26
5. Dekatastrofiziranje imaginacijom __________________________________________ 28
6. Projekcija budućnosti/“vremeplov” ________________________________________ 30
7. Paradoks preterivanja ____________________________________________________ 31
8. Promena perspektive _____________________________________________________ 32
9. Nošenje napisanih katastrofičnih misli sa sobom ______________________________ 33
10. Kognitivno preplavljivanje _______________________________________________ 34
Tehnike usmerene na osporavanje samoobezvređivanja i izgradnju samoprihvatanja 35
1. Empirijsko osporavanje___________________________________________________ 36
2. Logičko osporavanje _____________________________________________________ 38
3. Pragmatičko osporavanje _________________________________________________ 39
4. Definisanje značenja termina ______________________________________________ 40
4. Veliko „JA”-malo „ja”____________________________________________________ 42
6. Tri kruga_______________________________________________________________ 44
7. Metafore _______________________________________________________________ 45
8. Dupli standard __________________________________________________________ 47
9. Najbolji prijatelj ( “friend dispute”) ________________________________________ 48
10. Reatribucija sa grafičkim prikazom________________________________________ 49

2
Tehnike usmerene na netolerisanje diskomfora/frustracije_____________________ 50
1. Empirijsko osporavanje___________________________________________________ 52
2. Logičko osporavanje _____________________________________________________ 53
3. Pragmatičko osporavanje _________________________________________________ 54
4. Izlaganje _______________________________________________________________ 55
5. Paradoksalna instrukcija _________________________________________________ 56
6. Pokreni se! _____________________________________________________________ 57
7. Suočavanje sa stidom _____________________________________________________ 59
8. Rizikovanje _____________________________________________________________ 62
9. Ponašati se “kao da” /iskorak iz karaktera ___________________________________ 63
10. Metafora »Teroristička pretnja« __________________________________________ 65
Još malo rebtovskih tehnika _____________________________________________ 66
1. Đavolji advokat (igranje uloga) ____________________________________________ 66
2. Cik-cak tehnika _________________________________________________________ 69
3. Racionalno emotivna imaginacija (REI) _____________________________________ 71
4. Pozitivna imaginacija_____________________________________________________ 72
5. Vežba ispred ogledala ____________________________________________________ 73
Nekoliko KBT tehnika __________________________________________________ 75
1. Bihejvioralni eksperiment _________________________________________________ 75
2. Samonadgledanje ________________________________________________________ 77
3. Planiranje aktivnosti / Bihejvioralna aktivacija _______________________________ 79
4. Obrazac za strukturisano rešavanje problema ________________________________ 83
5. Metafora za širu perspektivu »Pogled iz helikoptera« __________________________ 84
Nekoliko majndfulnes tehnika ___________________________________________ 85
1. Svesnost / vežba vođenog skeniranja tela_____________________________________ 85
2. Usmeravanje pažnje kao izbor i namera _____________________________________ 87
3. Distancirana svesnost misli / lišće na potoku __________________________________ 88
4. Prihvatanje unutrašnjih doživljaja i sebe bez procene__________________________ 90
5. Tri metafore za razumevanje distancirane svesnosti ___________________________ 92

3
 Uvod

REBT je terapijski model koji obuhvata teoriju, filozofiju i metod. Albert Elis je
više od pola veka dosledno i detaljno opisivao teorijske i filozofske postavke REBT kako
bi istakao da REBT nije samo specifičan skup metodoloških principa i tehnika. Šta više u
brojnim tekstovima je opisao i preporučio upotrebu tehnika koje su prvobitno kreirane u
drugim terapijskim pristupima, ali naglašavajući da se te tehnike koriste u skladu sa
teorijskim i filozofskim postavkama REBT. Istakao je da ni jedna tehnika nije
univerzalno efikasna i da neke veoma efikasne tehnike mogu biti neefikasne sa
određenim klijentima i u rukama nekih teraputa, pošto su i klijenti i terapeuti jedinstvene
ličnosti, sa svojim karakteristikama koje mogu biti u neskladu sa određenim tehnikama.
Na sledećim stranama opisane su neke tehnike koje mogu biti od koristi
početnicima koji dobro poznaju teoriju, filozofju i osnovne metodološke principe REBT;
koji poznaju osnovne principe psihoterapije uopšte (tj. terapijski odnos, radni savez,
očekivanja klijenta od terapije, motivisanje klijenta itd.) i koji vladaju neophodnim
znanjima iz oblasti psihopatologije i kliničke procene. Ovi preduslovi su neophodni da bi
terapeut doneo odluku koje tehnike bi bile najefikasnije za određenog klijenta, s obzirom
na njegove karakteristike. Primena ovih tehnika bez tih osnovnih znanja neće biti
efikasna i u nekim slučajevima može biti i štetna.
Terapeut treba da ima na umu da nijedna pojedinačna tehnika nema magični
efekat u vidu trenutne promene ličnosti klijenta ili eliminisanja njegovih problema.
Trenutni efekat neke tehnike može biti promena osećanja, tako da se klijent oseća bolje
neposredno nakon primene tehnike, što je često kratkotrajni efekat. Međutim, cilj REBT
je da klijentu bude dugoročno bolje, odnosno da živi bolje nego do sada, uzimajući u
obzir negativne okolnosti koje su neminovne u životu. Zbog toga je najbolje da terapeut
ima na umu da je promena proces koji traje i zahteva višestruko ponavljanje određene
tehnike i primenjivanje različitih tehnika da bi se postigao kumulativni efekat.

4
 Osporavanje apsolutističkog zahteva i ličnih pravila

Apsolutistički zahtev je ključna komponenta iracionalnog uverenja iz koje se

izvode derivati u vidu užasavanja, globalnog obezvređivanja I netolerisanja frustracije.
Izražava se tvrdnjama koje sadrže bezuslovno „mora“/“ne sme“, „treba“/“ne treba“,
„neophodno mi je“. Mogu biti u vezi sa samim sobom (Ja moram..); drugim ljudima
(On/ona mora..) ili životom/svetom (To mora..). Kada se odnose na prošlost i prošle
događaje (npr. „Trebala sam/nisam smela..” ili “Nije smeo/trebao je...” ili “Nije
smelo/trebalo je...”) apsolutistički zahtevi su najčešće povezani sa depresijom,
osećanjem krivice, sramotom, besom, povređenošću. Kada se odnose na budućnost ili
sadašnjost (npr. Moram doneti savršenu odluku. ili Ne smem pogrešiti.) povezani su sa
anksioznošču.
Ljudi normalno imaju brojne želje i priželjkuju sve ono što za njih ima neke
prednosti, što im se dopada, što vole, što vodi nekim njihovim značajnim ciljevima itd.
Kada naidju na negativni aktivirajući događaj, koji onemogućava nešto što zaista snažno
žele, skloni su da svoje želje definišu i doživljavaju kao unutrašnji apsolutistički i rigidni
zahtev „mora” ili „treba” (ili ne sme, ne treba). Apsolutistički zahtev je implicitno uverenje
(šema, paradigma), ali može biti doslovno izražen u automatskim mislima koje osoba
produkuje tokom afektivne epizode i/ili tokom sećanja na tu emocionalnu epizodu (npr.
Nije smeo to da mi uradi). Ipak, najčešće je implicitan i prepoznaje se po iskrivljenim
inferencijalnim mislima (tj. preterano negativnim zaključcima) ili po unutrašnjim
doživljajima koje osoba verbalizuje kao osećaje (npr. osećam se bezvredno, na kraju
snaga itd.). Bihejvioralni aspekt apsolutističkog zahteva je tendencija za ponašanje ili
vidljivo ponašanje osobe. S obzirom na ovako složenu prirodu, terapeut primenjuje
kognitivne, emocionalne i bihejvioralne tehnike kako bi klijentu pomogao da odustane od
iracionalnih uverenja koja sadrže apsolutistički i bezuslovni zahtev.
Uverenja koja sadrže apsolutistički, bezuslovni i rigidni zahtev „mora” su
iracionalna na osnovu tri kriterijuma: 1) pragmatički kriterijum (da li je takvo uverenje
štetno ili korisno?), 2) kriterijum realističnosti (da li je takvo uverenje u skladu sa
činjenicama ili je nerealistično?) i 3) kriterijum logičnosti (da li takvo uvernje logički nužno
sledi iz premisa iz kojih se izvodi ili predstavlja proizvoljni skok na zaključak?). Uzimajući
u obzir ove kriterijume, razumljivo je da se preispitivanje/osporavanje iracionalnog
uverenja koje sadrži apsolutističi zahtev izvodi sučeljavanjem tog uverenja sa:

5
 1) klijentovim zdravim ciljevima (tj. ono što je naveo da želi da postigne na
terapiji, ono što je izvor njegove motivacije za terapiju) i štetnim posledicama takvog
verovanja (tj. ono što on lično doživljava kao averzivnu posledicu), kako bi klijent uvideo
da je takvo verovanje u neskladu sa njegovim ciljevima i za njega štetno (funkcionalno i
pragmatično osporavanje);
2) činjenicama koje opovrgavaju njegov apsolutistički zahtev, kako bi klijent
uvideo da je njegov apsolutistički zahtev nerealističan i u neskladu sa onim što se u
realnosti dešava (empirijsko osporavanje)
3) logikom nužnog zaključka, kako bi klijent uvideo da takvo uverenje ne sledi
nužno iz želje/preferencije iz koje ga izvodi (logičko osporavanje).

Verbalno osporavanje iracionalnog uverenja koje sadrži apsolutistički zahtev

prema kriterijumima pragmatičnosti, realističnosti i logičnosti može da se izvodi različitim
stilovima (didaktički, sokratskim pitanjima, pomoću metafora, korišćenjem humora).
Ukoliko se izvodi samo persuazivnim didaktičkim ubeđivanjem i sokratskim pitanjima
često liči na suvoparnu intelektualnu raspravu koja može prerasti u nadmudrivanje
klijenta i terapeuta ili u terapeutovo suvoparno „popovanje”. Verbalno osporavanje koje
obuhvata interesantne metafore i suptilan humor unosi emociju u osporavanje. Da bi se
konstruisalo racionalno uverenje, potrebno je konstantno validirati klijentovu snažnu
želju ili preferenciju i podsticati ga da je iskreno verbalizuje, kako bi se u formulaciju
racionalnog uverenja „utkala” afektivna komponenta. Pored želje/preferencije racionalno
uverenje sadrži prihvatanje realnosti i negiranje apsolutističkog zajhteva.
Najsnažnije osporavanje apsolutističkog zahteva je bihejvioralno osporavanje,
koje obuhvata izlaganje klijenta negativnom aktivirajućem događaju i upražnjavanje
ponašanja zasnovanog na racionalnoj filozofiji koja sadrži preferenciju i eksplicitnu
negaciju apsolutističkog zahteva u vezi sa tim negativnim aktivirajućim događajem.

6
1. Funkcionalno/pragmatičko osporavanje apsolutističkog zahteva

Većina klijenata razume funkcionalno osporavanje ukoliko se ono jasno poveže

sa njegovim značajnim ciljevima. Kod funkcionalnog osporavanja je važno da klijent
uvidi B-C vezu na svom ličnom primeru. To praktično znači da klijent uvidi:

1. da ga njegov apsolutistički zahtev direktno vodi u disfunkcionalno emocionalno

stanje u vezi sa negativnim aktivirajućim događajem i produkciju nerealističnih
intepretacija i predikcija (negativnih automatskih misli)
2. da ga njegov apsolutistički zahtev motiviše na disfunkcionalno ili nekonstruktivno
ponašanje u vezi sa tim negativnim aktivirajućim događajem, bilo direktno ili
preko disfunkcionalnog emocionalnog stanja.
3. da je disfunkcionalno ili nekonstruktivno ponašanje do kojeg ga je doveo njegov
apsolutistički zahtev u suprotnosti sa ostvarenjem značajnih ciljeva kojima teži ili
sa rešavanjem praktičnog problema koji ga muči.
4. da će ga racionalno uverenje koje sadrži preferenciju i negaciju apsolutističkog
zahteva voditi u funkcionalno emocionalno stanje, realistične interpretacije i
konstruktivno ponašanje u vezi sa negativnim aktivirajućim događajem
5. da je funkcionalno ili konstruktivno ponašanje na koje ga motiviše racionalno
uverenje u skladu sa ostvarenjem značajnih ciljeva kojima teži ili sa rešavanjem
praktičnog problema koji ga muči.

Prema tome, zadatak terapeuta je da pokaže klijentu da je iracionalno uverenje:

glavni mehanizam održavanja njegovog poremećaja, koji ga onemogućava da ostvari
ciljeve i reši praktične probleme, dok racionalno uverenje vodi u zdrave emocije i
konstruktivna ponašanja koja olakšavaju ostvarivanje njegovih ciljeva i/ili rešavanje
praktičnih problema koji ga muče.
Pošto su klijentovi terapijski i životni ciljevi glavni izvor motivacije i preduslov
klijentove posvećenosti terapiji, koriste se kao „poluga“ kod funkcionalnog osporavanja.
Ukoliko terapeut samo pretpostavlja šta su klijentovi ciljevi ili ukoliko nametne klijentu
ciljeve koje on ne želi, funkcionalno osporavanje neće imati snagu i ubedljivost. Ciljevi
koje klijent zaista želi da ostvari imaju motivacionu snagu da pokrenu proces odustajanja
od iracionalnog verovanja i potpomognu proces usvajanja racionalnih uverenja.

7
 Najčešća greška koju prave početnici je načelno povezivanje nezdrave
emocije/disfunkcionalnog ponašanja i iracionalnog uverenja, bez dovođenja u vezu ovih
varijabli sa njegovim konkretnim terapijskim i životnim ciljevima, naročito sa ciljem
rešavanja praktičnog problema. Nije dovoljno da terapeut samo načelno poveže
iracionalno uverenje sa klijentovim emocionalnim poremećajem, a racionalno sa zdravim
emocijama i konstruktivnim ponašanjima, već da na konkretnim primerima uoči vezu
između oba tipa uverenja i ostvarivanja sopstvenih CILJEVA i/ili RAZREŠENJA
PRAKTIČNIH PROBLEMA.
Druga greška koju početnici prave je da rade analizu dobiti i štete koju klijent ima
od nezdrave emocije ili disfunkcionalnog ponašanja, ne dovodeći u vezi njegova
uverenja sa tim emocijama i ponašanjem, niti sa ciljevima. Analiza dobiti i štete od
određene nezdrave/zdrave emocije ili disfunkcionalnog/funkcionalnog ponašanja u
odnosu na klijentove ciljeve je značajna komponenta tretmana, ali se radi tokom
postavljanja terapijskog cilja (tj. šta klijent želi, čemu teži, kako vidi razrešenje svojih
praktičnih problema itd), a ne tokom procesa osporavanja iracionalnih uverenja. U
procesu osporavanja iracionalnih uverenja i učvršćivanja racionalnih se koriste ciljevi koji
su prethodno već ustanovljeni. Naravno, ukoliko je tokom osporavanja potrebno dodatno
motivisati klijenta, pošto je od jedne do druge seanse izgubio motivaciju, može se
ponoviti ceo postupak, ali to ne spada u funkcionalno osporavanje iracionalnih uverenja,
već motivisanja za promenu disfunkcionalnih emocija i ponašanja. Tek kada terapeut
poveže 1) iracionalna uverenja sa nezdravom emocijom i disfunkcionalnim ponašanjem
koje ga udaljava od njegovih ciljeva i 2) racionalna uverenja sa zdravom emocijom i
funkcionalnim ponašanjem koje ga priobližava njegovim ciljevima, funkcionalno
osporavanje iracionalnih uverenja ima efekta.
Drugi način funkcionalnog osporavanja je preispitivanje dobiti i štete od
iracionalnih i racionalnih uverenja na formularu. Kada klijent napiše dobre i loše strane
iracionalnog uverenja na jednom formularu, a zatim dobre i loše strane racionalnog
uverenja na drugom formularu obavezno prodiskutujete sa njim kako navedene
prednosti iracionalnog uverenja utiču na njegovu motivaciju za promenu. Na primer,
možete reći „S obzirom da iracionalno uverenje za vas ima te prednosti, normalno je da
ne odustajete od njega.“ Na taj način će klijent osvestiti koliko su moćne snage iza
njegovog verovanja u iracionalne misli. Nakon toga navedite klijenta da uvidi koje su
dugoročne štete koje ima od svake prednosti koju je naveo za iracionalno uverenje. Ista
intervencija se može primeniti za emocije i ponašanja.

8
2. Pragmatičko osporavanje pomoću formulara za analizu dobiti i štete

U ovom postupku na jednom formularu preispitujete dobre strane držanja

racionalnog uverenja i loše strane držanja iracionalnog uverenja. Ispod je primer
formulara, s tim što su unutar kolona navedena pitanja koja terapeut postavlja klijentu,
vodeći ga strukturisano kroz proces osporavanja. Terapeut početnik može ovakav
formular (sa napisanim pitanjima) koristiti kao podsetnik za osporavanje. Formular sa
pitanjima može dati klijentu kao uputstvo za izradu domaćeg zadatka (klijent popunjen
formular nosi kući i ima „mustru”). Klijent zadatak treba da uradi na drugom formularu
koji nema pitanja, tako da ima više mesta za odgovore. Ako se ova analiza bar jednom
seansi, klijentu će biti lakše da je samostalno uradi kod kuće sa nekim drugim
uverenjem.

Dobre strane racionalnog uverenja Loše strane iracionalnog uverenja

Napisati racionalno uverenje Napisati iracionalno uverenje

Kako se osećate povodom X (kritični Kako se osećate povodom X (kritični

aspekt negativnog događaja) u toj i toj aspekt negativnog događaja) u toj i toj
situaciji kada se držite ovog racionalnog situaciji kada se držite ovog iracionalnog
uverenja? uverenja?

Kako se ponašate povodom X (kritični Kako se ponašate povodom X (kritični

aspekt negativnog događaja) u toj i toj aspekt negativnog događaja) u toj i toj
situaciji kada se držite ovog racionalnog situaciji kada se držite ovog iracionalnog
uverenja uverenja

Kakva je veza između ovog racionalnog
uverenja povodom X i vaše želje da
ostvarite to i to (navedite konkretan
klijentov praktični cilj/razrešenje
praktičnog problema)?
Kakva je veza između ovog iracionalnog
uverenja povodom X i vaše želje da
ostvarite to i to (navedite konkretan
klijentov praktični cilj/razrešenje
praktičnog problema)?

9
3. Dokazivanje nelogičnosti tvrdnje koja sadrži apsolutistički zahtev

Klijenti se drže svojih iracionalnih uverenja kao apsolutno logički ispravnih tvrdnji.
Dobrim delom i veruju u tvrdnju koja izražava apsolutistički zahtev upravo zato što im se
čini da ona nužno sledi iz njihove želje ili preferencije. Zadatak terapeuta je da klijentu
pomogne da otkrije unutrašnju logiku svog zaključivanja (tj. da uvidi da je apsolutistički
zahtev izveo iz sopstvene želje ili preferencije), a zatim da mu pokaže kako apsolutistički
zahtev ne sledi nužno iz ličnih želja i preferencija, već predstavlja proizvoljni skok na
zaključak.
Ne primer, depresivan klijent koji se nedavno razveo čvrsto veruje „Ona mora da
mi se vrati.” Ova tvrdnja izražava njegov apsolutistički zahtev koji je izveo iz svoje
preferencije i želje da mu se žena vrati. Terapeut će pomoći klijentu da ospori svoje
iracionalno uverenje koje sadrži bezuslovni apsolutistički zahtev ako mu pokaže 1) da je
njegova snažna želja da mu se vrati žena koju voli razumljiva i opravdana (legitimna); 2)
da je od svoje opravdane i snažne želje da mu se žena vrati konstruisao jedno
iracionalno uverenje: “Pošto ja nju volim i želim da mi se vrati, ona mora da mi se vrati”;
3) da iracionalno uverenje “Pošto ja nju volim i želim da mi se vrati, ona mora da mi se
vrati” izražava nelogičan skok na zaključak, pre svega zato što želje, ma koliko
opravdane i snažne, ne moraju nikad biti ostvarene i 4) da racionalno uverenje, koje se
ukratko može izraziti kao tvrdnja “Ja bih želeo da mi se ona vrati, ali znam da tako ne
mora biti.”, predstavlja logičan zaključak, s obzirom da je sama priroda bilo koje želje
takva da ne obuhvata nužno ostvarenje. Postupak je ukratko sledeci.
1) Validiranje želje. Da biste pomogli klijentu da shvati nelogičnost iracionalnog
uverenja koje sadrži bezuslovni apsolutistički zahtev “mora”, potrebno je da ga pre bilo
koje druge intervencije suočite sa njegovom opravdanom i razumljivom željom da mu se
vrati žena koju još uvek voli. Želje i preferencije ne dovodimo u pitanje, one nisu
podložne diskusiji. Nastojte da klijentu jasno i eksplicitno pokažete da vi razumete
njegovu želju. Ukoliko je klijent u prethodnom razgovoru rekao “Ja nju još uvek volim.” ili
“Ja ne mogu da zamislim život bez nje.”, možete te njegove izjave iskoristiti da validirate
njegovu želju da se ona vrati. Na kraju karajeva, razumljivo je da želi da mu se vrati
osoba koju još uvek voli. Ako pre osporavanja ne eksplicirate klijentovi želju i ne
pokažete da razumete njegovu želju, najverovatnije da će vaše kasnije intervencije
doživeti kao osporavanje njegove želje i nerazumevanje ili nedostatak saosećanja.

10
 2) Diskusija razlike između želje i apsolutističkog zahteva. Prodiskutujte sa njim
razliku između želje i apsolutističkog zahteva uopšteno, na nekoliko neutralnih primera ili
metafora. Vodite računa da primeri i metafore ne budu trivijalni, kako se klijent ne bi
uvredio. Vodite klijenta ka uvidu da je želja fleksibilna i ne podrazumeva ostvarenje, dok
je apsolutistički zahtev rigidan i podrazumeva da se želja mora ostvariti. Kada klijent
uvidi razliku na neutralnim primerima biće mu lako da uoči razliku između želje i
apsolutističkog zahteva na svom primeru.
3) Osporavanje proizvoljno napravljene veze između želje i apsolutističkog
zahteva. U ovom koraku ga suočite sa vezom koju je napravio između želje da mu se
voljena žena vrati i apsolutističkog zahteva “Ona mora da mi se vrati (npr. “Pošto ja nju
volim i želim da mi se vrati, ona mora da mi se vrati”). Pokažite mu da apsolutistički
zahtev ne sledi nužno iz njegove želje i zato je cela apsolutistička ideja nelogična.
Tražite od klijenta da navede zašto njegov apsolutistički zahtev “Mora da mi se vrati.” ne
sledi nužno iz njegove želje, ma koliko snažna i opravdana želja bila. Kada klijent uvidi
da njegova želja ne mora biti ostvarena, predjite na racionalno uverenje.
4) Konstruisanje racionalnog uverenja. Kada klijent uvidi nelogičnost, postavljajte
mu pitanja kojima ćete mu pomoći da konstruiše tvrdnju koja izražava suštinu
racionalnog uverenja. Bitno je da tvrdnja sadrži klijentovu iskrenu želju, na koju se
nadovezuje jasna i eksplicitna negacija apsolutističkog zahteva (npr. “Ja bih želeo da mi
se ona vrati, ali znam da tako ne mora biti.”). Da bi racionalno uverenje imalo snagu, na
tu suštinu se nadovezuju argumenti koji opravdavaju negaciju apsolutističkog zahteva
(npr. pošto prihvatam da se želje ne ostvaruju uvek). Na kraju klijentovo racionalno
uverenje izgleda kao vrlo elaborirana racionalna filozofija u vezi njegove želje da mu se
žena vrati.
Gotovo svi apsolutistički zahtevi su u krajnjoj liniji izvedeni iz želje i preferencije,
kao krucijalnog argumenta. Ipak, ponekad klijent argumentuje neki svoj apsolutistički
zahtev tako što navodi lični moralni standard, društvenu normu, zakonski propis i slično.
U principu, postupak osporavanja je isti, bez obzira šta je klijentov krucijalni argument.
Terapeut validira klijentov argument tako što prvo jasno pokaže da razume klijentovu
želju ili preferenciju da se moralni standard (ili društvena norma, zakonski propis itd. )
poštuje, uvažava, pridržava itd, pa tek zatim sprovodi ostala tri koraka, koja su
prethodno opisana.

11
4. Dokazivanje nerealističnosti tvrdnje koja sadrži apsolutistički zahtev

Dokazivanje nerealističnosti apsolutističkog zahteva je jednostavna intervencija,

ali većina početnika ima teškoće da sprovede ovu tehniku. Suština intervencije je u
pomoći koju pružamo klijentu da na jednostavan način proceni: 1) da li je njegov
UNUTRAŠNJI apsolutistički zahtev u vezi negativnog aktivirajućeg događaja u skladu sa
činjenicama koje predstavljaju taj negativni događaj i 2) da li se činjenice koje
predstavljaju taj negativni aktivirajući događaj menjaju da bi se uskladile sa njegovim
UNUTRAŠNJIM apsolutističim zahtevom. Zadatak terapeuta je da klijenta dovede do
uvida da je njegov unutrašnji apsolutistički zahtev u neskladu sa činjenicama i da se te
činjenice ne menjaju pod uticajem njegovog apsolutističkog zahteva.
Albert Elis je često koristio empirijski argument tako što je pitao klijenta šta kažu
činjenice u vezi sa negativnim aktivirajućim događajem. Na primer, u terapiji sa klijentom
koji ima odraslu decu i oseća se povređeno povodom toga što ga njegova deca ne zovu
svaki dan telefonom, identifikovano je iracionalno uverenje: „Moja deca moraju da me
zovui svaki dan.”. Empiriski argementovano osporavanja tog iracionalnog uverenja
obuhvatalo je jednostavno pitanje „Da li vas vaša deca zovu redovno svaki dan?”.
Klijent je odgovorio da ga deca ne zovu svaki dan, a Elis je odmah zatim pitao: „Da li ta
činjenica da vas ne zovu svaki dan pokazuje da oni moraju da vas zovu svaki dan ili
pokazuje da ne moraju da vas zovu? Kada je klijent rekao da očigledno ne moraju da ga
zovu, Elis je opet pitao: „Da li taj vaš apsolutistički zahtev „Oni moraju da me zovu svaki
dan” na bilo koji način utiče na činjenicu da vas deca ne zovu redovno svaki dan?.
Klijent je rekao da OČIGLEDNO ne utiče. Inače, reč „očigledno” je vrlo značajna reč za
empirijsko osporavanje, pošto ta reč ima značenje činjenice.
Jako je važno da klijent razume da govorite o UNUTRAŠNJEM apsolutističkom
zahtevu, a ne o zahtevu koji se verbalno nekome saopštava. Ukoliko klijent ne razume
da govorite o unutrašnjem zahtevu, on će braniti svoje pravo da od nekoga nešto traži,
pošto je to legitiman način da saopšti svoju želju da od nekog nešto dobije. Klijentu
objasnite da su predmet osporavanja unutrašnji zahtevi koji utiču na stvaranje nezdravih
emocija kod osobe koja ih se drži onda kada su negativni aktivirajući događaji u
neskladu sa tim unutrašnjim zahtevima. Osporavanje se ne odnosi na njegovo pravo da
od nekoga nešto verbalno traži ili zahteva. On ima pravo da nešto zahteva od druge
osobe, ali je bolje da se drži racionalnog uverenja, a ne apsolutističkog zahteva, pošto
druga strana ne mora udovoljiti zahtevu koji joj je izrekao usmeno/pismeno.

12
 Osporavanje pomoću činjeničnih argumenata može da se izvede sokratskim
pitanjima, didaktički, korišćenjem metafora i humora. Veoma je ubedljiva metafora sa
fizičkim zakonima, kao što je zakon gravitacije. Terapeut može klijentu slikovito da
pokaže da su fizički zakoni, kao što je zakon gravitacije, podržani činjenicama. Na
primer, teraput može reći “Postoje fizički zakoni koji su univerzalno istiniti, zasnovani na
činjenicama, kao što je na primer zakon gravitacije. Na osnovu te zakonitosti gravitacije,
mi verujemo da olovka mora pasti kada se baci uvis ili kada se ispusti. Ako hoćemo da
proverimo svoju tvrdnju, dovoljno je da bacimo olovku uvis. Olovka će pasti i to je
činjenica koja podržava naše verovanje. Ako ne verujemo na osnovu prvog bacanja,
možemo da je bacimo ponovo. Ona će opet pasti. Ako hocemo da proverimo još
jednom, možemo dati nekom drugom da je baci. I olovka će opet pasti. Činjenica!
Olovka je bačena uvis i pala je na podlogu svaki put! A da li je uverenost u tvrdnju „On
mora da se ponaša pravedno prema meni.” na isti takav način podržana činjenicama?
Da li postoji univerzalni fizički zakon koji bi obezbedio da se on ponaša pravedno prema
vama? Terapeut može da postavi i retoričko pitanje (tj. pitanje koje podrazumeva
odgovor): ”Po kojem to univerzalnom zakonu on mora da se ponaša pravedno prema
vama?”. Takvo retoričko pitanje je iskaz u formi pitanja, tj. pitanje ima značenje: “Ne
postoji univerzalni fizički zakon koji bi obezbedio da se on ponaša pravedno prema
vama.” Slično je i retoričko pitanje „Gde piše da on mora da bude pravedan prema
vama? (Odgovor koji se podrazumeva je: “Ne piše nigde, a i da piše, ne znači ništa,
pošto nije istina sve što negde piše.”)
Klijentima je ubedljiva i metafora sa meteorološkim prilikama. Vrlo jednostavno
možete klijenti pokazati nerealističnost uverenja koje sadrži apsolutistički zahtev “mora”
kada formulišete rečenicu koja sadrži zahtev u pogledu vremenskih prilika koje su
suprotne trenutnom meteorološkom stanju. Na primer, ako pada kiša ili je oblačno,
dovoljno je da pitate klijenta: “ Da li je tvrdnja “Mora biti sunčano.” u skladu sa realnošću
ili ne?”. Takođe ga možete pitati: “Šta kažu činjenice, da li trenutno mora biti sunčano ili
ne?” ili “Da li se ralnost menja ako vi čvrsto verujete da mora biti sunačno?; “Da li
postaje sunčano samo zato što vi verujete da mora biti sunačano”.
Metafora sa lutrijom je takođe upečatljiva, pošto je gotovo svima razumljiva
nerealističnost apsolutističkog zahteva “Ja moram osvojiti sedmicu na lutriji.” Klijent će
shvatiti da ni jedna činjenica ne podržava ovaj zahtev, odnosno da njegove šanse da
dobije na lutriji nisu ništa veće zato što se drži apsolutističkog zahteva. Šanse su iste
kao kada se drži preferencije (tj. Želim sedmicu, ali je ne moram dobiti.).

