Велика среда

„Један од вас је ђаво“ (Јн. 6,71)

Час мрачнине. Потпуне, непрозирне таме.
– „Да нисам ја, Господе?“
И ми постављамо исто питање:
– „Да нисам ја, Господе?“
– „Који умочи са мном руку у здјелу тај ће ме издати“
(Мт 26,21-25).
Јуда издајник спокојно и охоло прима залогај и тако се открива и исказује. На
питање: „Да нисам ја, Господе?“, Господ му одговара: „Ти каза“.

И Јуду издајника учитељ је волео као и друге апостоле. Он га је изабрао за

апостола. Он је изабрао Дванаесторицу и рекао: „И један од вас је ђаво“ (Јн. 6, 70-71).
Замочен залогај је братска опомена и прилика да се Јуда Искариотски још једном позове и
призове покајању. У Гетсиманији покушао је Господ да га извуче из глиба. Издајник је већ
онда када је припадао сабору апостола Христових постао плен Злога, омамљен платом од
тридесет сребрњака (Мт. 26, 14-16). За хришћане сребро је на светлој страни, оној бића –
симболизовало божанску мудрост – апостолство, свештенство, а на тамној страни, оној
небића – похлепу, користољубље и несрећу коју грамзивост изазива. На изопаченој страни
свештеничког среброљубља је вечна смрт. За саму издају Господ каже: „Али тешко оном
човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек“ (Мт. 26,
24). Ове речи изражавају суштину, кривицу и казну издаје. Јуда Искариотски је као
апостол следио Господа, али не из љубави, већ из користољубља, из себичности и комфора
који свештенство доноси. Његова себичност је неман која га је погубила. Похлепа га је
учинила и лажљивцем и крадљивцем.

Много је Јудâ међу нама људима. Сваки Јуда почиње поткрадањем заједнице,
заједничке касе. Испунише се поруке псалма: „Па и пријатељ мој, који јеђаше хљеб мој,
пету на ме подиже“ (Пс. 41,9). – „Пропадам у дубоком глибу гдје нема дна; тонем води у
дубине, и вали ме затрпавају (Пс. 69,2). Ти знаш под каквим сам ругом, стидом и
срамотом; пред тобом су сви непријатељи моји. Срамота сатре срце моје, изнемогох: чекам
хоће ли се коме сажалити, али нема никога; хоће ли ме ко потјешити, али не налазим“ (Пс.
68, 19-20).

Ево, управо овако, као Господ, требало би и свештеници да прекоревају, поправљају

и лече: не у гневу и окрутности, него у великом болу и са делотворним милосрђем.

Господ је дозволио да и Јуда буде и на последњој вечери, хабури. Он му је и опрао

ноге као и другим апостолима, али свето причешће није добио. Опште је мишљење светих
Отаца да је Јуди пружен обичан залогај, а не света евхаристија. Било да се Јуда причестио
(како су у старини веровали), или да је лишен Светиње над светињама, остаје за вечност
страшно упозорење за све литургије и за свако свето причешћивање.

Издаја нам се свакодневно безброј пута нуди. „И онај који изашао у ноћ, беше
тама“, вели свети Амвросије Милански.

Боље би му било да се није родио тај човек „који је издао Сина човечијег“ (Мт. 26,
24; Мк. 14, 21). Леди нам се крв у жилама. Укочени смо као Лотова жена у кип од соли
пред црном демонском силом. Над безданом смо из ког излази дим и пламен, и из ког се
чује потмуло сабласно јечање. Очај и клетва, „шкргут зуба“ и завијање безнађа (Мт. 25,30)
и расцеп у душама на познавање светога и трајну жудњу за несветим и обесвећујућим.
Најпре се отпадне у срцу од вере. Управо као код Јуде. Он је најбољи пример тог расцепа,
тог раскола у души, те напокон и потпуног губитка вере. Коначно, Јуда је прешао на
супротну страну и умро Богу заувек. Очигледан је његов избор – избор смрти. То
двоумљење, дводушење, ту схизоидност су имали сви апостоли. Господ Христос их све
због тога пита: „Да нећете и ви да одете од мене?“ (Јн. 6,67). Тај дванаести лажни
праведник међу њима био је ђаво и служио је Кнезу овога света, Сатани.

Браћо, под свештеничким ликом (а Јуда Искариотски је намењен свештенству), и

под праведничким, светачким манирима (финим понашањем), и под свештеним орнатом –
може се крити ђаво. Страшна је то истина. Зато будите опрезни, али се немојте бојати
никог од људи. Наизглед ангел може бити ђаво. Сам ђаво може да носи првосвештеничку
хаљину и инсигније, али нема благодат. На прсте можемо пребројати свете и свеце. А људе
мерите по делима, те ни по чему другом. Себе и све мерите само Еванђељем. У цвећу се
крије змија отровница. Ми смо криви ако упаднемо у духовну неуредност обоготворавања
човека, па ма он био првосвештеник, јер то води у пропаст. Клонимо се првих редова и
првих места уопште. Запитајмо се да ли смо бедници, слабићи, издајници, а можда и сами
ђаволи. Запитајмо се да ли смо пуни тајних неисповеђених грехова. Да ли смо лицемери
који лажу Бога, људе и себе? Када би нас људи духовно сазирали, да ли би се згрозили над
нама?

Нека Господ у нама не угледа ђавола као у Јуди. Оставимо се савеза са ђаволом.
Особито, ако смо под светим хаљинама.

Ако нисмо Јуде Искариотске, нека је слава и част Богу! Ако нисмо ђаволски
петоколонаши, слава и част Богу! Ако се бојимо сами себе, слава и част Богу! Нека нико
од нас не зна да ли је пред Богом вредан љубави Божје и тога да га препозна Христос Бог
као свога или страшног Божјег „не познајем вас“.