Информатика

Рачунарство се бави проучавањем процеса рачунања, израдом и

програмирањем рачунара и питањима да ли се и колико се ефикасно нешто
може израчунати.

Неке (од многих) области рачунарства:

 Хардверско инжењерство - Развој рачунарских система

 Софтверско инжењерство - Израда и одржавање сложених програма и
програмских система
 Рачунарске мреже - Повезивање рачунара ради размене података
 Базе података - Организација велике количине података
 Информациони системи - систем који омогућује прикупљање, организацију,
обраду, чување, претраживање и приказивање података из одређене
области примене рачунара.
 Рачунарска графика - Израда слика и анимација и њихова примена у
уметности, играма, медицини…
 Криптографија и заштита - Развој техника за заштиту података од
неовлашћеног приступа
 Вештачка интелигенција - Машинско учење, рачунарски вид, препознавање
слика, истраживање података…

Машине које се користе за обраду података извршавају четири основне радње:

 улаз информација (тастатура, миш, микрофон, камера, екран осетљив на

додир)
 складиштење информација (унете информације се складиште у меморију
рачунара)
 обрада информација (ускладиштене информације се обрађују у процесору и
резултати се враћају у меморију)
 излаз информација (екран, звучник, штампач - информације из меморије се
приказују на излазу - слика, текст, звук, сигнал за управљање роботом)

Код рачунара повезаних на интернет, излаз из једног рачунара може да буде

улаз у други рачунар.

У рачунар улазе подаци кроз улазне јединице и смештају се у унутрашњу

меморију. Процесор их узима, обрађује и враћа у унутрашњу меморију. Ова
обрада се врши према инструкцијама које су записане у програму. На крају,
 кад се обрада података заврши, резултати рада се шаљу на излазне
јединице.

Компоненте рачунарског система

Основни елементи рачунарског система су хардвер и софтвер.

Хардвер је физички део дигиталног уређаја. Хардвер је енглеска реч (енгл.

Hardware) и хардвер сачињавају електронски делови рачунарског система.

Софтвер (енгл. Software) су програми дају упутства хардверу, омогућују да хардвер

уопште може ишта да ради.

________________________________________________________________________

Фирмвер. То је софтвер који је практично уграђен у хардвер. Он заправо омогућује

иницијално функционисање хардвера. Неки уређаји имају само фирмвер - и не
могу се додатно програмирати.

Дигитални уређаји

Рачунар је уређај који се може програмирати да извршава различите врсте

задатака тако што сваки задатак своди на низ елементарних математичких
операција.Унутар рачунара се изводе математичке операције над бројевима. То су
аритметичке (+,-,*,/) операције, релације поређења (<,>,=), као и логичке (Λ, V, ¬)
операције.

Рачунар заправо обрађује бројеве. Зато се и зову „дигитални рачунари” - енгл.

„digit” значи „цифра”. Наведене операције рачунар врши над бинарним бројевима
- бројевима записаним као комбинација цифара 0 и 1.

Рачунари могу да се програмирају - да једна машина ради различите послове у

зависности од програма који јој је задат. Рачунарски програм је низ наредби које
рачунар извршава. Интерактивни веб сајтови, игрице на мобилним телефонима све
су то рачунарски програми.

Такве уређаје који садрже рачунаре једним именом називамо дигиталним

уређајима. Рачунске машине које служе искључиво за рачунање и не могу се
програмирати називају се калкулатори.
 Представљање података у рачунару

У својој унутрашњости, рачунари се састоје од електронских кола, кроз која теку

дигитални електрични сигнали - ипмулси. Присуство импулса у одређеном
тренутку можемо да означимо јединицом, а одсуство нулом. У рачунару постоји и
мноштво минијатурних електронских склопова који у сваком тренутку могу да се
нађу у једном од два стабилна стања . Уобичајено је да једно од та два стабилна
стања означавамо нулом, а друго јединицом. Поменути склопови представљају
основу рачунарске меморије, јер сваки од њих може да запамти вредност 0 или 1.
На тај начин, све што се унутар рачунара налази или дешава можемо да
представимо помоћу нула и јединица.

Да би рачунар могао да чува и преноси разноврсне податке, довољно је да за те

податке представимо (кодирамо) помоћу низова нула и јединица, односно
бинарних бројева. Подсетимо се, бинарни бројеви су бројеви записани у бинарном
бројевном систему, тј. систему у коме се користе само две цифре - 0 и 1.