13
5. Metafore

Metafora sa vremenom. Vrlo jednostavno možete klijenti pokazati

nerealističnost, nelogičnost i štetnost uverenja koje sadrži apsolutistički zahtev “mora”
kada formulišete rečenicu koja sadrži zahtev u pogledu vremenskih prilika koje su
suprotne trenutnom meteorološkom stanju. Na primer, ako pada kiša ili je oblačno,
pokazaćete klijentu nerealističnost ove tvrdnje ako ga pitate klijenta: 1) “Da li je tvrdnja
“Mora biti sunčano.” u skladu sa realnošću ili ne?”; 2) “Šta kažu činjenice, da li trenutno
mora biti sunčano ili ne?” ili 3) “Da li se ralnost menja ako vi čvrsto verujete da mora biti
sunačno?; “Da li postaje sunčano samo zato što vi verujete da mora biti sunačano?”.
Takođe, nelogičnost ove tvrdnje možete pokazati tako što ćete mu reći: „Recimo da biste
vi jako želeli da je sada sunčano. Zamislite da vam je jako stalo da danas bude sunčan
dan. Da li iz toga što biste vi želeli da je danas sunčan dan nužno sledi i da danas mora
biti sunčan dan?“. Klijenti obično na osnovu ove metafore shvate da su njihove želje
legitimne, ali da je apsolutistički zahtev proizvoljan skok na zaključak, a ne logički nužan
sled događaja. Na kraju možete pitati klijenta da li ima korist ili štetu od zahteva da
danas bude sunčan dan. Zatim može nabrojati sve štete.
Metafora sa lutrijom. Ovo je takođe upečatljiva, pošto je gotovo svima
razumljiva nerealističnost apsolutističkog zahteva “Ja moram osvojiti sedmicu na lutriji.”
Gotovo svaki klijent će shvatiti da ni jedna činjenica ne podržava ovaj zahtev, odnosno
da argumenti koje on može da navede u stvari podržavaju njegovu želju i preferenciju,
odnosno zašto bi bilo dobro dobiti sedmicu na lutriji. Na taj način je vrlo lako slikovito
prikazati klijentu nelogičnost njegovog apsolutističkog zahteva. Kao što preferencija „Ja
bih voleo da dobijem sedmicu na lutriji.“ ne podržava logički apsolutističku tvrdnju „Ja
moram dobiti sedmicu na lutriji.“, tako ni bilo koja druga želja i preferencija logički ne
podržava apsolutistički zahtev „mora“. Dalje mu možete pokazati da se njegove šanse
da dobije sedmicu na lutriji uopšte ne povećavaju ako on čvrsto zaheva da dobije
sedmicu na lutriji, što znači da apsolutistički zahtev nema nikakvog udela u promeni
činjenica, tj. njegovih realnih šansi da realnosti.dobije sedmicu. Zatim ga možete pitati
da li bi od takvig unutrašnjeg apsolutističkog zahteva imao korist ili štetu, a kada kaže da
bi imao štetu, pitajte ga koje štete bi imao. Na kraju možete uvide koje je stekao
pomoću metafore iskoristiti da ga vratite na njegov apsolutistički zahtev i da ga analizira
na isti način.

14
6. Semantičko razjašnjavanje razlike između želje i potrebe („neophodno mi je”)

Izjave koje sadrže reči “potrebno mi je” i neophodno mi je” najčešće predstavljaju
maskiran apsolutistički zahtev “mora”. Klijent koji saopštava da mu je neophodna ljubav
određene osobe ne uspeva da napravi razliku između onoga što bi voleo da ima i onoga
što mora imati da bi preživeo. Klijentima treba pomoći da shvate značenja izjava
„neophodno mi je“ i „potrebno mi je“, kao i da upotrebu takvih izjava u komunikaciji sa
sobom shvate dovoljno ozbiljno. Pomozite klijentima da uvide da postoji svega nekoliko
stvari na ovom svetu koje su nam neophodne da bismo preživeli. To su vazduh, voda,
hrana i sklonište. Ove četiri stvari su biološki neophodne za preživljavanje čoveka.
Odraslim osobama nije neophodna ljubav određene osobe da bi preživeli zahvaljujući toj
ljubavi. Iako skoro svi vole da čuju “all you need is love.”, većina ljudi tu ideju ne uzima
ozbiljno. Problem je kada čovek zaista veruje da mu je neophodna ljubav. Kada klijent
definiše želju za ljubavlju kao potrebu, on će se i ponašati kao da mu je ta ljubav
neophodna, upražnjavajući brojna disfunkcionalna, nekonstruktivna, a često i opasno
destruktivna ponašanja.
Ljubav je poželjna, ljubav ulepšava život, naročito razmena ljubavi (tj. primanje i
davanje ljubavi), ali niko neće umreti ako ne bude primao ljubav određeni vremenski
period, niti ako ne bude dobio ljubav određene osobe. Čovek ne mora biti duboko
nesrećan ako nema ljubav odeređene osobe, ali ako svoju sreću DEFINIŠE preko
ljubavi određene osobe, biće zaista nesrećan zato što je definisao ljubav te osobe kao
neophodnost. Albert Elis je to nazivao „definisane“ potrebe i pokazivao je klijentima kako
mi možemo bilo šta definisati kao potrebu/neophodnost i kako onda kada nemamo ili
izgubimo to što smo definisali kao nasušnu potrebu bivamo očajni. Ali to ne znači da
moramo biti očajni. Ako promenimo definiciju i ljubav te osobe definišemo kao želju ili
preferenciju, bićemo razočarani ali ne i očajni. Ispod je primer dijaloga teraputa i klijenta:
T: Kažete da osećate potrebu za njim? Naročito kada izađe bez vas?
K: Da, svaki deo tela me boli, fale mi njegov miris, glas.
T: Da li to znači da ga morate imati u svojoj blizini?
K: Da
T: Zvuči kao nasušna potreba, nešto bez čega ne možete živeti?
K: I jeste potreba, čitala sam negde da je potreba za ljubavlju osnovna ljudska potreba.
T: Da li vam je potrebna ljubav kao što vam je potrebna voda, vazduh, hrana, skloniše?
K: Da, možda čak i više od toga.
T: Hajde da vidimo da li je baš tako. Voda vam je neophodna?

15
K: Da
T: Šta bi se desilo da nemate vode deset dana?
K: Umrla bih
T: Tačno, ljudi umiru bez vode. Šta bi se desilo kada ne biste imali vazduha pet minuta?
K: Umrla bih. Shvatam šta hoćete da kažete.
T: Odlično. U čemu je onda poenta?
K: Nije isto, nije ista potreba za vazduhom i vodom i ljubavi.
T: Ali vi ste rekli da vam je ljubav neophodna.
K: Da, ali nisam mislila u tom smislu, ja njega prosto želim stalno u svojoj blizini.
T. Da. Želite ga, ili onda pomislite da vam je neophodan, kao da ćete bez njega umreti, a
nećete umreti, nije vam neophodan, jel tako?
K: Neću, naravno
T: Isto tako nije vam neophodno da dobijete više njegove pažnje? Nećete umreti?
K: Neću, shvatam sada.
T: A kako se osećate kada on izađe sa društvom, a vi ostanete kući sa idejom da vam je
neophodna njegova blizina, njegova ljubav i njegova pažnja?
K: Kao da ću umreti, grozno.
T: Da li je onda pametno da sebe ubeđujete da vam je neophodna njegova blizina,
ljubavi i pažnja ili je bolje da se držite ove druge ideje “Volela bih da je sada pored
mene, da mi pruži ljubav i pažnju, ali mi to nije neophodno.”
K:Ove druge.
T: Da, možete li da je izgovorite?
K: “Nije mi neophodno da je sada pored mene, da mi pruži ljubav i pažnju, ali bih jako
volela, želela bih.”
T: Tačno tako. I ako zamislite isti negativni aktivirajući događaj da je on izašao sa
društvom, ali se vi sada držite ove druge ideje “Volela bih da je sada pored mene, da mi
pruži ljubav i pažnju, ali mi to nije neophodno.”, kako biste se osećali?
K: Pa bilo bi mi žao što sam ostala sama, ali ne bih očajavala.
T: I ako bi vam bilo žao što ste sami, ali ne biste očajavali, šta biste uradili drugačije?
K: Pa mogla bih da uzmem da čitam neku dobru knjigu ili da odgledam neki film ili bilo
šta, mogla bih i da peglam, ali ne bih celo veče proplakala, čekajući ga da se vrati.
Mogla bih i ja da izađem sa nekom drugaricom.

16
7. Preformulisanje rigidnih životnih pravila u vezi sa reciprocitetom

Apsolutistički rigdni zahtevi (mora/treba/ne sme) su često prisutni u

pretpostavkama koje klijent doživljava kao neprikosnovena životna pravila. Tipično
životno pravilo je izraženo u kondicionalnoj rečenici, koja obuhvata zahtev
(mora/treba/ne sme) „povezan” sa uslovom pod kojim i zbog kojeg mora biti ostvaren.
Na primer, klijent se drži nepisanog pravila “Ako ja postupam pravedno i obzirno prema
drugima, onda i oni moraju prema meni.”; Ako ja nikome nisam učinio ništa loše, onda
apsolutno ne smeju da mi se dešavaju loše stvari.”; Ako ja pomognem nekome u životu,
onda i on mora da pomogne meni.”. U suštini, ova pravila se mogu izraziti kao uverenje:
„U životu mora da postoji pravedan reciprocitet.” ili „Život mora biti pravedan.” Nakon
osporavanja ovog bazičnog apsolutističkog zahteva o univerzalnoj pravdi, dobro je da se
ospori i unutrašnje pravilo, tako da klijent uvidi da ne postoji nužna veza između
njegovog aposlutističkog zahteva „mora” („On mora da mi pomogne.”) i argumenta kojim
ga on podržava (npr. „zato što sam ja njemu pomogao.”).
Za osporavanje ovakvih pravila može se koristiti poređenje sa situacijom
„ugovora”. Na primer, možete pokazati klijentu da njegovo unutrašnje pravilo izgleda
kao neki ugovor sklopljen sa drugom osobom na osnovu kojeg on očekuje da se
suprotna ugovorna ponaša. Problem je u tome što ta druga ugovorna strana ne zna za
postojanje ugovora. Međutim, klijent interpretira situaciju kao da se druga strana ne drži
“ugovora” kojim se obavezala. Zadatak terapeuta je da pomogne klijentu da uvidi
nerealističnost svog unutrašnjeg pravila. Na primer, može da pita klijenta „Da li vi imate
ugovor sa Perom koji glasi „Pošto sam ja za tebe učinio to i to, onda ti moraš meni da
učiniš to i to.”?, a kada klijent kaže da nema ugovor, može pitati:„Da li je realistično
očekivati od nekoga ko ne zna za ugovor da postupi prema ugovoru?”). Klijent će lako
uvideti da ukoliko druga strana ne zna za odrednice ugovora, apsolutistički zahtev da
postupi po ugovoru je nerealističan.
Neka unutrašnja pravila izgledaju kao ugovori sklopljeni sa životom ili
univerzumom, na osnovu kojeg klijent očekuje da suprotna ugovorna strana, tj. život ili
univerzum postupi u nekom pojedinačnom slučaju. Terapeut će pomoći klijentu da shvati
da njegovo unutrašnje pravilo podrazumeva nepostojeći prirodni reciprocitet ili
postojanje više sile koja će brinuti o tome da se prirodni reciprocitet ostvari. U realnosti,
ne postoji ta viša sila, a uzajamna razmena “dobrih dela” je nestabilan ideal koji se ne
dešava automatski, već se ostvaruje trudom onih koji mu teže.

17
8. Ponašanje suprotno unutrašnjem pravilu

Neke iracionalne ideje u koje klijent veruje predstavljaju unutrašnja pravila koja
su formulisana kao rigidna kondicionalna pravila ponašanja („ako-onda”), koja dovode u
vezu određeni uslov i ponašanje koje on mora nužno da primeni ukoliko se predviđeni
uslov ispuni (npr. “Ako se prejedem, moram da povraćam.”; “Ako me uhvati nervoza dok
učim, moram da prekinem učenje.” itd.). Ovakva “Ako-onda” pravila upravljaju
ponašanjem osobe zato što osoba rigidno veruje da uslov nužno vodi u posledicu i ne
uviđa da ima slobodu izbora, tj. da može da odabere drugačije ponašanje, koje je za
njega konstruktivnije.
Terapeut prvo identifikuje pravilo, a zatim pokazuje klijentu da je njegovo „ako-
onda” pravilo rigidna konstrukcija koja služi u odbranbene svrhe jer dovodi do
kratkotrajnog olakšanja (tj. prekida diskomfor anksioznost), ali dugoročno potkrepljuje
disfunkcionalno ponašanje i održava poremećaj. Zatim navodi klijenta da uvidi da ne
postoji nužna veza između definisanih uslova (tj. „ako me uhvati nervoza....) i njegovog
ponašanja (tj ”moram da prekinem sa učenjem.“), kao i da on ima izbor da se ponaša
suprotno tom pravilu. Zatim sledi bihejvioralni zadatak namernog kršenja pravila (tj.
promena ponašanja), koja podrazumeva da klijent prekrši svoje unutrašnje pravilo, tako
što će se ponašati suprotno tom unutrašnjem pravilu. Bihejvioralni zadatak se izvodi
tokom seanse i zadaje se za domaći zadatak. Sa klijentom se dogovaraju detalji i traži
se da izrazi spremnost da se izloži zadatku uprkos osećanjima koja se mogu probuditi.
Na primer, terapeut kaže: „Da li ste onda spremni da zarad svoje dobrobiti prekršite
pravilo uprkos tome što ćete osetiti nervozu kada to uradite?“. Ako klijent kaže da je
spreman, kažete da ćete nakon izvođenja zadatka analizirati njegove efekte, a ako kaže
da nije spreman, potrebno je otkriti i otkloniti prepreke. Najčešća prepreka je derivat “Ne
bih mogao da podnesem nervozu.“ Ovaj zahtev se prvo osporava klasičnim verbalnim
tehnikama i klijent dobija koping rečenicu.
“Ako-onda” pravila nisu uvek formulisana tako da sadže eksplicitno reč “mora”,
ali značenje pravila ukazuje na definisanu nužnu vezu između uslova i ponašanja koju je
klijent stavio u kondicionalnu rečenicu. Na primer, klijent može da se drži pravila “Ako te
uvrede, vrati istom merom.” ;“Ako ti nešto ne ide, odustani.”; Ako si besan, razbi nešto.”.
Ove veze se osporavaju konstruisanjem alternativnih pravila koja su fleksibilnija i koja
klijent poredi u odnosu na svoja rigidna pravila, analizom prednosti novih fleksibilnih
pravila u odnosu na postojeća rigidna pravila. Nakon toga sledi zadatak kršenja pravila.

18
9. Eksperimentalna provera predviđenih posledica sadržanih u pravilima

Apsolutistički zahtevi su često rigidni standardi koji uključuju šta osoba

apsolutno i bez izuzetka „treba” ili „ne treba” da uradi, odnosno šta „mora” ili šta „ne
sme„ da uradi ili dozvoli (npr. „Ja ne smem napraviti grešku u važnim stvarima.”, ili “Ja
moram bitne stvari uraditi prema najvišim standardima.” ili „Ne smem pokazati
slabost/moram biti jaka pred drugim ljudima”). Ova rigidna pravila su nekad „uvezana” sa
nekim predviđenim posledicama koje će se desiti UKOLIKO se pravilo prekrši. Na
primer, pravilo “Moram biti jaka pred drugim ljudima.” nekada ima nastavak: “INAČE će
me napustiti”). Iracionalna uverenja (tj. apsolutistički zahtev „mora“) se osporava
klasičnim REBT metodom, ali pretpostavljene posledice (tj. inferencije o posledicama) se
mogu proveriti i eksperimentalno. Neophodno je da se predviđena posledica definiše
precizno i operacionalno (tj. preko vidljivog ponašanja), jer u suprotnom nećete imati
kriterijum pomoću kojeg biste proverili rezultate eksperimenta. Na primer, važno da ne
pokušavate eksperimentalnu proveru predviđene posledice koja je „u tuđoj glavi“ (tj.
.....misliće o meni loše“), pošto klijent to ne može da proveri - on ne zna šta druga osoba
misli, čak i ako je pita.
Ukoliko se klijent drži pravila “Ne smem pokazati osećanja pred svojom
devojkom, INAČE će me ostaviti.” ova tehnika se može primeniti kao eksperimentalna
provera klijentovog pravila tako što će klijent do sledeće seanse na odgovarajući način
pokazati devojci svoja osećanja. Nakon eksperimentalne provere će uvideti da ga
devojka nije ostavila iako joj je reako da je nečim nezadovoljan i moći će da promeni
svoje rigidno pravilo u fleksibilnije (npr. Ne moram uvek pokazati svoja osećanja, ali u
situacijama kada procenim da je moja iskrenost poželjna, mogu slobodno da pokažem
kako se osećam.” U drugom primeru, ukoliko se klijentkinja drži pravila „Moram svaki
dan raditi prekovremeno, inače će me otpustiti.”, može dobiti zadatak da
eksperimentalno proveri da li će se zaista njene katastrofične posledice ostvariti, ukoliko
jedan dan ode sa posla u pet sati i ne dođe na posao pre radnog vremena. Na osnovu
ovog eksperimenta, klijentinja je revidirala svoje pravilo i formulisala fleksibilno pravilo:
„Ne smeta mi da radim prekovremeno ako postoji posao koji je neodložan, ali ne moram
svaki dan dolaziti pre svih i odlaziti posle svih samo da bi drugi primetili moju
požrtvovanost.” Eksperimantalna provera ima svoja ograničenja, zato što se može desiti
da se tokom eksperimenta ostvare klijentova predviđanja.

19
10. Bihejvioralno osporavanje apsolutističkog zahteva za garancijom (rizikovanje)

Rizikovanje je tehnika koja se koristi da bi klijent doveo u pitanje apsolutistički

zahtev za garancijom u vezi pozitivnog ishoda nekog svog ponašanja ili odluke
("Neophodno mi je da znam da me neće odbiti.« ili »Moram da znam da li ćemo ostati
zajedno.«). Klijent je uveren da je određeno ponašanje ili odluka previše opasna jer
nema garancije da neće biti negativnih posledica i stoga ne preduzima ništa. Racionalan
stav bi bio da iako pozitivan ishod nije zagarantovan, vredi pokušati, jer rezultat može
biti pozitivan i nagrađujući. Na primer, klijent sa perfekcionističkim crtama se plaši
neuspeha i ne započinje neki zadatak ili projekat. Tehnika rizikovanja sa sastoji u tome
za započne projekat iako postoji razumna mogućnost da ne uspe ili da ga uradi lošije,
tj. ispod svojih perfekcionističkih standarda. Cilj je da klijent uđe u projekat zato što
postoji razumna šansa da uspe, a ne da ga izbegava zato što postoji razumna šansa da
ne uspe. Isti princip važi i kod straha od odbijanja. Klijent dobija zadatak da priđe
određenoj osobi ili da nešto traži zato što postoji šansa da dobije to što želi, za razliku od
prethodnog stava kada je izbegavao da traži zato što postoji šansa da bude odbijen.
U zavisnosti od zadatka (tj. šta klijent rizikuje) ova tehnika se može primeniti u
seansi i/ili kao domaći zadatak za vežbanje kod kuće. U oba slučaja, pre izvođenja
vežbe, identifikuje se iracionalno uverenje (tj. Moram imati garanciju da ću uspeti.«), to
uverenje se osporava verbalnim, emotivnim i imaginativnim metodama, tako da klijent
ulazi u vežbu sa znanjem racionalne formulacije uverenja (Voleo bih da imam garanciju
da ću uspeti, ali mi nije neophodna. To je nerealan zahtev i zato prihvatam rizik.).
Ukoliko kod klijenta postoji izrazito niska tolerancija na neizvesnost i rigidan
zahtev za izvesnošću (npr. OKP), koji se manifestuje ritualizovanim životnim obrascima,
bihejvioralno osporavanje zahteva za izvesnošću se prvo sprovodi na manjim zadacima.
Na primer, ako je klijent izraženo anksiozan oko bilo kakvih promena u svom životu
(pošto su ishodi neizvesni), on najčešće nije spreman da rizikuje promenu posla, ma
koliko da je nezadovoljan na svom radno mestu i bez obzira na bolje ponude koje ima.
On prvo uči kako da rizikuje menjajući male stvari u svom životu. Na primer, nakon
verbalnog i imaginativnog osporavanja disfunkcionalne kognicije u vezi sa postojanjem
izvesnosti u životu može dobiti bihejvioralne zadatke kao što su promena dnevne rutine
(tj. redosled obavljanja radnji tokom dana), promena rute kojom se kreće od kuće do
posla, promena prodavnice u koju odlazi radi većih nabavki, promena robne marke
određenih namirnica i druge manje promene.

20
 Osporavanje užasavanja i katastrofiziranja

Užasavanje i katastrofiziranje su obično povezani načini iskrivljenog mišljenja i

zbog toga ih terapeuti početnici teže razlikuju. Međutim, katastrofiziranje i užasavanje su
različiti koncepti i osporavaju se na različite načine. Katastrofiziranje je inferencijalna
misao, koja predstavlja preterivanje u vidu konstruisanja izrazito negativnih scenarija
budućnosti i/ili posledica nekog događaja ili problema (npr. »Umreću tokom napada
panike.«). Katastrofiziranje obično obuhvata i precenjivanje verovatnoće da se
katastrofični scenario obistini npr. (»To će se sigurno desiti.«), kao i podcenjivanje
sopstvene sposobnosti da se izađe na kraj sa predviđenim katastrofičnim ishodom (npr.
»Neću moći ništa da uradim da se spasem.«). Za razliku od katastrofiziranja koje
predstavlja inferencijalnu misao, užasavanje je evaluativni koncept i predstavlja
ekstremnu evaluativnu kogniciju koja izražava preterivanje u vidu precenjivanja koliko je
negativni aktivirajući događaj loš (npr. »To bi bilo užasno. » ili »To je najgora moguća
stvar na svetu.« ). Klijent može da se užasava povodom događaja koji se već desio ili
događaja koji predviđa ili zamišlja. Značenje »užasno« je definisano kao »više nego
100% loše« ili kao »gore od najgoreg«. Pošto ljudi koriste reči užasno, strašno ili grozno
u različitim značenjima, prvo treba razjasniti šta klijent misli kada kaže "užasno". Reč
"užasno" može imati više značenja za klijenta. Nekada ljudi kažu da je nešto »užas« i
»strava« da bi opisali koliko je nešto dobro (npr. »Užas kako su dobre cipele!« ili
»Strava kako smo se proveli.«) ili se žargonski izražavaju (npr. kažu »Užasno je vreme
danas.«), ali takva značenja nisu problematična, već predstavljaju trivijalno
preuveličavanje u komunikaciji.
Kada osoba katastrofizira oko nekog događaja (tj. razmišlja o katastrofičnim
ishodima i posledicama), ona se obično užasava oko svakog zamišljenog katastrofičnog
scenarija. Iako užasavanje i katastrofiziranje najčešće idu »ruku pod ruku«, osporavaju
se različitim tehnikama.
Elegantni REBT pristup podrazumeva da se osporava užasavanje povodom
kritične inferencije, koja je ponekad katastrofična distorzija, pa tek zatim da se ispravlja
ta kognitivna distorzija, odnosno katastrofično predviđanje. REBT polazi od pretpostavke
da su katastrofična predviđanja u određenoj situaciji kognitivne posledice aktiviranja do
tada latentnih iracionalnih uverenja (tj. evaluacija u vidu užasavanja). Klijent se dovodi
do uvida da on ne bi ni stvarao katastrofična predviđanja, kada se ne bi užasavao oko
određenih aspekata negativnog aktivirajućeg događaja.

21
 Pošto se klijenti užasavaju oko najneverovatnijih katastrofičnih scenarija,
potrebna je umešnost u izboru strategije. Na primer, kod paničnog poremećaja, klijenti
se užasavaju od samog napada panike i oko mogućnosti da umru tokom napada panike.
Ali, ako bi terapeut odmah osporavao ideju »Bilo bi užasno da umrem od napada
panike.« u većini slučajeva bi naišao na otpor klijenta. Međutim, ako osporava ideju
»Napad panike je užasan.«, klijent će prihvatiti osporavanje. Kada shvati prirodu
paničnog napada, odustaće od katastrofiziranja da će umreti od napada panike. Osim
toga, psihoedukacija o biološkim aspektima napada panike pomaže klijentu da usvoji
realistično objašnjenje napada panike koje ne uključuje katastrofiziranje.
Neke tehnike koje služe osporavanju užasavanja, kao što je skala za
razužasavanje, nisu pogodne za situacije kada je užasavanje usmereno na neki izrazito
katastrofični scenario koji je klijent konstruisao oko nekog svog problema (npr. kada
klijent katastrofično predviđa da bi mogao dobiti kancer). U tom slučaju, osporava se
njegovo katastrofiziranje tehnikom dekatasrofiziranja ili se koristi strategija
psihoedikacije kako bi shvatio da su njegove katastrofične predikcije nerealistične.
Takođe, kada je klijent doživeo neku tešku traumu oko koje se užasava (npr.
gubitak značajne osobe, terminalna bolest, silovanje i torture), tehnika se ne koristi.
Klijent je može doživeti kao nerazumevanje i nedostatak saosećanja. U tim slučajevima
koriste se tehnike usmerene na podizanje nivoa toleranicje na negativne aspekte već
doživljenog traumatskog iskustva i tehnike prihvatanja.

22
1. Logičko osporavanje koncepta »užasno je«

Na početku je potrebno semantičko razjašnjavanje koncepta „užasno”. Terapeut

najčešće koristi procente da bi sa klijentom razjasnio značenje iracionalnog uverenja
„užasno je”. Problematično značenje reči "užasno" je značenje da je nešto “više nego
100% loše” ili „gore od najgoreg” (pošto je „100% loše” nešto najgore, onda ocena da je
nešto preko 100% loše je isto što i ocena da je „gore od najgoreg”). Na primer, ako
klijent kaže da veruje da je nešto užasno terapeut će mu reći da je to jedna ekstremna
procena pošto stvari mogu biti od 0 % do 100% loše, gde 100% loše predstavlja ocenu
koja znači »najgore«. Kada veruje da je nešto užasno, on praktično veruje da je to bar
101 % loše ili gore od „najgoreg”. Logičko osporavanje u krajnjoj liniji predstavlja
primenu tehnike semantičkog razjašnjavanja, kako bi klijent shvatio da značenje “više
nego 100% loše” (tj. gore od najgoreg) nema logičko opravdanje zato što iz
neekstremne procene („loše je”) izvodi ekstremnu procenu („užasnno je” u značenju
„više nego 100% loše”, gore od najgoreg)
Logičko osporavanje je najjednostavnije kada se iracionalno uverenje verbalizuje
u svojoj punoj formi, što znači kada se u formulaciji pored užasavanja nalazi i argument
kojim klijent podržava svoje užasavanje. Prva komponenta iracionalnog uverenja je
argument (loše je) u vidu neekstremne procena, a druga komponenta (užasno je) je
zaključak u vidu ekstremne procene. Pokažite klijentu da mi ne možemo logički izvući
nešto ekstremno iz nečega što je neekstremno. Zato uvek prvo pitate klijenta za
argument zašto je nešto užasno. On će vam dati neki argument koji pokazuje zašto je to
loše. Složite se sa tim da to što je naveo kao argument pokazuje da postoje loši aspekti
aktivirajućeg događaja i odmah pitajte ga da li iz toga što je to loše nužno logički sledi i
da je to užasno. Na primer:
T: Znači vama je užasno to što ste pali na ispitu. Hajde sada da proverimo to vaše
uverenje, da vidimo da li je logično. Zašto je to za vas užasno?
K: Užasno je zato što ću morati da učim ponovo za sledeći rok i neću ići na more.
T: Slažem se da postoje loše posledice i da je zato loše što ste pali, ali da li to
automatski znači i da je užasno u značenju „više nego loše”?
K: Ne znači
T: Dobro. Zašto?
K : Zato što je to preterivanje. Ne može nešto što je loše postati više nego loše.
T: Ne može. To je samo jedan proizvoljni skok na zaključak, koji je logički neodrživ.

23
2. Dokazivanje nerealističnosti koncepta »užasno je«

Albert Elis je definisao užasavanje kao ideju da je nešto toliko loše da ne bi

smelo da postoji (tj. predstavlja derivat apsolutističkog zahteva). Samim tim, »užasno«
empirijski ne može da postoji, ne pripada našoj socijalnoj realnosti. Rekao je da je
emocionalno značenje termina “užasno” ekstremna evaluacija koja podrazumeva da je
nešto više nego 100% loše ili gore od najgoreg, ali stvari uvek mogu biti gore od one
koju zamislimo. Pre mnogo godina Albert Elis je na jednom predavanju hteo da bude
upačatljiv u opisu koncepta pa je rekao da je 100% loše da te pregazi parni valjak, ali ga
je jedna osobe iz publike duhovito podsetila da čak ni to nije 100% loše, pošto je gore od
toga da te parni valjak pregazi POLAKO. Vindi Drajden često navodi u svojim knjigama
pouku koju pripisuje majci Smoki Robinsona (R&B/pop pevač): »Od dana kada se rodiš
pa do trenutka kada se voziš u mrtvačkim kolima, ništa nije toliko loše da ne može biti
gore.« Oba primera slikovito ilustruju činjenicu da »užasno« nije svojstvo fizičkog sveta,
već kreacija ljudskog uma.
Za empirijsko osporavanje užasavanja oko svakodnevnih loših stvari može da se
koristi skala loših događaja (tj. skala za razužasavanje) na kojoj su označeni stepeni
lošeg, od minimalno loših (0,1%) do najlošijih (100%). Klijentu se objasni: »Na dnu skale
su problemi koje ocenjujete kao "minimalno loši" (npr. 0,1 - 10 % loše). Zatim idu
događaji koji su sve lošiji (20%, 30% itd.). Na vrhu skale su problemi koje ocenjujete kao
"maksimalno loši" (npr. 99,99 % loši, pošto uvek možemo smisliti nešto još gore). Koji
problemi su za vas minimalno loši, a koji su najgori koje trenutno možete zamisliti?«.
Klijent postavlja na gornjoj desetini skale događaje koje ocenjuje kao 99.99 % loše (npr.
tragične gubitke), na donjoj desetini skale događaje koji su po njemu minimalmo loši, ali
ipak loši (npr. neki trivaijalni problemi), a u sredini skale umereno loše događaje. Nakon
toga terapeut ga pita gde bi sada na toj skali smestio događaj koji je prethodno ocenio
kao užasan. Ova tehnika je u suštini promena perspektive, jer se od klijenta traži da iz
šire perspektive oceni da li je realistična njegova ocena da je konkretni negativni
aktivirajući događaj užasan. (npr. "Kada na ovaj način ocenite potencijalne probleme u
životu, koliko je sada LOŠ problem koji ste do sada smatrali užasnim? Smestite ga na
skalu uzimajući u obzir događaje koje ste vec ocenili.«). Ova vežba će pomoći da klijent
dobije uvid u nerealističnost užasavanja. Takođe će pomoći da doživi olakšanje kada
shvatiti da probem koji smatra užasnim predstavlja samo jednu od loših stvari u životu,
koja još uvek nije toliko loša, koliko loši problemi mogu biti.

