Мојим ћеркама, Лари и Дини,

уместо писма са печатом у црвеном воску

 УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Печат у црвеном воску је роман у којем се преплићу

жанрови, индивидуална и колективна историја, као и судбине
јунака који се крећу у различитим географским и социјалним
просторима и историјским временима. Књижевно мајсторство
Жаклине Киш огледа се, можда понајвише, у томе што овако
сложеном структуром романа не збуњује и не оптерећује
читаоца, а прича, упркос мноштву димензија од којих је
саткана, од почетка има смислен ток и садржај.
Но, с друге стране, вишедимензионалност отвара могућ-
ност за различита читања романа. Могуће је, наиме, написати
неколико верних приказа овог дела, а да један с другим не буду
у тематској вези. Роман је, ако се аналитички упрости и сведе на
посебне димензије, подједнако прича о једној вароши и њеној
историји, о једном народу, о једном методу лечења душевних
поремећаја; социјална историја друштвених слојева, али и ода
Жени. Роман би се, дакле, могао представити кроз сваку од
ових димензија, али ниједна не би била довољ-на да изрази
богатство мисли и осећања које долази до пуног изражаја тек
када се роман чита и доживи као целина.
Упркос томе, али и као пример повезивања различитих
димензија и нивоа, намеће се прожимање индивидуалног и
колективног плана у грађењу романа. Најпре, мноштво ликова,
кроз чије се животе одсликава историја града и историја
народа, не чини само мизансцен кроз који се крећу главни
јунаци, већ истовремено представља независног колективног
главног јунака. О назначеној вези још снажније сведочи
паралела која постоји између судбине главних јунака и судбине
народа коме припадају. Због свог друштвеног положаја и
односа према животу, главни јунаци не играју битну улогу у
одређива-њу своје судбине, као што ни народ из сличних
разлога не игра битну улогу у одређивању своје будућности.
Судбина главних јунака, као и историја народа, кроји се на
другом месту. За превазилажење кошмара кроз које пролази
главна јунакиња, односно народ, потребно је суочавање са
нерешеним кон-фликтима из прошлости. Суочавање са
траумама из давних вре-мена је ризичан и неконвенционалан,
али потенцијално једини делотворан начин који може да
обезбеди наставакнормалног живота и излазак из тескобе у
којој се налази главна јунакиња, односно друштво и његове
институције, делом представљене у овом роману.
Проф. др Владимир Вулетић
 Облак не зна
Због чега се креће
Управо тим смером и том брзином
Он осећа импулс…
Али небо зна
Због чега и куда сви облаци иду,
И ти ћеш то знати
Кад се уздигнеш довољно високо
Да видиш изнад хоризонта