Једна бинарна цифра је најмања количина информације којом оперишемо. Ту

количину информације називамо један бит, скраћено од енглеског BInary digiT,
бинарна цифра. Низ од 8 бита називамо један бајт. Ознака за бајт је B.

Један килобајт није

Ево још неких јединица за количину меморије:

Свака следећа јединица је 1024 пута већа

од претходне.

Представљање логичких вредности

Почнимо од логичких вредности, као

најједноставније врсте података.
Подсећамо те, у математичкој логици постоје две основне вредности – „тачно“ и
„нетачно“ (⊤,⊥). Вредност ⊤ у рачунарству кодирамо као 1, а вредност ⊥ као 0, тако
да се вредност ⊤ у рачунару доводи до потребног места слањем импулса, док се
вредност ⊥ доводи као изостанак (неслање) импулса. Видимо да је за памћење
једне логичке вредности довољан само један бит.

 За памћење података је много лакше направити електронске склопове који

имају два стабилна стања (и памте једну од две могуће вредности) него
системе са, на пример, 10 различитих стабилних стања;
 Много је лакше проследити бинарну цифру (слањем или неслањем
имплулса) него декадну цифру;
 Много је лакше направити електронско коло, које обавља неку операцију
над „бинарним записима” (серијама импулса), него над „декадним
записима” (за које није јасно ни како би изгледали).

Осим декадних и бинарних записа, у рачунарству се користе и хексадекадни

(основа 16), а раније су се користили и октални (основа 8) записи, јер је запис
већих бинарних бројева веома дугачак и непрегледан, а превођење из
бинарног система у системе са основама 8 и 16 и обратно је врло
једноставно.

Бинарни, октални, декадни и хексадекадни систем писања бројева су позициони

системи. У позиционим системима, вредност сваке цифре зависи од њене позиције
у броју. Тако у броју 91, цифра 9 има вредност 90, а у броју 19 има вредност 9.
Уопште, вредност сваке цифре у декадном броју се добија када се цифра помножи
одговарајућим степеном броја 10.

Слично правило важи и у бинарном бројном систему, вредност цифре у бинарном

броју се добија када се цифра помножи одговарајућим степеном броја 2.

Представљање текста у рачунару

Сваком слову алфабета може да се додели број, декадно или бинарно записан.
Ако кодирамо свако слово низом бинарних цифара, онда та слова „можемо да
пропустимо кроз жице”, тј. можемо да пренесемо текст у облику електричних
импулса.

Први шроко распрострањен стандард за кодирање текстуалних симбола је ASCII

(чита се аски, енгл. American Standard Code for Information Interchange). Овај
стандард користи за сваки симбол један бајт, што је довољно да се забележи 256
различитих вредности. Од тих 256, ASCII кôд користи првих 128. То значи да је овим
стандардом прописано шта представља првих 128 вредности које могу да се
запишу у једном бајту (8 бита, тј. 8 бинарних цифара). Од тога већина (кодови од 32
до 126) представља текстуалне симболе - мала и велика слова енглеске абецеде,
цифре, знаке интерпункције и још неколико тзв. специјалних знакова (знаци попут
+ - * / # $ % ^ & { } [ ]).

Преосталих 128 кодова стандард не користи, што значи да је трећим странама

(разним произвођачима хардвера и софтвера) остављено да те преостале кодове
употребе како им одговара. У разним деловима света у оптицају су биле различите
допуне, односно „проширења” ASCII кода симболима који се користе у тим
културно-језичким срединама. Удобно и вероватно трајно решење је донео
стандард за мапирање текстуалних симбола, који се зове Јуникод (Unicode). Овај
стандард сваком симболу придружује један природан број, који се назива кодна
тачка (code point). Ту су укључени дословно сви симболи који се користе у свим
писмима на свету (чак и писмо измишљеног клингонског језика), велики број
емотикона и многи други симболи који не спадају у слова. Конкретно, неки
симболи (као што су слова енглеске абецеде) имају кôд дужине један бајт, неки
два бајта (овде спадају сва ћирилична слова и слова српске латинице која не
постоје у енглеском) неки три, а неки чак четири бајта.

Представљање слике у рачунару

Представљање слике у меморији рачунара

Слике се на екрану рачунара приказују као сићушне тачке осветљене различитим
бојама. Свака боја се на екрану добија као комбинација три основне боје - црвене,
плаве и зелене.

По томе како се креирају и како се памте у меморији рачунара, слике могу бити
растерске и векторске.