24
3. Pragmatično osporavanje koncepta »užasno«

Najjednostavniji način pragmatičkog osporavanja je isticanje B-C veze. Terapeut

može iskoristiti prethodno opisano dokazivanje nerealističnosti užasavanja i pitati klijenta
kako se osećao dok je konkretan negativni događaj ocenjivao kao užasan, a kako se
oseća sada kada ga ocenjuje kao loš, ali ne i užasan. Kada klijent odgovori, upoređuju
se oba osećanja (tj. zdravo i nezdravo osećanje) i veza sa svakog pojedinačnog
ponašanja sa ciljevima kojima teži. Terapeut može da koristi formular za analizu štete od
užasavanja i koristi od razužasavanja, slično kao kod pragmatičkog osporavanja
apsolutističkog zahteva.
Drugi način je da nakon dokazivanja nelogičnosti i nerealitičnosti užasavanja
navede klijenta da verbalizuje doživljaj olakšanja, odnosno da kaže da smeštanje
negativnog događaja u kategoriju loših događaja, bez užasavanja dovodi do zdave
emocije. Ovo pragmatično osporavanje se sprovodi tako tako što terapeut može da pita:
»Kako se osećate kada verujete da je to loše, ali ne i užasno, zato što postoje mnogo
gore stvari, koje se hvala bogu nisu desile?« Kada klijent kaže zdravo osećanje,
terapeut pita »Da li je za vas onda bolje da taj događaj ocenjujete kao loš, ali ne i
užasan?«. Kada klijent odgovori da je za njega korisno da realistično procenjuje koliko je
događaj loš u odnosu na druge stvari koje mu se mogu desiti, potrebno je navesti ga da
elaborira svoj odgovor, isticanjem konkretnih pozitivnih posledica realistične procene.
Veoma je važno da se racionalna ocena dovodi u vezu sa klijentovim terapijskim i
životnim ciljevima.
Ukoliko iz bilo kog razloga klijent ne želi da promeni ocenu koju je pridao
problemu, terapeutov zadatak je da klijentu pomogne da otkrije zašto ne želi da svoj
problem oceni drugačije, tj. da odustane od užasavanja. Neka od obrazloženja zbog
kojih ljudi ne žele da odustanu od pridavanja značenja "užasno" svom problemu su: "Ali
meni se sada ne dešavaju gore stvari, meni je sada ovo nešto najgore, najužasnije." ili
"Te grozne stvari se retko dešavaju i one se stoga ne računaju, zato je moj problem ipak
užasan.". Ponekad klijent kaže da se plaši da bi razužasavanje značilo kao da se miri sa
mogućnošću da se takva stvar desi ili potraje, a nekad ima utisak da bi na taj način
izdao samog sebe. U svim ovim slučajevima, dobro je da terapeut prvo pokaže da
razume klijentov način rezonovanja, ali da nakon toga pomogne klijentu da uvidi koju
štetu ima od takve argumentacije.

25
4. Dekatastrofiziranje/Tehnika “Šta ako…”

Katastrofiziranje je jako karakteristično za klijente koji imaju simptome

generalizovanog ansksioznog poremećaja i uošte anksioznih poremećaja (panični
poremećaj, socijalna fobija, zdravstvena anskioznost id.). Na primer, klijent može satima
brinuti oko neke male greške koju je napravio na poslu predviđajući da će zbog nje dobiti
otkaz. Slično, klijent može danima biti opterećen idejom da će ga prijatelj odbaciti zato
što je rekao nešto što bi se moglo protumačiti kao socijalno neprihvatljivo. Tehnika
dekatastrofiziranja je osmišljena da klijentu olakša suočavanje za događajima povodom
kojih katastrofizira. Originalnu tehniku i sam termin dekatastrofiziranje je smislio Albert
Elis, ali su kasnije osmišljene razne varijacije na temu koje se mogu sresti u literaturi
(npr. u okviru Bekove kognitivne terapije)
Suština tehnike je suočavanje. Ukoliko terapeut proceni da klijent mentalno
stvara katasrofične scenarije budućnosti, potrebno je da mu pomogne da se realistično
suoči sa baš tim najgorim negativnim ishodom kojeg se plaši. Anksiozni klijenti najčešće
katastrofiziraju po principu »Šta ako...«. Tehnika podrazumeva da klijent odgovori na to
pitanje (tj. »Šta ako bi se taj predviđeni scenario zaista dogodio...«) zamišljajući šta bi on
tada radio i kako bi to izgledalo. Primenjeno na prethodni primer sa otkazom,
katastrofiziranje bi bilo: »Šta ako bih zaista dobio otkaz zbog ove greške?«, a mogući
odgovor bi bio: »Ako bih zaista dobio otkaz, što je malo verovatno, bilo bi mi teško, ali
bih se usredsredio na pronalaženje novog posla, sve dok ga ne nađem.« U drugom
primeru, gde je katastrofiziranje uobličeno u pitanju »Šta ako moja drugarica zaista
prestane da se druži sa mnom zbog toga što sam nesmotreno rekla?«, mogući odgovor
bi bio »Ako bi prekinula sa mnom, što je malo verovatno, bilo bi mi teško, ali bih sigurno
uspela da prevaziđem tugu i družim se sa drugim ljudima.«
Da biste lakše savladali ovu tehniku, možete je posmatrati kao da se sastoji iz tri
dela. Prvo, potrebno je da klijent svoj katastrofični scenario eksplicitno verbalizuje (npr.
terapeut pita »Hajde da vidimo šta je najgora stvar koja bi se mogla desiti?«). Drugo,
potrebno je da se ispitaju unutrašnji i spoljašnji resursi koje klijent može upotrebiti da
izađe na kraj sa takvim scenarijom (npr. »Hajde sada da vidimo šta možete da uradite
ako bi se to desilo?«). Treće, potrebno je da klijent razlikuje značenje reči »moguće« od
reči »verovatno« i da realistično proceni verovatnoću takvog scenarija (npr. »To je u
principu moguće, kao što je sve moguće, ali KOLIKO JE VEROVATNO da se to zaista
desi?«).

26
 Tehnika se može koristiti i na seansi i kao domaći zadatak, ali tek NAKON što je
VEĆ PRIMENJENA u seansi. Kada se zadaje za domaći zadatak poželjno je da klijent
dobije formular, koji se sastoji od tri kolone. Prva kolona sadrži negativni scenario kojeg
se klijent plaši (npr. »Pašću na ispitu«.). U drugoj kolini klijent treba da napiše kompletnu
»Šta ako...« rečenicu (npr. »Šta ako bih zaista pao na ispitu?«). U trećoj koloni treba da
napiše šta bi uradio kada bi se zaista desilo to čega se plaši (npr. »Biće mi krivo i biću
razočaran ako padnem na ispitu, ali ću se spremiti za drugi ispitni rok.« ). U četvrtoj
koloni treba da napiše procenu verovatnoće kao odgovor na pitanje »Kolika je
verovatnoća da ću pasti na ispitu ako naučim predviđeno gradivo?«. Ovakvo suočavanje
može pomoći klijentu da smanji anksioznost povezanu sa zamišljenim negativnim
scenarijom. Ova tehnika takođe može da služi klijentu da napravi planove kako bi se
nosio sa određenim negativnim ishodima ili posledicama kojih se plaši, što mu daje
doživljaj veće kontrole povodom te situacije i redukuje strah.

Katastrofični »Šta ako..?« Šta bih mogao u Kolika je

scenario rečenica tom slučaju da verovatnoća da ću
uradim? pasti na ispitu ako
naučim predviđeno
gradivo?
Pašću na ispitu. Šta ako bih pao na Biće mi krivo ako Minimalna
ispitu? padnem, ali ću se
spremati za drugi
ispitn rok

Prestaće da se Šta ako moja Ako bi prekinula sa Jako mala

druži sa mnom. drugarica zaista
prestane da se druži
sa mnom zbog toga
što sam nesmotreno
rekla?
mnom, bilo bi mi
teško, naročito u
početku, ali bih
sigurno uspela da
prevaziđem tugu i
družim se sa drugim
ljudima

27
5. Dekatastrofiziranje imaginacijom

Ova tehnika se koristi za modifikovanje katastrofičnih automatskih misli koje u

svest dolaze u vizuelnoj formi. Ponekad su negativne automatske misli samo vizuelne, a
ponekad se javljaju u formi slika i rečenica ili reči. Kada su negativne automatske misli
snažno i upečatljivo vizuelne, klijenti će ih lakše promeniti pomoću tehnike
dekatastrofiziranja putem imaginacije, nego verbalnim dekatastrofiziranjem.
Kada klijent zamisli negativni događaj, najčešće se zaustavlja u trenutku kada se
mu pred očima iskrsne slika onoga čega se najviše plaši i dalje nema nastavka, kao da
je film koji gleda na tom mestu oštećen, tako da praktično nikada ne vidi nastavak
»filma«, odnosno šta se dešava posle tog trenuta. Na primer, klijent je na terapiju došao
zbog izražene anksioznosti povodom javnog nastupa i izbegavajućeg ponašanja. Kaže
da kada pomisli na javni nastup ima vrlo živu sliku sebe kako izlazi pred grupu ljudi, staje
pored platna za projekciju, znoji se, lupa mu srce, grlo mu se steže, i kada počinje da
govori glas mu postaje neprirodno napet i podrhtava. Poslednja slika koju vidi je da on
stoji pred grupom ljudi potpuno zanemeo i bez snage da nastavi dalje, dok ljudi gledaju u
njega iščekujući nastavak. I tu je kraj.
Tehnika dekatastrofiziranja imaginacijom se izvodi tako što terapeut traži od
klijenta da izloži šta vidi, a kada klijent dođe do poslednje zastrašujuće scene da ga
»pogura« da završi taj film tako što će zamisliti šta se dešava nakon te tačke do koje je
stigao. Procedura predstavlja formu imaginativnog izlaganja sa ciljem da se cela
emocionalna epizoda anksioznosti završi izvođenjem klijenta iz anksioznog režima
procesovanja informacija. Na primer:

T: Izašli ste i glas vam je otkazao. Zamislite da ostajete u toj situaciji. Šta sada vidite?
K: Stojim pred njima i ne mogu ništa da kažem. Blokiran sam. Pokušavam da nešto
kažem, ali ne mogu. Svi me gledaju.
T: Sada zamislite da je prošao jedan minut, i dalje stojite tu, šta se sada dešava?
K: Nasmejao sam se, malo glupo i počinjem da govorim. Grlo mi je stegnuto, ali ipak
počinjem, najradije bih pobegao, ali tu sam i dalje.
T: Da li uspevate da kažete ono što želite?
K: Da, ali brzam nekako, kao da hoću da se što pre sklonim odatle.
T: OK. Brzo izlažete, ali i dalje govorite. Sada zamislite da je prošlo pet minuta. Šta se
dešava, da li ste usporili izlaganje?

28
K: Jesam, sporije pričam to što sam spremio, pokazujem na prezentaciju, počeo sam da
se pomeram.
T: Da li vam glas i dalje podrhtava, da li vam lupa srce?
k: Ne toliko, manje. Zamislio sam kako se pomeram i pokazujem na prezentaciju. Čini mi
se da sam zadovoljan.
T: Prošlo je još pet minuta. Šta se dešava nakon sledećih pet minuta?
K: I dalje sam malo nervozan ali fokusiran na ono što pričam. Popio sam malo vode.
Pitam se šta oni misle o meni.
T: Odlično, zamislite da je prošlo još 30 minuta. Šta se dešava?
K: Pa sada sam pri kraju izlaganja i srećan sam što se približava kraj. Imam još desetak
minuta. Više nisam napet. Mogu da ih gledam slobodno. Završavam izlaganje. Srećan
sam što sam rekao skoro sve što sam planirao.

Ova imaginativna vežba pokazuje klijentu da može da prebrodi trenutak blokade,

iako mu je jako neprijatno. Nije ostao blokiran. Suština je da se klijent više ne užasava
oko mogućnosti blokade, da shvati da trenutak blokade prolazi i da neće ostati bez glasa
zauvek, blokiran pred publikom u toj prostoriji, kao i da može da se nosi sa tom
situacijom. Dakle, smisao vežbe je razužasavanje, dekatastrofiziranje i usmeravanje
imaginacije u pozitivnijem pravcu, tako da klijent zamisli scene koje ilustruju njegov
uspešan koping i izlazak iz epizode anksioznosti. Cela imaginacija je iskustveni doživljaj
stava „Ovo jeste loše, ali proći će.” Vežba takođe utiče na promenu iracionalnog
uverenja „Ne mogu to da podnesem.”, pošto klijent gradi novo iskustvo „Jeste neprijatno,
ali mogu to da podnesem.”
Vežba može da se kasnije, nakon praktikovanja u seansi, zada klijentu za
domaći zadatak, sa jasnim instrukcijama kako da zamišlja nastavak situacije u kojoj je
blokirao. Klijentima već posle nedelju dana dosadi da vežbaju isti scenario i obično kažu
da više o tome ne brinu toliko. Na primer, ovaj klijent je rekao: „Ako ostanem bez glasa,
proći će, sabraću se i krenuti dalje, a i ako ne uspem da nastavim, izaći ću napolje i
smisliću neko izvinjenje, pa šta.”.

29
6. Projekcija budućnosti/“vremeplov”

Ova tehnika se koristi kada terapeut želi da klijent dođe do uvida da se njegov
život i svet u celini nastavlja nakon što se desio neki neželjeni događaj, oko kojeg se
klijent užasava. Tehnika može da se koristi i ako se klijent plaši da bi se događaj mogao
desiti u budućnosti i u potpunosti upropastiti njegov život, kao izraz užasavanja.
Bilo da je u pitanju anksioznost oko nekog negativnog događaja koji bi se mogao
desiti u budućnosti ili događaja koji se već desio, postupak je sličan. Ukoliko se negativni
događaj oko kojeg se klijent užasava i katastrofizita desio (npr. raskid veze), terapeut
traži da klijent zamisli da je ušao u »vremeplov« i zatim ga vodi kroz vreme, postavljajući
pitanja kako se oseća nakon nedelju dana, mesec dana, pola godine, godinu dana i sve
veće vremenske jedinice. Cilj vežbe je da tokom imaginacije klijent zaista uvidi da u
budućnosti neće ni misliti o tom događaju oko kojeg se sada toliko uznemirava, jer ce se
dešavati druge stvari u njegovom životu koje će zahtevati njegovu pažnju. Terapeut
može da iskoristiti taj uvid i navede klijenta na zaključak da taj događaj o kojem neće ni
misliti u budućnosti sigurno nije vredan njegove tolike pažnje i tolikog uznemiravanja
užasavanjem oko njega u sadašnjosti. Nakon putovanja u budućnost mogu se dogovoriti
koliki vremenski period je Ok za klijenta da »odboluje« taj događaj. Sa klijentima koji
imaju problem da zamisle budućnost, teraput može da uradi upečatljivu i živu vođenu
imaginaciju, tako što će pomagati klijentu da zamisli kako se život vraća u normalu, da
uvidi kako se njegov život nastavlja i kako se dešavaju pozitivne stvari u njegovom
životu, iako će možda morati da se prilagodi nekim novonastalim situacijama. Ako je u
pitanju neki potencijalni budući događaj oko kojeg klijent katastrofizira i užasava se od
njegovih posledica, zamišljajući da će njegov život biti uništen ako se taj događaj desi,
terapeut treba da mu kaže da zamisli da se taj negativni događaj već desio. Postupak je
zatim isti kao i kada je u pitanju događaj koji se desio ili se dešava.
Tehnika je korisna kada je su pitanju problemi kao što su neki manji konflikti,
greške koje su napravljene na poslu ili neke nepromišljeno izgovorene rečenice pred
značajnim osobama oko čega se klijent užasava. Tehnika se takođe može koristiti i kada
klijent ima problem gubitka posla, razvoda, bolesti, preseljenja i drugih promena koje
mogu imati negativne posledice i zahtevaju izvesno prilagođavanje na novonastale
okolnosti. Međutim, terapeut treba da vodi računa da tokom imaginacie klijent ne ode u
nova katastrofiziranja. Validiranje klijentovih osećanja je neophodan preduslov, pošto bi
klijent u protivnom doživeo da terapeut minimizuje njegov problem.

30
7. Paradoks preterivanja

Ova tehnika je takođe u funkciji dekatastrofiziranja. Koristi se kada se klijent plaši

nekog ishoda ili posledice i pri tome je sklon katastrofičnom predviđanju. Na primer, ovu
tehniku možete koristiti ukoliko klijet preteruje u predviđanju posledica nekog minornog
konflikta ili neke svoje manje greške u socijalnom i poslovnom kontekstu. Suština
tehnike je paradoksalna intervencija. Terapeut traži od klijenta da zamisli najgori mogući
scenario, a zatim da taj scenario preuveliča do očigledno nerealnih razmera.
Preuveličavanje se izvodi sa naglašenim humorom, da bi klijent uvideo besmislenost
svog predviđanja. Bitno je da slika bude opisana upečatljivo i živo.
Na primer, klijentkinja se plaši da kaže svom kolegi koji joj često svaljuje svoj
posao da više neće da radi njegov deo posla i anksiozna je povodom mogućnosti da će
se njen kolega biti neprijatan kada mu to saopšti. Na pitanje šta je najgore što bi mogao
da uradi, rekla je da bi mogao da viče na nju, da kaže da nije timski radnik i da je lenja.
To je katastrofični scenario. Tehnika preterivanja podrazumeva da terapeut traži od
klijentkinje da zamisli kako je rekla kolegi da više neće preuzimati njegov posao i kako je
kolega počeo da viče na nju da nije za timski rad, da je lenja, da samo na sebe misli, a
zatim da tu situaciju preuveličava preko svake mere sve dok joj ne postane smešno. Od
klijentkinje se očekuje da niže scene koje predstavljaju očigledno preterivanje, kao na
primer: ostale kolege mu se pridružuju; dolazi šef i daje joj otkaz, na silu je izvode iz
poslovne zgrade i izbacuju na ulicu; posle desetak minuta ceo događaj se vrti na
društvenim mrežama. Moguće su i druge scene, tipa tužilaštvo podiže optužnicu protiv
nje; sud je proglašava krivom i izriče joj se kazna u vidu zabrane da se ikada ikome na
poslu usprotivi; uvodi se policijski odred koji će nadzirati njeno ponašanje. Ukoliko
klijentkinja ima prpoblem da zamisli i verbalizuje preuveličane scene, terapeut može da
joj pomogne dajući neku scenu kao primer. Obično mala pomoć sa jednom scenom
pomađe klijentu da shvati princip preuveličavanja i dalje može da nastavi sam.
NAPOMENA: Nije preporučljivo da se ova tehnika koristi na početku terapijskog
procesa, kada se terapeut i klijent ne poznaju dovoljno. Tehnika je bezvredna ukoliko
terapeut i/ili klijent nemaju smisla za humor. Šta više, može imati loš uticaj na terapijski
odnos, ukoliko klijent tehniku doživi kao ismevanje ili kao terapeutovo nerazumevanje.
Terapeut može da se zaustavi u bilo kom trenutku, ukoliko primeti da tehnika ne prija
klijentu i da sa klijentom prodiskutuje šta mu u toj tehnici smeta. Ukoliko su smetnja
iracionalna uverenja, predrasude, magijsko mišljenje itd. to treba osporiti.

31
8. Promena perspektive

Ova tehnika se obično koristi za promenu eksremno negativnog stava (tj.

užasavanja) prema nekom ličnom neuspehu ili nekoj frustraciji, konfliktu i sličnim
svakodnevnim problemima u ličnoj i poslovnoj sferi. Tehnika pomaže klijentu da iz druge
perspektive posmatra problem koji je ocenio kao užasan. Cilj tehnike je da klijent ponovo
oceni problem ili događaj kao zabrinjavajući, razočaravajući, neprijatan ili neugodan,
umesto kao kao užasan.
Suština tehnike je u postavljanju sokratskih pitanja koja će klijentu pomoći da
uvidi kako konkretan negativni događaji ima neke dobre strane. Najčešće se postavlja
pitanje da li postoji bilo koja pozitivna strana ili posledica događaja ili iskustva oko kojeg
se klijent užasava. Ova tehnika je delikatna i terapeut će voditi računa da klijent ne
doživi ovu intervenciju kao omalovažavanje njegovog problema (tj. kao da nikakav
problem ne postoji) ili kao sugestiju da negativan događaj oceni kao pozitivan u celini.
Terapeut vodi klijenta ka uvidu da je negativan aktivirajući događaj u određenom
stepenu loš zato što ima neke loše posledice, ali ipak nije 100% loš, slično kao što je
neki pozitivni aktivirajući događaj u određenom stepenu dobar, zato što ima neke dobre
posledice, ali ipak nije 100% dobar. Terapeut navodi klijenta da se seti primera i
pozitivnih i negativnih događaj u svom životu i da navede pozitivne aspekte negativnih
događaja i negativne aspekte pozitivnih događaja. Kada klijent uvidi da postoje pozitivni
aspekti događaja koji ima i svoje loše strane, kao što postoje negativni aspekti događaja
koji ima i svoje dobre strane terapeut pomaže klijentu da uvidi nerealističnost svog crno-
belog načina razmišljanja u slučaju konkretnog negativnog aktivirajućeg događaja oko
kojeg se užasava i da formuliše racionalno uverenje (npr. »To jeste loše, zato što ima
loših posledica, ali nije užasno, zato što ima i nekih pozitivnih aspekata«).
NAPOMENA: Razumljivo je da se tehnika se ne preporučuje ako se radi sa
osobama koje su doživele teške i neočekivane gubitke ili traume (npr. smrt bliske osobe,
teški invaliditet ili silovanje). Nikom normalnom neće pasti na pamet da osobi koja je
izgubila dete, ili je silovana ili je doživela neku drugu tragediju, pokaže kako je taj
događaj samo zabrinjavajući, razočaravajući, neprijatan ili neugodan, ali ne i užasan,
pošto postoje i gore stvari. To bi bila bezosećajna i surova intervencija koja bi verovatno
onemogućila dobar terapijski odnos. Postoje druge tehnike koje se koriste sa klijentima
koji su doživeli traume, gubitke i torture.

32
9. Nošenje napisanih katastrofičnih misli sa sobom

Negativne automatske misli su klijentima obično jako opterećujuće i žele da

zauvek nestanu ili barem da mogu da ih lako odagnaju iz svesti. To je glavni razlog
zašto se upuštaju u beskonačnu unutrašnju raspravu sa svojim negativnim mislima. Ova
vrsta samouveravanja u početku ima kratkotrajne efekte, ali dugoročno gledano
postupak postaje iscrpljujući i klijent ima utisak da je konstantno u svojoj glavi. Osim
toga, samouveravanje u pozitivne ishode dovodi do kratkotrajnog olakšanja čime se
potkrepljuje i kada se negativna misao i anksioznost ponovo javi klijent pribegava istom
postupku. Zbog toga je bolje da klijent nauči da ignoriše negativne automatske misli i da
radi sve ono što bi radio i da nema negativne automastke misli.
Slikovita i upečatljiva tehnika koja olakšava usvajanje ideje prihvatanja negativnih
automatskih misli i „života“ sa negativnim automatskim mislima je nošenje svojih
negativnih automatskih misli sa sobom u džepu, tašni ili čak oko vrata kao privezak.
Negativne automatske misli se napišu na kartonu ili papitu, kao flajer ili kartica i nose se
sa sobom u situacije u kojima bi mogle da se aktiviraju i pojave u glavi. Pošto su one već
tu, sa klijentom, njihovo pojavljivanje u klijentovoj svesti nije nikakvo iznenađenje za
klijenta. Nošenje flajera sa mislima klijentu omogućava da tokom obavljanja raznih
aktivnosti:

1. gleda NA svoje negativne automatske misli, a ne KROZ njih

2. doživi razliku između SEBE i SVOJIH negativnih automatskih misli
3. uvidi da ga nošenje negativnih automatskih misli (u glavi i džepu) ne ometa u
obavljanju raznih aktivnosti

Klijent je na terapiju došao zbog simptoma paničnog poremećaja (tj. anksiozno

iškekuje novi napad panike i izbegava mesta na kojima bi ga mogao doživeti). Užasava
se i katastrofizira oko mogućnosti napada panike pri obavljanju aktivnosti koje zahtevaju
stajanje u redu. Kod planiranja bihejvioralnog izlaganja (odlazak u poštu) identifikovane
su negativne automatske misli u vidu katastrofičnih “šta ako…” (tj. Šta ako se
onesvestim!?; Šta ako mi se budu tresle ruke?! Šta ako svi pomisle da sam lud?!).
Klijent je dobio zadatak da te katastrofične misli napiše na papir i da ih ponese sa sobom
u poštu. Dok bude stajao u redu neka bude svestan da nosi svoje katastrofične misli sa
sobom, jednako kao što nosi kravatu i da ga one ne mogu omesti u plaćanju računa.

33
10. Kognitivno preplavljivanje

Preplavljivanje je tehnika izlaganja kada se klijent izlaže svom najvećem strahu

odjednom, za razliku od postepenog izlaganja, kada se postepeno izlaže sve većim
dozama straha. Preplavljivanje je za većinu ljudi odbojnije od postepenog izlaganja, ali
se efekti brže postižu.
Kognitivno preplavljivanje je imaginativna tehnika preplavljivanja. Tehnika se
koristi onda kada klijent nije u mogućnosti da se realno suoči sa svojom katastrofičnom
predikcijom. Na primer, kada klijent izbegava avion zato što se plaši avionske nesreće
ne možete ga namerno izložiti stvarnoj avionskoj nesreći kako bi prevazišao svoj strah.
Doduše, klijent može da gleda filmove, dokunetarne programe, vesti ili slike avionskih
nesreća, ali takvi izlaganje pre spada u postepeno izlaganje. Izlaganje samom avionu ili
letu avionom nije isto. Kod kognitivnog preplavljivanja se klijent odjednom izlaže svom
najvećem strahu u svojoj fantaziji.
Kognitivno preplavljivanje obuhvata izlaganje sceni koje se plaši u svojoj glavi.
Klijent treba da do detalja zamisli scenu koje se plaši, kao da gleda film u svojoj glavi.
Na primer, u slučaju da klijent ima stah od avionske nesreće, on će da zamisli da se
nalazi u avionu koji se velikom brzinom ruši, zahvaćen požarom, putnici vrište, padaju
koferi, krv i opšta panika oko njega. Klijent treba da zadrži scenu u glavi što je duže
moguće i da izdrži svoju anksioznost. Takođe, terapeut će ga uputiti da se ne opire
svojoj anksioznosti već da ostane preplavljen, čak i ako ga uhvati panika. Treba da pusti
da ga panika preplavi (otud naziv tehnike) i da je čak pokuša učiniti jo većom
zamišljanjem dodatne scene. Poenta je da će anskioznost i panika svakako proći posle
nekoliko minuta, pošto telo ne može da proizvodi anskioznost beskonačno. Klijent će
imati iskustvo prolaska epizode straha.
Ova tehnika je klijentima jednako neprivlačna kao i preplavljivanje uživo, ali je
korisna ukoliko uspete da ga motivišete da je uradi. Takođe je potrebno da ga
dobrouputite, kako ne bi prekinuo sa vežbom pre nego što anksioznost spontano prođe.
Samo ukoliko se cela epizoda anksioznosti odigra, tehnika ima efekta. Tehnika se
zadaje više puta, tako da je nakon svakog puta sve teže izazvati ankioznost na osnovu
fantazirane scene.

34
 Tehnike usmerene na osporavanje samoobezvređivanja i izgradnju
samoprihvatanja

Ljudi su često skloni da sebe obezvređuju ili osuđuju zbog svojih loših
postupaka. Takođe su skloni da sebe idealizuju ili da se sebi dive zbog svojih dobrih
postupaka. Stoga je osećaj samopoštovanja najčešće nestabilan i promenljiv u
zavisnosti od toga da li je osoba nešto uradila dobro ili loše. Samoobezvređivanje i
samoidealizacija počivaju na globalnom vrednovanju sebe na osnovu svojih postupaka i
iskustava. Ovo globalno vrednovanje je najverovatnije u vezi sa jezičkim sistemom koji
sadrži simbol "ja". Simbol "ja" se očigledno može bezbroj puta vrednovati. Bezuslovno
prihvatanje sebe predstavlja alternativu samoobezvređivanju i samoidealizaciji. Filozofija
bezuslovnog prihvatanja sebe potpuno isključuje globalnu procenu sopstvene vrednosti,
odbijanjem davanja sebi globalne procene, uz istovremenu svest o svojim postupcima,
kao i procenu svojih postupaka i osobina na kontinuumu od »dobro« do »loše«.
Usvajanje filozofije bezuslovnog samoprihvatanja je proces koji se podstiče
korišćenjem različitih tehnika sa ciljem da klijent shvati štetnost, nelogičnost i
nerealističnost globalnog vrednovanja sebe koje dovodi do samoobezvređivanja, kao i
da uoči prednosti, logiku i realističnost koncepta ocenjivanja svojih postupaka u odnosu
na ciljeve i vrednosti kojim teži, bez globalne ocene svoje suštine na osnovu tih
ponašanja. Tehnike koje se najčešće koriste su verbalno osporavanje, koje obuhvata
didaktički pristup, sokratski metod, korišćenje metafora, kao i vizuelne ili grafičke prikaze
koji olakšavaju razumevanje racionalnih koncepata (npr. tehnika veliko i malo ja i tehnika
tri kruga).
Prema teoriji REBT uverenja koja izražavaju obezvređivanje sebe, drugih ljudi I
života je iracionalni deraivat apsolutističkog zahteva. Počiva na filozofskoj pretpostavci
da vrednost osobe ili života varira u zavisnosti od promene uslova koji su značajni za
određivanje vrednosti. Ovde su izložene tehnike koje se koriste za osporavanje
iracionalnog uverenja o sopstvenoj bezvrednosti. Pošto je globalno negativno
procenjivanje sebe često povezano sa kognitivnim distorzijama kao što su etiketiranje,
preuopštavanje, sve ili ništa razmišljanje i slično, koriste se i tehnike za ispravljanje ovih
grešaka u mišljenju. Slični argumenti i tehnike se mogu koristiti i za osporavanje
iracionalnih uverenja koja izražavaju obezvređivanje druge osobe i obezvređivanja
života. Ipak, terapeut treba da vodi računa da tehniku prilagodi objektu procene i
osećanju u kojem se klijent nalazi s obzirom na objekat procene.