Ричард Бах, Илузије

На ћирилицу пресловио: puramoca021

 Рођена сам 1872. године, када је укинута Банатска војна
граница, а њена територија припојена Торонталској жупанији.
Векови проткани мрежом од крви зацелили су ране мелемом
справљеним од делова политичког разума. Панчево је те
године у Угарској добило статус слободног краљевског града.
На улицама заудара блато. До данас нисам знала да Тамиш
може да представља такву опасност по моју варош; потпуно је
поплавио улице и потопио земљани под наше куће. Град је у
приправности, а борба са водом траје данима. Сокаци подсећају
на стрме обале на којима понекад испирам рубље. Осећам под
ногама клизаву стазу, наликна растопљено огледало просуто из
вангле са прљавом водом. Све је утопљено у меку, глибаву
смесу плодне земље и прашине. Блато је обујмило град све до
главног трга.
Мајка ми је на самрти.
Оца сам изгубила пре него што сам запупела у девојчурка.
Скоро да му се ни гласа не сећам, али и даље осећам, много
година откад смо га сахранили, његов строги поглед на себи.
Имао је мршаво лице, оивичено безнађем и немиром. Деловао
је измучено животом, главе неправилно постављене према
телу, савијене према поду. Истурени шиљци његових зуба,
притиснути меким, широким уснама, често су у мом детињем
погледу изазивали страх. Личио је на оронули торањ, покорен
безобличним дахом старости. Понекад имам утисак да ме и
даље мотри из столице на којој је седео поред пећи, руке
положене на трошни наслон од напуклог дрвета, лењо и свесно
наслоњене на доколицу.
Не знам од чега се моја мајка разболела. Данима лежи у
кревету, док јој огромни перјани јастукподупире ситну,
изнемоглу главу. Понекад, када се усудим да је дуже гледам,
пред очима стварам слику како лебди на меком облаку, који
чека да дуне први ветар и да је однесе са собом. Коса јој пада по
ивицама јастучнице, попут пипака расутих по простору у
потрази за још мало снаге.
Преузела сам све обавезе. Завршавам хаљину госпођи
Јовановић, уместо мајке. Никада нисмо волеле да каснимо.
Мама је поштовала време и говорила да је тачност огледало
човековог карактера. Тада је нисам разумела, али сам
запамтила ту реченицу. Ноћима је уз свећу довршавала
карнере за господу која су јој поклањала поверење и давала у
руке скупоцене материјале.
- Ово кошта, Ленка - уздисала је поред машине. - Немој се
никада играти туђим поверењем и новцем.
Мало је говорила, а пуно казивала. Док је имала снаге да
казује.
Некада, док сам била девојчица, умотавала сам се у
несашивене тканине и замишљала да сам једна од њених
госпођа која се спрема за велики бал. Дуго бих се окретала по
соби, гледала како тканина вијори око мене и замишљала
момка који ме држи у наручју. Ретко сам замишљала лик тог
младића, само бих око струка осећала руке које ме стежу и вуку
ка његовом телу. А онда бих чула мајчине незграпне кораке из
дворишта и брзо сложила материјал поред машине за шивење.
Никада ме није затекла како додирујем тканине. Имала сам
утисак да додирујем чисто злато, толико их је ценила и водила
бригу о њима.
„Ово је мој свет”, говорила је. „Ове тканине чекају на мене,
чекају да их разрежем, раздвојим, а потом нанижем на свилени
конац. Ја постојим да им удахнем живот“.
Затим би села за машину од старог, потамнелог гвожђа, и
стварала нове светове, уобличавала живот од истканих нити
природе, замишљених да увеличају вредност госпођа за које је
шила. Све даме су тражиле другачије детаље по којима би биле
препознатљиве: велике волане, мале карнере, узане чипке,
широке бордуре… не схватајући да их они не чине различитим
у свету којем, осим модела хаљина, саме углавном нису имале
ништа да понуде.
Више не идем у школу. Када сам завршила неколико
разреда обавезне школе, мама је рекла да имам довољно
образовања да се потпишем и прочитам понешто о стварима
које ме интересују.
„Остало није за жене, треба да ти нађем доброг мужа“,
говорила је раздрагано, ,,а не да те школујем. Школовање је за
велику господу“.
Док сам била мала, мама ме је водила у господске салоне,
где сам је чекала док госпође иза паравана пробају хаљине које
им је шила. Сећам се да су ми увек давали неку дрвену хоклицу
на којој ћу седети, док су њихова чиста и умивена деца
раздрагано скакутала по скупоценим фотељама. Не сећам се
колико сам година имала када сам први пут видела огледало.
Изгледало је тако нестварно и бљештаво, попут стазе од
заледене воде. Устукнула сам када сам спазила детињи одраз у
њему и туфну на левом образу од џема који сам пре поласка
јела. Сећам се и дечака који ми се смејао иза леђа. Имао је
беспрекорно чисте панталонице, снежнобелу кошуљу и поглед
који је зрачио сигурношћу.
„Тупава мала“, рекао је тада, а ја нисам смела ни да се
окренем према њему. Одраз у огледалу био је застрашујућа
представа наших различитости. А ја сам их постала свесна и без
њега.
Мама је увек говорила да се пред господом глава држи
погнута, из поштовања. И ја сам тада погнула главу пред
дечаком чије сам светле очи потом дуго носила у свом сећању.
Можда је био само годину или две старији од мене, али био је
другачији. Заиста је био много другачији од мене. Ја сам била
дете, а он је био господин у телу детета. Никаквих сличности
нисмо имали.
Мама већ трећи дан не може да једе. Отишла сам до штале,
ослоњене о трошни зид наше куће од набоја, и помузла сам
краву. Принела сам мајци млеко у великој шољи из које је
волела да пије. Није имала снаге да узме ни гутљај. Душа је
желела живот, али је снага из тела отишла неким другим
путевима, недокучивим и неухватљивим, кроз неверицу да
сутрашњи дан може донети олакшање. Комшиница са којом
смо мењале млеко за јаја тужно ме је гледала недељама. Знала
је оно што сам ја данас сазнала. Моја мајка ће умрети. А ја ћу
остати сама.
Нисам веровала у њену истину док није постала моје лично
предсказање. Није ми било важно шта је она мислила, нити сам
се трудила да ми то изгледа стварно. Све до тренутка док та
истина није дотакла мој живот, упловила у њега као залутала
лађа из беспућа која је пронашла погодну луку, ја сам веровала
само себи.
Никада нисам упознала ниједног рођака. Отац је био
јединац, а мајка је дошла из неког села у околини Панчева.
Нисмо одлазили у то село, нисам му знала ни име. Тата је увек
говорио да немамо новца за пут, а мама је ћутала. Касније, када
је отац умро, мама је само одмахивала руком и говорила: „Није
важно, Ленка, није важно, и тако никога немаш тамо.“ Том
реченицом би завршавала сваки разговор о месту где је рођена,
или барем одакле је дошла. Непознаница и тајна уселиле су се у
наше животе њеном одлуком, жељом да заустави реч на ивици
која је делила тле од амбиса.
Јуче ми је комшиница Јефимија помогла да исперем
мајчине јоргане и чаршаве. Гледала ме је искоса, док смо
цедиле влажне, умотане крпе. Радиле смо заједно, подајући се
послу који нас је нагонио да се осећамо попут тканина које смо
држале у рукама. Испитивала је границе мојих способности,
повремено се измицала постранце и одмеравала моје уздахе
који су се губили у простору. Покушавала је да докучи колико
ћу имати снаге да нове дане дочекам у самоћи. А ја имам тек
шеснаест година и веома сам снажна. Не знам зашто би ико
сумњао у то.
Јутрос је дошла прилично рано и пружила ми цедуљу на
којој је било записано свештениково име.
- Али, тето - зурила сам у цедуљу - шта ће ми то?
Погнула је главу пред мојим погледом. Нешто ме је изнутра
проболо, као када сам летос пала на тврду шипку стуба.
- Мама ти није добро - прошапутала је - мислим да треба да
позовеш оца Душана.
Неколико тренутака смо стајале непомично једна крај
друге. Ћутале смо. Погнула сам главу и нехотице погледом
прешла преко њених блатњавих ципела. Тврда кора вере
добила је прву напрслину. Могла се назрети у нашим
погледима који су се сударили следећег тренутка.
- Време је - рекла је суво, не спуштајући поглед, а потом
тешким корацима напустила наш ајнфор. Сећам се да је пас
Рунда злокобно завијао у дворишту, главе подигнуте високо ка
небу.
И ја сам знала да је време, мада нисам знала одакле знам.
Једноставно сам осећала.
 Отац Душан је дошао са доктором. Пустила сам их кроз
капију, мада их ипак нисам ја позвала. Комшиница Јефимија је
то учинила уместо мене; проценила је да нећу отићи до цркве.
Касно поподневно сунце провлачило се кроз узане прорезе на
капији док сам их уводила у кућу. Образи су ми у поиумраку
рудели од стида, јер ћу морати да им кажем оно што Јефимија
није знала.
Ја нисам имала новца да им платим.
Нисам знала ни колико би то могло коштати. Само сам чула
да за докторе треба много новца. Мама и ја га никад нисмо
имале, чак ни док је тата био жив. Он је врло мало зарађивао у
својој радионици, налакћеној на зид шупе у башти као случајно
изникла печурка. Прича се да није био добар мајстор. Ретко би
нам неко долазио и наручивао било шта. Мама је углавном
била глава куће, шила је, разносила млеко и доносила новац у
кућу. Тата би само говорио да је на помолу добар посао, а тај
посао никада нисмо дочекале. Ни он, ни нас две. Умро је, и
оставио нас у дуговима за дрво које је допремио у радионицу у
очекивању зараде која ће нас избавити из беде.
Увела сам доктора и оца Душана у мемљиву собу.
Комшиница Јелимија се као дух створила иза нас. Нисам је
чула када је ушла. Мемла је обујмила простор, ништа осим тог
мириса није се осећало.
Доктор је узео мамину руку и опипао јој пулс. Затим је
извадио неке металне кружиће из своје црне ташне и ставио јој
на груди.
Сви смо ћутали.
Мама је тупо зурила испред себе, очију упртих у таваницу.
Поглед јој је лутао неким далеким пространством
недодирљивим за нас, остале људе у соби. Мислим да сам тек
тада схватила да она више и није са нама. Посивела спаваћица
једва видно се померала на њеним грудима: све осим тог
кретања било је мртво. Није говорила, није се мицала.
Стакласти поглед њених очију лутао је свемиром у потрази за
спасењем. Мирно је, главе утонуле у јастук, свесно напуштала
простор испуњен ваздухом, као да га последњим дашком снаге
одгурује. За њу он више није имао значаја.
Доктор је климнуо главом према оцу Душану. Јефимија је
положила своје лице у грубе, оронуле шаке. Погнула сам главу.
Собу је испунио свештеников дубоки, мрмљајући глас.
Непознати мирис дима штипао ме је за очи докје он обилазио
укруг око постеље моје мајке и испуњавао простор равним,
безличним покушајем да јој пружи опрост.
- Али мама је жива - прозборила сам у магновењу. -Мама,
кажи им да си жива, мама!
Тетка Јефимија ме је ухватила за надлактицу у тренутку када
сам нехотице закорачила ка маминој постељи. Бесно сам
истргла руку и полетела ка кревету. Сузе су ми се сливале низ
ужарено лице. Легла сам на маму и почела да ридам. Осетила
сам под собом благе, нејаке уздахе умируће душе. Мајка је
личила на откинуту нит стварности, исплетену од наших
надања.
- Ленка - прозборииа је тада гласом танушним као конац -
узми писмо од оца Душана, завет… заветујем те… и не отварај га
до пред дан… дан… свог… венчања… и… - глас се губио кроз
мемљиви ваздух просторије и дизао као невидљива магла ка
таваници - и иди служи код господе Клајн - рекла је - завет…
ујем те… - Мама? - устукнула сам - мама, шта то говориш?
Безбојни дим ми је улазио у ноздрве и терао сузе на очи.
- Мама?!
Али моја мајка је, под мојим нејаким девојачким телом,
запловила великим меканим облаком и уз дах свеће напустила
собу, оставивши за собом свесну празнину нашег постојања.
Те 1888. године отворене су свечана сала Светосавског дома
и нова гимназијска зграда у Панчеву. А моја мајка је умрла на
мојим рукама, неспремним да прихвате управо рођену истину.
 Не сећам се када су маму сахрањивали. Комшиница
Јефимија ме је држала испод руке да не бих пала. Имати
шеснаест година значи имати садашњост и веру у будућност, а
моја садашњост и вера су се већ други пут завршавале у хладној
и мрачној раки у коју су положили моје једине пријатеље на
свету, моју крв и мој ослонац. Никога више нисам имала, осим
куће од набоја, великог авлијског пса, мршаве краве у штали и
највеће жеље на свету да скупим новац и исплатим
свакодневицу што ме је обмотала као црна претећа авет. Ништа
нисам знала о животу, а све сам знала о смрти. Можда сам зато
с тугом доживљавала идеју живота, јер сам се већ два пута
суочила са његовим исходом.
Данима сам држала у рукама посивели коверат са великим
црвеним печатом на позадини. Коверат је био затворен неким
чудним материјалом, налик воску. Нисам знала да постоји
црвени восак, док ми отац Душан није дао писмо у руке. Под
прстима сам, осим папира, могла да осетим металне кружиће.
Нешто је звецкало унутра. Никада до тада, заправо, нисам ни
држала писмо у рукама. Нама једноставно није имао ко да
пише. А није ни постојало ништа у нашим животима о чему би
се могло писати. Бар не оно што би папир требало да упије.
Наши животи су били паучина која се повремено намотавала на
вретено стварних живота који су исткали свој смисао на овим
просторима.
- Последње жеље се морају безусловно поштовати - рекао је
строгим гласом отац Душан, када ми је предавао писмо у руке -
немој случајно да си га отворила пре него што те је мајка
заветовала да то учиниш.
 Свакако да нисам имала храбрости ни да помислим на тако
нешто. Мамине речи су увек биле светиња за мене, али отац
Душан то није могао знати. Видео ме је само два пута пре
мамине смрти, први пут када је умро отац, а други пут када је са
доктором дошао у нашу кућицу. Знао је да радозналост може
бити грех, али није знао да радозналост не станује у мом срцу.
Увек сам мислила да је боље неке ствари сазнати касније. Мени
се догодило врло мало лепих ствари у животу, па сам сваку
новост сматрала лошом и желела да је одложим или касније
сазнам. Радозналост је била нешто што никада нисам осетила у
себи. Чудило ме је да његова проседа глава то није схватила.
Још увек имам потребу да кажем „наша кућица“, мада је
прошло готово две недеље откад сам сама у њој. Не могу да
прихватим помисао да је она сада, заправо, само моја.
Власништво над тако нечим у овим младим годинама ствара
страшну одговорност, од које желим да побегнем. Нико није
спреман за велике одговорности у својој шеснаестој години.
Бар сам тада тако мислила.
Данима сам одлагала одлазак код породице Клајн. Заправо,
одлагала сам га све док сам имала оно мало новца којим сам
могла да задржим своју слободу. Знала сам да ће мој одлазак
код њих променити мој живот, мада нисам знала како. Али
страх и несагледива, сабласна непознаница говорили су ми да
морам да сачекам још мало, све док имам снаге да издржим
сама. Претурала сам по шкрињама остатака прошлости и
проналазила само празнину. Мрежа од успомена се, у
недостатку будућности, парала по ивицама и нудила бојазан.
Извесност је постала стуб саграђен од неизвесности, ослонац од
магле, опипљив, влажан и свестан свог постојања.
 Породица Клајн је била једна од најугледнијих породица у
овом граду. Отац, познати адвокат, родио се као млађи од два
сина познатог трговца, завршио велике школе и саградио
раскошну кућу у Панчеву. Врло млад се оженио девојком из
вршачке граданске породице, са којом је изродио четворо деце.
Две ћерке, младе даме из угледне породице са унапред
одабраним младожењама, и два сина, са унапред означеном
будућношћу и занимањима. Кошара људских плодова која
никада неће завршити на пијацама.
Госпођа Марија Клајн је звала моју маму да јој шије хаљине
током низа година. Била је лепа, мршава женица, која је и
поред четворо деце задржала беспрекоран стас и лепоту.
Причало се да ју је господин Алберт Клајн видео у Вршцу, на
улици, током неке посете пријатељима, и већ седам дана
касније отишао да испроси њену руку. Младожења такве
репутације, са највећом благонаклоношћу је дочекан у
породици младе Марије. Кажу да је посебним кочијама са
звонима довео младу у Панчево. Из Вршца су за њима касали
коњи украшени свиленим белим тракама. Колона није била
дуга, али је одисала отменошћу.
Ваљда се тај мирис господства шири сам по себи. Не постоји
новац којим би се могао купити.
Те недеље су новине објавиле да су се у љубави и срећи
спојиле две велике породице из два града. Албертова и
Маријина породица утемељиле су пут за своје потомке.
Госпођица Марија је тада имала само осамнаест година, а
господин Алберт двадесет две. Венчали су се исте године када
сам се ја родила. А деца, све једно другом до ушију, била су тек
коју годину млађа од мене.
То ме је и плашило.
Замишљала сам младе, охоле девојчице, даме по рођењу,
како ме подозриво гледају и наређују ми шта да радим. И сина,
младог господина Адама Клајна, који ми иза леђа може рећи
„тупава мала“, као дечак из салона госпође Јовановић. Други
син, Калман, већ се отиснуо у иностранство на школовање.
Припремали су га за позив доктора. Били смо скоро вршњаци,
а он је већ знао своју будућност. А ја сам се још увек плашила да
покуцам на велику капију њихове куће и питам да ли могу да
служим код њих.
Знала сам да им треба девојка за помоћ у кући. Свим
великим и угледним породицама је била потребна. Девојке су
имале засебне собе за послугу, поред саме кухиње. Биле су то
скучене собе са креветом, орманом и старом нахткасном поред
узглавља, згњечене у простору куће попут пресованог листа
дрвета којем треба одузети живот, а пустити га да постоји.
Девојке које служе по кућама немају других потреба нити
послова осим да спавају и служе, мислила су господа. И заиста,
све девојачке собе у господским кућама биле су налик једна
другој, као и саме девојке које су радиле код угледних градана:
бледе, мршавих зидова, укаљаних обриса и с мирисом
празнине.
Мама ми је причала, док је кратко време служила код
Вајертових, да је имала велики лавор и бокал за купање у истој
соби у којој је спавала. Смела је да се купа само када уради све
кућне послове и када није била потребна неком од укућана.
Радила је то тихо, касно увече када би сви заспали, уз светлост
свеће и мекани сунђер који је добила од газдарице. Сапун
направљен од свињске масти клизио је по њеном телу и готово
увек завршавао на поду. Тако је, оклизнувши се, једном
приликом оборила бокал и направила бару на дрвеном патосу.
Добила је казну од госпође Вајерт. Мада никога није пробудила,
јер Вајертови нису имали деце, речено јој је да не сме да ремети
мир који им је потребан. Данима је радила само за храну, док
није исплатила поправку дрвеног пода који је упио воду и
набрекао до пуцања.
Нисам желела да реметим ничији мир, али мамин завет
приморао ме је да уђем у живот породице Клајн. Не знам зашто
ми је то рекла на самрти. И зашто је одабрала. баш ту
породицу. Никада ништа слично није помињала раније. Можда
је на самом крају хтела да ми обезбеди будућност, јер је
поштовала госпођу Марију. Често је одлазила код ње и верујем
да је проценила да бих у таквом окружењу могла много да
научим. А можда је само желела да ме смести код неког кога је
познавала.
Одлучила сам да следећег понедељка покуцам на капију
породице Клајн. И започнем нов живот. Шта год он са собом
носио.
 Панчево је и даље било местимично под водом. Блато је
отежавало кретање по и иначе клизавој калдрми и доносило
проблеме. Тамиш се споро повлачио. Као да није постојао
начин да се обузда и спрече даље недаће које је изазивао.
Набујале реке немају граница. Попут људи који рашире своје
пипке, спопадне их осећај свемоћи, ослоњен на привид. Дно се
рашири, обујми чврсто тле и обоји земљу у сиво. За њима, пак,
након свега, остаје осећај пустоши и гњецаве клизавости, јер
целина опстаје само од сродних парчади творевина.
Моји новци су се топили. Морала сам да продам краву и
више нисам имала моћи да одржавам цело домаћинство сама.
Много рада је захтевала обична мала кућа од набоја, са шупама
и шталом у дворишту. Превише снаге је потребно за младост да
би задовољила стварни живот. С друге стране, раздирала ме је
самоћа, дуге тамне ноћи без икога у трошној соби. Понекад бих
застала и разменила неколико речи са комшиницама, на
великој пијаци поред Магистрата, и то је углавном било све што
је чинило моју свакодневицу. Плашила сам се разбојничких
дружина о којима се причало. Лако бих, овако усамљена и
незаштићена, могла постати мета лопова или разбојника. Нису
имали шта да узму из моје куће, али сам се ја сама осећала као
могућ плен. Када бих увече угасила свећу и загрлила свој
велики перјани јастук, осећала бих страх. Шкрипутање врата
које је изазивао ветар уносило је немире у моје срце,
замишљала бих како неко проваљује резу на капији и пролази
кроз тмину до мог узглавља. Чула бих кораке у тами,
препознавала звук лошег, лакоћу зла које није имало облик.
Даље у мислима не бих ишла. Превише сам била млада да бих
видела излаз из такве ситуације.
Дуго бих потом лежала отворених очију, погледа одлуталог
кроз таваницу од сламе, право у звездано небо. Могла сам да га
видим. То небо, посољено звездама, кроз таваницу мог крова.
Високо у тој празнини, назирала сам обрисе душе моје мајке и
желела да је стопим са својом. Као да сам се ипак надала да ћу
се једног дана пробудити, на истом том јастуку, и затећи крај
узглавља хлеб удробљен у млеко, који ми је мајка некада
приносила ујутро. Као да сам веровала у чуда - а ниједног
разлога за веру нисам имала. Вера је напустила моју душу на
меканом облаку који је однео моју мајку. Под мојим рукама и
мојим телом. Стварност не прашта животу, научила сам, само
живот може опростити стварности. Једино нада може
распукнути тајну будућности, попут уличних светиљки које
својим бледим зрацима отварају тмину у даљини, корак по
корак.
Господин и госпођа Клајн имали су богат друштвени живот.
Дружили су се са свим виђеним породицама у вароши које су
нешто значиле по својој лози. Мајка је често затицала госпођу
Вајерт код госпође Марије. Кумство се неговало кроз дружење
двеју дама и пословне састанке два господина. Понекад је мама
имала утисак да Анки Вајерт сметају галама и неред које су
правили мали Клајнови. Улазили су у собу без куцања, посебно
Маргита и Катица, и постављали питања на која господа није
имала одговора. Анка и Ђура Вајерт нису имали деце, па је т.о
мојој мајци било разумљиво. Али кумство се ценило, без обзира
на разлике, мада је понекад било тешко уклопити речи у
различитост којој се време ругало. Мајка ми је причала како се
госпођа Анка често нелагођно врпољила у удобној фотељи крај
камина и кршила прсте у знак негодовања. Није волела децу.
Она и њен супруг живели су животом другачијим од осталих
породица. Животом који, заправо, за моју мајку, и није био
прави живот.
 „Као да ће све у гроб понети“, говорила је у наступима беса.
„Просто не разумем ту жељу да се себи толико угоди.“
Често ми је причала о данима када је радила код Вајертових.
Госпођа Анка је углавном све време проводила сама, окружена
књигама и мноштвом бледих папира на којима је писала писма.
Имала је велику радну собу, окупану дневним светлом, из које
је избијала њена самоћа, попут злослутне авети која плута
кућом. Розе бидермајер салон био је најчешћи сведок њених
дугих поподнева над столом са писмима. Њен супруг Ђура
ретко је преко дана био код куће. Обављао је многобројне
послове у Београду. Био је угледна личност у граду, чија су се
дела и речи слушали и препричавали по домовима. Увече, када
би на концу стигао, седели би за дугим столом, далеко једно од
другог, у пространој трпезарији са масивним намештајем у
дуборезу, обасјани светлошћу камина, и тихо причали. Анка би
га дочекивала у најлепшим дугим хаљинама, створеним руком
моје мајке, које је чувала у пространим ормарима налик на
бункере. Мирис тих ормана провлачио се кроз одаје целе куће
и понекад допирао до мамине девојачке собе.
,,То је био мирис старине“, говорила је, ,,и мирис
скупоценог.“
Никада није чула ниједан део њихових разговора. Увек би
утихнули када је послуживала храну. Скоро да није познавала
глас господина Вајерта, све док је једног дана није, без најаве,
позвао у своју велику радну собу, прошарану тињајућом
светлошћу лампе која је наткривала његов радни сто.
- Позвао ме је да видим његову збирку новчића - рекла ми је
- као да ја нешто од тога разумем!
- Причала си са њим, мама? - раширила сам очи у неверици.
- Ћутала сам, злато моје, и дрхтала пред господином. Све је
било уредно поређано у некој великој књизи, бљештало под
мојим погледом, а ја сам само желела да што пре одем у своју
собу.
 - И шта је онда било?
- Рекао ми је да седнем поред њега и причао о свом оцу, од
кога је добио много тих старих новчића.
- А ти? - била сам знатижељна.
- Климала сам главом и слушала. А онда ме је једног дана
ухватио за руку и рекао да имам нежну кожу.
Ћутала сам неколико секунди у неверици.
- Устала сам и поравнала кецељу, док су ми се образи
жарили под светлошћу лампе. Наклонила сам се и рекла да ме
госпођа Анка чека у салону да послужим колаче и чај.
-И онда?
- Ништа, драга - одмахнула је руком несигурно. - Повремено
би ме звао у своју собу када би своју збирку допунио неким
новим новчићем. Покаткада врло бих се осећала удобно, јако
удобно, када бих села у фотељу поред стола и замишљала да
сам члан породице Вајерт. Све док једног дана господа Анка
није без куцања ушла у собу свог супруга.
Поглед јој је нестао у прошлости. Покушала је да дохвати
слику из давнина и да је принесе пред моје очи, као када бисмо
на обали Тамиша руком посезале за одлуталим рубљем које је
плутало по површини воде.
- Како мислиш „ушла без куцања”, мама?
- Госпођа Анка ме није волела. Можда зато што је господин
причао само са мном. Остале девојке није ни примећивао. Само
сам ја икада ушла у тајни свет њеног мужа.
- Није ваљда мислила… - прекинула сам реченицу
полуотворених уста.
Ошинула ме је погледом. Тај израз њеног лица виђен искоса
болео је више од татиног шамара због поразбијаних јаја
комшинице Јефимије. Готово сам осећала како ме цело лице
пече од њеног погледа и прекора. У ваздуху су остале окачене,
попут старих фењера који треба да осветле пут, недоречене
слутње. Испред нас се отворио амбис пун ћутње и зазора.
Конопци поверења који су нас везивали, постали су невидљиве
нити паучине.
Удаљиле смо се једна од друге.
Никада више нисмо причале о томе. Нисам се усудила да је
питам било шта о њему. Знала сам само да је убрзо потом
пролила бокал у собици за послугу, добила казну због тога и,
пошто је радом исплатила штету, била отпуштена из дома
Вајертових.
Мислим да никада касније није видела господина Ђуру.
Само је сретала госпођу Анку, када је долазила код Клајнових.
И знам да је увек била бесна када би се враћала са тканинама од
госпође Марије.
- Ах, та госпођа Анка! Увек јој нешто не ваља. Опет је
наговорила госпођу Марију да промени модел хаљине. Она не
схвата да не постоје исти модел и иста особа. Ја стварам лик
госпође Марије кроз њену одећу. Лик који ће својим обликом
заузети своје место у спољном свету. Толико сам дана напорно
радила, да бих сада морала да шијем све изнова - било би све
што би уз фрктање рекла, погледа сатканог од непробојног
стакластог низа разочарања.
- Не дозволи да те заустави - рекла сам јој једном, у нади да
ћу јој олакшати беду која је избијала из њених очију.
- Зашто? - погледала ме је бледим очима, а потом се
окренула ка мени и наставила: - Схвати, Ленка, нико те никада
не може зауставити. То увек чинимо сами. Све остало је
оправдање за слабост против које се мораш борити. Запамти, ти
си господар свог живота, људи око тебе су украс или коров који
ћеш почупати. Никакве стварне везе са тобом они заиста
немају.
Послушно сам климнула главом, док је она бесно парала
хаљину, део по део, остављајући осакаћене делове постранце,
као да су управо разнизане перле, расуте по поду покретом
хировите господарице.
 Као девојчица сам ноћима, пред спавање, замишљала
мамину руку у руци господина Вајерта. Као да сам јој потајно
завидела на том доживљају, на додиру са отменошћу и другом
бојом крви. Прсти нежне, девојачке руке преплетени са шаком
господина на чијем се домалом прсту зиатила огромна бурма.
Много новчића пред њима и утрнула светлост лампе. Мамини
зажарени образи и благ поглед угледног господина. Додир
кожа из два света који се никада споља не додирују. Стварност
оивичена зидовима собе, проткана тајним бесмислом покушаја
уједињења.
Писмо сам гурнула дубоко у рупу коју је мој отац, још давно,
направио у зиду. Постојао је један зид од опеке у кухињи и
цигла у њему која се могла извући и потом вратити на место. То
је било скровиште за драгоцене ствари. А наше драгоцености су
углавном чинили папири, две фотографије мађарског месног
фотографа са венчања мојих родитеља и мог рођења и понеки
уштеђени новчић. Али не новчићи попут оних које је господин
Вајерт чувао у великим књигама. Мама је говорила да су они
били јако стари и да су вредели читаво богатство. Никада ми
није рекла зашто их је толико волео и одакле их је заправо
набављао, јер његове су се бљештаве књиге пуниле новчићима
веома брзо, попут амбара у авлији богатих домаћина.
Плашила сам се садржине писма. Отац Душан је сасвим
погрешно проценио да бих могла бити знатижељна и отворити
писмо пре своје удаје. По природи сам била несигурна, нисам
жудела за узбуђењима, нити изненађењима. Понекад сам
желела да писма уопште нема у оној рупи у зиду. Пратило ме је
као уљез на путу којим сам кренула. Бојала сам се да му
окренем леђа. Није имало име, било је само отисак жуте,
похабане ивице папира и звук метала који злокобно звецка из
његове утробе.
Често сам осећала сенку која лебди између мене и моје
покојне мајке. Сенка од папира са циглом која одваја два света.
Онај који се види и онај који би могао бити у писму.
 У мрачном подруму старе, мраком напете куће, неколико
мушкараца седи за столом. Око појаса су им прикачене кецеље,
на мушким маљавим рукама затегнуте су рукавице. Мишићаве
руке нестварно висе у ваздуху у покушају да из њега дохвате
снагу која им је потребна. За неколико тренутака почиње
ритуал пријема новог члана у редове моћних људи који верују у
мисију светлости. А у подруму је вечерас сувише мрачно да би
се и мисао о светлу могла пробити кроз отужни мирис
неизвесности.
Човек крупног стаса, у својим раним четрдесетим годинама,
улази у замрачену собу. Наг је до појаса и несигурног хода.
Видно је узбуђен, на телу нема ничега што би могло да омета
овај ритуал. Нема сата, ланца или великог прстена. Нема
бурме. Нема статусних симбола. Преко очију му је повезана
велика тканина неодређене боје. Личи на залуталог просјака.
- Добродошао у царство изгубљених корака - обраћа му се
старији човек са кецељом око појаса.
Остала петорица стоје поређани у круг и посматрају
полунагог човека.
Кожа му је најежена док несигурно пружа руку старијем
господину. Кораци одзвањају кроз пусту собу док човек
орошен’ог чела хода око великог стола, длана утиснутог у длан
човека са кецељом око појаса.
Велико путовање је започело.
Остали мушкарци као по команди почињу да кроз нос
изговарају делове старог текста. Нови живот се уплашеном
мушкарцу пева кроз правила која че од сада морати да поштује.
У нове дане мора ући потпуно безгрешан. Старе навике и
обичаје, недостојне овог тајног реда, оставља за собом на овом
путовању. Лутао је и тумарао у незнању, овде је дошао да
угледа светлост. Из његовог срца ће нестати острашћеност,
пакост и жеља за осветом. Мржња напушта одаје кроз
невидљиве пукотине на зиду подрумске собе. Ова тајна ће га
заштитити од недаћа и људских несавршености, уколико се сам
буде владао супротно њима.
А владаће се, иначе зашто би икада пожелео да буде овде.
Човек са кецељом осећа дрхтање руке полунагог мушкарца.
Застајкује и ћутке га посматра неколико секунди. Мора да се
увери да пред собом има човека достојног новог реда.
- Овде нема места плашљивима, овде нема места
несигурнима - изговара - овде влада вера у љубав, добробит,
равноправност. Братство и узајамно поштовање и помагање. -
Човек клима главом у знак одобравања. Жели да остави утисак
да је смирен и да се не плаши. Само га знојем орошено чело
одаје. - А сада ћеш положити заклетву - загрме кроз простор
глас великог човека са кецељом око појаса.
Са стола узима Јеванђеље и приноси га полунагом човеку,
ка оној истој дрхтавој руци која му је малочас клизила по длану.
Ставља његову руку на стару књигу.
- Закуни се да ћеш штитити своју порођицу - пробија се
простором. - Закуни се да ћеш штитити своју државу, закуни се
да ћеш бити веран овом дому и да никада без стварног разлога
нећеш напустити његове редове.
Кроз ваздух струји немир. Неколико секунди дели их од
великог тренутка.
- Заклињем се - ођзвањају речи кроз хладан, лепљиви мрак.
Уздах олакшања шири се по соби, након само две речи
изречене дрхтавим гласом.
Повез нестаје са очију мушкарца, док га остали мушкарци
истог часа воде ка углу собе, где је, на старој столици, положена
посебна униформа, спремљена само за њега.
 Мислио је да ће угледати светлост, али, уместо тога, назире
само њихова лица у полумрачној просторији. Ипак, напокон
види нечије лице. Гиасови су замрли, а њему је и даље мрачно
пред очима. Светлост није испунила собу. Од овог часа спојени
су тајном и истим новим животом. Облачи кецељу и навлачи
рукавице које му са столице додаје млади мушкарац. Знојави
дланови тешко улазе у рукавице, али он је насмејан. Успео је.
Постао је део њих.
Двојица мушкараца стоје са стране и задовољно се смеше.
Њихов човек прошао је све неопходне испите и достојно је
примљен у њихове редове. Није било црних куглица на
гласању. Посуда је била попуњена белим лоптицама. То значи
да су довели правог човека на право место. То значи да се,
приликом одлучивања, нико није противио његовом избору. То
значи да су и они прави људи на правом месту. Слика говори
више од хиљаду речи, али да бинеко знао да тумачи слику,
мора да познаје симболе.
А симбола на овој слици има довољно за цео један живот.
 Маргита се пркосно окренула ка Катици.
- И? Хоћеш да кажеш да је она сељанка вредна мог
размишљања?
Одраз у огледалу одавао је њену надмоћ. Тек што је
закораћила у девојаштво, а већ је била најпожељнија удавача у
Панчеву.
Катица ју је смирено посматрала из фотеље. Дланом је
ухватила наслон фотеље и несвес.но гладила његову сјајну
површину. Тражила је савезника у овом разговору, као
ослонац, као контратег несигурности. Прстима десне руке је
свесно стискала обложено дрво, заштићено од додира са
временом.
- Само сам хтела да ти кажем да нема потребе да је вређаш.
Она није крива што је остала сироче, што се мама сажалила и
примила је код нас. Знаш да је волела Ленкину мајку. На концу,
и она зна да шије. Колико нас је само пута спасла новим
хаљинама пред забаву!
- Ха! - узвикну Маргита охоло. - Она нас спасла? Па ти си,
сестро моја, све помешала. Ми смо спасли ту јадницу! Да је
нисмо удомили пре пар година, ко зна шта би од ње остало. А
видиш - уздахнула је хировито - и остаие девојке је не воле баш
претерано. Има нечега у њој, знаш, онако, лукавог. Веруј твојој
старијој сестри. Магда је искоса гледа сваки пут када обедују.
Мислиш да нисам то приметила?
Катица је ћутала. Откад је Ленка, пре неколико година,
ушла у њихову кућу, као да је неки раздор прошао кроз капију
заједно са њом. Брат им се више није поверавао као некада,
маму су неколико пута видели како тајно прича са Ленком, а
она и Маргита нису се смејале онако спокојно као некада. Као
да је Ленкин лик унео немир у породичне односе.
- Никада ми неће бити јасно одакле јој храбрости да онако
закуца на нашу капију - наставила је Маргита - а мама, ах, да,
мама… тај израз Лица кад ју је видела…. никада није била тако
сажаљива према нама, зар не, Кајо?
Обавио их је мирис неповерења. Катица је ћутала, дубоко
заваљена у фотељу, и гледала у даљину.
Била је другачија од Маргите. Повучена и скромна, није
превише волела да износи ставове о другим људима. Као да је
веровала да се о другим Ијудима не могу изрицати велике
истине. Све изречене речи биле су речи тренутка или
расположења, а она су се у њиховом дому често мењала. Тек
што би помислила да се Маргита смирила и почела да трезвено
размишља, она би је саплела у ставовима неком потпуно новом
и неразумном лудоријом. Толико необјашњивом да је ваљда и
сама Маргита није разумела. Катица се клонила гласног давања
мишљења о другим Ијудима.
- Ти мене не слушаш - обрецну се Маргита. - Питала сам те н
е ш т о!
Катица рнирно окрену главу према њој. Све што је могла да
види били су Маргитин савршен стас и огромна златна
плетеница која јој је падала низ леђа. Заиста је била лепа и
отменост је избијала из сваке њене поре. Али празнина се
ширила њеном унутрашњошћу попут дима из пећи који штипа
за очи и замагљује вид.
- Да, мила - одвратила је тихо - заиста не знам одакле јој
храброст.
- Рећи ћу Адаму да јој сутра наложи да очисти кокошињац.
Дарка има слободан дан, иде код родбине. Није се, богами,
Ленка преплатила само на фине послове у овом дому.
- Реци му, Маргита. Тебе ће сигурно послушати. Ако
мислиш да је то неопходно.
 Али уместо да се повуче из разговора, Маргита се изненада
бесно спусти у фотељу крај камина. Осећала је провокацију у
Катичиним речима. Осетила је циничну боју гласа своје сестре.
Очи су јој севнуле од немира.
- Ти стварно мислиш да је она боља од других? У томе је твој
проблем? Мислиш да више вреди од Магде и Дарке? Та, иста је
то фела, драга моја сејо, само што је Ленка лукава, само у томе
је њена предност - засиктала је необуздано.
Катица подиже поглед. Нетремице је гледала сестру у очи
неколико дугих секунди. Можда је дошао тренутак да
проговори. Можда је доста трпела њене хирове и сагињала
главу пред њеним погледом. Усправила се на тренутак, не
скидајући поглед са сестриних очију и мирно проговорила:
- Да, у томе је мој проблем, сејо, ја имам душе, а ти не знаш
како то изгледа. Понекад помислим да уопште нисмо заједно
расле, какве ствари само умеш да причаш. Ето, рекла сам ти, а
ти сада трчи код таје да му кажеш. То је све што си увек умела
да радиш. Да тражиш опроштај за своју злобу. Својим умилним
погледом којим освајаш наивна срца.
Маргитино лице се зацрвене попут жара из камина.
Прострели је погледом, устаде из фотеље и упути се ка вратима.
- Најзад си проговорила - заурлала је на вратима. - Вредело
те је чекати!
Тресак вратима померио је слику на зиду. Као да се и она
сажаљиво нагнула према Катици која је, уздигнуте гиаве,
остала да седи у фотељи. Несвесно је пустила ивицу наслона,
као да се опекла.
- Вредело је - промрмља Катица себи у браду. Први пут јој
суза није оросила лице.
 Те ноћи су Алберт Клајн и Ђура Вајерт дошли веома касно.
Чула сам како фијакер стаје испред куће и скочила из кревета
да угасим свећу. У мојој девојачкој соби нисам имала лампу.
Само су их чланови породице Клајн имали. Ми, девојке, имале
смо дебеле свеће од воска које смо морале да штедимо. Господа
Марија је говорила са господином да нам набави лампе, али је
он, попут Маргите, само одмахивао руком.
- А шта ће им, Марија? Та, оне не знају ништа друго осим да
раде и спавају.
Били су слични. Господин Алберт и Маргита чинили су
један тас породичне ваге, а госпођа Марија, Катица и Адам
други. Калмана скоро да нисам ни познавала. Он је веома ретко
долазио из Беча и прилично мало говорио док је боравио у
кући. Са собом је доносио масивне књиге и највећи део времена
проводио у својој соби над њима. Мислим да нас заправо није
ни примећивао. Ми смо биле део покућства које га није
занимало.
Пре неколико недеља, добила сам књигу од Дарке. Била је
чудна девојка, не претерано бистра, нити разборита, али волела
је да чита. Ретко смо причале у кући, осим када би дошло време
за оброк. Седеле смо у кухињи са Магдом и чаврљале о кућним
пословима. Понекад би Дарка испричала понешто о
доживљајима својих сестара, а Магда о момку кога је виђала на
великој пијаци. Ја сам обично била само слушалац. Нисам
имала о чему да причам.
Била сам изненађена када ми је Дарка дотурила књигу тог
уторка поподне.
- Има много лепих ствари овде - рекла је шапатом. -
Прочитај је и ти, добила сам је од рођаке из Вршца.
Дуго сам те вечери држала књигу у рукама, пре него што
сам отворила прву страницу. Желела сам да ме прожима
неизвесност, да доживим тај осећај голицања изнутра. Мислим
да се у мени те вечери први пут родила истинска знатижеља.
Она коју сам раније препознавала само на лицима других људи,
за којом сам дуго жудела. Несигурно сам прстима руке прешла
преко корица књиге. Затворила сам очи, уздахнула и окренула
прву страницу.
На чистој, снежнобелој подлози, масним црним словима,
писало је Библија.
 Алберт Клајн је насуо вино из високе, уске боце. Ђура Вајерт
је ћутао и гледао у магију која је избијала из камина. Црвени
језичци пламена борили су се са тињавим одсјајем жара и
повременим пиштањем из влажне цепанице.
- Завршио сам посао у Пешти - напокон је рекао с поносом у
гласу.
Наздравили су, подигавши кристалне чаше у истом
тренутку. У соби је владала напета тишина.
- И? Како је било? - промешкоији се Алберт.
- Хм, како је било? По протоколу. Гласање, ритуал и све што
следи после тога. Јеси ли размишљао штогод о оном што сам ти
причао?
- Јесам - одговори Алберт.
- И? Томислав и ја смо вољни да те предложимо. Потребни
су им Ијуди као ти. Адвокат си, заједно смо школе завршавали,
окумили се. Деца су ти поодрасла, ја своје немам, могли бисмо
нешто и за Србију да урадимо.
- Знам - суво је рекао Клајн.
- Немој се двоумити; напослетку, њихова је последња, твој
пристанак не значи да ћеш ући у њихове редове.
- Има нешто друго, куме - накашља се Алберт и посегну за
боцом на столу.
- Сипај нам још вина - предухитри га Ђура - па да ми казујеш
по реду.
Алберт устаде и дрхтавом руком насу црвеног вина до
златних рубова обе чаше.
- У питању је Калман - проговори и истог тренутка искапи
чашу.
 Ђура је ћутао. Чекао је да Алберт почне да говори.
- Вратио се из Беча, са дипломом доктора, знаш већ - крао је
време - чуо јепричетамо… нијебаш сјајно време затакве ствари,
знаш. Ове о којима ми сада казујеш. А ја не бих много да му
стајем на пут. Треба да добије добру службу и буде поштован у
земљи. Много сам уложио у њега.
- И даље не видим какве би то везе могло имати са овим?
- Спрема се лоше време у овим крајевима. Свака припадност
може упропастити породицу - проговорио је тихо - А Калман се
већ определио.
Знао је да га кум неће разумети. Алберт је имао четворо
деце. Ђура је имао само Анку. Први пут је осетио непремостиву
даљину између њих двојице. Мисли су им се сударале и
одбијале попут лоптица у препуној кошари. Нека лоптица ће
морати да претекне.
- Животни пут не трпи опредељења, куме - накашљао се
значајно. - Опредељују се само они који се плаше себе.
- Ти знаш да се ми, Клајнови, ничега не плашимо - одбрусио
је Алберт нестрпљиво - немој ми говорити о страху!
- Страх је чудна ствар - настави Ђура као да ниједну
Албертову реч није чуо - влада светом као највећи мудрац:
страх од болести, страх од надређених, страх од неуспеха, страх
од успеха… Ко се суочи са страхом, већ га је напола савладао,
схватио сам то одавно. Него куме, ја друге вести имам. Срби се
не плаше, ја се не плашим, чега се ти плашиш?
Алберт несвесно стегну песницу.
- Стварао сам сигурност годинама, куме, хранио децу како
сам умео и могао, сада сам на корак да Калман узме део
обавеза, а ти ме вучеш у тајне редове. Радио сам поштено
целога живота, ни од кога ни кору хлеба нисам добио, нико ме
није питао треба ли ми штогод… зашто бих ја сада о свима
њима бринуо? Зашто, куме?
- Зато што ти све то ништа неће вредети. Владају, куме, неки
други закони напољу… које ти ниси имао времена да испратиш.
Нећеш се хлеба најести ускоро, нити ће ти га Калман у дом
допремити. Све се променило, не видиш…
- Ја се нисам променио! - одбруси Алберт.
- Штета - хладно одговори Ђура.
- Како мислиш ,,штета“, куме - Албертове обрве извише се
нагоре - зар је требало да се мењам са сваком новом вешћу коју
прочитам у новинама или коју ми ти дојавиш? Зар се то зове
живот човека? Тумарање по мраку и лов за сопственим
бољитком?
- Управо тако, куме. У филозофском смислу, па и сваком
другом смислу, све се стално мења. Без промена нема
напретка. Ако си остао исти, схвати то као знак да си досегао
свој максимум. Даље нећеш моћи. Пред тобом је само силазна
путања, скотрљаћеш се низ брег од стакла на који си се успео,
који си сам изградио у ваздуху.
- Доста, куме! - прозбори Алберт, црвен у лицу. - Рекао сам
ти, Калман се определио и немам више шта додати!
- Погрешио си, Алберте - рекао је Ђура одлучно и посегао за
рукавицом. - Понудио сам ти нешто о чему смо као дечаци
сањали. Мислио сам да још увек делимо снове. - Почеша се
незграпно по глави, а потом поново промумла: - Али>
погрешио сам.
Тишину је разбијало само пуцкетање буковог дрвета у
камину.
- Не буди наиван, куме; сећаш се шта се десило у нашем
граду непосредно пре нашег рођења? - настави Алберт
мирнијим гласом.
- Да, причао ми је отац - рече суво Ђура.
- И? Колико је све трајало? Само годину дана. Већ 1848.
немачкобанатски граничари насилно су ушли у град и поново
успоставили војну команду до 1872. Магистрат је био под
српском владавином само годину дана.
 - Неће много воде протећи, Алберте - огласи се Ђура - а ја не
бих да ме та вода носи. Хоћу да пловим по њој како ја хоћу.
Кажем ти, Србија ће добити ове земље. Та види колико нас само
у Панчеву има!
- Нас има? - насмеја се Алберт. - Како мислиш н а с ?
- Ја сам на српској страни Алберте, ја радим за српску ствар.
Алберт одмахну главом у неверици и заћута. Лед је сада
пуцао под његовим мислима, уместо ватре из камина.
- Ти радиш за српску ствар? Ти који си рођен и школован
ван Србије? - одмахивао је главом Алберт.
- Да, да, погрешио сам - прозбори Ђура поново и завали се у
фотељу да разбије нелагоду.
- Не питам те јеси ли погрешио куме, време ће показати.
Него,откуд ти Србин да будеш и да радиш за српску ствар?
Интерес?
Ђура Вајерт је гледао у ватру, не скрећући поглед ка
Алберту.
- Србији требају људи као ми, куме - рекао је хладним
гласом.
Обојица су ћутали неко време и пили вино. Алберт је враћао
слике из детињства када је за овим истим столом први пут са
Ђуром пио вино, украдено из очевог ормана. Тог давног
поподнева, испили су целу боцу и Ђура је једва стигао до свог
дома. Алберт је данималежао у кревету, исцрпљен од мучнине.
А потом су се годинама смејали својој младалачкој лудости.
- Заборави на овај разговор, Алберте - настави Ђура
промењеном бојом гласа - и на то где сам био. Видећемо се у
недељу на вечери код нас, па ћемо довршити ову тему.
Алберт устаде. Климнуо је главом у знак прихватања позива,
али није деловало као да је вољан да настави ову тему у недељу.
- Свакако куме - рече помирљиво. - Онда, у недељу.
Ђура Вајерт без поздрава напусти кумов дом. Кочија га је
чекала испред капије од кованог гвожђа коју су красили
иницијали Алберта Клајна. Окренуо се на тренутак, бацио
поглед на кућу у којој је провео младост и кисело се насмејао.
Правоугаоник од светла нестаде пред његовим очима. Кумову
собу је прелио мрак.
- Раскршће - промрмља себи у браду. - Кочије су ме довеле
на ово раскршће. Поново.
А затим хитро уђе у кабину и даде знак лакеју да крене.
„Ипак је у животу све ствар само једног тренутка, а тај
тренутак је вечерас за Алберта заувек изгубљен“, помислио је.
 Још сам била будна. Чула сам из девојачке собе делове
разговора свог газде и Ђуре Вајерта. Библија је као неми сведок
лежала крај мог узглавља, док сам крадомице, наћуливши уши,
покушала да упијем сваку изговорену реч. Мама никада није
имала прилике да слуша разговоре. Желела сам да надокнадим
оно што је она пропустила и, самим тим, није успела да ми
пренесе. Из разговора иза зида, у касним ноћним сатима, много
се тога може сазнати. И научити.
„Калман се определио”, одзвањало ми је у ушима. Нисам
могла да наслутим о каквом се опредељењу радило, али
свакако је било нешто веома важно. Калман је долцтор из
отмене породице Клајн. Са великом позлаћеном дипломом из
Беча и ординацијом која се зидала иза угла, код мале пијаце на
Тамишу. Већ се определио за медицину, али то није било оно на
шта је Алберт мислио. За неколико година проведених у дому
Клајнових схватила сам да је Ђура Вајерт главни ослонац свих
послова Алберта Клајна. Вајерт је био на високом положају у
Београду и све правне проблеме је решавао уз помоћ Алберта
Клајна. Анка и Марија су биле више него често заједно, много
чешче него што је дружење двеју дама у ово време изискивало.
Неговали су се пријатељство и интерес, то је било очито.
А за обоје су потребни и стално виђање и дружење.
Промешкољила сам се у постељи. Покушала сам да скренем
мисли. У глави су ми се приказале слике раја из Библије. Потом
сам замишљала Адама и Еву и њихове синове. Плакала сам
када сам прочитала да је Каин убио Авеља. Враћала сам се
изнова на страницу где га је завист натерала да пресуди брату.
Како су родитељи могли да му опросте? Зар се наставком
његове лозе заправо размножио свет, помислила сам.
Зар смо сви из зла рода настали?
Дуго нисам могла да заспим након тог дела, док нисам
сазнала да се ипак родио Сит, као трећи син. Да ли ће он
постати супротност злу? Зашто је заправо проливена Авељева
крв? Као упозорење да д о б р о на самом почетку нема
никаквих моћи над злом?
Чула сам како господин Клајн крупним корацима одлази из
салона према спаваћој соби.
Умор ме је савладао и затворила сам очи.
Сутра ме чека напоран дан. Маргита ми је наредила да
очистим кокошињац, јер је Дарка отишла код родбине у
Вршац. Први пут ми је издала наредбу, након што ме је пре
неколико дана извређала јер јој нисам поставила подметач под
шољу са чајем. Можда ме је кажњавала зато што је госпођа
Марија благонаклона према мени. Можда ме не воли јер сам
лепа? Јер имам исту дугу плетеницу која ми пада низ леђа?
Понекад имам утисак да не може да поднесе да она не буде
центар свега. Често ми је жао Катице, коју затичем у сузама у
соби након расправа са њом, док Маргита весело певуши пред
огледалом у својим одајама. Често помислим на Каина и Авеља,
док их посматрам. Има ли уопште љубави међу браћом или
сестрама?
Уздахнула сам. Из даљине се зачуо хук сове. Уморна сам,
веома сам уморна и морам да спавам. Погледом сам
помиловала шкрињу која се назирала у углу моје мале собе,
под хладовином месечевог сјаја. У тој шкрињи садржан је сав
мој свет и иметак. И писмо са црвеним печатом у воску које сам
извадила из рупе у зиду када сам продала кућу од набоја и у
овом дому наставила свој скромни, мученички живот.
Кукавица на сату у дневној соби откуцала је два пута.
Осетила сам ледену језу свуд по телу и утонула у сан.
Доктор Хеш је пуцнуо прстима. Отворила сам очи и преда
мном су се указале високе, удаљене грађевине, прошаране
златом залазећег сунца. Београд је лењо лежао пред мојим
очима, наткривен надолазећим сутоном, ослоњен на своје
ивице.
 - Данас сте били савршени - рекао је мирно.
Лагано сам се придигла са кауча и десном руком протрљала
око. На кажипрсту су ми остали трагови црне маскаре.
- Колико дуго сам причала, докторе? - накашљала сам се.
- Скоро сат и двадесет минута. Данас сте ми први пут
веровали, били сте опуштени… једино глас… глас вам је био
сасвим другачији од овог којим сада говорите.
Деловао је помало одсутно. Његово испошћено лице је
одавало забринутост, коју сам ухватила у комаду ваздуха што се
испречио између нас.
- Сат и двадесет минута, без превида? Снимили сте све?
- Да, али знате да ништа од тога не могу сада да вам дам. Тек
када регресија буде комплетна, када дођемо до места заплета и
када разрешимо ваше унутрашње сукобе и патње, онда… онда
ћу вам дати ЦД, а до тада,..
- Ко сам била данас? - зачкиијих у жељи да сазнам нешто
више.
Ничег се нисам сећала после сеанси. Доктор Хеш би пуцнуо
прстима и ја бих била ту, у његовој ординацији, заваљена на
удобном плавом каучу, без сећања на протекло време и своје
речи, без додира са стварношћу.
- Хм… данас сте били неко ко сте, изгледа, заиста најдуже
били. Мислим да смо на правом путу да разрешимо ваше
кошмаре и немогућност успостављања дубљих веза са
мушкарцима. Кренуло је.
Уздахнула сам. Погледала сам на сат: прошло је тачно два
сата откад сам ушла у његову ординацију. Сумрак је нежно,
попут сиве свиле, обавио Београд.
 - Закаснићу на састанак - рекла сам тихо. - Када је следећа
сеанса?
- Сутра - рекао је одлучно. - Отворили смо канале, не бих
волео да нас нешто сада омете, након исцрпног рада који смо
недељама спроводили. Данас… данас је заиста било нешто
посебно!
Узела сам ташну са кауча и извадила новчаник.
Доктор Хеш је одмахнуо руком.
- Када завршимо причу о животу о којем ми сада причате.
Сигуран сам да ћете сутра наставити на месту где смо данас
стали. Има времена за плаћање.
- А лекови? Да останем на истој дози, докторе, или да
смањим? Знате, некако имам осећај да ми је много.
Прекинуо ме је у пола реченице.
- Не, Ена, наставите да их пијете онако како сам вам
преписао, не журимо никуда. Када смо били стрпљиви до сада,
бићемо још мало, зар не?
Немам став о стрпљењу, али сам климнула главом у знак
одобравања. Осећала сам се спокојном и смиреном. До те мере
смиреном, да сам пожелела да живим на том каучу, у његовој
ординацији на Врачару. Он је постао место где се моја прича
одвија и где верујем да ће добити свој крај.
- Видимо се сутра, онда, у исто време?
- У исто време - климнуо је доктор Хеш, окренут лицем
према удаљеним грађевинама.
Његов поглед у даљину наговештавао је да смо стигли до
нечег значајног. Нечујно сам затворила врата за собом и ушла у
лифт. Када сам изашла из зграде, удахнула сам дубоко. Вера у
боље дане поново је закуцала на врата моје душе. Не може нас
живот напустити, помислила сам. Ми смо угарак из којег тиња
нада, из којег увек можемо распламсати ватру и осветлити
непознанице од којих смо се скрили.
- Живот нема другу шансу - прозборила сам, док су са
хоризонта нестајали обриси Београда - Само мене.
 Седим до прозора у међуградском аутобусу који ме вози ка
кући. Поред мене је старица из чије торбе миришу домаћи
колачи. Нисам гладна, али ме мирис из ташне одвлачи у
времена када је храна била једино уточиште да се задовољи
свака врста глади. Била сам мала, сећам се, тужна и
расплакана, када ме је бака помиловала по коси и донела
велики колач од вишања, ивица одрезаних као да су мерене
лењиром.
„Хајде, пиле моје, поједи мало, видећеш, све ће сузице
нестати‘\ говорила је благим гласом, док је приносила тањир ка
столу. И ја сам намах заборављала зашто сам плакала, а тугу су
прекривале слатке мрвице теста које су се расипале по мом
крилу. А онда је, у годинама које су уследиле, глад постала
отпорна на храну. Тражила је нешто друго, невидљиво,
коначно, чему нисам знала име. Туга се ширила, простирала
кроз тело и заузимала ме део по део. Повремено ми је лице
личило на згужвану марамицу, коју је неко потом покушао да
исправи, са остављеним траговима усека на местима где је
узорано. Понекад би скривало тугу у угловима очију. Трагала
сам за испуњеношћу, за смислом који би донео радост у моје
зенице и избрисао трагове недокучивог бола.
Прелазимо преко моста и бацам поглед на Дунав који се
помаља иза великог умријаног прозора. Сив је и раван, окићен
понеким дугачким тегљачем налик на бачену кутију која се
одсликава на прљавим плочицама магацина. Још десетак
километара до Панчева. Девојка до мене ме пита куда идем.
Несвесно одмахујем главом док руком показујем ка равници
која пуца пред нашим очима. Имам утисак да је залутала.
 Чудно је како се путници у непознато лако препознају, као
деца у парку. Свако крене ка свом вршњаку, ка лопти или
ластишу. Ка камиону или колицима са лутком. Ваљда је то дар
природе, пролази ми кроз мисли, да се потре осећај
изгубљености на планети.
Хтедох да јој кажем да сам кренула по свој живот, да је
залутао. Да му морам помоћи да нађе прави пут, али одустајем
док посматрам њено лице како се лагано њише у ритму
аутобуса, који посрће по неравном коловозу. Свако мора поћи
по свој живот путем који сам одабере. Не могу помоћи себи,
како бих тек њој?
У последње време, не возим свој ауто када идем код доктора
Хеша. Немам поверења у своје рефлексе. Ухватила сам себе
неколико пута како одлутам у мислима и не реагујем на време.
Не волим да ризикујем. Одустајем пре него што се заправо
суочим сабило чиме. Зато сам, између осталог, и потражила
помоћ.
У седам сати увече имам састанак с клијентима. Урањам
шаку у своју велику црну ташну и тражим кључеве од
канцеларије. Надам се да сам их понела са собом, да не бих
морала да свраћам до куће. Нисам урачунала додатно време у
свој распоред.
Немир и даље хара мојом душом. Напетост је почела да
јењава, али ме страхови и даље држе заробљеном. Понекад
помислим да ми их никада није довољно. Да су ми једини
покретач у дану, ма каквог порекла били. Као да волим да се
напуним њима до врха. Попут комшинице која утишава децу,
док у дневнику гледа извештај са места убиства. Да јој не
промакне ниједан детаљ. Морају да ми прођу кроз сваку вену и
окрену цео круг по крвотоку, да бих почела да се борим са
њима као са равноправним непријатељима.
Можда сам прерано напустила свој дом, размишљам.
Можда плаћам данак свом бунту, скривеној жељи да одрастем
пре него што је било време за одрастање. Живот ме је корио на
местима где то нисам очекивала, бацао уназад и стварао зидове
у ваздуху пред мојим очима. А ја сам, ипак, корачала напред,
укотвљена у своју луку снаге и разума, док једног дана није
дошао о н.
Недодирљиви господин Страх.
Непознати уличар, са жељом да удоми своје постојање.
Неидентификовани, разарајући облик, без смисла и одговора.
Непредвидиви владалац, отпоран на разум. Савезник емоција и
господар живота. Настанио се баш у м о м телу, од толиких
људи који тумарају светом. Изабрао је мене и покорио ме.
Моја пријатељица Светлана ми је рекла за доктора Хеша,
након што сам, пре неколико месеци, провела своју пету
кошмарну ноћ заредом. Испрва сам била врло неповерљива,
али када су моје кошмарне ноћи почеле да постају моја друга
будна стварност, више нисам имала избора. Почела сам да се
плашим и сенки на зидовима које су фарови аутомобила цртали
по соби.
- Чула сам за хипнотичку регресију - рекла сам пре месец
дана доктору Павловићу.
Већ дуже време сам одлазила код њега на психотерапију,
али без помака набоље. Одмахнуо је руком.
- То су глупости, Ена, ниједан званични, признати доказ о
постојању прошлих живота до сада није познат.
Уздахнуо је. Као да је био разочаран мојом изјавом. Његови
ставови су имали ослонац у дипломи, моје жеље нису имале
ослонац ни у чему, осим у себи самима.
- Мада, ако баш желите, не може да вам шкоди.
Знам да ме није подржао из душе. Знам да не верује у
регресију. Али његова професионална дужност је да ме
