Ishrana Domacih I Gajenih Zivotinja-Fin - 1677607373

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ
Н. Ђорђевић М. Макевић
Г. Грубић Ж. Јокић
ИСХРАНА ДОМАЋИХ
И
ГАЈЕНИХ ЖИВОТИЊА
Београд-Земун, 2009.
ИСХРАНА ДОМАЋИХ И
Н. Ђорђевић
М. Макевић
Г. Грубић
Ж. Јокић
2009.
Н. Ђорђевић М. Макевић
Г. Грубић Ж. Јокић
ИСХРАНА ДОМАЋИХ
И
Београд-Земун, 2009.
Одговорни уредник:
др Драган Рудић, редовни професор
Одбор за издавачку делатност Пољопривредног факултета Универзитета у Београду
одлуком бр. 56/IX/2-2, на седници одржаној 08.12.2008. године, одобрио је штампање
уџбеника:
ИСХРАНА ДОМАЋИХ И ГАЈЕНИХ ЖИВОТИЊА
Др Ненад Ђорђевић, ванредни професор, Мр Миливој Макевић, виши предавач
Др Горан Грубић, редовни професор, Др Живан Јокић, редовни професор
Рецензенти:
Др Станимир Ковчин, редовни професор
Пољопривредни факултет Универзитета у Новом Саду
Др Драган Гламочић, ванредни професор
Пољопривредни факултет Универзитета у Новом Саду
Др Бора Динић, научни саветник
Институт за крмно биље Крушевац
Компјутерски слог и дизајн:
Иван Спасојевић
Прво издање: 2009.
Тираж: 300
Штампа:
Графика Шабац
CIP – Каталогизација у публикацији, Народна библиотека Србије, Београд
636.084/.087(075.8)
591.53(075.8)
ИСХРАНА домаћих и гајених животиња /Н. [Ненад] Ђорђевић... [и др.]. – 1. изд.

– Београд : Пољопривредни факултет, 2009 (Шабац : Графика). – 1022 стр.:
илустр.; 24 cm
На врху насл. стр.: Универзитет у Београду. – На насл. стр. поред места издавања
и: Земун. – Тираж 300. – Библиографија: стр. 1013-1022.
ISBN 978-86-7834-063-5
1. Ђорђевић, Ненад [аутор], 1963-
а) Домаће животиње – Исхрана b) Сточна храна с) Животиње - Исхрана
COBISS.SR - ID 155485708
Садржај
ПРЕДГОВОР ....................................................................................................... 1
УВОД ................................................................................................................... 3
1. ОСНОВИ ИСХРАНЕ .......................................................................................... 5
ОПШТА КАРАКТЕРИСТИКА САСТАВА ЖИВОТИЊА И БИЉАКА ...... 5
САСТАВ ТЕЛА ЖИВОТИЊА .................................................................... 7
САСТАВ БИЉАКА ........................................................................................ 8
ХРАНЉИВЕ МАТЕРИЈЕ И ЊИХОВА УЛОГА У ИСХРАНИ
ЖИВОТИЊА ..................................................................................................... 10
ВОДА ............................................................................................................. 11
УГЉЕНИ ХИДРАТИ .................................................................................... 14
СИРОВЕ МАСТИ (ЛИПИДИ) ..................................................................... 20
ПРОТЕИНИ ................................................................................................... 26
МИНЕРАЛНЕ МАТЕРИЈЕ .......................................................................... 38
Макроелементи ......................................................................................... 42
Микроелементи ......................................................................................... 57
ВИТАМИНИ ................................................................................................. 90
Витамини растворљиви у мастима - липосолубилни ............................ 93
Витамини растворљиви у води - хидросолубилни .............................. 107
Витаминима сличне материје .............................................................. 128
СВАРЉИВОСТ ............................................................................................... 136
ОДРЕЂИВАЊЕ СВАРЉИВОСТИ ............................................................ 136
ФАКТОРИ КОЈИ УТИЧУ НА СВАРЉИВОСТ ....................................... 143
БИЛАНСИ У ИСХРАНИ ............................................................................... 147
БИЛАНС АЗОТА ........................................................................................ 147
БИЛАНС УГЉЕНИКА ............................................................................... 149
БИЛАНС ЕНЕРГИЈЕ .................................................................................. 150
НОРМИРАЊЕ ................................................................................................. 155
ПОТРЕБЕ ЗА ОДРЖАВАЊЕ .................................................................... 156
ПОТРЕБЕ ЗА ПРОИЗВОДЊУ................................................................... 159
ОЦЕЊИВАЊЕ ХРАНЉИВЕ ВРЕДНОСТИ ................................................ 169
СТОЧНЕ ХРАНЕ ............................................................................................ 169
УКУПНЕ СВАРЉИВЕ ХРАНЉИВЕ МАТЕРИЈЕ (ТDN)....................... 170
СКРОБНИ ЕКВИВАЛЕНТ (СЕ)................................................................ 170
ЈЕЧМЕНА ЈЕДИНИЦА (ЈЈ) ....................................................................... 173
ОВСЕНА ЈЕДИНИЦА (ОЈ) ........................................................................ 174
ЕНЕРГИЈА КАО МЕРА ХРАНЉИВЕ ВРЕДНОСТИ ............................. 174
СТОЧНЕ ХРАНЕ ........................................................................................ 174
2. ХРАНА ЗА ЖИВОТИЊЕ ............................................................................... 179
ДЕФИНИЦИЈА ПОЈМА ХРАНЕ И ХРАНИВА ...................................... 179
КЛАСИФИКАЦИЈА ХРАНИВА ............................................................... 181
ФАКТОРИ КОЈИ УТИЧУ НА КВАЛИТЕТ И ХРАНЉИВУ
ВРЕДНОСТ ХРАНИВА БИЉНОГ ПОРЕКЛА ....................................... 184
Врста, сорта и хибрид ............................................................................. 184
Време искоришћавања (фаза развића) .................................................. 186
Циклус вегетације ................................................................................... 189
Дневна колебања ..................................................................................... 189
Услови гајења .......................................................................................... 190
ХРАНИВА БИЉНОГ ПОРЕКЛА .................................................................. 202
ЗЕЛЕНА ХРАНА ........................................................................................ 202
Зелена храна са травњака ....................................................................... 203
Зелена храна са ораница ......................................................................... 228
Коренасто–кртоласта хранива ............................................................... 239
Сочна хранива и корови ......................................................................... 245
Зелени конвејер ....................................................................................... 246
СУВА КАБАСТА ХРАНИВА.................................................................... 248
Сено .......................................................................................................... 248
Сламе ........................................................................................................ 267
Плеве ........................................................................................................ 268
Главе сунцокрета..................................................................................... 269
Љуске сунцокрета ................................................................................... 269
Шапурика (тулуска, тулузина, окласак, кочанка) ................................ 270
Лисник ...................................................................................................... 270
Хранива добијена вештачким сушењем биљне масе.......................... 271
СИЛАЖА И СИЛИРАЊЕ .......................................................................... 278
Предности силирања............................................................................... 280
Недостаци силирања ............................................................................... 281
Фактори који утичу на квалитет силаже ............................................... 281
Значај и улога микроорганизама при спремању силаже ..................... 289
Биохемијске промене у силираној маси................................................ 294
Објекти и механизација за силирање .................................................... 296
Механизација за припремање силаже ................................................... 303
Карактеристике силирања различитих сировина ................................. 306
Губици при спремању силаже................................................................ 339
Оцена квалитета силаже ......................................................................... 342
Силажа у исхрани домаћих животиња .................................................. 343
ЗРНАСТА ХРАНИВА ................................................................................ 346
Зрневље жита........................................................................................... 347
Зрневље легуминоза................................................................................ 359
Зрневље уљарица .................................................................................... 368
Остало семе и плодови ........................................................................... 369
СПОРЕДНИ ПРОИЗВОДИ ПРЕХРАМБЕНЕ ИНДУСТРИЈЕ ............... 371
Споредни производи млинске индустрије ............................................ 371
Споредни производи индустрије уља ................................................... 375
Шећер и споредни производи индустрије шећера ............................... 384
Споредни производи индустрије алкохола........................................... 387
Споредни производи индустрије пива .................................................. 389
Споредни производи индустрије скроба .............................................. 392
Споредни производи фармацеутске индустрије .................................. 394
ХРАНИВА ЖИВОТИЊСКОГ ПОРЕКЛА ................................................... 394
Млеко и производи прераде млека ........................................................ 395
Споредни производи прераде меса ....................................................... 400
Споредни производи при клању и преради живине ............................ 406
Споредни производи прераде риба и других морских животиња ...... 408
ХРАНИВА МИКРОБИОЛОШКОГ ПОРЕКЛА (ЦЕЛУЛАРНИ
ПРОТЕИНИ, ЈЕДНОЋЕЛИЈСКИ ПРОТЕИНИ) .......................................... 415
ОСТАЛА ХРАНИВА ...................................................................................... 418
ХРАНИВА МИНЕРАЛНОГ ПОРЕКЛА ....................................................... 421
ДОДАЦИ ХРАНИ ЗА ЖИВОТИЊЕ (АДИТИВИ, ПРОНУТРИТИВНЕ
МАТЕРИЈЕ, МИКРОХРАНИВА) ................................................................. 425
Хрaнљиви додaци.................................................................................... 426
Стимулaтори рaстa .................................................................................. 436
Прeвeнтивнa срeдствa ............................................................................. 441
Срeдствa зa спрeчaвaњe квaрeњa хрaнe зa животињe.......................... 441
Срeдствa зa бољe искоришћaвaњe хрaнe .............................................. 442
Бојe (пигмeнти) ....................................................................................... 451
Срeдствa зa дeнaтурисaњe ...................................................................... 453
Лeковитe биљкe ....................................................................................... 453
Зaбрaњeнe мaтeријe................................................................................. 454
КОНЗЕРВИСАЊЕ ХРАНЕ ЗА ЖИВОТИЊЕ .............................................. 457
Сушење .................................................................................................... 457
Досушивање ............................................................................................ 457
ОБРАДА ХРАНИВА ...................................................................................... 461
Механичке методе................................................................................... 461
Термичке методе ..................................................................................... 466
Хемијске методе ...................................................................................... 477
Физичке методе ....................................................................................... 480
Биолошке методе .................................................................................... 480
ИНДУСТРИЈСКА ПРОИЗВОДЊА ХРАНЕ ЗА ЖИВОТИЊЕ .................. 481
Јединице за производњу смеша за животиње ...................................... 483
Врсте смеша............................................................................................. 483
Квалитет смеша ....................................................................................... 502
Технологија производње смеша ............................................................ 506
КВАРЕЊЕ И ШКОДЉИВОСТ ХРАНЕ ЗА ЖИВОТИЊЕ ......................... 529
Физички фактори ........................................................................................ 529
Хемијски фактори ....................................................................................... 531
Антинутритивне материје у храни за животиње ................................. 534
БИОЛОШКИ ФАКТОРИ ........................................................................... 543
Отровне, шкодљиве и депресивне биљке ............................................. 543
Микроорганизми хране .......................................................................... 547
Штеточине хране за животиње .............................................................. 564
ЗАШТИТА ХРАНЕ ЗА ЖИВОТИЊЕ ОД ХЕМИЈСКЕ, БИОЛОШКЕ
И РАДИОАКТИВНЕ КОНТАМИНАЦИЈЕ............................................. 571
ХАЦЦП СИСТЕМ И БЕЗБЕДНОСТ ХРАНЕ ЗА ЖИВОТИЊЕ ........... 575
3. ИСХРАНА ПРЕЖИВАРА.............................................................................. 578
ВАРЕЊЕ ХРАНЕ КОД ПРЕЖИВАРА ......................................................... 578
Фракције хранљивих материја у хранивима за преживаре ..................... 584
Фракције протеина .................................................................................. 584
Фракције угљених хидрата..................................................................... 585
ИСХРАНА ГОВЕДА ...................................................................................... 586
ИЗБОР ХРАНИВА ЗА ГОВЕДА ............................................................... 586
Зелена храна ............................................................................................ 587
Сува кабаста хранива .............................................................................. 591
Силаже и друга сочна хранива............................................................... 593
Зрнаста хранива....................................................................................... 594
Споредни производи прехрамбене индустрије .................................... 595
Хранива анималног порекла .................................................................. 597
ИСХРАНА ТЕЛАДИ .................................................................................. 598
Исхрана течном храном.......................................................................... 600
Исхрана сувом храном............................................................................ 604
ИСХРАНА ПРИПЛОДНИХ ЈУНИЦА...................................................... 606
Исхрана у првој години живота ............................................................. 606
Исхрана у другој години живота ........................................................... 608
Исхрана у периоду оплодње .................................................................. 609
Исхрана у периоду пред тељење ........................................................... 610
ИСХРАНА КРАВА ..................................................................................... 611
Потребе крава у хранљивим материјама .............................................. 611
Могућност конзумирања хране код крава ............................................ 628
Биланс катјона и анјона у оброку крава................................................ 631
Коришћење пуфера у исхрани крава ..................................................... 632
Пробиотици у исхрани говеда ............................................................... 633
Систем исхране крава ............................................................................. 634
Утицај исхране на количину и састав ................................................... 639
произведеног млека ................................................................................ 639
Утицај исхране на репродуктивне ......................................................... 641
резултате крава ........................................................................................ 641
Исхрана крава у производном циклусу................................................. 642
Оцена телесне кондиције млечних крава.............................................. 650
ИСХРАНА БИКОВА .................................................................................. 654
Потребе у хранљивим материјама ......................................................... 654
ТОВ ГОВЕДА.............................................................................................. 658
Потребе у хранљивим материјама ......................................................... 658
Типови това ............................................................................................. 661
Техника исхране у тову .......................................................................... 671
Исхрана радних грла ................................................................................... 673
ИСХРАНА ОВАЦА ........................................................................................ 673
Производни циклус овце ............................................................................ 675
Понашање оваца при исхрани ................................................................... 676
Уздржне потребе оваца .............................................................................. 677
Потребе за приплодне овце ........................................................................ 679
Потребе за бремените овце .................................................................... 679
Потребе за овце у лактацији .................................................................. 680
Потребе за јагњад ........................................................................................ 682
Потребе за овнове ....................................................................................... 685
Потребе оваца у води .................................................................................. 686
Исхрана приплодних оваца ........................................................................ 687
Припрема за сезону припуста ................................................................ 687
Почетак бременитости............................................................................ 688
Крај бременитости .................................................................................. 689
Јагњење .................................................................................................... 690
Лактација ................................................................................................. 691
Период паузе ........................................................................................... 692
Исхрана јагњади .......................................................................................... 693
Исхрана женског приплодног подмладка (двиски) ............................. 693
Исхрана овнова............................................................................................ 697
Тов оваца...................................................................................................... 701
Додаци који се користе у исхрани оваца .................................................. 704
Минералне материје у исхрани оваца ....................................................... 706
Минерали и производња вуне ................................................................ 709
Извори минерала у исхрани оваца ........................................................ 712
Методи давања минералних додатака................................................... 714
Техника храњења оваца .............................................................................. 715
Болести оваца повезане са исхраном ........................................................ 718
Оцена телесне кондиције оваца ................................................................. 722
ИСХРАНА КОЗА ............................................................................................ 727
Избор хранива за козе ................................................................................. 728
Квалитет хранива за козе........................................................................ 732
Потребе коза у хранљивим материјама..................................................... 732
Потребе за женска приплодна грла ....................................................... 732
Потребе за приплодне јарчеве ............................................................... 734
Потребе за јарад ...................................................................................... 734
Понашање коза при исхрани ...................................................................... 735
Исхрана различитих категорија коза......................................................... 738
Исхрана коза у току године........................................................................ 743
Системи и организација исхране коза....................................................... 745
Шталско-пашни систем исхране ........................................................... 745
Исхрана мешаним оброцима .................................................................. 746
Индивидуално храњење ......................................................................... 747
Техника исхране коза ................................................................................. 747
Утицај исхране на квалитет млека ............................................................ 748
4. ИСХРАНА НЕПРЕЖИВАРА ........................................................................ 749
ИСХРАНА СВИЊА........................................................................................ 749
Варење хране код свиња............................................................................. 749
Хранљиве материје у исхрани свиња ........................................................ 753
Вода .......................................................................................................... 753
Угљени хидрати ...................................................................................... 754
Масти........................................................................................................ 755
Протеини .................................................................................................. 755
Енергија.................................................................................................... 757
Минералне материје ............................................................................... 758
Витамини ................................................................................................. 762
Додаци у исхрани свиња ........................................................................ 765
Хранива за свиње ........................................................................................ 767
Угљенохидратна хранива за свиње ....................................................... 767
Протеинска хранива ................................................................................ 772
Минерална хранива................................................................................. 777
Исхрана приплодних свиња ....................................................................... 778
Исхрана крмача ....................................................................................... 778
Исхрана назимица ................................................................................... 792
Исхрана нерастова .................................................................................. 793
Исхрана прасади.......................................................................................... 796
Исхрана прасади на сиси ........................................................................ 796
Исхрана одлучене прасади ..................................................................... 801
Адитиви у исхрани прасади ................................................................... 803
Исхрана свиња у тову ................................................................................. 803
Потребе свиња у тову у хранљивим ...................................................... 804
материјама ............................................................................................... 804
Техника исхране свиња у тову ............................................................... 806
Искоришћавање хране и квалитет трупова свиња у тову ................... 809
ИСХРАНА ЖИВИНЕ ..................................................................................... 812
Специфичности у исхрани живине ........................................................... 813
Варење хране код живине .......................................................................... 815
Хранљиве материје у исхрани живине...................................................... 819
Вода .......................................................................................................... 819
Угљени хидрати ...................................................................................... 822
Масти........................................................................................................ 822
Протеини .................................................................................................. 824
Енергија.................................................................................................... 828
Минералне материје ............................................................................... 829
Витамини ................................................................................................. 834
Хранива за живину...................................................................................... 842
Угљенохидратна енергетска хранива .................................................... 843
Протеинска хранива ................................................................................ 846
Минерална хранива................................................................................. 851
Микотоксини у хранивима за живину .................................................. 855
Основни принципи састављања смеша за живину .............................. 860
Исхрана кокоши .......................................................................................... 861
Исхрана приплодног подмлатка тешког типа ...................................... 863
Исхрана носиља јаја за приплод (родитељског јата) ........................... 869
Исхрана мушких приплодних грла (петлова)....................................... 876
Исхрана пилића у тову (бројлера) ......................................................... 881
Приплодни подмладак и носиље лаког типа (родитељско јато) ........ 888
Исхрана подмлатка носиља јаја за конзум (одгој носиља) ................. 889
Исхрана носиља јаја за конзум .............................................................. 894
ИСХРАНА ЋУРАКА .................................................................................. 901
Исхрана приплодних ћурака .................................................................. 902
Исхрана ћурића у тову ............................................................................ 906
ИСХРАНА ГУСАКА .................................................................................. 908
Исхрана приплодних гусака................................................................... 910
Исхрана гусака у тову ............................................................................. 912
ИСХРАНА ПАТАКА.................................................................................. 916
Исхрана приплодних патака .................................................................. 916
Исхрана патака у тову ............................................................................ 919
ИСХРАНА ЈАПАНСКИХ ПРЕПЕЛИЦА ................................................. 922
5. ИСХРАНА ОСТАЛИХ ВРСТА ЖИВОТИЊА ............................................ 925
ИСХРАНА КОЊА ...................................................................................... 925
Варење хране код коња .......................................................................... 925
Хранива која се користе у исхрани коња .............................................. 927
Потребе коња за одржавање................................................................... 933
Исхрана приплодних кобила .................................................................. 936
Исхрана приплодних пастува ................................................................ 939
Исхрана ждребади ................................................................................... 940
Исхрана радних коња.............................................................................. 944
Исхрана спортских коња ........................................................................ 946
Тов коња................................................................................................... 949
ИСХРАНА МАГАРАЦА, МУЛА И МАЗГИ ........................................... 949
ИСХРАНА ПАСА ....................................................................................... 950
ИСХРАНА МАЧАКА ................................................................................. 955
ИСХРАНА ГОЛУБОВА ............................................................................. 957
ИСХРАНА КУНИЋА ................................................................................. 959
ИСХРАНА КРЗНАШИЦА ......................................................................... 963
Исхрана нутрија ...................................................................................... 964
Исхрана чинчила ..................................................................................... 965
ИСХРАНА ЛАБОРАТОРИЈСКИХ ЖИВОТИЊА................................... 966
ИСХРАНА РИБА ........................................................................................ 967
Исхрана шарана ....................................................................................... 970
Исхрана других врста риба у топловодним рибњацима ..................... 975
Исхрана пастрмки ................................................................................... 976
Исхрана риба у кавезном систему гајења ............................................. 980
ИСХРАНА ПЧЕЛА ..................................................................................... 980
ИСХРАНА ДИВЉАЧИ .............................................................................. 988
Исхрана срна и јелена ............................................................................. 988
Исхрана јелена лопатара ...................................................................... 1002
Исхрана муфлона .................................................................................. 1003
Исхрана дивокозa .................................................................................. 1003
Исхрана дивљих свиња ......................................................................... 1003
Исхрана зечева ...................................................................................... 1007
Исхрана фазана...................................................................................... 1007
Исхрана јаребица .................................................................................. 1010
Литература ..................................................................................................... 1013
Исхрана домаћих и гајених животиња 1
ПРЕДГОВОР
Уџбеник Исхрана домаћих и гајених животиња представља

допуњено издање претходног уџбеника Исхрана домаћих животиња који су
исти аутори објавили 2004. године. У међувремену, дошло је до бројних
открића и напретка на пољу нутриционизма, што је захтевало да се та знања
уклопе у претходни текст. При томе, уџбеник је сачувао основна поглавља,
али значајно проширена, и са нешто измењеним насловима: Основи исхране,
Храна за животиње, Исхрана преживара, Исхрана непреживара. Поред
тога, уџбеник је добио пето поглавље Исхрана осталих врста домаћих и
гајених животиња. У првом поглављу дати су основни подаци о појединим
хранљивим материјама, о начинима процене хранљиве вредности хране и о
врсти и висини потреба домаћих животиња. У другом поглављу уџбеника
говори се о различитим врстама хранива, додацима сточној храни, припреми
хране за животиње и индустријској производњи сточне хране. Поглавље
Исхрана преживара садржи савремене аспекте исхране говеда, оваца и коза,
док се у поглављу Исхрана непреживара говори о интензивној исхрани
свиња, кокоши, ћурака, гусака и патака. Пето поглавље садржи исхрану више
врста животиња, које имају специфичан значај за човека, као што су: коњи,
пси, мачке, голубови, кунићи, крзнашице, лабораторијске животиње, рибе,
пчеле и дивљач. Тиме су обухваћене многе животињске врсте које до сада
нису разматране у већини уџбеника овог типа, а које човек храни из
одређених разлога.
Наиме, све више се гаје поједине врсте животиња за различите намене
и сврхе употребе, а које не испуњавају у потпуности све критеријуме по
дефиницији појма домаћа животиња. Неке, као што су различите врсте
крзнашица и риба, не испуњавају критеријум привржености газдинству и
послушности човеку. Друге, као што су кућни љубимци, лабораторијске
животиње или неке врсте које се гаје из различитих хобија, не испуњавају
критеријум давања привредне користи. Такође, поједине врсте племените
дивљачи све више се држе под контролом и непосредним утицајем човека,
било само за производњу меса, било и за добијање ловачких трофеја. Све
наведене врсте се гаје и хране углавном интензивно. Због тога су аутори
сматрали потребним проширење уџбеника петим поглављем.
Захваљујући таквој концепцији, уџбеник је постао литература за много шири
круг читалаца. Обезбедио је свима заинтересованим веома целовит материјал
о биохемијским основама исхране, процени потреба и нормирању,
производњи, обради и конзервисању хране за животиње и исхрани више
врста за човека значајних животиња. Тиме су студенти добили један
2 Н. Ђорђевић, М. Макевић. Г. Грубић, Ж. Јокић
комплексан, а истовремено сажет материјал, који се за различите потребе

може наћи на истом месту. Осим на матичном, уџбеник се може користити и
на другим пољопривредним факултетима, општег или сточарског смера, на
факултетима ветеринарске медицине, као и на високим пољопривредним
струковним школама. Због своје садржајности, детаљног излагања
различитих проблема и коришћења најновије домаће и стране литературе,
може се препоручити и студентима на последипломским, специјалистичким,
па и докторским студијама. Са друге стране, због једноставности стила и
бројних практичних објашњења и примера, добро ће доћи и стручњацима у
производњи, фармерима и различитим хобистима.
Студенти, као и други заинтересовани корисници могу стећи уз помоћ
уџбеника најновија сазнања о бројним проблемима из исхране животиња, а
потом их у блиској будућности ефикасно преточити у конкретне резултате на
фармама, у фабрикама сточне хране, научним институцијама и асоцијацијама,
рибњацима, пчелињацима, ловиштима и другим местима где се гаје или на
неки други начин контролишу животиње.
Аутори се посебно захваљују рецензентима, проф. др Станимиру
Ковчину, др Бори Динићу и проф. др Драгану Гламочићу, чије је драгоцено
искуство и знање допринело разноврсности тематике и квалитету уџбеника.
У складу са тим, аутори ће бити захвални за све добронамерне примедбе и
сугестије, и уврстиће их у наредно издање уџбеника.
У Београду, 2009.
УВОД
Карактеристика савременог сточарства је масовна, фармска

производња. Домаће, као и све друге врсте животиња које човек гаји, држе се
и гаје интензивно. У таквим условима исхрана утиче пресудно на производњу
– не само на количину и квалитет анималних производа, већ и на њену
економичност. Улогу и важност исхране у интензивној анималној
производњи илуструју многе чињенице.
Стварање нових раса и типова домаћих животиња са већом
продуктивношћу није могуће без правилне и контролисане исхране. То се
нарочито може запазити код живине где се производња меса и јаја обавља
коришћењем бројних нових високо продуктивних линијских хибрида, а што
захтева одговарајући режим исхране и квалитет хране. Произвођачи хибрида
у технолошком нормативу прецизно наводе систем исхране, хемијски састав
и квалитет комплетних смеша, као и потребе у појединим хранљивим
материјама за свој хибрид, којих се треба придржавати у циљу постизања
максималних производних резултата.
Испољавање генетског потенцијала за производњу животиња је у
непосредној зависности од исхране. Само обезбеђење свих потребних
хранљивих материја у оптималној количини и међусобном односу довешће до
остварења генетски пројектованог обима производње, док ће се смањено
присуство било ког хранљивог састојка у дневном оброку негативно одразити
на интензитет производње. Већи недостатак неког хранљивог састојка довешће
не само до смањења производње, већ и до озбиљних здравствених поремећаја,
што посебно долази до изражаја код животиња гајених у фармским условима.
Посебна је важност исхране у њеној вези са здравственим статусом
животиња, јер многа обољења настају због неодговарајуће исхране, или због тога
што је храна носилац неких шкодљивих материја. Правилна исхрана представља
профилаксу многих обољења животиња, а одговарајућим избором хране и
режимом исхране може се утицати на трајање и ток болесних процеса.
Неправилна и дефицитарна исхрана, поред тога што доводи до
смањења обима производње (меса, млека, јаја и других анималних
производа), изузетно неповољно се одражава и на репродукцију. Неповољан
утицај исхране манифестује се поремећајем или изостанком еструса,
смањеном концепцијом, ресорпцијом плода или побачајем, рађањем
невиталних или мртвих младунаца и др. Насупрот овом, правилна исхрана
приплодних грла, посебно оних чији организам треба да поднесе све напоре
вишегодишње интензивне производње, омогућава њихово што дуже
задржавање и искоришћавање у производњи.
Најзад, утицај исхране на економичност анималне производње је врло

велики. Трошкови исхране чине највећи део укупних производних трошкова,
најчешће преко 50 процената, и што су они релативно већи, то је већа
рентабилност производње. То значи да се рационалисањем у исхрани може
позитивно утицати на економичност сточарске производње.
За успешно организовање ефикасне исхране у интензивној
производњи потребно је добро познавање улоге, значаја и потреба за
појединим хранљивим материјама у одређеним физиолошким фазама, њихове
изворе и доступности за животиње, а с друге стране познавање својстава
појединих хранива, њихове хранљиве вредности, као и могућности
конзумирања и искоришћавања од стране животиња. Овим питањима се бави
наука о исхрани домаћих животиња, а савремена сточарска производња
непосредно користи достигнућа ове науке.
Наука о исхрани домаћих животиња проучава хранљиве материје и
њихов метаболизам у организму, затим потребе животиња за појединим
хранљивим материјама у различитим фазама развитка, као и ефекат употребе
појединих материја у стимулисању производње, чему се у последње време
поклања све већа пажња. Такође проучава утицај различитих хранива и
начина њиховог припремања и конзервисања на животиње и на производњу,
затим оброке који омогућавају развијање и што боље искоришћавање
производног потенцијала животиња у циљу што економичније производње,
као и саму технику храњења.
Као почетак развоја науке о исхрани узима се откриће везе између
дисања као оксидативног процеса и стварања топлоте у телу ( Лавоазије,
XVIII век). Од тада се почињу проучавати животни процеси, као и састав тела
животиња и сточне хране, а ток ових проучавања зависио је од тока развитка
хемије и физиологије. Проучавање физиолошке улоге појединих састојака
хране у телу животиња омогућило је постепено упознавање потреба
животиња у појединим хранљивим материјама. Половином XIX века
усавршавају се хемијске методе за испитивање састојака хране (Weende) и од
тада потиче и основна подела хранљивих материја на начин који се и данас
користи. Тада се открива потреба и значај утврђивања сварљивости
појединих хранива и хранљивих материја, што је надаље отворило пут
билансним испитивањима у исхрани.
Наука о исхрани домаћих животиња, развијајући се интензивно
последњих стотинак година, постала је самостална и разрадила је сопствене,
специфичне методе истраживања. Међутим, њен развој је био условљен и
развојем других научних дисциплина, чије је методе истовремено користила
и на чија се достигнућа ослањала – хемије, биохемије, физиологије, физике,
микробиологије, ботанике, ветерине и др. То значи да успешно и ефикасно
разумевање и усвајање материје из области исхране захтева одговарајуће
познавање и других наведених области науке.
Општа карактеристика састава животиња и биљака 5
1. ОСНОВИ ИСХРАНЕ
ОПШТА КАРАКТЕРИСТИКА САСТАВА

ЖИВОТИЊА И БИЉАКА
Животиње се снабдевају хранљивим материјама претежно из биљне

хране. Састојци хране се у току бројних и веома разноврсних биохемијских
и физиолошких процеса трансформишу у састојке животињског тела и
производа, чиме служе за одржавање живота, здравља и продуктивности
животиња. У циљу упознавања потреба животиња у хранљивим материјама,
начина њиховог подмиривања, као и могућности употребе и искоришћавања
различитих хранива у исхрани, неопходно је познавати хемијски састав
животињског тела и биљака.
Дакле, упоредно упознавање састава животињског тела и биљног

материјала представља први корак у изучавању исхране домаћих и гајених
животиња.
6
Шема 1. Хемијски и елементарни састав биљака и животиња
Н. Ђорђевић, М. Макевић. Г. Грубић, Ж. Јокић
Животињско и биљно ткиво састоји се из воде и суве материје. Вода

је по количини најзаступљенији састојак животињског организма ( од 70-80%
код новорођене животиње, до 40-50 % код одрасле утовљене животиње), док
је удео воде у биљном материјалу у зависности од врсте и стадијума
вегетације биљке, и креће се у широким границама од преко 90% до испод
10%.
Сува материја се састоји из органских и неорганских материја.
Органске материје чине азотне – протеини и непротеинске азотне материје и
безазотне - масти и угљени хидрати. Неорганске материје чине минерални
елементи, који после сагоревања органске материје преостају у виду пепела.
Хемијски састав биљака и животиња има извесне сличности, али и
знатне разлике, као што се види из шемe 1. Док су у телу животиња поред
протеина, од азотних материја заступљене углавном аминокиселине, дотле се
у биљном материјалу налазе непротеинске азотне материје у виду амида
највећим делом, уз нитрате, амонијачне соли и др. Највећа разлика је у
количини и саставу угљених хидрата. У телу животиња се налази само мала
(константна) количина гликогена и глукозе, а у биљкама су угљени хидрати
најзаступљенија група хемијских састојака и чине их целулоза и низ других
чланова полисахарида, дисахарида и моносахарида.
САСТАВ ТЕЛА ЖИВОТИЊА
Потпуно упознавање састава тела животиња могуће је само после

њиховог клања. Поред овог начина постоји и низ метода које омогућују
процену састава и на живим животињама, као што су: одређивање
специфичне тежине тела, ултразвучно мерење појединих партија тела,
одређивање количине воде помоћу маркера, одређивање посног дела тела на
основу количине калијума у телу и помоћу спољњег мерења радиоизотопа
калијума који се јавља у природи - К40 и др.
Табела 1. Просечан састав тела одраслих животиња и човека, %

Врста Вода Протеини Маст Пепео
Говече 54 15 26 4,6
Коњ 60 17 17 4,5
Свиња 58 15 24 2,8
Овца 60 16 20 3,4
Кокош 56 21 19 3,2
Човек 59 18 18 4,3
Иако је удео основних група материја у телу различитих врста

одраслих животиња врло сличан (табела 1.), састав тела код појединих врста
животиња се мења у зависности од расе, начина одгајивања, интензитета
исхране и типа оброка. Удео воде је највећи код младих животиња, у току
пораста се смањује, а на рачун смањења удела воде повећава се удео масти у
телу (табела 2.).
Табела 2. Удео воде и масти у телу говеда у зависности од узраста и степена

утовљености, %
Вода Маст
Теле старо 1 дан 70-80 <2
Теле старо 3 месеца 65 8
Теле утовљено 63 15
Во утовљен 42- 45 30-41
Када се из тела издвоји маст, количина воде у телу животиња је око

72%.
Основни састојци из којих је изграђено тело животиња налазе се у
свим деловима тела, али су по количини различито распоређени у зависности
од дела тела и његове функције. Удео воде највећи је у течностима (табела
3.), удео протеина највећи је у сувој материји мишићног ткива, удео масти у
депоима (сланина, лој, сало), а удео минералних елемената у костима. У телу
животиња налазе се, поред наведених група органских материја, још и
угљени хидрати, али у количини мањој од 1%. Млеко је једини сточни
производ који садржи знатну количину угљених хидрата - лактозу.
Табела 3. Количина воде у телу и производима говеда и оваца, %

Говеда Овце
Одрасло грло 50 50
Тело без масти 71,6 70,7
Крв 80 82
Млеко 87,6 81,5
Мокраћа 92,5 87,5
Измет 80 68
САСТАВ БИЉАКА
Храна биљног порекла је главни извор за снабдевање свих домаћих и

већине врста гајених животиња потребним хранљивим материјама. Иако
изграђене од истих група органских материја као и животиње, заступљеност

појединих група материја у биљкама је различита, и њихова количина више
варира у биљкама него у телу и производима животиња.
Табела 4. Састав неких хранива биљног порекла, %

Угљени
Вода Протеини Маст Пепео Са Р
хидрати
Зелене
биљке:
Кукуруз 76 2 0,6 20,1 1,3 0,07 0,05
Луцерка 75 4,4 0,7 17,7 2,2 0,04 0,06
Сочне биљке:
Кромпир 78 2,2 0,1 18,6 1,1 0,01 0,05
Сточна репа 90 1,3 0,1 7,6 1 0,02 0,02
Суве биљке:
Кукурузовина 15 5 1,6 72,6 5,8 0,29 0,05
Луцеркино 15 15 1,9 60 8,1 1,4 0,24
сено
Кукуруз зрно 13 8,8 4 73 1,2 0,02 0,27
Соја зрно 10 38 18 29,5 4,5 0,25 0,59
Садржај воде у биљкама знатно варира (табела 4.) у зависности од

врсте и стадијума вегетације, а нарочито су изражене разлике између свежих
и осушених биљака. Највише воде садрже сочне биљке, око 90%, затим свеже
зелене биљке са уделом воде у просеку од 70-80%, суве кабасте биљке и
зрневље садрже од 12 -15%, а најмање зрневље уљарица, испод 10%.
Угљени хидрати су најзаступљенија група органских материја у
сувој материји биљака, што је и главна разлика између састава биљака и
састава тела животиња. Док су у животињском организму беланчевине
структурна, а маст резервна материја, у биљкама угљени хидрати имају улогу
и структурне и резервне материје. Зависно од тога да ли у биљкама служе као
структурна или као резервна материја, угљени хидрати се разликују по свом
саставу и хранљивој вредности, од чега зависи и хранљива вредност биљака.
У семењу се налазе као резервна материја у облику скроба, а у стабљикама,
знатно мање у лишћу, као структурна материја у форми целулозе,
хемицелулозе и др. Због овога различити делови биљака имају и различиту
хранљиву вредност. Хранива богата целулозом теже се варе и називају се
грубим кабастим хранивима (сена, сламе и сл.), док се хранива са мало
целулозе потпуније варе, имају већу хранљиву вредност и називају се
концентратима (зрневље, уљане сачме и сл.).
Количина протеина у биљкама варира у зависности од врсте и делова
биљке.. Најсиромашније протеинима су сочне, коренасто-кртоласте биљке.
Биљке из фамилије граминеа су знатно сиромашније протеинима од

махунарки, док зрневље махунарки спада у биљна хранива најбогатија
протеинима. Код биљака у развоју протеини су сконцентрисани претежно у
активном ткиву, због чега је лишће богатије у протеинима од стабљике.
Сазревањем биљака повећава се концентрација протеина у семењу.
Биљке садрже врло мало масти, изузев уљарица, које нешто
значајније акумулирају енергију у форми масти. Главни депо масти налази се
у семењу, знатно је мање има у лишћу, док у стабљикама масти има најмање.
Отуда су и кабаста хранива углавном сиромашна мастима.
Количина као и састав пепела у биљкама знатно варира у зависности
од врсте и делова биљака. Док је у телу животиња готово константна
количина пепела, од 3 до 5%, дотле се у биљкама ова вредност креће у
границама од 1 до 10%. Састав пепела биљака такође није подударан
минералном саставу животиња. Калцијум и фосфор, два минерална елемента
најзаступљенија у телу животиња, налазе се у знатно мањој количини у
биљкама, што говори о неодговарајућем подмирењу потреба животиња у
овим минералима из биљне хране. Једино су махунарке богатије калцијумом.
Дакле, разлике које постоје у садржају, као и квалитету основних
хемијских састојака у биљкама у односу на животињско тело, упућују на
проблеме који се неминовно јављају у практичној исхрани домаћих и гајених
животиња.
ХРАНЉИВЕ МАТЕРИЈЕ И ЊИХОВА УЛОГА

У ИСХРАНИ ЖИВОТИЊА
За нормално одвијање свих животних процеса и производње

различитих производа анималног порекла, организам животиња захтева
стално снабдевање кисеоником, водом и састојцима хране. Хранљиве
материје, унете храном, у дигестивном тракту се разлажу до облика
погодних за ресорпцију, и као такве усвајају. Истовремено животиње
излучују из организма неискоришћене материје, као и оне материје које су
разложене из појединих састојака тела и неће се више користити. Сви ови
процеси, у којима се материје из спољне средине уграђују у тело животиња и
материје из тела враћају у спољну средину, представљају промет материја
или метаболизам. Поред овог спољњег постоји и унутрашњи промет, који
обухвата промене кроз које пролазе хранљиве материје у самом организму.
Упознавање појединих фаза ових промена омогућава детаљније утврђивање
потреба животиња у хранљивим материјама, као и ефекта њиховог
искоришћавања.
Хранљиве материје и њихова улога у исхрани животиња 11
Хранљиве материје су оне материје које животиње користе за

обезбеђивање свих функција свог организма и за стварање различитих
производа. Животиње се овим материјама у уобичајеним условима
снабдевају из хране.
Према хемијском саставу хранљиве материје делимо на органске и
неорганске. Органске хранљиве материје су: угљени хидрати, масти,
протеини и витамини, док у неорганске спадају вода и минералне материје
или минерални елементи. Све органске материје поседују одређену количину
енергије и служе животињама и за подмирење потреба у енергији. Међутим,
сматра се да животиње користе угљене хидрате и масти, изузев неких
чланова ових група, искључиво као извор енергије, док им протеини
првенствено служе као градивне материје. Протеини као састојци ензима
имају и биокаталитичку улогу, те се у практичним условима правилно
организоване исхране никада не користе за снабдевање животиња енергијом.
Поред протеина специфичну улогу у животињском организму
обављају још и минералне материје и витамини, као биолошки активне
супстанце. Ове материје са специфичном улогом не могу бити замењене
другима у исхрани, за разлику од енергетских, које остварују заједничку улогу
обезбеђења енергијом.
У циљу интензивирања производње и ефикаснијег искоришћавања
хранљивих материја, у новије време се поклања све већа пажња и неким
другим материјама које на одређени начин могу стимулисати производњу. То
су: ензими, антибиотици, пробиотици, пребиотици, ароматске материје и низ
других чији се број стално повећава.
ВОДА
Вода је битна и количински најважнија компонента свих живих

организама, где представља основну средину у којој се одвијају сви
биохемијски процеси. Овде она непрестано учествује у формирању ћелијских
структура и у знатном степену одређује њихову активност, што говори да
вода није инертна, већ активна структурна супстанца сваког живог
организма. Дакле, вода има виталну улогу у свим живим организмима и без
воде нема живота. Илустрације ради - животиња остаје у животу у случају да
изгуби скоро сву маст из организма и половину протеина, а угине ако изгуби
више од 15% воде.
Вода је најзаступљенија материја у телу животиња. Количина воде у
организму зависи од врсте животиња, расе, старости, физиолошког стања,
исхране (степена утовљености) итд. Са старошћу животиња смањује се
количина воде, што је правило и код свих живих организама. Код одраслих
животиња 50-60%, а код сасвим младих 70-80% телесне масе отпада на воду.
Садржај воде у телу одраслих животиња зависи од садржаја масти, и што је

удео масти већи, пропорционално се смањује удео воде. У обезмашћеном
телу садржај воде је константан код појединих врста и креће се од 70,7% (код
оваца) до 73,5% (код свиња).
Количина воде у телу без масти различитих врста животиња и човека, %

овца 70,7 пас 72,2
кокош 71,5 свиња 73,5
говече 71,6 човек 72,1
коњ 72,0
Вода у телу животиња није равномерно распоређена, већ различити

органи и делови тела садрже различите количине воде. Највише је
заступљена у телесним течностима, а најмање у скелету и зубима.
Количина воде у појединим деловима тела, %
бубрези 82 јетра 70
крв 80 рскавице 55
плућа 79 скелет 22
мишићи 76 зуби 10 (глеђ зуба - 0,2)
Улога воде у животињском организму је бројна и разноврсна:

омогућује растварање и транспорт хране и хранљивих материја, лучење
разних сокова, излучивање несварених остатака хране и производа
метаболизма, одвијање разних реакција у ћелијама, апсорбовање топлоте,
која се при овим реакцијама ослобађа, и њено разношење по телу, чиме
утиче на регулисање телесне температуре.
Животиње су врло осетљиве на недостатак воде. Као последица
недовољног снабдевања водом одговарајућег квалитета долази до низа
поремећаја. Најпре животиње смањено конзумирају храну (што може
износити и 25 до 30%), потом долази до поремећаја у метаболизму у смислу
успореног варења и ресорпције сварених материја и отежаном излучивању
производа метаболизма мокраћом, што све проузрокује смањену производњу.
При већем недостатку воде отежана је циркулација крви и повећава се
телесна температура, а угинуће животиње наступа знатно раније него услед
недостатка неког другог хранљивог састојка.
У погледу отпорности на недостатак воде и на дејство веома високих
температура околине постоји разлика међу појединим врстама домаћих
животиња. Сматра се да су најотпорније овце и да се најлакше адаптирају на
високе температуре и недостатак воде у околини, затим следе козе, магарци и
коњи, а најмању способност адаптације поседују говеда, пси, мачке и свиње.
Животиње се снабдевају водом на неколико начина: преко хране,
појењем и метаболичком водом, која настаје разлагањем органских
материја у организму. Количина воде коју животиња уноси храном зависи од

врсте хранива. Нека хранива садрже велике количине воде, чак и преко 90%,
као што су тикве, репе, џибре, троп, сурутка и слично; зелена храна садржи
70-80 %, док сува хранива, како кабаста тако и концентрована, садрже 10-
20% воде. У практичној исхрани појединих врста и категорија домаћих
животиња некада се примењује и систем исхране течном храном. Количина
метаболичке воде зависи од врсте органске материје која се разлаже у
организму. При катаболизму једног килограма протеина добија се око 450
грама воде, од једног килограма угљених хидрата око 560 грама воде, а од
једног килограма масти око 1190 грама воде.
Потребе животиња у води зависе најпре од редовних губитака из тела
до којих долази при излучивању измета и мокраће, дисању и испаравању, а
затим од врсте и количине производа које животиње дају. Сви сточни
производи садрже велике количине воде: јаја 66%, прираст младих животиња
75%, кравље млеко 85 до 87%. Обзиром на количину воде која се излучује
дневном мужом високо производних крава, ове животиње имају највеће
потребе у води. Велике потребе у води имају младе животиње у порасту,
гравидне и радне животиње.
Потребе у води за напајање веома варирају и зависе од низа фактора.
Поред производње на ове потребе утичу тип оброка и климатски услови.
Оброци са више суве материје, протеина и кухињске соли захтевају повећано
снабдевање водом. Климатски чиниоци, спољна температура и влажност
ваздуха, такође утичу на конзумирање воде. Подаци из исхране говеда
показују да је конзумирање воде:
при температури нижој од + 10 о С око 3,5 l/kg суве материје оброка

при температури нижој од + 15 о С око 4 l/kg суве материје оброка
при температури нижој од + 20 о С око 4,5 l/kg суве материје оброка
при температури вишој од + 27 о С око 5,5 l/kg суве материје оброка.
Температура саме воде за пиће, фреквенција напајања и

индивидуалне разлике могу значајно утицати на узимање воде. Оптимална
температура воде за пиће за одрасле животиње креће се од 10 до 15оС, а за
младе категорије различитих врста у доста широким границама, од 15 па до
30о С.
Вода за пиће мора да буде одговарајућег квалитета у
микробиолошком и хемијском смислу – да не садржи штетне
микроорганизме и хемијске елементе изнад дозвољене количине и да је
слободна од присуства било ког загађивача.
У пракси се за сада не нормирају потребе у води, већ се препоручује
да животиње имају у свако доба воду по вољи. Процењује се да су
оријентационе потребе за сваки килограм суве материје конзумираног оброка
код:
свиња 5 - 7 литара воде

говеда 4 - 6 литара воде
оваца и коња 2 - 3 литре воде.
Одређивање садржаја воде у хранивима врши се на више начина. У

уобичајеној стандардној анализи сточне хране вода се одређује индиректно,
сушењем узорка на 105оС до константне масе. У хранивима са доста
испарљивих материја, као што је силажа, ова метода доводи до осетног
одступања од праве вредности, пошто са водом испари и знатна количина
ових материја. Због тога се у оваквим хранивима вода одређује директно -
методом дестилације.
УГЉЕНИ ХИДРАТИ
Угљени хидрати су органска једињења састављена од угљеника,

водоника и кисеоника. Настају у ћелијама биљака из угљендиоксида и воде у
процесу фотосинтезе. Како је већ напред изнето, у биљкама су
најзаступљенија група органских материја и чине око 3/4 суве материје, те
представљају главну форму у којој биљке акумулирају енергију сунца.
У животињском организму угљени хидрати се налазе у количини
мањој од 1%, и то у форми глукозе и гликогена. Гликоген, као резервни извор
енергије депонује се у јетри у нешто већој концентрацији (2-10%) и у
мишићима у знатно мањој концентрацији (до 0,5%). Мада количински нису
значајно заступљени у телу животиња, угљени хидрати су веома важна група
хранљивих материја која у практичној исхрани служи као основни извор
енергије потребне организму. У исхрани домаћих животиња значајни су
следећи чланови ове групе материја:
моносахариди олигосахариди полисахариди
пентозе: дисахариди: пентозани:

арабиноза сахароза арабан
ксилоза малтоза ксилан
рибоза лактоза
хексозе: трисахариди: хексозани:

глукоза рафиноза скроб
фруктоза целулоза
галактоза фруктозани
маноза гликоген
инулин
Моносахариди, или прости шећери, су кристалне супстанце слатког

укуса, растворљиве у води. Хидролизом се не могу растворити на простије
састојке, а у исхрани велики значај имају пентозе и хексозе. Пентозе се
налазе у неким сложеним протеинима као угљенохидратне компоненте
(рибоза у нуклеопротеинима – RNK и DNK). Хексозе имају веома важну
улогу у исхрани. Од хексоза је најважнија глукоза или грожђани шећер. У
биљкама које служе као сточна храна налази се у малој количини као
слободна. Редован је састојак животињског организма, где служи као
најважнији извор енергије. У процесу варења сви сложени угљени хидрати се
разлажу до глукозе и у тој форми се ресорбују и транспортују у телу
животиња. Мањи значај од глукозе имају фруктоза или воћни шећер и
галактоза, која је састојак млечног шећера лактозе.
Дисахариди су такође слатког укуса и растворљиви у води.
Хидролизом дају два молекула моносахарида. У исхрани су значајни:
сахароза, малтоза и лактоза. Сахароза се састоји од молекула глукозе и
фруктозе, и под дејством ензима сахаразе разлаже се на ова два
моносахарида. Врло је раширена у природи, а најзаступљенија је у шећерној
репи и шећерној трсци. Малтоза или сладни шећер састоји се од два молекула
глукозе, а настаје као међупроизвод разлагања скроба и гликогена. Лактоза
или млечни шећер састоји се од галактозе и глукозе, једини је дисахарид у
животињском свету и има специфичну улогу у исхрани младих сисара.
Трисахарид рафиноза састоји се од галактозе, глукозе и фруктозе.
Налази се у шећерној репи, шећерној трсци, меласи и још неким хранивима.
Полисахариди су сложени угљени хидрати састављени од већег
броја молекула моносахарида. Немају сладак укус, нити кристалну структуру.
У води се не растварају или се веома мало растварају, већ бубре и повећавају
своју запремину. Они су најзаступљенији угљени хидрати у биљкама. Према
улози коју остварују у биљкама деле се на структурне и резервне
полисахариде.
Пентозани су полимери пентоза и значајније су заступљени у сувим
грубим хранивима, где чине до 30% укупних полисахарида.
Најзначајнији полисахариди у исхрани су скроб и целулоза. Скроб као
резервни полисахарид распрострањен је у многим биљкама. Највише га има у
зрневљу жита, семењу разних врста биљака и коренасто-кртоластим
хранивима. У зрну кукуруза и пшенице налази се 70 до 75%, у сувој материји
кромпира и до 78%. Најмање скроба има у зеленим хранивима, од 1 до 3%.
Целулоза је структурни и најраспрострањенији полисахарид у
природи. Чини главни градивни материјал зидова биљних ћелија. У највећој
количини налази се у стаблу и у омотачима зрневља и семења. Целулозу у
биљним ћелијама прате још неке супстанце, као што су хемицелулоза,
пектини, лигнин и др. Лигнин није угљени хидрат, већ је редован пратилац
целулозе, као главна инкрустирајућа материја, дајући хемијску и биолошку
отпорност и чврстину биљкама. Присуство лигнина има негативан утицај на
хранљиву вредност биљних хранива. Лигнин је нерастворљив и несварљив,

јер не постоји ни један ензим који га разлаже. Својим присуством пружа
отпор хемијском разлагању других хранљивих материја и састојака хране.
Целулоза је присутнија у кабастој храни, у сену и сувој материји трава до
30%, у слами и плеви преко 35%. Чиста целулоза се јавља само у памучном
влакну, у количини од око 95% суве материје.
Гликоген или „животињски скроб“ је анималног порекла и има важну
улогу у енергетском метаболизму у телу животиња. Разлагањем гликогена
настаје глукоза.
Инулин је полисахарид присутан у кртолама чичоке. Растворљив је у
води, а хидролизом даје фруктозу.
Слика 1. Целулоза
Нутритивна улога угљених хидрата у животињском организму је

веома разноврсна. Поред примарне улоге снабдевања енергијом, у малим
количинама имају градивну, заштитну, потпорну и регулаторну улогу.
Градивна улога угљених хидрата се испољава преко глуко- и
гликопротеина, нуклеинских киселина и других једињења која учествују у
грађи ћелијских мембрана, а тиме и различитих ткива и организма у целини.
Преко глукопротеина остварују и заштитну улогу у животињским ћелијама.
Потпорну улогу угљени хидрати остварују такође у комплексним
једињењима са протеинима, као састојак хрскавице и других структура у
везивним ткивима животиња.
Захваљујући хидрофилности појединих структурних полисахарида

(целулозе, хемицелулозе, пектина и др.) угљени хидрати остварују и
регулаторну улогу у животињском организму. Упијајући воду делују
лаксативно тако што потпомажу перисталтику дигестивног тракта и
олакшавају избацивање несвареног дела хране.
Неки угљени хидрати имају специфичну улогу. Као структурне
компоненте многих ензима испољавају каталитичку функцију. Такође је
специфична улога глукозе као јединог донора енергије за мозак, или преко
глукопротеина (трансферинa и феритинa) глукоза остварује веома
специфичну функцију транспорта и регулисања биланса гвожђа.
У практичној исхрани угљени хидрати се класирају у две подгрупе; у
лако сварљиве или безазотне екстрактивне материје (БЕМ) и у теже
сварљиве, или сирову целулозу (целулозна влакна). Ова подела се заснива
на већој или мањој резистентности појединих чланова угљених хидрата при
третирању разблаженим киселинама и базама. Према Wееndе методи за
анализу сточне хране, онај део угљених хидрата, који се кувањем са
наведеним хемикалијама издвоји у екстракт, сматра се да је лако сварљив и
назива се БЕМ. У ову фракцију спадају скроб и шећери, али се у овом
екстракту може наћи и нешто целулозе и хемицелулоза. Састав БЕМ варира у
зависности од врсте хране.
Органски део хранива који остаје нерастворен после наведеног
третирања назива се сировом целулозом или целулозним влакнима, а састоји
се из целулозе, хемицелулозе, лигнина и евентуално неких других
комплексних угљених хидрата. Хранљива вредност сирове целулозе зависи
од њеног састава, највише од количине лигнина и других инкрустирајућих
материја. Сирова целулоза из младих и нежних делова биљака је сварљивија,
јер садржи мање лигнина него сирова целулоза код сазрелих биљака, а тиме
је и веће хранљиве вредности.
Садржај сирове целулозе утиче и на сварљивост органске материје у
хранивима. Постоји уска негативна корелација између садржаја сирове
целулозе и сварљивости органске материје. Повећање учешћа сирове
целулозе у кабастим хранивима смањује искоришћавање иначе лако
сварљивих БЕМ, а такође и других органских материја. Ниједан животињски
ензим не разлаже целулозу, већ само бактерије имају способност разлагања
целулозе уз помоћ сопственог ензима целулазе. Пошто се сирова целулоза
разлаже под утицајем микроорганизама, оне врсте животиња које поседују
развијену микрофлору у дигестивном тракту имају и већу способност варења
целулозе( табела 5.).
Целулозу најбоље варе преживари (од 50 - 90%), код којих је богата
микрофлора смештена у преджелудац; па кунићи и коњи, који поседују
релативно бројну микрофлору, али у дисталном делу дигестивног тракта –
слепом цреву; а најслабије варе целулозу свиње и живина, чији дигестивни
тракт не поседује количински значајнију микрофлору.
Табела 5. Место и ефекат варења сирове целулозе код појединих врста

животиња
Сварљивост сирове
Врста животиња Место варења
целулозе, %
Преживари бураг 50-90
Коњи слепо црево 13-40
Свиње слепо црево 3-25
Кунићи слепо црево 65-78
Живина слепо црево 20-30
Пси слепо црево 10-30
Количина сирове целулозе у хранивима утиче на њихову

волуминозност, што може послужити као оријентација за оцену хранљиве
вредности хранива у исхрани домаћих животиња. Тако се сува хранива са
више од 18% сирове целулозе и мањом концентрацијом енергије сврставају у
кабаста, а она са мање сирове целулозе и више енергије у концентрована.
У новије време се примењује нешто прецизнији аналитички поступак
за издвајање нерастворљивих угљених хидрата од растворљивих, нарочито за
кабаста хранива, по Детерџент систему. Овом методом се издвајају
неутрална сирова целулоза или неутрална детерџент влакна (NDF) и
сирова целулоза или сирова влакна растворљива у киселинама (АDF).
NDF се састоје од хемицелулозе, целулозе и лигнина, а АDF од целулозе и
лигнина.
Угљени хидрати се у телу животиња искоришћавају или преко
шећера, или преко масних киселина, што зависи од врсте животиња и састава
угљених хидрата, тј. од садржаја целулозе, скроба и шећера у оброку. Скроб,
трисахариди и дисахариди разлажу се у процесу варења углавном до хексоза
и у тој форми се ресорбују или ферментишу. При разлагању хемицелулозе и
целулозе под утицајем микрофлоре настају испарљиве масне киселине -
сирћетна, пропионска и бутерна, које се ресорбују у бурагу, слепом, или
дебелом цреву. Код преживара се и моносахариди разграђују у бурагу
претежно до сирћетне, пропионске и бутерне киселине и угљен диоксида и
метана. Ова разградња моносахарида у бурагу одвија се на више начина, што
зависи од врсте и количине бактерија у садржају бурага, а што је опет
условљено типом оброка и врстом хране.
На број и врсту микроорганизама утиче врста угљених хидрата. За
разлагање целулозе важне су бактерије, док су протозое од мањег значаја.
Зато кабаста хранива богата целулозом стимулишу повећање броја грам-
негативних бактерија. Храна богата скробом стимулише грам-позитивне и
утиче на повећање укупног броја бактерија, чија количина може износити
10% од масе буражног садржаја, односно око 6 до 8 kg код одраслог говечета.
На раст и број бактерија повољно утиче присуство одговарајуће

количине азота и појединих минералних материја. То је утврђено за кобалт,
сумпор, молибден, гвожђе, натријум, калцијум и др. Зависно од врсте хране
број микроорганизама у милилитру буражног сока креће се од 0,4 до 6 x 1010 .
У бурагу преживара под утицајем микроорганизама највећи део
угљених хидрата се разложи и ферментише. Међутим, овим процесима су
подвргнути и протеини и масти из оброка. При томе микрофлора синтетише
сопствене органске материје, те је она, сама по себи, значајан извор
хранљивих материја важних за снабдевање домаћина. У сувој материји
микроорганизама налази се око 44% протеина, 40% угљених хидрата
(бактеријски скроб и гликоген протозоа ), 3% масти, 7% пепела.
Глукоза, облик до којег се разлажу сви угљени хидрати у дигестивном
тракту непреживара, битна је за одржавање нормалне физиолошке функције
организма, и при њеном недостатку долази до појаве хипогликемије.
Концентрација глукозе у крви је резултат одржавања равнотеже између
снабдевања глукозом и тока њеног коришћења у организму.
Код преживара, због ферментације у бурагу, врло је слабо директно
снабдевање глукозом. Од укупне количине глукозе, настале ферментацијом
угљених хидрата у бурагу, око 90% се разложи до масних киселина, а свега
око 10% пролази неразложено у танко црево. Тих 10% није довољно да
подмири метаболичке потребе организма у глукози. Због тога је процес
глуконеогенезе од великог значаја за метаболизам преживара и одвија се врло
интензивно у њиховом организму. Главни прекурсор за глуконеогенезу је
пропионска киселина, а поред ње још лактат-јон, аминокиселине и глицерол.
Глукоза се процесом глуконеогенезе синтетише највећим делом у
јетри, одмах се потом крвљу разноси у ћелије свих ткива, којима је неопходна
као донор енергије. Нарочито је значајна за ћелије нервног система и за
еритроците, затим за скелетне мишиће у анаеробним условима, за биосинтезу
лактозе у млечној жлезди, као и за исхрану фетуса. Глуконеогенеза је у
организму преживара непрекидан процес, док непреживари метаболичке
потребе у глукози задовољавају глукозом из хране, а само у стању гладовања
процесом глуконеогенезе. Када се храном не уносе довољне количине
угљених хидрата, смањује се концентрација глукозе у крви и нарушава
равнотежа између резервног гликогена и глукозе у крви. Тада се гликоген
разлаже до глукозе, и тако се брзо надокнађује количина глукозе у крви. У
случају дуготрајнијег не уношења угљених хидрата, или енормно повећане
потребе за енергијом (што се јавља код високопродуктивних животиња)
резерве гликогена не могу да одржавају стандардну концентрацију глукозе у
крви, нити могу да задовоље метаболичке потребе у глукози, те се у процесу
глуконеогенезе глукоза синтетише из супстанци које нису угљени хидрати –
лактат-јон, аминокиселине, глицерол.
Масне киселине, које настају при ферментацији угљених хидрата у
бурагу преживара користе се као извор енергије, или директно преко
сирћетне киселине, или конверзијом пропионске и бутерне у гликоген.

Сирћетна киселина је уз то још и добар прекурсор за синтезу млечне масти
крава. Односи масних киселина које се формирају у бурагу утичу на
енергетску вредност оброка, јер постоје разлике у енергетској вредности
појединих масних киселина, као и у начину њиховог искоришћавања.
Нарочито је изражен утицај сирћетне киселине, и са њеном већом
заступљеношћу повећавају се топлотни губици што смањује количину нето
енергије. При уобичајеној исхрани просечан однос масних киселина креће се
око 65% сирћетне, 20% пропионске, 15% бутерне.
У условима повећаног стварања сирћетне и бутерне киселине у
организму може доћи до њиховог непотпуног сагоревања, а тиме и до
акумулације кетонских тела у крви и до појаве ацетонемије (кетонемије),
својеврсног метаболичког поремећаја.
СИРОВЕ МАСТИ (ЛИПИДИ)
Ово је група органских материја чији се поједини чланови међусобно

битно разликују по хемијским својствима, а који имају заједничку особину
растварања у органским растварачима (етру, бензину, ацетону, алкохолу,
хлороформу и др.). Не растварају се у води, већ имају особину емулговања –
налазе се дисперговани у виду ситних капљица. Масти су естри виших
масних киселина, и то оних са већим бројем угљеникових атома (најчешће 14
и више). Могу се поделити на:
једноставне масти сложене масти
просте масти (триглицериди масних фосфоглицериди (фосфатиди):

киселина) лецитин и кефалин
воскови (естри моновалентних
алкохола са дугим ланцем) сфинголипиди
холестерол естар фосфоинозитиди
У сирове масти или липиде убрајају се и пратиоци масти, као што су:
слободне масне киселине, стероли, каротиноиди, витамини растворљиви у
мастима и тд.
Масне киселине су битан саставни део липида. Могу бити засићене и
незасићене масне киселине, са једном или више двоструких веза. Од
засићених у липидима су најзаступљеније палмитинска (С15H31COOH),
миристинска (C13 H27 COOH) и стеаринска(C17 H35 COOH), а од незасићених
олеинска (C17 H33 COOH) са једном двоструком везом, најзаступљенија је у
природи и у већини липида сачињава више од 30% укупних масних киселина
(таб.6.). Незасићене масне киселине су реактивније и имају већи метаболички

значај у организму животиња. Физичка својства незасићених се разликују од
физичких својстава засићених масних киселина, што утиче и на физичка и
хемијска својства масти. Липиди у којима преовлађују незасићене масне
киселине су течне конзистенције на собној температури и називају се уљима.
Табела 6. Садржај масних киселина у масти неких хранива,

% од укупних масних киселина
Храниво Засићене Незасићене
Миристинска
Палмитинска
Палмитолска
Линоленска
Стеаринска
Олеинска
Линолна
Остале
Овас 0,1 22,1 1,3 1,0 38,1 34,9 2,1 0,4
Јечам 27,6 1,5 0,9 20,5 43,3 4,3 1,4
Пшеница 0,1 20,0 1,3 0,7 17,5 55,8 4,5
Кукуруз 0,1 16,3 2,6 30,9 47,9 2,3
Рибље
12,2 38,4 6,1 16,9 20,9 1,5 0,8 2,4
брашно
Обрано
3,9 21,9 10,4 3,2 12,2 0,6 4,2 43,0
млеко
Говеђи
2,9 24,5 17,9 5,8 37,7 4,3 1,0
лој
Свињска
0,9 23,2 10,1 6,2 36,5 18,3
маст
Просте масти су изграђене од истих елемената као и угљени хидрати -

угљеника, водоника и кисеоника, али са већим уделом угљеника и водоника.
Више угљеника и водоника који у организму животиња могу да оксидишу до
угљендиоксида и воде, чине масти и уља знатно богатијим енергијом од
угљених хидрата. У сложеним мастима, поред наведених елемената налазе се
у мањим количинама још азот и фосфор.
Елементарни састав простих масти и скроба

угљеник водоник кисеоник
% % %
масти 77 12 11
скроб 44 6 50
Животињске масти се претежно састоје од простих масти

(триглицерида). Депоноване у поткожном ткиву, у трбушној дупљи и око
бубрега, а делом и у мишићном ткиву, служе организму као резервна
енергија.
Сложене масти су по количини знатно мање заступљене у телу
животиња, налазе се у ћелијама и активном ткиву - мозгу, нервима и др. и
играју врло важну улогу у метаболизму. Често се називају и "ћелијским"
мастима, а састоје се највећим делом од фосфатида. Фосфатиди су у великој
мери незасићене масти и врло су активне материје у организму. Сложене
масти сачињавају 20-30% укупних липида у животињском телу, а у нервном
ткиву и јетри заступљене су 50-70% од укупних липида. У липидима биљака
њихово учешће је врло мало, 2-3%.
Стероли се налазе у малој количини у мастима биљака и животиња.
Холестерол је битан састојак ћелија животињског тела и многа биолошки
активна једињења у телу животиња деривати су холестерола. Жучне киселине
које настају у јетри најважнији су крајњи производ у метаболизму
холестерола. Холестерол је исходна супстанца за синтезу стероидних
хормона (дезоксикортикостерон, прогестерон, естрогени, андрогени), за
витамин D и др.
У биљкама се налазе фитостероли, од којих је најважнији
ергостерол.
Каротиноиди су у биљкама заступљени у малој количини, али због
своје физиолошке активности имају велики значај у исхрани.
Биљне масти су много варијабилније у свом саставу од животињских,
како по уделу појединих масних киселина, тако и по заступљености разних
пратиоца масти. Најчешће су уљасте конзистенције и имају знатно већи удео
незасићених масних киселина него животињске масти.
У пракси се користе одређене аналитичке методе и показатељи за
утврђивање физичких и хемијских својстава масти. Тако нпр.
ј о д н и б р о ј означава количину јода која се веже за 1g масти, и што је у
масти више молекула незасићених масних киселина, то је јодни број већи.
С а п о н и ф и к а ц и о н и б р о ј указује на дужину ланца масних
киселина, а изражен је количином NaOH потребног за сапонификацију једног
грама масти. К и с е л и н с к и б р о ј указује на количину слободних масних
киселина у масти и представља mg КОН потребног за неутрализацију 1g
масти. П е р о к с и д н и б р о ј је показатељ почетка ужегнућа масти. Он је
мерило садржаја реактивног кисеоника у масти а изражава се у mmol
пероксида или у милиеквивалентима кисеоника на 1000 g масти.
Слика 2. Синтеза масти
У стандардној анализи сточне хране масти се одређују екстракцијом

са етром по Soxlet-овој методи. Овако се добија сирова маст коју чине, поред
правих масти, још деривати и пратиоци масти – материје које нису естри
масних киселина. Састав сирових масти код различитих хранива је различит.
Код кабастих хранива сирова маст се састоји од око 60% правих масти, док су
остало пратиоци масти, а у зрневљу и храни животињског порекла сирову
маст чини углавном права маст, односно триглицериди масних киселина. У
сточној храни масти су заступљене у малој количини (2-5%), изузев код
уљарица (17-50%).
Сварљивост и хранљива вредност сирове масти зависи од њеног

састава у храни, као и од врсте животиња. Праве масти имају високу
сварљивост (чак 90% па и више), док сирове масти које су богате у разним
пратиоцима и дериватима се знатно слабије варе. Због овога су масти из
хранива богатих у мастима сварљивије, пошто сирове масти ових хранива
садрже велике количине правих масти. У практичној исхрани уобичајено се
користе хранива која су сиромашна у мастима, што је посебно
карактеристично за кабаста хранива. У том случају, због мале сварљивости
сирове масти из оброка, може доћи до привидно негативне сварљивости. Тада
се у измету појављује више масти него што је било конзумирано оброком,
због присуства одређене количине масти метаболичког порекла.
Варење и искоришћавање масти из хране разликује се између
непреживара и преживара. Непреживари разлажу масти до глицерола и
масних киселина, под утицајем липолитичких ензима уз помоћ жучних
киселина. Од ресорбованих масних киселина организам ресинтетише себи
својствену телесну маст, у епителним ћелијама танког црева. Око 80%
ресинтетисане масти састоји се од истих масних киселина као и конзумирана
маст, а само око 20% се синтетише de novo. Овом чињеницом се објашњава
разлог утицаја хемијског састава масти из хране на хемијски састав
депоноване масти непреживара, нарочито свиња, као и разлог зашто
ресинтетисана свињска маст не може у потпуности да буде идентична
хемијском саставу масти из конзумиране хране. Међутим, највећа количина
масти у телу ствара се из угљених хидрата и евентуално вишка протеина.
У бурагу преживара одиграва се хидрогенизација, процес конверзије
незасићених масних киселина у њихове засићене аналоге, као и ферментација
ослобођеног глицерола до пропионске киселине. Поред тога овде се одвија и
микробиолошка синтеза органских засићених и незасићених масних
киселина, од угљених хидрата. Тако да се масти које напуштају бураг
умногоме разликују од масти доспеле храном. Производи варења доспевају
до места ресорпције у танким цревима, у форми засићених масних киселина,
са веома малим количинама незасићених масних киселина (које су избегле
хидрогенизацију) и мастима микроорганизама. Ресорпција липида у епителу
танког црева код преживара углавном је континуелан процес и одвија се у
мањем степену, док се код непреживара јавља на махове и најинтензивнија је
после конзумирања хране. Код преживара се ресорбују претежно засићене
масне киселине (због хидрогенизације у румену), за разлику од ресорбованих
масних киселина код непреживара.
Масти у телу животиња нису инертне, већ врло активне и налазе се у
стању сталне динамичке равнотеже. Тиме је омогућено депоновање масти
када се конзумирају велике количине угљених хидрата, а мобилизација и
активирање масти за енергетске потребе када конзумирана храна није добро
избалансирана, или у условима гладовања. Хемијски састав масти из хране,
нарочито када су оброци богати у масти, може имати утицај на хемијски
састав депоноване и млечне масти, а тиме и на квалитет сточарских

производа. Практична примена ове могућности долази до изражаја у
завршној фази това, када се може поправити састав депоноване масти, ако се
на одговарајући начин измени састав оброка.
Утицај масти из хране на састав телесне масти илуструју подаци из
експеримента са свињама у тову којима је у храну додавано кукурузно уље:
Утицај масти из хране на састав телесне масти свиња

Додатак уља у Чврстоћа Тачка топљења
Јодни број
оброку сланине масти, С0
Кукурузно уље 4,1% средње чврста 36,3 76,3
Кукурузно уље 11,5% мекана 24,5 97,2
Наведени утицај састава масти из хране испољава се углавном у

исхрани непреживара и донекле у производњи млечне масти. Да би се
омогућио већи утицај хране на карактеристике масти у телу преживара,
постоје поступци протекције масти која се додаје у оброке, ради заштите од
активности микрофлоре у бурагу. Протектирано биљно уље остаје практично
нетакнуто од микроорганизама у бурагу, вари се у цревима и ресорбоване
масне киселине из њега могу утицати на омекшавање депоноване и млечне
масти.
При оксидацији масних киселина, која се углавном одвија у јетри,
стварају се знатне количине кетонских супстанци (ацетсирћетна, ацетон, -
хидрокси-бутерна киселина) које се путем крви одводе у ткива и органе где
подлежу даљим променама у процесу метаболизма. У случају повећане
потребе за енергијом, што се нарочито може десити код крава високе
млечности, када су у телу истовремено појачани и метаболизам масти и
глуконеогенеза, долази до неусклађености између стварања кетонских тела и
оксидације масти, те се кетонска тела накупљају у крви (кетонемија) и
излучују у мокраћи (кетонурија), што се манифестује одређеним
здравственим поремећајем код животиња.
Масти су најбогатије органске материје енергијом. Уз то животиње и
најефикасније користе енергију из масти. Међутим, у практичним условима
оброци домаћих животиња садрже мале количине масти, те се у интензивној
сточарској производњи масти посебно додају у оброке животиња. Поред
наведене улоге обезбеђења енергијом, масти имају и специфичну улогу у
исхрани коју остварују преко есенцијалних масних киселина. Наиме,
недостатком линолне, а делимично и линоленске и арахидонске киселине у
оброку, код животиња долази до извесних промена на кожи и до заостајања у
порасту. Ове промене нису запажене у пракси, већ само у експерименталним
условима, пошто потребе за овим киселинама нису велике и уобичајени
оброци их садрже у довољној количини.
Масти су врло нестабилна група хранљивих материја и врло су

осетљиве на утицај топлоте, светла и влаге. Под овим утицајима оне се
разлажу оксидацијом и хидролизом, чиме мењају боју, мирис и укус, односно
ужегну. Ужегнуте масти због неугодног мириса нису погодне за јело. Неке
супстанце, као што су соли тешких метала, својим присуством поспешују ове
промене и називају се прооксиданти. Друге материје испољавају дејство
супротно овоме, својим присуством спречавају оксидацију и називају се
антиоксиданти. Витамин Е је познат као врло ефикасан антиоксидант. У
индустријској производњи сточне хране масти се штите разним
антиоксидантима.
ПРОТЕИНИ
Протеини или беланчевине су комплексна органска једињења, која

чине структурну и функционалну основу сваког живог организма. Налазе се у
протоплазми свих биљних и животињских ћелија где су укључени у све
метаболичке процесе који се овде одигравају, а који су карактеристични за
живу материју. Битни су састојци свих ћелија животињског организма, у
којима чине више од 50% суве супстанце. Сам назив, настао од грчке речи
„протеиос“, која значи први, првенствени, прворазредни, најважнији, говори
о њиховој важности у живом свету.
По елементарном саставу протеини се разликују од других органских
једињења по томе што у свом молекулу поред C, H и О садрже редовно још и
N и S, а понекад и Р и још неке метале, као што су: гвожђе, цинк, кобалт.
Елементарни састав већине протеина, %

C 50,0 - 55,0 (најчешће 50,0-52,0)
H 6,5 - 7,3
О 21,0 - 24,0
N 15,0 - 18,0 (најчешће 16,0-17,0)
S 0,4 - 5,7
P 0,0 - 2,0
Протеини су хемијски веома сложене материје, у чијој изградњи

учествује велики број чланова, што омогућава веома велику разноврсност
њиховог повезивања. Основне хемијске градивне јединице од којих се састоје
молекули протеина су аминокиселине. Иако у природи постоји преко 200
различитих аминокиселина, у састав протеина улази само до 26, најчешће око
20 протеиногених аминокиселина (и то у L форми). Комбинацијом наведених
аминокиселина настаје неограничен број протеина. Аминокиселине садрже
амино (NH2) и карбоксилну (COOH) групу, што им одређује нека својства и

омогућује велику биохемијску активност. Захваљујући оваквој хемијској
структури аминокиселина, протеини се понашају као амфотерна једињења и
имају пуферна својства.
Слика 3. Најважније (протеиногене) аминокиселине

Сваки протеин има одређену молекулску масу и редослед

аминокиселина. Према грађи молекула деле се на просте или праве и
сложене или коњуговане. Прости протеини хидролизом дају само
аминокиселине од којих су састављени, док сложени поред аминокиселина
садрже и неку органску или неорганску компоненту, која се назива
простетична група.
прости протеини сложени протеини
албумини хромопротеиди
глобулини нуклеопротеиди
протамини гликопротеиди
хистони липопротеиди
глутелини фосфопротеиди
проламини металопротеиди
кератини ензими
колагени хормони
еластини заштитне беланчевине (антитела)
токсичне беланчевине
Албумини се налазе у семењу различитих биљака ( рицин, леукозин,

легумин), у крви (серум албумини), у млеку ( лактоалбумини), у јајима итд.
Садрже више аминокиселина са сумпором и имају велику хранљиву, тј.
биолошку вредност.
Глобулини се налазе у скоро свим природним хранивима, како биљног
тако и животињског порекла. Познати су глобулини крви, млека, јаја, затим
тиреоглобулин, неуроглобулин, глицин из соје, фазеолин из пасуља. Велике
су молекулске масе, од неколико хиљада па до неколико милиона.
Протамини су животињски протеини мале молекулске масе, богати
базним аминокиселинама, нарочито аргинином. Налазе се у полним ћелијама
животиња и човека и играју важну улогу у очувању наследних особина
организма.
Хистони се налазе у једру ћелија животиња и биљака. Садрже знатне
количине лизина, аргинина и хистидина, а не садрже триптофан и врло ретко
цистеин и цистин. Важни су за биосинтезу протеина.
Глутелини су протеини зрневља: пшенице, јечма, кукукруза. У зрну
пшенице глиадин и глутелин граде пшенични лепак (глутен). И проламини су
биљни протеини: глиадин из пшенице и ражи, хордеин из јечма, зеин из
кукуруза, оризин из пиринча, каферин из сирка. Садрже врло мало
триптофана и лизина, због чега спадају у мање вредне протеине.
Кератини и колагени или склеропротеини су потпорни протеини
распрострањени у животињском организму. Кератини су протеини чврстих
животињских ткива: костију, перја, длаке, вуне, рогова, копита, папака,
ноктију, крљушти риба.Садрже знатне количине аминокиселина са сумпором.

Колагени се налазе у везивним ткивима. Садрже их мишићи, кожа, поткожно
ткиво, плућа, срце, жлезде, органи за варење.
Еластини су потпорни протеини еластичних ткива, тетива и зидова
артерија и вена.
Хромопротеиди су сложени протеини који као простетичну групу
имају обојено једињење. Пошто многи биолошки активни хромопротеиди
садрже и метал, још се називају и металпротеиди. Имају изузетно велики
значај у организму животиња. То су хемоглобин, миоглобин, видни пурпур,
цитохроми, каталаза, пероксидаза. Биљке садрже хромопротеид који за
простетичну групу има хлорофил.
У нуклеопротеидима је нуклеинска киселина простетична група.
Гликопротеиди садрже угљене хидрате или деривате угљених
хидрата. Овде спадају мукопротеини, муцин и слузи, хондромукоид у
хрскавици, осеин у костима. Имају различите, веома важне биолошке
функције. Транспортну функцију остварује трансферин - за гвожђе,
церулоплазмин - за бакар, транскортин - за стероидне хормоне итд.
Каталитичка функција се одвија дејством ензима: пероксидаза,
глукозооксидаза и др. Овој групи припада и авидин – протеин из јаја,
фибриноген, протромбин, имуноглобулини, интерферон ( инхибитор
размножавања вируса животиња), затим неки хормони као што су
гонадотропни, тиреоглобулин и др.
Липопротеиди садрже неко једињење из групе липида: лецитин,
каротин, холестерол, кефалин и др. То су нестабилни комплекси протеина и
липида. Имају значајну улогу у транспорту липида.
Фосфопротеиди су протеини везани за фосфорну киселину. Овде
спадају казеин млека, ововителин из жуманца, ихтулин из рибље икре,
овоалбумин из беланца, ензим фосфорилаза, пепсин желудачног сока. Ово су
квалитетни протеини врло важни у исхрани младих организама, а значајни су
и као извор тзв. органског фосфора.
Металопротеиди обухватају ензиме који у свом молекулу садрже
бакар, гвожђе, манган, цинк, магнезијум и кобалт.
Улога протеина
У животињском организму протеини су неопходни за обнављање

ткива, за синтезу протеина анималних производа (меса, млека, јаја, вуне и
др.), за испољавање разних животних процеса као што су: раст и развитак,
активна регулација и функционисање живог организма, хидролитичко
разлагање хране, преношење наследних особина и др. Структурну или
градивну улогу протеини остварују као компоненте свих живих ћелија, а у
комплексима са липидима и угљеним хидратима чине основне градивне
супстанце свих ћелијских мембрана и органела.
Поред структурне и биокаталитичке протеини имају и енергетску

улогу. Као и друге органске материје оксидацијом ослобађају одређену
количину енергије. У практичним условима правилно организоване исхране
не користе се никада као енергетске материје, већ искључиво за остваривање
специфичних улога, у којима их не могу заменити ни једне друге хранљиве
супстанце.
Биокаталитичку функцију протеини остварују преко ензима, који
катализују све хемијске реакције у живим организмима. Преко 2000
различитих ензима откривено је у различитим живим организмима, што
указује на значај протеина-ензима за одржавање живота и продуктивност
животиња.
Важна специфична улога протеина је и њихова транспортна улога,
коју остварују преко протеина крвне плазме, хемоглобина из еритроцита и
специфичних транспортних протеина смештених у ћелијске мембране.
Регулаторну улогу у животињском организму протеини остварују
преко хормона. Заштитну функцију испољавају имуноглобулини и антитела,
као и слузасти протеин муцин, који облаже зидове једњака и желуца. Такође
фибриноген и тромбин штите организам омогућујући згрушавање крви
приликом озледа. Токсини многих животињских врста су протеини и они
штите организам у борби за опстанак. Познати су змијски отров, бактеријски
токсини и др.
Протеини остварују и низ других специфичних функција у
животињском организму. Они су и по функцији и по количини примарни
састојци свих организама животињског света. У животињском организму
налазе се од 18-21 % од укупне масе, или 45-50% суве материје.
Одређивање протеина у храни
У стандардној хемијској анализи сточне хране протеини се одређују

на основу прилично константног садржаја азота методом по Kjeldahl-у.
Овако одређени протеини називају се често укупни протеини или укупне
азотне материје, пошто се укупни азот (UN) неког хранива састоји од
протеинског азота (PN) и непротеинског азота, односно непротеинских
азотних материја (NPN).
UN=PN +NPN
Узима се да је просечан садржај азота у протеинима 16%, па се
количина азота одређена у неком храниву множи са фактором 6,25 да би се
добила одговарајућа количина протеина у храниву.
Међутим, стварна количина азота у протеинима разних хранива
варира од 15 до 18,5%, те наведени фактор неће увек бити реалан. Тако нпр.:
Протеини у семењу уљарица садрже око 18,5% N и фактор је 5,4

Протеини у семењу већине житарица садрже око 17,0% N и фактор је 5,9

Протеини у месу садрже око 16,67% N и фактор је 6,0
Протеини у зрну кукуруза садрже око 16,0% N и фактор је 6,25
Протеини у лишћу биљака садрже око 15,0% N и фактор је 6,6
Укупне азотне материје у биљној храни не представљају само
протеине, већ и друге непротеинске азотне материје као што су амиди,
нитрати, амонијачне соли и др. Амиди су најзаступљеније NPN материје у
биљној храни, где се појављују као интермедијарни производ изградње,
односно разлагања протеина. Налазе се у семењу, а у већој количини и у
младим биљкама, нарочито у време њиховог интензивног пораста, када се
око 1/3 укупног азота може налазити у форми амида. Неке корењаче садрже
знатне количине NPN материја.
Пошто укупне азотне материје у биљној храни не представљају само
протеине, већ и непротеинске азотне материје, чије учешће у укупним
азотним материјама веома варира, ова група материја у исхрани домаћих
животиња се често назива сировим протеинима.
Сирови протеини = Прави протеини + Непротеинске азотне материје.
Аминокиселине и биолошка вредност протеина
Вредност неког протеина у исхрани и ефекат искоришћавања у телу

животиња зависи од његовог аминокиселинског састава. Како је већ речено,
протеини представљају комбинацију аминокиселина и међусобно се знатно
разликују због различитог аминокиселинског састава. Протеини се у процесу
варења разлажу до аминокиселина, а ресорбоване аминокиселине се преносе
крвотоком до анаболичких центара у телу где их животиње уграђују у своје
специфичне протеине. При томе животиње могу у телу подешавати односе
аминокиселина које су потребне за синтезу специфичних протеина на тај
начин што једне аминокиселине претварају у друге. Међутим, такво
подешавање није увек могуће, јер постоје аминокиселине које се морају
налазити у храни да би се омогућио нормалан пораст младих животиња, али
постоје и оне чије присуство у храни није неопходно. Ове друге организам
животиње може у потребној количини синтетизовати из других
аминокиселина, или других материја које ће обезбедити NH2 групе у
довољној количини за нормалан ток синтезе ових аминокиселина. Прве су
есенцијалне (битне), називају се још и незаменљиве, а друге су
неесенцијалне (нису битни састојци оброка).
Свакако да су све аминокиселине које улазе у састав беланчевина тела
метаболички важне, али неке од њих организам животиње може у потребној
количини синтетизовати из других аминокиселина, док је друге
аминокиселине, због сувише споре синтезе, неопходно унети храном да би се
синтеза беланчевина у телу животиња одвијала нормално.
Подела аминокиселина према њиховој есенцијалности је следећа:
Есенцијалне Полуесенцијалне Неесенцијалне

лизин аргинин аланин
метионин тирозин серин
треонин цистин аспарагинска киселина
триптофан глицин глутаминска киселина
хистидин аспарагин
фенилаланин глутамин
леуцин пролин
изолеуцин
валин
Есенцијалне аминокиселине треба свакодневно да се уносе храном и

да су добро избалансиране у оброку. За максималну синтезу ткивних
протеина ове аминокиселине морају да буду присутне у дневном оброку у
потребним количинама и одговарајућим релативним односима, јер одређени
протеин ткива може бити синтетисан само до обима који дозвољава
есенцијална аминокиселина присутна у најмањој количини у оброку. Друге
аминокиселине, присутне изнад одређеног односа, бивају оксидисане и
неискориштене за синтезу протеина. Есенцијалне аминокиселине не само да
су значајне као структурне компоненте ткивних протеина, већ имају и
специфичне функције у животињском организму. Нпр. триптофан је
прекурсор за биосинтезу витамина ниацина и трансмитера серотонина.
Метионин је главни донор метил (СН3) група за биосинтезу различитих
једињења, као што су холин, креатин, цистин и друга једињења која садрже
сумпор, а која су врло значајна у метаболичким процесима. Фенилаланин је
прекурсор биосинтезе многих трансмитера, затим тирозина, адреналина,
пигмената коже, протеиногених амина, хормона и других једињења.
Хистидин је битан за биосинтезу хистамина, за секрецију хлороводоничне
киселине у желуцу и тд.
Есенцијална аминокиселина која се у храни налази у недовољној
количини назива се лимитирајућом аминокиселином. У протеинима биљних
хранива, нарочито житарица, најчешће дефицитарне, односно лимитирајуће
аминокиселине су лизин, метионин, триптофан и треонин. У исхрани
преживара метионин је најчешће прва лимитирајућа аминокиселина.
Полуесенцијалне аминокиселине је потребно обезбедити храном у
условима интензивне производње, или да би се у већој мери уштедео
утрошак извесних есенцијалних аминокиселина. Нпр, када нема довољно у
оброку тирозина и цистина, повећавају се потребе у одговарајућим
есенцијалним аминокиселинама – фенилаланину и метионину.
Слика 4. Оброк доњег прасета је сиромашан у лизину
Неесенцијалне аминокиселине се синтетишу у ћелијама животињског

организма у количинама које могу да задовоље метаболичке потребе.
Изузетно, у некаквим ванредним метаболичким условима, ако дође до
блокаде синтезе било које неесенцијалне аминокиселине, она постаје
ограничавајући чинилац биосинтезе протеина, одн. постаје есенцијална и
мора се уносити храном.
Наведена подела аминокиселина према њиховој важности у исхрани
односи се углавном на непреживаре и подмладак преживара код којих још
нису успостављене функције преджелуца.
У синтези сопствених протеина животиње могу да користе, поред
аминокиселина, и NPN материје - непреживари за синтезу неесенцијалних
аминокиселина, а преживари и за синтезу есенцијалних аминокиселина,
захваљујући активности јако развијене микрофлоре у бурагу.
Слика 5. Бела боја перја ћурића последица недостатка лизина
Вредност неког протеина хране подразумева његову ефикасност у

синтези ткивних протеина животињског организма.
Та вредност се назива биолошка вредност, и што се протеини оброка
потпуније користе за протеинску синтезу, то је већа њихова биолошка
вредност.
Биолошка вредност је проценат у којем се сварљиви протеини хране
или оброка користе за протеинску синтезу:
конзумирани N  N у фецесу  N у мокраћи 

Биолошка вредност  100
конзумирани N  N у фецесу
Када се биолошка вредност протеина помножи са коефицијентом

његове сварљивости, а затим подели са 100, добија се нето протеинска
вредност, која приказује проценат у којем се укупни протеини хране користе
за протеинску синтезу.
Ефекат искоришћавања аминокиселина у протеинској синтези зависи
од њиховог односа на месту синтезе, као и од односа аминокиселина у
протеину који се синтетизује. Уколико би се све сварене аминокиселине
неког протеина уградиле у протеин тела или производа, тада би биолошка
вредност овог протеина била 100. Такав протеин требало би да представља
идеалан протеин. Ово говори да биолошка вредност протеина зависи и од
врсте производње, те да би у производњи свињског меса најефикаснији били
управо протеини свињског меса, у исхрани живине одговарајући протеини

живинског меса итд. Биолошка вредност протеина зависи и од састава и
избалансираности оброка, односно од присуства свих других хранљивих
материја, као и од присутне количине протеина. Ако се у оброку налази више
протеина него што је потребно, тада се вишак аминокиселина дезаминује и
оксидује и не укључује се у биосинтезу протеина, што неоправдано смањује
праву вредност протеина.
Табела 7. Биолошка вредност протеина неких хранива

Јаје 96 Пшеница-зрно 67
Млеко 92 Овас-зрно 66
Квасац 85 Сунцокрет-семе 65
Млеко+кукуруз 80-87 Јечам-зрно 54
Рибље брашно 82 Сојино зрно-сирово 64
Зелена хранива 80 Кукуруз 54-60
Месно брашно 75 Грашак-зрно 48
Сојино зрно -пржено 75 Пасуљ-зрно 38
Протеини различитих хранива имају различиту биолошку вредност.

Највишу биолошку вредност имају протеини анималних хранива: рибљег и
месног брашна, млека, јаја и др, јер потичу из материја за чију се синтезу
користе.
Биљни протеини су много варијабилнији у свом аминокиселинском
саставу и имају мању биолошку вредност од анималних. Најмању биолошку
вредност имају протеини житарица, због чега се ова хранива у практичној
исхрани комбинују са протеинским хранивима анималног порекла, чиме се
постиже допунско дејство протеина. Нпр. комбинацијом месног брашна
биолошке вредности 75 са кукурузом биолошке вредности 60, може се
добити биолошка вредност протеина такве смеше 80. Међу биљним
хранивима најбољи квалитет протеина има сојина сачма ако је добијена
одговарајућим технолошким поступком. Састављање оброка за поједине
врсте и категорије животиња и балансирање потреба у протеинима врши се
на основу аминокиселинског састава протеина појединих хранива (табела 8).
За што потпуније искоришћавање протеина хране, поред
аминокиселинског састава значајна је и њихова сварљивост. Протеини
већине хранива варе се углавном у високом проценту, нарочито протеини
млека и других хранива анималног порекла, као и термички обрађене уљане
сачме. Међутим, код неких хранива може доћи до смањења искоришћавања
њихових протеина. Разлог овоме може бити садржај неких штетних састојака
који спречавају коришћење аминокиселина, као и оштећење – денатурација
протеина.
Табела 8. Количина важнијих аминокиселина у протеинима неких анималних

и биљних хранива (g / 16 g N)
Извори протеина Лизин Метионин Треонин Триптофан
Рибље брашно 8,3 2,6 4,1 0,8

Месно брашно 8,3 2,1 3,6 0,4
Сојина сачма 7,0 1,0 4,2 1,3
Сунцокретова сачма 3,1 1,6 3,2 1,0
Кукуруз 2,9 1,6 3,9 0,8
Јечам 3,1 1,2 4,0 1,1
Овас 3,8 1,4 3,6 1,0
Слика 6. Додавање треонина оброку дефицитарном у треонину

(%СМ): I-0,36%; II-0,54%; III-0,73%; IV-0,92%
Денатурација може настати у току производње и лагеровања под

дејством различитих агенаса, као што су: висока температура, микроталасна
и ултраљубичаста радијација, јаке киселине и базе и њихове соли, соли
тешких метала, детерџенти, неки органски растварачи, дејство јаких удараца
и др. Денатурисаним протеинима су измењена нека својства, смањена им је

растворљивост и спречена могућност да испоље и реализују своје биолошке
функције. Тиме им је умањена доступност из хранива, као и њихова
биолошка вредност. Нарочито може бити значајно оштећење аминокиселине
лизина, настало везивањем лизина са молекулом шећера или неког другог
једињења у храни, у нерастворљиво једињење отпорно на дејство
протеолитичких ензима.
Због свега напред изнетог, као и низа других проблема који се
јављају у пракси интензивне сточарске производње, поправљање биолошке
вредности протеина и отклањање недостатка појединих лимитирајућих
аминокиселина настоји се остварити додавањем синтетичких аминокиселина
(види поглавље „Протеини у исхрани живине“). Ово додавање лимитирајућих
аминокиселина до сада је дало позитивне резултате, нарочито у исхрани
непреживара, те се у индустрији сточне хране све чешће и редовније користи.
Искоришћавање протеина код преживара се знатно разликује у
односу на моногастричне животиње и под великим утицајем је бројне
микрофлоре у преджелуцима. Микрофлора за потребе синтезе својих
протеина користи не само протеине хране, већ и NPN материје – амиде,
амонијачне соли, па чак и нитрате.
Протеини се у бурагу разлажу до аминокиселина, које микрофлора
користи за синтезу својих протеина, или их дезаминише при чему се ствара
амонијак. Амонијак, који се ствара и при разлагању NPN материја, користи се
делом за синтезу аминокиселина и изградњу микробијалног протеина, а
делом се ресорбује у зиду бурага и одлази путем крви у јетру. Овако
синтетисан микробијални протеин у току даљег варења бива разложен и
искоришћен у телу животиња као и остали протеини оброка. Микробиолошки
протеин је високе сварљивости ( чак 90% и више) и високе биолошке
вредности (70-90). То значи да микрофлора својим посредовањем
„оплемењује“ протеине, и да преживари, захваљујући томе, имају мање
захтеве према квалитету протеина оброка.
Међутим, у току промена насталих под дејством микрофлоре увек
долази до губитака у азоту и енергији, што умањује укупни ефекат
искоришћавања протеина оброка код преживара. При томе један део
протеина хране успева да избегне разлагање у бурагу и прелази нетакнут у
сириште (види поглавље „Варење код преживара“). У којој ће мери протеини
хране бити изложени дејству микроорганизама зависи умногоме од њихове
растворљивости.
Ради што потпунијег искоришћавања амонијака, који се ствара у
бурагу, потребно је да микрофлори стоји на располагању доваљна количина
енергије и појединих минерала (Ca, P, S, Co и Zn). Пошто се ослобађање
амонијака у бурагу одвија врло брзо, важно је да микрофлори стоје стално на
располагању лакосварљиви угљени хидрати чије је варење у бурагу такође
брзо и који ће обезбедити енергију потребну за синтезу аминокиселина.
Могућност искоришћавања NPN материја у исхрани преживара довела је до

праксе употребе синтетских NPN материја ради решавања дефицита у
протеинима. У ову сврху се најчешће користи карбамид или уреа, који
садржи 42-46% N, што је за око 2,6 пута више него у протеинима.
Веома значајне и бројне улоге протеина захтевају њихово стално
присуство у оброку животиња у одговарајућој количини. Недовољно
протеина у оброку доводи до низа поремећаја код животиња: смањеног
узимања и искоришћавања хране, смањеног пораста, неплодности, смањења
концентрације протеина у крви, као и синтезе одређених ензима и хормона,
нагомилавање масти у јетри и оствареном прирасту итд. Насупрот овоме,
обилна исхрана протеинима не доводи до депоновања протеинске резерве у
организму, као што је то случај са депоновањем енергије у форми масти.
Изузетак чини извесна протеинска резерва која служи за изградњу плазминих
протеина и хемоглобина.
Протеини свих ткива животињског организма се у метаболичким
процесима непрекидно и веома брзо обнављају. Поједини протеини се
међусобно разликују према брзини обнављања, а за 36-40 дана обнове се
углавном сви протеини у организму.
МИНЕРАЛНЕ МАТЕРИЈЕ
Минералне материје или минерални елементи су редовни састојци

биљака и животиња, поред напред наведених група органских материја. На
количину минералних материја у биљкама утиче поред врсте и делова
биљака још и степен њихове зрелости, састав земљишта са ког потичу и
други фактори, и у већини биљака креће се, како је напред изнето, од 1-10%.
У телу животиња минералне материје су различито распоређене: највише их
има у костима, и до 70%, затим у посном месу 4-6%, а најмање у масном
ткиву, само око 0,5%. У целом телу укупна количина минералних материја је
између 3 и 5%.
Табела 9. Садржај неких минералних елемената у телу сисара, %

Са – 1,6 Cl – 0,3 Fe – 0,005 Mn – 0,00005
Р – 0,9 Na – 0,6 Zn – 0,002 J – 0,00003
К – 0,4 Mg – 0,05
У телу животиња и сточним производима заступљен је велики број

минералних елемената, али до сада није поуздано утврђено да ли су сви они
физиолошки битни, или су само пратећи састојци доспели у животињско тело
храном у којој се редовно налазе. Око 17 њих се сматрају есенцијалним

минералним елементима.
Поједини минерални елементи нису равномерно распоређени у
различитим ткивима животињског организма. У костима су најзаступљенији
Са и Р, у крви Na i Cl, а у мишићима К.
Табела 10. Количина минералних елемената у млеку и састојцима тела

говеда, g/kg
Na K Ca Mg Fe P Cl
g g g g g g g
Kрв 2,69 0,34 0,05 0,02 0,38 0,18 3,08
Кости-пепео 8,06 1,50 366 6,52 - 163 0,4
Мишићи 0,65 3,66 0,02 0,24 - 2,70 0,57
Млеко 0,69 1,54 1,24 0,11 - 0,92 0,91
Ова група материја нема заједничку улогу у организму и не може

служити као извор енергије, већ сваки минерални елеменат има специфичну
улогу коју остварује у елементарном облику, или као састојак одређених
органских комплекса. Минерални елементи обављају бројне функције у
животињском организму и неопходни су за нормално функционисање
организма, добро здравље и продуктивност животиња. Једни су структурни
састојци костију, други су уграђени у различите протеине и сложене масти.
Састојци су ензима, хормона и витамина и активатори бројних ензимских
система. Скоро сви минерални елементи у саставу ензима обављају једну или
више каталитичких функција у ћелијама. Регулишу осмотски притисак и
реакције сокова у телу (ацидобазну равнотежу), учествују у транспорту
кисеоника и угљендиоксида, у преносу енергије, преношењу нервних
надражаја, метаболизму масти и угљених хидрата итд.
Недостатак појединих минералних елемената може бити примарни –
што је последица недовољног садржаја минерала у оброцима, или условни –
настао као последица деловања неких чинилаца који смањују ресорпцију и
искоришћавање минералног елемента, иако је овај присутан у довољној
количини у оброку. Недовољно снабдевање животиња одређеним
минералима изазива промене њихове концентрације у телесним ткивима и
доводи до значајних промена физиолошких функција организма. То има за
последицу, поред спољашњих симптома, успорен пораст, смањено
искоришћавање хране и продуктивност животиња.
Симптоми дефицита се не морају испољити одмах по настанку, пошто
се животиња супродставља оваквом недостатку мобилизацијом минерала из
депоа у телу. Поред тога, постоји и гранични дефицит минерала када је неки
минерал присутан у количини у којој неће довести до видљивих симптома
дефицита, већ само до смањене продуктивности. Продужено стање дефицита
доводи до одређеног обољења животиња, које у већини случајева може бити

отклоњено додавањем у храну недостајућег минерала.
Дефицити неких минералних елемената везани су за поједина
подручја. У свету и код нас позната су многа подручја у чијем тлу, а самим
тим и у биљкама, не постоје неки минерални елементи. Најчешће се ради о
недостатку јода, селена, кобалта, бакра и цинка.
Многи минерални елементи, присутни у великим количинама, могу
да изазову обољење и смрт животиња. Такви су нарочито бакар, селен,
молибден, флуор, арсен.
Потребе у појединим минералним елементима процењују се на основу
података о њиховом депоновању и излучивању у току одвијања различитих
производњи, као и података о њиховој доступности за животиње из различитих
извора. Практично, утврђује се укупни биланс појединих минералних
елемената, тј. укупно уношење храном и водом, и укупно излучивање изметом,
мокраћом, млеком, знојем и др. Поред тога, стање минералне исхране се
процењује и на основу података из анализе појединих органа или ткива о
садржају минерала у њима – крви, јетре, скелета, длаке и др.
Ресорпција минералних елемената из хране одвија се у одређеним
деловима дигестивног тракта животиња, а усвојени елементи се укључују у
циркулацију или депонују. Задржавају се у телу различито време, што зависи
од њихове функције и структуре у коју су уграђени. Поједини елементи се
налазе у сталном кретању – непрестано се депонују, мобилишу из депоа и
излучују из тела, а обим њихове ресорпције из органа за варење је у
динамичкој равнотежи са стањем залиха и потребама за тим елементима.
Поред тога, неки минерали, излучујући се соковима за варење у дигестивни
тракт, могу се наћи у химусу у количини неколико пута већој него што их
има у дневном оброку.
Све ове специфичности у метаболизму минералних материја указују
на постојање и суочавање са низом проблема приликом одређивања потреба
за појединим минералима у практичним условима сточарске производње.
Тешкоће и грешке се могу јавити приликом процене реалних потреба, затим
код процене ендогених губитака (до којих долази изметом и мокраћом чак и
када ови нису присутни у храни), па и код процене акумулације минерала у
телу. Потребе, као и осетљивост на недостатак неког минералног елемента
зависе не само од врсте животиње, већ разлике постоје и између раса, сојева и
појединих грла. Разлике постоје и у толеранцији вишка појединих минерала.
Посебно се тешкоће могу јавити при одређивању минералног састава
хране. Минерални састав биљака може да варира до те мере да је практично
онемогућено извођење реалних закључака о просечном минералном саставу
хранива. Минерални састав кабастих хранива више варира од минералног
састава зрневља и на њега утиче већи број фактора. Ипак, и поред великог
варирања у минералном саставу, може се за нека хранива или групе хранива
истаћи општа карактеристика њиховог минералног састава. Тако нпр. познато
је да је кукуруз сиромашан у Са и у Мn, да легуминозе садрже знатно више

Ca, Mg, Fe, Cu, Mo и Co од трава и тд.
Тешкоће могу настати и због тога што је доступност појединих
минерала из различитих извора различита. Сáмо одређивање доступности
није једноставно, а постоји и низ фактора који утичу на доступност. То су:
форма самог елемента у којој се налази у храни, стадијум развитка биљака,
присуство других минерала, па и других састојака који се могу умешати у
метаболизам и тиме ометати доступност минерала.
До смањења или повећања искоришћавања минерала може довести и
међусобни однос минерала, или интеракција између минерала и неких
органских једињења. Минерални елементи могу реаговати међусобно, било у
храни, у дигестивним органима, или у ћелији и ткиву, а узајамно дејство
између њих може да буде типа синергизма или антагонизма. Синергизам
између два елемента се испољава када један другом помажу (катализују)
ресорпцију или неку метаболичку реакцију, а антагонизам се јавља када један
другом успоравају или спречавају ресорпцију у лумену дигестивних органа,
или неку биохемијску реакцију у организму животиње. Ови међусобни
односи могу бити једнострани, или обострани (шема 2). Механизам ових
реакција још увек није довољно и у потпуности разјашњен. Неки органски
састојци хране, као што су аминокиселине и пептиди побољшавају
ресорпциону способност појединих минерала, формирањем растворљивих
хелата. Хелати су растворљива једињења, која се формирају између
одређеног органског једињења и јона метала.
Шема 2. Синергизам (I) и антагонизам (II) између минералних елемената

( једнострани → и обострани →←)
Минерални елементи се најчешће деле на макроелементе и

микроелементе, на основу њихове концентрације у телу животиња.
Макроелементи се налазе у телу у количини већој од 50 mg на килограм
телесне масе, док су микроелементи у мањој концентрацији од наведене .
Заступљеност минералних материја у биљном и животињском
материјалу одређује се жарењем узорка на око 6000С, при чему органска
материја сагори (оксидише), а неоргански део остаје у виду пепела.
Минерални елементи који су уграђени у органске супстанце прелазе при
сагоревању ових састојака у неорганску форму. Због тога податак о количини
и саставу пепела мало говори о облику у којем се минерали налазе у
појединим деловима тела животиња или у биљној храни. Он служи само као
груба оријентација о неорганској компоненти хране и тела животиња.
Уобичајена хранива најчешће не подмирују потребе животиња за
свим минералним елементима у интензивној производњи. У таквим условима
редовно се оброцима животиња додају концентровани извори једног или
више минерала, или комерцијалне смеше минерала. Неким врстама (углавном
преживара) обезбеђују се блокови за лизање, у којима је одговарајући однос
дефицитарних минералних елемената. Дефицит минерала у исхрани може се
отклонити и третирањем воде за пиће растворљивим солима, или
убризгавањем спороресорптивних органских једињења. За побољшање
минералног састава хранива у пракси се користи и метод уношења
одговарајућих ђубрива у земљиште.
Макроелементи
Ово је група минералних елемената који се у телу жовотиња налазе у
концентрацији већој од 50 mg на kg телесне масе. Ту спадају: калцијум,
фосфор, калијум, натријум, хлор, магнезијум и сумпор. Макроелементи поред
тога што испољавају своје специфичне функције у изградњи појединих
структура и активирању одређених процеса, својим присуством утичу и на
рН у организму. Према овој особини деле се на киселе и базне. У киселе
спадају: Р, Cl и S, а у базне: Са, Na, K i Mg. Својом количином и међусобним
односом у телу животиња утичу на одржавање и мењање односа база и
киселина у крви и разним телесним течностима.
На однос киселих и базних елемената у организму животиња утиче
састав оброка и ток ресорпције ових минерала у органима за варење, а
нормалан однос одржава се помоћу хомеостатског механизма, у који је
укључена и регулација преко бубрега. Када се неки од ових елемената унесе у
повећаној количини, тада се вишак лучи мокраћом и изметом.
Према односу киселих и базних елемената у свом саставу, све врсте
зрневља и производи њихове прераде, који служе као сточна храна,
сврставају се у храну која делује „кисело“, док кабаста сточна храна спада у
храну која делује „базно“. Повећана употреба протеинских концентрата у
исхрани може повећати концентрацију фосфора или сумпора и тиме довести

до повећања киселости у организму животиња.
Неке киселине, нпр. лимунска и млечна, стварајући са калцијумом и
фосфором лако растворљиве комплексе, олакшавају њихову ресорпцију, док
друге, као што су фитинска или оксална, отежавају и спречавају ресорпцију
наведених макроелемената.
Колебање pH у крви и телесним течностима животињски организам
може да поднесе до одређене границе. Међутим, у случају изразитије преваге
киселих елемената умањују се алкалне резерве крви и долази до
мобилизације базних елемената из скелета, што може неповољно да утиче на
здравље и функције организма.
Калцијум (Ca) и фосфор (Р)
Калцијум је структурна компонента свих биљака и животиња. У

биљкама се налази у облику соли органских киселина – лимунске, јабучне,
оксалне и калцијум протеината. Вегетативни делови биљака садрже веће
количине калцијума него генеративни делови. Количина калцијума у
биљкама зависи од врсте и фазе развића биљака, pH земљишта и количине
калцијума и магнезијума у земљишту на којем се биљке гаје. Калцијум и
магнезијум су антагонисти, због чега количина калцијума у биљкама у
знатном степену зависи од количине магнезијума.
Фосфор се у биљкама налази углавном у облику органских једињења,
као што су соли фитинске киселине, нуклеинских киселина, фосфолипида,
фосфопротеина, а врло мало у облику неорганских фосфата и других
једињења. Веће количине се налазе у семену него у стаблу. У каснијим
фазама вегетације смањује се количина фосфора у биљкама.
Калцијум и фосфор су најзаступљенији минерални елементи у
организму домаћих животиња. Чине око 75% пепела животињског тела и око
90% пепела њихових костију. Ова два елемента се обично заједно разматрају
због заједничког учешћа у изградњи костура и међусобне зависности како у
кретању у животињском организму, тако и у односу на витамин D. Од укупне
количине калцијума у телу, око 98-99% налази се у скелету и зубима, а само
1-2% у ћелијама меких ткива и екстрацелуларној течности, док је око 80%
присутног фосфора уграђено у костур. У пепелу костију сисара налази се око
36% калцијума и око 17% фосфора, док је у 1 kg свежих костију присутно око
110–200 g калцијума и 50–100 g фосфора. Из овога се види да је однос
калцијума и фосфора у костуру приближно константан и да се креће око 2:1.
Количина калцијума и фосфора у костуру у нормалним условима зависи од
узраста, тако што се са порастом углавном повећава минерализација костију.
У другим ткивима организма количина и међусобни однос калцијума
и фосфора више варирају. Свежа маса мишићног и другог меког ткива
садржи просечно око 0,1g/kg Ca. Садржај фосфора у мишићима је знатно
виши и креће се од 2-3g/kg, док се у мозгу и нервном ткиву налази око 4g

P/kg. Количина калцијума и фосфора у јединици прираста живе масе зависиће
од састава прираста, односно од врсте и количине ткива који га сачињавају.
Количина и састав костију имаће утицај на њихову заступљеност, а нарочито
количина масног ткива у прирасту, чијим се повећањем смањује количина
калцијума и фосфора у јединици прираста. У крвном серуму сисара нормална
количина калцијума је између 9 и 11 mg/100 ml, а фосфора 4,5–6,5 mg/100 ml.
У случају недовољног снабдевања фосфором смањује се количина
неорганског фосфора у плазми и долази до мобилизације резерви из скелета.
Када дође до мобилизације резервног фосфора, повећава се концентрација
калцијума у серуму крви (и то изнад нормале), због тога што се истовремено
ослобађа и калцијум и то у односу у којем се налази у скелету.
Садржај фосфора у серуму одражава стање исхране фосфором, и
смањивање количине неорганског фосфора у серуму испод 4,5mg/100ml је
најосетљивији показатељ недовољне исхране овим макроелементом.
Међутим, количина калцијума у крвном серуму није увек сигуран
показатељ снабдевености организма калцијумом. У неким случајевима и
код неких врста животиња при дефицитној исхрани калцијумом не долази
до пада концентрације калцијума у крви, док у другим случајевима
дефицитне исхране, количина калцијума у серуму може се смањити и на 4-
5 mg/100 ml.
Поред улоге у формирању костију, калцијум и фосфор у
животињском организму имају и друге важне физиолошке функције.
Калцијум активира неке ензиме и ензимске системе, учествује у преношењу
нервних надражаја (заједно са калијумом и натријумом), у контракцији
мишића, нормалном раду срчаног мишића, коагулацији крви, у регулисању
осмотског притиска и одржавању ацидобазне равнотеже. Калцијум је главни
екстрацелуларни катјон. Фосфор учествује у метаболизму угљених хидрата и
масти.У промету енергије фосфор има врло важну улогу, као компонента
енергетски богатих једињења, ADP-a, ATP-a и креатин фосфата. Састојак је
фосфопротеина, фосфолипида, а улази и у састав ћелијских мембрана.
Фосфати су састојци нуклеинских киселина, ћелијских компонената
неопходних за синтезу протеина, као и неких ензимских система. Фосфор је
најважнији минерал за регулисање осмотског притиска и одржавање
ацидобазне равнотеже у телу животиња. Фосфат је главни анјон
интрацелуларне течности.
Недостатак калцијума и фосфора доводи до низа поремећаја код
животиња. Мањи недостатак изазива губитак апетита, а самим тим и смањен
прираст, док већи недостатак калцијума и фосфора у храни може изазвати
изопачени апетит (алотриофагија). Изопачени апетит може се јавити и као
последица недостатка других хранљивих материја. У том случају поједине
животиње једу земљу, глођу дрво, па чак и кости и делове угинулих
животиња ако на њих наиђу на природним пашњацима. Дужи недостатак
калцијума и фосфора у храни, или пак витамина D, доводи до рахитиса код

младих животиња, а остеомалације код одраслих животиња. Симптоми ових
здравствених поремећаја су шепавост и болно отекнуће зглобова,
деформације и лака ломљивост костију, климање зуба итд. Код кокоши се
недостатак калцијума и фосфора манифестује ношењем јаја без, или са
деформисаном љуском, појавом меког кљуна, кривих ногу и смањеном
носивошћу. Наведени поремећаји, иако су најчешће знак недостатка
калцијума и фосфора или пак витамина D, могу се појавити и због недостатка
мангана, бакра или због токсичног дејства флуора.
Порођајна пареза високопродуктивних крава у првим данима
лактације је последица наглог пада калцијума у крви због повећаног
излучивања млеком, као и због немогућности повећања ресорпције калцијума
из црева у том моменту. Иначе приликом партуса код крава се редовно
смањује количина калцијума у плазми за 1-2 mg/100 ml, а пареза настаје када
концентрација калцијума у крвној плазми падне испод 5 mg/100 ml.
Недостатак калцијума за време бременитости умањује виталност
младунаца и неповољно утиче на предстојећу лактацију.
Слика 7. Пресек цеванице назимице: лево - храњене оброком сиромашним

у Са (танак и порозан зид), десно - нормално храњене назимице
(добро развијена и компактне структуре)
Недостатак фосфора доводи до поремећаја у репродукцији. И

релативно мали недостатак фосфора у храни смањује плодност, што се може
манифестовати поремећајима у еструсу, слабијој концепцији, рађању
неразвијених или авиталних младунаца, побачајем или задржавањем
постељице у крава. Дефицит фосфора доводи до смањења млечности и
неповољно утиче на следећу лактацију.
Истовремени недостатак калцијума и фосфора у храни се ретко јавља.
Код преживара, при искључивој или претежној исхрани кабастом храном,
најчешће недостаје фосфор, а код свиња и живине, који се хране зрнастом и
сличном концентрованом храном, може се јавити недостатак калцијума.