Растерске слике се памте у меморији као матрица тачака, које се зову пиксели, а
боја сваке тачке се записује бинарно. Све фотографије, на пример, су растерске.
Карактеристика слике, број тачака (пиксела) по јединици дужине назива се
резолуција.

Векторске слике се памте као „формуле за цртање”, односно геометријски облици

одређене слике и сваки пут се „прорачунава” које тачкице на екрану треба
осветлити којом бојом, односно, каже се да се векторски цртеж приказује у
„екранској резолуцији” - то је резолуција физичких тачкица из којих се састоји
слика на екрану.

Представљање слике на екрану

И векторске и растерске слике морају да буду преведене у бинарне бројеве како би
рачунар могао да их обрађује. Када их рачунар обради, на екрану корисник може
да види дату слику која се састоји од пиксела. Сваки пиксел на слици представљен
је бинарним бројевима. Ако кажемо да је 1 црна (или укључена), а 0 бела (или
искључена), једноставна црно-бела слика може се креитати помоћу бинарне слике.
Таква слика је представљена као мрежа пиксела, где се сваки ред пиксела преводи
у бинарни број, у зависности од боје и положаја пиксела у мрежи.

Представљање звука у рачунару

Звук се простире као талас, а талас такође може да се представи као низ бројева.
Звук са улазног уређаја - микрофона представља аналогни (непрекидни) сигнал и
он се дискретизује и дигитализује, тј. кодира се бинарним бројевима. Такав запис
звука се чува у рачунару. Обратно, при репродукцији звука дискретан дигитални
сигнал се конвертује у аналогни, који се шаље у звучник, где аналогни сигнал
производи звук.

Обрада података у рачунару

Ако вредност ⊤ кодирамо као 1, а вредност ⊥ као 0, онда се вредност ⊤ у

рачунару доводи до потребног места слањем импулса, док се вредност ⊥ доводи
као изостанак импулса. Довођењем овако представљених логичких вредности p и
q на улазе поменутог кола, на излазу добијамо њихову дисјункцију p∨q
представљену на исти начин (постојање импулса се тумачи као вредност ⊤, а
непостојање као ⊥). Ова излазна вредност може да се пошаље даље где је
потребно или да се сачува у бистабилном елементу, тј. меморији.

За операције конјункције ∧ и негације ¬ такође могу да се конструишу одговарајућа

кола, која израчунавају ове логичке операције. Комбиновањем великог броја
оваквих основних кола праве се сложенија, која могу да извршавају аритметичке
операције (+,−,⋅,:) над целим бројевима, представљеним помоћу низова нула и
јединица.

Хардвер

Хардвер сачињавају електронски делови рачунарског система(физички делови).

То су сва она електронска кола, чипови, дискови, каблови, конектори, кућишта,
екрани, тастатуре…

Основни елементи сваког данашњег рачунара према том концепту су:

 процесор
 меморије (оперативна и спољашња)
 периферни уређаји (улазни и излазни)
 магистрале које повезују ове компоненте

Фон Нојманов концепт рачунара

Комуникациони уређаји су заправо периферни уређаји и они су делови неопходни

за рад дигиталног уређаја.
Хардвер персоналног, „десктоп” рачунара. Један део компоненти налази се у
кутији - кућишту (матична плоча, процесор, оперативна меморија, спољашња
меморија, графички процесор, контролери, портови, додатне картице периферних
уређаја), док су други видљиви (монитор, миш, тастатура, звучници). Постоји и
велики број додатних уређаја (микрофон, камера, скенер, штампач, волан, џојстик
и други).

Један целокупан рачунарски систем може да изгледа овако:

1-скенер, 2-процесор, 3-радна меморија, 4-картице за проширење, 5-напајање, 6–

оптички диск, 7–тврди диск, 8–матична плоча, 9–звучник, 10–монитор, 11–
системски програм, 12–кориснички програм, 13–тастатура, 14–миш, 15–спољни
тврди диск, 16-штампач.

Најважнији делови дигиталних уређаја смештени су у кућиште. Кућиште је кутија

направљена од челика или алуминијума, чија је улога да штити садржај од
прашине, механичких оштећења (удараца), статичког наелектрисања, контакта са
струјом и кратких спојева. Води рачуна да не пролијеш течност по рачунару или
телефону, јер течност може да продре у кућиште уређаја и изазове кратак спој,
чиме уређај може да буде непоправљиво оштећен.
Матична плоча (system board, motherboard) је основна компонента сваког
персоналног рачунара и задужена је за повезивање делова рачунара у једну
целину.