подржава, без обзира на своје ставове. У питању су моје одлуке.
И мој пут размишљања.
- Нећу престати да долазим код вас - рекла сам правдајућим
гласом. - Једноставно, желим да покушам још нешто. Не могу
више да издржим ову ситуацију.
- Нестрпљиви сте, Ена, али ја вас разумем. Схватите да се
ништа у животу не догађа одмах и сад. За све је потребно време.
Оно је кључ свега. Као што је било потребно време да дођете у
овакво стање.
- У какво стање, докторе - успротивила сам се. - Заправо,
никада ми и нисте рекли у каквом сам ја заиста стању?
Невољно се промешкољио у фотељи.
- Употребио сам погрешан израз Ена, не ради се о стању као
стањ у на које се обично мисли. Ради се о ситуацији. А она је
сада прилично напорна за вас. Све је то производ нагомиланих
разочарања и погрешних избора. На томе радимо. Да
искоренимо те и такве врсте избора, да отворимо пут за нове
изазове које ћете прихватати. Да нестане страх из ваших вена,
да почнете да живите…
- Али докторе, ја имам кошмарне снове који су тако јасни,
временски удаљени стотинама година, у наставцима су… -
покушала сам да га уверим.
Прекинуо ме је покретом руке и тиме јасно дао до знања да
застанем.
- Снови су само одраз свакодневице. Подсвест ради док
спавамо. Жели да нам каже и укаже на неке ствари. Само их у
том смислу можемо тумачити, никако као слике о истинитим,
како бих рекао, замишљеним прошлим животима, никако као
искуства која смо већ доживели. То је просто… смешно.
Усне су му се нехотично извиле у осмех. Није ми се свидела
његова реакција. Он нема кошмаре и проблеме са којима не
може да се суочи. Он не живи сам. Он није емоцијама дотакао
дно. Он не мора да верује у снове.
- Ја ћу ипак отићи код доктора Хеша, не желим да било шта
кријем од вас. Договорили смо се, истина пре свега - усправила
сам се нагло.
 - Наравно - рекао је са одређеном дозом мрзовоље - али о
вашим искуствима т а м о, нећемо причати овде, договорено?
Климнула сам главом. Ни он не воли да чује моју истину.
Нико, заправо, не жели туђе истине које се косе са његовим
мишљењем, ма колико то покушао да упакује у друге форме и
значења.
И тако сам кренула на сеансе код доктора Хеша и, после
неколико недеља, напустила терапију код доктора Павловића.
Заједно никако није могло. Након треће сеансе регресије код
Хеша, осетила сам велики отпор према одласцима у ординацију
доктора Павловића.
- Нестрпљиви сте - рекао је Павловић на растанку - али то
више није мој проблем. Ипак, желим вам све најбоље.
Није се лако опростио од хонорара који је добијао два пута
недељно, а за који није имао никакву одговорност. Његова
истина је остала само његова. До моје никада није ни покушао
да стигне.
Наслонила сам главу на седиште. Више не морам да будем
јака. Осећам сузу на усни. Не знам како се скотрљала тако
лагано, а остала тако врела. Као да је управо исцеђена из срца.
На одређени начин се растајем. Не знам од чега. Можда од
погледа, мириса, навика. Можда од своје прошлости. У сваком
случају сведок сам растанка и то ме прогони.
Аутобус се паркирао на главној аутобуској станицу. Изашла
сам последња и кренула пут своје канцеларије. На сату је било
шест сати и четрдесет пет минута. Упрла сам поглед у даљину и
неколико тренутака непомично посматрала удаљени звоник
цркве.
„Једног дана, Ена, када порастеш, слике ће изгубити значај“,
одзвањале су ми речи моје мајке из детињства. „Ако будеш
довољно паметна, ти их више нећеш видети, само ћеш их
осећати. Ако осетиш, значи да видиш. Ако не осетиш, значи да
то што видиш не постоји“.
 Задовољно сам се осмехнула. Ипак сам и даље умела да
осећам, како год се сама осећала због тога.
У руци су ми нехајно звецкали кључеви од канцеларије.
 Тамна, беличастих ивица, бара од облака надви се над
Панчевом. Павле Јованович је закључао врата своје радње и по
навици прешао прстима преко ивице капута. Сипила је хладна
јесења киша, налик на капљице залутале соде из сифона,
немарно распршене по коцкастом столњаку кафане.
Запаковао је неколико књига у мрки папирни омот и кренуо
кући. Није становао далеко. Понео је књиге које су данас стигле
из штампе да их покаже својој госпођи. Увек га је чекала код
куће. Никада није дошао, а да на столу није био сервиран чај са
румом и вечера у сребрном суду, направљеном тако да јело
остане топло. Доцкан је, помислио је, али је ипак имао жељу да
сврати до кафане на чашицу ракије и разговора са људима. Код
куће га је увек чекала иста слика. Његова госпођа,
препознатљива тишина и јело по устаљеном јеловнику, који се
понављао сваке недеље. Никада нису успели да свију дом из
којег ће се орити дечја граја. Када је време однело и последњу
наду, приклонили су се једно другоме, као залутали пси у
потрази за топлим огњиштем. Међу њима више није било
љубави, њихов дом је постао храм испуњен књигама и
међусобним поштовањем, недовољним да се осети смисао
постојања.
Данас је донео баш лепе примерке из штампарије,
помислио је. Књижара браће Јовановић није постојала дуго,
али је за кратко време стекла завидну репутацију. Господа из
Београда долазила су да разгледају издања која су красила
дрвене полице радње. Он и брат су направили добар посао. За
кратко време, придобили су поверење важних људи преко
Дунава и књижара је постала значајно место за окупљање оних
Ијуди који верују у другачије сутра. Штампарија и књиге су код
паметних људи одавале мирис предстојеће моћи. Чини се да
нису много грешили када су кроз књиге покушали да покрену
свест људи. И Ђура Вајерт га је неколико пута посетио у
пролазу, на путу ка Београду. Потапшао би га по рамену и
заверенички му намигнуо.
- Реч може много, врло много - говорио је, док је разгледао
најновија издања. - Казивање пролази, записано остаје.
,,Ех, да је више таквих људи“, помисли Павле, док је гацао
блатњавом калдрмом. Онај домаћин из Панчева, што му је
данас запосео радњу пред затварање, није тако мислио.
- А ти би да Србима причаш о њиховим правима? - рекао је
Милутин, док је листао последњи број листа Панчевац, узевши
га из стакленог излога.
- Свако има права на истину - рекао је Павле
незаинтересовано, док је паковао материјале које ће понети.
Милутин зачкиљи на тренутак у полумраку.
- Да, Јовановићу, али све истине немају иста права, толико је
већ требало да научиш, или грешим?
- Чекајмо онда да права истина стигне на ред, а до тада нека
народ чита - настави Јовановић.
- Храбар си ти, Јовановићу - насмеја се Милутин цинично - а
храбрима изливају бисте!
Павле се тргнуо на тренутак. Остави замотуљак на страну и
окрете се ка Милутину.
- Треба ли то да схватим као претњу? - прозбори јасним
гласом, усправљених рамена. Навикао је на провокације у
последње време, али ово је било већ нешто друго.
- Схвати како хоћеш, битно је само да с х в а т и ш. Долазим
као пријатељ, Јовановићу. Док могу. Улице још носе имена
мађарских вођа и знанственика, а ти причаш о правима Срба у
Угарској. Колико су трајала, Јовановићу? Годину? Две? Мање
од године? И како су завршила?
 Павле није скидао поглед са Милутиновог лица.
- Зар ниси и ти Србин, Милутине? - ошину га погледом
искоса.
- Ја сам паметан Србин, Павле. Имам породицу и желим да
живим у Панчеву или Панчови или Пануки, како већ хоћеш. Не
заносим се будалаштинама о националним покретима мањина
у овом граду. На крају, ми смо дошли к њима, а не они к нама,
зар не?
-НеразумемтеМилутине,какомислиш ,,ми смо дошли к њ
има“?
Милутин извуче дебелу цигару из џепа и протрља је између
прстију. Неколико мрвица дувана паде на дрвени под радње.
- Да нам је добро у Србији под Турцима било, не бисмо
бежали у мирније крајеве, овде на пример, преко Дунава, зар
не?
Павле се укочи за тренутак. Није очекивао овакав разговор.
Нехотице ципелом нагази на мрве иструњеног дувана, а потом
одлучи да иде до краја у разговору.
- Велико је то питање, мој Милутине, шта је коме добро, а
шта не. И ко је коме дошао, а ко кога силом узео. Не бих ја то
тако једноставно посматрао. Ко смо ми да о томе судимо?
Или унапред одређујемо? На крају - одмахну руком да
прекине мучну ситуацију - хоћеш ли узети Панчевац или
нећеш, морам да затварам радњу, доцкан је.
Милутин се окрете и бесним погледом прострели Павла.
- Од тебе ни орах Павле, запамти, ни орах! - а онда одбаци
ужарену цигару на под и заврте је ђоном ципеле, док се није
размазала по дрвеном поду. Жар заблиста у мраку попут очију
звери.
- И не буди превише храбар, мој књижару. За храброст се
додељује мемљива земља - одбруси на излазу.
Павле је стигао до кафане. Нелагода му је још увек
прожимала промрзло срце. Неколико столова било је заузето.
Ушао је унутра сигурним кораком. Газда Јефта га гласно
поздрави.
- Ево нашег јунака, шта би изволео попити? Да донесем чаја
и рума?
Нико у кафани није се окренуо према вратима. За столом,
крај зида на којем је висила слика Успењске цркве, седео је
Милутин Савић и причао са тројицом непознатих мушкараца.
 Данас сам питала госпођу Марију да ме пусти да наставим да
идем школу. Виша девојачка школа је имала скоро седамдесет
ученица. Све девојке су биле православне вере, осим једне која
је крила да је католикиња. Али ово је мала варош. Све се тако
брзо дозна. Магда ми је рекла да је на великој пијаци чула да су
јој се родитељи растали. Не знам зашто је девојка крила да је из
мешовитог брака. Мајка се определила да је упише у српску
школу. Отац, пореклом Мађар, напустио је породични дом и
оженио се женом своје вере. Пре тога, крстио је младу ћерку
као католикињу, што напуштена мајка касније није желела да
измени. Кажу да је грех променити крсну веру. Не знам да ли је
то истина и зашто би то уопште био некакав грех. Живот ме учи
да сваки дан морам све више да верујем у себе. А тек потом у
оно невидљиво, коначно и свесно чему нико не зна име.
Новац сам ставила у Пучку банку, која је добра и сигурна
банка. Прича се да ће развити своје огранке и у другим местима
у Банату. Нисам много новца добила за трошну кућу од набоја,
мршаву краву и мало земље, али сам уз тај новац могла да
мислим на своју будућност.
- Та Ленка, а када би учити могла? - питала ме је госпођа
поподне. - Маргита и Катица нам одлазе, истина, али Адам и
Калман су ту. Могли би довести младе госпојице за коју годину,
никада се не зна, а тада ће бити много посла, много више но
сада.
Имала је миле, топле очи. Никада у њима нисам видела
скривену мисао, подсмех, лаж. Волела сам је.
- Мислила сам… - погнула сам главу - увече, ако бисте ми
могли дати још неку свећу, па бих тада читала. Прича се да се
може и на испите ићи и да се не мора сваки дан настава
слушати.
- Говорићу са господином - рекла је сажаљиво и потапшала
ме по рамену.
Знала сам, после њеног одговора, да ништа од мог
школовања неће бити. Алберт неће допустити да му се
служавка школује у Вишој девојачкој школи и стиче
образовање. Једва ми је и књиге из књижаре господе Јовановић
опростио.
Али, уместо Алберта, следећег јутра, господин Калман ме је
позвао у своје одаје.
Стајала сам скамењена, руку прекрштених преко кецеље, и
чекала шта ће ми рећи.
- Чујем да се иштеш школовати? - рекао је добујући прстима
по столу.
Стидљиво сам климнула главом у знак потврђивања.
- И онда? Шта ћеш онда радити? Наћи ћеш богатог
господина? Напустити дом Клајнових? Наћи службу за бољу
плату?
Није ми се свидео његов тон. Желео је да ме понизи. Желео
је да ми каже да бољи од њиховог дома нећу наћи. Или… или је
желео да ме задржи? Можда му је било жао да некоме другом
будем добра колико сам била њима. Можда се плашио мог
одласка. Неки људи су видели сигурност у старим, добрим
слушкињама. Неки људи нису волели промене. Многи Ијуди
нису веровали да жене имају снагу да уче.
- Господине, ја имам довољно година да морам мислити на
своју будућност. Ја немам никога ко би о томе мислио -
прошапутала сам.
- Можда бих ја могао о томе да поразмислим - насмејао се
шеретски.
Осетила сам како ми руменило облива образе и благо шири
своје обрисе преко носа и очију према челу. Ћутала сам.
 - Ниси ми одговорила? Можда бих ја могао да м и с 1 и м на
тебе?
- Не знам, господине - загрцнула сам се од стида - боље…
можда… не!
Али Калман је устао из фотеље и пришао ми толико близу да
сам могла да осетим мирис његове коже. Схватила сам да је то
врло непристојна раздаљина. Млади газда не би смео стајати
тако близу своје слушкиње. Нисам се померала. Не знам
колико дуго смо тако дисали једно крај другог, чини ми се да је
читава вечност прошла док није поново проговорио.
- Размисли о томе - рекао је хладним гласом, након
неколико тренутака, и прошао поред мене, на путу ка великој
трпезарији.
Те ноћи нисам могла да заспим. Мислила сам на маму и на
њену белу девојачку руку у руци господина Вајерта. Мирис
отменог сапуна, на лицу господина Калмана, увукао се у моје
ноздрве и одагнао сан. Пред очима ми се искрио ожиљак на
његовом левом образу, изнад уста, и меке мушке усне које је
скривала уредна брада. Био је нешто млађи од мене и био је
човек. Могао је да прича шта жели, могао је да гласно
размишља, могао је да планира и нуди.
Шта сам ја могла?
Не знам. Нисам тражила мииост. Нисам тражила туђе.
Знала сам где припадам и којим путем смем да идем. Ипак,
мирис меког, миришљавог сапуна усковитлао је све у мени.
Моја права, моје обавезе и планови те ноћи су наликовали
перцету којим се поиграо дашак пролећног ветра. Винуо га је
високо, а затим, по пољу жеља, заиграо са њим немушти
валцер. Желела сам да не заспим, јер сам се плашила да ће
сутрашњи дан однети тај осећај из мојих скута, као да га никада
није било.
Постидела сам се пред самом собом. Да је свећа могла да
разазна моје мисли вечерас, сама би угаснула од стида.
 Тако сам и заспала. Мирис сапуна од јоргована испунио је
моје снове.
 Следећег јутра, Дарка и Магда су ме подозриво гледале. Обе
су умеле да стоје крај врата и прислушкују разговоре који су
допирали са унутрашње стране. Нисам помислила да су могле
потрчати и за мном, када ме је Калман позвао. Нисам ни знала
да су чуле његов позив упућен мени.
Цело јутро сам несвесно склањала поглед и покушавала да
не причам са њима. А онда, Магда ми се обратила и наглим
покретом руке ме окренула к себи.
- Ти си дигла нос, фрајла? - чкиљила је очима из којих је
избијала знатижеља.
Нисам се снашла у првом тренутку. Дарка је клечала
постранце и прекинула да брише под.
- Не разумем, Магда, шта ми желиш кас’ти?
Обе су се закикотале. Смех је најавио нешто чега се јако
плашим: прича иза врата и прича иза леђа.
- Знаш ти, знаш фрајла, запала си му за око, а? - била је
упорна.
- Мислиш на момка што продаје сир на великој пијаци? На
оног млекаџију? Ах! - насмејала сам се, док ми је брада
подрхтавала - Ништа посебно, ни први ни последњи момак.
- Не, не тај момак Ленка, немој нас лагати, чуле смо вас јуче
- поново се закикотала, овај пут са дозом сигурности од које
нисам имала куда да побегнем.
Испред очију ми искрсну Калманов поглед и осетих у
тренутку мирис опојног, скупоценог сапуна. Стисла сам
песнице и коракнула уназад.
- Не знам о чему причаш! - бесно сам одбрусила и пошла ка
кухињи да насечем лук за гулаш.
 У грудима ми је тукло као када сам први пут покуцала на
врата овог дома. Не смем да поклекнем пред њима, била је
једина мисао која ми је пролазила кроз главу. Ја нисам ништа
учинила, а нико нема права на моје снове. Још увек сам једини
њихов власник.
Поново су се закикотале и овај пут се кикот чуо до суседне
просторије.
- Па, мила моја - Магда се окрете ка Дарки - изгледа да ми
овде имамо мутавца. Ко би рекао, а тако паметне очи има!
Остатак дана провеле смо ћутећи. Имала сам утисак да им је
криво што са њима нисам поделила причу о јучерашњем
догађају. Са друге стране, знала сам да би цена такве
искрености била ужасна. Превисока и несагледива. Одлучила
сам се за ћутање, тврдоглаво, иритирајуће, коначно.
За увече је био заказан велики пријем у кући Клајнових.
Породице Вајерт, Јовановић и Милетић доћи ће на велику
гозбу. Удаје се Маргита. Просац из Београда је био
добростојећи Ирговац, а Маргита лепа дама из адвокатске куће.
Интерес је опет ујединио срца и животе.
Заправо, за другу врсту уједињења тада нисам ни знала.
 Мислим да је пруга за Бечкерек отворена 1895. да омогући
везу са Бечом и Пештом. Неколико година касније, Панчево је
добило још три станице и повезано је са Владимировцем и
Вршцем. Мој град је велики трговински центар; пристаниште
на левој обали Тамиша, пре него што ће се он улити у Дунав,
напуњено је бродовима као кутија господина Калмана
дугачким цигаретама. Често, после службе у цркви недељом,
одем до обале Тамиша и гледам у шуму преко пута. Возови иза
мене тутње, а клопарање точкова ме смирује док гледам у реку.
Тамо, на некој другој страни света, преко Дунава, сада живе
Маргита и Катица, а ја никада нисам имала прилике да их
посетим. Једноставно, откад су се удале, никада нису пожелеле
да ме виде, а госпођа Марија је редовно одлазила лађом код
њих са Дарком. За Маргиту сам знала да ме не воли и није ми
недостајала, али сам патила за Катицом. Мислила сам да је
другачија од своје сестре. И била је, бар док је била у свом дому.
Обе су изродиле децу и постале београдске даме. Дарка ми је
причала да живе много лепше него што су живеле у
родитељском дому. Али јаз је остао. Велика црна провалија,
која их је делила, никада није затрпана. Нису се виђале, нити су
им се деца дружила. Њихове свађе из младости су рашириле
своје пипке и обмотале њихове садашње животе. Изгледа да
никада нису покушале да пресеку невидљиве, спутавајуће нити
мреже, коју су саме исплеле. Само су се предале и удобно
заклониле иза њених обриса.
У кући су остали Марија и Алберт и њихова два сина. Магда
се удала за рибара, са којим је ашиковала на пијаци, а Дарка и
ја смо наставиле да делимо све кућне послове. Клајнови су
распродали живину, тако да је било много мање посла него
раније. А и госпођице су напустиле дом у Панчеву, па нисмо
више морале угађати њиховим прохтевима и хировима.
Посебно Маргитиним.
Калман ипак није одустао од намере да размисли о мојој
будућности. Моје даље школовање је било искључено, а
одустајање од те идеје постављено као услов мог останка у
породици. Канила сам извесно време да се запослим у свилари,
јер је мој град познат по гајењу свилених буба, али чула сам на
пијаци да је цена свиле веома пала ове године, те је број вретена
снижен са осамдесет на само двадесет комада, а број радника
чак скоро десеткован. Ни тамо није било места за мене. Дарка
ми је причала да свила из Панчева иде све до Беча и Пеште, а
зашто јој је цена пала, није ми знала рећи. Знала је о свему
много више од мене, знала је да прича јер је у Вршцу имала
рођаке од којих је сазнавала вести, када би им недељом
одлазила у посету.
Ја нисам имала никога. Све што сам могла да научим, учила
сам из књига и Библије, која је чувала узглавље мог кревета.
Али те књиге нису шапутале приче из живота којим сам ја
живела. Оне су подупирале само једну, невидљиву тачку под
небом, у којој се обрела моја машта. Моја нада у бољи живот
није имала ослонца у стварности.
Калман је отворио ординацију крај Тамиша, поред Црвеног
магацина. Свако јутро је фијакером одлазио од куће, да би се
вратио пред крај дана, уморан и исцрпљен, са дубоким
колутовима око очију. Затицала сам га како спава за столом
након вечере, а потом је знао да наиђе господин Алберт,
продрмуса га и жучно расправља са њим о његовом понашању.
Замерали су му што још увек није одабрао девојку за женидбу и
што није свио своје породично гнездо.
Нико није сазнао за нашу везу. После оног сусрета у салону,
позвао ме је још неколико пута и обећао да ће бринути о мени,
ако не будем ишла у школу.
- У супротном - рекао је тада - заборави да си овде икада
некога познавала. Никакву помоћ нећеш имати, нити ће било
ко о теби бринути.
То је била уцена којој се нисам могла супротставити.
Госпођа Марија очито о томе није ни причала са Албертом, већ
са Калманом, који је након свршетка студија медицине постао
глава породице Клајн. Већину одлука у кући доносио је сам и
ретко се саветовао са оцем. Варош га је ценила, па самим тим и
његова породица. Једине замерке које су смели да му упућују
била су гунђања у вези са његовом женидбом.
Пристала сам да не напустим дом Клајнових и поверујем да
ће Калман мислити о мени. Негде у себи сам желела више од
свега да чујем да ће неко бринути о мени, на било који начин.
Недостајала ми је топлина, недостајала ми је реч која је имала
значаја само у тренутку када би била изговорена. Помирила
сам се са моћи, која се огледала у лику мог газде Калмана.
Пријала ми је до те мере да сам напустила машту и почела да
живим за тренутак.
Ухватио ме је за руку следећег поподнева у радној соби, док
сам му постављала чај на радни сто, и држао ме тако неколико
минута. Имао је бистре плаве очи, уредну браду и високо,
паметно чело. Мирисао је на благи, скупоцени сапун.
Стајала сам непомично неколико секунди, не оснаживши се
да га погледам у очи. На крају, погледи су нам се срели, а он је
прошапутао, крај мог уха, да дођем ноћас у његову собу, када
сви буду легли.
- Хоћу да ти расплетем плетеницу - рекао је једноставно и
нежно.
Знала сам да плетеница не може бити разлог мог доласка у
његову собу, али нисам се опирала замисли да се тамо нађем у
мрачној ноћи. Те вечери, стрпљиво сам ослушкивала гласове у
кући и чекала да умину последњи титраји разговора међу
укућанима. На прстима сам се прикрала до његове собе и
лагано одшкринула врата. Седео је на кревету, у простору који
је сам себе чинио довољним, у дугачкој белој одори, и гледао у
мом правцу. Устао је као по команди и привукао ме себи.
Стајали смо тако спојени неколико тренутака, ћутећи, а онда ме
је положио на велики перјани јастук. Почео је да расплиће моју
златну плетеницу и одвезује дугачку траку која је, провучена
кроз тканину, стискала моје крупне груди. Замирисао је његов
сапун крај мојих усана, а испод мојих бедара појурила је
бледоцрвена крв, стопљена са болом. Положио ми је руку на
уста и благим покретима почео да ме мази изнутра. Не знам
колико сам те ноћи била своја, а колико његова. Додир је
учинио да постанем свесна постојања другог света, до чијих
обода тада још нисам стигла. Унео ме је у царство у којем сам
постала лопов, крадући тренутке на које нисам имала права.
Постала саин издајник сопственог тела, са жељом коју нисам
могла да обуздам разумом. Додир је постао мој савезник и мој
огорчени непријатељ. Поделила сам се надвоје, расквашена од
девојачке жудње и скорена од младалачког стида.
Те ноћи ме је учинио женом, а да то заправо никоме нисам
постала. Без бурме на домалом прсту, без испуњеног
девојачког сна, напустила сам у зору његову собу са
наквашеном руменом тканином коју сам до сванућа, с осмехом
на лицу, тајно прала у лавору крај кревета. Заволела сам га
целим срцем, без наде да ћу икада постати његова госпођа.
Разум ми је био помућен, а срце необуздано ударало о пете када
бих га сретала по кући.
Мој живот је добио смисао.
 - Ена - накашљао се доктор Хеш - Ена, пробудите се!
Била сам будна, али ми је пријало да држим очи затворене.
Није ми се устајало са кауча.
- Будна сам, докторе - рекла сам - и сећам се делова своје
приче. Први пут данас.
- Сећате се? Чега се сећате? - деловао је забринуто.
- Сећам се обале Тамиша на којој стојим. Не личи на
данашњи кеј са сплавовима, са којих музика грува до раних
јутарњих сати.
- Како изгледа обала, Ена?
- Стрма је. Преко пута је шума. Нема бетона. Неколико
чамаца привезано је за колце пободене у мочварну земљу.
Стајала сам на самој ивици и држала се за стомак.
- Нисте о томе причали данас, Ена. Сигурни сте да сте се
вратили овде? Где смо, Ена? Ко сам ја?
Насмејала сам се.
- На Врачару смо, у вашој ординацији, двадесет први век је, а
ви сте доктор Хеш - рекла сам мирним гласом.
Погледала сам у њега и запазила израз олакшања на
његовом мршавом лицу. Понекад ми је личио на иследника из
америчких филмова. Ничег благог, топлог није било у његовим
очима.
Ипак, ја сам му веровала.
- За тренутак сам се уплашио да се нисте вратили овамо.
Додуше - накашљао се од превише дувана који је уносио у своја
плућа - постоји и регресија у будном стању, али ја ретко радим
ту технику. Не волим да мешам ствари.
- Заиста се сећам стрме обале Тамиша, докторе. Са леве
стране је велико пристаниште са много бродова. Скоро да им
могу разазнати имена на прљавим боковима.
- То је већ машта, Ена, станимо овде. Ово иде сјајним током,
много боље него што сам, ех, могао да рачунам да ће ићи; ипак,
буни ме нешто…
Упитно сам га погледала.
- Не урањате у прошле животе регуларним током, мада код
вас користим исту технику као и код осталих клијената. Што је
још занимљивије, настављате са места где сте последњи пут
стали. Врло интересантно, нисам до сада имао овакав случај.
Не знам да ли због тога треба да будем поносна или
уплашена. Помало ми је доста великих стручњака и необичних
тема. Хоћу да знам шта ми се дешава, џепови су ми све тањи, а
нико од њих ми још не даје одговоре.
- Када ћу моћи да преслушам сеансе? - покушавам да
изнудим оно што знам да нећу скоро добити: ЦД са снимљеним
сеансама.
- Када будемо стигли до краја, а он по свему судећи још није
близу - рекао је једноставно.
- Докторе, Ненад и ја се све чешће свађамо - променила сам
тему.
Одмахнуо је руком.
- Са мном можете причати о свему, али не знам колико је
добро да сада покрећемо то питање. Сећате се шта сам вам
рекао на почетку?
- Сећам се - уздахнула сам - али зар смисао свега није да
мени буде боље у садашњости? Зар се не враћам у прошле
животе да бих разрешила страхове и мистерију која влада овим
мојим, садашњим, животом?
- Није то тако једноставно Ена, као што ви мислите. Нити,
како бих рекао математичким језиком, израчунато да буде
тако.
Гледала сам тупо испред себе. Зјапећа празнина обузимала
ме је целу.
- Хоћете да кажете да се може догодити и да не успемо?
- Да, Ена. У медицини два и два нису четири. Ако успемо да
добијемо четири, ми смо чаробњаци, тако то овде иде. Посебно
психа, знате, ех, то је најмање истражено подручје у медицини.
- Баш сте ме охрабрили - насмејала сам се кисело.
- Суочење, драга моја, само суочење, са свим и свачим. Па и
са оваквим истинама. Нема бежања од емоција, нема
стварности без осећања.
Чудно је како људи одвајају свој живот од себе. Као комад
одеће који ће прекројити да им боље пристаје. Ја сам свој
пустила да оде, попут балона који се из моје руке винуо у небо.
Погледала сам на сат. Ненад ће ме чекати с колима испред
улаза за пет минута.
- Видимо се у понедељак, онда - махнула сам у знак
поздрава, а потом застала.
- Могу ли да вам платим докторе, молим вас? Ја сам
једноставно таква, не волим да будем дужна.
- Нисте дужни - насмејао се - само имате потребу да се
обезбедите унапред. Нема пробиема, нећемо побећи једно
другом, зар не? Када радим регресију, плаћање обично
остављам за крај, када својим клијентима предајем снимлце са
сеанси. Али, ако баш инсистирате… - рекао је.
Извадила сам довољно новца да платим све претходне и бар
десетак следећих сеанси.
- Па нисмо се тако договорили, Ена! - одмахивао је главом.
- Али, кад вас молим! - пружала сам руком новац према
њему.
- У реду, Ена. Не могу да се свађам са вама, довиђења Ена -
поздравио ме је, пакујући новац у похабани новчаник.
На вратима сам се сударила са девојком зелених очију. Из
њих је избијао паничан страх и жеља да што пре стигне до
ординације доктора Хеша. Да ли се и моја паника тако јасно
одсликавала у очима других људи, или сам једноставно само
препознавала тај вапај за помоћи? Застала сам на тренутак да је
пропустим, а затим дубоко уздахнула. „Дуг је пут и тежак“,
помислила сам, ,,али ја ћу стићи на одредиште којем не знам
име“.
Полетела сам Ненаду у загрљај.
- И, мала лудице, ко смо данас били? Крвава Мери?
Заглушујућа бука саобраћаја омела ме је у давању одговора.
- Затвори прозор - викнула сам му на ухо, када је укључио
мотор - па ћемо да причамо.
Нешто од горе, из висина у које уперим поглед када више не
знам куда бих са њим, има своја правила и своје путеве, јавило
ми се пред очима; моје жеље и снови могу се стопити у веру да
ће т о нешто од горе ухватити талас енергије и спустити
капљицу благонаклоности на моје раме. Хоће ли та капљица
склизнути, да ли ће је ветар осушити, или ће је тело упити, као
да не зависи од мене, помислила сам.
Годинама покушавам да се оглушим о стварност, док она
плете своју невидљиву мрежу око мене. Привид реалности ме је
обично водио погрешним путем. Мислила сам да знам, да
нешто познајем, а заправо сам била жртва привида. Окачена
приказа стварности често није имала додира са мојим визијама.
Неретко ми је био потребан само поглед, без новог путоказа
пред собом.
Годинама сам одлазила у сопствену пропаст. Свесно, мирно,
предано. Са само једном звездом водиљом испред себе: Јутром
које се изнова рађало и нудило нов почетак.
Погледала сам искоса у Ненада, док се са паркинга
укључивао у саобраћај. Наравно да нас двоје нисмо имали о
чему да причамо. Посебно не о хипнотичкој регресији. Да је
било другачије, ја не бих ни стигла до ње.
 Са Ненадом сам већ две године. Упознали смо се случајно, у
пошти, док сам чекала у реду испред шалтера за жалбе.
Беснела сам што су ми грешком искључили телефон у
канцеларији и што губим време у реду који се протеже до
врата. Стајао је недалеко од мене и спокојно држао телефонски
рачун.
Већ десетак минута покушавам да службеници за пултом
објасним да је у питању грешка. Не разуме ме. И даље у
компјутеру проверава податке који се не слажу са мојом
тврдњом.
- Нема података да сте платили рачун - упорна је.
Презнојавам се, људи у реду иза мене постају нестрпљиви.
- Госпођице или госпођо - губим нерве на тренутак -
позовите шефа, не желим више да разговарам са вама!
Службеница устаје и без поговора нестаје кроз вијугави
ходник.
- И вас су грешком искључили? - обраћам му се
саучесничким тоном у гласу.
- Сада не - рекао је мирним тоном - али и то се дешава.
- Ха, дешава се! - сиктала сам - баш ме занима да ли су своје
бројеве некада искључили грешком!
Насмејао се и одмахнуо главом.
- Вероватно не, али ми не радимо у Телекому, морамо да се
помиримо с тим.
Гледала сам у његово мирно лице.
- Обично се мирите са неправдом, тек тако, без борбе?
- А шта ми друго преостаје? Имам довољно стварних
проблема, да бих због оваквих ствари губио нерве.
 Како је само смирен био! Како је рационално приступао
стварима и догађајима. Осмех ми се разлио лицем.
- Ја се вама дивим! - рекла сам једноставно и напустила ред
без поздрава.
Дочи ћу сутра, помислила сам, не сачекавши да се
службеница врати. Нисам имала снаге да слушам коментаре
нервозних људи иза себе.
Али Ненад није остао у шалтер-сали. Пошао је за мном. На
излазу ми је лагано положио длан на раме и позвао ме на кафу
у кафић преко пута зграде поште.
- Док се не разиђе гужва - рекао је - имамо времена, зар не?
И тако смо пили кафу, гледајући кроз стаклени излог
кафића на зграду поште која се уздизала до неба.
- И Ена је значи приватник, дипломирани економиста који
губи живце због малих ствари? - провоцирао ме је.
- Не. Ена не подноси јавашлук, Ена зна реда, Ена… -
понестајало ми је речи - Ена би понекад да промени свет!
И сама сам се насмејала овој изјави.
-1 онда? Када би Ена успела да промени овај свет, каквим би
га учинила?
Застала сам у тренутку. Посегла сам за цигаретама које су
лежерно изазивале са стола. Преклопио ми је руку својим
дланом.
- Може ли неки одговор да буде без помоћних средстава?
Без помоћи пријатеља?
У пепељари сам на брзину избројала четири угашене
цигарете. Он није пушио.
- Може - рекла сам помирљиво и руком посегла за шољицом
са кафом.
Опет нисам одолела изазову. Ја, која од изазова покушавам
да побегнем путем у познато. Ја, коју су изазови у исто време
допремили у овај кафић.
Гледам га право у очи док нервозно вртим шољицу у
рукама.
- Волиш изазове? - мењам тему.
Клима потврдно главом.
- Ко су они заправо у нашем животу? - поглед ми хвата
преостале зраке сунца у ваздуху - Анђели или ђаволи? Или
безимени скуп околности које нас, попут љуске ораха на мору,
бацају по простору и времену? Без нашег утицаја на ваздушне
или временске струје?
Руком по ваздуху описујем велики круг, да дочарам
пространство.
- И анђели и ђаволи, Ена. Зависи ко их прима у себе. Као и
све у животу, то је ствар нашег избора.
- Сигуран си да уопште имамо избора у животу?
- Ја их увек имам. Некада се покаже да су били погрешни,
али сам научио да живим са тим.
- Хоћеш да кажеш да нема места кајању? Да прихваћене
изборе не можемо никако поништити, променити?
- Можемо само даље живети са њима - наставио је мирно
- Живимо са свим стварима које смо у животу урадили.
Свесно или несвесно, вољно или невољно. Потиснутим или
присутним у свести. Оне постају део нас чим их учинимо. И
назад нема. Постоје само осећања која можемо прилагодити
делима која су наталожена у нама. Али њима не уме свако да
управља.
- Ти умеш? - изазивала сам.
Скренуо је поглед ка конобару који је прошао поред нашег
стола.
- Да, ја умем - рекао је непромењеним тоном.
- Како? - извила сам обрве у знак чуђења.
- Ја сам свој - насмејао се.
И ја сам се насмејала.
- Па? То ништа не обећава, зар не?
- Имам его на којем ми многи завиде. Волим себе, трошим
себе, али и улажем у себе. Све то доводи до стања у којем, тако
спознат, умеш да управљаш собом на опште задовољство својих
емоција.
Занемела сам. Ненад воли себе и не либи се да ми то
саопшти при првом сусрету.
- И све што чиниш, чиниш из Ијубави према себи?
- Углавном - уздахнуо је. - Како ћу волети друге, ако не
волим себе? То је немогуће. Други никада нису испред мене у
мојој глави. То се коси са природним законима, штогод људи
причали о тој теми.
- Баш си себичан - промумлала сам потиштено и посегла за
још једном цигаретом.
Сати су одмицали као минути, напољу се небо спајало са
сутоном, док смо нас двоје и даље седели у кафићу.
- Видиш, регулисала си рачун, искључили су те, није твоја
грешка, али је тај догађај допринео да се нас двоје сретнемо -
рекао је по повратку из тоалета.
Нервозно сам се врпољила на столици.
- Морам да идем сада - одговорила сам, погледавши на сат. -
Позови ме ако ти нешто буде требало. Мислим, пословно.
Извадила сам визиткарту из ташне и пружила му је преко
стола. Остала је да виси у ваздуху недопустиво дуго.
- Потребна си ми ти, приватно - рекао је мирно - а о послу
ћемо неком другом приликом.
Образи су ми се зажарили. Нагнуо се преко стола и овлаш
ме пољубио у усне.
- Ја сам Ненад, Ненад Стаменковић - рекао је мирно -
власник Издавачке куће Стаменковић и посланик у
скупштини. Волим да шетам по институцијама система у радно
време. Тако боље упознајем свој народ. И његове припаднице
лепшег пола.
Узела сам ташну и напустила кафић. Шалтер за жалбе
одавно се затворио. Пошла сам у своју канцеларију. На столу ме
је чекало туце папира од клијената са којима је требало да се
данас сретнем.
- Нема везе - рекла сам себи у браду - постоје много важније
ствари које не могу решити, да бих сада због клијената губила
живце.
Села сам у фотељу и поново запалила цигарету. На
телефону, који је немо стајао на радном столу, трептала је
црвена лампица. Са неверицом сам погледала у том смеру.
„Како, када нису укључили телефон”, прошло ми је кроз главу,
а потом сам притиснула дугме за преслушавање порука.
„Драга Ена, овде Ненад Стаменковић, ваш број је укључен,
извињавамо се због грешке од стране поште. Желим вам
угодно вече после лепог дана који сте провели у кафићу. Као
што видите, није све у животу како изгледа. Само се треба мало
измаћи и ствари могу да добију сасвим други смисао у
простору“, бииип.
Од тог тренутка нисам престајала да мислим на њега.
 Браћа Јовановић су стајала по страни у великој цркви.
Иконе, сликане руком великог мајстора, блистале су одозго
попут звезда, а хор је завршавао своју последњу пробу пред
велики наступ.
Павле није певао тог дана. Од раних јутарњих сати, осећао је
немир у грудима.
- Јуче ми је Милутин претио у књижари - рекао је брату. -
Нисам сигуран да ли га треба озбиљно схватити.
Глас му је био јасан и чист, мада се бојазан осећала у
изговореним слоговима.
- Говорићу са Вајертом сутра - шапутао је брат, не
скренувши поглед са црквеног хора - пренећу му шта ти је
рекао.
- Али знаш да Ђура има великих послова у Београду, често
не стиже да дође до куће по неколико дана - наставио је Павле.
- Не брини - окрену се Коста према њему - он све може да
среди и када није у Панчеву.
Хор је отпевао последњу песму и чланови су се разбили у
омање групе. Јован Митровић је стајао са стране са још
двојицом мушкараца. Принео је руку устима да заклони поглед
на говор усана.
- За када је планирана акција? - питао је проседог мушкарца
поред себе.
- За сутра. Навече. Када погасе уличне светиљке - одговорио
је кратко Милован, пролазећи прстима кроз седу косу.
У том тренутку, отац Душан је прошао кроз црквену порту.
За њим су ишли госпођа Марија и Калман Клајн.
- Шта се догађа? - упита Коста издалека.
 - Магдалена је болесна. Искала је видети госпођа Марију и
доктора - рекао је отац Душан - Калман ће је погледати. Можда
јој још увек можемо помоћи.
На небу се појави туробан сиви облак. Неколико свирача
испред цркве брзо су спаковали своје инструменте. Из даљине
се злокобно зачу хук сове.
- Ово неће ваљати - прозбори Павле замишљено.
Неколико мушкараца се окретоше на те речи, а потом
нестадоше у сумраку узане улице иза цркве.
 Ноћ је обасјао велики, бледожути Месец. Ни трага од облака
који су се данима свијали под панчевачким небом. Иза велике
зграде Магистрата стајала је групица од неколико мушкараца.
- Ја ћу покуцати на капију и тражити Павла. - говорио је
један од њих. - Ти ћеш стајати поред, иза капије, са десне
стране, и чекати да ме његова госпођа пусти унутра. Неопажено
ћеш ући преко плота и сакрити се испод степеништа. Када ме
буде испраћао, кроз фртаљ сата, ухватићеш га за чланак и
држати док се не буде срушио. Прићи ћеш и потом му сломити
гркљан. Имаћеш довољно времена, док господа не зачује крик
у другој соби, ако га уопште буде чула. Затим ћеш нестати кроз
капију. Постоји реза изнутра, а ја ћу је поново намаћи када
будеш излетео напоље. Све мора да изгледа као незгода,
разумеш. Ја ћу се сагнути да му помогнем, али он ће већ бити
мртав. Нема места грешци, разумеш ли, ово ће служити као
опомена и онима преко Дунава.
Човек у сивом изношеном оделу климну главом.
- А ти - наставио је први, окренувши се према омаленом
човеку у плавом капуту - ти ћеш га чекати иза ћошка и рећи да
сте целе вечери заједно шетали, у случају да га неко види како
излеће из капије. Потруди се да никога не буде на улици у то
време. Ако неко и наиђе, немој да те види. Узми неколико
каменчића и побацај их у том смеру. Људи се плаше ноћу.
Убрзаће корак и потрудиће се да што пре напусте мрак.
Човек у плавом капуту такође климну главом.
Кренули су ка дому Павла Јовановића. Двојица мушкараца у
капутима заједно, руку под руку, а Милован сам, другим путем.
Месец се златио на небу сличан тепсији са буреком тек
изнетој из пећнице.
 - Та, немојте ми рећи! - цичала је госпођа Нада по пијаци. -
Наш Павле?!
Испред ње гакале су гуске, везаних ногу, окренуте наглавце,
стварајући несносну буку.
- Та од чије је руке могао страдати? Па он није непријатеља
имао. Као брат нам је свима био. Ево, баш ми прекјуче казивала
Меланија да јој је за девојачку школу поклонио књиге. Ни
форинте није хтео узети. Ма коме би он могао сметати?
Гледала сам преко рамена у правцу госпође Наде. И даље је
кукала по пијаци и застајала са познатим светом да саопшти
лоше вести.
Нисам знала шта се заправо догодило. На путу ка дому
Клајнових чула сам већ неколико разних виђења догађаја. По
Надиној причи, лупежи су упали у кућу и претукли га насмрт…
За тезгом где сам куповала сир причало се да је настрадао на
капији, када су му лупала двојица мушкараца да им помогне у
невољи. У рибарници сам чула да је сам пао низ степенице, док
је кретао у цркву.
Нико није знао шта се заправо десило са Павлом. Да ли је
ипак остао жив или се упокојио.
Стигла сам до куће Клајнових. Испред капије сам затекла
велики црни фијакер господина Вајерта. Ушла сам крадомице
на помоћни улаз и спустила тешке цегере на кухињски под.
- Чула си? - прошапутала је Дарка.
- Да, чула сам, мада не знам шта се заправо догодило. Је ли
господин Павле жив?
- Не знам - одговори Дарка разочарано - мислила сам да
ћеш ти боље знати.
 - А зашто су Ђура и Анка дошли овако ненадано? - дахтала
сам док сам вадила рибу из торбе и слагала је на широки астал.
- Изгледа да ће Јовановићима требати адвокат, шта год да се
десило, а наш газда је најбољи. Чуди ме само да је госн’ Ђура
овако дошао. Знаш да месецима не долази код кума.
- Прича се да су неке удворице, наши Срби, хтели Павлу
показати где је нама Србима место - наставила је Дарка.
Чула сам је, али моје мисли су се враћале на последњи
разговор Ђуре и Алберта, у салону крај камина уз боцу црвеног
вина.
„Калман се определио”, враћало ми се у сећање, ,,а ја не
желим да му стајем на пут”, биле су Албертове речи, после
којих је Ђура напустио дом Клајнових.
При помисли на Калмана, крв ми је шикнула у образе. Још
увек нас нико није открио. Последњи пут, он је дошао у моју
собу, а потом ме је, након што ме је мазио изнутра, купао
меканим сунђером и великим сапуном. Оним његовим,
миришљавим. Молила сам да га понесе са собом. Желела сам
да његов мирис што дуже носим на телу.
У том тренутку појави се Калман на вратима кухиње.
- Шта је, девојке? - загрмео је - Нешто вас занима?
Обе смо погнуле главе и заћутале. Образи су ми рудели под
његовим погледом.
- Ти, Дарка, вечерас код мене у салон на разговор, у фртаљ
до седам, а ти… ти, Ленка, однеси чај господи и питај да ли би
желели остати на ручку.
Климнула сам главом, док су ми његове речи одјекивале у
слепоочницама. Осетила сам слабост у ногама и почела да
дрхтим.
,,Ти Дарка, вечерас код мене у салон, ти Дарка, вечерас код
мене у салон..
Погледала сам Дарку, пошто је изашао из кухиње. У њеним
очима пресијавало се сунце из баште, а из ноздрва избијао
мирис љубичастог јоргована. Онај исти мирис који сам ја
носила у себи. Мирис његовог сапуна.
Низ лице ми је потекла врела суза.
Дарка се окрену ка мени и одмахну руком.
- Та немој плакати, Ленка, знаш да млади газда понекад уме
бити љут. Није мислио ништа рђаво, не плачи - а затим полетно
одјезди у башту да набере першуна за супу.
Вратила ми се слика из детињства, дечака са плавим очима
из салона господе Јовановић и његових речи „тупава мала“.
Те недеље је у листу Панчевац објављен текст о нападу на
књижара, на насловној страни, уоквирен дебелом црном
линијом, налик на омчу која слободно лелуја у ваздуху:
„Пре три дана, у нашој вароши, лупежи су мучки напали
нашег уваженог комшију Павла Јовановића, цењеног књижара.
Прескочили су тарабу и сачекали да изађе из куће и отвори
капију другом лупежу, мислећи да му је неко дошао у посету.
Затим га је лупеж, који је чекао испод степеништа, ухватио за
ногу и оборио га са степеница. Несрећни Павле је изгубио
свест, али накратко, тако да његов помагач није стигао да му
зада завршни ударац. Павлова госпођа је зачула запомагање и
брзо упалила лампе. Лупежи су се разбежали, а Павле је
задобио повреду главе и сломљеном ногу.
Ово је, ваљда, требало да служи као опомена свим српским
грађанима у вароши да не траже превише права за себе.
Жандарми још увек не знају ко би могао стајати иза злочина,
али се сумња на Србе који раде на своју руку. Прича се по
вароши да је, непосредно пре напада, Павле упозораван да не
шири превише приче о српским правима у Угарској. Он и
његов брат су познати по томе што негују српску културу и
писмо у нашој вароши као и по добрим везама са нашим
народом преко Дунава.
Моле се сви који би могли штогод знати о овом немилом
догађају да се јаве нашем свештенику.”
 Лист је разграбљен за мање од два сата по изласку из
штампе. Вест је читана и препричавана по кафанама и
домовима варошана. Те вечери је на кући Павла Јовановића
црном бојом исписано „Смрт револуцији”. Госпођа Јовановић
данима није излазила на велику пијацу. Павле се опорављао у
болници, у посебном делу зграде, у соби намештеној само за
њега.
Страх се ипак увукао у срца мештана.
У данима који су уследили нико се није јавио оцу Душану.
Нити је лист Панчевац доживео своје следеће издање.
Забрањен је од стране мађарских власти на неодредено време.
 - Ја ти, куме Алберте, нудим спокојан живот, док још није
доцкан. Анка и Марија су ћутећи седеле у углу собе и несигурно
гледале према својим мужевима. За дуго време свог
познанства, нису имале нити једну размирицу. Није то било
пријатељство које је одсликавало духовну везу између две жене,
али, са друге стране, неговала се она танана, невидљива нит
која је могла да одржи кумство њихових мужева и уобличи
односе у пријатељство.
Алберт је био црвен у лицу.
- Причаћемо пред госпојама? - упитао је.
- Да. Не видим зашто не бисмо? Моја Анка са мном дели
живот. А ти, Марија? - окрену се према госпођи Клајн - И ти би
волела да заједно причамо о случају Јовановић?
Марија погледа у Алберта, али у његовим угаслим очима
није могла да прочита одговор.
- Како Аиберт каже - одговори мудро, а затим лагано устаде
из фотеље. - А сада ми опростите начас.
- Дакле, куме - Ђура се значајно накашља - хоћеш ли
приступити тајном реду или нећеш? Ово те питам сада и никада
више. Ложа је велика, имамо значајну подршку Француске,
важни људи се налазе у њеним редовима. Треба нам човек као
ти. Знаш наше циљеве. Бар по тим питањима тајни нема. Наше
друштво није тајно, тајна је само наша мисија. А она је мисија
светлости, у то немој сумњати.
- Вера није важна? - Алберт се окрену према њему док је
поново палио дугачку цигару.
- Не, Алберте. Вера нема значаја. Само добробит за све. И…
но, нећу ти причати, ако ми довољно верујеш, нећеш се
двоумити.
- Видим - накашља се Алберт од превише дима у плућима -
Павлу није много помогао тајни ред, те сада ја треба да ловим
лупеже. Нешто ту не штима, где је ту смисао куме, казуј?
У соби настаде непријатна тишина. Анка се узврте на
огромној фотељи са гравуром из прошлог века и поче да
преплиће прсте леве руке са одором која је прекривала њено
лепо тело. Марија се још увек није вратила у собу.
- Рекао сам ти - настави Алберт гласом који поприми сиву
боју дима - Калман се одлучио, а на његовим одлукама сада
почива ова породица. Не, нећу заступати Павла Јовановића. И
то је мој коначан одговор, куме. Нити ћу приступати тајном
реду. И то је мој коначан одговор. А теби пријатеију, желим
велику срећу у том, како бих рекао, задатку без задатка. За мене
је само изречено јасно, мистике не волим, нити о њима
расправљам. Да боље живим… не морам, да подржавам
будућност не сматрам умесним. Живим ту и сада, а сутрашњи
дан још нико није видео - заврши у једном даху и нали чашу
вина у промукло грло.
Ђура га је укочено посматрао неколико секунди.
- Не разумем те, Алберте. Зар живот, пријатељу мој, није
гомила изазова и могућности који му дају смисао? - прозбори
напокон.
- Ја свој смисао имам. Имам припадност својој породици,
вери и послу. Не морам га тражити у тајним скупинама људи
који у недостатку правог смисла имају потребу да некоме
припадају.
- Хоћеш рећи да мој живот нема смисла, те зато тежим
вишим сферама?
Анка прострели Алберта погледом. Мислио је на потомство
које немају, на то је мислио. Усправи се нагло у фотељи и
проговори увређеним тоном:
- Знаш куме, није све у деци. На крају, није лепо да таквим
аргументом унижаваш свог кума. Природа је одлучила ко ће се
множити, а ко даље свет стварати. Погледај кроз историју-
загрцну се на тренутак - ко је нове светове стварао, а ко љуљао
колевке и брисао слинаве носеве!
Алберт заћута на тренутак. Марија у том часу уђе у собу и
седе у своју фотељу.
- Ако бираш стране куме - надовеза се Ђура - мораш имали
добру вагу. Вест од мене ти вреди више од свег твог знања. Ал’,
што рече моја Анка, неко ће још вековима носеве слинаве
хрисати, а свет ће стварати људи са вестима. А ја ти сада кажем
куме да ти је син једно слинаво дерле. Тај ни носајош не уме
обрисати, а ти си му препустио одлуке од значаја. Бојим се да је
доцкан за вас куме - налакти се у жару излагања на сто, а потом
умири глас и суво рече: - Ајмо Анкице, од мог кума још само
могу чекати да слави рођење неког унука, ништа више. Он је
свој домет испунио на овом свету.
Алберт и Марија устадоше у истом тренутку.
- Немој Ђуро - зацвиле Марија - та нећемо се ваљда због
политике разићи?
- Није то политика, драга моја кумице, то је вера, вера у
боље сутра за овај народ, а не само за ближње своје!
Ђура узе шешир са стола и испи повећи гутљај вина.
- Понуђен ко почашћен, каже стара изрека, а ти си куме и
понуден и почашћен, ал’ без вајде - заврши кратко.
Дарка и ја се немо погледасмо испред врата.
Од сутра више ништа неће бити као пре, знале смо истог
трена. Као што од вечерас у мом срцу више ништа неће бити
исто са Калманом. Након што Дарка буде изашла из његовог
салона.
 - Тема прошлих живота је предмет расправе за многе људе -
рекао је доктор Хеш то поподне - а главни камен спотицања је
чињеница да се ми, заправо, тих живота уопште не сећамо. Да
ли је регресија у прошле животе неки доказ њиховог постојања,
ни то не знамо. Али оно што знамо јесте да та техника помаже,
да је терапијска вредност хипнотичке регресије огромна.
- Зашто су људи тако неповерљиви према тој методи? - била
сам знатижељна.
- Не знам - рекао је замишљено - али у многим ситуацијама,
два сата регресије могу заменити месеце психотерапије.
Свакако - уздахнуо је - не смемо уопштавати ствари. Сваки
случај је прича за себе, али бих много волео када би званична
медицина и психијатрија, или још боље они који је изучавају и
примењују, бар једном себе подвргли тој методи да видимо шта
би онда имали да кажу. По мојим сазнањима, ни један проценат
психијатара, нити психолога, никада нису пробали на себи ову
методу.
- Али су зато њени најгласнији противници - насмејала сам
се.
- Управо тако - настави’о је - мада… има ту још нечега. Чини
ми се да не желе да побуђују у људима онај порив за
мистичним. За религијским, чак бих додао. Наука је заснована
на чврстој, реалној подлози. Управо таквим хоће и живот да
начине. А он је далеко од тога…
- Да ли сте ви пробали хипнотичку регресију? - усудила сам
се да питам.
- Наравно, Ена, наравно. У супротном не бих имао, ако
ништа друго, морално право да причам овако. Знате - очи су му
попримиле чудан сјај под вештачким светлом неонке - када
особа пролази кроз регресију, она је врло рањива. Долази до
суочења са најскривенијим страховима, са потпуно непознатим
странама личности. Да не причам о искуствима која могу бити
жестоко болна. Зависи до којег живота се стигне током сеансе.
- Да ли сте имали нека несвакидашња искуства у својој
пракси, докторе… На пример, да се нешто лоше догоди са
особом приликом враћања у нормално стање?
- Примена такве технике, драга Ена, захтева изузетну
стручност, и поверење у терапеута. Десило се неколико пута да
особа на каучу једноставно није тај тип особе. Како бих вам
рекао, неко томе не приступа из стварне потребе или вере у
психотерапеутско дејство, већ из пуке радозналости. То
терапеут не може знати. А онда дође до ситуације да ствари
зашкрипе. Једноставно, особа се уплаши, јер од самог почетка
све схвата као забаву, дође до подсвесног суочења, а потом
надође талас страха, који може бити сасвим непредвидив.
- А последице? - наставила сам, док сам одлагала пакетић
марамица у ташну.
Очито да веома воли да прича о овоме. Био је предан својој
струци и овој методи.
- Постоје многе технике регресије, Ена. Терапеут процени
коју може примењивати на одређеној особи, у зависности од
тога којем типу особе припада. Но, грешке су увек могуће. Као
што рекох, има људи који умеју да се савршено претварају и ја
онда пристанем да их вратим у прошле животе. Лакше је када
радим нехипнотичку методу, тада је особа будна. Може
трезвено да размишља, мада има смањену перцепцију
реалности, али суштина је да у сваком тренутку може да
прекине сеансу, када она то пожели. Самим тим је ова метода и
безопаснија, ако причамо о опасности или последицама. То је
стање, како бих вам рекао, слично стању пре него што ћемо
утонути у сан, још смо будни, а заправо нам се слике већ
појављују пред очима и присутни смо само делом свести. Е, те
слике онда у регресији ја водим даље, од њих се заправо ствара
једна велика слика, као нека прича склопљена од делова
мозаика. Међутим, као и у потпуно будном стању, никада не
можемо предвидети емоције. Оне изненада могу постати веома
бурне и из тог разлога је стручност терапеута, као и узајамно
поверење између особе и терапеута, од пресудне важности.
- Смем ли још нешто да вас питам, докторе? - насмешила
сам се молећиво.
Погледао је на сат.
- Можете Ена, мада… следећи клијент долази за петнаест
минута и требало би да се и ја мало опустим. Реците?
- Те емоције, емоције о којима сте причали, да ли се управо
само оне преносе из прошлих живота у све остале? Хоћу ила
питам, да ли негативна или трауматична искуства из прошлих
/.ивота искључиво кроз емоције утичу на наш садашњи живот?
- Емоције, Ена, дају суштински увид у смисао наших живота,
лачније у читав наш животни пут. Волим кад чујем како неки
људи кажу да немају емоције, хм… И то је врста емоција, знате,
немати емоције - насмејао се помирљиво. - Најважнија
благодет регресије у прошле животе јесте управо то
емоционално проживљавање, то искуство из прошлих живота
које се може применити на садашњи живот, које може
објаснити одређене, како бих то назвао, падове и процепе у
човековој личности, за које не знамо одакле потичу, а свакако
нису последица овог, садашњег живота, или реалних догађаја.
Емотивна сећања су једина сећања која уистину имају места у
психотерапији. Сећање на догађаје неће утицати на промену
човекове структуре, нити донети решење његових патњи. Само
емотивна сећања.
- А машта, докторе? Да ли сте некада помислили да има
људи који бескрајно добро маштају у нехипнотичкој регресији
и тиме себи дају одушак?
 Насмејао се.
- Ако њима то помаже, код мене, на овом месту, за новац
који дају, ја немам ништа против! Свако има права да себи
помогне, са мном или без мене, и тиме покуша да промени свој
животни пут или олакша себи патњу. Ако ће неко маштом
решити хроничне страхове, или фобије или анксиозност, онда
је то пун погодак, како год крстили ту методу.
Узела сам ташну са столице поред кауча и пружила му руку.
- Не сећам се када сам последњи пут овако лепо причала са
неким - рекла сам на растанку.
Скоро стидљиво је одмахнуо руком.
- Видимо се сутра Ена, у пола пет.
Овај пут сам низ степенице сишла тако лако, као да сам
направљена од чисте сапунице. Имала сам осећај да лебдим
међу спратовима, док је кроз ходнике одзвањао метални звук
мојих потпетица.
Чиним поново свој први корак, свесна да пут у прошлост
има мирис паљевине. Кроз већи пожар се пролази на путу у
прошлост, него на путу у будућност. И то ме први пут не плаши.
 - Води ме одавде, води ме, Ненадеееее - вриснула сам.
Али у магли нема ни трага од Ненада.
- Ненадееее - дозивам око себе - где си, води ме одавде,
умрећуууу.
Низ леђа су ми клизиле ледене, лепљиве капљице зноја.
Било је хладно, нестварно хладно, ноге су ми се мрзле.
Заглавила сам се у мемљивој магли, на обали реке која има
тамну, краљевско зелену боју.
А онда сам осетила нечије топле дланове око својих образа.
- Ненаде? - изустила сам.
- Опет си нешто лоше сањала. Можеш ли да се опустиш,
хајде - мазио ме је по глави - хајде опусти се, лези, покушај да се
смириш.
Милиметарским покретима, невољно сам враћала своје тело
у лежећи положај.
- Ово је постало неиздрживо - рекла сам кроз јецај који се
разливао по телу - ја стварно више не могу…
- Шшш, не мисли на то, само се опусти и лези.
На зидном сату је откуцало тачно три сата после поноћи.
- Докле ће овако…? - поново сам зајецала. - Сваког викенда
када смо заједно у постељи ја имам неиздрживе ноћне море.
Зашто Ненаде, зашто? Зашто ми се то не ђогађа када спавам
сама када је радни дан, зашто увек викендом?
- Не знам - рекао је суво, а затим устао да навуче тренерку -
заиста не знам.
Пратила сам погледом његову силуету док је замицао ка
кухињи. Чуо се звук отварања фрижидера.
- Знам, опет ћеш донети да нешто грицкамо и укључити ТВ
 - довикивала сам из спаваће собе. - То неће донети решење,
ја стварно… - а онда сам чула врата тоалета и последње речи су
ми остале у грлу. ,,Ја стварно више не могу“, завршила сам
реченицу у себи.
Тупо зурим у сат испред себе. Већ је три сата и петнаест
минута. Да он има такве море, ја не бих била тако дуго у
тоалету. Похитала бих назад ка њему. Али, то сам ја. А оно је
Ненад.
Не знам када се вратио. Када сам следећи пут отворила очи,
лежао је поред мене, комотно налакћен на јастук и пратио неку
кошаркашку утакмицу на Еуроспорту. На сату је било пет сати
и десет минута ујутро..
- Када сам заспала? - промрмљала сам.
- Не знам - рекао је не скидајући поглед са ТВ-а - посекао
сам руку и био у купатилу док крварење није стало. Баш сам се
гадно средио.
Благо сам се уздигла да погледам повређену руку. Али,
уместо завијене руке, или посекотине, испред мојих очију
појавила се слика господина са огромним шеширом на глави.
Лебдео је изнад нас.
- Ненаде! - вриснула сам - погледај!
Али исте секунде када сам вриснула, господин је нестао.
- Да, душице - одговорио је Ненад - овакав кош нисам видео
годинама, заиста је мајсторски то одрадио!
 Адам се оженио непосредно након што су се две велике,
кумовске породице разишле у ставовима и опредељењима.
Знам само да су, на дан Адамовог венчања са госпођицом
Елизабетом Марић, кочијама стигле две велике, упаковане
кинеске вазе из доба династије Минг, као поклон од Ђуре и
Анкице Вајерт. Госпођа Марија је уздисала од очаја, а газда
Алберт је с негодовањем одбацио овакав гест уважавања
његове деце од стране кума са којим више није говорио.
- Та сети се драга шта нам је рекао последњи пут! Да смо
вредни само брисати дечије носеве, то нам је рекао. Што се
мене тиче, ја бих ове вазе вратио, али на Адаму је да одлучи.
Адам је са дивљењем посматрао кумов поклон. Две вазе, у
скупоценом паковању, биле су направљене од најфинијег
порцелана, са одвојеним цртежима на порцеланској подлози и
на плавој глазури, опточене розе чипком и златом. Причало се
да их је отац Ђуре Вајерта купио још на изложби у Паризу
далеке 1850. године. Од тада, преко педесет година красиле су
салон Ђуре Вајерта, док их као свадбени поклон није даривао
Адаму.
Елизабета је немо трептала над овако скупоценим