Недостатак калцијума у исхрани преживара се може јавити код крава високе
млечности, нарочито ако добијају храну произведену на киселим
земљиштима.
Слика 8. Слаб костур и шепавост као последица недостатка Р у храни.

У оброку је било 0,18% Р (горња слика) и 0,55% Р (доња слика)
Животиње поседују регулаторно-хормонални механизам одржавања

нормалне концентрације калцијума и фосфора у крви, помоћу паратиреоидне
жлезде (паратхормона) и тиреоидее (калцитонина). Одупиру се утицајима
недовољне исхране овим минералима, њиховом мобилизацијом из костију,
што доводи до повећања концентрације калцијума и фосфора у крви. Оваква
мобилизација је могућа до одређеног обима и није штетна ако се испражњени

депои на време попуне новом резервом. Сматра се да у физиолошки
нормалним условима око 20% уграђених минералних елемената у кости чини
покретну резерву, односно погодно је за мобилизацију. Када је концентрација
Ca и P у крви висока, овај механизам омогућује смањивање нивоа у крви,
стимулишући њихово депоновање у костима.
Калцијум и фосфор се ресорбују у танким цревима. На обим
ресорпције и ефикасност њиховог искоришћавања утиче низ фактора: пре
свега количина ових елемената у оброку, њихов међусобни однос, као и
присуство витамина D, састав и структура оброка, присуство у оброку неких
минералних елемената у сувишку, pH цревног садржаја, врста и категорија
животиња и др. Повећана количина калцијума у оброку доводи до смањења
његове ресорпције. Истовремено, калцијум присутан у количини већој од
потребне утиче неповољно и на усвајање других минерала, као што су: P, Mg,
Fe, Mn, J. И на усвајање фосфора неповољно утиче присуство великих
количина соли Fe, Al и Mg у оброку, јер са њим граде нерастворљиве
комплексе.
За оптимално искоришћавање калцијума и фосфора важно је да у
храни буду присутни у приближном односу 2:1. Међутим, у погледу односа
постоје разлике између појединих врста и категорија животиња. Тако нпр.
свиње захтевају узан однос калцијума и фосфора у храни и за њих је
најповољнији 1,1–1,5:1. Оптималан однос калцијума према фосфору у
оброцима за товне пилиће је 1,2:1, а за кокоши носиље 4:1. За различите
категорије коња оптимални однос Ca:P креће се од 1,2:1 за ждребад, до 2:1 за
одрасле коње. Кунићи подносе широк однос од 4,5:1 до 12:1. За преживаре је
оптималан однос калцијума према фосфору 2:1, али је сасвим прихватљив и
однос 1–2:1. Преживари ће добро користити оба елемента и при много ширем
односу од наведеног, ако је присутна довољна количина калцијума и фосфора
у оброку, и ако су снабдевени довољном количином витамина D. За
различите категорије говеда могућ је чак и однос 1-7:1.
На ресорпцију ова два минерала, поред количине и међусобног
односа утиче и присуство органских киселина у оброку, као и форма у којој
се налазе. Већ је изнето да лимунска и млечна киселина стварају са
калцијумом и фосфором лако растворљиве комплексе који потпомажу
њихову ресорпцију. У биљним хранивима већи део фосфора (60-80%) је у
форми фитина, а фитински фосфор непреживари користе упола слабије него
минерални. Фитин везује и део калцијума и магнезијума у храни и на тај
начин смањује могућност њиховог коришћења. Због тога се у пракси оброци
за свиње и живину снабдевају довољним количинама минералног фосфора.
Велика количина масти у оброку смањује ресорпцију калцијума,
као и присуство флуора, чије је депресивно деловање јаче изражено код
младих него код одраслих животиња. Животиње најбоље ресорбују
калцијум из минералних хранива, лошије из концентрованих, а најлошије
из кабастих. Младунчад сисара из млека усваја 95-98% калцијума и око

90% фосфора. Ресорпција калцијума и фосфора из различитих извора код
одраслих животиња најчешће се креће између 30 и 50%.
При нормирању потреба у калцијуму и фосфору, поред утврђивања
степена ресорпције, треба имати у виду и њихове ендогене губитке. Знатне
количине ових елемената које су биле укључене у метаболичке процесе, а
које су у разним соковима поново излучене у органе за варење, излучују се
фецесом из организма животиња. Калцијум и фосфор се излучују и
мокраћом, али у знатно мањој количини. Укупни ендогени губици калцијума
код говеда износе око 16 mg/kg телесне масе, а фосфора око 20 mg/kg телесне
масе. Значајне количине калцијума и фосфора излучују се из тела млеком,
нарочито код високопроизводних крава.
Потребе у калцијуму и фосфору редовно се нормирају у исхрани
свих врста и категорија домаћих животиња, а највеће су код младих
животиња у порасту, у лактацији и у производњи јаја. Зависе од многих
фактора и крећу се за различите врсте и категорије приближно у следећим
границама:
Ca, % од суве материје Р, % од суве материје
Код говеда 0,30-0,60 0,2-0,4
Код оваца и коза 0,26-0,30 0,2-0,4
Код коња 0,30-0,60 0,2-0,4
Код свиња 0,50-0,80 0,4-0,6
Код пилића 0,80-1,20 0,6
Код носиља 3,50-3,75 0,7
Ако се нађу у оброку у количинама већим од потребних, калцијум и

фосфор делују депресивно на прираст, конзумацију и конверзију хране, као и
на искоришћавање неких других минерала.
Као извори калцијума и фосфора животињама служе хранива биљног,
анималног и минералног порекла. Од биљних кабастих хранива махунарке су,
од којих предњачи луцерка, добри извори калцијума, а врло сиромашни
извори фосфора. За разлику од њих, зрнаста хранива и производи њихове
прераде су добри извори фосфора, а врло сиромашни као извори калцијума.
Најбогатије фосфором су мекиње, затим уљане сачме, па зрневље легуминоза
и житарица. Хранива анималног порекла су бољи извори калцијума и
фосфора (обрано млеко и хранива која садрже кости). Најбољи извори
калцијума и фосфора су минерална хранива, као што су: сточна креда,
коштано брашно, дикалцијум фосфат и други различити фосфати, који пре
употребе за исхрану животиња треба да буду дефлуорисани (ослобођени
великих количина флуора).
Магнезијум (Мg)
Магнезијум је важан састојак биљака и животиња. У биљкама је

компонента хлорофила, металопротеинског комплекса, који је битан за
фотосинтезу. У организму животиња магнезијум је заступљен у најмањој
количини од свих макроелемената. Он је, после калијума најзаступљенији
катјон у интрацелуларној течности. Од укупне количине у телу, око 70%
магнезијума налази се у скелету, а око 30% у меким ткивима и течностима. У
костима је највећим делом везан за калцијум и фосфор, а мањим делом за
протеине.
Један килограм костију садржи 2g Mg, а однос Ca:Mg у њима је око
55:1. У меком ткиву магнезијум се налази у количини око 200 mg/kg, мада је
ова вредност знатно већа код подмлатка преживара (300-400 mg/kg). У
крвном серуму садржај магнезијума креће се у нормалним условима од 1,7–
3,5 mg/100 ml.
Магнезијум има вишеструку улогу у организму животиња.
Неопходан је за активацију многих металоензима важних за промет енергије.
Активатор је фосфат-трансфераза, декарбоксилаза и ацид-трансфераза. У
улози активатора ензимских реакција може га донекле заменити манган (и
обрнуто), док му је калцијум у томе антагонист. У својству активатора
ензимских система магнезијум учествује у скоро свим функцијама у
организму животиња. Потребан је и за нормално функционисање нервног
система.
Недостатак магнезијума у храни доводи до опадања његове
концентрације у цереброспиналној течности и крвном серуму, а као
последица оваквог стања је појава акутних неуромускуларних поремећаја.
При уобичајеним условима исхране јављају се два типа дефицита
магнезијума код говеда. Први тип се јавља код телади, током продуженог
периода млечне исхране, дефицитарног у магнезијуму. Други тип, познат под
називом пашна тетанија, јавља се код крава у лактацији првих недеља после
пролећног изгона на пашу, и то у неким реонима. Животиње које пате од
недостатка магнезијума су нервозне, укоченог погледа, високо уздигнуте и
забачене главе, са укоченим задњим ногама и несигурним ходом. Постају
екстремно раздражљиве, затим лежу на бок, праве покрете предњим ногама,
што је праћено шкргутањем зуба. Уколико се убрзо не третирају, падају у
кому и угињавају. Ови симптоми се могу јавити и код оваца у првом месецу
после јагњења, нарочито код оних са близанцима.
Дефицит магнезијума у практичним условима код других врста
животиња врло се ретко јавља. У случају дефицита у почетку долази до
успореног пораста, појаве анемије и промена у коштаном систему изазваних
изменом њиховог хемијског састава. Дефицит магнезијума у дужем
временском периоду доводи и до угинућа животиња.
Појава обољења код крава и оваца у лактацији објашњава се

смањеном могућношћу мобилизације магнезијума из скелета код одраслих
грла. Док је код младих животиња магнезијум у скелету лако доступна
резерва (телад могу мобилисати из скелета 30–70% магнезијума), дотле се
код одраслих животиња само мала количина магнезијума може мобилисати,
свега око 2% од количине магнезијума у скелету. Мобилизација магнезијума
из меких ткива је немогућа, пошто је он чврсто везан у ензимским системима.
Настанак хипомагнеземије, која се јавља при преласку на пашњачку
исхрану, вероватно је последица неколико момената: дигестивних
поремаћаја, дебаланса енергије и протеина на штету енергије, као и дебаланса
магнезијума и калијума у младој трави. На појаву хипомагнеземије при
исхрани младом пашом утиче низак садржај енергије и магнезијума, а висок
ниво калијума и протеина у трави. Опасност од појаве хипомагнеземије
престаје када сува материја траве на пашњацима садржи више од 0,2%
магнезијума. Додатак магнезијумових соли спречава испољавање
хипомагнеземије код преживара.
Ресорпција магнезијума из хране одвија се у танким цревима, уз
веома варијабилан ефекат искоришћавања. Млада телад на сиси ресорбују
око 70% магнезијума из оброка, јунад знатно мање, од 30–50%, а одрасла
говеда свега око 20%. На ресорпцију магнезијума неповољно делују повећане
количине калцијума, калијума и азота. Интензивно ђубрење калијумом и
азотом смањује доступност магнезијума из биљне хране произведене на тај
начин.
Ендогени магнезијум излучује се највећим делом преко бубрега, за
разлику од претходна два макроелемента (Са и Р), који се највећим делом
излучују изметом. Излучивање магнезијума путем мокраће практично
престаје када се количина магнезијума у крвном серуму смањи испод
1,7mg/100ml, што може да послужи као индикатор одговарајућег снабдевања
организма магнезијумом.
Количина магнезијума у хранивима варира у широким границама.
У храни биљног порекла концентрација магнезијума зависи од врсте биљака
и садржаја магнезијума у тлу. Хранива биљног порекла богатија су
магнезијумом од анималних. Лептирњаче су богатије магнезијумом од
граминеа. Зрневље житарица садржи 0,13–0,22% магнезијума у сувој
материји. Протеинска хранива биљног порекла садрже 0,28–0,62%, а
протеинска анималног порекла од 0,11-1,22%. Добри минерални извори
магнезијума су: магнезијумоксид, магнезијумсулфат, магнезијумфосфат,
магнезијумцитрат.
Натријум (Nа) и хлор (Cl)
Натријум је веома распрострањен у природи, док хлора у земљиној

кори има релативно мало. Хлор је врло активан у обичним условима, због
чега се у природи налази само у облику једињења. Међутим, натријум није

неопходан за биљке, за разлику од хлора, тако да биљке и биљна хранива
садрже знатно веће количине хлора него натријума.
Ова два минерална елемента су неопходни у исхрани и значајни за
oдржавање доброг здравља и оптималне производње код животиња.
Најчешће се разматрају заједно, због својих физиолошких функција у
организму и међусобне повезаности у метаболичким процесима, као и
заједничког извора (NaCl) из којег се подмирују потребе животиња за њима, а
и излучују се из организма углавном у облику натријум хлорида.
Натријум се у телу животиња налази углавном у екстрацелуларној
течности, у којој је он најзаступљенији катјон. Он је основни базни елеменат
у крвном серуму и плазми, где игра важну улогу у одржавању равнотеже
између базних и киселих елемената. Највећи део натријума у организму
налази се управо у крвној плазми, где га има 3,3 g у литру. У костима се
налази око 4 g натријума у килограму (и то у нерастворљивом облику), у
телесним соковима око 3,5 g/l, а у мишићима и нервном ткиву око 750 mg/kg.
Натријум учествује у транспорту аминокиселина и метаболизму
мишићног и нервног ткива. Значајан је за спровођење нервних импулса и за
мишићне контракције. Хлориди натријума улазе у састав желудачне
хлороводоничне киселине. Неопходан је за животне функције микрофлоре у
румену преживара и значајан за пренос органских масних киселина кроз
епител румена.
Хлор се, такође у организму животиња налази највећим делом у
екстрацелуларној течности, а мањим делом у ћелијама. Од укупне количине у
телу, око 2/3 се налази у крвној плазми и телесним течностима. У
екстрацелуларној течности је најважнији анјон. У коштаном и меким ткивима
има га мање него натријума. Код новорођених животиња натријум и хлор се
налазе у већим количинама, а са порастом животиња смањује се њихова
количина.
Хлор, заједно са натријумом, учествује у одржавању ацидобазне
равнотеже и осмотског притиска у организму. Важан је за варење хране као
састојак желудачне хлороводоничне киселине, панкреасног и цревних сокова
и жучи. Учествује у транспорту кисеоника и угљендиоксида. Активира неке
ензиме и на тај начин утиче и на енергетски метаболизам. Јони Na и Cl су
неопходни за биосинтезу млека и љуске јајета.
Натријумове соли биљних и анималних хранива, као и минерални
додаци који су растворљиви у води, лако се растварају у садржају
дигестивног тракта и брзо се ресорбују кроз епител дигестивних органа.
Место ресорпције су танка црева и делимично желудац. Ресорбовани јони
натријума и хлора равномерно се распоређују у ванћелијској течности у
ткивима који имају улогу депоа воде (кожи, везивном ткиву, слезини), а један
део се таложи у костима.
Екскреција натријумових и хлорних јона из организма углавном се

одвија преко бубрега и зависи од количине натријумових јона у конзумираној
храни и води. Ако храна не садржи довољне количине ових јона, њихово
излучивање се максимално смањује (скоро престаје). Због тога животиње
могу дуго да издрже (по неколико месеци) без соли, а да се не појаве
клинички симптоми дефицита. Међутим, код животиња у порасту, у
лактацији и код носиља ови симптоми се развијају знатно брже. Садржај Na и
Cl у телесним ткивима, млеку и јајима је прилично константан, због чега
дефицит соли код наведених категорија доводи до смањења прираста и
продуктивности животиња. Изгледа да коњи најлакше подносе недостатак
соли и да су прилагођени на мале количине натријума у хранивима биљног
порекла. Ако дефицит натријума и хлора потраје дуго, животиње постепено
испољавају знаке недостатка. Говеда лижу разне предмете, дрво, земљу, кожу
других животиња, губе апетит, смањује им се телесна маса и искоришћавање
протеина и енергије, што доводи до смањене продуктивности животиња.
Попримају нездрав и исцрпљен изглед и долази до опште слабости (слика. 9).
Код крава се смањује млечност, а код подмлатка успорава пораст. Овце и
козе губе апетит и лижу стране предмете. Коњи гризу и једу дрвене јасле и
преграде у стајама. Код живине долази до пада носивости, чупања перја и
појаве канибализма. Наведене појаве су у првом реду последица недостатка
натријума.
Слика 9. Крава у лактацији са екстремним недостатком натријум

хлорида у оброку
Услед недостатка натријума долази и до поремећаја у репродукцији,

грчева у мишићима и пада крвног притиска. Недостатак хлора у практичној
исхрани, посебно у исхрани преживара, је изузетно ретка појава.
Експериментално изазван дефицит хлора доводи до алкалозе, смањеног
прираста и недовољног лучења желудачног сока.
Сви наведени симптоми се врло успешно отклањају додавањем
натријум хлорида (NaCl) у оброке. Исто тако ефикасно делују и друге
растворљиве соли натријума, док се, насупрот овоме, додавање других
хлорида показало неефикасним. Ово потврђује констатацију да је натријум
одговоран за појаву наведених поремећаја и да је биљна храна углавном
оскудна у натријуму, а да до недостатка хлора у пракси врло ретко долази.
Поред подмиривања потреба у натријуму и хлору, натријум хлорид делује
стимулативно на лучење пљувачке и на активност дијастатских ензима, чиме
стимулише и конзумирање оброка.
Потребе животиња у натријуму крећу се од 0,1 до 0,2% суве материје
оброка, а потребе у хлору од 0,15 до 0,30%. Потребе животиња у оба
елемента исказују се из практичних разлога као потребе у натријум хлориду.
Однос потреба у Na и Cl код одраслих животиња је 1: 1,5, а однос између Na
и Cl у натријум хлориду је 1:1,54, због чега је натријум хлорид најпогоднији
извор оба елемента. Потребе већине врста животиња у натријум хлориду су
0,2–0,5% оброка, с тим што су потребе говеда, оваца и коза веће него што су
потребе свиња и живине. Највеће потребе имају краве у лактацији, јер се
млеком излучују велике количине Na и Cl. Потребе живине су 0,3%, свиња
од 0,3 до 0,5%, коза 0,5%, оваца 0,7%, а говеда до 1%. Зној животиња садржи
знатне количине соли, па знојење изазвано високим спољним температурама
или тешким физичким напором у великој мери повећава потребу за сољу.
Ако оброк садржи нека хранива анималног порекла, као што су
обрано млеко, месно и рибље брашно, додатак соли може бити и мањи. Со се
животињама може давати на различите начине - укључивањем у смешу
хране у одређеном проценту, давањем по вољи, било у расутом стању, у
форми брикета, или у облику камена за лизање, па и преко воде за пиће. Када
се со даје по вољи, на обим конзумирања донекле утиче форма у којој се она
налази. Поред тога утврђено је да грла која пију слану воду конзумирају мање
натријум хлорида од грла која пију чисту и несољену воду, а натријум хлорид
узимају одвојено.
Вишак натријум хлорида унет у организам изнад потреба излучује се
мокраћом, али сувише велике количине се не могу на време излучити и тада
штетно делују на организам. Повећава се концентрација Na јона у
екстрацелуларној течности и осмотски притисак и јављају се симптоми
тровања: јака жеђ, редак фецес, често мокрење, слабост мишића, појава
едема, а смрт наступа за 24 – 48 h. У пракси су забележена јака тровања крава
у лактацији, свиња, па и живине. Знаци тровања су израженији уколико је
снабдевање водом ограничено. Све животиње су доста толерантне на
повећане количине натријум хлорида, чак за 3 до 5 пута веће од оптималних,

под условом да им је приступачно довољно воде за пиће. Младе животиње су
осетљивије према вишку натријум хлорида него старије. Нпр. ћурићи
толеришу до 1% соли, а пилићи до 2% соли од суве материје оброка, док
кокоши угињавају када храна садржи 4% соли и није присутно довољно воде
за пиће.
Пошто натријум не ствара резерве у телу, а хлор само делимично,
животињама треба обезбедити њихово свакодневно уношење храном. При
томе треба имати у виду да је храна биљног порекла изразито сиромашна
натријумом, поготово ако је земљиште обилно ђубрено вештачким
ђубривима (калијумовим и азотним).
Калијум (К)
Калијум је есенцијалан минерал за биљке, животиње и човека. Налази

се у свим деловима биљака, а највише га има у вегетативним органима.
Количина К у биљкама зависи од врсте биљака, фазе развића (са старошћу се
смањује количина), типа земљишта и количине калијумових и других
ђубрива.
У организму животиња К се углавном налази у меким ткивима, за
разлику од Са, Р и Мg. Највећим делом је депонован у мишићном ткиву, где
се налази око 4 g К/kg, у нервном ткиву има око 3,5 g К/kg, док су телесне
течности и крвни серум сиромашни калијумом - садрже око 200 mg/kg. У
костима се калијум налази у незнатној количини, свега око 50 mg/kg. Калијум
је најзаступљенији катјон у унутарћелијској течности. Од укупне количине К
у животињском организму око 90% се налази у протоплазми.
Калијум има бројне и веома значајне улоге у организму. Као
активатор бројних ћелијских ензима учествује у метаболичким процесима у
ћелији, нарочито у метаболизму угљених хидрата, а има известан утицај и на
биосинтезу протеина. Заједно са натријумом учествује у одржавању
осмотског притиска и киселобазне равнотеже, као и контроли метаболизма
воде у телесним ткивима. Заједно са калцијумом учествује у регулисању
неуромишићне активности - у преношењу нервних надражаја и контракцији
мишића. Потребан је за нормалан рад срца, делујући супротно калцијуму. У
румену преживара К учествује у стварању оптималних услова за живот
микрофлоре.
Недостатак К код животиња, нарочито код биљоједа, у уобичајеним
условима исхране готово да није могућ. У односу на метаболичке потребе,
ове животиње храном уносе око 2 -3 пута већу количину калијума, јер већина
хранива биљног порекла садржи велике количине овог макроелемента.
Кабаста свежа хранива су богатија калијумом него различита зрнаста
хранива. Нпр. зелена травна маса садржи око 2% К у сувој материји.
Практични оброци за животиње садрже најчешће 1% К у сувој материји, или

нешто више.
До недостатка калијума може доћи само под неким ванредним
околностима - ако се животиње хране искључиво протеинским хранивима
анималног порекла, или због неког обољења дигестивног тракта и
неконтролисаног излучивања К, што се чешће може десити код младих
животиња. Симптоми дефицита су: успорен пораст, губитак апетита, слабост
скелетних и срчаног мишића, пад млечности код крава.
Потребе различитих категорија говеда у калијуму се крећу од 0,5 до
0,8%, оваца и коза у лактацији 0,7 до 0,8%, јагњади и јаради у порасту 0,5% и
прасади 0,2% суве материје оброка.
Када се у конзумираној храни нађу умерено повећане количине
калијума изнад метаболичких потреба, повећава се излучивање урина, као и
потребе у води, али то не утиче негативно на здравље и продуктивност
животиња. Код моногастричних животиња при дуготрајном уношењу
повећаних количина К може доћи до поремећаја репродуктивних функција,
нарочито ако је истовремено недовољно снабдевање натријумом. Велике
количине калијума у заменама за млеко или у смеши за исхрану телади могу
имати токсично дејство са следећим симптомима: мишићна слабост,
поремећај у крвотоку, оток ногу, а може наступити и смрт.
Калијум се излучује из организма изметом, мокраћом, млеком и
знојем. Кравље млеко садржи 0,15% К. Максимално излучивање калијума
изметом је око 8 g/100 kg телесне масе, а равнотежа у снабдевању се постиже
храњењем животиња оброком са око 19 g К/100 kg телесне масе. Вишак
калијума излучује се мокраћом
Младе зелене и бујне биљке, ђубрене великим количинама
калијумових минералних ђубрива, могу да садрже веома много К, чак око 3%
у сувој материји. Напасање одраслих преживара на таквим травњацима може
да доведе до хипомагнеземије код животиња. Разлог томе је дебаланс између
К и Mg у оваквој маси, што доводи до испољавања обољења, иако је Мg
присутан у довољној количини.
Сумпор (S)
Сумпор је есенцијалан минерал за све живе организме. У биљкама се

налази углавном у саставу аминокиселина које садрже сумпор – метионина,
цистина и цистеина, а које су структурне компоненте многих протеина. У
телу животиња сумпор се налази у количини од 0,16 – 0,23% телесне масе.
Растом и развитком животиња количина сумпора се повећава, јер се повећава
и количина протеина у животињском организму, као и количина сумпора у
вуни и перју. Највећи део сумпора у организму налази се у органској форми.
Састојак је биолошки важних супстанци, као што су: већ наведене
аминокиселине са сумпором, витамини - тиамин и биотин, хормони –
инсулин, пролактин, окситоцин, вазопресин, метаболит коензим - А,

глутатион, који игра значајну улогу у оксидо-редукционим процесима у
ћелијама и др. Као састојак метионина и цистина сумпор се налази у свим
телесним протеинима и течностима. Само мале количине сумпора присутне
су у неорганској форми, углавном као сулфати. Сумпор сулфат је важан
састојак хондроитин сулфата и разних слузи гастроинтестиналног тракта и
репродуктивних органа.
Најбогатији сумпором су кератиноидни протеини, који се налазе у
роговима, папцима, копитама, ноктима, кожи, длаци, вуни и перју. Вуна је
нарочито богата сумпором и у свом саставу садржи око 0,4% овог елемента
уграђеног у метионин, цистин и цистеин.
Биолошка улога сумпора везана је за једињења која садрже сумпор и
веома је разноврсна и многобројна. Као састојак метионина, цистина и
цистеина учествује у свим функцијама које су везане за ове аминокиселине
као структурне компоненте ткивних протеина и биолошки активних
супстанци, хормона, витамина и др.
Метионин, као донор метил група учествује у биосинтези холина,
ацетилхолина, креатина, адреналина. Неопходан је за раст, развитак и
продуктивност животиња. Цистеин је структурна компонента глутатиона,
затим прекурсор је коензима-А, састојак ензима ацилтрансфераза, који су
веома значајни у метаболизму протеина, угљених хидрата и липида, а такође
је састојак и ацетил-коензима-А, који се укључује у Kребсов циклус.
Недостатак ових аминокиселина доводи до успоравања раста и смањења
продуктивности животиња.
Естри сумпорне киселине имају структурну и заштитну улогу.
Хондроитин сулфат у хрскавици везује протеине, а у костима учествује у
њиховој калцификацији. Мукоитин сулфати, као инхибитори протеолитичких
ензима спречавају разлагање структурних протеина у епителу дигестивних
органа, и тиме их штите од протеолитичких ензима из лумена дигестивних
органа.
Недостатак сумпора могућ је евентуално у исхрани преживара који
добијају непротеинске изворе азота у оброку. Тада се код крава смањује
конзумирање и сварљивост хране и производња млека. Код коза се јавља
саливација, сузење и опадање длаке. Искоришћавање сумпора у организму
везано је за присуство витамина D и А, а запажено је антагонистичко дејство
молибдена и непротеинског азота према сумпору.
Метаболичке потребе животињског организма у сумпору углавном се
задовољавају аминокиселинама које садрже сумпор, а делимично биотином и
тиамином. Потребе животиња у сумпору практично су и потребе у
аминокиселинама и другим једињењима која садрже сумпор. Поред ових
аминокиселина које садрже сумпор, из хране се усваја и неоргански сулфат,
али у веома малим количинама.
Неоргански сумпор микрофлора румена преживара користи за

синтезу одговарајућих аминокиселина сопствених протеина, као и витамина
тиамина и биотина. Синтеза цистина и цистеина је основни пут за
трансформацију неорганских једињења сумпора у органска, а могућа је ако су
обезбеђени сви услови у румену – угљоводонични низ, амонијак, енергија и
одговарајући однос N према S . На овај начин се неоргански сумпор
укључује у биосинтезу микробних протеина у румену преживара, а у малој
количини и у слепом и дебелом цреву непреживара.
Обезбеђење довољне количине сумпора посебно је важно у исхрани
одраслих преживара код којих у оброку део азота потиче из NPN извора.
Сматра се да ће се синтеза протеина одвијати ефикасно ако је, поред
обезбеђења осталих услова, однос N:S од 12 до 10:1.
Природни извори сумпора су сва хранива биљног, анималног и
минералног порекла.У неким хранивима биљног порекла нема довољно
сумпора или његова количина доста варира. Поготово старије биљке и сено
од таквих биљака немају довољно сумпора. У хранивима биљног и анималног
порекла сумпор се налази у протеинима, а најбољи извори сумпора за
моногастричне животиње су протеинска хранива анималног порекла.
Табела 11. Садржај сумпора у неким хранивима, % у СМ

Храниво Сумпор Храниво Сумпор
Кукуруз 0,14 Кукурузно глутенско брашно 0,90
Јечам 0,15 Месно брашно 0,50
Пшеничне мекиње 0,22 Рибље брашно 0,54
Луцеркино брашно 0,21 Крвно брашно 0,80
Сунцокретова сачма 0,33 Сува сурутка 1,12
Микроелементи
Ови минерални елементи налазе се у телу животиња у веома малим

количинама, због чега су се некада називали и елементи у траговима или
олигоелементи. Њихова концентрација је испод 50 mg/kg телесне масе. Око
30 минералних елемената спада у ову групу, али до сада није утврђено да ли
су сви они физиолошки битни, или се у телу налазе пошто су присутни у
храни и околној средини. Познато је да су за добро здравље и продуктивност
животиња неопходни следећи: гвожђе, бакар, цинк, кобалт, манган, јод,
молибден, селен и флуор .
Микроелементи обављају веома важне улоге у метаболичким

процесима, те у случају недовољног присуства неког од њих долази до
успоравања метаболизма, што има за последицу смањење производње, или
чак поремећај функције појединих органа. Међутим, пошто су метаболички
процеси регулисани и низом других фактора, често је врло компликовано
постављање тачне дијагнозе и утврђивање узрока насталих поремећаја код
домаћих животиња.
Поред неорганских форми микроелемената који се у практичним
условима најчешће користе при састављању смеша концентрата за домаће
животиње, данас су све више у употреби хелатне форме, односно органски
везани микроелементи. Већ је речено да су хелати једињења формирана
између одређеног органског једињења и јона метала. Ова једињења могу
настати између микроелемента и аминокиселина или пептида (протеинати) и
између микроелемента и одређених полисахарида (полисахаридни комплекси
микроелемената).
Аминокиселине или дипептиди служе као носачи минерала кроз зид
дигестивног тракта и тиме повећавају њихову ресорпцију. Тако се минералне
материје које су дефицитарне у организму могу унети у физиолошки
прихватљивој форми за ресорпцију, чиме се решава проблем њиховог
недостатка. Посебан значај хелатне форме микроелемената имају код
болесних и стресних стања, када организам животиња има повећане потребе
за микроелементима. За разлику од неорганских соли, које тренутно
повећавају концентрацију унетих микроелемената, хелатне форме знатно
дуже одржавају њихову високу концентрацију у крви. Оштећена ткива
показују различите потребе како за минералним материјама, тако и за
аминокиселинама за које су ови минерали везани. На тај начин могуће је
утицати на ресорпцију одређеног минерала избором одговарајућег хелатног
агенса (аминокиселине или пептида). Тиме се објашњава већа ефикасност
хелатних форми микроелемената које у себи садрже већи број аминокиселина
или пептида.
Полисахаридни комплекси микроелемената настају везивањем
металног јона са специфичним полисахаридима из морских алги. Овако
сачињен комплекс штити микроелементе од могућих интеракција у предњим
деловима дигестивног тракта, првенствено у желуцу. У танким цревима,
деловањем панкреасне амилазе ослобађају се метални јони и тако омогућава
ресорпција микроелемената. Полисахаридни комплекси су мешавине
различите растворљивости, што омогућава постепено и дуготрајније
ослобађање микроелемената у гастроинтестиналном тракту, а тиме
равномерније снабдевање и бољу ресорпцију.
Важно је да полисахаридни комплекси смањују реактивност
микроелемената и спречавају интеракцију између минерала стварањем
нерастворљивих и неискористивих метал-фосфат комплекса. На овај начин
смањује се штетан утицај минералних материја на стабилност витамина.
Испитивања биоискористивости полисахаридних микроелемената су

показала да се они 2,5 пута боље искористе у односу на сулфатне, а 3,2 пута у
односу на оксидне форме. Микроелементи протектирани угљеним хидратима
обезбеђују максимално задовољење потреба животиња, уз смањење њиховог
додавања у смешу у односу на неорганске изворе.
Бројна испитивања су показала да су коришћењем појединих
комбинација хелата добијени значајни резултати у производњи у погледу
бољег квалитета меса, конверзије хране и репродуктивних карактеристика, са
смањеним процентом угинућа.
Гвожђе (Fe)
Гвожђе је есенцијалан елеменат и неопходан састојак свих биљака,

животиња и човека. У биљкама се налази у облику комплексних једињења са
органским киселинама, угљеним хидратима и протеинима. Највише га има у
лишћу, где је његова количина у зависности од количине хлорофила.
По заступљености у телу животиња гвожђе се налази на прелазу од
макро- ка микроелементима, просечно 0,005 до 0,006% телесне масе.
Новорођене животиње садрже мању количину гвожђа, а динамика
повећавања количине гвожђа са порастом животиња није иста код свих врста.
Нпр. у организму прасади за прве четири недеље живота смањује се
концентрација гвожђа, док се код пилића за исто време концентрација гвожђа
повећава, а затим смањује. Највећи део гвожђа у животињском организму
налази се у облику органских, углавном протеинских комплексних једињења,
а незнатна количина и у облику слободних неорганских јона. У хемијским
једињењима гвожђе се јавља у феро облику (двовалентно) и фери облику
(тровалентно). Протеинска једињења гвожђа су: трансферин, феритин,
хемосидерин, ферофлавопротеини и др. Нека органска једињења садрже
гвожђе у облику хема – хемоглобин, миоглобин и ензими као што су
каталаза, пероксидаза, цитохромоксидаза и цитохром. Од укупне количине
гвожђа у телу највише је уграђено у хемоглобин крви и миоглобин мишића.
У хемоглобин је уграђено око 55 до 60%, а у миоглобин 3 – 7%. Удео гвожђа
у хемоглобину је око 0,33%. У депоима је око 26% укупног гвожђа, а резерве
депонованог гвожђа налазе се у форми два једињења – феритина и
хемосидерина, лоцираних претежно у јетри, а нешто мање у слезини,
коштаној сржи и бубрезима. Феритин садржи до 20% гвожђа, а хемосидерин
може садржати и до 35% гвожђа.
У крвној плазми гвожђе је присутно као састојак трансферина, који
служи за преношење гвожђа и феритина, који омогућује његову ресорпцију
из црева и депоновање у виду резерви. У трансферин је уграђено мање од 1%
укупне количине гвожђа у организму.
Своју биолошку улогу у организму гвожђе остварује као структурна
компонента хемоглобина, миоглобина и респираторних ензима, који
катализују оксидационо-редукционе процесе свих ћелија. У процесу дисања

сматра се централним елементом. Хемоглобин врши транспорт кисеоника
између плућа и телесних ткива. Концентрација хемоглобина у крви варира у
зависности од врсте животиња, старости и пола, а просечне вредности код
здравих животиња крећу се између 11 и 12g /100ml код говеда свиња и
живине, а 10 и 11g/100ml код оваца и коза. Смањивање наведених количина
хемоглобина у крви за око 25% доводи до анемичног стања, које је
најтипичнији симптом недостатка гвожђа. Миоглобин служи као депо
кисеоника у мишићима и неопходан је за нормалну функцију мишића. У
саставу појединих ензима гвожђе игра битну улогу у искоришћавању
кисеоника на нивоу ћелије.
Црвена крвна зрнца стално се разграђују и обнављају. Гвожђе
ослобођено у току нормалне разградње еритроцита поново служи за синтезу
хемоглобина у новим еритроцитима. Просечан век хемоглобина износи око
два месеца код већине врста домаћих животиња, а гвожђе ослобођено из
хемоглобина може бити употребљено 9-10 пута за ресинтезу хемоглобина.
Само мале количине гвожђа (око 10%) избегавају овај циклус и бивају
излучене фецесом (преко жучи) и мокраћом.
Недостатак гвожђа доводи до анемије, која настаје услед смањења
броја црвених крвних зрнаца и смањеног садржаја хемоглобина у крви.
Анемија се најчешће јавља код прасади гајених интензивно у фармским
условима без приступа земљишном тлу, код којих је млеко искључива храна
у првим данима живота. Прасад долази на свет са недовољним залихама
гвожђа, због веома лошег снабдевања плода преко плаценте, а млеко је врло
сиромашно гвожђем и не може да задовољи њихове потребе за пораст.
Симптоми анемије настају са око три недеље узраста.
Анемична прасад имају нездрав изглед, слаб апетит и прираст,
смежурану и грубу кожу, пролив, и постају кржљавци. Смањена отпорност на
инфекције је такође последица дефицита гвожђа у исхрани. Анемију прасади
није могуће превенирати додавањем гвожђа у храну супрасних крмача, због
плаценталне баријере и лошег снабдевања плода гвожђем. Такође, ни
исхраном крмача у лактацији оброком са повећаним количинама гвожђа,
било у минералној форми, било у облику хелата, не повећава се садржај
гвожђа у млеку. Због тога се анемија прасади превенира парентералним
давањем гвожђа од другог до петог дана живота. И код телади у тову, ако се
хране искључиво млеком или заменама за млеко без довољне количине
гвожђа, може да се појави анемија.
Код осталих врста и категорија домаћих, као и гајених животиња
уобичајено не долази до недостатка гвожђа, пошто већина хранива (изузев
млека) садржи довољне количине гвожђа.
Слика 10. Анемија због недостатка гвожђа (лево прасе). Десно

прасе је добило инекцију гвожђа, а било је на истој храни
Ресорпција гвожђа се одвија претежно у предњим деловима танких

црева, а незнатно у желуцу. Сам механизам ресорпције није познат, а
ефикасније се ресорбује из неорганских једињења у феро облику, него из
комплексних једињења где је гвожђе у фери облику. Ресорпција гвожђа је
врло специфична – слузокожа црева омогућава и уједно контролише
одржавање његове равнотеже у организму. Ток и обим ресорпције зависи од
стања залиха у телу и потреба за гвожђем. Ресорпција се смањује, готово
прекида када су подмирене потребе организма, а повећава у случају
повећаних потреба и смањених залиха. На ресорпцију гвожђа утиче и старост
животиње, као и количина неких других једињења у храни. Млађе животиње
ефикасније усвајају гвожђе од старијих. Ресорпција гвожђа се смањује у
присуству велике количине фосфора и фитинске киселине, цинка, мангана, и
недовољних количина калцијума и хлороводоничне киселине, а ресорпција се
повећава ако конзумирана храна садржи шећере, аскорбинску киселину,
токоферол, као и аминокиселине са сумпором. Високи нивои бакра, мангана,
олова и кадмијума повећавају потребе за гвожђем. Сматра се да је у
уобичајеним условима доступно од 2 до 20% гвожђа из различитих извора.
Излучивање гвожђа из организма је врло мало. Ендогени губици
настају изметом, знојем, отпалом длаком, отпалим епителним ћелијама. Веће
количине гвожђа се излучују млеком и јајима, због чега животиње у
лактацији и производњи јаја имају повећане потребе за гвожђем, као и младе
животиње у порасту. Препоруке потреба у гвожђу крећу се за различите
врсте и категорије животиња између 50 и 100mg/kg хране.
Већина хранива биљног и анималног порекла су добри извори

гвожђа. Заступљеност гвожђа у биљкама зависи од његове количине у
земљишту на коме се гаје, као и врсте и делова биљака. Лишће је богатије
гвожђем од стабла и семења. Лептирњаче су богатије гвожђем од трава и
садрже од 200 до 300 mg/kg сувe материјe, а траве 100–200 mg/kg. Зрневље
лептирњача садржи преко 100mg/kg, а зрневље житарица 30–80mg/kg. Уљане
сачме, као и сва хранива анималног порекла, изузев млека, су богате гвожђем.
Бакар (Cu)
Бакар је врло распрострањен минерални елеменат у природи.

Неопходан је за живот биљних и животињских ћелија. У обезмашћеном
ткиву одраслих животиња налази се у количини од 1,5 до 2,5mg/kg телесне
масе. Новорођене животиње, изузев јагњади имају повећану количину бакра
у јетри, и она зависи од количине бакра у организму мајке за време
бременитости. У организму телета и излеженог пилета има просечно 13–
14mg бакра, а прасета 3,5-4mg бакра по килограму телесне масе. Највећа
количина бакра у телу животиња налази се у мишићима (око половине
укупне количине), затим у јетри, коштаној сржи, срцу, плућима, бубрезима и
другим ткивима. Највећа концентрација бакра је у јетри. У сувој материји
јетре код одраслих говеда, оваца и патака налази се око 200-300mg/kg , док је
код коња, свиња, кокоши и ћурака ова вредност знатно мања и креће се
између 10 и 50 mg/kg. Пошто је јетрa главни депо бакра, то садржај бакра у
јетри представља поуздан показатељ статуса овог микроелемента у целом
организму.
У крвној плазми највећа количина бакра налази се у облику бакарно-
протеинског комплекса церулоплазмина, а мањи део је везан за албумине и
аминокиселине. Нормална концентрација бакра у крви сисара је око 1mg/l , а
у крви живине 0,2-0,4mg/l.
Бакар је структурни састојак многих ензима, веома значајних за раст,
одржавање живота и продуктивност животиња. Ензими који садрже бакар,
као што су: аминооксидазе, цитохромоксидаза, тирозиназе, уриказе,
ксантиноксидазе и др. имају значајну функцију и улогу у оксидоредукционим
процесима и катализују одређене фазе ћелијског дисања. Јони бакра имају и
улогу специфичних активатора многих ензима. Помажу и активност
хипофизних хормона, који су релативно неактивни. Бакар је неопходан и за
одржавање кардиоваскуларног система, за интегритет скелета – одржавање
стабилности и јачине колагена костију, за структуру и функцију централног
нервног система, за кератинизацију. Учествује у еритропоези (производњи и
сазревању еритроцита), као и у синтези хемоглобина, олакшавајући уградњу
гвожђа у хемоглобин. Учествује у пигментацији длаке и вуне, тако што
тирозиназа катализује конверзију аминокиселине тирозина у пигмент
меланин, као и у формирању мијелинске опне око нерава.
Недостатак бакра и поремећаји који га прате јављају се само код

преживара у природним условима, док се код непреживара могу изазвати
једино експерименталним путем. До недостатка бакра долази када га нема
довољно у храни, или се симптоми недостатка могу јавити у случају условног
дефицита, до којег долази када конзумирана храна садржи оптималне
количине бакра и неке материје које делују инхибиторно било на ресорпцију
бакра, било на његово укључивање у метаболичке процесе у ћелији.
Због многобројних и веома разноврсних функција недостатак бакра у
конзумираној храни манифестује се многобројним и веома различитим
симптомима. Симптоми недостатка се испољавају када се смањи
концентрација бакра у јетри и церулоплазмина у крвној плазми. На
испољавање ових симптома утиче првенствено величина дефицита и трајање
дефицитне исхране, али такође и врста животиња, њихова старост и пол.
Мањи недостатак бакра успорава пораст младих животиња и смањује
плодност јуница. Најранији и најосетљивији показатељ недостатка бакра је
депигментација длаке и вуне. Депигментацију прате и друге појаве. Длака
код говеда се проређује и огруби, а вуна код оваца постаје права и оштра,
смањене чврстине и еластичности. Краве недовољно снабдевене бакром
смањују млечност и тежину и производе млеко сиромашно у бакру. Већи
недостатак доводи до појаве анемије код говеда и оваца, мада до анемије не
долази увек и у свим случајевима недостатака. Такође долази до слабости,
деформације и лаке ломљивости костију, као последица поремећаја у синтези
коштаног ткива. Код јагњади и јаради може доћи до нервних поремећаја
(неонаталне атаксије), као последица оштећења централног нервног система,
што се манифестује некоординираним покретима задњих удова, укоченом
ходу, парализи и високој смртности. Нека грла су потпуно паралисана већ
при самом рођењу и убрзо угињавају, док код других се овај поремећај може
јавити и неколико недеља касније. Као последица недостатка бакра код
говеда се могу јавити и гастроинтестинални поремећаји у виду пролива.
Ресорпција бакра из хране одвија се у почетним деловима танког
црева, а код преживара и у бурагу. Код преживара је ресорпција ефикаснија
него код непреживара. Биолошка искористивост бакра зависи од самог
једињења у чијем је саставу, а најбоље се искоришћавају соли карбоната и
сулфата. Ресорпцију бакра у епителу танког црева инхибирају јони цинка,
фитинска киселина, сулфати молибден и кадмијум. Велике количине
витамина С такође смањују укључивање бакра у метаболичке процесе. Вишак
наведених материја у организму може проузроковати условни дефицит бакра.
Ресорпција бакра из хране је врло мала. У просеку бакар се ресорбује свега
5-10% од количине унете храном.
Ресорбовани бакар транспортује се помоћу крви у ћелије различитих
ткива и органа, а највећим делом се задржава у јетри, коштаној сржи,
слезини и панкреасу. У јетри животиње могу депоновати значајне количине
бакра, које се касније могу мобилисати и користити у случају недовољног

снабдевања.
Нересорбовани бакар из дигестивног тракта, као и ендогени бакар
који је преко жучи излучен у дигестивни тракт, излучује се из организма
фецесом. Незнатна количина бакра излучује се и урином.
Висок ниво бакра у конзумираној храни може утицати неповољно на
животиње. Овце су најосетљивије на повећане дозе бакра. Тровање јагњади и
оваца могу да изазову оброци са 40mg бакра у килограму, а тровање телади
настаје при исхрани заменама за млеко, које садрже 115 mg бакра. Краве
подносе оброке и са преко 100 mg бакра по килограму, док су свиње
најтолерантније према великим дозама бакра, јер подносе оброке и са 250 mg
бакра по килограму. Раније је бакар у исхрани свиња кориштен за
стимулисање прираста, у количини двадесетак пута већој од потребне – 200
до 250mg/kg хране.
Количина бакра у биљним хранивима је различита и зависи од
његове концентрације у земљишту, као и од врсте и делова биљака.
Лептирњаче су богатије бакром од граминеа. Зрневље житарица садржи 2–10
mg/kg, а мекиње, које су богатије од зрна, садрже 15–20 mg бакра по
килограму. Семе лептирњача и уљане сачме садрже 20–30 mg/kg, месно и
рибље брашно 5–10 mg/kg, док је млеко врло сиромашно бакром.
Јод (Ј)
Јод је распрострањен минерал у природи – налази се у ваздуху, води,

земљишту и свим живим организмима. Примарни извори јода су океани, у
којима се јод налази у облику јодида. Оксидацијом јона јодида на сунчевој
светлости, настаје елементарни јод који је испарљив. На тај начин испари
огромна количина јода са површине океана. Киша садржи већу количину јода
него ваздух и она земљиште обогаћује јодом. Количина јода у копненим
биљкама је у зависности од количине јода у земљишту.
Јод се у организму животиња налази у веома малој количини, од 0,3–
0,6 mg/kg телесне масе. Присутан је у свим ткивима и органима у облику
неорганских и органских једињења, а највише га има у штитној жлезди, и то
70 – 80% укупне количине у телу. Остала количина налази се у скоро свим
осталим деловима тела. Овде се он налази у саставу хормона штитне жлезде
и битан је за одржавање структуре и функције штитне жлезде. Количина јода
у телу зависи од његове количине у конзумираној храни, затим од узраста и
величине животиња. Развитком животиња количина јода у организму се
смањује, што је последица смањене функционалне активности штитне
жлезде. Код ситнијих животиња, са већим интензитетом метаболизма и код
оних које живе у суровим климатским условима већа је количина јода.
У крвном серуму налази се у просеку 3 – 4 микрограма јода на 100ml,

везаног за тироксин, те се одређивањем количине јода у серуму може стећи
слика о снабдевености животиња јодом.
Биолошка улога Ј у организму животиња је у непосредној вези са
синтезом и метаболизмом тиреоидних хормона и његовим учешћем у
структури ових хормона. Хормони штитне жлезде утичу на све ћелије, ткива
и органе, а одговорни су за енергетски метаболизам, раст и диференцијацију
ћелија. Ови хормони су неопходни за правилно одвијање метаболизма
угљених хидрата, масти и протеина, за функционисање нервног и
репродуктивног система, срца и скелетних мишића. Одговарајућа количина
јода у преджелуцима преживара поспешује активност целулолитичких
микроорганизама и тиме повећава искоришћавање сирове целулозе. Иако
присутан у веома малој количини у организму, јод има велики значај за
очување доброг здравља и продуктивности животиња.
Недостатак јода у конзумираној храни и води за пиће доводи до
смањења концентрације јода у тиреоидној жлезди, због чега се смањује
синтеза тироксина и тријодтиронина у њој. Долази до хипертрофије ткива
штитне жлезде, која својим увећавањем и бољом мобилизацијом доступног
јода настоји да надокнади недостатак овог елемента. Штитна жлезда се може
повећати и неколико пута у односу на нормалну величину. Тако настаје
гушавост или струма, што је први видљиви и најпознатији знак дефицита
јода код свих врста животиња и човека.
Овакво стање може бити последица недовољног снабдевања јодом,
или присуства неких материја у храни, које смањују способност и капацитет
штитне жлезде било за акумулацију јода, било за његово уграђивање у
тиреоидне хормоне. У купусу, кељу, келераби, уљаној репици и још неким
биљкама налазе се тзв. гоитрогене материје, које се уплићу у метаболизам
јода у штитној жлезди, смањују доступност јода из хране, или пак енормно
повећавају потребе штитне жлезде за јодом, те претежна или искључива
исхрана овим биљкама може довести до условног дефицита јода.
Због недостатка јода долази до смањења пораста, поремећаја у
репродукцији и промена на кожи и кожним творевинама. Код крава се
смањује број тељења и млечност, долази до ресорпције плода, побачаја,
рађања мртвих или невиталних младунаца. Рађају се младунци без длаке или
са одебљалом кожом, а јагњад са ретком вуном. Код јагњади може доћи до
закржљања фоликула и трајног умањења способности за производњу вуне.
Код мушких приплодњака смањује се либидо и квалитет сперме. Код кокоши
се смањује производња јаја, опада перје из репа и спречава се митарење, а код
петлова смањује се креста и способност оплођавања.
Јод се ресорбује највећим делом у танком цреву, а мала количина се
ресорбује и у желуцу. Брже и потпуније се ресорбује неоргански него
органски јод. На његову ресорпцију неповољно утиче вишак појединих
материја: калцијума, магнезијума, арсена, гвожђа, (недостатак и вишак)
кобалта, као и присуство гоитрогених материја. После ресорпције јод се

углавном складишти у штитној жлезди, где подлеже оксидацији и уграђује се
у тирозин, који се налази у саставу тиреоглобулина.
Јод се излучује из организма фецесом и мокраћом.
Слика 11. Овца са типичном гушом због недостатка Ј у храни
Слика 12. Овце којима недостаје Ј у храни рађају јагњад без вуне
Потребе у јоду је врло тешко реално проценити, пошто на

искоришћавање јода у организму утиче велики број фактора. Код већине
врста и категорија животиња крећу се између 0,1 и 0,8 mg/kg суве материје
хране, с тим што су највеће код крава и оваца у току бременитости и
лактације. У присуству гоитрогена потребе се повећавају и неколико пута,
зависно од количине и типа гоитрогених материја.
Велике количине јода у храни могу да буду штетне, али је у
нормалним условима исхране токсичност јода мало вероватна, због велике
толеранције животиња према овом елементу. Најмање токсичне дозе су
преко 100 пута веће од потребних. Нпр. токсична доза јода за свиње је 800
mg/kg хране, а код кокоши носиља количина јода већа од оптималне за 800-
1000 пута није отровна, већ само смањује носивост и квалитет јаја.
Јод се животињама најједноставније обезбеђује преко јодиране
кухињске соли или минералне смеше. При чему, због могућег губитка, јод
претходно треба да буде стабилизован. За јодирање соли служи калијум јодид
(КЈ) или калијум јодат (КЈО3), у количини од 10 mg/kg соли. Ова количина
вишеструко подмирује потребе свих врста и категорија домаћих животиња.
Пошто се вишак јода депонује у штитној жлезди, није неопходно да се јод
свакодневно уноси у организам, већ се то може вршити повремено.
Садржај јода у биљним хранивима доста варира и зависи од његове
заступљености у земљишту. У свету су познате многе области дефицитарне у
јоду. Терени богати кречњаком изузетно су сиромашни у јоду, а нека
подручја садрже довољно јода у тлу. Количина јода у води може послужити
као индикатор количине јода у земљишту, а тиме и у храни. Због могућности
великог варирања килочине јода у храни тешко је дати сигурније податке о
томе. Може се узети као оријентација да храна произведена у реонима са
довољно јода садржи : рибље брашно 0,8-8 mg J , сено и слама 0,3-0,5 mg J ,
зрневље уљарица и месно брашно 0,1–0,2 mg J и зрневље житарица 0,04–0,09
mg Ј у 1kg суве материје. Најбогатији извор су морске алге, које могу имати
4–6 g J/kg суве материје (0,4–0,6%). Кељ и купус, као и све крсташице садрже
гоитрогене материје у различитим концентрацијама, због чега при обилној
исхрани овим биљкама долази до симптома типичних за недостатак јода.
Кобалт (Со)
Кобалт је састојак биљног и животињског организма. У биљкама,

поред осталих улога, помаже фиксацију молекулског азота у квржицама
корена легуминоза, чиме утиче на квалитет и принос биљака. Кобалт се у
телу животиња налази у најмањој концентрацији од свих микроелемената,
свега до 0,1 mg/kg телесне масе. Саставни је део молекула витамина В12 и око
4,5 % овог витамина чини елементарни кобалт. Важан је микроелеменат за
бројне животињске врсте.
У организму животиња кобалт није равномерно распоређен. Највећа

концентрација Со је у јетри, затим у слезини, бубрезима, костима и другим
ткивима, а најмања у скелетним мишићима. Међутим, због велике масе
скелетних мишића, од укупне количине у организму 43% кобалта се налази у
мишићима, док се у костима налази око 14%. Сува материја јетре садржи
0,2–0,3 mg/kg кобалта и његова концентрација у јетри може да послужи као
индикатор снабдевености животиња овим микроелементом. Од укупне
количине кобалта у јетри око 50% налази се у облику витамина В12. Највећа
количина у крви налази се у еритроцитима. Количина кобалта у крви управо
је пропорционална количини кобалта у конзумираној храни и такође може
послужити као показатељ снабдевености животиња кобалтом. Кобалт се у
ткивима налази у везаном облику, углавном са протеинима и у саставу
витамина В12.
Своју улогу у животињском организму кобалт остварује углавном као
састојак витамина В12. Додавањем растворљивих соли кобалта храни за
животиње, повећава се биосинтеза овог витамина. Као састојак витамина В12
кобалт има значајну улогу у синтези еритроцита, учествује у оксидационим
процесима, метаболизму угљених хидрата, масти, азота и нуклеинских
киселина и повећава искоришћавање аминокиселина за биосинтезу протеина.
Повећава отпорност организма на инфективне болести. Витамин В12 укључен
је у разградњу и метаболизам пропионске киселине, настале ферментацијом у
румену, а која код преживара служи као извор знатног дела енергије. Поред
улоге коју остварује у саставу витамина В12, Со у јонском стању активира
поједине ензиме.
Недостатак кобалта у практичним условима јавља се само код
преживара. Код ове групе животиња неопходан је микроорганизмима бурага
за синтезу витамина В12. Симптоми недостатка настају при концентрацији
кобалта у сувој материји хране од 0,07 mg/kg ,а код осетљивијих (млађих)
категорија, симптоми недостатка кобалта се могу појавити већ када се
количина кобалта у сувој материји хране спусти испод 0,1 mg/kg . Животиње
не реагују на недостатак кобалта све док трају резерве витамина В12 у јетри. У
свету постоје велике површине земљишта у којима се количина кобалта
приближава граничним вредностима, где се због тога симптоми дефицита
јављају само повремено, или у тзв. благој форми. Реаговање животиња на
додатак кобалта или на третирање витамином В12 једина је могућност за
сигурно утврђивање недостатка кобалта.
Недостатак кобалта у храни за животиње доводи до губљења апетита,
анемије, промене квалитета длаке и вуне, смањења биосинтезе, а тиме и
количине витамина В12 у јетри и крви, дегенеративних промена на јетри,
атрофије скелетне мускулатуре итд. Губитак апетита због недостатка кобалта
или витамина В12 проистиче из начина искоришћавања енергије код
преживара и повећања концентрације пропионске киселине у крви, која је
том приликом остала неразграђена. Блага форма недостатка манифестује се
смањењем производње и слабљењем кондиције. Код животиња у лактацији се

смањује производња млека, а код подмлатка успорава пораст. Недостатак Со
утиче неповољно и на плодност – доводи до смањења концепције и повећаног
броја абортуса. Код оваца се, поред наведених симптома, јавља и губитак
вуне. При већем недостатку кобалта мајке рађају невиталне младунце који
угињавају у првим данима или недељама живота. Најкарактеристичнији знак
недостатка кобалта код преживара је мршављење и исцрпљеност, изражена
анемија, која се завршава угинућем.
Болести изазване дефицитом кобалта у храни превенирају се и лече
додавањем витамина В12. Овај витамин једино могу да синтетишу
микроорганизми органа за варење, а не може да се синтетише у ткивима.
Веће потребе у кобалту и витамину В 12 имају преживари у односу на друге
врсте животиња. Практично код непреживара није запажен дефицит
кобалта. Код ових врста животиња неопходно је присуство витамина В 12 у
организму, а не кобалта, јер је микробиолошка синтеза овог витамина у
њиховом дигестивном тракту недовољна. Из тог разлога кобалт не може да
замени витамин В12 у храни непреживара, као што је то случај код
преживара.
Кобалт из хране слабо се искоришћава. Од укупног кобалта у
организму врло мала количина се уграђује у витамин В12, а уз то се и овај
витамин, који је синтетисан у бурагу веома слабо ресорбује. Рачуна се да
овце ресорбују само око 3% од укупно синтетизоване количине.
Потребе у кобалту код већине врста животиња процењују се на око
0,1mg/kg суве материје хране.
Кобалт се задржава дуго у организму животиња. Не акумулира се у
већој мери и лако се излучује. Вишак кобалта у храни може да делује
депресивно на апетит и прираст. Међутим преживари га подносе релативно
добро и постоји широка граница између толерантне и токсичне дозе кобалта.
Овце подносе и до сто пута већу количину од потребне, док су говеда нешто
мање толерантна на вишак кобалта.
Кобалт се животињама даје најчешће са другим минералима и
кухињском сољу, мада се може давати и растворен у води за напајање. Пошто
се користи за синтезу витамина В12 у дигестивном тракту, давање кобалта мора
бити орално. Да би синтеза витамина В12 била задовољавајућа, потребно је
стално одржавати одређену концентрацију кобалта у буражном соку
преживара. Због тога у областима где је он дефицитаран у храни снабдевање
мора бити редовно. У те сврхе препоручује се коришћење пелета справљених
од кобалтоксида и иловаче богате гвожђем. Ти пелети треба да су добро
пресовани и велике специфичне тежине, да би се отежало њихово избацивање
из бурага. Обично се у бураг унесу две пелете, што животињи служи
доживотно за снабдевање кобалтом, под условом да се задрже у бурагу.
Слика 13. Мршављење и исцрпљеност – типичан знак недостатка

Со код преживара (горе); иста крава после интервенције са
кобалтом (доле)
Садржај кобалта у биљкама зависи од његове концентрације у

земљишту, тако да биљке произведене на земљишту које је сиромашно
кобалтом имаће недовољно кобалта. Такви предели постоје у свету и код нас.
Испитивања садржаја кобалта у трави неких пашњака у појединим
подручјима наше земље дала су следеће резултате:
У једном kg суве материје траве, µg:
Чока 46,4
Долово 46,4
Сува планина 51,6
Студеница 81,1
Голија 157
Јастребац 202
Копаоник 395
Златибор 641
Гоч 857
Из изнетих података види се да може постојати проблем у снабдевању

кобалтом у неким областима наше земље, јер се храна која у 1 килограму
суве материје садржи 70 микрограма кобалта сматра дефицитарном.
Већина хранива биљног порекла садржи кобалта више од 0,1mg/kg
суве материје, што је довољно за све домаће животиње. Међутим,
концентрација кобалта у биљкама знатно варира и, како је изнето, зависи од
његовог присуства у земљишту, као и од врсте биљака. Зрна лептирњача,
уљане сачме, мекиње и кабаста хранива су добар извор кобалта, док су
хранива анималног порекла, изузев јетреног брашна, сиромашна овим
микроелементом. Зрневље житарица је такође врло сиромашно у кобалту и
садржи га просечно око 0,01-0,06 mg/kg. У индустрији сточне хране у саставу
премикса користе се кобалтсулфат, кобалтоксид и кобалтхлорид, као
сигурни извори кобалта за различите врсте животиња.
Манган (Мn)
Манган је битан хемијски елеменат за биљке и животиње. У нешто

већој количини се налази у биљкама него у животињском организму. У
биљкама повећава синтезу хлорофила, стимулише њихово дисање и убрзава
синтезу аскорбинске киселине.
Манган се у телу животиња налази у веома малим количинама, а у
облику двовалентних манганових једињења, између 0,45 и 0,56 mg/kg телесне
масе. Највећа концентрација мангана је у костима, јетри, бубрезима,
панкреасу и пљувачној жлезди, а најмања у скелетним мишићима. Кости
садрже 3,5 mg, јетра 2,5 mg, а мишићи 0,14mg Mn/kg свежег ткива. Количина
мангана у ткивима одраслих и здравих животиња углавном је непроменљива,
док се код новорођених животиња ова вредност мења и обично је мања него
код одраслих. У јетри младих сисара смањује се количина мангана њиховим
преласком са млечне на суву исхрану. У вуни, перју и длаци се налазе велике
количине мангана, од 5 до 20 mg/kg суве супстанце, и оне су у директној
корелацији са количином мангана у конзумираној храни. Поред података о
садржају мангана у јетри и подаци о њиховој количини у вуни, перју и длаци
могу послужити за процену адекватности снабдевања манганом.
Манган остварује значајну улогу активирањем многих ензима у
организму животиња. Јони мангана присутни су у скоро свим ткивима и у
њима активирају бројне ензиме, као што су: хидролазе, декарбоксилазе,

рибонуклеазе и др. Активирањем алкалне фосфатазе и мукополисахаридазе у
матрици костију и хрскавице, учествује у формирању коштаног ткива и
хрскавице, преко синтезе хондроитин сулфата. На сличан начин учествује и у
формирању љуске јаја. Неопходан је за биосинтезу масти и енергетски
метаболизам, за дејство инсулина, за нормално функционисање нервног
система и репродукцију, а укључен је и у процесе глуконеогенезе. Манган је
неопходан за испољавање активности следећих витамина: биотина, тиамина и
витамина С, а повећава искористивост тиамина, токоферола и гвожђа. Дакле,
манган је директно или индиректно укључен у метаболичке процесе
основних хранљивих супстанци које у организму имају структурну,
енергетску и биокаталитичку улогу.
Недостатак мангана у конзумираној храни успорава пораст и доводи
до деформација на костуру, до поремећаја у функцији репродуктивних органа
и централног нервног система код новорођенчади – атаксије. Поред овог
долази до деформације зглобова и костију ногу код свиња и говеда, што
указује на улогу мангана у нормалном развитку костију. Код живине
недостатак мангана изазива перозу – деформацију тибиотарзалног зглоба због
исклизнућа тетиве, што се манифестује шепавошћу. Упоредо настаје
хондродистрофија (задебљање и скраћивање костију ногу и крила,
скраћивање доњег дела кљуна - „папагајски кљун“, лоптасто испупчење
предњег дела лобање) и долази до велике смртности. Код кокошака се
смањује носивост.
Слика14. Недостатак Мn у храни доводи до перозе

Код преживара се симптоми типичног недостатка мангана ретко

испољавају. Живина је далеко осетљивија на недостатак мангана него сисари
и има веће потребе у овом микроелементу. Због тога до недостатка мангана
долази најпре код живине, нарочито ако енергетску основу смеша чини
кукуруз, јечам, сирак и просо, или када је у оброку присутан вишак
калцијума и фосфора. Супротно овоме, смеше у којима основу чине пшеница
и овас, а где калцијум и фосфор нису у вишку, не доводе до недостатка
мангана.
Манган из конзумиране хране ресорбује се у дуоденуму, са малим
ефектом. Ресорпција је најмања код живине, свега 2 – 5%, а око 10 – 15% код
одраслих животиња других врста. Ресорпција мангана зависи од извора (боље
се ресорбује органски манган, сулфати, хлориди, карбонати него оксиди),
појединих антагониста у храни, старости и физиолошког стања животиња и
других фактора. Код живине ресорпција је инхибирана при високим нивоима
калцијума и фосфора. Највећи део мангана излучује се путем жучи, а
изузетно мала количина и преко мокраће.
Метаболичке потребе у мангану су различите за поједине врсте и
категорије животиња и налазе се у интервалу од 30 до 70mg/kg суве материје
хране, што је условљено и нивоом производње. Потребе живине су веће него
потребе осталих врста.
Животиње су релативно толерантне на високе нивое мангана у храни.
Кокоши толеришу 1000mg/kg суве материје смеше, док су свиње осетљивије
и количина мангана од 500mg/kg суве материје хране негативно се одражава
на конзумирање хране. Преживари су још толерантнији на повећане нивое
мангана у храни.
Количина мангана у храни знатно варира и зависи од његовог
садржаја у земљишту. Највећу количину овог микроелемента садржи зелена
храна са травњака, од 20 до 200mg/kg суве материје. Зрнаста хранива биљног
порекла често немају довољно мангана, нарочито кукуруз, који садржи само
од 5–11 mg Mn/kg суве материје. Манганом су богате мекиње и уљане сачме,
али не у довољној мери да би се задовољиле потребе појединих врста и
категорија живине.
Цинк (Zn)
Цинк је неопходан микроелеменат за биљке, животиње и човека. У

биљкама има значајну улогу у оксидо-редукционим процесима, синтези
хлорофила, биљног хормона ауксина и триптофана, те уколико га нема
довољно у земљишту смањују се приноси биљака.
Цинк се у телу животиња налази у количини од 20–30 mg/kg телесне
масе. Налази се у свим ткивима организма, али је у већој концентрацији
заступљен у кожи, длаци, вуни, костима, јетри, бубрезима, панкреасу,
тестисима и простати.
Цинк има бројне и веома различите функције у животињском

организму. Састојак је преко 200 ензима и других протеина који садрже цинк
и у њима остварује каталитичку, структурну и регулаторну функцију. Прво
изолован ензим, карбоанхидраза присутан је у еритроцитима,
гастроинтестиналној мукози, епителу жлезда и бубрежним каналићима. У
еритроцитима учествује у преношењу угљендиоксида из периферних крвних
капилара и његово ослобађање у плућним алвеолама. Цинк гради комплексе
са протеинима разних ткива и има значајну улогу у синтези нуклеинских
киселина. На тај начин он индиректно утиче на биосинтезу протеина и
предају генетских информација. Ово указује да је цинк неопходан за све
процесе који су повезани са појачаном деобом ћелија, као што су процес
раста, сперматогенеза, зарастање рана и прелома костију итд. Продужава
физиолошко дејство инсулина, а неопходан је за правилно функционисање и
других хормона (кортикостероида и тестостерона). Неопходан је за синтезу
колагена и глутатиона. Дакле цинк је неопходан за раст и развој организма,
варење, дисање и репродукцију.
При недостатку цинка у конзумираној храни смањује се његова
концентрација у кожи и њеним творевинама, костима, а делимично и у крвној
плазми. Недостатак цинка код свих животиња доводи до смањења апетита и
прираста (који може бити и прекинут при већем недостатку), слабијег
искоришћавања хране, промена на кожи и њеним творевинама (длаци, вуни и
перју), погоршаних репродуктивних способности, смањене отпорности
организма и др.
Слика 15. Недостатак Zn код јагњета у периоду од 10 недеља

дефицитарне исхране довео је до опадања вуне и прекида раста
Задебљање коже код телади најчешће се јавља на врату, ушима, око

уста и мошница, смањен је развитак тестиса, затим долази до отекнућа
зглобова и појаве укоченог хода. Слични симптоми се јављају и код јагњади,
уз то долази до опадања вуне и изопаченог апетита (једење вуне). Код живине
долази до дерматитиса на ногама и слабијег оперјавања. Опада производња
јаја, смањује се њихова инкубациона вредност и долази до неправилности у
развоју ембриона.
Код свиња, поред напред наведених неспецифичних симптома
(смањеног апетита и пораста, повећане конверзије хране, пролива), долази и
до паракератозних промена на кожи. Задебљање или хиперкератинизација
епителних ћелија најчешће се јавља око очију и уста и на доњим деловима
ногу, опада длакa, јавља се оток и кожа поприма смеђетамну боју.
Слика 16. Паракератоза (горе). Исто грло после 35 дана давања Zn (доле)
До недостатка цинка често долази код свиња и живине при исхрани

искључиво храном биљног порекла, и ако је уз то присутна већа количина
калцијума у оброку. Сматра се да фитинска киселина из биљних протеина
чврсто везује цинк и тиме смањује његову доступност.
Ресорпција цинка из хране зависи од врсте животиња и извора цинка.

Код преживара цинк се ресорбује у сиришту и танким цревима, а код
непреживара углавном у дуоденуму. На ресорпцију цинка код
моногастричних животиња и младих преживара утиче присуство фитата у
храни. Поред овога велике количине калцијума у оброку, гвожђа и витамина
D смањују ресорпцију цинка.
Високи нивои цинка испољавају негативне ефекте код животиња.
Већина врста животиња подноси до 1000mg/kg хране. Телад толерише 1300,
јагњад 2000, свиње 1000до 2000mg/kg хране и тд.
Потребе у цинку за поједине врсте и категорије животиња при
уобичајеним условима исхране крећу се у интервалу између 40 и 100mg/kg
хране.
Количина цинка у хранивима доста варира и у зависности је од
његове количине у тлу, састојака земљишта који утичу на способност биљака
да га апсорбују, ђубрења, врсте и делова биљака, стадијума вегетације и
других фактора. Зелена свежа хранива садрже углавном довољно цинка.
Лептирњаче су богатије цинком од граминеа произведених на истом
земљишту. Зрневље житарица садржи 20–30 mg Zn/kg. У мекињама се налази
два пута више цинка него у целом зрну. Добри извори су сточни квасац и
уљане сачме које садрже 50 до70mg цинка у килограму. Хранива анималног
порекла су релативно богата цинком, а уз то је и доступност из ових хранива
већа. Рибље брашно садржи око 100mg цинка/kg.
За поједине категорије свиња и живине нису довољне количине цинка
из природних хранива, па се он обавезно додаје у крмне смеше. За
подмиривање потреба у цинку користе се као додаци цинкоксид, цинксулфат
и цинккарбонат.
Селен (Sе)
Селен је есенцијалан минерал за животиње и човека. Веома је

распрострањен у природи. У земљишту се највећим делом налази у облику
базног фериселенита и калцијумселенита, а има га и у облику органских
једињења која потичу из биљака. Селен је присутан и у води, а знатна
количина селена доспева у атмосферу сагоревањем угља и других фосилних
остатака и прерадом руда. Веома је токсичан елеменат и његова неорганска
једињења су отровнија од једињења молибдена, ванадијума и арсена.
Садржај селена у земљишту и биљкама може бити у недовољним,
оптималним и токсичним количинама. Количина селена у храни биљног
порекла је различита и зависи од врсте биљке и природе земљишта на коме
биљке расту, а токсичност селена зависи од његове концентрације у
земљишту и доступности за биљке. У киселим земљиштима селен је већим
делом везан са гвожђем и тешко доступан за биљке, док у алкалним
земљиштима и иловачама, уколико је присутан, може бити у растворљивој
форми селенита и селената и лако доступан за биљке, а тиме и потенцијално

опасан за животиње. Неке биљне врсте могу акумулирати велике количине
селена и то оног који је недоступан, или само делимично доступан другим
врстама. Карактеристичан пример су биљке фамилије Astragalis, које су, због
високе концентрације селена, отровне за животиње, а осим тога оне када
угину, уносе у земљиште органски везан селен који је растворљив и доступан
свим биљкама.
У телу животиња селен се налази у веома малим количинама.
Неравномерно је распоређен у животињском организму, а присутан је у
ћелијама свих ткива, изузев масног. Највећа концентрација селена је у
бубрезима - 11,5 mg/kg, у јетри га има 0,8–2 mg, у панкреасу 1,5 mg, у срцу
и слезини по 1mg и у мишићима 0,4–0,8 mg/kg. Налази се и у
еритроцитима и ендокриним жлездама. У организму је органски везан као
и сумпор, делимично је уграђен у протеине, где у метионину и цистину
замењује сумпор, а делом у лабилнија једињења. Структурна је
компонента ензима глутатион пероксидазе, који у свом молекулу садржи
четири атома селена.
Своју биолошку улогу селен остварује преко овог ензима, који је
присутан у свим ткивима, а најактивнији је у јетри, затим у еритроцитима,
срчаном мишићу, плућима, бубрезима, са мањом активношћу у ћелијама
интестиналног тракта и скелетним мишићима. Постоји велика зависност
између активности глутатион пероксидазе у ткивима и количине селена у
конзумираној храни, те његова активност у еритроцитима може бити један од
индикатора обезбеђености селеном код животиња. Овај ензим има улогу да
брани ћелијски систем од оштећења проузрокованих деловањем пероксида.
Одбрамбени систем у ћелијама чини глутатион пероксидаза и још
неки ензими, као и токофероли и бета каротин. Токофероли, односно витамин
Е у ћелијским мембранама и ткивима инхибирају стварање пероксида, а селен
у облику глутатион пероксидазе редукује пероксиде, тј. разграђује
синтетисане пероксиде, или спречава њихову биосинтезу пре него што они
дејствују на ћелијске мембране и ткива. Због тога утицај пероксида на
структуру ћелија зависи како од концентрације токоферола, тако и од
активности глутатион пероксидазе, односно селена.
Селен је такође потребан за нормалан интегритет и функцију
панкреаса, а као састојак мрежњаче ока учествује у фотохемијским
реакцијама стварања вида.
И у људској исхрани селен има кључну функцију у низу ензима, у
мембранама ћелијских органела (митохондрија и лизосома), а могуће и у
неким хормонима. Поред улоге антиоксиданса установљено је и његово
антикарциногено дејство првенствено деловањем на имунолошки систем. На
тај начин селен има веома важну улогу у очувању здравља људи.
Симптоми недостатка селена су различити код појединих врста и
категорија животиња. Мишићна дистрофија или бела пругавост представља
дегенеративно обољење скелетних мишића, на којима се јављају некрозе у

виду белих пруга. Оболевају младе животиње, најчешће јагњад и телад, при
исхрани оброцима који садрже испод 0,06mg селена/kg. Код отељених крава
при недостатку селена повећава се задржавање постељице, а код оваца долази
до смањења плодности. Третирање оваца селеном у случајевима дефицита
доводи до повећања њихове плодности, осетно смањује јаловост и смртност
ембриона. Пролив прати дефицит селена код свих категорија говеда.
Дефицит селена код ждребади манифестује се мишићном
дистрофијом, променама на копитама и невиталношћу.
Код свиња, нарочито прасади у време одлучивања, долази до некрозе
јетре, едема плућа, мишићне дистрофије, хипертрофије срчаног мишића и
изненадне смрти.
Слика 17. Укоченост задњих ногу последица обољења

од беле пругавости мишића
У случају недостатка селена (и витамина Е) код кокоши се смањује

носивост и инкубациона вредност јаја. Код пилића се јавља ексудативна
дијатеза (појава едема, тј. субкутане акумулације течности у грудима),
атрофија панкреаса, долази до успореног пораста и слабог оперјавања.
Сви наведени поремећаји се могу превенирати или отклонити
давањем селена или витамина Е животињама. У неким случајевима селен
може заменити витамин Е потпуно, некада само делимично, док је у неким
случајевима обавезно присуство овог витамина. Ово говори о функционалној
повезаности селена и витамина Е у метаболизму.
Потребе у селену је тешко одредити, пошто његово искоришћавање

зависи од више фактора као што су: количина токоферола, сулфата,
присуство неких инхибитора физиолошке активности селена и витамина Е у
организму и др. Због постојања антагонизма између селена и сулфатног
сумпора, при повећаној количини сумпора у оброку повећавају се и потребе
за селеном. Луцерка je, као и детелине, богатија инфибиторима од граминеа,
те при повећаној употреби наведених легуминоза у исхрани повећава се
истовремено и доња граница потреба. Сматра се да 0,1mg селена/kg суве
материје хране може заштитити животиње од појаве недостатка. Данас су за
већину животињских врста усвојене потребе од 0,1 до 0,3mg у килограму
суве материје хране. За додавање селена у смеше најчешће се користи
натријум селенит и натријум селенат.
При нормирању селена у практичној исхрани треба имати у виду да је
наше подручје дефицитарно у селену, па самим тим и биљни и анимални
производи садрже ниске нивое овог микроелемента, те да је обезбеђење
довољних количина селена у оброцима животиња важно не само за
животиње, већ и за људе и њихово здравље, као конзументе анималних
производа.
Селен у сувишку може бити токсичан. Већ доста дуго се зна за
његову токсичност, још од средине 19. века, док је његова есенцијалност у
исхрани утврђена тек педесетих година прошлог века. Постоје врло мале
разлике између потребних и токсичних количина селена. Сматра се да је 2mg
Se/kg суве материје хране максимално толерантна количина за све врсте
животиња, док су токсичне количине 3 до 5mg у kg суве материје хране.
Слика 18. Опадање вуне је један од типичних знакова тровања селеном

Умерени вишак селена доводи до хроничног тровања. Животиње губе

апетит и мршаве, јављају се промене на папцима и копитама, длака огруби, а
у свиња и опада. Ноге постају осетљивије и долази до шепавости, до атрофије
срчаног мишића, цирозе јетре, анемије и угинућа. Поред овога код оваца
долази до опадања вуне, код говеда опада длака из репа, а код коња из гриве
и репа.
Код акутног тровања настаје слепило, јако лучење пљувачке,
шкргутање зубима, парализа, респираторне и срчане сметње и угинуће. Селен
код отрованих животиња лако пролази кроз плаценту и млечну жлезду.
Молибден (Мо)
Молибден је еснцијалан минерал за биљке и животиње. Неопходан је

за биљке, јер повећава активност бактерија азотофиксатора у квржицама
корена и искоришћавање азота, а тиме раст и развитак биљака. Као састојак
ензима нитратредуктаза има важну улогу у редукцији нитрата до амонијака,
који се потом употребљава за синтезу протеина у биљкама. Количина
молибдена у хранивима биљног и анималног порекла задовољава потребе
животиња, због чега се не поставља питање недостатка, већ вишка овог
микроелемента у практичној исхрани животиња.
Молибден се налази у организму животиња у малим количинама, код
сисара од 1до4mg /kg телесне масе. Највише га има у скелету, 60 до 65% од
укупне количине у организму, затим у кожи, 10 до 11%, мишићима 5 до 6% и
тд. У костима је и у највећој концентрацији, 15 до 40mg/kg, а најмања
концентрација молибдена је у мозгу, 0,10 до 0,15mg/kg.
Физиолошку функцију у организму животиња молибден остварује
преко ензима чији је састојак. Као састојак дехидрогеназе учествује у
дезаминацији аминокиселина. У саставу ксантиноксидазе катализује
трансформацију пуринских база у мокраћну киселину, што је нарочито
значајно за живину, јер је код њих мокраћна киселина крајњи производ
метаболизма азота, и као таква излучује се из организма. Веома је значајан за
активност микрофлоре у преджелуцима и искоришћавање хране код
преживара.
Недостатак молибдена се у пракси ретко испољава, јер су потребе
животиња релативно мале и задовољавају се уобичајеном исхраном. У
случају недостатка настају поремећаји у лучењу мокраћне киселине код
живине, у дезаминацији аминокиселина и укључивању протеина у енергетски
метаболизам, у искоришћавању хране при интензивној исхрани код
преживара, што се одражава на продуктивност животиња.
Молибден је есенцијалан само у малим количинама, док је у великим
количинама токсичан. Степен токсичности зависи од врсте животиња, форме
унетог молибдена, статуса бакра у организму, међусобног односа молибдена,
бакра и неорганског сумпора. Говеда су најосетљивија на вишак молибдена,
затим овце, док су коњи и свиње најтолерантније врсте. У оброцима говеда

нивои молибдена од 50 до 100 mg/kg имали су за последицу јаке диареје, док
свиње у тову нису испољавале симптоме обољења на храни са 1000mg Mo/kg.
Тровање молибденом се манифестује сличним знацима као код дефицита
бакра: депресијом пораста, губитком телесне масе, јаким проливом, анемијом
и депигментацијом длаке и вуне, падом млечности, дегенерацијом тестиса
код неколико врста домаћих животиња.
Ресорпција молибдена одвија се највећим делом у танким цревима, а
зависи од неколико чинилаца од којих су најважнији његова количина у
конзумираној храни и количина бакра и неорганских сулфата у храни. Од
укупно конзумиране количине молибдена ресорбује се 20 – 30%. Код
преживара од укупно унетог молибдена храном, око 15% задржава се
неколико дана у органима за варење, што је у непосредној вези са
микрофлором настањеном у преджелуцима. Ендогени молибден се највећим
делом излучује преко урина.
Ресорпција, ретенција (задржавање) и излучивање молибдена
умногоме зависе од узајамног односа: бакар – молибден – неоргански
сулфати. Повећавање количине бакра у конзумираној храни смањује
ретенцију молибдена у јетри, при истој количини молибдена у конзумираној
храни. На овом антагонизму заснива се употреба соли бакра за детоксикацију
при тровању животиња молибденом. То значи да веће дозе бакра повећавају
толеранцију животиња на молибден, а високи нивои молибдена доводе до
повећаних потреба за бакром. Антагонизам молибдена и сулфата испољава се
тако што повећавањем количине сулфата у конзумираној храни знатно се
повећава излучивање молибдена. Молибден и сулфати смањују доступност
бакра, стварајући са њим нерастворљиви сулфид.
Токсичност молибдена јавља се углавном код говеда и оваца на паши
са високим садржајем овог елемента у земљишту. Молибденоза је до сада
регистрована у неким подручјима у Енглеској, Ирској, Новом Зеланду и
Сједињеним Америчким Државама.
Флуор (F)
Флуор се у највећим количинама налази у зубима и костима

животиња и човека – преко 95% од укупне количине у организму. Сува
материја обезмашћених костију одраслих животиња садржи 0,02-0,06%
флуора. У меким ткивима и телесним течностима флуор је у далеко мањој
концентрацији. Тек је 1972. доказана његова есенцијалност у исхрани. Прво
је потпуно утврђен његов заштитни ефекат од каријеса зуба, а потом је
откривено да је флуор есенцијалан и за оптималан раст и плодност животиња,
као и да је значајан за одржавање чврстине скелета.
Флуор је у малим количинама неопходан за правилно формирање
зуба и одржавање глеђи, односно сјаја и чврстине зуба и за правилно
формирање костију. Реагује са хидроксиапатитом, кристалним минералом из

кога се састоје кости и зуби, и при томе настаје флуороапатит. Од њега
потиче чврстина и отпорност зуба и скелета. Због тога је потребно његово
оптимално присуство код младих животиња да би се обезбедио потпун раст и
развитак скелета и зуба, а код зрелих животиња за обнављање флуора и
одржавање чврстоће костију и зуба. Одржавање здравих зуба значајно је не
само за људе, већ и за животиње, јер зуби имају одређеног утицаја на
искоришћавање хране и хранљивих материја.
Слика 19. Шупљи и еродирани зуби у овце која је у

храни добијала токсичну количину F
Флуор се у организам уноси храном и водом. Већина биљака има

ограничену способност за усвајање флуора из земљишта, а количина флуора
у води зависи од геохемијског састава земљишта. Флуор се ресорбује у
танким цревима, а код преживара и у бурагу. Ресорпција зависи од природе
једињења и физичког облика флуора. Из раствора се ресорбује у већој мери
него из чврстих материја. Готово читава количина растворљивог флуора из
дигестивног тракта бива ресорбована. Присуство калцијума, магнезијума и
алуминијума у храни омогућава везивање флуора, што смањује његову
растворљивост, а тиме и ресорпцију. Излучује се мокраћом и фецесом.
Уобичајени оброци углавном садрже минимално потребне количине
флуора, те недостатак овог елемента не представља практичан проблем у
исхрани домаћих животиња.
Велике количине флуора у оброку делују штетно на организам, па се
понекад може појавити опасност од вишка флуора у храни или у води. При
повећаној количини флуора у оброку повећава се његово лучење у мокраћи, а
оно што се не излучи депонује се у костима и зубима. Када депозит флуора
пређе границу засићења, која је 30-40 пута изнад нормално толерантних
количина, долази до метаболичких поремећаја. Токсичне количине флуора
животиње могу унети храном, пре свега недефлуорисаним минералним
хранивима и водом, која у одређеним регионима садржи сувишне количине
флуора. Кумулирање флуора траје дуже времена, и то је хронично тровање
које се споро развија.
Флуороза се јавља у околини великих индустријских центара и
фабрика, које аерогеним путем контаминирају земљиште, храну и воду.
Нарочито кабаста храна може бити контаминирана овим минералом, који се у
већој количини акумулира у лишћу биљака. Највећа опасност од вишка
флуора може да се јави при употреби фосфата као додатка фосфора, ако
претходно нису дефлуорисани. Општи симптоми флуорозе су промене на
зубима које укњучују избразданост, промену боје, сувишно трошење, ерозију
и шупљине. Овако оштећени зуби изгледају груби, порозни и бели као креда,
они су болни и осетљиви на хладну воду (слика 19.). Опада апетит, животиње
мршаве, долази до промена на костима и зглобовима са израженим
деформацијама, до успореног пораста, смањења млечности и плодности. При
јачем испољавању метаболичких поремећаја долази до угинућа животиње.
Флуор врло слабо пролази кроз плаценту у плод и кроз млечну жлезду у
млеко.
Толерантност на ниво флуора у храни зависи од његове хемијске
форме, врсте и старости животиња и дужине уношења. Високо растворљиви
натријум флуорид у већој мери је токсичан од других нерастворљивих
једињења флуора. На високе нивое флуора најосeтљивија су говеда и коњи,
па овце и свиње, а најтолерантнија живина. Поједине категорије говеда
толеришу 40 до 100mg флуора на kg хране, коњи до 60mg , овце и свиње
150mg , поједине врсте и категорије живине од 300 па до 700mg/kg хране.
Минерална смеша за говеда не треба да садржи више од 0,30%, за овце 0,35%,

за свиње 0,45%, а за живину 0,60% флуора. Минерални додатак не би требало
да садржи више од једног дела флуора на 100 делова фосфора.
Арсен (Аs)
Арсен се налази у скоро свим земљиштима, у количини која зависи од

геолошког порекла земљишта. Количина арсена у земљишту се свакодневно
повећава због употребе у пољопривреди и шумарству различитих хемијских
препарата (пестицида) који садрже овај минерал. Количина арсена у биљкама
зависи од његове количине у земљишту, од употребе минералних ђубрива и
других чинилаца. По правилу веће количине арсена се налазе у стаблу него у
листу. После употребе минералних ђубрива која садрже арсен, углавном први
откос садржи највеће количине арсена, што је карактеристика и при употреби
хербицида. Шест сати после употребе хербицида усвоји се већ око 50%
арсена из употребљених хербицида.
У организму животиња арсен се налази редовно у количини од 0,2-0,3
mg/kg суве материје. Највише је сконцентрисан у кожи, ноктима, папцима,
копитама, длаци, перју и вуни. Количина арсена у ткивима и течностима
животиња је под великим утицајем количине арсена у води, храни, земљи и
ваздуху, односно у средини у којој живе. Под утицајем повећаних количина
арсена из наведених посредника знатно се повећава његова количина у кожи,
длаци, вуни, перју, ноктима, папцима и копитама животиња, а чим се
престане са уношењем арсена, брзо се смањује на нормалну количину.
Одавно је познато да је арсен токсичан за животиње и људе.
Међутим, иако је веома отрован за животињски организам и човека, у веома
малим количинама има одређену физиолошку улогу. Експерименталним
путем у исхрани свиња, коза, пилића, крава и других животиња, у недостатку
арсена утврђен је поремећај енергетског метаболизма и смањење
искоришћавања хране и телесне масе, повећан број абортуса, повећана
смртност младунчади непосредно после рођења, смањена количина и
квалитет млека. Утврђена је велика смртност коза и јарића, а код јарића и
атрофија скелетних и срчаног мишића.
Токсичност арсена као и његов метаболизам знатно зависе од врсте
животиња и количине и хемијског облика арсенових једињења која се уносе у
организам. Неорганска једињења арсена су токсичнија од органских. Арсен у
облику органског једињења арсенилне киселине веома се брзо ресорбује и
брзо излучује фецесом, тако да се не акумулира у организму у великим
количинама. У фауни мора и океана арсен се налази у облику арсенобетаина.
Иако садржи велику количину арсена, храна из мора и океана није отровна за
људе и животиње зато што се арсен из овог једињења веома брзо излучује
преко бубрега. За разлику од наведених, неуротоксично једињење арсена,
триметиларсен инхалиран у малим количинама делује летално.
Опасност од тровања прети уношењем хране произведене уз

употребу средстава за заштиту која садрже арсен, као и оне произведене у
околини неких индустријских центара. Нарочито су дејству арсена изложене
биљке, животиње и људи у близини топионица бакра, цинка и других руда
које садрже арсен, где овај лако доспева у ваздух и утиче на живи свет у
околини.
Када се количина арсена у организму повећа за 6-8 пута у односу на
нормалну, долази до тровања животиња, што се манифестује смањењем
апетита, прираста и плодности и оштећењем коже. Тровање се често
завршава смрћу, што зависи од количине и врсте унетог арсеновог извора.
Кадмијум (Cd)
Повећање присуства овог минерала у природи је последица његовог

непрестаног доспевања у ваздух, воду и земљиште, како због вулканске
активности, још више због активности и функционисања савремене
технолошке цивилизације. Велике количине кадмијума настају спаљивањем
отпадака, сагоревањем угља, ослобађањем из топионица гвожђа, челика и
цинка, производње као и употребе фосфатних ђубрива. Кадмијум има широку
примену у електроиндустрији, нарочито у производњи акумулатора и друге
разноврсне електроопреме и апарата. Због тога је у атмосфери изнад великих
градова и индустријских насеља редовно присутан у значајним
концентрацијама.
У организму животиња и човека кадмијум се налази у највећој
концентрацији у јетри и бубрезима, док је у најмањој концентрацији у
костима, мозгу, масном и мишићном ткиву. Код новорођених животиња и
детета налазе се врло мале количине кадмијума, које се, са старошћу и
повећаном количином у средини где живе, повећавају. Код детета се
нарочито повећава количина кадмијума у прве 3 године живота (чак око 200
пута).
Неки подаци указују да кадмијум може да буде есенцијалан елеменат,
али количине за његову есенцијалност нису утврђене. Велике количине су
отровне за све системе у организму, било да су унете храном и водом, било
да су инхалиране. Кадмијум има негативан ефекат према ензимима, везујући
се за аминокиселине у протеинском низу ензима, чиме инхибира значајне
метаболичке процесе. Ефекти кадмијума на метаболичке процесе, као и
његово токсично дејство зависе од количине и облика кадмијумових
једињења која се уносе у организам, и од дужине излагања животиња
кадмијуму. Утврђено је да кадмијум изазива карцином плућа код животиња
које су инхалирале аеросоли кадмијумхлорида у току 18 месеци.
Умерене количине кадмијума у храни животиња изазивају смањење
прираста, конзумирања хране и отпорности према инфективним болестима,
анемију, оштећење бубрега, затим проливе, парализу централног и
вазомоторног система. Код људи доводе до хипертензије и

кардиоваскуларних тешкоћа. Његово токсично дејство укључује инхибицију
више есенцијалних биохемијских система. Због велике токсичности сматра се
да и мале количине кадмијума у животној средини могу бити штетне по
здравље и дужину живота људи.
Ресорпција кадмијума се одвија углавном у дуоденуму, а зависи од
врсте животиња, природе кадмијумовог једињења у конзумираној храни и
других чинилаца. Ресорбује се, према неким подацима, свега неколико
процената. На ресорпцију и метаболизам кадмијума антагонистички делује
присуство бакра, цинка, калцијума и гвожђа. Високи нивои ових елемената у
храни повећавају токсичност кадмијума. За регулисање концентрације
кадмијума у организму није идентификовано присуство контролног
хомеостатског механизма. Ресорбовани кадмијум се акумулира у јетри и
бубрезима и ту се задржава дуже време. Ретенција кадмијума у организму се
одликује веома дугим полуживотом: код човека 12- 30 година, а код
животиња од неколико недеља (код миша) до 2 године (код магарца). Највеће
количине кадмијума се излучују фецесoм из организма.
У организам животиња и човека кадмијум се уноси храном, водом и
ваздухом. Количина кадмијума која се уноси храном биљног порекла зависи
од врсте и делова биљака, геохемијског састава и рН земљишта. Лишће,
кртоле и семе биљака акумулирају веће количине кадмијума. Контаминација
биљака аерозагађењем је значајан начин ширења кадмијума у природи, а
вештачка минерална ђубрива су највећи загађивачи земљишта и биљака које
се на њему гаје. Наведени видови контаминације могу довести до повећања
кадмијума у биљкама и преко 40 пута. У кабастој храни је утврђено и до
10mg кадмијума у килограму. Инхалација је значајан вид уношења кадмијума
у организам посебно за страсне пушаче, код којих има око 2 пута више овог
микроелемента него код непушача.
Олово (Рb)
Постоје индиције да је олово есенцијалан микроелеменат, пошто је у

експерименту, додат у малој количини (1mg/kg полупречишћеног оброка),
деловао стимулативно на пораст експерименталних животиња. Иначе, олово
је токсични тешки метал и већ неколико векова је позната могућност тровања
животиња и људи оловом.
Тровање животиња оловом може бити акутно и хронично. Акутно
настаје када животиње одједном унесу велику количину олова. Чешћа су
хронична тровања, која настају уношењем мањих количина олова преко
контаминираних, углавном кабастих, хранива кроз дужи период. Повећане
количине олова садрже биљке гајене у околини топионица и рудника, или
поред путева, где су контаминиране оловом из издувних гасова аутомобилских
мотора, као и биљке третиране препаратима који садрже олово.
Најважнији симптоми хроничног тровања оловом су: мршављење,

малаксалост, анемија, нервна раздражљивост и побачаји. При тровању
оловом бива нападнуто неколико органа и ткива животиња. Појава
хипохромне анемије је последица сувишне хемолизе и смањеног формирања
црвених крвних зрнаца. Долази и до оштећења бубрега уз пропратне појаве
некрозе, хеморагија и улцерације желуца и танких црева. Након дужег
периода тровања, на нервном систему животиња долази до тачкастих
хеморагија и губитка мијелинске овојнице мозга, а на коштаном систему до
остеопорозе и смањеног формирања матрикса костију.
Коњи су најосетљивији на присуство олова у храни и већ 80mg олова
у kg кабасте хране делује токсично, док је за говеда токсична доза 200mg/kg.
Повећање нивоа калцијума, гвожђа и витамина Е у храни смањује токсичност
олова, а супротно од њих, жива, кадмијум, цинк, молибден, селен, флуор,
бакар и витамин D повећавају његову токсичност.
Олово се ресорбује преко органа за варење, плућа и коже. Из
дигестивног тракта се ресорбује само до 20% олова, а ретенција инхалираног
олова износи 37-47%. Ресорбовано олово се акумулира у костима, што може
износити до 90% од њихове тежине. Ресорпција и ретенција унетог олова
знатно се смањује у присуству великих количина калцијума, фосфора и
гвожђа.
Највећи део олова се излучује из тела фецесом (пореклом из жучи) и
мокраћом. Излучује се и млеком, јер лако прелази из крви у млечну жлезду.
Због тога повећање олова у храни брзо доводи до повећања количине олова у
млеку. Кравље млеко у нормалним условима садржи просечно око 5
микрограма олова у литри.
У експериментима са пацовима и пилићима утврђена је есенцијалност

за још неке минерале, али у практичним условима нису потврђени знаци
њиховог недостатка. То су: силицијум, хром, калај, никл, ванадијум.
Силицијум (Si)
Силицијум је веома распрострањен у природи. Налази се у свим

земљиштима. У биљкама се налази у облику моносилицијумове киселине,
или у облику силицијум диоксида, што зависи од врсте биљке, фазе развића и
земљишта где је биљка гајена. Овде је силицијум структурна компонента која
повећава јачину и чврстину биљних ћелија.
У ткивима животиња налазе се различите количине силицијума у
зависности од врсте животиња и ткива, исхране и геохемијског састава
земљишта, односно од средине у којој живе. Највеће количине се налазе у
везивном ткиву – у аорти, тетивама, трахеји и другим. У највећем броју ткива
концентрација силицијума се смањује са старошћу. Количина силицијума у
аорти здравог човека смањује се са старошћу, а у артеријским зидовима

смањује се са развијањем атеросклерозе.
Сматра се да силицијум има улогу везивног агенса и да доприноси
структурном интегритету везивних ткива и костију. Он је интегрална
компонента мукополисахарида хрскавице и колагена и веома је значајан за
јачину, структуру и еластичност везивног ткива. У експериментима 1970.
године је утврђено да је силицијум неопходан за минерализацију костију и за
раст и развитак скелета животиња.
Недостатак силицијума у храни за експерименталне животиње
манифестује се деформацијом костију ногу и лобање, поремећајима у
матриксу костију, у зглобним хрскавицама и везивном ткиву.
Експериментални пилићи имају тање ноге и мању кресту у односу на
величину тела, са мање везивног ткива и силицијума у зглобним
хрскавицама.
Високи нивои силицијума у оброку могу бити штетни за животиње.
Сувишне количине силицијум диоксида у храни доводе до депресије
сварљивости органске материје, што је нарочито изражено код волуминозних
хранива. Силицијум диоксид није сварљив и не ресорбује се из дигестивних
органа. У хуманој медицини је дуже времена познато обољење рудара у
каменоломима, силикоза плућа, које настаје удисањем камене прашине у
којој се налази силицијум. Биљна вегетација у околини каменолома стално је
прекривена каменом прашином.
Силицијум се ресорбује у танким цревима, углавном у облику
моносилицијумове киселине. Излучује се преко мокраће, али се један део
ресорбованог силицијума накупља у бубрезима, бешици и уретерима у
облику камена или уролита, што може представљати озбиљан проблем код
животиња на паши. Уролити код животиња садрже највећу количину
силицијума, а затим калцијума, магнезијума и фосфата, док код људи
уролити садрже највише оксалата, урата или фосфата.
У хранивима биљног порекла налази се редовно знатна количина
силицијума. Траве и жита садрже 3-4% SiO2 у сувој материји, док је у
легуминозама мања количина. Зрнаста хранива са више целулозе (нпр. овас)
садрже већу количину силицијума од оних са мање целулозе. Старије траве
садрже силицијум у облику честица минерала, познат под именом
опалфитолит (SiO2 x H2O). Због велике тврдоће ових минерала, сматра се да
су они главни узрочници оштећења зуба код животиња које пасу.
Хром (Сr)
Експериментално је утврђено да је хром есенцијалан минерал, важан

за одржавање нормалног метаболизма глукозе. Сматра се да количина хрома
у длаци и коси може да буде показатељ статуса хрома у организму животиња
и човека. Количина хрома у организму животиња и човека већа је у периоду

после рођења и са старошћу се смањује.
Биолошка функција хрома директно је повезана са функцијом
инсулина у организму животиња и човека. Биолошки је активан само
тровалентни хром, и то у облику комплексних органских једињења. Једно
такво једињење, хромиглутатиондиникотинска киселина, не само да повећава
ефекат инсулина, већ смањује количину холестерола и триацилглицерола у
крви. Есенцијалност хрома се огледа у његовој улози у повезивању
сулфхидрилних група инсулина с ћелијским мембранама, чиме омогућује
транспорт инсулина у ћелију. Као састојак дигестивног ензима трипсина,
хром утиче и на разлагање и искоришћавање протеина. Такође стимулише
транспорт аминокиселина и синтезу протеина.
Метаболичке потребе животиња у хрому нису утврђене, а подмирују
се из уобичајених хранива биљног и анималног порекла и воде, пошто је овај
микроелеменат веома распрострањен у природи.
Хром није токсичан елеменат и постоји широк интервал између
нормалних количина и оних којe изазивају штетне последице. Тек у
количинама изнад 50mg/kg суве материје хране изазивао је смањење прираста
и оштећења јетре и бубрега код експерименталних животиња.
Калај (Sn)
Есенцијалност калаја за раст животиња сисара утврђена је

експериментално 1970. године. Констaтовано је да је неопходан за правилан
раст костију и везивног ткива, па се претпоставља да је можда есенцијалан и
за домаће животиње.
Ресорбује се у дигестивном тракту у веома малим количинама, мање
од 3% укупне количине у храни. Излучује се фецесом и мокраћом.
Нагомилава се у костима, у мањој количини у јетри и бубрезима. Не задржава
се дуго, већ се врло брзо излучује. Нису утврђене оптималне нити толерантне
количине овог микроелемента.
Никл (Ni)
Никл је структурни састојак ензима уреазе и стално је присутан у

рибонуклеинским киселинама. Сматра се да учествује у метаболизму
нуклеинских киселина. И његова есенцијалост је утврђена у
експерименталним условима. У недостатку никла код експерименталних
животиња долази до промене пигментације коже, дерматитиса, отока
зглобова, промена на јетри.
Није токсичан и слабо се ресорбује из органа за варење.
Количина никла се повећава у крви човека у неким патолошким
стањима, као што су карцином, инфаркт миокарда и тиротоксикоза. Супротно
овоме, количина никла се повећава због недостатка витамина В12, код цирозе
јетре и хроничне уремије.
Ванадијум (V)
Експериментима на пилићима и пацовима утврђено је да је ванадијум

у малим количинама есенцијалан, а у великим количинама токсичан.
Ванадијум је коензим нитратредуктаза и ксантиноксидаза које катализују
оксидацију неких пурина до мокраћне киселине, као крајњег производа
метаболизма протеина у организму живине.
Недостатак ванадијума у храни експерименталних животиња доводи
до смањења раста, деформације на костима, промене у хематолошким
параметрима и метаболизму липида – повећава количину холестерола и
масти. Количина ванадијума мања од 10 µg/kg суве материје хране смањује
раст перја на крилима и репу, док количина од 30 µg/kg повећава раст
наведеног перја.
Ванадијум је релативно токсичан минерал и у количини од 30 mg/kg
суве материје хране изазива застој раста, а од 300 mg/kg велику смртност
пилића. Код говеда је максимално толерантна количина ванадијума 50 mg/kg
хране.
Подаци о осталим минералним елементима који се налазе у храни и у
телу животиња врло су оскудни и недовољни за потпуније сагледавање
њихове улоге у функционисању животињског организма.
У новије време запажени су случајеви тровања и угинућа животиња

при исхрани кабастом храном која је богата нитратима. Повећана количина
нитрата се јавља у оним биљкама које су произведене уз већу употребу
азотних минералних ђубрива. Тровање се објашњава преласком нитрата у
нитрите у органима за варење, а нитрити делују токсично преводећи
хемоглобин у метхемоглобин.
ВИТАМИНИ
Идентификација материја из ове групе новијег је датума. Када је из

пиринчаних мекиња издвојена материја која је лечила полинеуритис у
живине и птица (1912. године), установљено је да је то азотна материја. Под
претпоставком да су и друге материје, важне за одржавање живота, азотне

природе, све су оне назване в и т а м и н и – од латинске речи вита, што
значи живот и амин, азотно једињење. Овај назив се задржао и до данас, иако
се ради о материјама различите хемијске структуре.
Витамини су врло специфична органска једињења, потребна
животињама у релативно малим количинама за одржавање живота, здравља и
за производњу. То су основне хранљиве материје, иако нису структурне
компоненте ћелије, нити су донор енергије неопходне за метаболичке
процесе. У малим количинама неопходни су свакој живој ћелији за
трансформацију енергије, као и за регулисање метаболизма, при чему делују
каталитички. Витамини су дакле биокатализатори, физиолошки врло
активни, и због јако изражене активности називају се још и активним
материјама. Биокаталитичку улогу и дефиницију витамина задовољава око
20 органских једињења која обухватају витамине и витаминима сличне
супстанце. За највећи број витамина познат је начин њиховог деловања, а
своју биокаталитичку улогу остварују као састојци коензима.
Присуство витамина у организму животиња омогућава одвијање
нормалног тока метаболичких реакција, које зависе од концентрације сваког
појединог витамина на месту његовог дејства. Концентрација витамина мања
од оптималне успорава брзину метаболичке реакције, тј. успорава читав низ
метаболичких процеса, што проузрокује смањивање производње и слабије
искоришћавање хране. У случају јачег смањивања концентрације витамина
може доћи до прекида и заустављања једног или више метаболичких процеса.
Тада се јављају симптоми авитаминоза као одраз различитих поремећаја до
којих је дошло у организму. Уколико се продужи такво стање, долази и до
угинућа животиње.
У производним условима практично не долази до симптома
авитаминоза пошто се никад не дешава да уобичајеним оброцима потпуно
недостаје неки витамин. У практичној сточарској производњи проблеми
настају делимичним недостацима појединих витамина услед недовољног
снабдевања, што доводи до појаве хиповитаминозa. Хиповитаминозе не
проузрокују типичне симптоме дефицита одређеног познатог витамина, већ
неповољно утичу на производне резултате, што је нарочито изражено у
интензивној сточарској производњи. Слабије искоришћавање хране, односно
њен већи утрошак за јединицу производа, као и смањен обим или продужено
време производње итекако се негативно одражавају на економичност
производње. До хиповитаминоза долази:
- у случају недовољног присуства неког витамина у храни или
недовољне његове синтезе у организму
- услед отежане ресорпције витамина из дигестивног тракта, до које
може доћи због оштећења епитела, диареје, употребе антибиотика и разних
сулфопрепарата и др.
- у случају повећане потребе за витаминима: због стреса, обољења

животиње и др.
Редовно снабдевање потребним витаминима је неопходно пошто они
у организму животиња подлежу променама и морају да се обнављају.
Потребе животиња у витаминима подразумевају минималне и оптималне
дневне количине витамина. Минималне су оне количине витамина потребне
за лечење или спречавање појава симптома авитаминозе, док оптималне или
физиолошке количине обезбеђују постизање оптималног здравља и
одржавање способности за високу производњу. У пракси се углавном користе
хранидбене потребе, које подразумевају количине витамина које треба дати
животињи у дневном оброку да би се постигао ниво оптималних или
физиолошких потреба. У циљу ублажавања стресова изазваних нутритивним
(дефицит неких хранљивих материја, оскудица или поквареност хране),
амбијенталним (лоши микроклиматски услови у објектима), и
неурохормоналним факторима (напоран транспорт, пренасељеност у објекту,
груб поступак, вакцинације, кастрације и др.), а који су често присутни у
интензивној сточарској производњи, примењују се антистресне количине
витамина. Потребне дозе и период интервенције зависе и процењују се код
конкретне стресне ситуације. Потребе се исказују у интернационалним
јединицама (I.Ј.) или тежинским (mg, µg) по килограму хране или укупно
дневно по грлу.
Витамини се деле на витамине растворљиве у мастима,
липосолубилне и витамине растворљиве у води, хидросолубилне. У
липосолубилне спадају А, D, Е и К, а у хидросолубилне витамини В
комплекса и витамин C. Свака од наведених група садржи и витаминима
сличне супстанце. Сви витамини су мултипле природе, посебно витамини B
јер постоји више материја које под одређеним условима испољавају
витаминску активност. Витамини у телу обављају различите функције и
сваки има специфичну улогу. Нарочито су специфични липосолубилни
витамини.
Извори витамина су хранива биљног и животињског порекла, као и
они добијени синтетичким путем. Примарни извори витамина за животиње и
људе су биљке, а витамини се могу синтетисати само у ћелијама биљака и
микроорганизама. Међутим, поједини витамини могу да се синтетишу и у
организму животиња, било посредством микрофлоре, настањене у органима
за варење, или из одговарајућих прекурсора – провитамина из хране.
Метаболичке потребе у витаминима животиње задовољавају храном и
синтезом у органима за варење, или другим деловима организма. Одрасли
преживари и биљоједи, захваљујући богатој микрофлори у бурагу, слепом и
дебелом цреву, синтетишу углавном довољне количине витамина В
комплекса. Још је могућа синтеза витамина А, К, D и C. Неке животиње, као
што су кунићи и живина, конзумирањем властитог фецеса ( копрофагијом )
побољшавају ефикасност искоришћавања витамина синтетисаних у цревима.
Често ове количине витамина нису довољне да задовоље укупне метаболичке

потребе, нарочито у интензивној производњи, те се у оброке редовно додају
смеше различитих витаминских препарата.
У природи се витамини налазе у слободном облику и везани са
протеинима и другим једињењима у виду биохемијских комплекса. Од
облика у којем се налазе у храни зависи и њихова доступност животињама,
пошто се у неразложеном облику, као биохемијски комплекси, не могу
ресорбовати, већ се углавном излучују фецесом.
У неким хранивима могу се наћи хемијске супстанце које делују
антагонистички према појединим витаминима – антивитамини или
псеудовитамини. Присутни у већој количини у оброку антивитамини могу
изазвати дефицит витамина - тиаминаза у свежој риби дефицит тиамина,
авидин у беланцету јајета дефицит биотина, дикумарол у кокотцу дефицит
витамина К. Поред наведених постоје и многа синтетичка средства која
делују антивитамински.
Витамини су врло нестабилне материје и осетљиви на многе спољне
факторе (светлост, температуру, базе, киселине, соли и др.), под чијим
утицајем губе своју активност. Због своје осетљивости многи витамини
бивају разграђени при обради хранива, повишеним температурама,
деловањем светлости, присуством тешких метала и др, што говори да начини
обраде и услови лагеровања хранива имају знатног утицаја на садржај
витамина у њима.
За одређивање витамина у храни користи се већи број биолошких,
микробиолошких и хемијских метода, као и употреба различитих
радиоизотопа. Биолошким методама се утврђују доступне количине витамина
животињама, оне су дуготрајне и скупе, а добијени резултати важе само за
врсту животиња на којој су и утврђени. Микробиолошке методе су погодне и
користе се за одређивање витамина В комплекса. Хемијским анализама се
прецизно утврђује присутна количина витамина у неком храниву.
Витамини растворљиви у мастима - липосолубилни
Ови витамини у организму животиња обављају бројне функције:

одржавају интегритет и пермеабилитет ћелијских мембрана, утичу на раст и
развитак ембриона, синтезу и регенерацију коштаног ткива, згрушавање
крви, учествују у оксидоредукционим процесима и метаболизму енергије,
регенерацији епителног ткива. Као антиоксиданти спречавају оксидацију и
аутооксидацију лабилних једињења у ћелији, што је нарочито карактери-
стично за витамин Е.
Животиње се овим витаминима снабдевају преко хране у форми
провитамина или витамина, изузев витамина К, којег делимично синтетишу у
дигестивном тракту и витамина D, којег синтетишу у кожи ако су изложене

сунцу (хелиосинтеза). Липосолубилни витамини се депонују у телу у ткивима
која садрже масти (јетра, адипозно ткиво). Због могућности коришћења
депонованих резерви ови витамини се не морају свакодневно уносити у
организам.
Ресорпција витамина из ове групе је слична ресорпцији масти, која
служи као растварач и заједно са жучним киселинама потпомаже њихову
ресорпцију из органа за варење. Излучују се претежно преко жучи у фецес.
Липосолубилни витамини дати у изузетно великим количинама могу
бити и токсични. Токсичне дозе су за око 500 пута веће од потребних, тако да
се ретко срећу у пракси.
У ову групу витамина се убрајају и витаминима сличне супстанце,
које су растворљиве у мастима или растварачима масти, као што су оротска
киселина и витамин U или метилметионинсулфат. Овде се такође убрајају и
есенцијалне масне киселине, које не задовољавају дефиницију витамина,
пошто у животињском организму могу да имају енергетску, а и структурну
улогу, што није карактеристично за витамине.
Витамин А
Витамин А или ретинол по свом хемијском саставу је незасићени

циклични алкохол са 20 угљеникових атома. Кристална је супстанца бледо
жуте боје. Налази се само у животињском организму и производима
животињског порекла. Појављује се у два изомерна облика: изомер А1, који
се налази у телу сисара и морских риба и А2 или дихидроретинол, који је
изолован из неких врста слатководних риба и има слабије дејство од А1.
Данас се чист витамин производи и синтетичким путем.
Витамин А има врло различите и важне улоге у телу животињa.
Основна и најважнија улога је одржавање статуса ћелија свих епителних
ткива, учешћем у биосинтези гликопротеина који обезбеђују нормалну
структуру и функцију епитела. Врло је значајан за заштиту епитела рожњаче,
органа за дисање, варење и репродукцију. Дакле, потребан је за одржавање
нормалног вида и способности за репродукцију, као и за функционисање
имунолошког система.
Витамин А везан са протеином сачињава видни пурпур - родопсин
који се разлаже у физиолошком процесу вида, те при недостатку витамина А
у храни, долази до ноћног слепила - ксерофталмије. Од тога потиче назив
антиксерофталмични. Услед недостатка витамина А долази и до других
патолошких појава. Кератинизација епителног ткива појединих органа
смањује отпорност овог ткива и олакшава инфекцију, јер кроз оштећени
епител лако долази до разних инфекција - пнеумоније, диареје и др.
Слика 20. Јако сузење (горе) и слепоћа (доле) као

последица недостатка витамина А
Због тога је витамин А некада називан и антиинфективним

витамином, иако он не може да спречи специфичне инфекције до којих
долази кроз епител, већ само одржава нормалну структуру епитела.
Недостатак витамина А изазива стерилност животиња. Код женки услед
орожњавања епитела репродуктивних органа долази до ресорпције плода,
побачаја, рађања невиталних младунаца, задржавања постељице и др.
Витамин А утиче и на развитак костију, тако да се назива и витамином

пораста.
Слика 21. Фетуси у поодмаклом стадијуму ресорпције извађени

из крмаче у чијој је храни недостајало витамина А
Биљке не поседују витамин А, већ само његов провитамин каротин.

