АЛДО НИКОЛАЈ

ЖЕНЕ

с италијанског превео
 Миодраг Кујунџић

КРАТАК СПОЈ

Сцена: терасица куће у центру, последњи спрат. Много саксија са цвећем,

геранија и бршљан. Лепа фотељица од кованог гвожђа поред сточића на коме
су чаше, једна флаша, кутија са слаткишима, неколико ревија. Према просце-
нијуму ограда од кованог гвожђа.

ДИОМИРА: (жена од око 50-так година, одевена у хаљину са цветовима, седи у фотељу
листајући новине. Једним трзајем прекине читање и скине наочаре)

"Преклала мајку"

У праву сам што не излазим из куће! Боље је, много боље, живети овде, на
тераси и неговати цвеће ... Град видим одавде и довољно ми је. Нашла сам
начин да се изолујем. И нека буду ове модерне зградурине колико хоћеш
ружне, али су бар комфорне. Ако неко живи на последњем спрату, као ја, може
рећи да живи у рају. Ту се ужива у лепом погледу ... Кровови, куполе, олуци,
звоници и далеко ... далеко ... планине. Због чега да излазим из куће? Откако
сам се доселила овде нисам нос помолила преко врата. Ех, баш би ми то
требало ...

У данашњем свету је велика гужва за мене. Ја сам осетљива ... сувише

емоционална ... Довољна је ситница да ме узнемири. Чак и новинска вест. Биће
боље да престанем читати новине. Само ревије. О моди ... о сликарству ... о
туризму ... И понеку књигу о гајењу цвећа. Кад је нечије срце као што је моје,
мора се чувати сваког узбуђења. Имам своју фотељу, своје цвеће, своју
удобност ... Ако пожелим да с неким попричам, позовем пријатељицу на чај ...
Кад се ужелим музике, укључим свој радио ... Ако ми је досадно, изађем на
терасу и посматрам мачке на крововима и ласте на небу ... Када дођем у
искушење да изађем ... (прилази огради и гледа доле) ... тако се узнемирим да ме
одмах прође свако искушење ...

На шта се уосталом свео свет ... на оне све једнаке аутомобилчиће који
изгледају као чудни инсекти који јуре, јуре и јуре ... Па мора сваког дана бити
нека несрећа. И још их зову колима! То су ковчези! Лимени ковчези! (зауставља
се пред једном геранијом) Ово стабло баш лепо расте. Кад само помислим како је

било увело кад сам га пресадила. Види како има лепе цветове .. тако бујне ..
(Откине један цвет и посматра га. Неочекивано подигне поглед и уздрхти)

А шта ви радите? .. Поправљате електричне водове? На тој висини? ... Јасно ми

је, био је кратки спој ... А зар се не бојите да можете пасти? .. Да, схватам, то
вам је занат, али то је опасан занат. Падне човек и разбије се ... Кад би сте само
знали, довољно је сасвим мало ... занесете се, ухвати вас вртоглавица, нема
човек времена ни "Ах!" да каже ... Немате чак ни сигурносни појас ... Грешите,
сигурносни појас увек треба стављати ... Схватам, али електрична централа не
би смела да тако излаже опасности животе својих радника ... Не, не ... пустите
да вам кажем ... Несавесни су ... Јесте ли бар осигурани? Утолике боље (крикне)
Не, немојте тако ... будите пажљиви. Немојте ме тако плашити ... (обраћа се
невидљивом електричару)

Имате ли породицу? ... Не ... Нежења? Ах, да, ко зна колико жена има такав
младић као што сте ви? ... Са женама сигурно мангупски поступате. (Почиње да
се смеје, затим нагло постане озбиљна и забринута) Пазите, не осврћите се ... Како? ...

Не правите се духовити, хајте, зар вам се чини да је баш тренутак да запалите

цигарету? Пушићете касније, када се спустите на земљу ... Како? Имате више
од сат посла? .. Због једног кратког споја? Дуже од једног сата закачен горе, на
симсу? ... Па зар нема друге могучности за поправљање жица? Не смејте се,
молим вас ...боље покушајте да пожурите. (поново седа у фотељу и хлади се лепезом.
Гунђа)
Уобичајена мушка обест. Као да осећају ко зна какво задовољство када се
излажу опасности. Осећају се као јунаци. Сви су једнаки! (пажљиво бира слаткиш и
приноси га устима, не скидајући поглед с електричара. Обраћа му се)