поклоном. Само је Калман одмахнуо руком и полугласно рекао
да се Клајнови никада нису продавали. Па ни за вазе из
династије Минг.
- Ко прича о продавању, брате? - питао је Адам, снуждено
спуштајући вазу на велики сто.
- Ја… Ја причам о продаји, Адаме. Да си паметан, изнео би
то из куће и продао. Не требају нам дарови Вајертових у дому.
Да су нам добра желели, не би нас тако напустили ради
политике.
- Ја уважавам другачије ставове Калмане, као што уважавам
и овакве дарове. Зашто увек гледаш живот са тамније стране?
- Зато што нас је кум хтео од вере одвојити. Зато што нас је
кум хтео у тајне редове увести. Зато што нас је кум хтео продати
у име његових идеала, у име другачијих циљева, не називај то
тамнијом страном, назови то истином, брате!
- Зар и ти немаш пријатеље Србе који трпе јарам ове власти?
Зар мислиш да је нама хтео лоше, а не већини боље?
- Издајниче! - гракнуо је Калман избезумљеним гласом и уз
тресак вратима напустио собу.
Тог часа схватила сам чему се Калман приклонио. Тада сам
разумела газдино казивање: „Калман се определио“. Породица
Клајн је била располућена попут дебла које ће бити убачено у
камин и сагорети до пепела.
Те ноћи су убили краљицу и краља, Драгу и Александра
Обреновића, а Адам Клајн се иселио из своје породичне куће и
отишао да настави живот са Елизабетом Марић преко Дунава. У
Београду.
Вазе је понео са собом у фијакеру који је ишао испред
сватова. Дао им је почасно место у овом дану. И Адам се
определио - мада то још није ни знао.
Дани после Адамовог одласка били су досадни и дуги попут
хладноће која је улазила у све поре дома Клајнових. Катица и
Маргита никада нису долазиле са децом, а Адам и Елизабета су
све ређе посећивали остатак породице у Панчеву. Адам се
запослио у великој банци господина Вајерта и тиме запечатио
сваки даљи однос са својим братом из Панчева. И када би
долазио са Елизабетом, Дарка и ја смо одвојено сервирале
ручак, јер Адам и Калман нису желели да обедују за истим
столом.
Марија је све теже ходала, ноге су јој биле отечене, а колена
постала квргава; туга се уселила у њену душу и избијала кроз
бледе сузе из њеног погледа. Алберт је имао све мање посла у
граду. Долазила су лоша времена. За Јевреје више није било
места у српским домовима: нити су их тражили као адвокате,
нити као лекаре. Мањак новца се све више осећао у
свакодневном животу. Клајнови више нису могли да носе терет
две служавке за тако малену породицу. Дарка је изабрана да
буде отпуштена из домаћинства.
- Драга моја - сажаљиво је рекла госпођа Марија то поподне
- ти имаш породице… браће и сестара, снаћи ћеш се некако, а
Ленка… знам је још као дете, не могу је на улицу избацити,
нема никога, сироче је.
- А мене можете! - рекла је цинично Дарка. - Та неће мене
браћа и сестре хранити, исте смо госпоја, исте, само што сте њој
увек све праштали, а мене сте строго гледали - пиштала је крај
улазних врата трпезарије. Поглед јој је био злобан и пакостан а
глас попримио сасвим нову боју. Из њега је нестало
снисходљивости и поштовања. Постао је опор и груб, попут
коже на њеним израбљеним рукама.
Погнула сам главу пред собом и њима. Не сећам се тако
тешког тренутка у свом животу. Хтела сам да кажем да ћу отићи
ја, а не она, али нисам имала снаге. Руке су ми дрхтале, а
мучнина враћала храну до грла, па опет назад у стомак.
- Госпођо - ипак сам прозборила након минута ћутања
- а да нам смањите давања, па да обе останемо?
Али, Марија очито није одлучивала о томе. Одлука је већ
била донета иза затворених врата. Или ми је било лакше да
тако мислим. Јер одлазила је Дарка, а не ја. Марија је више
волела мене, а не њу. Ипак је одлучила она, закључила сам, а
не мушке главе из овог дома.
Дарка је то вече бесно спаковала ствари не прозборивши ни
реч са мном, као да сам јој непријатељ. А можда сам то заиста и
била. Јер цео наш свет почињао је и завршавао се управо овде,
у њиховом дому. За други нисмо знале.
 Понудила сам да јој вратим Библију, али она је само
огорчено одмахнула руком.
- И само да знаш - рекла је преко рамена, док је излазила из
своје собе последњи пут - ниси једина којој је Калман расплитао
плетеницу!
Ћутала сам, јер сам знала да нисам једина. Већ дуго сам то
знала, од оне вечери када ју је позвао у салон на разговор, али
нисам могла ништа против тога. Видела сам је те ноћи, тачније
уходила сам је док није изашла из Калманове собе пред зору.
Коса јој је била расплетена, а у рукама је носила дуге сукње. Као
да сам гледала себе у огледалу.
Али, ја сам волела Калмана свим срцем и праштала сваку
његову реч и дело. Ко сам ја уопште била да му ишта од свега
замерам?
Дани након Даркиног одласка унели су нов немир у моје
срце. Нисам добила редовно месечно прање, а мучнина ме је
сатирала од јутра до вечери. Знала сам шта се догодило, а
нисам имала куд. Никоме нисам могла рећи истину, понајмање
њему. Нисам имала пријатеље, нисам знала друге лекаре. И да
јесам, одмах би се Панчевом прочула та срамотна вест. На
сваку назнаку бола, трчала сам до тоалета и увек затицала исти,
страшан призор. Гаћице су ми и даље биле снежнобеле.
Сваке ноћи пред спавање тихо сам јецала да умилостивим
Бога да ми под јастук донесе чудо.
Ни слутила нисам да се чуда не догађају.
У тешким мислима сам дочекала изостанак и другог прања
у дому Клајнових, све немоћнија и блеђа, са великим модрим
колутовима око очију, од неспавања, мучнине, срамоте и бриге.
Након службе у цркви недељом, шетала сам обалом Тамиша и
беспомоћно зурила у даљину. Те недеље, после службе, решила
сам да нађем спас у његовим мутним водама. Након дугих
кошмарних ноћи, проведених у зноју и страху, напокон сам
осетила олакшање. Начинила сам избор који није захтевао
напор. Најлакши од свих избора које сам имала пред собом.
Одлучила сам да себи прекратим живот следеће вечери.
Урадићу то тихо, неприметно, на начин који ће одсликати мој
живот. Месецима сам с тугом отварала капке и суочавала се с
нечим што је било свршено и коначно, са моћи која долази из
природе.
Корачала сам ногу пред ногу на путу до дома Клајнових,
гледајући се очи у очи са донетом одлуком. Црне мисли су ме
пратиле по путу као верно куче. А онда, негде пред само
скретање у улицу у којој се уздизала њихова отмена кућа,
изненада сам осетила благи талас под пупком. Застала сам,
положила длан на широку, уштиркану хаљину од белог платна
и осетила топлину. Пред очима ми се створила слика детета
које неспретно трчи по широкој, зеленој пољани. Око њега је
светлела аура невиности, а кроз ваздух одзвањао кристално
јасан детињи глас. Високо, у плаветној пустоши, пловили су
мекани јастуци прошарани надом. Могла сам осетити мирис
детињства, различитог од оног које сам ја проживела. Под
сводом празнине, равнодушно се пробила љубичаста свила
јоргована, бацивши своје мирисе под моје ноздрве. Стајала сам
непомично неколико тренутака, погледа одлуталог ка небу. Из
ока ми се скотрљала огромна блистава суза и канула на ципелу.
Покушала сам да потражим спас од среће која ме је дотакла,
док ми је срце дамарало и стапало се с таласом који је на
тренутак преплавио моје тело. Попут изненада срушене гомиле
домина, низ кичму се протегла ледена језа, распукнувши тек
заокружену чауру донетих одлука. Изгубљеном броду наде, под
мојим скамењеним стопалима, указа се светионик.
,,Не смем себи окончати живот“, одлучила сам тог тренутка,
шаке утиснуте дубоко у сукњу. Има ли већег мотива да
наставим живот него што је тај блиски сусрет са смрћу? Хватала
сам ваздух отворених уста, говорећи сама са собом, блажено
отпорна на стварност, испуњена светлошћу потпуне сигурности
и невине тишине.
Ослободила сам болни грч шаке, поравнала изгужване
наборе сукње и несигурним кораком наставила да гацам по
клизавој калдрми. Главе погнуте под тежином неба, осећала
сам се као биће без форме које лебди у нестварном тренутку
спознаје. Први пут сам пожелела да свој живот поделим са
неким. Облак прашине, који је подигла кочија, утапао се у
муљавом тлу, док ми се душа растварала и пуцала попут
нанизаних пликова, остајући у исто време болна и нестварно
ослобођена бола.
Више никада нећу бити сама, шапнула ми је савест, напукла
надвоје од терета стварности.
 -И? Шта кажете? Видели сте господина са великим
шеширом како лебди изнад вас? Били сте будни?
Доктор Хеш је деловао прилично забринуто. Умела сам да
препознам тај израз на његовом лицу када не уме да дефинише,
лцада му могу чути мисли попут клопарајућег звука хард-диска
који претражује информације.
- Да, докторе, видела сам га.
- И кажете, нестао је када сте вриснули? Да ли га је Ненад
видео?
- Није докторе, није скретао поглед са кошаркашке
утакмице на ТВ-у. Да је погледао, можда би… - застала сам у
тренутку - можда би… - како су смешно звучале моје речи у
ординацији на Врачару - можда би га видео - напокон сам
успела да изустим.
- Бојим се, Ена, да се ипак нешто чудно догађа код вас… ех,
како бих рекао, привиђења, знате… мислим, није то ништа
неуобичајено након ноћне море, али…
- Али? - прекинула сам га.
- Али, није добро. Требало би да крене другим током, не
овим… знате Ена, сви ми имамо илузије, машта је саставни део
наше стварности, само је питање колико нас она може понети,
не знам да ли ме разумете, не смемо јој допустити да нас
обузме, целе, знате… - почешао се по мршавом лицу - бојим се
да је код вас, ех… узела маха!
- Видела сам га докторе, схватате, видела сам га, могу да га
опишем, имао је…
- Можете да га опишете на основу делића секунде у којем
вам се, како бих рекао, приказао?
 - Могу. Имао је црни шешир, седу браду, неко фино
старинско одело и златан ланац који је висио из џепа, могла бих
га нацртати.
Доктор Хеш је уздахнуо.
- Не правимо фото-роботе приказа из ноћи Ена, то нам још
нису одобрили као методу у терапији.
Разљутила ме је његова реченица. Осетила сам како ми
врхови ушију бриде од беса.
Не знам одакле бес креће, али одувек сам имала утисак да
креће одоздо, од ножних прстију. Док стигне до лица и
зарумени га као пламен ватре, моје срце већ тутњи и руке
подрхтавају. Савлађујем се колико могу. Рационализујем
ситуацију и схватам да имам само два избора - да га убедим или
да одустанем.
- И ви ми не верујете! Како да вам докажем да имам ноћне
море када спавам са неким у истом кревету, како да вам
докажем да сам видела тог господина, како? Хоће ли ми ико на
овом проклетом свету икада поверовати?!
Устала сам са столице.
- Куда сте пошли?
- Не знам - рекла сам очајничким гласом, а затим застала и
окренула се према прозору. - Понекад пожелим да само
прелетим преко неког прозора и заборавим овај живот. Као
птица без крила. Као оно што заиста јесам. А онда, већ следећег
тренутка, добијем тако снажну жељу за животом. Знам да сам
јача од њега, ма колико ме сатирао на сваком кораку.
Доктор Хеш је устао и благо ме ухватио за руке.
- Биће све у реду Ена, смирите се, лезите на кауч па да
кренемо у нове светове. И за мене је ово све потпуно ново.
Битно је да ми верујете, и морамо успети, не губите наду.
- Али ви мени не верујете. Како замишљате да не губим
наду? Ово је једино место, измакнуто од света, на којем имам
могућност да причам отворено. Да не скривам мисли, да не
прећуткујем страхове. Како мислите да вам верујем, када ни ви
не верујете мени?!
- Тако што ћете сада лећи на кауч и опустити се. Спреман
сам за вашу нову причу, како да кажем, за наставак приче.
Бес се стишавао.
- И даље настављам са места на којем застанем прошли пут.
Када ћу већ једном имати могућност да сазнам нешто више о
свему?
- Још мало Ена, још само мало. Сачекајте да и ја добијем
могућност да саставим коцкице мозаика. И мени је потребно
време, не само вама, Ена.
Изула сам ципеле и легла на кауч. Опет изазов. Бори се све у
мени. Оно што не знам не боли ме, шапуће свест. Оно што не
знам ме прогони, шапућу осећаји.
Изнад високе зграде у даљини, опет се оцртавао црвени траг
залазећег Сунца. Пожелела сам да му махнем. Да му шапнем да
ме сачека.
„Живот нема другу шансу. Само тебе“, одјекује мојим
мислима, док урањам у сан.
 Следеће ноћи сам легла у кревет и решила да напустим дом
Клајнових. Волела сам Калмана свом душом, али му нисам
могла нанети срамоту која би се годинама препричавала
Панчевом. Дуго сам се превртала по трошном кревету и
размишљала како да то учиним… Помисао да угасим свој живот
у мутној води Тамиша није ме растуживала, нити плашила. Али
помисао да угасим живот који је Божјом вољом зачет… није ми
давала мира. Нисам имала права на тако нешто.
Те ноћи сам потврдила своју одлуку да се борим са судбином
која ми је додељена.
Ујутро сам отишла до пијаце и свратила у књижару. Павле је
остарио; напад који је преживео оставио је велике последице на
његовој души. Преживео је атак, али није преживео бол који му
је тада нанет. Лупежи никада нису кажњени, мада се по
Панчеву говоркало ко су они били и ко им је дао задатак.
Господин Клајн га није заступао, јер процес никада није
поведен. А можда и не би пристао да га заступа и да је суђење
отпочело. Нико то није могао знати. Павле је одустао од свега,
пре него што је било шта започето. Тишина и заборав су
прогутали догађај попут огромне гладне рибе. Павле је
повремено певао у црквеном хору, док је његов брат наставио
да се бави пословима црквене општине. Постали су чланови
Савета одбране у Београду. Нису се повукли, остали су на
страни правде у коју су веровали.
Ипак, живели су прилично мирно са својим госпођама, за
разлику од времена које је претходило нападу на Павла. И даље
су сметали, али чини се, не у оној мери као раније.
Остарили су.
 Узела сам новине са полице и платила младом господину за
дрвеним пултом.
Решила сам да лађом одем до Београда и заувек напустим
Панчево. Још који месец и мој стомакбиће видљив свима, а то
нисам смела да дозволим ни себи, ни породици Клајн.
У Пучкој банци сам подигла сав новац који сам имала на
штедњи и уредно га спојила са уштеђевином коју сам држала у
шкрињи крај прозора. Поглед ми је поново пао на коверат са
црвеним печатом од воска. Овај пут нисам уздахнула. Када
будем прешла Дунав, отворићу мамино писмо. Нисам се удала,
имам преко тридесет година, никада се нећу ни удавати. Тамо,
преко Дунава, могу да кажем да сам изгубила мужа, могу да
ћутим, могу рећи било шта. Наћи ћу добар посао. Умем да
шијем и спремам, моје дете и ја нећемо остати гладни. Још увек
сам имала јако тело и добро здравље. Живот у породици Клајн
ме није израбио, напротив, учинио ме је бар мало госпојом,
током година које сам код њих провела. Моја мама је била у
праву. Заиста сам много научииа у тој господској кући.
На путу до куће срела сам Магду. Изгледала је стара и
оронула, без сјаја у очима што је годинама врцао по кући
Клајнових.
- Ех… - насмејала се докми је пружала руку - имале смо лепе
дане тамо, зар не Ленка?
За руку је водила двоје деце, старијег сина и малу девојчицу
са необично дугим плетеницама.
- Како ти је муж, Магда? - упитала сам је.
- Ко и сваки муж, Ленка - уздахнула је приметно. - Та,
сречна си ти жена без мужа, веруј ми. Овај мој се ракије не
пушта, а за мене и децу и не мари. А ти? Јеси ли се одлучила за
оног млекара већ једаред?
Ћутала сам и гледала у њих.
Поглед на њу и децу изазвао је тугу у мом срцу. Били су
оскудно обучени, сиротиња је избијала из њихових очију. Магда
је остарила, деловала је много старија него што је заиста била.
Нисам могла да видим срећу у њима. Нити око њих.
То ме је учврстило у одлуци да покушам да сама кренем
кроз живот са својим дететом. И овако сам то чинила све ове
године. Ходала крај људи и живела потпуно сама.
- Још нисам, драга - рекла сам тихо, милујући девојчицу по
глави дланом слобођне руке - али мислим да ускоро хоћу.
- Знаш, Дарка нам се добро удала - попуњавала је јаз између
нас, као да га испуњава комадом ваздуха који ће нас обе
оживети - кажу да је постала права госпоја. Нас две нисмо биле
те среће као она, али шта да радимо. Бар за тебе није касно,
драга.
Климнула сам главом и закорачила напред. Пружила сам јој
руку у знак поздрава.
Знала сам, осећала сам, да је више никада нећу видети.
Нестала је, чула сам у годинама које су уследиле, у вихору
несреће која је задесила њену породицу. Муж ју је претукао
једне вечери, опијен огромним количинама ракије и она је
преминула следећег јутра.
Можда се предала под теретом живота. Можда је нашла мир
и спокој негде далеко, у пустоши неба која не тражи одлуке.
Умрла је у својој тридесет петој години, а да себи није пружила
шансу за било шта осим за пуку форму са којом је живела док је
та форма није убила.
 Године 1904. за новог краља Србије изабран је кнез Петар
Карађорђевић. Дуго се причало о мучком убиству брачног пара
Обреновић у Београду и вођи целе акције Драгутину, званом
Апис, али скоро да нико није страдао сем краљевског пара и
краљичине браће. Једна династија је наступала, друга је
умирала, чини ми се, једноставно је било такво време. Краљ
Петар се није много мешао у политичке ствари, пуштао је
странке да се боре за власт свим расположивим средствима.
Нека врста помирљивости завладала је међу народом, за
разлику од свађа које су харале међ политичарима. Или је то
било само затишје пред велике догађаје који су опоро
мирисали у ваздуху.
А ја и Милош смо становали у маленој кући на ободу
Београда. Купила сам је уштеђевином из шкриње и новцем који
сам подигла из банке, само неколико дана пошто сам побегла
из куће Клајнових. Никоме се тада нисам јавила; у зору, пред
само свитање, спаковала сам своју торбу и на прстима
напустила свој други дом. Онај, у којем сам провела безмало
онолико година живота колико сам имала када сам у њега
ушла. Није ме било стид, нисам плакала док сам на прстима
излазила из куће и нечујно затварала капију од кованог гвожђа.
Знала сам да тај дом, заправо, никада нећу напустити. Његов
део ће заувек остати у мени. Понела сам из њега њихову крв,
њихове манире и спокој госпође Марије. Осмех ми је био на
лицу када сам се пењала на лађу и махнула цркви са два торња
у даљини. „Збогом Панчево“, прошапутала сам, лица скривеног
испод мараме коју сам за ту прилику претходног дана купила
на пијаци.
 Мамино писмо још увек нисам отворила. Учинићу то када
Милош пође у школу. „Што не знам не боли ме“, говорила је
моја мајка, а ја сам решила да верујем да ће ме речи из њеног
писма болети. Зато сам га оставила за неко време срећније за
мене. И за мог Милоша.
Родила сам га на дан када сам ја рођена, и то је био једини
поклон који сам икада добила за рођендан. Био је велики, леп,
имао је моје усне и Калманове крупне, светле очи. Нико није
дошао да га види, нити дарује. Жена из суседства пресекла је
пупчану врпцу и постала његова кума. Нико из Панчева није
знао за рођење Милоша Клајна. Јединог унука Алберта Клајна.
Временом је у наш живот ушао Јован. Сретала сам га на
пијаци, док сам тумарала међу тезгама и бирала најлепше
комаде воћа за мог Милоша. Био је обичан човек, надменог
држања али, чини ми се, меке душе. С почетка смо се виђали
случајно, да би потом почео да долази у нашу кућу пред вече
када су бакарни одсјаји сунца давали стварности други изглед.
Почео је да води рачуна о мени, ослободио ме многих обавеза,
покушавао да Милоша гледа као своје дете. Трудио се да уђе у
наша срца, чинио немогуће ствари, али бедем који сам око себе
направила често га је терао да тражи спас у ракији.
Дуго је у наш дом долазио као гост, водили смо лепе, дуге
разговоре, а потом је, након кратког времена, пожелео да
пређем са Милошем код њега. Имао је кућу на другом крају
Београда и живео је сам. Радио је добар посао код виђеног
београдског штампара. У слободно време се бавио политиком,
као активиста велике странке. Мене политика никада није
занимала, те сам одбијала да слушам његове беседе о магли
која надолази из правца Европе. Желела сам мир и одсуство
наговештаја црног. Прошла је читава година док се једног дана
није појавио у мојој башти, без најаве, немарно накривљеног
шешира, са великим цветом у руци.
- Види, Ленка - рекао је тада - дођите вас двоје код мене,
лакше ће нам бити тако. Ја морам да радим до касно, желим
топлу супу на столу. Заузврат ћу мислити на вас двоје. Ништа
вам неће недостајати. Постаћемо породица.
Израз лица му је био уморан.
- Нећу напустити наш дом, никада - одбрусила сам скоро
охоло, гледајући Милоша како се игра на падини наше баште. -
Можеш само ти да пређеш овде, али под једним условом.
Немо ме је посматрао неколико тренутака.
- Којим условом, Ленка? - прошапутао је.
- Нећемо се венчати. Никада. Па докле издржимо - рекла
сам суво.
- Али Ленка - заустио је да противуречи.
- Стани, Јоване - подигла сам десну руку, дланом окренуту
према његовом лицу. - И то није све. Нећемо у истој постељи
спавати… ја волим да спавам сама.
Јован је помирљиво климнуо главом. Тражио је да му
наспем још једну чашицу ракије, док се кроз грање дрвета, на
падини испод куће, из мутне воде Дунава подизала измаглица,
налик на дим од спаљеног корова.
Следећег дана донео је своје кофере, гурнуо их у ћошак мале
собе, а потом обукао похабано одело и отишао у башту да
покупи лишће. Радио је то пажљиво, стрпљиво, правећи мале,
смеђе гомиле, налик на куполе. Посматрала сам га како
данима обрађује део по део баште, као по неком плану који је
претходно нацртао, а потом га ставио пред себе као мапу.
Постојало је нешто у Јовану што није било налик ниједноме
човеку којег сам до тада срела. Имао је у себи мирноћу за којом
сам вапила. Носио је са собом једноставност, попут изношеног
капута који се подразумева сам по себи.
Неколико месеци касније, средила сам да се у црквене
књиге унесе име Милошевог оца, Калмана Клајна. У осталим
папирима, где пише име оца, остало је празно место. Дечко
који је радио у цркви, где сам повремено помагала, кришом је
унео податке, након што сам му дотурила прилично лепу суму
новца.
За њега, то су биле само две речи, накнадно уписане.
За мене, то је била жеља да у историји остане истинит траг.
Различит од трагова који често остају.
 - Не схваташ, Томиславе - рекао је Вајерт - спрема се чудо.
Наша улога ће бити несагледива. Прича се да је Драгутин
довршио сагу са Обреновићима. Та видиш санкције које су нам
као казну наметнули. Али не види народ голим оком шта се
крије иза тога. Не ради се само о Србији. Или Обреновићима.
Или Карађорђевићима. Ради се о династијама које вековима
покривају четири царевине. Њима се сада баца песак у очи.
Треба разбити монархије и успоставити нове земље. Можемо
мислити да нас користе као оружје, а можда управо и ми све то
стварамо, зависи из ког угла посматрамо стварност.
Извадио је златан сат из џепа и одмахнуо главом.
- Не волим да касним. А чекају ме. Већ фртаљ сата.
- Ти увек можеш да касниш, ништа без тебе не могу урадити
и да хоће - проговори Томислав.
- Да, ја могу да касним, али то не сматрам предношћу, већ
притиском на себе.
Томислав се кисело насмеја.
- Мењаш се, Вајерте, што је добро. Једино ти се навике не
мењају, што збир твојих промена опет своди на исти износ.
Ђура је помислио на кума Алберта. Годинама га није видео.
Причало се по чаршији да му се породица растурила, да сестре
и браћа не говоре, да му је госпођа оронула. Питао се коме је
Клајн плаћао цех за своју тврдокорност, чему је подредио свој
живот. Рекао му је, оне давне ноћи у салону, да није добро
остати исти. Живот тече, времена се мењају, ако човек жели да
стоји у месту, мора бити привезан за добар ослонац. Нажалост,
Алберт га није имао. Визија коју је ткао годинама, била је
погрешна. А такав је постао и цео његов живот.
 Над Београд се свило рано подневно сунце. Господин Вајерт
поново седе у фотељу, погледа упртог у даљину.
- Неће ићи лако. Али, мора ићи правим путем. Другог пута
не видим.
Томислав се завали у другу фотељу и узе новине са стола
господина Вајерта.
У горњем десном углу, ситним словима, писало је „28. јун
1914. лета господњег“.
 Вест о убиству надвојводе Фрање Фердинанда одјекнула је
светом за само неколико сати. Тог сунчаног дана у Сарајеву, за
разлику од киша које су данима квасиле кровове и плочнике,
око једанаест часова преподне, престала су да куцају срца
Фрање Фердинанда и његове лепе супруге. Фрања је за тај дан
уприличио свечану униформу аустријског коњичког генерала,
плави мундир са три звездице и шешир са перјем зелене боје
пролећа. Његове челично плаве очи остале су поглеђа упртог у
небо, док су се војвоткињин шешир са велом и свилена бела
хаљина натопиле крвљу боје црвеног вина. Метак намењен
њеном мужу прошао је кроз њен корсет, до десне стране
његовог оковратника и зауставио се у надвојводиној кичми. Око
његовог беживотног врата лелујао је златан ланац са седам
амајлија за срећу и дуг живот. На грудима војвоткиње мирно је
лежао ланчић са светим реликвијама за заштиту од болести и
несрећа.
Вајерт је окупио људе око великог стола неколико недеља
касније.
- Русија је оптужена као подстрекач - рекао је - као најближи
савезник Србије. Оптужују је да жели да изазове рат како би се
осветила Аустро-Угарској за понижење из 1908. Али има и
друга ствар. Драгутина Димитријевића су опет повезали са
овим убиством. Кажу да је Гаврило Принцип школован у
његовим редовима, да сада изазове пад династије
Карађорђевић. А с треће стране - накашљао се - оптужују
међународну масонерију да је планирала атентат већ годину
дана и да је један од атентатора био масон. Док, по мојим
сазнањима, четврти извор каже да се иза српских власти крије
Интелигенце Сервице.
У великој сали владао је мук. Нико се није померао, скоро да
се ни дисање присутних чланова није могло чути.
Вајерт настави.
- Гаврило је у Београду добио оружје и одавде отпутовао у
Сарајево. Та оптужба је изнета у данашњем аустроугарском
ултиматуму Србији. Тврде да се овде месецима унапред знало
шта ће се догодити у Сарајеву када надвојвода буде сишао са
воза, ишетао из Конака и сео у ауто. „Уједињење или смрт“ је
Аписово удружење. Изгледа да ипак хоће да све свале само на
Србију.
- Шта ћемо да радимо? - упита Томислав.
- Ми? - подиже обрве Вајерт.
Застаде неколико тренутака, промешкољи се у фотељи, а
затим погледа кроз прозор у мутно небо.
- Ми нећемо радити ништа. Власт ће одлучити.
На небу се указа велики тамни облак. Ивице су му досезале
до свих крајева Европе. Нови рат мирисао је у ваздуху.
 - Не желим да се мешам у политику! - одбрусила сам.
- Свашта! - рекао је Ненад. - Ко од тебе очекује да се мешаш?
Само желим да те упознам са својим колегама из странке.
Мајсторовић нас је позвао на партy вечерас. Знаш какве су
политичке фрке у земљи. Овакве вечери служе да уз ћаскање
боље омиришемо једни друге. Као животиње.
- Поново ћемо причати о томе ко стоји иза убиства
премијера?
- Наравно да ћемо причати. Ми смо политичари душо, да те
подсетим. Убиство премијера се не дешава често. У неким
земљама се никада није догодило. Иза тога се ваља тежак муљ.
Не желиш ваљда да нас блато затрпа, а да не направимо бедеме
на време?
- Ах - одмахнула сам презриво руком - на оваквим вечерама
се посеб.но решавају судбине држава!
- Све судбине се решавају на малим скуповима, наивчино
мала, не мислиш ваљда да их решавају они које из вечери у
вече гледаш на екрану свог малог телевизора?
Ућутала сам на тренутак, а затим пркосно одмахнула
главом.
- А ти? - прозборила сам цинично. - Којем ти малом скупу
припадаш, ако смем да знам?
- Оном који вреднује историју према подацима који се читају
мало даље од носа… са наочарима.
Насмејала сам се.
- Него, пакуј се и не филозофирај превише. И овако ће сви
доћи са женама, нећу да изигравам усамљеног ратника тамо.
- Али, ја нисам твоја жена! - цикнула сам, уневши му се у
лице.
- Ох, извини молим те, а у чему је разлика?
- У статусу, Ненаде. Папир ништа не значи, осим што много
значи у неким ситуацијама.
Насмејао се.
- Па ја сам ти већ два пута предложио да се венчамо. Ово
губи спортски карактер. Виђамо се, спавамо у одвојеним
креветима, викендом спаваш код мене или ја код тебе, матори
смо за такве играрије.
Усправила сам се у фотељи. На ТВ-у је опет неки лик гмизао
по спортском терену.
- Хоћемо ли икада причати без укљученог ТВ-а?
Ненад је узео даљински управљач и искључио телевизор.
-1? Може овако?
Био је мајстор да поквари сваки разговор.
Ћутала сам.
- Стали смо код папира - подсетио ме је - у чему је фрка?
- Видиш, ја сам мало старински тип. Знаш оно, паднеш на
колена, на столу свеће и црно вино, у твом десном џепу кутија
са бурмама и слични фазони, гледао си то некада на филму?
Собом се разнесе његов звонак смех.
- Ти си чудо, мајке ми - прошапута. - И онда, када бих то
урадио, удала би се за мене?
- Можда - насмејала сам се кокетно - зависи од понуде.
- Вау, па ти још преко свега чекаш и понуду! У виду
дугорочног обезбеђења, претпостављам?
Глас му је звучао злокобно. Можда је мислио да нисам
вредна толиког труда.
- Не обезбеђења, Ненаде, ја сам обезбеђена за три живота,
зависи шта као човек имаш да ми понудиш. Још се ниси
испрсио на том плану за ове две године.
У соби је настао тајац. Ни звук са ТВ-а му није могао помоћи.
Ненад га је искључио.
 - Ти волиш да компликујеш, изгледа - рекао је након
неколико секунди. - Идеш ли са мном вечерас или не идеш?
Насмејала сам се помирљиво. Понеки пут сам заиста умела
да претерам.
- Наравно да идем. Такву вечеру код битних персона не бих
пропустила ни за живу главу.
Остатак времена до вечере буљила сам у равну плочу
телевизора. Изгледа да нам је он био једина спона између
неспојивих светова.
Мислила сам на приказу изнад кревета, на златан ланац у
његовом џепу и велики црни шешир.
- Верујеш ли у духове? - излетело је из мене у тренутку
размишљања.
- Не - одврати Ненад и нежно ме загрли.
На сату су биле склопљене све три сказаљке. Било је тачно
двадесет минута до осам сати увече.
Устала сам и пошла у собу да се обучем. Из отвореног
ормана у спаваћој соби вирио је карнер старинске балске
хаљине. На њеном избледелом рубу блистали су извезени
иницијали од конца платинасте боје. Укочено сам га
посматрала онда вриснула: ,,Ненадеееееееее“.
Стигли смо на вечеру тачно у девет. Ћутали смо у колима
након немилог вриска, који је Ненада довео у стање крајњег
очаја.
- Мислим да се залудујеш тим твојим регресијама - рекао је -
све могу да схватим, сви ми имамо одређене фрке у глави,
страхове или фобије, али ти Ена, ти оде у пропаст. Уместо да се
извлачиш из тога, као да тонеш све дубље у неке фазоне. Не
знам више шта да ти кажем.
Мирно је возио по клизавом друму.
- Помози ми - зајечала сам беспомоћно, скоро безгласно. У
том тренутку, ауто је стао крај куће Мајсторовића, испред које
су већ била паркирана четири аутомобила. Ненад је изашао и
отворио врата са моје стране аутомобила.
- Изволите госпођице - рекао је. - Вама на услузи.
Изашла сам из аута и погледала ка вратима велике
осветљене куће на Дедињу. Испред њих је стајала кочија са два
упрегнута вранца. Из кабине ми је махао старији господин са
великим црним шеширом.
Отпоздравила сам му. Нисам осећала никакав страх.
- Коме машеш? - питао ме је Ненад, док ми је гурао руку под
своју подлактицу.
- Духовима - рекла сам мирно и забацила косу иза врата.
 - Постоји нешто што ми смета код Ненада - рекла сам
сутрадан доктору Хешу. - Да сте га видели само како је причао
на оној вечери, толика амбиција… не умем да се ухватим у
коштац са тим.
- А зашто бисте се хватали у коштац са његовим политичким
амбицијама?
- Лоша су времена. Нешто се ваља иза брда долцторе, сви то
знамо, видите, ова прича са Војводином, не свиђа ми се све то.
Мислим да није време за гласне политичке ставове, посебно не
оне које он заступа. Ко стоји иза убиства премијера мени није
важно. Он је убијен и ту чињеницу нико не може да промени.
Враћање у прошлост је проневера интелекта, докторе. Зашто
нису спречили тај гнусни чин, када мисле да су тако моћни и
паметни?
- Због интереса, Ена. Интереси су врло чудна ствар, Ена. Они
немају никакве везе са интелектом. Једноставно, све је
подељено према њима. И зло и добро, и интелект и глупост.
Ставови групе су само збир појединачних интереса, никако
уверења, верујте ми. А које то ставове Ненад заступа? Мислим,
шта то у вама изазива такав отпор према његовом политичком
ангажовању?
Застала сам на тренутак. Доктор Хеш не би требало да се
интересује за политичке ставове које Ненад заступа.
- Није важно, докторе - одмахнула сам руком након
неколико секунди ћутања. - Битно је само то да се ја дубоко не
слажем са њим по том питању.
- Особу морате прихватити онакву каква јесте, у супротном,
нисте је прихватили. Сваки покушај мењања друге особе,
посебно, како бих рекао, покушај мењања формиране зреле
особе, потпуна је утопија, води ка безизлазу.
- То би требало њему да кажете! Стално ми приговара да
тонем све дубље, да се нећу извући из ове кризе. Да губим
време на овим третманима.
- Вероватно му допуштате да вас тако посматра. Сваком
човеку, па и партнеру, јасно се мора поставити граница до које
може утицати на лични, унутрашњи живот. На крају, ви то исто
покушавате да урадите са његовим животом. Да га мењате. Ена,
не иде то тако.
Уздахнула сам.
Пуно сам прошла, много сам читала, али нисам много
ствари доживела. Доживљаји често искривљују стварност.
Почињеш да мериш живот кроз њих, а то је пут ка странпутици.
Не морам да проживим да бих знала шта желим, или не желим,
буни се у мени. Не морам да искусим да бих се сложила са
нечим или осетила дубоко неслагање. Формиране особе не
чини таквим искуство. Реч је о нама самима.
- Нешто друго ме интересује, Ена - наставио је замишљено. -
Каква су ваша претходна искуства са партнерима?
- Ух, докторе, дуга је то прича. Резултат је поразан. Након
једног неуспелог брака, све везе су резултирале тоталним
промашајем после годину или две. А веза са Ненадом је дошла
као освежење након дужег периода тоталне самоће. Мислим
- уздахнула сам чувши себе - као освежење у почетку. У
последње време опет све креће да се одвија на стари, уходани
начин. Да буде још горе, са претходним партнерима имала сам
изврстан интимни живот, а сада не могу да поднесем ни да
спавам у истом кревету са њим. Стварно сам очајна, стварно не
знам којим путем да кренем.
- Да ли бисте волели да се удате за Ненада?
- Не знам да ли бих уопште волела да се удам. Мислим да
оваква никоме не могу бити добра. Морам прво да решим своје
унутрашње сукобе.
- А деца, Ена? Биолошки часовник куца без милости.
Желите ли децу?
Гледала сам у празно неколико тренутака.
- Ја сам већ могла бити мајка докторе, али догодило се
другачије, изгубила сам дете.
Осетила сам како ми руке подрхтавају испод ланене
кошуље.
- Како се то догодило, Ена? То је свакако било тешко
искуство?
- Био је ожењен, докторе. Нисам желела да му упропастим
живот. Догодило се, нисмо то планирали. А онда сам једног
дана одлучила да одем, да започнем живот сама са својим
дететом.
- Имате ли снаге да причате о томе? - наставио је.
- Не знам - застала сам. - Имам. Био је ожењен, а није имао
децу. Био је са мном, да сећам се, стајала сам на обали Тамиша
једно вече и питала се чему све у животу. Била сам на самом
дну, била сам тако емотивно опустошена да сам желела да
скончам свој живот у његовим мутним водама.
- Како је он реаговао?
- Он? Како је реаговао? Никада није сазнао. Једноставно сам
га напустила без речи. Спаковала сам се и заувек отишла из
његовог живота. Никада се више нисмо видели.
- Кајете ли се?
- Не - одговорила сам одлучно - али сви мушкарци после
њега били су само покушаји да поново пронађем његов лик. Да,
докторе, никада га нисам преболела. Преболети значи
признати себи промашај. Ја сматрам да наша љубав није била
промашај. Стога нема места пребољевању, већ само мирењу са
чињеницама. Прихватању стварности.
Дуго ме је нетремице гледао, пре него што је поново
проговорио.
 - А трудноћа? - питао је суво.
- Изгубила сам дете у четвртом месецу трудноће. Био је
дечак - сузе су се сливале низ моје образе, попут планинског
потока.
Доктор Хеш је ћутао неколико секунди, као да је хтео да ми
да времена да саберем успомене.
- Желите ли сада децу, са Ненадом? - напокон је
проговорио.
- Наравно да желим, докторе. Али, као нека нова Ена, оваква
Ена не може бити мајка никоме. Бар не онаква мајка како ја
замишљам мајчинство.
Прекинуо је разговор одлучним покретом руке.
- Онда морамо ићи храбро напред, Ена. Господин са
шеширом полако ће ишчезнути, ви ћете се осећати боље,
нестаће страхови и ноћне море. Време Ена, само време. И мени
и вама потребно је још времена.
- Зашто вама, докторе? Зашто је вама потребно још
времена?
Лице му се претворило у безбојну маску.
- Ви нисте случајно овде, Ена. Хоћу да кажем, код мене сте
по препоруци. Ја важим за најбољег у овом послу, а најбољима
је, нећете веровати, увек потребно више времена него
просечнима. Зато и јесу најбољи.
Послушно сам климнула главом, попут ђака у клупи.
- Јуче је умрла моја комшиница. И то ме је уздрмало. Тешко
примам такве информације. Прекјуче смо причале на
степеницама, не могу да верујем да је данас више нема. Као да
је умрла без икаквог разлога - скренула сам тему.
- Свако може умрети без разлога, као што може и живети
без разлога - рекао је хладно доктор Хеш. - Живот није оно што
ми мислимо да јесте. Но - застао је на тренутак - нећемо данас
више о томе.
Његове речи су ми се урезале дубоко у мисли. Ћутећи сам
посматрала његово лице. Овај човек носи бол у себи, сигурна
сам, бол који му је преплавио душу. Ухватио је мој поглед и
препознао ми мисли.
- Да пређемо на лепше теме, Ена. Волео бих да дођем у
Панчево наредне недеље. Да ме мало проведете градом.
Мислим да нисам био у Панчеву неколико година. Заправо, и
када сам долазио то је било наменски, да посетим неке рођаке
или да одем на ваш чувени бувљак код старог аеродрома.
Нисам знао да је Панчево, међу првим градовима, некада
имало аеродром?
Насмејала сам се. Кожа на лицу се затегла од осушених суза.
- Ни ја докторе, доскоро, а онда сам негде прочитала да је
још 1923. године постојала прва ноћна линија, први ноћни
комерцијални лет у историји светског ваздухопловства и…
- Светског?! Ена?!
- Да, да докторе, скоро сам читала, а знате зашто? То је био
једини начин да авио-компанија Франко-Румен буде бржа на
линији Париз - Панчево - Букурешт - Истанбул од чувеног воза
Оријент експрес, који је, наравно, саобраћао и ноћу, за разлику
од авиона, који су летели само дању.
- Ма, то је фасцинантно. Бићу ваш гост, што је пре могуће?
- Наравно, докторе, бићете мој гост, кад год пожелите,
само^ми реците један дан унапред, да могу да испланирам
време. Имам много посла и тај посао ме, заправо, спасава у
мору осталих ствари које ми се провлаче кроз главу.
- Кад смо већ код посла, немате сметње када радите?
- Ни најмање, докторе. Не кажу безвезе да је спас у раду. Ја
сам класичан пример за то. Могла бих да радим од јутра до
вечери.
- Али, у томе није смисао живота, зар не? Радимо да бисмо
живели ван рада?
- Наравно.
Стисла сам усне, јако, до границе бола, и провукла прсте
кроз косу.
- Можете сада да идете, данас нећемо да се враћамо у
прошле животе. Нека вам се та ваша лепа главица мало одмори
- насмешио се.
Као да ми је читао мисли.
Желела сам да изађем из његове ординације и тумарам по
Булевару. Необавезно, лепршаво, растерећено. Желела сам да
упијам мирис прљавог ваздуха и да га умешам са остацима
дуванског дима у својим плућима. Желела сам да посматрам
генерације људи и њихове ципеле, њихове кораке по планети
на којој смо се случајно затекли у истом добу. Желела сам да
својим чулима упијам унутрашњост сваког излога. Пуних
џепова, празних џепова, неважно. Само да тумарам.
Понекад ипак пожелим да живим. Ма колико то, све ове
године, заправо не чиним. Страхови полако ишчезавају. Остао
је само страх да ми и Ненад не окрене леђа. Јер, једном
окренута леђа су заувек окренута леђа. Све остало, између,
успут и након тога, само је лаж.
 - Немам намеру да радим финансијску пројекцију за
трошкове странке за нове парламентарне изборе.
Ненад ми је донео хрпу планова, управо допремљених из
седишта странке.
- Зашто да не узмеш који динар, сјајно плаћамо - рекао је
бацивши материјале на сто.
- Не пада ми на памет.
Поглед ми и даље није пратио ток мисли.
- Види, Ена, хоћеш ли ти већ једном постати део овог
друштва или ћеш тумарати овом планетом као поклоник
романтизма и осталих превазиђених идеја?
- А шта ти уопште знаш о романтизму и осталим правцима
или периодима, посебно о њиховим особеностима?
- Довољно да ме уопште не интересују - одговорио је јетко.
- Никада нећу постати део овог друштва, Ненаде, то је већ
требало да ти постане јасно. Да би постао део нечега, мораш
бити сродан са тим нечим - покушала сам да надоместим осећај
потчињености који ми је живот натоварио.
- Времена се мењају, Ена, а наше време је оболело од мањка
нове крви и нових визија - рекао је равнодушно..
Поново му је зазвонио мобилни телефон. Овај пут се израз
његовог лица променио за нијансу. Обично не видим никакве
емотивне реакције у његовим очима када прича о послу. Нити о
политици.
- То неће ићи - рекао је промукло - поручи им да још нисам
извадио кеца из рукава, ма не кеца… још нису платили ни карте
да ми виде! - побеснео је у тренутку.
Из телефона, са друге стране, допирао је звук разјареног
мушког гласа, чије реченице нисам могла да разазнам.
Погледала сам га продорно, док је нехотице почео да шара
руком по ваздуху и цепка лист филадендрона који је стајао у
углу моје собе. Спазивши мој поглед, повукао је руку као да се
опржио.
- Реци му да следеће недеље долазим у Нови Сад - сада је већ
урлао - и да уприличи дочек како погодује мом статусу, и реци
му да се не зајебава са мном. Само то му реци, а остало ћу му ја
рећи када будем дошао. Објаснићу му једном заувек где је
место пионима у овом систему.
Нагло је прекинуо везу не сачекавши одговор са друге
стране.
Нисам познавала оваквог Ненада. Мора да су му политичка
дешавања спустила праг толеранције и изазвала превелику
потрошњу нервног система. Његово урлање у мобилни
телефон било је очити доказ тога.
- Шта се догодило? - питала сам.
- Ништа што би требало да оптерети твоју лепу главицу овог
тренутка - одговорио је изгубљено, а потом пришао и положио
главу на моје раме.
- Понекад пожелим да проживим остатак живота овако, на
твом рамену - рекао је тихо док ме је привлачио себи и
утискивао своје усне у мој врат.
Укочено сам примала врелину из његових усана, која је
гаснула на мом телу. Осим што сам обавила руке око његовог
врата, ниједан покрет више нисам начинила.
Све је урадио сам.
 Под београдско небо се просуо мирис Ијубичастог
јоргована. Милош је трчао испред мене, док сам ја корак пред
корака шетала, чврсто стежући ташну испод мишице десне
руке.
- Мама - дозивао је - погледај! Јорговани, мама, они
љубичасти које волиш.
- Убери ми један, душо - довикивала сам му - онај велики,
најлепши.
Милош је отрчао да услиши моју жељу. У башти смо имали
дивно цвеће, само јорговане нисмо имали. Нисам желела да ме
подсећају на Калмана. Мирис његовог сапуна, мирис
љубичастог јоргована, никада није изашао из мојих ноздрва.
Села сам на клупу са погледом на Дунав. Тамо далеко, преко
реке, живело је моје Панчево, окупано неким новим
јоргованима. Никада после оне зоре, оног бега на врховима
прстију, нисам више прешла преко Дунава на банатску страну.
- Ленка?
Окренула сам се, као опечена жаром догорелог дрвета.
Иза мене је стајала Катица Клајн.
- Катице? - изгрцала сам несигурно.
Осетила сам ковитлање у глави, лепљење грудног коша уз
срце, дубоке ударе до ножних прстију, који су потресали цело
тело. Милош је у том тренутку долетео до мене са рукама
пуним јоргована.
- За тебе, мајко - рекао је, спустио јорговане крај мојих ногу,
погледао Катицу и поново отрчао на травњак.
Катица ме је ћутећи посматрала неколико дугих, предугих
тренутака.
 - Зато си, дакле, оставила наш дом без трага?
Ћутала сам, главе погнуте ка земљи, погледа упртог у
ципеле, као некада када сам служила код њих. Осећала сам
страшну кривицу и стид, помешане са осећајем бола и безнађа.
- Дакле, истините су приче да си се спетљала са млекаџијом
који нам је доносио млеко. Годинама се причало по Панчеву да
ти је направио дете. Једино што нисмо знали да ли си побегла
или си, од срамоте, негде скончала живот - рекла је уздигнуте
главе.
У гласу јој се осећала повређеност. Бес и туга. Први пут је на
тај начин говорила са мном. Имала је право, зато сам ћутала.
Много су учинили за мене, а ја сам отишла без збогом.
Једноставно сам нестала.
Ипак, пао ми је камен са срца. Нису дознали истину. Нико је
неће сазнати. Лакнуло ми је у секунди. Вратила ми се снага у
мисли, руке су поново добиле боју меса, крв ми је обојила жиле.
- Оставила сам писмо на столу те вечери, нисте га нашли? -
лагала сам.
Како сам само слагала у једној јединој секунди.
- Ништа није пронађено, Ленка, осим твоје укоснице - рекла
је значајно.
- Моје укоснице? Где је пронађена? - образи су ми се поново
зажарили.
Погледала ме је безизражајно и наставила надменим
гласом.
- Мама је умрла, Ленка. Следећег пролећа, упокојио се и
тата.
„Знала је, знала је, знала је“, тутњало је у мени, знала је,
нашли су укосницу у Калмановој соби. Калман је остао сам у
кући, шта ли ради, да ли се оженио, да ли мисли на мене, где му
је ординација, коме се приклонио у овим тешким временима?
- А што се укоснице тиче, нађена је на прагу куће, код
капије, превише си журила тог јутра па ти је испала из косе -
наставила је мирним тоном.
- Жао ми је - прогрцала сам - жао ми је, Катице. Нисам
имала избора, морала сам…
- Зна ли млекаџија да има оваквог момка? - окренула са
према травњаку.
- Више никада нисам отишла у Панчево. Немој, немој
никоме рећи да си ме икада видела, молим те! - зајецала сам.
И даље сам избегавала одговор за млекаџију.
- Немам коме да кажем, Ленка, и да хоћу. Више не одлазим
тамо. Само ми је Калман у Панчеву остао, а он се оженио злом
женом, која нас је све посвадала. Нисмо се видели годинама. А
и млекаџија је ожењен, али има девојчицу. Верујем да би волео
да са сином разноси млеко, шта мислиш?
Калман се оженио, Калман се определио, Калман има злу
жену, Марија је умрла, Алберт се упокојио… превише за мене,
превише… млекаџија је ожењен. Хладан зној ме је облио по
леђима, прошао дуж кичме и оросио чело.
- Добро ти је, Ленка? - гледала ме је својим бледим очима.
- Добро ми је - одвратила сам.
- Мама је знала - рекла је заверенички - зато те је и примила
код нас.
Устала сам са клупе. Нисам могла више да издржим овај
разговор.
- Извини Катице, морам дете да водим у школу - прекинула
сам разговор и отрчала пут травњака, скоро не додирујући тле
испод себе.
Нисам могла ни да замислим шта је то госпођа Марија
знала. Али, ако то Катица каже, онда је и она морала знати.
Можда бих… можда бих могла да се окренем и питам о чему је
реч, још није касно.
Али ветар ме је гурао у леђа и ја сам наставила да корачам
напред, не окренувши се ка њој. Тамо, на путу ка травњаку где
се Милош играо са неколицином дечака, поново ми се вратила
слика моје мајке, главе положене на велики перјани јастук.
„Иди служи код Клајнових, заветујем те“, звонило је мојом
свешћу, ,,иди служи код Клајнових.“
- Ко је то, мама? - дахтао је Милош, када сам му пришла.
- Нико, душо, нека мамина познаница из давнина, нико
битан, хајдемо кући да те спремим за школу - ухватила сам га за
руку и одвукла преко травњака до земљаног пута који је водио
ка нашој маленој кући на ободу Београда.
Ухватила сам Катичин поглед на његовом лицу, када ми је
донео јоргован. Милош ју је окрзнуо погледом, а потом га, у
делићу секунде, спојио са њеним очима.
Гледао је у очи своје тетке, а ја сам му рекла да нисам срела
никог битног. На неколико корака од њега стајала је особа
његове крви, једина особа његове крви коју је, осим мене, до
тада имао прилике да види. Стезало ме је у грудима, јако ме је
стезало.
Под београдским небом и даље је харао мирис љубичастог
јоргована. А из мојих ноздрва као да је, са тим сусретом, заувек
нестао.
Када смо стигли, Јован је стајао на прагу куће.
- Где сте се вас двоје толико задржали? - грмео је. - Колико
ти пута, Ленка, морам рећи да водиш бригу о малом? Или
мислиш да је то моја дужност?
Ошинула сам га погледом, док сам пролазила крај њега.
Мирис ракије се пробијао кућом.
- Опет си пио? - викнула сам, док сам спремала Милошу
панталонице за школу.
Не сећам се његовог одговора. Туп, изненадни бол у врату
замутио ми је поглед и бацио ме на под. Када сам се освестила,
Милош је тихо јецао у ћошку.
- Немој Јоване, пусти је Јоване - ридао је - срели смо неку
тету, није причала са чикама, кунем ти се Јоване, није било
никаквог чике.
 Тог дана Милош је закаснио на први час. Требало ми је
времена да ушијем блузу коју ми је Јован поцепао, док ме је
отпозади држао за врат, а другом шаком ударао шамаре по
слинавом лицу.
- Курво - проламало се кроз пустош - сви су ти важнији од
мене. Ни дете нећеш да ми родиш, а време ти је да опет будеш
мајка. Мање ћеш да шврљаш наоколо.
„Када је Бог Адама и Еву изгнао из Раја
Поставио је на вратима Анђела са пламеним мачем како се
не би вратили.
Они су били тужни због греха који су починили
Истовремено у нади радосној
Због Спаситељакојег им је Бог обећао…“
Склопила сам Библију, погледала у Милоша који је заспао
на јастуку поред мене, а потом се окренула на другу страну у
нади да ћу утонути у сан.
Осећала сам стид и пониженост због батина које сам добила
од Јована, али још увек нисам имала куд.
Био ми је потребан мушкарац да ме заштити од света.
Од оног света који никада нисам ни стигла да упознам.
 28. јула објављен је рат Србији. Аустро-Угарска није
рачунала да ће тако отворено бити суочена са Русијом, која је
скоро безусловно стала уз Србију. Напетост је расла, изгледа да
је дуго спремани сукоб напокон добио утемељење у убиству
надвојводе Фердинанда. То је приморало велику силу да одвоји
само трећину своје војске у нападу на Србију. У почетку је
трпела поразе, али је ипак, на крају, окупирала Србију.
Ситуација у Београду била је прилично лоша. Нисам хтела
да чекам још горе дане да бих нешто предузела. Говоркало се
да ће се Немци удружити са Бугарском и напасти Србију са свих
страна. То би значило страхоте, много погинулих, несигурне
дане и велики страх. Морала сам решити шта да урадим са
кућом у којој смо Милош и ја живели. Таман сам је била
средила, наместила све што нам је било потребно, а проклети
рат опет ме је терао да бежим одавде. Први пут ме је из куће
иселила смрт мојих родитеља, други пут рођење мог сина, сада
је то био рат. Купаца у ова зла времена није било много, сви су
штедели новац за дане који нису обећавали много добра.
Већ годину дана сам шила и зарађивала леп новац. Прочула
сам се у крају и имала сталне муштерије. Милош и ја нисмо ни у
чему оскуђевали. Живели смо скромно, али задовољно.
Створила сам мир за којим сам годинама чезнула.
Јована сам напустила онако како сам га и срела, једно јутро
када смо заједно отишли на пијацу. Рекла сам му да више не
долази у наш дом. Није лако прихватио моју одлуку, покушавао
је да се искупи за шамаре који нису имали оправдања, али
остала сам неумољива. Те вечери је покупио своје ствари,
похабани кофер из угла собе где смо живели, и отишао из
наших живота. Гледала сам га док је силазио низ падину, први
пут схватајући да неке приче немају у себи ништа друго до
бескрајно свесног и коначног разума.
Те ноћи престала сам да се плашим света. Напокон сам
схватила да се никада нећемо срести.
Рат је, међутим, дошао на праг као застрашујућа птица. Глад
се ширила Београдом и слутила црне дане. Људи ће све мање
плаћати да им неко шије, а све више штедети за хлеб. Све мање
ће бити новца и посла, а све више бриге и смрти. Знала сам да
ће лепе хаљине заменити џакови са брашном. Умела сам да
осетим шта је важно животу, као животиња препуштена сама
себи. Научила сам да предосетим опасност.
Одлучила сам да се вратим у Панчево. Причало се да је тамо
мирно, да се рат скоро уопште не осећа. Одлазак у место у којем
сам поникла, где сам провела детињство, тужне и беспомоћне
дане своје младости, није ме ни најмање радовао. Али Милош
ми је био изнад свега… Желела сам да му обезбедим сигурну
луку из које ће за коју годину кренути у живот. Београд то
сигурно више није био.
Уосталом, прошло је већ тако много година од мог одласка,
нова говоркања су нашла место у туђим домовима.
Немам чега да се срамим, могу да кажем да сам мужа
изгубила у Београду, да сам се растала од њега, нико неће знати
шта се заправо овде, преко Дунава, свих ових година догађало.
Вратићу се као госпођа, у лепој хаљини и новим ципелама, са
поодраслим дететом које није знало истину о правом оцу.
Нисам имала чега да се плашим. Десет година је некада сасвим
довољно времена да се све претходно једноставно заборави. На
крају, рат је. Људи имају паметнија посла него да брину о
нечему што се догодило тако давно.
Комшија Миле и комшиница Нада помогли су ми да
распремим ствари и спакујем кофере. Били су добри домаћини
и верне комшије све ове године откада ми је Нада помогла да
на свет донесем Милоша. Имали су много више имања од мене
и добар интерес да прошире своје ограде преко мојег плаца.
Њих рат није бринуо. Једноставно нису мислили о њему. А
можда нису имали ни разлога да мисле. Били су без порода.
- Ми ћемо ти дати новац за имање - рекао је газда Миле. -
Тим новцем можеш купити добру кућу свуда преко Дунава.
Никада ме нису питали зашто сам дошла из Панчева.
Никада ме нису питали где је Милошев отац. Ни зашто сам
отерала Јована. Ни сада ме нису питали зашто одлазим. Били
су ту, увек крај мене, уз мене, током свих година док смо
делили ограду имања. Па и сада када сам одлазила.
Нада ми је дала новац у руке и загрлила ме на растанку.
Милош је трептао испред мене и наслањао се на газда-
Милетове панталоне. Био је везан за њега. Није имао оца, Јован
је био прошлост, а мушка глава му је уливала сигурност у
данима када сигурности није било превише. Миле га је много
пута водио на пецање и причао са њим дечачке приче. Много
тога је Милош од њега научио. Ваљда су један другом природно
недостајали.
Још једном сам гурнула руку у ташну да проверим да ли сам
понела мамино писмо. На полеђини је још увек стајао
неокрњен црвени восак. Коверат је пожутео, крајеви су били
искрзани и поцепани на неколико места, али његова
унутрашњост остала је нетакнута. Под прстима сам осећала
ивице новчића који су се годинама тумбали, похрањени заједно
са тајном коју је писмо скривало.
„Још није тренутак“, говорила сам себи у тренуцима
искушења. „Мама је рекла на дан пред удају, а ја се никада
нисам удала“, одлагала сам.
- И дођи понекад, бар нам писмом јави како си се снашла.
Немој нас заборавити - рекла је Нада са сузама у очима.
Милош се привио уз мене и почео да јеца.
- Мама, нећу да идем одавде, мама, немој молим те, ово је
наша кућица, види, тамо нам још стоје дрва, мамицеееее.
Његове речи су ме парале по средини груди. Из суседног
дворишта допирала је дечја граја. Чуо је гласове својих другова.
Сагла сам се да ухватим ручку кофера.
- Хвала вам - изустила сам - никада вас нећу заборавити.
Ухватила сам Милоша за малу, нејаку руку и пошла ка лађи.
У срце ми је поново ушао дубоки немир. А заједно са њим,
вратио се и мирис љубичастих јоргована у моје ноздрве. После
десет година, кренула сам за Панчево.
 - Шта да вам кажем - одмахује главом адвокат - у суштини ви
сте криви. Да, криви сте што су вам обили стан.
Гледам га и размишљам да ли је и он негде купио диплому
правног факултета, као многи за које се то прича.
- Како мислите, крива сам што су ми обили стан? -
покушавам да га уразумим.
- Једноставно. Да вам нису обили стан и украли ту фасциклу,
сада не бисте пролазили кроз све те проблеме са
документацијом. Нисте смели да допустите да га обију.
- Требало је да купим оне-тоуцх-лоцк браву, мислите? -руке
ми се тресу док ми лице добија малициозан израз.
- Има и бољих. Али да се вратимо на тему - нервозан је.
Неће се наплатити у овом послу. Губи време са мном.
- Па у теми смо. Питам вас, како да докажем да сам пиатила
порез на стан, када у евиденцији пореских служби тога нема, а
плави печат се сијао на оригиналу који је био у украденој
фасцикли?
- Никако. Можете само поново да га платите.
- А они? Нико неће сносити било какву одговорност за такав
пропуст у раду? Што нигде нису евидентирали цео предмет,
што ме једноставно нема?
- Хоће. Али уколико то докажете. Мада, када боље
размислим, да је неко и намерно пропустио да уплати новац од
плаћеног пореза на рачун буџета и намерно није завео ваш
предмет, случај је застарео. Застарева за пет година. Суд би га
одмах одбацио, без разматрања.
- Хоћете да кажете да и сада, ако пронађем дупликат
документа са печатом да је порез измирен, а у међувремену га
поново платим, нико неће сносити одговорност?
- Неће. Грешке се дешавају.
- А да нисам платила порез, а имам потврду да јесам, тај исти
службеник би ишао у затвор јер је оштетио државу?
- Ишао би. И те како. Не знам колико износи прописана
казна.
- А кад оштети обичног грађанина, онда чак ни
дисциплински не одговара?
- Не - кратак је.
- Е онда ћу ићи другим путем - избезумљена, устајем са
фотеље.
- Којим? - знатижељан је.
- Није важно. То више не спада у домен права. Нити у вашу
струку.
Бесно излећем из његове канцеларије. На улици је
предиван, сунчан дан. А ја сам очајна.
Хитам ка канцеларији да се укључим у стварно-виртуелни
свет интернета. Тражим број редакције омиљеног дневног
листа већине грађана ове земље. Најжешће жуте штампе у
земљи.
- Добар дан, интересује ме имате ли неког храброг новинара
и уредника који је спреман да са мном прошета неколико дана
по институђјама система?
Глас са друге стране жице делује заинтересовано.
- Храбрих имамо, само не знамо колико је ваша замисао
интересантна да бисмо их ангажовали.
Излажем му свој план.
- Па, прича је обична. Малтретираће вас надобудни
службеници, чекаћете неколико сати у реду, изгубићете два
дана, не видим ништа интересантно и храбро у томе?
- Интересантно је то што ништа од папира нећу моћи да
добијем. Оригинал ми је украден када су ми обили стан. А све те
институције система немају ништа од документације и траже да
поново платим порезе и таксе, проведем сате у чекању и
завршим посао на уштрб свог радног времена. Они ће да ме
ојаде за додатних три хиљаде евра пореза, да ме омаловаже и
сумњичаво гледају испод ока када им саопштим да ми је стан
обијен. „Још једна глупача која не зна где држи ствари по стану,
па нас малтретира“, пише им на челу. Има ли икога у тим
институцијама, у овој земљи, ко је нормалан? И ко ради свој
посао како треба? Које смо промене ми то доживели од 2000.
године? Промене у прелетачима? У ПДВ-у? У клими на овим
подручјима?