35
1. Empirijsko osporavanje

Terapeut može da započne empirijsko osporavanje koristeći didaktički pristup i

da ga kombinuje sa sokratskim pitanjima, metaforama i humorom. Ukratko, postupak je
sledeći 1) izložite REBT stanovište: samoobezvređivanje (Ja sam loš pošto sam uradio
to i to, a to je loše) i samoidealizovanje (Ja sam divan, pošto sam uradio to i to, a to je
divno.) počivaju na iracionalnoj ideji da je moguće objektivno izmeriti pojedinačnu
ljudsku vrednost na osnovu nekih kriterijuma; 2) predložite klijentu da zajedno preispitate
da li je procenjivanje ljudske vrednosti na osnovu nekih kriterijuma činjenično zasnovano
ili ne; 3) definišite pojam »sebe«, tj. ono što se ocenjuje (tj. sa njegove tačke gledišta:
»Ja sam....«); 4) izložite empirijske argumente protiv izložene iracionalne ideje i za svaki
pitajte da li ima neke kontraargumente ili mu je nešto ostalo nejasno i prodiskutujte ako
ima i 5) normalizujte tendenciju ka globalnom samoprocenjivanju, kao opšteljudsku
karakteristiku, koja je biološki i socijalno određena.
1) Iznesite svoje stanovište: samoobezvređivanje ili samoomalovažavanje je
PROIZVOLJNA procena seba celog na osnovu nekih svojih karakteristika koje osoba
smatra lošim. Posledica je ono što se u narodu i stručnoj literaturi zove nisko
samopoštovanje. Ako pitate klijenta »Da li želite da postgnete visoko samopoštovanje?«,
klijent će odgovorit da želi. To je dobar uvod da mu kažete da je visoko samopoštovanje
podjednako zasnovano na empirijski neosnovanoj argumentaciji, koliko i nisko
samopoštovanje. Zašto? Zato što su i nisko i visoko samopoštovanje posledica
PROIZVOLJNE ocene sebe kao celine na osnovu nekih svojih karakteristika.
2) Pozovite klijenta da zajedno preispitate realističnost njegove procene sebe
kao manje vrednog/lošeg i zainteresujte ga za preispitivanje. Na primer, nakon izlaganja
REBT stanovišta u prethodnom koraku, možete reći: »Ali nemojte mi verovati na reč,
hajde da zajedno vidimo da li je takvo ocenjivanje činjenično zasnovano. Ja ću iznositi
svoje argumente, a vi ako imate kontrargumente recite slobodno.«
3) Pre iznošenja argumenata definišite predmet ocenjivanja (tj. pojam sebe). Na
primer, možete reći: »Da bismo znali o čemu pričamo neophodno je da prvo definišemo
šta je to što ocenjujete kao manje vredno (li loše). Ocenjujete SEBE/SVOJE JA. Šta je to
što podrazumevate pod »samim sobom«/pod »ja«? Ima mnogo definicija, slične su, a
meni je najrazumljivija ona koja kaže da je pojam SEBE/JA složena celina i da obuhvata
svaku stvar o osobi koja se može oceniti (Hauck, 1991; str. 33). Pitajte klijenta da li se
slaže, da li bi nešto dodao ili preformulisao.

36
 4) Upoterebite bar dva empirijska argumenata: 1) da je ljudsko biće previše
kompleksno za jednu skupnu ocenu i 2) da je ocena statična, a ljudsko biće se
konstantno menja. Možete na primer reći, eksplicitno navodeći klijenta da uvaži vaš
argument: »Zar ne mislite da je ljudsko biće suviše kompleksno da bi se legitimno
ocenilo jednom ocenom?. Ja mislim da je tako jednostavna procena tipa »dobar-loš«,
realistična jedino kada se primeni na jednostavne organizme, kao što je jednoćelijska
ameba. Da li je realistično da je primenimo na složen organizam koji ima mnogo različitih
osobina?«. Zatim ga pitajte klijenta da li se slaže da nije realno da celog sebe procenjuje
tako jednostavnom ocenom, kao što je ocena loš ili bezvredan, s obzirom da je kao i
druga ljudska bića kompleksan organizam. Proverite da li ima neki kontrargument. Ako
ima, prodiskutujte ga.
Navedite drugi argument, tj. da su ljudska bića konstantno menjajuća. Na primer,
možete reći:«Čak i kada bismo imali neki ekstra moćan kompjuter, kakav još nije
smišljen i proizveden, i kada biste pomoću tog kompjutera uspeli da ovog časa
izračunate svoju vrednost jednom ocenom, ta procena vaše vrednosti bi bila zastarela
onog časa kada bi bila napravljena. Zašto? Zato što niste statičan entitet, kao što ni
jedno ljudsko biće nije. Ljudska bića se konstantno menjaju, od trenutka do trenutka.
Svaka nova misao je promena, svaki novi plan i namera je promena. A ocena je statična
i prema tome nije realistična, nije u skladu sa činjenicom promene. Dakle, kada vi sebe
ocenite i kažete za sebe da ste loši, to je nerealistično. Ta ocena bi bila zasnovana na
činjenicama jedino kada biste mogli da dokažete da je sve što ima ikakave veze sa
vama, svaka vaša misao, postupak, osećanje, da je sve bilo loše, da je sada loše i da će
u budućnosti uvek biti loše. A da li to možete da dokažete?”
5) Normalizujte tendenciju ka globalnoj samoproceni kao opšteljudsku
karakteristiku, da klijent ne bi razvio sekundarno obezverđivanje sebe zbog svog
samoobezvređivanja. Na primer, možete reći: „I pored toga što je globalna procena sebe
i drugih ljudi neosnovana, ljudi to rade svakodnevno. Svako ko ima osećaj manje
vrednosti ili bezvrednosti, ocenjuje sebe celog, bilo svesno ili nesvesno. To je naša
sklonost, ne možemo je iskoreniti. Zato je potrebno stalno imati na umu da iako ljudi
sebe i druge ljude stalno ocenjuju, njihova procena sopstvene i tuđe suštine i celine
nema nikakve veze sa stvarnom vrednošću sebe i drugih u realnosti. U realnosti je ceo
poduhvat samoprocene neodrživ.„
Opisan pristup je didaktički, kombinovan sa ponekim retoričkim pitanjem, ali se
ceo materijal može iskoristiti za postavljanje sokratskih pitanja (tj. vođeno otkriće)

37
2. Logičko osporavanje

Logičko osporavanje je vrlo jednostavno, s obzirom da je glavni argument logička

neopravdanost preterane generalizacije. Terapeut treba da klijenta dovede do uvida da
je preterana generalizacija logička greška, gde se se o celini automatski zaključuje na
osnovu jednog njenog dela. Praktično, preterana generalizacija predstavlja
izjednačavanje celine sa jednim delom te celine. Primenjena na samoprocenu (i procenu
drugog ljudskog bića), preterana generalizacija predstavlja procenu celog sebe na
osnovu neke svoje pojedinačne karakteristike ili ponašanja ili onoga što se osobi desilo.
Klijent će ovu logičku grešku najlakše razumeti ako mu pokažete da se njegovo
samoobezvređujuće uverenje sastoji iz dve evaluativne komponente; 1) negativna
procena nekog aspekta sebe (tj. komponenta koja se odnosi na “deo”) i 2) globalna
negativna procena (tj. komponenta koja se odnosi na celinu, tj. celog sebe). Druga
komponenta je nelogični skok na zaključak, pošto se deo izjednačava sa celinom.
U svakodnevnom govoru logičku grešku preterane generalizacije (deo = celina)
prepoznajemo u predrasudama. Pošto su predrasude pojam koji za većinu ljudi ima
negativnu konotaciju i izaziva odbojnost, možete tu reč iskoristiti da biste kod klijenta
podstakli emocionalni uvid i odbojnost prema ovom tipu logičke greške primenjene na
procenu sebe samog. Pokažite klijentu da je njegov zaključak o sebi u suštini jedna
predrasuda o sebi, zato što na osnovu nekoliko svojih loših karakteristika zaključuje da
je ceo loš, isto kao što je predrasuda kada neko o celom jednom narodu zaključuje da je
loš samo na osnovu lošeg ponašanja pojedinca ili grupe koja pripada tom narodu.
Značajno je da klijent pravilno razume logičko osporavanje, da ne bi došao da
zaključka da je logički neosnovano ocenjivati svoje ili tuđe postupke, osobine i druge
pojedinačne aspekte. Povedite računa da klijent shvati da je potpuno legitimno i logično
ocenjivati svoje i tuđe postupke (npr. kršenje moralnog standarda je loše), kao i ono što
mu se dešava u životu (npr. loše je kada ga neko kritikuje), ali nelogično je oceniti sebe
celog kao lošeg na osnovu te procene pojedinačnih aspekata. Razumno je ocenjivati
svoje pojedinačne aspekte, zato što takve ocene pomažu osobi da odredi da li joj ti
postupci pomažu da ostvari svoje težnje, ciljeve i namere. Takođe je razumno ocenjivati
ono što nam se dešava, zato što nam takve procene pomažu da preduzmemo
odgovarajuće akcije da promenimo ono što se može promeniti ili da se konstruktivno
prilagodimo na ono što ne možemo promeniti. Ali nije logično na osnovu toga
procenjivati sebe.

38
3. Pragmatičko osporavanje

Terapeut treba da klijenta dovede do uvida da iracionalno uverenje koje sadrži

obezvređivanje sebe (npr. “Ako bi me šef kritikovao, to bi značilo da sam manje
vredan.”) uvodi klijenta u nezdrave psihološke posledice (tj. konkretne emocije,
nekonstruktivno ponašanje i iskrivljeno predviđanje i interpretiranje događaja). Na
primer, terapeut treba da mu pokaže da će sa takvim iracionalnim uverenjem biti
anksiozan čak i u situaciji u kojoj ga šef ne kritikuje, pošto će predviđati da postoji
mogućnosti da dobije kritiku, ma koliko male bile šanse. I padaće mu na pamet razni
katastrofični ishodi moguće kritike. Slično, u situaciiji kada ga šef stvarno kritikuje, to
iracionalno uverenje će ga uvesti u anksioznost oko sopstvene vrednosti, a tako
anskiozan će se užasavati oko katastrofičnih posledica koje će mu padati na pamet i
ponašaće se nesigurno i nekonstruktivno. Nakon kritike, to iracionalno uverenje ga može
uvesti u depresiju, stid ili ego-defanzivni bes i nekonstruktivo ponašanje. Kao i u slučaju
osporavanja užasavanja i apsolutističkog zahteva, neophodno je da pokažite klijentu da
je njegovo samoobezvređjuće uverenje smetnja ostvarenju njegovih dugoročnijih
terapijskih i životnih ciljeva.
Takođe predočite klijentu pozitivne posledice bezuslovnog prihvatanja sebe (isto
se odnosi na prihvatanje drugih i života), kako biste kod njega potkrepili opredeljivanje
za racionalno uverenje kao zdravu, funkcionalnu alternativu. Persuazivni argument za
bezuslovno samoprihvatanje je da će ga takvo uverenje dovesti do neposrednih dobrih
posledica i da će mu olakšati postizanje njegovih dugoročnih ciljeva. Ovaj argument
treba da bude potkrepljen konkretnim predviđenim ishodima, na njegovom ličnom
primeru. Na primer, racionalno uverenje “Loše bi bilo da me me šef kritikuje, ali kritika
me ne bi učinila lošom osobom.” će mu omogućiti da umesto anksioznosti oseća
zabrinutost povodom mogućnosti kritike, a zabrinutost povodom moguće kritike da
pažljivije uradi posao i time smanji šansu za grešku i samim tim kritiku.
Jako je važno da teraput naglasi korist koju klijent ima od procene specifičnih
aspekata sebe (tj. svog ponašanja, sklonosti itd.), pošto će mu takve procene pomoći da
odredi da li mu taj konkretni lični aspekt pomaže ili odmaže u ostvarenju svojih
kratkoročnih i dugoročnih ciljeva i da li je potrebno da menja taj aspekt. Na kraju krajeva,
identifikovanje i procena svojih iracionalnih uverenja, koja ga ometaju u dostizanju
ciljeva, spada u korisnu procenu određenog aspekta sebe. Važno je da ne proceni sebe
celog kao lošeg na osnovu tog lošeg aspekta.

39
4. Definisanje značenja termina

Definisanje termina je tehnika pomoću koje se terapeut raspituje šta klijent misli
kada koristi određen termin, kako bi otkrio eventualnu grešku preterane generalizacije u
njegovom mišljenju. Na primer, klijent je nakon intervjua odbijen za posao na koji se
prijavio i zaključio: "Ja sam totalni promašaj.". Ovde je globalna negativna procena
izražena preko fraze ”totalni promašaj”. Terapeut ga navodi da preispita logičku i
činjeničnu održivost te tvrdnje, dovodeći u pitanje svaku kognitivnu grešku na koju naiđe.
Ispod je primer iz prakse:
K: Nisam dobio taj posao. Ja sam totalni promašaj (preterano uopštavanje).
T: U kom smislu totalni promašaj? (semantičko razjašnjavanje)
K: Poslovnom, nikad neću uspeti da se zaposlim. (proricanje sudbin, skok na zaključak)
T: Kako to što niste uspeli da se zaposlite u toj kompaniji implicira da nikada nećete
uspeti da se zaposlite i da ste totalni promašaj? (traženje razjašnjenja)
K: Ja tako osećam, da nikome ne trebam. (emocionalni rezon)
T: A da li je to veša subjektivna procena da nikome ne trebate ili je to proverena i
dokazana činjenica da nikome ne trebate? (traženje razjašnjenja)
K: Pa nije činjenica, ali ja se tako nekako osećam. (intelektualni uvid)
T: Osećanje je subjektivni doživljaj. To što vi imate osećaj još uvek ne znači da je to
istina. To bi bilo istina kada bi postojale činjenice koje pokazuju da se nikada nećete
zaposlitii. A da li vi raspolažete takvim činjenicama? (suočavanje sa kognitivnom
greškom)
K: Ne. Hocete da kazete da sam preterao? (uvid u kognitivne greške)
T: Da. Kako biste mogli preciznije da se izrazite? (traženje alternativnog zaključka)
K: Nisam uspeo da dobijem ovaj posao, ali to ne znači da sam totalni promašaj.
(alternativni zaključak)
T: Tačno. A šta znači to što niste dobili ovaj posao? (traženje potpunije formulacije)
K: Da sam još uvek nezaposlen i da treba i dalje da tražim posao ako hoću da se
zaposlim. (pecizno iražavanje, racionalni rezon)
T: Da li će vam u tom nastojanju pomoći prvi rezon: „Pošto nisam dobio ovaj posao, ja
samo totalni promašaj” ili drugi rezon: „Nisam uspeo da dobijem ovaj posao, ali to ne
znači da sam totalni promašaj, već nezaposlen. Ako hoću da se zaposlim, treba i dalje
da tražim posao.” (funkcionalni argiment pomoću sokratskog pitanja)
K: Ovaj drugi rezon. Shvatam šta hoćete da kažete.

40
 Klijenti mogu na početku doživeti ovu intervenciju kao beznačajnu igru reči (npr.
mogu reći "Hoćete da kažete da ću se osećati bolje samo ako upotrebim drugu reč?).
Ipak, većina odmah shvata da ova tehnika nije samo semantička igra. Klijent će shvatiti
da reči kao neuspešan, beskoristan, i slične definišu osobu na preterano negativan
način i na taj način utiču na raspoloženje i ponašanje osobe. Osim toga, ovakve
preterane generalizacije su netačne, jer zanemaruju kompleksnost ljudskih bića i
njihovih života. Semantička preciznost pomaže klijentu da misli jasno i da svoje misli
uskladi sa činjenicama. Na primer, izjava "Tri puta sam pao na ispitu." je tačna, a izjava
"Ja sam totalni promašaj." je netačna. Prva izjava vodi planiranju strategije u vezi sa
budućim polaganjem ispita, a druga vodi u obeshrabrenost i depresiju.
Definisanje značenja nije cilj sam po sebi, već služi semantičkoj jasnoći.
Generalno pravilo je da je semantički smisleno oceniti sopstveno ponašanje, ali je
besmisleno ocenjivati svoju suštinu jednom rečju. Terapeut treba da bude umeren u
upotrebi ove tehnike da ne bi opsesivno lovio klijenta u semantickim greškama i za
svaku definiciju tražio obrazloženje značenja. Takođe nije dobro da za svaku klijentovu
definiciju tražite dalje šta ta reč znači, jer će se raspitivanje pretvoriti u beskonačni lanac
značenja (tj. značenje značenja). Na kraju ni terapeut ni klijent neće znati koje značenje
je relevantno za razmatranje klijentovog problema.

41
4. Veliko „JA”-malo „ja”

Globalno vrednovanje sebe je najverovatnije u vezi sa jezičkim sistemima koji

sadrže simbol "ja". Simbol "ja" se može bezbroj puta vrednovati, tako da ocene mogu
biti svaki put vrlo različite, u zavisnosti od toga šta vrednujemo (tj. koji aspekt sebe) i šta
nam je u određenom trenutku kriterijum vrednovanja. Zbog toga sledeći grafički prikazi
pomažu da klijent uvidi na koji način vrednuje sebe celog (tj. svoje »JA«) preko svega
onog što on smatra da čini i predstavlja njegovo »JA«. Suština tehnike je ukazivanje na
logičku grešku izjednačavanja celine sa delom (preterana generalizacija)
Veliko »JA« i mala »ja«. Terapeut nacrta jedan veliki simbol "JA" koji je ispunjen
sa malim »ja«, koja su ispisana unutar tih velikih slova (simbol JA treba nacrtati na
formatu A4 tako da svako slovo ima unutrašnji prostor u koji se mogu upisati mala »ja«).
Klijentu kažete da taj veliki simbol "JA" predstavlja njega u celini, dok mala »ja« koja su
napisana unutar velikog »JA« predstavljaju bezbroj njegovih osobina. Drugim rečima,
simbol "JA" sadrži puno malih "simbola "ja" koji predstavljaju razne aspekte klijenta, kao
na primer, način na koji se smeje, koji televizijski program voli, kako se ponaša u
društvu, šta radi itd. Terapeut zatim objasni da će upisati pored svakog malog "ja", po
jedan aspekt klijenta, odnosno ono što svako malo "ja" za samog klijenta predstavlja
(osobina, postupak itd). Može da pita "Koje vaše pozitivne osobine i postupke bi vaša
porodica (prijatelji i ljudi koji vas dobro znaju) naveli?" Šta bi ste vi tu dodali? Upišite ih
pored malih "ja". "Koje negativne stvari bi rekli o vama? Da li bi ste vi tu nešto dodali?
Upišite ih pored malih "ja". Koje neutralne stvari bi rekli o vama (tj. ni dobre ni loše)? Da
li bi ste još nešto dodali?"
Kada se upiše 10-15 aspekata, terapeut pita "Kada bi smo imali ceo dan na
raspolaganju i kada bi smo razmotrili skoro sve što ste do sada u životu uradili, bilo da je
dobro, loše ili neutralno, uključujući i svaku vašu pomisao ili ideju, koliko malih "ja" bi na
kraju imali unutar ovog velikog JA?". Klijenti najčešće kažu »Milijardu malih ja« ili
»Najmanje milion malih ja.« ili čak »Bezbroj«. Terapeut zatim navodi klijenta da uvidi da
ni to ne bi bio konačni opis, pošto se veliko JA konstantno razvija i menja, pa i ovo što
sada radi možemo predstaviti kao malo “ja” unutar njegovog velikog JA. Krucijalno
pitanje na kraju je: "Kada sada razmislite o vašem neuspehu od juče, zbog kojeg
smatrate da ste manje vredni, da li i dalje mislite da vas taj postupak može učiniti u celini
manje vrednim? Terapeut pri tome zaokružuje jedno malo ja koje označava klijentov
jučerašnji neuspeh.

42
 Kada klijent odgovori da ga to jedno malo ja ne može učniti potpuno bezvrednim,
diskusija se nastavlja u pravcu osporavanja iracionalne ideje uvođenjem drugih
argumenata koji pokazuju da ga postupak koji smatra greškom ne može celog
obezvrediti. Klijent treba da shvati da je potpuno legitimno da ocenjuje pojedinačne
aspekte (tj. svako malo “ja”), ali nije legitimno da ocenjuje sebe celog, tj. veliko “JA”,
pošto je veliko “JA” previše kompleksno da bi se ocenilo jednom ocenom. Poenta
diskusije je da celina može biti loša samo ako je cela ispunjena lošim sadržajima (tj. ako
unutar velikog »JA« postoje samo negativni mali «ja«). Dva glavna empirijska
argumenta su: 1) veliko JA je previše kompleksno da bi se ocenilo jednom ocenom i 2)
veliko JA da je stalno menjajučći entitet, dok je ocena statična i ne može obuhvatiti
promenu.
Veliki krug »JA« i mali krugovi »ja«. Jedna varijacija ove tehnike je crtež
velikog kruga koji predstavlja osobu u celini (crta se na A4 formatu). Taj veliki krug je
ispunjen sa puno malih krigova, koji predstavljaju razne aspekte klijenta. Crtež treba da
da jasno ilustruje kompleksnosti »JA«. Terapeut nacrta krug i kaže klijentu da krug
predstavlja njega kao celinu. Unutar tog velikog kruga klijent treba da nacrta puno malih
krugova poput mehurića koji ispunjavaju veliki krug. Terapeut objašnjava da mali krugovi
predstavljaju osobine, postupke, misli, osećanja i razne druge karakteristike osobe (mala
»ja«). Svaki mali krug može biti pojedinačno ocenjen kao dopadljiva ili nedopadljiva
karakteristika. Dopadljive dobijaju predznak plus, a nedopadljive minus. Klijent treba da
ucrta znake plus i minus da označi potencijalno dopadljive i nedopadljive karakteristike.
Terapeut će tražiti da mu klijent navede neke svoje karakteristike koje mu se dopadaju i
neke koje mu se ne dopadaju i te će primere klijent uneti u odgovarajuće kružiće.
Zadatak terapeuta je da na osnovu ovog grafičkog prikaza pokaže klijentu da ako
izdvoji jedan kružić ili osobinu koju je označio predznakom minus (tj. njemu je
nedopadljiva), to ne znači da je ceo krug loš, pošto u tom krugu postoji još mnogo malih
krugova koji predstavljaju ostale dopadljive i nedopadljive osobine koje nose pluseve i
minuseve. Ovo vizuelno sredstvo se može koristiti i prilagoditi skoro svakom klijentu.
Što se češće ti apstraktni koncepti ilustruju i pojednostavljuju, veća je verovatnoća da će
klijenti shvatiti i iskoristiti REBT uvide.

43
6. Tri kruga

Tehnika se sastoji od grafičkog prikaza tri kruga. Prvi krug je ispunjen plusevima,
drugi krug je ispunjen minusima, a treći krug je ispunjen mešavinom pluseva i minusa.
Plusevi predstavljaju dobre karakteristike osobe, dok minusi predstavljaju loše
karakteristike osobe. Nakon ovog objašnjenja, terapeut pita klijenta kako bi nazvao
osobu koja ima samo dobre karakteristike i koja je predstavljena prvim krugom sa
plusevima. Klijenti obično odgovaraju da bi to bila „dobra osoba“, „anđeo“ ili „svetac“.
Terapeut zatim treba da pita kako bi klijent nazvao osobu koja je predstavljena drugim
krugom koji je ispunjen samo minusima, tj. samo lošim karakteristikama. Klijent će
najčešće reći “loša osoba” ili “đavo”. Na kraju, terapeut pita klijenta kako bi nazvao
osobu koja je predstavljena trećim krugom, pokazujući na krug koji je ispunjen plusevima
i minusima, tj. pozitivnim i negativnim karakteristikama. Klijenti najčešće zastanu i na
kraju kažu: „običan čovek“ ili „takvi smo svi mi“. Terapeut može eksplicitno pitati „kakvi
smo svi mi?“. Klijent će pokazati na krug sa plusevima i minusima. Kada potvrde da ljudi
nisu ni potpuno dobri, ni skroz loši, terapeut može iskoristiti priliku da pokaže kako
dolazi do globalnog samoobezvređivanja i neprihvatanja sebe. Na primer, može da
kaže: „Kada usmerite svoju pažnju na svoje loše karakteristike i zahtevate da te
karakteristike ne smeju postojati i da morate imati samo dobre osobine, vi više ne vidite
sebe kao pogrešivo ljudsko biće, sa plusevima i minusima, već kao lošu osobu. S druge
strane, ako usmerite pažnju na te iste loše karakteristike u trećem krugu i samo
PREFERIRATE, ali ne zahtevate da one ne smeju postojati (tj. verujete „Voleo bih da
nemam tu karakteristiku, ali ne znači da je ne smem imati.“), krivo vam je zbog
negativne osobine, ali i dalje sebe prihvatate kao pogrešivo ljudsko biće, kao treći krug.
Ova vežba vam služi da to ne zaboravite.“
Tehnika se može iskoristiti i na druge načine. Na primer, terapeut može da pita:
»Da li poznajete neku osobu koja predstavlja prvi kug, tj. ima samo pozitivne osobine?«
(pokazujući na prvi krug). Drugo pitanje je: »Da li poznaje osobu koja predstavlja drugi
krug, tj. ima samo negativne osobine?« (pokazujući na drugi krug). Klijenti obično kažu
da ne poznaju takve osobe. Na kraju će terapeut pitati »Kakvi su onda ljudi koje
poznajete, tj. svi ljudi, uključujući vas i mene«?. Klijent će pokazati na treći krug. Ovaj
grafički prikaz može na različite načine biti povod za dalju diskusiju koja vodi uvidima u
besmislenost globalne procene ljudske vrednosti, dobrote, pokvarenosti itd.

44
7. Metafore

Metafore služe da se na slikovit način prikaže nelogičnost preterane

generalizacije, odnosno izjednačavanja celine sa delom celine. U principu uvek treba
proveriti kako je klijent shvatio metaforu, jer nekada klijenti izvedu neočekivane
zaključke. Mnogi primeri mogu da ilustruju nelogičnost preuopštavanja, a ispod su
izložene neke uobičajene metafore.
Probušena guma. Jedna od najubedljivijih metafora je poređenje sa kolima.
Terapeut predloži klijentu da zamisli kako se vraća do svojih kola posle seanse i zatiče
probušenu gumu na njima. Terapeut zatim pita klijenta da li će baciti na otpad cela kola
zbog probušene gume. Klijenti uvek kažu da bi to bilo suludo zato što cela kola nisu
uništena već samo jedna guma. Terapeut tada treba da dovede klijenta do poente da je
to upravo ono što klijent radi kada sebe obezvređuje: odbacuje celog sebe zbog jedne
svoje greške. Ova analogija često ostavlja dramatičan utisak na klijente, tako da mnogi
shvate poentu i pre nego što je terapeut izloži.
Korpa puna voća. Terapeut kaže klijentu da zamisli korpu punu različitog voća
(npr. banane, jabuke, mandarine, narandže, limun, grožđe, kivi itd.). Skoro sve voćke su
lepe, zdrave, privlačne, ali u celoj korpi ima nekoliko voćki koje nisu tako lepe, sočne,
privlačne. Imaju po sebi neke fleke, kao da su malo trule. Pitajte klijenta da li je to dobra
korpa sa voćem ili loša korpa sa voćem. Takođe, možete biti bukvalni i pitati da li će
baciti celu korpu voća zbog nekoliko loših voćki ili će zadržati korpu pošto može uzeti i
pojesti one koje su lepe i zdrave. Pitajte obavezno klijenta šta je poenta metafore.
Hrana koju klijent ne voli. Ova metafora se koristi kada klijent obezvređuje
sebe na osnovu toga što se nekom ne dopada. Pitajte klijenta da vam kaže koju hranu
ne voli da jede. Kada klijent kaže da ne voli da jede kupus (ili bilo šta drugo) pitajte ga da
li to znači da je kupus loša hrana zato što se njemu ne dopada.
Metafora sa delovima tela. Neki klijenti ne cene metaforu sa probušenom
gumom, tvrdeći da nije primerena, pošto kola nisu ljudsko biće. Ako klijenti nisu u stanju
da se izmeste iz bukvalnog shvatanja metafore, treba odustati i ponuditi im drugu
analogiju. Na primer, pokažite klijentima da se njihovo fizičko telo sastoji iz mnogo
delova od kojih nijedan ne predstavlja njega celog i ni jedan njegov deo nije identičan sa
celinom. Na primer, klijentkinja je majka dvoje dece, depresivna i sklona da o sebi
razmišlja kao o totalno lošoj osobi. Ubeđena je da je čovek ono što radi. Kada na primer,
oceni da je to što viče na decu užasno, onda to dokazuje da je i ona užasna, loša osoba.

45
T: Možda bih mogao da vam pokažem kako da racionalno razmišljate o sebi pomoću
jednog poređenja. Da li je to vaša ruka? (pokazuje na njenu ruku)
C: (klijent se smeje) Da!
T: Da li je ona vama važna?
C: Da.
T: Recite mi zašto. Predpostavimo da nemate tu ruku?
C: Mnoge stvari ne bi mogla da uradim. Bio bi to veliki hendikep.
T: Znači vaša ruka je za vas važna. Sada da vas upitam da li je ta ruka deo vas ili je ona
vi?
K: Ne razumem
T: Da li je ta ruka koja vam je važna isto što i vi? Drugim rečima, da li možete da opišete
sebe jednostavno kao ruku, kao „Ja sam moja ruka.”?
C: Ne. Naravno da ne.
T: To jedobar odgovor, ali zašto je to dobar odgovor? Zašto ne?
C: Zato što je ruka samo deo mene.
T: Da li imate neki drugi deo, na primer, oči, uši, nos ili veliki prst koji predstavlja vas
celu? Da li postoji bilo koji deo vašeg tela, za koji se može reći da ste to vi?
C: Ne, sastavljena od mnogo različitih delova. Shvatam šta hoćete da kažete, da ni
jedan deo mene nisam ja u celini.