Ово је један веома упрошћен приказ матичне плоче са означеним најважнијим деловима:

А ово је фотографија једне праве матичне плоче са означеним деловима:

Централну улогу на матичној плочи (и у рачунару уопште) има процесор.

Процесор је уређај који управља целокупним радом рачунара и обрађује

податке. У свакодневном говору често се процесор назива CPU (енгл. central
processing unit). По својој унутрашњој организацији, CPU се састоји од два дела:
контролне јединице (CU, control unit) и аритметичко-логичке јединице (ALU,
arithmetic logic unit). Аритметичко-логичка јединица, као што јој име каже,
извршава логичке и аритметичке операције над разним подацима, тј. обрађује
податке.
Контролна јединица управља меморијом и периферним уређајима, шаљући им
команде у виду сигнала. Осим тога, контролна јединица управља и извршавањем
наредби (проналази и прихвата из меморије следећу наредбу коју треба
извршити, декодира је, допрема из меморије у регистре процесора аргументе за
ту наредбу, активира одговарајуће коло у другом делу процесора - ALU, које ће ту
наредбу да изврши, и смешта резултате операције из процесора у меморију).

Контролна јединица процесора између осталог садржи једно специјално

електронско коло, часовник (енгл. clock), које у правилном ритму генерише
електричне импулсе ка аритметичко-логичкој јединици процесора и другим
деловима рачинара(одређује ритам рада рачунара). Ови импулси су управљачки,
они активирају разне операције у рачунару. Као што је бубњар на галијама некад
давао ритам веслачима, тако часовник процесора помоћу својих импулса даје
ритам деловима рачунара. Учесталост импулса часовника се назива радни такт и
изражава се (као и свака учесталост) у херцима (Hz). Процесор податке обрађује у
корацима, значи свака од основних операција процесора одвија се у једном
временском кораку и што је корак краћи извршиће се више основних операција.
Број корака у јединици времена је радни такт процесора или фреквенција.
Јединице су Hz и 1GHz = 1.000.000.000 откуцаја (импулса) у секунди.

Већина данашњих процесора може истовремено да изводи више различитих

операција и то се зове паралелна обрада података.

У вези са радним тактом је још једна карактеристика процесора, а то је његова

брзина. Брзина представља број операција које процесор може да обави у једној
секунди и изражава се у милионима операција – мипсовима (енгл. MIPS, Million
Instruction Per Second) или мфлопсовима (енгл. MFLOPS, Million Floating Point
Operations Per Second). На разним процесорима различите операције могу да трају
по један или више тактова, па радни такт и брзина извршавања операција нису
иста ствар.

Дужина процесорске речи(процесор може у једном такту да обради онолико

битова колико му стане у регистар), је број битова који се једновремено преноси и
обрађује унутар процесора. Данашњи процесори могу да обраде 32 и 64 бита.
Важне карактеристике процесора су:

 брзина процесора
 радни такт или фреквенција
 број језгара (језгро поједноставља процесор у процесу, већина данашњих
процесора има више језгри и предност вишејезгарних процесора је што
могу да обраде више)
 дужина процесорске речи или величина регистра
 величина и структура интерне кеш меморије

На основној плочи се налазе конектори за прикључивање процесора. Процесор се

при раду доста загрева па се на њега монтира хладњак (енгл. cooler, кулер, често
изгледа као мали вентилатор).

Још један важан део рачунара је унутрашња меморија или радна меморија.
Капацитет унутрашње меморије изражава се бројем бајтова, тј. углавном
мегабајтима и гигабајтима. Унутрашња меморија је меморија са директним
приступом и у ову меморију се смештају сви подаци које обрађујемо.

Брзина протока података се мери у мб/с (мегабит по секунди)

Време приступа је време које протекне од захтева за податком до добијања

података, мери се у мс.

Меморије према технологији израде делимо на :

1. Магнетне – премазани феромагнетним материјалом који може да се
намагнетише ЦД,ДВД

2. Оптичке

Унутрашњу меморију чине:

РОМ (енгл. ROM, Read Only Memory) је статички део меморије који може само да
се чита. Њен садржај се не губи по искључењу рачунара, садржај се брише
фабрички. Најчешће се користи за складиштење инструкција за покретање
рачунара при укључивању.