- Па? - мрзовољан је. - Ја нисам крив за то. Дешава се.
- Да, дешава се. Али, видите, ја сам срећна, па сам нашла
копију тог документа пре сат времена. Зар не желите да
грађани виде шта ће им се десити ако случајно изгубе оригинал
или им обију стан? Шта ће урадити институције система које
штите њихова права? Институције за које сви одвајамо од уста
сваког дана. И трпамо им паре на рачуне? У њихове буџете?
Зар мислите да се то не може сутра догодити и вама?
Тишина на другој страни жице.
- Хоћете да кажете да сте нашли копију и да хоћете да ми
документујемо кроз шта пролазе људи који нису били те среће?
- Да.
- Дођите код мене за сат времена. Јовановић, чекам вас у
редакцији.
Спуштам слушалицу и први пут за протекла три дана осећам
осмех на уснама. Затеже ме. Заборавила сам да се смејем. Или
још боље. Да се насмејем.
Пакујем неопходне ствар,и и полазим у редакцију. Код
Јовановића који није крив. Али, који се уплашио да се и њему
једног дана то исто може догодити. И онда ће бити крив.
 - Ниси ваљда то урадила?!
Ненад ме запањено гледа право у очи.
- Јесам! Јесам и јесам!
- Не могу да верујем! Зар ти није доста тих зезанција? Зашто
ме једноставно ниси позвала телефоном да средим ту причу за
десет минута? Шта покушаваш да промениш? Коме да се
докажеш?
- Доста ми је живота где се ствари могу завршити само
телефонским позивом неког о д о з г о !
- Опет се враћамо на причу од пре две године и на твоје
шизење у пошти? Ништа нисмо научили од тада?
Осећам ужасан бес. Ненад мисли да је свемоћан. Свако на
некој позицији мисли да је свемоћан. Ми, обични шрафови
система, смо немоћни. Потпуно беспомоћни.
- Мрзим то што говориш, то ме баца у још већи јад, није ни
чудо што пуцам. Треба живети са тим сазнањима.
Пришао ми је и нежно ме загрлио.
- Време ти је да постанеш мама - уздахнуо је - мање ћеш
бринути о глупостима, а више о правим стварима. Све ће проћи
тада, веруј ми.
Заћутала сам.
-И заборави на новинаре и сличне детињарије. Сутра
сматрај све завршеним.
Пољубио ме је на излазу.
- Вечерас стижем пре времена, стави свеће на сто и црно
вино. Имам нешто да ти кажем.
Испратила сам га погледом, безгласно, а потом легла на
к^уч и затворила очи.
 Седим горе на небу, негде између позлаћених обриса
прошлости и јаве и видим поворку од неколико стотина људи
која иде за мојим сандуком. Вуку се као подневна сенка иза пса
и плачу. Моји другови из разреда, на челу са разредним
старешином, који ми никада није оправдао ниједан изостанак,
моји родитељи и брат, завијени у црну мекану тканину, моји
бивши младићи, моји саборци из спорта.
И Ненад.
Хода на челу колоне са великим крстом испред себе и
неописивим болом на лицу. Каје се. Рида, пада на затворен
сандук, крици беспомоћности сатиру му тело. „Волео сам те“,
пролама се кроз пустош уминулих душа. „Опрости ми“, грца
кроз слинава уста док рукама грли остатке наше љубави. И
сцена остаје замрзнута још неколико минута док звона цркве не
огласе тренутак када ће се растати од мене. Сви.
А посебно Ненад.
А онда осетих да сам зауставила дисање.
„Жива сам, Ненаде“, падају сузе по кревету, ,,а ти си ме живу
закопао. Жива сам Ненаде”, одзвања кроз грање, али нико ме
не чује.
Закопана сам.
Знам. Пропустила сам потез испред. Требало је да га
зграбим за руку из сандука. Увек ми је недостајао тај један потез
пре. Пре него што ме закопају. Или покопају. Шта год било
логичније.
Ипак, помогло је делимично. Да се бар његова душа
нахрани патњом. Импровизованом. А чиме другим? Праве
никада није било.
Ваљда сам желела да на његовом лицу видим ту болну маску
коју је мени купио својим делима. У некој јефтиној продавници
играчака за играње туђим животима.
Никада нисам успела. Он се и даље успешно играо, а мени је
продавница играчака остала недоступна.
 Изгледа да немам одговарајућу монету за ту продавницу. А
мењачнице су увек биле строге према мени. Шапутале су
прекорно: ,,Ти се нећеш мењати, ти се не смеш мењати.“ Од
црквених звона до данашње свађе са Ненадом. Без праве
монете за путовање кроз живот.
Не помаже више ни призор са градског гробља, ни венци на
којима пише „Волели смо те, Ена“.
Порасла сам. А то је једино што никада нисам истински
желела да урадим.
И зато сам кажњена. Само зато.
 Склупчана сам на троседу у ординацији доктора Хеша, док
се иза друге стране стварности, кроз затворене прозоре,
помаља звук градске вреве. У соби је тишина. Тишина из моје
маште. Не помера се ни лист на заробљеном фикусу, који
стерилном простору ординације треба да поклони мирис
природе. Ништа није као напољу, а све је уклопљено да
имитира живот.
Облива ме зној. Покушавам да одагнам црне мисли које ме
нападају попут изгладнелих птица грабљивица. Не успевам.
Покушавам да доктор не осети панику која боји мој глас у
тамно. Изостају самогласници у појединим слоговима.
Кораци у празно су немилосрдни извори из којих теку моје
мисли. Размишљам о погрешним проценама у свом животу.
О делима која сам чинила, о стварима које сам додиривала.
О људима са којима сам делила своје дане.
- Људе не можемо процењивати - тупо шапућем. -Они нису
драго камење које ће имати своју већу или мању вредност
изражену у прихватљивим мерним јединицама. Не смем себе
осуђивати и сматрати да је моја стварност производ погрешних
процена. И ја сам могла бити нечија погрешна процена. -
Доктор Хеш ћути. - Да ли сам због тога мање вредна? Да ли тај
неко има права да ме смести у кутију грехова, јер сам исткала
дане које је морао распарати? И почети свој живот из почетка?
- Наставите - показује ми руком - наставите.
- Могу само да размишљам о разлозима избора које сам
правила. Или ситуацијама које сам прихватала, а не бирала. О
догађајима, као наметнутим од стране новог јутра. Као
логичним или случајним пролазницима на мом колосеку
живота.
Предуго причам у будном стању. Гледам га у очи као да
тражим дозволу да наставим:
- Али ја не бих да више корачам колосецима који некуда
воде. По познатом реду вожње, са познатим дестинацијама
истакнутим на табли у станици. Са најављеним или
ненајављеним кашњењима. Ја бих да скренем са стаза
оивичених путоказима и пронађем нове путеве. Неугажене и
непознате. Без дестинација утиснутих на мапи света. Стигла сам
до своје сахране, докторе, стигла сам до краја, у сваком погледу,
зар не?
- Ена, биће све у реду. То смо сви доживели. Да у мислима
гледамо своју сахрану. То је, како бих рекао, драга моја, линија
мањег отпора. Смрт означава крај, нема потребе за даљом
борбом, нема напред. Најлакше је тако решити проблем,
побећи.
Мрзим када ми каже да ће бити све у реду. Схватам то као
изазов према судбини. Урећи ће нешто тим речима, а ја сам
немоћна. Не сме да каже да ће бити све у реду. То једноставно
мора да се подразумева. Ако каже, изазива. Ја нисам увек
пригушивач за изазове. Ако не реагујем на прави начин,
изазови неспутано плутају и лове ласом све наоколо, попут
подивљалих каубоја.
- Ена, неко време нећемо радити регресију. Причаћемо.
Морамо направити паузу да бисмо могли да безбедно
наставимо. Причаћемо о реалним проблемима у вашој вези. На
послу. Са људима уопште.
- Мислим да је све узалуд, докторе - рекла сам скрхано -
прво приказе, сада сцене сопствене смрти - суза ми се
скотрљала низ образ - моја сужена свест је изненада порасла,
пружила пипке по мојој души и обмотала, попут хоботнице, све
у мени.
- Ма хајде, Ена, какве су то сад тужбалице! - одмахнуо је
руком. - Не заборавите да ћете много тога сазнати и решити кад
будемо стигли до краја. Једва чекам да вам предам у руке ЦД са
снимљеним сеансама регресија. Тајна лежи у вашем
претходном животу. У животу једне усамљене, преосећајне
жене која тада није решила своје кошмаре.
Поглед ми је заблистао.
- Стварно, докторе?
Истог тренутка сам схватила да ми више ништа неће рећи. И
ово је било превише.
- Зар је заиста тако важно да стигнем до краја у сеансама?
Зар ту лежи решење проблема? - насмејала сам се први пут
данас.
Обрисала сам сузу са браде.
Климнуо је главом.
- Важи, докторе - испружила сам ноге на каучу. - Хајде да
ипак покушамо да радимо. О чему ћемо данас причати?
 Била сам очарана када сам ступила на тле Панчева. Ваздух
је мирисао на липе, у даљини су се уздизале куполе предивне
Успењске цркве. Са друге стране хоризонта, махали су ми
чувари Панчева, два светионика изграђена на месту ушћа
Тамиша у Дунав, као стражари природе.
Моја варош.
Милош ме је држао за руку, несигурно шарајући погледом
по равници. Пошла сам ка великом тргу. Не знам зашто баш
тим путем, али имала сам осећај да ме Панчевом више не води
разум, него срце. Десет година је прошло, доказала сам себи да
сам јака и способна жена која свуда уме да се снађе, која може
живети и гајити дете сама, од свог рада и своје снаге. Никада
више нисам помислила на Јована. Никада више ме Милош није
питао за њега, након дана када сам му рекла збогом. Нити је
нас Јован поново тражио. Као да нас је живот поделио, попут
распрсле лубенице што је пала на друм са кочија немарног
домаћина.
Улице су остале исте, калдрма је клизила под мојим новим
ципелама, купљеним од првог доброг посла у Београду.
Надала сам се да ћу срести некога чији сам лик знала,
окретала сам главу и тражила туђе погледе. Ја нисам познавала
људе у Панчеву, знала сам само њихове ликове.
Али, време је учинило своје. Нека нова лица шетала су кроз
варош. Моје дете је скакутало крај мене, са лаким кофером у
десној руци, а ја сам, са високом пунђом на глави, ходала истим
оним путевима који су некада водили од пијаце до дома
Клајнових. Колико сам само пута прошла тим стазама, док су
ме девојачки снови држали живом и чинили да се радујем
сваком новом дану.
Срце ме је одвело до старе, трошне куће у којој сам одрасла.
Крај ње, лењо је лежао, ослоњен десним боком на нашу стару
кућу, дом госпође Јефимије. Покуцала сам на капију.
- Ију, дете! - дочекао ме остарели глас Јефимије Катић - та,
као да сам самог духа видела, ај’те, ај’те уђите, децо моја мила -
измакла се у страну да уђемо у ајнфор.
Како је тешко замирисала младост. Осетила сам њене опоре
сузе у својим мислима, топле Јефимијине дланове на својим
образима, трешњино дрво у дворишту које цвати преко њене
ограде и баца плодове у нашу башту.
- Та то је твој син? Немој ми кас’ти! - прекрстила се два пута
док је стављала кафу. - Седи, седи пиле бакино, хоћеш ли мало
слатка од трешања и воде да се освежиш?
Милош је немо климнуо главом.
- Како сте, Јефимија? - прозборила сам.
- Ах, како дете! Старачки. Никога нигде немам, деца су
отишла, чика Јова се упокојио, ал’, мани мене, како си ми ти
чедо? Та, сви смо мислили да ти се штогод десило. Нестала си
без трага. Сирота Марија,. до смрти те је тражила.
- Мене тражила? - устукнула сам.
- Мама, ко је тета Марија? - Милош ме је прекинуо.
Благо сам га потапшала по надланици и поновила питање
Јефимији. Али она више није наставила ту причу. Окренула се
према мени, села за астал и погледала ме право у очи.
Дрхтавим старачким прстима равнала је жути хеклани миље
који је прекривао астал.
- Где ти је муж? - изговорила је тако јасно да су ми се руке и
срце згрчили од бола.
- Умро је када се Милош родио. Сепса.
Милош ме је гледао отворених уста.
- Зар ниси рекла да је умро од упале плућа, мама?
- Не, душо - лагала сам и даље - од сепсе.
 - Сирото дете - одмахнула је главом - можда и није срећа
поживети овако дуго, попут мене. Тешка је старост - рекла је,
погледа одлуталог кроз прозор. У прошлост.
Испричала сам Јефимији све о својим плановима да останем
у Панчеву. Понудила ми је да неко време боравим код ње и без
журбе пронађем кућу за мене и Милоша.
Али моје очи су искриле само у једном смеру. Поглед ми је
лутао кроз прозор који је гледао на башту, на трешњино дрво и
тарабу која нас је некада делила.
- Ко станује у нашој бившој кући? - питала сам је у једном
тренутку.
- Госпођа Митра. И она је сама. Често ујутро фруштукујемо
заједно. Тешка је старост и самоћа, чедо, веома тешка.
Распаковала сам кофере и одвела Милоша у гостинску собу.
Код тарабе се уздизало оно исто трешњино дрво под којим сам
сањала своје снове.
- Сутра ћу те водити испод трешње - шапнула сам му на ухо,
док сам га спремала за спавање - да чујеш како она зна да
прича.
Али Милошеве очи су и даље биле испуњене тугом.
- Наша трешња је била лепша - рекао је и загњурио главу у
велики перјани јастук.
Могла сам да чујем како му сузе клизе низ корито Дунава и
попут вијугавог потока налазе пролаз ка старом трешњином
дрвету из наше баште у Београду.
Рат ми је помогао да се усудим да дођем кући. У једини дом
који сам икада имала. У мој град и град оца мог јединог сина.
 Сачекала сам доктора Хеша на аутобуској станици у центру
града. Одлучио је да дође медуградским аутобусом, како би ме
натерао да поново почнем да возим кола.
- Ваши рефлекси су изврсни, не знам зашто мислите
другачије. Ја бих вам први рекао да није тако. Зато, чекајте ме у
четири сата на главној аутобуској станици.
Није ми било свеједно, али сам га послушала. Сваки
наговештај могућег побољшања мог психичког стања уливао
ми је велику снагу. Веровала сам у његове процене мене, више
него што сам икада веровала самој себи.
- И желим да упознам Ненада - додао је. - Уприличите неку
ситуацију, макар то била кафа у неком ресторану - рекао је
одлучно.
Није ми се свидела његова идеја. Ненад не верује у нашу
терапију, са надменошћу се односи према идеји враћања у
прошле животе, а заправо ништа или јако мало зна о томе.
- Покушаћу - рекла сам у слушалицу - не смем да обећам да
ћу успети.
- Наравно, Ена, наравно. Можемо да обећамо само ствари
које зависе од нас самих. Ипак, верујем да ћете дати све од себе
да покушате да организујете сусрет утроје.
На сату је петнаест минута до ћетири сата. Осећам нелагоду
која ми попут коцкица мозаика испуњава цело тело. У соби је
измаглица од дима цигарета, а ја још не отварам прозор. Нећу
га доводити у свој стан, одлучила сам, а мени не смета да се
гушим у диму попушених цигарета.
Несигурно сам села у ауто и пошла ка аутобуској станици.
Осим ужасног подрхтавања десног колена, друге симптоме
страха нисам осећала. Стићи ћу, знала сам, ништа ме не може
спречити да га сачекам у договорено време, чак ни ја сама.
Паркирала сам се тачно у минут до четири сата. Доктор Хеш је
у том тренутку силазио низ стрме металне степенице аутобуса.
Махнула сам му из кола, позивајући га.
- Желим да ми покажете све знаменитости Панчева - рекао
је, пошто се удобно сместио на сувозачко седиште. - Историјске,
наравно, остало ме не занима.
Поглед му је залутао међу грађевине које су се указале кроз
прозор мојих кола.
Насмејала сам се.
- Ја вам баш нисам неки експерт докторе, не знам баш
много о историји града и о његовим знаменитостима. Доселила
сам се у Панчево са родитељима и братом тек у својој шестој
години. Накратко. Онда сам опет путоваиа и тек у петнаестој
години свог живота нашла смирење овде. Ако сам га уопште
нашла - рекла сам кроз осмех.
Доктор Хеш се окренуо према мени, подигнувши обрву у
знак чуђења.
- То ми нисте никада рекли. Мислио сам да су ваши преци
староседеоци овде.
- Не, нису, тата се одлучио за Панчево пре тридесетак
година. Па смо опет лутали, да бисмо се коначно настанили
овде тек пре неких двадесет година. Од тада више не лутамо.
Бар не ја и родитељи. Брат се отиснуо у иностранство, а ја
живим сама, након развода од мужа.
- Где сте рођени, Ена?
- У Дерни, у Либији, у градићу на обали Средоземног мора.
- У Дерни?! У Либији? Претпостављам да је ваш отац радио
тамо када сте рођени?
- Да, као инжењер у немачкој фабрици за прераду морске у
пијаћу воду, а мој брат је рођен овде, одакле су и моји
родитељи. У Новом Саду.
 - Занимљиво - промрмљао је доктор Хеш. - Имате ли неке
успомене из Либије? Колико сте година живели тамо?
- Ах - насмејала сам се - како да немам! То је најлепши
период мог живота, детињства, боље речено. Сећам се дуге
стеновите обале и плаже на којој смо се купали. Ветра који је
непрестано дувао. Песка који се ковитлао и чинио спољашњост
мање видљивом него за време најгушћих магли код нас. Сећам
се немачког гробља у Тобруку, на које су нас родитељи једном
одвели. Мало је познато да је хиљаде Аустралијанаца изгинуло
тамо за време Другог светског рата, под опсадом Немаца и
Италијана. Мислим да је тек пре неколико година подигнут
Цоммонwеалтх Мемориал Центер, у спомен погинулим
борцима из Аустралије. На крају су се ипак ослободили и доста
Немаца је страдало. У време када смо ми били тамо, постојало
је, чини ми се, само то гробље, па онда ископине из времена
Римског царства крај Бенгазија. Уххх… - сећања су почела да
навиру, попут воде из тек напукле бране - сећам се ужасног
мириса њиховог чаја, који су нам нудили кад одемо у госте.
Многих ствари се сећам.
- Колико сте боравили тамо?
- Скоро шест година. Вратили смо се када сам стасала за
школу. Отац је добио сјајан посао у индустријској зони Панчева.
- А брат? У контакту сте са њим?
- Повремено. Знате докторе, он је другачији, мала је разлика
између нас, само годину и нешто дана. Никада ме није
прихватио. Љубомора ваљда, не знам. Суштински сам сама као
што сам увек била, па ни родитељи, кад боље размислим… Ја
сам мамино дете из првог брака, правог оца нисам никада
упознала, умро је пре него што сам се родила. Као да, заправо,
никоме нисам била потребна… грешка природе - кисело сам се
насмејала.
Паркирала сам кола испред цркве са два торња.
- Ово је, по мени, најлепша грађевина у Панчеву. Ући ћемо
унутра. Можда ћемо имати среће да нам отац Милорад нешто
више каже о њеној историји.
Доктор Хеш се задовољно осмехну.
 - Ова црква је саграђена у част успења пресвете Богородице
- рече отац Милорад. - Њена изградња је започета 1807. године,
а први пут је освећена 1811. Интересантно је да је део грађе за
изградњу ове цркве директно дао вожд Карађорђе, да захвали
Панчевцима на тако безграничној и великодушној помоћи.
Помагали су устанике на разне начине, оружјем и муницијом, а
неретко и златом.
- Ко је осликао иконостасе? - упита доктор, погледа
задивљеног унутрашњошћу цркве.
- Тек 1832. године Константил Данил завршава осликавање
иконостаса и тада је црква други пут освећена, да би се Српска
православна скупштина конституисала тек 1841. године. Иначе
Константил Данил је био један од најчувенијих сликара тог
доба.
- Тада се никоме није журило - нашалила сам се - мислим на
конституисање. А зашто два торња? - упитала сам. - Има ли
неке симболике у њима?
Отац Милорад се замисли.
- Прво да вам одговорим за журбу. Нема то везе са журбом,
знате каква су времена била тада и да су српство и православље
у овим крајевима са собом носили проблеме, само проблеме.
Ово су биле земље у којима се српство није дочекивало са
радошћу. Борили смо се за себе, за свој статус и своја права, а
што се торњева тиче, верује се да та два торња симболизују
јединство и уједињење. Уједињење Срба са севера и југа, а данас
нас зову п р е ч а н и са погрдним призвуком у тој речи. А ми
смо, заправо, свих тих тешких и бурних година, једини чували
српство у овим крајевима. И сачували га!
 - Фантастично - промумла доктор Хеш, обилазећи олтар.
- Прву службу у овој цркви одржао је парох Васа Живковић
тек 1846. године, да би се црква већ поправљала 1853. године…
радови на звонику и крову.
- Шта заправо значи успење? Никада нисам размишљала о
томе, нити читала о томе. Зашто Успењска црква?
- Успење заправо значи уснуће, упокојење слично сну, а када
се мајка Исусова упокојила, трећег дана ђогођило се успење.
Заправо - благо се накашљао - она је по рођењу Исуса живела
као девица, а после своје смрти као да је жива. Трећег дана се
приказала апостолима, окружена анђелима на небу, и обећала
да ће заувек бити ту. Велики догађај, велики. Слави се као
Велика Госпојина, 28. августа сваке године. То је заправо
празникпредстављања Богородице, мајке Исусове.
Доктор Хеш се измакао постранце, узео три свеће, чучнуо,
прекрстио се, пољубио их и утиснуо у разливени восак. За мир и
вечни спокој његових драгих, преминулих особа. Није упалио
свеће за дуг живот и здравље живих особа. Запазила сам тај
детаљ с чуђењем.
Поздравили смо оца Милорада и изашли из цркве.
- Предивна историја, предивна - говорио је замишљено. -
Интересује ме и црква Свете Ане - рекао је. - Кажу да је то
велики добротвор и индустријалац Ђорђе Вајферт сазидао у
спомен својој мајци. Истина је?
- Не знам докторе, али знам где је црквица, само… мислим
да она није стално отворена, само посебним данима. Али могу
вас одвести до старе Вајфертове пиваре. Пре пар година ју је
захватио пожар, прети да се сама уруши након толико година,
замислите, нико у граду не предузима ништа да сачува такав
историјски споменик, а основана је још 1722. године. Тада је
имала само две просторије у којима је пиво врело у бурадима.
- Просто невероватно! - чудио се доктор Хеш.
- Постојало је дванаест парних купатила у оквиру те пиваре,
пре сто и више година, а погледајте како сада изгледа -
пружила сам десну руку у смеру грађевине, која личи на
рушевину, са његове стране кола. Паркирала сам ауто уз саму
ивицу тротоара, тачно испред оронулих зидова старе пиваре. Са
моје леве стране уздизали су се велики силоси на обали
Тамиша. - А са моје леве стране, ако погледате испред себе,
видећете прву праву железничку станицу у Панчеву, сазидану
1905. године. Дали су јој име ,,Дунав“. Наравно ни та пруга
више није у функцији.
Доктор Хеш се окренуо и погледао у оронулу жуту зградицу
из прошлог века.
- Панчево је представљало изузетан трговачки центар у то
време - наставила сам. - Обале Тамиша су биле уређене,
постојало је пристаниште, а касније је изграђено и
бродоградилиште.
- А Магистрат? Чувени објекат аустроаугарске моћи?
- Ух, мислим да је он довршен око хиљаду осамсто тридесет
и неке године. Туга је сада ући у њега. Крајем шездесетих
година двадесетог века претворен је у музеј, а последњих
петнаестак у стециште криминалних радњи и место које
полиција и инспекција редовно посећују или које би бар
требало да чешће посећују.
- Ма није могуће? - одмахивао је главом доктор Хеш.
- Мада, ако боље размислим, таква историја оставља велико
богатство у уметнинама, зар не?
- Не ради се само о томе. У музеју су чак организоване и
техно журке, након чега је део ентеријера био заливен
мокраћом, неконзервиране уметничке ствари су пуне буђи, али
најстрашнија од свега је чињеница да је целокупна скупоцена
збирка старих византијских, античких и римских новчића, које
је Ђорђе Вајферт поклонио Панчеву, једноставно нестала из
музеја!
- Како мислите ,,нестала“? Провала? Крађа?
 - Не. Када су стручњаци из Београда пре двадесетак година
дошли да процене збирку, на опште запрепашћење присутних,
у три вреће које су радници панчевачког музеја изнели из
депоа, налазили су се само каменчићи и шљунак. Лопов је био
толико духовит, или безобразан, да је, као доказ да је у врећама
био вредан новац, оставио само један новчић, за успомену
ваљда.
Паркирала сам ауто поред пута, на површини са које смо
могли да имамо бољи поглед.
- И? - запањено ме је погледао.
- Ништа. Директор музеја није знао ништа о томе,
сарадници су му говорили да се новчићи не налазе у сталној
поставци јер се концепцијски не уклапају. Тако се бранио, а
полиција је запослене ставила на детектор лажи, без резултата.
Неко је ипак заташкао целу ствар. Информација о томе
стидљиво се појавила у медијима тек после много времена.
- Ко зна када је крада извршена, а тек тада откривена! -рекао
је у неверици.
- Знате - заверенички сам се нагла ка њему - поред музеја се
скоро двадесет година налази велико градилиште. Никако да
доврше тај пословно-стамбени објекат.
- Па?
- Прича се по кулоарима да је то градилиште у ствари
покриће за тунеле који су испод њега прокопани и да су тим
путевима новчићи нашли излаз из музеја!
- Ма свашта - одмахнуо је главом. - А да ли је неко проверио
те, како бих рекао, приче?
- Кажем вам, цела прича је заташкана, а замислите само
колика је вредност те п р и ч е, око осам хиљада новчића из
античког, византијског и римског доба!
- И један који је остао у музеју - насмејао се грохотом доктор
Хеш.
- Ко зна ко се сада вози џиповима и има куће са базенима -
рекла сам суво и погледала према Тамишу. - А после можемо
да идемо на пиће у Ветрењачу, променила сам тему
- ено тамо, то је нов ресторан изграђен у облику ветрењаче.
Поглед из њега пуца на Тамиш и шеталиште. Рекла сам Ненаду
да ћу га позвати да дође када завршимо обилазак Панчева.
- Договорено - осмехнуо се доктор Хеш - али прво да
проверимо да ли ради она мала црква која ме занима. Кажу да
је тамо Вајферт славио педесетогодишњицу брака. И католичка
црква, наравно, она је у најстаријем делу Панчева, поред
гимназије?
Доктор Хеш је баш решио да упозна Панчево, више него
што сам га ја упознала за све ове године.
- А можда нећемо стићи да обиђемо све за једно поподне? -
предомислио се у секунди - Предлажем да оставимо нешто и за
други пут, на пример, да сазнате мало више о другим
знаменитостима, може? И породицама виђенијих људи? Све ме
интересује, Ена, баш све!
- Наравно, докторе - уздахнула сам - биће ми задовољство.
 - Ма дајте господо, немојте ми више причати те ваше приче,
ја одлазим!
Неколико мушкараца седи у замраченој соби која заудара
на устајао ваздух. Видно узбуђен мушкарац шета подаље од
стола и нервозно млатара рукама.
- Зашто ћутите? Ја… ја… нисам у то веровао. Ја се нисам
томе заклео, господо - скоро је јаукнуо - ово је превара!
Седокоси човек за столом се трже.
- Пази шта причаш брате, знаш шта ти након оваквих речи
може следовати!
- Не зови ме братом! - узвикну нервозни човек и гурну руку
у џеп.
Настаде тајац неколико минута, дугих као тутњава у ваздуху
после удара грома.
- Хоћеш да кажеш да је наше братство превара? - огласи се
седокоси мирним гласом.
- Можемо ли причати као људи, господо? Не као браћа. Као
пријатељи који су се срели у кафани? Можемо ли, кад већ
тврдите овде неку једнакост?
- Реци шта то имаш на уму - рече човек до седокосог. Глас
му је одавао нестрпљење.
- Ја сам хришћанин господо, а ове ствари овде немају додира
са хришћанством! У којег Бога ми овде верујемо? Знате ли шта
Библија каже о Богу? О Христу Спаситељу? А шта се овде
говори? Да ћемо бити спасени и отићи на небо због наших
добрих дела, а не због Исусовог жртвовања за цео људски род!
- Где си то чуо брате? Ко ти је главу пунио? - прозбори трећи
човек.
 - И још се сматра супротним ставовима нашег реда да се
Исусово име спомиње у молитви! - нервоза га је обузела, почео
је да грца и поново маше рукама, док је шетао по соби.
Ћутање је обавило просторију попут измаглице.
- Тврдите да човекније грешан - наставио је - да није рођен
грешан, већ је само помало несавршен, да ће се усавршити
служећи вашим циљевима, тобож милосрдним и
добротворним. Каква обмана господо, каква обмана!
- Још нам казуј, тако лепо причаш, можда нас чему још и
подучиш брате?
- Не зови ме ,,брате“, рекао сам ти. И знајте, избављење се не
може добити чинећи добра дела, а Бог универзума, то се овде
проповеда… ха!… сачињен од Богова свих вера… Смешно
господо, смешно. Шта ће нам повез на очима? Тобож тумарали
смо у незнању, у мраку, по свету пуном грешака и заблуда и
потом су нам овде, на иницијацији, скинули повез да доживимо
просветљење? Јесмо ли ми федерација ложа и религија? Јесмо
ли бог над свим боговима? И шта чинимо? - загрцну се на
секунд и обриса зној са чела марамицом из џепа. - Шаљемо
тајне људе на тајне задатке, отварамо врата за свеопште
братство и јединство, певамо о једнакости међу људима. Та,
зашто онда нисмо једнаки?! Питам вас, зашто се степенујемо и
носимо кецеље различитих боја?!
- Сад је било доста! - седокоси устаде од стола и укрути се као
војник на издату команду старешине.
За њим устадоше и остали.
- Ратове стварамо, краљеве убијамо, ,,кју клукс
кланове” измишљамо! То братство? То љубав и
доброчинитељство? Ја нећу у пакао господо, нећу у пакао,
понављам. Ја то нисам знао када сам овде приступао!
- Нико од нас није ни у једној странци. Прекини са
глупостима! Ми помажемо народ, а не политику! - огласи се
човек за столом.
 - Нисмо у политичким странкама, а сву политику водимо,
уместо да се другим стварима бавимо. Ми све карте мешамо, а
нисмо за столом где се карте деле. Ја то нисам знао. Ја сам у
друге ствари веровао.
- Доста! - загрме седокоси и лупи надланицом о сто. Звук
удара прстена о дрвену површину одзвони просторијом као
ударац маља.
- Напоље с овим ђубретом! - окрену се ка вратима према
двојици млађе браће, а потом пун гнева окрете главу и гласно
рече. - А то је тек почетак, бивши брате, о наставку не бих волео
да сазнаш сада! О паклу који те чека пре тог твог пакла!
Али нервозни човек га више није могао чути. Несигурно
ослоњен о ивицу стола, са руком која је чврсто стезала ревер
око срца, полако је клизио надоле, док се није стропоштао на
дебели тепих, ударивши главом о масивно постоље округлог
стола.
- Умре нам брат! - повика неко од људи за столом.
Нико се није померио, нити покушао да му помогне.
- Једно место више у братству - леденим гласом одговори
седокоси и упути се лаганим кораком ка излазним вратима
собе. Из десног џепа извади дебелу, мрку цигарету, протрља је
кроз прсте и припали у ходу.
 Рат се није много осетио у Панчеву. Варош је само једном
гранатирана, што је натерало грађане да побегну пут Вршца и
осталих места у околини. Али живот се убрзо вратио у
пређашње стање. А са њим и људи који су се разбежали код
родбине. Срби су ипак поштедели Панчево и Панчевце, због
добрих дела која су деценијама пре тога чинили за српство.
Милош је напунио петнаест година, а ја сам храбро грабила
ка педесетој. Коса ми је поседела, мада ми тело није одавало
године. Госпођа Митра је умрла на почетку рата, једног јутра у
својој башти, недалеко од трешње под којом сам расла. Нашле
смо је госпођа Јефимија и ја, одаслале писмо њеној деци у
Владимировцу и побринуле се да је заједно са њима сахранимо
како доликује. Кућа је неко време остала празна, али ја никада
нисам скупила храбрости да говорим са њеном децом и
покушам да је купим.
Плашила сам се.
Плашила сам се своје собе из детињства, места у углу где је
седео отац, маминог погледа када је издахнула, извађене цигле
у зиду где смо држали драгоцености, плашила сам се своје
прошлости. Продали су је некој мађарској породици која се из
Доње вароши доселила ближе центру.
И тако је заувек остала изгубљена за мене.
Ја сам купила кућу у Горњој вароши, коју су махом
настањивали Срби. Доњу варош су настањивали Мађари и
Немци, као и остало несрпско становништво. А у центру су
живели они који су представљали нешто важно у овој
варошици. Имали смо малу башту, са неколико воћки, и
широки, пространи ајнфор. Милош је пошао у велику школу,
док сам ја данима и ноћима шила за машином да му обезбедим
будућност. Хтео је да заврши права у Београду и постане
адвокат у граду. Знала сам да ће успети. Имао је крв Клајнових,
а они су успевали у свему што су замислили.
 Панчево је дошло под београдску власт након 1918. године и
постало део велике Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Једног јутра, Ђура Ђонин лично је на Магистрату истакао
српску заставу и, заједно са још неколико великана наше
вароши, формирао привремено Народно веће. Напокон су сви
били сложни. И радикали и либерали и демократе. Мир и нада
су поново завладали овим простором и потиснули мрачне
слике из прошлости. Улице су добиле српска имена, а мост је
почео да покорава Дунав и на тај начин спаја оно што је
вековима било неспојиво.
Ипак, по вароши се и даље причало да заправо на овим
просторима политику нису никада водили политичари, већ
људи који су њима владали из мрака. Нисам могла знати на
који мрак су мислили, али нешто тајно и скривено сигурно је
морало имати везе са тмином коју су помињали. Политика ме
није занимала, мада ми је многа зла у животу нанела. Рат ме је
вратио у град у којем сам поникла. Мрак је био још опаснији, те
сам бежала од разговора по пијаци и таквих варошких прича.
Живела сам животом обичне кројачице, али мој живот није био
у мојим рукама. Заправо, нико није имао власт над својим
животом, схватила сам. Свима нама, обичним људима, владали
су људи који су у наше име стварали живот.
Никада нисам срела Калмана Клајна. Понекад би ми се
учинило да га видим како шета тргом са госпођом Клајн, али
бих сагла главу и крадомице прошла, не усуђујући се да још
једном погледам у том смеру. Нисам желела да му сретнем очи.
Нисам имала снаге да се суочим са стварношћу. Пустила сам је
да заувек остане тамо где припада. Прошлости.
За будућност је остало још доста времена.
 - Значи, стиже нам и господин Ненад! - прозбори доктор
Хеш између два гутљаја кафе. Седели смо у Ветрењачи, пили
кафу и посматрали чамце укотвљене на обали Тамиша. Управо
сам прекинула везу на мобилном телефону и рекла да ће нам се
Ненад придружити за неколико минута. Ово је био наш други
сусрет у Панчеву.
Прожимао ме је лагани немир, желела сам да се Ненад ипак
не појави, осећала сам страх од њиховог сусрета, али он је
очигледно озбиијно схватио мој позив. Први пут није могао да
дође, али сада ће то свакако учинити, рекао је.
- У лепом граду живите Ена, штета што је ова индустрија
тако све загадила. Такве грађевине, ех, историјски споменици,
таква историја…
Насмејала сам се збуњено.
- Нисам очекивала да неко из Београда може бити
одушевљен овим градићем, мада има у њему неког духа, заиста,
историјског. Одише другачије. Кажу неки надмени
староседеоци, Панчевци, да наш град има највеће предграђе на
свету.
- Како то мислите? - извио је обрве.
- Па Београд! Предграде од два милиона становника!
Обоје смо се грохотом насмејали. У том тренутку, Ненад је
ушао кроз врата ресторана, нехотице загладио косу и пришао
прво доктору Хешу.
- Имам част да вас упознам - рекао је званично док је
пружао руку доктору - Ена ми је толико причала вама.
Доктор Хеш се благо придигао, пружио му руку, па поново
сео на столицу.
 - Седите, Ненаде - одговорио је - дуго сам чекао овај сусрет.
Ненад ме је збуњено погледао на тренутак, а затим сео на
столицу поред мене. Зној ми је облио дланове, као да сам их
управо наквасила водом из чаше са стола.
- Надам се да нећу изневерити ваша очекивања везана за
овај сусрет - насмејао се шеретски. - Мада, ко зна, очекивања су
једно, а стварност друго.
Доктор Хеш га замишљено погледа.
- Да, да Ненаде. У праву сте, само стварност ипак не иде без
очекивања, зар не? Ево мој случај, на пример, да вас нисам
очекивао овде, да вас нисам позвао, то никада не би постала
стварност - насмејао се угловима усана, свестан своје надмоћи.
Ненад се насмеја у тренутку, мада сам у његовим очима
препознала онај чудан сјај када негодује. Била сам у праву.
Одмах је заузео борбену позицију.
- Шалимо се мало, Ненаде. Него, каже ми Ена да сте
прилично ангажовани ових дана, драго ми је што сте нашли
мало времена да се видимо.
Доктор Хеш је био виртуоз у препознавању људских
карактера. Толико сам му мало заправо причала о Ненаду, а
осетио га је само неколико секунди након уласка у ресторан.
- Не постоји обавеза која би ме спречила да испоштујем
Енину жељу - рекао је суво - осим када се дубоко не слажем са
њом.
- Има и таквих ситуација? Знате, дубоко неслагање значи
неодустајање од својих идеја; то некада може бити сјајан
покретач, а понекад права пропаст!
Није ми се свидео ток којим је разговор кренуо.
- Шта ћеш да попијеш, Ненаде? - пресекла сам разговор без
најаве.
- Ах, киселу воду, душо, само киселу воду - окренуо се према
мени.
- А ви сте из Панчева Ненаде, мислим пореклом? - наставио
је доктор Хеш.
Ненад га ошину погледом. Није волео приче о пореклу.
Никада нисмо разговарали о томе.
- Дуга је то прича докторе, на крају, нисам ја сада битан,
колико схватам, Ена је важна. Како ћемо њу ишчупати из свега
овога, да будем конкретнији. Хоћу да чујем ваше мишљење,
како она заправо напредује? - заверенички ми је прекрио
надланицу својом руком.
- Драги Ненаде - накашља се доктор Хеш - немојте ме
погрешно схватити, али и ви сте јако битни у целој овој
ситуацији. Колико сам схватио, ако сам добро схватио, заједно
сте већ две године, а у том периоду, заправо, Енино стање се
погоршало, не пре тога.
- Мислим да нисте добро схватили - одбрусио је Ненад и
махинално повукао руку са моје надланице. - Ја сам само
сведок онога што се дуго у њој рађало и, нажалост, родило.
Нећете рећи да сам можда ја допринео оваквом стању?
- Без увреде Ненаде, мислим да нисте кваиификовани да
дајете суд о стањима код Ијуди, па ни код Ене - прстима је
додирнуо ивицу браде - а ја вам не могу дати одговор о њеном
напретку, који од мене очекујете. Тај одговор може добити само
она, у четири ока.
Талас новорођеног непријатељства запљусну сто за којим
смо седели.
- Није Ненад мислио ништа… - замуцнула сам.
Доктор Хеш подигну руку и заустави је у висини своје главе.
- Ово је разговор између мушкараца Ена, нема ‘потребе да
стајете ни на чију страну. Нико се овде не свађа, само причамо.
Ненад погледа на сат и нервозно отпи гутљај киселе воде.
- Тајна мисија, значи? Ја вам нисам баш неки окултни тип.
- Нема тајни, још мање окултног. Да не схватите погрешно,
тако обично причају људи који немају капацитет да сагледају и
другу страну људске психе. Није све тако једноставно, нити у
црно-белим бојама. Нијансе, знате, оно чиме се ми бавимо су
нијансе, оно што заправо даје тон свему, па и животу.
Мишићи на лицу доктора Хеша нису се померили ни за
милиметар.
- Видите, докторе - Ненад настави да прати ток својих мисли
- Ена ми је јако драга, хоћу да се оженим њоме, сматрам да
треба да постане мајка и верујем да њени проблеми, како бих
их назвао, имају везе само са вишком времена које проводи
сама када не ради и природом која тражи да буде остварена
кроз мајчинство.
- Врло занимљива теорија - одговори доктор Хеш - само,
знате, не свиђа ми се у вашој изјави то што ви х о ћ е т е да се
њоме ожените, а не кажете да желите да се њоме ожените, што
т р е б а да постане мајка, а не кажете да ж е 1 и т е да постане
мајка вашег детета, што сте рекли да вам је д р а г а а не кажете
да је в о 1 и т е, знате…
- Сада смо почели да се играмо речима? - прекину га Ненад.
- Видите, ви добро знате шта сам рекао и шта сам мислио, а да
ли сам рекао х о ћ у или ж е 1 и м, или т р е б а то је заиста тако
мало важно.
Доктор Хеш га је ћутке посматрао неколико тренутака.
Одмеравао га је.
- Ипак не спорите да сте рекли? Избор речи је у директној
вези за психом, знали сте то?
- Драги докторе - рекао је Ненад - мене хипнозе и регресије
не могу очарати, нити верујем у те фантазије за добростојеће
персоне, мада, искрено речено, немам ништа против да свако
одабере начин на који ће убити слободно време. Неко иде на
џогинг, неко у теретану, неко на хипнотичку регресију, ствар
тренда.
Затим се окрену према мени и извади новчаник из џепа.
Уходаним покретом руке човека који обитава по ресторанима,
позвао је конобара.
 - Ја, нажалост имарн много обавеза данас - наставио је -
живот тече тамо напољу, док ми причамо о врсти
употребљених речи и њиховом значењу. Извинићете ме, било
ми је драго - устаде и пружи руку доктору Хешу. - Надам се да
ћемо други пут имати више времена - а затим се наклони и
одшета од стола.
Конобар којег је позвао застаде на пола сале, а затим се,
заједно са њим, врати до шанка.
- Не могу да верујем - промуцала сам постиђено и
загњурила лице међу дланове.
- Момак је сила, Ена, ништа не брините, само га треба мало
култивисати. Ништа није како изгледа, зар не? То смо већ
научили, па ни ваш Ненад…
- Ипак не могу да верујем да се овако понашао. Он зна
колико ми ви значите.
- У томе и јесте проблем. Он не жел и да вам ја толико
значим. Да ме не разумете погрешно, поставља се попут
разјареног мужјака који сматра да својим полом може решити
проблем. Нажалост, постоје ситуације у којима се полом и
његовим особеностима не може решити ништа, баш ништа.
Гледала сам га нетремице неколико секунди.
- Мислите да би се другачије понашао да сте којим случајем
жена?
- Ох не, драга Ена, тек онда бисте били у проблему. Ненад је
очито тип мушкарца који жене сврстава у одређену категорију
самим рођењем. Овај његов гест је ипак гест одређеног
респекта према мени, потребе да се избори. Са женом
терапеутом не би имао никаквих проблема, презрео би је
одмах, у пакету са вама.
- Можда сте у праву, нисам никада на тај начин размишљала
о њему, али чињеница је да за жене ретко има лепу реч,
осим када разматра њихове облине.
- Проблем са мајком - насмејао се - шлцолски пример.
 - Али он врло поштује своју мајку. Колико знам, никада нису
имали сукоба.
- То вам причам. Он је, заправо, уопште не поштује, иначе
би имао сукобе са њом. Ћутање нагомилава унутрашњи бес, а
он кулминира као пројекција беса према свим осталим
женским особама на планети.
Дубоко сам уздахнула. Размишљала сам куда је Ненад могао
да оде. И зашто ми није рекао када ће се вратити. И о његовим
повременим испадима беса према мени, без икаквог разумног
разлога.
Сива боја сумрака прелила се кроз стакла ресторана право у
наше зенице.
- Требало би да кренем - рече доктор Хеш и погледа на сат. -
Прошетаћу до аутобуске станице. Хвала вам на свему, Ена,
видимо се код мене, на Врачару.
Чврсто сам му стегла руку на растанку. Ваљда да обезбедим
његово мишљење о себи. Стало ми је, јако ми је стало до
доктора Хеша. И до Ненада, свакако.
Поново сам била располућена између Ијубави према себи и
љубави према Ненаду.
Извила сам главу према небу са болом у врату. Ко нема
снаге за врх, мора имати снаге за спуштање, помислила сам.
Одсуство снаге за обоје води у тоњење, а једном потонуо дух,
више се не може ухватити ни за једну сламку. Он постаје ленгер
око којег се таложи коров. Ленгер, који држи везаним све што
се за њега закачило. Макар и случајно.
Решила сам да вечерас одем одмах кући. Срце ми вапи за
топлим креветом, цигаретом и даљинским управљачем. Сипаћу
себи најбољи коктел вотке и ђуса и пити док не заспим. Дуго
нисам то радила. Пустићу најлепшу музику са ЦД-а и
искључићу мобилни телефон. Вратићу се у стари живот на који
дан. Само да му осетим мирис, док не скупим снагу за нови пут.
На путу до куће повремено ме је прожимао осећај стида. Од
саме себе, од својих мисли. Кренула сам у непознато, а сада сам
сама себи једини сапутник у времену. И то прилично несигуран
сапутник.
Истог тренутка одбацујем тај осећај и закључујем да се
стидом правда слабост. Реци себи: „Слаба си, Ена, још немаш
пут, још ниси спремна. Немој се стидети Ненада. Немој се
стидети својих избора. Немој се стидети својих жеља. Ни пред
собом, ни пред другима.“ Срце је измислило стид да замагли
стварност. А она се не сме замаглити. Она се мора признати.
 У пространом стану угледног господина, у центру Београда,
већ више сати је трајао церемонијал за пријем нових чланова у
братство. Високи сувоњави мушкарац је напокон са осмехом на
лицу пришао главном човеку, који је стајао на средини
персијског тепиха, ципела дубоко уронуиих у мекоћу његових
нити. Нова браћа су положила заклетву.
- Види, сутра ћемо обавити оне ситнице око поставијења
нашег човека. Завршио сам све ствари код три странке које се
овде нешто питају. Наш човек ће бити на најбољем могућем
месту и за осматрање и за остале активности.
Црномањасти човек га потапша по рамену.
- Нисам ни сумњао да ћеш то да одрадиш, код нас нема
места грешци. Него, реци ми шта се у међувремену дешава са
оним гиасањем?
Високи човек се насмеја угловима усана.
- И то је завршено. Наши људи ће добити већину. Места на
главним функцијама су обезбеђена. И више од тога.
У тренутку се кроз ролетне на прозору проби стидљиво
сунчев зрак.
Човек изразито црне косе љутито подиже руку и усмери је
према углу просторије као да се опекао, а потом левом руком
хировито позва млађег човека у плавом оделу.
- Рекао сам да буде мрак… - узвикну и показа руком у смеру
сунчевог зрака који му је падао на ципеле - м р а к! - а потом се
намрштеног израза лица окрену према високом човеку и
заверенички му намигну.
- М и пуштамо светлост, брате мој, кроз векове, а не
случајни догађаји. Никако неће то да схвате. Пусти им један
зрак, само један танани, стидљиви зрак светла и осветлиће оно
што не треба да виде и људи ће потом похрлити према њему да
осунчају своје Зенице. И знаш шта ће онда бити? Одмах ће
потражити нови зрак и углас ће тражити још сунца, зато је боље
да их ми дарујемо по потреби, само тако ће схватити своју улогу
на планети, светлост као наш поклон, а не као дар природе.
Људима не треба осветљавати путеве, расуће се као стадо оваца
по зеленом беспућу у потрази за нечим чему не знају име, без
пастира и без пута. Људи се од давнина плаше мрака, само
напипавају, зато м и морамо знати где је извор светла. И света.
Наш је задатак мисија светлости, да је ми усмеравамо, а не да се
несвесни купају у њеним благодетима. Него, добро ти мени
дошао, брате. Данас је годишњица нашег Братства, мало сам се
распричао, хајде да је прославимо како доликује.
Собу је намах испунио мирис ћутње и старине. Десетине
окупљених људи узмакнуше ка дну просторије, а на великом
дисплеју који је покривао зид мрачне просторије појави се
огромна слика њиховог узора. Аплауз је загрмео кроз собу
попут изненадног пролећног пљуска. Величанствени лик
творца њиховог братства заледио им је дах до коначности,
одајући тескобу постојања и зависности и моћи, а потом се сви,
као по команди, без договора, један по један поклонише пред
ликом који је стварао историју ових простора, од далеких
година деветнаестог века па све до данашњих дана.
Сада кроз њих, своје следбенике, људе из сенке.
 Ја сам, у ствари, цео живот провела сама.
Милош је био чудан дечак, привржен, али далек. Живео је
са мном, а заправо никада није био истински са мном. Био је
затворен и свој, а ја сам увек била отворена и туђа. Провео је
детињство и младост поред мене а да нам се путеви никада нису
срели. Ходали смо на два колосека, без наде да че неки
скретничар одозго икада те шине спојити у један пут. Прошле
године је отишао на студије у Београд, а ја сам остала у нашој
кући, у Горњој вароши. Стасао је у одлучног и снажног момка,
дубокоумног и одговорног. Никада није био нежан према мени,
ретко ме је грлио својим ручицама, као остала деца своје мајке.
Не знам да ли је ту крутост наследио од оца, или ја нисам умела
да му пренесем љубав.
Сада сам, у педесетој години, за собом могла побројати само
многе смрти, једно рођење, две селидбе и рат. У граду у којем
сам рођена остали су ми гробови и човек кога нисам смела да
сретнем. Неколико добрих комшиница и разнобојан текстии
који сам шила.
Почела сам да размишљам о свом животу. Нисам га много
живела, чини ми се да сам га више пратила. Он се дешавао ту
негде, око мене, али ме никада није додирнула његова чар.
Нисам имала права да осећам, јер са осећајима нисам смела
ништа да учиним. Постала сам извршитељ његових наредби и
околности које је стварао. Била сам попут послушног детета
које је стрепело од казне. Оседела сам, а да заправо никада
нисам порасла, нити научила да живим.
Можда се неки људи роде да буду слуге животу. Можда сам
ја једна од њих. Служила сам свуда и свакоме, али живот је ипак
за мене остао мој највећи господар.
Окренула сам се око себе, неколико пута прешла Дунав, а
мој господар ми је већ причао о крају. Зар је то све што сам од
њега заслужила?
Само ми је једном дао прилику да волим, али ту љубав
нисам смела да покажем. Подарио ми је сина, али ми је одузео
мушкарца са којим сам га зачела. Подарио ми је господу и
бољи живот, али узео ми је родитеље. Подарио ми је новац, али
ми је одузео богатство. Подарио ми је лице, али нисам смела ни
гледати, ни мирисати, ни слушати. Подарио ми је сан, али ми је
одузео снове. Заправо узео ми је све што живот чини животом.
Ипак, никада му нисам противречила… Пред господом и
господарима се сагиње глава, говорила је мајка, а ја сам
слушала њене речи. Свакога сам слушала.
Само себе никада нисам.
Насмејала сам се.
Мама је оставила неколико новчића у писму. Могла сам их
опипати прстима под ковертом. Колико је само мислила на
мене. Колико је желела да ми са неколико новчића помогне у
животу за који је знала да ћу га провести без ње. Како
скромност може бити дирљива и тужна истовремено. Ти
новчићи сада више и немају вредност. Након рата и новац је
промењен.
Са северне стране неба гомилали су се облаци. Устала сам са
столице и пошла да покупим веш са лелујаве жице која виси
између два дрвета. Сигурно ће олуја и киша. А и Милош би
могао доћи данас. Мора имати чисту постељину. Њен мирис
остаје присутан занавек. Слично мирису млека и хлеба који ми
је ујутро доносила мајка. Некада, док сам имала наду да ћу
живети.
Све је подсећало на ваздух. Свуда га је било, а одсликавао је
празнину. Заправо, личили смо, ваздух и ја. Без нас се није
могло, а били смо провидни. Пролазили су кроз нас и
подразумевали нас. Узимали по потреби и никада помињали.
Понекад сам мислила да се можемо загрлити. Ваздух и ја.
Мој сапутник у овоземаљском животу. Једини којег сам
истински имала.
 Ненад је покуцао на врата, нашим старим знаком. Два пута,
па једном. Али тако снажно, два пута па једном, да је одзвањала
цела зграда, као да неко укуцава ексере поред лифта.
Скочила сам са фотеље и притрчала вратима.
- Немој да удараш тако јако - цикнула сам на њега када је
ушао - не живим сама у овој згради!
Затетурао се крај мене и погледао ме очима налик на
ужарену Сунчеву лопту на заласку.
- До када си седела са њим? - заурлао је.
- Ненаде, ти си пио?
- До када?!
Устукнула сам. Собу је одједанпут запахнуо мирис алкохола,
попут невидљиве утваре.
- Д о када?!
- Не знам - рекла сам, узмичучи ка супротном углу собе - не
знам, зашто је то важно?
- Зато што је требало да кренеш за мном - уносио ми се у
лице - а не да седиш тамо са тим… са тим… идиотом!
- Не називај доктора идиотом!
- Пардон, госпођице - насмејао се злурадо - са тим доктором
демоном!
- Ненаде! - вриснула сам - седи тамо, нећу да причам са
тобом, пијан си.
- Ох - рекао је подригнувши наглас - а госпођица никада није
била… пијана… мислим… никада није мало попила… ха?
Окренула сам му леђа и загледала се кроз прозор. У даљини
су се назирала светла вишеспратница. „Негде тамо, иза прозора
тих зграда, можда неко води љубав, можда неко вечера уз
свеће, а ја… шта ја радим“, помислила сам.
Пришао ми је с леђа и нагло ме окренуо ка себи. Нисам
могла да дишем од испарења које се ширило око њега.
- Где су свеће, мала? А? Где је вино? Ненада нико овде не
зарезује… важно је шта доктор каже. „Нисте релди желим него
хоћу“ - подсмевао се - „нисте рекли волим него треба.“
Доклестеседели,питам те, до када сте седели тамо?
Осетила сам како желим да га ударим, помислила сам како
мрзим алкохол.
- До осам сати - зајецала сам.
- До осам сати, ооо, па то је лепо дружење било, од четири
до осам, а Ненад је спакован у десет минута, каква предивна
комбинација. И, шта каже доктор, а? Каже ли „онај твој Ненад,
даље од њега, он је скот“, каже ли? ,,Не разуме он ништа, Ена,
за вас је другачији мушкарац“, прича ли тако, а? Тако те
саветује твој мили доктор за стотине евра месечно?
- Не, он каже…
- Где су свеће, питам те - поново ми се унео у лице:- Зар
нисам рекао да имам нешто да ти кажем?
- Јеси, али…
- Али? Ена увек има а 1 и на лагеру, а вино, да л’ си бар вино
купила?
- Хтела сам…
- Хтела си, али…? Опет а 1 и! Дођи овамо - ухватио ме је за
руку грубо и поставио поред себе на кауч. Скоро да смо се
заједно стровалили од силине покрета којим ме је повукао.
- Види Ена, твој човек сада седи поред тебе. Хтео је да га
дочекаш са свећама и вином - развлачио је речи пијаним
гласом - хтео је нешто лепо да ти каже, а шта си ти урадила, ха?
ХајдекажиНенаду, шта си ти то урадила?
У глави је почео да ми се ствара неслућени кошмар. Тле под
ногама сам изгубила, али почела сам да га губим под собом и
на каучу.
 - Заборавила сам - прошапутала сам.
- Заборавила! А зашто? Зашто је Ена заборавила да испуни
жељу свом љубљеном Ненаду? Зато што је доктор важнији. Ето,
дакле сада смо све схватили. Доктор Хеш је Ени важнији од
Ненада Стаменковића. Драги гледаоци, добили смо коначан
одговор. И шта ћемо сада? - десна страна лица кривила му се у
језиву гримасу. Плашила сам се. ‘
- Извини, Ненаде, ево сада ћу да одем да купим… Ниси се
појавио јуче, па сам мислила…
- Нећеш, Ена, ништа ти више нећеш сада или сутра или јуче.
Гурнуо ме је од себе и налегао целом површином леђа на
наслон од кауча.
Упро је поглед у плафон. Из њега је избијао очај.
Ћутали смо неколико минута, недоживљено дугих, напетих,
страшних. А онда је проговорила звер из њега.
- А сада ћеш лепо да се скинеш, овде испред мене, да
клекнеш и да тако гола кажеш да си грешна. Онда ћу ја да те
пољубим и…
- Нећу! - вриснула сам. - Нећу, не малтретирај ме, будало
пијана!
Кроз неколико секунди клечала сам пред њим, потпуно
нага, док ме је челичним стиском деснице држао за врат
отпозади. Другом шаком ми је ударио шамар по лицу
умрљаном сузама.
- Извини се! - рекао је гласом монструма.
И ја сам се извинила.
 - Видите, тај податак је мало ко знао, господин је успео да
узме сав новац и, за време рата, дао да се изнесе у Француску.
Како ја то нисам могао знати?
- Много тога се није шириио по чаршији, знате - одмахнуо је
руком седокоси мушкарац.
- Овде се не ради о чаршији, ради се о мени! Ја нисам
чаршија господине! - негодовао је проћелави човек у сивом
сакоу.
- Где рекосте да је чуван? У Марсеју?
- Да, да, Марсеј, колико се сећам, да тога не беше сада не
бисмо за хлеб имали. Целокупан новац је однет тамо и тако
спасен.
- Интересантно - вртео је главом зачуђено - и сада је о н опет
на челу институција, претпостављам из тих разлога?
- Ох, не само због тога. Ваљда знате какве он заслуге има за
Србију? Сећате се хлеба којим је нахранио народ у Београду за
време рата? Сећате се помоћи у новцу коју је несебично давао
свим болницама? Сећате ли се ви уопште било чега што је он
урадио?
- Та се само сећам да он није био ту за време рата и да је
помагао породице завереника погинулих приликом убиства
Обреновића! Наравно да је сада близак краљу Александру
Ујеаинитељу! Како то објашњавате? - наставио је да љутито
провоцира.
- Одакле вам таква обавест, господине? Ја тако штогод
никада нисам чуо. Причате непроверено и на своју руку. Могли
бисте последице због таквог казивања имати.
- Ја никад не причам без добрих вести које стоје иза тога, не
брините. На концу, после смрти краља Петра, 1921. године,
Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а при
томе јако п о ш т у ј е нашег господина доброчинитеља.
Мислите ли да је то због његових заслуга? Или због страха од
његове моћи? Или можда због дугова које према њему има?
- Његова моћ је доброчинитељска, а не на страху
заснована…
- Ја се не слажем са вама - надмено рече проћелави
господин. - Ја можда нисам б р а т, па стога не могу похватати
све конце, али немојте ми причати о његовом доброчинству. Он
је знао шта ће се оне ноћи десити са Драгом и краљем, шта ће
се десити у Сарајеву, ваљда све у име доброчинства, тако
мислите?
Седокоси се замисли и погледа у велика бела врата опточена
златом.
- Мислим да је најбоље да сада прођете кроз она врата и да
заборавите шта сте овде говорили. Немојте да вам се понови
оваква беседа. Овај пут ћу и ја заборавити, а следећи пут…
Дакле, неће бити следећег пута, разумели смо се?
Човек у сивом сакоу стави руку у џеп.
- Прво правило мудрости, господине: Немојте никада
веровати да сте тако моћни да можете другом претити - изусти
хладно, а затим се окрете и без поздрава напусти просторију.
Седокоси приђе телефону и окрену познати број.
- Имамо проблем. Дођи да се договоримо како да га за
неколико дана више немамо.
Затим спусти слушалицу и задовољно протрља руке. Та
људи стварно не знају која сила иза нас стоји. Заиста, тако су
наивни.
 Септембра 1923. године, господин Вајерт је славио
годишњицу брака у Панчеву. Напољу је био предиван дан, али
нико није гледао у небо, нити обављао своје послове. Сви су
само марили како ће се прослава одвијати и ко ће све доћи на
свечаност у наш град.
Завршена је црква коју је господин Вајерт дао да се изгради.
Кажу да се никада није помирио са тиме што се његов отац,
после смрти његове мајке, још једаред оженио. Зато је ову
цркву саградио у част своје преминуле мајке и за помен на њу.
Поворка је била очаравајућа. Преко седам стотина душа из
Београда, Ниша, Вршца, Загреба и других градова дошло је на
прославу овог свечаног догађаја. Два пароброда су преко
Дунава превезла званице са Београдског универзитета, чланове
Државног савета, многе адвокате, представнике штампе,
трговце и индустријалце.
А његов кум је био упокојен.
Да ли би и он присуствовао овако великом догађају да је
жив? Гледала сам кроз гужву, издалека, и у једном трену
спазила остарелу госпођу Анку како иде под руку са
господином Вајертом. Много година их нисам видела, много
сам тога у међувремену чула. И увек ми је пред очи излазила
слика како је кумство могло бити очувано да је било мало више
памети и разумевања. Сећала сам се ноћи када су пили вино и
поподнева када су се у салону њих четворо заувек растали. И
Калмана. „Калман се определио“, увек је одзвањало у мојим
мислима, као реченица која је заправо определила њихове
животе.
А Калман се определио погрешно.
 Обред у цркви прошао је величанствено, а затим се поворка
упутила на велики свечани банкет. Причало се о великим
делима које су за овај народ учинили господин и госпођа, о
хуманитарном раду и великим новцима које су даривали
сиромашнима. А Панчевци су му на том скупу доделили
диплому почасног грађанина Панчева.
Ми, обични грађани, стајали смо по страни, док су колоне
званица пролазиле градом. Први пут сам могла да видим
значајне личности наше политике и индустрије, лепе даме
обучене по скупим радњама у Јевропи. Помислила сам калцо
никада не бих знала сашити такве хаљине које су носиле.
Схватила сам како је госпођа Марија ипак била једна
једноставна дама. Напокон сам разумела да је госпођа Анка још
онда припадала неком другом свету у који Калманови нису
хтели да уђу.
Прича се да је прослава у Београду била још веће чудо. Само
седам дана касније, истим поводом слављено је на Београдском
универзитету, а међу званицама су били и Његова светост
патријарх српски господин Димитрије и Његово височанство
краљ Александар Карађорђевић лично. Газда моје упокојене
мајке ипак је успео у животу, након горких дана које је доживео,
након лутања по страним земљама.
Ипак је успео, извукао се из дугова у којима је једно време
грцао. Та сећам се, у Београду сам чула да је постојала изрека
„дужан као господин Вајерт“, али знао је, веровао је и успео је.