U nastavku terapeut navodi klijentkinju da uvidi kako na svoju ulogu majke može
da gleda kao na jednu svoju ulogu, a bilo koje ponašanje sebe kao majke može da
posmatra kao jedno od svojih mnogih ponašanja, tj. jedan deo njenog sveukupnog
ponašanja. I konačno, ne bi morala da sebe celu smatra lošom zbog tog jednog lošeg
dela u ponašanju. Druga taktika podrazumeva da joj objasnite da se sama uloga majke
sastoji od mnogo različitih aktivnosti. Odatle sledi da je vikanje na decu samo jedno
ponašanje i ne predstavlja nečije ukupno ili jedino ponašanje kao roditelja. Drugim
rečima, klijentu se može pokazati da jedan postupak ne predstavlja majku i da taj loš
postupak ne čini nju lošom majkom u celini. Kada klijentkinja prihvati sebe uprkos tom
lošem ponašanju, sledeći korak je promena disfunkcionalnih osećanja i ponašanja, koja
joj se ne dopadaju (tj. vikanje na decu). Ovaj poslednji korak je od izuzetnog značaja,
pošto će u protivnom klijent steći utisak da ima dozvolu za loše ponašanje.

46
8. Dupli standard

Ova tehnika se koristi kada klijent sebe obezvređuje zbog nekog neuspeha ili
pogrešnog postupka i/ili ako omalovažava neko svoje postignuće zato što nije zadovoljio
najviše moguće standarde. Najčešće se na ovaj način sveobuhvatno osporava
iracionalno uverenje "Trebao sam....i pošto nisam ja sam manje vredna osoba." Tehnika
se sastoji u tome da terapeut pita klijenta da li poznaje neku osobu koja takođe nije
postigla taj standard, a zatim da pita da li bi toj osobi rekao da je manje vredna i
argumentovao svoj iskaz time što osoba nije postigla najviši standard. Terapeut može da
pita da li klijent smatra da on (terapeut) nije dovoljno vredan jer nije postigao najviši
standard u nečemu. Isti postupak se može koristiti i za samoobezvređivanje zbog nekog
postupka koji klijent smatra greškom. Kada klijent odgovori da ne bi osudio drugu osobu
i da je ne bi smatrao manje vrednom (ili da je ne bi smatrao lošom zbog greške),
terapeut treba da ga suoči sa dvostrukim standardom kojeg se drži i da traži od njega da
primeni jedan isti standard na sebe i druge.
Ova tehnika je naročito dramatična kada klijenta pitate da li bi svoj sistem
procene ljudske vrednosti preporučio kao pedagoški model i univerzalnu primenu u
vrtićima i školama. Ako je njegov sistem procene sebe ispravan, onda je poželjno da
učimo malu decu, čim progovore, da su manje vredna, loša ili bezvredna ako ne uspeju
da nešto urade dobro ili ne zadovolje neki standard. Ako ih odmalena učimo njegovom
principu samoprocene možemo biti sigurni da će kao odrasli ljudi obezvređvati sebe i
druge ljude zbog grešaka i propusta. Na primer, možete pitati klijenta »Da li toliko
verujete u ispravnost svog rezonovanja da biste mogli da odete u vrtić i okupljenoj deci
održite »lekciju« trudeći se iz sve snage da vaš način samovrednovanja primene na
sebe, tako da svako dete nauči napamet rečenicu:«Ja sam loše i bezvredno dete ako ne
perem redovno zube.«.?« Kada klijent shvati poentu, treba da ga navedete da kaže koje
racionalno uverenje važi za decu koja su pogrešila (tj. za decu koja nisu oprala zube
racionalno uverenje bi bilo. »Loše je što nisam oparao zube, pošto će mi se zubi kvariti i
zato ću dati sve od sebe da ih ubuduće redovno perem, ali me to što ih nisam oprao ne
čini lošom osobom.«). Nakon toga, treba da isti sistem formulisanja racionalnog uverenja
primeni na sebe, tj. da konstruiše svoje racionalno uverenje.
Na taj način klijenti ne samo da uviđaju štetnost svoje globalne procene i dupli
standard koji koriste, već uče da formulišu racionalna uverenja i da isti racionalni princip
primenjuju na sebe kao i na druge ljude.

47
9. Najbolji prijatelj ( “friend dispute”)

Ova tehnika je varijacija tehnike dupli standard. Svrha ove strategije kod
osporavanja je da klijent uvidi da se drži duplih standarda kada procenjuje sebe i svog
najboljeg prijatelja. Klijenti često imaju više saosećanja i tolerantniji su prema dobrom
prijatelju nego prema sebi. Kada klijent uvidi da je prema prijatelju tolerantniji nego
prema sebi samom, treba ga ohrabriti da zauzme isti saosaćajan i tolerantan stav prema
sebi. Ovo osporavanje je REBT verzija tehnike “Budi svoj najbolji prijatelj”. Najčešće se
koristi za osporavanje obezvređujućih uverenja o sebi:
T: Da li vidite da vas to uverenje “Nisam uspela da sačuvam vezu, ja sam bezvredna.”
drži u depresiji?
K: Da.
T: Da vas pitam nešto. Kako vam se zove najbolja drugarica?
K: Tijana
T: Zamislite da je Tijana došla kod vas i rekla vam da je dečko prekinuo vezu sa njom.
Da li biste je izbacili iz kuće i rekli joj da je od danas za vas bezvredna, pošto nije
sačuvala vezu?
K: Ne bih sigurno.
T: Da li biste mislili da je bezvredna?
K: Ne bih to ni pomislila.
T. Šta mislite kako bi na nju delovalo kada biste joj rekli da je bezvredna?
K: Pa ako bi mi poverovala, sigurno bi bila depresivna.
T: Baš kao i vi kada samoj sebi kažete da ste bezvredni pošto niste sačuvali vezu?
K: Shvatam šta hoćete da kažete.
T: Zamislite da je ipak ostavi dečko. Šta biste o njoj mislili posle toga?
K: Ne bih promenila mišljenje o njoj. Šta god da je razlog, ona je ista osoba.
T: Znači, Tijanu ostavi dečko, ona je ista osoba, a vas ostavi dečko i vi ste bezvredni?
K: Shvatam šta mi govorite.
T: A kako bi bilo da budete dosledni? Dakle, ili ćete o sebi misliti da ste ista osoba kao
pre raskida ili ćete o Tijani u slučaju raskida misliti da je bezvredna nakon raskida? Šta
birate?
K: Hoćete da kažete da prihvatim sebe kao što prihvatam Tijanu? Bez obzira na sve?
T: Upravo tako. Bezuslovno, bez obzira na sve. Ako je Tijani dozvoljeno da ne sačuva
vezu, onda je i vama dozvoljeno. Ako nju raskid ne umanjuje, onda ne umanjuje ni vas.

48
10. Reatribucija sa grafičkim prikazom

Reatribucija se koristi u radu klijentima koji sebe optužuju za neke negativne

posledice jer preuzimaju kompletnu ili preteranu odgovornost. Najčešće se koristi u radu
sa depresivnim osobama (npr. depresivan roditelj sebe optužuje za razvod svog sina).
Tehnika obuhvata razmatranje alternativnih uzroka događaja kako bi klijent shvatio da
nije on jedini odgovoran za loš ishod. Na taj način se vrši preraspodela odgovornosti do
nivoa koji je odgovarajući za određeni ishod. Koristi se za greške koje je klijent već
napravio i sebe obezvređuje zbog njih ili za potencijalne greške oko kojih katastrofizira.
Reatribucija ne treba da klijenta uveri da on nema ili nije imao nikakve izbore, već da su
njegovi izbori imali ograničenu moć u odnosu na druge doprinoseće faktore. Cilj je da
klijent uvidi kako i koliko je on doprineo negativnom ishodu i da promeni svoje
ponašanju, pošto je jedino njegovo ponašanje njegova odgovornost. Osnovna pitanja
koja teraput postavlja su su: 1) Koji su mogući doprinoseći faktori? 2) Koliki je udeo vaše
odgovornosti, a koliki ostalih faktora u procentima? Šta zaključujete iz ove analize?
Torta. Postupak reatribucije pomoću grafičkog prikaza torte (krug) pomaže
klijentu da na slikovit način uvidi mnoge druge doprinoseće faktore koji su učestvovali u
stvaranju neželjenih posledica. Terapeut prvo nacrta tortu (krug) i napiše unutar kruga
100% odgovornosti za neki neželjeni događaj (npr. razvod sina). Zatim traži od klijenta
da navede sve moguće alternativne razloge koji su mogli dovesti do tog ishoda (tj. sve
osim njega samog). Kada klijent navede sve moguće druge razloge, svakom razlogu
dodeljuje odeđeni procenat doprinosa. Terapeut gleda listu i pita: „Šta mislite koliki je
udeo odgovornosti za razvod ponašanje vašeg sina prema ženi?” Ako klijent kaže 30%,
pitajte ga dalje: „Ostalo je još potencijalno doprinosećih faktora i 70 % odgovornosti koje
treba da raspodelite na svaki od ovih navedenih faktora. Šta mislite koliki udeo
odgovornosti za razvod ima ponašanje njegove supruge prema njemu?” Ako klijent kaže
40%, vi nastavite na isti način dalje, dok ne potrošite sve preostale procente. Tokom
vežbe, procenti se mogu menjati, pošto se klijent može prisetiti novog doprinosećeg
faktora, koji nije prvobitno uneo na listu. Na kraju klijent obeležava određenu veličinu
parčeta torte (kruga) za svaki doprinoseći faktor u skladu sa dodeljnim procentima i za
svako parče napiše procenat odgovornosti za konačni ishod. Deo torte koji je preostao
(ako uopšte preostane) je procenat odgovornosti koji bi realno mogao biti klijentov. Na
kraju poredi novi krug sa prvim krugom i elaborira šta je iz ove vežbe naučio i šta može
da promeni.

49
 Tehnike usmerene na netolerisanje diskomfora/frustracije

Netolerisanje frustracije je skraćeni naziv za iracionalna uverenja koja izražavaju

nespremnost osobe da toleriše frustraciju ili diskomfor pred kojim se nalazi. Važno je da
terapeut zna da se uverenje “ja to ne mogu da podnesem” odnosi na procenu
sopstvenog KAPACITETA za tolerisanje aktivirajućeg dogaćaja (tj. ima značenje “JA
NISAM U STANJU da podnesem), za razliku od uverenja koje izražava užasavanje, koje
se odnosi na procenu samog aktivirajućeg događaja (tj. ima znacenje TO JE užasno).
Druga bitna stvar je da se podjednako odnosi na procenu tolerancije unutrašnjih
događaja (tj. osećanja, telesne senzacije) i spoljašnjih događaja (tj. teški zadaci,
prepreke i sl.). Netolerisanje frustracije i netolerisanje diskomfora obično idu “ruku pod
ruku”, pošto je frustracija neprijatna, a neprijatnost frustrirajuća. Prema teoriji REBT-a,
netolerisanje frustracije ili dikomfora predstavlja derivat apsolutističkog zahteva, što
znači da je ovo uverenje izvedeno iz uverenja koje sadrži eksplicitan ili implicitan zahtev
povodom frustracije/diskomfora. Kada se osoba suočava sa frustracijom/diskomforom (ili
je predviđa), bilo unutrašnjom ili spoljašnjom, verujući da ne sme da postoji ili da mora
nestati, ona je takođe sklona da veruje kako ne može podnetitu frustraciju/diskomfor.
Albert Elis je pretpostavio da ljudska bića imaju uverenja koja se odnose na to
koliku meru frustracija i diskomfora su u stanju da podnesu i koliko su spremni da trpe.
Uobičajene fraze kojima ljudi izražavaju svoje netolerisanje frustracije su „Ja to ne mogu
da podnesem“; Ne mogu više da izdržim.“; „Ne mogu da živim sa tim.“. Ove fraze
izražavaju uverenost osobe da ona nema dovoljno unutrašnjeg kapaciteta da se nosi sa
negativnim aktivirajućim događajem i u suštini predstavljaju evaluativne kognicije o
sopstvenoj psihološkoj izdržljivosti (tj. „Ja sam previše slab da bih to podneo ili izdržao.“;
Ja sam previše vulnerabilan da bih sa tim živeo.“). Nezdrava emocija koja se aktivira
ovim iracionalnim uverenjem onda kada osoba naiđe na diskomfor ili frustraciju za koju
veruje da je ne može podneti je diskomfor anksioznost. Međutim, niti u engleskom
jeziku, a ni u srpskom jeziku ne postoji zdrava emocionalna alternativa za diskomfor
anksioznost. Zbog toga alternativnu zdravu reakciju definišemo kao izdržljivost (tj. stav),
a bihejvioralni aspekt kao upornost i istrajnost u ponašanju. Spremnost za podnošenje
frustracije i diskomfora zarad viših ciljeva je u pozitivnoj korelaciji sa samokontrolom. U
skladu sa tim, kada se terapeut i klijent dogovaraju o terapijskim ciljevima, terapeut treba
da klijenta usmeri u pravcu usvajanja novog stava koji se može opisati kao izdržljivost i
uporno/istrajno ponašanje, a sveukupni cilj je veća samokontrola.

50
 Albert Elis je pretpostavio da su iracionalna uverenja koja vode u diskomfor
anksioznost često aktivirana negativnim emocionalnim iskustvom (uključujući telesne
manifestacije) i ovu pojavu je nazvao sekundarni emocionalni poremećaj. Tvrdio je da je
veliki deo emocionalnog poremećaja osobe rezultat neprihvatanja emocionalnog
diskomfora i nespremnosti osobe da podnese simptome primarnog emocionalnog
poremećaja ili čak fiziološke aspekte neke zdrave emocije, kao što je tuga. Ove njegove
postavke su u osnovi dijalektičke bihejvior terapije. DBT pretpostavlja da su mnogi
bihejvioralni simptomi borderlajn poremećaja ličnosti posledica netolerancije negativnih
emocija i pokušaj osobe da ublaži ili poništi doživljaj diskomfor anksioznosti. REBT
terapeut može komotno preuzeti terapijske tehnike koje se koriste u dijalektičkoj
bihejvior terapiji sa ciljem učenja klijenta strategijama za tolerisanje negativnih emocija.
Takođe mogu da se koriste tehnike koje su originalno nastale u okviru terapije
posvećenošću i prihvatanja, s tim što se REBT terapeut neće držati teorije ACT (tj. RFT),
pošto REBT polazi od pretpostavke da su disfunkcionalne emocije i disfunkcionalno
izbegavanje unutrašnjih doživljaja (tj. psihološki simptomi) posledica netolerisanja
diskomfora unutrašnjih doživljaja, dok ACT polazi od pretpostavke da su psihološki
simptomi direktna posledica izbegavanja unutrašnjih doživljaja (tj.“experiential
avoidance”), bez posredujućeg stava. Ipak, “ostajanje” sa svojim unutrašnjim
doživljajima i praćenje svojih unutrašnjih doživljaja bez borbe i bežanja u oba slučaja
“obavlja posao”. Klijent će svakako uvideti da može da podnese svoje neprijatne
unutrašnje doživljaje i da se uzdrži od izbegavajućeg ponašanja zarad svojih ciljeva.
Kada primenjuje tehnike usmerene na netolerisanje frustracije I diskomfora,
terapeut treba da ima na umu da klijenti mogu pogrešno shvatiti termin “tolerisanje”
frustracije i diskomfora. U svakodnevnom govoru termin “tolerisanje” se često koristi u
značenju pasivnog trpljenja, odnosno popuštanja drugoj osobi ili odustajanja od
promene. Klijentu treba razjasniti da racionalno uverenje “Ja mogu da podnesem
diskomfor/frustraciju.” podrazumeva da osoba veruje u svoju izdržljivost da se nosi sa
frustracijama i diskomforom, nezavisno od toga šta će uraditi sa izvorom frustracije i
diskomfora. Ovo uverenje joj baš i može pomoći da bude istrajnija i efikasnija u promeni
aktivirajućeg događaja. Iako neke stvari zaista mogu biti nepromenljive, mi ne znamo da
li su nepromenljive sve dok ne pokušamo da ih promenimo. Ako zaista ništa ne može da
promeni u ovom trenutku, uverenje o sopstveno iszdržljivosti će joj pomoći da bez većih
psiholoških potresa dočeka trenutak u kojem može.

51
1. Empirijsko osporavanje

Prema teoriji REBT ideja "ja to mogu da podnesem" je istinita, dok je tvrdnja "ja
to ne mogu da podnesem" neistinita. Klijent će lakše uočiti da je ideja „ja to ne mogu da
podnesem” nerealistična (tj. neistinita) ako prethodno prodiskutujete koje značenje ima
tvrdnja "ja to ne mogu da podnesem", a koje značenje ima suprotna tvrdnja (tj. „ja to
mogu da podnesem”). U principu, REBT se drži pretpostavke da stav "ja to ne mogu da
podnesem" podrazumeva da klijent veruje sledeće: 1) „ja ću umreti” ili „ja ću se
dezintegrisati” ako taj doskomfor ili frustracija bude i dalje trajala, 2) „ja više nikada neću
moći da budem srećan ako doskomfor ili frustracija bude i dalje trajala”. Postavljajte
klijentu jednostavna pitanja (tj. Da li ste umrli? Da li ste poludeli? Da li ste zauvek izgubili
kapacitet da budete srećni?) kako bi uvideo da su sva značenja u neskladu sa
realnošću, pošto on nije ni umro ni poludeo, a čak i dok trpi diskomfor, može biti srećan
povodom onog što je lepo (tj. i dalje ima posao, porodicu itd).
Suprotno, uverenja koja izražavaju toleranciju na frustraciju i diskomfor su u
skladu sa realnošću. Ona se mogu svesti na tri tipična racionalna uverenja: 1) Ja ću
trpeti ako frustracija ili diksomfor nastavi da traje, ali neću umreti niti se dezintegrisati, 2)
Iako trenutno neću biti srećan koliko bih bio da ne trpim frustraciju/diskomfor, ja neću
izgubiti kapacitet da budem srećan u životu, 3) Tolerisanje frustracije i diskomfora se
isplati (uzimajući u obzir neki moj viši cilj). Ukoliko klijent ne uvidi nerealističnost svog
uverenja na osnovu ovih argumenata, možete upotrebiti dramatične metafore, koje su
opisane kasnije u tekstu. Na primer, možete pitati klijenta da li bi bio spreman da
podnese tu istu frustraciju/diskomfor ako bi njegovo podnošenje spaslo život voljenoj
osobi. Kada kaže da bi podneo, pokažite mu da njegovo uverenje “ne mogu da
podnesem” nije istinito, pošto je sam rekao da bi imao kapacitet da podnese zarad
nekog višeg cilja. Onda ga suočite sa njegovim višim ciljem koji sada ima.
Još jedna mogućnost osporavanja je da klijentu kažete da on očigledno podnosi
određenu frustraciju, pošto sedi pred vama živ i zdrav, ali je takođe činjenica da to
podnosi loše, lošije nego što bi mogao, i to zato što veruje da ne može podneti. Ali on
ipak podnosi, čak i ako je podnosi jako loše, on je i dalje podnosi. Možete mu ukazati na
metaforu sa operacijom. Pacijent je podneo operaciju, čak i kada je loše podneo. Jedino
kada pacijent umre, ispravno je reći da nije podneo operaciju.

52
2. Logičko osporavanje

Iracionalno uverenje predstavlja nelogičan skok na zaključak (non sequitor), jer

sadrži implicitnu istinitu premisu (npr. „bilo bi mi teško da trpim taj aktivirajući događaj”)
iz koje klijent izvodi proizvoljan zaključak (tj. "i zato ne bih podneo taj aktivirajući
događaj"). Klijent će lako razumeti logički argument ako mu pokažete da nema logičkog
smisla zaključiti da nešto ne podnosiš, samo zato što ti je neprijatno ili teško. Na primer,
ako klijent veruje “Bilo bi mi neprijatno (ili teško) kada bi me šef pred svima kritikovao i
zbog toga ne bih mogao da podnesem da se to desi.”, pokažite mu da iz jedne
neekstremne procene svoje tolerancije (tj. „bilo bi mi teško/neprijatno kada bi me šef
pred svima kritikovao”) izvodi jednu ekstremnu procenu u vidu nesposobnosti tolerisanja
neprijatne situacije (tj. ne bih podneo da me šef kritikuje). Navedite ga da uvidi da nešto
ekstremno ne može logički slediti iz nečeg neekstremnog. Racionalno uverenje „Bilo bi
mi teško/neprijatno kada bi me šef pred svima kritikovao, ali bih to mogao podneti.” je
logički smisleno, pošto su obe komponente ovog uverenje neekstremne evaluacije.
Logičko osporavanje fraze „ne bih podneo” je najubedljivije ako klijentu
postavljate pitanja koja su jednostavna i koja ,može da razume. Na primer, pitajte
klijenta: Da li je logično da iz procene „bilo bi mi neprijatno” automatski dođete do
zaključka „i zato to ne bih podneo.”? Većina klijenata će reći da nije logično, bez ikakve
elaboracije. Zato ih pitajte zašto nije logično. Većina klijenata će navesti obrazloženje u
vidu zakona praktične logike, a ne formalne logike. Na primer, klijenti će reći: „nelogično
je zato što mi je teže kada mislim da to ne mogu da podnesem” ili „nelogično je zato što
kada mislim da to ne mogu da podnesem onda izbegavam te situacije i ne uspevam da
uradim ono što želim.” Iako u formalno logičkom smislu to nije odgovor koji ste želeli,
prihvatite taj odgovor zato što sadrži praktičnu logiku. Klijent nije logičar i ne poznaje
zakonitosti formalne logike. Njega interesuje praktična životna logika i takav odgovor će
vam i dati.
Za većinu klijenata formalno logičko osporavanje nema težinu, pošto niti poznaju
niti vrednuju zakonitosti formalne logike. Oni se verovatno pitaju kakva je praktična korist
od primene logike na njihov problem i ako ne vide nikakvu praktičnu korist, logički
argument nema za njih težinu. Zato je potrebno da im pokažete kakva je praktična korist
od primene logike u razmišljanju, što se postiže povezivanjem logike sa pragmatičnim
argumentima. Na kraju karajeva, nije logično da čovek sebi oteža život nekim
uverenjima, ako može da odabere uverenja koja će mu olakšati da ga unapređuje.

53
3. Pragmatičko osporavanje

Tražite od klijenta da podeli papir A4 formata na pola i da napiše iracionalno

uverenje sa leve strane, a racionalno uverenje sa desne strane, tako da klijent ima pred
sobom napisane obe tvrdnje dok vodite diskusiju (tj tvrdnju koja izražava netolerisanje
frustracije i diskomfora i tvrdnju koja sadrži sposobnost tolerisanja). Postavite klijentu
pitanje “Koje od ova dva uverenja će vas dovesti do dobrih rezultata, a koje do loših
rezultata?”. Klijent koji je shvatio vezu između svojih iracionalnih uverenja i nezdravih
emocija i/ili nekonstruktivnog ponašanja, obično odgovara da tvrdnja koja izražava
toleranciju vodi nekim boljim rezultatima. Navedite klijenta da eksplicitno i konkretno
izloži sve loše emocionalne, kognitivne i bihejvioralne posledice verovanja u ideju koja
izražava otpisivanje sopstvene sposobnosti tolerisanja frustracije i dobre emocionalne,
bihejvioralne i kognitivne posledice tvrdnje koja izražava sposobnost tolerisanja.
frustracije. Ispod iracionalnog uverenja neka napiše »loši rezultati« i sve ih napiše po
tačkama, a ispod racionalnog uverenja treba da napiše »dobri rezulatati« i sve nabroji
po tačkama.
Na kraju treba prodiskutovati ono što je klijent napisao, tako što ćete analizirati
koje su dobiti/štete kratkoročne, a koje su dugoročne. Naročito je važno naglasiti da će
ga trud da sledi racionalno uverenje dovesti do boljih rezultata neposredno, pošto ovo
racionalno uverenje snažno utiče na ponašanje osobe i predstavlja osnov samokontrole
u bilo kojoj situaciji. Dovoljno je da se drži ideje »Ja to mogu da podnesem« i biće u
stanju da se ponaša konstruiktivno. Ukoliko klijent kaže da mu je sve jasno u principu, ali
on još uvek ne oseća da bi mogao da podnese određeni diskomfor, možete da
preformulišete racionalno uverenje upravo u tu tvrdnju koju je izrekao »U principu, jasno
mi je da bih realnosti mogao da podnesem više nego što u ovom trenutku mislim da
mogu.«. To je ujedno i zgodan uvod u primenu tehnike izlaganja neprijatnoj situaciji (ili
senzacijama, emocijama)», koja je opisana dalje u tekstu. Tehnika je nazvana «Mogu da
podnesem više nego što mislim«, zato što obuhvata formulisanje koping rečenice
»Mogu da podnesem više nego što u ovom trenutku mislim da mogu.«
Izuzetno je važno pokazati klijentu koje su dugoročne dobiti od racionalnog
uverenja. Povežite racionalno uverenje sa samokontrolom, a samokontrolu sa
ostvarenjem klijentovih dugoročnih terapijskih i životnih ciljeva.

54
4. Izlaganje

Izlaganje se koristi kada klijent izbegava da ulazi u određene situacije u kojima je

ranije doživljavao neprijatne emocije, verujući da ne bi mogao da podnese neprijatnost
koja bi se javila ako bi se izložio toj situaciji. Klijent može izbegavati socijalne situacije u
kojima pretpostavlja da bi mu bilo neprijatno (tj. »Ne bih mogao da podnesem
neprijatnost.«) i/ili situacije u kojima pretpostavlja da bi doživeo neprijatne senzacije i
unutrašnje doživljaje za koje veruje da ih ne bi podneo (tj. »Ne bih mogao da podnesem
napad panike.«). Pošto izbegavanjem situacije klijent uspeva da izbegne neprijatnost,
izbegavajuće ponašanje se učvršćuje, a klijent ne uspeva da ospori u realnosti svoje
iracionalno uverenje »Ja to ne bih mogao da podnesem.«
Izlaganje situacijama koje se izbegavaju pod pritiskom iracionalnog uverenja “Ne
bih mogao da podnesem” treba pažljivo planirati. Terapeut klijenta priprema prvo
pomoću kognitivnih tehnika, kako bi klijent došao da racionalnog uverenja o toj situaciji
(tj. »Biće mi neprijatno, ali ja mogu da podnesem tu neprijatnost.«) i formulisao
realistične interpretacije i predviđanja u vezi sa situacijom izlaganja. Zatim se planira
tačno određeno izlaganje (odredi se mesto, vreme, i drugi značajni parametri) i tačno
određene koping veštine koje će klijent koristiti za prevladavanje straha. U tu svrhu se
koriste koping rečenice.
Nakon izlaganja analizira se klijentovo iskustvo: 1) da li se uverio u istinitost
racionalnog uverenja (pošto je podneo izlaganje toj situaciji, iako mu je bilo neprijatna), 2)
da li uviđa da ima veći stepen tolerancije na diskomfor nego što je prethodno mislio, pošto
je podneo izlaganje i 3) da li sada ima veće samopouzdanje da prevlada anksioznost
onda kada se ona javi.
Izlaganje ne samo da pomaže klijentu da promeni iracionalno uverenje o sebi kao
previše vulnerabilnoj osobi koja nema sposobnost tolerisanja diskomfora, već takođe
pomaže da klijent opovrgne užasavanje i katastrofiziranje u vezi sa samom situacijom
kojoj se izlaže (uviđanjem da se nikakva katastrofa nije desila i da situacija kojoj se izložio
nije bila užasna, iako je za njega bila loša).
Zadatak izlaganja treba da bude izazovan, ali ne preplavljujući za klijenta. Klijent
se obavezuje i izražava svoju spremnost/nameru da se izloži situaciji na dogovoren
način (tj. bez zaštitnih ponašanja, bez distrakcija itd.). Objasnite klijentu razliku između
“Pokušati/probati” i “uraditi”. On treba da se izloži, a ne da proba izlaganje.

55
5. Paradoksalna instrukcija

Ovaj eksperiment je koristan klijentima koji veruju da ne bi podneli aksioznost i

kao rezulata izbegavaju prostore u kojim predviđaju da ce biti anksiozni. Na primer,
vežba je korisna kada klijent izbegava da sam ide ulicom (ili u prodavnici i sličnim
mestima) da ne bi doživeo anksioznost. Pre sprovođenja vežbe neophodno je uraditi
kognitivno osporavanje ideje „ne bih mogao da podnesem“, formulisati racionalno
uverenje, identifikovati i prodiskutovati nerealističnost katastrofičnih predikcija i drugih
iskrivljenih inferencija i naučiti ga kako i zašto da ignoriše negativne automatske misli
koje mu padaju na pamet. Kada klijent već ima intelektualni uvid u istinitost racionalnog
uverenja, ali kaže da nije siguran da li bi izdržao u realnoj situaciji, predložite mu ovu
vežbu, koja ima za cilj ponašanje u skladu sa uverenjem „mogu da podnesem
anksioznost“ u realnoj situaciji. Kod težih slučajeva, pre ove vežbe radi se vežba in vitro
izlaganja (tj. navikavanje na pojedine komponente anksioznosti pomoću vežbi za
izazivanje pojedinačnih simptoma).
Objasnite klijentu da ćete uraditi jedan eksperiment za koji je NEOPHODNO DA
BUDE ANKSIOZAN, kako bi se ponašao u skladu sa racionalnim uverenjem „ja mogu da
podnesem anskioznost.“ Zatim mu objasnite kako bi vežba izgledala i kakvu bi korist
imao od vežbe. Dogovorite se o relaciji koju će klijent proći samostalno. Odaberite ono
mesto ili rutu za koju klijent predviđa određeni nivo anksioznosti. Objasnite mu da tokom
vežbe ne preduzima ništa da bi se oslobodio anksioznosti pošto je svaki nivo
anksioznosti dobrodošao. Objasnite mu da se tokom cele vežbe drži racionalnog
uverenja „Ja mogu da podnesem neprijatnost doživljaja anksioznosti.“ i da se ponaša
kao da zaista veruje u to racionalno uverenje. Dajte mu instrukciju da ignoriše negativne
automatske misli koje mu padaju na pamet onako kako ste ga na prethodnim seansama
naučili.
Najvažnije je da se na početku dogovorite da je vežba sprovedena samo ako se
zadatak uradi do kraja (tj. ako pređe dogovorenu rutu). Izlazak iz eksperimenta pre kraja
nije dokaz da nije podneo anksioznost, već da je odlučio da prekine anksioznost zato što
mu je neprijatna. Ako prekine vežbu pre kraja, zadatak nije sproveden i nemate
rezultate, pa će ga uraditi ponovo. Ako nije anksiozan tokom vežbe, takođe nema
rezultata. Dakle, cilj je da bude anskiozan. Kada se klijent vrati nakon što pređe
dogovorenu rutu, pitajte ga da li je bio anksiozan, koji nivo anksioznosti je osetio i tražite
da jasno kaže da je podneo anskioznost.