РАМ (енгл. RAM, Random Access Memory) је највећи део меморије и у њој се
налазе програми које рачунар (процесор) извршава и подаци које ти програми
користе. Програми и подаци се током рада рачунара у РАМ меморију уписују са
спољне меморије (диска), која је за неколико редова величине спорија, а резултати
рада могу да се упишу из РАМ меморије у спољну меморију.
 По искључењу рачунара садржај ове меморије се брише. РАМ меморија није
саставни део матичне плоче, него се на матичној плочи налазе конектори (слотови)
на које се она прикључује.

Кеш меморија (енгл. cache) је најбржа меморија у рачунару, која се налази на

самом процесору. У њој се држе подаци који се у датом тренутку интензивно
користе, тако да им процесор приступа неколико пута брже него да су у РАМ
меморији.

Магистрале представљају канал којим се остварује размена података на

матичној плочи, а према намени могу бити:

 магистрала података (енгл.data bus) – комуникација између процесора и

меморијских локација,
 адресна магистрала (енгл.address bus) – преноси адресе на које се уписују
или са којих се читају подаци који се обрађују,
 контролна магистрала (енгл.control bus) – преноси управљачке и контролне
сигнале на релацији процесор - компоненте и обрнуто.

Додатни уређаји прикључују се путем слотова. Преко њих се прикључују картице -

контролери различитих јединица или саме јединице.

Периферни уређаји који имају стандардизоване прикључке повезују се са

рачунаром путем портова. Данас су ови портови замењени једним универзалним
типом, које се зове USB (у-ес-бе, универзални серијски порт за разноврсне уређаје).
Монитори и пројектори користе углавном HDMI (ха-де-ем-и) прикључак.
Графичка картица је уређај који служи за приказивање слике на екрану и
претвара податке у аналогне да би слика могла да се прикаже на екрану.
У данашњим рачунарима је графички контролер најчешће интегрисан у матичну
плочу, али често на матичној плочи постоји и посебан слот у који корисник може да
постави графичку картицу, уколико му је то потребно. Графичка картица на себи
обично има графички процесор (енгл. GPU, graphic processing unit) и додатну радну
меморију. Графички процесор може самостално да модификује слику према
задатим инструкцијама, што је важно у програмима који интензивно користе
графику.

Звучна картица је уређај који аналогне податке са микрофона претвара у

дигиталне и обрнуто, дигиталне податке из рачунара претвара у аналогне, који на
звучницима производе звук и звучни сигнал претвара у аналогни сигнал.
Код савремених рачунара оне су интегрисане у матичну плочу.

Наизменична струја се трансформише у једносмерну одговарајућег напона у

јединици која се зове напајање. Ова јединица треба да има довољан број
прикључака и снагу за снабдевање свих компоненти унутар рачунара.

Да резимирамо, матична плоча је основа дигиталног уређаја. Све компоненте:

графичка и звучна картица, хард диск, процесор и РАМ меморија се прикључују
или постављају на њу, чиме су они повезани у складну целину. На матичној плочи,
неки елементи омогућују прикључење осталих елемената и то су разни слотови
(унутра) и портови и конектори (споља).
 Спољашња меморија

Већ смо описали унутрашњу меморију рачунара и нагласили да она чува податке
само док је под напоном. Када се рачунар искључи, њен садржај се брише. Да
подаци не би били изгубљени, потребно је да се чувају на неком трајном
медијуму, који памти податке и кад се искључи рачунар. Таква меморија се зове
„спољашња меморија”. Спољашња меморија служи за трајно чување података.

Иако се у пракси користи израз хард диск (чврсти диск, тврди диск) постоје два
типа основне спољне меморије: хард диск (енгл. HDD, Hard Disc Drive) и SSD уређај
(енгл. SSD - Solid State Drive, диск без покретних делова). Хард диск(чврсти или
тврди диск) се састоји од магнетних дискова који се окрећу и главе која врши упис
и читање, дакле има механичке, покретне делове. SSD уређај нема механичке
делове (дакле, нема „диск”), већ се састоји од полупроводничких интегрисаних
кола.

Због наведених карактеристика, SSD уређај може нпр. да се користи за системски

диск, а хард диск за складиштење веома велике количине података.

Рачунар обично има једну или две јединице спољне меморије (SSD, хард диск)
унутар кућишта, али и SSD и хард диск могу да буду у својим посебним кућиштима
и да се помоћу кабла повежу са рачунаром. У том случају, зовемо их екстерни хард
диск, односно екстерни SSD уређај. Екстерни SSD уређај користи USB порт, па га је
лакше прикључивати на различите рачунаре.
Спољашња меморија је и флеш-меморија. Често се каже и у-ес-бе флеш меморија,
енгл. USB flash, због назива порта путем којег се прикључује на рачунар.