Моја мама би била поносна што је могла да ради код таквог
господина. И што јој је поклањао пажњу и показивао старе
новчиће. Суза ми се скотрљала низ лице. Још је могла да живи,
данас не би била тако стара, не старија од многих жена које сам
срела на улици тог дана.
Отишла сам на њен гроб и дуго јој причала о том догађају. И
увек се изнова извињавала што немам снаге да отворим њено
писмо.
 „Мама, разумећеш ме. Нисам се удала и сматрам
недостојним да оскврнем твоју жељу. Једног дана, пред свој
крај, учинићу то, обећавам ти“, а затим бих се окренула и
поново осетила онај дубоки, парајући бол посред душе.
 - Извини, љубави - мазио ме је по коси - ја сам једна пијана
будала, опростићеш ми?
Ћутала сам. Ипак сам му отворила врата након што сам га
оне ноћи избацила из свог стана.
Пакао се завршио после мог извињења. Мог покорног,
изнуденог, понижавајућег ,,и з в и н и“.
Јутро ме је сачекало обамрлу, неиспавану и растрзану. Те
ноћи сам се окретала по кревету и покушавала да усним сан у
којем ће ме неко волети. Није ишло. Неколико дана се нисам
јављала на телефон, нисам одговарала на његово звоњење на
вратима. А онда сам ипак решила да га саслушам.
- Опростићеш ми? - поновио је питање.
- Шта ту има да се прашта? - рекла сам равним гласом.
- Пијаним људима се нити прашта, нити верује. Пијани људи
су једноставно пијани.
Покушавала сам, да, покушавала сам да му опростим. Свака
моја реч одисала је опроштајем.
Привукао ме је себи.
- Волим те Ена, желим да имам дете са тобом, желим да се
оженим тобом - рекао је јасним гласом - и извинићу се доктору
Хешу за ону непромишљеност, било је… било је то јаче од мене.
Климнула сам главом, док сам се борила да се извучем из
његовог загрљаја. Не знам у знак чега сам климала главом, да
ли опроштаја или потврђивања његове претходне реченице.
Свакако да мора да се извини доктору Хешу. Ради мене. Ради
себе то сигурно нема потребу да уради.
Ненад, заправо, никада није постао оличење визије
мушкарца у мом животу. Живела сам од свог новца, мукотрпно
зарађеног, спавали смо и јели код мене у мом стану, а сада је
хтео форму. Живот и брак са мушкарцем за мене је морао
имати потпору у сигурности, у заштити коју жена треба да
добије од припадника јачег пола на планети. Нигде је око себе
са Ненадом нисам могла наћи. А ипак сам већ две године била
са њим.
- Позови га сада - користила сам преимућство - и реци му то
што си сада рекао мени.
Била ми је потребна потврда. Материјални доказ.
Узео је телефон у руке.
- Диктирај ми број - насмејао се кисело.
И док сам му диктирала број мобилног телефона доктора
Хеша, схватила сам да има људи који немају нимало праве
душе у себи. Ненад је изгледа био један од њих. Стићи до циља
било је једино што је важно.
Нетремице сам га посматрала док је чекао да се веза
успостави.
Нажалост, са друге стране жице нико се није јављао.
Погледао је на сат.
- Ето - рекао је насмејано - да не кажеш да нисам хтео,
једноставно ми се не да. Можда још увек спава. Поново си била
код њега, зар не?
Доручковали смо кајгану и печену сланину. Отишао је у
кухињу и покајнички спремио јело које смо обожавали.
Поставио је тањире и размакнуо завесу да напуни трпезарију
сунцем. Пренео ме је до столице и спустио на њу као краљицу.
Повремено ме је мазио по врату, по оном истом месту на којем
је пре неколико дана, својом десницом, оставио модар траг.
А ја сам га гледала као да гледам у небо. Били су слични.
Никада се није знало шта се у њима којег часа може појавити.
Можда сам га зато и волела, што је пружао пространство у
којем се поглед никада није могао зауставити на нечему што се
стварно завршава.
 Заправо, ја нисам волела крајеве. То је била чаролија којом
ме је обмотао. Он је био човек без краја и без почетка. А ја сам
била све остало. Између, иза и изнад тога. Очекивања су
најбољи пут ка ничему, закључујем док сечем хлеб. Када будем
престала да очекујем, ја ћу почети да живим. И проналазим
одговоре.
Ненад је заузет размишљањем о послу. Као да никада не
размишља о животу.
- Јовић каже да хоће да ме поставе за важног фактора у БИА
- промрмљао је пуних уста.
Залогај ми је застао у грлу. Никада не прича о свом послу,
мада стално само о томе размишља.
- Тебе? И… пристао би?
- Пристао би?! Људи се отимају о такву могућност! На крају
крајева, таква ствар се не може одбити, све и да нећеш.
Нервирао ме је звук који је производио између речи док је
јео.
- Знаш ли ти уопште какву историју та служба има? Да не
верујеш, нисам сигуран за раније активности, али поуздано
знам да је још указом тадашњег регента Александра
Карађорђевича 1918. основан Министарски савет у чијем
саставу је било и Министарство унутрашњих послова, које је
имало надлежности и за послове државне безбедности - опет је
произвео онај звук мљацкања док је говорио.
- Нисам знала, немам појма, посебно не о историји таквих
служби.
Непријатељство… опет се рађао сукоб за столом.
- Па је онда - очи су му се зажариле док је настављао
излагање - 1920. основано Одељење за државну заштиту, а 1929.
или 1930, нисам сигуран, донет је Закон о државној управи, а
Министарство унутрашњих послова подељено на две јединице,
на Дирекцију јавне безбедности и на Дирекцију националне
безбедности.
 - Понекад се питам како је тада све то могло да
функционише, без ових модерних справа, мислим, за
шпијунажу, прислушкивање и слично.
- Постојала је чак и централна картотека - рекао је значајно -
у оквиру Одељења за спеђјалну безбедност.
Насмејала сам се.
Фанатик, помислила сам. Колико стварни живот уопште има
додира са тим о чему он прича? Као да је прочитао моје мисли у
том тренутку.
- Ти мислиш да живиш свој живот, драга? И ту је, видиш,
највећа заблуда свих људи. Ми живимо живот који је, као на
длану, изложен само неколицини људи, који управљају њиме -
насмејао се - као у кући Великог брата!
- А ти би да будеш „велики брат“? - питала сам га
подсмешљиво.
- Боље него пиончић на шаховској табли где се игра партија
између два компјутера - одговорио је замишљено. - Не, нећу
пропустити ту прилику, ни по коју цену.
- А цена сигурно постоји, само што није истакнута у излогу? -
наставила сам у свом тону. - Могла бих да пријавим случај
пореској инспекцији, не издају фискалне рачуне - смејала сам
се.
- Види, Ена, дефиниција цене је да је то тржишна вредност
или договорена вредност размене којом купујеш или стичеш
одређену количину, тежину или другу меру добара или услуга.
Она је основа комерцијалне трансакције. Па и у односима.
- Ти мени, економисти, причаш о дефиницији цене?!
- Хоћу да ти кажем - поново је произвео ужасан звук, сада
испијајући чај од нане - да све има своју цену, истакнуту или
неистакнуту, којом се купује или размењује ствар или услуга,
знање или акција. На пример, и ти, ако баш хоћеш, имаш своју
цену! - насмејао се.
- Људски живот има своју цену?!
 - Има је, идеалисто мој лепи, и те какву!
Попила сам чај од нане и подригнула.
- Има ли овај простаклук цену? - погледала сам га
подсмешљиво и устала од стола.
 - Ненад је јуче покушао да вас добије телефоном - рекла сам
након уласка код доктора Хеша.
- Ох, па то је баш лепо, хтео је нешто да ми каже,
претпостављам?
- Да, хтео је да се извини за онакво понашање оног дана, али
ви… нисте се јављали.
- Могуће, обично се не јављам на овај телефон када видим
непознати број, то је, како бих рекао, број само за познате људе.
- Ух, извините докторе, нисам знала. Надам се да нисам
направила неки проблем?
- Нема проблема, Ена, нисте могли да знате. Нисам вам
рекао - одговорио је смиреним гласом, а онда наставио: -Има
ли нешто ново, како сте вас двоје сада?
Застала сам у секунди. Мозак је окретао комбинације по
глави, као лопов који покушава да провали шифру на сефу.
Можда није паметно да му кажем шта се догодило оне вечери,
пролазило ми је кроз мисли. Можда ипак треба да прећутим.
- Добро смо - рекла сам, погледа упртог право у његове очи.
- Извинио се и покајао због онаквог понашања, мислим да је
схватио. И рекао је све оне реченице правим речима, знате на
шта рнислим, на оно ,,треба“ и ,,желим“ и остале ствари.
Доктор Хеш се насмејао.
- Драго ми је да то чујем. Стварно ми је драго. Него, данас
имам нешто важно да вам кажем - уозбиљио се у тренутку -
мислим да је време да причу приводимо крају. Знате, верујем
да че ова моја сугестија допрети до ваше подсвести. Сад сам већ
и ја нестрпљив да откријем крај.
- Причате о мојим стањима у регресији као о некој серији у
наставцима, ако сам вас добро разумела?
- Да, Ена, мада има неких нелогичности и временских
прескакања, али изванредна ствар је што се, како бих рекао,
држите теме - насмејао се. - Некако мислим да је стигао час да и
ви у прошлом животу дефинишете неке ствари, знате - почешао
се иза уха - имам утисак као да и тамо, у хипнози, избегавате да
се суочите са суштином. Причате ми о неким другим стварима,
а да ствар буде још чуднија те ствари се уопште не тичу вас, не
знам како их уопште можете знати… интересантно, јако
необично - рекао је.
- Хоћете рећи да причам о стварима које ја тада, као она ј а,
нисам могла чути или доживети? - била сам упорна.
- Да, управо тако, причате о великим и битним дешавањима
из тог доба, а при томе нисте један од учесника тих догађаја, ни
на који начин.
- Шта то може да значи, докторе? - питала сам бојажљиво.
- Не знам, зато и хоћу да вас доведем до краја што пре,
можда се тајна крије на крају. Сада већ и ја желим да знам о
чему је реч. Чак ни у регресији, такве ствари нису могуће,
осим… осим ако тада нисте имали неке информације које сада
препричавате. Али, у вашем случају, то је искључено. Немојте
ме погрешно разумети, хоћу да кажем да нисте били нико тако
битан у то доба, у времену о којем ми причате.
- Ко сам била, докторе? - користила сам ситуацију,
покушавајући да сазнам нешто више.
- Обична кројачица - рекао је мирно, а затим погледао на сат
- осим ако на крају не дознамо нешто више о томе.
Осећај разочарања прожео је моје срце тог тренутка. Само
једна обична кројачица која је живела пре стотинак година?
Имала сам осећај да сам била нешто много значајније.
Напољу је почео да бесни ветар. Стакла су се тресла под
ударима олује. Фијукало је као у зачараном замку. Муња је
осветлила собу, попут рефлектора, а гром ју је пропратио уз
потмулу тутњаву у даљини. Светло трепери. Слабост ме поново
стеже у челични загрљај. Бежим поново уназад. Сударам се
леђима са ветром који ми је дао снагу да кренем, па променио
правац.
- Не, не, Ена - рекао је када ми је видео лице - немојте се
разочарати. Ваша прича је фасцинантна, ко год да сте били,
хоћу да кажем, ко год да сте били нисте били обични, погрешно
сам се изразио. Само - погледао ме је сажаљиво - нисте били
нико ко је обележио, на пример, нашу историју, или историју
неке друге земље, на то сам мислио.
- Јасно ми је - рекла сам суво, а потом легла на кауч и
погледала у њега. Устао је као по команди и прионуо на
хипнозу.
Први пут сам осетила снажно дамарање у стомаку.
 Милош је дипломирао у двадесет првој години на Правном
факултету у Београду. Сећам се тог дана, мирисале су трешње у
даљини, а Милош је трчао кроз гацаво блато према мени са
дипломом у рукама.
- Мајко - дахтао је - мајко, успео сам!
Загрлила сам га свом снагом, оном снагом коју сам још
поседовала у својим остарелим рукама, унакаженим од
шивења.
- Вредело је, сине - заплакала сам - вредело те је хранити и
чувати, волети те и борити се за тебе - рекла сам док ме је благо
гурао од себе. И даље је био крут и неприступачан. Ништа на
свету то није могло изменити.
Узеиа сам диплому из Милошевих руку и удаљила је од
очију да боље видим слова. И вид ми је ослабио. Јован је седео
поред мене, мирног, остарелог погледа и смешкао се.
Пронашао ме је неколико година после растанка на пијаци у
Београду. Дошао је једногјутрафијакером у Панчево, клекао на
праг моје куће и молио да му опростим. Донео је хрпу цвећа и
велики прстен у кутији.
Данима сам га враћала са прага, попут ођбеглог кучета
неког другог газде. Данима сам водила рат са собом, кад
положим главу на јастук.
А онда, Милош је једног јутра устао и молио ме да му дам
још једну шансу.
- Мама - рекао је једноставно - Јован се променио, постао је
газда, има новаца, мораш са неким остарити, заслужила си да
неко брине о теби.
Веровала сам Милошу. Ако сам икада некоме веровала, то је
био он.
- Пустићу га, Милоше - климала сам главом - свему треба
дати другу шансу, зар не? - кршила сам прсте несигурно. - Али
једно знам, никада се нећу удати за њега.
Године су прошле од тада. Заиста се нисам удала за Јована.
Он је оставио алкохол и пригрлио нас обоје. Шетали смо
великим тргом и спавали у истој одаји. Будили се ујутро и пили
кафу из малих шоља. Личили смо на породице које смо сретали
градом, али то никада нисмо заиста постали.
Ја сам имала отпор према породици. Отац је у мој живот
унео немир својом строгоћом и хладним, неразумним
трошењем новца. Кроз кућу су редовно пролазиле скупине
људи са којима је испијао ракије и потом кривудајућим кораком
одлазио у кревет. Никада није много зарађивао, посао му је
служио да правда бесмисао којим је живео. Цео терет правог
живота свалио је на леђа моје јадне мајке. Негде, чини ми се
тада, у својим младим, нејаким годинама, схватила сам да јака
жена може сама, са својом децом, да чини породицу. Нисам се
нагледала смеха или љубави међу својим родитеијима. Нисам
се нагледала радости, нити ослонца у мушкарцу. На крају, и мој
живот је ишао истим путем. Калман није хтео никакву
одговорност за своја дела. А и Јован се, ипак, два пута доселио у
моју кућу, никада ја у његову, Јован је устао са трошне хоклице
и погледао преко мог рамена. Нагнуо је главу напред да боље
види слова. Осетила сам како његова шиљата брада урања у
моју вратну жилу.
- „Милош Марковић, свршени студент права“ - читала сам
наглас. - Ах, чедо моје једино, како сам поносна на тебе…
Велики, важан папир подрхтавао ми је у рукама.
-И то није све мајко - наставио је узмакнувши на безбедну
раздаљину од мене. - Ја се каним женити ускоро, изабрао сам
је, мајко, има дуге косе и модре очи, данас сам то одлучио, ни
њој још нисам казао.
 Срце ми је стало у том тренутку.
- Одакле је, Милоше? - прозборила сам танким гласом.
Јован је узмакао корак уназад. Погледао ме је значајно и
кренуо пут шупе у башти. Умео је да осети тренутак када
морамо остати сами. Ја и мој син. Моје једино дете. Моја једина
породица.
Само је важно одакле је и чија је, пролазило ми је главом.
Није смела бити Клајнова, није смела бити Катичина, Адамова
или Маргитина. Све троје је живело у Београду и имало женску
чељад. Нисам могла да дишем, осетила сам како ме стеже
челична рука гриже савести.
- Мајко - застао је на тренутак, а затим озареним погледом,
као да ми је читао мисли, рекао: - Из Смедерева је, мајко, брат
јој се школовао са мном, Лазарева сестра, тако сам је упознао.
Мила се зове, видећеш је мајко, свидеће ти се - блистао је.
Свет је изненада поново стао на своје ноге пред мојим
очима.
- Ох, па то је дивно! - вриснула сам, ослобођена стеге која ми
је чупала груди - Милош и Мила Марковић, како то складно
звучи - рекла сам, а потом га узела за руку и спорим кораком
увела у кућу. Махнула сам Јовану да се врати из авлије и седне
за сто са нама.
На трпезаријском столу су блистале винске чаше, које сам
поставила док сам га чекала да дође из Београда.
Ћутали смо неко време, јели печено месо и пили вино.
- Када ћеш је довести? Када ћеш довести Милу? - питала сам
га, након друге чаше црвеног вина.
- Види, мајко - рекао је погледа упртог у под - нећу је
доводити овде. Мислим да сам средио да добијем намештење у
Београду, па ћемо тамо заједно живети. И њена породица се
сели за Београд, па сам мислио лакше ће нам бити тамо, када
дође дете.
- А ја, сине? - гутала сам сопствену пљувачку с црвеним
вином.
Осетила сам се тако усамљеном, тако напуштеном. Јован је
погнутог погледа пребирао по месу и поврћу у тањиру.
- Та долазићемо, мајко, увек када будемо могли, ниси ваљда
сумњала у тако штогод?
Суза ми је слетела на столњак који сам чувала за ову
прилику.
- Немој плакати мајко - устао је од стола и пришао ми с леђа
да ме загиии - и овако већ годинама не живимо заједно, откад
сам у Београду, само ћемо чешће бити заједно, зар не? Сад не
морам више ноћима да учим.
Било ми је хладно, веома хладно. Први пут сам погледом
одмерила своје старачке руке, које су равнале столњак без
потребе.
Јован је без најаве устао од стола и отишао до ормара где
сам држала фино посуђе.
- И ја бих желео нешто да понудим твојој мајци - мумлао је,
док се враћао несигурним кораком. У рукама је држао кутију са
прстеном који је купио пре много година.
- Удај се за мене, Ленка - рекао је сувим гласом.
Милош је ћутао неколико секунди, а потом заустио да нешто
каже. Подигла сам руку и окренула главу ка Јовану.
- Наравно, Јоване - изгрцала сам невољно. - А сада ме пусти
да довршим разговор са сином.
Узела сам Милоша за руку и погледала га у очи.
- Тешка је старост сине, врло тешка - понављала сам
Јефимијине речи - али ја ти желим све најбоље тамо, где год да
си изабрао. Само једно имам, пре него што одеш преко Дунава,
једну тајну желим поделити са тобом - сузе су се сливале попут
новорођеног потока на бели столњак.
Дошао је тренутак. Цео мој живот стао је само у једну
реченицу.
- Желим да мајчино писмо отворим пред тобом.
 Устала сам и пошла у кухињу да извадим коверат из рупе,
коју сам зарад њега направила у зиду и покрила је циглом.
Јован је већ био замакао далеко у башту.
Касније ћу му рећи да се никада нећу удати за њега.
 - Ена, Ена… - чујем глас из даљине. Преда мном се беласа
лик доктора Хеша. Тако је далек и нестваран, не могу да га
додирнем, покушала сам, пружила сам руку, али он је нестајао.
,,Ена“, чујем дозивање с друге стране Тамиша, тамо је стајао,
не, то је Калман, носи бели мантил и јорговане у рукама. Сетио
се, дошао је по мене. Сада чу му рећи да је Милош његов син,
он још нема порода, волеће га, адвокат је, успео је. Сад му
морам рећи, одлучила сам… није као ја… кројачица, остарела
мајка која шије по домовина. Ена, Ленка… Ена, враћа ми се
слика из салона када ме је први пут додирнуо, а потом
расквашену од жеље однео у својим мислима…
- Расплитао ми је плетенице, докторе, расплео ми је
плетеницу, а потом ми љубио груди… девојачке, а сада сам
остарела, докторе, не умем више да волим. Нисам никада
смела да волим. ,,Ена“… Ударају гранате са моје леве стране, од
тада не чујем добро на лево ухо, докторе, а Јефимија каже да
мама и није морала умрети да смо имали новаца, доктор ју је
могао спасти… ех, да је Калман тада био доктор… Можда сам ја
могла бити другачија да није умрла, да смо имали новчиће у
оној рупи коју је отац направио. Немој Калмане… истежем се по
његовом меканом јоргану, док ме његове руке челично држе
отпозади, осећам плиму како ме издиже ка њему докторе,
волела сам када ме приноси својим уснама да нас нико не може
чути. Како ћу Ненаду да кажем да имам сина, докторе, он то
неће разумети, а и ударио ми је шамар докторе…
-Енаааааа!
Отворила сам очи. Доктор Хеш је избезумљено покушавао
да ме пробуди. Образи су ми бридели од бола. Шамарао ме је.
 - Ена, да ли сте будни? - осетила сам његове мршаве руке на
свом лицу. Тресле су се.
- Да - рекла сам кратко.
- Устаните одмах - рекао је - и узмите ово!
Испред мојих очију светлуцала се чаша. Дугине боје шарале
су воду којом је била испуњена. Сунчев зрак је падао директно
на моју руку.
- Шта се десило? - једва сам изговорила.
- Ништа добро, преклопили су вам се животи, то се дешава
једном у милион случајева. Нисте прошли кроз физичку смрт у
прошлом животу, није било празнине…
- Шта то значи? - питала сам несигурно. Осетила сам како
почињем да дрхтим.
- Надам се ништа лоше. Само што више не смемо радити
хипнозу. Завршили смо - рекао је гласом бродоломника.
- Стигла сам до краја? Да ли сам бар стигла до краја?
- Не - одговорио је - изгледа да је био сувише трауматичан.
Нисте имали снаге да га поново проживите. Но, ништа
страшно, ипак смо нешто урадили. Важно је да сте ви сада
добро - видела сам да му се руке и даље тресу. - Како се сада
осећате?
- Изгубљено, Калмане - рекла сам и испустила чашу са
водом на под.
 Доктор Хеш је запањено гледао испред себе неколико
минута. Тремор руку није престајао, напротив, са сваком
мишљу која је пролазила кроз његову главу руке су му се још
више тресле. Ена је седела испред њега, стакло разбијене чаше
се расуло по тепиху крај њених ногу, десна страна сукње била
јој је потпуно мокра. Зурила је испред себе, главе под правим
углом у односу на врат, и плакала.
Ухватила га је паника. Овако нешто му се никада до сада
није догодило. Да позове колегу Пантића, нема смисла. У овим
круговима важио је за најбољег, а колеге би овај немио исход
регресије искористиле да омаловаже његово знање.
Двадесетогодишњи рад и труд били би бачени у ветар, његова
каријера била би завршена, а његова стручност извргнута
руглу.
- Ена - проговорио је тихо - да ли ме чујете?
Подигла је главу, погледа одлуталог у непознато, и празно
га погледала.
- Да.
- Знате ли ко сам ја? - питао је обазриво.
- Да.
- Ко?
- Доктор Хеш.
- Можете ли да устанете или да вам помогнем?
- Не треба ми ништа од тебе, Калмане - шмрцала је. - Живот
сам ти дала, а ти ме никада ниси потражио - рекла је чудним
гласом.
Сузе су клизиле низ њено лице. Личила је на остарелу,
оронулу старицу. Као да је сва њена младост исцурела кроз
време од неколико минута.
- Ена, то сам ја, ваш доктор, вратите се у садашњост, нема
овде никаквог Калмана, то сам ја, доктор Хеш, ваш пријатељ и
терапеут!
За тренутак га је погледала, насмешила се угловима усана, а
онда поново сагла главу, погледа одлуталог у непознато.
- Знам. Знам да си се определио. Још оног дана у салону сам
то схватила.
Доктор Хеш је нежно додирнуо њено лице, пољубио јој
руку, остављајући врели траг на надланици, а затим полако
устао са столице. Узео је телефон у руке и посегао за последњом
могућношћу која му се указала. Притиском прста на тастер са
стрелицом почео је да враћа пропуштене позиве на телефону.
Нашао је број телефона на који није одговорио пре два дана.
Ненадов. Храбро је позвао број.
- Ненаде, доктор Хеш овде - рекао је мирним гласом. -
Молим вас да одмах дођете код мене у ординацију, имамо
проблем, Ена није добро…
- Шта се догодило? - замуцао је Ненад, а затим осионим
гласом изустио: - Тачније, шта си јој урадио, ти, незналице
једна окултна?!
- Молим вас, дођите, можемо све решити као Ијуди -
промукло је одговорио и потом прекинуо везу.
Звоно на вратима ординације зачуло се за мање од пола
сата. Ена је и даље непомично седела на каучу и зурила у
празно. Ниједну реченицу није изговорила у последњих
тридесетак минута.
- Љубави! - заурлао је Ненад, одгурнувси доктора, када је
спазио Ену како, попут немарно бачене вреће песка, седи на
каучу.
- Љубави, шта ти је урадио?
- Направио ми је дете и никада ме више није погледао, то ми
је урадио.
 - О чему причаш Ена, ко ти је направио дете? - очима је
стрељао доктора Хеша.
Ена је подигла поглед и зачуђено га погледала.
- Ти не знаш? Нисам ти рекла? Па Калман, а Вајерт је
рекао…
- Могу да објасним - умешао се доктор Хеш.
Ненад је немо клечао крај Ениних ногу.
- Молим вас, седите овде Ненаде - рекао је уплашеним, али
смиреним гласом - седите да вам објасним шта се догодило.
Ненад је благо пустио Енине руке, устао и сео на столицу
крај докторовог стола.
- Реците - прозборио је и извадио цигарете из левог џепа
сакоа. Десна ивица усана му је била потпуно укочена.
- Видите, овакве терапије нису без ризика, међутим Ена је
својевољно на њих пристала, имам потпис… - насумице је почео
да преврће по папирима у фиоци радног стола.
- Не интересује ме потпис, реците ми о чему је овде реч.
- Дошло је до нежељене ситуације. Данас је требало да
завршимо, знате. Како бих рекао, све је од почетка било врло
необично код ње, причала је у наставцима, није улазила у друге
капије…
- Какве капије докторе, причајте мојим језиком, ја нисам
стручњак!
- Видите, када особа уђе у хипнозу, пролази кроз тунел
светлости и долази на неку врсту, како бих рекао, ливаде…
ливаде са много капија. Увек може ући кроз другу капију у
претходне животе… Не постоји само један претходни живот,
много више живота смо живели, неко током само једне сеансе
прође и кроз два, три прошла живота. Међутим, видите, она је
причала само о том једном животу и, што је најчудније, увек је
настављала са места на којем је последњи пут стала.
-И?
Ненад нервозно отпухну дим у докторово лице. Све је
треперило у њему. Поново је пропушио пре неколико дана. Од
тада није био ни петнаест минута без цигарете у устима.
- Кажем, данас је у причи, по мом закључку, стигла до пред
смрт. Жељно сам ишчекивао тај крај. Кључ свега је, чини ми се,
баш на крају, бар је тако изгледало, а онда… одједном је почела
да се трза на каучу и помиње ствари из садашњости, помешане
са стварима из прошлости. Покушао сам одмах да је пробудим,
али није ишло, шамарао сам је и онда, у једном тренутку, када
се пробудила, знала је ко је, али је и даље мешала прошли
живот и садашњост.
- Ко је Калман? Вајерт?
Доктор Хеш дубоко уздахну.
- Не знам, али мислим да би, по свему што је до сада
причала, требало да буду битни за њен, како бих рекао, лични
живот тада, живот у прошлости. Стално се та господа провлаче
кроз њену причу, чак је причала ђетаље који нису могли имати
никакве стварне везе са њеним тадашњим животом, детаље
које није могла знати.
- Како то објашњавате, докторе, мислим, онако са те ваше
стручне стране? - губио је стрпљење.
- Не знам. Ово ми се догодило први пут за двадесет година.
Верујте, толико људи је лежало на овом каучу, толиким људима
сам помогао… Ово је… ово је… просто пропаст за мене.
- За вас?! Пропаст за вас?! А Ена?!
Ена се трже када Ненад помену њено име.
- Кажи душо, хтео си да ти донесем нешто? - рекла је
тананим гласом. Личила је на птичицу поломљених крила.
Ненад се окрену ка њој. То нису биле Енине очи. Празне
стакласте лопте празно су га гледале.
- Не сунце, све је у реду, само лези и опусти се, идемо кући
ускоро, само да се нешто договорим са доктором - рекао је
благо.
Наставила је да гледа кроз њега, а потом послушно легла на
кауч.
- Дајте ми снимљене материјале - рекао је Ненад. - Доста је
било игре, докторе, тужићу вас због овога, нећете се тек тако
извући. Упропастили сте једну младу особу због ваше игре којој
ни сами не знате правила. Лепо сам јој говорио, и вама сам
рекао онда у Ветрењачи, немојте се играти. Имате ли ви
уопште дозволу за бављење оваквим стварима?
Доктор Хеш је ћутао.
- Питам вас нешто?! - рекао је Ненад повишеним тоном.
- За овакве ствари не постоје дозволе, то је једноставно једна
од метода, а што се материјала тиче, не могу вам дати ништа од
тога, то је строго поверљиво.
- Мислим да ћете морати да прекршите тај ваш кодекс,
докторе, ако гајите и најмању наду да ће и све ово што се
догодило остати поверљиво. Сутра ми спремите ЦД или касете,
а сада идем да видим шта ћу даље са Еном.
- Али… - заустио је доктор немоћно.
Ненад је устао са столице и узео Ену у наручје, упутивши му
поглед од којег му се зауставио дах.
- Ово је тек почетак - наставио је. - Да не помислите случајно
да се прича са Ненадом Стаменковићем овако завршава.
Добићете крај, сада ћете заиста добити крај који сте толико
жељно ишчекивали!
А затим полако, корак по корак, са Еном у наручју, крену
низ степенице зграде на Врачару.
„Куда сада”, пролете му кроз главу. Стајао је беспомоћно
неколико тренутака на капији старинске зграде. Неколико
пролазника понудило му је помоћ. Одмахнуо је главом и почео
да се презнојава усред уличне вреве. Међутим, већ неколико
тренутака касније, његов бистри ум пред очи му доведе лик
другара из војске, Петра Маринковића, садашњег начелника
санаторијума за менталне болести. Ивице усана му се благо
извише у осмех. Пошао је према колима. Ена је заспала у
његовом наручју.
 - Где си ме довео? - гледала га је очима пуним туге.
- Овде ћеш бити неко време док ти не буде боље - рекао је
Ненад.
Доктор Петар је стајао иза њега и заштитнички му положио
руку на раме.
- Овде је доктор Петар, мој добар друг, он ће причати са
тобом, све ће бити у реду, Ена, само се опусти и немој ништа да
бринеш.
Ена је климнула главом, погледала кроз прозор поред
кревета, а затим се поново окренула ка њима.
- Доћи ће и Калман? Знаш, Милошу сам обећала да ћу га
упознати са оцем. Није ми добро, а и мамино писмо сам
прочитала. Тупише…
Ненад јој нежно преклопи уста руком.
- Шшш, мала, немој сад о томе да мислиш, проћи ће. Сутра
ћемо причати, сада мораш да се одмориш - рекао је, скривајући
очај који му је преплавио лице.
- Немој да ме остављаш - промумлала је беспомоћно.
И Ненад се тог тренутка стровали на њен кревет, положи
главу на њен стомак и поче неутешно да плаче, на очиглед
доктора и медицинске сестре, која је иза пулта спремала
ињекцију за Ену.
 Уторак је освануо кишовит и тмуран. Ненад се подигао из
кревета, отказао све састанке и отишао у купатило да се
истушира. Ноћас је врло мало спавао. Енине речи су попут
авети обилазиле око његових мисли и одагнале сан. Пустио је
да вода тече, неколико тренутака гледао у расуте капи које су
квасиле плочице и сјајиле на њима попут просутих, напуклих
бисера, а онда ушао испод туша. Ледене, кристалне лоптице
враћале су га у живот и будиле његово обамрио тело. Стајао је у
кабини дуго, довољно дуго да је почео да осећа бол од хладноће
која га је обмотала.
Попио је кафу и поново, по ко зна који пут од јуче, заронио
лице у дланове. Ужасан бол прожео је његову душу, непознат
напон жеље да се избори за Ену увукао се у сваку његову ћелију
и улио му снагу да отпочне нови дан.
Сео је у кола, везао појас и кренуо у Београд. Данас ће узети
материјале од доктора Хеша, обићи Ену, попричати са
доктором Петром, старим другаром који је одмах примио Ену
код себе у санаторијум, а потом се вратити кући и покушати да
преслушавањем ЦД-а одгонетне мистерију која је лебдела у
ваздуху.
„Ја, Ненад Стаменковић“, говорио је у себи, „раскринкаћу ту
надрилекарску банду.“
Лекари слични Хешу изгубили су његовог оца на оном столу
пре много година, примењујући нове.методе у хирургији. Сада
је његовим телом харао исти осећај немоћи, као оног дана када
су људи, сакривени у зелена одела, изашли из сале и рекли да
операција није успела. Дошао је тренутак да стане на пут
таквим стварима. Ако ће икада искористити свој утицај и моћ,
то ће бити сада. Да покуша да спасе још хиљаде наивних и
невиних људи који свој живот и психу полажу у руке оваквих
шарлатана.
Још само пола сата вожње дели га од материјала за које
верује да немају никаквог значаја, али који че му дати полазне
елементе за акцију о којој је размишљао. Покренуће све
контакте које има. Људе ће упознати са ситуацијом у приватној
пракси, почеће управо од оваквих доктора и њихових нових
метода. За које не треба дозвола, како рече Хеш. А онда ће
кренути редом, по свим гранама медицине.
Паркинг место се указало управо када се приближавао
згради на Врачару. „Данас све иде како треба“, помислио је и
прописно упаковао ауто на обележено место, а потом кренуо
степеницама ка стану доктора Хеша. У журби, док је
степеницама грабио ка стану, промакао му је наоко небитан
детаљ. Жуте табле на фасади зграде, на којој је писало
Ординација Хеш, више није било. Рупе, које су некада држале
типлове на које се ослањала табла, гладно су зјапиле, као
чељуст разјарене животиње.
 Не знам који је дан. Где сам? Око мене све је бело, а кревет
поред мене празан. На безбедној удаљености, видим сталак са
пластичном боцом физиолошког раствора за инфузију.
Препознајем ту ствар из времена када сам имала тровање, па
ме је мајка сместила у болницу да примам инфузију. Из
ходника допиру гласови људи. Са леве стране кревета је прозор.
Нисам високо, јер гране храста стидљиво ударају о његова окна.
Напољу пада киша, чујем како добује по симсу у ритму мог
срца.
Гладна сам. Поред мене је тањир са храном коју нисам
такнула. Не сечам се ко га је донео, нити зашто нисам јела.
Мислим да сам у болници. Овај кревет има метални оквир, а
такви кревети се налазе још једино у болницама. Ормарић
поред мене је бео, а плехани тањир је изгребан. Не знам зашто
ми нису оставили виљушку и зашто је кашика пластична.
У мислима ми је слика Ненада како одлази са неким
доктором. Сећам се да је рекао да ће брзо доћи. Не знам када је
то било, али осећам да је било давно. Ко зна колико дуго овде
лежим и зашто сам уопште овде.
Ништа ме не боли. Погледом прелазим преко тела и
закључујем да нисам повређена. Уздигла сам се и леђима
ослонила на јастук. Немам завоје, нити гипс. Немам игле по
рукама, нити лекове крај стола. Каква је ово болница?
Узела сам тањир и кашиком покушала да узмем јефтини
паризер који се скврчио свуд по ивицама. Можда је боље да га
узмем руком. Хватам хлеб и гурам га у изгладнела уста. У соби
је тишина, потпуно сам сама.
Појела сам све из тањира и још сам гладна.
 - Сестрооо! - повикала сам, изненађена бојом свог гласа.
Глад је заиста зачуђујуча. Променила ми је боју гласа.
На вратима се појављује сестра у белој, краткој униформи.
- Гладна сам - показујем јој руком на празан тањир.
- Ох, Ена, сад ћу вам донети још. Спавали сте, нисам хтела да
вас будим, како сте сада?
- Добро сам - чудно је гледам. Увек сам била добро, не знам
зашто ми поставља таква питања.
Губи се на тренутак и враћа са тањиром пуним чорбе и два
парчета хлеба.
- Зашто сам овде? - питам је. - Каква је ово болница?
- Ох, драга Ена, све је у реду са вама, само сте били мало…
расејани, ето, то је прави израз. Доктор Петар ће вам све
објаснити, сад ће он, само да заврши визиту. Рећи ћу му да
одмах дође до вас - осмехује се.
- А где је Ненад?
- Он ће доћи мало касније, рекао је да има нека посла и када
заврши долази да вас посети.
- Одавно није био - тужна сам.
- Па тек сте јуче стигли, како мислите „одавно није био“?
- Јуче? Имам утисак да сам месецима овде. А зашто сам ја
овде?
- Рекла сам вам, доктор ће вам објаснити. Ништа страшно,
за који дан сте код куће.
- А Ненад? Он ће сигурно доћи? Морам нешто важно да му
кажем - жваћем корицу хлеба уз чорбу.
- Сигурно ће доћи - осмехује се и намешта ми јастук испод
леђа да лакше седим у кревету.
Чудна ситуација. Ничег се не сећам, али знам ко сам. То је
најважније. Моје име је Ленка, али ми тепају Ена. Баш су
слатки. Мора да ме много воле овде.
Сестра одлази из собе.
- Сестро?
 Окреће се и застаје на вратима.
- Молим вас, реците Милошу да ћу ускоро доћи кући. Знате,
он много брине када се негде задржим.
- Нема проблема душо, а ко је Милош?
- Па мој син - рекла сам, одмахнувши главом у знак чуђења.
Ови људи ништа не знају о мени. Могли су бар основне
ствари да сазнају. Баш су непословни. Одложила сам тањир,
погледала кроз прозор и песницом подупрла браду. Киша је
немилосрдно добовала по прозору.
„Одлучила сам. Рећи ћу тати да ме извади одавде.
Он је моћан, тоиике болнице је помогао, толике донације
дао, он је најутицајнији човек у овој држави.
Сместиће он мене у најбољу болницу. Мој драги тата…
… ионако нема никога осим мене…
…а она његова жена? Она је умрла, не може више бити
љубоморна на мене.
Па ја сам његова једина крв, ја сам његова кћерка, на крају…
Мама ми је оставила његове новчиће у коверти.
Поклонио јој их је када сам ја зачета, да ми обезбеди
будућност.
Тако мама пише у писму. Сирота моја мама…
…да их је узела, да их је само узела… да их није оставила
мени у запечаћеној коверти, могла је да плати лекара и да
остане жива.
Колико ме је само волела…
Морам то да испричам Ненаду, само када буде дошао.
…и никада нећемо продати те новчиће, мада вреде читаво
богатство.
То је отац својој кћерци у аманет оставио… мој драги тата,
ипак је мислио на мене.“
Те ноћи сам заспала без јастука.
 Сањала сам пространу ливаду, напојену сунцем. И Ненада и
Јована.
Седели смо на ћебету и пили ракију из старе чутуре. Била
сам окићена златним новчићима, а Ненад је имао ореол изнад
главе. Око Јована су искриле виле на цветовима. Планина у
даљини имала је боју црвеног воска.
- Испунили сте своје снове? - гледам их.
Смеју се.
- А када ћеш ти своје, Ена? - питају ме углас.
- Сутра, обећавам - проговарам, док нагињем чутуру и
отпијам још један велики гутљај који ми пржи грло.
Оно грло које боду делићи разлупаних снова.
 Ненад је већ десетак минута наизменично лупао на врата и
звонио на звоно, у покушају да допре до доктора Хеша. Бес му
је испуњавао вене и кочио доњу вилицу. „Не могу да верујем“,
пролазило му је кроз главу. Позвао је доктора на број мобилног
телефона, са којег га је он јуче звао. „Мобилни претплатник
није доступан, молим вас позовите касније, мобилни
претплатник није доступан…“, одзвањало је из слушалице. „Не
могу да верујем“, понављао је у себи, “ђубре, не зна с ким се
закачио. Одакле му храброст да се изгуби када сам му рекао да
данас долазим, па он стварно не зна с ким се ухватио. Он
стварно не зна шта ће га снаћи“, одмахивао је главом.
Бесно је стрчао низ степенице и погледао лево-десно по
улици. Као да је потајно очекивао да ће се доктор можда
појавити из продавнице, са векном врућег хлеба у руци и рећи:
„Извините Ненаде, ех, мало сам се задржао, само изволите, ево
сад ћу ја.“ Али улица је врвела од људи, само доктора Хеша није
било међу њима. Окренуо се да још једном покуша да позвони
на интерфон и поглед му се закуцао на зјапећим рупама, где је
до јуче стајала жута табла са натписом Ординација Хеш. Рука
му је остала у ваздуху. Из трошне фасаде зграде, фина прашина
цурила је из две рупе на зиду. Није више било натписа који је
означавао ординацију доктора Хеша. Није било ни доктора.
Једноставно, све је нестало за само двадесет четири сата. Као да
је сам живот изгубио облик стварности.
„Крви ћу му се напити“, промумлао је избезумљено.
Окренуо се још једном, погледао испред себе, бацио пикавац на
тротоар и узео мобилни телефон у руке.
- Дођи одмах на место које сам ти јуче помињао и поведи
екипу са алатом.
Мирно је склопио телефон и напокон се задовољно
осмехнуо. ,,Не звао се ја Ненад Стаменковић, овом скоту ћу ући
у траг.“
Ово је борба на живот и смрт.
 - Ја сам доктор Маринковић. Петар Маринковић, Ненадов
друг.
- Ох, предивно, када ће доћи Ненад?
- Само што није. Како сте данас, Ена?
- Одлично Петре, само сам мало гладна.
- Нећемо дуго, поставио бих вам само неколико питања па
можете ићи да једете, рећи ћу да вам дају леп ручак.
- Хвала вам, докторе.
- Сећате ли се шта се јуче догодило?
- Да.
- Можете ли ми нешто више рећи о томе?
- Не знам шта вас конкретно занима.
- На пример, када сте отишли код доктора Хеша, о чему сте
разговарали?
- Ах, то? Ништа посебно, као и обично, једино што ми је
рекао да сам обична особа; то ме је… некако повредило; него,
има једна друга ствар које сам се јутрос сетила.
- Која Ена? Причајте ми.
- Сада ми је јасно зашто су ми обили стан. Знам шта су
тражили.
- Обили су вам стан? Нисам знао. Жао ми је. Шта су
тражили?
- Новчиће.
- Какве новчиће, Ена?
- Од мог тате. Знате, мој тата је имао врло вредне новчиће.
- Ваш отац је нумизматичар? Ох, па то је баш лепо. Колико је
новчића било, и каквих?
- Неколико, Петре, али вреде читаво богатство.
 - И? Да ли су их нашли?
- Ах, не, докторе. Не, никада их неће наћи.
- Добро је. Зашто их држите у кући? Можда бисте могли да
их ставите на неко сигурније место?
- Нема потребе докторе, они су и даље тамо, тамо где их
нико никада неће пронаћи, осим…
- Осим?
- Осим ако им ја не покажем.
- Да ли вам је још нешто недостајало након тог обијања
стана?
- Да. Украли су ми фасциклу са свим документима и потврду
да сам платила порез на стан.
- Нашли су лопове?
- Још нису, Ненад је обећао да ће их наћи, али, молим вас,
њему не смете рећи за новчиће, обећајте ми.
- Нема проблема Ена, не брините, а смем ли бар да знам
зашто?
- Зато што ће рећи Милошу.
- А ко је Милош?
- Милош је мој син, мамин велики дечко.
- Нисам знао да имате сина, колико година има?
- Двадесет једну, дипломирао је на Правном факултету,
ускоро ће се оженити.
- А ви? Колико ви година имате, Ена?
Тајац је испунио собу.
- Нећете му рећи? Обећавате?
- Обећавам. А зашто Милош, мислим ваш син, не сме да зна
за новчиће?
- Хоћу да их запакујем у коверат и оставим у зиду када
умрем. Запечаћене у црвеном воску. Да га обезбедим за
будућност.
- Аха, сада ми је јасно.
- Знала сам да ћете ме разумети, срце сте, докторе, а сад бих
ишла да једем, ужасно сам гладна, ако немате ништа против?
- Не, не, само изволите, отпратићу вас до собе.
 - Скот је побегао - дахтао је Ненад, строваливши се у фотељу.
- Полудео сам ортак, одлепио сам. Позвао сам екипу, ах, да, ти
не знаш, ја сам ти сад нека фаца у тим органима безбедности,
знаш, и развалили су врата. Ничега нема, празно. Мислим,
намештај, све је ту, али ни трага од било каквих папира,
докумената, ЦД-а, касета. Скот је побегао.
- Ух, ово ми личи на добру крими причу - рекао је Петар.
- Замисли безобразлука, човече!
- Ена није добро - променио је тему доктор Петар - данас сам
разговарао са њом десетак минута.
-И?
- Лепо је кренула, а онда је одједном почела да прича о сину.
Помислио сам да стварно има клинца, али кад рече да је управо
дипломирао на Правном факултету и да се жени, брада ми је
пала!
- Дај, немој да зезаш? - одврати Ненад запањено.
- А онда је рекла да су јој обили стан.
- Да, јесу, драмила је због неких папира и потврде о
плаћеном порезу на стан, ништа битно.
- Него, реци ми, извини, можда је глупо што те питам, да ли
је помињала неке новчиће, да јој је отац нумизматичар или
нешто слично?
- Не, никада. Ћале јој је инжењер, никада није ни хемијске
оловке скупљао, а камоли новчиће!
- Тако сам и мислио. Ипак, делује тако стабилно у тим
својим изјавама, просто не могу да верујем. Кажеш, све је било
океј до јуче?
- Да, осим што је ишла на ту глупост од хипнотичке
регресије и два пута је имала неке испаде са неким приказама
ноћу. Све остало је било скроз регуларно. Шта је још рекла?
- Каже да хоће сину да остави те фамозне новчиће
запечаћене у коверти, да му обезбеди будућност, у зиду, не знам
шта је мислила под тим ,,у зиду“.
- У јеботе! Ово је дебакл!
- Није друже, седи, завали се, сад ће теби твој друг да
објасни.
- Само кратко, молим те, на ивици сам живаца.
- Шта год да се догодило тамо у ординацији тог доктора
Хеша, немој да бринеш, постоје такви случајеви, доста сам о
томе читао, имам чак и неке материјале о томе из Америке.
Свака регресија под хипнозом носи са собом одређене ризике.
Постоје три врсте хипнозе, а она је очито била у најдубљој
хипнози која се ради… не спорим стручност доктора Хеша,
колеге смо, да ме не схватиш погрешно, можда је човек
одрадио све како треба… једноставно, дешава се… Али оно што
је битно јесте чињеница да је максимум времена које може да је
држи та, рецимо да је крстим ,,поремећеност“, четири до пет
дана, не дуже. Није познато да је неко одлепио наскроз, сви су
се потпуно нормално вратили у садашњост, без компликација
по даљи живот. И, оно што је најважније, ничега се нису сећали
после тога. Само, препорука је, наравно, да се више не играју с
тим, мислим да не иду на такве сеансе.
- Ти верујеш у те глупости? - Ненад је деловао ошамућено. -
Мислим на постојање прошлих живота и све те зајебанције?
Петар је застао за тренутак, а потом га продорно погледао.
- Види, ортак, не треба се играти са тим. Научних доказа
нема, али ја се не бих зајебавао са коначним закључцима.
- Сви сте ви луди, мајке ми - рече Ненад и устаде са фотеље. -
Хајде, води ме код ње, хоћу да је видим.
Полетела сам му у загрљај.
Знала сам да ће доћи.
Опростила сам му све.
На крају, и он је мени опростио грехе.
Није лако бити са неким ко има сина.
А при томе није ни био у браку.
Све ћу му рећи једног дана.
И одлучила сам.
Удаћу се за Ненада.
Милош ће разумети.
И он се жени.
Није ред да останем сама.
Самоћа је тешка, заиста тешка.
И Јован је заслужио да му будем жена.
Није он тако лош човек.
 Изашла сам из болнице након седам дана. Имала сам утисак
да сам месецима лежала у кревету, крај прозора, и посматрала
лишће како се игра са ветром. Бројала сам их на грани која је
ноћу лупкала по прозору и позивала ме да се дружимо. Сваки
лист имао је другачију шару, неку нит која није личила на
друге. А онда, једне ноћи, дунуо је олујно јак ветар и грана је
пред мојим очима осванула рањена. Половина листова је
отишла у неповрат. Болело ме је. Имала сам утисак да сам
крива што сам допустила да нестану, што им нисам упутила
довољно љубави кроз поглед. Схватила сам, тог јутра, да су
најјачи ипак остали. Они - које на петељци није држала љубав с
којом сам их гледала.
Доктор Хеш је нестао у непознатом правцу, заједно са
снимцима мојих говора током сеанси на које сам код њега
одлазила недељама.
Није ми било свеједно када ми је доктор Петар саопштио да
сам у једном тренутку помешала стварност и прошли живот.
Ипак, чини се да су ме ишчупали. Не сећам се ничег о чему сам
код доктора Хеша причала месецима. Пробудила сам се једног
јутра и свет је поново био онај стари. Све што је претходило том
дану, једноставно је нестало.
Жао ми је што никада нећу чути оно што је забележено на
тракама. Ипак сам дала себе, тамо на каучу на Врачару, а човек
се од себе тешко опрашта. У било којем облику.
Али ја сам јака. Природа ме је научила да опстанем. Лишће
је, заправо, оног јутра постало мој највећи учитељ.
Престала сам да будем зависна од туђе љубави. Схватила
сам да најјачи опстају. Без обзира на туђу љубав. Свему треба
пружити другу шансу. Па и себи.
Ненад је обећао да ће дати све од себе да нађе одбеглог
доктора. Ако ни због чега, бар због материјала које је био
дужан да ми на крају преда. Платила сам за то, много сам
платила да чујем себе. А цена за тако нешто никада није мала.
Добро ми је.
Нормално живим, са радошћу идем на посао и дочекујем
Ненада увече. Немам ноћне море, нити приказе у мраку.
Живим обично, попут многих жена које заузимају место под
овим парчетом неба. У садашњости.
Живот је ипак сујетан. Тражи потврде и доказе. Жртве и
промене. А Ненад ми ништа од тога више није тражио.
Јуче смо провели вече под свећама и уз велику боцу црног
вина. Дошао је око осам сати и донео букет предивних ружа.
Зна да волим јорговане, али зима је, нема јоргована у природи,
нити у цвећарама. Покуцао је на врата, а ја сам се, попут гладне
птице, устремила на његове усне. Љубили смо се дуго, у
предсобљу мог стана, и клели да смо јачи од свега што нас је
задесило.
Имала сам љубав, али више нисам тражила њену вечност.
Научила сам да живим за данас. Предала сам му се свим
својим бићем, не очекујући ништа заузврат. Човек којег сам
једино волела никада се неће вратити у мој живот. Остао је у
браку са својом женом и никада ме није потражио.
Схватила сам да је очекивање било само пут уназад. Кад се
потпуно предаш, заиста изгубиш потребу да било шта
очекујеш.
Вечерали смо шкољке на бузару и пили црно вино, које сам
годинама чувала на стакленој полици у трпезарији.
- Љубави моја, а сада имам нешто да ти кажем - рекао је
заводљиво.
- Чекам - трептала сам очима уз одсјај свеће.
Устао је од стола, клекнуо пред мене и из џепа панталона
извадио црвену кутијицу.
- Да ли ти, Ена Калик, пристајеш да се удаш за мене, Ненада
Стаменковића, овако несавршеног, неромантичног,
шљампавог и понекад насилног, али ипак оданог и
пожртвованог?
- Да - рекла сам - али под једним условом.
Ненад се тргнуо, а затим, неприметно приближио да ме
боље чује.
- Под којим условом, госпођице?
- Да ме не испуштате из свог загрљаја - рекла сам. - И то није
све.
- Није све? - намргодио се.
- Не, желим да аплицирате за место у БИА, шта год нам то
донело.
- Сигурни сте, дамо? Шта год нам то донело?
- Да - рекла сам одлучно.
Остали смо непомични неколико тренутака.
- Бићеш ми верна? - шапутао је кроз време.
,,Верна?“, прохујало је мојим мислима.
Стварност рађа много више снова него што их ми икада
можемо снити, или ујединити, ликовало је искуство. Верност је
у човековој неверици да она постоји, проломило се кроз моју
душу.
Зауставила сам дисање, а потом климнула главом и
погледала га у очи.
- Хоћу - прошапутала сам понизно.
Љубав не познаје сутра, схватила сам данас, она не познаје
време. Она је осећање које чини да време постоји.
Из верности.
 - Види мала, на трагу сам.
Ненад никад не завршава реченицу. Има утисак да ја у
сваком тренутку знам о чему он размишља.
- На трагу чему?
- На трагу сам доктору Хешу - рекао је поносно. - Пребегао
је преко.
- Ма, да ли је могуће? - инстинктивно сам сагла главу.
Без обзира на све што се догодило, ја сам била везана за
њега. Он је неко ко је имао своје место у мом животу. Још увек
га има.
- Можда би требало да заборавимо ту причу? - питала сам га
обазриво.
Чудно ме је погледао. Скоро да је безгласно отворио уста.
- Да заборавимо? - извио је обрве. - Ти можда можеш, али
ја… Види Ена, неки људи морају да науче да нису недодирљиви.
Диплома то многима обезбеђује, посебно лекарима. Како су ми
само оца у гроб послали. Не, ја ћу га наћи само да бих га научио
да мора да поштује обавезе и да сноси одговорност за своја
дела, за новац који је узео…
- Слажем се, само… мислим да ти то постаје фиксација,
мислим, та јурњава за њим. Него, где је отишао, укоју земљу?
- У Немачкој је. Вероватно има рођаке тамо. Хеш, то је
немачко презиме, зар не? Испитао сам мало ствари око
његовог приватног живота.
-И?
- Изгубио је породицу пре двадесетак година. Возио је, двоје
деце и жена су погинули, он је преживео. Никада није осуђен,
мада се претпоставља да је заспао и тако слетео са пута.
 - Зар није довољно кажњен што је остао жив? - трнула сам
док сам слушала.
- То боље да питаш његову жену и двоје деце - одмахнуо је
руком немилосрдно.
- Али, Ненаде, то је тако ужасно! - изустила сам, док ми се
пред очима поново рађала слика из Успењске цркве како чучи
и пали три свеће за мртве душе. Ни сањала нисам да му се
догодила таква трагедија.
- Да, душо, ужасно је. Али видиш, ипак је наставио да живи и
узима паре.
- Није се поново оженио?
- Не. Али причају да је почео да се бави регресијом у нади да
ће некада неко од пацијената доћи и испричати свој прошли
живот у лику његове покојне супруге. Да ће призвати душу
своје жене и тражити опроштај. Болесник!
- То само доказује колики терет носи на срцу, немој да си
тако суров.
- Нисам суров, душо, само сматрам да свака акција у животу
мора донети реакцију, све остало је провлачење кроз иглене
уши.
- Тражићеш га по Немачкој?
- Наравно. Само због снимљених материјала. Све остало ме
не интересује. Узео је нешто што припада теби, нешто што си
платила и у шта си веровала. А можда је једноставно научио да
све носи са собом. Он је већ друга генерација лекара у
породици. Можда су га научили да је тако најлакше са
пацијентима. Узмеш паре и одеш без одговорности. Отац му је
био Панчевац, такође лекар, који је побегао након бруке која је
пукла са неком слушкињом, ма све сам испитао.
- Мени је рекао да има неке даље рођаке у Панчеву, али ми
није рекао да му је отац био пореклом из Панчева.
- Вероватно ти много тога није рекао, душо, зато ти и
причам. Ја ћу покушати да сазнам оно што ти ниси знала.
Нисам ја случајно онако реаговао при нашем сусрету у
Ветрењачи.
- Али…
- Рођен је у Београду, али се често врзма по Панчеву, ниси
ни за то знала?
- Не - муцала сам.
- Тип није свој. Пошто је изгубио породицу, ушао је у
фантазију да пронађе ванбрачног потомка свог оца и те
слушкиње. Смешно, све се то дешавало пре милион година,
људи су мењали презимена, посебно Јевреји током Другог
светског рата; сад ће он да налази своју браћу или сестре на
основу неких непроверених прича које је чуо у младости!
Нисам могла да слушам како прича о доктору Хешу на такав
начин. Он је био неко пред ким моја подсвест и свест нису
имале тајни. Ценила сам ту чињеницу. Нисам желела да моје
искуство на Врачару добије такав епилог. Необјашњиво сам
желела да заштитим доктора Хеша.
Пришла сам му с леђа и нежно га загрлила.
- Хајде да заборавимо ову тему вечерас. Спремила сам ти
нешто много боље.
Застао је на тренутак и упитно ме погледао.
На усне сам му утиснула врели, чежњиви пољубац.
Више није деловао зачуђено. Нити заинтересовано да
настави причу о доктору Хешу. Дуго смо се љубили на мом
кревету пре него што ме је први пут узео на сасвим нов,
другачији начин. Кроз потпуно предавање.
 Јутро нас је дочекало исцрпљене. Протезали смо се по
кревету и псовали аларм на мобилном телефону који је сваких
пет минута опомињао да је време да устанемо.
Изашла сам из кревета, босих ногу продужила ка трпезарији
и погледала кроз прозор. Напољу је први снег забелео улице и
дрвеће. Неколико људи се с муком пробијало кроз ветар, који је
у налетима рушио све пред собом, док се комшијин југо као
играчка вртео по смету који је небо ноћас створило на
паркингу.
- Снег је! - викнула сам. - Ненаде, устани, треба ти времена
да очистиш ауто, ноћас је нападао, хаос је на улицама.
Ненад је војнички скочио из кревета и похрлио ка прозору,
као да не верује у оно што сам управо изговорила. Стао је поред
мене, коса му је била рашчупана, лице начичкано кратким
бодљикавим длачицама.
- Знаш, понекад… понекад тако желим да се вратим у
детињство, да натерам маторог да сиђе у подрум и извади
санке, да одем на онај брег код Тамиша са клинцима и да се
спуштам санкама док не помодрим. Јебем ти живот - чежњиво
је гледао кроз прозор.
- Када аплицираш за БИА? - питала сам га, док сам у мајици
и гаћицама пунила џезву водом и укључивала ринглу.
Пречула сам бајку о враћању у детињство. Више нисам
смела да размишљам о враћањима у било којем облику.
- Сутра. Морам још једино да напишем ЦВ. Све остало је
завршено. Обична процедурална питања су остала. ЦВ и пар
ситница. Морам да будем чист до трећег колена уназад.
- Па јеси ли?
 - Наравно да јесам, мислиш да бих био предложен да нисам?
Све су они то већ испитали, сад још ја морам да у писменој
форми то потврдим.
- Хоћеш да ти помогнем? И онако мало знам о теби и твом
пореклу - довикивала сам из купатила.
- Ма нема потребе душо, сам ћу, само ми остави мало
простора по подне да све то добро срочим. Има неких детаља
које морам да проверим код кеве, у вези са дедом. Он је нешто у
оно време прелетао од Пашића до Протића, још као студент
ушао је у странку…
- Зар они нису били у истој странци?
- Јој, мала, појма немаш о историји. Пашић је умро дан
пошто га краљ Александар није изабрао за премијера, од
узбуђења, тачније, од шока,
- Стварно, а зар он није био први премијер владе Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца?
- Не, и ту је био зезнут. Млади регент Александар поставио
је Протића. Тек касније се Пашић ту провукао.
- А твој деда? Каква је у свему томе била његова улога?
- Немам појма. Знам само да је касније био у скупштини и да
је био радикал, мајка ми је причала, али тада ме то није посебно
занимало, а мислим да ни она не зна много о томе. Знаш, Други
светски рат и све оне зезанције после, она је ратно дете, па
после комунисти. Ко је још смео да прича о предратној
политици. Још су и куће имали. Тад је било битно само
преживети и ћутати, закон број један: ћутање!
- Па ви сте изгледа породично посланици, по дефаулту? -
насмејала сам се.
- Да, драга госпођо министарка, и ти улазиш у ту причу сада.
Радујеш се?
- Наравно, душо - закувала сам кафу и сипала је у велике
црвене шоље. - Можда напокон научим нешто више о историји,
да не вучем више ту четворку на крају сваке школске године,
као личну срамоту. Али и даље ми нешто није јасно…
- Кажи љубави, шта ти није јасно?
- Деда радикал, а ти међу првима који потајно заговараш
статусне промене Војводине. Где нестаде његов дух у теби, шта
је с оном старом изреком ,,крв није вода“?
Нервозно се почешао по врату.
- Ко зна, можда је такво време било. А крв? То да крв није
вода? У сваком случају, има велики проценат воде - насмејао се
једноставно и отпио велики гутљај кафе.
Мобилни телефон је поново зазвонио. Ненад је ћутећи
неколико секунди слушао глас са друге стране жице.
- Када ћеш ми донети траке? - питао је суво, скоро
безгласно, а потом се нагло усправио, попут угажене стабљике
на пољу која враћа свој облик. Глас му је био смркнут и строг.
- Не шали се главом да их случајно преслушаваш! -
прозборио је промукло.
Тајац је био неиздржив, налик на бол који у једном тренутку
челичном руком сажме све остале гамижуће осећаје.
Нетремице сам га гледала, док није прекинуо везу.
Окренуо се прозору.
- Милан је узео траке од Хеша - говорио је полако,
растежући моју напетост као да затеже струну на инструменту.
- Донеће их следеће недеље, вероватно у среду.
 Изгледа да није баш тако једноставно написати свој ЦВ.
Већ два сата гледам Ненада како се врпољи пред
компјутером, куцка па брише, па поново куца. Користи разне
обрасце, такозване готове форме ЦВ-а, па опет брише, па
бесни… у недоглед.
- Зар ниси рекао да је то само формалност? - добацујем му
након што је трећи сат провео пред компјутером.
- Немој сад и ти да ми стајеш на жуљ! - мумла нервозно.
- Могу ли да помогнем? Већ другу кафу си попио, хоћеш да
једеш нешто?
- Само ме пусти да довршим, љубим те. Кева ме је тотално
помела, сложила ми неку причу о којој појма нисам имао, а сад
треба да је уклопим у све ово - нервозан је.
- Нешто што битно мења суштину?
- Ма не, не мења, ништа више не може ово изменити, ствар
је завршена, али не звучи пригодно за оно време да ми је деда
био ванбрачно дете.
- Ванбрачно дете? Мислиш понео је мајчино презиме?
- Да, кева каже да се причало у фамилији да негде у
Београду постоји запис са именом његовог оца. Међутим, све је
то изгледа прича, бајка. Нигде у званичним папирима то
презиме се никада није појавило.
- Баш безвезе - одмахујем главом и настављам да читам
Глорију.
- И ја кажем, то ми баш није требало.
Гледам на сат. Већ је прошло једанаест. Кроз полуспуштене
шалоне пробија се Месечева светлост и баца своје платинасте
сенке по нама. Касно је. Ненад је напокон завршио сторију око
ЦВ-а. Пијемо вино и седимо једно крај другог, на каучу. Ненад
шири прсте, укочене од дуготрајног куцања, као патка док
плива по води.
- Хоћеш ми дати да прочитам? - мазим се.
- Свакако. Наравно да хоћу - нагиње се према радном столу
и притиска тастер принт на тастатури.
- Не мораш све да читаш, баци поглед само на битне ствари -
додаје ми сва три листа која је откуцао.
 ЦВ НЕНАД СТАМЕНКОВИЋ
Име и презиме: Ненад Стаменковић
Датум рођења: 09.11. 1975. Панчево
Адреса: Војводе Радомира Путника бб, Панчево
Брачно стање: Неожењен
Стручна спрема: ВСС, Машински факултет у Београду
Звање: Дипломирани инжењер машинства