56
6. Pokreni se!

Vežba je zasnovana na ideji da ljudska bića imaju racionalne i

iracionalne sklonosti i mogućnost izbora racionalnog u odnosu na iracionalno.
Skrojeni smo tako da čak i kad nam se nešto uopšte ne radii, možemo odabrati
da se pokrenemo i uradimo baš to što nam se ne radi. Tako je govorio Albert
Elis, ali nemojte mu verovati na reč, već proverite sami da li je to istina!
Odaberite nešto što znate da je za vas korisno, ali odlažete ili izbegavate zato
što vam je jako teško da to uradite, zato što vas mrzi ili zato što mislite da ne
biste podneli neprijatnost tokom te akcije. Ali pre toga pročitajte ceo ovaj tekst.
Prvo, postoje činjenice koje pokazuju da ljudi i kada se osećaju jako
skrhano, kao da su „smlavljeni“, mogu ipak uraditi nešto što procenju da je za
njih korisno. Mnogi ljudi su uradili stvari za koje ni sami nisu verovali da mogu.
Naravno, postoje i činjenice da ljudi mogu izabrati i da se ne pokrenu i da ne
urade ništa, ali poenta je u tome da LJUDI MOGU IZABRATI AKCIJU. Ono što ih
sprečava da se pokrenu nije to što se osećaju smrvljeno i bez snage, već izbor
da ostanu neaktivni. Sve dok osoba nije onemogućena nekim fizičkim stanjem
(npr. neurološki problem, invaliditet, psihoza), ona može odabrati da nešto uradi.
Šta više, ljudi ne moraju uopšte videti korist, smisao i vrednost akcije da bi se
pokrenuli. Dovoljno je da odaberu akciju, onako, bez razloga. Bez obzira koliko
čovek veruje „Ne mogu da se pokrenem”; „Ne mogu dalje.”; Ne bih izdržao.”, on
u realnosti može da se pokrene, ako to izabere da pokrene svoje noge.
Izbor i akcija su moćna sredstva koja nam stoje na raspolaganju, pošto
smo ljudska bića. Ona nam omogućavaju da nešto uradimo. Ona nam daju
osećaj kontrole i vladanja svojim životom i samim sobom. Ona nas usmeravaju u
pravcu naših ciljeva i onoga što u životu vrednujemo. I na kraju najvažnije, izbor
i akcija su moćna sredstvo promene. Ljudi menjaju sebe, svoja osećanja, svoja
iracionalna uverenja i svoje navike tako što preduzimaju akciju. Mali koraci
pokreću velike promene, kao lavina.

57
 Vežba:

1. Odaberite jednu stvar koja vam je dovoljno važna i za koju znate da je za vas
bolje da je uradite.
2. Razmislite još jednom zašto je za vas bolje da je uradite odmah, bez
odlaganja. Pitajte se „Koje pozitivne posledice očekujem kao rezulatat
preduzete akcije?” Napišite očekivane pozitivne posledice.
3. Razmislite da li možete odmah da preduzmete akciju ili je bolje da napravite
plan i odmah nakon toga realizujete plan. Ako akcija ne zahteva nikakvo
planiranje, preduzmite je odmah, a ako zahteva planiranje, preduzmite je čim
završite plan.
4. Ako ste sve prethodne korake uradili i niste preduzeli akciju proverite koje
opravdanje ste sami sebi izgovorili:

a. Osećam se smlavljeno
b. Nisam u formi, danas nije moj dan
c. Nije toliko važno da uradim odmah
d. Ovaj tekst je skroz glup
e. Sve ja to znam ali svejedno ne mogu
f. Mora neko da me pogura malo
g. Nisam motivisan
h. Uradiću to kad mi dođe inspiracija
i. Neko drugo opravdanje:

5. Sad sebe pitajte sebe da li biste preduzeli tu akciju i pored ovih opravdanja da
neko preti vašim najbližima ili da vama uperi pištolj u glavu i zahtevajući da to
uradite. Ako zaključite da biste tada odabrali da uradite, onda možete uraditi i
sada. Jedina stvar koja vas sprečava da to uradite je VAŠ IZBOR da ne
uradite!
6. Ako se još niste pokrenuli, evo recepta: stisnite zube, protrljajte dlanove
jedan o drugi desetak sekundi i POKRENITE SE!

58
7. Suočavanje sa stidom

Albert Elis je 1968 dizajnirao čuvenu vežbu suočavanja sa stidom kako bi klijenti
internalizovani filozofiju bezuslovnog prihvatanja sebe i filozofiju tolerisanja
neprijatnosti/diskomfora. Prema njegovim rečima svrha vežbe nije da osoba ne oseća
stid ili neprijatnost kada naiđe na socijalno neodobravanje (tj. kada uradi nešto što bi
drugi ljudi smatrali čudnim glupim ili smešnim), već upravo suprotno. Cilj je da osoba
tokom vežbe doživi stid i neprijatnost, ali da ne obezvređuje i ne omalovažava sebe
zbog onoga što je uradila (tj. da se ne oseća poniženo zbog onoga što je uradila). Stid i
neprijatnost ne uključuju nužno samoomalovažavanje i poniženost. Osećaj poniženosti i
osećaj sramote je nezdravo osećanje koje je rezultat samoobezvređivanja.
U suštini vežba spada u kategoriju bihejvioralno-emocionalnih vežbi, zato što
obuhvata bihejvioralno izlaganje i aktiviranje emocije. Klijent se izlaže socijalnom
neodobravanju tako što izvodi određeno ponašanje u socijalnim ili javnim situacijama I
pri tome reaguje osećanjem stida i neprijatnosti. Klijent se namerno ponaša na način za
koji pretpostavlja da bi mogao rezultirati socijalnim neodobravanjem (npr. da hoda u dve
različite cipele, da u prodavnici proba cipele u čarapama sa rupom na prstima, da
pozdravlja nepoznate ljude na ulici, da kaže dobro veče ujutro i slične benigne
aktivnosti). Primarni očekivani efekat vežbe je prevazilaženje socijalne inhibiranosti,
tolerisanje osećaja neprijatnosti i stida i prihvatanje sebe. Takođe, vežba služi i za
ispravljanje katastrofičnih predikcija u vezi sa neodobravanjem drugih ljudi, pošto klijent
“iz prve ruke” saznaje da posledice njegovog socijalno neadekvatnog ponašanja nisu
negativne onoliko koliko je on mislo da će biti.
Pre izlaganja potrebno je da se urade kognitivne tehnike vrlo temeljno, kako bi
klijent stekao intelektualni uvid u neosnovanost svoje ideje “Ne bih mogao da podnesem
socijalno neodobravanja, bruku, stid, neprijatnost.” i “Neophodno mi je odobravanje
drugih ljudi.” i slično. Nakon osporavanja iracionalnih uverenja i učvršćivanja racionalnih
uverenja klijent se priprema za izlaganje. Priprema obuhvata precizno dizajniranje
vežbe. Dok planirate sa klijentom ponašanje vodite računa da ponašanje koje odabere

1. nije protivzakonito (npr. da klijent ne krši zakon o javnom redu i miru i slično)
2. nije intruzivno za druge ljude (npr. ne uvlači ljude koji to ne žele u komunikaciju)
3. ne ugrožava samog klijenta (npr. da šokira ljude koji su mu značajni profesionalno)

59
 Imajte na umu da vežba ima za cilj da se socijalno anksiozna osoba izloži
neprijatnosti, kako bi stekla uvid da može da podnese unutrašnji osećaj neprijatnosti i
predviđeno socijalno neodobravanje. Nije bitno da li će drugi ljudi zaista gledati na njega
sa neodobravanjem. Ukoliko klijent veruje da hoće ili predviđa da postoji minimalna
šansa da ga ljudi ismeju ili da ostavi loš utisak, za klijenta postoji aktivirajući kritični
aspekt situacije i to je dovoljno za osećaj stida i neprijatnosti. Prema tome, ukoliko vama
vežba koju on planira nije izazovana, ne znači da će je klijent obaviti sa lakoćom i bez
neprijatnosti. Cilj vežbe nije da klijent šokira duge ljude, već da se izloži onome što je
njemu neprijatno. Vežbe koje vi ne biste uradili u svojoj socijalnoj sredini, iako inače
niste socijalno anksiozni, za klijenta su sigurno preteške. Na primer, glasno pevanje u
poslovnoj zgradi u kojoj radi nije dobar izbor vežbe. Pozdravljanje nepoznatih ljudi na
ulici je dobra vežba, zato što je za početak dovoljno izazovna, ali nije preplavljujuća za
inhibirane i socijalno anksiozne klijente koji se plaše da će biti odbačeni ili ismejani.
Instrukcija za klijenta: Da biste uvežbavi ovaj alternativni stav koji izražava
toleranciju neprijatnosti potrebno je da se ponašate u skladu sa tim alternativnim
stavom. To će obuhvatati ponašanja koja ste ranije izbegavali. Radićete stvari koje su
vam dovoljno neprijatne da aktiviraju anksioznost oko toga šta će drugi ljudi o vama
mislitu. Poenta je da uradite to iako osećate određenu dozu anksioznosti. Vežba će
povećati vašu toleranciju na neprijatnost u socijalnim situacijama, smanjiti preteranu
brigu oko toga šta ljudi o vama misle i bićete spremniji da razumno rizikujete
neodobravanje u socijalnim situacijama. Ponašanja treba da budu takva da vi
procenjujete da postoji verovatnoća da osetite neodobravnje drugih ljudi. Na primer,
osobe kojima je jako stalo do izgleda, obično biraju da se suoče sa neodobravanjem ili
čak ismevanjem zbog loših odevnih kombinacija (npr. loše im stoji, demodirano je itd.),
dok oni koji su previše okupirani ispravnim socijalnim ponašanjem obično biraju da
prekrše neko minorno socijalno pravilo (npr. da ne pozdrave ljude koje poznaju, da
pozdrave nepoznate ljude itd.), dok oni koji se plaše da će ispasti smešni ili glupi u
društvu imaju zadatak da naprave lapsus ili gramatičku grešku pred grupom ljudi.
Pred samu vežbu klijent će vam obično saopštiti svoje bojazni. Ako vam ne kaže,
pitajte ga otvoreno da li mu padaju napamet negativne automatske misli (npr. „neko bi
mogao da se naljuti i da me prebije.”; “neko bi mogao da zove policiju.”). Ukoliko je
odgovor potvrdan, podsetite klijenta da planirano ponašanje nije protivzakonito i nije
uvredljivo i ne ugrožava ni druge ljude ni njega samog, tako da nema realnog osnova za
strah.

60
 Međutim, ako vam klijent postavi pitanje koje je realistično (npr. ako planira da
pozdravlja nepoznate ljude i kaže vam “Šta ako me neko pita odakle se poznajemo?!”),
pitajte ga šta on misli da je najbolje da uradi. Većina klijenta će vam reći da je najbolje
da kaže “Izvinite, učinilo mi se da ste neko drugi.” ili “Izvinite, pomešao sam vas sa
nekim.” Takvi odgovori spadaju u uobičajene odgovore u toj situaciji.
Pre vežbe klijent treba da smisli koping rečenice koje će mu pomoći da se suoči
sa svojim stidom i da ostane u situaciji uprkos tome što oseća stid i neprijatnost.
Takođe, pošto će mu verovatno padati na pamet negativne automatske misli, najvažnije
je da se seti da su to samo misli, a ne činjenice. Negativne automatske misli će da
ignoriše, ma kako katastrofično mu se činile, odnosno bez ikakve borbe, će ih pustiti da
prolaze kroz njegovu glavu. Možete mu predložiti da sve negativne automatske misli
napiše na papir i da ih nosi sa sobom u novčaniku ili džepu, kao podsetnik da ne mora
gledati KROZ te misli, već će ih tretirati kao bilo šta što nosi sa sobom tokom zadatka.
Klijent treba da se obaveže da će uraditi zadatak. Pitajte ga vam nabroji sva
neprijatna iskustva koja očekuje (t. anksioznost, katastrofične misli, neprijatne
emocionalne reakcije drugih ljudi, ponašanje drugih ljudi itd.). Zatim ga pitajte da li je
spreman da rizikuje da se sva ta pretpostavljena iskustva jave tokom vežbe zarad veće
dobiti koju će imati od vežbe. Na primer, možete ga pitati: „Da li ste spremni da se
suočite sa svojim stidom, svim katastrofičnim mislima i eventualnim lošim mišljenjem
drugih ljudi zarad većeg samopouzdanja u socijalnim situacijama? Ako klijent kaže da
je spreman, odlazi da uradi zadatak. Ako kaže da nije spreman, potrebno je da otkrijete
šta ga sprečava i da primenite adekvatne tehnike promene ili da promenite zadatak i
zadate onaj koji je spreman da uradi.
Kada se klijent vrati nakon vežbe, imaćete dosta da diskutujete. Klijenti su obično
ushićeni i zadovoljni što su uspeli. Proverite kako formuliše svoje racionalno uverenje,
proverite da li uviđa se se ništa od onoga čega se plašio nije desilo, proverite da li je
ignorisao negativne automatske misli. Čestitajte klijentu i dogovorite se o novom
zadatku. Objasnite mu da su emocionalni mišići isti kao fizički mišići. Da bi se održali,
neophodno je da stalno vežbaju.

61
8. Rizikovanje

Ova tehnika spada bihejvioralne tehnike. Cilj rizikovanja nije uspeh u izvođenju
nekog zadatka već izlaganje situaciji. Klijent se izlaže da bi povećao stepen tolerancije
na neizvesnost i da bi testirao svoje pretpostavke u vezi sa tom situacijom. U suštini,
tehnika ne bi donela nikakve pozitivne efekte na nivo njegove tolerancije na neizvesnost
ukoliko bi klijent svaki put kada rizikuje doživeo uspeh. Naravno, najčešće se dešava da
se stvari kojih se klijent plašio i zbog kojih je konkretan zadatak izgledao riskantno
uopšte ne dogode, ali bilo bi dobro da se bar ponekad dogode. Klijent neće razviti
samopozdanje ako svaki put kada prilazi nekoj devojci naiđe na prihvatanje. Zdravo
samopozdanje ne čini uverenje: “Mene niko ne može odbiti, toliko sam neodoljiv.”, već
uverenje: “Ja mogu da podnesem odbijanje.”. Prema tome, nema zdravog
samopouzdanja bez prihvatanja neuspeha i uverenosti da imamo snage da izađemo na
kraj sa odbijanjem.
U principu, izlaganje se može započeti sa zadatkom koji je klijentu najstresniji
(preplavljivanje) ili sa zadatkom koji mu je najmanje stresan (sistematsko izlaganje). U
REBT-u se držimo principa “izazovno, ali ne preplavljujuće”. Klijent započinje sa
zadatkom koji procenjuje kao dovoljno izazovan, ali i dovoljno bezbedan za vežbanje.To
su obično zadaci koji su povezani sa umerenom anksioznošću. Nije dobro da klijenta
“guramo” u situacije koje su mu najstresnije. Situacije koje za klijenta imaju veliki lični i
profesionalni značaj i ponašanja za koje klijent procenjuje da nema dovoljno kontrole
nad ishodom ponašanja nisu dobri početni zadaci.
Kada se dogovarate o zadatku, tražite od klijenta da navede zadatke koji su za
njega stresni i zatim da ih poređa hijerahijski od najmanje stresnih do najstresnijih (tj.
prema nivou anksioznosti, na sklai od 0 do 8). Nakon toga treba da odabere zadatak koji
je za njega dovoljno izazovan (tj. bio bi umereno anksiozan tokom izvođenja zadatka),
ali je spreman da ga obavi. Ukoliko klijent izabere da krene od minimalno stresnog
zadatka (tj. anksioznost je 0) objasnite mu da to nije rizikovanje i da neće dovesti do
povećanja nivoa tolerancije na neizvesnost. Pre primene tehnike rizikovanja, potrebno je
identifikovati i osporavati iracionalna uverenja, formulisati alternativne racionalna
uverenja i naučiti klijenta da se nosi sa negativnim automatskim mislima. Možete klijenta
pripremiti i preko imaginativnog preslišavanja zadatka ili igranja uloga. Tehnika se
primenjuje kontinuirano tokom terapijskog procesa, pošto kao i sve tehnike daje
kumulativne efekte. Ne navodite klijenta na bespotrebno i nepromišljeno rizikovanje.

62
9. Ponašati se “kao da” /iskorak iz karaktera

Ova vežba je klijentima jako korisna pošto im omogućava praktikovanje i

usvajanje alternativnog racionalnog obrasca mišljenja, ali je povezana sa snažnim
osećajem doskomfora prilikom izvođenja ponašanja. Vežbu ćete klijentu najlakše
objasniti kao pretvaranje, glumljenje da veruje u racionalne alternative svojih iracionalnih
uverenja. Klijentovo ponašanje će biti ponašanje “kao da veruje” i zato se ova tehnika u
literaturi obično naziva “acting as if”. Tehnika se može shvatiti i kao specifična vrsta
bihejvioralnog eksperimenta, odnosno možete je klijentu predstaviti kao
eksperimentisanje sa novim ponašanjem. Ipak, naglasak treba da bude na tome da mu
zadajete vežbu u kojoj će se ponašati u skladu sa formulisanim racionalnim uverenjem.
Nakon urađene vežbe procenjuju se efekti primenjenog ponašanja. Najvažnije efekat je
veća privrženost novom racionalnom uverenju.
Da biste klijenta dodatno motivisali, objasnite mu da njegovo uobičajeno
disfunkcionalno ponašanje potkrepljuje i održava stara iracionalna uverenja, koja želi da
napusti. Pošto uverenja, osećanja i ponašanja imaju interaktivni odnos (tj. sve deluje na
sve), najbolji način da usvoji nova racionalna uverenja jeste da se ponaša u skladu sa
tim racionalnim uverenjima. To će značiti da će klijent jedno vreme da se pretvara kao
da veruje u nešto što ne veruje potpuno, drugim rečima da glumi. To je sastavni deo
promene. Ukoliko klijent ovo pretvaranje shvati kao sastavni deo procesa promene,
lakše će pristati na ovu tehniku.
Imajte na umu da je novo ponašanje za njega nepoznato i strano i da se oseća
„lažno” kada se ponaša na nov način. Objasnite mu da se vežba zato i zove „iskorak iz
karaktera” i „ponašanje „kao da...”. Pokažite mu da ga razumete i istrajte u motivisanju
da nastavi. Čak i kada mu objasnite na jednoj seansi, klijent može doći na sledeću
seansu i reći da odustaje, pošto se oseća kao prevarant ili će reći „To nisam ja.”. Ovkva
obeshrabrenost je česta kod izbegavajućeg poremećaj ličnosti i težih socijalnih fobija.
Terapeut tada može ponovi ohrabriti klijenta jednostavnim tvrdnjama da je taj osećaj
prirodni deo procesa promene i da se normalno javlja tokom procesa ovladavanja novim
veštinama. Možete mu reći da se slično dešava kod učenja stranog jezika. Ukoliko
poznaje neki strani jezik podstaknite ga da uporedi iskustvo savladavanja nepoznatog
akcenta, koji je potpuno u neskladu sa akcentom maternjeg jezika. Čovek se oseća kao
„lažni francuz” kada pokušava da imitira francuski akcent. Tolerisanje tog neprijatnog
doživljaja lažnosti će vremenom dovesti do toga da se osećaj izgubi.

63
 Klijenta možete motivisati tako što ćete dati neke primere. Jedan teraput je
(Hauck, 1982) osećaj lažnosti prilikom izvođenja novih ponašanja uporedio sa situacijom
kada nosimo nove cipele i sve dok ih ne razgazimo, mi znamo i osećamo da su nove.
Kada ih razgazimo, imamo osećaj da su nam oduvek na nogama. Možete klijentu
navesti primer britanskog psihologa (Majkl Ninen) koji je u svojoj knjizi naveo svoj
primer kako se ponaša samopozdanije nego što stvarno jeste kada izlaže pred velikom
publikom. To mu pomaže da drži svoju anksioznost pod kontrolom i popravi svoju
prezentaciju tako da se tokom izlaganja oseća sve samopouzdanije.
Vežba se zadaje bilo na seansi ili za domaći zadatak. Najbolje je kada se prvo
uradi u seansi, a klijent zatim vežba kod kuće. Nakon što klijent uradi vežbu ponašajući
se kao da veruje u racionalno uverenje, terapeut treba da mu postavlja pitanja koja će
mu olakšati da izvuče što veću dobit iz ove vežbe. Takođe može da mu da handout sa
pitanjima, tako da klijent može na njih da odgovri samostalno, nakon vežbe kod kuće.
Pitanja na koja treba da odgovori su sledeća:

(a) kakve su posledice novog ponašanja (tj. kako je ponašanje uticalo na moje
raspoloženje? Da li se osećam sigurnije u izvođenju tog ponašanja? Da li sam
srećan sto sam to uradio? )
(b) Kako su reagovali ljudi sa kojima sam bio? (tj. ako je upitanju druženje, javni nastup,
kakve su bile reakcije , komentari itd)
(c) Koje su negativne posledice mog ponašanja? (tj. da li se desilo nešto loše i kako se
to može interpretirati realistično i logično)
(d) Koje su pozitivne posledice mog ponašanja (tj. šta je dobro proisteklo iz tog
ponašanja).

Ako je klijent izveo neko ponašanje uprkos strahu, možete ga podsetiti na

definiciju hrabrosti – „uraditi nešto uprkos strahu”. Možete mu reći da je upravo dokazao
istinitost izreke „Strah nije problem, sve dok je hrabrost veća od straha.” To je princip
kojeg se držimo, pošto će uvek biti nekih novih zadataka i situacija koji će se plašiti.
Ova tehnika se zato primenjuje kao dugoročni, kontinuirani projekat. Nije dovoljno da
klijent uradi vežbu jednom ili dvaput, pa ni pet puta. Kada jednom zadate ovu tehnike,
posle toga je zadajete na svakoj seansi i proveravate na početku svake seanse. Ako
klijenta prepustite samom sebi, on će najverovatnije odustati od ove vežbe i neće vas o
tome izvestiti. Tek kada se ustali, može sam sebi da je zadaje, ali opet proveravate.

64
10. Metafora »Teroristička pretnja«

Svrha ove metafore je da klijent shvati da može tolerisati uslove ili situacije za
koje misli da su nepodnošljivi ili neizdržljivi i da su mnoge od tih situacija vredne
tolerisanja. Metafora je prilično ekstremna i dramatična da bi klijent lakše shvatio poentu
i da bi se otvorio za razgovor o tome šta sve ljudi mogu da podnesu ako je to u njihovom
najboljem interesu.
T: Dakle, anksiozni ste oko mogćnosti da će vam drhtati ruke dok budete potpisivali I da
će ljudi misliti da niste normalni?
K: Da. Čim pomislim na to postajem ankiozna. Ne bih to podnela.
T: Znači, uvereni ste da to ne biste podneli?
K: Da.
T: Hajde da vidimo da li je to stvarno tako. Imate dvoje decem jel tako? Da li volite svoju
decu?
K: Da, naravno.
T: Zamislite sada da su vašu decu oteli teroristi i da su vam postavili uslov: Ako
potpišete pedeset čekova pred prodavačicom i pred ljudima koji čekaju u redu tako da
bar troje ljudi primeti da vam ruke vidno drhte, pustiće decu. Ako to ne uradite, neće ih
vratiti. Da li biste uradili to što od vas traže?
K: Naravno da bih, koliko god traže.
T: Ali malopre ste rekli da ne biste podneli da potpišete ni jedan ček pred ljudima. Ako
ne biste podneli ni jedno potpisivanje, kako biste uspeli da se pedest puta potpišete?
K:Shvatam vašu poentu.
T: Dobro. Šta biste sebi rekli o potpisivanju čekova, dok ljudi gledaju kako vam drhte
ruke, pa biste to ipak uradili?
K: Da mogu da podnesem da gledaju kako mi drhte ruke.
T: Sigurno. I verovatno biste mislili da vredi izdržati, ma koliko vam bilo teško, da biste
spasili svoju decu?
K: Da.
T: Dobro. Ako biste bili spremni da potpišete pedeset čekova da biste spasli svoju decu,
da li biste bili spremni da potpišete pet čekova da biste sebi pomogli da se oslobodite
socijalne anksoznosti?
K: Da

65
 Još malo rebtovskih tehnika

1. Đavolji advokat (igranje uloga)

Ova tehnika podrazumeva sveobuhvatnu, živu i emocionalno obojenu raspravu u

kojoj terapeut argumentovano zastupa gledišete koje je u skladu sa klijentovim
iracionalnim uverenjima (tj. apsolutistički zahtev, užasavanje, somobezvređivanje, ne
mogu da podnesem i kognitivne greške), a klijent zastupa gledišta u skladu sa svojim
racionalnim uverenjima (tj. racionalni koncepti). Dakle, terapeut igra ulogu »đavolovog«
advokata i tokom diskusije se ponaša kao da čvrsto veruje u iracionalno gledišta koja
zastupa. Inače, đavolji advokat je naziv koji opisuje osobu koja u nekoj raspravi iznosi
ubedljive kontra-argumente nekom stavu, iako sa tim argumentima ne mora da se slaže.
Njena dužnost je da izazove ili produbi raspravu, odnosno pronađe sve slabosti,
protivrečnosti ili nesavršenosti u početnom stavu koji zastupa druga strana, sa ciljem da
se donese što kvalitetnija i ispravnija odluka. Kada je u pitanju terapijska tehnika, cilj je
da klijent odbrani racionalno uverenje uprkos kontraargumentima koje izgovara terapeut.
Pre primene ove tehnike teraput primenjuje niz tehnika koje omogućavaju klijentu
da konstruiše racionalna uverenja. Prvo se identifikuje iracionalno uverenje, a zatim
analizira njegova realističnost, logičnost i pragmatičnost. Tek nakon analize argumenata
koji govore protiv iracionalnog uverenja, formulisanja racionalnog uverenja i analize
argumenata koji govore u prilog racionalnog uverenja, klijent će biti sposoban da
učestvuje u primeni ove tehnike i da iz nje izvuče korist. U protivnom neće imati dovoljno
argumenata da se suprotstavi argumentima koje terapeut navodi u prilog iracionalnog
uverenja i doživeće neuspeh koji može delovati obeshrabrujuće. U suštini, tehnika služi
učvršćivanju racionalnih uverenja, odnoso jačanju uverenosti u alternativne racionalne
tvrdnje. Zato je dobro da se pre primene ove tehnike primeni tehnika cik-cak.
Tehnika đavolji advokat se prvo klijentu jasno izloži. Terapeut objašnjava tehniku
kao igranje uloga, tako da će terapeut igrati ulogu đavolovog advokata koji brani klijentov
iracionalni stav, do će klijent igrati ulogu suprotne strane koja brani svoje racionalno
uverenje. Klijentu mora biti jasno da je njegov zadatak da se suprotstavlja iracionalnim
uverenjima i argumentima u prilog tih uverenja koje će izgovarati terapeut, bez obzira da
li se sa njima slaže ili ne. Takođe je neophodno da klijentu bude potpuno jasno koje
iracionalno uverenje će terapeut zastupati i koje racionalno uverenje on treba da
odbrani. Ukoliko su urađene sve prethodne sekvence u terapijskom procesu, klijent je
osposobljen za izvođenje vežbe. U protivnom će biti zbunjen.

66
 Korisno je ako klijent pre započinjanja rasprave oceni stepen uverenosti u
racionalno uverenje, a zatim nakon rasprave ponovno oceni stepen uverenosti u isto
racionalno uverenje. Očekuje se značajan skok u nivou uverenosti. Međutim, bilo koji
rezultat da se dobije (slabija, ista ili veća uverenost), terapeut i klijent treba da
prodiskutuju koji su glavni razlozi za taj rezultat i da ovu analizu efekata tehnike iskoriste
za unapređenje terapije. Ispod je primer:
T: Da li ste razumeli vežbu? Ja ću napadati vaše racionalno uverenje, a vaš zadatak je
da ga odbranite ubedljivim argumentima. Vi ste “glas razuma”, a ja sam iracionalni glas,
đavolji advokat.
K: Jasno mi je.
T: Dakle, ja krećem u napad vašeg racionalnog uverenja o sebi koje glasi: “Sve u svemu
ja uspešno obavljam svoj posao.”. Ali pre toga da vidimo koliko ste sada uvereni da je to
istina? Posle cemo proceniti da li ima neke promene. Odredite u procentima od 0 do
100%. Koliko?
K: Otprilike 60%.
T: OK. Ja krećem: Napravio si toliko loših poslovnih odluka da mi nije jasno kako uopšte
možeš da kažeš da si uspešan!? Toliko grešaka, da je to strašno!
K: Tačno, pravio sam greške, ali moja definicija uspešnosti uključuje greške.
T: Ali kada se analizira tvoja karijera od početka do sada više puta si nazadovao nego
što si napredovao!
K: Teško da bilo ko može stalno biti u usponu. Iz svake greške sam nešto naučio. To je
za mene uspeh, makar formalno bilo nazadovanja u karijeri.
T: Neke od tih grešaka su bile straaašnee, užasne greške!
K: Ne plašim se grešaka. Nije poenta da u životu nikad ne padneš, već da umeš da
ustaneš.
T : Odlično. Ovde ćemo stati da prodiskutujemo. Ako to sebi kažete tako uverljivo kao
što ste meni rekli, da li ćete biti depresivni povodom poslovnih grešaka?
K: Ne. Osećao sam neku snagu dok sam govorio, mislim da će to ostati.
T: Odlično Koliko sada verujete kada kažete “Sve u svemu ja uspešno obavljam svoj
posao.” Bilo je 60%, a sada?
K: Sada je između 90 i 100%, nije baš čitavih 100% , ali skoro.

67
 Ukoliko tokom primene tehnike „đavoljeg advokata” klijent naiđe na teškoće da
smisli kontraargument za određenu terapeutovu iracionalnu tvrdnju o njemu, terapeut će
na kratko prekinuti vežbu i pomoći klijetu da formuliše argument. Nakon kratke diskusije
vežba se može nastaviti. Drugi način je da prilikom davanja instrukcije teraput unapred
naglasi da će vežba uključivati uvežbavanje racionalnih stavova učenjem po modelu. Na
primer: „Kad vam zapne i ne možete da smislite argument, recite mi, pa ćemo zameniti
uloge i ja cu argumentovati iz uloge racionalnog stava, a vi ćete posle kada ponovo
zamenimo uloge videti da li iz toga možete nešto iskoristiti da dobijete nove ideje.”
Tokom igranja uloga klijenti često mogu da smisle racionalne argumente, ali je
način na koji ih izgovaraju neubedljiv I nedovoljno snažan. Poželjno je da terapeut kaže
klijentu da je sadržaj argumenta ubedljiv ali da njegov stav I način na koji ga izgovara
nije toliko ubedljiv koliko je ubedljiv teraputov stav klada izgovara iracionalno uverenje.
terapeut treba da kaže da je to razumljivo, pošto klijent nema prakse u baratanju novim
argumentima, ali da je dobro da se potrudi tako što će glumiti stav uverenosti, kako bi
glas razuma nadvaladao iracionalnosti.
Nekada se dešava da tokom vežbe klijent i terapeut otkriju iracionalne kognicije,
koje pre toga nisu identifikovane, kao u donjem primeru. U tom slučaju, preporučuje se
da se vežba prekine i uradi klasičan REBT postupak. Na primer:

T: Ali to je užasna greška! Neoprostiva!