Пошто се у биљној храни налази каротин - исходна супстанца за синтезу
витамина А, врло је важна могућност коришћења каротина за подмиривање
потреба у овом витамину. Постоји неколико форми каротина - α, β, и γ
каротин и криптоксантин, а најчешћа форма је β каротин, на који отпада 95-
99% каротина у биљној храни. Бета каротин је и најефикаснији у
подмиривању потреба у витамину А. У односу на β-каротин - криптоксантин,
α и γ каротин имају мању провитаминску вредност за око 50%, док су неки
каротиноиди, као што су зеаксантин у кукурузу и ксантофил у лишћу, без
вредности за синтезу витамина А. Ефикасност претварања β-каротина у
витамин А је различита код различитих врста животиња.
Процес превођења β- каротина у витамин А ( под утицајем ензима)
највећим делом се врши у слузокожи црева, делом у јетри, а делимично и у
масном ткиву неких животињских врста, нарочито живине.
Ресорпција витамина А врши се у танким цревима, а ресорбује се и
до 90% чистог витамина. Код неких врста, као што су говеда, коњи и живина
ресорбује се и део каротина и каротиноида који није преведен у витамин А.
Због тога је маст ових животиња жуте боје, а њихов крвни серум садржи
каротин. За разлику од наведених врста, овце, козе, свиње и кунићи
трансформишу готово сав каротин у витамин А, те је њихова маст беле боје.
Ресорбовани витамин А се углавном депонује у јетри, одакле се мобилише и
транспортује, везан за протеински комплекс, до ћелија, где испољава своју

физиолошку активност. Поред јетре као главног депоа, чист витамин се
налази и у масном ткиву, бубрезима, крвном серуму и жуманцету јаја. Јетра
нормално садржи 200 -600 i.j. витамина A/g, док је концентрација од 35i.j.
витамина A/g знак дефицита. У крвном серуму количина 400-800 i.j.
витамина A/l је показатељ довољног снабдевања, док је количина 100-200i.j.
знак дефицита. Жуманце кокошјег јајета у просеку садржи око 800i.j.
витамина А (40i.j./g).
Ефикасност искоришћавања витамина А и каротина зависи од више
фактора, пре свега од сварљивости хране и односа хранљивих материја у
храни. На ресорпцију витамина А и каротина повољно делује присуство
неутралних масти и витамина Е у храни, а најзначајнију улогу имају жучне
киселине. За ресорпцију каротина, као и за његову конверзију у витамин А
важно је и присуство витамина В12. Витамин А се излучује из организма
мокраћом и фецесом.
Депои витамина А и каротина у организму омогућавају подмиривање
потреба у витамину у случају недостатка каротина у храни. Говеда на паши
створе резерве витамина А у јетри, које могу трајати и по целу зиму, све до
наредне паше. Опасност од хипервитаминозе А не постоји у практичним
условима, пошто су токсичне дозе веће за око 400-500 пута од потребних.
Витамин А и каротини су врло нестабилни и осетљиви на низ
физичких и хемијских утицаја који их инактивишу. Најподложнији су
оксидацији, која се убрзава на повишеној температури и у присуству неких
прооксиданата. Посебно су нестабилни при деловању светлости и влаге, у
присуству јона тешких метала, незасићених масних киселина, као и
микотоксина. Под наведеним утицајима може се изгубити велики део, чак и
потпуна активност витамина А у хранивима. Процеси разлагања се убрзавају
у уситњеној храни, али се каротин релативно брзо разлаже и у неуситњеној
храни. Примера ради, жути кукуруз за седам месеци лагеровања изгуби око
60% каротина. У кабастој храни каротин се губи при сушењу и чувању због
ензимске активности и фитохемијских утицаја, а боја хране може да покаже
количину сачуваног каротина. Што је јаче изражена зелена боја хране, то је
сачувано више каротина у њој.
Због нестабилности и подложности оксидацији, витамин А додат у
смеше хране се редовно заштићује неким антиоксидансима. Најчешће су то
етоксиквин и бутилхидрокситолуол (ВНТ), чиме се синтетски облик витамина А
заштити од оксидације и по неколико месеци.
За мерење активности витамина А користе се интернационалне
јединице (i.ј.) и тежинске мере. Једна i.ј. представља активност коју испољава
0,3 микрограма витамина А. Заступљеност витамина А и каротина у
хранивима приказује се углавном у тежинским мерама, а потребе у витамину
А исказују се у i.ј. на килограм суве материје хране, или на килограм телесне
масе животиња.
Потребе у витамину А нормирају се код свих врста и категорија

домаћих животиња. Минималне потребе свих врста и категорија животиња у
витамину А крећу се од 3000 до 5000, оптималне између 5000 и 16000, а
антистресне и преко 20 000 i.ј. по kg хране. Млађе и продуктивније животиње
имају и веће потребе, а услови држања и неге знатно утичу на њихов износ.
Природни извори витамина А су хранива анималног порекла.
Највише га има у рибљем уљу, док количина витамина А у производима
домаћих животиња зависи од начина исхране. Биљна храна садржи
провитамин каротин, којег има највише у младим зеленим биљкама. Код
зрелих биљака у лишћу га има више него у стабљици, а лептирњаче су
богатије у каротину од других врста биљака. Свеже лептирњаче и граминее
садрже око 30-90 mg каротина по килограму, сено лептирњача 10-90 mg/kg (у
зависности од квалитета), сено граминеа 10-30 mg по килограму, силажа
лептирњача 10-45 mg, зрно кукуруза одмах после бербе 5 mg. Добро и свеже
луцеркино брашно садржи и до 300 mg каротина по килограму. Мрква
садржи око 60 mg каротина по килограму.
Витамин D
Постоји велики број биолошких форми витамина D, који

представљају деривате стерола, али за сада само два имају практичну
вредност у исхрани: D2-калциферол, који настаје деловањем ултравиолетног
зрачења на ергостерол и D3-холекалциферол, који настаје активирањем 7-
дехидрохолестерола. Ова два витамина се разликују у структури и није могућ
њихов прелаз једног у други. Оба су подједнако активни код сисара, док је у
исхрани живине много активнији D3. Ергостерол се налази у биљкама, a
конверзија у витамин настаје у покошеној биљној маси изложеној сунцу.
Провитамин 7-дехидрохолестерол се налази у ткивима животињског
организма. Синтетише се у јетри, а настаје и као међупроизвод у биосинтези
холестерола. Из јетре се крвљу транспортује у кожу, где се, такође под
дејством ултравиолетних зрака сунчевог спектра, трансформише у витамин.
Биолошка активност витамина D везана је за један његов метаболит
који представља хормоналну форму овог витамина (1,25-
дихидроксихолекалциферол). Овај метаболит се производи у бубрезима, а
своју активност испољава у цревима и костима. Ту активност потпомажу и
два хормона, калцитонин и паратхормон.
Улога витамина D огледа се у регулисању метаболизма калцијума и
фосфора. Нормална калцификација костију може да се одвија само у
присуству потребних количина калцијума, фосфора и витамина D. Због тога
је посебно значајан за животиње код којих је појачан овај метаболизам: код
младих грла у порасту, затим код бременитих и животиња у лактацији и код
кокоши носиља. Што је производња интензивнија то је већа осетљивост
животиња на недостатак витамина D.
Слика 22. Искривљене ноге у овна годишњака као последица рахитиса
Витамин D утиче на метаболизам калцијума и фосфора тако што

потпомаже њихову ресорпцију из црева, депоновање у костима и
мобилизацију, одржавање нормалног нивоа калцијума и фосфора у крви, као
и регулисање њиховог излучивања преко бубрега.
У недостатку витамина D настају рахитис код младих и
остеомалација код одраслих животиња, као последица поремећаја
метаболизма калцијума и фосфора, како је то већ изнето при разматрању
улоге ова два макроелемента.
Витамин D се у организму сисара и птица, не депонује у већим
количинама. Извесне резерве витамина D могу се депоновати у јетри, знатно
мање у бубрезима, срцу, плућима и другим органима. Једино у јетри неких
морских врста риба витамин D се депонује у већој количини.
Витамин D није потребно уносити храном ако се животиње излажу
сунчевим зрацима. Излагање животиња сунчевој светлости краћи временски
период (10 до 45 минута дневно), довољно је за превођење провитамина у

кожи у витамин, а тиме и подмирење потреба у њему. Ефикасност
хелиосинтезе витамина D у кожи животиња условљена је бројним факторима
– климатским приликама, годишњим добом, географским положајем,
присуством прашине, магле, индустријског загађења ваздуха и др. Зрачење је
делотворније код животиња са светлом кожом. Код живине хелиосинтеза
витамина D се одиграва на неоперјаним деловима тела (ноге, креста и
подбрадњаци), а код оваца на губици, ногама и ушима. Кожа ногу и стопала
живине садржи и до 8 пута више витамина D у односу на кресту и
подбрадњаке. Код животиња које нису у ситуацији да синтезом подмире
потребе, морају се користити препарати витамина D. То су све животиње које
се држе у савременим затвореним објектима без могућности сунчања.
Слика 23. Недостатак витамина D у периоду

пораста довео је до рахитиса
Витамин D, унет храном у органе за варење, ресорбује се у танким

цревима, заједно са мастима у присуству жучи путем хиломикрона. Од
укупно унете количине ресорбује се око 50%. Ресорбовани витамин одлази у
лимфни систем код сисара, а у портални крвоток код птица и риба. Витамин
D ресорбован из коже транспортује се у јетру у коју доспева и витамин D из
хране. Овде настаје прва конверзија витамина D у физиолошки неактивну
форму 25-хидроксихолекалциферол (25-ОН- D3), а затим се у овој форми
преноси до бубрега, где (под дејством ензима) настаје физиолошки активни
облик витамина D – 1,25-дихидроксихолекалциферол - 1,25(ОН)2 D3.
Потребе у витамину D зависе од врсте и категорије животиња, од
њиховог излагања сунцу; количине, међусобног односа и доступности
калцијума и фосфора у храни; присуства фитата и оксалне киселине;
количине и облика витамина D у храни и др. Говеда и овце имају мању
потребу за додавањем витамина D у храну него свиње и живина. Преко лета,
држане на паши ове врсте могу да задовоље потребе хелиосинтезом, а током
зиме могу бити подмирене квалитетном кабастом храном. Младе животиње у
порасту и кокоши носиље имају повећане потребе у витамину D. Потребе у
витамину се повећавају и при смањеној количини Са и Р у оброку и њиховој
доступности из хране, као и неодговарајућем међусобном односу. Потребе
животиња у витамину D износе приближно око једну десетину од потреба за
витамином А, а оне су 3 до 5 пута веће од минималних.
Повећане количине витамина D, за десетак пута од потребних
даване у дужем временском периоду, могу изазвати тровање животиња или
хипервитаминозу D. Витамин D2 мање је токсичан од витамина D3.
Животињама се не смеју давати истовремено оба витамина. Живини се даје
само витамин D3. Суфицит овог витамина доводи до повећане ресорпције
калцијума из хране и коштаног ткива, што има за последицу патолошку
калцификацију меких ткива – мишића, плућа, бубрега и зглобова.
Храна садржи врло ограничене количине витамина D, иако су његови
провитамини широко распрострањени у природи. Од биљних хранива једино
сено, у зависности од начина спремања и квалитета, може да буде богат извор
витамина D. Сено лептирњача, нарочито лиснато сено луцерке, богато је
витамином D2 – садржи 800 до 2000 i.j./kg. Квасац ако је зрачен, може да буде
богат у витамину D, а најактивнији извор овог витамина је рибље уље. Од
хранива анималног порекла колострум садржи 500 до 2000 i.j./kg (5-10 пута
више него нормално млеко), док је просечан садржај витамина D3 у
жуманцету јајета 2600 i.j./kg.
У појединим хранивима запажено је постојање неких супстанци које
се супродстављају антирахитичном дејству витамина D и делују
антивитамински. То су свежа зелена жита, свежи кељ, квасац, сирово зрно
соје.
Витамин D је осетљив на дејство алкалија. И поред тога што настаје
зрачењем, он је ипак нестабилан при дуготрајном излагању ултравиолетним
зрацима. Деструктивно дејство на витамин D имају: топлота, ужегла маст,

микроелементи, дужина складиштења.
Мерење активности овога витамина врши се у интернационалним
јединицама, а 1 i.j. представља активност 0,025µg чистог витамина D3 за све
врсте животиња, и витамина D2 само за сисаре.
Витамин Е - токоферол
По хемијској структури овај витамин спада у алкохоле. У природи

постоји неколико изомера токоферола - α,β,γ,δ - који имају витаминску
активност. Најраширенији у природи је α-токоферол, који истовремено има и
највећу биолошку активност. У поређењу са активношћу α- токоферола
биолошка активност β-токоферола је 40 до 50%, γ-токоферола 10 до 20%, а δ-
токоферола само око 0,5%. Од свих токоферола само се α- токоферол налази
у животињском организму и хранивима животињског порекла. Постоје и
синтетички производи: dl- α-токоферил-ацетат, dl- α-токоферол, d- α-
токоферил-ацетат и d- α-токоферол.
Чист витамин Е је уље жућкасте боје, стабилан према дејству
киселина, база и виших температура, а осетљив на дејство ултраљубичастих
зрака и кисеоника. Не раствара се у води, већ у мастима и растварачима
масти. Његова активност се знатно смањује при чувању на ниским
температурама.
Витамин Е има неколико важних функција у организму животиња, а
најважнија је његова антиоксидативна улога. У присуству витамина Е
смањује се оксидативно разлагање неких материја у храни и у танким
цревима, као и у самом ткиву животиња – изван и унутар ћелија. Као снажан
антиоксиданс витамин Е штити од разградње каротин, витамин А и витамин
С у храни. У организму потпомаже одржавање стабилности телесне и млечне
масти, витамина А и каротина. Штити липиде ћелијских мембрана и органела
(митохондрија и лизосома) од оксидативног разлагања, инхибирајући
стварање пероксида. Обезбеђује стабилност еритроцита и интегритет
капиларних крвних судова. При томе се налази у одређеном односу и
повезаности у метаболизму са селеном, аминокиселинама које садрже сумпор
и незасићеним масним киселинама које су склоне оксидацији. Велика
количина незасићених масних киселина у оброку повећава потребе у
витамину Е. Посебно је важан однос витамина Е и селена, пошто неке
функције витамина Е може делимично или потпуно да обави селен, а тиме и
да га замени у метаболичким процесима ( како је наведено о улози селена у
животињском организму).
Поред наведених функција витамин Е утиче на изградњу
фосфолипидних мембрана, инхибира коагулацију крви. Заједно са селеном
подстиче фагоцитозу и производњу антитела, смањује токсично дејство
неких метала – кадмијума, живе, сребра, арсена и олова. Утиче на рад
тиреоидне и надбубрежне жлезде, регулише метаболизам нуклеинских

киселина, аминокиселина са сумпором и витамина В12, учествује у синтези
витамина С.
Недостатак витамина Е изазива низ различитих поремећаја код
појединих врста животиња. Код телади и јагњади долази до мускуларне
дистрофије (прогресивног усахнућа мишића), што доводи до одузетости
екстремитета или до оштећења срчаног мишића. При томе се разарају ћелије
мишића и долази до бледила појединих мишићних влакана (беле пругавости).
Код свиња долази до дегенерације скелетних и срчаног мишића,
анемије, некрозе јетре, слабије отпорности на дејство микотоксина Т-2 и
изненадне смрти.
Због недостатка витамина Е код пилића се јавља ексудативна
дијатеза, енцефаломалација и мускуларна дегенерација. У случају
дуготрајнијег дефицита може доћи до угињавања ембриона и пилића у току
инкубације.
Ексудативна дијатеза је последица повећане пропустљивости
капилара, при чему се ексудат сличан крвном серуму сакупља испод коже на
грудима. Ако се не лече оболели пилићи угињавају за неколико дана.
Обољење се лечи и превенира витамином Е и селеном заједно. У случају
већег недостатка селена у храни, само витамином Е се не може превенирати и
лечити дијатеза, јер витамин Е ублажава недостатак селена, али не може у
потпуности да га замени.
Енцефаломалација или „болест лудих пилића“ настаје услед појаве
хеморагија и едема на мозгу, а симптоми су испруженост ногу са згрченим
прстима и забаченом главом, као и некоординирано кретање. Ово обољење се
превенира и лечи витамином Е, али не и селеном.
Мускуларна дистрофија је последица недостатка витамина Е и
аминокиселина са сумпором, те се може превенирати витамином Е и
цистином. Селен је само делимично ефикасан у превенирању овог обољења
пилића, у ситуацији када храна садржи недовољно витамина Е.
Витамин Е је раније називан и антистерилитетним витамином јер је
његов недостатак код лабораторијских животиња изазивао стерилитет.
Ресорпција витамина Е је иста као и код осталих витамина
растворљивих у мастима. Одвија се у танким цревима уз присуство жучних
киселина и панкреасне липазе. Ресорбује се 20 – 40% унете количине. Унет у
крвну плазму и ткива витамин Е испољава антиоксидативну активност, при
чему се смањује његова количина. Количина утрошеног витамина зависи од
концентрације незасићених масних киселина у ткивима.
Депонује се у адипозном и мишићном ткиву, а у јетри у мањој
количини него што је то случај са витамином А. Велике концентрације овог
витамина су у хипофизи и надбубрежној жлезди. Извесна количина витамина
Е се одржава у ћелијама свих ткива дуго времена. Из организма витамин Е се
највећим делом излучује преко жучи.
Потребе животиња у витамину Е зависе од много фактора. Оне се

повећавају у присуству незасићених масних киселина и додатне масти у
храни, а нарочито се повећавају ако је у храни почео процес оксидације. На
висину потреба у витамину Е значајно утиче количина селена у храни, пошто
се витамин Е и селен међусобно замењују и физиолошки допуњују. Осим
тога, оба хранљива састојка се депонују у телу и служе као резерва, што
додатно отежава правилну процену потреба животиња у витамину Е.
Орјентационо препоручују се за различите категорије и врсте животиња
количине витамина Е од 10 до 50 mg/kg суве материје хране.
Витамин Е је релативно нетоксичан и животиње подносе врло велике
количине витамина Е без опасности по здравље.
Слика 24. Недостатак витамина Е доводи до

укрућености и слабости у задњим ногама
Табела 12. - Садржај токоферола у хранивима

Укупни Од тога α-
Храниво
токоферол,mg/kg токоферол,%
Луцеркино брашно 190 - 250 > 95
Луцеркино сено 30 - 80 > 95
Свежа трава 50 - 80 100
Пшеничне мекиње 60 - 140 9 - 14
Уље из пшеничних клица 2500 53 - 57
Сојина сачма 6 13,5
Сојино уље 750 - 1400 7 - 15
Пивски квасац 0 0
Рибље брашно 20 100
Многа хранива садрже знатне количине различитих фракција

токоферола. Највреднија као извор витамина Е су она која имају релативно
највише α-токоферола. Младе зелене и лиснате биљке су добар извор
витамина Е. Такође богат извор витамина Е представљају брашно
дехидроване луцерке, пшеничне клице и др. (Табела 12). У индустрији сточне
хране користи се синтетичка форма витамина Е, алфа-токоферол или алфа-
токоферол-ацетат, стабилизовани и протектирани од оксидације.
Активност витамина Е мери се у i.ј. или mg. Једна интернационална
јединица витамина Е једнака је дејству 1 mg Dl-α-токоферил-ацетата.
Витамин К
Постоји неколико различитих једињења која имају својства витамина

К. У природи се налазе две форме овог витамина: витамин К1 или
филоквинон и витамин К2 или менаквинон. Синтетски се производе
нафтоквинони као што су менадион (К3) и неки деривати менадиона, који су
биолошки активнији од К1 и К2. Сва три витамина К имају коагулациона
својства и неопходни су за нормалну коагулацију крви. Због тога се витамин
К назива и антихеморагични или коагулациони витамин.
Витамини К1 и К2 су растворљиви у мастима и стабилни на повишеној
температури, а осетљиви на базе, јаке киселине сунчеву светлост и
оксидациона средства . Витамин К3 је растворљив у води.
Присуство витамина К у јетри омогућује синтезу протромбина –
неактивног облика тромбина. Из протромбина се у крви ствара ензим
тромбин који при коагулацији крви катализира трансформацију фибриногена
у нерастворљиви фибрин. У случају недовољног снабдевања витамином К
смањује се количина протромбина у крви и продужава време коагулације
(које у нормалним условима траје свега неколико секунди ), долази до појаве
анемије и крварења у многим телесним ткивима. У недостатку овог
витамина код живине се појављују анемија и поткожни и интрамускуларни
изливи (хеморагије) на грудима, ногама, крилима или на површини црева.
Типичан знак дефицита је крварење које доводи до угинућа чак и при
незнатним спољашњим или унутрашњим повредама. Код других врста се
могу јавити ови симптоми ако се животиње хране поквареним кокоцем
(Melilotus), због антивитаминског дејства дикумарола (производа плесни које
нападају кокотац).
Недостатак витамина К у практичним условима јавља се једино код
пилића у интензивној производњи. Друге врсте и категорије домаћих
животиња обезбеђују своје потребе из бактеријске синтезе у органима за
варење.
Слика 25. Недостатак витамина К код живине

доводи до појаве хеморагије
Витамин К се ресорбује у танким цревима, помоћу протеинског

носача доспева у јетру, где се за разлику од других витамина растворљивих у
мастима не депонује. Због тога је неопходно његово свакодневно уношење.
Витамин К1 се ресорбује око 50%, док је ресорпција К3 близу 100%.
Витамин К2 синтетише више врста бактерија у гастроинтестиналном
тракту - у бурагу преживара и у дебелом цреву непреживара. Бактеријска
синтеза овог витамина је код живине, нарочито пилића, недовољна, а такође
је слаба ресорпција у дисталном делу црева. Примена високих доза
антибиотика, сулфонамида и кокцидиостатика неповољно утиче на
бактеријску синтезу. Употреба наведених медикамената може повећати
потребе у витамину К и до 10 пута. Утврђено је да су афлатоксини
антагонисти витамину К, а разне стресне ситуације повећавају потребе за
овим витамином.
Све ово објашњава разлоге појаве дефицита витамина К код пилића у

интензивним условима и намеће потребу обавезног додавања витамина за
све врсте и категорије живине гајене на индустријски начин.
Неке врсте животиња као што су кунићи, делимично и свиње,
снабдевају се витамином К копрофагијом – конзумирањем властитог измета
(где се витамин налази после синтезе, а слабе и незнатне ресорпције).
Потребе животиња у витамину К зависе од многих фактора: врсте и
категорије животиња, њиховог здравственог стања, присуства материја
значајних за ресорпцију витамина (масти, жучи и панкреасне липазе),
присуства различитих лекова или антивитамина (дикумарол, со салицилне
киселине) у дигестивном тракту и др. У оброке живине, уколико није
укључена нека зелена храна или брашно дехидроване луцерке, обавезно се
додаје синтетички облик витамина К. Потребе за различите врсте и
категорије живине у фармским условима гајења крећу се од 0,5 до 5mg
витамина К/kg хране.
Природне форме витамина (К1 и К2) су нетоксичне, док је синтетички
К3 токсичан за неке врсте животиња као што су пси, кунићи и миши, али у
доста великој дози која је за преко 1000 пута већа од потребне.
Витамин К1 је широко распрострањен у природи, а добре изворе овог
витамина представљају све зелене лиснате биљке, луцерка, добро лиснато
сено, нарочито брашно дехидроване луцерке. Од анималних хранива добри
извори витамина К су рибље и месно брашно, брашно од јетре, жуманце јаја.
Витамини растворљиви у води - хидросолубилни

У ову групу спадају витамини В комплекса, аскорбинска киселина и
витаминима сличне супстанце које се растварају у води. Као састојци бројних
ензимских система, витамини ове групе катализују многе метаболичке
процесе и значајни су за промет угљених хидрата, масти, протеина и
енергије.
Витамини растворљиви у води се не депонују у животињском
организму, због чега се морају свакодневно уносити. Ови витамини се
синтетишу у бурагу преживара и слепом и дебелом цреву непреживара. У
уобичајеним условима бактеријска синтеза подмирује потребе код преживара
и биљоједа, док се код моногастричних животиња и подмлатка свих врста ови
витамини обезбеђују храном. Непостојани су на промене рН средине. Постоји
велики број супстанци које делују антивитaмински према витаминима из ове
групе.
Витамини В комплекса имају есенцијалну улогу у метаболичким
процесима, јер су у облику коензима сруктурна компонента ензимских
система за разлагање хранљивих материја у дигестивним органима, као и
ензимских система за енергетски метаболизам у ћелији. Међусобно су блиски
у деловању, тако да недовољне количине једног од њих могу умањити дејство

другог витамина, а симптоми недостатка једног преовладавају и прикривају
симптоме недостатка других витамина В комплекса. Због тога се у терапији
углавном употребљавају сви витамини В комплекса, а не сваки појединачно.
Тиамин - витамин В1
Овај витамин је откривен још пре више од 100 година (1901.) у

спољашњем слоју зрна пиринча, као материја која спречава обољење
полинеуритис код птица и “берибери” код људи. Зове се још и анеурин
(антинеуритични фактор). У свом молекулу поред С, Н, О и N садржи још и
S. На крају молекулског ланца садржи једну врло активну ОН групу, преко
које у ћелијама животињског организма гради естре. Најзаступљенији естри
тиамина у телесним ткивима животиња су тиамин-пирoфосфат или
карбоксилаза и тиамин трифосфат. Кокарбоксилаза је активна форма
витамина В1 у којој он делује као коензим у више ензимских система.
Тиамин се раствара у води и 70% етил алкохолу. Хигроскопан је и у
влажном стању слабо отпоран на високу температуру. Осушен дуже подноси
дејство топлоте. Разграђује се на температури од 80 до 1000С. Стабилнији је у
сувом у односу на свеж биљни материјал. Осетљив је на алкалије и дејство
ултраљубичастих зрака, а постојан у киселој средини.
Ресорбован из дигестивног тракта тиамин се транспортује у јетру где
фосфорилише под утицајем аденозин трифосфата у коензим тиамин-
пирофосфат. У овом облику тиамин регулише метаболизам угљених хидрата
и протеина, учествује у синтези масти и доприноси ослобађању енергије.
Неопходан је и за преношење импулса са нервних завршетака на мишићне
ћелије, активирање ацетил-холина и његово дејство на мишићна влакна, за
промет воде и тонус глатких мишића дигестивног тракта. Битан је за
функцију централног нервног система и срчаног мишића.
У случају дефицита тиамина долази до акумулације пирогрожђане и
млечне киселине у крви и можданом ткиву, успорава се ток метаболизма и
долази до обољења. Најпре се смањује апетит (анорексија) и успорава пораст,
затим се јављају поремећаји у централном и периферном нервном систему, у
активности срчаног мишића и функцији дигестивног тракта, смањује се
температура и телесна маса и коначно животиње угињавају.
Дефицит тиамина могућ је код свиња и живине и још код јагњади и
телади. Код подмлатка свих врста је недовољна бактеријска синтеза овог
витамина у органима за варење. Код свиња се у случају недостатка јавља
престанак раста и кржљавост, угинуће прасади и младих свиња у порасту,
пролив, парализа, успорен рад срца и повећано рађање мртве прасади. Код
живине, пре свега пилића и ћурића настаје анорексија, мршављење, промене
на срцу, а потом се јавља полинеуритис - дегенерација нерава, забацивање
главе уназад, парализа ногу и крила и долази до угинућа.
Слика 26. Недостатак тиамина код младих свиња доводи

до пролива, престанка раста и кржљавости
Пошто хранива која се уобичајено користе у исхрани свиња и живине

садрже довољне количине тиамина, дефицит овог витамина у практичним
условима готово да није могућ, већ може настати због присуства веће
количине антивитамина.
Утврђено је да се код животиња и људи због благог недостатка овог
витамина може испољити ментална конфузија, слаба периферна мишићна
парализа, емоционална нестабилност, депресија и тд.
Постоје неке материје које су антагонисти тиамину. Пиритиамин,
који је по својој структури сличан тиамину, као његов аналог у ензимском
систему делује антагонистички и изазива симптоме недостатка тиамина.
Тиаминаза, која се налази у свежем месу слатководних риба, разара тиамин.
Флавони (којих има у хмељу, црном луку и др.) блокирају тиамин стварајући
са њиме неактивне везе. Још неке материје могу деловати антивитамински:
окситиамин, ампролијум (кокцидиостатик), као и производ метаболизма
неких плесни и бактерија присутних на различитим хранивима, која се
користе у исхрани животиња.
Потребе свиња и живине у тиамину крећу се од 1,5 до 3 mg/kg хране.
Тиамин се не депонује у организму у значајнијој количини, те се
непреживарима мора свакодневно обезбеђивати. Изузетак је његово веће
депоновање код свиња, и то углавном у месу. Излучује се мокраћом и
фецесом (преко жучи), a незнатно и знојем.
Најбогатији природни извор тиамина је квасац. У сувом квасцу се
налази у количини од 90 mg/kg. У зрневљу житарица највише га има у
клицама и омотачима, тако да клице и мекиње садрже више тиамина него
цело зрно – 8 до 22 mg/kg. Пиринач са љуском садржи око 5 mg/kg, а
ољуштено зрно свега 0,3 mg/kg. Добри извори тиамина су свеже зелене
биљке, као и квалитетно сено. Са старошћу биљке губе знатну количину овог
витамина. Добар извор тиамина је и брашно дехидриране луцерке – 3,3 до 4
mg/kg, грашак – 7,4 mg/kg, сојина и сунцокретова сачма – 6,2 и 3,3 mg/kg,
зрно квалитетног овса – 6,1 mg/kg, јечма – 5,5 mg/kg, пшенице – 4,8 mg/kg и
кукуруза – 4,4 mg/kg. Од хранива анималног порекла налази се у посном
свињском месу, млеку, бубрезима, јетри и жуманцету, у мањим количинама
него у претходно наведеним хранивима. У индустријски произведене смеше
концентрата укључује се синтетички облик овог витамина - тиамин-
хидрохлорид.
Активност тиамина мери се у тежинским или интернационалним
јединицама, а за једну i.ј. узима се биолошка активност 3 микрограма чистог
тиаминхидрохлорида. Дејство 1 mg тиамин-хидрохлорида једнако је дејству
333i.j.
Рибофлавин - витамин В2
Овај витамин је изолован из сурутке у виду жутог пигмента и назван

је лактофлавин. Касније је изолован из јетре - хепатофлавин и из јаја -
овофлавин. Када је синтетизован, добио је своје хемијско име рибофлавин. То
је кристална супстанца жуте боје, специфичног мириса, горког укуса,
растворљива у води, а нерастворљива у органским растварачима. Отпоран је
на дејство високе температуре, а нарочито у киселој и неутралној средини.
Постојан је према загревању до 1200С. Разлаже се под дејством
ултраљубичасте светлости у алкалној средини, док кисеоник из ваздуха не
мења његову активност ако се налази у сувом стању. Пошто је осетљив према
алкалијама, разлаже се ако се у току припреме хране кувањем, додаје сода
бикарбона. Такође се разлаже и смањује његова биолошка активност
сушењем хране, нарочито биљног порекла, под дејством сунчеве светлости.
Спада у групу жуто обојених пигмената, тзв. флавина, по чему је и добио
име.
Биолошка активност рибофлавина испољава се преко два коензима,
флавинмононуклеотида (FMN) и флавиндинуклеотида (FDN), који су
простетичне групе флавопротеинских ензима. Рибофлавин је, као коензим,
структурни састојак у око 60 флавопротеинских ензима, који катализују
оксидо-редукционе реакције у ћелијама и учествују у другим метаболичким
процесима. На тај начин метаболизам рибофлавина је непосредно повезан с
метаболизмом свих основних хранљивих материја, као и метаболизмом
енергије. Укључен је у метаболизам угљених хидрата и масти (виших масних
киселина), а тиме и обезбеђење организма енергијом; у метаболизам
протеина (оксидативну дезаминацију аминокиселина). Да би остварио бројне
улоге у метаболичким процесима рибофлавин мора бити у одређеном односу
према тиамину, пантотенској и никотинској киселини. Сматра се да

рибофлавин доводи до смањења потреба у тиамину.
Због веома изражене активности рибофлавина, у облику коензима,
недостатак овог витамина у исхрани знатно се одражава на метаболизам
основних хранљивих материја и енергије, и доводи до смањења анаболичких
процеса. Код животиња се манифестује смањеним прирастом и лошијим
искоришћавањем хране, нарочито енергије, због чега се он још назива и
витамином пораста. Са повећањем недостатка витамина јављају се промене
на кожи, очима и нервном систему. Недостатак рибофлавина у практичним
условима може се јавити код свиња и живине храњених искључиво зрневљем
жита, или уколико су оброци засновани на протеинским хранивима биљног
порекла, где се рибофлавин налази у везаном облику.
Слика 27. Недостатак рибофлавина
У случају недостатка рибофлавина код свиња се јавља слаб апетит,

смањен прираст, долази до задебљања коже, замућености сочива, укочености
удова и до поремећаја репродукције. Код крмача долази до анестрије,
дегенерације оваријума, смањења броја фоликула и рађања мртве прасади.
Код кокоши се смањује производња и фертилност јаја. Мањи дефицит
повећава смртност ембриона, а излежени пилићи су ситни и неотпорни, имају
увијена пера, парализоване ноге, често са прстима савијеним унутра и
наслоњеним на скочни зглоб. Карактеристичан знак недостатка рибофлавина
код пилића су испружене ноге са савијеним прстима (слика 27.). Пилићи
заостају у порасту, мршаве, уз пролив који прати ове симптоме, и долази до
угинућа.
Животиње се снабдевају рибофлавином преко хране или

микробиолошком синтезом у органима за варење. У бурагу преживара и
слепом цреву коња и кунића бактерије синтетишу довољну количину
рибофлавина у уобичајеним условима, док се за свиње и живину потребе
морају подмиривати из хране.
Рибофлавин се ресорбује у танком цреву, а непосредно после
ресорпције у епителу танког црева се фосфорилише. Тиме постаје
физиолошки активан и тако се транспортује до различитих ткива и органа.
Рибофлавин се не депонује у организму и због тога је потребно редовно
снабдевање животиња овим витамином. Излучује се из организма преко
урина, а мањим делом и преко зноја.
Оријентационе потребе за већину животиња износе 3-4 mg/kg
витамина В2 у сувој материји оброка. Неке препоруке за поједине врсте и
категорије живине крећу се и преко 10 mg рибофлавина по kg хране.
Запажено је код свиња да се потребе у рибофлавину повећавају на нижим
температурама и на оброцима богатим у мастима.
Рибофлавин је веома распрострањен у природи. Синтетишу га све
врсте зелених биљака, квасци и многе врсте бактерија. Има га у хранивима
биљног и животињског порекла, углавном у малим количинама, како у
слободном, тако и у везаном облику. Добри извори рибофлавина су сва
зелена хранива са доста лишћа, нарочито лептирњаче, лисната сена,
брашно дехидроване луцерке, са количином од 13-15 mg/kg, уљане сачме,
сојина и сунцокретова – 3,1 до 3,3 mg/kg. Зрневље житарица је сиромашно
у витамину В2 (1,1-2,2 mg/kg), док се у мекињама и клицама налази 3,1-3,3
mg/kg. Богати извори рибофлавина су протеинска хранива анималног
порекла, сува сурутка (26 mg/kg), обрано млеко у праху (20 mg/kg ), јаје,
рибље и месно брашно, а најбогатији извор витамина В2 су пивски и
сточни квасац (око 40 mg/kg). У индустрији сточне хране користе се
концентрати рибофлавина произведени из квасца, сурутке и
ферментационим процесом, са различитом концентрацијом активне
супстанце.
Пантотенска киселина (В3)
Ово је најраспрострањенији витамин у природи, на шта указује и сам

назив, настао од грчке речи „пантотхен“, која значи свуда присутан. У
природи се ретко налази слободна пантотенска киселина, већ као везана у
виду калцијумових и натријумових соли. Изолована је и идентификована
1930. године. Пантотенска киселина је изграђена као пептид од
аминокиселине β-аланина и деривата бутерне киселине, диокси-диметил-
бутерне киселине. Јавља се у два облика (дестрогирни и левогирни изомер)
од којих је биолошки активан само дестрогирни или D-пантотенска киселина,
док је други оптички облик биолошки неактиван. Њена калцијумова со -
калцијум пантотенат има исту витаминску активност као и сама пантотенска

киселина. Као препарат јавља се у форми калцијум пантотената.
У чистом стању је жуто вискозно уље које се добро раствара у води, а
незнатно у етру и алкохолу. Осетљив је на топлоту и температура од 100 до
1500С га потпуно разара, као и на оксидацију, дејство киселина и база. За
разлику од пантотенске киселине, калцијум пантотенат се налази у облику
белог праха, без мириса и слатког укуса, који је отпорнији на дејство високих
температура. Активност пантотенске киселине може бити инхибирана под
утицајем неких материја које испољавају антивитаминско дејство, као што
су: једињење пантоил таурин – производ различитих сојева неких врста
бактерија и бакар.
Пантотенска киселина се налази у свим ћелијама у организму
животиња, а најзаступљенија је у еритроцитима и у крвном серуму. Као
састојак коензима А (СоА) укључена је у метаболизам угљених хидрата,
масти, протеина, као и енергије. Игра значајну улогу у разлагању и синтези
масти, синтези фосфолипида, холестерола и неких стероидних хормона.
Коензим А је битан за пренос енергије, синтезу хемоглобина и многих
продуката метаболизма, формирање антитела и регулисање нервних функција
преко ацетил-холина. Између осталог пантотенска киселина спречава
стварање седе длаке код животиња.
Недостатак пантотенске киселине се ретко јавља. Настаје као
последица недовољне количине овог витамина у храни, смањене
микробиолошке синтезе у органима за варење, или уношења антивитамина.
Манифестује се на различите начине, пошто недостатак овог витамина
значи и недостатак коензима А. Прво се смањује искоришћавање хране,
затим долази до слабљења организма и повећане осетљивости према
инфекцијама, обзиром на смањену синтезу антитела. У пракси је недостатак
могућ само код свиња и живине, пошто га преживари синтетишу у бурагу у
довољној количини. У недостатку пантотенске киселине долази до
успоравања пораста, код живине до слабог развијања перја, дерматитиса, до
промена на очним капцима и неким унутрашњим органима и смањења
носивости. Код свиња се јављају поремећаји у варењу и тзв. "гушчји ход",
затим опадање длаке, смањена плодност, ресорпција фетуса, перутање коже
и др.
Метаболичке потребе се задовољавају путем конзумиране хране, као
и ендогеним путем – синтезом у дигестивним органима животиња, под
утицајем микрофлоре настањене у њима. Овај витамин је потребан свим
врстама животиња, али се додаје само у храну за свиње, живину, псе и неке
врсте риба. Потребе у пантотенској киселини се повећавају смањењем
протеина у оброку, а крећу се између 10 и 15 mg/kg хране за различите
категорије свиња и живине.
Слика 28. Недостатак пантотенске киселине у храни доводи

код свиња до укрућених покрета и “гушчијег хода”
Пантотенска киселина је широко распрострањена у природи. Налази

се у многим хранивима биљног и анималног порекла, будући да се синтетише
у ћелијама свих биљака, квасаца и многих микроорганизама. Од биљних
хранива посебно добри извори пантотенске киселине су пивски и сточни
квасац (110 mg/kg), меласа шећерне репе (40 mg/kg), пшеничне мекиње (28
mg/kg), кикирикијева, сунцокретова и сојина сачма (50, 40 и 14 mg/kg),
луцеркино сено, зелена храна. Од анималних хранива обрано млеко у праху
садржи 33 mg/kg , сурутка у праху 47 mg/kg, рибље брашно 10-13 mg/kg итд.
Доста је стабилна у крмним смешама, али је разара висока
температура при вештачком сушењу кукуруза. У крмне смеше се додаје
углавном у облику калцијум пантотената.
Витамин В6
Као чист витамин први пут је изолован 1938. године из квасца и

пиринчаних мекиња. Након утврђивања хемијске структуре добио је назив
пиридоксин. Постоје три форме витамина B6: алкохол - пиридоксол, односно
пиридоксин (адермин), алдехид - пиридоксал и амин - пиридоксамин.
Пиридоксин се у организму преводи у пиридоксал и пиридоксамин, а сва три
облика се у телесним ткивима међусобно могу конвертовати, као и

трансформисати у активни коензим.
Пиридоксин је безбојна кристална супстанца, без мириса,
растворљива у води и алкохолу, а слабо у етру и хлороформу. Термостабилан
је (топи се на 1600С) и отпоран према дејству киселина и база. Разлаже се под
утицајем ултраљубичасте светлости и оксидативних средстава. Постоји
неколико антагониста витамину B6: дезоксипиридоксин, изониазид,
антихипертензивни лекови.
Физиолошка активност пиридоксина испољава се након превођења
у коензим пиридоксал-фосфат. У овој форми витамин учествује у више од 50
ензимских система који катализују бројне реакције у метаболизму протеина,
масти и угљених хидрата. Саставни је део декарбоксилаза, дехидратаза,
трансаминаза и многих других, и на тај начин има универзални биолошки
значај.
Учествујући у декарбоксилацији неких аминокиселина (триптофана,
тирозина, хистидина) неопходан је за синтезу неуротрансмитера: серотонина,
норепинефрина и хистамина. Блокирање синтезе неуротрансмитера
манифестује се променама у нервном систему код животиња. Учествујући у
трансаминацији неких аминокиселина, као и у процесу десулфурације
(трансферу сулфхидрилне – НS – групе од једне до друге аминокиселине),
значајан је за биосинтезу неесенцијалних аминокиселина, а тиме и протеина.
Такође је укључен у метаболизам есенцијалних масних киселина, у
биосинтезу хема и формирање крвних зрнаца, у изградњу антитела.
Недостатак витамина B6 испољава се слично код различитих врста
домаћих животиња. Доводи до успоравања пораста и смањења апетита,
промена на кожи и нервном ткиву, поремећаја у варењу и анемије. У
практичној исхрани дефицит витамина B6 је редак, јер уобичајени оброци
садрже довољну количину овог витамина. Може се јавити код свиња, живине,
паса и голубова.
Овај витамин се ресорбује у танким цревима. Након ресорпције
транспортује се у јетру, а затим у друге органе и ткива.
Препоруке потреба различитих врста и категорија животиња у
витамину B6 крећу се у широким границама од 1 до 10 mg/kg хране, а
најчешће од 3 до 6 mg/kg хране. На ове вредности утиче већи број фактора.
Потребе се повећавају са повећањем нивоа протеина у оброку и
аминокиселина у чији метаболизам је укључен овај витамин, као и у
присуству антивитамина.
Витамин B6 се налази у великом броју хранива у слободном и
везаном облику. Пиридоксин је углавном присутан у биљкама, а пиридоксал
и пиридоксамин у хранивима животињског порекла. Има га доста у зеленим
лиснатим хранивима, клицама и мекињама житарица (12 mg/kg), уљаним
сачмама (7-14 mg/kg), луцеркином брашну, анималним хранивима.
Најбогатији извор је квасац (40 mg/kg).
Никотинска киселина - ниацин
Никотинска киселина и њена биолошки активна форма - никотинамид

подједнако су активне и ефикасно спречавају пелагру. Никотинска киселина
се у метаболизму конвертује у амид - никотинамид, физиолошки активни
облик, преко кога испољава витаминску активност. Ниацин представља
заједнички назив за никотинску киселину и никотинамид. Никотинска
киселина је кристална супстанца, беле боје, без мириса, растворљива у води и
алкохолу. Стабилнија је од тиамина и рибофлавина и отпорна на утицај
високих температура, светлости, алкалија и киселина. Отпорна је и према
утицају оксидативних средстава, док са металима (Al, Cd, Cu, Na) реагује
градећи соли. Лако се трансформише у активни производ, амид никотинске
киселине или никотинамид.
Познато је неколико антивитамина никотинамиду, од којих је
најзначајнија пиридин-3-сулфокиселина, која се налази у зрну неких хибрида
кукуруза.
Никотинамид је у телу састојак два коензима: никотинамид- аденин-
динуклеотида (NAD) и никотинамид-аденин-динуклеотид-фосфата (NADР),
познатих још и под називом дифосфо-пиридин-нуклеотид (DPN) и трифосфо-
пиридин-нуклеотид (TPN), који заједно са флавоензимима учествују у
дисајном систему ћелија као катализатори при преношењу водоника у
многим хидрацијама и дехидрацијама и неопходни су у метаболизму угљених
хидрата, масти и протеина. Познато је преко 40 дехидрогеназа које у
организму учествују у оксидацији угљених хидрата, оксидацији и синтези
масних киселина, гликолизи и циклусу трикарбонских киселина, синтези
стероида и глицерина, синтези и разградњи аминокиселина, као и многим
другим оксидо-редукционим процесима. NAD и NADP имају посебан значај
за нормалан изглед и функцију коже, епитела органа за варење и нервног
ткива.
Недостатак или недовољна количина ниацина доводи до поремећаја
у биосинтези ензима дехидрогеназа у организму животиња, а тиме и
поремећаја у оксидацији основних енергетских хранљивих материја које се
уносе храном. На тај начин се блокирају биоенергетски и анаболички
процеси и долази до појаве пелагре, метаболичког обољења свих врста
домаћих животиња и човека, што се манифестује гастроинтестиналним и
нервним поремећајима и оштећењима на кожи.
Код свиња недостатак ниацина доводи до запаљења коже и слузокоже
органа за варење, анорексије, смањеног прираста, диареје, повраћања,
опадања длаке, анемије и мршављења. Код живине долази до појаве „црног
језика“ са карактеристичним запаљењем језика и усне дупље. Услед
запаљења уста и једњака настаје отежано гутање хране. Пилићи губе апетит,
слабије расту и оперјавају, мршаве и имају пролив. Долази до поремећаја у
расту костију и увећања скочних зглобова са повијањем ногу, што подсећа
на перозу (недостатак мангана). Код ћурића, пачића и гушчића ови симптоми
дефицита су доста оштрије изражени, то се манифестује слабостима и
деформацијама ногу, због чега ове врсте имају и веће захтеве у ниацину.
Недостатак овог витамина се може појавити код непреживара, пошто
га преживари синтетизују у довољној количини. И код паса се недостатак
ниацина може јавити, и то у виду „црног језика“.
Никотинска киселина се ресорбује највећим делом у танким цревима,
одатле се транспортује у јетру, где се депонује. Излучије се из тела мокраћом,
млеком, знојем и фецесом.
Потребе животиња у никотинској киселини зависе од више чинилаца.
Поред врсте и категорије животиња, на ове потребе утичу и интензитет
производње, генетски производни потенцијал животиња, искористивост
никотинске киселине из хранива, присуство стреса. Биљна хранива, нарочито
зрна житарица садрже ниацин у везаној форми, који је већим делом
недоступан моногастричним животињама. Само 10% ниацина, присутног у
кукурузу, и 40% у уљаним сачмама доступно је свињама и живини. Запажено
је да оброци са кукурузом повећавају потребе у овом витамину код живине, а
да су сви протеини који су богати у триптофану ефикасни у подмиривању
потреба у никотинамиду. Разлог неповољног дејства кукуруза објашњава се
његовим сиромаштвом у триптофану, пошто наведена аминокиселина служи
као провитамин за ниацин.
За конверзију триптофана у витамин, која се одвија и у дигестивном
тракту, и после ресорпције, потребно је присуство витамина пиридоксина и
рибофлавина. То је веома сложен биохемијски процес, а ефикасност
конверзије триптофана у никотинску киселину је различита код појединих
врста животиња. За синтезу 1mg никотинамида потребно је око 60mg
триптофана код свиња и живине. Због неефикасније конверзије пачићи имају
за око два пута веће потребе у ниацину него пилићи, док мачке уопште не
могу да конвертују триптофан у никотинску киселину и апсолутно су зависне
од присуства овог витамина у храни. Триптофан се користи за синтезу
никотинске киселине у случају да ње нема довољно у оброку, а треба имати у
виду да је у интензивној производњи често и триптофан лимитирајућа
аминокиселина.
Ниацин се нормира у исхрани живине и свиња. Препоруке потреба
код појединих врста и категорија живине се крећу у широким границама, од
10 до 70 mg/kg хране, а код свиња између 10 и 20 mg/kg хране.
Слика 29. Деформације ногу у пловки због недостатка

никотинамида (B,C, D, нормалне ноге А)
Овај витамин се у биљним хранивима налази у облику никотинске

киселине, а у анималним у облику никотинамида. Од хранива биљног
порекла добри извори ниацина су зелена хранива, нарочито луцерка, затим
зрна жита, осим ражи, овса и кукуруза. Споредни производи прераде жита
представљају богат извор никотинске киселине (100-190 mg/kg), али се овде
витамин углавном налази у везаном облику, који је слабо искористив. Знатна
количина овог витамина се налази у уљаним сачмама (30-290 mg/kg), а
највише га има у сточном и пивском квасцу (450 mg/kg). Од хранива
анималног порекла добри извори ниацина су јетрено, рибље (50-100 mg/kg) и
месно брашно (40 mg/kg).
Фолна киселина
Фолна киселина или птероил-моно-глутаминска киселина представља

есенцијалну хранљиву материју за многе животињске врсте, човека и
микроорганизме. То је једињење које се састоји од пара-аминобензоеве
киселине, глутаминске киселине и птеридинског прстена. Први пут је
откривена и изолована из спанаћа, а име је добила по томе што се налази у

лишћу зелених биљака (лат. folium-лист).
Назив „фолацин“ означава фолну киселину и њене бројне коњуговане
облике, који имају витаминску активност. У природи постоје многи
коњуговани облици фолне киселине са различитим бројем молекула
глутаминске киселине. Најпознатији су: цитроворум фактор, који поседује
већу активност од фолне киселине, птероил-L-глутаминска киселина, која је
најједноставнији облик фолне киселине, ксантоптерин, биоптерин и др.
Коњуговани облици фолне киселине су присутни у ћелијама свих ткива.
Фолна киселина је жута кристална супстанца, без мириса и укуса,
слабо растворљива у води, а добро у базама и разблаженом етил-алкохолу.
Осетљива је на дејство сунчеве светлости и различите поступке термичке
обраде, при чему се значајно смањује њена биолошка активност.
Активна форма фолне киселине у метаболизму је N5-
формилтетрахидрофолна киселина која се назива фолинска киселина. Под
утицајем витамина В12 и аскорбинске киселине фолна киселина се у
животињском организму редукује у метаболички активан облик – фолинску
киселину. Фолинска киселина у телу животиња обавља многобројне
функције. Као коензим у око 15 ензима укључена је у преношење и
коришћење група са једним угљениковим атомом (метил, хидроксиметил,
формил, формијат) у разним метаболичким реакцијама (метилације и
трансметилације). Учествује у реакцијама разлагања и узајамне конверзије
појединих аминокиселина (треонина, хистидина, метионина). Неопходна је за
формирање црвених и белих крвних зрнаца у коштаној сржи и за њихово
сазревање, као и за биосинтезу хема. Заједно са витаминима В12, В2 и С
учествује у синтези и метаболизму пурин и пиримидин база, а тиме и
нуклеинских киселина, које су неопходне за биосинтезу протеина, деобу
ћелија и преношење наследних особина, а такође и у синтези холина.
Недостатак фолне киселине у метаболичким процесима може бити
примарни – када животиње не уносе довољне количине овог витамина и
секундарни – када се и поред конзумирања довољних количина витамина, он
не укључује у метаболичке процесе, било због недовољне ресорпције и
трансформације у јетри, било због присуства неких антагониста. Главне
метаболичке последице недостатка су промене метаболизма
дезоксирибонуклеинских киселина. Долази до морфолошких промена у једру
ћелија, нарочито оних које се брзо умножавају, као што су: еритроцити,
леукоцити, ћелије епитела желуца, танког црева итд. У оболелим ћелијама не
синтетизују се дезоксирибонуклеинске киселине, смањује се способност за
синтезу протеина, због чега се смањује телесна маса и настају други
поремећаји.
До недостатка фолне киселине може доћи најпре код живине, пошто

живина не синтетише довољно овог витамина за подмирење потреба.
Испољава се у слабом порасту, закржљалости, кривљењу костију, слабом
оперјавању, анемији и слабој инкубационој способности јаја. Симптоми се
јављају у ткивима са интензивном ћелијском деобом, као што су крв, цревна
мукоза, ендометријум и ембрион. Код младих грла, недовољно уношење
фолне киселине доводи до губитка апетита, успореног пораста и диареје. При
већем дефициту долази до смањеног стварања еритроцита, пада нивоа
хемоглобина, престанка раста, неправилног развоја перја и депигментације.
Имуни систем је ослабљен и долази до смањене синтезе имуноглобулина.
Пилићи су неотпорни на инфекције и добијају беличаст пролив. Долази до
промена на ногама слично као код перозе. Услед анорексије смањено је
конзумирање хране, што доводи до губитка телесне масе. Први знак
недостатка фолне киселине је продужен и укочен врат, са спуштеним
крилима која се тресу, а пилићи се болно оглашавају.
Слика 30. Парализа врата код пилића и слабо оперјавање

као последица недостатка фолне киселине у храни
Антибиотици и сулфонамиди смањују синтезу фолне киселине у

цревима, те употреба ових адитива у исхрани живине захтева додавање веће
количине фолне киселине у храну. Због овога су и уобичајени оброци за
свиње у интензивним условима често дефицитарни у фолној киселини.
Фолна киселина и њени биолошки активни деривати врло су
распрострањени у природи и налазе се у многим хранивима. Добри извори су
све зелене биљке богате лишћем, луцеркино брашно (3 mg/kg), пивски и
сточни квасац (3-10mg/kg), пшеничне мекиње и клице (1,5 и 2 mg/kg). Налази
се и у зрневљу жита и лептирњача, у количини од око 0,3 mg/kg, док је у
уљаним сачмама количина фолне киселине око 3 mg/kg. У неким биљним
хранивима већи део фолне киселине је у везаном облику. У хранивима
животињског порекла коњуговани облици фолне киселине налазе се највише
у месном брашну - 1,12 mg/kg, сурутки и обраном млеку у праху - 0,9 и 0,6
mg/kg и рибљем брашну – 0,24 mg/kg.
Просечне потребе у фолној киселини за различите категорије и врсте
живине у интензивној производњи крећу се између 0,5 и 3,0 mg/kg хране, а
најчешће између 1,0 и 2,5 mg/kg хране.
Биотин
Биотин или витамин Н је изолован из жуманцета пачијег јајета, 1937.

године. Хемијска структура овог витамина утврђена је 1942. године, а годину
дана касније произведен је и синтетичким путем. Сложено је циклично
једињење са молекулом валеријанске киселине и сумпором у свом саставу.
Овај витамин стимулише раст квасаца и бактерија азотофиксатора
(Rhizobium), због чега је и добио име биотин (од грчке речи биос – живот). У
чистом стању биотин је кристална супстанца беле боје, тачке топљења на
2200С. Раствара се у води и алкохолу, а тешко у мастима и њиховим
растварачима. Стабилан је на високим температурама, разлаже се под
утицајем јаких киселина и база, формалдехида, оксидационих средстава и
ултраљубичастих зрака. Посебно је осетљив на дејство ужегле масти.
Познато је осам различитих изомера биотина, али витаминску
активност поседује само један, D-биотин. То је форма која се јавља у
природи, а која се и синтетички добија и користи као додатак храни за
животиње.
У организму животиња биотин има бројне улоге важне за одвијање
метаболичких процеса. Коензим је већег броја ензима карбоксилаза, који
катализују реакције карбоксилације, декарбоксилације и
транскарбоксилације. Као састојак бројних ензимских система биотин игра
значајну улогу у метаболизму угљених хидрата, синтези масних киселина,
дезаминацији аминокиселина, синтези пурина и метаболизму нуклеинских
киселина. Учествује у конверзији пирогрожђане у оксалсирћетну киселину,
затим у конверзији ћилибарне у α-кетоглутарну киселину, за међусобну
конверзију ћилибарне и пропионске киселине (тиме je неопходан за процес

глуконеогенезе, што је веома значајно у исхрани преживара). Неопходан је и
за синтезу урее, а тако и за детоксикацију амонијака у ћелијама организма
свих сисара. Значајан је за формирање имунитета, за нормалан развој и
одржавање функције епидермалних ткива - коже, длаке, перја, папака;
костију ногу, репродуктивног и нервног система.
У уобичајеним условима исхране случајеви недостатка биотина су
веома ретки. Поред уношења храном, метаболичке потребе животиње
подмирују и микробиолошком синтезом у дигестивном тракту, што је
сасвим довољно код преживара, а значајно је и код оних животиња са
копрофагијом. Утврђивање недостатка овог витамина у исхрани је врло
компликовано, јер постоји велики број фактора који утичу на појаву
његовог недостатка. Поред количине биотина у оброку, на испољавање
дефицита може утицати присуство антивитамина и ужегле масти у храни,
степен ресорпције у дигестивном тракту, присуство или одсуство других
витамина укључених у исте метаболичке процесе. Постоји неколико
антагониста биотину – авидин, стрептовидин, стравидин, пероксиди масти -
који могу довести до дефицита биотина. Антивитамин авидин се налази у
сировом беланцету јајета, везује се за биотин, градећи нерастворљиво
комплексно једињење и тако спречава ресорпцију и искоришћавање
биотина. Авидин се инактивира загревањем.
Слика 31. Промене на кожи стопала код пилета због недостатка биотина
До недостатка биотина може доћи код кокоши, ћурака, свиња,

пастрмки, лабораторијских животиња и крзнашица.
Због учешћа биотина у бројним метаболичким реакцијама, код
животиња се испољавају врло различити симптоми дефицита. У недостатку
биотина пилићи заостају у порасту, губе апетит и обољевају од дерматитиса.
Кожа стопала им постаје задебљала, жуљевита са испуцалим крвавим ранама.
Кожа око кљуна је отечена и покривена крљуштима. Очни капци отичу,
долази до масне дегенерације јетре и оштећења бубрега. Код носиља се
смањује инкубациона вредност јаја и долази до дегенеративних промена на
ембриону. Код ћурића, уз постојање сличних симптома као и код пилића, у
случају недостатка биотина долази и до велике смртности.
Код свиња недостатак биотина се манифестује дерматитисом,
опадањем длаке, променама на кожи, оштећењем папака са повременим
крварењем. Промене на кожи се претварају у красте, а због трансферзалног
пуцања папака и болности животиње подвлаче задње ноге под тело
заузимајући карактеристичан став са погрбљеним леђима. Код крмача
недостатак биотина утиче неповољно на репродуктивне способности.
Код крзнашица се у недостатку биотина смањује квалитет крзна, а код
пастрмки долази до великог угинућа, јер су оне врло осетљиве на недостатак
биотина. Сви ови симптоми су слични симптомима недостатка других
витамина В комплекса.
Биотин је у хранивима претежно у везаном облику са протеинима. У
органима за варење ослобођени биотин, као и онај синтетисан од стране
микрофлоре ресорбује се у епителу танког црева. Ресорбован биотин се
крвљу транспортује у различите органе и ткива. Депонује се у ткивима јетре,
бубрега, а мањим делом и у кори бубрега и коштаној сржи.
Вишак витамина се излучује из организма мокраћом, делимично и
фецесом. Количина излученог биотина обично је већа од оне унете храном,
што указује да микрофлора дигестивног тракта синтетише знатне количине
овог витамина.
Препоруке потреба у биотину за различите врсте и категорије
живине, као и за свиње крећу се између 0,1 и 0,2 mg/kg хране, с изузетком
неких категорија високопроизводних хибрида ћурака, код којих се потребе
крећу између 0,3 и 0,6 mg/kg.
Биотин је веома распрострањен у природи, налази се и у биљним и у
животињским ткивима. Биљке га синтетишу у процесу фотосинтезе и усвајају
из земљишта, где овај потиче од бактерија које га синтетишу. У већини
хранива присутан је у довољној количини. Међутим, пошто се налази
углавном у везаном облику, искористивост биотина из неких хранива је
непотпуна (табeла 13).
Табела 13. Садржај и искористивост биотина из неких хранива
Садржај, Искористи- Протеинска Садржај, Искористи-

Житарице
mg/kg вост % хранива mg/kg вост %
Кукуруз 0,07 100 Сојина сачма 0,35 100
Сунцокретова
Пшеница 0,10 0 1,0 39
сачма
Сирак 0,21 40 Квасац 1,1 100
Раж 0,09 0-3 Рибље брашно 0,25 100
Сачма уљане
Овас 0,25 30 0,94 76
репице
Јечам 0,15 0-20 Луцеркино брашно 0,57 55
- - - Сточно брашно 0,19 6,4
Кикирикијева
- - - 1,63 53
сачма
Обрано млеко у
- - - 0,33 65
праху
- - - Сурутка у праху 0,35 117
Витамин B12
Витамин B12 или кобаламин има веома сложену хемијску структуру.

У свом молекулу садржи поред C, H, О, N и P још и Со у количини од 4,5 %.
Један од услова за његову активност је присуство атома кобалта у центру
молекула, тзв. корин језгру. Назив кобаламин односи се и употребљен је за
једињења са сложеном прстенастом структуром молекула. Постоји више
форми овог витамина које поседују витаминску активност. Форма која у
структури свог молекула садржи цијанидну (СN) групу назива се циjано-
кобаламин, а његови деривати добијени заменом цијанидног јона другим
јонима називају се хидрокси-кобаламин, хлор-кобаламин, метил-кобаламин,
деокси-аденозил-кобаламин и др. Природни облици витамина B12 који се у
ћелијама ткива налазе у облику коензима (аденозил-кобаламин и метил-
кобаламин) играју значајну улогу у различитим метаболичким процесима.
Витамин B12 је хигроскопна кристална супстанца, рубин црвене боје,
која потиче од кобалта. Добро се раствара у води, алкохолу, органским
масним киселинама са кратким угљениковим низом, а не раствара се у
ацетону, хлороформу и етру. Стабилан је на високим температурама, а
осетљив на дејство оксидо-редукционих средстава и сунчеве светлости. Доста
је постојан у премиксима без обзира на присуство минералних материја и
може дуго времена да се чува на тамном месту.
Прво је изолован из јетре, 1948. године, а тек 1973. добијен је и

синтетичким путем. Овако дуг временски период између изоловања и синтезе
последица је његове комплексне структуре. Пре него што је изолован и што је
утврђена његова хемијска структура називан је „животињским протеинским
фактором“ (animal protein factor - APF). Наиме, укључивањем животињских
протеина у исхрану лечена је пернициозна анемија код људи и повећавана је
брзина пораста код непреживара, што је последица присуства овог витамина.
Као коензим битан је састојак неколико ензимских система који су
укључени у метаболизам многих хранљивих састојака: холина, фолне
киселине, метионина, нуклеинских киселина, протеина, масти и угљених
хидрата. Омогућава синтезу више аминокиселина (метионина, серина),
синтезу нуклеинских киселина и протеина. Витамин B12 заједно са фолном
киселином и витамином С учествује у трансферу и биосинтези лабилних
метил група, чиме омогућује процесе трансметилације, што је услов за
синтезу једног броја аминокиселина. Ово је један од начина за формирање
метионина из хомоцистеина. Помаже синтезу еритроцита и одржавање
интегритета нервног ткива. Код преживара витамин B12 учествује у
енергетском промету преко искоришћавања пропионске киселине настале у
бурагу (омогућује трансформацију пропионске киселине у ћилибарну, што је
веома важно за глуконеогенезу).
Витамин B12 је неопходан у метаболизму свих врста животиња. На
његов недостатак осетљивији су непреживари од преживара, као и млађе од
старијих животиња. Од моногастричних животиња најосетљивије су живина
и свиње.
Недостатак витамина B12 код подмлатка живине доводи до
успоравања и застоја пораста, губитка апетита, смањења конзумације и
повећања утрошка хране за јединицу производа (конверзије хране). Може
доћи и до нервних поремећаја, анемије, промена на мишићном желуцу,
оштећења бубрега, слабог оперјавања, слабости ногу и перозе. Код носиља се
смањује инкубациона вредност јаја и долази до различитих деформација и
великог угинућа ембриона.
И подмладак свиња у недостатку овог витамина заостаје у расту, уз
могућност појаве благе анемије и некоординираних покрета задњих ногу. Код
старијих свиња долази до дерматитиса и слабијих резултата прашења.
Овај витамин се синтетизује у дигестивном тракту под условом да је
присутна довољна количина кобалта. Биосинтезом се задовољавају потребе у
витамину B12 код преживара. Дефицит је могућ код свиња, живине и
подмлатка преживара у млечном периоду исхране. Код ових животиња је
недовољна синтеза, а витамин B12 се и врло слабо ресорбује. Ресорпција овог
витамина је врло сложена и зависна од низа чинилаца. Између осталих везана
је за присуство једног носача тзв. "интринсик фактора".
Витамин B12 се депонује у јетри и неким другим унутрашњим
органима. Доспевши у јетру витамин B12 се конвертује у метаболички
активне коензимске облике и у том виду постаје битан састојак неколико

ензимских система, који су носиоци напред наведених важних метаболичких
улога.
Излучује се из тела мокраћом и преко жучи фецесом. Главни пут
екскреције је преко жучи, а највећи део витамина B12 који се излучује преко
жучи буде реасорбован у илеуму (рачуна се да се реасорбује око 70%
витамина).
Потребе животиња у овом витамину зависе од више фактора.
Обзиром да витамин B12 учествује у метаболизму притеина и масти, висок
ниво ових материја у оброку доводи до повећања његових потреба. Међутим
довољна количина метионина и холина који су главни даваоци метил група
смањује потребе у витамину B12. У интензивној производњи подмирење
потреба у овом витамину има велики значај. Потребе нису велике и могу се
задовољити уколико се у оброк укључе хранива анималног порекла, богата у
витамину B12, или синтетички облик витамина (цијанокобаламин). Потребе
животиња у витамину B12 су изразито мале у односу на друге витамине и
крећу се између 5 и 25 µg по килограму хране за различите категорије живине
и свиња. Токсично дејство витамина B12 до сада није утврђено и животиње
подносе и неколико стотина пута веће количине од потребних.
Добри извори витамина B12 су сва анимална хранива - месо, млеко,
јаја, риба и рибље брашно. Доста га има и у измету домаћих животиња,
нарочито у говеђој балези. Свиње и живина, којима је омогућен слободан
приступ властитом фецесу, копрофагијом обезбеђују значајне количине овог
витамина.
Витамин С - аскорбинска киселина
Изолован је 1932. године, а следеће године је утврђена његова

хемијска структура, када је и синтетизован. Витамин С (антискорбутни
витамин) је по хемијској грађи L-аскорбинска киселина, у води растворљиво
и изразито кисело једињење. У природи се налази и у оксидованом облику,
као дехидро-L-аскорбинска киселина, која је такође биолошки активна.
Термо стабилан је у киселој средини, а лако се разграђује у алкалној.
Аскорбинска киселина је осетљива на топлоту, на дејство влаге и светлости и
под тим утицајима лако оксидише, због чега брзо губи своју витаминску
активност. Данас се кристални облик овог витамина, или његови деривати
(аскорбат-2-фосфат и аскорбат-2-сулфат) производе и синтетским путем.
Наведени облици се углавном и користе као извори витамина С у оброцима
животиња.
Витамин C има бројне улоге у метаболизму. Аскорбинска киселина
заједно са дехидро-аскорбинском киселином је значајна за оксидо-
редукционе механизме у ћелијама. Способност аскорбинске киселине да даје
и прима водоник чини је есенцијалном за бројне метаболичке процесе.
Учествује у синтези хидроксипролина, састојка колагена, који је важан део

везивног ткива и потпорног ткива костију. Значајан је за формирање и
одржавање структуре ћелија, као и за одржавање интегритета колагена.
Помаже ресорпцију гвожђа и катализује транспорт, уградњу и складиштење
гвожђа у коштаној сржи, јетри и слезини. Помаже излучивање токсичних
материја из тела, лакше прилагођавање организма на ниске температуре и
појачава одбрамбене снаге организма против болести. Стимулише
фагоцитозу и чини организам отпорнијим на инфекције. Новија истраживања
показују да позитивно делује на раст младих свиња и пилића, на производњу
јаја и квалитет љуске јаја.
Витамин С учествује у синтези хормона надбубрежне жлезде, при
чему је ниво кортикостероида важан у превазилажењу последица стреса.
Заједно са витамином B12 учествује у конверзији фолне киселине у фолинску
и повећава искоришћавање фолне киселине.
Витамин C синтетишу и биљке и животиње. Већина сисара и птица,
укључујући и домаће животиње, поседују способност за синтезу аскорбинске
киселине. Биљке синтетизују аскорбинску киселину из више једноставних
шећера, док су d-глукоза и d-галактоза главни провитамини за овај витамин у
телу животиња. Синтеза витамина С из глукозе одвија се преко глукуронске
киселине и киселог глуконског лактона. Код сисара биосинтеза витамина С
одвија се у јетри, а код птица у бубрезима. За ову синтезу је потребно
присуство ензима L–глуконолактон-оксидазе. Једино човек, заморац (морско
прасе), неке рибе и мајмуни не могу да синтетизују витамин С, пошто у свом
телу немају наведени ензим.
Дуго времена се сматрало да је у нормалним условима држања и
исхране синтетисана количина витамина С у организму, као и она из
природних хранива, довољна да подмири потребе животиња и да овај
витамин није потребно додавати у оброке животиња. Међутим, различити
стресови, који делују на животиње држане у неповољним условима, нарочито
при интензивној производњи, могу повећати потребе у витамину С. У том
случају препоручује се додавање витамина С у храну. Нарочито се
препоручује употреба овог витамина код живине и свиња држаних у топлом
или хладном микроклимату, односно у условима деловања стреса изазваног
било амбијенталним, нутритивним или неурохормоналним факторима. У
условима стреса животиње брзо троше витамин С и имају веће потребе за
њим. Тада додавање витамина повољно утиче на производне резултате и
опште стање животиња.
Дакле до хиповитаминозе витамина С може доћи у случају његовог
недовољног присуства у храни или смањене биосинтезе у организму. Биосинтеза
аскорбинске киселине се смањује због недовољне количине протеина, витамина
А и токоферола у храни, због различитих инфективних и хроничних желудачно-
цревних болести, загађености хранива пестицидима и микотоксинима, ужегле
масти, као и укварених и веома неквалитетних хранива.
Недостатак овог витамина, или поремећај његове синтезе у организму

животиња онемогућава синтезу колагена, због чега се повећава и порозност
крвних судова, што се испољава крварењем. Настају и промене у костима и
зубима. Зуби постају крти, лако се ломе, расклимавају и испадају.
Аскорбинска киселина се ресорбује у танком цреву и одмах се
транспортује крвљу у све органе и ткива. Ресорпција се знатно смањује због
било ког обољења дигестивног тракта. Највећи део витамина у организму је
везан за протеине.
Витамин C се налази у свим свежим зеленим хранивима:
лептирњачама, травама, зеленом поврћу и воћу, сточном купусу и кељу,
затим у сточној репи, кромпиру, мркви, силажи и др. У зрнастим, нарочито
угљенохидратним хранивима, споредним производима прехрамбене
индустрије, грубим сувим хранивима - нема витамина C.
Потребе у витамину С још увек нису прецизиране. Препоручене
количине витамина које се додају у храну веома су различите. Раније је
предлагано додавање 50 – 100mg по kg хране, а данас се препоручују знатно
веће количине - од 100 до 500 па и 1000 mg у килограму хране. Активност
витамина С се изражава у mg по kg хране или у интернационалним
јединицама (i.j.). Једна i.j. одговара дејству 0,05 mg аскорбинске киселине.
Витаминима сличне материје

Овако се називају различита органска једињења која се не убрајају у
витамине иако су им веома слична и по својој активности подсећају на
витамине. Не убрајају се у витамине, јер не задовољавају све критеријуме за
витамине по дефиницији. Синтетишу се у животињском организму, неке и у
великим количинама, неке су и структурне компоненте ћелија, или донор
енергије у метаболичким процесима. Могу бити замењене другим
материјама, било потпуно или делимично, што значи да нису есенцијалне
компоненте хране. Многе од њих су потребне у великим количинама, што
такође није карактеристично за витамине, а за неке нису познати ни
симптоми дефицита.
У витаминима сличне материје убрајају се: холин, инозитол,
пангамова киселина, оротна киселина, флавоноиди, пара-аминобензоева
киселина, S-метил-метионин или витамин U, карнитин и липонска киселина.
Холин
Чист холин је безбојна течност изразито базног карактера, а његова со-

холинхлорид се производи синтетски у виду белих кристала и у сувом стању је
мање хигроскопан. Холин је растворљив у води и алкохолу и веома хигроскопан,
што отежава његово коришћење у индустријској производњи сточне хране.
Холин није метаболички катализатор, већ је састојак многих важних

структура и биолошки активних супстанци (лецитина, ткивног и неуро
хормона ацетил-холина и др.). Као састојак ацетил-холина игра значајну
улогу у преношењу нервних импулса, у инервацији срца и крвних судова и
снижавању крвног притиска. Појачава дигестивне секреције и тонус глатких
мишића, а нарочито моторику дигестивног тракта. Неопходан је за изградњу
и одржавање структуре ћелија, јер улази у структурни састав фосфолипида.
Као састојак лецитина и других фосфолипида учествује у транспорту масти и
метаболизму масних киселина, и на тај начин спречава или отклања
ненормално нагомилавање масти у јетри (масну дегенерацију јетре).
Недостатак холина запажен је код живине, свиња и подмлатка неких
других животиња. У недостатку долази до успоравања пораста, акумулације
већих количина масти у јетри, некоординираног кретања, рађања прасади са
раскреченим ногама, перозе код живине и других симптома због којих се
холин понекад сврстава у витамине В комплекса.
Поред снабдевања путем хране, холин се и синтетише у организму
животиња. Синтеза холина се одвија трансметилацијом. Наиме, метионин као
и холин поседује лабилну метил групу (СН3) која у комбинацији са
етаноламином формира холин. Исто тако, лабилна метил група у холину
може у додиру са хомоцистеином да формира метионин. То омогућава да се
део потреба у метионину подмирује преко холина и хомоцистеина. У свим
тим бројним процесима трансметилације неопходан је витамин B12 вероватно
као регулатор и фолна киселина као преносилац метилних група.
Слика 32. Недостатак холина у оброку крмаче доводи

до рађања прасади са раскреченим ногама
Холин је доста распрострањен и у анималним и у биљним

хранивима, углавном у везаној форми (као компонента фосфолипида). Од
биљних хранива добри извори холина су пшеничне клице - 3000 mg/kg,
сојина и сунцокретова сачма – 2700-2900 mg/kg, луцеркино брашно – 1500-
1600 mg/kg, јечам и овас - 1000 mg/kg, пшеница – 800, док је кукуруз
релативно сиромашан - само 500 mg/kg. Богати холином су сточни и пивски
квасац – 3800-4000 mg/kg, рибље и месно брашно – 2000-4000 mg/kg, млечни
производи богати мастима, зелена хранива, зрневље лептирњача и уљарица,
џибра, меласа и суви резанци шећерне репе.
Холин се нормира једино у исхрани живине и свиња. Највеће потребе
у холину имају ћурке код којих износе око 2000 mg/kg, затим пилићи око
1300 mg/kg, па кокоши носиље и свиње око 1000 mg/kg.
Инозитол
Инозитол је био познат још средином 19. века као једињење широко
распрострањено у природи, а тек 1940. године експериментима на
лабораторијским животињама утврђена је његова есенцијалност. Многи
истраживачи су га сврставали у витамине В комплекса, док се данас углавном
групише у материје сличне витаминима растворљивим у води. Инозитол је
шестовалентни алкохол, садржи шест хидроксилних група и по хемијској
структури подсећа на глукозу. То је кристална материја слатког укуса,
растворљива у води. Постојан је према деловању киселина, база и високих
температура (топи се на 218оС).
У биљкама и животињама постоји више различитих изомера, али је
утврђено да је једино миоинозитол биолошки активан и значајан за
метаболичке процесе. У биљним ћелијама појављује се као естар
инозитфосфорне киселине, у форми фитинске киселине, која чврсто везује
фосфор, чинећи га недоступним за ресорпцију у организму животиња.
Миоинозитол се налази у ћелијама животињског ткива као
структурна компонента фосфолипида. Највише га има у мозгу и
цереброспиналној течности, а налази се и у срцу, мишићима и другим
ткивима. Знатне количине инозитола у слободном облику налазе се у сперми
мушких животиња. Улази у састав многих ћелијских мембрана.
После ресорпције из танких црева разноси се крвљу у органе и ткива,
где се укључује у различите метаболичке процесе. Инозитол има више улога
у организму животиња. Учествује у метаболизму масти и холестерола и има
липотропно дејство - спречава масну дегенерацију јетре, мада знатно слабије
него што то чини холин. Снижава раздражљивост централног нервног
система и повећава перисталтику црева. Одржава осмотски притисак у
сперматозоидима и нормалан раст и изглед длаке и вуне, а у реакцији са
холином ствара лецитин. Код паса омогућује функционисање органа за
варење, а код пастрмки нормалан раст репа и пераја и телесни прираст.
Есенцијалан је фактор раста за већи број ћелија у организму човека, а

препарати инозитола се употребљавају за лечење нервних болести и као
стимулатори за синтезу крви.
Недостатак инозитола у конзумираној храни доводи код животиња
до масне дегенерације јетре, опадања длаке и ћелавости, одсуствa лактације
код мишева, а размекшавања мозга (енцефаломалације) и ексудативне
дијатезе код пилића.
Сматра се да инозитола има довољно у хранивима и да се животиње
снабдевају довољном количином овог витамина уобичајеним оброцима.
Најбољи извори инозитола су пивски квасац, пшеничне клице, мекиње,
меласа, купус, кикирики, пасуљ, зелени грашак. Налази се и у зрневљу жита,
воћу и др. Хранива анималног порекла садрже мале количине инозитола,
изузев изнутрица (јетра, јетрено брашно, срце). Токсични ефекат инозитола
није утврђен.
Пангамова киселина
Пангамова киселина или витамин В15 откривена је1950. године у

ткиву јетре говеда и у семену кајсије, а касније је изолована и из других
производа биљног и животињског порекла. Призводи се и синтетски као со
калцијум - пангамат. По хемијској структури ово је сложени естар глуконске
киселине, назива се и диметилглуконска киселина. Пангамова киселина је
кристална супстанца беле боје са жутом нијансом, карактеристичног мириса.
Раствара се у води и хигроскопна је. Разлаже се на 100 оС, нарочито у
неутралној и алкалној средини, док је постојана у киселој средини.
Некада се пангамова киселина сврстава у витамине В комплекса, а
некада у витаминима сличне материје. Разлог за сврставање пангамовае
киселине у витамине В комплекса заснива се на њеном присуству у
хранивима богатим витаминима ове групе и широком спектру физиолошких
функција, које јој се приписују. Сврставање у групу материја сличних
витаминима заснива се на чињеници да „ово није стриктно есенцијална
материја, већ је биолошки корисна у многим околностима“, као и да није
познато да ли животиње имају способност синтезе ове киселине, нити да ли
постоји специфично обољење које се може приписати једино дефициту ове
супстанце.
Пангамова киселина учествује у различитим метаболичким
процесима у животињском организму. Делује антиоксидативно, слично
витамину Е, због тога је њено деловање ефикасније када се даје заједно са
витаминима А и Е. Улази у састав ензимских система укључених у
оксидативне процесе, тако да повећава искоришћавање кисеоника у ткивима,
учествује у разлагању глукозе и повећању енергије у мишићима и јетри.
Помаже синтезу аденозинтрифосфата и креатинфосфата, утиче на функцију
надбубрега, донор је и преносилац метил група (СН3), учествује у биосинтези
протеина, нуклеинских киселина и гликогена. Омогућује животињама

адаптацију на повећану физичку активност и напор уз мањи умор.
Сматра се да недовољне количине или потпун недостатак
пангамове киселине у конзумираној храни могу изазвати замор, обољење
срца, жлездане и нервне поремећаје и масну дегенерацију јетре. Препарати
пангамове киселине примењују се у лечењу хроничног хепатитиса, цирозе
јетре и других обољења. Механизам метаболичких реакција у којима
учествује није разјашњен, а нису утврђене ни метаболичке потребе у овој
материји сличној витаминима.
Добри извори пангамове киселине су семе сунцокрета, бундеве,
кајсије и других врста, квасац, јетра, зрневље житарица – дакле сва хранива у
којима се налазе витамини В комплекса.
Оротна киселина
Изолована је из млека првих дана лактације (колострума). Назива се и

витамином В13, према редоследу откривања витамина В групе. То је
кристална, безбојна супстанца, растворљива у топлој води и алкалним
растворима. Термостабилна је, топи се на температури од 345 оС.
Утврђено је да је неопходна за раст и развитак животиња и
микроорганизама. У организму животиња учествује у синтези нуклеинских
киселина, лактозе и масти из глукозе, активира неке ензиме.
Постојање дефицита у оротној киселини још није доказано.
Међутим, претпоставља се да дефицит може довести до поремећаја у
функцији јетре, дегенерацији ћелија и превременог старења. Препарати
оротне киселине употребљавају се за лечење обољења јетре, бубрега, срца.
Потребе у овој материји сличној витаминима су веома мало изучене,
а задовољавају се путем хране и синтезом у ћелијама микрофлоре настањене
у дигестивном тракту. Оротна киселина може да се синтетише и у ткивним
ћелијама птица и сисара из аспарагинске киселине и карбамил фосфата.
Оротна киселина налази се у квасцу, јетри, крви, овчијем млеку,
коренастим хранивима. Синтетски препарат је у облику калцијум оротата.
Флавоноиди
Флавоноиди или витамин Р обухватају групу једињења од којих

потиче боја биљака. То су природне боје биљног порекла, а због основне
жуте боје већина ових материја се називају флавоноиди (од грчке речи
флавос – жут). До данас је идентификовано око 800 различитих флавоноидa,
од којих више од 30 припада роду цитрус. У ову групу убрајају се антоцијани,
цитрин, катехини и др. Јављају се као природни пратиоци витамина С.
Уносе се храном и после разлагања и ресорпције транспортују у
ћелије различитих ткива, где се укључују у метаболичке процесе. Учествују у
многим оксидо-редукционим реакцијама и тако обезбеђују нормалан процес

биолошких оксидација. Имају одређену биолошку активност, али још увек
није утврђено да имају есенцијалну улогу и да су битне компоненте хране, а
да симптоми дефицита могу бити лечени њиховим уношењем у организам
животиња. Због тога флавоноиди нису сврстани у витамине кад су у питању
више животиње, док је утврђено да су веома битни за ниже животиње –
инсекте и њихове прелазне облике. Има индиција да сличан битан утицај
могу имати и на више животиње, а по мишљењу неких аутора ефекат сличан
витаминима флавоноиди могу испољити само при стресним ситуацијама.
Флавоноиди превенирају кртост капилара и доприносе одржавању
њихове нормалне пропустљивости. Механизам утицаја флавоноида на кртост
и пропустљивост капилара још није у потпуности објашњен. Пошто су
флавоноиди и витамин С заједно у природи, претпоставља се и да заједно
функционишу у повећању јачине капилара и регулисању њихове
пропустљивости. Ово доприноси превенирању појаве хеморагија и оштећења
у капиларима и везивним ткивима, као и заштити од инфекција, чиме
флавоноиди испољавају бројне специфичне утицаје на очување доброг
здравља животиња. Поред позитивног утицаја на стање капилара и здравље,
флавоноиди имају и друге функције. Попут токоферола, активни су
антиоксиданти, утичу на активност ензима, имају синергично дејство на
аскорбинску киселину у ткивима животиња. Поседују бактериостатски и
антибиотски утицај, као и антикарциногену активност.
Добри извори флавоноида су плодови цитруса и дивље руже, лишће
хељде, цветови свих биљака, лековито биље, а има их и у кафи, биберу, пиву
и вину. Животиње немају способност за синтезу флавоноида.
Пара-аминобензоева киселина
Пара-аминобензоева киселина је есенцијални део молекула фолне

киселине. Међутим, она нема витаминску активност код животиња које
добијају довољно фолне киселине. Може бити микробиолошки синтетисана
у дигестивном тракту, због чега није неопходна у оброку. Ово је разлог због
чега се ова киселина не сврстава у витамине, већ у витаминима сличне
материје.
Пара-аминобензоева киселина је жута кристална супстанца, слабо
растворљива у води. Она је значајна за метаболизам код неких
микроорганизама – фактор пораста за одређене бактерије, и потребна је за
раст пилића. Симптоми дефицита ове материје нису утврђени код домаћих
животиња. Код експерименталних животиња (пацова) недостатак доводи до
албинизма длаке, а код риба изазива поремећај нормалног раста и
конзумације хране.
Богатим извором пара-аминобензоеве киселине сматрају се јаја,

рибље и јетрено брашно, арашидова и сојина сачма, а као добри извори
пшеничне клице и квасац.
S-Метил метионин
S-Метил метионин (витамин U или антиулкусни витамин) откривен је

као фактор који штити организам од чира на желуцу и дванаестопалачном
цреву. По хемијском саставу ово је производ метионина у коме су за сумпор
везане две метил групе. У организму се синтетише из S-аденозил-метионина
и метионина. Тако синтетисано једињење може се сматрати као стабилнији и
активнији облик метионина.
Улога ове витаминима сличне супстанце у метаболичким процесима
није довољно проучена. Утврђено је да је донор метил група за биосинтезу
холина и креатина, да учествује у метилацији хистамина, трансформишући га у
неактивни облик и тако делује антиинфламаторно и понаша се као аналгетик
(средство за умирење болова). Спречава таложење холестерола на зидовима
крвних судова и помаже излучивање вишка холестерола из организма. У јетри
активна метил група S-метил метионина превенира масну дегенерацију јетре.
Утиче на регенерацију епитела слузнице у желуцу и дванаестопалачном цреву
на местима оболелим од чира. Због тога се екстракти ове материје
употребљавају у лечењу чира и различитих гастритиса.
Неки радови указују да додавање витамина U у оброке живине (у
количини од 200 - 300 mg/kg хране) повољно делује на телесни прираст и
конверзију хране, доводи до повећања носивости и инкубационе вредности
јаја, као и смањења морталитета.
Метаболичке потребе у овој материји сличној витаминима до сада
нису довољно проучене, а користи се у исхрани свиња, неких врста и
категорија живине и паса.
Карнитин
Карнитин се сврстава у материје сличне витаминима, пошто се

синтетизује у организму животиња и није неопходно његово свакодневно
уношење храном.
Карнитин игра важну улогу у метаболизму масти и производњи
енергије код сисара. Учествује у транспорту и оксидацији масних киселина,
синтези масти и искоришћавању кетонских тела. До сада нису познати
симптоми недостатка ове материје.
Сматра се да животиње имају способност синтезе у организму својих
укупних потреба за карнитином, а да су прекурсори карнитина есенцијалне
аминокиселине, лизин и метионин. Међутим, синтеза карнитина у организму

животиња може бити недовољна код појединих индивидуа, а неке болести
смањују нивое ове материје у телесним течностима и ткивима. Механизам
синтезе карнитина у животињском организму је непознат.
Добри извори карнитина су хранива анималног порекла – месно
брашно, млеко, сурутка, као и пивски и сточни квасац, док су биљна хранива
сиромашнија овом материјом.
Липонска киселина
Откривена је средином прошлог века у квасцу и ткивима јетре, као

значајан фактор раста млечно-киселинских бактерија и других
микроорганизама. Може бити синтетизована у организму животиња, тако да
није неопходно њено присуство у храни.
Липонска киселина као коензим мултиензимских система има
есенцијалну улогу у реакцијама метаболизма угљених хидрата. Учествује у
оксидативној декарбоксилацији α-кетокиселина (пирогрожђане,
кетоглутарне, оксалсирћетне и др.). У ову реакцију укључен је и јон
магнезијума или калцијума и витамини: тиамин, рибофлавин, пантотенска
киселина и ниацин.
Нису утврђени симптоми дефицита ове материје сличне витаминима.
У храни још увек постоје и неке материје за које се употребљава израз

“неидентификовани фактори”. Познато је да нека хранива стимулативно
делују на прираст пилића, прасади и младих свиња, на производњу млека и
лежење јаја. Хранива која садрже до сада неидентификоване факторе раста су
зелена хранива, кондензован рибљи сок, квасац, рибље брашно, сурутка.
Поред до сада описаних хранљивих материја, нека хранива могу
садржати и друге састојке који испољавају јаку физиолошку активност и
делују мање или више штетно, или пак стимулативно када се нађу у мањој
количини у оброку. У савременој и интензивној сточарској производњи све
више се користе различите материје као додаци оброку за животиње, које не
спадају у хранљиве материје, а од којих се очекује одређено стимулативно и
повољно деловање на производњу. О штетним материјама, као и о додацима
сточној храни биће више речи у другом делу уџбеника.
У сточним хранивима се, поред наведених хранљивих материја
налази и читав низ других састојака, који могу утицати специфично на
животиње и њихову производњу, о чему ће бити више изнето у делу
уџбеника о исхрани појединих врста животиња.
СВАРЉИВОСТ
Састојци хране унети у организам животиња подлежу процесима

варења и ресорпције. У органима за варење долази до разлагања сложенијих
хранљивих материја на једноставнија хемијска једињења која се потом
ресорбују, тј. пролазе кроз слузокожу зидова дигестивног тракта и улазе у крв
и лимфу. Само онај део хранљивих материја који се у том процесу варења
прилагодио за ресорпцију и који се ресорбовао служи животињама за
подмиривање потреба за одржавање организма и за стварање производа.
Сварљивост представља ефекат варења и ресорпције хранљивих
састојака појединих хранива или комплетног оброка. То је разлика између
конзумираних хранљивих материја храном и излучених изметом. Приказује
се коефицијентима сварљивости, који представљају количину сварених и
ресорбованих материја изражену у процентима од укупно конзумираних.
Коефицијенти сварљивости одређују се за суву и органску материју оброка,
за енергију, за сирове протеине, сирове масти, сирову целулозу и БЕМ.
ОДРЕЂИВАЊЕ СВАРЉИВОСТИ
Сварљивост хране може да се утврди одређеним лабораторијским

методама "In vitro", или у огледима на животињама "In vivо". Животиње које
се користе у огледима треба да буду правилно одабране и да претходно прођу
кроз припремни период. У припремном периоду животиње се хране оброком
чија се сварљивост жели одредити. Тако се навикавају на конзумирање
одређене врсте и количине хране у оброку, опрему, објекте и све друге услове
којима ће бити изложене у огледу. За то време им се органи за варење очисте
и ослободе остатака хране из претходног оброка.
Дужина припремног периода зависи од врсте животиња на којима се
врши испитивање и везана је за време пролаза хране кроз дигестивни тракт
појединих врста. Припремни период код непреживара траје пет до седам
дана, а код преживара мора бити дужи и траје најмање десет дана. На
припремни период се наставља огледни, који траје пет до десет дана и у којем
се обављају мерења хране и измета и узимање узорака за хемијску анализу.
Сварљивост 137
Oдређивање сварљивости In vivo методom
Директна метода за одређивање сварљивости или метода тоталне

колекције заснива се на утврђивању разлике између директно одређене
количине хранљивих материја које су животиње конзумирале у дневном
оброку и директно одређене количине хранљивих материја које су као
несварене излучене у измету. То је могуће само сакупљањем и мерењем целе
количине (total colection) излученог измета и његовом хемијском анализом,
као и мерењем целокупне количине конзумиране хране и њене хемијске
анализе.
Слика 33. Кеса за сакупљање измета постављена на грлу на

којем се испитује сварљивост оброка
Сакупљање измета врши се на различите начине. Помоћу пластичних

или гумених кеса причвршћених за животињу (слика 33.), или помоћу
посебно конструисаних кавеза или боксова у које се смештају огледне
животиње (слика 34.). Овде постоје судови на крају лежишта или други
уређаји подешени за сакупљање измета. Сакупљање измета код женских грла
је нешто компликованије, пошто се код њих теже одваја измет од мокраће.
Још је компликованије одвајање измета од мокраће код живине. Код њих се
мора оперативним путем издвојити лучење мокраће, или одређеним
хемијским методама одредити количина амонијака и мокраћне киселине,
састојака који потичу искључиво из мокраће и не представљају несварене
састојке хране. Сакупљени измет се мери и од њега се узима узорак који се
замрзава. На крају огледа од ових узорака се припреми један просечан узорак

који служи за хемијску анализу.
Слика 34. Кавез за одређивање сварљивости и биланса N

на теладима
Сварљивост се обрачунава утврђујући разлику између количине

конзумираних хранљивих материја храном у огледном периоду и количине
излучених хранљивих материја изметом као несварених у истом периоду.
Овако одређена сварљивост се назива привидном сварљивошћу, пошто се у
измету, поред несварених остатака хране, налазе у мањој мери и неке
материје метаболичког порекла као што су нересорбовани сокови варења,
отпале ћелије епитела дигестивног тракта и др. Да би се одредила права
сварљивост потребно је утврдити количине одговарајућих материја у измету
метаболичког порекла.
Сварљивост се обрачунава по следећој формули:
ХИ
Привидна сварљивост  100
Х
ХИМ
Права сварљивост  100
Х
где је Х= хранљива материја у храни

И= хранљива материја у измету
М= хранљива материја у измету метаболичког порекла
Пример обрачуна сварљивости тоталном колекцијом у комплетној

смеши за тов јунади састављеној из концентрата и луцеркиног брашна у
односу 80:20 дат је у табели 14:
Табела 14. Пример обрачуна сварљивости

Сува Органска Сир. Сир. Сир. БЕМ
материја, материја протеини маст целулоза кg
кg кg кg кg кg
Конзумирано
по грлу 41,77
36,36 33,88 5,50 1,17 3,88 23,33
кg и у тој
количини:
Излучено 32,59
кg измета и у 7,56 6,48 1,25 0,30 1,85 3,08
тој количини:
Сварено 28,80 27,40 4,25 0,87 2,03 20,25
Коефицијент
79,21 80,87 77,27 74,36 52,32 86,80
сварљивост, %
При обрачуну сварљивости сирових протеина јављају се разлике

између праве и привидне сварљивости. Права сварљивост азотних материја
редовно је већа од привидне, јер се у измету увек налази извесна количина
азотних материја метаболичког порекла. Све угљенохидратне материје, које
се као несварене и нересорбоване излуче изметом, потичу из хране, пошто
сокови за варење не садрже угљене хидрате. Међутим, и код њих се могу
добити нереални подаци за сварљивост сирове целулозе и БЕМ, тако што ће
привидна сварљивост сирове целулозе бити већа од праве, и то на рачун
БЕМ. Ово због тога што се сирова целулоза у дигестивном тракту под
утицајем ензима микрофлоре може више разложити него што се ресорбује, па
се тај нересорбовани део разложене сирове целулозе у измету региструје као
БЕМ. Не постоји већа разлика између праве и привидне сварљивости масти,
пошто се масне материје метаболичког порекла у измету налазе у незнатној
количини.
Одступање праве од привидне сварљивости минералних елемената је
толико велико да се њихова сварљивост не може одредити на описани начин.
Соковима за варење се лучи знатна количина минералних елемената у
дигестивни тракт и неки елементи се могу наћи у химусу у количини већој
неколико пута од количине у оброку. Реално одређивање сварљивости
минералних елемената врши се применом технике радиоактивних изотопа,
која омогућује одвајање несварених количина минералних елемената
пореклом из хране од оних метаболичког порекла.
Примера ради, подаци из испитивања сварљивости фосфора у

луцеркином сену, изведеном на овновима, показују да је од укупне количине
фосфора излученог у измету 88% било метаболичког порекла, а само 12%
фосфора који је потицао директно из оброка. Привидна сварљивост је
износила 22%, док је права сварљивост била 90%.
Пошто директна метода одређивања сварљивости захтева посебну
опрему и доста рада на мерењу хране и сакупљању и мерењу измета,
разрађена је индиректна метода одређивања сварљивости помоћу
индикатора. Ово је знатно једноставнија и практичнија метода и омогућава
одређивање сварљивости без мерења количине конзумиране хране и без
сакупљања и мерења целокупне количине излученог измета.
Одређивање сварљивости индиректном методом заснива се на
одређивању концентрације индикатора у храни и у измету. Индикатор је нека
инертна материја која се или налази у храни као природни састојак, или се
посебно додаје оброку, као што су лигнин, природни пигменти (хромогени),
хромиоксид (Cr2О3), силицијумоксид (SiО2), фериоксид (Fe2О3) и друге
материје које поседују својства индикатора. Инертна материја је потпуно
несварљива и не ресорбује се у органима за варење, а пожељно је и да се лако
идентификује како у храни тако и у измету. Индикатор се даје огледним
животињама свакодневно у одређеној количини током огледног и
припремног периода заједно са храном, или посебним капсулама директно у
једњак.
При одређивању сварљивости помоћу индикатора полази се од
претпоставке да је лучење индикатора у измету равномерно и потпуно, и
да се уз помоћ репрезентативног узорка измета може реално утврдити
његова концентрација. Међутим, узимање репрезентативног узорка измета
је доста отежано код преживара, што може проузроковати мање прецизне
податке о сварљивости. Када се дође до података о концентрацији
индикатора у храни и у измету, сварљивост се израчунава применом
следећих формула:
КИ  КХ
Коефицијен т сварљивост и  100
КИ
где је: КИ= концентрација индикатора у измету у односу на састојак

чија се сварљивост испитује,
КХ= концентрација индикатора у храни у односу на састојак
чија се сварљивост испитује и
 % индик . у храни % хр. састојака у измету 

Коефицијен т св. 100     100
 % индик . у измету % хр . састојака у храни 
Ова метода омогућава одређивање сварљивости код животиња на

паши и погодна је за одређивање сварљивости код женских грла. На пример
уз помоћ хромиоксида могуће је одредити количину измета, без колекције,
код грла на паши по следећој формули:
Сува материја количина индикатора у храни (g / дан)


у измету (g / дан) количина индикатора у 1g суве материје измета
Овај податак, о количини излучене суве материје измета дневно,

омогућава да се индиректним путем одреди количина конзумиране паше у
дневном оброку, уз праћење још неког индикатора који се налази у храни као
њен природни састојак (лигнин, хромоген) по следећој формули:
Конзумирање Количина индикатора у 1 g Количина суве материје


суве материје суве материје измета измета (g/дан)
паше (g/дан) = Количина индикатора у 1 g суве материје паше
После овога сварљивост појединих састојака паше одређује се на већ

описани начин.
Одређивање сварљивости in vitro методом
Одређивање сварљивости in vitro најчешће се врши методом коју су

дали Tilley i Terry (1963), а изводи се у две фазе. У току прве фазе, која траје
48 сати, разлагање хранљивих састојака обавља се под дејством микрофлоре
(слично као у румену), а у току друге фазе (других 48 сати) под дејством
пепсина (слично као у танким цревима). На основу разлике између одмерене
количине суве материје, односно хранљивих састојака хранива и остатка
хранљивих састојака у неразложеној маси израчунава се коефицијент
сварљивости.
За ова испитивања инокулат се узима кроз фистулу из румена грла
које се храни сличним оброком.
Корелација између сварљивости одређене in vivo и in vitro је врло висока.
Одређивање сварљивости семи-лабораторијском методом
Једна од практичних и доста раширених семи-лабораторијских метода

јесте метод најлонских врећица. За израду врећица употребљава се врло
квалитетно најлонско или полиестерско платно, са уједначеним порама. У
врећице се одмерава одређена количина узорка хранива познатог састава.
Врећице се затварају и најлонским концем повезују (на дужини од 10-20 cм)
за метални прстен и све скупа кроз фистулу убацује у румен (слике 35 и 36).
На метални прстен претходно је причвршћен најлонски канап дужине 50 -
60cм са којим се повезује за канилу, односно касније повлачи и вади.
Метални прстен пада на дно бурага, а врећице су тада у средини дигесте
бурага тако да микрофлора и сокови у њих продиру, а разложени хранљиви
састојци исчезавају.
После I фазе, која траје 48 сати, врећице се ваде из румена, добро
испирају водом и подвргавају II фази варења, која је индентична II фази in
vitro методе и такође траје 48 сати.
Слика 35. Фистулисане краве

Слика 36. Буражна фистула
ФАКТОРИ КОЈИ УТИЧУ НА СВАРЉИВОСТ
Сварљивост појединих хранива и оброка зависи од многобројних

фактора. Једни су везани за храну, као што су хемијски састав хранива,
пре свега садржај сирове целулозе, састав и количина оброка, физичка
форма хране, начин припремања хранива, техника храњења и др. Други
фактори се односе на животиње, и то су: врста, раса, категорија,
развијеност животиње, као и индивидуалне разлике између појединих
животиња.
Количина и састав сирове целулозе у биљној храни имају велики
утицај на сварљивост. Хранива са мало сирове целулозе добро се варе код
свих врста домаћих животиња, док она са већим садржајем сирове целулозе
имају мању сварљивост и погоднија су за исхрану преживара. Такође,
хранива код којих у фракцији сирове целулозе преовлађују пектинске
материје, хемицелулоза и чиста целулоза, као што су коренасто - кртоласта
или веома младе биљке, боље се варе него хранива од старијих одрвенелих
биљака са доста лигнина. Микрофлора, која је густо насељена у
преджелуцима преживара и слепом цреву осталих биљоједа, уз помоћ
фермента целулазе разлаже целулозу, док је лигнин практично несварљив.