Све ређе се користе, али на старијим рачунарима се могу видети и уређаји за

читање оптичких медијума (CD, DVD). Пре тога су се користили и магнетни
медијуми - дискете, од којих је данас остао само симбол - изглед иконице за
чување датотека.

Улазне јединице

Улазне јединице (улазни уређаји) су делови рачунарског система који омогућују

унос података у рачунар (тастатура, миш, микрофон, камера, фотоапарат, тачпед,
џојстик, графичка табла, скенер, разни сензори итд.).

Тастатура је основни уређај за уношење података у рачунар. Тастери су груписани

по својој функцији: алфанумерички, нумерички, тастери за померање курсора,
функционални и контролни тастери (Esc, Ctrl, Shift, Tab).

Миш је уређај чије кретање по подлози прати показивач на екрану, а помоћу

тастера миша задају се команде. Са доње стране се налази сензор за детектовање
померања по подлози, а са горње стране се налазе командни тастери.

Помоћу микрофона уносимо звук, помоћу камере слику и видео, помоћу скенера
уносимо слике папирних докумената, а помоћу разних сензора податке о разним
физичким величинама (нпр. темпреатура). Сви ови улази се конвертују у дигиталне
податке, који даље могу да се чувају и обрађују у рачунару.
 улазне јединице

Излазне јединице

Излазне јединице (излазни уређаји) су делови рачунарског система који служе за

приказивање резултата обраде. То су данас монитори, пројектори, штампачи, 3-
де штампачи, звучници, плотери, „наочаре” за виртуелну реалност. Улазно-
излазни уређај је веб камера.

Без обзира на то да ли говоримо о монитору као самосталном уређају или екрану

као делу неког уређаја - лаптопа, таблета, телефона, то је компонента која
приказује слику.

Савремени монитори израђују се у три различите технологије: LCD (Liquid Crystal

Display), монитори се течним кристалом LED (Light Emitting Diode) и GPD (Gas Plasma
Display).

Слика на мониторима се састоји из тачака, пиксела, чија боја зависи од интензитета

три светлосне компоненте: црвене, зелене и плаве.
Резолуција екрана обично се изражава у броју тачака (пиксела) по ширини и
дужини, на пример 800х600, 1024х768, 1920х1080 и сл.

Осим резолуције, важне карактеристике монитора су и његова величина и број

боја које може да прикаже. Величина се изражава дужином дијагонале, најчешће
израженој у инчима, као и размером, односно односом ширине и дужине екрана
на на пример 4:3, 16:9 итд.

излазне јединице

Штампачи су првенствено намењени за приказ излазних података на папиру, мада

постоје и штампачи који се могу користити за штампу на текстилу, керамици, па чак
и на намирницама (јестивим материјалом). Израђују се у некој од три технологије:
матрични, ласерски и штампачи са млазницама (инк-џет). Најраспрострањенији су
ласерски штамшачи.

Ласерски штампачи раде слично фотокопир-машинама, имају тонер у праху који

се захваљујући статичком електрицитету „лепи” за папир, па се онда врелим
ваљком учврсти. Овакви штампачи се израђују у две варијанте: они који штампају
само црном бојом и они који штампају у боји. Папир који се користи у оваквим
штампачима мора да буде термостабилан - да може да подноси високу
температуру ваљка, иначе ће се папир залепити за ваљак и штампач ће морати на
поправку. Ако из неког разлога ваљак који учвршћује боју не ради и из штампача
изађе папир са прахом који спада, или је касета са тонером неисправна па се прах
просипа, немојте га дирати руком или случајно удахнути јер је штетан по здравље.
Ласерске штампаче карактерише добар квалитет слике и велика брзина штампања.

Штампачи са млазницама (инк-џет штампачи) имају течно мастило и штампају

тако што главе за штампање распрскавају ситне капљице мастила. Ови штампачи
се најчешће праве за штампу у боји. Нешто су спорији, али дају квалитетне слике и
знатно су јефтинији од ласерских штампача у боји.

Матрични штампачи имају главу састављену од игала које ударају у папир преко
траке натопљене мастилом и тако остављају траг. Ови штампачи се угланвом више
не користе за штампање докумената јер су их заменили квалитетнији и бржи
ласерски и штампачи са млазницама, али још увке имају примену за брзу штампу
малих формата попут аутобуских карти, фискалних рачуна и слично.