Радно искуство:
2005. Власник издавачке куће Стаменковић
2003-2005. Рафинерија, Панчево
2001-2003. Техногас, Панчево
1998-2001. МУП Панчево
Члан странке од 1995. године. Број чланске карте 75.
Име оца: Зоран Стаменковић, рођен 1940. у Београду,
преминуо 1992. у Панчеву. Од оца Велибора и мајке Зоре,
трговаца из Београда, који нису били политички опредељени.
Обоје имају чисто порекло, од родитеља такође трговаца и
занатлија из Београда.
Отац по занимању дипломирани инжењер машинства.
Радни век провео у Београду и Панчеву, углавном у
петрохемијским објектима и рафинерији нафте. Никада није
кажњаван, нити осуђиван. Члан странке од њеног оснивања до
смрти.
Име мајке Светлана Стаменкович, девојачко Марковић.
Рођена 1940. године у Београду. Од оца Милоша и мајке Миле.
Деда по мајци, Милош Марковић, био је посланик у
Скупштини у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
завршио је Правни факултет у Београду, оженио се Милом.
Порекло деда Милоша са очеве стране је непознато, јер се у
папирима не наводи име његовог оца, већ само име мајке
Ленке Марковић, пореклом из Панчева. Оставио трага у
политици тог времена, да би се непосредно пред Други светски
рат повукао из политике и почео да се бави адвокатуром. Бака
Мила је пореклом из Смедерева, из угледне породице
правника.
Мајка Светлана је по занимању професор и радни век је
провела радећи у школама у Београду и Панчеву. Члан је
странке, такође од њеног оснивања до данас.
Говорим три језика и активан сам у областима које се тичу
дијаспоре и права наших грађана у иностранству. Посланик сам
у Скупштини Војводине.