Груба хранива богата сировом целулозом најбоље варе говеда, па овце и козе,
затим коњи и кунићи, а најслабије свиње и живина. Ове наведене чињенице о
могућности варења хране у зависности од садржаја и састава сирове целулозе
показују да је правилну и ефикасну исхрану домаћих животиња могуће
остварити само оброцима који су добро прилагођени анатомско-
физиолошким својствима органа за варење код појединих врста.
Повећање садржаја сирове целулозе у храни умањује сварљивост свих
органских материја. Управо, постоји повезаност између количине сирове
целулозе у сувој материји оброка и сварљивости органске материје у оброку,
тако да се сварљивост органске материје може проценити на основу садржаја
сирове целулозе уз помоћ следећих регресионих једначина:
у= 90-0,85х за говеда, овце и козе

у= 90-1,60х за коње, свиње и куниће
у= 90-2,30х за живину
где је у = сварљивост органске материје, а х = проценат целулозе у сувој

материји хране.
Депресију сварљивости може изазвати у неким случајевима и
повећање количине лакосварљивих угљених хидрата (БЕМ) у оброку
преживара. До депресије првенствено долази у сварљивости протеина, а у
мањој мери и других састојака оброка. Отклања се додавањем протеина, који
стимулишу развој и активност микрофлоре у бурагу.
Привидна сварљивост протеина се креће између 60 и 80 % у
биљној храни, а 90 % и више у анималним хранивима. Поред порекла
протеина, на њихову сварљивост утиче и количина у оброку. Повећање
количине протеина у оброку, до одређене границе, повећава њихову
сварљивост и донекле може повећати сварљивост масти и угљених
хидрата.
Сварљивост масти, како је раније речено, зависи од њиховог састава,
и праве масти имају високе коефицијенте сварљивости (код преживара око
80%, а код непреживара око 90%). Обзиром да уобичајени оброци садрже
мале количине масти, додатак мање количине масти у оброк може повољно
утицати на сварљивост, док већа количина додате масти у оброк може
смањити сварљивост осталих састојака, пре свега сирове целулозе.
До сада се не зна много о утицају минерала, витамина, органских
киселина и других материја на сварљивост, али се сматра да оброци који
садрже све потребне хранљиве материје у оптималној количини имају и
оптималну сварљивост.
Количина хране у оброку утиче на сварљивост тако што обилна

исхрана доводи до извесног смањења сварљивости. Тада се убрзава кретање
хране кроз дигестивни тракт, чиме се смањује време дејства сокова за варење
и време за ресорпцију сварених материја. Насупрот овоме, недовољна
исхрана може донекле повећати сварљивост појединих хранљивих материја у
оброку. Овај фактор више утиче на сварљивост код преживара него код
непреживара, и то код грла ниске продуктивности више него код
високопродуктивних.
Различити начини припремања, као и физичка форма хранива
могу знатно да утичу на сварљивост. Преживари добро варе кабаста
хранива у природној форми, те ситњење сена не утиче на повећање
сварљивости, чак фино самлевена ова хранива се слабије варе. Овако
уситњена кабаста хранива упијају воду и врло брзо пролазе кроз органе за
варење. Због краћег задржавања у дигестивним органима смањује се
разлагање хранљивих састојака, нарочито целулозе. Насупрот овоме,
припрема сувих грубих хранива ферментацијом или хемијска обрада
алкалијама доводе до значајног повећања сварљивости. Овим поступцима
се цепају везе између појединих фракција сирове целулозе и издвајају
инкрустирајуће материје.
Нека зрнаста хранива имају тврду опну и могу да прођу цела кроз
органе за варење, те прекрупљивање и млевење истих знатно повећава
њихову сварљивост. Међутим, млади преживари и коњи добро жваћу цело
зрневље, па код њих није неопходно уситњавати ова хранива. Различити
видови термичке обраде (кување, кување у пари, кокичање, пржење, печење,
микронизација и др.) углавном повољно утичу на сварљивост. Загревање
разлаже скроб до декстрина и повећава његову сварљивост, а у сојином зрну
правилан термички третман инактивира трипсин инхибитор, чиме значајно
побољшава сварљивост протеина. Прегрејавање хранива, међутим оштећује
протеине и друге хранљиве материје и драстично смањује њихову
сварљивост. Начин сушења кабастих хранива, као што је спремање сена,
може да утиче на сварљивост. Постоје велике разлике у сварљивости
хранљивих материја између одлично спремљеног сена и оног лошег
квалитета.
На сварљивост утиче, како је већ изнето, врста животиња. Разлике у
варењу хране између појединих врста настају због разлика у анатомско-
физиолошким својствима органа за варење као што су: запремина и дужина
дигестивног тракта, грађа уста и зубала, број и величина слепих црева, број и
врста микрофлоре у органима за варење (табела 15).
Табела 15. Капацитет појединих делова дигестивног тракта код неких

домаћих животиња
Однос
Део Релативни Апсолутни
Врста дужине тела
дигестивног капацитет капацитет
животиње и дужине
тракта запремине, % запремине, l
црева
Желудац 8,50 17,96
Танка црева 30,20 63,82
Коњ 1:12
Слепо црево 15,90 81,25
Дебело црево 45,40 96,02
100,00 211,34
Желудац 70,80 252,50
Говече 1:20
100,00 356,40
Желудац 66,90 29,60
Овца и коза 1:27
100,00 44,20
Желудац 29,20 8,00
Свиња 1:14
100,00 27,45
Развијеност животиње може у извесној мери утицати на сварљивост

оброка. Сматра се да одрасла грла са развијеним органима боље варе храну
богату целулозом, него млада и слабије развијена. Физиолошко стање и
активност дигестивног тракта могу утицати на варирања сварљивости између
појединих животиња, тако да постоје и знатне индивидуалне разлике у
сварљивости.
Постојање овако великог броја фактора који утичу на сварљивост
показује нам да коефицијенте сварљивости хранљивих материја различитих
хранива утврђених на појединим врстама и категоријама домаћих животиња
не можемо узети у потпуности као тачне у свим практичним условима, већ
само као оријентационе показатеље.
Биланси у исхрани 147
БИЛАНСИ У ИСХРАНИ
Хранљиве материје које се сваре и ресорбују у органима за варење

животиње користе за изградњу сопственог тела и стварање производа. Пре
него што се уграде у састојке тела и производе животиња, ресорбоване
хранљиве материје пролазе кроз низ метаболичких промена у току којих
долази до њиховог разлагања, а онај део који се не искористи за синтезу
излучује се из организма.
Пошто је за сточарску производњу пожељно да се хранљиве материје
оброка што ефикасније користе, настоји се да се упозна могућност
искоришћавања појединих хранљивих материја из различитих типова оброка
и при разноврсној производњи. То се постиже билансним испитивањима, у
којима се утврђује количина материја која се задржала у организму и
искористила за производњу, на основу разлике између количине свих унетих
и излучених материја. Хранљиве материје се у организам животиње уносе
храном, а излучују као неискоришћене изметом, мокраћом, гасовима и
знојем.
Билансним испитивањима се утврђује ефекат искоришћавања, као и
количине одређених материја потребних за поједине врсте производње.
Добијени подаци служе за разраду препорука и норматива у практичној
исхрани. За праћење органских материја хране одређује се биланс азота,
угљеника и енергије и исказује се у тежинским или енергетским јединицама.
За праћење минералних материја одређује се биланс за сваки минерални
елеменат посебно. И ова испитивања се изводе кроз припремни и огледни
период, а сваки од њих траје од једне до три недеље.
БИЛАНС АЗОТА
Биланс азота се изводи ради утврђивања ефекта искоришћавања

азотних материја, пре свега протеина, у исхрани. Ресорбоване азотне материје
служе за обнављање дотрајалог или за изградњу новог ткива у телу
животиња, а онај део који се не искористи за производњу излучи се углавном
мокраћом, у виду урее, мокраћне и хипурне киселине, креатина, креатинина и
др. Количина азота која се излучи знојем и изгуби у отпалој длаци толико је
мала да се при утврђивању биланса занемарује. При извођењу биланса азота
потребно је утврдити количину азота који се уноси храном, и количину која
се излучује изметом и мокраћом. Према томе, у овим испитивањима је

потребно сакупљати и анализирати измет и мокраћу, што се разликује од
одређивања сварљивости, где је потребно сакупљати и анализирати само
измет.
Слика 37. Уређај за сакупљање измета и мокраће од овнова

који се држе на паши
Биланс азота може бити позитиван, негативан и уравнотежен. До

позитивног биланса азота долази када се у измету и мокраћи излучи мање
азота него што је унето храном. У том случају азот који се задржао у телу
депонован је у виду прираста или је уграђен у производе - млеко, јаја или
вуну. Код животиња које не производе млеко, јаја или вуну сматра се да сав
азот из позитивног биланса улази у састав беланчевина тела. Пошто се
највећи део беланчевина у телу животиња налази у месу, претпоставља се да
је овај азот депонован у беланчевине мишића
Мишићне беланчевине садрже 16,67% азота, што представља 1/6
њихове масе, па се дељењем количине азота из позитивног биланса са 0,1667,
или множењем са 6 може проценити количина синтетизованих и депонованих
беланчевина у телу.
У случају када се из организма излучи више азота него што је унето
храном, настаје негативан биланс. Тада животиње разлажу више
беланчевина свога тела него што их синтетишу из ресорбованог азота, на шта
су присиљене ради одржавања нормалног фукционисања организма.
Количина разложених телесних беланчевина се процењује на исти начин као
и у случају позитивног биланса, с тим што се овде користи податак о
количини азота излученог из тела. Овакво стање је свакако непожељно у
практичној сточарској производњи.
Уравнотежен биланс азота настаје када је количина излученог азота

једнака количини која је конзумирана у оброку. Оброке који доводе до
уравнотеженог биланса могуће је користити само код потпуно одраслих
животиња у доброј кондицији, а које служе искључиво за рад. У свим другим
случајевима сточарске праксе оброци морају увек осигуравати позитиван
биланс азота.
БИЛАНС УГЉЕНИКА
Биланс угљеника заједно са билансом азота служи за утврђивање

укупног ефекта исхране органским материјама. Одређивање биланса
угљеника је компликованије него одређивање биланса азота, али су овако
добијени подаци прецизнији.
Слика 38. Маска за респирационе огледе

Угљеник се у животињски организам уноси путем хране, а излучује

изметом, гасовима, мокраћом, знојем и отпалом длаком. Пошто су губици
угљеника у зноју и отпалој длаци мали, занемарују се као и код биланса
азота, па се при одређивању биланса угљеника региструју губици у измету,
мокраћи и гасовима. Измене гасова могуће је пратити посебним уређајима са
маскама, или у респирационим коморама.
Уређајима са маскама могуће је измерити количину кисеоника коју
животиња удише и количину угљендиоксида која се ослобађа дисањем. Ови
подаци служе за одређивање количника респирације (RQ) по следећој
формули:
Запремина произведен ог CO 2
RQ 
Запремина О 2
Количник респирације показује која се материја разлаже у организму,

а може да послужи и да се одређеним поступком утврди количина топлотне
енергије ослобођене из организма. Органска материја се у организму разлаже
до СО2 и Н2О уз ослобађање топлоте. Када у организму угљени хидрати
служе за подмиривање потреба у енергији, RQ има вредвост 1. Водоник и
кисеоник у угљеним хидратима се налазе у истом односу као и у води (2:1) те
се О2 унет дисањем троши само за оксидацију угљеника (СО2). Када у
организму сагорева маст, што се дешава при гладовању, кисеоник служи за
оксидацију угљеника и водоника, те RQ има вредност око 0,7. При
сагоревању беланчевина респирациони количник је око 0,8 и варира, пошто
беланчевине варирају у свом саставу, а и не оксидишу потпуно.
У респирационим коморама може да се контролише састав атмосфере
и целокупна измена гасова, као и конзумирање хране и излучивање измета и
мокраће, што омогућава детаљан увид у промет материја у телу животиња и
контролу искоришћавања оброка.
Упоредо са одређивањем биланса угљеника прати се и биланс азота, и
на основу добијених података процењује се искоришћавање органских
материја хране у телу животиње. Азот се налази у белачевинама меса, како је
већ речено, у количини од 16,67%, док угљеника у протеинима има 52,54%, а
у мастима 76,5%, што значи да се на основу биланса ова два елемента може
проценити колико је у телу синтетисано беланчевина и масти.
БИЛАНС ЕНЕРГИЈЕ
Поред потреба за појединим хранљивим материјама, животиње имају

потребе и за енергијом, коју користе за разноврсне животне процесе -
одржавање телесне температуре, рад унутрашњих органа, кретање, стварање

производа и др. За подмиривање потреба у енергији животињама служе
органске материје усвојене из хране, а ако ових нема довољно мобилишу се
материје депоноване у организму.
Утврђивањем биланса енергије упознаје се ефекат енергетског
коришћења хране. При овим испитивањима прати се конзумирање хране,
излучивање измета, мокраће, гасова и енергија коју животиња одаје у виду
топлоте. Мерења се врше у енергетским јединицама (калоријама, односно
џулима). За оваква испитивања користе се респирациони калориметри (слика
40 и 41). То су респирационе коморе код којих су уграђени уређаји за мерење
одавања топлоте. Енергетска вредност узорака хране и излучевина одређује
се у тзв. калориметријским бомбама (слика 39). У њима органске материје
узорака сагоревају у атмосфери кисеоника и под притиском од око 20
атмосфера. Енергетска вредност појединих хранљивих материја се знатно
разликује, а те разлике у садржају енергије потичу од разлике у њиховом
елементарном саставу.
Слика 39. Калориметар: (А) пресек бомбе за сагоревање узорка,

(Б) пресек калориметра у којем се налази бомба
Енергетска вредност појединих хранљивих материја
1g глукозе садржи 15,74 kЈ

1g сахарозе садржи 16,70 kЈ
1g целулозе садржи 17,50 kЈ
1g скроба садржи 17,70 kЈ

1g казеина садржи 24,52 kЈ
1g млечне масти садржи 38,54 kЈ
1g биљне масти (уља) садржи 39,04 kЈ
1g свињске масти садржи 39,67 kЈ
Масти су материје најбогатије енергијом, а што је последица њиховог

елементарног састава. Најсиромашније су у кисеонику, те при сагоревању
троше кисеоник и за оксидацију угљеника и за оксидацију водоника, а
најбогатије у водонику, који при оксидацији ослобађа 4 пута више енергије
него иста количина угљеника. Разлике у садржају енергије између појединих
угљених хидрата последица су различитог садржаја угљеника у једном граму
материје.
Количина енергије у неком храниву зависи од количине и међусобног
односа појединих органских материја у њему:
1g зрна соје садржи 23,10 кЈ

1g овса садржи 19,59 кЈ
1g пшеничних мекиња садржи 19,00 кЈ
1g сена детелине садржи 18,71 кЈ
1g кукурузног брашна садржи 18,54 кЈ
1g кукурузовине садржи 18,12 кЈ
Слика 40. Респирациона комора за праћење промета енергије.

Зидови су од прозирне пластичне материје
Свакако да највише енергије имају хранива која су богата мастима,

док већина хранива која не садрже доста масти врло мало се међусобно
разликују по садржају укупне енергије, што се може посебно уочити
упоређивањем кукурузног брашна и кукурузовине. Међутим, између ова два
хранива постоји велика разлика у хранљивости, а што је последица различите
сварљивости органске материје и доступности енергије.
Слика 41. Респирациони калориметар
Дакле, од укупне енергије која се конзумира храном, први губици

настају као последица варења хране и излучивања измета. Поред губитака
енергије у измету јављају се губици у мокраћи и у цревним гасовима, који
код преживара износе 5-8% укупне енергије оброка. Код преживара се
појављују још и топлотни губици који настају у току ферментације у бурагу.
Када се од укупне енергије оброка одбију губици енергије у измету, мокраћи
и гасовима, добије се количина усвојене или метаболичке енергије (шема 3).
Ову енергију животиња стварно користи, а један њен део излучује из

организма као топлотну енергију. Топлотни губици су велики и често чине
више од 1/3 укупне енергије оброка. Одређују се у респирационим
калориметрима, а могу да се процене и индиректним путем на основу
биланса азота и угљеника тако што се обрачуна енергија у производу и одбије
од количине метаболичке енергије. Преостали део је нето енергија, она која
служи за одржавање организма и уграђује се у продукте - месо, млеко, јаја и
др.
Шема 3. Биланс енергије
Биланс енергије може да се прати и код животиња које се држе на

паши и у испустима, утврђивањем промета гасова помоћу уређаја и опреме за
контролу гасова - индиректном калориметријом. Оперативним путем се у
трахеју уведе канила респирационог гасометра који је причвршћен на
Нормирање 155
животињи (слика 42). Истовремено са сакупљањем респирационих гасова,

сакупља се измет и мокраћа у посебне кесе. Овако се одређује комплетан
биланс азота, угљеника и енергије са приближном тачношћу, без одвајања
животиње у коморе, већ у производним условима: узимању хране на паши,
преживању, кретању, лучењу млека, стајању, лежању.
Слика 42. Крава са канилом на трахеји и са уређајем за сакупљање

респирационих гасова, измета и мокраће при исхрани на паши
НОРМИРАЊЕ
Домаће и гајене животиње за одржавање сопственог живота, као и за

стварање производа имају одређене потребе у храни, односно у хранљивим
материјама. Нормирање у исхрани подразумева одређивање потреба
животиња у хранљивим материјама за поједине врсте производње. Сматра се
да се интерес за нормирање исхране почео јављати када се, због пораста
потреба у сточним производима, почела поклањати све већа пажња
производним својствима домаћих животиња, и када се сазнало да се
исхраном може утицати на продуктивност животиња.
Проучавање потреба у храни за поједине врсте производње довело је
до подвајања ових потреба на потребе за одржавање живота и на потребе за
производњу. То је значило да дневни оброк сваке животиње треба да чини
уздржни део, који зависи од величине животиње, и производни део, који
зависи од количине и састава производа који животиња даје. Овакво
подвајање потреба је неправилно са физиолошког аспекта, јер не постоји
граница између подмирења потреба за одржавање и потреба за производњу.

Производња је у комплексној повезаности са основним функцијама
организма, а метаболизам код животиња је јединствена и целовита активност.
Животиња производи и када не добија производни део оброка, на рачун
трошења сопствених ткива, као што се дешава и када животиња не
производи, а не добија довољно хране за одржавање живота. Трошење
сопствених ткива, прво резервне масти, па затим ткивних протеина, води
губитку телесне масе и слабљењу отпорности организма према болестима. И
поред тога што је оваква подела потреба вештачка, она је прихватљива са
аспекта усавршавања норми и препорука за практичну исхрану. Потребе
животиња подразумевају минималну количину неке хранљиве материје која
је потребна за обезбеђење оптимума одређене телесне функције.
Количина хране која омогућава одвијање основних животних процеса
и када животиња ништа не производи, а да при томе одржи своју телесну
масу и састав организма без икаквих промена, назива се храном за
одржавање. Количина хране дата у дневном оброку изнад потреба за
одржавање користи се за стварање неког производа и назива се храном за
производњу. Како производња не зависи само од количине хране, већ и од
физиолошког стања организма, то је немогуће потпуно одвајање потреба за
одржавање од потреба за одређену производњу, јер су и потребе за
одржавање варијабилне и зависе, између осталог, и од нивоа производње.
ПОТРЕБЕ ЗА ОДРЖАВАЊЕ
Храна за одржавање представља пасивну ставку у економици

сточарске производње, због чега је познавање потреба у хранљивим
материјама за одржавање живота, као и фактора који на њих утичу, веома
важно за успешно организовање рационалне исхране. При одређивању
потреба за одржавање интегритета и функција организма полази се од
потреба организма за одржавање основног (базалног) метаболизма.
Животиња се налази у условима основног метаболизма (катаболизма
гладовања) када је гладна, мирује и када се налази на термички неутралној
температури простора. На температури ваздуха од 20-25оС животиња не
покреће физичке и хемијске механизме терморегулације. У условима
основног метаболизма одвијају се основни животни процеси: дисање, рад
срца и крвотока, рад секреторних и инкреторних жлезда, одржавање
мишићног тонуса и телесне температуре, статус нервног система, функције
чула. То је физиолошко стање организма при којем се из тела губи најмања
количина енергије.
У практичним условима држања и експлоатације животиње редовно
испољавају извесне активности: стоје, крећу се, узимају храну, преживају. То
значи да су потребе у енергији за одржавање живота далеко веће од потреба

за основни метаболизам, јер укључују и потребе за одржавање нормалне
активности животиња. Рачуна се да су минималне потребе у енергији за
одржавање живота за око 50% веће од потреба за покривање основног
метаболизма. Дакле, енергетске потребе за одржавање чине ону количину
енергије коју животиња треба да унесе у организам храном да би се одржала
енергетска равнотежа, при којој се нити депонује, нити губи депонована
енергија. То је стање када је метаболичка енергија једнака топлотној, тј. када
се сва метаболичка енергија оброка ослободи у виду топлотне енергије.
Количина енергије потребна за одржавање зависи пре свега од масе
ткива чију функцију и интегритет одржава. Ова маса се најједноставније
приказује тежином, односно телесном масом животиња (ТМ). Тако
животиње веће телесне масе имају веће потребе за одржавање од животиња
мање телесне масе. Међутим, ове потребе нису директно сразмерне телесној
маси, јер лакше животиње имају релативно веће потребе од тежих. Пошто се
потребе у енергији не мењају пропорционално са променама телесне масе
животиња, за одређивање ових потреба је погоднија метаболичка тежина,
односно метаболичка маса животиња, која представља телесну масу на
експонент 0,75 (ТМ0.75) или на 3/4 (ТМ3/4). Поред телесне масе, на потребе за
одржавање утичу и други фактори: мишићна активност, производни тип,
односно раса животиња зависно од њихове конституције и темперамента,
кондиција и старост животиња, температура и влажност ваздуха,
активност инкреторних жлезда, индивидуалне разлике итд.
Ове потребе су веће када животиње стоје за око 10% у односу на оне
које леже, или код крава на паши су веће за око 40% у односу на потребе
истих крава када се држе у стајама. Мање су потребе за одржавање живота
код меснатих него код млечних раса, код тешких него код топлокрвних коња.
Ове разлике могу износити и до 20%. Могу постојати индивидуалне разлике
у оквиру расе, такође у зависности од конституције и темперамента
животиња. Потребе код утовљених грла су веће по јединици телесне масе за
15 до 30% него код мршавих. Младе животиње имају веће потребе за
одржавање него одрасле, због веће живахности и интензивнијег
метаболизма.
Температура спољне средине утиче на количину хранљивих материја
потребних за одржавање живота. Што ова температура више одступа од
термички неутралне, поготово што је нижа, животиња троши више енергије
за одржавање. Релативна влажност и кретање ваздуха утичу на потребе за
одржавање. Већа релативна влажност повећава одавање топлоте са површине
животињског тела (кондукцијом, конвекцијом и радијацијом), а тиме
повећава и потребе за одржавање. Кретање ваздуха – дување ветра поспешује
одавање топлоте конвекцијом и додатно повећава потребе у енергији.
Животиње подлежу сезонским варијацијама интензитета базалног
метаболизма што доводи до разлика у потребној храни за одржавање живота.
Базални метаболизам је највиши у периоду мај-јул и поклапа се са периодом

најдужег и најинтензивнијег сунчаног осветљења, а најнижи у периоду
јануар-март. Овај сезонски утицај је везан за хормоналну активност
животиња. Веће потребе за одржавање живота имају фебрилне животиње, јер
оне у стању повећане телесне температуре одају више топлоте у односу на
здраве. У просеку домаће и гајене животиње троше око половину унете хране
за одржавање живота, или чак и нешто више (табela 16.).
Табела 16. Удео укупне енергије хране који се употреби за одржавање живота
Енергија хране за одржавање
Врста и категорија животиња
живота у %
Крава у лактацији, 10 kg млека/дан 53
Крава у лактацији, 20 kg млека/дан 36
Телад и јунад у тову 38-44
Јунад, растење 52-63
Свиње, растење 35
Кокош носиља, 200 јаја годишње 67
Кокош носиља, 300 јаја годишње 57
Поред потреба у енергији за одржавање основних функција

организма, постоје и потребе у специфичним материјама: протеинима,
минералним материјама и витаминима. Потребе у протеинима за одржавање
основног метаболизма пропорционалне су метаболичкој тежини, баш као и
потребе у енергији и стоје у одређеном односу са енергијом. Оне износе 2 mg
ендогеног азота на сваку килокалорију, односно око 0,5 mg на сваки кЈ
основног метаболизма. Потребе за одржавање интегритета организма су
нешто веће и једнаке су количини ендогеног азота излученог у мокраћи плус
метаболички азот излучен у измету. Међутим, оброци који надокнађују
губитак азота у измету и мокраћи не подмирују у потпуности све потребе,
пошто поред овог постоје потребе за пораст длаке, вуне, перја, папака и
слично. Ове потребе су релативно мале, изузев код живине у време митарења
и код оваца са већим приносом вуне. Животиње за обнову својих
беланчевина користе аминокиселине, те се при подмиривању потреба у
протеинима мора водити рачуна о њиховом квалитету, односно биолошкој
вредности, нарочито у исхрани непреживара. Због тога што састав и вредност
протеина у храни варира, препоруке у протеинима за одржавање, у пракси су
нешто веће од оних које су утврђене у билансним испитивањима. Нормирање
потреба у протеинима се најчешће врши у сировим (укупним), или сварљивим
протеинима, а изражавају се у грамима дневно, или у процентима оброка.
Оброк за одржавање треба да садржи и извесне количине
минералних материја. За разлику од енергије и протеина минералне
материје се не излучују после обављене функције за одређени животни
процес, већ се поново употребе и служе организму. Иако се поједини

минерални елементи користе више пута у метаболизму, ипак један део ових
елемената се стално излучује из организма, чак и у време гладовања. Да би се
утврдиле потребе за одржавање у минералним елементима, потребно је
познавати њихове губитке у мокраћи и измету, њихову ресорпцију, као и
ретенцију (задржавање у организму).
Потребе у витаминима за одржавање нису много проучене. Ове
потребе се углавом не приказују одвојено, већ заједно са потребама за
производњу, и зависе од интензитета производње.
Утврђивање потреба за одржавање има више теоретски значај, а
савремени нормативи за потребе праксе углавном заједно приказују укупне
потребе животиња за одржавање и за производњу.
ПОТРЕБЕ ЗА ПРОИЗВОДЊУ
У пракси сточарске производње оброци садрже редовно више хране и

хранљивих материја него што је потребно за одржавање интегритета
организма. Они се састоје из уздржног и продуктивног дела, пошто се домаће
и гајене животиње држе искључиво за производњу и од њих се очекује
добијање неког производа. Као и потребе за одржавање, тако и ове потребе за
физиолошке, односно производне функције животиња важно је познавати
ради организовања што правилније и економичније исхране. Количина
појединих хранљивих материја које треба да буду заступљене у производном
делу оброка зависи од количине и састава производа који животиње дају.
Неодговарајуће количине хране, било недовољне или преобилне, неповољно
се одражавају на здравље и продуктивност животиња. Потребе за производњу
које се нормирају у исхрани домаћих и гајених животиња обухватају пораст,
репродукцију, производњу млека, јаја, вуне, рад и тов, а односе се на:
енергију, протеине, минералне материје и витамине.
Пораст
Потребе за пораст имају све животиње од рођења па до завршетка

свог раста и развоја. Кроз ову фазу пролазе животиње које служе за
производњу меса, као и оне које ће касније служити за репродукцију и друге
врсте сточарске производње. У току раста повећава се маса мишића, скелета
и унутрашњих органа, који су углавном изграђени од беланчевина, што значи
да су потребе за протеинима овде од приоритетног значаја.
Растење карактерише интензиван метаболизам што подразумева
високе захтеве у хранљивим материјама. На интензитет раста може да се
утиче количином хране и саставом оброка. Правилном исхраном могуће је
искористити способност младих животиња за стварање меса, а да при томе не

дође до већег депоновања масти у телу. Квалитетни оброци омогућавају бржи
пораст и ефикасније искоришћавање хране. Последњих деценија дошло је до
напретка у резултатима прираста и искоришћавања хране захваљујући науци
о исхрани и селекцији. Примера ради, време това пилића скраћено је од
некадашњих 12 или више недеља на само 6 недеља, уз утрошак хране од 4 и
више килограма на два килограма за један килограм прираста. Такође се
постижу добри резултати у производњи младих свиња, где се код нерастића у
тесту остварују дневни прирасти и преко 1 килограм уз утрошак нешто више
од 2 килограма хране за 1 килограм прираста.
Са порастом животиње смањује се интензитет раста и мења састав
прираста. Наиме долази до повећања суве материје и количине масти у
јединици прираста, што неминовно доводи до повећања утрошка хранљивих
материја за производњу јединице прираста. При томе треба имати у виду да
поред потреба за производњу постоје и дневне потребе за одржавање, које се
повећавају како се повећава телесна маса животиње. Високи дневни прирасти
скраћују време производње и омогућавају смањење потреба за одржавање, а
самим тим и укупног утрошка хране по јединици производа. Насупрот овоме,
да би се добио производ са што мање масти у тову младих животиња, некада
се ограничавају дневни прирасти, што продужава време това и повећава
утрошак хране за одржавање. Свакако да је способност синтезе меса не само
карактеристика младих животиња, већ је синтеза меса као и депоновање
масти у телу, и под утицајем генетске основе.
Код животиња које служе за репродукцију интензитет исхране у
току пораста утиче на њихову производност и дуговечност, што је нарочито
изражено код говеда. Грла обилније храњена у младости раније сазревају и
улазе у репродукцију, али им је животни век по правилу краћи.
Потребе у енергији за пораст оријентационо се могу одредити на
основу количине и енергетске вредности прираста. Као извор енергије за
младе животиње служе све органске материје, на првом месту угљени
хидрати и масти. Масти имају код младих животиња посебно значење не
само са гледишта своје биолошке вредности, већ и као концентровани извор
енергије. У условима врло интензивног прираста оне се у новије време
укључују у повећаним количинама у смеше за младе категорије.
Поред енергије за пораст су потребне и специфичне хранљиве
материје, пре свега протеини. За синтезу својих беланчевина организам
користи аминокиселине доспеле из хране, па ће највреднији бити они
протеини чије су аминокиселине по количини и међусобном односу
најсличније аминокиселинском саставу беланчевина које се синтетишу у
телу. Састав протеина зависи од њиховог порекла, а највећу вредност у
исхрани имају, како је раније речено, протеини животињског порекла. Пошто
су ови протеини често релативно скупи, користе се у исхрани у ограниченој
количини и са циљем употпуњавања оброка есенцијалним аминокиселинама.
Зато добро познавање аминокиселинског састава и биолошке вредности

протеина омогућава да се комбинацијом различитих хранива најповољније
обезбеде потребе у свим аминокиселинама. Све чешће се протеинска
вредност оброка повећава додавањем недостајућих синтетичких
аминокиселина. Највећу вредност у порасту имају протеини анималних
хранива, због чега се ова хранива уобичајено стављају у количини 5 до 10 % у
оброке свих младих животиња, изузев преживара код којих су успостављене
функције преджелуца. Нижу вредност од ових имају протеини уљаних сачми,
а најнижу протеини житарица.
Највеће потребе, као и највише захтеве према квалитету протеина
имају животиње у раној младости. Тада се најинтензивније формира ново
ткиво и синтетишу протеини. Касније, са смањењем интензитета раста
могуће је подмирити потребе из протеина мање биолошке вредности.
Потребе у протеинима се исказују количински или у процентима, а некада и у
односу на енергију оброка. Уобичајено је да се потребе за протеинима износе
количински у исхрани преживара, а процентуално у исхрани животиња
концентрованом храном или комплетним смешама. Потребе се могу
приказати у сварљивим протеинима, што је случај при исхрани кабастом
храном, која има различиту сварљивост, и у укупним протеинима, што се
чини при исхрани са концентратима, где хранива имају високу или
подједнаку сварљивост.
Код животиња у порасту постоје и потребе у минералним
материјама. Оне зависе од интензитета раста, а за неке минералне елементе
и од количине која се депонује у организму као резерва. Стварање оваквих
резерви је потребно код животиња које су намењене за приплод, али не и код
оних које се тове и кољу. И потребе у појединим минералним елементима се
могу приказати количински или у процентима оброка. Нормирају се Cа, P,
Мg, Fе, Cu, Zn, Mn, Cо, Ј, Sе и кухињска со, а детаљније потребе у овим
елементима биће изнете у делу књиге о исхрани појединих врста и категорија
животиња.
Да би се остварили интензиван пораст и ефикасно искоришћавање
хране, животињама је потребно обезбедити и одговарајућу количину
витамина. Интензитет метаболичких процеса зависи од присуства већег
броја витамина, а највећа пажња се посвећује витаминима А и D код свих
врста животиња. Потребне количине витамина и микроелемената
најефикасније се обезбеђују путем одговарајућих предсмеша - тзв. премикса,
које садрже ове састојке у потребним количинама за поједине категорије
животиња.
Репродукција
Репродукција или размножавање домаћих животиња представља

основу сваке сточарске производње. То је једна од примарних физиолошких
функција, важна за одржавање врсте и, поред генетских фактора, у многоме

зависи од исхране. Одговарајућа исхрана мушких и женских животиња за
приплод утиче повољно на успех репродукције, док неодговарајућа исхрана
доводи до смањења репродуктивних способности, па чак и повремене или
трајне јаловости. У репродукцији учествују мужјак и женка, мада женка има
доста већи утицај на успех репродукције код сисара, због бременитости и
потом лактације.
Количина и квалитет хране у оброку битно утичу на репродуктивна
својства животиња. Довољна количина хране одговарајућег квалитета доводи
до пожељне приплодне хранидбене кондиције, утиче повољно на активност
ендокриних жлезда и метаболизам полних хормона, тиме и на сазревање јаја,
правовремену појаву еструса, успешну концепцију и нормалан ток
гравидитета. Код мушких животиња правилна исхрана обезбеђује стабилну и
трајну производњу сперме одговарајућег квалитета, темперамент и полни
нагон, као и активност у току парења. На активност ендокриних жлезда
посебно повољно утиче присуство минералних елемената и витамина у
организму.
Од минералних материја фосфор најдиректније утиче на
репродукцију, што је посебно уочљиво код крава, код којих долази до
јаловости у случају држања на пашњацима оскудним у фосфору, или
храњења сувим кабастим хранивима дефицитарним у овом макроелементу. За
разлику од фосфора, калцијум више индиректно него директно утиче на
репродукцију. Нпр, заједно са фосфором потребан је за минерализацију
коштаног система фетуса, као и за обезбеђење квалитетне љуске, без које
нема квалитетних јаја за инкубацију. Дефицити бакра, мангана, цинка и
кобалта могу довести до смањења фертилитета, а дефицит јода представља
озбиљан проблем у репродукцији крмача, кобила и крава. Заостајање
постељице везује се за недстатак селена и бакра, што је нарочито изражено
код крава.
Од витамина за репродукцију су директно значајни витамини А, D и Е
, док се сматра да витамини В комплекса имају индиректан значај за
репродукцију. Данас се зна да поред витамина А и β-каротин има одређену
улогу у репродукцији. Дефицит витамина А код женки доводи до нередовног
еструса, побачаја или рађања невиталне младунчади, а код мушких животиња
јачи и дуготрајнији дефицит проузрокује дегенерацију герминативног
епитела тестиса са смањивањем сперматогенезе, па и њеним потпуним
престанком. Витамин А има посебну важност у исхрани бременитих
животиња. Оне депонују знатне количине витамина А и каротина, а ове
резерве служе за покриће потреба младунчади у периоду сисања.
Недовољна, као и преобилна исхрана неповољно утичу на
репродукцију, пубертет и производњу сперме. Дефицитарна исхрана доводи
до смањене отпорности животиња и повећане осетљивости на инфекције, те
на тај начин индиректно утиче на репродукцију. Недовољна исхрана код
бременитих животиња доводи до трошења телесних ткива и слабљења

кондиције, а са продужетком таквог периода и до угинућа плода, побачаја
или рађања невиталне младунчади. Недовољна исхрана мужјака доводи до
производње сперме слабог квалитета, па чак и до престанка сперматогенезе у
врло екстремним случајевима. Код младих животиња недовољна исхрана
доводи до кашњења појаве пубертета и њихове касније употребе за приплод.
Дефицитарна исхрана подразумева најчешће истовремени недостатак
енергије и протеина у оброцима приплодних животиња. Зато се стерилитет
који се јавља код енергетски недовољне исхране може по правилу приписати
и дефициту протеина, чија је последица недовољна синтеза, између осталог и
хормона хипофизе, а тиме и недовољна активација полних жлезда.
Вишак енергије у исхрани приплодних животиња може такође
довести до јаловости. Преобилна исхрана у почетку изазива краткотрајно
повећање полног нагона, али продужавање са таквом исхраном доводи до
прекомерног това, тромости и смањења полног нагона и способности за
оплодњу. Обилна исхрана крмача после оплодње повећава ембрионалну
смртност прасади и неповољно утиче на особине репродукције. Код младих
утовљених животиња може доћи до нагомилавања масти у полним жлездама
и, због механичког притиска, ометања њиховог развоја. Тада изостају
манифестације полне активности, што је чешћи случај код младих животиња
спремљених за изложбу.
Потребе у хранљивим материјама за репродукцију код женских грла
односе се пре свега на овулацију и пораст и развитак плода. Повећање
телесне масе бременитих животиња је резултат не само растења плода, већ и
плодових омотача, утеруса и млечних жлезда, као и нагомилавања резерви
хранљивих материја и енергије у телу мајке. Одрасле животиње повећају
своју телесну масу у току бременитости за 10 до 25%. Међутим, промена
телесне масе у првој половини бременитости је незнатна, чак и непожељна, а
маса плода крајем прве половине бременитости износи свега око 10% масе
при рођењу. Главно повећање масе плода оствари се у последњој трећини
бременитости, када се формира око 80% његове укупне масе. У току
интраутериног живота мења се не само маса, већ и састав плода, тако што се
смањује садржај воде, а повећава количина протеина, масти и минералних
материја. Потребе у хранљивим материјама за пораст и развитак плода
одређују се на основу масе и састава плода у појединим фазама
бременитости, а у принципу су исте као и за пораст младих животиња, с том
разликом што се подмирују индиректно преко мајке. Пошто је дневна
количина акумулираних материја у плоду на почетку врло мала, ове потребе
се нормирају у оброку тек за последњу трећину бременитости. Уобичајено се
нормирају потребе у енергији, протеинима, Са, Р, витаминима А и D, а код
неких врста и у другим минералима и витаминима.
Потребе бременитих животиња у енергији у практичним условима
најчешће се одређују тако што се потребе за одржавање живота увећају за око
50%, а при крају бременитости у појединим случајевима (младе плоткиње у

порасту, животиње у лошој кондицији, овце са два јагњета и др.) то повећање
може износити и 100%.
Потребе у протеинима код бременитих животиња одређују се на
основу количине депонованих протеина у плоду и телу мајке. У плоду телета
и ждребета депонује се 6 до 9kg протеина, у леглу прасади 1,5 до 2kg, у телу
јагњета око 0,8 kg. Ако је биолошка вредност протеина у просеку око 65 до
70, само за формирање плода потребно је бременитој кобили и крави дати од
9 до 13 kg сварљивих протеина, крмачи око 3 kg и овци 1,5 kg. Количина
протеина која се депонује у другим органима и телу мајке углавном је нешто
већа од оне депоноване у плоду.
Потребе у Са и Р код гравидних животиња односе се на количине
ових материја потребних за одржавање, као и количине депоноване у плоду и
костима као резерве за предстојећу лактацију.
Принцип одређивања потреба у хранљивим материјама на основу
количине и састава производа није могућ у производњи сперме код мушких и
овулацији код женских грла. Овде се ради о врло малој количини производа,
нпр. неколико милилитара ејакулата код бикова, са преко 90% воде, што не
може бити основа за нормирање потреба у хранљивим материјама. Исхрана
код ових животиња обезбеђује функционисање организма и активност
инкреторних жлезда ради добијања квалитетних и виталних полних ћелија.
Лактација
Производња млека је својство женки свих сисара, а млеко служи као

прва храна њиховим младунцима. Млеко неких врста домаћих животиња
користи се и за исхрану људи. Лактација почиње након порођаја, условљена
је физиолошким стањем и хормонском активношћу и представља велики
напор за организам. Млеко се ствара у млечној жлезди од састојака крви, у
коју се крвљу допремају многобројни прекурсори, као што су ацетати,
бутирати, глукоза, масне киселине и аминокиселине. Овде се од пристиглих
прекурсора синтетишу специфични састојци млека – лактоза, млечна маст и
протеини млека. Да би се синтетисао 1 килограм млека потребно је да кроз
млечну жлезду прође чак око 50 литара крви, што говори о великом
физиолошком напору животиња у лактацији. Крава високе млечности у
периоду једне стандардне лактације излучи млеком и до пет пута више суве
материје него што има у свом телу.
Рад млечне жлезде се одвија под утицајем хормона, а хормонска
стимулација лучења млека је најјача на почетку лактације. Одговарајућа
исхрана лактирајућих грла треба да обезбеди не само физиолошки и
хормонални статус организма, већ и да снабде животиње потребним
хранљивим материјама за количински веома значајну производњу млека.
О израженом утицају количине, врсте и квалитета хране у дневном оброку,

као и специфичном утицају хране на количину и састав произведеног млека
биће више изнето у поглављу уџбеника „Исхрана говеда“.
На почетку лактације расте дневна производња млека и достиже свој
максимум кроз неколико недеља. У тој фази лактације животиње подмирују
потребе за производњу млека добрим делом мобилишући хранљиве материје
из састава свог организма. Зато је потребно да се животиње добро припреме
за лактацију и да се у њиховом телу нађе довољно резерви хранљивих
материја које ће се користити док се не нормализује исхрана и док се све
потребне хранљиве материје за текућу производњу не подмирују из оброка. У
случају да се животиње недовољно припреме за лактацију или да се хране
недовољним оброком, оне се исцрпљују и производе знатно мање млека.
Потребе у хранљивим материјама за производњу млека зависе од
количине, хемијског састава и енергетске вредности млека. Ови показатељи
су различити код појединих врста животиња (табела 17). Поред значајних
разлика између појединих врста постоје знатне расне и индивидуалне разлике
у саставу млека и у оквиру исте врсте животиња.
Табела 17. Просечан хемијски састав и енергетска вредност млека појединих

врста животиња
Вода Протеин Маст Лактоза Пепео Са Р kJ/
Врста
% % % % % % % kg
Кобила 89,90 2,20 1,60 6,00 0,40 0,10 0,08 2135
Крава 87,20 3,40 4,00 4,70 0,70 0,12 0,10 3140
Коза 87,10 3,60 4,00 4,50 0,80 0,13 0,11 3150
Овца 81,60 5,60 7,50 4,40 0,90 0,20 0,16 4980
Крмача 80,30 5,80 8,00 5,00 0,90 0,25 0,15 5320
Куја 78,90 7,60 8,60 4,10 0,80 0,20 0,16 5860
Срна 63,30 10,30 22,50 2,50 1,40 - - 11720
На основу хемијског састава и енергетске вредности млека процењују

се потребе у енергији и протеинима који се морају подмирити из хране да би
се омогућила одговарајућа производња млека. Потребе у енергији могу се
исказати у метаболичкој енергији (МЕ) – што се најчешће чини код
моногастричних животиња, или нето енергији (НЕ) – што је уобичајено код
преживара. Потребе у протеинима односе се на потребе за одржавање живота
и производњу млека, а исказују се или у укупним, или у сварљивим
протеинима. Код моногастричних животиња углавном се исказују у укупним,
док се код преживара потребе исказују у сварљивим протеинима. И овде се
води рачуна о квалитету протеина у исхрани моногастричних животиња, док
је за преживаре довољно обезбедити потребну количину протеина у оброку.
Код високопроизводних крава микробиолошка синтеза протеина није
довољна да подмири потребе за одговарајућим есенцијалним амино

киселинама, па се поред укупних одређују и потребне количине
неразградивих протеина (оних који ће заобићи разградњу у бурагу и доспети
до места правог варења и усвајања).
Од минералних елемената за производњу млека се редовно нормирају
Са и Р и кухињска со, а код крава високе млечности води се рачуна и о
снабдевању појединим микроелементима. Садржај Ca, P и Fe у млеку не
подлеже већим варијацијама, без обзира на њихов садржај у храни, док је
садржај неких микроелемената могуће повећати у млеку њиховим већим
присуством у храни.
За производњу млека је потребно обезбедити и одређене количине
појединих витамина. Није уобичајено да се они приказују издвојено, већ
заједно са потребама за одржавање. Води се рачуна о снабдевању потребним
количинама витамина А и D, а код непреживара још и неким витаминима В
комплекса. Присуство витамина у оброку, поред тога што утиче на лактацију
обезбеђујући интензиван метаболизам и ефикасно искоришћавање хране,
одражава се и на садржај појединих витамина у млеку, и тако омогућује
снабдевање подмлатка животиња у периоду млечне исхране, као и људи који
се хране млеком. Теже се може повећати садржај у млеку витамина D и В
комплекса, изузев витамина В2.
Здрава млечна жлезда је по правилу добра баријера и кроз њу не
пролазе у млеко стране материје у шкодљивим концентрацијама. Међутим,
етарска уља прелазе у млеко мењајући његов мирис и укус. Токсични
састојци неких биљака могу прећи у млеко у шкодљивим количинама, као и
неки бактеријски и гљивични токсини. Болесна млечна жлезда је
пропустљивија, па је и могућност проласка штетних материја кроз њу
повећана.
Рад
За рад могу да се користе различите врсте животиња, као што су

коњи, магарци и њихови бастарди, камиле, говеда и њихови сродници,
слонови, пси и др. Код нас су, до појаве механизације за рад у пољопривреди
коришћени углавном коњи, говеда, магарци и у мањем обиму биволи.
Увођењем механизације у пољопривреду употреба животиња за рад је сасвим
смањена и свела се само на споредне случајеве, најчешће у брдско-
планинским подручјима.
Радне животиње могу да обављају врло различите радове. Коњи се
најчешће употребљавају за вучу и ношење терета, за јахање и др. – вековима
су били основна вучна снага у пољопривреди и свим другим областима
људског живота; волови и краве за рад у пољопривреди и вучу различитих
терета; пси за различите намене – чување стада, лов дивљачи, специфичан
рад за потребе војске и полиције и др.
Као и у другим производњама, тако и у производњи рада постоје

потребе у хранљивим материјама за одржавање живота и за производњу.
Производња коју обављају радне животиње је механички рад, а физиолошку
основу рада чине мишићне контракције. Примарни извор енергије за
мишићне контракције је мишићни гликоген. У мишићима се гликоген
анаеробно разлаже до крајњих производа, угљендиоксида и воде уз
ослобађање енергије. Ова енергија се укључује у аденозин-трифосфат (АТР),
а вишак се депонује у креатинфосфат ( СР), или се искористи за ресинтезу
мишићног гликогена.
За тачно одређивање потреба у хранљивим материјама, поред
познавања хемизма мишићне активности, треба измерити утрошен рад, као и
познавати ефикасност искоришћавања хране за рад. У практичним условима
тешко је тачно измерити сваки извршен рад, већ се за потребе праксе
прибегло подели рада на:
лаки рад, са утрошеним до 15 000 kJ

средњи рад, са утрошеним 15 000 – 20 000 kJ
тежак рад са утрошеним 20 000- 30 000 kJ
врло тежак рад са утрошеним преко 30 000 kJ
Потребе у енергији радних животиња одређују се тако што се

енергији за одржавање живота дода потребна продуктивна енергија зависно
од тежине и трајања рада.
Ефикасност искоришћавања енергије хране за рад зависи од врсте
животиња, од извежбаности у раду, степена напрезања и врсте рада, као и
других фактора. Коњи на пример ефикасније користе храну за рад него
говеда. Извежбаност може да повећа ефикасност коришћења хране за рад и
до 20%, док се приликом форсираног рада знатно смањује ова ефикасност.
Постоје знатне и индивидуалне разлике у коришћењу хране за рад зависно од
грађе животиње, темперамента и др. Утврђено је код коња да се само око 1/3
метаболичке енергије употреби за производњу корисног рада. Остала
количина се троши на појачани рад циркулације, дисања и ослобађа у виду
топлотне енергије. Од бруто енергије хране радне животиње користе свега 8
до 9% за производњу рада.
За обезбеђење енергије за рад могу да послуже сви органски састојци
хране – угљени хидрати, масти и протеини. У пракси се у ту сврху
првенствено користе угљени хидрати и масти, пошто се ефикасније
искоришћавају за стварање мишићног гликогена. Уз то су угљени хидрати
најзаступљенији у биљној храни, па и најјефтинији, а масти најбогатије
енергијом, што доприноси економичности њихове употребе.
За време рада не долази до знатног повећања разградње протеина у
организму, као што је то случај са повећањем потрошње енергије. Међутим,
то повећање енергије захтева и одређено повећање протеина у оброку.
Потребе у протеинима радних животиња одређују се тако што се

количина протеина за одржавање живота повећа за 25% код лаког рада, за
50% код средњег и за 100% код тешког. У уобичајеној храни углавном има
увек више протеина него што предвиђа наведено повећање.
Потребе у минералним материјама за рад односе се углавном на
натријум хлорид, пошто се нарочито за време тешког рада и по топлом
времену губи знојењем доста натријум хлорида и воде. Коњи који обављају
тежак и врло тежак рад дневно знојем могу да изгубе 80 до 100 грама
кухињске соли, због чега би их требало напајати водом која садржи 0,1 до 0,3
% NaCl.
Потребе у витаминима растворљивим у мастима нису посебно
повећане код радних животиња, за разлику од потреба у витаминима В
комплекса, нарочито тиамина, обзиром на интензиван промет угљених
хидрата и енергије. Код преживара и коња интестинална микрофлора
производи довољно ових витамина.
Тов одраслих грла
Тов одраслих грла, као и рад не представља важан вид производње у

савременом интензивном сточарству. Обавља се углавном са животињама
излученим из приплода, а састоји се у поправци кондиције евентуално
исцрпљених и мршавих грла, ради побољшања конформације трупа и
квалитета меса. Код утовљених животиња повећава се кланична маса, као и
проценат меса за јело. У току товљења у телу животиња се повећава садржај
масти. Поред таложења масти у поткожном везивном ткиву и телесним
шупљинама, повећава се садржај масти и у мишићном ткиву. Такви мишићи
су проткани масним ткивом (марморирани), чиме постају сочнији и укуснији,
па чак и нежније грађе. Пошто прираст у овој производњи сачињава
претежно маст, то је утрошак хране за јединицу прираста велики. Стога се
настоји да овај тов траје што краће у циљу смањења трошкова производње.
Потребе одраслих животиња у тову за производњу односе се на
енергију и зависе од дневног прираста и његове енергетске вредности, док су
потребе у специфичним хранљивим материјама (протеинима, минералним
материјама, витаминима) релативно мале и практично чине део оброка за
одржавање живота, а зависе од телесне, односно метаболичке масе. Зато
оброци ових животиња могу бити састављени претежно од угљено-хидратних
енергетских хранива.
Утицај исхране и нормирање потреба за специфичне производње
везане за одређене врсте животиња, као што су производња вуне код оваца
или производња јаја код живине, биће изнете у посебном делу уџбеника.
Оцењивање хранљиве вредности сточне хране 169
ОЦЕЊИВАЊЕ ХРАНЉИВЕ ВРЕДНОСТИ

СТОЧНЕ ХРАНЕ
Потреба за мерењем хранљиве вредности сточне хране јавља се у

време када су се природни извори хране са ливада и пашњака почели
допуњавати или замењивати храном произведеном на ораницама, баш када
почиње и нормирање исхране. То је било потребно и ради реалнијег мерења
вредности појединих ратарских култура које се користе за исхрану домаћих
животиња и процене рентабилности њиховог гајења у односу на друге
културе.
Почетком 19. века (1809. год.) Албрехт Тер је први нашао начина за
упоређивање вредности различитих хранива на основу садржаја хранљивих
састојака који су растворљиви у води, алкохолу и разблаженим базама и
киселинама, претпостављајући да животиње могу да користе из хране само
оне материје које су растворљиве у наведеним растварачима. За јединицу
мере узео је количину растворљивих материја у просечном ливадском сену.
То је била "сенска вредност" - прва објективна мера за упоређивање
хранљиве вредности разних хранива на основу садржаја растворљивих
материја у њима. Њоме се могло приказати која количина неког хранива
може у исхрани заменити продуктивно дејство једног килограма просечног
ливадског сена.
Како је већ раније изнето, неке хранљиве материје имају специфичну
улогу у исхрани животиња и не могу бити замењене другим, док друге (а то
су све органске материје) снабдевају организам животиња енергијом и у тој
улози се могу међусобно замењивати. Специфичну улогу имају протеини и
поједине аминокиселине, витамини, минерални елементи и још неке. Сазнање
да се храна састоји из различитих материја, од којих неке имају и специфичну
улогу у исхрани животиња, показало је да није једноставно исказати укупну
хранљиву вредност неког хранива или оброка у једној јединици мере. Пошто
се енергетска вредност хране може обједињавати, јер се различите органске
материје могу у организму међусобно замењивати, убудуће је изналажење
јединице за мерење хранљиве вредности хране заснивано на садржају
енергије у храни. Тако је настало више начина и могућности приказивања
енергетске вредности сточне хране и они се могу поделити у две групе:
1. Мере потенцијалне енергије хране, где спадају: укупне сварљиве
хранљиве материје (ТDN), сварљива енергија (СЕ или DЕ) и метаболичка
енергија (МЕ).
2. Мере продуктивног дејства хране, где спадају практичне јединице

засноване на нето енергији: скробни еквивалент, јечмена јединица, овсена
јединица.
УКУПНЕ СВАРЉИВЕ ХРАНЉИВЕ МАТЕРИЈЕ (ТDN)
Ово је стара јединица за мерење хранљиве вредности сточне хране,

настала у Немачкој, у другој половини 19. века. Представља практичну
јединицу за енергију оног дела хране који се свари у организму, а заснива се
на свођењу сварљивих органских материја хране на исту енергетску
вредност. При томе се претпоставља да се енергетска вредност протеина када
они служе као извор енергије, може изједначити са енергетском вредношћу
угљених хидрата, док је маст за око 2,25 или 2,30 пута богатија у енергији.
Израчунавање ове јединице врши се сабирањем количине сварљивих
угљених хидрата и сварљивих протеина у неком храниву или оброку са
количином сварљиве масти која је помножена фактором 2,25 или 2,30.
ТDN (total digestible nutrients) = сварљиви протеини +

сварљива целулоза + сварљиве БЕМ + сварљиве масти X 2,25 (или 2,30)
Овај начин оцењивања вредности хране није потпуно прецизан и

његовом применом често долази до одступања од реалне енергетске
вредности појединих хранива или оброка. Поготово није погодан за
упоређивање концентрованих са кабастим хранивима, или пак за међусобно
упоређивање разних кабастих хранива, која имају ниску и неуједначену
сварљивост. Такође при овом начину оцене протеини се процењују као извор
енергије, иако су они могућ извор енергије само када се дају у сувишку.
Овај начин оцењивања хранљиве вредности сточне хране примењиван
је у Европи у исхрани свиња и живине, док је у САД примењиван у исхрани
преживара, где је и доминирао до 1955. године. Од тог времена ТDN се
постепено напушта и замењен је са употребом нето енергије као мером
хранљиве вредности сточне хране.
СКРОБНИ ЕКВИВАЛЕНТ (СЕ)
Ово је јединица за мерење нето енергетске вредности хране. Настала

је у Немачкој у испитивањима која је извео Оскар Келнер у периоду од 1892-
1911. године. Касније, у периоду од 1957. до 1959. године резултате ових

истраживања проверили су Неринг и сарадници.
Захваљујући конструисању прве респирационе коморе за праћење
промета материја на крупним животињама, било је могуће детаљније
проучавање хране и појединих хранљивих састојака у организму животиња,
као и потпуније упознавање хранљиве вредности појединих хранива. Циљ
Келнерових испитивања био је одређивање продуктивног дејства хране.
Испитивања су вршена на одраслим воловима, код којих се вишак енергије из
оброка депонује у форми масти. Животиње су храњене оброцима
састављеним од природних хранива која се уобичајено користе у исхрани
говеда, а избалансираним тако да су подмиривали само потребе за
одржавање. Овим оброцима су додаване одређене количине појединих
органских материја (скроб, целулоза, протеини, биљна уља), под
претпоставком да ови додаци основном оброку за одржавање представљају
продуктивни део оброка и да ће се манифестовати у виду прираста телесне
масти. На овај начин се утврђивало продуктивно дејство појединих
хранљивих материја у производњи масти. Производња масти је најповољнија
за процењивање продуктивног дејства хранљивих материја, јер је најмање
специфична и једноставна је за регистровање, а такође све органске материје
могу се користити за производњу масти. Резултати су показали да поједине
чисте хранљиве материје када се налазе у продуктивном делу оброка код
одраслог говечета, производе следеће количине масти:
1 kg сварљивих беланчевина = 235 g масти

1 kg сварљивог скроба = 248 g масти
1 kg сварљиве целулозе = 250 g масти
1 kg сварљиве масти из кабастих хранива = 474 g масти
1 kg сварљиве масти из житарица и сл. = 526 g масти
1 kg сварљиве масти из уљарица и сл. = 598 g масти
1 kg сварљивих шећера 188 g масти.
После утврђивања продуктивне вредности чистих хранљивих

материја требало је проверити да ли те хранљиве материје имају исту
продуктивну вредност и када се налазе у саставу уобичајених хранива за
говеда. Келнер је проверавао добијене резултате тако што је основном
оброку, уместо чистих хранљивих материја, додавао различита хранива која
су у свом саставу садржавала наведене материје као природне састојке.
Показало се да поједине органске хранљиве материје, даване као природни
састојци разних хранива, имају у саставу неких хранива исто продуктивно
дејство као и када су даване у чистом стању, док у саставу других хранива,
мање или више одступају од оног ефекта које су постигле као чисте материје.
Ова прво наведена хранива названа су пуновредним (коефицијент пуне
вредности = 100), док се за остала хранива утврђивало одступање од ефекта
чистих хранљивих материја и одређивао фактор корекције. За хранива чије је

одступање мање одређен је коефицијент пуне вредности, а за хранива код
којих је запажено веће и варијабилније одступање корекција се морала
вршити при сваком обрачуну посебно (то се односило на кабаста хранива
богата у сировој целулози).
Продуктивну вредност појединих хранива Келнер је утврђивао на
основу продуктивног дејства и количине чистих хранљивих материја које се
налазе у њима. Међутим, он није директно међусобно упоређивао хранива
према количини масти која се од њих може произвести, већ је за основу узео
вредност скроба у производњи масти, а продуктивне вредности осталих
органских материја упоређивао са скробом. Тако је добио скробне
еквиваленте за сваку органску материју стављајући у однос њену
продуктивну вредност са продуктивном вредношћу скроба: за протеине –
235:248=0,94, за скроб и целулозу – 248 и 250:248=1, за масти из кабастих
хранива – 474:248=1,91, за масти из житарица – 526:248=2,12 и за масти из
уљарица – 598:248=2,41.
Обрачун продуктивне вредности неког хранива вршио је помоћу
података из хемијске анализе, података о сварљивости појединих хранљивих
материја и њихових скробних еквивалената. На овај начин је добио скробну
вредност, што подразумева број који показује са колико се килограма
скроба може постићи иста производња масти као са 100 kg неког
хранива. Обрачунавање скробне вредности изводио је на следећи начин:
Садржај орг. Коефицијент Сварљиве Скробни Обрачуната

материја, % сварљивости, % материје, % еквивалент скроб.вред. %
с. протеини × к.с.с.п. = с.с.пр. × 0,94 = протеина
с. липиди × к.с.с.л. = с.с.л. × 1,91(2,12;2,41 = липида
ц. влакна × к.с.ц.в. = с.ц.вл. × 1 = цел. влакна
БЕМ × к.с.БЕМ = с. БЕМ × 1 = БЕМ-а
Укупно
Овако обрачуната скробна вредност најчешће није одговарала

вредностима добијеним у огледима са животињама. Само мали број
концентрованих хранива био је пуновредан, тј. без одступања у очекиваном
прирасту масти. Код свих концентрованих хранива одступања нису била
велика, па је за њихову корекцију Келнер одредио коефицијенте пуне
вредности (однос у процентима између обрачунатог и оствареног прираста у
мастима).
При обрачуну скробне вредности за кабаста хранива јављала су се
знатно већа одступања оствареног од обрачунатог прираста у мастима, што је
зависило од садржаја целулозе у храниву. Већа одступања констатована су
при употреби кабастих хранива богатих целулозом. Код њих је запажено да
се на сваких 100g целулозних влакана конзумираних из оброка смањује
производња масти, у односу на очекивану, за 14,3 g, што одговара

производњи која се добија од 58 g сварљивог скроба. При исхрани зеленом
храном одступање у производњи масти зависило је од садржаја целулозе и
кретало се од 29 g при садржају од 4%, па до 58 g при садржају од 16%
целулознох влакана. Због тога се корекција код кабастих хранива врши тако
што се код оних са 16% и више целулозних влакана за сваки проценат
целулозних влакана смањује обрачуната скробна вредност за 0,58, код
хранива која садрже до 4% целулозних влакана за сваки проценат целулозе
одузима се по 0,29, а за хранива која садрже између 4 и 16% целулозе, овај
фактор се израчунава одређеним поступком и налази се у интервалу између
0,58 и 0,29.
Скробна вредност је енергетска мера и може се исказати и у
калоријама - НКф (нето калорије у производњи масти). 1 kg скроба производи
масти у вредности од 2400 НКф, односно 9,87 МЈ (мега џула).
Уместо у килограмима сварљивог скроба, постоји могућност да се скробна
вредност изражава и у скробним јединицама (СЈ), где једна скробна јединица
представља продуктивну вредност једног грама сварљивог скроба.
Иако је скробна вредност практична мера за продуктивно дејство
хране установљена у производњи масти у исхрани говеда, она може да се
користи и у исхрани других врста животиња, наравно са извесним разликама
у продуктивној вредности чистих хранљивих материја.
ЈЕЧМЕНА ЈЕДИНИЦА (ЈЈ)
Јечмену јединицу увео је у исхрану Нилс Хансон у Шведској 1913.

године. Назива се још и скандинавска хранљива јединица (употребљава се у
Данској, Шведској, Норвешкој). Настала је са циљем да се произвођачима
млека пруже сигурнија обавештења о вредности појединих хранива и то у
некој практичној мери која ће сточарима бити релативно приступачна.
Продуктивна вредност хранива испитивана је у производњи млека, у почетку
у огледима са кравама, а касније и у огледима са другим врстама домаћих
животиња. Због тога су у овим испитивањима добијене нешто другачије
вредности у односу на Келнерова, што се објашњава ефикаснијим
искоришћавањем протеина у производњи млека него у производњи масти. И
друге органске материје се такође ефикасније користе за производњу млечног
шећера него за производњу масти.
Начин израчунавања скандинавске јечмене јединице је исти као у
Келнеровој методи израчунавања скробне вредности, с једином разликом што
се уместо фактора 0,94, са којим је Келнер обрачунавао продуктивну
вредност протеина, користи фактор 1,43. Овај фактор је добијен из односа
количине укупне енергије у протеинима и угљеним хидратима 24,6:17,2=1,43.
Међутим, због потребе да се вредност појединих хранива искаже у некој

практичној, сточарима приступачној мери, Хансон је за основу узео
продуктивну вредност 1 kg просечног јечма, а вредност других хранива
упоређивао са вредношћу јечма. Један килограм просечног јечма са 85% суве
материје садржи 6804 кЈ нето енергије, односно 1650 НКф, што одговара 0,7
скробне вредности. Због тога се при обрачуну ове јединице, коригована
скробна вредност преводи у јечмене јединице дељењем са 0,7.
ОВСЕНА ЈЕДИНИЦА (ОЈ)
Овсена јединица, исто као и јечмена, представља практичну меру за

упоређивање хранљиве вредности разних хранива, такође на основу садржаја
продуктивне енергије. Као мера продуктивне вредности 1 kg просечног овса
уведена је за јединицу хранљиве вредности сточне хране у бившем
Совјетском Савезу 1922. године, где се овас користио као уобичајено
енергетско храниво у исхрани домаћих животиња. Израчунавање овсене
јединице у неком храниву врши се у потпуности као и обрачун скробне
вредности, а пошто се утврди скробна вредност, преводи се у овсену
јединицу дељењем са 0,6. Ово због тога што продуктивна вредност 1 kg
просечног овса одговара продуктивној вредности 0,6 kg скроба. Једна овсена
јединица садржи 1414 kcal или 5920 kЈ нето енергије.
ЕНЕРГИЈА КАО МЕРА ХРАНЉИВЕ ВРЕДНОСТИ

СТОЧНЕ ХРАНЕ
Поред наведених материјалних мера енергетске вредности сточне

хране све више се користе мере које приказују ову вредност директно у
јединицама за енергију - калоријама, односно џулима. Све се оне заснивају на
енергетском билансу, како је приказано у шеми 3.
Сварљива енергија
Сварљива енергија (СЕ или DЕ – digestible energy) или енергија

сварљивих материја представља укупну енергију неког хранива или оброка
умањену за енергију излучену у измету. Овако се добија привидно сварена
енергија - када се од укупне енергије одузме енергија измета, док се
ресорбована енергија добија када се од укупне енергије одузме енергија
несварених материја хране, енергија гасова, топлотна енергија ферментације

и енергија метаболичких производа излучених у дигестивни тракт.
Сварљива енергија може да се израчуна и индиректно на основу
садржаја хранљивих материја у храни, коефицијената сварљивости и
енергетске вредности појединих хранљивих материја хране (протеини - 23,9;
угљени хидрати - 17,6; сирове масти - 39,3 кЈ/g).
Сварљива енергија може да се процени уз помоћ формуле разрађене у
Ростоку од стране Неринга на основу података из стандардне анализе
хранива и коефицијената сварљивости:
СЕ (kЈ) = (5,79 X1 + 8,15X2 + 4,42X3 + 4,06X4) x 4,184
где је X1 = грами сварљивих сирових протеина, X2 = грами сварљиве сирове

масти, X3 = грами сварљиве сирове целулозе, X4 = грами сварљивих БЕМ.
Метаболичка енергија
Метаболичка енергија (МЕ) се теже и сложеније одређује од сварљиве

енергије, али је од ње боља и прецизнија мера за оцену хранљиве вредности
сточне хране. Добија се када се од укупне енергије хране одузме енергија
измета, гасова и мокраће. Ово је физиолошки корисна енергија, служи за
подмирење потреба за одржавање и производњу меса, млека, јаја и других
производа. Количина метаболичке енергије у храниву зависи од природе
ресорбованих хранљивих материја и од физиолошког и исхрамбеног статуса
животиња који одређују путеве њеног искоришћавања. Тако на пример, када
масти хране служе у организму као извор енергије за подмиривање текућих
потреба, губи се више енергије и ефекат искоришћавања је слабији, него ако
се масти после варења и усвајања транспортују у депо. Или пак,
искоришћавање енергије из протеина је веће ако се она депонује у форми
протеина, него ако се депонује у форми масти.
Метаболичка енергија хране се може реално одредити само у
огледима на животињама, јер је процена индиректним путем мање прецизна
због варирања губитака енергије у мокраћи и гасовима. На основу
експерименталних података је утврђено да укупни губици енергије у метану
и мокраћи код преживара износе око 18% од СЕ оброка, а код свиња око 4%.
Користећи наведене податке метаболичка енергија се може проценити на
следећи начин:
МЕ(kЈ) код преживара = СЕ(kЈ) × 0,82

МЕ(kЈ) код свиња = СЕ(kЈ) × 0,96
МЕ може да се процени и на основу следећих једначина

Неринга:
за говеда МЕ, kЈ = (4,32 х1 + 7,73 х2 + 3,59 х3 + 3,63 х4) × 4,184

за свиње МЕ, kЈ = (5,01 х1 + 8,96 х2 + 3,44 х3 + 4,08 х4) × 4,184
за живину МЕ, kЈ = (4,26 х1 + 9,50 х2 + 4,23 х3 + 4,25 х4) ×4,184
Многобројна истраживања су показала да искоришћавање МЕ зависи

од низа фактора: од састава оброка, нивоа исхране, врсте животиња, врсте
производње, концентрације енергије у оброку.
Нпр. утврђено је да се у просеку од 100 кЈ МЕ искористи:
33 кЈ за рад (вучу, ношење и др.),

55 кЈ за синтезу телесне масти (говеда, овце).
70 кЈ за одржавање живота (говеда, овце),
68 кЈ за производњу млека (говеда, овце, коњи),
80 кЈ за производњу меса и одржавање живота код свиња,
82 кЈ за развој и раст младунчади у време млечне исхране,
100 кЈ за одржавање телесне температуре на хладноћи.
Данас се углавном енергетска вредност хранива за свиње и живину

исказује у МЕ (у cal или Ј), као и нормирање потреба у енергији за ове врсте.
Нето енергија
Нето или чиста енергија (НЕ) представља ону количину енергије

хране која остаје животињама за одржавање основних животних функција и
уградњу у различите производе. Ово је разлика између МЕ и топлотне
енергије ослобођене у току метаболичких процеса у организму. Нето енергија
је најтачнија мера за оцењивање хранљиве вредности хране. У САД је
Армсби разрадио методу по којој је хранљиву вредност хране мерио нето
енергијом и изражавао у калоријама, а за јединицу је узео 1 терму којој
одговара 1 Мcal = 1000 кcal или 4184 кЈ.
Келнерова скробна вредност, као и јечмена и овсена јединица, су
такође нето енергетске јединице, с том разликом што се код њих вредност
хране не приказује у јединицама за енергију (калорије или џули), већ у некој
практичној јединици мере. И његова скробна вредност може да се прикаже у
нето калоријама у производњи масти - НКф (пошто се односе на тов одраслих
говеда), а обрачун је могуће извршити по следећој формули:
НКф = 2,24 х1 + 4,45 (одн. 5,0 или 5,7) х2 + 2,36 (х3 + х4)
х1 = сварљиви протеини, х2 = сварљива маст (фактори су у вези са извором

масти),
х3 и х4 = сварљиви угљени хидрати.
Многи аутори су настојали да разраде нето енергетске методе за

оцену вредности сточне хране. Неринг са сарадницима установио је да се
нето енергетска вредност хранива може проценити на основу садржаја
сварљивих хранљивих материја. У испитивањима код одраслих животиња у
тову енергију је мерио у нето калоријама за тов (НЕФ), а пошто различите
врсте животиња различито користе храну, калорије НЕФ је посебно
означавао према врсти животиња на следећи начин: за говеда НЕФр, за свиње
НЕФс итд. Вредност хране од 1 kcal НЕФ према овој методи подразумева
повећање енергије тела за 1 kcal.
Израчунавање НЕФ врши се по следећим формулама:
говеда: НЕФ, kcal = 1,71 х1 + 7,52 х2 + 2,01 х3 + 2,01 х4

овце: НЕФ, kcal = 1,97 х1 + 8,10 х2 + 0,96 х3 + 2,15 х4
свиње: НЕФ, kcal = 2,59 х1 + 8,63 х2 + 1,50 х3 + 3,03 х4
живина: НЕФ, kcal = 2,58 х1 + 7,99 х2 + 3,19 х3 + 3,19 х4
где је х1 = грами сварљивих протеина, х2 = грами сварљиве масти, х3 =

грами сварљиве целулозе, х4 = грами сварљивих БЕМ.
Резултат помножен са 4,184 даје вредност у кЈ.
Седамдесетих година прошлог века уведене су нове јединице за
процену нето енергетске вредности хране у више западноевропских земаља.
И код нас су према предлогу Обрачевића, 1984. године за јединицу мере узете
две енергетске јединице и то: НЕЛ у производњи млека и НЕМ у производњи
меса. НЕЛ представља 1 МЈ нето енергије у лактацији, процењене код
краве телесне масе 550 kg, дневне производње 15 kg млека са 4% масти, а
НЕМ представља 1 МЈ нето енергије у производњи меса, процењене на
нивоу исхране за 50% веће енергетске вредности од потреба за
одржавање. НЕЛ се користи у исхрани крава у лактацији, одлученог женског
подмлатка, јуница и бикова, а НЕМ у исхрани мушког подмлатка и говеда у
тову.
Ове јединице се израчунавају на основу количине МЕ у храни
и коефицијента њеног искоришћавања у производњи млека (Кл) и
производњи меса (Кмф):
НЕЛ = Кл  МЕ
НЕМ = Кмф  МЕ
Кл = 0,6 1 + 0,004 ( q – 57)  0,9752
0,0078  0,006
Кмф =
0,00493q  0,548
1
1,50,00287q  0,554
где Кл представља ефекат искоришћавања МЕ у лактацији, Кмф представља

искоришћавање МЕ у расту и тову, а q означава метаболичност бруто
енергије у храни - q = МЕ/БЕ × 100.
Енергетска вредност хране може да се процени на основу садржаја
органских материја према следећим формулама:
БЕ, МЈ/ kg СМ = 0,02414 × сирови протеини у грамима + 0,03657 ×
сирове масти у грамима + 0,02092 x сирова целулоза у грамима + 0,01699 x
БЕМ у грамима (- 0,00063 × шећери у грамима).1
МЕ, МЈ/ kg СМ = 0,01715 (0,0159) × сварљиви протеини у грамима + 0,03766

× сварљиве масти у грамима + 0,01381 × сварљива целулоза у грамима +
0,01464 × сварљиве БЕМ у грамима (- 0,00063 × шећери у грамима).2
1 Корекција за шећере врши се у случају када се у сувој материји (СМ) хранива

налази више од 8% шећера.
2 Први фактор корекције користи се када су коефицијенти сварљивости одређени на
говедима, а други када су одређени на овцама

Дефинијица појма хране и хранива 179
2. ХРАНА ЗА ЖИВОТИЊЕ
ДЕФИНИЦИЈА ПОЈМА ХРАНЕ И ХРАНИВА
Храна (латински victus, немачки die Nahrung, енглески food, victual,

руски хорона, пропитание), збирна је именица која обухвата јестиве артикле
– животне намирнице, које служе за исхрану, за одржавање живота, раста и
других функција. Да би се у старту направила јасна разлика, уз именицу
храна раније је коришћен придев »сточна«, а данас »животињска« или »за
животиње«. Наиме, »сточна храна« није правилан избор с обзиром да се
храна производи и користи не само за исхрану стоке, већ и дивљачи,
лабораторијских животиња, кућних љубимаца, риба, пчела и других врста
животиња.
Крма (латински pabulum, немачки das Futter, енглески feed, roughage,
италијански forragio, руски корм, пища), збирна је именица која обухвата
специфичне јестиве артикле – крмива (немачки das Futtermittel, енглески
feedstuffs, feeds, италијански alimento итд.) која служе за одржавање живота и
појединих функција животиња. Одвојено и ограничено коришћење речи
»храна« и »крма« наводи још Караџић године 1852. у првом издању свог
»Рјечника«. Данас се ова реч знатно мање користи у Србији, а у науци о
исхрани домаћих животиња готово је у потпуности истиснута, са изузетком
термина: »крмно биље«, »крмни сто«, »крмни конвејер« или, још ређе,
»крмне смеше«.
У науци о исхрани животиња срећу се два термина: храна и хранива,
па се поставља питање да ли се ради о истом или различитим појмовима.
Храна је старији термин из периода када су одрасле животиње (преживари)
лети храњени на пашњацима, зими сеном, а подмладак млеком. Паша и сено
(за преживаре), колострум и млеко (за подмладак) и цело тело животиња (за
месождере) може да задовољи целокупне физиолошке потребе животиња,
мада не и увек. Поједина хранива су раније, у условима екстензивног
сточарства, служила и као једина храна. Данас је то све ређи случај, јер не
постоји храниво које садржи све потребне хранљиве материје у оптималној
количини. Из тог разлога велики је број хранива која се користе у савременој
исхрани животиња (за сада око 2000). Међутим, напредак у генетици и
оплемењивању биљака ће допринети повећању овог броја, а уједно ће се
повећати и број споредних производа различитих индустрија, који се могу

користити као храна за животиње.
Основна својства која неки производ чине хранивом јесу:
– да животиње могу и желе да га конзумирају;
– да га животиње могу сварити у дигестивном тракту;
– да испољава извесна физиолошка деловања на животињу;
– да понекад испољава специфично деловање на животињу и њену
производњу;
– да није штетан по здравље.
Сва хранива не садрже ова својства у подједнакој мери, већ њихов
интензитет зависи од природе хранива, узајамних односа хранљивих материја
у храниву и физичко–хемијског стања тих материја.
Постоји више дефиниција појма хране и хранива за животиње. Према
једној од њих, хранивом се назива сваки производ, биљног, животињског,
целуларног и минералног порекла или синтетички добијен који сам, или у
комбинацији више њих у оброку има хранљиву вредност и може корисно
послужити за исхрану домаћих животиња. Према другој дефиницији,
“сточна” храна је материја која се састоји из великог броја хемијских
једињења, органске и неорганске природе, из којих животиња црпи хранљиве
састојке неопходне за задовољење потреба за одржавање и репродукцију.
Поред тога, под “сточном” храном се подразумева све оно што је узето
пероралним путем и после ресорпције из органа за варење може да изврши
једну или више следећих функција у организму:
– обезбеди енергију;
– обезбеди материјал за изградњу ткива;
– помаже одвијању биохемијских и физиолошких функција;
– не шкоди здрављу и не утиче неповољно на искоришћавање хране.
Свему овоме треба додати и критеријум да коришћено храниво ценом
коштања не утиче неповољно на рентабилитет сточарске производње.
Животиње могу, мада у изузетним случајевима, осим пероралним
путем да буду обезбеђене хранљивим материјама и интравенозно, ректално и
интраперитонеално.
Често су у оброк укључени и производи који немају хранљиву
вредност, а у циљу повећања производње или ефикасности искоришћавања
хране, ради обезбеђења одговарајућег мириса, укуса и ароме, затим боје,
смањења стреса, волуминозности или конзервисања хранива… Заједнички
назив за њих је ”Додаци храни” или пронутритивне материје.
Хранива се, због разлика у хемијском саставу и хранљивој вредности,
комбинују у различитим односима и тиме се формира оброк. Захваљујући
томе што нека садрже сличне хранљиве састојке, могуће је међусобно
замењивање у циљу постизања најниже цене по кг хране, а самим тим и
Класификација хранива 181
повећања економичности производње. Ово је посебно важно зато што

трошкови исхране чине 60–80% од укупних трошкова у појединим облицима
производње у сточарству.
Хранива садрже поједине хранљиве материје: протеине, масти,
угљене хидрате и минерале. Зависно од заступљености наведених материја и
ефеката по јединици материје, говори се о хранљивој вредности хранива. Она
је условљена како садржајем хранљивих материја, тако и њиховом
сварљивошћу, а везана је и за продуктивно дејство сваког хранива.
Расположиве количине појединих хранива на газдинству дефинишу
такозвану крмну базу. На основу ње се одређује могућност гајења, држања и
производње одређених врста животиња на неком подручју. На основу
потреба и расположивих количина хранива израчунава се крмни биланс
хранива.
КЛАСИФИКАЦИЈА ХРАНИВА
Подела хранива се може вршити према различитим критеријумима, а

најчешће према пореклу, хемијском саставу и енергетској вредности.
Према пореклу хранива се деле на:
– хранива биљног порекла;
– хранива животињског (анималног) порекла;
– хранива микробиолошког порекла;
– хранива минералног порекла.
Према хемијском саставу хранива се деле на:
– угљенохидратна (енергетска);
– протеинска;
– минерална;
– витаминска.
Према хранљивој вредности хранива се деле на:
– концентрована (висока концентрација енергије у јединици масе и
запремине);
– кабаста (нискоенергетска).
Концентрована хранива садрже мало воде (мање од 40%), мало

сирове целулозе (мање од 18%) и имају енергетску вредност већу од 0,8 ХЈ.
Основни разлог сврставања хранива у групу кабастих–волуминозних
је висок проценат воде и сирове целулозе. Зато се хранива деле и према
садржају воде:
- Концентрована;
- Волуминозна: сува волуминозна хранива;
високо влажна хранива;
Сува волуминозна хранива садрже мало воде (10–14%) и целулозе

више од 18%. Такве карактеристике имају: сено, слама, плева, кукурузовина и
др. Високовлажна, сочна и воденаста хранива садрже преко 40% воде, а
понекад и до 95%.
Сви наведени критеријуми поделе имају различите недостаке. У овом
поглављу коришћена је следећа подела хранива:
1. Хранива биљног порекла:
а) Зелена храна:
– зелена храна са травњака (ливада и пашњака);

– зелена храна са ораница (њивске биљке);
– споредни производи ратарства и повртарства.
– коренасто-кртоласта хранива:
– сочна хранива и корови
– корењаче;
– кртоласте културе;
– воће.
б) Сува кабаста хранива:
– сено;
– груба кабаста хранива;
– вештачки сушена хранива
в) Силажа
г) Зрнаста хранива:
– зрневље житарица;
– зрневље легуминоза;
– остале зрнасте културе.
д) Производи и споредни производи прехрамбене индустрије:
– производи и споредни производи млинске индустрије;

Класификација хранива 183
– споредни производи индустрије уља;

– производи и споредни производи индустрије шећера;
– споредни производи индустрије скроба;
– споредни производи индустрије алкохола;
– споредни производи индустрије пива;
– споредни производи прераде воћа и поврћа.
ђ) Остала хранива биљног порекла:
– незрнаста концентрована;
– корови и шумски плодови;
– алге и други водени производи.
2. Хранива животињског порекла:
– млеко и производи прераде млека;

– производи и споредни производи кланичне индустрије;
– производи кафилерија;
– производи и споредни производи прераде рибе и других морских
животиња;
– остало.
3. Хранива микробиолошког порекла
4. Хранива минералног порекла:

– кухињска со;
– калцијумова минерална хранива;
– фосфорна минерална хранива;
– калцијум–фосфорна минерална хранива.
– сумпор.
5. Додаци храни за животиње:

– микроелементи;
– витамини;
– непротеински извори азота;
– амино-киселине;
– масти;
– антибиотици, пробиотици и пребиотици;
– кокцидиостатици, антипаразитици и антихелминтици
– конзерванси;
– антиоксиданси;
– емулгатори, стабилизатори и згушњивачи;
– ензими;
– киселине;
– пуфери;
– боје;
– ароме;
– зеолити
– песак и грит;
– лековите биљке;
– забрањене материје;
– остали додаци.
6. Индустријски произведене смеше хране за животиње:

– комплетне или потпуне;
– допунске или суперконцентрати;
– предсмеше или премикси.
ФАКТОРИ КОЈИ УТИЧУ НА КВАЛИТЕТ И

ХРАНЉИВУ ВРЕДНОСТ ХРАНИВА БИЉНОГ
ПОРЕКЛА
Хранива биљног порекла су, у највећем броју случаја, јефтинија од

хранива животињског порекла, па се у исхрани непреживара користе у
максималним количинама, док се њихови недостаци у хранљивој вредности
коригују хранивима животињског порекла или синтетичким амино-
киселинама. Због специфичности варења и коришћења хране, у исхрани
преживара користе се искључиво хранива биљног порекла. Изузетак је
подмладак преживара, који у неким врстама оброка добија млеко у праху као
једино храниво животињског порекла. Остала хранива животињског порекла
су забрањена у исхрани преживара због могућности преношења и ширења
болести “лудих крава” (Bovine spongiform encephalopathy-BSE).
Квалитет хранива биљног порекла зависи од великог броја фактора,
који се могу, зависно од економичности и природних услова мењати у
различитој мери. Познавање ових фактора је јако важно за квантитет и
квалитет хранива биљног порекла.
Врста, сорта и хибрид

У нашој земљи две најважније фамилије биљака које се користе у
исхрани домаћих животиња су легуминозе (Fabaceae) и траве (Poaceae).
Фактори који утичу на квалитет хране 185
Легуминозе имају велики значај због високог удела протеина,

калцијума и β– каротина. Деле се на једногодишње и вишегодишње.
Најзначајнији родови вишегодишњих легуминоза за производњу хране за
животиње су Medicago и Trifolium. Од једногодишњих, за кабасту храну
највише се гаје грахорице, док се грашак гаји за зрно, сено и силажу. Соја се
ретко гаји за кабасту храну, док се њено зрно првенствено користи у
индустрији уља, а за исхрану животиња се употребљавају споредни
производи – сачме и погаче.
Насупрот легуминозама, Poaceae су сиромашније у протеинима и
неким витаминима и минералима, али зато садрже више енергетских
материја. На природним или сејаним травњацима заступљене су
вишегодишње врсте трава, а на њивама стрна и просолика жита. Од
просоликих жита, код нас се највише гаји кукуруз, а знатно мање сирак и
суданска трава. Од стрних жита за исхрану животиња гаје се јечам, овас и
тритикале, док се пшеница користи, пре свега, у исхрани људи.
Поред наведених биљних фамилија, врста и родова, за исхрану
животиња имају одређени значај Brassicaeae (купусњаче), Chenopodiaceae
(род Beta – репе), Solanaceae (род Solanum – кромпир), Asteraceae (род
Helianthus – сунцокрет и чичока), Malvaceae (род Malva – слез), Cucurbitaceae
(род Cucurbita – тикве) и др.
Значајне разлике у хемијском саставу и хранљивој вредности су
карактеристичне за биљке из појединих фамилија, али и унутар истог рода,
врсте, сорте и хибрида. Ове разлике су постале дугогодишњим селекцијским
радом човека. Тако, на пример, у фамилији лептирњача између
вишегодишњих легуминоза постоје мање или веће разлике, које су присутне
и унутар исте врсте, али и између појединих сорти. Осим укупних приноса
суве материје и количине протеина, сортом је условљена и биолошка
вредност протеина, количина сирове целулозе, минералних материја,
каротина и витамина. Отпорност на стрес изазван сушом је, такође,
генетичког одређења.
Осим разлика у основном хемијском саставу, важне су и разлике у
садржају неких антинутритивних материја. Тако, на пример, новије сорте
сирка су ослобођене гликозида, који су били велики проблем за његово
коришћење у ранијим фазама развића. Старије сорте лупине садржале су
токсичне алкалоиде, због којих је била неопходна одговарајућа припрема
зрна (испирање штетних материја водом) пре давања животињама. Данас су
створене слатке форме лупине које садрже вишеструко мање количине
алкалоида. Селекцијом су настале и нове сорте соје са смањеном количином
антинутритивних материја у зрну, те се могу користити и у сировом стању.
Поред обичних хибрида кукуруза за зрно, селекцијом су створени и
високолизински, високоамилозни, уљни и др. (табела 18). “Midrib brown”
мутант кукуруза одликује се повећаном сварљивошћу целе биљке.
Табела 18. Садржај лизина у различитим хибридима кукуруза (Савић и сар.,

1991)
Хибрид Протеин, % Лизин, % Лизин, g/100 г азота
НС СЦ – 606 8,53 0,24 2,81
НС СЦ – 625 уљ. 9,43 0,30 3,18
НС СЦ – 580 уљ. 10,70 0,31 3,32
НС СЦ – 66 о2 8,65 0,42 4,87
У ратарству и производњи биљака за исхрану животиња последњих

деценија су створени интерспецијес хибриди, у којима су селекционери
успели да обједине позитивне особине њихових родитеља. Тако се, на
пример, данас увелико сеје и користи за исхрану животиња тритикале, као
хибрид између ражи и пшенице, перко као хибрид између озиме уљане
репице и кинеског купуса, затим хибриди између сирка и суданске траве,
“Festiloliume” хибриди између родова Festuca и Lolium, хибриди између
енглеског и италијанског љуља и др.
Данас највећу пажњу привлаче генетички модификоване биљке. Ова
“последња реч” биотехнологије омогућава гајење ратарских усева без пуне
примене скупе агротехнике, али је наишла на многе дилеме и противљења у
савременом свету који се залаже за здравствено исправну и безбедну храну.
Време искоришћавања (фаза развића)

Због промена у хемијском саставу биљног организма у току његовог
развоја, посебно је важно да се правим моментом косидбе, односно почетком
испаше или коришћења у зеленом стању на крмном столу, усклади принос и
хранљивост. Млађе биљке садрже већи удео протеина који се старењем
смањује, а повећава садржај целулозе. Зрењем биљака повећава се и принос
суве материје, али уз истовремено смањење сварљивости, што је последица
интензивних процеса лигнификације (графикон 1).
Процес лигнификације обухвата низ ензимских реакција у којима
настају фенилпропанови остаци у облику слободних радикала, чијом се
хаотичном не-ензимском полимеризацијом ствара лигнин. Настали лигнин
инкрустира већ биосинтетисану целулозу, али само њену кристалну
структуру, а не и аморфну. Због тога је сварљивост целулозе у директној
корелацији са степеном лигнификације целулозе, односно њеном
кристализацијом, па целулолитички ензими могу да разлажу само аморфну
целулозу. Целулоза која се синтетише у условима краћег дана подлеже
лигнификацији у знатно већем степену у односу на целулозу биосинтетисану
у условима дугог дана. Осим структурних угљених хидрата, лигнификацији
подлеже и азот, односно протеини, као и минералне материје. И поред јаке

негативне корелације између количине лигнина у крмним биљкама и
сварљивости, резултати бројних истраживања дају доказе да хемијски састав
лигнина може бити значајнији инхибитор сварљивости од количине самог
лигнина. Тако, на пример, утицај количине лигнина на сварљивост трава је за
62% већи у поређењу са легуминозама. Очигледна корелација која постоји
између количине лигнина и несварених фракција ћелијских зидова је резултат
старења биљака и повећања количине NDF и количине лигнина.
Графикон 1. Однос између приноса суве материје, сварљиве материје

и зрелости биљке (Грубић и Адамовић, 2003)
Раном испашом, односно косидбом, добија се значајно на квалитету,

хранљивости и сварљивости биљне масе, али се губи значајан део
потенцијалног приноса. Испашом или косидбом у каснијим фазама развоја
добијају се већи приноси, али се губи, пре свега, у количини протеина и због
смањења сварљивости. Оптимална фаза кошења уопште за вишегодишње
легуминозе је пупољење (бутонизација) до почетка цветања, а трава –
почетак класања. Међутим, постоје и различите специфичности. Тако, на
пример, за први откос луцерке се препоручује кошење у фази пупољења јер
биљна маса након те фазе брзо зри и груби, а доњи листови су често, у
условима високе влажности, нападнути гљивицама и бактеријама. Насупрот
томе, наредне откосе треба косити на почетку цветања, јер су процеси зрења
спорији, а добијају се и већи укупни приноси. Уколико се из неког разлога не

испоштују ове препоруке, коришћење биомасе добијене у различитим фазама
треба ускладити са потребама одређене категорије животиња.
Слика 43. Луцерка у фази пупољења (оптимално

време за коришћење првог откоса)
Слика 44. Исцветала луцерка (презрела маса, погодно

једино за производњу семена)
Оптималну фазу за коришћење одређује и намена културе. Тако, на

пример, оптимална фаза кошења суданске траве за сено је пре појаве
метлица, не толико због накупљања максимума хранљивих материја, већ зато
што би, због грубости стабла било немогуће осушити касније кошену масу.
Циклус вегетације
Овај фактор утиче, пре свега, на количину а мање на квалитет хране
биљног порекла, и то због променљиве количине падавина. По правилу, код
нас је највише падавина у пролећном периоду, па су и приноси релативно
(процентуално) и апсолутно највећи за цео период вегетације. У наредним
откосима приноси се смањују, а често су најмањи у јесењем периоду, када на
развиће биљака више не утиче само количина падавина, већ у већој мери
инсолација и температура.
У малој мери овај фактор утиче и на хемијски састав биљних врста
које се у току вегетације користе више пута (у више откоса). Појава се
објашњава утицајем дужине светлосног дана и количине сунчеве светлости,
као и мењања односа лист – стабло. Осим тога, велики удео стабла у првом
откосу луцерке значајно утиче и на квалитет сена. Пошто се лишће брже
суши од стабла, оно се у великој мери круни и опада при превртању и
сакупљању сена, те се тиме губи најквалитетнији део и опада хранљивост и
сварљивост. Зато се за први откос препоручује употреба машина гњечилица
које помоћу специјалних ваљака гњече стабло. Овако обрађена биљна маса
равномерније се суши, па се смањују губици услед опадања лишћа. Међутим,
и поред тога, један део хранљивих материја се губи преко биљног сока који
се у току гњечења ослобађа.
Дневна колебања
Као последица фотосинтетичких процеса, садржај шећера у биљкама
се мења у току дана, а најзначајније промене се односе на удео сахарозе.
Садржај шећера расте од 9 до 15 часова, а у току ноћи опада због силаска
хранљивих материја у корен. Ова чињеница може у малој мери утицати и на
квалитет ферментације при силирању зелене хране. Из тог разлога
препоручује се да зелену масу травњака намењену силирању треба косити у
поподневним часовима. У пракси, овај фактор има минималан значај за
погодност биљака за силирање и квалитет силажа, а време кошења у току
дана усклађује се према организационим могућностима и
хидрометеоролошким условима.
Услови гајења
Земљиште
На квалитет и квантитет биљне хране земљиште утиче преко

хемијског састава, дубине и структуре плодног слоја, водног режима итд.
Прва и најважнија улога земљишта је што се за њега биљка (као
непокретни организам) причвршћује кореном, црпи растворене хранљиве
материје и, на рачун тога, врши фотосинтезу у надземном делу. У циљу
максималне биљне производње, земљиште треба да буде оптималних
хемијских, физичких и биолошких особина, растресито, плодно, неутралне
реакције, са довољно влаге и са израженом микрофлором. Поједина подручја
наше земље имају веома различит квалитет земљишта. На пример, у
централној Србији око 22% земљишта је врло кисело, 34% средње кисело,
18% слабо кисело, док само 25% има неутралну и слабо алкалну реакцију.
Насупрот томе, у Војводини 23% земљишта је неутралне реакције, 68%
алкалне реакције, док је само 8,6% кисело. Најпогоднија земљишта су
чернозем, алувијум, ритска црница и смоница, а мање погодна гајњача,
подзол, црвеница и др. И лошија земљишта се временом могу поправити
хумификацијом и калцификацијом.
У погледу структуре земљишта, све гајене биљке захтевају растресита
земљишта са добрим водним и ваздушним режимом. На збијеним и тешким
земљиштима најбоље успевају корови који врло брзо потискују културне
биљке. Висок ниво подземних вода погодује развоју, такође специфичне
флоре, која оштро конкурише гајеним биљкама.
Биљке гајене на земљишту са дефицитом појединих минералних
материја такође оскудевају у њима. Ови недостаци се могу кориговати
ђубрењем стајњаком или минералним ђубривима, али би требало знати да
легуминозе траже употребу калијумових и фосфорних ђубрива, а траве више
азотних. Неопходно је да се употребљена врста и количина ђубрива заснива
на резултатима хемијске анализе земљишта.
Ђубрење може бити и штетно уколико је једнострано,
неблаговремено или претерано. Већа употреба азотних ђубрива од стварне
потребе доводи до нагомилавања нитрата у биљкама, који се у организму
животиње редукују у отровне нитрите и доводе до тешких поремећаја
здравственог стања. Поред тога, употреба физиолошки киселих минералних
ђубрива, у мањку или изостанку стајњака и кречних ђубрива, доводи до
додатног закишељавања земљишта.
Посебан проблем представља недостатак неких важних минералних
елемената у земљишту, чији се дефицит одражава на здравствено стање,
плодност и производност животиња. Општа карактеристика наших земљишта
је да су сиромашна у фосфору и средње обезбеђена у калијуму. Што се тиче

микроелемената, за земљишта у Србији карактеристичан је мањак или средња
обезбеђеност приступачним цинком и бором, као и оптимална снабдевеност
гвожђем, манганом и бакром. Садржај молибдена је врло низак у киселим
земљиштима, док је у слабо киселим, неутралним и алкалним на оптималном
нивоу. Количина магнезијума је углавном задовољавајућа, осим на лакшим
скелетним, како киселим тако и јако карбонатним земљиштима, посебно при
широком односу Ca/Mg и К/Mg. Дефицит сумпора се често јавља на неким
земљиштима и при гајењу одређених култура, као што су купусњаче, луцерка и
др.
Клима
То је скуп временских појава, односно атмосферских процеса који

карактеришу средње физичко стање приземног слоја атмосфере изнад већег
или мањег земљишног простора. Главни облици испољавања климе су
топлота, светлост, влага и ваздух (састав и кретање).
Топлота. Одговарајућа температура је неопходан услов за нормално
одвијање свих биохемијских процеса у биљкама (клијање, ницање, раст,
развој, зрење…). Потиче највећим делом од сунца. Топлота има просторни и
временски распоред. Просторни распоред је двојак: хоризонтални (од
екватора према половима) и вертикални (висински) распоред. Хоризонтални
распоред топлоте је зоналан. Постоје три главне топлотне зоне: жарка, две
умерене и две поларне. Највећа производња хране и, уопште, активност
живог света на Земљи је у жарком и умереном појасу. Код вертикалног
распореда топлоте на сваких 100 м надморске висине температура опада
приближно за 0,6ºC, а варирања ове вредности су под утицајем надморске
висине, рељефа, удаљености од мора и др. Избор врсте, сорте па и хибрида
биљке која ће се гајити за храну за животиње зависи у великој мери од
надморске висине (табела 19).
Табела 19. Вертикална зоналност топлоте у Европи и могућност гајења

крмног биља (Мијатовић, 1975)
Надморска
Распрострањеност гајених култура
висина, m
400–600 Престаје гајење кукуруза, сирка и проса
Престаје гајење озимих крмних усева (јечам, овас, грашак
800–1.000
и грахорице)
Подручје шума и природних травњака, а мање културних
1.000–1.200
крмних биљака
Подручје пашњака, а мање подручје културних крмних
Изнад 1.600
култура
Из овог разлога, селекционери су створили хибриде кукуруза

различите дужине вегетације, у складу са временом сетве али и надморском
висином. За низијске делове наше земље и редовну пролећну сетву
препоручују се хибриди кукуруза групе зрења 5, 6 и 7, док за брдске рејоне,
накнадну и пострну сетву долазе у обзир само хибриди краће вегетације
(табела 20).
Табела 20. Препоруке за избор ЗП хибрида за силирање у различитим

рејонима гајења (Петрић, 2002)
Оптимална густина Препоручени рејони
ФАО група
Хибрид сетве, гајења (надморска
зрења
биљака/ha висина)
ЗП 735 700 60–70.000 до 300 m
ЗП 677 600 60–70.000 до 300 m
ЗП 732 600 60–70.000 до 300 m
ЗП 684 600 60–70.000 до 300 m
ЗП 680 600 60–70.000 до 300 m
ЗП 580 500 65–75.000 до 300 m
ЗП 570 500 65–75.000 до 300 m
ЗП 599 500 55–65.000 до 300 m
ЗП 434 400 70–75.000 до 500 m
ЗП 360 300 70–75.000 до 500 m
ЗП 243 200 70–75.000 700 m
ЗП 105 100 80–85.000 изнад 700 m
Надморска висина, у великој мери, диктира и приносе свих биљних

врста. Осим ње, важан утицај има и рељеф, страна света и др. Рељеф утиче,
пре свега, преко нагиба терена. Нагиб диктира могућност примене одређених
агротехничких мера, а самим тим избор врсте која ће се гајити и висину
приноса. За максималну биљну производњу битна је и страна света. Најбољи
положаји за гајене биљака су јужни, југоисточни и југозападни.
Температурна колебања на Земљи условљена кретањем планете око
сунца и углом ротације, у нашем климатском рејону условила су
диференцијацију године на 4 годишња доба, у којима период вегетације траје
и до 9 месеци. Једино што човек може да промени у области фактора топлоте
у односу на природу је вештачко загревање ограничених простора у
стакленим баштама или пластеницима. Међутим, због високе цене коштања
таквог микроклимата, овакве могућности су веома ограничене и примењују
се само у делу повртарске производње и цвећарства, где је могуће постићи
високу рентабилност.
Светлост. Сунце је главни извор светлости на Земљи, док се

вештачко осветљење у области биљне производње користи у
експерименталне сврхе и у малој мери за неке специфичне облике
производње цвећа и поврћа. Сунчева светлост је директан извор енергије за
процесе фотосинтезе, чиме се производе хранљиве материје и ослобађа
кисеоник за целокупан живи свет на земљи. Ови процеси се упроштено могу
представити на следећи начин:
6CО2 + 6H2О  C6H12О6 (шећери) + 6О2
Облачност и засењивање утичу на смањење фотосинтезе. Без довољно

светлости биљка закржљава, етиолира и не формира плодоносне органе.
Супротно томе, у условима сувишне светлости биљка увија лишће и смањује
хабитус. Густина сетве у пракси пружа ограничене могућности за регулацију
количине светлости.
Влага. Влага је, такође, неопходан фактор за сваки животни процес,

