Ово су одломци из истоименог романа који открива снагу приче и лепоту
стварања нових светова. Радња се збива на крају света у току лета. Један маштовити причалац прича, уз то и луталица, на пустој стази, баш на крају света, пронашао је ципелу. Само једну, што је у ствари „половина обувености“. Ципела је у себи крила поруку: „Онај ко ме однесе мом власнику постаће богат.“ Прича о ципели прераста у приповест о занимљивим сусретима, путовањима, животним тајнама; толико тога око једног, на изглед, обичног предмета. Главни јунак романа је Скитница који одгонета тајну изгубљене ципеле и упознаје нове и неочекиване димензије приповедања, измишљања, маштања... Приповедач Скитница поседује знања о свим дешавањима и ликовима који су били, који јесу и који ће бити важни за ток приче. Идејност ове књиге носи и поуке о важности умерености, мере у маштању, мере у пребрзом одрастању. Ви сте духовито представили старца који је рано сазрео, али какве све потешкоће заиста имају „људи који никада нису били деца”? „Срећа се налази у свему. Треба је само издвојити.“ (Конфучије)
Дејан Алексић (рођен 1. маја 1972) српски је
књижевник. На књижевну сцену ступа средином деведесетих, са првим објављеним делом у 22. години. Побеђује на Фестивалу поезије младих у Врбасу 1995. године. Сматра се једним од најзначајнијих књижевних стваралаца млађе генерације. Његове песме су уврштене у бројне зборнике и антологије, а превођен је на енглески, немачки, норвешки, бугарски, грчки, македонски, мађарски, словачки, словеначки и русински језик. Живи у Краљеву и ради као уредник за поезију у књижевном часопису Повеља. Дејан Алексић је посебно афирмисан као књижевник за децу и сматра се наследником Душка Радовића, Драгана Лукића, Драгана Ђорђевића и Љубивоја Ршумовића. Добитник је Награде Змајевих дечјих игара 2008. за изузетан стваралачки допринос књижевном изразу за децу. Аутор је неколико позоришних текстова за децу и заступљен је у читанкама за основну школу. Његове песме представљају праве језичке игре које карактерише супротстављање појмова, персонификовање предмета и појава, као и груписање израза по звуку, при чему се гради јединствени сплет елемената баладичности, хумора, пародичности и игре изражених кроз занимљиве, неочекиване и свеже риме које подстичу машту, разиграност и смисао за лепо. Што се тиче саме идеје водиље када је књижевност за децу у питању, Алексић закључује да је идеални песник за децу онај који би успео да синтетише стваралаштво Васка Попе и Душка Радовића због његовог специфичног односа према најмлађима. Наиме, Радовић не посматра децу као непотпуна бића и не спушта се на дечји ниво када пише за децу, већ се, напротив, на њега уздиже, што је умногоме утицало на Алексићево стваралаштво за одрасле уносећи у њега свежину и јединствени угао перцепције.