3-де штампач (енгл. 3D printer) је излазни уређај који формира тродимензионалне

објекте тако што глава топи пластику и истискује је пратећи програмске
инструкције тако да формира тродимензионални објекат.

Улазно-излазне јединице

Екран осетљив на додир, какав се користи за „паметне” телефоне, таблете и неке

рачунаре, је истовремено и улазни и излазни уређај. Израђују се у различитим
технологијама, а рад са њима заснива се на томе да могу да детектују додир и
изврше радњу налик ситуацији када се на рачунару постави курсор миша на
одређено место и кликне на тастер.

Прикључивање улазних и излазних јединица

Улазне, излазне и улазно-излазне јединице прикључују се најчешће преко портова

на матичној плочи или на додатној картици, а све чешће и бежично, путем блутут
везе.
 бежичне слушалице и слушалице за 3,5 mm прикључком („џек”)

Комуникационе јединице

Уређаји у рачунару који служе за повезивање рачунара у мрежу и комуникацију са

другим рачунаром су мрежне картице (за жичну или бежичну, најчешће WiFi
мрежу), уређаји за остваривање блутут везе, затим 3g/4g/5g модем за конекцију
са мрежом мобилне телефоније и други. Картице се постављају у одговарајуће
слотове на матичној плочи, а блутут уређаји и мобилни модеми се прикључују
углавном на USB порт.

Шема, улазни излазни спољашња унутрашња процесор делови процесора радни

такт, брзина процесора, оперативни систем шта је и како се дели

Хардвер сачињавају електронски делови рачунарског система(физички делови).

То су сва она електронска кола, чипови, дискови, каблови, конектори, кућишта,
екрани, тастатуре…

Основни елементи сваког данашњег рачунара према том концепту су:

 процесор
 меморије (оперативна и спољашња)
 периферни уређаји (улазни и излазни)
 магистрале које повезују ове компоненте
Фон Нојманов концепт рачунара

Улазне јединице (улазни уређаји) су делови рачунарског система који омогућују

унос података у рачунар (тастатура, миш, микрофон, камера, итд.).

Излазне јединице (излазни уређаји) су делови рачунарског система који служе за

приказивање резултата обраде. То су данас монитори, пројектори, штампачи,
звучници.

Унутрашња (радна) меморија је меморија са директним приступом и у ову

меморију се смештају сви подаци које обрађујемо(РАМ,РОМ,КЕШ). Изражава се
бројем бајтова (Б).

Спољашња меморија служи за трајно чување података (хард диск, ССД, ДВД,
ЦД,УСБ флеш- меморија).

Процесор је уређај који управља целокупним радом рачунара и обрађује

податке. У свакодневном говору често се процесор назива CPU (енгл. central
processing unit). По својој унутрашњој организацији, CPU се састоји од два дела:
контролне јединице (CU, control unit) и аритметичко-логичке јединице (ALU,
arithmetic logic unit). Аритметичко-логичка јединица, као што јој име каже,
извршава логичке и аритметичке операције над разним подацима, тј. обрађује
податке.
Контролна јединица управља меморијом и периферним уређајима, шаљући им
команде у виду сигнала. Осим тога, контролна јединица управља и извршавањем
наредби (проналази и прихвата из меморије следећу наредбу коју треба
извршити, декодира је, допрема из меморије у регистре процесора аргументе за
ту наредбу, активира одговарајуће коло у другом делу процесора - ALU, које ће ту
наредбу да изврши, и смешта резултате операције из процесора у меморију).

Контролна јединица процесора између осталог садржи једно специјално

електронско коло, часовник (енгл. clock), које у правилном ритму генерише
електричне импулсе ка аритметичко-логичкој јединици процесора и другим
деловима рачинара. Ови импулси су управљачки, они активирају разне операције
у рачунару. Процесор податке обрађује у корацима, значи свака од основних
операција процесора одвија се у једном временском кораку и што је корак краћи
извршиће се више основних операција.

Број корака у јединици времена је радни такт процесора или фреквенција.

Јединице су Hz и 1GHz = 1.000.000.000 откуцаја (импулса) у секунди.

Већина данашњих процесора може истовремено да изводи више различитих

операција и то се зове паралелна обрада података.

Брзина процесора представља број операција које процесор може да обави у

једној секунди и изражава се у милионима операција – мипсовима (енгл. MIPS,
Million Instruction Per Second) или мфлопсовима (енгл. MFLOPS, Million Floating Point
Operations Per Second).