али се одликује и највећом нестабилношћу. Влага са земље одлази у
атмосферу евапорацијом (испаравањем) и транспирацијом биљака. На земљу
се враћа у виду падавина (киша, снег, град, магла, роса, слана…), које су
главни извори воде за биљни свет.
Значај воде за биљке огледа се, пре свега, у области транспорта
хранљивих материја. Усвајање хранљивих материја из земље биљка обавља
преко корена у раствореном стању, а транспорт синтетисаних хранљивих
материја у корен обавља се, такође, у виду раствора. Поред тога, вода има
незаменљиву улогу у фотосинтези и другим биохемијским процесима – за
одржавање тургора, транспирацију и терморегулацију. Семе може да клија
само у присуству влаге. Одређене количине влаге неопходне су за нормално
развиће, пораст и принос. Однос између количине влаге коју биљка усвоји из
земљишта и количине коју ода преко листа транспирацијом назива се водни
биланс. У случају да се појави неравнотежа између ових количина, биљка
вене и смањује приносе. Од недостатка влаге (земљишне, па и ваздушне)
највише пате млађе биљке, док старије принудно сазревају и смањују
приносе. У случају производње хране за животиње из накнадне или пострне
сетве, влажност земљишта је главни услов за ницање усева. Решење за
неведене проблеме је наводњавање. Међутим, наша земља има мале
капацитете за ову агротехничку меру. Хидрометеоролошки фактори се често
значајно разликују између година, па у условима “сувог” ратарења разлике у
приносима између две узастопне године могу бити и вишеструке.
Према количини влаге постоји и различита толерантност биљака које
се гаје за зелену храну. Тако су, на пример, сирак и суданска трава (као и
њихови хибриди) добро познати по отпорности према суши за разлику од
кукуруза. Степен толерантности према суши зависи и од врсте, сорте и
хибрида. У условима повишених температура и недовољне количине

падавина долази до смањења приноса а недостатак влаге негативно утиче и
на хемијски састав хране.
Количина падавина може да утиче и индиректно на количину
произведене хране биљног порекла. Ово дејство се испољава на могућност
благовременог убирања и жетве, као и на изводљивост операција у циљу
конзервисања хранива сушењем за сено и силирањем. Тако, на пример, у
систему зеленог конвејера максимално коришћење већине биљних врста је у
периоду од 20 дана. Код нас је највећа количина падавина у првим месецима
вегетације, па се у том периоду добијају и највећи приноси у систему сувог
ратарења. Међутим, велика количина кише у мају и јуну често онемогућава
улазак механизације на ливаде и оранице, и убирање зелене масе. Због тога,
биљке прелазе оптималну фазу за коришћење, при чему опада хранљива
вредност и сварљивост. Велики проблем у спремању сена представљају
обилне кише, због којих је први откос, најчешће, врло лошег квалитета, или
чак потпуно неупотребљив. За касније откосе количина падавина је знатно
мања, али и приноси са травњака, што отежава планирање исхране животиња
на неком газдинству у току године.
Ваздушна влага има мањи значај за биљке у односу на земљишну
влагу. Ваздух увек садржи одређену количну водене паре, што зависи од
његове загрејаности. Топлији ваздух може увек да прими веће количине
водене паре него хладнији. Када дође до наглог хлађења ваздуха засићеног
воденом паром, она се кондензује и у различитим облицима падавина враћа
на земљину површину. За биљке је оптимална ваздушна влага од 60–70%.
Недовољне количине ваздушне влаге утичу на спорију деобу ћелија, опадање
цветова, мање успешно опрашивање и др., што се неповољно одражава на
укупан принос хране биљног порекла.
Ваздух делује на биљни свет својим саставом и кретањем. Ваздух је

смеша гасова, у којој доминира азот са око 78%, а следе кисеоник (21%),
аргон (0,9%) и угљен-диоксид (0,03%), као и мање количине хелијума и
водоника.
Кисеоник који биљке користе целог живота је најважнији за биљни
свет. Посебно је битно да кисеоника буде у довољним количинама у
земљишту, у области кореновог система, што се обезбеђује обрадом
земљишта у циљу постизања његове растреситости.
Поред тога, биљкама је за процесе фотосинтезе неопходан и угљен-
диоксид, при чему биљке у атмосферу враћају кисеоник – неопходан за живи
свет. Природно обнављање угљен-диоксида у атмосфери врши се разлагањем
органске материје. Међутим, човек је потрошњом фосилних горива у
прошлом веку, у значајној мери допринео повећању количине угљен-
диоксида у природи, док је неконтролисаном сечом шума дошло до смањења
продукције кисеоника.
Азот се у атмосфери налази у елементарном облику, док су нека његова

једињења (амонијак и азотаста киселина) присутна само у траговима.
Елементарни азот има значај само за биљке из групе легуминоза, захваљујући
симбиотским бактеријама Rhizobium sp. које живе на кореновом систему
легуминоза. Ове бактерије фиксирају азот, који минерализацијом постаје
приступачан биљкама. Захваљујући тим бактеријама годишње се у земљиште
унесе до 200 kg/ha везаног азота. Насупрот томе, несимбиотске бактерије
рода Azotobacter sp. везују до 50 kg/ha азота годишње, док 5–15 kg азота из
атмосфере падавинама доспева у земљиште у виду нитрата, као резултат
ваздушног електрицитета (грмљавине и муња). Међутим, све наведене
количине азота су недовољне за интензивну пољопривредну производњу, па
је неопходно прихрањивање биљака овим елементом.
Кретање ваздуха (ветар) настаје услед неравномерног загревања и
различитих ваздушних притисака. Ветрови могу бити суви и влажни, слаби и
јаки (>5m/sec). Ови задњи могу бити веома штетни за пољопривреду.
Позитивна улога ветрова је у томе што у пролеће суше земљу и омогућавају
сетву, проветравају земљиште и помажу оплодњу код многих
пољопривредних култура. Ветрови могу и штетно да делују тако што разносе
семе корова, превише исушују земљу, повећавају транспирацију, доводе до
полегања биљака, а веома јаки ветрови имају рушилачко дејство. Посебно
велика опасност за биљну производњу су олујни ветрови са кишом и градом.
Агротехника
Плодоред је једна од важнијих агротехничких мера која се изводи на

основу одговарајућег распореда гајених биљака у времену и простору.
Посебно је важан за екстензивнију биљну производњу. У интензивним
условима гајења биљака за животињску и људску храну, плодоред је мањег
значаја, а његов изостанак се надокнађује ђубрењем, употребом пестицида и
савремене механизације. Класичан плодоред је настао сазнањем да,
вишегодишњим гајењем биљака на истој површини долази до нарушавања
структуре и плодности земљишта услед његовог једностраног коришћења,
као и до повећања закоровљености, болести и штеточина. При састављању
шеме плодореда, треба водити рачуна о компатибилности претходног и
наредног усева, као и обезбеђењу времена за благовремену обраду земљишта
и сетву наредног усева. У производњи хране са травњака нема могућности за
примену плодореда. Међутим, разоравањем пашњака и ливада, нарочито
луцеришта, добијају се површине са знатним количинама фиксираног азота,
што и у екстензивној производњи у следећем периоду обезбеђује високу
производњу.
Обрада земљишта се изводи кроз основну и површинску обраду

земљишта.Основну обраду чине следећи видови:
Дубоко зимско орање изводи се на 35–40 cm, превртањем ораничног

слоја и његовим максималним излагањем мразевима и ваздуху у току
зимских месеци. Тиме се тло уситњава и чини растреситим, интензивира се
разлагање органских остатака у њему и омогућава акумулација влаге. То све
скупа ствара повољније услове за благовремену сетву, ницање, развој и
плодоношење усева.
Пролећно орање се изводи у случајевима када после благовременог
зимског орања у пролеће дође до бујања корова, или се зимско орање не
обави због неповољних временских услова (превелика влажност земљишта
током целе зиме). Пролећно орање се изводи на мањој дубини, како би се
што мање дубинске влаге изнело на површину и тиме, у условима виших
пролећних температура, изгубило. Одмах након орања пожељно је да се
обави тањирање и дрљање, у циљу “затварања” земљишне влаге и смањења
њеног одавања.
Орање у више наврата изводи се у два или три наврата, са постепеним
продубљивањем ораничног слоја. На пример, одмах после скидања стрнина
се обави плитко орање (10–15 cm), док се земљиште не осуши у мери која
онемогућава овакву обраду. У септембру месецу врши се наредно орање у
коме се заоравају изникли корови и стајњак, а након њега може да уследи у
трећем наврату и дубље орање (у октобру) које има карактер зимског дубоког
орања. Због скупе енергије, најчешће се изводи само дубоко зимско орање.
Површинска обрада земљишта се изводи на следеће начине:
Равнање земљишта и уклањање камења, растиња и пањева је
неопходна мера површинске обраде када се планира наводњавање. Неравнине
су углавном настале под утицајем природних фактора и активности човека.
Оне отежавају извођење агротехничких мера, али и коришћење травњака и
ораница за производњу хране за животиње. Може да се изводи у мањем или
већем обиму, зависно од претходног стања парцела.
Уклањање камења, растиња и пањева се обавља на различите начине
– ручно или машински. Растиње и пањеви се могу уклањати специјалним
машинама које их чупају, па чак и дробе и мешају са земљом. Ситније
камење се сакупља и износи са парцеле, док се крупније разбија машинама
или експлозивом, а затим уклања. Понегде се уклоњено камење користи за
ограђивање парцела и истовремено спречавање ерозије.
Остали начини површинске припреме обављају се у циљу стварања
растреситог површинског слоја и, тиме успешнијег ницања усева и сузбијања
корова. Зависно од стања земљишта, примењује се тањирање, дрљање,
култивирање и ваљање.
Ђубрење се обавља органским или минералним ђубривима у циљу

обезбеђивања оптималног садржаја хранљивих материја потребних за
планирану производњу биљака. С обзиром да се сваке године са земљишта
износе значајне количине приноса, неопходно је да се ђубрењем и
надокнаде. Количина потребних хранљивих материја која се додаје у форми

ђубрива диктира висину производње, а зависи од састава тла, као и од
потреба одређене биљне врсте. Тако је, на пример, за сваких 100 kg зрна соје
и одговарајуће количине вегетативне масе потребно 7,69–9,60 kg азота, а то је
2,5–3,0 пута више него што је потребно за формирање исте количине зрна
пшенице.
Од органских ђубрива највећи значај има стајњак, а затим следе
остали облици:
Стајњак. Квалитет стајњака зависи, пре свега, од врсте домаћих
животиња од које се добија, врсте простирке, као и од мера неговања
стајњака. Говеђи стајњак има највећи утицај на физичке, хемијске и
биолошке особине земљишта, а код нас се добија у највећој количини.
Овчији стајњак садржи највећу количину азота, а живински фосфора.
Велики значај стајњака је и у његовом продуженом (вишегодишњем)
деловању на принос гајених култура. На основу литературних података,
сматра се да у првој години после употребе стајњака биљке искористе око
50% његове количине, у другој 25%, у трећој 15% и у четвртој око 10%.
Количине стајњака које се користе при ђубрењу могу се кретати и до 60 т/ха,
што зависи и требало би да буде у складу са хемијским саставом земљишта.
Осока. Као течна излучевина животиња користи се, углавном за
прихрањивање ливада и пашњака, ређе ратарских култура, а уједно се њеном
употребом врши и заливање. За прихрањивање травњака користи се обавезно
разблажена са 2–3 дела воде, док се за ђубрење парцела пред орање не
разблажује. Дефицитарна је у фосфору и азоту, а има доста калијума.
Тресет. Настаје као производ распадања биљног материјала у дугом
временском периоду. Растресите је структуре, па се са хумусом користи у
стакленицима, пластеницима и саксијама. Садржи доста азота, а дефицитаран
је у фосфору.
Компост. Производ је разлагања различитих органских отпадака, па
може бити и различитог састава и хранљиве вредности.
Глистењак је стајњак прерађен деловањем црвених глиста. Због
великих трошкова у току његовог добијања, али и високе хранљиве
вредности, користи се углавном у повртарству и цвећарству.
Зеленишно ђубриво. У недостатку стајњака врши се заоравање, за то
специјално гајених култура (лупине, купусњаче) у фази пред цветање. У исту
сврху примењује се и заоравање жетвених остатака, мада се у овом случају
ради о зрелој а не зеленој маси (слама, кукурузовина…).
У савременом свету је веома актуелан концепт производње “здраве
хране”, која се постиже употребом органских ђубрива – без употребе
хемикалија. Чињеница је да се висока биљна производња остварује само уз
примену савремених хемијских средстава, као и савремених достигнућа
генетике. У том погледу, посебно значајно место заузимају минерална
ђубрива. Максимални резултати при њиховој употреби постижу се на основу
претходне хемијске анализе земљишта. Минералним ђубривима се, пре свега,

регулише количина азота, фосфора и калијума, а ређе неких специфичних
елемената.
Минерална ђубрива могу да садрже неопходне хемијске елементе у
различитим односима, а избор односа зависи од резултата хемијске анализе
земљишта и препоруке стручњака. На нашим теренима најчешће су
дефицитарни азот и фосфор. Мањак азота у земљишту доводи до слабљења
пораста биљака и опадања приноса, док превелике количине азота имају за
последицу бујање биљке, продужење вегетације, опадање квалитета
производа и нагомилавање штетних нитрата, нитрита и амида. Код нас се од
азотних ђубрива највише користе KAN (кречни амонијум-нитрат са 27%
азота) и Карбамид (уреа са 46% азота). KAN се користи предсетвено или за
прихрањивање биљака, а карбамид, првенствено, у току сетве или за
прихрањивање. Фосфор је важан елемент који регулише процесе растења,
цветања, плодоношења и сазревања. Најпознатије фосфорно ђубриво је
суперфосфат. Најчешће се користи предсетвено, ретко за прихрањивање.
Азот и фосфор се често користе у виду комплексних (сложених) ђубрива.
Општи назив за таква ђубрива је NPK, а на амбалажи је обавезно означен
однос азота, фосфора и калијума.
Последњих година све чешће су у примени фолијарна минерална
ђубрива, пре свега у повртарству и воћарству. Ова ђубрива садрже неопходне
микроелементе (Mn, Mg, Zn, Cu, B, Fe, Co, Mo). Користе се у облику раствора
– прскањем, усвајају преко лишћа и служе за допунску минералну исхрану
биљака.
Сетва. Зависно од времена извођења, сетва може бити главна,

накнадна (после скидања озимих крмних култура), пострна (после скидања
озимих стрних жита), озима (сетва озимих култура), сетва у подусеву
(усејавање црвене детелине у пшеницу), и сетва култура из зеленог конвејера.
При заснивању травњака постоји, такође, неколико могућности:
– сетва у обрађеном земљишту (потпуна механичка обрада и припрема

земљишта на погодним теренима);
– сетва у делимично обрађеном земљишту (након примене хербицида и плиће
површинске обраде мање погодних и плићих земљишта);
– заснивање сејаних травњака након примене хербицида и без припреме
земљишта;
– заснивање травњака трансплантацијом травних бусенова (ролни);
– заснивање сејаних травњака применом препарата за везивање и
стабилизацију земљишта и семена на нагнутим теренима.
Сетва се изводи ручно, на малим површинама, или машински, што је
данас најчешће. Наважнији елементи сетве су дубина и количина семена.
Дубина сетве зависи од крупноће семена, енергије клијања, као и од

типа, влажности и структуре земљишта и креће се од 1–8 cm. Крупније семе
се сеје дубље, а ситније плиће. На лакшим земљиштима сетва може да се
обавља на већој дубини, јер ће се боље користити влага. На збијеним
земљиштима сетва мора да се обавља плиће, јер клица при ницању троши
већу енергију за савладавање отпора тла.
Количина семена зависи од крупноће, квалитета, времена и
густине сетве. Постоје прецизне норме за густину сетве зависно од
биљне врсте, сорте или хибрида, земљишне влаге, намене усева и др.
Густина сетве зависи и од генотипа.
Важна мера при сетви легуминоза је и инокулација семена
азотофиксирајућим бактеријама. Ове бактерије се налазе у природи, али
инокулацијом семена одговарајућим сојевима азотофиксатора одмах у старту
се обезбеђује бржи пораст биљака и већи приноси. Према различитим
подацима, диазотрофи могу да фиксирају атмосферски азот у количини од
30–60 kg/ha, па и до 150 kg/ha. Нарочито је важна инокулација семена соје,
пошто се бактерије других зрнастих лептирњача не могу прилагодити корену
соје. У сврху инокулације семена соје користи се бактерија Bradyrhizobium
japonicum, која егзистира у неколико сојева. Према резултатима неких
истраживања, при инокулацији семена соје различитим сојевима бактерије
Bradyrhizobium japonicum, разлика у повећању приноса је и до 50%.
Нега усева. Спроводи се у циљу заштите усева од неповољних

спољних фактора, болести, штеточина, корова и др. Мере неге се изводе пре
и после ницања биљака и могу бити механичке, хемијске и физичке природе.
Највећи проблем за ницање може бити покорица која се образује на
неким земљиштима после јаких киша, заливања и наглог испаравања.
Покорица је већи проблем за ницање ситног семења. Уништавање покорице
се врши дрљачама са кратким клиновима, ваљањем ребрастим ваљцима или
квашењем ситним капима вештачке кише.
После ницања изводе се следеће мере неге усева:
Култивирање се изводи код усева који се гаје широкоредо и где се,
између редова, јављају корови. Применом култивирања уништавају се
корови и разбија се покорица. Прво култивирање се изводи на већој дубини и
ближе гајеним биљкама у реду. Због развоја кореновог система, каснија
култивирања треба обавити плиће и даље од биљака у реду. За мању
закоровљеност препоручују се култиватори са радним делом који подсеца
површински слој, док код веће закоровљености треба користити култиваторе
са системом ротационих мотика.
Плевљење корова. Мањи број коровских биљака може се уништити и
ручно – плевљењем и то у време када је земљиште влажно, а корови још у
порасту.
Окопавање је облик механичке обраде оне површине земљишта око

биљака која није захваћена култиватором.
Проређивање усева је мера која се примењује када се за сетву уместо
пнеуматских сејалица користе механичке. Густина биљака се, у мањој мери,
може регулисати механичким сејалицама, али је неопходно да се на местима
где има већи број биљака од оптималног, механички прореде. При употреби
пнеуматских сејалица ова мера није потребна.
Прихрањивање се обавља ручно или машински, у првом делу вегетације
када су биљкама најпотребнији азот, фосфор и калијум. Уколико се закасни са
прихрањивањем или оно потпуно изостане долази до продужавања вегетације,
успоравања сазревања и пада квалитета производа. При ђубрењу превеликим
количинама ђубрива, један део биљака и не искористи (што је нерентабилно),
или се нагомилава у неким биљним деловима и делује штетно на животиње и
људе који користе тако произведену биљну храну.
Наводњавање. У нашим условима недостатак падавина је најчешћи у

јулу и августу, када су и највише дневне температуре. Наводњавање је код
нас заступљено у малој мери, с обзиром на недостатак каналске мреже и
система за наводњавање. Резултати наводњавања се огледају не само у већим
приносима, него и у бољем квалитету хране. Нарочито је значајно да се уз
ђубрење култура обезбеди и наводњавање, јер се хранљиве материје могу
усвојити само у облику раствора.
Одводњавање се обавља системом отворених канала, затворених

канала (дренажа), као и њиховом комбинацијом. У великој мери утиче на
принос травњака и биљака гајених на ораницама.
Заштита биљака од болести, штеточина и корова. Проузроковачи

болести у биљном свету су гљивице, бактерије и вируси. Доводе до смањења
квалитета производа, смањења приноса или потпуног уништавања култура.
Као штеточине у биљној производњи јављају се инсекти, глодари и
птице. Посебно су по бројности и могућности прављења штете значајни
инсекти и то жичњаци (Elateridae), подгризајуће совице (Agrotis segetum,
Euxoa temera и др.), ларве гундеља (Melelontha melelontha) и др. Данас је јако
актуелна Diabrotica virgifera јер напада усеве кукуруза. Код нас је први пут
евидентирана 1990. године, у близини београдског аеродрома где је
вероватно и доспела преко неке робе, која је авионским саобраћајем
допремљена из САД. Због њене мале покретљивости треба обавезно
примењивати плодоред.
Корови не праве директне штете усеву, али му конкуришу у погледу
воде и хранљивих материја. Поред тога, засењују главни усев, домаћини су
различитих болестима и штеточинама који прелазе и на гајени усев, ометају

жетву и умањују квалитет и принос. Корови се деле на усколисне и
широколисне и на једногодишње и вишегодишње. У условима екстензивног
сточарења неке врсте корова се користе и као храна за домаће животиње.
У циљу сузбијања наведених болести, штеточина и корова човек
користи директне и превентивне мере.
Директне мере могу бити механичке и хемијске. Механичке су скупе
и, у већини случајева, недовољне и неефикасне. Зато се примењују хемијске
мере које, због резидуа у тако произведеној храни представљају потенцијалну
опасност за здравље људи. У ову сврху се користе различита хемијска
средства чији је заједнички назив пестициди. Производе се и користе у виду
течности, праха или гранула. Деле се на уже групе:
– инсектициди се користе за сузбијање инсеката, а могу бити контактни и
дигестивни;
– фунгициди служе за сузбијање гљивичних обољења. најпознатији су они на
бази бакра и сумпора, у мањој мери живе;
– хербициди су намењени сузбијању корова.
Поред високе ефикасности у сузбијању корова, примена хербицида
може да доведе и до неких нежељених последица. Најзначајније последице су
промена флористичког састава и грађе коровских заједница које се огледају у
ширењу и појави отпорних, вишегодишњих корова, нарочито из фамилије
Poaceae. Да би се избегли ови негативни ефекти примене хербицида,
последњих година се у свету и код нас све више препоручује комбинована
примена више мера, односно, система интегралне контроле корова. Овај
систем подразумева не само хемијске, већ и низ других, превентивних мера
којима се бројна заступљеност корова смањује до нивоа који не утиче знатно
на смањење приноса, уз истовремено боље очување животне средине. На тај
начин се, поред економских, испуњавају и еколошки услови. Превентивне
мере су:
– плодоред;
– гајење сорти и хибрида које су најпогодније за земљиште и климу
одређеног земљишног подручја и који су већ проверени на том локалитету;
– подешавање времена сетве у циљу избегавања јаче појаве болести или
штеточина;
– гајење сорти и хибрида отпорних на болести, као и са таквом дужином
вегетације при којој ће се избећи јача појава болести или штеточина;
– коришћење здравог, незараженог семена и садног материјала;
– карантин за семе.
Начин коришћења
Произведена волуминозна храна може се користити у зеленом стању

у току вегетације, а као конзервисана (сено, силажа, сенажа) у току зимских
месеци, или у току целе године.
Најјефтинији начин коришћења зелене хране је испашом. Овакав
начин исхране има низ специфичности, због чега је детаљно обрађен у
посебном поглављу. Поред тога, зелена храна се може користити и кошењем
и допремањем у стају, а сукцесивна производња и покривеност потреба у
зеленој храни може се постићи гајењем биљака у зеленом конвејеру.
Међутим, обе ове могућности имају и неке недостатке, а и у знатној су
зависности од временских услова. Због свега тога, као и ограничености
вегетације климатским условима, код нас се исхрана животиња у највећој
мери заснива на конзервисаној храни.
ХРАНИВА БИЉНОГ ПОРЕКЛА
ЗЕЛЕНА ХРАНА
Добија се са травњака, ораница или у виду споредних производа

ратарске и повртарске производње. Представља јефтин извор хранљивих
материја високе сварљивости за преживаре, чија вредност нарочито долази до
изражаја у оброцима који се допуњавају мањим количинама суве хране и
концентрата. Недостатак зелене хране се огледа у високом уделу воде и
немогућности већег конзумирања суве материје и енергије, што може да
лимитира висину производње млека код високопроизводних грла.
Најекономичнији начин исхране преживара постиже се испашом или
доношењем зелене масе у стају. Међутим, време коришћења зелене биљне
масе ограничено је трајањем вегетације, која је уједно и период изобиља, када
се сва храна не може употребити. Зато се веће или мање количине кабасте
хране конзервишу за зимски период.
Зелена храна 203
Зелена храна са травњака

Травњаци су површине које су трајно, или у периоду од неколико
година, обрасле у густом склопу различитим биљним врстама и користе се
испашом, косидбом или комбиновано. Зависно од начина коришћења
травњаци се деле на пашњаке, ливаде и површине за комбиновано
коришћење.
Травњаци у Србији заузимају око 29 % укупних пољопривредних
површина, а у брдско-планинским рејонима чине и преко 80 %
пољопривредних површина. Учешће травњака у пољопривредним
површинама варира у појединим деловима земље и зависи од рељефа и
квалитета земљишта. Највеће површине под пашњацима се налазе у брдско-
планиском подручју, док се ливаде (као облик интензивније производње
зелене хране) налазе, пре свега, у равницама. Велике површине под
травњацима у брдско-планинским крајевима користе се двојако. У пролећном
периоду, када је принос релативно висок, користе се као ливаде и косе се, а у
летњем, мање продуктивном периоду, служе за напасање. Ливаде се косе, пре
свега у циљу спремања сена, а ређе за зелену храну која се доноси у стају или
за спремање силаже. Зато је ово поглавље искључиво посвећено пашњачком
начину коришћења травњака.
Просечан принос сена на нашим пашњацима је око 700 kg/ha, а на
ливадама до 2.200 kg/ha. Очигледно је да се ради о изузетно малим
вредностима, које су последица дугогодишњег непланског коришћења и
константног деградирања наших травњака. Међутим, код нас постоје и
површине са високом производњом зелене масе. Управо због тога је за једно
грло крупне стоке, које у просеку конзумира око 10 kg травне масе на 100 kg
телесне масе, потребно од 0,5 ha интензивно гајених травњака па до преко 5
ha природне, травњачке површине.
Зелена храна са травњака садржи велики проценат протеина високе
биолошке вредности, витамина C и Е и каротина, угљених хидрата, макро и
микроелемената, фактора раста, и др. Ове материје су директно доступне
животињама, за разлику од конзервисане кабасте хране где у различитим
поступцима обраде долази до негативних трансформација и губитака
хранљивих материја. Испашом се, у односу на косидбу, повећава
продуктивност травњака за више од 30%, јер се у старту добијају значајно
већи приноси. Уједно, ово је и најјефтинији облик исхране животиња, а
боравак на пашњаку, на чистом ваздуху и сунцу, додатно стимулише здравље
животиња.
Поред тога, максимално коришћење пашњака најбоље се уклапа у
биолошку и економску нишу газдинстава која се баве органском
производњом. Органска пољопривредна производња захтева редуковану

употребу минералних ђубрива, што се може надокнадити већом употребом
органских ђубрива и форсирањем гајења легуминоза. У вези са тим, могло би
се рећи да код нас у брдско-планинском подручју где је сточарство углавном
екстензивног карактера, већ постоји вид органске производње млека, сира и
меса.
Доминантне биљне врсте на нашим травњацима су траве и
легуминозе различитог квалитета, корови, штетне и отровне биљке. Разликују
се природни и сејани травњаци. Ботанички састав природних травњака је,
углавном, мање повољан за коришћење у односу на сејане.
Сејани травњаци се заснивају са само једном биљном врстом (травом
или легуминозом), или смешама трава и легуминоза. Траве се ређе гаје као
појединачне врсте на травњацима, већ најчешће у виду смеша трава и
вишегодишњих легуминоза. Насупрот томе, легуминозе се гаје првенствено
као чисти усеви (луцерка, црвена детелина, жути звездан, еспарзета), а неке
од њих у травно-легуминозним смешама. Легуминозе су најпожељнија биљна
врста на травњацима због високог садржаја протеина. Присуство корова,
штетних и отровних биљака на сејаним травњацима је варијабилно и зависи,
у великој мери, од спровођења адекватних агротехничких мера. Неке од
коровских биљака користе се као храна за животиње. Штетне и отровне врсте
биљака животиње углавном избегавају на паши. Међутим, уколико се нађу у
исецканој маси или сену, животиње их конзумирају, па може доћи до
различитих здравствених проблема.
При заснивању травњака предност треба дати смешама
вишегодишњих легуминоза и трава, јер се добија више суве материје по
јединици површине, као и више протеина и минерала (пре свега Ca и P), а
однос протеина и енергије је боље избалансиран. Смеше легуминоза и трава
мање варирају у погледу приноса у односу на чисте културе, а при кошењу
се брже суше, са мање механичких губитака при манипулацијама.
За састављање смеша користи се већи број вишегодишњих врста
трава, које се међусобно знатно разликују по дужини живота, морфолошким
особинама и квалитету. Захваљујући разноврсности могу се гајити на свим
типовима земљишта и у свим еколошким условима. Избор врста при
састављању смеша се обавља у складу са њиховим захтевима према условима
гајења. У нашим условима најчешће се користе јежевица, мачји реп, високи
вијук, ливадски вијук, француски, енглески и италијански љуљ, црвени вијук
и ливадарка. Од легуминоза које се гаје као појединачне културе, на првом
месту је луцерка, а у мањој мери црвена детелина, жути звездан и високе
сорте беле детелине.
У даљем тексту наведене су поједине врсте биљака које су
најзначајније за наше поднебље.
Траве као зелена хранива
Јежевица (Dactylis glomerata L.) расте као самоникла или гајена трава
широм Европе, а гаји се у целом свету. Користи се испашом и косидбом – за
зелену масу, сено, сенажу и силажу. Коси се најмање 3–4 пута, а испасује 4–6
пута. При адекватним агротехничким мерама даје високе приносе 5–8 година.
Карактеристично је да брзо груби у првом откосу (циклусу). Зато са
коришћењем првог откоса за испашу треба почети на висини од 15–20 cm.
Даје добре резултате при ротационој испаши док континуирану испашу треба
избегавати. Приноси зелене масе су 40–65 t/ha, а суве материје 10–14 t/ha без
наводњавања и до 20 t/ha у условима наводњавања.
Француски љуј (Arrhenatherum elatius (L) Mert. et Koch.) је
распрострањен по целом свету и користи се, пре свега, косидбом. У нашим
агроеколошким условима у току године може дати 2–3, ређе 4 откоса. Због
горког укуса (присуства сапонина) у свежем стању, запостављен је у неким
земљама. Даје одличну храну у смеши са јежевицом и црвеном детелином.
Косидба првог откоса се обавља пре метличења, а другог 5 недеља
после првог. Приноси су 9–15 t/ha сена или 40–60 t/ha зелене масе.
Италијански љуљ (Lolium italicum A. Br; Lolium multiflorum Lam)
пореклом је из јужне Европе. Може бити једногодишња, двогодишња и
вишегодишња врста. Често се каже да је ово више оранична него травњачка
врста. Ретко се користи у смешама за формирање пашњака јер је кратког
живота. Посебно је цењен због брзог развоја и продукције великих количина
хране. Користи се као зелена маса, за сено и силажу. Коси се пре класања.
Даје 4–6 откоса. При добијању пет окоса распоред приноса је следећи: 40% у
првом откосу, 15–20% у другом откосу, 10–15% за сваки наредни откос. У
повољним условима, уз јако ђубрење и наводњавање, може дати 6–8 откоса и
укупну количину од 20–25 t/ha сена. У просечним условима коси се 3–4 пута
годишње и даје 35–45 t/ha зелене хране и 8–12 t/ha сена.
Енглески љуљ (Lolium perenne L.). је прва трава гајена за испашу у
Европи. Пореклом је из Европе, умереног азијског подручја и Северне
Африке. Раширен је и на другим континентима. Има највећи значај као
пашњачка врста. Када се користи косидбом убирање се обавља пред или на
почетку класања. Даје 4–6 откоса. При кошењу пет откоса, распоред приноса
је 40:18:15:12:15. У интензивним условима гајења даје и до 50 t/ha зелене
масе.
Недостаци енглеског љуља који умањују ареал његовог гајења и
коришћења су осетљивост на сушу и високе температуре. Због тога се код нас
у смеше за заснивање пашњака укључује у количини семена од 10–15%.
Мачји реп (Phleum pratense L.) је једна од првих врста коришћених
за заснивање сејаних травњака. Добро подноси косидбу, мање испашу, па се
користи, пре свега за заснивање ливада. У условима интензивне косидбе и
испаше долази до исцрпљивања и пропадања, јер има мању способност

складиштења резервних материја у подземним органима. Даје 2–3 откоса.
Приноси мачјег репа су 40–50 t/ha зелене масе и 9–13 t/ha сена.
Високи (барски) вијук (Festuca arundinaceae Schreb.) пореклом је из
Европе и Северне Африке, одакле је проширен по целом свету. Веома је
конкурентна врста која живи 10–15 година. Осим тога, то је толерантна врста
на различите типове земљишта и климатске услове. Користи се за пашу, сено
и силажу. Све до половине прошлог века сматран је мање вредном
травњачком врстом. И данас се ређе користи при заснивању травњака, јер је
то грубља биљка код које се квалитет брзо смањује.
Високи вијук се, у односу на друге траве спорије развија, па при
прераном почетку искоришћавања младог травњака може доћи до великих
оштећења. Зато се препоручује да се са коришћењем тек заснованог травњака
почне када су биљке достигле најмање 30 cm висине. Са друге стране, код
старијих травњака са коришћењем треба завршити до пораста биљака од 30
cm, јер после тога нагло опада квалитет. Због тога косидбу првог откоса треба
обављати пре појаве метлице, када је она у рукавцу последњег листа. Други
откос се коси 4–5 недеља касније, а трећи и остали у размаку од 6 недеља.
Користи се, пре свега као пашњачка биљка. Подноси знатно боље
континуирану испашу у односу на друге биљке. Приноси су 50–60 t/ha
зелене масе, 10–14 t/ha сена и 2–2,5 t/ha протеина.
Ливадски вијук (Festuca pratensis Huds. syn.; Festuca elatior L.
subsp. Pratensis.) се, такође, среће широм светa. Одлично подноси испашу и
подесан је за дуготрајне пашњаке. Касније цвета и дуго задржава висок
квалитет и сварљивост. У току благих зима остаје зелен, те се може
користити за испашу зими и у рано пролеће. Једнако је подесан за испашу и
косидбу. Косидбу треба обављати у фази почетка цветања. У смешама за
травњаке учествује са 20–30%. Даје око 45 t/ha зелене масе и 10–12 t/ha
сена.
Црвени вијук (Festuca rubra L.) је једна од главних травних
компоненти у смешама за травњаке. Сматра се да се најбоље искоришћава
испашом. Добро подноси прегонску, а слабије континуирану испашу.
Користи се за спортске терене и паркове, али и за контролу ерозије. Домаће
животиње је радо конзумирају, али и дивљач. Спада у траве осредње
хранљиве вредности. У смешама треба да учествује максимално са 20%.
Принос сена је 6–8 t/ha.
Безосни власен (Bromus inermis Leys.) раширен је по целом свету.
Значајан је за заснивање травњака у низијским и брдским подручјима, а мање
у планинским. Ствара подземне ризоме помоћу којих се бокори, слично као
пиревина. Отпоран је на сушу, дуговечан је и продуктиван. Спада у траве
средњег квалитета. Користи се испашом и косидбом. Оптимална фаза
искоришћавања је почетак метличења. Даје 2–3, ређе 4 откоса и приносе од
40–50 t/ha зелене масе и 9–13 t/ha сена.
Права ливадарка (Poa pratensis L.) је, такође, раширена по целом

свету. Живи до 10 година, а правилним искоришћавањем травњака може се
одржати и до 50. Првенствено се користи испашом и, у односу на све друге
врсте, најбоље подноси континуирану испашу. То је најважнија пашњачка
врста у источним деловима САД. У условима наводњавања и коришћења за
испашу може дати веће приносе него јежевица или безосни власен. У смеше
за травњаке се укључује до 20%. Није добра за сено јер знатно брже сазри од
других врста у смешама и, самим тим брже огруби. Даје око 30 t/ha зелене
масе и 7–10 t/ha сена.
Бела росуља (Agrostis alba L., syn. Agrostis verticullata L., Agrostis
silvatica Host.) среће се у целом свету, нарочито на теренима са доста влаге.
Поред испаше, добро подноси и косидбу. За испашу и производњу сена
користи се на мање плодним и слабије дренираним земљиштима. У смешама
за ливаде учествује са 8–10%, а у пашњачким до 20%. Даје 30–40 t/ha зелене
масе и 7–10 t/ha сена.
Легуминозе као зелена хранива
Фамилија легуминоза (лептирњача, махуњача – Fabaceae) обухвата

велики број једногодишњих и вишегодишњих врста. Главна карактеристика
ове групе биљака је лептираст облик цвета. Лишће је најчешће сложене грађе,
парно или непарно перасто, док је плод махуна. За производњу кабасте хране
у зеленом или конзервисаном облику највише се користе неке вишегодишње
легуминозе.
Обична плава луцерка (Medicago sativa L.) се сматра водећом,
најзначајнијом и најстаријом крмном културом. Луцерка је, после кукуруза,
најважнија крмна култура у нашој земљи, захваљујући не само њеном
повољном хемијском саставу и високом садржају протеина, већ и високим
приносима и веома добрим биолошким особинама. Тако, на пример, луцерка
живи 5–7 година, а по неким подацима и до 100 година. Веома добро подноси
сушу, јер се њен корен пружа до 7 па и више метара дубине. Подноси ниске
температуре без снега до –10°C, а по некима и до –30°C. У току године даје
више откоса – у условима сувог ратарења 3–5, а при наводњавању и 5–8.
Одликује се изузетно високим потенцијалом за принос суве материје, који се
креће од 15– 18 t/ha у условима без наводњавања, а са наводњавањем до 25
t/ha. Међутим, код нас су приноси луцерке незадовољавајући и износе у
просеку 5 t/ha, што представља свега 30% од њеног производног потенцијала.
У повољним агротехничким условима и на напреднијим газдинствима
постижу се приноси од 11–12 t/ha сена.
Карактеристично за луцерку је висок садржај протеина, који зависи
од фазе коришћења и зрењем биљке се смањује (табела 21).
Табела 21. Садржај сирових протеина луцерке сорте “Биљана” (Мејакић и

сар. 1997)
Сирови протеини у % СМ по откосима
Фазе
коришћења I II III IV V
Просечно
откос откос откос откос откос
Пре
25,91 23,84 22,78 21,25 32,59 23,07
пупољења
Почетак
25,44 23,03 22,16 24,25 25,20 24,03
пупољења
Пупољење 21,53 22,13 20,53 22,49 15,62 20,46
Почетак
18,66 21,15 19,84 21,17 – 20,20
цветања
Цветање 18,40 18,95 16,32 20,40 – 18,51
Просечно 21,98 21,82 20,32 21,92 20,49 21,25
Са једног хектара луцеришта у нашим условима може се произвести

око 3,5 тоне сирових протеина, 7 тона БЕМ, 1,2 тоне липида, 30 kg витамина
Б комплекса, 8 kg ксантофила, 6 kg –токоферола, 4 kg β–каротина и још
неких хранљивих материја у мањим количинама. Значајан део потреба у
протеинима у исхрани преживара се обезбеђује управо из луцерке, углавном
у форми сена, чиме се знатно штеди у другим врстама протеинских хранива.
Луцеркино брашно садржи 0,94 % лизина и 0,36 % триптофана, док их у
кукурузу има свега 0,22 и 0,09 %. Због тога се кукуруз и луцерка одлично
међусобно допуњавају у оброцима за преживаре.
Карактеристичан садржај калцијума у луцерки је 2–3% у почетку, и
1–2% у каснијим фазама, док је количина фосфора (P2О5) 0,5–1%. Фосфор из
луцерке је боље искористив у односу на фосфор из житарица, који је везан у
комплексу са фитинском киселином. Луцерка садржи доста Mg и K, количина
Fe и Mn је на граници потреба животиња, док су Cu и Co дефицитарни.
Количина β–каротина је до 259 mg/kg зелене масе, док га у сену има свега 30–
50 mg/kg. Садржај витамина Е је преко 30 mg/kg, витамина C око 800–900
mg/kg, док има веома мало витамина D. Уколико се луцерка за сено суши на
сунцу, количина витамина D може да износи и 2.000 iј/kg.
Поред смањене сварљивости, један од недостатака хранљиве
вредности луцерке је и присуство више инхибиторних материја, чија је
количина преко 2,0% за сапонине, преко 3,0% за трипсин инхибитор и око
3,0% за танине.
Луцерка за сено се коси пред и у почетку цветања када садржи око
20% сирових протеина. У циљу постизања максималног приноса хранљивих
материја коси се на недељу до две после образовања пупољака. У пуном
цвету садржај протеина се смањује за око 50%, док количина целулозе може
да износи и до 40%. За припремање брашна треба је косити у фази до средине

пупољења када лишће садржи и до 30% сирових протеина. Откос по реду
такође утиче на хранљиву вредност. Код каснијих откоса расте учешће
лишћа, као најквалитетнијег и најхранљивијег дела у укупној биљној маси.
Први откос луцерке садржи највише корова, који доприносе смањењу
хранљиве вредности. Висок садржај целулозе утиче да се и поред доброг
амино-киселинског састава луцеркино брашно користи ограничено у
оброцима за непреживаре (5–15%).
У исхрани преживара млада, а посебно влажна (од росе или кише)
луцерка може лако довести до надуна. Због тога је неопходно постепено и
дуже привикавање животиња на ову врсту хране (7–10 дана), уз обавезно
претходно храњење неком грубљом и сувом храном (сено, кукурузовина,
слама) које ће подстаћи преживање и спречити накупљање гасова. Опасност
је мања при конзумирању зрелије или провенуле луцерке. Луцерка садржи и
естрогене материје које изазивају лажни еструс. Концентрација естрогена се
битно смањује сушењем (за сено) док силирање има веома мали утицај.
Неповољан састојак луцерке су и сапонини, који у организму животиња
доводе до успоравања пораста, а нарочито у живине. Дехидрирањем луцерке
на вишим температурама значајно се смањује садржај сапонина.
Луцерка се користи на више начина. Између осталог, луцерка се може
користити и напасањем, али слабије подноси гажење. До сада се радило и на
селекцији нижих форми луцерке које су отпорне на гажење, и намењене су
управо напасању. Међутим, зелена луцерка се далеко ефикасније користи као
покошена маса за исхрану у стаји. У систему зеленог конвејера служи за
покривање оних периода вегетације када недостаје друга врста зелене хране
са ораница. Међутим, највеће количине луцерке се и данас косе и суше за
сено. Силирање луцерке се још увек ређе примењује, због високог пуферног
капацитета ове биљне врсте и недовољне количине ферментабилних угљених
хидрата. Међутим, у бројним експериментима широм света установљене су
различите могућности за успешно силирање луцерке које подразумевају
провењавање, комбиновање са биљкама које се лако силирају, стимулисање
млечно-киселинског врења додавањем угљенохидратних хранива и
бактеријско-ензимских инокуланата, хемијско конзервисање и др. Слама
луцерке је споредни производ који се добија после комбајнирања луцерке за
семе. Садржи врло мало протеина (испод 10%) и јако пуно целулозе, те је
лоше храниво. Користи се, евентуално, у недостатку квалитеног сена у
исхрани старијих грла. Луцеркино брашно је веома цењено храниво које се,
као протеински додатак користи у исхрани свиња и живине, а због значајне
количине каротина служи и као извор природних боја за бојење коже
бројлера и жуманца јаја. Цеђењем сока луцерке и коагулацијом протеина
добија се протеинско-каротиноидни концентрат сока луцерке (ПККЛ) који
представља одличан извор протеина и каротина у оброцима за моногастричне

животиње.
Црвена детелина (Trifolium pratense L.) се код нас мање гаји у
односу на луцерку. Један од главних недостатака је кратак живот који износи
свега три године, при чему се само у другој години постижу значајни
приноси. Приноси сена црвене детелине су око 4 t/ha (у мање повољним
условима), па до 10–12 t/ha у повољним условима. У односу на луцерку,
подноси киселија и хумиднија земљишта, па има већи ареал
распрострањености. Коси се 2–3 пута. На количину приноса утиче велики
број фактора, а међу њима и генотип.
Пошто спорије груби у односу на луцерку, црвена детелина се коси на
недељу до две после појаве пупољака, па до појаве цветова. Раније је сејана у
здруженим усевима са стрним житима. У таквим случајевима жетва жита се
врши на нешто већој висини. После тога долази до интензивнијег развоја
детелине, која се до тада развијала у сенци жита, па се добија 1–2 откоса до
краја те године.
Осим мање протеина, црвену детелину одликује и мањи садржај
калцијума, каротина и целулозе у односу на луцерку. Због мање количине
целулозе детелина има већу енергетску вредност, али лакше доводи до
надуна. При спремању сена треба водити рачуна да не покисне јер онда мења
боју у тамномрку. За силирање се ретко користи, а због високог садржаја
протеина захтева поступке стимулације ферментације.
Бела детелина (Trifolium repens L.). Значај неке легуминозе, пре
свега, је одређен агро-еколошким факторима. У складу са тим, водећа
вишегодишња легуминоза код нас је је луцерка, док је у Великој Британији и
Новом Зеланду то бела детелина. У условима умерене до хладне климе
немогуће је замислити травњак без беле детелине. У брдским и планинским
подручјима Србије, у којима се налази око 80% укупних травњачких
површина, могућности организованог гајења ове врсте нису ни издалека
искоришћене. Један од разлога је и чињеница да ранијих година није постојао
домаћи сортимент и организована семенска производња.
Од свих легуминоза бела детелина најбоље подноси испашу и
гажење. Дивље ситнолисне форме [Trifolium repens f. silvestre Alef. (f.
microphyllum Lagr. - Fosset)] због мале висине нису погодне за спремање
сена, већ се искључиво користе за заснивање пашњака. Насупрот томе,
лодино детелине [Trifolium repens f. giganteum Lagr. – Fosset (f. cultum Alef.)]
у свету се користе управо косидбом. Интермедијарна бела детелина [Trifolium
repens f. hollandicum (f. intermedium)] се користи за обе намене.
Бела детелина се одликује повољним хемијским саставом, нарочито у
погледу садржаја сирових протеина, по чему превазилази друге легуминозе.
У односу на црвену детелину, бела детелина коришћена у истој фази развића
садржи мање ADF и NDF и више сирових протеина (табела 22).
Табела 22. Количина NDF, ADF и сирових протеина у различитим фазама

развића црвене и беле детелине (Игњатовић и сар., 2003)
Црвена детелина Бела детелина
Откос Фаза Сирови Сирови
NDF ADF NDF ADF
протеини протеини
Бокорење 220,8 177,7 263,9 177,8 139,1 249,2
Пупољење
398,1 300,7 173,0 238,7 205,9 235,8
I (50%)
Цветање
461,2 326,1 157,8 287,1 240,5 219,1
(50%)
Бокорење 214,9 160,7 296,2 238,9 195,6 297,7
Пупољење
287,4 203,9 244,3 231,6 195,8 266,6
II (50%)
Цветање
344,5 238,6 196,2 300,4 240,0 208,5
(50%)
У нормалним условима бела детелина се коси 2–3 пута годишње, док

се више пута испаса. Приноси сена могу бити 10–12 t/ha. Саставни је део
различитих травно-легуминозних смеша за заснивање сејаних пашњака,
ливада и травњака на окућницама. Општа је препорука да се у смеше за
ливаде укључује до 5% удела, а у пашњаке до 30%.
Жути звездан (Lotus corniculatus L.) је врста која се може гајити на
различитим земљиштима. Користи се двојако – за сено, али и пашу, јер
колико је познато не изазива надун. Нарочито је погодна за усејавање на
земљиштима која су подложна ерозији. Лако полеже, па се за сено гаји у
смеши са травама које имају улогу потпоре. На слабијим и сувљим
земљиштима даје боље резултате у односу на црвену детелину. Коси се 2–3
пута годишње, а ређе 4, и то све до фазе пуне исцветалости, јер у односу на
луцерку спорије груби. Приноси зелене масе су 35–40 t/ha, а сена 8–10 t/ha,
мада су на лошијим теренима знатно нижи. У време цветања садржи горке
материје због чега га животиње мање конзумирају. Због присуства
линамарина, млеко крава храњених звезданом поприма горак укус. Хемијски
састав жутог звездана се спорије мења у односу на друге легуминозе, пре
свега у односу на луцерку, па се може косити и касније. При сушењу
покошене масе лишће лако опада и о томе треба добро водити рачуна. Поред
жутог, постоји и барски звездан као самоникла култура која расте на влажним
земљиштима.
Еспарзета (Onobrychis sativa) је вишегодишња легуминоза која живи
5–8 па и више година. Ова биљна врста је код нас ретко заступљена и то,
углавном, у источној Србији. У свету су, такође, површине под еспарзетом
минималне, с обзиром да луцерки није конкурентна у многим особинама.
Одговарају јој ариднији услови, са високим летњим температурама и
земљишта богата карбонатима, где еспарзета може да оствари и веће приносе

од луцерке. Доброг је квалитета ако се користи пре образовања цветних
пупољака. Гаји се као чиста култура на ораницама, у смеши са травама или
чак и другим вишегодишњим легуминозама. Боље подноси косидбу од
испаше. У току вегетације даје 2–3 откоса, а приноси су 30–60 t/ha зелене
масе или 7,5–14 t/ha сена. Животиње је радо конзумирају, нарочито коњи.
Значајна особина еспарзете је добра способност везивања земљишта и
спречавања ерозије. Осим тога, еспарзета је позната и као медоносна култура,
јер са хектара под овом културом може да се добије 90–100 kg меда.
Хемијски састав и хранљива вредност зелене

хране са травњака
Основна карактеристика зелене хране произведене на травњацима

или ораницама је висок садржај воде, који износи 60–80%, па и више.
Проценат влаге зависи, пре свега, од степена зрелости биљака. Сува материја
зелених хранива садржи висок проценат протеина који зависи, пре свега од
ботаничког састава травњака. Уколико је веће учешће легуминоза, утолико ће
бити и већи проценат протеина. У укупној количини сирових протеина 45–
85% чине прави протеини, док су остало амиди. Међутим, преживари добро
користе и амиде захваљујући симбиотској микрофлори у преджелуцима.
Протеини младих зелених биљака се одликују високом биолошком
вредношћу и добрим амино-киселинским саставом, па могу да задовоље
различите потребе животиња – од уздржних па до репродуктивних као и
потреба за производњом. Насупрот томе, старије и зреле биљке имају мање
протеина, неповољнији амино-киселински састав и мању сварљивост
протеина, те могу да задовоље само део потреба животиња у протеинима.
Количина целулозе је веома варијабилна и, у највећој мери зависи од
фазе развића биљака. Младе биљке садрже 15–18% сирове целулозе, која је
захваљујући мањем степену лигнификације сварљивија. По садржају и
сварљивости сирове целулозе, младе зелене биљке се налазе између кабасте
хране и концентрата. Старије и зрелије биљке имају значајно већи проценат
сирове целулозе (20—30% и више). Осим тога, већа је инкорпорација лигнина
у целулози старијих биљака, услед чега се битно смањује и сварљивост.
Количина сирових масти у сувој материји зелених хранива је мала и
износи свега 4–5%. Већи или мањи део те масти су једињења која по
хемијској природи не припадају овој групи: етарска уља, воскови, биљни
пигменти (хлорофил, каротин, ксантофил), витамини растворљиви у мастима
и др.
Количина, а понајвише састав пепела, зависи од присуства појединих
макро и микроелемената у земљишту. Проценат пепела је 7–11%.
Најзаступљенији елемент је калцијум који се концентрише у лишћу (око
0,5%). Проценат фосфора зависи од стадијума развића, али и његове
заступљености у земљишту. Младе биљке садрже већи проценат фосфора.

Садржај фосфора је у границама 0,2–0,6%. Употребом фосфорних
минералних ђубрива повећава се продуктивност травњака, као и
заступљеност фосфора у храни са травњака. Зависно од земљишта, паша
може бити дефицитарна у Co, Cu, Se и др.
Зелене биљке са пашњака су богате, пре свега у β–каротину, као и у
витаминима К, C и B комплекса. У килограму младих зелених биљака има
50–100 мг каротина, док се у старијим биљкама значајно смањује.
Неке зелене биљке, пре свега легуминозе, садрже и биолошки активне
материје, као што су гонадотропне и естрогене материје. Повећање
млечности крава које се преведу на пашу објашњава се, између осталог, и
утицајем естрогених материја.
Сварљивост органске материје зелених биљака са травњака зависи,
пре свега од врсте животиња. Тако, на пример, за преживаре је 75–80%, коње
до 60% и свиње до 50%. Поред тога, сварљивост зависи и од фазе вегетације.
С обзиром на наведену хранљиву вредност, паша се сматра најпотпунијом
храном. Истовремено, то је и најјефтинија храна, јер је животиње саме
узимају, а улагања су често мала.
Типови травњака и њихове производне особине

а) Низијско-долински природни травњаци
Налазе се у речним долинама, по увалама и другим равним или мање
нагнутим теренима. Неки низијски травњаци бивају повемено и плављени.
Имају доста повољан флористички састав, са доста добрих трава и
легуминоза и мало корова. На бољим травњацима у просеку на траве отпада
55–70% приноса, лептирњаче 8–25% и зељанице 30–45%. Користе се за
косидбу, испашу и комбиновано. Неђубрене низијске ливаде дају 2–5 t/ha
сена, а пашњаци 1,5–3,5 t/ha. Поједини низијски травњаци ђубрени и боље
искоришћавани дају 8–12 t/ha сена.
Површине под природним долинским травњацима су у неким
регионима све мање зато што се разоравају и користе за гајење њивских врста
биљака. Има и супротних примера, да у рејонима са све мањом популацијом
и недостатком радне снаге долази до запуштања ораница и формирања
природних травњака.
б) Мочварни травњаци
Налазе се у речним долинама, по увалама и ритовима, ређе у брдском
и планинском подручју. Узроци претераног влажења су различити:
– Изливање (плављење);
– Висок ниво подземних вода;
– Непропустљивост одређеног слоја земљишта;
– Сливање воде;
– Влажење изворским водама.
Основу флористичког састава на мочварним травњацима чине

хидрофилне биљне врсте, које су неповољног хемијског састава и лоше
хранљиве вредности, грубе и непријатног укуса. Животиње их не једу или
нерадо конзумирају. Поред тога, значајан број мочварних врста биљака је
штетан или чак отрован. Мочварни травњаци могу бити и средина погодна за
преношење различитих болести и паразита као што је метиљ. Због лошег
флористичког састава, покошена зелена или осушена биљна маса са
мочварних травњака се користи само изузетно као храна за животиње.
Осушена маса се најчешће употребљава као простирка или претходних
деценија за покривање примитивних грађевина.
Продуктивност мочварних травњака је висока и износи 3–6 т/ха.
Основна агротехничка мера за њихово значајно поправљање је регулисање
вишка воде.
в) Брдски природни травњаци

Налазе се на надморској висини од 400–800 m. То је зона
неповољнијих еколошких услова у односу на долинске травњаке, док су због
мање количине падавина у неповољнијем положају и у односу на планинске
травњаке. Флористички састав је доста лош, због неорганизованог
искоришћавања, недовољне неге, ђубрења и неповољних услова. На траве
отпада 42–68% приноса, лептирњаче 3–12% и зељанице 25–50%.
Брдски природни травњаци се користе, такође, косидбом, испашом и
комбиновано. Неђубрене брдске ливаде дају 1,1–2,8 t/ha сена, а пашњаци 0,6–
2,0 t/ha. Уколико се примењује правилно ђубрење и организованије
искоришћавање, добијају се приноси и до 8 t/ha. Брдски травњаци се
разоравају у циљу заснивања сејаних травњака или гајења њивских култура,
што је позитивно уколико се тиме не подстиче ерозија.
г) Планински природни травњаци

Заузимају највеће површине, на надморској висини која је већа од 800
m. Користе се, пре свега као пашњаци, а ређе ливаде. На висинама изнад
1.500 m користе се само као пашњаци. Лошег су флористичког састава, са
мало добрих трава, врло мало легуминоза и са доста корова, штетних и
отровних биљака. На траве отпада око 48–67% приноса, лептирњаче 2–10% и
зељанице 25–50%.
Просечни приноси сена наших планинских травњака на ливадама, без
примене ђубрива, крећу се 1,17 t/ha, а на пашњацима 0,65 t/ha. Међутим,
производни потенцијал износи 3–10 t/ha суве материје. Мада слабије реагују
на мере поправљања, неопходно је да се предузимају, јер су главни извори
хране на планинским теренима. Са друге стране, брдско-планински травњаци
имају велики значај за органску пољопривредну производњу управо зато што
су на многим локалитетима сачувани од употребе минералних ђубрива и
хемијских средстава.
д) Сејани травњаци
Заснивају се на ораницама или уместо природних травњака. На
плодним земљиштима и у повољним условима, заснивање сејаних травњака
има оправданост само уколико је овај начин производње конкурентан у
односу на производњу њивских култура (кукуруза, жита, крмног и
индустријског биља). Насупрот томе, на нагнутим теренима једина могућност
после разоравања природних је заснивање сејаних травњака, јер се тиме
спречава ерозија. Најпогоднији терени за заснивање сејаних травњака су
брдска и нижепланинска подручја на којима је нерационално гајити њивске
културе због малих приноса. Осим тога, на овим теренима влажнија и свежија
клима погодује управо травама. Заснивањем сејаних травњака у овим
подручјима постиже се повећање производње хране за животиње, а тиме и
интензивирање сточарства. У брдским подручјима сејани травњаци се
заснивају на свим теренима, а у планинским на висинама до 1.300 m и на
бољим земљиштима. У низијским подручјима заснивање сејаних травњака је
оправдано, пре свега на киселим, мање плодним и заслањеним земљиштима
која не одговарају њивским културама.
Продуктивност сејаних травњака је веома велика, па у односу на
неђубрене природне, дају за 5–10 пута веће приносе, а у односу на природне
ђубрене 2–3 пута. Тако, на пример, сетвом луцерке или жутог звездана у
смеши са вишегодишњим травама у Земун Пољу добијени су приноси од 75
t/ha зелене масе. При искоришћавању оваквог травњака испашом крава у
лактацији постигнута је просечна производња по грлу од 17,6 kg 4% МКМ
(маст коригованог млека), а држано је 3–4 грла по хектару. То значи да је
могућа производња од 3.240 kg млека по хектару, уз вишак сена из прва два
циклуса коришћења од 4 t/ha, и то без прихрањивања.
Биљна маса произведена на сејаним травњацима је хранљивија, са
више протеина, растворљивих угљених хидрата, минерала и витамина.
Приноси су не само већи, него и стабилнији што омогућава бољу
организацију испаше животиња. Храна произведена на сејаним травњацима
користи се у зеленом стању за сено, силажу, сенажу и дехидрацију.
У циљу заснивања сејаних травњака користе се смеше влатастих
трава и легуминоза. Први подаци о коришћењу смеша за заснивање сејаних
травњака потичу још са краја XIX века. По угледу на флористички састав
природних травњака, тадашње смеше су састављане од 20 биљних врста.
Данашње смеше садрже углавном 3, а ређе 4 биљне врсте. Састав смеша и
избор врста зависи, пре свега од надморске висине. Поред тога, праве се и
смеше за специјалне намене, на пример за окућнице, јаче гажење,
озелењавање засењених места, одбрамбене насипе поред река и канала,
земљане писте за привредну и пољопривредну авијацију и др. Смеше имају
вишеструке предности у односу на гајење биљака у монокултури:
– брже је сушење покошене биљне масе, чиме се сачува више лишћа

легуминоза;
– мање је варирање приноса по годинама;
– боље је избалансиран хемијски састав;
– увођењем легуминоза у смеше штеди се на азотним ђубривима.
По правилу травно-легуминозне смеше су продуктивније у односу на

појединачне легуминозне, односно травне врсте. Однос трава и других врста
у смешама зависи од намене травњака. Сматра се да на сејаним ливадама
треба да буде 50–60% трава, а на пашњацима 60–70%, те да преостали део
чине лептирњаче и друге биљке. Ботанички састав травњака зависи у великој
мери и од намене. За пашњаке се сеју врсте које су отпорне на гажење, док се
за ливаде сеју врсте које дају што веће приносе, што хранљивију масу,
отпорну на полегање. При формулисању смеша треба имати на уму
конкурентност између биљних врста, која зависи од брзине пораста и
способности бокорења. За сетву смеша трава и легуминоза потребно је
изабрати сорте лептирњача и легуминоза које у исто време пристижу у
оптималну фазу за коришћење – почетак класања за траве и образовање
пупољака за легуминозе.
Коришћење травњака за испашу
Начин коришћења травњака битно утиче на принос, састав и квалитет

травне масе. Коришћење једне травне површине испашом може се
организовати као слободан или као прегонски (ротациони) начин.
а) Слободан начин испаше

За овај систем испаше карактеристично је да животиње без
ограничења користе травну масу на целој расположивој површини пашњака.
При том, у могућности су да бирају, односно да конзумирају углавном млађе
и укусније биљке, док старије, грубље, мање укусне и коровске избегавају и
остављају. При таквом ,,бирању’’ животиње се интензивно крећу по
пашњаку, па се тло гази и сабија. Пошто се не користе коровске биљке, оне
неометано сазревају и ослобађају семе. Као резултат оваквог начина
коришћења пашњака током више година, на њему је све мање корисних
биљних врста, а све више корова. Упоредо са погоршањем ботаничког
састава пашњака, опадају и приноси биљне масе. Губици који могу настати
при слободној испаши износе 40–60% па и до 90% уколико не почне
правовремено. Због тога се слободна испаша примењује само на природним
пашњацима, док би на сејаним довела до великих губитака услед гажења
биљне масе и загађења ескрементима.
Слика 45. Јунице на пашњаку
Слика 46. Овце на пашњаку
б) Плански (систематски) начин

Изводи се на више начина: испаша уз колац, прегонска испаша,
оброчна испаша, континуирана испаша и др. Организује се за једну или више
врста и категорија животиња на истом пашњаку. Поступак подразумева
временско и просторно ограничавање боравка животиња на пашњаку, а као
резултат тога се обезбеђује боља и бржа регенерација биљака, мање

исцрпљивање квалитетних биљних врста, па је самим тим боља контрола
корова и већа продуктивност и дужина коришћења сејаних травњака.
Испаша уз колац се изводи углавном на малим фармама и за мали
број грла, у брдским и планинским крајевима. Животиње се везују конопцем
за колац који је побијен у пашњак, а дужином конопца се регулише радијус
кретања животиње и количина расположиве хране (паше). Померањем коца
одређује се и нова површина за испашу, а претходно искоришћена се
ослобађа одговарајуће време за регенерацију. Овакав начин испаше се
понекад организује и на великим фармама и репродуктивним центрима за
елитна и приплодна грла.
Прегонска (ротациона) испаша захтева поделу целокупне површине
пашњака на неколико мањих делова – прегона, на којима се животиње
напасају прелазећи са попашеног на нови прегон, по истом редоследу у
неколико циклуса (турнуса) током вегетације. До следећег коришћења, на
попашеним прегонима обавља се регенерација травне масе. Површина сваког
појединачног прегона мора бити прецизно усклађена са бројем и потребама
грла која ће се ту напасати, као и са приносом травне масе. У противном,
животиње ће значајан део времена проведеног на пашњаку утрошити на
кретање, услед чега ће биљке бити згажене, терен утабан, а крајњи ефекат,
односно степен искоришћења – смањен (табела 23).
Табела 23. Распоред времена на паши у зависности од броја грла (Обрачевић,

1975)
Време боравка на пашњаку (у %) утрошено на
Број крава на
кретање и стајање
1 ha напасање Одмор Укупно
без напасања
15 54,2 19,7 26,1 100
30 64,6 17,7 17,7 100
60 66,8 25,6 7,6 100
Сваки прегон мора бити ограничен, односно ограђен, како би се

животиње приморале да на њему остану у предвиђеном времену. За
ограђивање прегона постоје бројне могућности, али је најважније да
трошкови подизања ограда буду што мањи. Постоје два основна облика:
непокретне и покретне ограде. Раније су, у крајевима са доста дрвета у
целини прављене дрвене ограде (хоризонтални и вертикални елементи). Када
је порасла производња и промет метала јављају се ограде од обичне или
бодљикаве жице која се поставља на дрвене, или што је трајније, бетонске
стубове. Могућа су и различита импровизована решења и другачији
материјал, нарочито код млађих категорија (на пример јагњади) за која и нису
потребне неке нарочито чврсте ограде. Понекад се око целог пашњака

поставља стална ограда, а унутар ње се прегони ограничавају покретном
оградом. У извесним случајевима као ограде се могу користити и неке
природне препреке (потоци, реке, стеновите литице итд.). У литератури се
наводи и могућност подизања и коришћења живих ограда за пашњаке и то од
бреста, врбе и дивље руже.
За формирање покретне ограде најчешће се користи електрична
ограда или “електрични пастир”. Формира се постављањем електричних
проводника (од жице или од комбинације жице и синтетичких влакана) на
стубиће који могу бити направљени од дрвета или метала, са пластичним
изолаторима на месту где је жица везана за стубић. За крупне преживаре
најчешће се поставља само један проводник на висини од 80–90 cm, а за овце
и козе два проводника. За телад се користе такође две жице, на међусобном
растојању од 40 cm. Дужина једног “електричног пастира” може бити и до 3
km. Кроз проводнике електричног пастира протиче једносмерна струја малог
напона (6–9 V) али велике фреквенције, која при контакту животиња са
оградом делује непријатно. Напајање електричне ограде у насељима се
обавља наизменичном струјом, с тим што се она посебним адаптером
претвара у једносмерну и регулише напон и фреквенција. На теренима где
нема водова електричне струје користе се батерије (акумулатори), који се у
време када се не користе допуњавају струјом. Постоје одређени проблеми
при навикавању животиња на електричну ограду, јер први контакти са
струјом делују као изузетно велики стрес. Због тога је првих сати по
постављању електричне ограде и пуштања животиња на пашу неопходно
стално присуство човека са спољне стране ограде. Улога човека је у
спречавању животиња да “пробију” електричну ограду. Након струјног удара
човек враћа изненађене животиње ка центру прегона, а после 2–3 контакта са
струјом животиње се у принципу науче да се држе подаље од проводника
струје.
Број прегона се одређује на основу дужине задржавања грла на
пашњаку и дужине трајања регенерације. По једној од препорука, пашњак
треба поделити на 16 прегона. У првом циклусу за испашу се користи 7–8
прегона, а преостали део се коси и маса се конзервише као сено или сенажа.
У другом и трећем циклусу за испашу се користи 10–14 прегона, а у задњем
(када су углавном и најмањи приноси) – свих 16. Оваква врста прегонске
организације испаше је код нас напуштена. По другим препорукама формира
се 8–10 прегона и сви се користе за испашу. У Чешкој се користи око 6
прегона. Високо интензиван и ниско фреквентан облик искоришћавања
пашњака примењиван је у САД и састоји се у подели пашњака на 5–9
прегона.
Оброчна испаша. При одређивању површине прегона, осим броја и
потреба животиња, узима се у обзир и планира задржавање животиња на
њему у трајању од неколико дана. За максимално коришћење травне масе
задржавање на прегону би требало да буде 2–3 дана, изузев планинских

пашњака на којима задржавање може да траје и до 5 дана. Међутим,
најоптималније би било задржавање од само једног дана на прегону, или чак
пола дана, односно такозвано оброчно напасање. При оброчном напасању,
највећи је ефекат искоришћавања травне масе и најмање гажење пашњака, а
оваквом испашом се обезбеђује и најуједначенија исхрана. Наиме, када се
животиње задржавају на прегону више дана, најпре конзумирају углавном
вршне делове биљака који су и најбогатији протеинима. Следећих дана
животиње конзумирају средње и доње делове биљака, па се због тога смањује
количина азотних материја у оброку (може да варира – од дана до дана да
буде и двоструко мања). При оброчном напасању животиње конзумирају
целу биљку, па је варирање у хемијском саставу оброка минимално.
Међутим, организација оброчног напасања захтева изградњу ограда у великој
дужини, односно знатне материјалне трошкове или, уколико се ради о
електричној огради, њено свакодневно померање и постављање на новом
прегону, што је велики проблем за радну снагу. У САД и Новом Зеланду
користи се систем једна мужа – један прегон, где се после сваке муже мења
прегон и тиме се константно обезбеђује свежа и квалитетна травна маса. У
овом систему се постиже за 20–40% већа производња травне масе и
производи око 22,5 kg млека, без употребе концентрованих угљенохидратних
хранива.
Континуирана (непрекидна) испаша се организује на једном
прегону где се број грла смањује или повећава у зависности од интезитета
продукције биомасе на травњаку. Предност овог начина испаше је у мањем
ангажовању радне снаге. Недостатак континуиране испаше је у томе што
неке биљке не подносе такав начин испаше па долази до њиховог нестанка
(на пример: луцерка не подноси континуиран начин искоришћавања, а
подноси прегонски).
“Чиста испаша” је модел који предвиђа напасање оваца са јагњадима
на површинама које у претходном периоду од најмање две године нису
коришћене испашом већ кошењем. Овим моделом, као и благовременом и
редовном дехелмитизацијом и вакцинацијама против заразних болести и
ентеротоксемије, може се значајно поправити здравствено стање стада, а
самим тим и производни резултати.
Комбинована испаша (за више врста животиња) се организује
сукцесивним или истовременим напасањем две па и више врста животиња.
Оваквим начином испаше постиже се потпуније коришћење биљне масе на
пашњаку, а самим тим и већи укупни производни резултати. Заснива се на
неједнаком афинитету и конзумирању различитих биљних врста, као и
различитој висини одгризања биљака у зависности од врсте домаћих
животиња (коња, говеда, оваца и коза). При томе, овце конзумирају
двоструко већи број биљних врста него говеда, а траву одгризају ниже (ближе
земљи). Осим тога, козе једу већину биљака које друге врсте животиња
избегавају. Наиме, овце више воле широколисне биљне врсте, а козе шибље.
Комбинована испаша се најчешће примењује за говеда и овце. Захваљујући
анатомској грађи усана оваца, при комбинованој испаши са говедима смањује
се закоровљеност, а нарочито када су корови у млађим стадијумима развоја.
Поред ове предности, присуство говеда у комбинованој испаши са овцама
може умањити опасност од предатора оваца. Иначе, при пашњачкој исхрани
оваца у неким крајевима Европе могу да настану значајни губици због напада
мрког медведа, вукова, рисева и орлова.
Комбинована испаша коза које пасу (брсте) више делове биљака најбоље се
обавља са мање производним категоријама говеда, које “стрижу” траву. Са
друге стране, при комбинованој исхрани може се јавити и нетрпељивост
према другој врсти животиња, која се манифестује узнемиравањем и
прогањањем животиња са појила. На крају, постоје и подаци о смањењу
производних резултата при комбинованој исхрани. Комбинована исхрана
свиња са другим врстама се не препоручује, јер свиње јако загађују травњак и
оштећују га ријући. Комбинована испаша говеда и живине могућа је у
органској производњи. Живина прати говеда и конзумира не само травну
масу, већ и различите инсекте и паразите, као и несварене остатке из фецеса
говеда (балеге), истовремено растурајући стајњак по травњаку.
Испаша свиња и живине. Интензивно гајење свиња и живине и
фармско-индустријски услови производње деценијама су искључивали било
какво коришћење кабасте хране, а нарочито у облику паше. Међутим, са
актуелизовањем органске пољопивредне производње, ова могућност постаје
све интересантнија и важан део производње меса и јаја.
Паша је реална могућност исхране бременитих крмача. Квалитетном
пашом у оброку супрасних крмача могу се смањити потребе у житарицама
(као што је кукуруз) за 50%. Супрасне крмаче могу конзумирати 2–4 kg суве
материје паше на дан и тиме покрити нешто више од половине потреба у
енергији. Један хектар квалитетног пашњака може обезбедити испашу за око
20 крмача. С обзиром на варирање квалитета и приноса паше у току сезоне,
неопходно је кориговати количину протеинских и енергетских хранива у
оброку. Међутим, крмаче у лактацији имају велике потребе за хранљивим
материјама, те постоји сумња у могућност већег коришћења пашњака за
њихову исхрану. Нека истраживања указују да се максимално 10–15%
потреба у енергији крмача у лактацији може задовољити из паше, а да при
том нема негативног утицаја на легло. Ако зелена храна учествује са више од
25% у саставу оброка, мора се повећати и заступљеност протеина у оброку,
због мање сварљивости протеина из кабасте хране.
Прасад телесне масе мање од 20 kg лошије користе пашу због високог
садржаја влакана, односно мање сварљивости. Товна грла на паши остварују
мање прирасте и троше више хране по јединици прираста, што је последица
већег уношења влакана и више кретања.
Живина, такође, може користити испашу у ротацијском систему. За

носиље се могу користити и покретни објекти који се премештају са прегона
на прегон и могу да приме до 100 носиља. Други начин је да се живина држи
у специјалним жичаним боксевима (до 50 носиља или 75–100 бројлера
узраста 3 недеље по боксу) који се, такође, премештају. При држању на паши
утврђено је смањење утрошка комплетних смеша за 30%. Наиме, живина на
паши не конзумира само зелену масу, већ и различито семење, инсекте и
глисте.
Организација искоришћавања пашњака
Ради постизања максималних резултата у искоришћавању пашњака,

потребно је познавати следеће:
– површину под пашњаком;

– очекивани принос;
– брзину регенерације травне масе;
– коефицијент искоришћавања травне масе;
– резерву хране која се може обезбедити из других извора;
– период трајања испаше.
Величина пашњака може се утврдити премеравањем или узимањем

података из земљишних књига или катастарске евиденције. Утврђивање
површине премеравањем је најпоузданије.
Очекивани принос може се утврдити директном или електронском
методом. Код директне методе за утврђивање приноса најпре је потребно
извршити обележавање више малих контролних парцелица на пашњаку, при
чему се води рачуна да њихов број буде сразмеран уједначености квалитета
пашњака. Уколико је квалитет пашњака уједначен по целој његовој
површини, онда се обележавање контролних парцелица врши по замишљеној
дијагонали. Међутим, када квалитет варира на појединим деловима пашњака,
онда са сваког промењеног дела треба косити толики број контролних
парцелица, да он буде сразмеран величини измењеног дела пашњака. На
пример, ако забарен део пашњака заузима 15 % његове површине, са тог
забареног дела треба косити 15 % од укупног броја контролних парцелица.
Обележавање контролних парцелица врши се непосредно пред почетак
испаше, односно када је висина травног покривача 12–15 cm. За обележавање
су најпогоднији покретни дрвени или метални рамови, а контролна
парцелица треба да буде површине од 2–10 m2. После обележавања приступа
се кошењу, и то на висини карактеристичној за одређену врсту, односно
категорију домаћих животиња које ће се напасати на том пашњаку. Висина
кошења је врло битна, пошто је познато да ситнији преживари одгризају
траву ниже, а говеда више, те су код ових других већи и остаци. Након
кошења обавља се сакупљење и мерење покошене травне масе, а затим се

утврђена маса подели површином са које је добијена и тако се израчунава
потенцијални принос пашњака по јединици његове површине.
Електронска метода се користи за брзо и тачно утврђивање количине
травне масе. За ову сврху је конструисан посебан апарат, ,,herbage meter’’,
који се састоји од електроде у облику плоче постављене паралелно са тлом и
уређаја за очитавање приноса између плоче и земљишта.
Брзина регенерације травне масе зависи од биолошких особености
биљака и хидрометеоролошких услова. Количина падавина је, свакако
најважнија за брзину регенерације. Сматра се да је за нормалну регенерацију
травне масе потребно, у просеку, месечно по 50 mm падавина, односно током
целе вегетације 300 mm. У нашој земљи у току вегетације углавном и буде
падавина у наведеној количини, али је проблем што оне нису равномерно
распоређене. Највећа количина падавина је у пролећним месецима (мају и
јуну), што обезбеђује и најбржу регенерацију биљака и највеће приносе.
Приноси су знатно мањи у јулу и августу, а минимални у септембру и
октобру, када је и регенерација јако спора. Једини начин решавања овог
проблема је наводњавање, чиме се добијају знатно уједначенији приноси.
Коефицијент искоришћавања представља искоришћени део травне
масе, изражен у % потенцијалне количине, утврђене директном методом
одређивања приноса. Наиме, животиње не искористе целокупну травну масу
на пашњаку, већ бирају храну и конзумирају млађе и укусније биљке, док
старије, грубе и мање укусне остављају. Животиње, такође, не конзумирају
шкодљиве и отровне врсте, као и биљке које су загадиле својим изметом и
фецесом, или изгазиле. Уколико је дужи боравак на истој површини
пашњака, животиње ће више бирати биљке, а повећаваће се изгажени и
загађени део.
Ради утвђивања коефицијента искоришћавања, након завршене
испаше се обавља још једно обележавање и кошење контролних парцелица.
Парцелице се обележавају и косе непосредно уз оне које су коришћење за
утврђивање потенцијалног приноса. Коси се остатак биљне масе, премерава и
одузима од потенцијалног приноса. Добијена разлика представља
искоришћени део. Када се исти стави у однос према потенцијалном приносу,
израчунава се коефицијент искоришћавања.
Удаљеност пашњака одређује да ли ће се животиње свакодневно
изгонити на пашњак, а за мужу и ноћење враћати у стају. Тако, на пример,
овце могу да се гоне на најудаљеније пашњаке, затим јунад, а за краве би
требало оставити стаји најближе пашњаке. Уколико је удаљеност паше мања
од 2 км, могуће је свакодневно враћање животиња у стају или тор. Међутим,
ако је удаљеност већа од наведене, дошло би до значајног и непотребног
утрошка енергије, те је боље решење да животиње стално бораве на пашњаку.
У том случају се подижу надстрешнице за животиње као заклон у случају
временских непогода, као и надстрешница или покретна кућица за пастира.
Треба предвидети, такође, и надстрешницу или затворени објекат за музни

апарат, смештај концентрата и сена и др. За склањање животиња у току
најтоплијег дела дана (због одмора и преживања) неопходно је местимично
на пашњаку посадити или оставити већ израсло дрво које ће давати потребну
хладовину.
Време почетка испаше. Оптимално време почетка испаше је јако
битан фактор који утиче на принос и квалитет травне масе, али и на дужину
експлоатације пашњака. Рана испаша доводи до оштећења биљака због
откидања изданака и прекида асимилације у моменту када је садржај
резервних хранљивих материја веома низак. Такође, животиње газе још увек
влажно тло и наносе додатну штету. И поред тога, у литератури има
препорука да се се са коришћењем пашњака у пролеће почне што раније,
како би се продужио период испаше. У том случају, штете од преране испаше
односе се на почетне прегоне, а оне се могу умањити тиме што ће се ови
прегони поштедети у следећа два до три циклуса напасања, а у наредним
годинама ће се за рано напасање користити неки други прегони.
Досадашња испитивања указују да испаши треба приступити на
висини травног покривача од 15–25 cm. У тој фази постиже се принос зелене
масе од 60–70 kg/100 m2, што је довољно за задовољење потреба једног
одраслог грла говеда.
Време завршетка испаше. Да би се пашњаци оптимално користили, у
јесен треба завршити испашу 20–30 дана пре наступања дуготрајних мразева,
како би се биљке припремиле, односно акумулирале довољно хранљивих
материја за презимљавање и рано кретање наредног пролећа.
Дужина пашњачког периода зависи од дужине вегетације. У нашој
земљи на надморским висинама до 300 m пашњачки период траје просечно
180 дана, на висинама од 300 – 500 метара 156 дана, на висинама од 500 –
1.000 m 140 дана, а преко 1.000 метара 120 дана.
Резерве хране из других извора. С обзиром да је принос по јединици
површине неравномерно распоређен током године, врло је важно да се
планирају и обезбеде резерве хране из других извора. Ти допунски извори
могу бити неке друге површине травњака, зелена храна са ораница, као и
различити споредни производи.
Обезбеђење додатне исхране и воде на пашњацима. Испашом животиња на
квалитетним пашњацима без икакве додатне хране могу се постићи високи
производни резултати. Међутим, висок генетички потенцијал крава се не
може испољити без коришћења концентроване хране и прецизног
балансирања оброка. У ту сврху се на пашњацима користе и специјална
хранилишта – приколице за дистрибуцију сена и концентрата. Допунска
исхрана је неопходна и у случају смањења производности и квалитета
пашњака. При том, треба имати на уму да се за сваки kg конзумираног
концентрата смањује конзумирање суве материје траве за 0,8 kg. Исто тако,
додатна исхрана сеном и силажом смањује конзумирање паше, и то у већој
мери при конзумирању сена. Препоручује се давање концентрата у
поподневним часовима, како се конзумирање паше не би битно смањило.
Осим додатне исхране, услов за високу продукцију млека је редовно
снабдевање довољним количинама воде. Познато је да дневна норма воде за
одрасло говече и коња износи 45–50 l, за подмладак до 2 године старости 30–
35 l, за телад и ждребад до 1 године старости 15 l, за овцу 3–5 l и за јагње до 2
l воде. У летњим месецима, уколико је вода доступна, краве ће је узимати око
12 пута у току 24 сата. У противном, недостатак воде може смањити
конзумирање хране за трећину, што је јако неповољно за производњу. За
разлику од говеда, овце на паши могу издржати дуже време без воде, а након
тога могу конзумирати количину која је готово једнака четвртини њихове
телесне масе. Међутим, благовремено напајање оваца довољним количинама
воде је услов за високе прирасте и производњу млека.
Напајање животиња на пашњацима обавља се из природних стајаћих и
текућих вода (извори, потоци, реке и језера), из вештачких акумулација, као и
из појилишта – цистерни. Задњи поступак омогућава да животиње, на било
ком делу пашњака и у било којим условима, добијају адекватну количину
воде. Осим тога, површина око природних појила и акумулација је подложна
ерозијама и развоју паразита, те су покретна појилишта и у том погледу боља.
Квалитет воде и хигијенска исправност морају да буду задовољавајући како
не би дошло до здравствених проблема.
Слика 47. Хранилица за сено

Слика 48. Хранилица за концентрат
Организација прегонске испаше
С обзиром да се, зависно од периода вегетације, битно разликује

брзина регенерације и висина приноса травне масе, прегонска испаша се
може организовати на три начина:
– У случају када паша служи као искључива кабаста храна током
читаве вегетације, план се разрађује према периоду са најмањим приносом,
односно јесењем. Тада се у пролећном и летњем периоду јављају одређени
вишкови травне масе. Ови вишкови се могу конзервисати сушењем или
силирањем и чувати за зимску исхрану животиња, или се на рачун тих
вишкова може организовати сезонски тов говеда или оваца.
– У случају када травна маса обезбеђује у потпуности два производна
периода (пролеће и лето) појављује се вишак у најпроизводнијем периоду
(пролећном) и мањак у најмање производном (јесењем). Мањак у јесењем
периоду се може покрити вишковима хране из пролећног периода, или
произведеном храном са ораница, сетвом накнадних усева, коришћењем
споредних производа прехрамбене индустрије итд.
– Када паша служи као искључива кабаста храна само у првом,
пролећном периоду јавља се недостатак хране у летњем и јесењем периоду. У
том случају, недостатак хране треба покрити једним од већ претходно
наведених начина.
У случају када је могуће обезбедити наводњавање или су падавине
равномерније распоређене током године, приноси могу бити доста
уједначени по периодима, што може поједноставити организацију испаше.
При организовању прегонске испаше потребно је познавати следеће:

Број прегона директно зависи од временског трајања регенерације са
једне стране, и од броја дана задржавања на једном прегону (у једном
турнусу), са друге стране. На тако обрачунати број обавезно се додаје још
један прегон (онај на коме се животиње у било ком времену испаше налазе) и
на коме не тече регенерација. Најидеалније би било када би се животиње на
прегону задржавале само један дан. У том случају је минимално гажење
травњака и бирање хране, па је и коефицијент искоришћавања највећи.
Међутим, у пракси је то тешко изводљиво, јер оброчна испаша захтева
велики број прегона, односно ограда између њих, што чини велики
материјални издатак.
Број турнуса говори о томе колико се пута у току испаше животиње
враћају на један исти прегон. Број турнуса са једне стране зависи од дужине
вегетације, а са друге од дужине регенерације.
Величина прегона зависи од потреба одређеног броја грла за одређено
време задржавања на једном прегону у једном турнусу, а у сразмери са
количином травне масе која се добија на једном прегону у једном турнусу.
Количина травне масе се обавезно коригује коефицијентом искоришћавања.
Када се утврђује величина прегона, требало би (ако је могуће) водити рачуна
и о његовом облику. На то утиче потребан простор за једно грло при кретању
на пашњаку, које по крави износи 2 – 2,5 метара, а по овци 0,3 – 0,4 m.
Дужина прегона може да буде произвољна, али је најбоље да износи највише
600 – 700 метара.
Најбоље је да прегон буде правоугаоног облика, чији је однос страна
1 : 2 или 1 : 3. Тај облик на великим пашњацима може бити и у виду квадрата.
На природним травњацима на облик прегона утичу конфигурација терена,
као и природне границе, реке, потоци, јаруге, путеви, живе ограде итд.
Максималан број грла који се напаса на једном прегону зависи од
количине хране на њему, али и од врсте и категорије животиња, односно
потребних манипулација са њима. Тако, на пример, стадо крава треба да је
мање у односу на стадо јунади, јер су са кравама веће и чешће манипулације
(мужа, промена производне групе, засушеност и др.)
Оптерећење прегона изражава се бројем грла којим се може
оптеретити 1 ha пашњачке површине. До овог податка се долази када се
принос по хектару, коригован коефицијентом искоришћавања, стави у однос
са временом задржавања грла на једном прегону у једном турнусу, и нормом
травне масе по грлу. Уколико се ради о мањим врстама (овце) оптерећење по
истој површини је веће и обрнуто.
За што прецизније одређивање оптималног оптерећења прегона
неопходно је познавати принос пашњака у зеленој маси, дужину трајања
пашњачке сезоне, распоред производње по циклусима вегетације и дневне
потребе животиња у травној маси. Најповољније оптерећење би било када би
дневна количина конзумиране траве била једнака дневној количини

произведене травне масе на пашњаку. При нешто већем оптерећењу боља је
искоришћеност травне масе, али опада производња животиње. При сувише
великом оптерећењу, значајно опада како принос травне масе, тако и
производност животиња.
Величина пашњака је сразмерна производу броја прегона и њихове
површине.
Оптерећење пашњака. Пошто се ради о годишњем оптерећењу, узима
се годишњи принос травне масе по хектару, коригован коефицијентом
искоришћавања и ставља у однос – према временском трајању испаше у
једној години и дневним потребама грла. Најповољније оптерећење би било
када би се количина конзумиране траве за дан подударала са количином
травне масе која се на пашњаку произведе за дан. Код исувише великог
оптерећења опада конзумирање по грлу, те се смањују, како производња по
грлу, тако и принос травне масе по јединици површине.
Зелена храна са ораница

Једногодишње легуминозе
Одликују се високим садржајем сирових протеина и високим

приносима. Због склоности полегању, неке од једногодишњих легуминоза
захтевају сетву и гајење са стрним житима. Често се гаје у систему
конвејерске производње зелене хране.
Грахорица (Vicia sp.). Код нас се гаје обична грахорица (Vicia sativa
L.), озима маљава грахорица (Vicia villosa Roth.) и панонска грахорица (Vicia
pannonica Grantz.).Грахорице су распрострањене широм умереног климатског
појаса, али се највише гаје у земљама бившег Совјетског Савеза, и земљама
Средње и Источне Европе.
Обична грахорица се користи у облику зелене хране и сена, али и за
силажу. Сеје се ретко као чист усев, а због изразите склоности полегању, гаји
се најчешће у смеши са стрним житима (углавном са овсем и ражи), чиме се
повећава укупан принос масе и њена хранљива вредност. Најбољи квалитет
суве материје грахорице постиже се косидбом у фази пуног цветања и
образовања првих махуна, када се у сувој материји налази од 18,6–22,6%
сирових протеина. Озиме форме обичне грахорице дају приносе од 35–40 t/ha
зелене масе, од 7–8 t/ha сена и од 1,9–2,3 t/ha семена. Јаре форме постижу
приносе од 30–35 t/ha зелене масе, 6–7 t/ha сена и од 2,0–2,5 t/ha семена. Ретко
се користи за пашу и то на висини биљака од 15 до 20 cm. Вишкови који се у
оптималном року не искористе као зелена храна – могу се силирати.
Слика 49. Грахорица
Обични грашак (Pisum sativum ssp. arvense L.) је изузетна биљна

врста за исхрану животиња, како са становишта искоришћавања за зрно, тако
и као волуминозна храна. У односу на друге легуминозе сличног квалитета и
начина коришћења, грашак има далеко скромније захтеве према условима
успевања. С обзиром на рано напуштање парцела, нарочито у производњи
зелене масе, изузетно је користан усев у крмном конвејеру. Сточни грашак је,
такође, врста која лако полеже, те се сеје у смеши са житима као потпорним
усевима. Иначе, стиже раније од грахорице. Има сладуњав укус па га
животиње радо конзумирају. Као чист усев, за зелену храну и сено, користи
се у фази формирања првих махуна. У смеши, пре свега са ражи, коришћење
је пре класања жита. Принос зелене масе сточног грашка варира у зависности
од сорте, ђубрења, рокова косидбе и начина гајења. У чистом усеву приноси
се крећу од 25–35 t/ha, а у смеши са житима и до 50 t/ha.
Осим сточног грашка, за исхрану животиња користи се и зелена маса
грашка за конзум (зрно), која у значајним количинама остаје сваке године на
пољима. Зелени остаци грашка после убирања махуна нису занемарљиви и
износе, зависно од сорте и до 20 t/ha. Ови остаци се најчешће заоравају или
користе у зеленом стању у исхрани преживара, а ређе суше за сено. Силирање
је, ипак, најбоље решење да се хранљива вредност овог хранива очува до
момента употребе.
Слика 50. Сточни грашак
Соја (Glycine hispida). Мање је познато да се соја може гајити и за

зелену масу, сено и силажу у главној, накнадној и пострној сетви, као и да је
половином прошлог века у Америци гајење соје у ову сврху било
доминантно. Главни лимитирајући фактор коришћења соје као зелене хране
за животиње или сена су мали приноси и употреба различитих хербицида.
За зелену масу најинтересантнија је пострно сејана соја. Гајење соје
као пострног усева за зрно је доста ,,ризичан’’ посао, јер после скидања жита
са поља (крајем јуна и почетком јула), не остаје довољно времена за пуни
циклус и постизање приноса који би оправдали материјална улагања. Обично
се дешава и при сетви сората соје са најкраћом вегетацијом да зрно не сазри
довољно, а због малог хабитуса биљака јако је отежана жетва. Било је и
експеримената са производњом расада соје и његовом механизованом
садњом, чиме се добија у времену и постижу доста добри приноси, али се
јавља проблем због великих трошкова при обезбеђивању расада. Из тог
разлога је далеко интересантнија и успешнија производња биомасе за
спремање силаже. Важна чињеница је да је производња соје из друге сетве
практично немогућа без заливања. Приноси зелене масе пострно сејане соје
су варијабилни и могу бити 20–40 t/ha.
Уколико се соја користи за животиње као зелена маса, коси се до

почетка формирања зрна, док се за сено коси до почетка образовања махуна.
Проблем је што при коришћењу у зеленом стању животиње остављају доста
непоједених остатака. Иначе, тешко се суши и ретко се користи за сено, (чак
и као зелена маса) већ, пре свега за силажу. У том случају, гаји се у
здруженим усевима са кукурузом и сирком и истовремено комбајнира.
Понекада се користи у виду брашна дехидриране биљке.
Боб (Vicia faba ssp. Eufaba). За исхрану људи и животиња значајна су
три варијетета ове подврсте: Vicia faba ssp. eufaba var. mayor Harz.
(крупносемени, баштенски боб), Vicia faba ssp. eufaba var. minor Beck.
(ситнозрни боб) и Vicia faba ssp. eufaba var. equina Pers. (коњски боб). Боб је
познат, пре свега, као једногодишња легуминоза за производњу зрна, а мање
за производњу биомасе.
Лупина (Lupinus sp. L.). За исхрану животиња значајне су бела
лупина (Lupinus albus L.), жута лупина (Lupinus luteus L.) и плава – усколисна
лупина (Lupinus angustifolius L.). Бела лупина је углавном култура топлог и
умерено топлог поднебља, жута – топлијег и умерено топлог поднебља а
плава – хладнијег поднебља. Старије сорте лупине су у зеленој маси и зрну
садржавале алкалоиде (лупинин, лупанин, лупамидин, спартеин,
ангустифолин и др.). Тровање при исхрани лупином (лупинозе) манифестују
се запаљењем црева и јетре, високом температуром, убрзаним пулсом и
дисањем и израженом малаксалошћу. У коња може доћи и до угинућа кроз 3–
5 дана. Данас се користе селекционисане форме слатке лупине које имају
знатно мањи проценат алкалоида.
Лупина се може користити за зелену масу, сено и силажу, па чак и као
паша. Одликује је висок проценат протеина (21% у сувој материји у фази
пупољења), високи приноси зелене масе, (до 80 t/ha) и високи приноси
сирових протеина са јединице површине (до 2 t/ha). Због високих приноса
зелене масе користи се и као зеленишно ђубриво.
Вигна (Vigna sinensis) је биљка топлог поднебља, а код нас се сеје тек
у мају месецу. Гаји се за зелену храну и сено. Као чиста култура тешко се
суши, па се за сено и силажу сеје у смеши са сирком или суданском травом.
По хранљивој вредности је слична луцерки.
Галега (Galega orientalis је вишегодишња легуминоза са Кавказа која
даје високе приносе зелене масе, има добру хранљиву вредност и отпорна је
на сушу. Род Galega обухвата 3–4 врсте у централној, јужној и југоисточној
Европи и западној Азији. У нашој земљи је заступљена врста G. officinalis –
ждраљевина као самоникла и дивља врста. Сам назив потиче од грчких речи
gala (млеко) и ago (терати), што значи да њена употреба у исхрани крава
доводи до повећања млечности.
Код нас је први пут почела да се испитује могућност гајења галеге
1991. године у рејону Северне Бачке. Ова биљка живи 7–15 година, коси се 3–
6 пута годишње и даје 70–100 t/ha. Размножава се семеном и вегетативно.
Одликује се разноврсним амино-киселинским саставом, са доста лизина,

изолеуцина, леуцина и фенилаланина. Galega orientalis садржи алкалоид
“Галегин” (C6H13N3) који стимулише стварање црвених крвних зрнаца,
циркулацију крви и производњу млека код животиња. Његов садржај у лишћу
износи 0,36%, у цвасти 0,18% и семену 0,28%. Осим тога, галега је и добра
медоносна биљка. Код нас се ова легуминоза ретко гаји и мало је позната код
фармера.
Састрица (Lathyrus sativus L.) позната је, пре свега као медоносна
биљка. У исхрани животиња користи се као зелена маса, сено или силажа.
Зрно састрице се користи за људску исхрану и исхрану животиња. То је
веома квалитетно концентровано храниво и употребљава се у форми
прекрупе или брашна. Не даје се коњима пошто код њих изазива поремећаје у
органима за варење. У исхрани преживара се користи слама која преостане
после врше зрна.
Серадела (Ornithopus sativus је укусна биљка која споро груби, те се
може користити од почетка цветања па до образовања махуна. Најчешће се
користи као зелена или за силажу. Ретко се коси за сено, јер при сушењу
настају значајни губици.
Бели кокотац (Melilotus albus Med.) је двогодишња или
једногодишња биљна врста. Највише се гаји у САД–у, а у другим деловима
света мање. Користи се за пашу, сено и силажу. Као пашна биљка за говеда и
овце има исту вредност као и луцерка. Брзо огруби, те треба водити рачуна о
моменту коришћења. Карактеристичан је по горком укусу, па га животињама
треба постепено уводити у оброк ради привикавања. Ова горчина потиче од
кумарина, који у плеснивом сену или силажи прелази у дикумарин и спречава
згрушавање крви. Изузетно, млађа говеда која конзумирају буђаво сено могу
угинути због унутрашњих хеморагија, док се у оваца и коња овај проблем
ређе испољава.
Поред белог, на пољима се среће и жути кокотац (Melilotus
officinalis). Коњи слабије конзумирају жути кокотац, а свиње без
пигмента у кожи храњене кокоцем могу добити запаљење коже.
Просолике и стрне житарице као зелена храна
Карактеристично за ову групу хранива је мала количина протеина,

витамина и калцијума. Убрајају се у енергетска хранива. Гаје се као чисте
културе или у смеши са легуминозама.
Кукуруз (Zea mays L.) је, свакако, најзначајнија крмна култура у
нашој земљи. Одликује се изузетно високим приносима (до 15 t/ha зрна, 30–
50 t/ha зелене масе у условима сувог ратарења и 60–90 t/ha зелене масе у
условима наводњавања, а по неким наводима из литературе и до 120 t/ha
зелене масе). Кукуруз се, првенствено гаји за производњу концентроване
хране за животиње, у мањој мери за силирање или зелену храну, а
употребљава се у различите сврхе за индустријску прераду, као и за људску

исхрану. Раније је за зелену храну кукуруз гајен као пострни усев у густом
склопу (сејан омашком) и под различитим народним именима (сачма,
мишлинг, чаламида). Данас се ретко користи као зелена храна, већ се гаји за
зрно или силажу. Међутим, приноси суве материје и хранљивих састојака
кукуруза надмашују неке друге културе које се гаје за зелену храну. Кукуруз
коришћен за силажу даје више за 30–60% хранљивих јединица у односу на
употребу за зрно. У циљу спремања сена кукуруз се код нас уопште не
користи. Раније је цела биљка кукуруза дехидрирана и коришћена у тову
јунади. Данас је такав начин конзервисања кукуруза апсолутно неисплатив,
због високе цене енергената.
У зеленом стању користи се пред почетак цветања па до 10 дана
након појаве заметка клипа, када цела биљка садржи око 15% суве материје.
У фази млечне зрелости кочањка је још увек танка а зрна се тек назиру, тако
да укупно не представљају значајан извор хранљивих материја. Даљим
развојем биљке расте учешће клипа у укупној маси, тако да се количина
целулозе смањује. Међутим, целу биљку у овој фази животиње мање користе
и са доста остатака, па је далеко интересантнија за спремање силаже. У
стадијуму пуне млечне зрелости зрна, цела биљка има просечно око 20% суве
материје и садржи 2,5% сирове целулозе, 1,5% сирових протеина и 11–12
ХЈ/100 kg зелене масе. Једна од специфичности хранљиве вредности целе
биљке кукуруза је да се зрењем повећава количина скроба и, у релативном
смислу, смањује количина сирове целулозе. То је резултат пораста учешћа
клипа у целој маси, што је супротно карактеристикама трава и легуминоза.
Сирак (Sorghum sorghum). По ботаничкој класификацији, збирним
именом сирак означава се више биљних врста које припадају роду Sorghum.
Једна од њих је и Sorghum bicolor који обухвата једногодишње и
вишегодишње гајене и дивље форме. По агрономској класификацији
базираној на начину гајења и употреби врста, Sorghum bicolor се дели на,
такозване агрономске форме: сирак за зрно, сирак метлаш и сирак шећерац.
Дивљи сирак (Sorghum halepense), је генетски сродан гајеним формама, али је
највећа разлика у томе што је дивљи сирак вишегодишња и коровска биљка,
док су форме гајеног сирка једногодишње биљке.
Сирак је, у односу на кукуруз, отпорнији на сушу и боље успева на
лошијим земљиштима. Међутим, у условима наводњавања приноси се
повећавају и за 45%. Осим тога, сирак има способност регенерације, па
коришћен пре избијања метлице даје 2 (чак и 3) откоса у току вегетације. При
том, практикује се да се први откос сирка у оквиру конвејерске производње
користи као зелена храна, а други силира у чистом виду или у смеши са
луцерком из јесењег откоса.
Млади зелени сирак висине 60–90 cm садржи токсичне количине
гликозида амигдалина (дурин), који се разлаже до цијановодоничне киселине
и токсичан је за преживаре. Због тога сирак треба користити најраније у фази
постизања наведене висине, а најкасније по избијању метлице. Други откос,

по правилу, садржи више гликозида у односу на први. Млађе биљке, које су
заостале у порасту због суше, садрже повећане количине гликозида.
Сушењем за сено или силирањем делимично се губи отровност. За разлику од
сирка, суданска трава се може користити са више сигурности и у ранијим
фазама пораста биљке. Нове селекције сирка су ослобођене значајних
количина гликозида.
Сирак може да се користи на више начина: за напасање (сорте без
гликозида), исхрану у зеленом стању, сено и силажу. По хранљивој
вредности донекле је сличан кукурузу, а разликује се, пре свега по мањем
садржају протеина и фосфора и већем шећера. Упоредни хемијски састав
сирка и суданске траве дат је у табели 24. Спорије груби од кукуруза, па се
може дуже користити у зеленом стању. Оптимално време коришћења у
зеленом стању је појава метлице, када цела биљка садржи око 25% суве
материје. За спремање силаже користи се у фази формирања метлице и зрна.
Због присуства танина, сирак делује затварајуће на животиње.
Табела 24. Количина суве материје, сирових протеина и ОХЈ у зеленој маси
сирка и суданске траве (Кунц и сар. 1990)
1988 1989
Параметри
Сирак
Сува материја 33,98% 37,09%
Сирови протеин 2,25% 2,79%
Овсене хранљиве
0,33 0,33
јединице
Суданска трава, I откос
0,25 0,19
јединице
Суданска трава, II откос
0,24 0,16
јединице
Суданска трава (Sorghum sudanense Pers. Syn. Sorghum vulgare var.

sudanensis Piper.). Као једногодишња крмна биљка, суданска трава се до сада
гајила на незнатним површинама. Слично сирку, а за разлику од кукуруза,
суданска трава се одликује скромнијим потребама за влагом. Темпо пораста,
брзина развића и способност регенерације после кошења, висина и
стабилност приноса чине ову биљку веома погодном за производњу хране за

животиње у ариднијим агроеколошким условима код нас. Ова биљна врста се
користи за напасање (сорте без гликозида), исхрану у зеленом стању,
спремање сена (даје и до 15 t/ha сена) и силаже. Када се користи за
производњу силомасе препоручује се ређи склоп биљака, док се за спремање
сена препоручује гушћа сетва.
Може се гајити у чистом усеву или у смеши са легуминозама. За
испашу пристиже од јула па до првих мразева. Користи се при минималној
висини 45–60 cm. Уколико се за испашу користи млађа, постоји опасност од
тровања цијановодоничном киселином, слично као и за сирак. За спремање
сена коси се у фази вегетативног развоја. Тешко се суши, али је укусна и
делује лаксативно.
За производњу кабасте хране за животиње одређени значај имају и
хибриди између сирка и суданске траве, као што је, на пример, сијукс. Овај
хибрид добро подноси сушу и у годинама са мало падавина даје веће приносе
у односу на кукуруз. У погодним условима даје и до 100 t/ha зелене масе,
односно 15–25 t/ha суве материје и 1,5–2,5 t/ha сирових протеина.
Колумбова трава (Sorghum sudanense Parodi) је нова биљна врста
код нас, која је настала укрштањем шећерног сирка (Sorghum sacharatum) са
суданском травом (Sorghum sudanense) и дивљим сирком (Sorghum halepense).
Гаји се на надморским висинама до 700 m. Толерантнија је на сушу у односу
на кукуруз и може да преживи у условима са само 200 mm падавина у фази
вегетације. Расте веома брзо и почиње да цвета 7–8 недеља после сетве.
Животни век јој је три године. У двогодишњим испитивањима код нас
колумбова трава је остварила мање приносе у односу на сирак, суданску
траву и кукуруз. Међутим, дужина живота (три године) у семиаридним и
аридним условима свакако је предност ове биљне врсте у односу на сирак,
суданску траву и кукуруз за зелену масу.
Просо (Panicum sp. L.) гаји се, пре свега, за зрно које се користи у
исхрани људи и животиња. Може се користити за зелену масу, сено и силажу.
Мухар (Setaria glauca P.B.). Раније је ова биљна врста била доста
заступљена код нас. Гајена је за зелену храну и сено, и коришћена у исхрани
преживара и коња. Мухар је угљенохидратно храниво и по хранљивој
вредности сличан кукурузу. Сено мухара је доста грубо и не препоручује се у
већим количинама.
Овас (Avena sativa L.) се пре свега гаји за зрно, а понекад се користи
као чист усев за исхрану животиња у зеленом стању или се суши за сено.
Осим тога, гаји се и у смешама са једногодишњим легуминозама као
потпорни усев, и у циљу поправљања хранљиве вредности такве смеше.
Раж (Secale cereale L.). Ово жито добро подноси мразеве и стиже већ
половином априла, па се понекад користи за напасање и исхрану зеленом
масом. Гаји се и у смешама са једногодишњим легуминозама.
Остала стрна жита (пшеница, јечам, тритикале) ретко се користе

у другу сврху осим за добијање зрна. Уколико се гаје за зелену храну,
потребно је одабрати сорте без осја, јер повређују усну дупљу. Евентуално,
форме са осјем треба искористити у фазама до млечног зрења зрна, када је
осје нежније и прави мање проблеме. Жита за зелену храну се сеју у смеши са
једногодишњим легуминозама (грахорица, грашак) и служе као потпорни
усеви. Овакве смеше се могу успешно силирати или евентуално сушити за
сено.
Нарочито је интересантан тритикале за коришћење у зеленом стању, и
то у више варијанти:
– За испашу, нарочито говеда. Овакав начин се масовно примењује у
САД. У том случају, прво се врши испаша у време бокорења, а након
регенерације исти усев се користи за производњу зрна.
– За спремање силаже (најбоље у фази влатања), мада се може
користити и у фази млечне зрелости зрна када се добијају неупоредиво већи
приноси (>50 t/ha);
– За производњу и коришћење зелене масе. У том случају се мора
повећати сетвена норма, а кошење се препоручује у средини фазе влатања;
– За производњу биомасе за спремање сена, што се користи у
западним деловима САД;
– За производњу зрна као високо хранљиве компоненте
концентрованих смеша;
– За гајење у смешама са једногодишњим легуминозама (као
потпорни усев), а добијена зелена маса се може користити у свежем стању
или за силирање.
Хељда (Fagopyrum esculentum Moench. Syn. Polygonum fagopyrum
L.). У виду зрна се користи за исхрану људи и животиња, а надземни део
може да се употребљава као веома квалитетна кабаста храна, јер у сувој
материји садржи преко 15% сирових протеина. Позната је и као медоносна
биљка. Код животиња са непигментираном (белом) кожом при употреби
хељде уз истовремени боравак на сунцу долази до болести фагопиризма. Ова
болест се манифестује упалом коже главе и лица под утицајем
фотосензибилизирајућих материја које садрже сви делови хељде. У тежим
случајевима може доћи до енцефалитиса, поремећаја рада срца и дисања и
других симптома. Болест се превенира држањем животиња које конзумирају
хељду у хладу и мешањем хељде са граминеама.
Биљке за зелену храну из других фамилија
У ову групу спада неколико биљака из различитих фамилија, од којих

су крмна репица, сточни кељ и перко најважније културе за производњу
зелене хране.
Крмна репица (Brassica sp. L.). припада фамилији Brassicaceae и