Мене такве ствари доводе до ... Ја сам, схватате ли, емотивна. Не могу бити
мирна, стално мислим како се сваког часа може десити нека несрећа. ... како то
да сте, поред свих заната који постоје изабрали баш тај? То је зато што не
мислите о опасностима. Али временом ће те брзо схватити, уколико вам се
нешто не деси. Ако, не дај Боже, паднете ... (узима слаткиш) (осмехне се, па одједном
забринута)

Мора бити да је квар озбиљан, кад треба цео сат за његово поправљање ... Ето,
опет сам узнемирена... (електричару, грубо) све док ми висите ту изнад главе, нећу
моћи да се смирим. Не губите време, пожурите ... И престаните једном да се
смејете. Будите бар мало љубазни према некоме ко је због вас забринут. (поново
се хлади лепезом, све је нервознија)

Као мој покојни Умберто ... мој муж. Мртав, удовица сам .. И он је све радио по
своме, моје савете није ни чуо, ни слушао. Саможив, као и сви мушкарци...
Тврдоглав! Као да сам говорила зиду. Замислите, није више био младић, а све је
урадио да би добио летачку дозволу. А онда, сваког дана напред на крстарење
небом ... (врисне)

Пазите на клешта! Ако их испустите могу убити некога ко пролази улицом ...
Никад се не зна. Десило се тако нешто мојој заови, на пример. Саксија са
мушкатлама ... кад одједном – трас! На главу једне госпође која је ишла на
пијацу. На месту мртва...
И докле смо стигли? ... Говорила сам о своме мужу? Ма, питала сам вас докле
сте стигли? (смеје се) Благо вама кад сте увек тако весели. Ја сам престала да се
радујем већ поодавно. Исувише сам патила ...

Да, о моме мужу ... Седела сам код куће и патила, нервирала се. Уздрхтала бих
сваки пут кад зазвони телефон, када он није био кући, стрепећи да му се није
нешто десило. Баш је била брига Умберта. А ја као да сам нешто предосећала ...
Гледала сам га како сваког јутра излази из куће звиждећи, ишао је на аеродром
срећан што ће да лети ...

Замислите да је и мене хтео да стави у авион... Никада нисам пристала. Више

сам волела да седим код куће, да се секирам, да стрепим. Знате шта ћу вам
рећи? Онога дана када се авион срушио, осетила сам искрени бол за јадним
Умбертом, али сам била најзад и слободна ... Престале су моје стрепње, Богу
хвала, и ја сам наставила да живим. А како ми је покојни Умберто оставио лепо
наследство, купила сам ову мансарду и средила је тако да сада могу да живим
мирно, без трзавица.

И зар сте баш ви данас морали да ме узбудите... Хајде, хајде, радите уместо што
причате ... Једва чекам да одете ... Шта мислите да посадим пузавице? Лепо
изгледају...

Ма види, молим те: има мрава. Откуд само они извиру? Животиње! (поново гледа
увис)

Младићу ... Извините, колико метара може бити одавде до улице? ...
Тридесетпет метара? Богаму, баш добра висина. И ви сте тако мирни ... Да,
рекли сте ми да имате јаке нерве.
Младићу! ... ма где је могао нестати? Немојте се шалити, молим вас. Срце ми је
слабо... Ма немојте рећи, намерно сте то урадили. Сакрили сте се иза ћошка
само да ме уплашите... И престаните већ једном да се смејете. Зар не видите да
сва дрхтим? За час можете добити вртоглавицу... Шта кажете?... Да вас оставим
да на миру радите? ... Радите, радите... Али немојте ми говорити да су вам
живци јаки, а нервира вас моје причање. (за тренутак ућути, увређена)

Шта то радите с том ногом? ... Ви сте луди. Намерно то чините, да ја умрем од
страха ... Ако тако наставите, пашћете...

Мајко моја, ако вас ухвати вртоглавица ... Знам, ни ја не патим, али има
тренутака. Ето, на пример сада ... све ми се врти пред очима ..... Улица се
окреће. Не само да ми се тако чини, него се заиста окреће ... Ограда се помера,
цела кућа се љуља ... Држ'те се чврсто ... она кола ... Види улицу ... улица се
љуља... Види како се љуља!... Види улицу... (врисне и погледом прати падање
електричара)

Будала! Баш је сада морао да гледа улицу. Види, молим те, јадан момак, како је
завршио. Боље да не гледам.

И оставио је посао недовршен. Тако ће сутра послати другог и ја ћу опет морати

да стрепим ... Надајмо се да није мртав ... Не, биће боље да не гледам. Исувише
се узбуђујем.

А кад сам му говорила да пази ... смејао се. Мушкарци! Добро, срећом био је
осигуран. (узима још један слаткиш и док га приноси устима завеса пада) .