***

- Па ово је сјајно - рекла сам - са оваквим пореклом ти

пролазиш свуда, и у политичкој активности у странци, а тек
активност предака у политици…
- Мислиш?
- Па, деда Милош ти је био фаца, у оно време бити посланик,
дипиомирани правник, а подигла га је само мајка. Није имао
браће и сестара? Није имао више деце? Само твоју мајку?
- Није имао браћу и сестре. Његова мајка Ленка живела је са
неким Јованом до пред смрт, али се никада није удала за њега.
Нити је открила име Милошевог правог оца. А он, да, касно је
добио моју мајку, а био је млад када се венчао са бака Милом.
Каже ми мајка данас да се после његове смрти међу кумовима
причало да је деда Милош оставио неку тајну ствар у сефу у
Београду, али нико никад није открио где је сеф, нити нашао
некакву шифру међу његовим папирима.
 - Ах, приче - одмахнула сам руком - у то време сви су се
бавили неким мистеријама које су преношене као легенде с
колена на колено, ваљда да разбију досаду: требало је живети
без мобилног телефона и компјутера - насмејала сам се.
Устала сам са кауча да наспем још вина и продужила у
трпезарију.
Лажу када кажу да постоји животни пут, помислила сам,
постоје само странпутице. Мање или више удаљене од места на
којем никада нећу имати могућност да будем. Не одређујемо
сами себе ни онолико мало, вапијуће потребно, да бисмо могли
трасирати пут живота о којем нам причају.
Одмахнула сам руком сама пред собом.
Само напипавам у мрачном тунелу око себе, док ме из
висина, кроз пукотине, шибају олује. А на крају тунела је
светлост, кажу. Ма мени не треба крај да бих стигла до
светлости, размишљам, мени треба светлост да бих живела са
њом. И тако обасјана стигла до краја.
- Шта је било, где нестаде? Треба нешто да изменим, нешто
не ваља? - довикнуо је из собе.
- Не - прошапутала сам, док ми је поглед прелазио преко
сјајне површине Месеца који се сребрио у даљини - не, ни
случајно.
Кроз тело ми се расу треперави Месечев зрак. Скоро да ми је
и зенице опточио сребром.
- Дођи Ненаде - позвала сам га после неколико тренутака -
дођи да видиш нешто!
Ненад се лењо догегао до мене.
- Добро ти је? - погледао ме је забринуто.
Климнула сам главом.
Имала сам осећај да ми је тако близак, да је тако мој, а опет
тако далек, деценијама удаљен. Први пут у животу додиривала
сам га с нежношћу. Из сваке ћелије мог тела зрачила је
топлина. Схватила сам да немамо више времена за знакове,
када живимо брже од времена у којем нам се указују.
Препустила сам се осећају.
- Као да су људи постали санте леда отпорне на врелину
осећања - суза ми се скотрљала низ лице. - Као да крстимо
љубав магијом да би јој подарили особине божанственог, док
заборављамо да је божанско у нама, а не у магији којој бојимо
свет - прошапутала сам.
Подигла сам поглед према небу.
- Шта си хтела да ми покажеш? - заштитнички ме је обујмио
око струка.
- Зар ти Месец не личи ноћас на велики сребрнасти новчић
који је неко послао на небо? Знаш онај старински, редак, као из
времена Рима или Византије, на пример?
Упро је поглед ка небу и дуго гледао у светлећу куглу која се
преливала као зрела, напукла дуња међу облацима и плутала
свемиром.
- Да знаш да има нечега ноћас у њему, нечег мистичног,
просто магичног - рекао је, а потом се окренуо ка мени.
- Сећаш ли се шта сам ти рекао у оној поруци на телефонској
секретарици, после нашег првог сусрета у пошти?
- Не - одмахнула сам главом, покушавајући да вратим тај
дан у сећање.
- Није све у животу како изгледа. Само се треба мало измаћи
и ствари могу добити сасвим други смисао - застао је неколико
секунди, погледао ме, а потом се мирно вратио до собе, узео
даљински управљач у руку и променио канал на ТВ-у.
Нешто сам ипак тражила целог свог живота. Неку нит, неке
емоције које су ме повезивале са непознаницом прошлости.
Ништа није у животу како изгледа, заиста. Ко зна које дугове
носимо из прошлих живота, ко зна да ли можда сваки живот
који живимо заправо проводимо као наставак прошлог. Нешто
сам ипак пронашла у овом животу. Кроз Месец, као сиви комад
разрезане свиле, провукао се облак недокучиве спознаје и
утиснуо свој облик у мене.
Знала сам, тог тренутка сам сазнала, да се никада нећу удати
за Ненада.

скен и обрда: БАБАЦ

 НАПОМЕНА АУТОРКЕ

Роман Печат у црвеном воску инспирисан је исповешћу

једне Панчевке. Прича која ми је пренета подстакла ме је да о
овом догађају напишем роман, а њено искуство, на овај начин,
поделим са читаоцима. Ради дискреције, имена главих ликова
су промењена, док су остали ликови, као и већина догађаја,
плод маште аутора.
Делови у којима се помињу Први светски рат, убиство
надвојводе Фердинанда у Сарајеву и масонски ритуали обилују
истинитим подацима, прибављеним из до сада објављене или
необјављене грађе која се бави историјским или савременим
догађајима, али су такође прилагођени изворној причи особе
која жели да остане анонимна за читалачку публику.
Можда ће извесни поштоваоци ликова који се помињу у
овом роману сматрати ову причу непримереном за њихово
дело и рад, па зато још једном напомињем да је посреди
романсирана исповест уклопљена у елементе фикције, јер
метод хипнотичке регресије у данашње време још није доживео
своје признање у стручним медицинским круговима, те га са
тог аспекта треба и посматрати.
Захваљујем свима који су ми пружили подршку током
писања овог романа, захваљујем особи која је имала довољно
поверења и стрпљења да ми повери своју причу, а посебно сам
захвална људима који су ми помогли да истрајем у настојању да
оваква прича, уз сва њена противречна тумачења, ипак угледа
светлост дана.
 О АУТОРКИ

Жаклина Киш-Јоцић рођена је у Бечу, Аустрија, 1964.

године. Писањем и музиком бави се од ране младости.
Компонује, свира клавир и гитару. Била је солиста у многим
познатим хоровима у земљи.
Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на
Групи за енглески језик и књижевност, а у преводилачке воде
упловила је пре десет година као судски тумач за енглески
језик. Радила је као научно-стручни преводилац и члан
Удружења преводилаца Србије и превела књигу Поново у игри
Мајкла Ридпата.
Члан је међународних организација за проналажење људи и
спајање породица, председник Удружења радника миграната и
девизних пензионера Србије и активан делатник у многим
питањима и догађајима у вези са дијаспором и људским
правима.
Роман Врх греха, објављен 2009. године у Лагуни, постигао
је запажен успех код читалаца и књижевне критике.
Мајка је две кћери, живи у Београду.