роду Brassica. Код нас се гаје две врсте: купусна уљана репица (Brassica
napus L.) и огрштица (Brassica rapa L.). Купусна уљана репица је настала
укрштањем дивље огрштице и купуса, а огрштица од дивље огрштице.
Купусна уљана репица се гаји, пре свега као уљана култура, за зрно
које садржи 40–48% уља. Поред тога, она је и веома значајна зелена храна из
конвејерске производње, пре свега због кратког вегетационог периода (60–80
дана). Приноси зелене масе су 30–50 t/ha, а приноси суве материје 9 t/ha, уз
просечан садржај сирових протеина у зеленој маси од 2,6 до 4,8 %. Посејана
као пострни усев, уз наводњавање даје два откоса – један у јесен и други у
пролеће. У априлу месецу прва је зелена храна за животиње. Период њеног
коришћења је релативно кратак – 10-15 дана, односно до појаве првих
цветова. У периоду од почетка до пуног цветања не сме се давати
животињама јер садржи отровне гликозиде. Има података да лако узрокује
надун оваца. Преноси укус и мирис на млеко, па је кравама треба давати по
обављеној мужи. У фази коришћења са 15% суве материје у зеленој маси
садржи око 3,1% сирових протеина, 3,1% масти, 0,9% сирове целулозе, 5,8%
БЕМ–а и 1,3% пепела.
Огрштица се код нас ређе гаји. Подноси температуре и до –25°C. По
хранљивој вредности је слична уљаној репици. Стиже раније од репице.
Бела слачица (Sinapis alba L.) припада фамилији Brassicaceae и
роду Sinapis. Користи се за добијање јестивог и ароматичних уља, али и као
крмна култура. Има веома кратак вегетациони период и може се користити
већ два месеца после сетве. Треба је употребити пре формирања семена, јер
исто садржи гликозид синалбин, који се под дејством ензима мирозина
претвара у отровно алил–сенфово етерично уље.
Сточни кељ (Brassica oleracea var. acephala D.C. syn. Brassica
subspontanea Lish. потиче из Енглеске и претпоставља се да је настао
укрштањем келерабе (Brassica oleracea gongiloides) и броскве (Brassica napus
rapifera).
Сточни кељ припада фамилији Brassicaceae и роду Brassica. Може да
се гаји као главни, накнадни, или пострни усев, а неке сорте у одговарајућим
агроеколошким условима и као озими усев. Одликује се великом отпорношћу
према ниским температурама (до –15°C), те може да се користи као зелена
храна и у дужем периоду зиме. Осим тога, даје и преко 100 t/ha зелене масе.
По приносу хранљивих материја, сточни кељ надмашује готово све крмне
културе. Сточни кељ се може користити током целе године у разним
роковима косидбе, почев 80 дана после сетве па до 200 дана трајања
вегетације.
Сточни кељ садржи у зеленој маси у просеку 2,4% сирових протеина
и свега 1,7–2,4% сирове целулозе. Богат је калцијумом и свим витаминима.
Према подацима INRA (1988), сточни кељ има високу концентрацију енергије
у сувој материји, која износи 7,17–7,40 МЈ NEL и 7,70–7,85 МЈ NEM и
сирових протеина 16,5–17,7%, односно 13,1–13,9% сварљивих сирових

протеина. Осим тога, кељ садржи довољно разградивих угљених хидрата и
разградивог протеина за оптималан развој микрофлоре бурага, што се види из
садржаја PDIN и PDIE (10,4–11,1% и 9,8–10,0%) који је релативно добро
избалансиран. Ипак, садржај PDIA (неразградиви протеин) је доста низак –
3,7 до 4,0% у сувој материји, а у односу на укупан протеин износи 22,4–
22,6%. Због тога, при исхрани високомлечних крава са кељом, у оброку треба
да буду заступљена хранива богатија у неразградивом протеину (пивски
требер, термички или хемијски третиране уљане сачме).
Поред великих приноса, треба имати на уму и присуство неких
антинутритивних материја у сточном кељу. Такав је, на пример метилцистеин
сулфооксид, који се у бурагу преживара трансформише у токсични
триметилдисулфат. При коришћењу већих количина ове хране може доћи до
смањења апетита, анемије и гушавости. Сточни кељ у оброку може без
последица да обезбеди 50% од укупних потреба у сувој материји. У складу са
тим, у старијој литератури препоручиване су дневне количине од 10 kg по
музној крави и до 20 kg за товна грла. Међутим, има података по којима при
увођењу 25–30 kg зелене масе сточног кеља у оброк музним кравама долази
до повећања млечности без појаве сметњи код храњених грла. Сточни кељ се
помиње и као храна за свиње, живину и дивљач.
Осим сточног кеља, у исхрани домаћих животиња могу да се користе
и остаци кеља пупчара, гајеног за људску исхрану, односно лишће које се
добија у количини већој од 20 t/ha. Остаци из производње других купусњача
(стабло келерабе, лишће броколе и карфиола) количински представљају
више од 50% приноса наведених биљних врста, а најчешће се, нажалост,
заоравају. Међутим, и ови остаци би могли бити искоришћени као храна за
животиње.
Перко. То је хибрид добијен у Немачкој укрштањем озиме уљане
репице и кинеског купуса. Користи се као зелена храна и зеленишно ђубриво.
Сеје се као пострна култура и, у повољним условима, даје велике количине
зелене масе у јесен (1–2 откоса). Још бољи приноси се добијају у пролеће
(априла месеца), а након цветања перка може се обавити његово заоравање у
циљу ђубрења парцеле зеленом масом. Почетак коришћења је на висини од
око 40 cm, па све до цветања. Приноси су 30–50 t/ha зелене масе, односно око
1.000 kg сирових протеина, мада се понекада добија и више од 100 t/ha.
Садржи око 2,3% сирових протеина. Отпоран је на ниске температуре.
Сунцокрет (Helianthus annus L.) је наша најпознатија култура за
производњу уља, док се мало користи као кабаста храна за животиње.
Одликује се високим приносима зелене масе: као главни усев 50–80 t/ha, а као
пострни усев 20–40 t/ha. За коришћење у зеленом стању сеје се гушће него
када се гаји за уље, јер се тако добија нежнија маса. Као главни усев гаји се,
пре свега за зрно, а као пострни – за исхрану животиња. У рејонима са
кратком вегетацијом и хладнијом климом може делимично да замени
кукуруз. Гаји се у чистом виду или у смеши са грахорицом, сојом, кукурузом,

сирком или суданском травом. Коси се у фази главичања, а најкасније до
почетка цветања. Ретко се употребљава за исхрану животиња зеленом масом,
већ углавном за силирање. Садржи 1,7–2% сирових протеина. По хранљивој
вредности је сличан суданској трави.
Сточни слез (Malva verticillata var. crisper L.) је једногодишња врста
која припада фамилији Malvaceae и роду Malva. Сточни слез је високо
приносна биљна врста, добре хранљиве вредности која даје и два откоса у
току вегетације. Гаји се као главни, накнадни и пострни усев. Користи се за
исхрану животиња у зеленом стању (у склопу зеленог конвејера) или се
силира. Количина сирових протеина је 20–22%, а код младих биљака пре
цветања и до 25%.
Штир (Amaranthus sp.). У роду Amaranthus има око 50 врста али је
мали број приведен култури, при чему је већина гајених генотипова везана за
специфичне агроеколошке услове. Тако, на пример, у САД која спада у
водеће произвођаче штира са богатим генетским ресурсима, разрађеном
технологијом производње и начинима употребе, успешно се гаји искључиво
Amaranthus cruentus и Amaranthus hipochondriacus. Поред ове две врсте рода
Amaranthus, за услове средње Европе још су значајни Amaranthus caudatus i
Amaranthus blitum var. oleraceus.
Штир је топлољубива врста која се у условима САД сеје половином маја,
односно, када температура земљишта достигне 10–15ºC. Штир има релативно
кратку вегетацију. За крму се коси са око 1,5–2 месеца, а жетва семена се
обавља три месеца након сетве. Из наведеног се види да се може гајити и као
накнадни, па и пострни усев. Приноси зелене масе штира гајеног код нас су
већи од 40 t/ha.
Коренасто–кртоласта хранива
Ова група хранива се одликује високим садржајем воде (76–93%),
великом сварљивошћу суве материје и малим процентом протеина, масти,
калцијума и фосфора. Осим тога, у кромпиру око 20% од укупних азотних
материја отпада на амиде, а у репи и до 60%. Сува материја се највећим
делом састоји од лако растворљивих угљених хидрата. У репи и мркви
доминира сахароза а у кромпиру скроб. Због мале количине целулозе (0,5–
1,6%) ова хранива не обезбеђују довољно баласта животињама.
Нагло увођење ових хранива у оброк може довести до појаве дијареје.
Проблем могу представљати и велике количине механичке нечистоће у виду
земље или песка. Лако се кваре, плесниве и труну, те се мора обратити
нарочита пажња на њихово складиштење и чување. Осетљива су на
измрзавање, а нека садрже и штетне материје (соланин у кромпиру).
Сточна репа (Beta vulgaris var. crassa Slef.). Има доста сорти које се
разликују по приносу, саставу, облику корена, боји и др. Садржи око 1,2%
сирових протеина и 1% сирове целулозе. Количина воде варира зависно од
сорте и износи 80–92%. Лишће сточне репе чини 10–20% масе корена и
представља добру храну за животиње, у зеленом стању или у виду силаже.
Експериментално је утврђено да сточна репа у оброцима за краве
може учествовати и са 60–80 kg. Међутим, у пракси се максимално даје до 30
kg сточне репе – целе или исецкане и помешане са сецканим сеном, сламом,
плевом, мекињама или прекрупом. Коришћење сточне репе може имати
негативан утицај на мирис млека који, због алкалоида бетаина подсећа на
мирис рибе. Због тога сточну репу треба обавезно давати после обављене
муже. Товним говедима се даје до 50 kg репе на дан, овцама 1–3 kg сточне
репе, коњима 10–15 kg и приплодним свињама 3–6 kg/100 kg масе. Репа се
може давати и товним свињама уместо кромпира. У том случају, сточна репа
може да замени и до 2/3 кромпира у оброку. За исхрану товљеника
препоручује се кување сточне репе.
Шећерна репа (Beta vulgaris var. altissima DC (Sacharifera Hlet.). Код
нас је то једина култура која се гаји за добијање шећера, док се у свету
највеће количине шећера производе из шећерне трске. Постоје сорте са 20–
25% суве материје, што знатно повећава употребну вредност. Поред сахарозе,
у сувој материји садржи декстрине, пектине и скроб. Сварљивост хранљивих
састојака се креће до 97%. Од укупне количине азота, протеини су 40–50%, а
од тога 70–80% су албумини. Азотни комплекс се састоји од пуринских база,
нитрата, бетаина, као и низа амино-киселина. У килограму свежег корена
репе налази се 0,5 g аргинина, 0,7 g валина, 0,6 g изолеуцина, 1,0 g леуцина,
0,9 g лизина, 0,2 g метионина, 0,7 g треонина, 0,6 g фенилаланина и 0,3 g
хистидина.
Шећерна репа може да се користи у исхрани свиња, говеда и коња,
најбоље исецкана. Свиње је боље користе од говеда. У тову свиња може да се
замени 4/5 кромпира. Даје се у чистом виду или помешана са другим
хранивима, па и концентратима. Шећерна репа се разликује од сточне по
знатно већем садржају шећера, па је говедима неопходно давати мање
количине шећерне у односу на сточну репу. У противном долази до ацидозе,
слично као и коришћењем великих количина концентрата. Дневне количине
шећерне репе у оброку крава не треба да буду веће од 10–15 kg.
Раније је постојала пракса да се у току вегетације скида (подбира)
лишће и њиме хране животиње. Међутим, овакав начин коришћења значајно
умањује принос корена, те се никако не препоручује.
Сточна мрква (Daucus carota L.). пријатног је укуса јер садржи
сахарозу и фруктозу. Користи се као витаминска храна и извор каротина, пре
свега за подмладак, али и за коње, говеда, свиње, живину и птице. Нарочито
је позната као храниво за тркачке коње. Млеку даје жуту боју, која се преноси
и на маслац. У просеку садржи око 88% воде, 1,3% сирових протеина и 100–
300 mg бета каротина, 7 mg витамина C и 1,3 mg витамина B1.
Бросква, брјуква (Brassica napus ssp. rapifera Metz., Syn. Brassica
napus var. napobrassica (L.) Rchb.) је двогодишња биљка из фамилије
купусњача, која у првој години развија задебљао корен, а у другој цветоносно
стабло и плод. Корен је жуте, крем, црвенкасте или беле боје. Има доњи и
горњи корен. Горњи корен је округао и добро развијен, често над земљом,
док доњи корен продире до дубине од 1 m. Маса корена је 2–6 kg. Гаји се у
влажнијим и хладнијим рејонима.
Пострна репа, репа угарњача, угаруша (Brassica rapa rapifera
Metz.) је, такође, двогодишња биљка из фамилије купусњача. Корен пострне
репе је цилиндричан, вретенаст или округласт. Боја корена је бела, жута или
сивкаста, а маса 0,2 до 1 кg. За развој захтева доста воде у току целе
вегетације. Садржи око 91% воде, т.ј. највише од свих корењача. Због танке
покожице тешко се чува, па је треба утрошити до половине зиме. Ако се
кравама дају велике количине, долази до појаве горког укуса млека.
Лишће корењача као храна за животиње. Поред корена, наведене
биљне врсте дају и велике количине лисне масе која представља, такође,
значајну количину хранљивих материја. По том је најзначајнија шећерна репа
од које се после вађења корена добија 20–40 t/ha глава и лишћа, што чини 20–
30% од укупних приноса. Ови споредни производи имају око три пута већу
енергетску вредност у односу на ливадско сено, и већу количину протеина,
по којој нешто заостају за сеном детелине. У укупној енергетској вредности
споредних производа, главе и лишће учествују са 35,2%, сирови резанци са
32,2% и меласа са 32,6%.
Међутим, у кампањи вађења шећерне репе, као и других пољских
радова (сетва жита, берба кукуруза), често се дешава да се мале количине
глава и лишћа искористе у свежем стању, док се већи део једноставно
заорава. Природно сушење глава и лишћа у јесењем периоду се изводи са
мање успеха због нижих температура и више падавина. Ови споредни
производи се најефикасније могу сачувати уколико се конзервишу
силирањем. У принципу, потребно је све количине глава и лишћа које се не
утроше за недељу дана по добијању конзервисати силирањем. Раније је
примењиван и поступак дехидрирања глава и лишћа, али се данас не користи
због високе цене енергената. Дехидрирањем глава и лишћа шећерне репе
добија се храниво са 10% влаге, 12,5% сирових протеина, 9,20% сирове
целулозе, 2,90% масти, 17,50% пепела и 49,50% БЕМ. Насипна тежина је око
500 kg/m3.
Проблем који се јавља коришћењем глава и лишћа шећерне репе је
присуство високих количина оксалне киселине (5–7%), што је 10–25 пута
више у односу на њен садржај у зеленом кукурузу, луцерки и детелинама.
Оксална киселина доводи до пролива, а у тежим случајевима чак и до смрти.
Због тога се препоручује давање ограничених количина глава и лишћа, до 1/3
од енергетске вредности оброка. Још је боље коришћење сточне креде као

додатка, која ће присутним калцијумом неутралисати оксалну киселину (2–3
g Ca на kg глава и лишћа). Због истог проблема, дневну количину глава и
лишћа треба расподелити у 2–3 давања. Зрелије лишће и просушена маса
садрже мање оксалне киселине. Осим наведеног проблема, веће количине
глава и лишћа утичу негативно на мирис и укус млека.
При вађењу сточне репе остаје само лишће без глава, које због већег
садржаја протеина има и већу хранљиву вредност. Кравама се дневно може
давати и до 30 kg лишћа сточне репе, без опасности од оксалне киселине.
После вађења корена цвекле остаје значајна количина лишћа, које је
по хранљивој вредности слично лишћу шећерне репе.
Кромпир (Solanum tuberosum L.) је биљна култура изузетног
производног капацитета (и до 60 t/ha). Гаји се, пре свега, ради коришћења у
људској исхрани, као и сировина у индустрији скроба и алкохола. У исхрани
животиња се углавном употребљава кромпир оштећен вађењем, ситне кртоле
које нису за исхрану људи, вишкови кромпира из трапова након пристизања
новог у пролеће и љуске кромпира. У неким годинама јавља се
хиперпродукција кромпира, те се један део вишкова може рационално
искористити као храна за животиње. Углавном, у јесен се за исхрану
животиња кромпир употребљава у свежем стању или термички обрађен, а у
пролеће се преостала количина силира или суши. Осушен кромпир је, по
хранљивој вредности, сличан ражи и јечму. У свету постоје и гаје се
специјалне сорте за исхрану животиња.
Кромпир у просеку садржи око 25% суве материје и веома мало
калцијума, фосфора, и витамина (осим витамина C). Доминантан хранљиви
састојак је скроб који чини око 80% суве материје. Количина протеина је
свега 1,8–2%, пепела 1,1% и целулозе и масти 0,1–0,5%. Протеини кромпира
се одликују одличним амино-киселинским саставом (садрже око 5,5% лизина
и 1,55% метионина у сувој материји), по чему су слични рибљем брашну.
Кромпир је веома сварљиво храниво. Свеж (сиров) кромпир је
неукусан, те се у таквом облику ретко користи. Осим тога, сиров кромпир
садржи соланин, чија се количина у пролеће повећава у проклијалом
кромпиру. Зелена љуска кромпира је сигуран знак повећања количине
соланина. Млад недозрео кромпир садржи и неколико пута веће количине
соланина. Соланин може да доведе до тровања моногастричних животиња, па
се за њих обавезно припрема термичком обрадом (кува, пече или запарава).
Најчешће се користи у исхрани свиња и то као чисто енергетско храниво, што
значи да се оброк допуњава протеинима, минералима и витаминима. При том
се узима калкулација да 4,5 kg кромпира има исту хранљиву вредност као 1
kg кукуруза. Зависно од тежине, свиње могу да конзумирају и до 10 kg
кромпира.
У исхрани преживара може се користити и сиров кромпир. Ситније
кртоле се дају целе, док се крупније сецкају. Товним говедима се даје 20 –
30 kg кромпира дневно, музним кравама 10 kg, овцама 1–2 kg, радним

коњима 5–6 kg сировог и до 15 kg куваног.
Кромпир је осетљив на измрзавање и колебање температуре. У току
зиме се чува у траповима, о чему је детаљније написано у једном од наредних
поглавља. Губици при чувању здравог кромпира у току зиме износе 8–10%, а
код оштећених и недозрелих кртола још више. Једна од ефикасних метода за
чување кромпира је силирање, о чему је такође детаљније написано у даљем
тексту.
У индустријској преради и из ресторана остају велике количине
љуски кромпира, које се могу користити као храна за животиње. Зависно од
начина скидања, количина љуски може да буде и до 25% у односу на масу
кртола. Љуске у просеку садрже око 21% суве материје, 2% протеина и 1,3%
пепела. Због присуства соланина љуске треба кувати или сушити, а воду од
кувања обавезно бацити.
Чичока (Heliantus tuberosus L.) је биљка сродна сунцокрету и
интересантна због могућности вишеструког коришћења. Надземни део биљке
употребљава се као зелена храна или за силирање, а подземни (кртоле) за
исхрану свиња или за индустријску прераду у циљу добијања инулина,
важног медицинског артикла. Инулин је, по хемијској природи, полисахарид
и фруктозан. При количини суве материје од 22% чичока садржи око 2%
сирових протеина, при чему је 30–40% азотних материја амидног облика.
Количина сирове целулозе је око 1%, а масти око 0,2%. Чичока је важна и
због могућности гајења у ловиштима чиме се обезбеђује храна за дивљач.
Чичока се користи на сличан начин као и кромпир, с тим што за
непреживаре није потребна термичка обрада. Кртоле чичоке имају танку
покожицу, те се извађене из земље не могу складиштити нити чувати на дуже
време. У екстензивном сточарству, чичока се користи тако што се свиње
пуштају на поља са овом биљком где, ријући, ваде кртоле. При том, увек
остане довољно ситнијих кртола за регенерацију и поново ницање биљака, па
једном засновано поље под чичоком може да траје и више деценија.
Тапиока (маниока, касава). Касава је често коришћено име у
енглеском говорном подручју Северне Америке, Европе и Африке за
жбунасту, тропску и кртоласту биљку Manihot Esculenta (Cranz). За исту
биљку у француском говорном подручју користи се термин маниока, у
енглеском говорном подручју Азије – тапиока, у Бразилу мандиока и, у
Шпанском – хука (yuca). На састанку комисија за трговину Тајланда и
Индонезије 1976. године у Џакарти је договорено да се производи од кртоле
називају тапиока, а цела биљка касава. Касава вероватно потиче из тропских
подручја Бразила, одакле је пренета у Африку, Кину, Тајланд и Индонезију.
Највећи произвођачи касаве у свету пре две деценије су били Бразил,
Индонезија и Заир, а највећи извозници Тајланд и Индонезија. Касава постаје
интересантна као угљенохидратно храниво за животиње у Европи после
Другог светског рата, у време недостатка житарица. Иначе, одликује се

високим приносима енергије који до 10 пута надмашују житарице.
У прошлости, касава је коришћена као дивља биљка. Међутим, лишће
и кртоле дивље касаве садржи високу количину отровне цијановодоничне
киселине (HCN), коју биљка производи ради одбране од инсеката. Данас се
гаје питоми и селекционисани облици касаве као једногодишње биљке, са
врло малим садржајем цијановодоничне киселине. Касава је у Африци
узгајана уз кукуруз, кафу, какао и цитрусе, а у Индонезији са каучуковим
дрветом и уљаним палмама. Култивисана касава се гаји као једногодишња
биљка која се сади пред кишни период. Развој траје око 6 месеци, после чега
следи вађење кртола. Варијетети који се гаје 6 месеци имају знатно мање
цијановодоничне киселине у односу на варијетете који расту 1, 2 или 3
године. Мада се и лишће касаве користи у исхрани животиња, главни
производ су кртоле, масе 0,5–1 kg, чији је принос 20–50 t/ha, а у условима
ђубрења и доброг земљишта и до 120 t/ha.
Пошто је највећи део токсичних материја садржан у покожици, одмах по
вађењу кртола врши се њихово љуштење, а остатак се сече на кришке и суши на
сунцу у току 2–3 недеље. Потом се маса меље и у форми финог брашна спремна
је за исхрану људи и животиња. Пошто је то производ од кртола, може садржати
и мању количину песка и земље. Иначе, свежа касава се не може складиштити и
чувати, те се мора одмах после вађења сушити. Јужноамерички Индијанци
користе метод испирања цијановодоничне киселине из корена касаве водом. На
тржишту се појављује у облику брашна, чипса (кришки) и пелета.
Главни састојак касаве је скроб, по чему је касава богатија и од
кромпира, као и од кукуруза. Количина сварљиве енергије је за 5–10% мања у
односу на кукуруз. Литературни подаци о количини енергије варирају, али се
може рећи да касава садржи 5–10% мање сварљиве енергије у односу на
кукуруз (зависно од врсте животиња), односно да је слична јечму. Насупрот
томе, количина протеина у касави је значајно мања у односу на кукуруз, а
лизин и метионин су прве лимитирајуће амино-киселине.
Препоруке су да се касава укључује у оброке за живину у количини од 10 до
20%, а по некима и до 50%. За коке носиље препоручују се количине до 15%, за
бројлере до 10% а уз додатак синтетичког лизина до 20%, а у тову патака до 30%.
Међутим, не препоручује се за ћурке, јер код њих изазива неке здравствене
проблеме. У оброцима за свиње може се додавати 20–40%. Међутим, свиње слабије
конзумирају касаву у форми кашасте хране, а знатно боље у виду пелета. Касава се у
исхрани говеда и оваца може користити без ограничења.
Лишће касаве, такође, може служити за исхрану животиња. Због
присуства цијановодоничне киселине свеже лишће је отровно, па се кува или
суши на сунцу најмање три недеље. Брашно од лишћа касаве садржи до 27%
сирових протеина и може се успешно користити у оброцима за свиње и
живину до 10%. Кора добијена љуштењем кртола после сушења може
послужити као храна за говеда и овце.
Код нас су на тржишту ранијих деценија поверемено били присутни

брашно или пелети тапиоке. Мада се ово храниво данас више не увози, његова
хранљива вредност је прописана Правилником о квалитету и другим захтевима
за храну за животиње (2000), по коме би минимум скроба требало да буде 65%.
Сочна хранива и корови

Тикве (Cucurbita sp. L.) су једногодишње биљке из фамилије
Cucurbitaceae, рода Cucurbita и врста: Cucurbita pepo L. (обична тиква),
Cucurbita maxima Duch. (бундева), Cucurbita moshata Duch. (мускатна тиква)
итд. У условима екстензивног ратарења, тикве су гајене као подусеви у кукурузу
и представљале су значајну храну, пре свега за свиње, али и за преживаре, коње
и живину. Коришћене су у сировом стању или куване. Међутим, због масовне
употребе хербицида онемогућено је овакво гајење тикви. Данас се све више гаје
уљане тикве, од којих се добија семе за цеђење квалитетног уља. У кампањи
вађења семена остају велике количине ткива тикве, које се не може за кратко
време искористити. Једини ефикасан начин за конзервисање оваквог хранива је
силирање, а детаљи у вези овог поступка су дати у једном од наредних поглавља.
Тикве садрже око 90% воде и по хранљивој вредности су сличне сточној репи.
Дају се свињама и кравама музарама у сировом стању, или се за свиње кувају. У
тову свиња 9–10 kg тикви замењује 1 kg кукуруза.
Бостан. Лубенице (Citrullus vulgaris) и диње (Cucumis melo) су
сезонско храниво које се користи за свиње у случају појаве вишкова. Свиње
радо једу лубенице и диње заједно са кором. По хранљивој вредности бостан
је сличан тиквама. Раније су постојале посебне сорте бостана за исхрану
животиња, које су давале високе приносе и коришћене су слично као и тикве.
Воће. За исхрану животиња користи се, пре свега, воће које из
различитих разлога није за људску употребу (деформисани, оштећени и
ситнији плодови), као и вишкови који се не продају. За свиње се користе све
врсте воћа, односно коштичаво и јабучасто, док се преживарима дају јабуке,
које се припремају сецкањем. Хранљива вредност воћа је слична као и код
других воденастих хранива. Количина воде у воћу је 82–90%, а главни
хранљиви састојак је фруктоза. Садрже мале количине протеина.
Коровске биљке
Међу коровима постоји велики број врста који се користе за исхрану

животиња – када се држи мали број животиња и у екстензивним условима
сточарења. То су:
– обични штир (Amaranthus petroflex R.);
– обична коница (Galinsoga parviflora Cav.);
– маслачак (Taraxacum officinale Web.);

– мишјакиња (Stellaria media L.) Vill.;
– лобода (Atriplex patula L.);
– пепељуга (Chenopodium album L.);
– ладолеж (Calystegia sepium R. Br.);
– њивски попонац (Convolvulus arvensis L.);
– птичја грахорица (Vicia cracca L.);
– киселица (Rumex obtusifolius L.);
– обични тушт (Portulaca oleracea L.);
– пиревина (Agropyrum repens Beauv.);
– зубача (Cynodon dactylon);
– коровско просо (Echinochloa crus-galli L.);
– сиви мухар (Setaria glauca P.B.);
– дивљи сирак (Sorghum halepense L.);
– коприва, жара (Urtica dioica L.) и др.
Зелени конвејер
Одређеном организацијом може се постићи континуирана
производња зелене хране у току целе вегетације, па чак и дуже, зависно од
изабраних култура. Такав начин производње назива се конвејерска
производња или ’’зелени конвејер”. Он подразумева сетву култура у јесењем
или пролећном периоду како би сукцесивно пристизали за убирање и
коришћење у току периода вегетације. Постоје различита решења за избор и
комбинацију крмних култура које ће бити гајење у зеленом конвејеру. У
табели 25 приказана је једна од комбинација за зелени конвејер, у коме се
производи зелена храна за говеда у периоду од друге половине априла, па до
средине новембра, односно, за 210 дана годишње, што се не може обезбедити
на паши. Недостатак оваквог начина производње хране за животиње је
значајан утицај временских прилика. У случају киша, отежан је или у
потпуности онемогућен улазак механизација за убирање и транспорт зелене
хране на поља. Због тога је неопходно променити састав оброка, а то
негативно утиче на производњу, па и на здравствено стање преживара.
При планирању зеленог конвејера најпре је потребно израчунати
потребе животиња у зеленој храни и могућност производње тих количина на
расположивим површинама. Земљиште за гајење биљака у зеленом конвејеру
треба да се налази што ближе фарми. На тај начин се транспортни трошкови
покошене зелене масе (у којој влага може да учествује и са 85%) своде на
минимум. Поред тога, потребно је имати и сва потребна средства
механизације у циљу правовременог обављања сетве, мера неге, косидбе и
транспорта.
Табела 25. План зеленог конвејера у условима сувог ратарења

(Шевковић и сар., 1991)
Време Принос, Коришћење,

Врста усева
t/ha дана
Сетве Коришћења
Озима уљана репица Крај VII Средина IV 20 15
Озима уљана
Почетак IX Почетак V 30 15
репица+озими раж
Озимa раж+сточни
Крај IX Средина V 30 15
грашак
Јари овас+грахорица
Почетак III Почетак VI 32 15
+сточни грашак
Кукуруз Крај IV Почетак VII 31 15
Средина VII и
Суданска трава Средина V 31 15
VIII
Кукуруз (после
Почетак V Средина VIII 31 20
уљане репице)
Кукуруз (после овса Средина IX, X
Почетак VI 31 30
са грашком) и XI
Почетак
Сточни кељ Средина XI 22 15
VII
Луцерка Почетак IX V, VI и VIII 20 40
За гајење биљака у зеленом конвејеру користе се једногодишње,

двогодишње и вишегодишње културе, у озимој или јарој сетви, као главни,
накнадни или пострни усеви, у чистој или здруженој сетви. Исхрана зеленом
храном почиње рано у пролеће коришћењем озимих култура као што су
крмна репица, перко, озиме или јаре форме грахорице и грашка (у чистој
култури или у смешама са житима), а затим траве, вишегодишње легуминозе
(луцерка или црвена детелина) и др. После њих, за коришћење пристижу
културе из редовне, накнадне или пострне сетве: кукуруз, сирак, суданска
трава, соја, боб, вигна (као чисти или здружени усеви), крмни слез, крмни
кељ и др. Захваљујући прилагођености нижим температурама, зелена храна
се може обезбедити и у јесен – гајењем сточног кеља, репице, перка и сл. У
годинама са благим зимама ове културе се могу користити до краја јесени и
на почетку зиме. У току зиме, један део оброка могу да чине сточна,
полушећерна или чак и шећерна репа. Посебна предност је што неке културе
имају способност регенерације, па се у току године могу косити и 2–3 пута.
Такве су репица, сирак, суданска и колумбова трава, крмни слез, док је за
вишегодишње легуминозе и траве то добро позната карактеристика.
Међутим, за брзу и пуну регенерацију потребни су и задовољавајући услови

гајења, од којих је, на првом месту обезбеђивање потребне влаге.
Биљке гајење у зеленом конвејеру имају различиту дужину
вегетације, односно време доспевања и коришћења. Тако, на пример, крмна
репица пристиже рано у пролеће, у време када готово и нема друге зелене
хране, али се може користити свега 7–8 дана, евентуално 10. Из тог разлога је
потребно крмне биљке сејати у више рокова.
СУВА КАБАСТА ХРАНИВА
Сено
Спремање сена подразумева низ поступака који се предузимају у
циљу одстрањења влаге из покошене масе са 75–85% до нивоа при коме се
активност ензима биљних ћелија и микроорганизама своди на најмању
могућу меру. Добро осушеним сеном сматра се оно које садржи мање од 18%
влаге. Такво сено може дуго да се чува до момента употребе, без опасности
од појаве плесни или трулежних микроорганизама. Поред тога, оптималан
ниво влажности сена зависи и од количине протеина, масти, минерала и др. у
осушеној маси. Због тога се неке врсте сена могу чувати и са 21–22% влаге, а
друге са мање од 18%.
Поред различитих хранљивих материја које добро спремљено сено
садржи, ово храниво је јако важно ради нормалног функционисања органа за
варење преживара, стимулативно делује на кретање хране кроз црева
животиње, убрзава развој преджелудаца у младих преживара, смањује број
случајева дислокације сиришта, превенира опадање количине млечне масти
итд. Међутим, сено има и одређене недостатке. Тако, на пример, по
хемијском саставу и хранљивој вредности то је најваријабилније храниво,
ограничава продукцију високопроизводних грла у случају када је једино или
доминантно храниво. За непреживаре је од малог значаја због ниже
сварљивости, мада се користи у малој количини и као извор неких витамина
и минерала.
Фактори који утичу на квалитет и хранљиву вредност сена
На квалитет и хранљиву вредност сена утиче већи број фактора. Неки

од њих су детаљно поменути у општем делу на почетку поглавља Храна за
домаће и гајене животиње (ботаничка припадност, фаза и циклус развића,
Сува кабаста хранива 249
клима, земљиште, агротехника), док су други специфични и односе се само

на ову врсту хранива.
Време кошења. Најбољи квалитет сена се добија кошењем младих

трава и лептирњача, при висини пораста од 10 – 12 cm. Међутим, без обзира
на висок садржај протеина и високу сварљивост, у раним фазама развоја се
добијају исувише мали приноси (графикон 2), па се кошење обавља касније.
Косидба ливадских трава се изводи у моменту када искласа
најбројнија биљна врста, а најкасније до почетка цветања. Међутим, често је
тешко утврдити најбољу фазу за траве, јер се у ливадским заједницама налазе
разне биљне врсте са различитим временом стасавања. Код легуминоза или
смеша у којима преовладавају вишегодишње легуминозе, прво кошење треба
извршити у почетку образовања цветних пупољака. Каснијом косидбом од
наведених термина могу се, истина, постићи још већи приноси, али се знатно
губи у хранљивој вредности биљне масе. Уколико се за спремање сена
користе једногодишње легуминозе, препоруке се још више разликују и зависе
од специфичности појединих биљака (Табела 26).
Табела 26 Препоруке за оптимално време кошења појединих биљних врста

(Јовановић и сар. 2000)
Биљна врста Оптимално време кошења
Први откос у фази пупољења, а други откос и
Луцерка
каснији у фази када је 10% цветова отворено
Шведска детелина Почетак цветања па до 50% исцветалости
Власен Појава пупољака
Инкарнатска детелина Од почетка цветања до 50% исцветалости
Вијук Пре почетка формирања класа
Смеша трава и легуминоза Када су легуминозе у одговарајућој фази
Сирак, суданска трава,
При висини од око 100 цм
просо
Бела детелина Од почетка до пуног цветања
Леспедеза, једногодишња Почетак цветања
Јежевица Пре почетка формирања класа
Црвена детелина При крају пупољења
Цереалије (овас, јечам и
До почетка воштане зрелости зрна
пшеница)
Од средине до пуног цветања и пре него што
Соја
доњи листови почну да се савијају
Кокотац Од пупољења до почетка цветања
Висина косидбе такође утиче на квалитет сена, али и на брзину

регенерације ливаде. При високој косидби на ливади остаје знатан део биљне
масе неискоришћен. Наиме, код ниских врста вишегодишњих трава највећи
део биљне масе налази се на висини 7–10 cm од земље, док се код високих
биљака, такође, један мањи део развија на висини до 10 cm. Насупрот томе,
при сувише ниској косидби долази до оштећења биљке, односно одстрањења
тачке раста из које се развијају нови вегетативни и генеративни изданци. У
том случају, регенерација биљака се знатно успорава, јер се одвија из
спавајућих пупољака лоцираних на нижим деловима биљке, а у дужем
периоду долази и до исчезавања квалитетних биљака са површине травњака.
Осим тога, исувише ниска косидба утиче да се сено запрља земљом или
песком, пореклом из неравнина, кртичњака и мравињака. После наведених
разлога, општа је препорука да се на природним травњацима косидба обавља
на висини од 4 cm, а на сејаним на 5–6 cm. Према енглеским препорукама
оптимална висина је 5 cm.
Графикон 2. Утицај фазе вегетације на хранљиву вредност, принос и сварљивост

сена луцерке (Јовановић и сар., 2000)
Начин косидбе. Косидба се обавља ручно или машински. Ручна

косидба је спора и доста скупа, а осим тога може бити и неравномерна.
Примењује се у екстензивним условима, на планинским травњацима и
теренима неприступачним за механизацију. Насупрот томе, механизована
косидба се обавља знатно брже, јефтиније и равномерније, различитим
типовима косачица које могу бити самоходне и ношене, са осцилаторним,
ротационим или дискосним уређајем за кошење. Код косачица са

осцилаторним уређајем постоје два резајућа елемента, од којих је један
покретан. Овакав тип косачица је мање ефикасан ако је биљна маса полегла
или замршена, а поред тога подложан је лому. Насупрот томе, ротационе и
дискосне косачице и овакву масу косе без већих проблема. Међутим,
ротационе косачице троше више енергије и мање су безбедне у раду, због
одбацивања страних тела које могу да повреде људе у околини. У односу на
ротационе, дискосне косачице имају већу радну ширину (до 3 m). Има
мишљења да се биљке покошене осцилаторним косачицама брже регенеришу
него у случају коришћења ротационих уређаја.За мање површине и терене са
већим нагибом ефикасније су самоходне косачице.
Употреба кондиционера. Важну улогу у припремању квалитетног

сена имају кондиционери, који се налазе у склопу савремених типова
косачица. Употреба кондиционера (према неким истраживањима) убрзава
припремање сена за 25–35%.
Слика 51. Кондиционер са гуменим ваљцима
Радни део кондиционера може да изгледа и функционише двојако.

Један тип кондиционера се састоји из глатких или ребрастих гумених ваљака
који се окрећу супротно један од другог. Проласком покошене биљне масе
(пре него што она легне на земљу) између ваљака оштећује се стабљика, која
се иначе код легуминоза (луцерке и детелине) теже и спорије суши. Након
овакве обраде цела биљка се брже и равомерније суши, а уједно се постиже и
знатно смањење механичких губитака лишћа. Овакав тип кондиционера се

дели на: гњечилице (оба ваљка су глатка), полугњечилице (један је гладак а
други ребраст) и ломилице (оба су ребраста). Други тип кондиционера на
хоризонталној осовини има ударачке прсте од тврде пластике или метала, у
правој или “V” форми. Овакав ударачки механизам може слободно да се
окреће око своје осовине, или је фиксиран. Ломљење (озлеђивање) стабљика
врши се под ударцима “прстију” и делимичним расецањем. Код неких
конструкција кондиционера, “прсти” – ударачи пролазе кроз прорезе
“чешља”, чиме се повећава степен озлеђивања биљака.
Слика 52. Кондиционер са ротоударачима
Физиолошки процеси при сушењу покошених биљака
У току сушења покошене масе до нивоа влаге од око 20%, одиграва се

низ физиолошких процеса који, у одређеној мери утичу на очуваност
храљивих материја.
У првој фази одмах након кошења, биљне ћелије су још увек живе, па
животне функције и процес фотосинтезе теку готово нормално. Физиолошки
процеси синтезе у почетку преовладавају у односу на процесе хидролизе.
Губици покошеног материјала који је сушен у мраку су већи у односу на исти
материјал сушен на светлу, управо због одсуства фотосинтезе. Када процеси
хидролизе преовладају над процесима синтезе, наступа фаза “гладног”
метаболизма. За почетак ове фазе карактеристичне су промене протеина,
односно њихово разлагање до амино-киселина, као и промена релативног
односа појединих амино-киселина. У овој фази се повећава количина лизина

и триптофана, а у даљем току фазе долази до повећања количине аспарагина
и амонијака. Зато прва фаза сушења покошеног материјала представља уједно
начин и за његово обогаћивање неким азотним материјама. Управо због тога,
провењавање се препоручује као обавезна мера и при сушењу биљака у
дехидраторима. Количина сирових протеина није адекватан показатељ
његове очуваности, јер ова вредност због губитака, пре свега угљених
хидрата варира и у релативном смислу. Због тога се експериментално може
утврдити да је количина сирових протеина у току сушења чак и порасла, што
није логично.
После фазе “гладног” метаболизма наступа фаза аутолизе коју
карактерише престанак организованог деловања ензима. Фаза аутолизе
започиње губитком способности обнављања тургора. Губитак тургора
биљака црвене детелине почиње када је влажност 50–60%, док је за луцерку
то 58%. Након тога, смањење влажности материјала је све спорије јер
испарава вода која је везана за колоиде. Значајну улогу у везивању воде у
ћелијама имају угљоводоници, нарочито пектинске материје и пентозани.
Из наведених разлога сушење је најбрже у првој фази након кошења биљака
и траје – по лепом и сунчаном времену 4–6 сати, а највише до 12 сати.
Насупрот томе, сушење у другој фази, након одумирања ћелија, од 50–60%
влаге па до 15–20% траје око 3 дана. Сила одржавања воде у биљним
ћелијама највећа је у биљкама млађег узраста. То значи да се касније
кошене биљке брже суше. Брзина сушења зависи и од положаја (висине)
биљног органа на стабљици, односно од његове старости и количине
протеина. Због тога се вршни делови (лишће и цваст) суше спорије у односу
доње листове.
Фазу сушења биљака која следи по изумирању ћелија карактеришу
искључиво процеси разлагања материја. Тако се, на пример, протеини
разлажу до амонијака, а овај процес тече јако брзо, па после 24 сата може
бити изгубљено и 30% сирових протеина. Дневни губици у каротину износе
5–12%, а после 48 сати сушења изгуби се 1/3 каротина и 1/4 витамина Б
комплекса. Управо би због тога сушење у другој фази након кошења биљака
(влага од 62%–32%), требало да траје што краће како би и губици хранљивих
материја били што мањи. Уколико покошени материјал покисне на самом
почетку сушења када су биљне ћелије још живе, практично нема губитака
услед испирања. Међутим, када материјал покисне након губитка тургора,
колоиди у биљкама губе хидрофилност, па губици у растворљивим угљеним
хидратима, протеинима и минералима могу да буду значајни.
Губици суве материје у травно-легуминозним смешама при повољним
временским условима износе 12–14%, а у лошим и 20–30%. Губици скробних
еквивалената су у повољним условима 26–40%, а у неповољним до 50–60%.
Губици сварљивих протеина варирају од 23–55%.
Поступци сушења покошене масе
Сушење покошене масе може да се обавља на земљи, на направама,

вештачки и у дехидраторима. И поред знатног недостатка методе природног
сушења (велики губици суве материје и хранљивих састојака), високе цене
енергената условљавају да је и данас овај начин спремања сена
најраспрострањенији и најприхватљивији.
Поступак сушења може да утиче у већој мери на квалитет и хранљиву
вредност сена него ботанички састав масе од које се сено припрема. Због тога
и производност крава храњених сеном спремљеним у различитим
временским условима и на различите начине може значајно да варира (табела
27).
Табела 27. Утицај начина конзервисања луцерке на њен квалитет у исхрани

крава (Shepherd, 1954)
Релативна
Начин Конзервисано Конзумирано СМ,
производња
конзервисања СМ, % kg/100 kg ТМ
млека по ha
Сено нормално
72,4 2,00 100,0
сушено, просечно
Сено спремљено по
79,0 1,58 109,1
сувом времену
Сено спремљено по
63,4 1,24 87,6
кишовитом времену
Сено досушивано
81,0 1,65 111,9
хладним ваздухом
Сено досушивано
84,8 1,53 117,1
топлим ваздухом
Силажа од провенуле
83,2 1,52 114,9
луцерке
Луцерка сушена у
90,3 1,46 124,7
дехидратору
Да би се брже сушиле покошене масе, врши се њено претходно

третирање (прскање) различитим хемикалијама које прекидају животне
процесе. Овај поступак је примењиван и препоручиван како при спремању
сена, тако и сенаже легуминоза.
Сушење на земљи може да се изводи у откосима, таласима, гомилама
или навиљцима. Најједноставнији начин, али и са највише губитака, је
обично сушење покошене масе на земљи, односно на месту где откос падне
после проласка косача или косачице. У првом циклусу косидбе дешава се да
је, због високих приноса откос дебео и на многим местима нагомилан, те се

оваква маса мора растурити и распоредити ради бољег и бржег сушења. Код
наредних откоса добија се мањи принос и готово нема оваквих проблема,
мада је могуће стварање гомила на појединим местима због замршености
масе, присуства корова и кварова косачице.
Дужина сушења масе на земљи зависи од више фактора: дебљине
откоса, окретања, процента земљишне и ваздушне влаге, температуре ваздуха
и др. У циљу убрзавања и уједначавања сушења обавља се окретање откоса
специјалним машинама или ручно. Међутим, ова операција може да доведе
до значајних механичких губитака уколико се обавља у моменту
неодговарајуће влажности масе. Код каснијих откоса и у случају тањих
слојева, дешава се да операција окретања откоса није неопходна, већ је
могуће директно сакупљање. Дуго лежање покошене масе у откосима
успорава и регенерацију биљака.
Извесно побољшање представља сушење у таласима, које се изводи
тако што се након провењавања у трајању од 6 – 9 часова и постизања
влажности од 55–60% више откоса набаца један на други, у ,,таласе”. Оваква
биљна маса мора да буде растресита и, као таква се боље и равномерније
суши услед струјања ваздуха. Из тог разлога није ни потребно превртање
сена, па се механички и губици хранљивих састојака вишеструко смањују.
Још ефикаснији начин сушења покошених легуминоза у сувљим
рејонима врши се у гомилама или навиљцима. Слично сушењу у таласима,
овде се најпре сачека неколико часова да покошена маса провене, а онда се
набаца на гомиле висине до 80 cm и, без превртања осуши до потребног
садржаја влаге.
Спремање нагорелог сена практикује се у крајевима где у току лета
често падају кише. Покошена биљна маса се остави да провене, а затим се
сакупља у мање пластове, уз добро гажење, односно сабијање траве. У
таквим гомилама сено остаје 1–2 дана, али и дуже уколико су временски
услови неповољни. У том периоду долази до знатног загревања травне масе,
при чему температура достигне и 60–70°C. Када временски услови дозволе
стог се растура, а маса се услед сопствене топлоте и топлоте сунца, брзо
осуши. После тога се сено поново слаже у камаре, или се пакује под
надстрешнице и шупе. Међутим, уколико неповољни временски услови не
дозволе растурање стогова и досушивање сена па температура у њима даље
расте, добија се доста лоше сено тамне боје, мале хранљиве вредности и
сварљивости. Из наведених разлога овај поступак спремања сена није нашао
ширу примену. Нагорело сено се користи, пре свега у исхрани одраслих
преживара, док се младим грлима ово сено може давати само ако је веома
доброг квалитета.
Спремање мрког сена је поступак карактеристичан, пре свега за
планинске крајеве, али и неке друге, у којима због честих киша и ниских
температура није могуће спремити сено обичним сушењем на земљи или на
направама. Поступак се састоји у прикупљању и плашћењу тек провенуле

масе, уз што боље сабијање. Провенула маса треба да садржи највише 50 %
влаге, а то је фаза у којој лишће шушти, а стабљике су још зелене. Плашћење
овакве масе се обавља у стоговима висине 3–6 m. Већ после 1 – 2 дана услед
оксидативних процеса у биљној маси и активности микроорганизама, долази
до раста температуре и ослобађања значајне топлоте, под чијим се дејством
врши сушење биљака. Када температура достигне 60–70°C престају са радом
и присутни микроорганизми. Уколико се развије још већа температура,
долази до значајних губитака хранљивих материја, сено поцрни, те га
животиње нерадо једу. Зато је потребно повремено контролисати
температуру у стогу и, уколико она пређе 80°C, неопходно је сено
препаковати у нови стог, чиме ће се вишак топлоте изгубити. У противном,
температура може порасти и до 300°C, када долази до паљења сена. Овако
високе температуре свакако нису последица активности микроорганизама,
већ искључиво хемијских процеса. Цео процес припреме мрког сена траје 4–6
недеља, после чега се може користити. Мрко сено доброг квалитета има
отвореносмеђу боју, ароматичан мирис и хранљиву вредност осредњег
ливадског сена. Губици који настају у току ферментације и сушења мрког
сена износе 15–30 % и односе се, у првом реду, на угљене хидрате (и до 45
%), а у мањој мери на протеине и масти, уз смањење сварљивости протеина.
Из наведених разлога, спремање мрког сена је оправдано само у условима
који не дозвољавају класично сушење покошене масе.
Сушење на направама. Ово је, за разлику од сушења на земљи
далеко боље решење, пошто се губици хранљивих материја смањују за око
20%, а протеина за више од 50%. При том остаје очувана значајна количина
каротина јер при оваквом сушењу највећи део биљне масе није изложен
директно сунчевим зрацима. Велика предност је и у томе што се значајан део
површине травњака ослобађа раније за регенерацију биљака. На направама се
практично врши досушивање биљне масе која је претходно провенула на
земљи. У случају да сено на направама и покисне, вода врло брзо отече и
оцеди се, те се за кратко време маса поново осуши. Недостатак сушења на
направама је у немогућности потпуне механизације, као и у потреби већег
ангажовања људске радне снаге. У ову сврху се користе различите врсте
направа: розге (бркље), пирамиде, козолци (ногари), ограде, надстрешнице и
шведски јахачи.
Розге (бркље) су тања стабла са гранама окресаним на дуже или краће
краке (чапоре). Тако спремљене розге се побијају у земљу, а затим се на
чапоре (окресане гране) слаже зелена или провенула покошена маса, одоздо
нагоре. Оваквим поступком сушења добија се квалитетно сено, али је
потребно доста рада око слагања, скидања и одношења осушене масе.
Припрема оваквих направа захтева мало времена, а постигнути ефекти су
значајни. Посебан тип розги су, такозване алгајске бркље. Оне се праве тако
што се на праву дрвену облицу у неколико нивоа закују водоравне облице,
при чему су две суседне под углом од 90 степени. За алгајске бркље није
потребно тражити згодно разгранато дрво одређене висине.
Пирамиде се граде од правих и тањих дрвених облица, дебљине 10–12
cm и дужине 3–4 m, које се укопају у земљу у виду троугла или четвороугла,
на међусобном растојању од 1 m. На овакве вертикалне дрвене облице закују
се хоризонталне облице на више нивоа, на међусобном растојању од око 0,5–
0,7 m. Затим се на њих слаже покошена и провенула маса, одоздо нагоре, при
чему се води рачуна да између земље и травне масе на првим облицама, као и
унутар саме пирамиде, остане довољно простора за струјање ваздуха. На врх
пирамиде се ставља слама или неки други мање вредан материјал ради
сливања воде, а овако сложена пирамида са сеном може да стоји и више
месеци без битнијих промена у квалитету сена. На веће пирамиде може да се
стави и осуши значајна количина травне масе, а цела пирамида може тако да
се направи да се лако причврсти на хидраулик трактора и пренесе до сењака.
Тиме се додатно смањују губици који настају при скидању сена са пирамиде,
паковању на приколицу, транспорту и скидању и паковању у сењак.
Пирамида направљена од доброг материјала и импрегнирана против трулења
и дејства дрвоточних инсеката може да се користи и до 20 година, а нарочито
уколико се ван периода употребе чува у неком заштићеном простору.
Ногаре се праве тако што се два дрвена стуба дужине око 2,5 метра
везују у врху, и на међусобном растојању у доњем делу од 1,5–2 m побију у
земљу. На раздаљини од 4,5–5,0 m од овог пара стубова побија се у земљу
други пар, а затим се међусобно повежу са 4–5 редова летви, које су
међусобно удаљене 30–40 cm, тако да направа личи на кров куће на две воде.
Слагање зелене или провенуле биљне масе се врши одоздо нагоре, при чему
се, такође, пази да сложена маса са доњег реда не додирује земљу.
Ограде или вешала се састоје из више дрвених стубова који се у
земљу побијају на растојању од око 4 m, а затим се на њих закују летве или
тање облице на међусобном растојању 30–40 cm. На летве се слаже зелена
или провенула маса одоздо нагоре, а по завршетку слагања обави се
,,чешљање” сложене масе вилама да би се омогућило што боље отицање
влаге у случају падавина.
Козолци су направе типа ограда, али са дограђеном надстрешницом
на врху, чиме се биљна маса у различитим фазама чувања штити од
директног дејства кише. Овакве направе су посебно значајне за планинске
крајеве, где су кише честе.
Шведски јахачи су слични оградама. Праве се тако што се у земљу
укопају дрвени, бетонски или метални стубови висине око 2,5 m, и на
растојању од 2,5–3 m. Затим се између стубова затегне жица обично у 4–5
редова, тако да је доња жица на висини од око 70 cm од земље, а остали
редови на 30–40 cm један од другог. Најпре се постави доња жица, па се на
њу набаца покошена маса. Затим се затеже друга жица и набаца травна маса и
тако се понавља док не буду све жице затегнуте и на њима сложена биљна
маса. На крају се маса набаца и на врхове стубова. Затезање жице се обавља

посебним направама, а жице морају бити одговарајуће дебљине да би
издржале терет покошеног материјала на себи. Препоручује се да се ближе
стубовима ставља већа количина травне масе него у средини, да не би дошло
до истезања жице. Шведски јахачи представљају најбоље направе за сушење
и досушивање сена, али и најскупље. За један хектар травњака потребно је
350–400 дужинских метара направа типа шведског јахача.
Сушење вентилаторима је метода карактеристична за влажнију
климу, а користи се и ради бржег уклањања покошене масе са травњака, чиме
се скраћује време потребно за регенерацију, као и за досушивање балираног
сена. За овај начин сушења масе за сено потребно је јако мало радне снаге.
Познато је више система за досушивање полуосушене масе
вентилаторима, али се сви они заснивају на принципима потискивања или
усисавања ваздуха кроз полусуву масу. Поступак је добар и економичан
уколико се досушивање провенуте масе обавља удувавањем хладног ваздуха.
Међутим, када је спољна влага већа од 80% досушивање је могуће једино уз
примену загрејаног ваздуха, што захтева велики утрошак енергије, те је боље
и економичније обавити силирање. Загревање ваздуха на више од 35–40°C се
не препоручује, јер може доћи до пресушивања доњих слојева сена, као и до
кондензовања влаге у горњим слојевима. За загревање 1 kg ваздуха за 1°C
потребно је 1,255 КЈ топлоте.
Вентилатором се досушује балирано сено максималне влажности до 30–
35%, или сено у расутом стању максималне влажности до 40%. У неким
европским земљама вентилатором се суши маса која је садржала и до 60% влаге.
Да би се сено влажности 35–45% успешно осушило, неопходно је да кроз 1 t
масе која се суши и дебљине слоја од 2 м прође у секунди 0,03–0,06 m3 ваздуха.
Да би ваздух продро кроз овако дебео слој сена без вертикалних канала, потребан
је притисак од 40–45 mm VS. Тек након што је претходно унет и распоређен слој
осушен до потребног нивоа влаге (одређеног хигрометром), на њега се додаје
наредни слој. За материјал са 45–60% влаге потребно је далеко више ваздуха,
0,12–0,18 m3, са притиском од 50–80 mm VS. У овом случају дневно уношење
сена мора се вршити у знатно тањим слојевима, од свега 0,5–0,8 m висине, и са
тим треба ускладити темпо косидбе. Међутим, досушивање овако влажног
материјала по хладном и влажном времену постаје немогуће без коришћења
загрејаног ваздуха. Ваздух се најчешће загрева за 3–8°C.
Вентилатором се досушује маса која је претходно упакована и
обликована у виду камара изнад изграђених постоља или на каналима
укопаним у земљу. Распоређивање масе би требало да се обавља
одговарајућим механичким средствима (транспортери са канџама,
пнеуматски и елеваторски транспортери), како би се сено што мање газило и
сабијало. Могуће је и досушивање балиране масе, јер заузима мање простора
и може се добро упаковати и распоредити, а сушење може да се обавља
напољу уз минималну заштиту од кише. У ову сврху постоје и специјално
конструисане металне куле са аутоматским пуњењем и пражњењем, са

хоризонталним или вертикалним струјањем ваздуха.
Хемијско конзервисање сена
Примењује се за недовољно осушену масу, са влагом већом од 20% (и

мањом од 30%), у циљу спречавања активности плесни, деградације органске
материје, загревања масе и продукције микотоксина. Хемијски конзерванси
сена су, углавном на бази пропионске киселине, која је јако фунгицидно
средство и користи се ефикасно за конзервисање недовољно суве хране за
животиње у аеробним и анаеробним условима. Међутим, пропионска
киселина има изражено корозивно дејство, па се уместо ње користе њена
једињења, најчешће са амонијаком. Оваква средства се користе деценијама,
нарочито при балирању недовољно осушене масе сена.
Додавање кухињске соли је, такође, поступак хемијског конзервисања
сена. Примењује се у случају лагеровања масе са повећаном влагом. Улога
соли као хигроскопне супстанце је у везивању дела влаге и стварању
неповољних услова за развој микроорганизама. Количине соли које се додају
зависе од влаге сена и износе 0,5–2%.
Сакупљање сена
Да би се спречило ломљење и опадање лишћа, просушена маса са

просечном влажношћу од око 35–40% из откоса или таласа, сакупља се у гомиле
(пластове) и оставља да се досуши до влажности од 20–25%. После тога, сено се
дене у сталне стогове или камаре. Приликом пребацивања сена из мањих
пластова у стогове и камаре, просушена маса долази у додир са ваздухом и брзо
губи још један део влаге. На тај начин, вишефазним сакупљањем просушене
масе у таласе, гомиле, пластове, стогове и камаре постиже се максимална
очуваност лишћа, а самим тим и максимална хранљива вредност осушене масе.
Манипулације покошеном и просушеном масом, као и готовим сеном,
односно окретање откоса и њихово прикупљање у таласе врши се ручно
(вилама и грабуљама) или помоћу прикључних (тракторских) сакупљачица
(звездасте и ротационе). Овако прикупљена маса се даље ручно формира у
мање гомиле (пласке) чија величина омогућава ручно подизање са земље и
формирање товара на транспортном средству. Последњих деценија се за
сакупљање и превоз сена користе самоутоварне приколице. Оне имају
универзалан карактер, односно користе се за зелену масу, силажу и сено.
Маса која лежи на земљи се помоћу пик-ап уређаја подиже и убацује у
транспортни канал, а одатле у приколицу. У транспортни канал могу да се
уграде и ножеви који сецкају убачену масу, што може бити јако ефикасно при
спремању сенаже или силаже од трава, легуминоза и травно-легуминозних
смеша.
Слика 53. Балирање сена рото-пресом

У новије време сено се све чешће балира. Ово је погодно, пре свега, за
крајеве са топлом и сувом климом, мада се сено може балирати и у
влажнијим рејонима, али уз обавезно досушивање бала вентилаторима. При
балирању сена већина операција се може механизовати, а поред тога знатно је
олакшано и слагање таквог сена у камаре или шупе, као и давање
животињама. Облик и величина бала, као и степен сабијености сена у балама
зависи од типа пресе. Код нас се још увек највише користе пресе које дају
четвороугаоне (паралелопипедне) бале, појединачне масе 10–40 kg, које се
лако сакупљају, товаре, транспортују, слажу и чувају. Међутим, у свету се
користе и пресе за велике паралелопипедне бале. Запремина ових бала је 0,5–
3,8 m3, висина 40–120 cm, ширина 80–120 cm, а дужина 160–250 cm; маса
бала се креће 80–800 kg, а збијеност је 150–350 kg/m3. У новије време се и
код нас користе пресе које праве рото бале појединачне тежине око 500 kg.
Са таквим пресама један радник за десет часова рада може да балира и 50 t
сена. За брдске терене постоје пресе за рото бале мањих димензија.
Према степену збијености бала пресе се деле на: пресе ниског
притиска (маса формиране бале 70–100 kg/m3), пресе средњег притиска (маса
бала 100–175 kg/m3) и пресе високог притиска код којих је маса бала 175–200
kg/m3. Величину притиска пресе, осим типа одређује и степен осушености
сена, као и врста материјала од кога је сено спремљено. У случају када је сено
практично потпуно суво примењује се притисак којим се обезбеђује
сабијеност од 160–180 kg/m3. Међутим, сено које ће тек бити додатно
осушено вентилаторима се слабије сабија, на 120–130 kg/m3.
Манипулације балама велике масе обављају се искључиво помоћу
одговарајуће механизације, односно предњих тракторских утоваривача.
Брикетирање сена
Поред балирања, раније је у у пракси примењивано и брикетирање

сена. У почетку су формирани цилиндрични брикети, дијаметра 100 mm, масе
око 800 kg/m3. Пресовање је обављано увијањем масе помоћу четири ваљка.
За пресовање је коришћен материјал са 25 % влаге, који је на крају поступка
досушиван. Касније се јављају пресе које дају паралелопипедне брикете,
димензија 32 × 32 × 25–75 mm.
Поступак брикетирања сена се састоји у сакупљању сена из откоса
пик–ап уређајем, сецкању и брикетирању, а као везивно средство је
коришћена меласа. У ову сврху су коришћени и стационирани уређаји. За
брикетирање је неопходно да влажност сена буде максимално 14–16%. Овим
поступком се избегавају негативне особине балирања – везивање бала,
транспорт и разне манипулације. Осим тога, брикетирано сено заузима мање
простора. На пример, 1 t брикета сена заузима око 2,2 m3, док 1 t балираног
сена преко 5 m3. Међутим, овај поступак је потиснут балирањем сена, јер
захтева велики утрошак енергије за пресовање јако еластичног материјала

осушене биљне масе.
Лагеровање сена
Да би се у што већој мери очувала хранљива вредност сена потребно

га је и на што бољи начин ускладиштити. Најмањи губици се постижу
чувањем сена испод надстрешница и шупа, у сењацима. Међутим, изградња
таквих сталних објеката за смештај сена представља значајне материјалне
издатке, које често пољопривредни произвођачи не могу да обезбеде. У том
случају, сено се до момента употребе пакује у стогове и камаре на отвореном
простору. То је, свакако, најјефтиније решење, али због директног деловања
сунчевих зрака и падавина површински делови лагерованог сена су изложени
значајним променама и губицима.
Слика 54. Паковање сена у четвороугаоним балама
Паковање (дењење) сена у стогове врши се у облику купе, у чијој се

средини налази стожер, односно јака и права мотка укопана у земљу, која
служи као ослонац за обликовање стога. Стожер је висине неколико метара (у
зависности од планиране величине стога) и требало би да је од неког јачег
дрвета. Пожељно је да се доњи део стожера премаже неким средством за
заштиту дрвета од труљења, а да кора буде скинута целом дужином. У основи

стога постављају се (на одговарајућим ослонцима) дрвене мотке у виду
решетке, тако да сено лежи на њима, а не директно на земљи.
Слагање сена у стогу врши се од спољне ивице према унутра, уз
добро гажење средине, како би она што мање слегала. Са одмицањем у
висину стог се постепено сужава, тако да се зависно од умешности радника
добија купаст, шиљаст или јајаст облик. Најпогоднији је јајаст облик јер су
само горњи делови стога директно изложени падавинама. Уколико се пакује
нешто влажнији материјал, између слојева биљне масе дебљине 50–75 cm
ставља се слој сламе, у циљу вентилације. Из истог разлога, понегде се око
стожера стављају снопови голих стабљика кукуруза (огризине), нарочито у
доњем делу стога. Врх стога се завршава сеном или сламом, а ради заштите
од ветра постављају се оптерећења – лемези. То су тање мотке, камење или
цигле везане за жицу дужине 2–3 m. У овакве стогове може да се упакује
неколико тона сена.
Међутим, када је реч о знатно већим количинама, сено у расутом или
балираном облику се пакује у камаре. Камаре имају мању висину и
формирају се по дужини.
Губици при спремању и чувању сена
У току спремања и чувања сена настаје неколико врста губитака:

а) Оксидативни губици настају у времену док су биљне ћелије још
живе и троше хранљиве материје. Обично износе 10–15%, мада могу да
достигну и до 50%. Оксидативни процеси се прекидају када влага падне
испод 40–35%;
б) Ферментативни који настају као резултат аутолитичког деловања
ензима изумрлих биљних ћелија, пре свега у интервалу влажности од 45–40
па до 20%. Међутим, деловање ензима се наставља и после лагеровања сена и
оно је утолико веће уколико је већа влажност. При адекватној влази
температура сена након лагеровања не прелази 40°C, па су накнадни губици
до 10% годишње. Међутим, уколико је влага у моменту лагеровања већа од
дозвољене, температура се пење и до 70°C, па су годишњи губици до 20%;
ц) Губици настали микробиолошким активностима услед деловања
бактерија у покошеној маси у време дуготрајних киша, или деловањем
плесни у лагерованој маси са превисоким процентом влаге;
д) Губици испирањем (под утицајем кише и росе) након изумирања
ћелија. Најмање штете је уколико киша пада одмах после кошења, док
највећи губици настају уколико је влажност претходним сушењем смањена
на испод 40%. При јаким кишама може да се изгуби до 65% минерала, 35%
БЕМ–а и 20% протеина.
е) Механички губици су највећи проблем при сушењу биљака и
настају ломљењем и опадањем лишћа. Механички губици настају у току
манипулација са сеном, превожења и лагеровања (графикон 3). Тако, на

пример, при укупној влази просушене масе од 30–35 %, лишће садржи свега
9–12%, а стабљика чак 50 %. У случају да се овако осушено сено окреће,
сакупља, пласти, превози и складишти, изгубиће се готово сво лишће.
Проблем механичких губитака је нарочито изражен код легуминоза,
јер се лишће брже суши него стабљике. И међу легуминозама постоје, такође
разлике и губици су већи код луцерке него код звездана.
Графикон 3. Губици при сушењу сена луцерке на пољу

(Јовановић и сар., 2000)
ф) Губици услед сунчевог зрачења односе се на каротине, који при

дужем и интензивнијем зрачењу могу бити изгубљени и са 90%. Губици
каротина настају не само под утицајем сунца већ и услед активности ензима и
оксидације.
г) Губици у току чувања сена односе се највећим делом на лако
растворљиве угљене хидрате који се разлажу до CО2 и H2О, па долази до
релативног пораста удела сирове целулозе. У току првог месеца складиштења
губици у сировим протеинима су обично мали. Јављају се у виду испарљивог
амонијака као производа микробиолошке активности. Ови процеси су
нарочито интензивни у случају повећане влаге у сену, а самим тим и
повећане температуре. Губици протеина су обично на нивоу од 2,5 g/kg СМ

месечно, односно 0,7–1,3% у току године.
С обзиром на ограничене количине сена које се припремају за зимску
исхрану, правило је да се сено утроши у току прве године. Међутим, уколико
се дуже чува, долази до битног смањења хранљиве па и употребне вредности,
нарочито ако се сено чува на примитиван начин у – виду стога и на
отвореном. Због тога сено у стоговима не треба чувати дуже од 12–18 месеци.
После овог периода долази до значајног губитка хранљивих састојака, а
количина сирове целулозе остаје иста.
Врсте сена и хранљива вредност
Ливадско сено се добија сушењем покошене масе са природних или

сејаних ливада и пашњака. Хранљива вредност зависи, пре свега од
ботаничког састава, који може јако да варира. Киселе и штетне биљне врсте у
значајној мери умањују хранљиву вредност ливадског сена, док легуминозе
повољно утичу преко повећања нивоа протеина. Ливадско сено је просечан
извор протеина биолошке вредности око 80%, добар извор калцијума и
каротина, али са умереном количином фосфора. Садржај целулозе је доста
висок.
Приноси ливадског сена са наших природних ливада су у интервалу
од 1.000–10.000 kg/ha, или у просеку само 2.000 kg/ha. Са сејаних ливада
добија се 7.000–15.000 kg/ha сена. Осим већег приноса, са сејаних ливада се
добија и хранљивије сено са већим садржајем протеина (14–16%), минерала и
витамина, захваљујући повољнијем ботаничком саставу, тј. већим учешћем
легуминоза.
Луцеркино сено је најхранљивија врста сена. Најбоље сено се
припрема од луцерке кошене у фази бутонизације (22–28% сирових протеина,
9% пепела, 2–3% масти, 18–20% целулозе и др.). Значајно је кабасто храниво
(понегде и главно) у оброцима за преживаре, посебно у онима са кукурузном
силажом, јер је допуњава у погледу хемијског састава. Конзумирање
луцеркиног сена зависи од његовог квалитета, па може да износи и преко 3
kg/100 kg масе. Брашно од природно или вештачки осушене луцерке користи
се и у исхрани свиња и живине са учешћем до 15% у оброку.
Сено црвене детелине у погледу протеина, минерала и витамина је
сиромашније од сена луцерке.
Друге врсте сена. Од жутог звездана се може добити, такође,
квалитетно и хранљиво сено, док се бела детелина ретко користи. Од
еспарзете се добија добро сено само ако се покоси у почетку цветања (око
20% исцветалости). Сточни грашак за сено сеје се у смеши са неким житом, а
слично се поступа и при сејању грахорице за сено. Слатке сорте лупине се
гаје, такође, за сено, а треба их косити на почетку цветања. Соја за сено се
густо сеје и даје веома хранљиво сено које се, у форми брашна, укључује у
смеше за непреживаре. Кокотац за сено се коси до цветања, а проблематичан

је због присуства кумарина у плеснивом сену.
Сено једногодишњих граминеа. За спремање сена могу се користити
кукуруз, сирак, суданска трава, просо, као и стрна жита. Међутим, у пракси
се ова могућност користи врло ретко.
Одређивање квалитета сена (бонитирање)
Квалитет сена зависи од великог броја фактора, од којих су за

практичне услове најзначајнији:
– ботанички састав ливаде са које је сено добијено;
– боја сена;
– мирис сена;
– време косидбе сена;
– начин и услови сушења сена.
За оцену квалитета сена разрађено је и више метода:

- немачка (Витмакова) метода
- француска метода
- Ларинова метода
- метода по Бондареву
- метода по Ленкеит-у.
Коришћење сена у исхрани животиња
Захваљујући целулози, сено делује стимулативно на одржавање

процеса преживања и позитивно утиче на синтезу млечне масти.
Прекурсор млечне масти је сирћетна киселина, која настаје као
међупроизвод разлагања целулозе у преджелуцима. Сено може да се у
исхрани крава користи у дневној количини од 10–20 kg. У случају када је
квалитетно сено једина храна у оброку за млечне краве, оне су у стању да
конзумирају преко 3 кг овог хранива на 100 kg телесне масе, што није
случај ни са једним другим хранивом. Степен конзумирања сена по вољи
зависи од његовог квалитета. Тако се, на пример, лошије сено конзумира
у количини од 1,5 kg на 100 kg телесне масе, а добро сено двоструко
више. Ако крава у оброку добија и силажу, онда се количина сена
ограничава на 3–5 kg дневно. Јунадима може и да се не даје у оброку.
Међутим, луцеркино сено може бити и једина храна за товну јунад, при
чему се постижу прирасти до 1.000 g. Овцама се даје 1–2 kg сена дневно, а
коњима 5–10 kg. Спортски коњи добијају у оброку 5 kg овса и 5 kg сена. У
оброцима за свиње и живину укључује се у количини од 5–15% – у форми
брашна. Уколико је исувише грубо, или се спремају комплетни оброци

(расподељивање миксер приколицама) сено се претходно сецка.
Сламе
То су споредни производи ратарства и представљају хранива мале
хранљиве вредности, пре свега због високог удела целулозе, малог удела
протеина и мале сварљивости. Истина, целулозу и хемицелулозу у слободном
облику преживари могу да користе ефикасно, слично скробу. Међутим,
лигнин који се налази у ћелијским зидовима значајно ограничава
искоришћавање целулозе, јер микроорганизми бурага немају ензиме за
његово разлагање. Сламе се због тога највише употребљавају за простирку,
па чак и као гориво, док се у исхрани говеда, оваца и коња користе ређе, у
недостатку друге кабасте хране, или у изнуђеним ситуацијама. Сламе неких
биљака имају доста добру хранљиву вредност која се одређеним поступцима
може додатно повећати. Сламе садрже свега 3–8% сирових протеина, ниске
биолошке вредности и сварљивости. Количина сирове целулозе у сламама је
28–40%, па чак и 50 %. Слама не садржи витамине, док су количине
калцијума и фосфора мале (2,7–3,5 g/kg калцијума и 1,2 g/kg фосфора).
Сламе од различитих биљака се међусобно доста разликују по
хранљивој вредности. Од стрних жита, највећи значај имају сламе јечма и
овса, док су сламе пшенице и ражи слабо сварљиве. По хранљивој вредности
од слама лептирњача на првом месту је слама сочива, а затим сламе луцерке,
детелине, еспарзете, грашка и грахорице. Сламе пасуља, боба и соје садрже
више хранљивих састојака него сламе жита, али су врло тврде и грубе, те их
животиње тешко користе. На хранљиву вредност сламе битно утиче и дужина
вегетације, па су сламе јарих сорти жита сварљивије и са већом хранљивом
вредношћу од сламе озимих сорти. Такође, сламе раније пожњевених жита су
квалитетније него сламе презрелих жита. Хранљивост сламе се повећава
ђубрењем житарица, као и присуством трава, па чак и неких корова.
Најбољом сламом жита се сматра јечмена, јер је мекана и лако
сварљива. У мањој мери изазива затвор, па је треба мешати са неким сочним
хранивом. Овсена слама је нешто тврђа, али не изазива затвор. Краве које
добијају овсену сламу дају млеко са тврђим маслацем. Пшенична и ражана
слама су врло тврде и мале хранљиве вредности, те се као такве углавном
користе за простирку.
Једна од врста сламе које се понегде користе у исхрани оваца и коза,
ретко и говеда, је слама пасуља или пасуљевина. Познато је да се пасуљ гаји
искључиво за исхрану људи и користи у форми зрна (у монокултури) или,
ретко, у здруженом усеву са кукурузом. Након издвајања зрна остаје слама
пасуља, која се дене у стогове или се балира и као таква користи у зимској
исхрани оваца и коза.
У сламе се убраја и кукурузовина (шаша). Ако је добро сређена, њена
хранљива вредност је приближна вредности лошијег ливадског сена.
Међутим, то је ређи случај, јер у моменту убирања клипова кукурузовина
садржи и до 50% влаге, док је за њено трајно лагеровање потребно да што
боље сазри. Чекањем се значајно губи у хранљивој вредности, а механички
губици квалитетних делова изазвани јесењим ветровима могу потпуно да је
обезвреде. Поред тога, презрелу масу животиње конзумирају селективно, па
су остаци велики. Квалитет и хранљива вредност кукурузовине зависе још и
од хибрида, густине сетве, распореда падавина, карактеристика земљишта.
Иначе, поступак сакупљања и балирања кукурузовине у
паралелопипедне или рото бале је максимално механизован. У САД
кукурузовина се делимично искоришћава пуштањем говеда да пасу а овај
поступак се и данас користи. Међутим, на тај начин се у повољним
временским приликама искоришћава до 20% суве материје кукурузовине.
Осим тога, на тим парцелама се не може извршити дубоко зимско орање.
Због свих наведених разлога, најбоље решење за максимално
искоришћавање кукурузовине је њено силирање, а о овој могућности више
речи следи у једном од наредних поглавља. Раније је вршено и дехидрирање
кукурузовине, при чему је добијано брашно мале насипне тежине: око 200
kg/m3, док је његовим брикетирањем насипна тежина повећана на око 480
kg/m3.
Слама се животињама даје као посебно храниво, или помешана са
коренасто-кртоластим и воденастим хранивима. Крупне животиње дневно
могу да конзумирају и 5–10 kg сламе. Дуготрајна исхрана сламом може
довести до затвора и индигестија. Дужим стајањем, слама губи хранљиву
вредност, повлачи влагу и плесниви се. Оваква слама може бити опасна по
здравље животиња.
Плеве
То су овојнице зрна жита и неких других биљака. У ранијим
деценијама је вршена вишефазна жетва житарица, која је подразумевала
најпре ручно или механизовано убирање (жетву), довожење целокупне масе
житарица у економско двориште, а затим вршидбу (одвајање зрна од сламе и
овојница – плеве). Тако добијена слама и плева коришћене су у исхрани
животиња у далеко већој мери него данас. Развојем пољопривредне
механизације, касније се прелази на једнофазну жетву комбајнима, чији је
резултат зрно и балирана слама са делом плеве. Међутим, због успоравања

жетве радом уређаја за балирање и додатног утрошка енергије, данас је на
многим местима напуштен овај поступак, односно, слама се не балира на
комбајну већ се расипа по пожњевеној парцели. У ређим случајевима, слама
се накнадно сакупља балер пресама, или што је чешће, спаљује и заорава.
Насупрот томе, плева се, као ситнији материјал, не може покупити и остаје на
земљи. Међутим, могућа је једноставна адаптација комбајна за жетву жита
уградњом специјалног коша за сакупљање плеве.
Плеве углавном имају већу хранљиву вредност од слама јер садрже
делове цвета и, самим тим, имају више минерала и протеина и мање целулозе.
У просеку плеве садрже 2–15 % протеина и 16–43 % целулозе. Најбољу плеву
од житарица даје овас, а затим безосне сорте пшенице и раж. Плева јечма
коју чини углавном осје, може се користити само ако је претходно квашена
24 сата или запарена јер, у противном, изазива стоматитис и олакшава појаву
актиномикозе. Плева житарица делује затварајуће, те се препоручује за
исхрану грла која имају пролив. Стоци се даје поквашена или помешана са
мекињама или концентратом, као и коренасто-кртоластим биљкама. Може се
користити чак и у оброцима за свиње, у случају када се хране сточном репом.
Тада плева успорава пролазак хране кроз дигестивни тракт и повећава њено
искоришћавање. Она је и добар додатак при силирању јако влажних хранива,
јер везује вишак влаге.
Главе сунцокрета
Након комбајнирања сунцокрета за зрно, на пољима остају стабљике
и главе (погаче). И једне и друге су веома грубе и непрактичне за исхрану
преживара. У мањој мери се користе као огревни материјал. Међутим, главе
сунцокрета се могу осушити и самлети, а добијено брашно садржи према
неким истраживањима 10% влаге, 9,2% протеина, 12,40% масти, 23,80%
целулозе, 9,20% пепела и 36% БЕМ. Поред тога, брашно садржи и 6,50%
лигнина, 7,50% пектина и 3% протопектина. Насипна тежина брашна од глава
сунцокрета је свега 130 kg/m3, али се његовим брикетирањем повећава на 650
kg/m3. Количина масти је очигледно висока, те заједно са доста добрим
садржајем БЕМ и мањом количином протеина, ово храниво има значајнију
потенцијалну хранљиву вредност.
Љуске сунцокрета
При преради сунцокрета за уље остају примесе у количини од 5–8%,
као и љуске. Примесе су варијабилног састава, самим тим и хранљиве
вредности. Осим тога, имају повећану и варијабилну количину влаге, као и

веома малу насипну тежину (40–60 kg/m3), што искључује могућност
складиштења и транспортовања. Међутим, ови недостаци се могу релативно
јефтино уклонити досушивањем и пелетирањем. Пелетирањем се повећава
насипна маса на 480 kg/m3.
Љуска сунцокрета садржи око 40% сирове целулозе и више од 20%
лигнина, а енергетска вредност је око 1.760 Kcal сварљиве енергије за
преживаре, слично као и код сламе. Насипна тежина је око 230 kg/m3. Чиста
љуска сунцокрета, без примеса језгра, има око 50% целулозе и 25% лигнина.
Пошто садржи чак три пута више лигнина него кукурузовина, практично
нема нутритивни значај за младе преживаре. Због тога има, пре свега, значај
као гориво. Хемијском обрадом алкалијама и хидротермичком обрадом под
великим притиском, сварљивост љуске се може повећати са 40% на 60–70%.
Шапурика (тулуска, тулузина, окласак, кочанка)

Самлевена шапурика се поново меље и користи као “разређивач” за
смеше концентрата за преживаре, у циљу повећања процента целулозе.
Млевена шапурика има 3–4% протеина, 30% целулозе, 8–9% лигнина и 55%
БЕМ. Насипна тежина је 240 kg/m3.
Финим млевењем шапурике и просејавањем добија се материјал
погодан као носач за премиксе у индустрији хране за животиње. Удео сирове
целулозе је 24–26%, а БЕМ 60%.
Лисник
У шумовитим пределима наше земље од давнина је припреман
лисник – посебна и специфична врста кабасте хране за зимску исхрану оваца
и коза, ређе говеда. Данас лисник има знатно мањи значај у исхрани
животиња захваљујући унапређењу производње хране за животиње и њеном
обиљу. Осим тога, припремањем лисника праве се мање или веће штете
шуми, док је остварена корист мала.
Лисник се припрема углавном на брдско-планинским теренима и
користи обично пред крај зиме, када нестане сена и друге кабасте хране.
Лисник се у овој књизи помиње због његовог значаја у изнуђеним
ситуацијама (ратни услови, суше, неродне године и општа оскудица у храни).
У таквим условима, шума може пружити људима и животињама обиље
кабасте хране и плодова. Поред тога, лисник може бити и врста хране за
дохрањивање дивљих преживара у ловиштима која не могу обезбедити бољу
и скупљу храну.
Лисник се добија кресањем и сушењем грана дрвећа и шибља са

зеленим лишћем. Спремање лисника се обавља у току лета, док је лишће још
младо и сварљивије. У току припремања лисника води се рачуна да се лишће
не пресуши јер ће, у противном, приликом превожења и паковања опасти
значајан део. Са друге стране, ако лишће остане недовољно осушено, брзо ће
се уплеснивити или иструлити. Најбоље је да се окресане гране суше на
сунцу 1–2 дана, после чега се везују у тање растресите снопове и досушују у
хладу и на промаји још 3–4 дана. После тога се лисник превози и пакује у
гомиле.
Хранљива вредност лисника зависи како од времена кресања и начина
сушења, тако и од врсте дрвећа од које се лисник спрема. Најбољи лисник се
добија од црног, белог и пољског јасена, јове, храста медунца, границе и
цера, липе, бреста, букве, тополе, кестена, брезе, багрема, врбе, јавора, леске,
крушке итд. Животиње најрадије једу добро спремљени лисник од јавора,
тополе, брезе, багрема, јасена, липе и врбе. Лишће букве, храста, јове, леске и
неких других врста садржи доста танина, па може довести до затвора уколико
се даје стоци у већој мери. Због наведених проблема најбоље је да се лисник
користи уз силажу и коренасто-кртоласта хранива. Лишће брескве, шимшира,
бршљана, тисе, зове и неких других врста садржи отровне материје, те се не
сме користити за спремање лисника и давати стоци.
Лисник у просеку садржи 11–18% сирових протеина и 14–22 %
сирове целулозе. Добро припремљен лисник може се по хранљивој вредности
мерити са осредњим сеном, док лошији лисник има вредност као слама
озимих жита. Најчешће се користи у исхрани оваца и коза – као допуна
другим хранивима, а ређе као једина храна. За исхрану млађих и бременитих
грла може се користити само у мањим количинама, као додатак другим
хранивима. Лисник се, евентуално, може користити у исхрани старијих
говеда ван производње, док се не препоручује за млада, бременита и музна
грла. Коњима и свињама не треба давати лисник, јер га ове врсте практично и
не могу искористити.
За исхрану животиња користи се само добро спремљен лисник,
док се буђав и труо не сме давати стоци, јер може довести до тежих
здравствених поремећаја. Животиње треба постепено привикавати на
лисник, у току једне до две недеље.
Хранива добијена вештачким сушењем

биљне масе
То је, свакако, најбољи али и најскупљи начин сушења кабасте хране.
За краткотрајно сушење уситњене биљне масе на температури од 600–800°C
потребан је велики утрошак енергије, због чега се овај поступак не користи у
великој мери. Основно правило је да излагање високим температурама траје

што краће, свега неколико секунди, јер се тиме у најмањој мери мењају
хранљиве материје. У циљу што бржег сушења неопходно је да се зелена
маса исецка на дужину одрезака од 0,5–2,0 cm. Дужи комади могу проћи кроз
дехидратор недовољно осушени и да у млину чекићару представљају
проблем. Дехидрирање масе може се обавити са тренутним садржајем влаге,
односно одмах по кошењу. Насупрот томе, у циљу смањења трошкова
сушења, у покошеној маси је провењавањем могуће одстранити 20–25%
влаге, након чега се капацитет дехидратора повећава за око 20%, али су
губици у каротину око 15%. Оваква припрема материјала за дехидратацију
(траве, легуминозе, цела кукурузна биљка…) обавља се силажним
комбајнима. Насупрот томе, неке врсте материјала се уситњавају стабилним
уређајима за сецкање (комина грожђа, главе и лишће шећерне репе, зелена
маса грашка за конзум након скидања махуна…).
Основни принцип сушења хранива у дехидраторима је одстрањење
влаге до нивоа недоступности за микроорганизме. Разликују се две врсте
влаге одстрањене сушењем да би се добили производи који се могу дуго
чувати: прва је капиларна вода која настаје услед сорпције и непосредног
додира материјала са водом – квашења. (То је механички везана вода и
енергија њеног везивања са супстратом равна је нули, те може бити
одстрањена са врло мало топлотне енергије.); друга врста је адсорпцијски и
осмотски везана вода која се налази унутар ћелије, делимично везана за
колоиде – физичко-хемијски везана вода. Осмотски везана вода има малу
енергију везивања, те се може релативно лако одстранити. Насупрот њој,
адсорпцијски везана вода захтева губитак одређене количине енергије. Вода
везана за колоиде је хемијски везана и она се не може у потпуности
одстранити ни топлотом сушења. Међутим, то и није неопходно, јер је овај
облик воде недоступан микроорганизмима, те се дехидрирана маса може
добро чувати са 10–12% влаге у себи.
Сушење зелене масе и различитих споредних производа обавља се у
ротационим дехидраторима, у којима се исецкана маса ковитла (смањује
директан контакт са бубњем) и креће од места уласка до места изласка, а
преко ње струје загрејани гасови. Сушењем у рото-пнеуматским
дехидраторима правац кретања биљне масе и загрејаних гасова се подудара.
Висина температуре улазних гасова је различита и зависи од врсте сировине.
Тако, на пример, као табличне вредности за улазну температуру при сушењу
луцерке и трава помиње се 750–800°C, соје 700–750°C, зеленог грашка 650–
700°C, сточног кеља, пивске комине, глава и лишћа шећерне репе и резанаца
800–850°C, грожђане комине 500–650°C, а комплетне кукурузне биљке 650–
750°C. У принципу, што је влажнији улазни материјал, утолико и
температура улазних гасова може да буде већа. Излазна температура треба да
буде тако регулисана да материјал који излази из пужа за паковање врећа
садржи 10–12% влаге. Температура гасова на излазу из бубња дехидратора
при сушењу комине пива, резанаца шећерне репе и глава и лишћа шећерне
репе треба да износи 110–130°C, а за остали материјал 80–110°C. Поред тога,
за максималан учинак дехидратора потребно је прецизирати брзину протока
гасова кроз бубањ дехидратора и број обртаја бубња. Важна особина
ротопнеуматских дехидратора је природна сепарација честица осушених у
току спирално–синусоидног кретања при пролазу кроз бубањ. Због тога сви
биљни делови који излазе из бубња имају подједнаку влажност, што је јако
битно за рад млинова чекићара који мељу осушену масу. У тадашњим
домаћим типовима дехидратора губици каротина не прелазе 10%, сирових
протеина – 3%, а губици суве материје не прелазе 3%.
Брашно од осушених и самлевених вишегодишњих легуминоза, пре
свега луцерке (ређе црвене детелине) је производ који се користи при
прављењу индустријских крмних смеша.
Брашно од луцерке
Због својих карактеристика, као и због вредности хранљивих

састојака, дехидрирана луцерка се може сматрати правим природним
премиксом. Ово храниво је значајно, пре свега, због високог садржаја
сирових протеина и доброг амино-киселинског састава.
Постоји неколико класа квалитета брашна од луцерке, у зависности
од садржаја протеина, целулозе, пепела, каротина и других састојака (табела
28). Уситњеност треба да је таква да 94% брашна пролази кроз сита
квадратних отвора величине 1,6 mm, а остатак кроз сито квадратних отвора
величине 4 mm.
Табела 28. Класе квалитета луцеркиног брашна (Правилник о квалитету и

другим захтевима за храну за животиње, 2000)
Хемијски састав I класа II класа III класа IV класа
Влага, максимално, % 12 12 13 13
Протеин, минимално, % 20 17 15 12
Целулоза, максимално, % 21 25 28 31
Пепео, максимално, % 12 12 13 13
β–каротин, минимално, % 200 150 100 30,6
Примесе других биљака,
10 10 10 10
максимално, %
Луцеркино брашно је одлична допуна оброцима за свиње или живину

у којима доминира кукуруз, јер поред високог удела протеина садржи доста и
минерала, каротина, витамина B групе, витамина C, K и Е итд. Брашно
луцерке је одличан извор протеина за краве, јер исте микроорганизми румена
спорије деградирају у односу на протеине соје.
Понекад се брашно добијено млевењем природно сушене луцерке

приказује и продаје као брашно од вештачки сушене луцерке. Међутим,
постоји начин тестирања и провере порекла брашна луцерке. То се ради
помоћу теста на фосфатазу, једног од присутних ензима. Наиме, базна
фосфатаза постаје неактивна у току загревања, односно, вештачког сушења
луцерке, док у природно сушеној луцерки њена активност остаје сачувана.
То је главна разлика на основу које се процењује порекло луцеркиног
брашна.
Фракционисањем (просејавањем) луцеркиног брашна добијеног у
конвенционалном поступку производње, добијају се две фракције:
децелулозирано брашно са 23–25% сирових протеина и 15–17% сирове
целулозе (80–85% од укупне масе) намењено исхрани непреживара и грубља
фракција (15–20% од почетне масе) која се може користити у исхрани
преживара. Децелулозирано луцеркино брашно има сличну хранљиву
вредност као и сојина сачма.
Брашно од трава
Добија се сушењем и млевењем младих трава. Уситњеност треба да је

као и за луцеркино брашно. Ова врста брашна треба да садржи најмање 170
mgkg каротина и 14% сирових протеина, и највише 12% влаге, 25% сирове
целулозе и 13% пепела.
Млевена кукурузна биљка
Цела кукурузна биљка може се конзервисати на два начина:

дехидратацијом и силирањем. Дехидратација је скупљи поступак о коме се
доста говорило пре више деценија, када је и цена енергената била повољнија.
Данас је такав поступак неисплатив, те се у овом тексту помиње ради
историјског прегледа поступака конзервисања и коришћења хране за животиње.
Млевена кукурузна биљка је производ који се добија млевењем целе
биљке кукуруза заједно са клипом у млечној или воштаној зрелости. Према
Правилнику (2000) треба да садржи минимално 6% сирових протеина и
највише 12% влаге и 30% сирове целулозе. Дехидрирана кукурузна биљка
може да учествује у смешама за живину са 3–10%, за свиње старијих
категорија са 5–10% и за преживаре са 60 и више процената.
Тапиока (маниока, касава)
Тапиока (касава, маниока) је брашно које се добија из великих

коренастих кртола зељастих биљака рода Manihot. Према Правилнику (2000)
садржи најмање 65% скроба и највише 13% влаге, 5,5% сирове целулозе и 3%
пепела.
Сушена комина од грожђа
Грожђана комина се користи у исхрани животиња (сирова или

сушена) и у хемијској и фармацеутској индустрији – за добијање алкохола,
уља, танина и винске киселине. Сушењем и млевењем комине добија се
производ који, према Правилнику (2000), треба да садржи најмање 11%
сирових протеина и највише 10% влаге, 24% сирове целулозе и 9% пепела.
Сушење комине се може обављати у дехидраторима за луцеркино брашно
чиме се, између осталог, обезбеђује потпуније и рационалније коришћење
дехидратора и радне снаге у време када се не ради са луцерком. На основу
сличности у хранљивој вредности, ово храниво може (у смешама
концентратата) замењивати пшеничне мекиње или део кукуруза у клипу.
Сушени отпаци прераде поврћа и воћа
При индустријској преради парадајза и паприке добијају се веће

количине споредних производа, који имају одређену хранљиву вредност, па
се могу искористити и као храна за животиње.
Отпадак (троп) парадајза који се добија при издвајању концентрата,
употребљава се у сировом стању за краве музаре у дневној количини 5–10 kg.
Међутим, због високог садржаја влаге брзо се квари, односно плесниви, па се
у сировом облику може користити само у близини погона за прераду поврћа.
Насупрот томе, дехидрирањем ових отпадака добија се храниво са 90% суве
материје, 17% сирових протеина, 11% сирових масти, 25% сирове целулозе,
32% БЕМ, 4,5% пепела, 0,80% калцијума и 0,50% фосфора.
Код нас се у исхрани животиња користе и пулпе јабука и другог воћа. У
медитеранским земљама користи се пулпа маслине, као и различите цитрус
пулпе (остаци прераде наранџе, лимуна, грејпфрута, мандарине и др.). Јабучна
пулпа се добија након пресовања свежих јабука у циљу издвајања сока и
концентрата. При преради јабука добија се 20% свеже и 5% суве пулпе, која се
састоји из кожица, семенки, воћног ткива и заосталог сока. Сува јабучна пулпа
садржи мало протеина, али доста заосталих шећера. Поред тога, висок садржај
целулозе умањује хранљиву вредност и искористивост овог хранива. Одмах по
добијању садржи 65–80% влаге, па се мора што брже утрошити у свежем стању
јер, у противном, долази до ферментације и кварења. Сува јабучна комина се
даје свињама и живини максимално до 10% оброка, због депресивног деловања
великих количина сирове целулозе.
Брашно од грашка
Добија се сушењем биљке грашка са или без плодова. Сушена биљка

грашка са плодовима, према Правилнику (2000) треба да садржи најмање
16% сирових протеина и највише 10% влаге, 24% сирове целулозе и 9%

пепела. Сушена биљка без плодова (након њиховог издвајања), према
Правилнику (2000) треба да садржи најмање 12% сирових протеина и
највише 12% влаге и 30% сирове целулозе.
Брашно од биљке соје
Добија се сушењем и млевењем стабљике, лишћа и плода зелене

биљке соје. Према Правилнику (2000) треба да садржи најмање 15% сирових
протеина и највише 12% влаге, 25% сирове целулозе и 30% пепела.
Брашно од глава и лишћа шећерне репе
Осушене главе и лишће шећерне репе могу бити важно храниво за

свиње и живину. Вештачко сушење глава и лишћа шећерне репе може се
значајно убрзати њиховим претходним цеђењем. Сокови који се добијају
пресовањем глава и лишћа шећерне репе, или репића и уломака,
најрационалније се могу искористити у влажној исхрани свиња. Сок од глава
и лишћа садржи у сувој материји 17–18% сирових протеина и може се
користити као подлога за добијање течног и сувог квасца.
Брашно од репића и уломака шећерне репе добија се њиховим
претходним пресовањем, а затим сушењем и млевењем. Овако произведено
брашно садржи око 8,0% сирових протеина и 8–9% целулозе, а садржај
шећера износи приближно 45% у сувој материји. Поред брашна, од 100 kg
сирове масе добија се и 40–50 l сока са 14–16% суве материје.
Протеински концентрат из сока зелених биљака
Протеинско-витамински концентрат добијен из сока зелених биљака је

перспектива и потенцијално најважнији извор протеина на Земљи. Према
Правилнику (2000) протеинско-каротиноидни концентрат луцерке (ПККЛ) треба
да садржи најмање 50% сирових протеина, 500 mgkg каротина и 1.000 mgkg
укупних ксантофила и влаге највише 5%, 3% целулозе и 13% пепела.
Најпогоднија култура за добијање протеинско-витаминског
концентрата је, пре свега луцерка, а затим црвена детелина, еспарзета,
кукуруз и сирак. Поступак добијања протеинског концентрата се састоји у
цеђењу исецкане зелене масе специјалним пресама, при чему се добија сок и
пулпа. У соку је висок садржај протеина, угљених хидрата, минерала,
витамина и мало целулозе, док у пулпи остаје доста угљених хидрата, нешто
протеина и готово сва целулоза. Овако добијен сок се може директно
користити у исхрани свиња, при чему (према домаћим ауторима) 9 l сока и
3,2 kg јечма обезбеђују 1 kg прираста свиња у тову, док 5,5 l сока и 3,7 kg
кукурузне прекрупе омогућавају 1 kg прираста са просечним дневним
прирастом од 0,67 kg. У Енглеској се овако добијен сок конзервише
пропионском киселином (0,1 %) и формалдехидом (0,2 %), до момента
употребе.
Далеко је ефикасније ако се из овако добијеног сока коагулацијом и
филтрацијом издвоје протеини, те се користе у сувом стању као прашкаста
супстанца зелене боје. Овакво храниво се назива протеинско-каротиноидни
концентрат (ПККЛ) и представља изузетно концентрован извор амино-
киселина, ксантофила, β-каротина, -токоферола, стимулативних и других
биогених материја.
Издвајање протеина из биљног сока врши се термичком, хемијском и
комбинованом методом. Најчешће се користи топлотна коагулација, на
температурама до 85 °C, али коагулација може да буде и уз употребу струје.
Протеини из сока зелених биљака се сврставају у две фракције: а)
нерастворљиви липопротеини из хлоропласта интензивно зелене боје, са
мирисом на траву и б) бели (цитоплазматички) протеини који су
растворљиви, без боје, укуса и мириса и могу се користити за исхрану људи.
У свету је већ разрађен поступак који омогућава да се у односу на
суву материју луцерке добије 14,59 % протеинско-витаминског концентрата,
док се домаћим поступком добија око 9 %. У низу огледа је установљено да
овако добијен протеински концентрат може да замени у смешама за бројлере
и коке носиље 2–10 % сојине сачме или 3,5 % рибљег брашна.
Течни остатак који се добија након коагулације протеина може да се
искористи као подлога за производњу крмног квасца, при чему се из једне
тоне депротеинизованог сока добија 11,2 kg крмног квасца. Депротеинизи-
рани сок луцерке су у бившем СССР–у користили као додатак при силирању
сламе и добили сасвим задовољавајуће резултате, нарочито у погледу
повећања количине протеина за 1,7 до 3 пута.
Пулпа, односно биљна маса остала после пресовања, може се
успешно користити у исхрани преживара као свежа или силирана, уз додатак
концентрата или урее која надокнађује један део азота. При пресовању
зелених биљака остане око 40–50 % пулпе у односу на зелену масу, а она се
може и хемијски конзервисати.
Протеинско-витамински концентрат из сока зелених биљака у блиској
будућности представља важан извор протеина, не само за домаће животиње
већ и за људе. Та могућност је већ коришћена у Другом светском рату, када
су у бившем Совјетском Савезу овако добијени протеини додавани
тестенинама.
СИЛАЖА И СИЛИРАЊЕ
Силажа је биолошки ферментисана или хемијски конзервисана храна

за животиње биљног порекла. У неким земљама исти термин се користи и за
биолошки или хемијски конзервисане производе животињског порекла
(риба, рибљи и кланични отпаци итд.). Силажа је данас основа економичног и
савременог сточарства и најближа замена зеленој храни за животиње.
Према историјским изворима, поступак силирања је био познат још
Египћанима, Кинезима и Картагињанима. Сама реч ,,силос’’ грчког је порекла и
означава јаму. Савремени поступци силирања распрострањени су захваљујући
Французу Goffart-у (1877. године у својој књизи описао ,,хладни’’ поступак
силирања) и Енглезу Fry-у који је 1885. издао књигу са описом ,,топлог’’
поступка силирања. Данас је распрострањен и опште прихваћен ,,хладни’’
поступак силирања, јер се њиме постиже најбољи квалитет силаже и најмањи
проценат губитака хранљиве вредности. Код нас је силирање више прихваћено
тек после II светског рата. Данас је присутно на великим фармама, а последњих
деценија и година све више се примењује и на напреднијим сеоским
домаћинствима у сточарски развијенијим деловима наше земље.
Слика 55. Силирање у старом Египту

Силажа и силирање 279
Силажа је, свакако, најзначајније храниво за говеда, како за

производњу млека, тако и за тов. Због анатомских карактеристика органа за
варење преживара и значајне улоге симбиотске микрофлоре преджелудаца,
веома је битно да састав оброка што мање варира, а да свака већа промена
буде постепена, у трајању од више дана. Концепт коришћења конзервисане
кабасте хране преко целе године веома је значајан, јер се обезбеђује
максимално стабилан оброк, а самим тим и стабилна производња млека. Тако
се, на пример, запати крава у Америци и многим земљама Европе преко
читаве године хране козервисаном храном.
На нашим фармама је и даље храна произведена у зеленом конвејеру
најзначајнија кабаста компонента оброка за краве у периоду вегетације.
Међутим, коришћењем овакве хране јавља се проблем брзе промене хемијског
састава, услед којег долази до повећања степена лигнификације и смањења њене
хранљиве вредности. Овакав недостатак се донекле отклања сукцесивном сетвом
различитих биљних врста, са различитим сортама и хибридима, као и
благовременим конзервисањем вишкова тако произведене хране. Неповољне
временске прилике могу да ограниче или у потпуности онемогуће коришћење
зелене хране са ораница у краћем или дужем року, што захтева значајну промену
састава оброка. Такве промене се негативно одражавају на производњу и састав
млека, а у неким случајевима доводе и до здравствених проблема. Због тога се на
неким фармама кабасти део оброка и у летњим месецима састоји од малих
количина сена, зелене масе и мањих количина силаже. Уколико из неког разлога
изостане зелена храна са ораница, интервенише се са повећаном количином
силаже, која је, у принципу, по многим особинама најближа зеленој храни. На
фармама ПКБ корпорације зелена храна је потпуно искључена из оброка, а
уместо ње се користи силажа или сенажа.
Поред силаже целе биљке кукуруза (код нас се традиционално спрема и
користи више деценија), у новије време се све више користе и силаже
легуминоза – у виду луцеркине силаже, односно сенаже, као и силажа смеша
једногодишњих легуминоза и жита. Коришћењем различитих врста силажа
постижу се различити производни ефекти не само у погледу количине, већ и
хемијског састава млека. Због тога се мора посветити максимална пажња
састављању оброка на бази различитих врста силажа, а недостатке неке силаже
(у хемијском саставу и хранљивој вредности) допунити другим хранивом.
Силажа може бити интересантно храниво и у исхрани оваца и коза, па
и коња. У мањој мери, силажа се користи у исхрани свиња, а у незнатним
количинама и за живину. То се, углавном, односи на силажу влажног
прекрупљеног зрна или клипа кукуруза, или понекад на силиране производе
животињског порекла.
На основу изнетог може се закључити да је технолошки поступак
силирања од изузетне важности за конзервисање хране за животиње
различитог порекла, а самим тим и очувања њене хранљиве вредности и низа
других позитивних карактеристика.
Предности силирања
Коришћење силаже у исхрани домаћих животиња има више
предности у односу на друге облике конзервисане хране. На овом
месту су наведене, свакако, само неке од њих:
– силажа је по хемијском саставу и хранљивој вредности веома
слична зеленој храни, како по садржају суве материје, тако и протеина и
витамина. због тога је најподеснија за зимску исхрани животиња, мада се у
новије време користи свих 365 дана у години;
– коришћењем силаже постиже се уједначен састав оброка у дужем
временском периоду, што доприноси стабилној производњи млека, како у
погледу количине, тако и састава;
– силирати се могу биљке које дају високе приносе у зеленој маси, а
нису погодне за припремање сена због грубости стабла (кукуруз, сирак,
сунцокрет…), или се због временских прилика не могу осушити за сено
(луцерка или ливадске траве у кишним периодима године);
–кукуруз за силажу се убира раније него када се гаји за зрно, што
омогућава благовремену припрему земљишта и сетву озимих култура;
–спремањем силаже кукуруза добија се знатно више енергије по
хектару него када се кукуруз користи у облику зрна и кукурузовине. јесењи
ветрови, кише и росе доприносе да се у већини случајева и оно мало
квалитетне лисне масе на кукурузовини изгуби, док остаје стабљика са
грубим лисним рукавцима;
– при силирању вишегодишњих легуминоза или трава, комбајнирана
маса се одмах одвози са парцела па се брже обавља регенерација и добија се
један откос више у току године;
– силирати се могу и различити споредни производи биљне
производње (главе и лишће шећерне репе, кукурузовина и слама), затим
споредни производи индустријске прераде (сирови резанци шећерне репе,
пивски троп, комине…) чиме је омогућено боље искоришћавање свих
ресурса у исхрани домаћих животиња, а самим тим и смањивање трошкова
исхране;
– силирањем зелених биљака постижу се мањи губици у хранљивим
материјама (угљеним хидратима, протеинима, витаминима и минералним
материјама) у односу на сушење. тако, на пример, припремањем сена губи се
најчешће око 25% (понекад и 30–40%) суве материје, док при силирању сви
губици ретко прелазе 10%;
– силирање омогућава боље коришћење земљишта, са две жетве
годишње, јер се културе за силирање могу гајити као озими, пролећни,
накнадни и пострни усеви;
– поступак силирања је у мањој зависности од временских услова

него што је спремање сена;
– силирање олакшава сузбијање корова који се често шире сеном или
сувом кабастом храном;
– у 1 m3 силаже стаје двоструке више суве материје (160–180 kg/m3)
него у 1 m3 небалираног сена (70–80 kg/m3);
– готово сви процеси силирања, као и дистрибуција силаже
животињама могу бити потпуно механизовани;
– добро спремљена силажа, у добрим сило-објектима, може се чувати
до момента употребе више година, по неким ауторима и до 20 година;
– због високог садржаја влаге силажа се чува без опасности од могуће
појаве пожара, док су сено и слична хранива добијена сушењем
(кукурузовина, сламе и плеве) стално угрожена овом потенцијалном
опасношћу.
Недостаци силирања
– И у току силирања настају одређени губици хранљивих материја,
који су, истина, мањи него при спремању сена;
– Силажа доскора није могла бити предмет купопродаје јер се лако
квари, па се не може транспортовати на веће удаљености тј. користи се тамо
где се и спрема. Изузетак је сенажа у великим округлим балама. Та могућност
је новијег датума и код нас се ретко користи;
– Силирање захтева веће почетне инвестиције – за набавку сило-
комбајна и подизање сило-објеката;
– При ad libitum исхрани преживара долази до мањег конзумирања суве
материје него при конзумирању свежих или осушених кабастих хранива;
– Употреба неквалитетне силаже може изазвати поремећаје здравља
животиња;
– Коришћење силаже утиче негативно на зрење квалитетних сирева.
Из овога се може закључити да и поред извесних недостатака,
силирање као поступак конзервисања хране за животиње има далеко више
предности.
Фактори који утичу на квалитет силаже

Велики је број фактора од којих зависи хранљива вредност и квалитет
силиране хране, па се тако неиспуњавањем одређених услова и од доброг
материјала може добити лоша силажа, и обрнуто – од мање квалитетног
материјала, применом одговарајућих поступака и додатака, може се добити
врло добра силажа. Због свега тога је неопходно познавати који фактори
утичу на квалитет силаже и како се може утицати на побољшање њеног
квалитета. У том погледу, наука је истражујући различите проблеме везане за
силирање, у последње три деценије дала велики допринос и нашла бројна
решења, чијом се применом може постићи максимална очуваност хранљивих
материја и висока хранљива вредност силираних хранива.
Квалитет силиране хране директно зависи од ботаничке припадности
биљног материјала, фазе развића и циклуса вегетације, обезбеђења
оптималних услова за силирање, али и од особина сило-објекта, технике
силирања, организације рада, појаве накнадне ферментације, начина
коришћења и организације исхране. Неки од набројаних фактора су општег
карактера, то јест важе за све врсте почетног материјала, било да се ради о
појединим биљним врстама или споредним производима пољопривреде и
прехрамбене индустрије. О овим факторима је детаљније написано у првом
делу поглавља. Осим њих, постоје специфични фактори од којих искључиво
зависи карактер ферментације и квалитет силаже:
Анаеробност средине подразумева одсуство ваздуха, односно
кисеоника. Неопходна је како би се елиминисали бројни сојеви трулежних
микроорганизама, који за своју активност захтевају присуство кисеоника. У
анаеробним условима брзо постају доминантне бактерије млечне киселине
које су факултативно анаеробни микроорганизми. Поред тога, у условима
минималних количина кисеоника знатно се скраћује трајање “оксидативне
фазе" у којој, још увек живе биљне ћелије, обављају различите метаболичке
процесе трошећи хранљиве материје и ослобађајући топлоту.
Анаеробност средине се постиже, пре свега, силирањем у
објектима чији су зидови непропустљиви за ваздух, уз ситњење биљне
масе, добро сабијање и покривање, односно затварање сило-објекта.
Посебну пажњу треба обратити на степен ситњења који зависи, како од
биљне врсте, тако и од врсте животиња којима је силажа намењена.
Вишегодишње легуминозе, (као и траве) могу се силирати и без
ситњења. Међутим, већина аутора наводи да и код ових биљних врста
ситњење позитивно утиче на продукцију млечне киселине и pH
вредности. Препоруке за дужину одрезака су различите, зависе од
врсте материјала као и од врсте животиње за коју се силажа припрема.
Када су у питању биљке са грубим стаблом (кукуруз) или биљке које
имају шупље стабло (жита, траве), онда одресци треба да су краћи него
када су у питању биљке које имају нежније (тање) стабло или стабло
испуњено паренхимом (легуминозе). Степен ситњења зависи и од
влажности биљног материјала. Тако, на пример, зелену луцерку са
уделом влаге већим од 80% треба ситнити на одреске дужине око 20
cm, док за материјал са 70% и мање влаге дужина одрезака не би
требало да је већа од 2,5 cm. Одресци код материјала који се силира за

говеда могу бити нешто дужи него у случају спремања силаже за овце.
Степен ситњења зависи и од исправности механизације, односно
режућег дела сило-комбајна. Овај фактор може често бити пресудан и
ограничавајући за добијање квалитетне силаже, а нарочито у случају
силирања биљних врста које се одликују грубљим стаблом (кукуруз, сирак,
сунцокрет…).
За правилну исхрану није добра ни друга крајност. Наиме, савремени
сило-комбајни имају велике могућности у погледу финоће сецкања биљног
материјала. Међутим, искуства са неких наших великих фарми говоре да
исувише фино сецкање доводи до губљења основног карактера кабасте хране,
услед чега се јавља смањење коришћења хранљиве вредности оброка, пад
масноће млека и неки здравствени поремећаји. Осим овог проблема, фино
сецкање биљака са високим садржајем влаге, као и интензивније гажење,
доводи до значајних губитака у форми биљног сока, са којим се испирају и
сви растворљиви састојци, односно највећи део протеина, шећера и минерала.
Супротно томе, сувљи материјал се тешко сабија, па је у већини случаја
пожељно да се и након пуњења силоса, у наредних неколико дана, настави са
сабијањем биљне масе, како би у почетном делу ферментације дошло до што
бољег слегања силиране масе.
Сабијање уситњене масе врши се људском радном снагом или
механизацијом а код сило-торњева и под сопственом тежином горњих
слојева биљне масе. Треба знати да трактори точкаши остварују већи
притисак по јединици површине у односу на гусеничаре, али и да
гусеничари ломе и гњече зелену масу, што је нарочито важно за
хранива са грубљим стаблом када се не врши њихово претходно
ситњење.
Покривање сабијене масе данас се успешно обавља захваљујући
пластичним фолијама, док се код вертикалних сило-објеката затварање врши
фолијом, бетонским плочама или специјалним пластичним балонима.
У изузетним случајевима, поједина хранива се могу и поред високе
влажности сачувати и у средини са ваздухом. То су, на пример, недозрело
зрно или клип кукуруза, уколико су конзервисани пропионском киселином.
Ова киселина испољава врло јако фунгицидно својство (зауставља раст
гљивица плесни и квасаца) и бактерицидно дејство.
Шећерни минимум и пуферни капацитет биљака. Шећерни
минимум је минимална количина лако растворљивих угљених хидрата,
неопходна за успешну ферментацију и производњу довољних количина
млечне киселине, која ће конзервисати силирани материјал. Биљке из групе
лако силирајућих (зелени кукуруз и остале житарице, сунцокрет, влажно зрно
или клип кукуруза, главе и лишће шећерне репе, кромпир, чичока и друге),
садрже довољну количину шећера, те уколико се при силирању ових хранива
обезбеди добро сабијање и истискивање ваздуха, уз потпуну каснију

херметизацију (силирањем у квалитетним објектима и коришћењем фолија за
покривање силаже) добија се силажа одличног квалитета (Табела 29).
Табела 29. Подела биљака према погодности за силирање (Адамовић, 2001)

II група III група
I група
Теже се саме Не могу се саме
Могу се саме силирати
силирају силирати
Цела биљка кукуруза Траве Луцерка
Прекрупа влажног зрна или Травно-легуминозне
Соја
клипа кукуруза смеше
Сирак Детелине Перко
Сунцокрет Грашак Уљана репица
Жита Грахорица Сточни кељ
Главе и лишће шећерне репе
Сирови резанци
Кромпир
Чичока
Међутим, количина ферементабилних угљених хидрата у

легуминозама је на самој граници шећерног минимума. Та количина би,
теоретски, могла бити адекватна за продукцију довољних количина млечне
киселине која ће конзервисати силажу, под условом да је ефикасност
трансформације шећера у млечну киселину готово 100%-на. Међутим,
природна микрофлора садржи углавном хетероферментативне бактерије
млечне киселине и оне свега око 50% присутних шећера преводе у млечну
киселину, док остатак трансформишу у неколико других производа који су
слаби конзерванси, или уопште немају конзервишуће својство (сирћетна
киселина, метил- и етил-алкохол, угљен-диоксид и др.):
Хомоферментативна ферментација хексоза и пентоза:
C6H12О6 (хексоза) + 2АDP  2CH3CHOHCOOH (млечна кис.) + 2ATP
C5H10О5 (пентоза) + 2АDP  CH3CHOHCOOH (млечна кис.) +

CH3COOH + 2АТP
Хетероферментативна ферментација хексоза и пентоза:
C6H12О6 (глукоза) + 2АDP  CH3CHOHCOOH (млечна кис.) +

C2H5OH (етил–алкохол) + АТP
3C6H12О6 (фруктоза) + H2О + 2АDP  CH3CHOHCOOH (млечна кис.)

