ДЕЈАН АЛЕКСИЋ: ЦИПЕЛА НА КРАЈУ СВЕТА

У школским свескама запишите:

Ово су одломци из истоименог романа који открива снагу приче и лепоту

стварања нових светова. Радња се збива на крају света у току лета.
Један маштовити причалац прича, уз то и луталица, на пустој стази, баш на
крају света, пронашао је ципелу. Само једну, што је у ствари „половина обувености“.
Ципела је у себи крила поруку: „Онај ко ме однесе мом власнику постаће богат.“
Прича о ципели прераста у приповест о занимљивим сусретима, путовањима,
животним тајнама; толико тога око једног, на изглед, обичног предмета.
Главни јунак романа је Скитница који одгонета тајну изгубљене ципеле и
упознаје нове и неочекиване димензије приповедања, измишљања, маштања...
Приповедач Скитница поседује знања о свим дешавањима и ликовима који су били,
који јесу и који ће бити важни за ток приче.
Идејност ове књиге носи и поуке о важности умерености, мере у маштању, мере
у пребрзом одрастању. Ви сте духовито представили старца који је рано сазрео, али
какве све потешкоће заиста имају „људи који никада нису били деца”?
„Срећа се налази у свему. Треба је само издвојити.“ (Конфучије)

Дејан Алексић (рођен 1. маја 1972) српски је

књижевник. На књижевну сцену ступа средином
деведесетих, са првим објављеним делом у 22.
години. Побеђује на Фестивалу поезије младих у
Врбасу 1995. године. Сматра се једним од
најзначајнијих књижевних стваралаца млађе
генерације. Његове песме су уврштене у бројне
зборнике и антологије, а превођен је на енглески,
немачки, норвешки, бугарски, грчки, македонски,
мађарски, словачки, словеначки и русински језик.
Живи у Краљеву и ради као уредник за поезију у књижевном часопису Повеља.
Дејан Алексић је посебно афирмисан као књижевник за децу и сматра се
наследником Душка Радовића, Драгана Лукића, Драгана Ђорђевића и Љубивоја
Ршумовића. Добитник је Награде Змајевих дечјих игара 2008. за изузетан
стваралачки допринос књижевном изразу за децу. Аутор је неколико позоришних
текстова за децу и заступљен је у читанкама за основну школу. Његове песме
представљају праве језичке игре које карактерише супротстављање
појмова, персонификовање предмета и појава, као и груписање израза по звуку, при
чему се гради јединствени сплет елемената баладичности, хумора, пародичности и
игре изражених кроз занимљиве, неочекиване и свеже риме које подстичу машту,
разиграност и смисао за лепо. Што се тиче саме идеје водиље када је књижевност за
децу у питању, Алексић закључује да је идеални песник за децу онај који би успео да
синтетише стваралаштво Васка Попе и Душка Радовића због његовог специфичног
односа према најмлађима. Наиме, Радовић не посматра децу као непотпуна бића и
не спушта се на дечји ниво када пише за децу, већ се, напротив, на њега уздиже,
што је умногоме утицало на Алексићево стваралаштво за одрасле уносећи у њега
свежину и јединствени угао перцепције.