K: Nije užasna. (ćuti i meškolji se)
T: Teško vam je da smislite argument u prilog opraštanja, jel?
K: Da, ne bi bilo iskreno. Ne mogu sebi to da oprostim.
T: Ne možete ili ne želite? Da li ste pokušali da sebi oprostite pa zaključili da ne možete?
K: Nisam ni pokušao. To bi mi bilo nepravedno, da nastavim sa životom bez ispaštanja.
T: Znači, dokle god sebe optužujete, dotle postoji neka pravedna ravnoteža, pošto vi
ispaštate. Ako oprostite sebi, nema ispaštanja, i to je nepravda, jel to hoćete da kažete?
K: Da.
T: Izgleda da smo otkrili jedno vaše pravilo koje je značajno za održavanje osećanja
krivice? “Ako nekoga povredim, pravedno je da ispaštam zbog toga.” jel to mislite?”
K: Da.
T: Rekli ste da je to pravilo pravedno. To razumem. A da li mislite da je dobro da se
rigidno držite tog pravila do kraja života, bez obzira na sve?
K: Ne.

68
2. Cik-cak tehnika

Cik-cak tehnika se zadaje klijentu da bi uvežbao argumentovanu odbranu

racionalnog uverenja. Tehnika ima sličan format kao đavolji advokat po tome što se
neizmenično smenjuju iracionalni napad na racionalno uverenje i racionalna odbrana.
Krajnji cilj je da klijent odbrani racionalno uverenje uprkos argumentima koji predstavljaju
iracionalne napade.
Tehnika se izvodi pomoću cik-cak formulara, prvo tokom sense, zatim i kao
domaći zadatak Klijent nosi kući popunjen formular kao primer vežbe i prazan formular
na kojem će kod kuće vežbati. Kada se radi tokom seanse, terapeut pomaže klijentu
kada mu zapne da formuliše iracionalni napad i racionalnu odbranu. Na početku
formulara sa leve strane klijent napiše svoje racionalno uverenje i stepen uverenosti u
njega. Sa desne strane formulara piše prvu iracionalnu misao koja mu padne na pamet
kao spontani napad na racionalno uverenje. Kada iscrpi spontane napade, terapeut ga
podstiče da smisli snažan napad kako bi naučio koping sa što više provokativnih
iracionalnih napada. Kada stigne do kraja formulara i odgovori na poslednji napad, klijent
treba da proceni kolika je uverenost u odbranjeno racionalno uverenje.
Na sledećoj strani se nalazi primer formulara. Terapeut treba da napravi dovoljno
velik formular (A4 format) i da ga kopira u više primeraka. Klijenti se kreće po formularu
sledeći brojeve (cik-cak). Počinje od racionalnog uverenja naposanog sa leve strane,
pod brojem 1.

69
 Cik-cak tehnika

1 RACIONALNO UVERENJE 2 NAPAD

UVERENOST %

3 ODBRANA 4 NAPAD

5 ODBRANA 6 NAPAD

7 ODBRANA

Koliko ste sada uvereni u racionalnu tvrdnju na početku formulara? %

70
3. Racionalno emotivna imaginacija (REI)

Ova imaginativna tehnika ima više varijanti. U ovoj varijanti (negativna

imaginacija), klijent zatvara oči i zamišlja sebe u situaciji koja mu je problem i trudi se da
doživi nezdravu emociju koju realno doživljava u vezi sa tom situacijom. Zatim treba da
se usredsredi na svoj unutrašnji govor koji je u vezi sa tom nezdravom emocijom i otkrije
iracionalna uverenja i automatske misli kojima je stvorio i pomoću kojih i dalje održava tu
emociju. Nakon toga, klijent treba da promeni tu nezdravu emociju u zdravu alternativnu
negativnu emociju. Poenta na kraju vežbe je da otkrije kojim mislima je stvorio
alternativnu zdravu emociju povodom iste situacije. Kada klijent završi, možete
jednostavno pitati: ”Kako ste to uspeli?” Gotovo uvek odgovor će otkriti promenu u
klijentovim mislima. Promena u mislima treba jasno da ukazuje na promenu iracionalnih
uverenja u racionalna. Ukoliko promena nije eksplicitna, analiziraju se eksplicitne misli i
formuliše racionalno uverenje koje je bilo implicitno. Pošto se REI zadaje i kao vežba za
domaći zadatak, klijentu možete dati pismeno uputstvo kako da vežbu uradi., kao u
primeru dole.

Postupak Primer

Zamislite živo situaciju koja vam Zamišljate sebe kako sedite u kancelariji
predstavlja problem (aktivirajući događaja) sa koleginicom koja se hvali koliko je radila
i usredsredite se na ono što vam je tu na zajedničkom projektu i minimizuje vaše
najgore (kritični aspekt) zasluge

Uživite se dovoljno tako da oživite Bes

intenzivnu nezdravu negativnu emociju
koju inače osećate u vezi sa tom
situacijom

Usredsredite se na svoj unutrašnji govor i Ovo je užasno!Ne mogu da podnesem

uhvatite misli koje vam prolaze kroz glavu i njeno ponašanje. Ona mora da prizna da
koje stvaraju i održavaju vaš bes povodom sam ja više radila od nje. Mora da mi se
njenog ponašanja izvini.

Pretvorite nezdravu emociju u zdravu Nezadovoljstvo

alternativnu negativnu emociju, ali
obavezno zadržite isti opis situacije.
Možete to postići bar na tren

Otkrijte misli pomoću kojih ste promenili
nezdravu emociju u njenu zdravu
alternativnu
Jeste frustrirajuće, ali neće me to ubiti.
Mogu to da podnesem. Volela bih da
prizna moje zasluge i da se izvini, ali ne
mogu da je nateram. Mogu da joj iznesem
svoje viđenje situacije.

71
4. Pozitivna imaginacija

U ovoj varijanti (pozitivna imaginacija) klijent dobija instrukciju da sebe zamisli u

problematičnoj situaciji ali tako da se ponaša konstruktivno i da oseća zdravu emociju.
Tehnika omogućava da klijent stvori pozitivni plan i neophodne kognitivne veštine. Na
primer, klijent koji je anksiozan povodom nekog javnog nastupa zamišlja sebe da govori
na poslovnom sastanku uprkos tremi. Čim klijent saopšti da je to zamislio, terapeut pita:
”Šta bi ste sebi rekli da postignete takvu promenu emocije i ponašanja?” Ispod je primer:

T: Rekli ste da želite da održite tu prezentaciju i da se osećate dovoljno opušteno dok to

radite. U ovoj vežbi imaginacije zatvorite oči i zamislite sebe da izlažete svoju
prezentaciju pred regionalnim menadžerima. Zamislite da se osećate upravo tako kako
ste rekli –imate tremu, ali ste dovoljno opušteni da izadjete i govorite. Kada zamislite
sliku, klimnite glavom.
K: klima glavom da je zamislio
T: Sada razmislite šta biste sebi trebali reći pa da izvedete izlaganje tako kako ste ga
zamislili?
K: Pa, znam da sam se dobro pripremila, sve imam na PowerPoint-u. Ništa mi se neće
desiti, oni su tu da čuju šta imam da kažem, a ne da procenjuju moj nastup. Možda se
neće svima svideti moje ideje, ali Ok mi je da se neko ne složi sa mnom. Verujem da ni
njima ne bi bilo svejedno da izlažu pred tolikim ljudima, pa nije strašno i ako budem malo
nervozna i anksiozna.

Sličan postupak se koristi nakon osporavanja klijentovih uverenja. Klijent treba

da zamisli sebe u situaciji koja je bila aktivirajući događaj za nezdrava osećanja i
ponašanja, sa ciljem da proveri da li se emocija promenila nakon diskusije. Ako klijent
zamisli istu situaciju i kaže da se emocija promenila u zdravu alternativnu emociju,
teraput pita klijenta šta je sada sebi govorio drugačije, pa je došlo do emocionalne
promene. Ovo je način da terapeut proveri da li je klijent zaista zamislio istu situaciju ili je
promenio kritične aspekte situacije. Pored toga, tehnika omogućava klijentu da
uvežbava svoja nova racionalna uverenja. Ako klijent kaže da se emocija nije promenila,
moguće je da postoji iracionalno uverenje koje do tada nije identifikovano ili klijent nije
dovoljno ubedljiv u saopštavanju samom sebi racionalnih unutrašnjih rečenica.

72
5. Vežba ispred ogledala

Vežba ispred ogledala je efikasna tehnika koja pomaže samoprihvatanje kod

klijenata koji dolaze sa problemom samoobezvređivanja povodom nekog aspekta svog
fizičkog izgleda i izbegavaju da sebe vide u ogledalu. Na seansama pre zadavanja ove
vežbe, koja se zadaje kao domaći zadatak, terapeut klijentu pomaže da identifikuje šta
mu najviše smeta u sopstvenom fizičkom izgledu, da identifikuje iracionalna uverenja
koja su u osnovi samogađenja i da ih ospori, a zatim da formuliše racionalna uverenja
povodom tog aspekta svog fizičkog izgleda. Kognitivne greške se takođe analiziraju i
ispravljaju, a uporne negativne automatske misli se prihvataju kao unutrašnji fenomeni
bez procene (majndfulnes tehnike). Tek nakon primene brojnih kognitivnih i
imaginativnih tehnika se zadaje vežba ispred ogledala. Sama vežba služi za
učvršćivanje racionalnih uverenja koja su u osnovi samoprihvatanja. Ukoliko bi terapeut
samo zadao klijentu da uradi ovu vežbu, bez prethodnog osporavanja iracionalnih i
formulisanja racionalnih uverenja, klijent verovatno ne bi uspeo da uradi vežbu. Vežba je
prilično emocionalna i ne zadaje se dok klijent i terapeut ne razviju odnos uzajamnog
poverenja. Vežba se takođe zadaje klijetima koji opsesivno proveravaju svoj izgled pred
ogledalom, ali se tada isntrukcija prilagodi tom problemu.
Prvi deo vežbe je majndfulnes prihvatanje, sa sledećom instrukcijom: »Vežba se
sprovodi ispred ogledala koje je dovoljno veliko da se u njemu vidite od glave do pete.
Svetlo treba da bude normalno. Razdaljina od odgledala je otprilike metar. Stanite
ispred ogledala bez odeće, šminke ili nakita. Prelazite pogledom preko svog lica i tela,
potpuno svesni šta mislite i koja osećanja doživljavate (npr. osećate teskobu kada
gledate neke delove tela). Normalno je da vam se ne dopadaju svi delovi tela
podjednako, kao i da vam se neki delovi tela uopšte ne dopadaju. Sva osećanja
jednostavno registrujte, bez ikakve procene. Tokom cele vežbe imajte na umu da svrha
vežbe nije da sebe prisilite da se sebi dopadnete u celini, niti da vam se dopadne deo
tela koji ne volite, već da sebe prihvatite u celini, što znači i ono što vam se ne dopada,
uprkos tome što vam se ne dopada. Ako primetite da neki deo tela ne prihvatate i da
osećate snažnu odbojnost ili gađenje prema tom delu tela, usmerite svoju pažnju na taj
deo tela i ostanite desetak sekundi gledajući u ogledalu taj deo tela. Ukoliko se desi da
posle par trenutaka sklonite pogled, jednostavno vratite pogled i zadržite se na tom delu
nekoliko trenutaka duže.« Klijent će lako razumeti ovu instrukciju za majndfulnes vežbu
ako ste već vežbali majndfulnes tehnike u seansi.

73
 Sledeča instrukcija klijentu je kako da koristi REBT, odnosno svoje racionalno
uverenje. Na primer:« Drugi deo vežbe je aktivno samoprihvatanje pomoću racionalnog
uverenja. Dok pogledom prelazite preko celog tela, držite se novog racionalnog
uverenja, ma koliko vam se činilo da u njega još uvek ne verujete. (npr. “Iako mi se ne
dopada sve što vidim, prihvatam sebe celog bezuslovno, sa svim svojim
nesavršenostima. Voleo bih da mi se više dopada to i to, ali ne znači da mi se mora
dopadati sve na meni. Mogu da podnesem pogled u ogledalu.”). Potrudite se da
rečenicu izgovorite ubedljivo, glasno i jasno.” Takođe možete dodati tehniku »paradoks
prihvatanja«, tako što ćete mu reći: »Umesto da se branite od sopstvenog samokriticizna
i sklanjate pogled sa onog što vam se ne sviđa, možete naći istinu u svakoj samokritici i
prihvatiti svoje nedostatke, potpuno mirno i spokojno. Recite sebi: »Tačno je da imam
nekih fizičkih nedostataka. U stvari, gotovo sve na meni bi moglo značajno da se popravi
ili bar ulepša.« I osmehnite se sebi.«
Da biste klijenta motivisali da radi ovu vežbu, tokom zadavanja treba da mu
jasno saopštite koja je svrha i koje pozitivne promene očekujete kao efekat
svakodnevnog praktikovanja ove vežbe. Na primer, možete reći: “Ako vežbu radite
redovno, recimo dva puta dnevno sledeće dve nedelje, primetićete da je vaš osećaj
samoprihvatanja sve snažniji. Kako ćete primetiti? Prvo, dobro ćete se osećati u svojoj
koži. Drugo, bićete manje okupirani mislima o tome šta drugi misle o vašem izgledu.
Treće, bićete motivisani da ulepšate ono što vam se ne dopada. Četvrto, nećete se
osećati inferiorno povodom onih aspekata svog izgleda koje ne možete promeniti.”
Upozorite klijenta na moguće otpore i potrebu da prekine vežbu ili na suptilna
zaštitna ponašanja u vidu pomeranja pogleda na druge delove tela, kako bi se zaštitio
od anskioznosti. Na primer, možete mu reći: “Kada počnete da vežbate, može vam se
učiniti da ne možete da podnesete pogled na neki deo tela i da morate da se sklonite.
Ignorišite te negativne automatske misli i prelazite pogledom preko celog tela, uključujući
one delove koji vam se ne dopadaju. Kažite sebi: „Jeste mi neprijatno, ali ja mogu da
podnesem taj osećaj. Ako nastavim da vežbam, osećaj će vremenom proći.” U početku
će vam biti teško, ali što duže budete vežbali biće vam sve lakše i sve više ćete verovati
u samoprihvatajuću rečenicu koju izgovarate. Prihvatanje sebe je prihvatanje realnosti
svog izgleda takvog kakav jeste, što je suprotnost izbegavanju suočavanja sa onim što
vam se ne dopada.” Na sledećoj seansi analizirajte klijentovo iskustvo i ponovo mu
zadajte istu vežbu. Ukoliko je potrebno dodatno potkrepite racionalno uverenje i
„paradoks prihvatanja.” Samo kontinuirana primena ove vežbe ima efekta.

74
 Nekoliko KBT tehnika

1. Bihejvioralni eksperiment

Ova bihejvioralna tehnika ima formu eksperimenta, koji je specifično dizajniran sa

ciljem testiranja validnosti klijentovih disfunkcionalnih hipoteza. Dizajn bihejvioralnog
terapijskog eksperimenta je sličan dizajnu naučnog eksperimenta. Oba obuhvataju
formulisanje i testiranje hipoteza, beleženje rezultata i stvaranje zaključaka. Na primer,
kao što se u empirijskoj proveri efekata KBT koristi eksperimentalni dizajn, bilo kao
grupni randomizovani nacrt ili kao dizajn na pojedinačnom slučaju, tako se u terapijskom
procesu koristi eksperimentalni dizajn za proveru održivosti klijentovih negativnih misli o
sebi. Bihejvioralni eksperimenti se sprovode sa ciljem testiranja validnosti sasvim
određene, konkretne negativne misli koja doprinosi održavanju poremećaja (npr.
depresivnog raspoloženja i socijalne pasivizacije). Ova strategija ima snažniji uticaj na
odustajanje od određene ideje nego sama kognitivna argumentacija.
Prva faza bihejvioralnog eksperimenta predstavlja pripremu za izvođenje
eksperimenta. Započinje identifikovanjem negativne misli i preliminarnim verbalnim
presipitivanjem njene istinitosti i logičnosti, pomoću kognitivnih tehnika, koje su većinom
opisane. Zatim se postavljaju hipoteze i dizajnira eksperiment u kojem će se hipoteza
proveriti/testirati. Što je klijent više uključen u ovaj proces, to će mu dobijeni rezultati
izgledati ubedljivije. Zbog toga se klijentu postavlja pitanje: "Šta možete uraditi da
saznate da li je ta vaša misao istinita?".
Eksperiment se najlakše dizajnira razmatranjem situacije u kojoj se određena
misao/uverenje javlja (tj. konkretna situacija) i otkrivanjem kojim ponašanjem je klijent
sebe onemogućio da svoju misao/ uverenje do sada ospori ili opovrgne. Na primer,
klijentkinja koja ide u školu računara na svakom času ima problem da razume
predavanja i instrukcije, na šta joj se automatski javlja misao: "Ja zaostajem za celim
razredom.". Pošto o tome nije pričala sa ostalim polaznicima škole, niti sa nastavnikom,
nije imala priliku da otkrije da li stvarno zaostaje za ostalima, odnosno da li je njena
misao tačna. Bihejvioralni eksperiment u vidu ankete bi joj omogućio da otkrije da li
ostali polaznici škole imaju slične teškoće u savladavanju programa. Dizajn istraživanja
mora obuhvatati predikciju posledica, odnosno koje posledice eksperimenta će biti
pokazatelj da njena misao nije tačna, a koje posledice eksperimenta će biti pokazatelj da
je njena misao tačna.

75
 U prethodnom primeru bilo bi neophodno precizirati koja proporcija polaznika
škole treba da kaže da nema teškoće u savladavanju programa, pa da se to uzme kao
nalaz koji potvrđuje da klijentkinja zaostaje za ostalima. Terapeut takođe treba pre
eksperimenta da dobije ocenu jačine uverenja (od 0 do 100%) u vezi sa predikcijom koja
će se testirati. Terapeut prvo pita klijentkinju "Koliko čvrsto verujete da više od polovine
polaznika koje ćete anketirati nema teškoće u savladavanju programa?" i beleži njen
odgovor, kako bi je kasnije suočio sa greškom u mišljenju. Kada se dogovori preliminarni
dizajn eksperimenta, neophodno je pitati klijenta da li bilo koja karakteristika dizajna
doprinosi da rezultati budu neubedljivi. Ukoliko postoje takve karakteristike, dizajn se
modifikuje u pravcu prevazilaženja neubedljivosti.
Pre izvođenja eksperimenta, terapeut treba da obrazloži zašto je eksperiment
koristan, odnosno šta će se postići njegovim izvođenjem. Ukoliko klijent ne veruje da
mu eksperiment može pomoći, neće ga ni izvesti. Takođe je potrebno eksplicitno pitati
klijenta da li želi da izvede taj eksperiment. Ukoliko klijent ne želi, potrebno je
prodiskutovati koji su ometajući faktori i otkloniti ih verbalnim argumentima.
U drugoj fazi klijent izvodi eksperiment i beleži rezultate. Eksperiment se može
izvoditi tokom seanse ili između dve seanse. Poželjnije je da se eksperiment izvodi
tokom seanse, jer se potencijalni problemi mogu neposredno uočiti i rešavati. Međutim
pošto je mnoge depresivne misli nemoguće testirati tokom seanse, klijenti najčešće
izvode eksperimente između seansi, a na sledećoj seansi se diskutuju eventualni
problemi.
U trećoj, poslednjoj, fazi se sumiraju rezultati bihejvioralnog eksperimenta.
Potrebno je da klijent iznese šta je otkrio nakon eksperimenta, odnosno koji su ishodi
eksperimenta. Terapeut treba da proveri u kojoj meri klijent veruje u misao koja je bila
podvrgnuta testiranju. Ukoliko klijent i dalje čvrsto veruje u negativnu misao, potrebni su
dalji eksperimenti. Na primer, ukoliko je ocena uverenosti u misao 35 % na skali od 0 do
100, terapeut pita klijenta. "Šta održava vaših 35 % uverenosti u misao "Nisam u stanju
ništa da zapamtim na času."?". Odgovor na ovo pitanje je putokaz za dorađivanje
postojećeg eksperimentalnog dizajna ili za stvaranje potpuno novog dizajna koji bi
osporio identifikovano rezidualno uverenje.

76
2. Samonadgledanje

Ova tehnika se koristi za početnu procenu ozbiljnosti ili učestalosti klijentovih

problema. Klijent dobija instrukciju kako da posmatra i beleži svoje reakcije između dve
seanse. U kasnijim seansama zadatak samonadgledanja omogućava registrovanje
klijentovog napretka. Terapeut i klijent zajedno određuju šta se posmatra, u zavisnosti
od problema i cilja terapije. Postoje standardizovani obrasci za beleženje različitih
aspekata klijentovih problema, ali se terapeutima preporučuje da konstruišu obrasce koji
su prilagođeni individualnom klijentu i njegovom konkretnom problemu.
Na primer, kod depresivnih klijenata koriste se zadaci samonadgledanja
sopstvenih aktivnosti i osećaja prijatnosti i uspešnosti povodom obavljanja tih aktivnosti
pomoću formulara u vidu dnevnika aktivnosti. Standardizovani obrazac obuhvata
samoprocenu intenziteta tih osećanja. Klijent vodi dnevnik svojih aktivnosti, tako što
beleži aktivnosti koje je u proteklom satu obavljao. Sve što klijent radi beleži kao
aktivnost. Za svaku aktivnost beleži ocenu uživanja i/ili ocenu uspešnosti u izvođenju te
aktivnosti na skali samoprocene. Na primer, terapeut saopštava klijentu da 0 predstavlja
odsustvo uživanja i uspeha u obavljanju aktivnosti, a 10 potpuno uživanje i uspeh u
aktivnosti. Bihejvioralni aspekt ove strategije jeste procena klijentovog sadašnjeg nivoa
aktivnosti i identifikovanje aktivnosti u kojima klijent najviše uživa i/ili u kojima ima
najviše uspeha. Ovi podaci se koriste u dijagnostičke svrhe, za procenu težine depresije
i planiranje terapijske strategije.
Dnevnik aktivnosti je takođe korisno sredstvo za upoznavanje klijenta sa
kognitivnim modelom depresije, jer pruža dobru empirijsku osnovu za diskusiju i
osporavanje uobičajenih depresivnih uverenja o samom sebi (npr. „Po ceo dan ništa ne
radim.", „Ništa mi ne pruža zadovoljstvo.", „Ništa ne radim kako treba.“). Podaci iz
dnevnika aktivnosti (nivo aktivnosti, ocena prijatnosti i uspeha) koriste se za
preispitivanje tačnosti klijentovih misli. Terapeut suočava klijenta sa neskladom između
njegovih misli i podataka koji su zapisani u dnevniku. Takođe, lista aktivnosti u kojima je
klijent najviše uživao i/ili u kojima je imao najviše uspeha koristi se za planiranje
aktivnosti između dve seanse. Dobijeni podaci o aktivnosti daju tačniji opis klijentovog
ponašanja, pošto podaci koji klijenti daju na osnovu sećanja mogu biti iskrivljeni. Pored
toga, dnevnik omogućava da terapeut planira intervencije u skladu sa napredovanjem
klijenta, a klijent na osnovu dnevnika ima povratnu informaciju o svom napredovanju.
Pošto klijent samostalno vodi dnevnik, klijent postaje aktivan saradnik u terapiji.

77
Dnevnik aktivnosti

Vreme Aktivnost Prijatnost (0-10) Uspešnost (0-10)

78
3. Planiranje aktivnosti / Bihejvioralna aktivacija

Koristi se na početku terapije u radu sa depresivnim klijentima. Glavna svrha

planiranja dnevnih aktivnosti je suprotstavljanje depresivnoj inerciji, socijalnom
povlačenju i osećaju beznadežnosti. Depresivni klijenti su izgubili interesovanje za stvari
u kojima su uživali i teško im je da obave svakodnevne zadatke koje su inače obavljali.
Povećanje prijatnih aktivnosti kod depresivnih osoba je od ključne važnosti, jer oni
nemaju motivaciju da rade bilo šta što bi moglo doneti osećaj zadovoljstva i prijatnosti. S
druge strane, ako ne radi stvari koje bi im mogle pričiniti zadovoljstvo neminovno postaju
sve depresivniji. Na taj način je depresivni klijent u začaranom krugu neaktivnosti i
depresije. Da bi izašao iz ovog začaranog kruga klijent mora da prekine taj obrazac i
nauči kako da bude aktivan i pored toga što se oseća potišteno i bez energije. Planiranje
aktivnosti ima upravo tu svrhu, jer mobiliše klijenta da poveća broj i učestalost aktivnosti
koje bi mu mogle pričiniti zadovoljstvo i prijatnost. Terapeut klijenta uči kako da
strukturisano i organizovano poveća nivo aktivnosti, a svako savladavanje plana,
odnosno obavljanje prijatnih aktivnosti i uvežbavanje zadatih aktivnosti se potkrepljuje.
Klijentu treba jednostavim jezikom objasniti svrhu vežbe da bi ga motivisao. Na
primer, može reći: „Umesto da čekate da vam se prvo popravi raspoloženje pa da nešto
uradite i pokrenete se, efikasnije je da uradite obrnuto - da započnete sa aktivnostima ne
čekajući promenu rapoloženja. Zašto? Zato što će vaše aktiviranje uticati na stvaranje
upravo onih supstanci u mozgu koje dovode do poboljšanja raspoloženja.
Vežba može da se zadaje na više načina, u zavisnosti od toga koliko dugo traje
depresija, kakva je klijentova premorbidna ličnost i nivo aktivnosti itd. Ukoliko je klijent
izjavio da je nekada obavljao svoje dnevne obaveze i užiovao u nekim stvarima,
napravite sa njim dva spiska. Jedan je spisak aktivnosti koje su mu ranije prijale i koje
su ga činile zadovoljnim i srećnim. Drugi je spisak svakodnevnih obaveza koje je
predhodno obavljao, a sada ih ne radi. To su aktivnosti koje se moraju obavljati radi
normalnog svakodnevnog funkcionisanja (npr. lična higijena, oblačenje pranja sudava,
kupovina hleba, spremanje kreveta itd.). Klijent se motiviše da svaki dan obavi po jednu
aktivnost koja mu je ranije pričinjavala zadovoljstvo i jednu koja predstavlja neku
obavezu. Počinje se od onih aktivnosti koje on može najlakše da sprovede. Klijent
obavlja dogovorene aktivnosti kao domaći zadatak između seansi. Broj aktivnosti se
svake nedelje postepeno povećava. Klijent ima za zadatak da svaki dan meri 1) stepen
zadovoljstva koje je osetio prilikom obavljanja aktivnosti (npr. od 0-10) i 2) stepen

79
uspešnosti u obavljanju zadatka (koliki deo zadatka je obavio). Na kraju dana meri nivo
raspoloženja za taj dan. Kod zadavanja zadatka klijente treba stalno motivisati pošto
najčešće misle da im zadatak neće uopšte pomoći da se osećaju bolje i da ga uopšte
neće moći uraditi . Kod analize zadatka na sledećoj seansi pokazati klijentu da je nivo
bihejvioralne aktivacije u pozitivnoj korelaciji sa nivoom raspoloženja za taj dan.
Klijentu treba obavezno naglašavati i objašnjavati zašto je važno da redovno
ispunjava svoje obaveze (npr. održavanje stana) i prijatne aktivnosti (npr. odlazak u
bioskop). Na primer, terapeut može da kaže: "Rekli ste mi da više nemate energije i
motivacije da obavljate kućne poslove i druge obaveze i da više ne radite stvari koje su
vam nekada pričinjavale zadovoljstvo. Ljudi se su često demotivisani kada su potišteni i
ponekad prestaju da obavljaju rutinske dnevne obaveze i takođe prestaju da rade stvari
koje su im pričinjavale zadovoljstvo. Međutim, jako je važno da ne prestajete sa tim
stvarima, jer što manje stvari budete radili gore ćete se osećati, a što se budete gore
osećali manje ćete biti motivisani da bilo šta radite. Rezultat će biti sve veća i veća
depresija."
Za planiranje aktivnosti koriste se standardizovani obrasci kako bi klijent naučio
da strukturisano sam planira aktivnosti. Podaci iz obrasca obezbeđuju materijal za
preispitivanje negativnih uverenja o sebi. Pošto depresivni klijenti imaju negativne misli,
na primer „Neću biti u stanju da to uradim, biću neuspešan", osnovni cilj je da se poveća
verovatnoća uspešnog izvršavanja zadatka, razbijanjem većih zadataka u savladive
korake i zadavanjem lakših zadataka.