+ 2C6H14О6 (манитол) + CH3COOH (сирћетна кис.) + CО2 + 2АТP
C6H12О6 (глукоза) + C6H12О6 (фруктоза) + H2О + 2АDP 

CH3CHOHCOOH (млечна кис.) + 2C6H14О6 (манитол) + CH3COOH
(сирћетна кис.) + CО2 + 2АТP
Насупрот кукурузу, житима и неким другим биљкама, легуминозе

спадају у групу које се тешко могу саме силирати или се уопште не могу саме
силирати. Низак садржај шећера омогућава микробиолошку синтезу малих
количина млечне киселине, а резултат тога је превисока pH вредност, која не
може спречити бутерно врење. У таквој средини се, као последица
активности протеолитичких сојева бутерних бактерија, наставља разградња
протеина до азотних једињења базног карактера, услед чега се pH силаже
даље повећава и силажа квари. Могући степен биолошког закишељавања
силираног материјала не зависи само од количине шећера, већ и од
заступљености основних састојака који “пружају отпор” смањењу pH
вредности. То је нарочито велики проблем за легуминозе које се
карактеришу, управо високим уделом протеина и калцијума. Пуферни
капацитет (ПК) биљака или њихова способност супротстављања промени pH
је важан фактор код силирања. Пуферни капацитет се дефинише као
количина млечне киселине која је потребна за подкишељавање силомасе до
pH 4. Изражава се у у meqv млечне киселине на 100g СМ. Пуферна моћ
зависи од:
а) Садржаја азотних материја;
б) Садржаја органских киселина и њихових соли;
ц) Садржаја минерала;
д) Природе и количине производа деградације органских материја
услед ферментације.
Способност биљака за силирање може се прецизно одредити на

основу односа количине шећера и пуферног капацитета. Када би се присутни
шећери користили за синтезу млечне киселине са 100% ефикасности, однос
количине шећера према пуферном капацитету (Ш/ПК) могао би да буде 1.
Међутим, у пракси се само педесетак процената шећера искористи за синтезу
млечне киселине, што значи да однос Ш/ПК мора да буде знатно већи од 1.
Овај однос зависи и од степена суве материје у силираном материјалу.
Уколико је већа влажност, утолико и овај однос мора да буде већи, како би се
обезбедиле стабилне pH вредности.
На повећање пуферне вредности и отежано силирање могу утицати и
спољни фактори као што је, на пример, прихрањивање (ђубрење) азотом.
Експериментално је утврђено да употреба азотних ђубрива доводи до
смањења садржаја суве материје и шећера, уз истовремено повећање садржаја

сирових протеина и пепела, а самим тим пуферног капацитета биљака. То
значи да коришћење азотних ђубрива смањује способност силирања. То се
даље одражава на модификацију ферментације, па долази до повећања
вредности pH, смањења стабилности силаже, као и до повећаног садржаја
испарљивих масних киселина и амонијака.
Због овог проблема, за успешно силирање легуминоза неопходно је
коришћење одговарајућих поступака и додатака, чији је циљ да се повећа
количина ферментабилних угљених хидрата, као и да се они ефикасније
користе за синтезу млечне киселине. Постоји још једна могућност – директно
закишељавање силиране масе легуминоза минералним или органским
киселинама, као и употреба других хемијских материја које имају
бактериостатско и бактерицидно дејство. Ови поступци су детаљно описани у
једном од наредних поглавља књиге.
Оптимална влажност. Спонтаним млечно-киселинским врењем
успешно се конзервишу хранива која садрже мање од 80% влаге. У силажама
од исувише влажног материјала, услед издвајања биљних сокова настају
знатни губици хранљивих материја, а развија се и бутерно врење. Оптимална
влажност материјала за силирање постиже се убирањем биљака у одређеној
фази развића, мешањем сувљег и влажнијег материјала, као и провењавањем
зелене биљне масе.
За кабаста хранива оптимална влажност треба да је 65–70 %, а за
концентрована 33–38%. Превисока влага (преко 80 %), условиће добијање
силаже врло лошег квалитета, не само при спонтаној ферментацији, већ и при
коришћењу хемијских конзерванаса, јер се услед цеђења сока из горњих
слојева не може постићи ни равномерна расподела природног или додатог
конзерванса. У таквим случајевима препоручује се обавезно провењавање
или, уколико је то неизводљиво због временских услова или ботаничких
карактеристика (грубости стабла), мешање са сувљим хранивима
(кукурузовина, сено, слама, плева…) у односу који се израчунава према
Пирсоновом квадрату. Употребом угљенохидратних додатака (прекрупа
жита, суви резанци шећерне репе) обезбеђује се шећерни минимум при
силирању легуминоза и истовремено се постиже и ефекат везивања дела
вишка влаге. Међутим, количине додатака које се препоручују у циљу
обезбеђења шећерног минимума (до 10%) понекад су недовољне да вежу
вишак влаге.
У брдским и планинским регионима где су зиме дуге и оштре
препоручује се спремање силаже од нешто сувљег материјала (28–35 % СМ)
како би оне теже измрзавале. И у том случају не треба чекати да траве,
легуминозе и травно-легуминозне смеше увелико исцветају ради повећања
суве материје, већ их косити у оптималној фази развоја и провењавати до
постизања жељеног степена влаге.
Провењавање, односно краткотрајно просушивање, јесте свакако

најјефтиније решење за успешно силирање биљака са нежнијим стаблом
(трава, легуминоза и травно-легуминозних смеша). Ефикасно конзервисање
провенулих биљака објашњава се израженом способношћу бактерија млечне
киселине да буду активне и у средини са повећаним осмотским притиском,
док истовремено већина других анаеробних микророганизама не може да им
конкурише. Осмотски притисак представља снагу привлачења молекула воде
од стране концентрованијих раствора у односу на мање концентроване
растворе. Микроорганизми који се развијају на супстратима концентрова-
нијим од њих самих морају бити отпорни на овај притисак који тежи да им
одузме воду. Провењавање треба да се врши до степена влаге од 65–70 %, а
још боље до 55–60 %, јер већина трулежних микроорганизама престаје да
буде активна при уделу суве материје од 60–65 %, док неки сојеви бактерија
млечне киселине настављају деловање и при влази од само 30–40 %. У
провенулом материјалу ферментација је редукована и са мањом укупном
количином ферментационих производа.
По лепом и сунчаном времену провењавање траје 1–4 сата, а при
већој релативној влажности 5–6 сати па и више. У просеку се, по топлом и
сунчаном времену губи 3–5% влаге на сат. Стручњаци из бившег Совјетског
Савеза препоручују да у циљу максималног очувања каротина провењавање
не би требало да траје дуже од 6 сати. Међутим, временски услови највише
диктирају дужину провењавања, па по истим ауторима оно траје 12–24 сата, а
у неким случајевима и до 30 сати.
За силаже од провенулог материјала карактеристичне су више pH
вредности, па се при коришћењу неких метода за оцену квалитета силажа
које строго разматрају и pH вредности, увек добија лошија оцена од реалне.
Одстрањивање дела влаге из материјала намењеног силирању може да
се обави десикацијом, односно третирањем зелене масе на њиви мрављом
киселином (1 %), или петрол етром. Ова средства разарају кутикулу биљних
ћелија услед чега се за 24 сата изгуби 25–35 % влаге, а након тога се приступа
кошењу, ситњењу и силирању. Негативна страна петрол-етра је висока
запаљивост. Као десикант може да се користи и карбамид-дехидроген фосфат
или калијум-карбонат.
Поред других погодности, провењавање доприноси смањењу
губитака суве материје, насталог отицањем биљног сока при силирању
сувише влажног материјала. Уколико се провењавање врши до мањег нивоа
влаге (55–60 %) и такав материјал силира, добија се сенажа. Ферментација у
овако просушеној маси је само делимична, те се њено конзервисање може
приписати, пре свега високом уделу суве материје, као и анаеробним
условима у сабијеној маси. Ово је одличан поступак за конзервисање
легуминоза, а употреба сенаже у односу на силажу у исхрани преживара
омогућава веће конзумирање суве материје, а тиме и уношење више протеина
и енергије.
Ни превисок удео суве материје у материјалу који се силира није

пожељан, пре свега због отежаног сабијања. У случају силирања такве
кукурузовине, материјал се кваси водом којој се, ради побољшања укуса,
може додати 0,5–1% соли, или раствор меласе и тиме уједно побољшати
услове силирања. Такође, сува хранива се могу мешати са разним сочним
хранивима, као што су сточни кељ, главе и лишће репе и друге корењаче,
сирови резанци, пивски троп (требер), кукурузна дрождина, комине итд. У
таквим случајевима никако се не препоручује силирање у слојевима, већ
претходно добро мешање свих компоненти, како би се добила силажа што
бољег и уједначенијег квалитета. Уколико је из неких разлога мешање
неизводљиво, силирање у слојевима је неизбежно решење, али се треба
трудити да слојеви буду што тањи.
И поред набројаних предности силаже од провенулог материјала или
сенаже, треба навести и одређене недостатке. Пре свега, могућност
провењавања зависи највише од временских услова и не може се увек
извести. Такође, провењавање захтева додатно ангажовање механизације и
људске радне снаге за сакупљање биљне масе са земље, тако да лако може
доћи до контаминације земљом или песком, или да се у силажу унесу други
страни предмети.
Температура силираног материјала у току трајања ферментације
условљена је интензитетом оксидационих процеса, који се максимално
контролишу добрим сабијањем и покривањем силиране масе. Топлотни
интервал у коме су активне млечнокиселинске бактерије је веома широк и за
различите сојеве бактерија налази се у распону од 5 до 55 °C. За добијање
силаже доброг квалитета температура у силираном материјалу не би смела да
прелази 35–38 °C. При већим температурама долази до значајног повећања
губитака хранљивих материја, хемијских трансформација и повезивања
угљених хидрата и протеина у једињења која су мање сварљива.
Ранија подела поступака спремања силаже на “топле” и “хладне” по
Goffart-у и Fry-у и коришћење “топле” методе у пракси до двадесетих година XX
века је од историјског значаја. Данас је превазиђена и користи се само хладни
поступак. Изузетно, при спремању силаже по хладном времену (услови у
поодмаклом јесењем периоду) користи се “топла” метода. Изводи се тако што се
уситњена биљна маса у почетку не сабија потпуно, већ се оставља више
кисеоника и тиме подстичу оксидациони процеси који ће загрејати силирану
масу до температуре потребне за нормалну активност млечних бактерија. Пошто
се тиме стартује млечнокиселинска ферментација, обавља се додатно гажење и
сабијање силиране масе, као и дефинитивно затварање сило-објекта.
У историји конзервисања хране за животиње силирањем има и врло
интересантних, али мало практичних покушаја. Такав је, на пример, “топли”
поступак силирања помоћу електричне струје, која је загревала силирану
масу до температуре од 50°C и на тај начин вршила стерилизацију. Полазило
се од чињенице да су сирћетне бактерије активне на температурама од 18 до
35°C, бутерне на 35–38°C, а млечне на 30–65°C. У циљу елиминисања

сирћетних и бутерних бактерија је и препоручивано “топло” силирање,
односно подизање температуре на 50–55°C. За ту намену су грађени посебни
сило-објекти од бетона, на чијем дну се налазила масивна решетка од метала
која је представљала једну електроду, а поклопац сило-објекта обложен
металом и у виду пресе навијан преко убачене биљне масе је представљао
другу електроду. Укључивањем струје силирана маса је постајала проводник,
а услед великог отпора у њој долазило је до загревања материјала. Висока
температура је утицала на инактивацију микроорганизама, биљних ћелија и
њихових ензима, па је добијана стерилна маса, која се могла чувати више
месеци до момента употребе. Читав поступак стерилизације помоћу
електричне струје је трајао око два дана, а како се наводи у ондашњој
литератури, за 100 kg биљне масе је трошено око 2 kw струје. По другом
поступку, за пропуштање струје кроз силирану масу су биле конструисане
специјалне електроде, које су након пуњења сило-објекта “увртане” у
сабијену масу, а затим је кроз њих укључивана струја. При том, једна
електрода је била довољна за 1 m2 површине и за дубину силираног слоја од 2
m. После два дана, искључивана је струја, електроде су вађене, а сило-објекат
је пуњен новим слојем уситњене масе од око 2 m дубине. Затим је поступак
са електродама понављан све док сило-објекат не буде напуњен. Међутим,
висока цена специјалне опреме и различите опасности при руковању утицале
су да оваква метода не нађе велику примену у пракси, те је после II светског
рата и напуштена. Њу су замениле једноставније методе, у првом реду
коришћење хемијских конзерванаса. Осим тога, тако добијена “слатка”
силажа је често бивала лошијег квалитета од обичне.
Значај и улога микроорганизама при спремању силаже
Бактерије млечне киселине
Млечна киселина је најважнији производ активности бактерија

млечног врења у силираном материјалу, која је уједно и ефикасан конзерванс
силаже. Поред млечне, у силираном материјалу настају мање или веће
количине сирћетне, бутерне и пропионске киселине, етил-алкохола, угљен-
диоксида и амонијака. Сирћетна, бутерна и пропионска киселина су слабији
конзерванси, али су и показатељи негативних процеса у силажи, па се због
тога читав процес силирања заснива на извођењу мера које воде максималној
продукцији млечне киселине и минималној производњи осталих киселина.
Основна мера при сваком поступку силирања јесте што боље
сабијање биљног материјала у циљу истискивања ваздуха, чиме се временски
ограничава деловање аеробних бактерија, које су активне само у средини са
кисеоником. Поред тога, треба знати да је број млечних бактерија у природи

знатно мањи, свега 10–102 по граму зелене масе, док број ентеробактерија
може да износи и до 106 по граму зелене масе. Ова чињеница захтева да се у
пракси силирања бројчана предност ентеробактерија превазиђе стварањем
услова без кисеоника, који одговарају само млечним бактеријама.
Табела 30. Бактерије млечне киселине у силажи (McDonald и сар., 1991)
Врста Глукоза ферментација Морфологија Лактат Род

ДЛ L. acidophilus
Л(+) L. casei
Д(Л) L. coryniformis
Хомоферментативне Штапић
ДЛ L. curvatus
ДЛ L. plantarum
Lactobacillus Л(+) L. salivarius
ДЛ L. brevis
ДЛ L. buchneri
Хетероферментативне Штапић
ДЛ L. fermentum
ДЛ L. viridescens
ДЛ P. acidilactici
Pediococcus Хомоферментативне Кока P. ramnosus
ДЛ
(cerevisiae)
Л(+) E. faecalis
Enterococcus Хомоферментативне Кока
Л(+) Е. faecium
Lactococcus Хомоферментативне Кока Л(+) L. lactis
Streptococcus Хомоферментативне Кока Л(+) S. bovis
Leuconostoc Хетероферментативне Кока Д(–) L. mesenteroides
Бактерије млечног врења су активне и у средини са кисеоником, па

се називају факултативно анаеробним микроорганизмима. Међутим, у
таквој средини су им конкуренти други микроорганизми као што су плесни,
гљивице и аеробне бактерије. Због тога је неопходно сабијање масе,
односно истискивање ваздуха, јер се тиме инактивишу други штетни
микроорганизми, док млечне бактерије настављају активност и снабдевају
се енергијом као производом ферментације шећера. У том погледу, скроб је
за њих мање прикладан почетни материјал, јер најпре мора доћи до његовог
разлагања до моносахарида. Целулозу уопште не могу да користе, а своје
потребе за азотом (у неким случајевима) могу да подмире чак и из азотних
соли. У природи не постоје бактерије млечног врења које из шећера
стварају само млечну киселину. Поред ње, све млечне бактерије стварају и
мање или веће количине сирћетне киселине, алкохола и угљен диоксида.

Постоји знатна разлика у ефикасности коришћења шећера међу млечним
бактеријама. Хомоферментативне млечне бактерије, као што и само име
каже, ферментишу 70–90% шећера у млечну киселину, тако да се само
његов мали део троши на друге споредне производе, у првом реду сирћетну
киселину (око 5%), алкохол (око 1,5%) и угљен-диоксид (до 6%).
Најважније хомоферментативне бактерије млечне киселине су: Lactobacillus
plantarum, Pediococcus pentosaceus и Enterococcus faecalis (табела 30).
Насупрот њима, у природи су знатно заступљеније и активније
хетероферментативне млечне бактерије, које знатно лошије користе шећере
за синтезу млечне киселине (50–60%), док за сирћетну киселину троше до
16% шећера, алкохол 10–20%, и за угљен-диоксид до 30%. Иначе, то су
производи који имају слабо или умањено конзервишуће својство.
Најважније хетероферментативне бактерије млечне киселине су:
Lactobacillus brevis и Leuconostoc mesenteroides.
Ентеробактерије
То су аеробне до факултативно анаеробне бактерије које од

приступачних шећера производе алкохол и сирћетну киселину и могу да
дезаминишу амино-киселине. Сирћетна киселина истина, није штетна за
животиње, а у метаболизму варења хране код преживара представља основну
супстанцу за синтезу млечне масти. Међутим, сирћетна киселина је слаб
конзерванс, а са друге стране велике количине сирћетне киселине у силажама
утичу на смањење конзумирања. Пошто је за развој сирћетних бактерија
неопходно присуство кисеоника, при силирању се увек тежи да се постигне
што боља сабијеност материјала и да се истисне што више ваздуха. И поред
тога, између делова иситњених биљака заостане нешто ваздуха, али њега брзо
потроше биљне ћелије, које обављају бројне метаболичке процесе и након
кошења. У циљу спречавања накнадног уласка кисеоника у силирану масу,
врши се покривање силаже фолијама и што боље затварање сило-објекта, а
сам поступак силирања се обавља у објектима чији су зидови непропустљиви
за ваздух.
Бактерије које формирају ендоспоре
За припремање и употребну вредност силаже значајна су два рода:

Clostridium и Bacillus.
Клостридије су строго анаеробни микроорганизми и развијају се
искључиво у средини без кисеоника, при температурама од 30–35°C. Ови
микроорганизми могу да поднесу само средину чија је pH вредност висока,
преко 4,5–4,7. Поред ових услова, за њихову активност је неопходан висок
удео воде у силираном материјалу. Уколико је влажност силиране масе око
85%, чак ни pH вредност од 4,0 неће инхибирати активност клостридија.

Клостридије доспевају у силирану масу у форми спора, а бактерије млечне
киселине у вегетативној, тако да у нормалним условима и немају довољно
времена за свој развој. Уколико се, из било ког разлога, у процесу
ферментације не створи довољно млечне киселине, постепено постају све
активније клостридије које троше не само шећере, већ и млечну киселину,
па се добија лоша силажа са доста бутерне киселине. Постоје амилолитички
(разлажу угљене хидрате) и протеолитички (разлажу протеине) сојеви
клостридија. Сахаролитички сојеви (Clostridium butiricum и Clostridium
tyrobutyricum) ферментишу резидуалне (и у води растворљиве угљене
хидрате), као и млечну киселину до бутерне киселине, при чему долази до
пораста pH вредности. Протеолитичке клостридије (Clostridium
bifermentans и Clostridium sporogenes) углавном разарају протеине до
амино-киселина, сирћетне и бутерне киселине, амина и амонијака.
Ослобођени амини (кадаверин, путресцин и хистамин) су јако штетни за
животиње, а амонијак може да неутралише млечну киселину и доведе до
повећања pH вредности. Иначе, бутерна киселина сама по себи у мањим
количинама није штетна за животиње, јер се редовно ствара у бурагу у
процесу варења али је индикатор непожељних процеса у силажи. У
нормалним условима, на биљкама има веома мало клостридија, али зато у
масу за силирање доспевају из земље, при косидби, или са точкова трактора
и приколица (уколико транспортна средства улазе директно у сило-објекат).
Због знатне запрљаности земљом, силаже глава и лишћа шећерне репе могу
да се одликују и доминантним бутерним врењем и да буду неупотребљиве за
исхрану животиња.
Нарочито велику опасност за животиње које се хране силажом може
да представља Clostridium botulinum, који се развија у лешевима глодара
угинулих у силажи. Токсин ове бактерије доводи до парализе ждрела и
сметњи у ходу, после чега долази до парализе целокупне мускулатуре и
смрти услед гушења. Говеда су у односу на коње и овце мање осетљива на
токсине ове бактерије.
Што се тиче рода Bacillus, не постоје сигурни докази о његовом
учешћу у ферментацији, мада се зна да неке бактерије овог рода учествују у
аеробном кварењу силаже.
Бактерије пропионске киселине
Повремено се изолују из силаже. За силирану храну од значаја су два

рода бактерија пропионске киселине: Propionibacterium и Veillonella.
Сахаролитички сојеви пропионских бактерија стварају угљен-диоксид,
пропионску и сирћетну киселину, или смешу органских киселина у којој
може бити бутерне и мравље киселине.
Квасци и плесни
Поред бактерија, у силажама могу да буду присутне и активне

различите плесни и квасци, који су непожељни микроорганизми.
Најчешћи квасци у силажи су: Candida, Saccharomyces и Torulopsis.
Што се тиче аеробног кварења силаже, најважније су две групе квасаца: једни
који могу користити киселине (Candida, Endomycopsis, Hansenula и Pichia) и
други који користе шећере (Torulopsis). Квасци Candida и Hansenula су
способни да метаболишу већ награђену млечну киселину, па долази до
пораста pH вредности и стварања погодне средине за развој других
непожељних микроорганизама. Квасци Torulopsis ферментишу шећере до
алкохола који, са органским киселинама из силаже, граде ароматичне естре.
Ови естри дају специфичан мирис силажи и подстичу апетит животиња.
Квасци се одликују добром толерантношћу према ниским pH вредностима, од
свега 2,5–3. Као производ активности млечних бактерија и неких квасаца, у
силажама настаје метил– и етил–алкохол. Кукурузна силажа може да садржи
и 5–7% алкохола у односу на суву материју. При том, крава која дневно
поједе око 20 kg кукурузне силаже (садржи око 25% суве материје) може да
унесе у организам 250–350 g алкохола. У крајњем случају, то може негативно
да утиче на здравље животиња и доведе до цирозе јетре.
Најважније плесни у силажи су: Aspergillus, Fusarium и Penicillium.
Плесни су углавном активне у средини са кисеоником, те се развијају на
површини силажа или у деловима који нису довољно сабијени. Плесни
подносе знатно већу киселост него бактерије млечног врења и могу да буду
активне у срединама чија је pH вредност свега 1,2–1,6. Плесни разлажу
органске киселине у силажама и смањују киселост, што омогућава рад
трулежних микроорганизама. При разлагању протеина могу да настану
материје веома штетне по здравље животиња. Плесни су доста чест и велики
проблем при спремању силаже. Њихово штетно дејство на животиње које
конзумирају силажу испољава се у виду микоза (директно деловање на
здравље животиња) и микотоксикоза (штетно дејство токсина које стварају
плесни). Од микотоксикоза посебно је опасно тровање афлатоксином, јер се
излучује млеком, што представља опасност за младунчад (токсикозе) и
човека (канцерогено дејство).
Листерија
Бактерија Listeria monocytogenes може да у силирану масу доспе

преко унете земље. Код животиња доводи до болести познате као
листериоза, која се испољава септикемијом, побачајима, упалом мозга и
можданих овојница, ретенцијом постељице и стерилитетом. У акутним
случајевима (нарочито код оваца) животиње нагло мршаве, јавља се некроза
јетре, те уз општу изнуреност често долази до угинућа. Ова болест је зооноза,

односно може се пренети и на људе. Патогеност овог микроорганизма је
релативно слаба, те долази до изражаја углавном у случајевима када је
организам већ оптерећен неким другим поремећајем (метаболичким,
паразитарним или исхрамбеним).
Биохемијске промене у силираној маси

Све промене које се одвијају од момента доношења сило-материјала у
сило-објекат, па до стабилизације силаже деле се у 5 фаза, а табеларно се
могу приказати на следећи начин (табела 31):
Табела 31. Ток процеса силирања
ФАЗА I ФАЗА II ФАЗА III ФАЗА IV ФАЗА V

аеробна анаеробна анаеробна стабилна накнандна
фаза фаза фаза фаза ферментација
Биљни Бактерије
Бактерије Бактерије
Активни ензими, сирћетне и Гљивице,
млечне млечне
микроорганизми аеробни млечне квасци
киселине киселине
м.о. киселине
Сирћетна
и млечна Аеробна
CО2, вода Млечна Млечна
кис., штетна
Продукти и топлота алкохол и киселина киселина
активност
CО2
6,5
pH 5,0 4
7,0
20°C
Температура * 29°C
32°C
1 2 3 21
(дана од поч. силирања)
*
Зависи од температуре амбијента.
Прва фаза се карактерише процесима оксидације, при чему још увек

живе биљне ћелије разлажу шећере уз ослобађање топлоте. Трајање ове фазе
зависи од типа објекта и степена сабијања, с тим да су промене најбурније у

првих 5–6 часова. Уколико маса није добро сабијена и у њој остане доста
ваздуха, или ако се добро не покрије, тада ова фаза траје доста дуго, па
настају велики губици суве материје. Због загревања долази до
карамелизације шећера и промене боје силираног материјала. Губици
каротина и смањена сварљивост беланчевина су последица дуготрајних
оксидационих процеса.
Друга фаза је фаза сирћетно-пропионског врења и одвија се
истовремено са првом фазом (фазом оксидације) под дејством бактерија
присутних у биљном материјалу. У средини са заосталим кисеоником и уз
дејство бактерија Coli aerogenes, ствара се значајна количина сирћетне
киселине, а делом и пропионске.
Трећа фаза је млечно-киселинско врење. Ова фаза је од највећег
значаја, с обзиром да је млечна киселина главни конзерванс у храниву које се
силира. Она се највећим делом одвија у одсуству кисеоника, радом бактерија
млечно-киселог врења, које могу бити хомоферментативне и
хетероферментативне. Порастом концентрације млечне киселине повећава се
киселост силаже, а оптимална pH вредност треба да се креће у границама од
3,8–4,2. Млечна киселина (као природни конзерванс) штити органску
материју хране од кварења и труљења и омогућава чување силаже у дужем
временском периоду. Прве три фазе трају 3–5 дана, а највише 7 дана.
Четврта фаза је фаза консолидације или смиривања ферментативних
процеса. Током ове фазе долази до престанка рада млечно-киселинских
бактерија услед нагомилавања млечне киселине. Фаза консолидације траје
21–28 дана, а за то време долази до стварања стабилног стања и одржавања
постигнуте киселости. Процес ферментације се завршава за 4–6 недеља, тако
да се силажа после шесте недеље може користити за исхрану домаћих
животиња.
Пета фаза се назива фазом бутерне ферментације. Уколико током
процеса силирања нису обезбеђени сви потребни услови, долази до накнадне
микробиолошке активности коју карактерише бутерно врење. Бутерне
бактерије припадају групи непожељних микроорганизама у силираној храни.
Њиховом размножавању погодује средина без присуства ваздуха и висока
влажност силираног материјала (изнад 70 %). Фаза бутерног врења настаје
само у оним случајевима када није створена задовољавајућа количина млечне
киселине. Бактерије бутерног врења ферментишу како преосталу количину
шећера, тако и већ створену млечну киселину и том приликом стварају
бутерну киселину. На тај начин се смањује киселост и омогућава рад
трулежних бактерија. Осим тога, бактерије бутерног врења врше разградњу
протеина и амино-киселина до кето-киселина, амонијака, виших испарљивих
киселина и угљен-диоксида. Таква силажа има непријатан мирис и укус.
Животиње је нерадо једу, а употреба исте може довести до поремећаја варења
хране и поремећаја здравственог стања животиња (побачаји, проливи…).
Међутим, једна од важних карактеристика бактерија бутерног врења је да се у

природи, у неповољним условима, налазе у стадијуму спора. Због тога при
силирању треба обезбедити такве услове да се за што краће време материјал
закисели до вредности pH испод 4,5. У том случају, бактерије бутерне
киселине неће стићи да из стадијума спора пређу у активно стање. Супротно
томе, уколико је (из неког разлога) млечнокиселинска ферментација текла
споро и произведена је мала количина млечне киселине, бутерне бактерије се
активирају и делују на преостале количине шећера, млечну киселину и
протеине. Резултат таквих непожељних процеса је поновно смањење
киселости (расте pH вредност), услед чега се силажа квари и постаје
неупотребљива.
Објекти и механизација за силирање

Објекти за силирање
У пракси се користе различити сило-објекти – од сталних,

квалитетних и скупих, па до импровизованих и јефтиних. Од квалитета сило-
објекта зависе величина губитака и ток ферментације, а тиме и квалитет
силаже. Највећи губици (25–40 %) и најлошији квалитет силаже је при
силирању у камарама, мањи су код привремених, а најмањи код сталних
сило-објеката. У сило-јамама и хоризонталним сило-објектима губици су 10–
15 % а у сило-торњевима и харвестор силосима до 5%. Међутим, уколико је
силирање обављено пажљиво и сило-маса заштићена пластичном фолијом са
свих страна, губици суве материје у камарама, као и другим сило-објектима
су знатно мањи. Силирање у виду такозваних сило-кобасица (пластичних
фолија у виду црева пречника 1,5–2,5 m) захтева специјалне машине и
употребу скупих фолија, које лако оштете глодари и птице. Кроз таква
оштећења продиру ваздух и кишница услед чега се силажа квари. Спремање
силаже у PVC врећама може да буде значајно само при силирању влажног
зрна кукуруза, док се за кабаста хранива не може обезбедити задовољавајући
степен сабијености. Осим тога, грубљи и оштрији делови биљака могу лако
да оштете фолију и тиме омогуће продор ваздуха и кварење силаже.
У новије време, силажа и сенажа се спремају у виду бала обавијених
фолијама што се сматра најсавременијим видом силирања. Овакав начин не
захтева постојање сило-објеката, али су машине за прављење и
пластифицирање бала изузетно скупе за нашег произвођача. Просушени
биљни материјал који се балира треба да садржи што мање влаге јер сабијање
обавља преса, а може се и додатно третирати хемијским средствима или
инокулантима у циљу добијања што бољег квалитета. Поред тога, сенажа се
може спремати и у виду мањих, четвороугаоних бала, које се затим пакују у
веће гомиле правилног геометријског облика и покривају фолијом у циљу

максималне изолације од ваздуха.
Силирање може да се обавља и у привременим објектима типа калупа.
Они се граде у виду хоризонталних објеката, с тим што су бочне стране
покретне и најчешће од дасака. Ови калупи се најпре фиксирају на одређеном
месту и изнутра обложе фолијом, па се затим врши пуњење, гажење и
покривање силаже (слично као и у сталним објектима). По завршетку
силирања, калупи се уклањају и монтирају на другом месту за припремање
нове количине силаже. Нека мала газдинства за силирање користе велике
дрвене судове – каце, пластичну бурад и др.
Сило-објекти се граде од цигле, бетона и бетонских елемената, дрвета,
метала и пластике. У односу на цену и дуготрајност, најчешће коришћени
материјали јесу бетон и бетонски елементи. Сило-објекти могу бити смештени у
земљи, на површини земље или над земљом.
Избор типа сило-објеката зависи од више фактора, а пре свега од финансијских
могућности, као и планираног начина пуњења и узимања силаже. Раније је
постојало мишљење да због тежег сабијања у сило-тренчевима треба силирати
биљни материјал са најмање 55–60% влаге. Интервал влажности биљног
материјала при силирању у сило-торњевима је био 50–75%, док се за материјал
са влагом мањом од 50% препоручивао искључиво “Харвестор” силос. И данас
има мишљења, пре свега страних, да не треба спремати сенажу луцерке у сило-
тренчевима. Вероватно да такво маркентишко мишљење пласирају стране фирме
које продају специјалну опрему за силирање. Међутим, домаћа искуства указују
да се добра сенажа може спремати и у тренч-силосима, уз обезбеђење свих
оптималних услова при силирању.
У циљу што бољег сабијања сенаже, сматра се и препоручује да не
треба вршити провењавање биљног материјала до садржаја влаге испод 60–
55%. Наиме, овај степен влаге омогућава самоконзервисање биљног
материјала чак и без икаквих других додатака. Са друге стране, из ранијих
истраживања је познато да се конзумирање суве материје из сенаже повећава
снижавањем влаге до нивоа од око 60%. Даље снижавање влаге
провењавањем не доприноси битније повећању конзумирања суве материје.
Осим тога, провењавање до још нижег садржаја влаге може да допринесе
повећању механичких губитака, тежем сабијању биљног материјала,
заостајању већих количина ваздуха, аеробној ферментацији, загревању
сенаже, као и појави плесни. Највећи проблем за произвођаче представља
прецизније одређивање влажности материјала за силирање на терену. У том
погледу, лабораторијска метода сушења до константне масе узорка нема
никакав значај за праксу, док неке друге теренске методе нису довољно
прецизне. Због тога је од велике важности органолептичка метода
одређивања влаге и искуство.
Што се тиче других ограничења, односно максималне влажности
материјала за силирање, сматра се да у сило-торњевима не треба спремати
силажу са влагом већом од 75%, јер ће, у противном, настати велики губици
услед цеђења сокова. Међутим, и за овакве случајеве постоје одговарајућа
решења, као што је мешање са сувљим хранивима.
Сило-јама као подземни објекат за силирање у пракси се све ређе
среће, пошто су недостаци оваквог типа објекта углавном већи него што су
предности. Главна предност сило-јама је у томе што заузимају мали простор
у економском дворишту, слично као и сило-торњеви. Осим тога, сабијање
материјала који се силира може се, у највећој мери, вршити под тежином
горњих слојева, док само површински слој треба додатно сабити гажењем, па
се у оваквом типу сило-објекта може добити веома квалитетна силажа.
Пуњење сило-јама се обавља једноставно и брзо, директним истоваром
транспортних средстава.
Са друге стране, при изградњи сило-јама треба ископати и избацити
из економског дворишта велике количине земље, што представља велики
посао и финансијски издатак. Ископана количина земље се односи не само на
корисну запремину будуће сило-јаме, већ и на део који ће заузети зидови и
дно сило-јаме. Осим тога, на каменитим теренима копање сило-јаме
представља још већи физички напор, или је неизводљиво. При изградњи
сило-јама на неким теренима јавља се и проблем подземних вода. Ипак,
највећи проблем и недостатак оваквог типа сило-објекта је начин пражњења,
који се за сило-јаме велике дубине практично не може изводити ручно, већ се
користе кранови. При захватању силаже крановима долази до растресања
површинског слоја, што омогућава улазак ваздуха и подстиче кварење
силаже. Делимично решење овог недостатка јесте прављење више мањих и
плићих сило-јама у виду батерија, при чему се свака од њих појединачно
пуни и празни. Из оваквих сило-јама лакше је вађење силаже, а користи се
само по једна сило-јама док се не испразни.
Сило-јаме могу да се праве укопавањем у земљу, или делом у земљи а
делом изнад површине земље. Део који је изнад земље обично се оставља
отворен са оне стране која је ближа путу којим се долази од стаје. Укопавање
сило-објеката и њихово уређивање у пракси је различито. Постоје плитке јаме
које се не уређују у погледу учвршћивања зидова и дна, па су губици већи.
Постоје и дубоко укопане сило-јаме у виду бунара, а при њиховом грађењу
обавља се зидање, бетонирање, изолација од влаге и опремање уређајима за
пражњење. Углови код оваквог типа сило-објекта треба да буду заобљени,
како би се обезбедила максимална сабијеност. Зидови сило-јама најчешће се
изграђени од бетона, јер се најлакше изолују од продора страних вода.
Пречник сило-јаме је обично 2,5 m, а дубина 6 m.
Сило-камара. Справљање силаже је могуће и без изградње сило-
објекта. Велики број газдинстава практикује да силажу спрема на површини
земље, пре свега на неком уздигнутом терену. У том циљу, најпре се обавља
равнање терена и планира ширина и дужина сило-камаре, а затим се на то
место простире пластична фолија (обично стара и из претходне године).
Њена ширина треба да је таква да по завршетку силирања прекрије обе бочне

стране сило-камаре, а преко ње накнадно долази друга фолија која одводи
атмосферску воду ван силаже. Справљање силаже на површини земље је теже
и спорије зато што се при сабијању ширина објекта стално повећава, јер не
постоје бочни зидови. Овакав поступак захтева и повећано ангажовање радне
снаге која треба стално да скида (убира) бочне стране и да их враћа на место
силирања. Након завршетка силирања, у циљу одвођења површинске воде
ван сило-камаре, треба обавити оптерећивање силаже и дренажу терена. И
оваквим поступком се може добити квалитетна силажа, али под условом да
сило-маса буде добро сабијена, обложена пластичном фолијом са свих страна
и добро оптерећена.
Хоризонтални сило-објекат и сило-тренч. Хоризонтални сило-
објекти су површински објекти за силирање, који имају изражену дужину, и
мању ширину и висину. Уколико су делом или потпуно укопани у земљу,
називају се сило-тренч (енглеска реч trench значи ров или јарак). Код нас се
на терену најчешће поистовећују оба типа објеката, с обзиром да им је
заједничка велика дужина, односно отворена површина.
Хоризонтални силос и сило-тренч чине два дужинска зида, док једна
чеона страна може бити затворена или не. Затварање чеоне стране врши се у
циљу повећања капацитета силоса и смањења губитака. Овакав тип је, за
сада, показао велики број позитивних особина: лако пуњење, сабијање и
пражњење, мали трошкове изградње, мањи проблеми у вези замрзавања
силаже и др. Са друге стране, овакви објекти заузимају далеко веће површине
економског дворишта у односу на сило-јаме или торњеве и у њима има нешто
више губитака хране због веће површине која је изложена ваздуху, сунцу,
киши и снегу.
Хоризонтални сило-објекти се граде на површини земље. Понекад се
у брдским рејонима делимично укопавају, што олакшава пуњење са бочне
рампе и истовремено смањује опасност од смрзавања силаже. У изузетним
случајевима, ископавањем земље граде се сило-ровови чија унутрашњост
може да се уреди бетонирањем или зидањем. Уколико се праве као
привремено решење (у изнуђеним ситуацијама) најчешће се не врше трајнији
унутрашњи радови, или се само облажу фолијом. Међутим, у наведеним
случајевима треба имати на уму да свако укопавање сило-објекта захтева и
више напора при вађењу силаже.
Ширина хоризонталног сило-објекта и сило-рова за мала газдинства
треба да је минимално око 3 m, ако се маса сабија трактором, односно 1,5
ширина трактора мерено у задњем делу трактора. Ширина оваквог објекта за
већа газдинства треба да је таква да се неометано мимоиђу два трактора са
приколицама. Висина хоризонталног сило-објекта за мале потребе је обично
1,8–2 m, чиме се избегава нестабилност и олакшава улазак и излазак
транспортног средства и средства које гази силажу. Уколико се хоризонтални
сило-објекат гради од армираног бетона, пожељно је да доња ширина буде
мања од горње, како би при сабијању гума трактора могла да приђе до зида, а
да фелна не додирује и оштећује зид. Ако се користе бочне рампе за истовар
уситњене масе, висина може бити 2–3 m и више. Дужина силоса је
различита, и у највећој мери зависи од жељеног капацитета. Али, да би
сабијање било добро неопходно је да дужина буде најмање 10 m. При мањим
дужинама, на пример 7 m, при сабијању долази до повлачења сило-масе,
укопавања трактора, а тиме и лошијег истискивања ваздуха. У принципу,
објекат треба да је што дужи а ужи, мада је то у директној вези са бројем
грла, односно дневном потрошњом силаже. Уколико потребе захтевају
изградњу још дужег силоса, онда је најбоље направити неколико паралелних,
са заједничким зидовима, чиме ће се уштедети и на материјалу. За велике
фарме са по неколико стотина или хиљада говеда праве се хоризонтални
сило-објекти знатно већих димензија, а њихов капацитет се мери вагонима.
За изградњу хоризонталног силоса могу се користити армирани бетон,
разне врсте блокова, цигла, дрво и пластика. Најбоље је градити силосе од
армираног бетона, јер су чврсти и трајни, а релативно лако се граде. По
правилу, сви објекти оваквог типа требало би да се подижу на површини
земље, без укопавања, јер свако укопавање отежава узимање силаже. При
том, дно треба да буде постављено на површину земљишта, а темељ укопати
због стабилности. Дно мора имати пад према једној од излазних страна ради
изливања вишка течности (биљних сокова) или воде (кишнице и снежнице)
напоље. Пад по дужини силоса треба да износи 1–2 cm / m. Друго решење је
да пад дна сило-објекта буде изведен по ширини (са обе стране) према
средини, кроз коју се по дужини пружа сабирни канал, који течност одводи
из сило-објекта. Дубина темеља зависи од носивости земљишта и не сме да
буде испод 50 cm. Подлогу силоса треба да чини слој добро набијеног
шљунка од 20 cm преко кога долази слој набијеног бетона од 5–8 cm, а
површина дна силоса је од армираног бетона дебљине 15 cm. Дебљина зидова
силоса је у зависности од висине зида објекта па, на пример, за зид од 2 m
износи 25–30 cm при дну и 15–20 cm на врху. Унутрашњи зидови и под се
глачају до “црног сјаја”.
Изнад хоризонталног силоса, по могућству, треба изградити и
надстрешницу која ће чувати силажу од кише, али и прекомерног сунчевог
зрачења и загревања.
Пуњење хоризонталног силоса најједноставније се обавља уласком
транспортног средства у сам објекат. Међутим, то може да буде озбиљан
проблем за квалитет силаже јер се на точковима транспортног средства у
сило-тренч уноси земља у којој се налазе споре бутерних бактерија. Зато је
много боље да се пуњење врши са бочних рампи. Пуњење треба да се врши
постепено по целој површини, слој по слој и да се сваки слој добро сабије.
Уколико силос нема истоварну рампу или у њега не може да се уђе
приколицом, неопходно је да се биљна маса искипује испред сило-објекта, а
затим да се уноси ручно или помоћу тракторских утоваривача. Све то знатно

успорава силирање, које треба обавити у што краћем времену.
Узимање силаже из хоризонталног силоса и сило-тренча може да се
обавља на више начина: ручно, специјалним тракторским сило-фрезама које
врше исецање блока силаже или скидају слој, или самоисхраном грла у самом
сило-објекту. Исецање силаже у облику блока има предност јер се узети
материјал, у непромењеном стању, преноси из сило-објекта у стају, где може
да стоји за употребу и до сутра. Сило-фреза истовремено узима, ситни и
утовара у транспортно средство силажу. Изузета силажа може да се меша и са
осталим компонентама оброка. Силажа може да се користи и на лицу места, у
самом сило-тренчу, самоисхраном грла. Овај систем исхране је могућ при
слободном држању говеда. Између силаже и животиња налази се ограда у
виду чешља, кроз коју говеда могу да конзумирају силажу, али не и да је
нерационално ваде, газе и контаминирају.
Сило-торањ је надземни, вертикални објекат за силирање. То је
најскупљи сило-објекат који заузима мало простора, али обезбеђује највећи
квалитет чувања хране уз минималне губитке. Сило-торњеви се граде као
трајно стационирани или са могућношћу премештања. Могу имати квадратни
и правоугаони облик, али најпожељнији су кружног пресека, јер се таквим
обликом остварује мање унутрашње трење и боље сабијање. За градњу сило-
торњева користи се армирани бетон или блокови, дрво, метал и специјални
пластични материјали. За кружне сило-торњеве пражњење може потпуно да
се механизује.
Величину сило-торњева одређују две основне димензије: висина и
пречник (ширина). Да би се сабијање биљног материјала максимално вршило
под притиском горњих слојева, неопходно је да најмања висина буде 5–6 m, а
да однос висине према пречнику буде 2–3 : 1. Уколико се узимање силаже
врши ручно, при градњи сило-торња остављају се четвороугаони отвори
висине око 80 cm и ширине 60 cm, на међусобном растојању један од другог
60–90 cm. Врата на отворима морају да буду тако направљена да се
херметички затварају и тиме спречавају продор ваздуха. Пожељно је да сило-
торњеви буду покривени надстрешницом, како би се заштитили од
атмосферских падавина, али и лакшег рада у току узимања силаже. За
затварање сило-торњева користе се бетонске плоче, пластичне фолије и
специјални ваздушни балони. Ради сакупљања сокова, при градњи сило-
торња потребно је предвидети и сабирну јаму из које се сок може празнити по
потреби. У том циљу дно сило-торња треба да има пад од 2–3 % према
сабирној јами.
С обзиром на изражену висину, за пуњење сило-торњева користе се
искључиво техничка средства. То су најчешће вентилаторски (пнеуматски)
транспортери (“дуваљке”), под условом да је материјал за силирање довољно
уситњен. Поред тога, за пуњење могу да се користе и разне врсте кранских
утоваривача.
Пражњење – узимање силаже из сило-торњева старијег типа обавља

се ручно, кроз отворе. За механизовано узимање силаже из великих сило-
торњева користе се горње и доње сило-фрезе. Уколико су у функцији доње
сило-фрезе, могуће је континуирано пуњење сило-торња, на рачун извађених
количина силаже.
Слика 56. Сило-ров
Слика 57. Хоризонтални сило-објекат

Механизација за припремање силаже

Недостатак одговарајуће механизације за убирање и ситњење биљне
масе намењене силирању био је један од главних разлога што је технологија
силирања све до друге половине XX века споро увођена у праксу. И данас
исправност машина које учествују у силирању умногоме диктира квалитет
силаже.
Основну механизацију при спремању силаже кукуруза, трава и
легуминоза чине:
1. Сило-комбајни (ношени-једноредни или дворедни, вучени и
самоходни);
2. Косачице;
2. Транспортна средства;
3. Трактори за гажење силаже;
4. Сило-сечке.
У овом низу различитих машина највећи значај има техничка
исправност и радни учинак сило-комбајна. Сило-комбајни за силирање целе
биљке кукуруза, поред ситног сецкања треба да обезбеде и разбијање сваког
зрна. Постоји више типова сило-комбајна за једноредне културе: једноредни,
дворедни и троредни ношени и вучени сило-комбајн као и самоходни који
обично има захват од 2–4 реда. Уколико се пре силирања вишегодишњих
легуминоза и трава обавља провењавање, најпре се врши кошење
одговарајућим косачицама (осцилаторним или ротационим). Неки савремени
типови косачица имају и кондиционере који, гњечењем или мацерирањем
материјала, убрзавају провењавање.
Након провењавања, биљна маса се подиже са земље помоћу пик-ап
уређаја који се налазе на комбајнима за ниске културе, сецка и убацује у
приколицу. На комбајнима могу бити уграђени и специјални апликатори који
уситњену масу директно третирају бактеријским инокулантима или
хемијским конзервансима, коришћеним у виду раствора. У неким
случајевима, претходно се три откоса сакупе у један, чиме се олакшава и
убрзава њихово подизање са земље и сецкање.
Транспортна средства, односно приколице које вуку трактори, могу
бити класичне једноосовинске и двоосовинске, специјалне и самоутоварне и
истоварне. Ова друга врста приколица има и ножеве који одмах сецкају
биљну масу, мада је могућност регулисања дужине одрезака знатно мања у
односу на сило-комбајн. На приколицама треба обезбедити продужене
странице, јер је исецкана биљна маса велике запремине а мале масе.
Уколико нагиб терена или неки други разлог не дозвољавају употребу
сило-комбајна, за ситњење биљне масе користе се различите врсте сечки.
Осим њих, поред сило-објекта може да се стационира сило-комбајн и да се у

њега убаци биљна маса. У том случају, кукуруз или нека друга култура за
силирање убирају се ручно, транспортују до сило-објекта и ту се уситњавају.
У сваком случају, то је далеко напорнији и дуготрајнији рад него када се
убирање и ситњење сило-масе врши сило-комбајнима.
Све набројане машине, на одређени начин, доприносе успеху
припремања силаже. Међутим, на првом месту у овом ланцу налази се
исправност уређаја за сецкање биљака, који је често главни узрок добијања
лоше силаже. У претходним поглављима већ је речено о значају ситњења за
адекватно сабијање масе која се силира. За целу кукурузну биљку величина
одрезака зависи, пре свега, од степена суве материје. Уколико је кукуруз
зрелији, сецкање треба да се обавља на краће одреске, како би се биљна маса
лакше и боље сабијала. Дужина одрезака је битна и при силирању мање
грубих култура, какве су траве и луцерка.
Када се користи зелена луцерка за припремање силаже, дужина
одрезака би требало да буде 3–5 cm. Уколико се ради о провенулом
материјалу са око 30–35% суве материје, сецкање се врши на 2–3 cm, а при
припремању сенаже на 0,7–1,5 cm. Постоје и искуства о доста успешном
силирању луцерке и трава без сецкања. Међутим, за целу кукурузну биљку и
сличне грубе културе (сирак, сунцокрет и др.) не постоји алтернативно
решење. Њихово сецкање при силирању је обавезна мера.
Капацитет појединих машина које се користе за спремање силаже у
ланцу спремања силаже треба да је усаглашен, тако да се процес обавља без
застоја. Тако, на пример, број приколица које транспортују уситњену масу
зависи од радног капацитета сило-комбајна, али и раздаљине између парцеле
која се жање и сило-објекта.
Исправност трактора који газе силажу, такође, треба да је
одговарајућа. Трактори за гажење не смеју испуштати уље или нафту, нити
имати изводник гасова испод машине, јер и најмање количине уља, нафте или
гасова могу загадити велике количине силаже.
Исправност наведених машина, уз синхронизацију појединих послова,
требало би да омогући пуњење, сабијање и затварање једног сило-објекта у
што краћем временском року. Продужење силирања (из било ког разлога)
доприноси повећању губитака и смањењу квалитета и хранљиве вредности
силаже.
Средства за вађење силаже
Узимање или вађење силаже из сило-објекта није нимало лак посао,

јер је материјал јако сабијен, а вађење се обавља свакодневно – за свако грло
крупних преживара и до 30 kg дневно. При узимању силаже треба водити
рачуна да што мања површина силаже буде отворена, јер је, у додиру са
ваздухом, изложена променама квалитета и кварењу.
Из наведених разлога, за узимање силаже из сило-објекта се користе

различита средства, почев од импровизованих, па до посебно конструисаних
за ову намену. Као најједноставније средство користе се обични ножеви за
сечење сламе или сена, или добро наоштрени ашови и мотике, а понегде чак
и секире. Њиховом употребом добија се глатка површина исечене силаже,
што смањује продирање ваздуха и кварење. Употреба вила се не препоручује,
јер се отвара велика површина, а силажа растреса. Осим ових, постоје и
нарочити ножеви на електрични или моторни погон, али је за њихову набавку
потребан већи новчани износ.
Једно од решења које поједини произвођачи практикују је одсецање
слојева силаже електричним тестерама за дрво или живу ограду. То, такође,
знатно олакшава посао, а добија се раван рез који онемогућава продирање
ваздуха у дубље слојеве силаже.
Поред наведених ручних средстава, постоје и посебни уређаји за
вађење силаже који се прикључују на трактор. Један тип ових уређаја одсеца
блок силаже, који може да мери и преко 500 kg. Овакав блок, захваљујући
облику и хомогености, може да стоји у стаји 2–3 дана и постепено користи, а
посао око доношења силаже не мора да се обавља свакодневно. Други тип
уређаја ради по принципу сило-фрезе која, ситњењем и обрушавањем узима
силажу, а уколико се комбинује са самоистоварном приколицом, знатно
олакшава и поједностављује расподелу силаже у стаји.
Приликом узимања силаже најпре треба установити да ли је слој
силаже који је био испод фолије плеснив и ако јесте – одбацити га. Из
вертикалних сило-објеката типа сило-торња и сило-јаме силажа се узима по
вертикали, тако што се до одређене дубине отвори један хоризонт и
постепено утроши. Из сило-ровова силажа се узима попречним исецањем,
одозго надоле. Када се потребна количина силаже извади, потребно је поново
вратити фолију и што боље истиснути ваздух. У зимским месецима пожељно
је сламом или кукурузовином ,,утоплити’’ отворени део силаже и
онемогућити њено замрзавање.
Вађење силаже је нарочито тежак посао ако је силажа спремљена у
сило-торњевима или сило-јамама. И поред низа погодности које имају сило-
торњеви, највећи проблем код њих је што се радник свакодневно мора попети
стубама до врха, извадити одређену количину силаже и спустити доле. Ово
може бити и опасно у зимским месецима, уколико на стубама има леда, а
дувају јаки и хладни северни ветрови. Због таквих проблема, неопходно је да
стубе буду направљене од јаког материјала и да су фиксиране. Уколико се
ради о покретним стубама, мора се водити рачуна да приликом коришћења
буду добро причвршћене за сило-торањ. Добро је да стабилне (фиксиране)
стубе имају штитнике у виду металних обручева, што омогућава њихово
безбедно коришћење по било каквом времену. Код сило-торњева великих
димензија, неопходно је на горњој ивици урадити ограду која би спречила
евентуалне несреће приликом кретања радника по залеђеној површини.
У току ферментације (врења) силираног биљног материјала као један

од међупроизвода јавља се и угљен-диоксид. Овај гас је тежи од ваздуха па се
накупља и задржава у сило-торњевима и сило-јамама, што може да
представља велику опасност за раднике. Наиме, он се тешко осети јер је без
боје и мириса, па прво доводи до омамљивања, а затим и смрти услед
гушења. Због тога је неопходно да се, пре првог уласка, сило-торањ добро
проветри, а да радник у присуству још једног лица уђе са упаљеном свећом.
Њено гашење је знак да је концентрација угљен-диоксида у објекту исувише
висока, те се мора наставити са проветравањем објекта. Приликом следећих
улазака опасност је знатно мања, али је неопходна повећана обазривост. Исто
важи и за сило-јаме, па се приликом њиховог коришћења треба држати свих
наведених мера опреза. Најбоље решење су специјалне фрезе, које скидају
слој по слој силаже из сило-торњева, или специјални кранови који ваде
силажу из сило-јама, па је ангажовање радника у овом послу и њихов улазак
у сило-објекте искључен. Међутим, за сило-објекте који се налазе на малим
фармама, карактеристично је потпуно одсуство оваквих облика
механизованог вађења силаже и максимално ангажовање људске радне снаге.
Карактеристике силирања различитих сировина
Силирање кукуруза
За припремање силаже најчешће се користи цела биљка кукуруза.

Међутим, у пракси се силира још и кукурузовина, недозрело зрно и клип
кукуруза.
Силирање целе биљке кукуруза. Силирана цела биљка кукуруза је
највише спремана и коришћена врста силаже код нас. Томе су, у великој мери
допринеле особине кукуруза: највећа заступљеност ове крмне културе код
нас, високи приноси и задовољавајућа хранљива вредност. Такође, добра
карактеристика кукурузне биљке је и што садржи довољну количину
растворљивих угљених хидрата који омогућавају успешно силирање, без
икаквих нарочитих додатака. Важна је, такође, и могућност да се кукуруз за
силажу гаји како у главној, тако и у пострној сетви, чиме се може додатно
користити пољопривредно земљиште за производњу квалитетне хране за
животиње.
У нашој земљи гајење кукуруза као главног усева првенствено има за
циљ производњу зрна. Без обзира на значај кукурузне силаже, пре свега у
производњи млека, али и тову јунади, код нас се, нажалост, за силирање врло
често користе парцеле кукуруза које (из неких разлога) нису подесне за
високу производњу зрна (каснија сетва, претерана закоровљеност, плављени
терени, вегетација са недовољно падавина...), што може негативно да утиче

на квалитет спремљене силаже и њену хранљиву вредност.
Из наведених разлога кукуруз за силирање треба гајити плански, уз
примену свих агротехничких мера. Такође, већи значај треба дати могућности
коришћења пострно сејаног кукуруза за производњу силаже, пошто се због
кратког периода преостале вегетације овако гајен кукуруз не може користити
за производњу зрна. Уједно се оваквим поступком додатно искоришћавају
значајне пољопривредне површине које остају слободне усред вегетације
(после скидања стрних жита), при чему се може добити 3-4 вагона силажне
масе по хектару. Осим у чистом виду, пострно сејани кукуруз се може
користити за спремање комбинованих (сложених) силажа, а његова најбоља
комбинација је са задњим откосом луцерке, која се у јесењим условима теже
суши у циљу добијања сена. Поред тога, постоји могућност да се сетва
пострног кукуруза обави у комбинацији са сојом или бобом, и то у тракама,
тако да се при убирању сило-комбајном одмах врши и мешање ових култура.
Тим поступком се енергетска својства кукуруза допуњавају високим
садржајем протеина пореклом из махунарки.
По саставу суве материје, силажа целе биљке кукуруза представља
полуконцентратно храниво, сиромашно у сировим протеинима и минералима.
Зрно, лист, стабло и окласак као основни делови биљке кукуруза садрже
хранљиве материје у веома различитим количинама. Тако, на пример, садржај
протеина је највећи у зрну, и у сувој материји може да учествује са 8–10%.
После зрна, већа количина протеина налази се у листу, затим у стаблу, а
најмање у окласку. Насупрот томе, количина сирове целулозе је највећа у
окласку, стаблу и листу (30–35%), а најмања у зрну (око 2,5%). Сирове масти
су највише заступљене у зрну, док је њихова количина знатно мања у листу,
стаблу и окласку. Кукуруз је сиромашан у минералним материјама, којих има
највише у листу, а најмање у стаблу. Због наведених карактеристика
хемијског састава, при коришћењу кукурузне силаже у производњи млека,
оброк мора бити допуњаван одговарајућим протеинским хранивима (добро
луцеркино сено, сачме сунцокрета или соје...) и минералним премиксима.
Избор хибрида кукуруза за силирање. До сада се у свету и код нас
мало радило на стварању посебних хибрида кукуруза намењених производњи
силаже. Разлози су вишеструки, а неки од њих су већи трошкови и
компликованији поступци тестирања хибрида намењених силирању. Осим
тога, и код силажног кукуруза најважнији производ је такође зрно, па и међу
стандардним хибридима за производњу зрна постоје хибриди који имају
одређене предности у односу на друге хибриде исте групе зрења, када се
користе као материјал за силирање. Принос и структура приноса, сварљивост
појединих морфолошких делова биљке, утицај генотипа хибрида на
сварљивост органске материје и реакција хибрида на еколошке услове гајења
основни су критеријуми које треба применити у вредновању хибрида
кукуруза као материјала за силирање. У недостатку званичних стандарда,
најобјективније је вршити оцену погодности неког хибрида за силирање на

основу укупног приноса и структуре приноса суве материје, односно,
пропорционалне заступљености оних морфолошких делова биљака који, у
највећем делу, чине принос суве материје и извор хранљивих материја.
Основа оваквог вредновања хибрида кукуруза као силажних биљака налази
се у чињеници да се морфолошки делови биљака знатно разликују у погледу
сварљивости, односно у хранљивој вредности, а исто тако и у погледу
пропорционалне заступљености у укупном приносу силажне масе. Чињеница
је да хибриди са дужом вегетацијом имају веће учешће стабла у укупној
биљној маси, што у значајној мери утиче на принос других биљних делова,
али и на укупну сварљивост. Насупрот томе, раностасни хибриди имају бољи
однос стабљике, листа и клипа.
У свим видовима потрошње кукурузне биљке за исхрану животиња,
осим коришћења биљака у порасту, зрно је најхранљивији део приноса, јер је
у њему највећа концентрација хранљивих материја и енергије. На основу те
чињенице, удео зрна у укупној биљној маси има највећи утицај на квалитет и
хранљивост силаже. Са друге стране, зрно је примарна компонента приноса
јер је, у оптималној фази зрелости биљака неких хибрида за силирање,
учешће зрна у сувој материји биљке и преко 42%, а удео клипа и до 60%
(табела 32).
Табела 32. Структура приноса суве материје ЗП хибрида испитиваних са

становишта употребе за силажу (Терзић, 2006)
Принос суве материје Учешће суве
Принос
(t/ha) материје
Хибрид сварљиве суве
клипа у
материје, () Цела биљка Клип
приносу (%)
ЗП 341 11,2 19,0 9,6 50,53
ЗП434 11,1 17,9 10,2 56,98
ЗП 578 11,9 17,4 9,5 54,60
ЗП 684 13,3 19,1 11,3 59,16
ЗП 735 11,5 19,5 8,9 45,64
ЗП 737 12,7 20,0 9,7 48,50
ЗП 750 12,9 20,9 10,1 48,33
ЗП 836 12,5 19,8 9,4 47,47
После зрна, по хранљивој вредности и процентуалној заступљености

у укупном приносу најважније место заузима лист, док су остали делови
мање вредни за исхрану. Највеће количине протеина и масти сконцентрисане
су у зрну, затим у листу и комушини, онда у стаблу, а најмање у окласку.
Супротно од наведеног, сирове целулозе има највише у окласку, затим у
стаблу, листу, и на крају – у зрну. Због свега тога, највећи коефицијент

сварљивости има зрно а разлике између појединих генотипова су јако мале.
Сварљивост целулозе је различита између појединих биљних делова и
под значајним је утицајем генетичке основе. Тако су, на пример, пре
неколико деценија велике наде полагане у мрки мидриб мутант (bm3), који се
одликује ниским садржајем лигнина – главне ограничавајуће компоненте у
погледу сварљивости. Каснија истраживања су показала да мањак лигнина
негативно утиче на јачину стабљике, па и на приносе, те је овај мутант постао
мање интересантан за селекцијске програме. Због тога се за спремање силаже
и данас користе хибриди чија је намена – производња зрна.
Задњих година све већа пажња се поклања не само укупним
приносима зрна или зелене масе, већ и максималној сварљивости хранљивих
материја, на основу које се вршила селекција хибрида кукуруза намењених
силажи. У прилог томе, на саветовањима и промоцијама института који се
баве производњом семенског кукуруза можемо да чујемо препоруке за
поједине хибриде, не само у смислу високих приноса зелене масе, већ и
високе сварљивости, што их битније разликује у односу на до сада гајене
хибриде. Међутим, чињеница је да су количина целулозе и лигнина у
позитивној корелацији са температуром околине, па је самим тим и
сварљивост фракција и листа биљака гајених у хладним климатским
условима већа од биљака које потичу из топлих климатских услова. Зато се и
критеријуми оцене хибрида за силажу у погледу заступљености зрна у
приносу донекле разликују у односу на раније речено, узимајући у обзир да је
хранљива вредност кукурузне биљке у топлијим климатским условима у
позитивној корелацији са учешћем зрна у приносу, а у хладнијим климатским
условима са мање сунчаних дана у фази дозревања зрна корелација између
сварљивости целе биљке и учешћа зрна у приносу је ниска.
Осим тога, хибриди кукуруза нове генерације одликују се и
способношћу задржавања већег степена влаге у стаблу и након достизања
стадијума зрелости зрна. Ова особина је неопходна да би стабло остало дужи
временски период добар носач за клип, без опасности од полегања. Међутим,
овакво стабло са више влаге након убирања клипа може да се користи за
спремање силаже у чистом виду или у комбинацији са различитим хранивима
која се, као главни или споредни производи ратарске и повртарске
производње, јављају у великим количинама у јесен.
Избор хибрида кукуруза за силирање треба извршити у зависности од
надморске висине на којој ће се гајити, као и од тога да ли се кукуруз за
силажу гаји у главној или накнадној сетви. Хибриди ФАО групе зрења 400–
700 домаће селекције одликују се дужом вегетацијом и високим приносима,
те се сеју у равничарским деловима, као и у главној сетви. Насупрот томе, у
брдским регионима и у накнадној и пострној сетви треба сејати, пре свега
хибриде краће вегетације и из ФАО групе зрења 100–300.
Оптимална фаза убирања кукуруза за силажу. Најповољнији моменат

за силирање целе биљке кукуруза је фаза воштаног зрења зрна. Тада је
завршено наливање зрна и прикупљена је максимална количина хранљивих
материја у клипу. Посебно значајна одлика целе биљке кукуруза је да се
зрењем повећава количина целулозе, али и скроба, што је резултат пораста
учешћа клипа у целој маси, супротно карактеристикама трава и легуминоза.
У оптималној фази зрелости целе кукурузне биљке намењене силирању,
кукурузно зрно учествује у укупном приносу суве материје са 40%, а остали
делови биљке (стабло, лист, метлица, комушина и кочањка) са око 60%.
Отуда се силажа кукуруза, по саставу суве материје, сматра
полуконцентрованим хранивом и може се ефикасно користити у исхрани
преживара, како за производњу млека тако и меса.
Уколико се кукуруз силира раније, када је садржај суве материје у
биљци око 25%, укупни принос суве материје износиће свега 87% у односу
на потенцијални принос. Поред тога, део хранљивих материја може бити
изгубљен и у току самог силирања, због цеђења биљних сокова, испирања
хранљивих састојака и награђене млечне киселине. Супротно овоме, уколико
се закасни са силирањем па се биљка силира после касне воштане зрелости,
принос суве материје опада јер се стабљике ломе, клипови откидају а лист
губи. Уситњена маса са високим процентом суве материје се знатно теже
сабија, те су чешћи проблеми појаве плесни и претераног загревања силаже.
Висина приноса укупне суве материје по јединици површине, зависно од
времена убирања приказани су у графикону 4:
Графикон 4. Проценат суве материје целе кукурузне биљке у време косидбе

Убирање кукуруза намењеног силирању. Да би се обезбедили

неопходни анаеробни услови за ферментацију, односно истискивање
ваздуха, цела биљка кукуруза пре силирања обавезно мора да се уситни, тј.
исецка. При том, величина одрезака зависи од зрелости, грубости и сувости
биљака и треба да износи 0,5–3,0 cm. За зрелије биљке одресци треба да су
мањи од 1 cm, док за пострни кукуруз може да се толерише и већа дужина
одрезака, мада је у пракси тешко постићи степен уситњености испод 1 cm. И
поред тога, треба имати на уму да се финијим сецкањем постиже и бољи
квалитет силаже. Осим тога, силажа од ситније сецканог материјала се лакше
вади из сило-објекта и расподељује животињама, а код такве силаже је мањи
растур и остаци, пошто животиње мање могу да бирају квалитетније делове.
Сецкање силажног кукуруза се обавља или на самој њиви (помоћу сило-
комбајна), или при пуњењу сило-објекта помоћу сило-сечки, што је редак
случај. Постоје и специјални додаци на сило-комбајнима чија је сврха
максимално ситњење не само зелене масе већ и зрна кукуруза.
Пуњење сило-објекта, сабијање и покривање силаже. Начин пуњења
сило-објекта зависи, пре свега, од његове врсте. Сило-тренчеви као најчешће
коришћени сило-објекти у производњи силаже пуне се или директним
уласком трактора са приколицом и њеним киповањем, или преко посебно
изграђених рампи са бочне или чеоне стране. При уласку трактора и
приколице у сило-ров, обавезно би требало очистити гуме од евентуално
присутне земље, која може знатно да утиче на квалитет ферментације. Пре
сабијања унете исецкане масе врши се њено распоређивање – ручно или
одговарајућом механизацијом. За гажење биљне масе може да се користи
људска радна снага, трактори па чак и животиње. У ангажовању људске
радне снаге, потребан је један човек на три квадратна метра, па је зато далеко
ефикаснија употреба трактора. Гажење људском радном снагом долази у
обзир само за мале и кратке сило-тренчеве, као и за сило-јаме и сило-
торњеве, односно за оне димензије или облике у које не може да уђе трактор.
Са сабијањем уситњених биљака треба почети чим се у сило-ров
унесе првих 20–30 cm материјала. Сабијање треба да се обавља непрекидно
све до врха сило-објекта, када се убаци још један слој дебљине 20–30 cm
преко ивице рова и додатно сабије људском радном снагом. Најбоље је да се
пуњење и сабијање обави у једном објекту за један дан, а максимално може
да траје до три дана. Ако се ради о великим објектима где је то немогуће,
онда пуњење треба обављати по деловима објекта. Уколико пуњење сило-
објекта траје више дана (неповољне временске прилике, недостаци
механизације), повећавају се губици хранљивих материја и добија се лошији
квалитет силаже. По завршетку пуњења препоручљиво је сабијање и у
следећа два до три дана, у трајању од неколико сати. На крају је неопходно
силажу максимално изоловати од накнадног уласка ваздуха, али и воде, тиме
што се преко површине пребаци фолија и обави њено оптерећивање.
Силирање кукурузовине. Сваке јесени након бербе кукуруза, на

пољима остају велике количине кукурузовине која бива заорана, спаљена или
на приватном сектору искоришћена као зимска храна за преживаре. Често се
код земљорадника исхрана крава у току зиме заснива на минималној
количини кукурузне прекрупе, неколико килограма сена и на кукурузовини.
С обзиром да се убирање кукурузовине врши тек када она потпуно сазри (да
би се, при њеном лагеровању, отклонила опасност од појаве плесни), оваква
храна се одликује малом хранљивом вредношћу и ниском сварљивошћу.
Мада су у технологији припреме хране за животиње добро разрађени
поступци биолошке или хемијске обраде грубе кабасте хране у циљу
повећања њеног искоришћавања, у пракси су они обично скупи и
компликовани. Међутим, поступак силирања кукурузовине представља
јефтин и једноставан начин којим се, од једног грубог хранива, добија добра
и укусна зимска храна на сваком газдинству.
Најбоље је да се кукурузовина силира одмах после убирања клипа, јер
је у то време стабљика код већине хибрида још увек довољно зелена и сочна,
те се силирање може обавити без квашења. Одлагање силирања кукурузовине
води не само губитку влаге, већ и смањењу хранљиве вредности, али и
механичким губицима вршних делова и лишћа под налетом јесењих ветрова.
Уколико се, из било ког разлога, убира зрелији материјал, обавезно је
квашење водом или мешање са влажним материјалом као што су главе и
лишће шећерне репе, споредни производи повртарства (лишће купуса, кеља,
цвекле...), пострно сејани кукуруз, задњи откос луцерке, сирови резанци репе,
пивски требер, кукурузна дрождина и др.
Кукурузовина се пре силирања обавезно мора уситнити и то се
обавља одмах, у комбајну за убирање кукуруза. Дужина одрезака не би
требало да буде већа од 3 до 5 цм, како би се овакав материјал могао што
лакше сабијати.
Уколико је кукурузовина доста зрела и сува, наједноставније је да се
квашењем обезбеди минимум влаге за млечнокиселинску ферментацију. Ради
побољшања укуса добро је да се у воду дода мало кухињске соли (0,5–1,0 kg
соли на 100 l воде). Уколико се жели добити укуснија и хранљивија силажа (и
ако постоје услови за то), онда се врши мешање кукурузовине са бројним
споредним производима ратарства, повртарства и прехрамбене индустрије,
задњим откосом луцерке и пострним кукурузом. Најчешће се у ову сврху
користе главе и лишће шећерне репе који, када се силирају сами, због високог
процента влаге и запрљаности земљом, дају силажу лошег квалитета. Из тог
разлога, главе и лишће шећерне репе треба сакупљати по сувом времену, да
би се што више смањило присуство земље која је важан узрок бутерног
врења. Значајно је и мешање кукурузовине са пострно сејаним кукурузом
који, због кратког временског периода, не може оформити клип у тој мери да
би дао квалитетну и хранљиву силажу. У комбинацију кукурузовине и
пострног кукуруза зелени кукуруз уноси влагу и шећер, док кукурузовина
доприноси великим уделом суве материје. Могуће је и мешање кукурузовине

са задњим откосом луцерке који се, због кратког дана и јесењих киша тешко
може осушити за сено. Такође, и употреба сирових репиних резанаца може
бити добро решење јер се тиме обезбеђују потребна влага и шећер.
Уситњену кукурузовину и набројане додатке најбоље је измешати пре
стављања у сило-објекат. Уколико је то неизводљиво, могуће је извести
силирање у слојевима, односно стављати слој кукурузовине, па слој додатка.
У том случају, слојеви треба да су што тањи, да би влага из додатка у
потпуности прожела цео слој кукурузовине.
Тешко је прецизирати однос кукурузовине и набројаних додатака јер
он зависи, пре свега од степена зрелости кукурузовине. Уколико је
кукурузовина убрана одмах после убирања клипа када још садржи нешто
влаге, онда се она може комбиновати са два дела влажних додатака. Ако се
кукурузовина силира касније, онда треба користити и три дела наведених
додатака.
Описаним поступком се добија силажа доста различитог квалитета и
хранљиве вредности, што зависи од степена зрелости кукурузовине и врсте и
количине коришћених додатака. У принципу, сматра се да оваква силажа има
за 30–50 % мању хранљиву вредност у односу на силажу целе биљке
кукуруза, а ову разлику чини клип кукуруза. Оваква силажа може
представљати релативно добру храну за просечно млечна грла у току зиме.
Силирање зрна и клипа кукуруза. Хибриди кукуруза са дугом
вегетацијом и поред високих приноса често представљају велики проблем за
произвођаче, пошто касним зрењем у јесен продужавају време сетве озимих
култура на истим парцелама, а раније убрани подложни су плеснима и
кварењу. Постоје два решења за овај проблем: досушивање зрна кукуруза у
циљу уклањања вишка влаге или силирање као начин конзервисања зрна са
природним садржајем влаге. Пракса од пре више деценија досушивања
житарица мало где се примењује због скупе енергије. Осим тога, сушаре су
раније биле “уско грло”, због чега је често каснила берба кукуруза. Иначе, по
тони влажног зрна кукуруза троши се за сушење по 25 kg нафте, за мешање
исте количине при сушењу троши још 5kg нафте, а за њен превоз до сушаре 5
kg, као и непотребан рад. Управо због тога се као најбоље решење за све
набројане проблеме препоручује силирање зрна или целог клипа кукуруза.
Овим поступком се пољопривредне површине могу за 2–3 недеље раније
ослободити за даљу обраду и сетву озимих култура у оптималном року, а сам
поступак силирања се одлично уклапа у бербу кукуруза помоћу комбајна или
берача, чак и у лошијим временским условима. Осим тога, ранијим убирањем
кукуруза смањују се губици услед круњења или због оборених стабљика за
300–900 kg/ha, док су губици које проузрокују глодари или временске
прилике минимални, и износе свега 1–3 %. Такође, силирањем целог клипа се
уједно користи и окласак (кочањка). Овако конзервисано зрно се ефикасно
користи у исхрани, пре свега свиња, али и говеда, а добијени резултати

оправдавају утрошено време и средства.
Као недостатак овог поступка може се навести чињеница да се силирано зрно
или клип кукуруза могу користити искључиво на газдинству на коме су
произведени, односно, не могу се појавити на тржишту, као што је случај са
сувим зрном или клипом клукуруза.
Конзервисање зрна или клипа врши се или производима природног
врења материјала, односно млечном киселином, или употребом хемијских
конзерванаса.
Припремање зрна или клипа за силирање. За успешно конзервисање
путем природног врења неопходно је да зрно или цео клип буду претходно
уситњени у млиновима чекићарима. Потребна влажност за успешну
ферментацију уситњеног клипа износи 28–40 %, а прекрупљеног зрна 25–35
%. Због брзог губитка влаге у зрну, често се са силирањем почиње већ при
влажности од 40 %. Утврђивање оптималне фазе зрелости се врши преко
утврђивања процента влаге, и то на више начина. Осим лабораторијског
метода који је спор и скуп, у пракси се често користе и посебни уређаји
,,влагомери’’, али се код њих при влази већој од 25 % јављају доста грубе
грешке. Једноставнији начин у пракси је уочавање појаве црног слоја на
месту где се зрно кукуруза утврђује за кочањку, а њега чине изумрле ћелије
плаценте преко којих се зрно хранило из кочањке (слика 58). Црни слој се
формира од врха клипа и када се установи његово присуство на средини
клипа, зрно у просеку има око 30 % влаге. Међутим, и са овом методом треба
бити обазрив, јер се црни слој може појавити и у неким неповољним
условима (болест, суша), када такође престаје исхрана зрна. Уколико
материјал садржи испод 25 % влаге, мора се квасити.
Слика 58. Изглед црног слоја на врху зрна кукуруза указује

да је зрно физиолошки зрело и спремно за силирање
Поступак силирања клипа кукуруза је исти као и за влажно зрно.

Међутим, треба обратити пажњу на чињеницу да клип у техничкој зрелости
садржи знатно више влаге него зрно, због велике влаге у кочањки. По неким
ауторима при влажности зрна од 35%, влажност клипа је 40% а кочањке и до

50%. При тој зрелости клипа однос између зрна и кочањке износи 80 : 20. За
високовлажни клип довољно је средње или грубо прекрупљивање, а најбоље
искоришћавање у исхрани преживара постиже се ако се обезбеди умерено
грубо прекрупљивање. Силажа од прекрупљеног клипа кукуруза има мању
концентрацију енергије и сварљивост у односу на силажу од влажног зрна, па
се препоручује за исхрану преживара, док се силирано зрно кукуруза може
користити подједнако, како у исхрани преживара, тако и свиња.
Пуњење сило-објекта, сабијање и покривање. Пуњење сило-објекта
треба да траје што краће и без прекида. Прекиди при пуњењу сило-објекта у
трајању од више дана доводе до значајних губитака хранљивих материја и
промене боје и мириса силаже. Уколико су понекад због временских услова
прекиди неизбежни, онда треба површински слој сабијене масе покрити
фолијом и оптеретити је како би се онемогућило продирање ваздуха. Када
услови то дозволе, фолија се уклања и наставља се силирање.
Силирање недозрелог зрна или клипа кукуруза треба обављати у што
бољим сило-објектима, где ће губици бити минимални. За разлику од зелене
кабасте масе, влажно зрно или клип кукуруза представљају далеко скупље
храниво, те је недопустиво да се коришћењем лоших или импровизованих
сило-објеката јаве значајни губици. Из тог разлога је најбоље да се силирање
обавља у објектима типа сило-торњева, где је обезбеђено максимално
сабијање и изолованост од ваздуха. Силирање у сило-рововима, посебно
онима без изграђене надстрешнице, доводи до значајно већих губитака, и то
због велике отворене површине коју је тешко у потпуности изоловати
фолијом од уласка ваздуха и падавина. Међутим, на пољопривредним
газдинствима је често ограничавајући фактор спремања и коришћења силаже
непостојање одговарајућих објеката за то, али и висока цена подизања
сталних објеката. Ипак, добра силажа влажног зрна кукуруза се у мањим
количинама може спремити лако и једноставно без икаквих објеката –
коришћењем поливинилских (пластичних) врећа. Основни услов је да су
вреће целе и да не пуштају ваздух. Силирање кабасте хране у њима је мање
успешно, пошто се овакав материјал теже сабија, те заостаје доста ваздуха, а
грубљи делови биљака могу да оштете и фолију. Након прекрупљивања зрна
или клипа, добијену масу треба што боље сабити у џакове, њих добро
завезати и унакрсно их сложити у некој затвореној просторији, где не могу да
уђу глодари и птице. По завршетку врења, силажа у џаку може да се доноси у
стају и да се одатле вади по потреби, а ако је по силирању обављено мерење
пуних џакова, олакшана је расподела животињама према њиховим потребама.
Квалитет овако добијене силаже ни по чему не заостаје за квалитетом силаже
из сталних и квалитетно направљених сило-објеката.
Осим поливинилских врећа, за спремање мањих количина силаже
могу се искористити и празне каце или бачве. У овом случају, сабијање
уситњеног материјала се врши гажењем, а после тога је потребно да се суд на

што бољи начин затвори и тако онемогући улазак ваздуха.
Слика 59. Комбајнирање кукуруза за силажу
Додаци при силирању кукуруза. Кукуруз је биљка која се због

обиља угљених хидрата лако и једноставно силира. Међутим, због његове
једностране хранљиве вредности, односно обиља енергије и мало протеина и
витамина, понекад се могу користити такозвани “хранљиви” додаци, или
додаци којима се постижу неки специфични ефекти:
Непротеинска азотна једињења. Висока цена протеинских хранива
знатно утиче на економичност сточарства. Захваљујући богатој и разноврсној
микрофлори у бурагу преживара знатно је боље искоришћавање грубих
кабастих хранива. Важна предност је и што се у усхрани преживара могу
ефикасно користити материје које нису протеинског порекла, а садрже у себи
азот. Такве материје се под утицајем бактерија у бурагу разлажу до амонијака
а затим, уз присуство довољних количина скроба и шећера као извора
енергије, претварају у високо вредне протеине. Организам касније свари
бактерије, а њихове протеине искористи за своје потребе. Оваква могућност
је значајна, пре свега због ниске цене непротеинских извора азота у односу на
протеинска хранива биљног, а нарочито животињског порекла.
Непротеински облици азота могу да подмире скоро трећину укупних
потреба организма преживара за протеинима, уз присуство довољних
количина енергетских материја. Уколико се прекорачи ова вредност, или се
не обезбеди довољно енергетских супстанци у оброку, због вишка амонијака
и уреје у крви долази до тровања организма и низа проблема, а у крајњем

случају и смрти.
Као непротеински извор азота, највећи значај за праксу има уреа
[CО(NH2)2], која у просеку садржи 42-46 % азота, а 1 kg урее теоретски
замењује око 2,8 kg протеина. Уреа се користи као додатак концентратном
делу оброка или при спремању силаже од целе биљке или влажне прекрупе
зрна и клипа кукуруза. Једна од ранијих препорука је да се при спремању
силаже целе биљке кукуруза на једну тону уситњеног материјала дода 9 кг
урее, 4,5 kg сточне креде, 1,8 kg дикалцијум-фосфата и 0,45 kg сумпора у
праху. У таквој комбинацији сточна креда и дикалцијум-фосфат обезбеђују
често дефицитарне минерале – калцијум и фосфор, док је сумпор неопходан
за микробијалну синтезу аминокиселина које садрже сумпор (метионин и
цистин). Због негативног утицаја урее на ток ферментације (врења), данас се
сматра да је уреу боље укључити у концентратни део оброка, уз знатну
опрезност због могућих проблема који се могу јавити услед предозирања урее
или њеног неравномерног распоређивања.
Велики број експеримената је био посвећен испитивању ефеката
коришћења амонијака као додатка при силирању кукуруза и сличних култура.
Осим што силажу обогаћује азотом непротеинског порекла, амонијак доводи
до разлагања једног дела лигноцелулозног комплекса, а самим тим и
повећања сварљивости. Амонијак спречава и развој гљивица, накнадну
ферментацију и плеснивост силаже. Међутим, амонијак је јако испарљива
супстанца, те је за његову примену неопходно обезбедити потпуну
херметичност сило-објекта. У односу на њега, погодније су и лакше за
коришћење различите амонијумове соли, које хидролизујући врше
конзервисање силаже и истовремено је обогаћују азотом.
Фецес. При силирању кукуруза раније је испитиван, препоручиван и
као додатак коришћен живински фецес заједно са простирком, у циљу
обогаћивања силаже непротеинским азотом. Међутим, овакав додатак пуно
варира по саставу, а често садржи штетне микроорганизме, као и остатке
лекова, антибиотика, хормона, тешких метала, минерала и др.
Кречњак (сточна креда, CаCО3). Кречњак, односно, калцијум-
карбонат, је минерални додатак који се препоручује у циљу неутрализације
превисоке киселости. Нема конзервишуће дејство. Доказано је да оваква
врста додатка силираном у материјалу везује део награђених органских
киселина и тиме подстиче ферментацију и трошење заосталих количина
шећера, што смањује опасност од накнадне ферментације.
Додаци на бази зеолита. Ова врста додатака је постала интересантна
због своје велике адсорпционе моћи. Природни зеолити су раније коришћени
за везивање амонијака у објектима са интензивном производњом
(товилишта). За исту намену, испитивани су и у рибњацима за производњу
пастрмки, који, такође, могу бити у значајној мери оптерећени високом
концентрацијом амонијака. У пракси се користе све чешће као додаци при
спремању потпуних смеша за домаће животиње, и то као превентива против

појаве микотоксикоза.
Сама чињеница да су зеолити најпре коришћени као адсорбенти
непријатних гасова у објектима за интензивну сточарску производњу, дала је
идеју истраживачима да испитају још једну могућност њихове употребе –
ограничавање количине амонијака у силажи. Овај проблем аутори су везали
за силаже кукуруза, али не директно за проблем аминогенезе, већ за
могућност смањења концентрације амонијака при додавању урее. Осим овог
учинка, употребљени зеолити смањују количину микотоксина у силажама и
везују део влаге, чиме фаворизују млечнокиселинско врење.
Биолошки додаци. Биолошки додаци на бази хомоферментативних
бактерија млечне киселине највећи значај имају при силирању биљног
материјала са малим садржајем ферментабилних угљених хидрата и високим
пуферним капацитетом, јер усмеравају и интензивирају ферментацију. За
силирање кукуруза значајни су бактеријско-ензимски додаци који, поред
бактерија млечне киселине, садрже и целулолитичке ензиме. Овакви додаци
смањују губитке суве материје и повећавају искоришћавање силиране хране.
У задње време за силажу кукуруза постају актуелни додаци на бази
хетероферментативних млечних бактерија. Наиме, проблем код добро
конзервисаних силажа, нарочито уз примену хомоферментативних млечних
инокуланата је смањена аеробна стабилност у односу на неинокулисане
силаже. Наиме, сирћетна, бутерна, а нарочито пропионска киселина имају
веће фунгицидно дејство у односу на млечну, те су у одређеним количинама
чак и пожељне у силажама. Управо из тог разлога хетероферментативне
млечнокиселинске бактерије могу имати позитиван значај за аеробну
стабилност силажа, јер стварају у већој количини ове киселине. За науку и
праксу су значајне и бактерије које стварају пропионску киселину. До сада су
испитиване Propionibacterium acidipropionici, Propionibacterium shermanii,
при чему су добијени различити резултати.
Хемијски конзерванси. Недозрело зрно или цео клип кукуруза могу се
ефикасно конзервисати хемијским препаратима. При овом поступку зрно или
клип се не морају претходно ситнити у млиновима, односно могу се чувати у
природном облику до момента употребе. Шта више, хемијско конзервисање
се може извести у условима присуства ваздуха, односно није потребно
сабијање или гажење. Из тог разлога се у ову сврху не морају градити
посебни сило-објекти, већ се то може обавити у празним објектима, шупама,
под настрешницама, па чак и на отвореном простору.
Сам поступак се састоји у прскању (,,купању’’ зрна или клипа
раствором конзерванса, при чему је најважније да употребљена киселина
буде што равномерније распоређена. За распоређивање раствора киселине
користе се посебни уређаји, или, уз мању ефикасност, обичне прскалице, па
чак и канте са ружом. У овом другом случају неопходно је стално мешање
третираног материјала лопатама, како би се конзерванс равномерно
распоредио. Као конзерванс користе се препарати чији је основни састојак

пропионска киселина, а њена доза зависи од влажности зрна, као и
планираног времена чувања.
И поред високе ефикасности, хемијско конзервисање влажног зрна
или клипа кукуруза има и неке недостатке. Први је, свакако, што треба
обезбедити додатна новчана средства за набавку конзерванса. Други велики
проблем је у чињеници да употреба већих количина зрна или клипа
третираног пропионском киселином у исхрани млечних крава доводи до пада
процента масти у млеку, па се зато тако конзервисана храна препоручује
углавном за товна грла. Насупрот томе, у тову свиња се могу постићи
задовољавајући резултати, који се најчешће не разликују сигнификантно у
односу на коришћење уобичајених оброка са сувим зрном кукуруза.
Силирање сирка
Силирање сирка у чистом виду се обавља на сличан начин као и

кукуруза, а кошење се врши у фази када зрно постаје тврдо. Уколико се
силира у ранијим фазама, даје киселу силажу која се не може дуго одржати.
Међутим, силажа од масе са већ оформљеним зрном се лошије користи, јер
30–50% зрна може да прође кроз дигестивни тракт потпуно несварено. Зато је
раније, у екстензивном сточарењу, практиковано пуштање живине на измет
говеда храњених сирковом силажом, у циљу додатног коришћења зрна. Једна
од мера за решење овог проблема је скидање метлица са зрном пре силирања,
сушење и млевење. Овако добијена храна се даје животињама које се хране
сирковом силажом. Силажа сирка убраног у тој фази је мање хранљиве
вредности у односу на силажу кукуруза.
Недозрело зрно сирка се, слично кукурузу, може вештачки сушити или
силирати, а силирано зрно у исхрани непреживара представља добру храну.
Сирак може бити интересантна култура за комбиновање са луцерком
или неком другом вишегодишњом легуминозом зато што у повољним
годинама даје два откоса. Први откос се може искористити као зелена храна
за преживаре, а други за спремање силаже у комбинацији са луцерком.
Силирање суданске траве
Силира се у фази када је формирала метлицу, а пре него што лишће

почне да жути. Уколико се силира млађа, маса се мора провенути или се
користи неки од адитива.
Силирање жита
Стрна жита (пшеница, раж, тритикале, јечам, овас) ретко се или

уопште не силирају. Ово је нарочито карактеристично за пшеницу, која се
гаји, пре свега, за људску исхрану. Са друге стране, зрно јечма и овса
представљају одличну храну за животиње, а и неоправдано је да
концентрована зрнаста храна буде превођена најпре у кабасту, а затим као
таква силирана. Поступак силирања се обично примењује у неким изнуђеним
ситуацијама, као што је суша или најезда штеточина. За припремање силаже
стрних жита користе се, пре свега, сорте без осја, а убирање се врши у фази
млечне до воштане зрелости.
У пракси се стрна жита, као потпорни усеви, гаје за силирање у
смешама са једногодишњим легуминозама које лако полежу (грашак и
грахорица). Истовремено, у таквим смешама обезбеђују неопходну количину
ферментабилних угљених хидрата. Практично решење проблема мешања
легуминоза и стрних жита може се постићи наизменичним комбајнирањем
суседних парцела.
Силирање трава и травно-легуминозних смеша
Травне и травно-легуминозне смеше се користе испашом, кошењем за

сено, али и за спремање силаже. Силаже трава и травно-легуминозних смеша
се припремају, пре свега, у брдским реонима, са површина пашњака које су у
ротационом (прегонском) систему испаше вишкови у неким турнусима.
Истина, ови вишкови се могу конзервисати и као сено, али честе кише у
неким реонима могу у знатној мери ометати овакав поступак, па се прибегава
силирању. Траве и травно-легуминозне смеше се силирају успешно без
додатака у фази када је 1/10 до 1/3 биљака исцветала. Међутим, у тој фази је
смањена сварљивост, због чега је боље раније силирање, пред или на почетку
цветања, али то захтева претходно провењавање. Травна маса са већим
уделом суве материје теже се сабија, услед чега се добија силажа лошијег
квалитета. У циљу повећања сварљивости, али и стимулације ферментације,
користе се бактеријско-ензимски препарати. Боља очуваност хранљиве
вредности инокулисаних травних силажа конзервисаних на одговарајући
начин омогућава и већу производњу млека.
Силирање вишегодишњих легуминоза
Висока хранљива вредност биљака из фамилије легуминоза

(лептирњача, махуњача) недовољно се користи, јер при сушењу (као
најчешћем начину конзервисања) настају значајни губици хранљивих
материја, а изводљивост поступка је, у великој мери, условљена временским
условима. Поред тога, коришћење легуминоза испашом или у зеленом стању
ређе се примењује због опасности од појаве надуна. Конзервисање
силирањем представља боље решење у односу на наведене проблеме.
Међутим, технологија силирања легуминоза се још увек мало примењује,
управо због претходно наведених проблема недовољне количине шећера и
високог пуферног капацитета. Због тога су бројни експерименти били

изведени у циљу утврђивања оптималних услова и поступака при којима би
се и од ових култура добила силажа доброг квалитета. На основу резултата
истраживања, дошло се до низа решења за успешно силирање ове значајне
групе биљака:
Провењавање. Провењавање, односно краткотрајно просушивање,
једна је од могућности за успешно силирање легуминоза, а заснива се на
већој толерантности млечнокиселинских бактерија према повећању
осмотског притиска, у односу на друге микроорганизме. Овим поступком се,
такође, обезбеђује могућност већег конзумирања суве материје из
волуминозних оброка.
Мешање са биљкама које се лако силирају. Овом методом се,
такође, обезбеђује неопходан удео шећера за успешну ферментацију, а уједно
се поправља и однос енергија – протеин. Мешање са биљкама које се лако
силирају обавља се или у моменту сејања (једногодишње легуминозе), или
приликом пуњења сило-објекта (вишегодишње легуминозе). У ову сврху се
углавном користи кукуруз, а ретко сирак, стрна жита, сунцокрет и др.
Посебно је важна могућност гајења једногодишњих легуминоза у смеши са
житима у здруженим усевима. Комбајнирањем таквих усева истовремено се
врши мешање различитих биљних усева. Добијена смеша за силажу одликује
се, не само повољнијим хемијским саставом за силирање, већ и за исхрану
животиња.
Мешање вишегодишњих легуминоза, на првом месту – луцерке са
кукурузом, обавља се најчешће у септембру или октобру месецу у време
пристизања задњег откоса луцерке, као и силажног кукуруза из пролећне,
накнадне, па и пострне сетве. Задњи откос луцерке у сушним годинама
представља мали део од укупног годишњег приноса али се, захваљујући
доминацији лисне у односу на укупну биљну масу, одликује високим
садржајем протеина и добром сварљивошћу. Уколико временски услови
дозволе, покошена легуминозна маса се суши за сено и у том облику користи
за исхрану млађих категорија преживара (телад, јагњад) или чак за исхрану
непреживара. Међутим, велика влажност земље, кратак дан и честе падавине
отежавају, а понекад и онемогућавају спремање сена од задњег откоса
луцерке и сличних култура. Једно од могућих, ефикасних решења овог
проблема је силирање у смеши са силажним кукурузом, чиме се решава
проблем мале погодности луцерке за силирање, а силажа обогаћује
протеинима. Међутим, за убирање кукуруза потребна је једна врста сило-
комбајна, а за луцерку друга, или посебан адаптер. Такође, проблем се јавља
и при мешању ове две биљне врсте које се, при пуњењу сило-објекта, мора
обавити на адекватан начин, или силирање обавити у слојевима. Са научне
стране, у испитивањима домаћих аутора утврђено је да је максималан удео
луцерке у комбинованим силажама са кукурузом 50 : 50%. Са практичне
стране, однос кукуруза и луцерке у смешама за силирање зависи, пре свега од
расположивих количина луцерке, које су често мање у односу на количине

силажног кукуруза.
Коришћење угљенохидратних додатака. Теоретски, хранивима која
се теже силирају може се додавати и сам шећер (сахароза) у циљу
стимулисања ферментације. Међутим, у пракси се у ову сврху користе
споредни производи индустрије шећера, прекрупа житарица, сува сурутка
или коренасто-кртоласти плодови, јер је то јефтиније решење:
Прекрупа жита. То је додатак који се може (без већих проблема)
произвести или обезбедити на сваком газдинству, лако се дозира и
распоређује по биљној маси, утиче позитивно на укупну хранљиву вредност
силаже, а такође смањује влажност силираног материјала и цеђење сокова.
Препоручују се дозе од 5–10 %. Додавањем још већих количина прекрупе
добијају се такозване ,,сложене’’ силаже, које могу да представљају
комплетан оброк за поједине врсте и категорије домаћих животиња. У
експериментима и пракси, највише је коришћена и користи се прекрупа
кукуруза. Прекрупа јечма је испитивана и користи се у оним земљама где
климатски услови не дозвољавају гајење кукуруза за зрно. Зрневље житарица
пре употребе мора бити самлевено, јер се тако лакше распоређује, боље
пријања за биљну масу и успешније ферментише. Осим тога, мањи су губици
додате прекрупе при изузимању силаже, транспорту до стаје и расподели
животињама. За додатке богате скробом у литератури се препоручују мешање
са сладом у односу 9 : 1, како би се скроб брже разлагао и боље користио.
Меласа је један од важнијих додатака за силирање легуминоза.
Садржи око 80% суве материје, у којој је 45–50% сахарозе. Препоруке за
количину која се употребљава при силирању, зависно од аутора, износе 0,5–6
% у односу на зелену масу, с тим што се због вискозности меласа мора
разблажити водом у односу 1 : 1 до 1 : 3. Због сливања овог раствора, доњој
трећини силоса треба додати половину предвиђене дозе меласе, другој
трећини целу дозу, а горњој трећини једну и по дозу.
Суви репини резанци се, такође, користе као додаци при силирању
легуминоза, у количини од 6–10 %. Поред позитивних ефеката у погледу
обезбеђивања неопходног супстрата за активност млечнокиселинских
бактерија, повећавају хранљиву вредност силаже, поправљају однос енергија
– протеин и упијају вишак влаге, и то 3 л воде за сваки кг коришћених
резанаца.
Свежа сурутка се препоручује за сува и груба хранива, јер повећава
влажност материјала. Насупрот томе, при њеном додавању хранивима са
природним садржајем влаге добијају се лоши резултати.
Сурутка у праху садржи 93% суве материје и 71% дисахарида лактозе.
Због таквог хемијског састава потенцијално представља одличан
угљенохидратни додатак при силирању легуминоза. Највећи недостатак
овакве врсте додатка јесте висока цена због чега се у пракси и не користи.
Инокуланти на бази бактерија млечне киселине. Основни циљ

инокулације је да се додавањем одабраних сојева хомоферментативних
млечних бактерија интензивира и усмери ферментација, пре свега у
хранивима која не садрже довољно ферментабилних угљених хидрата, или су
због претходне термичке обраде практично стерилна. Предност биолошких
додатака је у томе што не остављају резидуе и не утичу негативно на
здравље животиња и квалитет њихових производа. Из тог разлога су свуда у
свету у највећој мери потисли хемијске конзервансе, без обзира на њихову
ефикасност. Данас се у свету увелико производе и користе бројни
комерцијални препарати који, поред бактерија млечнокиселог врења, могу да
садрже ензиме, витамине, антиоксидансе и хранљиве материје.
Бактеријски инокуланти су први пут примењени почетком XX века у
Француској при силирању репиних резанаца. У бројним досадашњим
експериментима испитивани су различити микроорганизми, у монокултури
или као комбинација различитих бактерија. Још 60-их година закључено је да
је L. plantarum свакако једна од најбољих култура за инокулисање силираног
материјала. У бројним другим истраживањима коришћени су и L. casei, L.
brevis, L. bulgaricum, St. lactis, St. cremoris, Pediococcus acidilactici и др.
Највећи број експеримената не даје предност монокултурама, већ
комбинацијама различитих бактерија, које су флексибилније у погледу
избора хранљивих материја, температурног интервала и других услова,
односно, допуњавају се у различитим аспектима своје активности. Савремени
биолошки препарати садрже Lactobacillus plantarum и друге Lactobacillus
врсте, у комбинацији са Enterococcus, Lactooccus и Pediococcus врстама.
За практичну употребу користе се бактеријски инокуланти у сувом стању или
у виду раствора, и под различитим комерцијалним називима. Суви препарати
се, пре употребе растварају у мањој количини воде и током пуњења силоса
прскају по маси за силирање.
Да би се, у перспективи, даље повећавали ефекти употребе
инокуланата, неопходна је селекција и генетска манипулација са
млечнокиселинским бактеријама. Будући циљ селекције је да се одаберу
најефикаснији сојеви бактерија у складу са врстом и хемијским саставом
биљног материјала, као и климатским условима. Постоје и покушаји да се
ефикасност Lactobacillus врсте повећа манипулацијом неких гена.
Следећи разлог који је навео научнике на коришћење бактеријских
инокуланата при спремању силаже је исувише мали број епифитних
млечнокиселинских бактерија на живим биљкама, који износи свега 10–102
бактерија по граму зелене масе. Насупрот томе, број ентеробактерија је
далеко већи, 102 –107 по граму. Због те велике бројчане разлике,
млечнокиселинска ферментација тече споро чак и по обезбеђењу оптималних
почетних услова (оптимална влажност, анаеробност и шећерни минимум),
што резултује постизањем лошијег квалитета силажа. Комерцијални
препарати на бази инокуланата се користе у дози која обезбеђује 105 –106
млечнокиселинских бактерија по граму силиране масе, чиме се одмах у

старту постиже њихова доминација у односу на ентеробактерије.
Поред тога, и сама разноврсност бактерија млечне киселине на
биљкама не обезбеђује ефикасно коришћење ферментабилних угљених
хидрата у циљу максималне продукције млечне киселине. Утврђено је да
највећи део од укупног броја епифитних млечнокиселинских бактерија на
луцерки и кукурузу чини Lactobacillus plantarum, а у знатно мањем броју су
присутни L. homohiochii, L. brevis, Pediococcus pentosaceus, Enterococcus
faecium i E. faecalis.
Резултати инокулације се, у највећој мери, испољавају код хранива
која се сама тешко силирају, пре свега, легуминоза јер се употребом
хомоферментативних култура најефикасније користе присутни растворљиви
угљени хидрати, који су иначе на самој граници шећерног минимума.
Међутим, значајнији ефекти коришћења инокуланата могу се постићи само
при обезбеђивању одговарајућих услова. За испољавање позитивних ефеката
инокулације потребно обезбедити степен суве материје од 35 до 40%, брзо
пуњење сило-објекта и добру херметизацију, док при влази од 77–80% и
ниском садржају шећера (<3%) нема побољшања резултата. Вероватно због
оваквих захтева, у низу огледа при коришћењу инокуланата нису утврђени
позитивни ефекти, што је тумачено као неефикасност инокуланата
Поред наведених позитивних ефеката важних за ацидификацију,
млечнокиселинске бактерије су значајне и због тога што производе
бактерицидне материје или секундарне метаболите који су антагонисти не
само према другим млечним бактеријама, већ и према кварењу и патогеним
микроорганизмима у хуманој храни или храни за животиње каква је силажа.
Инокулација у циљу обезбеђења аеробне стабилности силаже је детаљније
објашњена у поглављу о силирању кукуруза.
Ензимски додаци. Као стимулатори млечнокиселинске ферментације
при спремању силаже користе се ензимски додаци који садрже целулазе,
хемицелулазе, амилазе, пектиназе и лигниназе. Деловањем наведених ензима
долази до разлагања сирове целулозе, а крајњи производ тога су угљени
хидрати ниже молекулске масе, који могу послужити као супстрат за
деловање бактерија млечне киселине. Од ензима који разлажу целулозу
очекује се да оствари максималан учинак у првих 48 сати ферментације, да
делује при pH од 4,0 до 6,5, температури 0–50оC и при садржају суве материје
10–60 %.
Принцип деловања целулолитичких ензима је нарочито важан при
силирању легуминоза и травно-легуминозних смеша, које не садрже довољну
количину ферментабилних угљених хидрата. Ефекат употребе
целулолитичких ензима долази до изражаја нарочито при истовременој
употреби и инокуланата хомоферментативних бактерија млечне киселине.
Највећи број данашњих комерцијалних биолошких препарата који се
производе као додаци за спремање силаже садрже, поред одабраних сојева