Дужина процесорске речи(процесор може у једном такту да обради онолико

битова колико му стане у регистар), је број битова који се једновремено преноси и
обрађује унутар процесора. Данашњи процесори могу да обраде 32 и 64 бита.

Важне карактеристике процесора су:

 брзина процесора
 радни такт или фреквенција
 број језгара (језгро поједноставља процесор у процесу, већина данашњих
процесора има више језгри и предност вишејезгарних процесора је што
могу да обраде више)
 дужина процесорске речи или величина регистра

Магистрале представљају канал којим се остварује размена података на

матичној плочи, а према намени могу бити:
  магистрала података (енгл.data bus) – комуникација између процесора и
меморијских локација,
 адресна магистрала (енгл.address bus) – преноси адресе на које се уписују
или са којих се читају подаци који се обрађују,
 контролна магистрала (енгл.control bus) – преноси управљачке и контролне
сигнале на релацији процесор - компоненте и обрнуто.

Софтверске компоненте рачунарских система

Сви рачунарски програми који управљају хардвером се називају заједничким

именом „софтвер” (енгл. Software). Програме према намени делимо у три групе:
оперативни систем, системски програми и кориснички програми (апликативни
софтвер, апликације).

Оперативни систем чине програми који омогућују удобно коришћење хардвера.

Захваљујући њима, кад се рачунар укључи, он може да прикаже позадинску слику
и иконице на екрану, може да прихвати команде мишем или са тастатуре, копира и
премешта датотеке, омогућава нам да покрећемо програме (а неке програме
покреће аутоматски на почетку рада), омогућава покренутим програмима да
добију док РАМ меморије на коришћење или да искористе неки од прикључених
периферних уређаја и још много тога, чега ми користећи рачунар нисмо ни свесни.
Без оперативног система, употреба хардвера би била много компликованија и
тежа.

Оперативни систем је скуп програма који омогућава лако и ефикасно коришћење

рачунара. Омогућава кориснику да задаје команде рачунару помоћу корисничке
апликације.

Ресурси рачунара(фајлови, процесор, меморија, датотеке, периферни уређаји) -

управља њима и ставља их на располагање.

Структура оперативног система :

1.графички кориснички интерфејс (шкољка) – омогућава кориснику да задаје

команде из корисничке апликације

2. језро (кернел – најзначајнији и највећи део који управља ресурсима)

3. базични ( BIOS или уефи чип) налази се у РОМ меморији и без њега не можемо
да инсталирамо
Оперативни систем : МАC, IOS, OSX

Системски програми су надоградња оперативног система, тј. подршка систему за

исправно функционисање рачунара. Ту спадају драјвери - програми који омогућују
комуникацију периферних уређаја са рачунаром, антивирусни програми који
штите рачунар од злонамерног софтвера, разни дијагностички програми помоћу
којих се проверава исправност појединих функција и откривају кварови, програми
преводиоци, који служе да програме написане на неком програмском језику
преводе на машински језик како би се могли извршити на рачунару.

Кориснички програми (апликативни софтвер или апликације). За разлику од

системских програма, који чине рачунар употребљивим и одржавају га у
исправном стању, ова група програма чини рачунар корисним, то су проргами који
обављају послове због којих уопште имамо рачунар. Ту спадају нпр. програми за
преглед веба, обрада текста, израду презентација, вођење пословања помоћу база
податка , за разоноду (гледање филмова, слушање музике, играње…), за стварање
(снимање и уређивање видео и аудио записа, компоновање музике, стварање и
уређивање слика…) и разне друге примене (комуникацију, учење…).

Злонамерни програми и програми за заштиту од злонамерног софтвера

(енгл. malvare - malicious software) направљени су са циљем да нанесу штету. Ова
штета може да буде уништење или спречавање коришћења програма и података,
откривање или крађа поверљивих података и лозинки, загушење протока на
мрежи, нападе на системе ради уцењивања (тражење откупа за откључавање
податка) и слично. Ради заштите рачунара и података користе се разни заштитни
програми

Програми за архивирање користе се да неку датотеку или више њих компресујемо

и „спакујемо” у једну датотеку. Ово се обично ради када хоћемо да пошаљемо
датотеку (да би пошиљка била мања) или неколико датотека (да би преузимање
било удобније). Датотеке које су остављене на разним веб страницама тако да
посетиоци могу да их преузму, често су у облику архива. О начину употребе
програма за архивирање ће бити више речи касније.