80
Planiranje rasporeda aktivnosti – bihejvioralna aktivacija

Z = Bodovi za zadovoljstvo (0-10) U = Bodovi za uspeh (0-10)

Vreme Planirana aktivnost Izvedena aktivnost Z U

7-8 Šetnja do parka

Šetnja do parka 2 4
8-9

9-10

10-11

11-12
Kupvina u samoposluzi Kupvina u samoposluzi 1 5
12-1

1-2

2-3

Telefonski razgovor sa
3-4 Nije bila dostupna
drugaricom
4-5

5-6

7-8

8-9
Čitanje knjige Gledanje filma 3 9
9-10
Gledanje filma 7 9
10-11
Tuširanje i farbanje kose Tuširanje i farbanje kose 8 5
11-12
Čitanje knjige Čitanje knjige 8 5

81
Planiranje aktivnosti se odvija prema sledećoj metodologiji (koraci):
1. Terapeut pita klijenta šta je poslednjih dana radio i zapisuje aktivnosti koje klijent
navodi. Zatim traži od klijenta da za svaku aktivnost oceni koliko je bio uspešan i koliko
je u svakoj aktivnosti uživao (na primer, na skali od 0-10, gde 0 predstavlja nimalo
uspeha i nimalo uživanja, a 10 predstavlja mnogo uspeha i mnogo zadovoljstva).
2. Zatim terapeut pita klijenta da nabroji sve stvari koje predstavljaju njegove uobičajene
dnevne obaveze i, ali ih u poslednje vreme ne radi (npr. kupovina namirnica ili kućnih
potrepština, usisavanje kuće itd.). Zatim traži od klijenta da nabroji 10 stvari koje bi voleo
da radi kada bi imao energije ili koje je nekada voleo da radi (npr. kafa sa drugaricama,
odlazak kod frizera) i to zapiše-
3. Aktivnosti treba staviti u raspored prema hijerarhijskom modelu, od najlakših do
najtežih, a klijent svake nedelje odabire jednu do dve aktivnosti. Neke složenije i
zahtevnije aktivnosti (npr. kurs jezika, škola plesa) treba razbiti na više jednostavijih
koraka (npr, raspitati se o uslovima upisa itd.)
4. Kod planiranja rasporeda klijentu treba objasniti da plan aktivnosti treba da obuhvati i
aktivnosti u kojima može da uživa i aktivnosti koje ne voli, ali predstavljaju njegove
redovne dužnosti i obaveze.
5. Pokazati klijentu kako da svoje aktivnosti samostalno planira. Najbolje je da terapeut
zajedno sa klijentom započne pravljenje plana za sledeću nedelju uz pomoć obrasca, a
zatim da iduće nedelje klijent na seansi uradi plan što samostalnije.
6. Važno je da se planira postupno (1-2 prijatne aktivnosti prve nedelje). Bolje je da
klijent uradi jednu aktivnost i stekne osećaj kontrole, nego da od 3 planirane ne uradi
nijednu, jer su mu delovale preplavljujuće. Sledeće nedelje se broj aktivnosti može
povećati. Klijentu treba da u raspored unese i neplanirane ali urađene aktivnosti.
6. Na sledećoj seansi treba pregledati dnevnik i razgovarati o aktivnostima. Aktivnosti
koje su obavljenje treba da budu potkrepljene, a ukoliko je bilo teškoća i odustajanja
treba razgovarati o razlozima i ohrabriti klijenta za dalje. Na svakoj seansi nastaviti sa
planiranjem, analizom urađenog, potkrepljenjem, sve dok aktivnost ne postane rutina.
7. Obrazložiti klijentu da je bolje ako odredi neko stalno vreme kada će svaki dan
planirati aktivnosti za sledeći dan (npr. pred spavanje) i da za svako jutro isplanira kao
prvu aktivnost nešto što mu je istovremeno i izvor zadovoljstva i osećaja uspešnosti.
8. Objasniti klijentu da je raspored fleksibilan, što znači da mogu neke planirane
aktivnosti zameniti drugim aktivnostima, da mogu dodati aktivnost koja im prija, iako nije
isplanirana prethodnog dana, ali da je unesu u dnevnik i da je ocene.

82
4. Obrazac za strukturisano rešavanje problema

Prvi korak. Šta je problem? Razmislite o svom problemu (cilj koji želite da ostvarite, a ne znate
kako). Definišite što kraće problem pomoću "Kako da,,,,," rečenice

Drugi korak. Napišite najmanje 5 potencijalnih rešenja, bez razmišljanja o tome da li je to

rešenje izvodljvo, dobro ili jednostavno. Sve što vam padne na pamet napišite kao potencijalno
rešenje bez procene kvaliteta rešenja.

Treći korak. Razmotrite svako potencijalno rešenje koje je zapisano. Za svako rešenje
napišite prednosti i loše strane na Obrascu za analizu dobiti i štete.

Četvrti korak. Izaberite rešenje koje u ovom trenutku možete najlakše sprovesti uzimajući u obzir
vašu situaciju i resurse kojima raspolažete (novac, vreme, veštine itd.) i zaokružite ga.

Četvrti korak. Isplanirajte kako ćete sprovesti izabrano rešenje.

Identifikujte resurse koji su vam potrebni za njegovo sprovođenje.
Identifikujte potencijalne probleme.
Napišite korake za sprovođenje rešenja
Uvežbajte najteže korake za sprovođenje rešenja.
Prikupite neophodne informacije (adrese, brojeve telefona itd)

Šesti korak: Beležite napredovanje ka rešenju markiranjem obavljenih koraka Nastavite sa

procesom rešavanja sve dok ne postignete cilj kojim ste zadovoljni.

Sedmi korak: Procenite kako ste sproveli odabrano rešenje (tj. šta sje palnirano, a šta je
učinjeno) i šta ste tokom ovog procesa naučili.

83
5. Metafora za širu perspektivu »Pogled iz helikoptera«

Kada je klijent preterano uznemiren oko nekih interpersonalnih problema, kao što
su konflikti koji uključuju još jednu osobu ili više drugih ljudi, korisno je koristiti metaforu
»Pogled iz helikoptera«, koja na slikovit način klijentu pokazuje kako da sagleda širu
sliku interpersonalnog događaja. Klijentu možete reći: »Kada smo veoma uznemireni
povodomo nekog konflikta koji imamo sa drugim ljudima mi smo emocionalno uključeni
u događaj. Ta perspektiva nije objektivna, pošto događaj posmatramo »iznutra«. Ovo
stanje slikovito opisuje poznata izreka »Ne vidi šumu od drveća«. Obično tada
iskrivljeno interpretiramo namere druge osobe i/ili preuveličavano posledice njenih
postupaka i teško nam je da vidimo rešenje problema. Da bismo sagledali događaj
objektivnim očima, potrebno je da se odmaknemo od konfliktne situacije. Slikovito
predstavljeno, možemo da se kao helikopter uzdižemo iznad događaj sve dok ne
ugledamo kompleksnu sliku tog događaja. Pogled iz helikoptera obuhvata sliku koja
predstavlja odgovor na 4 pitanja:

1) JA: Kakav je moj pogled na situaciju? (tj. na šta ja reagujem i šta ta situacija znači za
mene?);
2) DRUGI: Kakav je pogled na situaciju druge osobe koja je u nju uključena? (tj. na šta
ona reaguje i šta bi ta situacija mogla da znači za nju?);
3) NEUTRALNI POSMATRAČ: Kakav je pogled na situaciju nekog autsajdera, tj. osobe
koja uopšte nije emocionalno uključena u situaciju? (tj. šta ona vidi objektivno, okom
kamere, pošto nema nikakvog interesa u situaciji?)
4) RACIONALNA ODLUKA: Šta je najbolje da uradim, uzimajući u obzir sva tri
prethodna odgovora (tj. Šta je najbolje za mene, drugu osobu i samu situaciju?).

Sagledavanje drugačijih perspektiva olakšava klijentu da loše aspekte konfliktne

situacije posmatra samo kao loše, bez užasavanja povodom njih i bez katastrofiziranja.
Dodatno, klijent će lakše razumeti druge ljude i eventualno doživeti empatiju prema
drugoj osobi, što će mu omogućiti da popravi komunikaciju i uspostavi bolje odnose u
budućnosti. Terapeut treba da ima na umu da se ova tehnika, kao ni bilo koja druga, ne
koristi sama za sebe, već kao deo šireg repertora tehnika. Promena je proces koji traje,
a primene različitih tehnika tokom terapije imaju kumulativni efekat.

84
 Nekoliko majndfulnes tehnika

1. Svesnost / vežba vođenog skeniranja tela

Jedna od najznačajnijih tema u majndfulnes meditaciji je puna svesnost svakog

trenutka, što podrazumeva usmeravanje pažnje i potpuni doživljaj sadašnjeg trenutka.
Biti u sadašnjem trenutku smatra se dragocenim iskustvom. Na primer, kada jedete
jabuku, ova vrsta meditacije bi usmerila vašu pažnju na senzacije koje doživljavate dok
jedete jabuku, kao što su senzacije ukusa ili doživljaj teksture jabuke na vašem jeziku,
unutrašnjosti obraza i usnama. Isti tako, kada ste prisutni u nekoj socijalnoj situaciji,
idealni doživljaj pune svesnosti uključuje svesnost onoga što se dešava u toj socijalnoj
situaciji tog trenutka kada se dešava.
Jedan aspekt majndfulnes meditacije je svesnost sopstvenih unutrašnjih procesa.
Svesnost sopstvenih unutrašnjih procesa je od ključnog značaja za bilo koju vrstu
psihoterapije koja je usmerene na sopstvena osećanja i misli. Klijenti dolaze na
psihoterapiju žaleći da promene neke aspekte sebe ili svog života, ali nisu uvek svesni
svojih unutrašnjih doživljaja. Terapeut mu može pomoći da osvesti sopstvene unutrašnje
procese, odnosno da postane svestan svojih osećaja i misli kako bi mogao da učestvuje
u terapiji kao aktivni saradnik. Bez klijentove posvećene saradnje, REBT ne može biti
efikasna terapija. Učeći klijenta vežbama za povećanje svesnosti, kao što je vežba
vođenog skeniranja tela terapeut mu pomaže da lakše primeti ono što se dešava u
njemu, kako bi mogao da se posvećeno bavi tim unutrašnjim fenomenima.
Vežba vođenog skeniranja tela se izvodi na više donekle različitih načina, ali
uvek sa istim ciljem: povećati svesnost svog tela. Možete meditirati tako što ćete ležati i
usmeravati pažnju na različite delove tela, pomerajući svesnost sa jednog dela tela na
drugi. Možete meditirati i tako što ćete hodati i osvešćivati kako vam težina prelazi sa
jedne nogu na drugu dok koračate. Vežba koja je ovde detaljno opisana povećava
svesnost sopstvenih telesnih senzacija. Korisna je za klijente koji imaju problem da
prepoznaju svoja osećanja, kao i za klijente koji bilo koju telesnu senzaciju doživljavaju
kao bol. Instrukcija klijentu je: Namestite se udobno. Osvestite svoje disanje. Primetite
kako vam vazduh lako i ritmično ulazi kroz nos i kako vam se pluća šire kod uzdaha.
Sada primetite kako se pluća skupljaju dok izdišete i kako vazduh polako izlazi iz vašeg
tela. Dok dišete polako i ritmično, usmeravajte pažnju na različite delove svog tela
prateći moj glas.

85
z Usmerite sada pažnju na svoje šake i prste. Obratite pažnju na osećaje koje imate u
obe šake i svim svojim prstima, polako skenirajući jednu po jednu šaku, dlan,
nadlanicu i svaki prst posebno, svojim tempom
z Sada usmerite pažnju na članke i svoje podlaktice…Obratite pažnju na sve osećanje
i senzacije u svojim podlakticama (prvo jedna podlaktica, pa druga), svojim tempom.
z Pomerite pažnju na lakat i svoje nadlaktice…vidite kakve osećaje i senzacije
doživljavate i svakom laktu i svakoj nadlaktici posebno, pomerajte pažnju svojim
tempom.
z Sada usmerite pažnju na svoja ramena i vrat. Samo obratite pažnju na to što
doživljavate u ramenima i vratu. Osvestite bilo koju senzaciju koju imate, pomerajući
polako pažnju.
z Sada obratite pažnju na svoja stopala i nožne prste. Osvestite senzacije koje imate u
stopalima, oba tabana i prstima. Vidite kakve su to senzacije u stopalima, u svakom
nožnom prstu
z Sada osvestite svoje nožne članke i listove. Osvestite senzacije, šta osećate, kako ih
doživljavate, polako pomerajte pažnju svojim tempom. Osvestite kolena.
z Sada osvestite svoje butine i vidite kako ih osećate. Bilo koju senzaciju u svojim
butinama osetite, pomerajte pažnju duž butina svojim tempom.
z Sada pomerite pažnju na prepone i donji deo stomaka. Kako ih osećate, kakve
senzacije doživljavate, samo ih osvestite.
z Usmerite pažnju na svoj stomak i svoje grudi. Osvestite senzacije koje doživljavate u
stomaku i grudima, samo ih primetite u svojoj svesti.
z Usmerite pažnju na svoja leđa. Osvestite senzacije koje doživljavate u leđima, samo
ih primetite u svojoj svesti.
z Sada usmerite pažnju na svoje lice. Osvestite svoje čelo, svoje oči, svoje obraze,
vilice, usne i samo primetite kakve senzacije imate u tim regijama. Osvestite bilo koju
senzaciju u tim oblastima, polako usmeravajući pažnju.
z Sada polako i ritmično dišite, vratite se u mislima u sobu i otvorite oči onda kada vi to
želite.
Ovu vežbu možete uraditi i tako što ćete raditi prvo celu desnu stranu tela
(tj. krenete od desne šake pa do desnog stopala), pa onda celu levu stranu
(leva šaka, pa do levog stopala), a zatim trup (stomak, grudi), pa leđa i na
kraju glavu. Ja tako radim (pošto sam tako učila na workshopu, a i na jogi).
Gore sam prevela opis vežbe iz knjige.

86
2. Usmeravanje pažnje kao izbor i namera

U majndfulnes meditaciji izbor i namera predstavljaju suštinsku komponentu

usmeravanja pažnje. Razumevanje vežbi usmeravanje pažnje je nemoguće ukoliko
klijent ne shvati da je usmerenost pažnje na određene pojave stvar njegovog izbora i
namere. Čovek može usmeriti svoju pažnju na šta god želi da je usmeri, bez obzira na to
da li ima ili nema neku distrakciju u sebi i oko sebe. Klijent treba da dobije jasnu poruku:
USMERAVANJE PAŽNJE NIJE ISTO ŠTO I ODVRAĆANJE PAŽNJE. ODVRASĆANJE
PAŽNJE JE PRISILJAVANJE SEBE DA NE MISLITE NA NEŠTO, DOK JE
USMERAVANJE PAŽNJE OKRETANJE KA ONOME O ČEMU ŽELITE DA MISLITE.
Kada vam misli lutaju, a želite da ih usmerite na nešto, dovoljno je da lagano i blago
usmerite svoju pažnju na to na šta želite da bude usmerena. Sledeća vežba obuhvata
instrukciju za meditaciju jednostavnim usmeravanjem pažnje na sopstveno disanje.
Instrukcija: Smestite se udobno na fotelji sa dovoljno visokim naslonom, tako da
se možete opustiti i lagano disati. Počnite sa jednostavnim obraćanjem pažnje na svoje
disanje. Osetite kako vam vazduh lagano ulazi kroz nos, prolazi u pluća koja se šire u
pravcu stomaka, a zatim kako vazduh lagano izlazi iz vašeg tela strujeći kroz nozdrve.
Pustite da vam pažnja prati još par udisaja i izdisaja.
Sada se fokusirajte na udah i dok udišete recite u sebi broj JEDAN, a dok
izdišete recite u sebi IZDAH. Zatim recite u sebi DVA kad sledeći put udahnete, a
IZDAH kad izdište. Svaki naredni broj i reč „izdah“ izgovorite lagano, ritmično i nežno.
Nastavite da lagano, nežno i ritmično dišete, brojeći kod svakoh udisaja i izgovarajući
reč IZDAH kod svakog izdisaja. Kada vam misli odlutaju i primetite da mislite o nečemu
drugom, blago i nežno ponovo usmerite pažnju na svoje disanje, brojeći kod svakoh
udisaja i lagano izgovarajući reč IZDAH kod svakog izdisaja. Uvežbavajte ovu tehniku
usmeravanja pažnje par minuta. Možete da kombinujete fokusiranje pažnje na izlazak
vazduha iz nosa dok lagano izgovarate reč „izdah “ i ulazak vazduha u nos do
izgovarate brojeve kod svakog udaha. Kada vam pažnja opet odluta, jednostavno je
lagano i nežno vratite na disanje, jednostavno nastavljajući da brojite (nema veze od kog
broja) i fokusiranjem pažnje na ulazak i izlazak vazduha.

87
3. Distancirana svesnost misli / lišće na potoku

U REBT-u, kao i u brojnim drugim terapijama koje spadaju u KBT pristup,

terapeut uči klijenta da preispituje svoja iracionalna uverenja, kao bi stvorio drugu
perspektivu u odnosu na svoje misli i uverenja. Preispitivanje menja perspektivu u
odnosu na sopstvena uverenja i misli, tako da klijent posmatra svoje misli kao sopstvene
hipoteze o onome što se dešava u njemu i oko njega, a ne kao neprikosnovene istine.
Meditativna tehnika puštanja misli takođe služe da klijent promeni perspektivu u odnosu
na svoje misli, ali na jedan drugačiji način. Osnovna ideja ove meditativne tehnike je da
klijent pasivno pusti da mu misli samo prolaze kroz glavu, tako što će da ih prepozna, ali
bez aktivnog upuštanja u analizu sadržaja tih misli. Ako sledi vašu instrukciju, klijent
neće uopšte analizirati da li je misao realistična, logična ili korisna niti će se na bilo koji
način baviti njenim sadržajem, već će samo pasivno puštati da mu misli prolaze kroz
svest, kao unutrašnje pojave
Ono što je najvažnija razlika u odnosu na KBT pristupe je odsustvo bilo kakave
namere da se analizira sadržaj misli ili da se proceni kvalitet misli. Pasivno puštanje
misli podrazumeva da klijent neće aktivno i namerno ocenjivati vrednost svoje misli (tj.
neće se pitati da li je misao dobra ili loša, pozitivna ili negativna). Ukoliko mu spontano
proleti kroz svest bilo koja misao koja ima značenje procene prethodne misli i tu
evaluativnu misao će tretirati kao bilo koju drugu misao i samo pasivno pustiti da mu
prođe kroz svest, bez aktivnog pokušavanja da je ispravi ili na bilo koji način odagna iz
svesti. Da bi klijenti uvežbali ovu vrstu meditativnog puštanja misli, kreirana je vežba
imaginacije, koja će olakšati ovaj proces. Ova forma meditacije je najkorisnija za klijente
koji doživljavaju opsesivne misli, nekontrolabilne brige ili ruminativne misli. Sve te
repetitivne misli su klijentu opterećujuće, pošto ih doživljava/procenjuje kao intruzivne.
Klijent dolazi na terapiju sa snažnom željom i apsolutističkim zahtevom da se oslobodi
tih misli. Međutim, upravo ta namera i unutrašnji zahtev održavaju klijenta u začaranom
krugu svojih misli. Zato se primenjuje upravo suprotno: pustiti misli, odustati od kontrole.
Instrukcija klijentu je sledeća: Smestite se udobno na fotelji sa dovoljno visokim
naslonom, tako da se možete opustiti i lagano disati. Možete zatvoriti oči ili ih držati
otvorene, dok lagano dišete. Počnite sa jednostavnim obraćanjem pažnje na svoje
disanje. Osetite kako vam vazduh lagano ulazi kroz nos, prolazi u pluća koja se šire u
pravcu stomaka, a zatim kako vazduh lagano izlazi iz vašeg tela strujeći kroz nozdrve.
Osetite svoje disnje. Pustite da vam pažnja prati još par udisaja i izdisaja.

88
 Sada zatvorite oči. Zamislite da se nalazite u šumi, da je dan sunčan i da vam je
prijatna toplota koja struji vašim telom. Sedite pored lepog potoka i gledate kako voda
teče preko kamenja i spušta se blagom nizbrdicom u dolinu. Čujete umirujuće zvuke
vode i šum krošnji oko vas. Gledajući potok primećujete lišće koje pluta nošeno
vodenom strujom. Sada osvestite svoje misli. Svaki put kada vam neka misao padne na
pamet zamislite kako ste je zapisali na list i pustite da list sa vašom zapisanom mišlju
pluta sve dalje i dalje odlazeći sa strujom. Ako mislite u rečima, zapišite misao na list
kao reči ili rečenice. Ako vam je misao u slici, samo je stavite na list kao sliku.
Posmatrajte kako jedan po jedan list sa vašom mišlju nestaje u daljini, nošen vodenom
strujom.
Cilj ove vežbe je da ostanete pored potoka i pustite lišće da pluta pored vas i
odlazi u daljinu zajedno sa vašim mislima. Puštanje misli i slika koje vam spontano
padaju na pamet je ključni deo vežbe. Ne pokušavajte namerno da ubrazate ili usporite
potok, pustite ga da teče kako vam spontano pada na pamet. Ukolko se desi da se
spontano uspori ili ubrza, samo to primetite. Ukoliko vam padne na pamet bilo koja
misao u vezi brzine kojom potok teče, samo i tu misao napišite ili zalepite na list i pustite
je da spontano ode, nošena vodom koja teče. Ne pokušavajte da promenite misao koja
se pojavi na listu, ukoliko se desi da misao koja vam je pala na pamet i ona koju ste
„zalepil”i na list nije ista misao. Samo je pustite da ode zajedno sa listom, a narednu
misao stavite na novi list. Ukoliko lišće nestane sa potoka ili se desi da mentalno odete
na neko drugo mesto, samo primetite da se to desilo i blago vratite pažnju na
posmatranje lišća na potoku. Posmatrajte svoje misli zapisane ili naslikane na lišću i
pustite da otplutaju dalje nošene potokom.
Sada se mentalno vratite u sobu (setite se kako soba izgleda i sebe kako sedite
u njoj) i polako otvorite oči kada vi poželite.

89
4. Prihvatanje unutrašnjih doživljaja i sebe bez procene

U REBT-u prihvatanje svojih unutrašnjih doživljaja (tj. emocija, fizioloških

/telesnih senzacija, misli, impulsa i anmera) je ključno u prevenciji sekundarnog
emocionalnog poremećaja. Sekundarni emocionalni poremećaj nastaje kada sopstveno
emocionalno reagovanje ili neki aspekt tog reagovanja postane za osobu negativni
aktivirajući događaj koji ona procenjuje držeći se svojih iracionalnih uverenja i na koji
zbog toga reaguje disfunkcionalnim/nezdravim emocionalnim reakcijama. Prihvatanje
nije ni jednostavno ni lako, najviše zato što su ljudi generalno skloni da procenjuju i
vrednuju svoje doživljaje, kao i sebe same.
Majndfulnes meditativni pristup i majndfulnes meditativne tehnike prihvatanja
predstavljaju praktičan način da klijent iskusi i praktikuje stav prihvatanja. Cilj
majndfulnes treninga je da osoba sagleda sve svoje doživljaje, sve svoje misli i osećanja
iz perspektive prihvatanja, bez procene, vrednovanja, osude i kriticizma, tako što će sve
svoje misli i unutrašnje doživljaje kojih postane svesna pustiti da postoje u svesti i
posmatrati ih bez procene. Na primer, klijent koji ima opsesivne misli čiji sadržaj
procenjuje kao nemoralan (npr. opsesije perverznog seksualnog sadržaja)
praktikovanjem majndfulnes meditacije prihvatanja jednostavno pušta da opsesivna
misao postoji u njegovoj svesti, bez pokušaja supresije i neutralizacije, i bez bilo kakve
procene ili osude sebe samog zbog njih.
Instrukcija klijentu: Smestite se udobno na fotelji sa dovoljno visokim naslonom,
tako da se možete opustiti i lagano disati. Možete zatvoriti oči ili ih držati otvorene, dok
lagano dišete. Počnite sa jednostavnim obraćanjem pažnje na svoje disanje. Osetite
kako vam vazduh lagano ulazi kroz nos, prolazi u pluća koja se šire u pravcu stomaka, a
zatim kako vazduh lagano izlazi iz vašeg tela strujeći kroz nozdrve. Osetite svoje disnje.
Pustite da vam pažnja prati još par udisaja i izdisaja. Sada zatvorite oči i lagano
usmerite pažnju na bilo šta što vam pada na pamet. Svaki puta kada primetite da ste
nečega svesni zaustavite se na tome trenutak i pogledajte šta je to na šta mislite. Kada
otkrijete svoju misao usmerite pažnju na nju i pomislite („Imam u svesti misao da...”) i
odmah zatim pomislite: „Prihavatam da sada mislim o ovome.“ Ako primetite da imate
misao o nečemu što se već desilo, pomislite u sebi: „Imam u svesti sećanje na taj prošli
događaj“ (identifikovanje sećanja), a zatim pomislite: „Prihvatam da imam u svesti
sećanje na taj prošli događaj.“ (prihvatanje sećanja). Ako primetite da ste depresivni,
pomislite u sebi: „Ima u svesti depresivno osećanje.“ (identifikovanje osećanja), a zatim

90
pomislite u sebi: „Prihvatam da imam u svesti depresivno osećanje.“(prihvatanje
osećanja). Ukoliko otkrijete misao „Ja sam loša osoba.“, pomislite u sebi „Imam misao
koja glasi „Ja sam loša osoba.“, a zatim dodajte „Prihvatam da imam misao koja glasi „ja
sam loša osoba.“ itd. Bez obzira čega budete svesni (npr. misli, osećanja, posmatranja,
sećanja, senzacije), primenite ovu jednostavnu tehniku identifikovanja i prihvatanja
svojih unutrašnjih fenomena, bez procene njihove vrednosti.
S obzirom da neke od misli izražavaju naša jezgrovna iracionalna uverenja o
sebi, za koja je vezan intenzivan emocionalni doživljaj, ovaj zadatak nije nimalo lak i
jednostavan. Zapravo, najteži zadatak i jeste prihvatanje sebe kao osobe u trenutku
kada vam se u svesti javlja misao koja izražava neprihvatanje sebe zajedno sa pratećim
afektivnim stanjem. Osećaj manje vrednosti je kognitivno-afektivni fenomen koji je u
suštini samoobezvređivanje i neprihvatanje sebe. Kada identifikujete osećaj manje
vrednosti u svojoj svesti, prihvatite obe njegove komponente (tj. misaonu i afektivnu).
Prihvatanje sebe podrazumeva da ste svesni misli i emocije koja čini osećaj manje
vrednosti, da prihvatate tu misao i to osećanje istovremeno prihvatajući sebe. Možete
odabrati da istovremeno prihvatite oba fenomena (tj. osećaj manje vrednosti kao misao i
povezani afektivni doživljaj) ili da prvo identifikujete i prihvatite misao da manje vredite, a
odmah zatim i osećaj koji ga prati. Kada to uradite, nastavite dalje sa prihvatanjem
sebe. Kao i na kraju svake meditativne vežbe, polako se vratite u svesti u sobu i otvorite
oči.

91
5. Tri metafore za razumevanje distancirane svesnosti

Da bi približio klijentu doživljaj distancirane svesnosti terapeut može da se

posluži nekim metaforama:

Metafora “Oblaci“. U ovom primeru terapeut daje sledeću instrukciju: “Da biste
razumeli distanciranu svesnost i način na koji ćete je postići poslužiće nam jedna
metafora. Zamislite da svoje misli doživljavate na isti način na koji biste doživeli oblake
koji prolaze nebom. Obalci su deo sistema samoregulacije vremenskih uslova. Svaka
dodatna kontrola ovog sistema, povrh kontrole tog samoregulativnog procesa je
nepotrebna. Osim toga, dugoročno gledano, potpuna dodatna kontrola je i nemoguća.
Pokušajte da svoje misli, one koje vam sponatno padaju na pamet, tretirate kao oblake
koji prolaze nebom. Pustite ih da zauzmu svoje mesto u vašoj svesti kao što oblaci
zauzimaju mesto na nebu, bez ikakve kontrole. Pustite ih da budu tu onoliko koliko
budu, kao što puštate oblake da budu na nebu onoliko koliko su tamo. Znate da će i
misli, kao i oblaci doći i proći, mimo vaše volje i kontrole. Na isti način se odnosite prema
svojim osećanjima, senzacijama i bilo čime što vam se pojavi u svesti. Ovaj stav
posmatranja mentalnih fenomena kao oblaka je stav distancirane svesnosti.”
Metafora „Neposlušno dete“. Ova metafora klijentu pomaže da shvati različite
efekte aktivnog bavljenja mislima i distancirane svesnosti misli. Korisna je za klijente koji
imaju decu ili su bili u intenzivnom kontaktu sa decom, tako da razumeju o čemu
govorite. Terapeut daje klijentu sledeću instrukciju: “Da biste razumeli proces
distancirane svesnosti poslužićemo se metaforom ponašanja prema neposlušnom
detetu. Kako se ponašate prema detetu koje je neposlušno u prodavnici? Ako dete traži
da mu nešto kupite, što vi ne želite, šta će se desiti ukoliko detetovom ponašanju pridate
veliku pažnju i počnete da ga kontrolišete? Šta će se desiti ako počnete da se sa njim
objašnjavate i da mu obrazlažete zašto mu nećete kupiti željeni proizvod? Ukoliko dete
žudi za vašom pažnjom, vaše bavljenje njegovim ponašanjem će samo potpkrepiti
njegovo traženje vaše pažnje. Ono će se ponašati još gore. Još više će vas cimati, vući
za ruku i gurati prema proizvodu koji želi. Ali ako se ni na koji način ne bavite aktivno
njegovim ponašanjem, ne odgovarate na njega, već samo pasivno posmatrate šta radi,
bez ikakvih pokušaja da ga kontrolišete, dete će posle izvesnog vremena odustati jer će
njegovu pažnju privući nešto drugo. Vaše negativne misli i uverenja su kao deca.
Ukoliko im poklonite puno pažnje, ukoliko ih kontrolištete ili kažnjavate, ponašaće se još

92
gore. Zato je bolje da uopšte ne pokušavate da se bavite tim mislima, da ih uopšte ne
kontrolišete, već da ih samo pasivno posmatrate. Dok posmatrate svoje misli, budite
svesni sebe kao posmatrača misli koje vam prolaze kroz glavu. Na isti način možete da
se odnosite prema svojim osećanjima, unutrašnjim senzacijama i drugim mentalnim
događajima.”
Metafora „Voz“. Ova metafora služi da bi klijent shvatio da koncept posmatranja
svojih misli, impulsa i osećaja, naročito onih intruzivnih. Terapeut traži od klijenta da
tretira svoje intruzivne misli, impulse i osećaje na isti način na koji bi tretirao vozove koji
prolaze kroz veoma prometnu železničku stanicu. Instrukcija klijentu: “Ova metafora će
vam pomoći da razumete doživljaj distancirane svesnosti. Zamislite da ste putnik koji
stoji na veoma prometnoj železničkoj stanici i čekate svoj voz. Dok ga čekate, pored vas
prolaze vozovi koji bi vas odveli daleko u pogrešnom pravcu. Za vas nema nikakve
svrhe da se u njih ukrcavate i zato ni ne pokušavate da ih zaustavite niti da se na bilo
koji način ukrcavate u njih. Zato samo stojite mirno na stanici i pasivno posmatrate
vozove koji prolaze. Sada zamislite svoj um kao veoma prolaznu železničku stanicu, a
svoje intruzivne misli, impulse i osećaje kao vozove koji prolaze kroz tu stanicu. Ni jedna
od tih misli ne ide u pravcu u kojem vi želite i stoga nema nikave svrhe da je
zaustavljate, niti da se na bilo koji način sa njom bavite. Samo pasivno posmatrajte
kako vam misli, senzacije, i impulsi prolaze kro zsvest. Nema nikakve svrhe da ulazite u
te misli koje bi vas odvukle daleko u pogrešnom pravcu.”

93
94