млечнокиселинских бактерија и целулолитичке препарате.
У поређењу са угљенохидратним додацима или хемијским
конзервансима, ефекти примене ензимских препарата на резултате
ферментације су знатно мањи.
Мешање са биљакама које садрже фитонцидне материје. У циљу
успешног силирања, легуминозе се могу мешати са биљкама које садрже
фитонцидне материје и које делују ферментинхибиторно, бактериостатски,
бактерицидно и фунгицидно. Фитонциди су, по хемијској природи алдехиди,
гликозиди, органске киселине, етерична уља, балзами и др., и њих садрже
боквица, маслачак, камилица, бела слачица, уљана репица, иглице четинара и
низ других врста. Ове биљке се мешају са легуминозама у моменту пуњења
сило-објекта, а сама могућност је чисто теоретског значаја.
Фитонцидне материје садржи и луцерка, било да их сама синтетише
или су оне продукти разних гљивица и актиномицета које живе у земљишту
око кореновог система, а које луцерка користи. После косидбе луцерке
њихово деловање брзо слаби, те уколико се одуговлачи са убацивањем зелене
масе у сило-објекат, до изражаја долазе бројне трулежне бактерије. И од
чисте луцерке се може добити добра силажа уколико се силира одмах по
косидби, пре него што ослаби њена фитонцидна активност.
Коришћење антибиотика. Познат је значај и улога антибиотика у
хуманој медицини и ветерини. У ветерини се антибиотици користе за лечење
бактеријских инфекција, или у малим количинама као додаци оброцима за
млађе категорије појединих врста домаћих животиња.
На основу тога неки истраживачи су дошли на идеју да испитају
могућности и ефекте коришћења антибиотика као специфичних додатака при
спремању силаже, како би сузбили непожељне микроорганизме. У низу
истраживања као адитиви коришћени су хлорамфеникол, клиндамицин,
бацитрацин, терамицин, тилосин, пеницилин, нисин и др. Ефекат се углавном
састојао у смањењу броја лактобацила, смањењу количине млечне и сирћетне
киселине и амонијачног азота, као и повећања pH вредности. Међутим,
наведени додаци су редуковали активност, пре свега пожељних
микрорганизама, и тиме допринели смањењу квалитета силажа. Због таквих
ефеката, данас се не испитују и не примењују при силирању.
Хемијско конзервисање биљака се заснива на теорији инхибиције
ензима. Познато је да се биљни ензими који учествују у синтези једињења
налазе у апсорбованом облику на ћелијским мембранама, док се ензими који
врше хидролизу једињења налазе у слободном стању у цитоплазми. У
ћелијама живих биљака интензивно се одвијају метаболички процеси
изградње и разградње хранљивих материја, у оба смера. У “гладном”
метаболизму, који наступа после кошења биљака и прекида размене материја,
постепено преовладавају катаболички процеси, који доводе до разградње
бројних органских једињења. За негативне трансформације хранљивих
материја, значајне губитке и потпуно кварење зелених хранива након кошења

одговорни су не само биљни ензими, већ и ензими бројних присутних
микроорганизама. Истина, микроорганизама увек има на биљкама, али
њихову активност у већини случајева биљка успешно контролише или у
потпуности инхибира захваљујући фитонцидним материјама. Након кошења
биљака, фитонцидна способност се врло брзо смањује, а на рачун тога
интензивира се деловање микроорганизама. Активност ензима биљних ћелија
и микроорганизама може се у значајној мери успорити, или у потпуности
зауставити употребом одговарајући хемијских конзерванаса.
Инхибиција ензимске активности биљака и микроорганизама изводи
се на два нивоа:
1) на генетском нивоу, када инхибитор омета биосинтезу ензима и
2) на кинетичком, када инхибитор омета и снижава активност самог
ензима.
Деловање одговарајућег конзерванса је могуће само у течној средини.
“Добар” конзерванс због тога мора да буде добро растворљив у води или
биљном соку, да конзервишуће дејство остварује у малим концентрацијама и
у кратком року, да није штетан за људе и животиње, да је без непријатног
мириса, стабилан при чувању и практичан за транспорт, да није корозиван
итд.
Први експерименти са коришћењем хемијских конзерванаса за зелене
биљке започети су још крајем XIX века, тако да је до данас испитано више од
1000 различитих једињења. Међутим, данас се у свету користи само мали
број. Једна од главних препрека томе данас јесте тежња да се храна за људе и
животиње производи на што природнији начин и да се добију здравствено
што исправнији производи.
У бројним експериментима који су извођени у циљу изучавања
проблематике хемијског конзервисања коришћени су различити конзерванси
и у различитим дозама. Мада постоје практичне препоруке за дозе појединих
конзерванаса, сматра се да су оне условљена, пре свега садржајем суве
материје. Сматра се да се оптимална доза неког конзерванса односи на
садржај влаге у интервалу 60–70%. Свако повећање влаге изван овог
интервала за 1% захтева и повећање дозе конзерванса за 1%, док смањење
влаге испод ових граница до 40% захтева за сваки % влаге повећање дозе
конзерванса за 0,5%. За материјал са влагом мањом од 40% не препоручује се
даље повећање количине конзерванса. Међутим, има аутора који сматрају да
је употреба хемијских конзерванаса оправдана искључиво за материјал са
превисоким процентом влаге.
Минералне киселине. Принцип деловања минералних киселина
заснива се на брзом закишељавању силираног хранива до нивоа
концентрације водоникових јона који зауставља деловање биљних и
бактеријских ензима. Основне животне функције биљака и микроорганизама
протичу при pH вредности 5,8–6,5, а прекидају при вредностима 3,8–4,2. При
још нижим pH вредностима остају активне само неке бактерије млечне

киселине, као и квасци и плесни. Међутим, за већину квасаца и плесни
неопходни су аеробни услови средине. Испуњавањем ова два основна услова,
односно, pH вредности мање од 4,2 и анаеробности, постиже се конзервисање
зелених биљака и омогућава дуготрајно чување до момента употребе.
Минералне киселине у малој мери утичу на промене хранљивих материја у
силираном материјалу. Доказано је да јаке минералне киселине, у извесној
мери разарају лигноцелулозни комплекс, али да истовремено не разарају
протеине. Њиховом употребом смањује се и интензитет ферментационих
процеса и хидролизе шећера, па у конзервисаном материјалу количина
млечне киселине може бити и неколико пута мања у односу на природно
силиран материјал.
1. Сумпорна киселина (H2SO4) се користи (слично као и
хлороводонична) у количини од 5–6 л/т. И поред високе ефикасности и брзог
деловања, негативна страна сумпорне киселине је велика агресивност и
кородивност. Поступци руковања сумпорном киселином, почев од набавке и
транспорта конзерванса, дозирања, растварања водом и аплицирања, опасни
су за раднике. Због свега тога, у технологији конзервисања кабастих хранива
тражена су прикладнија решења.
2. Хлороводонична киселина (HCl). Као конзерванс за зелена хранива,
хлороводонична киселина је испитивана још 1926. године у Немачкој.
Међутим, коришћењем тада одређених доза постизана је pH од 2,0, при којој
се максимално очувала хранљива вредност силажа, али је зато била
неупотребљива за животиње. У литератури готово да и не постоје подаци о
ефектима употребе хлороводоничне киселине. Домаће препоруке за
коришћену дозу хлороводоничне киселине су 1%, и то претходно разблажене
са 5–6 делова воде.
3. Фосфорна киселина (H3PО4). Овај конзерванс је постао
интересантан додатак при силирању луцерке не само због ефикасности, већ и
због обогаћивања луцеркине силаже фосфором. Захваљујући високом
степену дисоцијације, фосфорна киселина делује пре свега тако што брзо
снижава pH вредност и тиме инактивише биљне и бактеријске ензиме.
Органске киселине. За разлику од минералних, деловање органских
киселина се базира на слободним анјонима и недисоцираним молекулима, а
предност им је у мањој корозивности и лакшем руковању. Као подстицај
идеји коришћења конзерванаса на бази органских киселина послужило је
откриће да основу силирања представља млечнокиселинско, а не алкохолно
врење. Зато се у почетку експериментисало са млечном киселином, али је
због високе цене она брзо напуштена. После тога, уследила су испитивања
мравље киселине, саме или у смеши са хлороводоничном и другим
киселинама. Крајем XIX и почетком XX века експериментисано је са
салицилном и лимунском киселином, али оне нису нашле место у пракси.
Због високе цене и тешког набављања није омасовљено коришћење

органских киселина све до после Другог светског рата.
1. Мравља киселина. То је данас једно од најчешће коришћених
хемијских средстава за конзервисање легуминоза, трава и травно-
легуминозних смеша у Европи. Мравља киселина има високу цену, која је
главни ограничавајући фактор за њену већу употребу. Иначе, овај конзерванс
је сасвим прихватљив и за животињски организам, пошто природно настаје у
преджелуцима преживара, у количини од око 600 g на дан. Користи се као
енергетска материја, али и за синтезу нуклеинских киселина, холина,
метионина, глицина, серина и других органских једињења. У промету се
налази са концентрацијом од 85 и 60 %.
Мравља киселина се користи сама, или у комбинацији са другим
конзервансима. Препоруке за дозе мравље киселине су веома различите. За
силирање зелене масе са мање од 25% суве материје користе се, по правилу,
препарати на бази мравље киселине, због њеног бактерицидног дејства, а са
25–45% суве материје пропионска киселина, због израженијег фунгицидног
дејста.
2. Сирћетна киселина. У односу на мрављу, сирћетна киселина има
око 5–10% слабије дејство. Коришћење сирћетне киселине као конзерванса се
не препоручује, пре свега због депресивног утицаја на конзумирање силаже.
Међутим, има података у литератури да у количини од 4 l/t луцерке, сирћетна
киселина има сличне ефекте као и мравља. Поред тога, сирћетна киселина се
у организму користи као прекурсор млечне масти.
3. Пропионска киселина. У организму животиња ова киселина је
прекурсор глукозе. По општем ефекту је слабија од мравље и сирћетне, али
показује јаче фунгицидно дејство. Из тог разлога, пропионска киселина је
нашла највећу примену у конзервисању сировог зрна или клипа кукуруза, а
мање је значајна за кабаста хранива. Евентуално, при силирању луцерке
користи се у дозама од 0,4 до 0,8%. Експериментално је доказано да мање
количине пропионске киселине (0,1–0,2%) не утичу на ферментацију, али
значајно редукују загревање силаже. Осим тога, пропионска киселина
повећава аеробну стабилност силажа.
4. Друге органске киселине. У неким огледима старијег датума
испитивани су ефекти коришћења гликолне, акрилне киселине и бензојеве
киселине. Значајније коришћење бензојеве киселине почело је тек након што
је поједностављен поступак њеног добијања. Оптимална доза бензојеве
киселине је за детелине 3 кг/т, за луцерку 4,0, а за траве и друге културе 2,5–
3,0 кг/т.
Од бензојеве киселине добијају се антранилска (ортоамино-бензојева)
и салицилна киселина. Обе киселине су јако скупе, па се и не користе у
пракси.
Сорбинска киселина је, такође, интересантан конзерванс јер при
концентрацији 0,2–0,3% даје сличне ефекте као и други конзерванси органске
природе, а нарочито је значајна за заустављање активности плесни. Осим

тога, сорбинска киселина је најмање штетна за животиње.
Соли. У односу на минералне и органске киселине, њихове соли имају
ту предност што су прашкастог облика, те се лакше транспортују, чувају,
дозирају и аплицирају. У води соли дисосују уз испољавање бактерицидног и
бактериостатског дејства, а неке од њих имају и хранљива својства. Соли
слабих база и јаких киселина доводе и до снижења pH вредности:
1. Натријум-метабисулфит. Једна од најчешће испитиваних и у
пракси коришћених соли јесте натријум-метабисулфит (Na2S2О5), односно
винобран. Карактеристично за бисулфите је да су у прашкастом облику и да
се добро растварају у води, при чему долази до њихове хидролизе и грађења
неколико различитих јона (Na+, H+, HSO3-, SO32- и OH-). Управо због тога, у
третираној силажи не долази до смањења pH вредности, већ супротно – до
њеног повећања, док конзервишуће дејство бисулфита проистиче из
бактерицидног деловања појединих јона. Међутим, при оцењивању квалитета
силаже, због повећаних pH вредности силажа се сврстава у класе нижег
квалитета, што није реално. Због наведених проблема треба познавати
механизам деловања ових соли и то узети у обзир при оцени употребне
вредности силажа. При хидролизи метабисулфита у силираној маси долази до
везивања кисеоника, што доприноси бржем постизању анаеробних услова и
завршетка оксидационих процеса и губитака. Оксидација сумпорасте
киселине и њене соли кисеоником из ваздуха доводи до ослобађања
ултравиолетних зрака дужине 2200 ангстрема, што има додатну
бактерицидну улогу.
У пракси је највише коришћен Na-метабисулфит. K-метабисулфит се
сматра мање погодним, јер калијумовог јона и онако има довољно у кабастој
храни, а вишак додатно оптерећује организам током излучивања. У случају
коришћења соли калијума за конзервисање зелене хране, неопходно је
повећати количину NaCl-а у оброку, због специфичног и везаног начина
излучивања калијума.
2. Кухињска со. Први хемијски конзерванс коришћен за храну за
животиње још у XIX веку била је кухињска со (NaCl), а конзервисање је
обављено по угледу на конзервисање поврћа. Први резултати коришћења
кухињске соли за силирање су објављени у Белгији у првој половини XIX
века. У Русији је овај начин конзервисања, такође препоручиван у XIX веку,
али је због честог кварења овако спремљене силаже поступак брзо напуштен.
Експериментално је доказано да се со може користити као додатак храни у
мањим дозама, јер у противном делује токсично на животиње. Међутим, ове
дозе соли немају бактерицидно ни бактериостатско дејство, већ подстичу
цеђења биљног сока неопходног за брзи развој млечних бактерија и
поправљају укус силиране хране.
3. Натријум-нитрит. Ова со је је пропагирана у Француској,
Немачкој, Пољској, Енглеској и другим земљама под називом Кофа и
Кофасил. У дози од 0,1% натријум-нитрит показује одличне резултате, јер не

омета рад бактерија млечне киселине, већ само трулежне и бутерне, као и
квасце. При његовом коришћењу силажа се брже закишељава, а губици
шећера су мањи. Након 1–1,5 месеца по силирању, натријум-нитрит се губи
из силаже у виду оксида азота или амонијака. Међутим, ограничавајући
фактор за његово коришћење је била велика токсичност.
4. Соли мравље киселине. Осим мравље киселине, експериментисано
је доста и са њеним солима, формијатима, који су интересантни, пре свега
због једноставније примене. У пракси се користе натријум-, калцијум- и
амонијум-формијати, као и -тетраформијати. Нарочито су интересантне соли
амонијака и мравље киселине јер, осим конзервишућег дејства, обогаћују
силажу додатним количинама сирових протеина, које микроорганизми бурага
могу да прераде у праве протеине високе биолошке вредности. У Европи су
коришћени и користе се соли мравље киселине под различитим
комерцијалним називима као што су: Foraform у Норвешкој (по хемијској
природи је амонијум-формијат), Kofasilplus у Немачкој, Норвешкој, Шведској
и Швајцарској (натријум-нитрат - 29%, калцијум-формијат - 56%,
хексаметил-тетраамин - 14% и минерални додаци - 1%). Уношењем средстава
у силажу, реакцијом између натријум-нитрата и калцијум-формијата ослобађа
се мравља киселина, а истовремено се хидролизом хексаметил-тетраамина
ослобађа амонијак и формалдехид, који протектира протеине. Доза
конзерванса у виду гранула је за траве 2 kg/t.
5. Соли бензојеве киселине. Натријум-бензоат као со бензојеве
киселине, чест је конзерванс у индустрији људске хране. Због тога је више
аутора испитивало и потврдило ефикасност ове соли при силирању
легуминоза.
Гасовите супстанце. Покушаји конзервисања силиране масе гасовима
нису нашли примену у пракси због високе цене поступка, захтева за
потпуном херметичношћу, као и запаљивости и отровности неких гасова.
Углавном су испитивани угљен-диоксид (CO2) и сумпор-диоксид (SO2). Први
је слаб конзерванс, али је главна намена његове употребе да из силираног
материјала истисне кисеоник и брзо обезбеди анаеробне услове. Насупрот
томе, сумпор-диоксид испољава добра конзервишућа својства, јер се раствара
у води и гради сумпорасту киселину (H2SO3). Међутим, због проблема при
транспорту и опасности по здравље људи, он се не користи у пракси, већ се
употребљавају соли које хидролизом, између осталог, дају и сумпор-диоксид.
Испитиван је, такође, и угљен-бисулфид (CS2), али је и његов главни
недостатак висока запаљивост и висока цена.
Посебан значај за технологију силирања има формалдехид који је по
природи гас, а користи се као стерилишуће средство у виду 40%-ног
раствора, такозваног формалина. Његова улога при силирању материјала је у
бактериостатском деловању, али и у протектирању протеина, не само у току
ферментације, већ и у бурагу животиња. Користи се сам или у комбинацији
са другим средствима, најчешће мрављом киселином. Доза овог конзерванса

је 6,5 l/t. Употреба формалина у дози од 2 kg/t обезбеђује очување 80%
протеина у односу на 40% у контроли, а такође погодује разарању
хемицелулозе.
Недостатак формалина као конзерванса је његова велика испарљивост
која, због брзог смањења концентрације, може умањити ефекте примене.
Такође, ова супстанца има непријатан мирис, који се додатно појачава због
високе испарљивости. Из тог разлога се експериментисало са параформом,
који је “тврди” полимер формалдехида. Параформ садржи 82–99%
формалдехида, и одликује се знатно мањом испарљивошћу, али се као
недостатак јавља његова слаба растворљивост.
Конзервишуће смеше. У пракси се јављају и различити комерцијални
препарати који се састоје из више супстанци, на пример: из две минералне
или две органске киселине, из органске и минералне киселине, из киселина и
соли, смеша соли, смеше киселине и угљенохидратног додатка и др. У
оваквим смешама долази до међусобног допуњавања дејстава појединих
састојака, јер се из претходних излагања види да мало који од њих има
универзално дејство. Тако, на пример, мравља киселина има бактерицидно, а
пропионска фунгицидно својство, па се мешањем у односу 1 : 1 постиже
знатно ефикасније конзервишуће дејство. Састав таквих смеша често је
непознат и има својство произвођачке тајне.
Слика 60. Комбајнирање ниских култура

Прва конзервишућа смеша је била, свакако, AIV раствор који је 1931.

године патентитао Arrturi Imarin Virtanen и која се састојала из 6 делова HCl-а
и 1 дела H2SO4. После тога је, укључивањем мравље киселине, дошло до
модификације AIV раствора. Тако су добијени AIV-I раствор (HCOOH +
HCl), AIV-I/75 (HCOOH + H2SO4) и AIV-II (HCOOH + H3PO4). У бившем
Совјетском Савезу коришћено је више конзервишућих смеша на бази
комбинације сумпорне и хлороводоничне киселине, и у различитим односима
маса (вероватно по угледу на AIV раствор). То су били S-2, K-2, VIK и IB-2
препарати. Поред њих, у експериментима на територији бившег СССР-а, по
идеји научника Зубрилина коришћен је препарат AAZ који се састојао од
хлороводоничне киселине и глауберове соли (Na2SO4 × 10H2О). У Немачкој је
коришћен ДЕФУ препарат на бази хлороводоничне и фосфорне киселине.
И поред високе ефикасности, минералне киселине се, практично,
више нигде не користе због изражене кородивности. Савремене
конзервишуће смеше садрже органске киселине и њихове соли. Мравља
киселина је састојак бројних препарата који се, под различитим
комерцијалним називима, производе и користе у многим земљама. Такав је,
на пример, немачки препарат ,,Alfasil’’, на бази мравље и сумпорне киселине.
У Немачкој и Швајцарској коришћена је смеша мравље и пропионске
киселине под комерцијалним називом ,,Amazil’’. Ова смеша је употребљавана
у количини од 0,15 до 0,45%. У Француској су коришћени препарати
,,Kalsilaž’’ (мравља, фосфорна, сумпорна и антиоксиданс), ,,Ansipron’’ и
,,Normil F’’ (мравља, формалин, антиоксиданс) и ,,Formik ansil’’ (мравља и
формалин) у дози од 5 l/t легуминоза. Кофа со се састојала од калцијум-
формијата и натријум-нитрата. У бившој Југославији коришћен је “Luprosil”
који се састојао од Ca-пропионата и пропионске киселине, и то у дози од 0,3
до 0,5%. Препарат “Foraform” се састоји из мравље киселине (645 g/kg) и
амонијака (60 g/kg). У Немачкој се производи “Amasil combi”, који се састоји
из 34% пропионске киселине, 15% мравље киселине, 26% амонијум-
формијата, 5% амонијум-пропионата и 20% воде. Доза ове конзервишуће
смеше зависи од влажности биљног материјала и креће се 3–4 l/t зелене масе.
Препарат “KemiSileTM2000” састоји се из мравље и пропионске киселине и
амонијум-формијата. Шведски препарат “PROENS®'' садржи мрављу и
пропионску киселину итд.
Силирање једногодишњих легуминоза
Код нас се за волуминозну храну за животиње од једногодишњих

легуминоза највише гаје грахорица и сточни грашак, а ређе (или врло ретко)
соја, боб и лупина. Једногодишње легуминозе су вишеструко значајна група
крмних биљака, јер дају задовољавајуће приносе зелене масе и сирових
протеина и у скромним условима. Могу се гајити у озимој, јарој или пострној
сетви, као појединачни усеви или у здруженој сетви са житима, врше

азотофиксацију, слично вишегодишњим лептирњачама и др.
Једногодишње легуминозе нису погодан материјал за силирање због
мале количине шећера и високог пуферног потенцијала. Због тога је и са овом
групом биљака изведен велики број експеримената у циљу проналажења
најбољих решења за успешно силирање. Посебна пажња је посвећена гајењу
ових биљака у смеши са стрним или просоликим житима, чиме се смањују
негативни ефекти полегања, али и недовољне количине ферментабилних
шећера. За сваку од наведених врста једногодишњих легуминоза постоје
заједничке карактеристике, али и одређене специфичности, које треба узети у
обзир при њиховом коришћењу за силирање.
Силирање грахорице. Због полегања, као и недовољне количине
ферментабилних шећера, грахорице се обавезно сеју у смеши са овсем,
тритикалеом или јечмом. Искуства са фарми Пољопривредне корпорације
Београд говоре да пшеница није добар потпорни усев за грахорицу, јер у односу
на друга жита има слабије стабло, док се тритикале помиње као веома добро
решење. Да би се добила што боља потпора, потребно је употребити адекватну
количину семена грахорице и житарице. Тако, на пример, при сетви једног
хектара, за маљаву грахорицу потребно је 120 kg семена и 30 kg семена ражи,
односно 125 kg грахорице и 35 kg овса. За обичну озиму грахорицу и раж тај
однос је 150 kg : 35 kg семена, а за комбинацију са овсем 150kg : 30 kg.
Резултати домаћих истраживања указују да се једногодишње
легуминозе, грахорица и сточни грашак, а такође и сточни боб, лупина и соја,
могу гајити и у смеши са просоликим житима: сирком, суданском травом и
кукурузом (табела 33).
Табела 33. Принос суве материје смеша једногодишњих легуминоза и жита

(Остојић и сар. 1996)
СМ СМ
Смеша % Смеша %
t /ha t /ha
Vicia sativa + Sorghum 18,4 100,0 Sorghum sudanense 14,1 100,0
Pisum sativum +
20,7 112,5 S. sudanense + Vicia sativa 15,3 108,5
Sorghum
Vicia faba + Sorghum 18,1 98,4 S. sudanense + Vicia faba 17,2 121,9
Lupinus albus + S. sudanense + Pisum
18,7 101,6 15,4 109,2
Sorghum sativum
Soya hispida + Sorghum 22,7 123,4 Zea mays 8,1 100,0
Z. mays + V. sativa 10,8 133,3
Z. mays + V. faba 6,9 85,2
Z. mays + P. sativum 6,5 80,2
При сетви озимих или јарих мешавина грахорице и жита, грахорица

се сеје уздуж парцеле, а потпорни усев попреко. Кошење смеше за силирање
изводи се у фази када је грахорица образовала пуно махуна, а жито још није
исцветало. Грахорице у смеши дају веће приносе од грашка и имају већи
садржај протеина у сувој материји у односу на грашак (21 : 17,5 %), а осим
тога смеше су погодније за силирање због већег садржаја ферментабилних
шећера у односу на чист усев.
Постоје литературни подаци по којима се квалитетна силажа може
спремити и од грахорице као појединачне културе, уколико је претходно
обављено провењавање. За брже и равномерније провењавање значајно је
коришћење гњечилица.
Силирање сточног грашка. Сточни грашак се гаји као озими или
јари усев. Озими грашак се сеје крајем септембра, а јари крајем фебруара и
почетком марта. Најчешће се, због проблема полегања, сеје у смеши са овсем
и ражи, а ређе са јечмом и пшеницом. За сетву једног хектара потребно је на
100 kg семена грашка и 15–20 kg семена ражи, односно 20–30 kg семена овса.
Постоје подаци који говоре о могућности гајења смеша крмног грашка и
кукуруза. Као чист усев (за зелену храну и сено), грашак се користи у фази
формирања првих махуна. У смеши, пре свега са ражи, коришћење је пре
класања жита. Грашак се за силажу користи када се образује две трећине
махуна, а жита увелико искласају, како би се обезбедио што већи садржај
суве материје.
Силирање сточног боба. Боб се као крмна култура гаји углавном у
северноевропским земљама, док је код нас мало познат. У одговарајућим
условима постижу се високи приноси зелене масе, слично другим крмним
културама.
Сточни боб се за силажу гаји најчешће у комбинацији са кукурузом.
Косидба за силажу обавља се у фази млечно-воштане или воштане зрелости
зрна доњих махуна боба. Домаћа искуства указују да је смеша кукуруза и
боба погоднија за силирање у односу на смешу сирка и боба.
Силирање соје. Ради обезбеђења шећерног минимума, соја се
најчешће сеје и силира у смеши са кукурузом. Овакав поступак је уједно и
оплемењивање кукурузне силаже биљним протеинима, чиме се може
значајно уштедети на другим изворима протеина у исхрани преживара.
Гајење здружених усева соје и кукуруза за силажу обавља се у главној или
пострној сетви. За пострну сетву користе се сорте соје групе зрења 0 и 00
као и хибриди кукуруза краће вегетације. Сетва соје и кукуруза се обавља у
истим редовима (размак 30–40 cm), у наизменичним редовима (размак 25
cm) или у пантљикама. При сетви у наизменичним редовима или
пантљикама кукуруз мање гуши соју, те она учествује у већем проценту у
укупној маси.
Комбајнирањем здруженог усева соје и кукуруза истовремено се

врши њихово мешање, па се од таког материјала добија силажа
уједначеног квалитета и хранљиве вредности. Међутим, у пракси се јавља
проблем повећања остатака соје. Наиме, висина одсецања кукурузне
биљке (10 до 15 cm) је превелика за истовремено убирање соје, јер је она
мањег хабитуса.
Силирање лупине. У доступној литератури пронађени су и подаци о
силирању лупине. Лупина је силирана у фази пуних махуна.
Силирање сунцокрета
Сунцокрет се ретко користи за спремање силаже. Силирање се обавља

у време када су цветне главице у половини цветања, јер биљна маса касније
јако огруби. Може да се силира сам или у комбинацији са кукурузом. Поред
тога, могућа је и здружена сетва сунцокрета са сирком, сојом и бобом, или
његово усејавање у смеше једногодишњих легуминоза (грашка и грахорице)
са стрним житима.
Силирање сточног кеља
Ова биљна врста је позната по високим приносима, али и по

отпорности на ниске температуре, па се у зеленом стању може користити до
касно у јесен. Кељ се може и силирати, али због високог процента влаге
неопходно је обавити његово мешање са неким сувим хранивом у односу
којим се обезбеђује бар 25% суве материје.
Силирање кромпира
Овај поступак конзервисања је нарочито значајан због смањења

губитака при чувању кромпира. Наиме, губици при чувању здравог кромпира
у току зиме износе 8 - 10%, а код оштећених и недозрелих кртола још више.
При силирању кромпира губици нису већи од 4 - 6%, а силажа се може
чувати више година и користити у било које доба године. Кромпир се силира
у свежем стању или као запарен. Преживари одлично варе и користе сирови
кромпир, док је за свиње потребна претходна термичка обрада – запаривањем
или кувањем. Уколико се пред силирање врши запаривање кромпира, уштеди
се 20–30% топлотне енергије и око 40% рада у односу на свакодневно кување
и запаривање. За добро силирање кромпира потребно је да се обезбеди 30–
35% суве материје, а то се најлакше постиже додавањем 10–20% сецкане
сламе. У САД се у ову сврху кромпиру додаје 50% сена, или 20% сена и 20%
очишћеног овса. Силажа кромпира са 50% сена није лошија од кукурузне
силаже.
Силирање репе
Сточна, шећерна и полушећерна репа и сточна мрква се до момента

употребе чувају у траповима и користе у свежем стању. Међутим, ова
хранива се могу успешно силирати уколико се комбинују са неким сувим
кабастим хранивом у односу који обезбеђује садржај суве материје од
најмање 25%.
Силирање тикви и бундева
Ова хранива се користе првенствено као свежа и не могу се доста дуго

чувати. Међутим, да би се спречило кварење може се обавити силирање али,
такође, уз додатак неког сувог хранива које ће упити вишак влаге. Задњих година
се код нас све више гаје уљане сорте тикви чије се семе користи за производњу
квалитетног уља. Након вађења семена остају огромне количине плода (ткива)
тикве, које се силирањем могу дуже сачувати.
Силирање споредних производа ратарства,

повртарства и прехрамбене индустрије
Силирање глава и лишћа шећерне репе. Сваке године на пољима

после вађења шећерне репе остају значајне количине глава и лишћа, које чине
18–24% од приноса суве материје шећерне репе. Према апсолутним
количинама као и хранљивој вредности ово је, вероватно, најважнији
споредни производ пољопривреде.
Употреба глава и лишћа шећерне репе у свежем стању је временски
ограничена, док се дехидратација не исплати због великог утрошка скупе
енергије. Због тога је силирање најпогоднији метод конзервисања, а самим
тим и дуготрајног чувања и коришћења. Међутим, висок садржај влаге, као и
контаминираност земљом утичу да се од глава и лишћа у чистом виду добија
силажа мале енергетске вредности, лошег квалитета и са великим губицима
хранљивих материја. Боље решење је спремање комбинованих силажа, код
којих се као додатак користе хранива са знатно већим учешћем суве материје
(слама, кукурузовина или силажни кукуруз). Највећи проблем за добијање
квалитетне силаже од глава и лишћа репе је значајно присуство земље, као и
велика количина влаге. У земљи којом су контаминиране главе и лишће
налазе се споре бутерних бактерија, које у силажи разлажу шећере и протеине
и продукују бутерну киселину. Таква силажа је непријатног мириса и укуса, а
садржи и по здравље штетне производе бактеријског разлагања, те се у неким
случајевима не сме ни користити за исхрану животиња. Да би се максимално
смањила запрљаност глава и лишћа земљом, неопходно је да се вађење репе
обавља по лепом и сувом времену, уз истресање заостале земље вилама.
Савремене машине за вађење шећерне репе убацују одсечене главе и лишће

директно у приколицу, чиме се у великој мери смањује проблем
контаминације земљом.
Уколико се силирају неуситњене главе и лишће, сабијање треба
обавити интензивније него у случају њиховог претходног сецкања. Пуњење
целог или дела силоса треба завршити најдуже за 4–5 дана. Превоз масе у
сило-објекат и његово гажење не треба да обавља трактор који је ангажован у
транспорту, због додатног загађења силиране масе земљом са точкова. Након
завршетка пуњења и сабијања, покривање силаже је најбоље обавити PVC
фолијама, уз додатно оптерећење по површини фолије.
Због високог присуства влаге у главама и лишћу репе (84–87%), у
току силирања долази до издвајања значајне количине ефлуента (сока), која
може да чини и до 300 л/т, чиме се изгуби и до 40% хранљиве вредности.
Овај проблем захтева обавезну изградњу канала на дну сило-објекта за
одвођење сока, као и јаму за његово прикупљање и чување. Уколико је
вађење механизовано, главе и лишће остају на њиви у редовима, те се по
лепом и топлом времену могу значајно провенути, што смањује количину
течних губитака. Ради везивања вишка влаге препоручује се мешање глава и
лишћа са неким сувљим хранивом, на пример уситњеном сламом или
кукурузовином.
Један од проблема коришћења глава и лишћа шећерне репе у зеленом
стању јесте висок садржај оксалне киселине (до 2% у СМ). Оксална киселина
везује калцијум и тиме ремети метаболизам овог важног минерала у
организму животиња, а поред тога изазива и проливе. Зато се при коришћењу
глава и лишћа шећерне репе обавезно додаје и сточна креда. Сматра се да се
силирањем ових споредних производа смањује садржај оксалне киселине.
Силирање зелених остатака грашка. За исхрану стоке се, осим
сточног грашка, користи и зелена маса грашка за зрно, која у значајним
количинама остаје на пољима. Зелени остаци грашка после убирања махуна
нису занемарљиви и износе, зависно од сорте и до 20 t/ha. Ови остаци се
најчешће заоравају или користе у зеленом стању у исхрани преживара, а ређе
суше за сено. Силирање је, свакако, најбоље решење да се хранљива вредност
овог хранива очува до момента употребе.
Силирање осталих отпадака повртарства. Као споредни производи
повртарства јављају се вреже, циме, лишће, ситни и оштећени плодови и др.
Ова хранива се, због варијабилног састава и мале хранљиве вредности, ретко
користе и у свежем стању, већ се углавном заоравају. Силирање као начин
конзервисања наведених производа изузетно се примењује, и то само у
годинама које су због лоших временских услова дефицитарне у храни за
животиње. У случају силирања наведених производа неопходно је да се
користе суви додаци у циљу везивања вишка влаге, а могу се, евентуално,
укључити и угљенохидратна хранива, да би се добила хранљивија силажа.
Силирање споредних производа индустрије шећера. За сирове

репине резанце (количински најважније) највећи проблем при силирању је,
такође, велика влажност (око 90%). У условима савремене технологије
могуће је додатно пресовање сирових репиних резанаца, чиме се
удвостручује количина суве материје. Међутим, уколико је она већа од 25%
сабијање је отежано због еластичности. Такође, и споро хлађење тек
пресованих сирових резанаца може негативно да утиче на структуру и
квалитет силаже. Одмах након пресовања резанци имају температуру од 50–
60 оC, а у великим силосима ова температура се дневно снижава за 0,5–1,5оC.
Најбоље је да се силирање резанаца у хоризонталним силосима обавља у
слојевима дебљине до два метра, чиме се постиже ни пребрзо ни преспоро
хлађење, а ферментација тече у оптималним температурним условима.
Пуњење силоса треба обавити за један дан, уз равнање површинског слоја,
умерено гажење и покривање пластичном фолијом.
У тову говеда, дневно се по грлу може давати и до 40 kg силираних
репиних резанаца, док се за музне краве користи 15–30 kg, а за овце до 2 kg.
Животиње радије једу силиране него свеже репине резанце.
Силирање отпадака прераде воћа. При пресовању воћа у циљу
добијања сокова у значајним количинама остају пулпе. Одлагање оваквих
споредних производа на депоније или компостишта доводи до загађења
човекове околине и оптерећује производне погоне. Хранљива вредност
оваквих производа за животиње је мала, али не и занемарљива. Међутим, ови
споредни производи брзо ферментишу, те се кратко време могу користити у
свежем стању. Вештачко сушење је скуп поступак, тако да је силирање
једино решење за њихово конзервисање. Главни проблем при силирању ових
отпадака је висок удео влаге, али се то решава додатком кукурузовине и
сламе, или кукурузне прекрупе у количини од 15 до 30%. С обзиром на
значајне прерађивачке капацитете ове врсте код нас, постоји и велики
интерес за максимално искоришћавање ове врсте хранива.
Силирање пивског требера
Пивски требер се сматра квалитетним хранивом, пре свега, за исхрану

музних крава. Највеће количине се утроше у сировом стању, одмах по
добијању. Иначе, због високог процента влаге брзо ферментише и лако се
квари и плесниви. Због тога се и користи, пре свега, у близини пивара, одакле
може да се набавља у краћем временском периоду, што је посебно важно у
летњим месецима. Силирањем се требер конзервише, те се може чувати и
користити дуже време. Због високог садржаја влаге неопходно је да се требер
меша са неким сувим хранивом. Уколико се сачека да се добро оцеди, требер
се може силирати без додатака, уз благо сабијање.
Силирање џибре и комине. Највеће количине џибре и комине се
користе у свежем стању, док је сушење скуп поступак који се данас ретко
примењује. Рационалније решење је силирање џибре, која се најпре меша са

неким сувим хранивом. Уколико се силира без додатка, потребно је обавити
претходно цеђење.
Силирање фецеса. У неким експериментима испитивана је и
могућност силирања фецеса. Тако, је на пример, на Универзитету у Аубурну
(Алабама, САД) седамдесетих година прошлог века припремана силажа
(Wastelage) која се састојала од 60 делова влажних екскремената (фецеса
говеда) и 40 делова млевеног сена. Тачан однос ових састојака зависио је од
процента влаге који се желео постићи њиховим мешањем.
Ови производи се измешају и оставе у силосу, где долази до
ферменатције и снижавања pH на 4,2, након чега се користе. Силирањем
фецеса у знатној мери се уништавају салмонеле, колиформне бактерије и
паразитске нематоде, побољшава естетски аспект коришћења екскремената за
исхрану животиња, а сам поступак не изискује веће инвестиције за уређаје и
инсталације. На основу добијених резултата у огледу са воловима, утврђено
је да максимално учешће фецеса у маси за силирање не треба да буде веће од
40%, јер, у противном, долази до значајног смањења производње.
Припремање ,,сложених’’ силажа. Сложене силаже се спремају
силирањем кабастих и концентрованих хранива, при чему удео суве материје из
кабасте хране треба да износи 40–60%. Овакве силаже имају боље избалансиран
однос протеина и енергије у односу на силаже једне културе, па се њиховим
коришћењем добијају повољнији производни резултати. Укључивање
протеинских концентрата и минерално-витаминских препарата у сложене силаже
се не препоручује, јер може негативно да утиче на ферментацију. Због тога се
наведене компоненте оброка животињама дају одвојено.
Има мишљења да је због губитака суве и хранљиве материје
нерационално стављати у силажу хранива која су већ једном сушена, било
природно (зрно или клип кукуруза) или вештачки (суви репини резанци). Са
практичне стране интересантније је укључивање недозрелог зрна или клипа
кукуруза у сложене силаже, као и сирових репиних резанаца.
У савременим производним условима, на фармама све више се
користе ,,миксер’’ приколице у којима се, непосредно пред храњење, спрема
комплетан оброк мешањем силаже са концентратним делом и осталим
додацима. Овакав поступак искључује потребу спремања сложених силажа, а
самим тим проблеме и недостатке везане за ову врсту силаже.
Губици при спремању силаже

Пошто је силажа производ настао конзервисањем зелених биљака или
неких споредних производа индустрије, њена хранљива вредност не може
бити већа од хранљиве вредности почетног материјала, Напротив, у лошим
условима ферментације долази до смањења хранљиве вредности услед
губитака појединих материја. Губици могу настати пре, у току и после

завршене ферментације и могу се делити на неизбежне и на оне који се,
правилним силирањем могу свести на најмању меру.
Губици чија величина зависи од људског фактора и који се, у
принципу, могу избећи или смањити:
– губици који настају на пољу, током кошења (висина косидбе) и током
транспорта (растур и гажење). Износе 3–5%;
– губици услед кварења површинског слоја (зависно од начина
изоловања површинског дела силаже). За сило-камаре износе 12–20%,
хоризонталне силосе 6–10% и бетонске сило-торњеве 3–4%;
– губици услед отицања биљног сока (зависе од степена влажности
силираног материја);
– губици услед накнадне ферментације (настају због пропуста у
технологији силирања и неправилног изузимања силаже). Износе до 5%;
– губици који настају због непотпуног конзумирања силаже, због њеног
лошег квалитета;
Губици који се не могу избећи настају у процесу оксидације и
ферментације, у току којих се ствара угљен-диоксид, вода и топлота. Ови
губици се крећу до 5%.
Накнадна ферментација силаже
Један од највећих проблема код припремања и коришћења силаже је

накнадна ферментација, нарочито силаже која се користи у летњим месецима,
односно у појасу топле климе и температуре преко 30°C. Накнадну
ферментацију проузрокују квасци из родова Candida, Pichia и Hansenula, и то
након отварања силоса, када у силажу поново уђе кисеоник. Квасци разлажу
шећер и киселине на CO2 и воду, уз ослобађање топлоте. Последица тога је
загревање силаже, смањење количине млечне киселине и смањење енергетске
вредности силаже. На активност квасаца надовезују се плесни што доводи до
потпуног кварења силаже. Експериментално је доказана зависност између
склоности силаже накнадној ферментацији и броја квасаца, који се налазе у
епифитној микрофлори. Такође је експериментално доказано да се зрењем
кукуруза повећава и број квасаца, те су силаже од зрелијег материјала
склоније накнадној ферментацији. Међутим, главни фактори који
проузрокују накнадну ферментацију су степен сабијености силираног
материјала и могућност накнадног уласка ваздуха. Са друге стране, степен
сабијености зависи од степена суве материје у материјалу који се силира,
његове уситњености, висине сило-објекта и др. Накнадном уласку ваздуха у
силажу погодује нередовно и неправилно узимање, уз растресање и
обрушавање силаже. Супротно томе, редовно узимање дебљег слоја силаже,
као и узимање фрезама или другим средствима иза којих остаје гладак рез
(површина), смањују могућност појаве секундарне ферментације.
Накнадној ферментацији највише су склоне квалитетне или
недовољно ферментисане силаже са остацима шећера, са врло мало или без
бутерне и пропионске киселине. Лоше силаже, са доста непожељних
киселина, као и влажне силаже, мање су подложне накнадној ферментацији.
Ефикасно средство за спречавање накнадне ферментације је натријум-
бензоат. Пропионска киселина је такође ефикасна, али скупа и непрактична
за аплицирање, док уреа показује малу ефикасност.
Утицај протеолитичких процеса у силираној храни

на њено искоришћавање
Чак и у одлично спремљеној силажи, у току ферментације, а и

касније, дешавају се различите трансформације хранљивих материја, при
чему су промене лигноцелулозног комплекса и минералних материја
минималне, док су највећег обима промене ферментабилних угљених
хидрата. За исхрану преживара нарочито су значајне квалитативне и
квантитативне промене појединих азотних материја у силираној храни, које
настају под утицајем фермената биљних ћелија и присутних
микроорганизама, а које могу у већој или мањој мери утицати на крајње
производне ефекте, па чак и на здравље животиња. Ове промене су највеће у
првих неколико сати, али су евидентне и после неколико месеци. Због тих
промена значајно се повећава количина растворљивих азотних материја, што
умањује ефекат искоришћавања протеина. Растворљиви протеини из силаже
имају већу разградивост у односу на праве протеине, што може да доведе до
губитака азота у форми амонијака, пада производње и здравствених
поремећаја. Оптималан однос разградивих и неразградивих протеина у
оброку преживара неопходан је у циљу подмирења потреба микрофлоре
бурага за азотним материјама, али и подмирења потреба организма
преживара у протеинима. При одговарајућој количини разградивих протеина
у бурагу могућа је и оптимална активност микроорганизама у смислу
разлагања кабасте хране, што је и главна карактеристика и предност
преживара. Повећање количине неразградивих протеина у оброку до
утврђене границе је један од најважнијих услова за високу производњу млека.
На степен растворљивости азотних материја и могућност њиховог
искоришћавања у животињском организму утиче, пре свега врста биљака,
фаза, део биљке, степен суве материје, неки физички фактори итд.
У погледу растворљивости протеина најпроблематичније су
легуминозе, а међу њима луцерка, због врсте протеина које поседује.
Најефикаснија контрола протеолизе се постиже брзом директном или
индукованом ацидификацијом (закишељавањем) или провењавањем
материјала од кога се спрема силажа.
Оцена квалитета силаже

Пре почетка коришћења силаже неопходно је да се на одговарајући
начин процени или прецизно утврди квалитет силиране масе, како би се на
основу тога знало да ли се и у којој количини припремљена силажа уопште
може користити за исхрану животиња. Основно је правило да је квалитет
силаже утолико бољи уколико су својства почетног материјала мање
измењена.
Да би се што прецизније утврдио квалитет силаже, као и могућности
међусобног поређења, у свету се користи више метода за оцену квалитета,
при чему се у обзир узимају углавном хемијски параметри, а у ређим
случајевима и органолептичке особине. За утврђивање органолептичких
својстава нису потребне скупе и компликованије хемијске анализе, већ се
особине (мирис, боја и структура) утврђују чулима мириса, вида и додира.
Међутим, овако донете оцене могу бити субјективне, док је за добијање што
реалније оцене неопходна, пре свега, непристрасност и, такође, веће
искуство.
За утврђивање појединих хемијских карактеристика силиране хране
неопходне су услуге овлашћених хемијских лабораторија, које се налазе при
већим фармама, комбинатима или институтима, као и на пољопривредним и
ветеринарским факултетима. Хемијске анализе захтевају одговарајуће
трошкове, као и потребно време, али дају далеко тачнију оцену квалитета
силаже, него што је случај код процене органолептичких особина. При
хемијској анализи силаже најчешће се одређује pH вредност, садржај
сирћетне, бутерне и млечне киселине и количина амонијачног и
растворљивог азота. Ове вредности се затим укључују у методе за оцену
квалитета силажа, чији избор зависи од врсте силаже и од параметара
квалитета којим се располаже. Неке методе узимају у обзир како хемијске,
тако и органолептичке особине квалитета силажа. У ову сврху се користе
следеће методе:
- Метода по Михин-у;
- Немачка (Кенигзбершка) метода;
- Метода по Smidt-у и Veterrau-у;
- Flieg-ова метода;
- DLG метода;
- Метода по Demarquilly-у;
- Метода по Zelter-у;
- Метода по Weissbach-у;
- Метода по Duphy-у, Demarquilly-у и Micholet-Doepan-у.
Силажа у исхрани домаћих животиња

С обзиром да је силажа у погледу хранљиве вредности веома
варијабилно храниво (зависно од врсте почетног материјала), при састављању
оброка је неопходно познавати њен хемијски састав. По хемијском саставу,
битно се разликују силаже од различитих биљака. Силажа кукурузне биљке,
која се највише производи и користи у нашој земљи, богата је енергетским
материјама, али је сиромашна протеинима и минералима. О томе се мора
водити рачуна при састављању оброка, па концентратни део оброка треба да
садржи више протеина и минерала.
Табела 34. Састав оброка за високопроизводне краве по фазама производног

циклуса (Адамовић, 2001)
Засушење, дана до
Лактација, дана
тељења
Показатељи 0–60 61-150 151-250 251-305 60-20 20-0
Хранива, kg
Сено луцерке 3-4 3-4 2,5-3 2,5-3 - 0,5-1
Сено ливадско - - - - 2,5-3 1-1,5
Слама пшенице/овас/јечам - - - - 2-3 1-2
Силажа кукуруза (28-35% 15-
15-17 15-17 15-17 8-10 8-10
СМ) 17
Сенажа луцерке–
6-8 6-8 6-8 6-8 2-4 3-5
мешавина
Суви резанац шећер. репе 2 2 2 2 0,5 1
Силажа клипа/зрна
4 4 3,5 3 2 2
кукуруза
Екструдирано зрно соје 2 1,5 - - - -
Допунска смеша (30% УП) 4,5 3,8 3 2 1,5 2,5
Хранљива вредност оброка
Сува материја, kg 21,5 20,4 18,3 16,8 12,1 12,8
Сува материја из
50,3 45,80 40,2 36,3 25,1 36,1
концентрата, %
НЕЛ, МЈ 153,2 141,3 121,0 109,6 66,2 78,5
Укупан протеин, %СМ 18,3 17,2 14,3 13,7 12,1 13,0
Сирова влакна, %СМ 17,2 17,3 17,3 18,1 25,12 22,62
Калцијум, %СМ 0,84 0,82 0,82 0,76 0,64 0,75
Фосфор, %СМ 0,63 0,58 0,57 0,52 0,47 0,58
Насупрот томе, силаже легуминоза су богатије у протеинима и

калцијуму, па концентратни део оброка треба да садржи више енергије.
Оброк који садржи само једну врсту силаже треба балансирати укључивањем
одговарајућих хранива, која су адекватан извор дефицитарних хранљивих
материја. Као могуће решење непотпуне хранљиве вредности силажа
кукуруза или легуминоза предлажу се оброци који ће садржати обе врсте
силажа (табела 34). Данас се на многим фармама користе миксер приколице,
у којима се спрема комплетан оброк од једне или више врста силажа, сена и
концентрата.
Силажа у исхрани говеда
Силажа је најбоља замена зеленој храни у току зимских месеци, док

се данас све чешће користи преко целе године. Силажа може бити једино
кабасто храниво у оброку само у краћем временском року. У добро
избалансирани оброк, поред силаже, обавезно треба укључити и мање
количине сена, минимално 0,5 kg на 100 kg телесне масе. Количина силаже
кукуруза, трава и легуминоза коју крава дневно поједе износи 5–7 kg на 100
kg телесне масе, односно 25–35 kg по грлу. Међутим, ова количина може
бити мања или већа у зависности од врсте силаже, фазе убирања, количине
суве материје у силажи, квалитета ферментације и др. Сматра се да је за краве
млечности преко 20 kg максимална дневна количина силаже око 35 kg, уз
обавезно давање 2–4 kg сена. Има података из литературе да су краве
конзумирале и по 80 kg силаже у току једног дана.
За телад се не препоручује коришћење силиране хране пре навршених
3–4 месеца, јер због недовољно развијених преджелудаца може доћи до
дигестивних проблема.
С обзиром да од рођења па до тељења јунице прође две године, а да у
том периоду нема никаквих других прихода (осим вредности стајњака), онда
је неопходно да се исхрана јуница у периоду одгајања заснива на што
јефтинијим хранивима – лети на паши или зеленој храни са ораница, а зими
на конзервисаној храни – сену и силажи. Сенажа луцерке и силажа кукуруза
се одлично допуњавају у погледу хранљиве вредности.
Тов јунади се може у потпуности заснивати на квалитетној силажи. За
тов јунади најзначајнија је, свакако, силажа целе биљке кукуруза. Зависно од
интензитета това и висине дневних прираста, овом силажом се може
подмирити већи или мањи део потреба. У оброке товне јунади силажа се
укључује постепено, уз повећавање дневне количине. Јунад старости 5–6
месеци може да конзумира око 5 kg силаже, са 8–12 месеци 10–13 kg, а од 12
до 15 месеци 15–22 kg силаже. Поред силаже целе биљке кукуруза, у тову
јунади се често користе и силаже од различитих споредних производа
пољопривреде и прехрамбене индустрије: главе и лишће шећерне репе,
џибре, комине, пивски троп, репини резанци у количинама од 10–30 kg
дневно. Главни циљ коме се тежи је максимална рентабилност това, а то се

постиже употребом јефтиних хранива (различити споредни производи, у
сировом или конзервисаном стању).
Силажа у исхрани оваца
Силажа може бити значајно храниво за овце, пре свега у зимском

периоду исхране, када се препоручује 1,5–2 kg сена и 2–3 kg квалитетне
силаже, или коренасто-кртоластих плодова. Уколико се располаже веома
квалитетним сеном, његова количина може да се смањи на свега 0,5 kg
дневно, а да се квалитетна силажа повећа на 4–5 kg дневно. Потпуно
искључивање сена из оброка и исхрана искључиво силажом се, ипак, не
препоручује. Уз кукурузну силажу овцама треба давати и око 10 g сточне
креде дневно, да би се неутралисала киселост и спречила појава ацидоза.
Силажа се, такође, ефикасно користи и у тову излучених оваца. Пошто товне
овце немају велике потребе за протеинима, за њихову исхрану се препоручује
квалитетна кукурузна силажа, у количини од око 5 kg дневно. У летњој
исхрани оваца се ређе практикује коришћење силаже, пошто је паша
доминантно, а понекад и једино храниво. Препоручује се да овце у време
паше добијају 1–1,5 kg силаже по грлу дневно.
Силажа у исхрани коза
У исхрани коза све чешће се користи силажа, при чему квалитет

силаже утиче на њено конзумирање. Здравствени проблеми су чешћи при
коришћењу силаже од кукуруза него травних силажа. Количина силаже у
дневном оброку за козе износи 2–4 kg, а за бременита грла 1–2 kg.
Максималне количине силаже за козе, према литературним наводима износе
5,4 kg.
Силажа у исхрани коња
Према литературним подацима, у исхрани коња око 3 kg свеже

силаже одговара количини сена од 1 kg, што значи да дневна количина
силаже у оброку одраслог коња треба да износи 5–7 kg.
Силажа у исхрани свиња
Силирано влажно зрно кукуруза је основа оброка свиња на неким

фармама. При супституцији сувог зрна кукуруза силираним зрном, уз додатак
суперконцентрата (30–35% укупних протеина), у тову свиња се могу
остварити прирасти изнад 600 g/дан, односно за 1–8% бољи од
конвенционалног начина това свиња. То је основни разлог што је, уз видне
економске ефекте, (уштеде у сушењу зрна) ово технолошко решење нашло

примену у пракси неких фарми.
Насупрот томе, силажа целе биљке кукуруза се не користи у тову
свиња, јер млађе животиње слабо користе хранива са високим учешћем
целулозе. Силажа легуминоза може бити интересантна храна за крмаче на
испустима, захваљујући доброј развијености дигестивног тракта. Неки аутори
препоручују коришћење луцеркине силаже у количини од 3–5 kg дневно у
јесењем, зимском и пролећном периоду када нема зелене луцерке, и то од
припуста па до 90–100. дана бременитости. У задњој трећини бременитости,
треба постепено смањити и укинути силажу луцерке, тако да се оброк састоји
само од одговарајуће количине концентрата. Давањем луцеркине силаже
штеди се, не само концентрат, него се поправља апетит и вигор. По другима,
силажа луцерке се може давати супрасним крмачама по вољи, уз 0,8–1,2 kg
У брдским рејонима у тову свиња може се користити и силажа од
запареног или куваног кромпира. Треба знати да око 4 kg овакве силаже
замењује 1 kg силаже од зрна кукуруза.
Силажа у исхрани живине
У старијој литератури могу се наћи препоруке да се силажа високог

квалитета користи чак у исхрани кокоши носиља, око 50 g дневно, уз
концентратни део оброка. У зимском периоду исхране, силажа може бити
одличан извор каротина. Међутим, у кавезном систему држања носиља ово
храниво је без значаја. Гуске могу дневно да конзумирају и до 2 kg силаже. С
обзиром да се ради о врсти живине која доста ефикасно користи кабасту
храну, као замена паши у зимском периоду може да послужи квалитетна
травна, травно-легуминозна и легуминозна силажа.
ЗРНАСТА ХРАНИВА
Потичу од већине биљака које се користе у зеленом стању или као

конзервисана. У овом поглављу књиге разматрају се одвојено зато што се
одликују високом концентрацијом енергије и протеина, те се користе у
концентратном делу оброка за животиње. Деле се на зрневље жита
(угљенохидратна хранива), зрневље легуминоза (протеинска и енергетска
хранива) и зрневље уљарица (енергетска и протеинска хранива).
Зрно различитих биљних врста за исхрану животиња користи се као
цело, механички и термички обрађено, или у виду споредних производа
индустријске прераде.
Зрнаста хранива 347
Зрневље жита
Жита су најјефтинији извор енергије у оброцима за животиње, али су
сиромашна протеинима. Одликују се високим приносима у адекватним
условима гајења. Код нас се у исхрани животиња најчешће користе следећа
угљенохидратна зрнаста хранива:
Кукуруз (Zea Маys) је код нас најзначајније зрнасто храниво за
исхрану животиња. Постоји девет форми (генетичких група) кукуруза: зубан,
тврдунац, кокичар, шећерац, брашнасти, брашнасти шећерац, плевичар,
восковац и полузубан. Све наведене форме немају подједнак значај. За
исхрану људи и животиња најважнији су зубан, тврдунац, шећерац и кокичар.
Висок садржај скроба, сразмерно велика заступљеност уља и мало целулозе
чине да је кукуруз изразито енергетско храниво, чија је сварљивост органске
материје до 90%. За сваки проценат повећања уља у хибридима енергетска
вредност се повећава за око 50 kcal.
Због високих приноса кукуруза са једне стране, и једностраности у
хемијском саставу са друге стране, генетичари су деценијама радили на
стварању таквих форми, које ће имати повећан садржај и бољи квалитет
појединих хранљивих материја. Тако су створени:
– хибриди са повећаним садржајем и побољшаним квалитетом уља (u);
– хибриди са повећаним садржајем и побољшаним квалитетом протеина
(o2);
– хибриди са измењеним саставом скроба: кокичари (k), шећерци (su),
восковци (wx), високоамилозни (ae) и белог зрна (b).
При том, промене хемијских састојака зрна код неких хибрида су
попримиле невероватне вредности. У литератури се помиње да је у Illinois-у
(САД) добијен високоуљни хибрид са 17% уља, што је битно како за
производњу уља, тако и за исхрану животиња. И код нас је у научним
институтима пуно рађено на добијању високоприносних хибрида кукуруза,
али и специфичних хибрида са повећаним садржајем појединих важних
хранљивих материја. Нажалост, принципи наслеђивања везаних особина
углавном ограничавају напредак у овој области, зато што са променом
хемијског састава зрна или целе биљке кукуруза најчешће долази до смањења
производности, пада отпорности и др. У табели 35 је приказан хемијски
састав зрна десет највише гајених ЗП хибрида кукуруза.
У биолошком погледу, зрно је репродукциони део биљке (плод) и
састоји се из ембрионалног дела (заметак, клица), ендосперма (скроб као
резерва хране) и омотача (кошуљица). Омотач зрна је састављен од опне која
обавија цело зрно и има заштитну функцију, чинећи 4,5–7% масе целог зрна.
Табела 35. Хемијски састав зрна ЗП хибрида кукуруза, % (Радосављевић и

сар., 2003)
Хибрид Протеини Скроб Уље Целулоза Пепео
ЗП 434 8,5 71,4 5,3 2,5 1,3
ЗП 580 9,3 72,1 4,3 2,3 1,0
ЗП 677 8,5 72,6 4,4 2,0 1,0
ЗП 680 9,4 70,8 4,0 2,4 1,4
ЗП 684 9,1 70,5 4,7 2,4 1,3
ЗП 704 8,8 72,0 4,5 2,2 0,8
ЗП 735 9,7 70,3 4,3 2,4 1,1
ЗП 753 9,7 70,9 5,5 1,8 0,9
ЗП 702у 10,3 68,9 8,1 2,1 1,2
ЗП 704wx 10,2 70,7 5,7 2,1 1,3
Претежно се састоји од целулозе и пентозана, а има и нешто скроба, протеина

и масти. Клица се налази у доњем делу зрна, на месту где је зрно учвршћено
за клип и чини 2/3 његове висине. Представља 10–13% масе зрна. У клици
количински доминирају масти (35%), затим протеини (18,8%), шећери (10%),
скроб (8%) и минералне материје (10%). Брашнасти ендосперм се налази у
горњем и средњем делу зрна око клице. У брашнастим типовима хибрида
ендосперм може бити и до 80% од масе зрна. Рожасти или стакласти
ендосперм налази се непосредно испод омотача зрна. Код тврдунца може да
чини и 70% масе зрна. Протеинска матрица рожастог ендосперма је нешто
дебља него у брашнастом и обично не пуца за време вештачког сушења.
Скробне грануле рожастог ендосперма су међусобно чврсто повезане.
Грануле брашнастог ендосперма су велике и округле. Уобичајен однос
рожастог и брашнастог ендосперма код кукуруза зубана је 2 : 1, мада може
јако да варира, зависно од хибрида. Заступљеност појединих делова у укупној
тежини зрна, као и њихов хемијски састав, варирају у широким границама, на
основу чега се хибриди разврставају у различите типове.
Количина појединих састојака варира зависно од типа хибрида и
услова гајења. Тако, на пример, количина скроба варира од 62 до 78%,
сирових протеина од 7 до 14%, сирове масти од 2,8 до 6%, пентозана од 4 до
5%, растворљивих угљених хидрата од 1 до 3% и целулозе од 1 до 3%. Удео
амино-киселина је, такође, јако варијабилан. Тако, на пример, количина
лизина у сувој материји зрна варира у интервалу 0,1–0,55%, триптофана 0,05–
0,20%, цистина 0,06–0,25% и аргинина 0,30–0,80%. Непротеинске азотне
фракције зрна кукуруза се састоје од амино-киселина, бетаина, пурина и
пиримидина и, такође, јако варирају.
Слика 61. Различите генетичке форме кукуруза
Поред скроба и целулозе, зрно кукуруза у укупној количини угљених

хидрата садржи још и 4–5% пентозана и око 3% укупних шећера. Као што се
види, скроб је доминантна хранљива материја у зрну кукуруза. Нагомилавање
скроба у зрну започиње тако што се у лишћу накупљена глукоза и фруктоза
најпре синтетишу у сахарозу. У процесу дозревања, биљка кукуруза
транспортује сахарозу и моносахариде у зрно у коме се образује скроб. За
искоришћавање хранљиве вредности зрна кукуруза у исхрани непреживара и
млађих преживара, јако је важно процентуално учешће амилозе и
амилопектина као два најважнија структурна облика скроба (Слике 62 и 63).
Хибриди кукуруза типа зубана садрже 23–27% амилозе и око 73–77%
амилопектина. Амилоза има неразгранате ланце од неколико стотина до
неколико хиљада д-глукозних јединица, међусобно линеарно повезаних
преко искључиво α 1-4 веза. Насупрот томе, амилопектин се састоји од
кратких разгранатих ланаца са 19–26 глукозних јединица, које су делимично
повезане α 1-4 веза, док знатно ређе присутна α 1-6 веза (4–5% од укупног
броја веза), омогућава гранање молекула амилопектина. За искоришћавање
скроба изузетно је битна чињеница да ензим амилаза (α и β) разлаже само 1–4
везе, док је за разлагање 1–6 веза одговоран ензим α глукозидаза. Линеарна
повезаност д-глукозних јединица у молекулу скроба отежава његово
ензиматско разлагање, док гранање амилопектинске фракције омогућава већу
растворљивост, а тиме и сварљивост скроба.
Слика 62. Структурна формула амилозе
Слика 63. Структурна формула амилопектина
Кукуруз је познат по најмањем садржају протеина међу свим житима

и лошем амино-киселинском саставу. Од укупне количине протеина
кукурузног зрна, 4,12% отпада на зеин који је проламин, а остали део су
глутелини и, у мањој мери, глобулини и албумини. Зеин кукуруза је ниске
биолошке вредности јер је дефицитаран у лизину и триптофану. Због
недостатка триптофана који улази у састав никотин-амида, у случају исхране
искључиво кукурузом јављају се симптоми авитаминозе овог витамина.
Селекционери су успели да смањењем зеинске фракције повећају садржај
лизина и метионина и да тиме знатно поправе хранљиву вредност кукуруза,
створивши Opaque–2 кукуруз (Табела 36).
Табела 36. Међусобни однос протеинских фракција у протеинском комплексу

обичног и Opaque-2 кукуруза (Бекрић и Зеремски, 1977)
Протеинска фракција Обично зрно Opaque-2 зрно
Албумини 3,2 13,2
Глобулини 1,5 3,9
Проламини (зеин) 47,2 22,8
Глутелини 35,1 40,0
Opaque-2 кукуруз садржи свега 1–2% више протеина у односу на

стандардне хибриде, док је садржај лизина 4,8 g, што у односу на количину у
обичном кукурузу од 3,0 g представља повећање за читавих 60%. Биолошка
вредност протеина кукуруза са високим садржајем лизина и триптофана је
72–78%, а протеина обичног кукуруза 63%. Висока хранљива вредност
кукуруза Opaque-2 у односу на обични кукуруз потиче од: а) већег садржаја
лизина и триптофана, б) боље ретенције азота, ц) боље сварљивости за око
10%, д) веће укусности и бољег конзумирања, јер је мекши и брашњавији.
Међутим, зрно овог типа кукуруза је мекано, даје велики проценат лома,
тешко се меље, приноси су мали, а генетско својство повећаног садржаја
лизина лако се губи. Касније је откривена линија кукуруза са високим
садржајем лизина и метионина, која је названа “Floury-2”. У литератури се
наводи да је у Illinois-у (САД) експериментално произведен кукуруз са 27%
сирових протеина. Међутим, приноси таквог кукуруза су били јако мали, те
није шире коришћен.
Кукуруз спада у хранива са већим садржајем сирових масти (4–7%),
од којих се 50–70% налази у клици. Масти су триглицериди, а у саставу
молекула масти највише учествују олеинска и линолна масна киселина
(незасићене). Масти кукуруза у просеку садрже 55,98% линолне киселине
(варирање од 39,2 до 68,26%) и 27,55% олеинске (варирање од 16,36 до
43,35%). Количине палмитинске, а нарочито стеаринске и линоленске
киселине знатно су мање. Због оваквог састава масти, кукуруз омекшава
сланину товних свиња и није пожељно храниво у тову свиња за бекон.
Међутим, та особина кукуруза пожељна је у тову говеда јер омекшава лој.
Веће количине кукуруза у оброцима музних крава доводе до омекшавања
маслаца. Докле год је зрно неоштећено, оксидација масти тече јако споро.
Међутим, након његовог оштећења долази до кидања ланаца масних
киселина, па настају алдехиди и кетони, као ароматичне и неукусне материје.
Због тога је неопходно да се у исхрани животиња зрно механички припрема
(ситни) непосредно пред коришћење. Микронизацијим се разарају
липолитички ферменти, те тако припремљен кукуруз, у принципу, може да
стоји знатно дуже у односу на самлевени кукуруз.
Беле сорте кукуруза не садрже каротин, док жути кукуруз садржи 1 –
8 mg/kg каротина. Криптоксантин жутог кукуруза боји жуманце јаја и
поткожно ткиво кокошака и пилића у тову. Кукуруз не садржи витамин C и

D. Сиромашан је и у рибофлавину. Има доста витамина Е и витамина B1
(анеурина).
Количина минералних материја у зрну кукуруза, такође, варира у
широком интервалу и износи 0,03–1,30%, од чега је количина калијума 0,03–
0,92% и калцијума од немерљивих количина до 0,45%. Кукуруз је познат по
изразитој дефицитарности у калцијуму, док садржи нешто више фосфора.
Кукуруз се највише употребљава у исхрани свиња, живине и говеда,
мада је практично главно енергетско храниво свих врста и категорија
животиња. Користи се у зрну и клипу, самлевен или прекрупљен. Говеда
слабо жваћу кукуруз, због чега га треба прекрупити. Млађа говеда, овце и
коњи добро користе цело зрно. Коњима се кукуруз може давати и у клипу. За
исхрану свиња кукуруз се меље, и као прекрупа укључује у крмне смеше. За
товне категорије животиња кукуруз је основно и најважније енергетско
храниво. Његово учешће у оброку је тим веће што су животиње старије. Ако
се кукурузни клипови у млечном и почетку воштаног зрења дају коњима у
већим количинама, могу довести до проширења желуца.
Јечам (Chordeum sativum) је најраспрострањеније жито на свету, а
најзначајнији је за хладнија и влажнија подручја, где се не може гајити
кукуруз за зрно. Мада су неки стручњаци против овакве поделе, са гледишта
исхране животиња подела је извршена на сорте јечма за пиво (садрже 6–10%
протеина) и сорте за сточну храну. Количина масти у зрну јечма је око 2%.
Масти су састављене претежно од палмитинске и стеаринске киселине, као и
олеинске, линолне и линоленске. Постоје озиме и јаре форме јечма – двореде,
четворореде и шестореде.
Протеини јечма су слабе биолошке вредности, али нешто бољи у
односу на протеине кукуруза. Сиромашни су у лизину и метионину, мада има
и лизинских сорти јечма.
Плевица јечма која обавија зрно чини 14–15 % од тежине зрна и у њој
се налази око 5,4% целулозе. Љуштење јечма није уобичајено, мада се у
неким земљама и то практикује. Јечам без љуске садржи око 13,8 МЈ/kg
сварљиве енергије, тј. за око 10% више него неољуштено зрно. Количина
сирових влакана у зрну јечма је већа него код кукуруза, пшенице и ражи. У
односу на овас, садржи мање целулозе и масти и више скроба. Енергетска
вредност јечма је за око 20% већа него код овса, а захваљујући високој
сварљивости скроба само мало заостаје за пшеницом. Количина метаболичке
енергије у јечму је око 93% (у односу на кукуруз) и 94% у односу на
пшеницу. С обзиром да има мању концентрацију енергије (садржи мање
скроба) и више сирове целулозе у односу на кукуруз, не може се вршити
једноставна супституција кукуруза јечмом.
Садржај витамина је сличан као и у другим житима, с тим што је
сиромашан у каротину (око 0,5 mg/kg). Од минерала, највише садржи калијум
и фосфор, док је количина калцијума мала.
У оброцима за свиње јечам се може користити без икаквих

ограничења као једини, или основни извор енергије. Због своје укусности,
познат је као добро храниво за исхрану одбијене прасади, у циљу смањења
учесталости поремећаја варења и пролива. Готово је незаменљиво храниво у
тову свиња за бекон, јер повољно утиче на чврстоћу и квалитет телесне
масти. Наиме, због мале количине масти у зрну, основа за синтезу телесних
масти у тову свиња су угљени хидрати (скроб), тако да се добија тврђа и
квалитетнија сланина. У исхрани живине јечам се користи у мањој количини,
јер може изазвати поремећаје у варењу хране. Максималне количине јечма у
оброку за старије категорије живине износе 15–20%. Депресивно дејство
јечма на живину потиче од присутних нескробних угљених хидрата (β-
глукана, целулозе и арабоксилана). Обилна и дужа исхрана крава музара
јечмом може да доведе до надуна, те се не препоручује количина већа од 6 –
8 kg/дан.
Овас (Avena sativa) је житарица позната широм света, пре свега, као
храна за коње. Постоје озиме и јаре форме овса, као и два варијетета:
метличаст (гаји се у северним земљама) и заставичар (гаји се у јужној
Европи). Од укупне производње овса, око 60–80% се утроши као храна за
животиње, док је мањи део нашао примену у исхрани људи. Главни
недостатак култивисане врсте овса је његово отежано љуштење, јер је зрно
покривено спољашњом тврдом плевицом, као и унутрашњом, која је на
доњем крају срасла са зрном. Као последице великог садржаја влакана која
потичу, пре свега од љуске, зрно овса садржи најмање метаболичке енергије
од свих житарица које се гаје на подручјима умерене климе (12,0 МЈ МЕ/kg
СМ за преживаре). Због тога је за исхрану непреживара неопходно љуштити
овас. Међутим, постоји и подврста овса (Avena nuda L.) чије је зрно голо и
при вршидби испада из плевице, као и зрно пшенице или ражи.
Овас садржи око 12% сирових протеина. За разлику од других жита,
где је највећа количина протеина у виду проламина (15% од укупних
протеина), овас садржи знатне количине глобулина (50% од укупних
протеина), који се одликују повољнијим амино-киселинским саставом у
односу на проламине. Прва лимитирајућа амино-киселина у исхрани
моногастричних животиња овсом је лизин, а затим треонин.
Количина сирове целулозе у зрну овса је око 11%. У неким
фабрикама се врши љуштење овса, после чега се добија зрно са 14% и више
сирових протеина и само 2% сирове целулозе. Око трећине зрна обичног овса
састоји се из влакнастих материја – NDF-а, док зрно голог овса садржи
двоструко мање NDF-а. За разлику од других жита, зрно овса садржи једну
полиглуканску угљенохидратну фракцију присутну у ћелијским зидовима
ендосперма, која функционише као растворљива влакна. При исхрани овсом,
глукани успоравају апсорпцију протеина и угљениххидрата из дигестивног
тракта, што је непожељно, нарочито код млађих животиња у интензивном
тову. Међутим, те исте материје (глукани) пожељни су у исхрани људи, јер

снижавају ниво холестерола и глукозе у серуму.
Количина масти је око 5%. Највише су заступљене палмитинска
масна киселина (10,4%), као засићена и олеинска и линолна (89,6%) као
незасићене. Овакав састав масти, односно, значајно веће присуство
незасићених масних киселина утиче јако повољно на састав млечне масти, у
смислу добијања мекшег маслаца и технолошки повољнијег за употребу.
Количина ниацина и рибофлавина је мала, слично кукурузу.
Слика 64. Овас
Овас се највише користи у исхрани коња, како због укусности, тако и

због дијететског деловања на варење. Коњи храњени овсом веома ретко
обољевају од колика и, такозване, “празничке” болести. Коњима се даје у
зрну, а ждребадима и старијим коњима прекрупљен. Коњима који тешко раде
би требало 50% овса из оброка заменити кукурузом, због веће концентрације
енергије. Овас се нарочито препоручује и у исхрани приплодног подмлатка
говеда и бикова за приплод. Може се давати и приплодним овцама,
јагњадима и грлима у почетку това, с тим што са одмицањем това треба
смањивати његово учешће у оброку. Сматра се да у исхрани бикова повољно
делује на сперматогенезу. Обичан овас се најчешће не препоручује за
живину. У литератури се ипак предлаже давање овса пилићима у тову са 10–
15%, јер доприноси бржем оперјавању и превенирању кљуцања перја и
канибализма. У оброцима за коке носиље овас може учествовати са 20–25%.

Овас се може давати крмачама (до 50% у оброку), па чак и свињама у порасту
и тову – до 25% у оброку. Међутим, треба знати да овас доводи до стварања
мекше масти у односу на јечам, па чак и кукуруз.
Пшеница (Triticum sativum) се првенствено гаји и користи за исхрану
људи, а далеко мање за исхрану домаћих животиња. За исхрану домаћих
животиња користи се када јој је цена нижа од кукуруза и то пшеница
лошијег квалитета, као и ломљено и штуро зрно. Сматра се да се од укупно
произведене пшенице око 20–28% утроши за исхрану животиња. У последње
време, све је већа тенденција коришћења пшенице у храни за животиње, што
је и разумљиво с обзиром на високу хранљиву вредност зрна и мекиња са
једне стране, и рентабилност производње са друге стране.
Зрно пшенице се састоји из три дела: омотача, ендосперма и клице.
Омотач зрна је богатији протеинима и минералима него цело зрно.
Тежински учествује са 14–16% у маси целог зрна. Ендосперм (језгро) зрна
чини 81–83% масе целог зрна. На њему се разликују спољни (алеуронски)
слој и унутрашњи део. Алеуронски слој је богат албуминима и глобулинима.
Унутрашњи део је састављен из зрнаца скроба између којих се налазе
протеини глиадин и глутелин, који стварају “лепак” и пшеничном тесту дају
препознатљиву растегљивост. Најмањи део масе зрна чини клица, свега 2,5–
3,8%. Богата је мастима, протеинима и минералима. Тенденција у млинској
индустрији је да се при млевењу у што већој мери одстране клица, мекиње
и алеуронски слој, односно да се добију скроб и лепак. Отуда се из млинске
индустрије добијају висококвалитетна хранива као споредни производи:
мекиње, сточно брашно и клица.
По својој хранљивој вредности доста је слична кукурузу. У поређењу
са кукурузом, садржи више протеина и мање масти, док је садржај сварљиве
енергије незнатно нижи. Количина протеина у пшеници варира, зависно од
сорте, у интервалу 10–14%. Тврде сорте пшенице садрже протеина више за 2–
3% него меке. Са становишта млинске индустрије, најважнији протеини су
глиадин и глутелин, који се налазе у брашнастом ендосперму и чине 70–80%
укупних протеина. Количина лизина, који је прва лимитирајућа амино-
киселина, износи 0,30-0,37%. Осим лизина, лимитирајуће амино-киселине су
и метионин, треонин, леуцин и изолеуцин.
Пшеница је сиромашна витаминима А и D, а витамин Е је
концентрисан у клици. У зрну се налази извесна количина витамина B1, B2,
B6, никотинске, пантотенске и фолне киселине, као и биотина. Слично
другим житима, пшеница садржи мало калцијума, док је количина фосфора
задовољавајућа.
Пшеница је укусно храниво и животиње је радо конзумирају.
Процентуално учешће пшенице у оброцима за живину старости 1–4 недеље
треба да буде максимално 20%, а за животиње старије од 4 недеље
максимално 25%. Наиме, природа протеина пшенице и финоћа мељаве
доводе до лепљења око кљуна што изазива велике проблеме, нарочито код
млађих категорија. У литератури се наводи да пшеница може бити једино
енергетско храниво у оброцима за све врсте домаћих животиња, пре свега
свиња. У том случају, важно је да млевење не буде сувише фино, јер због
њене тестасте структуре може доћи до индигестије, чира на желуцу и
смањеног конзумирања хране.
Раж (Secale cereale) органолептички је слична пшеници, а по
енергетској вредности јечму. Неукусно је храниво. Садржи око 12%
протеина, 1,5% масти и 2,2% сирове целулозе. Протеини су састављени
претежно од албумина и глобулина, као и од глијадина и глутелина.
Количина лизина је нешто већа у односу на пшеницу, а количина метионина
мања. Због веће количине пентозана има мању енергетску вредност, као и
смањену искористивост других састојака, пре свега, амино-киселина.
Проблем при коришћењу ражи може да представља присуство алкил-
резорцинола, због чега је неопходно да се у оброке са ражи додаје и ензим
пентозаназа.
У исхрани крмача се препоручује коришћење ражи у количини до
25% оброка, за товне свиње до 50%, док се не препоручује за крмаче које доје
и прасад. Ову житарицу (по некима) најбоље користе овце. Добри резултати
се постижу коришћењем ражи до 30% у оброцима за коње, до 40% за краве
музаре и товну јунад и свиње у тову, док је за млађе категорије свиња
максимум 30–35%. Садржај пентозана (2–6% од суве материје) депресивно
делује на пилиће, због њихових вискозних (лепљивих) својстава, способности
задржавања великих количина воде и др. При великим количинама ражи у
оброку за бројлере ствара се лепљив измет, прсти се лепе и отежано је
кретање. Због тога се раж не препоручује у првој фази това бројлера, у другој
фази това до 10% оброка, а за приплодни подмладак и носиље максимално до
5%.
Тритикале (Triticale sp.) је хибрид између пшенице и ражи.
Тритикале има већу отпорност према болестима, инсектима и суши у односу
на пшеницу, а може се гајити на песковитим, заслањеним и киселим
земљиштима. Гаји се, пре свега, у регионима где кукуруз не успева, или у
подручјима са умереном климом као озими усев. Има више протеина и
лизина у односу на родитељске врсте и нижу енергетску вредност у односу на
пшеницу и кукуруз (табела 37). Различите сорте тритикалеа садрже од 11–
20% сирових протеина, док је структура амино-киселина, као и ниво енергије,
сличан пшеници. Количина фосфора је двоструко већа у односу на кукуруз.
Истовремено, и количина фитазе (ензима који разлаже комплекс фитинска
киселина + фосфор), је већа у односу на пшеницу, те је искористивост
фосфора далеко већа него у другим житарицама. Количина трипсин и
химотрипсин инхибитора у неким старијим сортама тритикалеа је доста
висока, тако да може ограничити коришћење овог хранива у исхрани свиња.
Табела 37. Хемијски састав тритикалеа, кукуруза, сирка и пшенице (Ковчин и

Станаћев, 2004)
Параметри Тритикале Кукуруз Сирак Јечам Пшеница
Сирови протеини, % 15,8 8,5 8,9 11,5 12,6
Лизин, % 0,52 0,25 0,23 0,40 0,40
Метионин, % 0,50 0,40 0,29 0,37 0,52
Треонин, % 0,51 0,36 0,27 0,36 0,46
Триптофан, % 0,18 0,09 0,10 0,15 0,17
Сирова целулоза, % 4,0 2,3 2,2 5,0 2,6
Уље, % 1,5 3,6 2,8 1,7 1,6
Калцијум, % 0,05 0,03 0,03 0,05 0,04
Фосфор, % 0,30 0,28 0,28 0,34 0,37
Сварљива енергија,
3299 3530 3415 3120 3402
DE МЈ/kg
Метаболичка
3050 3420 3280 3040 3300
енергија, ME МЈ/kg
Тритикале се може користити слично као и пшеница, а без

ограничења која се односе на раж. Препоручује се укључивање тритикалеа у
смеше за прасад до 60% од укупне количине житарица, док даље повећање
доводи до опадања прираста. Међутим, уколико се у смеше укључи и
синтетички лизин, могуће је даље повећање учешћа тритикалеа до 100%, при
чему је заустављено опадање прираста, али је повећано конзумирање,
вероватно због високог учешћа целулозе. У оброке за младу живину (1–4
недеље) може се укључити до 2%, а за приплодни подмладак и носиље 5–
15%. Веће количине тритикалеа нису препоручљиве управо због дефицита
лизина, а у противном се мора додавати синтетички.
Сирак (Andropogon sorghum). Зрно сирка је богато енергетским
материјама и има више сварљивих протеина него што их садржи зрно
кукуруза. У неразвијеним земљама Африке, Азије и централне Америке зрно
сирка је основна људска храна. У развијеним земљама за сада нема производа
од зрна сирка који се користе за људску исхрану, мада због
антиоксидативних својстава неких компоненти зрна постоји
заинтересованост научника у прехрамбеној индустрији. Код нас се сирак за
зрно никада није гајио на великим површинама, мада су поред повољних
биолошких особина и приноси зрна углавном оправдавајући за његово
гајење.
У просеку, зрно сирка садржи више протеина (11–13%) и пепела (око
2%) и мање липида (око 3,8%) у односу на кукуруз. Енергетска вредност је
13,2 МЈ МЕ/kg СМ, што је више од јечма, али мање од кукуруза и пшенице.
Лимитирајуће амино-киселине су лизин, треонин и триптофан. Конзумирање
сирка може значајно ограничити велика количина танина, између осталог и

због горког укуса. Услед тога се код пилића у тову запажа депресија раста,
што се објашњава специфичном инхибицијом метионина и лизина. Треба
водити рачуна да се за исхрану животиња користе сорте крмног сирка светлог
зрна које садрже мањи проценат танина (0,2-0,4%). Мрко обојене форме
садрже знатно већу количину танина (0,6–3,6%) због кога имају горак укус и
делују депресивно на сварљивост оброка. У нашој земљи су селекционисани
домаћи нискотанински хибриди сирка за зрно “Алба Ф1” и “Голд Ф1”. Осим
проблема у вези присутних танина, сирак карактерише и недостатак
пигмената, па у смеше са овом житарицом треба укључивати каротиноидне
препарате.
У крмним смешама за свиње може учествовати и до 50%, а у
оброцима за живину 40–50%. Постоје и високолизинске форме сирка које
дају боље производне резултате у односу на комерцијалне. У Америци се
зрно сирка припрема кокичењем или припремом пахуљица (flakes). У нашим
условима препоручује се пре свега адекватно млевење, како би висока
хранљива вредност зрна сирка могла да дође до пуног изражаја. Поред ових,
постоји и могућност хемијског третирања зрна сирка (0,8N HCl, 0,8N NaOH)
ради уклањања танина или екструдирање.
Просо (Panicum milliaceum) се сматра једном од малобројних,
најуспешнијих култура погодних за производњу зрна у условима пострне
сетве. У том погледу, од посебног значаја су кратак период вегетације и мали
захтеви проса за температурном сумом.
Просо има ситно и тврдо зрно, са развијеном целулозном опном, па се
обавезно мора млети, јер у противном може проћи неоштећено и несварено
кроз дигестивни тракт. Може се користити за све врсте домаћих животиња.
Због малих количина и мале хранљиве вредности даје се, пре свега,
голубовима и собним птицама.
Пиринач (Oryza sativa) највише се гаји у Азији, док се у Европи
производи у Италији, Мађарској, Румунији и Македонији. Употребљава се
пре свега у исхрани људи, док се за животиње користе ситна и оштећена зрна,
такозвани пиринчани лом. Овакав пиринач је по хемијском саставу и
хранљивој вредности сличан кукурузу, те га може мењати у концентрованим
смешама за животиње.
Ситан пиринач најбоље користе преживари. Неољуштен пиринач се
користи у исхрани голубова. Због велике тврдоће обавезно мора да се меље
или евентуално кува. По хранљивој вредности је сличан јечму.
Хељда (Polygonum fagopyrum). Ова биљна врста из групе житарица је
једина која не спада у фамилију Poaceae, већ припада фамилији poligonaceae.
Хељда се користи у исхрани људи и животиња, као зрнаста или кабаста
храна, а спада и у медоносно биље. Има веома развијену љуску на коју отпада
10-25% семена. Хранљива вредност хељде је слична овсу. Веома је неукусно
храниво.
Зрневље легуминоза
Зрнасте махунарке се одликују високим садржајем квалитетних
протеина (20–40%), малим процентом сирових масти, 1-3% (осим соје која
садржи око 18% сирових масти), малом количином целулозе (5–10%), али и
малим приносима. То су скупља хранива у односу на жита, па се у оброке
укључују у мањим количинама, у циљу балансирања садржаја протеина. За
исхрану животиња користе се следеће врсте зрнастих махунарки:
Сточни грашак (Pisum sativum ssp. Arvense L.) се може гајити за
зрно и у климатским условима где је производња соје ограничена, а приноси
зрна код неких сорти грашка превазилазе количину од 6 t/ha. Гаји се као
озими или јари усев, па чак и у пострној сетви. Код нас је, при гајењу јарог
грашка (сорте Јавор и Језеро) у пострној сетви, за само 60 дана вегетације и у
условима наводњавања, постигнут принос зрна од 1,0–1,5 t/ha. Сматра се да је
принос сирових протеина још важнији показатељ у односу на укупан принос
зрна. При испитивању три линије јарог сточног грашка, код нас је постигнут
принос сирових протеина већи од 1.000 kg/hа.
Количина протеина у грашку креће се у распону од 20 до 28%, с тим
да сорте са набораним зрном имају већу количину протеина од сорти са
глатким зрном. Протеинска вредност грашка у односу на соју је нижа, али је
то компензовано већим приносима зрна и сирових протеина по јединици
површине.
Протеини грашка су дефицитарни у амино-киселинама са сумпором,
односно у метионину (1,0-1,5%) и цистину, а богати лизином (6%) и
аргинином. Друга лимитирајућа амино-киселина може бити триптофан.
Биолошка вредност протеина грашка је 70–88% и мања је од биолошке
вредности протеина соје. Протеини грашка су високе разградивости у бурагу:
77 – 88%. Количина сирове масти је 1,5% и углавном се састоји од незасићене
олеинске киселине, док засићене масне киселине чине свега око 7% од
укупних киселина. Масти су богате лецитином. Садржај сирове целулозе је
прилично низак и износи 5,5–7,5%. Енергетска вредност грашка и сојине
сачме је слична. Просечан садржај сварљиве енергије грашка за свиње је 15,7
МЈ/kg, а метаболичке енергије 14,9 МЈ/kg. Нема каротина, а садржи доста
анеурина и ниацина. Количина калцијума је свега 0,13%, фосфора 0,48%,
тако да је њихов однос 1 : 4-5.
Сирово зрно грашка садржи више антинутритивних материја:
инхибиторе протеаза (1.800 јединица у g), танине (око 1%), антиниацин,
полифенолне компоненте, алфагалактозидазе, антитрипсин и
хемоаглутинине, који могу утицати на слабије искоришћавање хране и
успоравање раста свиња. Међутим, количина ових антинутритивних материја
није тако значајна за исхрану домаћих животиња у поређењу са сојом. Тако,

на пример, зрно грашка садржи 10 пута мање антинутритивних материја у
односу на зрно соје, а активност трипсин инхибитора код грашка износи
свега 13% у односу на активност трипсин инхибитора код соје. Термичком
обрадом грашка се смањује количина инхибитора протеаза, али истовремено
и количина амино-киселина са сумпором. Експериментално је доказано да
термичка обрада грашка није економски оправдана и није неопходна са
гледишта концентрације антинутритивних материја.
Грашак се у исхрани непреживара користи мање ефикасно, с обзиром
на присуство инхибитора протеаза. У исхрани одбијене прасади грашак може
да замени 25% протеина сојине сачме, а са додатком синтетичког метионина
и триптофана и до 50%. У исхрани свиња у тову, протеини грашка могу
успешно да замене до 50% протеина сојине сачме, а са додатком
синтетичких амино-киселина (метионина и триптофана) и до 75% протеина
сојине сачме. Грашак се све више користи и у исхрани живине где може да
замени без проблема до 20% сојине сачме у тову пилића и до 30% сојине
сачме у исхрани кока носиља.
Грашак се даје животињама у сировом и прекрупљеном стању. Веће
количине грашка у оброцима могу довести до надимања, грчева и других
проблема. У исхрани прасади не треба да буде заступљен више од 15% у
оброку, док за товне свиње може бити укључен и до 30%. Коришћењем
грашка у тову свиња добија се чвршћа и зрнаста сланина.
Соја (Glycine hispida Max) је једна од најстаријих гајених крмних
култура. Пореклом је из Манџурије, а у литератури се спомиње у старим
кинеским рукописима 2838. године пре наше ере. То значи да се у исхрани
људи користи већ око 5.000 година. Задњих деценија постаје све више
значајна и у исхрани животиња.
Соја се код нас мало користи у форми зрна за исхрану домаћих
животиња, већ се у индустрији употребљава за добијање уља, након чега
остају сачме и погаче за сточну храну. Међутим, последњих деценија и
година термички припремљено пуномасно зрно соје постаје све важније
храниво у оброцима за домаће животиње, јер садржи висок проценат
протеина и енергије. Храниво добијено млевењем целог зрна соје добро се
меша са осталим компонентама концентратних оброка, па тиме омогућава да
се у оброке укључе велике количине масноћа и у фабрикама и погонима који
немају уређаје за распршивање и додавање масти. Поред тога, учешће брашна
од пуномасног зрна соје у смешама концентрата смањује прашљивост таквих
хранива, што је нарочито важно при већем учешћу самлевене пшенице.
Висока хранљива вредност зрна соје може се објаснити присуством
велике количине енергије, протеина, масних киселина, есенцијалних амино-
киселина, витамина и минерала (табела 38). Зрно соје садржи и до 40%
сирових протеина, од чега око 90% отпада на глобулине и албумине, 6% на

трипсин инхибиторе, и 0,5% на лектине. Протеини соје су велике биолошке
вредности, са високим садржајем лизина, по чему се приближава протеинима
животињског порекла. Дефицитарне и лимитирајуће амино-киселине у зрну
соје су оне које садрже сумпор (цистин и метионин).
Зрно соје садржи 17–24% уља, што је јако важно за снабдевање
животиња енергијом. Апсорбована маст пореклом из зрна соје у исхрани
крава музара користи се при изградњи телесних масти са 82% ефикасности.
Хранљива вредност пуномасне соје нарочито је висока када се користи за
исхрану товних животиња, јер при формирању адипозног ткива из масних
киселина, апсорбованих из дигестивног тракта, овај процес се одвија без
утрошка енергије. Због тога је веома висок степен метаболичке конверзије у
нето енергију – између 80 и 90%. Ради једноставнијег поређења, 1 kg зрна
соје може да замени 800 g сојине сачме у комбинацији са 500–550 g зрна
цереалија, при чему се обезбеђује еквивалентна количина енергије и
протеина.
Табела 38. Хемијски састав и садржај енергије у пуномасној соји и сојиној

сачми (Bonsembiante, 1987)
Пуномасна соја Сојина сачма
Показатељ, %
NRC ARC INRA NRC ARC INRA
Сува материја 92,0 90,0 90,0 89,0 90,0 88,3
У сувој материји, %
Сирови протеини 42,8 36,9 40,0 49,9 50,3 48,5
Сирове масти 18,8 19,4 19,9 1,5 1,7 2,6
Сирова влакна 5,8 4,6 6,1 7,0 5,8 8,8
NPN, % 27,1 33,9 28,5 34,3 36,0 33,4
Пепео 5,5 5,2 5,5 7,3 6,2 6,7
Бруто енергија, МЈ/kg - 23,1 23,6 - 19,5 19,8
Уље је богато лецитином (4%) који се користи у индустрији

маргарина, чоколаде, фармацији, текстилној и кожарској индустрији и др.
Сојино уље садржи велику количину линолне киселине (есенцијалне масне
киселине са две двогубе везе) у количини од 50% укупне количине уља.
Линолна киселина је нарочито важна за добијање што веће количине јаја. У
исхрани бројлера, где је ради спречавања превеликог трења око зглобова и
настанка жуљева на грудима потребна сува растресита простирка, сојино уље
има виталан значај. Висока сварљивост сојиног уља спречава стварање
масног слоја на простирци, до којег може доћи када се користе јефтини
споредни производи масти мање сварљивости.
Зрно соје не садржи витамин D, док је количина каротина мала (0,84 mg/kg).
Количина калцијума је свега 2,6 g/kg, фосфора 5,9 g/kg, па је њихов однос
1 : 2,2.
Највећи проблем коришћења сировог зрна соје у исхрани свиња и
живине је присуство антинутритивних материја, које се грубо могу сврстати
у термолабилне и термостабилне. Термолабилне антинутритивне материје
су: инхибитори протеаза (Bowman-Birkov инхибитор трипсина и
химотрипсина, Kunitzov инхибитор трипсина), лектини (хемаглутинини –
изазивају аглутинацију црвених крвних зрнаца), гоитрогени (изазивају
увећање тиреоидне жлезде), уреаза (разлаже уреу на NH3 у дигестивном
тракту и повећава pH вредност). Термостабилне антинутритивне материје су:
сапонини (гликозиди горког укуса који могу хемолизовати црвена крвна
зрнца), естрогени (изофлавоноиди – изазивају увећање репродуктивног
тракта), цијаногени (могу се разложити у дигестивном тракту до отровних
цијанида), фитинска киселина (смањује искоришћавање Ca, Fe, Zn, Mn, Cu, а
поготово P), нескробни олигосахариди (смањују сварљивост услед недостатка
адекватних ензима у младе телади и изазивају грчеве, дијареју и пролив),
антигени глицин и β-конглицинин (изазивају имуни одговор организма,
стварање антитела и алергијске реакције). Термичка обрада зрна соје је
најефикаснији начин да се смањи садржај термолабилних антинутритивних
материја. Међутим, дуже излагање неодговарајућим температурама доводи
до денатурације протеина и смањења укупне хранљиве вредности соје.
Алтернатива овоме је коришћење сорти соје са смањеним количинама
трипсин инхибитора, као што је Кунитз соја.
Експериментално је доказано да термички третирана соја може у
првом периоду това пилића да замени половину, а у другом периоду това у
потпуности рибље брашно. Препоручује се максимална количина пуномасног
зрна соје у финишерима за пилиће од 15%, а за комерцијалну употребу 5–
10%. При тако великим количинама незасићених масних киселина у оброку
пореклом из соје, треба додавати и веће количине витамина Е (20–30 mg/kg).
Пуномасна соја је и одлична храна за свиње, нарочито за прасад. И за ову
врсту животиња се препоручује комерцијални максимум од 10%, јер веће
количине доводе до промене у структури масног ткива свиња.
Соја се у исхрани преживара може давати и у сировом стању, осим у
случају када се у оброку налази додата уреа. Наиме, уреаза пореклом из
сировог зрна соје доводи до брзе хидролизе и ослобађања великих количина
NH3 у румену, услед чега може доћи до токсикације. Сматра се да једна
крава може дневно конзумирати до 2 kg сирове соје, без икаквих
здравствених проблема. Количина пуномасне соје у оброцима товне јунади
не треба да прелази ниво од 20%. У противном, може доћи до појаве дијареје
и опадања укупне ефикасности коришћења хране. Не препоручује се давање

сировог зрна соје теладима са масом мањом од 200 kg, јер услед недовољне
микробиолошке разградње антинутритивних фактора може доћи до значајног
смањења сварљивости оброка. За коње се препоручује до 0,5 kg сировог зрна
дневно.
Веће количине пуномасне соје у оброку могу довести до пролива,
омекшавања сланине и маслаца (смањење заступљености киселина са
кратким и средњим ланцем и повећање количине киселина са дугим ланцем),
као и до неких других проблема.
Већ је речено да је пуномасна соја одличан додатак смешама у циљу
једноставног повећања садржаја масти, односно енергије. Међутим,
укључивањем пуномасне соје са више од 15% у смеше које се пелетирају,
јавља се ризик добијања меканих пелета, што се може спречити употребом
дебљих матрица.
Директном прерадом сојиног зрна добија се неколико високовредних
хранива за исхрану животиња:
Сојин гриз се добија од ољуштеног и екструдираног зрна соје. Према
Правилнику (2000) треба да садржи минимално 18% уља, а активност уреазе
је максимално 0,4 (mg N/g). Користи се за повећање енергетске вредности
смеша, нарочито у мешаонама и фабрикама које немају уређаје за додавање
масти.
Сојино брашно се производи од ољуштеног, обезмашћеног и
термички обрађеног зрна соје. Садржи око 50% протеина и може у заменама
за млеко да подмири до 50% потреба у протеинима, без већих последица по
прираст и здравље. Сојино брашно из кога је уље екстраховано етанолом
уместо хексаном даје боље резултате. Објашњење је у чињеници да етанол
денатурише антигене протеине, али и редукује садржај фенолних једињења у
соји која могу смањити прираст, изазвати дигестивне поремећаје и повећати
морталитет и морбидитет.
Концентрат протеина соје добија се од обезмашћених флекица
одвајањем растворљивих угљених хидрата у разблаженом алкохолу. Садржи
минимално 66% протеина у сувој материји, чија је привидна сварљивост 85%.
Ради поређења, сварљивост протеина обраног млека у праху је 91%. Ова
врста хранива задржава у себи влакнасте материје.
Изолат протеина соје је производ екстракције и преципитације
протеина из обезмашћених флекица. Ово храниво садржи најмање 90%
сирових протеина растворљивих у води, док су структурни и неструктурни
угљени хидрати уклоњени. Ензимском хидролизом се може додатно повећати
хранљива вредност изолата протеина.
Слика 65. Сточни грашак
Слика 66. Соја
Боб (Vicia faba) код нас се мало гаји, мада за ову биљну врсту постоје
повољни еколошки услови. Зрно боба садржи 23–28% сирових протеина, што
је мање у односу на соју, али с обзиром да даје веће приносе – има и већи
протеински учинак. Принос зависи и од времена сетве. У условима Земун
Поља утврђен је принос зрна сточног боба од 2,15–3,25 t/hа. Озими

варијетети боба имају веће укупне приносе, али мање приносе протеина у
односу на јаре варијетете.
Око 10% количине протеина су амиди. Лимитирајуће амино-киселине
у зрну боба су метионин (око 1,7% у протеину) и цистин, а друга
лимитирајућа амино-киселина је триптофан. Количина лизина је релативно
висока и износи 6,3–6,8% од протеина. Количина масти је свега 2%, док
сирове целулозе садржи око 7%. Дефицитаран је у каротину и витаминима
растворљивим у мастима, осим витамина Е и садржи мале количине
витамина B комплекса и калцијума. Има доста фосфора и бакра. Присуство
танина умањује сварљивост органске материје, јер инхибише α-амилазу,
липазу, и трипсин. Погоднији је извор протеина од грашка јер не садржи
инхибиторе протеаза, па се може користити у исхрани свиња без претходне
термичке обраде. Због мање биолошке вредности протеина, сматра се да боб
може да замени до 50% протеина сојине сачме. Коњски боб без танина може
чинити до 30% од смеше концентрата за бројлере, крмаче и свиње, док се
варијетети богати танином могу користити у количини до 10% у смеши
концентрата за бројлере и до 20% за свиње. Више од 15% боба у оброцима за
кокошке може смањити њихову производњу, без обзира на садржај танина.
Боб се код нас мало користи у исхрани животиња. У сировом и
прекрупљеном стању одраслим говедима се даје до 20% од смеша,
непреживарима до 5%, а коњима до 10%. Негативно утиче на укусност
оброка.
Бела лупина (Lupinus albus), Жута лупина (Lupinus luteus) и Плава
лупина (Lupinus angustifolius). Раније су гајене и коришћене горке форме
лупине. Ове форме су садржале доста горких и штетних алкалоида (лупинин,
лупанин, лупамидин, спартеин, ангустифолин и др) који су, пре свега, нервни
отрови. Свежа, неприпремљена лупина изазива код животиња болест
лупинозу, коју карактерише појава грознице, жутице и тешких поремећаја
централног нервног система (узнемиреност, ошамућеност, окретање у круг и
др.). Код акутног тровања, углавном преовладавају енцефални и
хепатоенцефални симптоми, док се код хроничног тровања јавља анемија и
општа слабост. Горку лупину животиње не конзумирају, осим оваца (у мањој
количини). Алкалоиди су раније одстрањивани из зрна квашењем,
запаривањем и испирањем, а горке форме лупине су гајене, пре свега, за
зеленишно ђубриво. Данас су селекционисане слатке сорте у којима је
значајно смањен садржај алкалоида. У испитивањима у Аустралији запажено
је да су свиње најосетљивије на алкалоиде лупине, односно да је толерантна
доза за њих 0,02% алкалоида у оброку. С обзиром да се у исхрани свиња
користи највише до 30% лупине, то би значило да је толерантна количина
алкалоида 0,067%.
Лупина садржи у просеку око 36% протеина, по чему је уз соју
најбогатија међу легуминозама. У односу на друге легуминозе садржи мање
лизина, док је метионин такође дефицитаран. У поређењу са протеинима

сојине сачме и сачме уљане репице, лупина садржи више аргинина, цистина и
тирозина, док је количина осталих амино-киселина нешто нижа, али најчешће
задовољава потребе животиња.
Према подацима из литературе, учешће масти у зрну је око 10%, а у
укупној количини масних киселина, миристинска учествује са 0,2%,
палмитинска 7,6%, стеаринска 4,9%, арахинска 0,7%, олеинска 31,2%,
линолна 48,3% и линоленска 5,4%. Количина сирове целулозе је 12–16%
(највећа је међу зрнастим легуминозама), али је, и поред тога, сварљивост
добра. Усколисна лупина садржи 0,21% калцијума, 0,29% фосфора, 0,85%
калијума, 0,05% натријума и 0,17% магнезијума.
Заступљеност метаболичке и нето енергије за преживаре је већа у
лупини него у сачми соје. У исхрани свиња заступљеност енергије у ова два
хранива је сличан, док је у исхрани живине слабије искоришћавање
метаболичке енергије из лупине него из сојине сачме за 10–15%. У 1 kg
усколисне лупине има 0,725 скробних еквивалената, односно 1,21 овсених
хранљивих јединица, 279 g сварљивих протеина у исхрани преживара и 275 g
сварљивих протеина у исхрани свиња.
Лупина се сматра најбољим хранивом за овце и даје им се
прекрупљена у количини до 0,3 kg дневно. За говеда се користи 1–2 kg зрна
на дан. Свињама се даје само слатка лупина, 200–300 g дневно.
Грахорица (Vicia sativa) се ретко гаји за зрно и то, углавном, у смеши
са неким житом, на пример овсом. Грахорица је, по хранљивој вредности,
слична сточном грашку. Садржи око 28,6% сирових протеина, 1,8% масти,
48,2% безазотних екстрактивних материја и мало сирових влакана. Количина
безазотних екстрактивних материја, пре свега скроба, је око 36%. Од
минералних материја у сувој материји садржи око 9,2 g/kg калијума, 4,5 g/kg
фосфора и 1,4 g/kg калцијума. Од микроелемената значајније су присутни Fe,
Mn, Cu, Co i Zn. Присуство гликозида у зрну неких грахорица може бити
ограничавајући фактор за њено коришћење. У неким случајевима, количина
гликозида који хидролизују до цијановодоничне киселине може бити и
токсична. Због тога се грахорица припрема испирањем или запаривањем зрна
током 24 сата.
У исхрани преживара, обична грахорица (Vicia sativa L.) се може
користити без ограничења, а у оброцима за свиње на бази житарица у
количини од 10–25%. Свиње је нерадо конзумирају.
Пасуљ (Phaseolus vulgaris се ретко користи у исхрани животиња и то
мање количине које (из неког разлога) нису за људску исхрану (ситно,
оштећено и лоше наливено зрно). Пасуљ је неукусно храниво са 18,8–28,2%
сирових протеина мале биолошке вредности. Количина лизина је 6–8%, док је
дефицитаран у метионину (1%) и цистину (0,7%).
Пасуљ садржи гликозид фазин који доводи до поремећаја у
згрушавању крви, а неке сорте садрже и цијаногликозиде (линамарин –
фазеолунатин). При исхрани сировим пасуљем може доћи до угинућа свиња

или смањења млечности крава. Потапањем пасуља у воду у трајању од 24
сата, бацањем те воде и кувањем 60 мин. на 75°C, уклања се линамарин и
разара фазин, те се пасуљ може користити без проблема.
У исхрани преживара користи се у сировом и прекрупљеном стању –
кравама 20% од оброка, а товним јунадима до 15% од оброка.
Непреживарима и псима даје се искључиво куван, и то до 20% оброка. Свиње
храњене пасуљем имају тврду сланину и једро, тврдо месо.
Сочиво (Lens esculenta) гаји се, пре свега, за исхрану људи. Садржи
око 25,4% сирових протеина, 56,5% БЕМ и 1,5% масти. Количина лизина је
повољна, око 6,9%, док садржи мало метионина, око 0,7%. Скупо је храниво,
те је могућност коришћења у исхрани животиња само теоретска. Нарочито је
цењено храниво у исхрани голубова.
Леблебиа (Cicer arietinum). Гаји се уместо грашка у Индији и неким
деловима Азије, северној Африци и Јужној Европи и користи, пре свега, за
исхрану људи. Садржи у просеку око 20,5% протеина мање у односу на друге
легуминозе, али је зато количина лизина висока: 6,5–10%, као и количина
треонина: 4,9%.
Ретко се користи за исхрану животиња. Кравама и јунадима у тову
даје се око 2 kg дневно, живини до 30% оброка, па чак и коњима. Незрело
зрно може бити шкодљиво.
Кикирики (Arachis hypogaea). Мада је легуминоза, по сврси гајења и
начину коришћења убраја се у уљарице. То је важна култура, пре свега, у
топлим подручјима света и користи се на различите начине: у производњи
уља, маргарина и маслаца, експлозива, текстилних влакана и др. Сматра се да
се надземна маса може користити као зелена маса, за сено или силажу. Цели
плод има малу хранљиву вредност због значајног садржаја љуске (75% у
маси плода) која је несварљива. Ољуштено зрно садржи око 29% сирових
протеина, око 46% уља, 2–3% влакана, 14% БЕМ и 2–3% пепела. Количина
лизина је 3%, метионина+цистина 2,6%, треонина 1,6% и валина 4,4%.
Масти садрже 45–65% олеинске киселине, до 30% линолне киселине,
палмитинске 4–9% стеаринске 3–65, арахидонске око 5% итд. Масти
кикирикија се врло брзо ужегну, па се цело зрно веома тешко чува, а зрно
коме је скинута љуска још теже. Количина калцијума је 1,4 g/kg, фосфора 4,4
g/kg, калијума 5 g/kg и магнезијума 1,7 g/kg. Арашид садржи доста и
анеурина, рибофлавина, ниацина и пантотенске киселине.
Коришћење кикирикија у форми зрна не практикује се за исхрану
животиња, већ сачме заостале након издвајања уља. Евентуално, кикирики се
може користити за исхрану свиња које се пусте на поља са овом културом
где, ријући, ваде зрно.
Гуар (Cyamopsis tetragonolobus, Cyamopsis psoraloides). Ова
једногодишња легуминоза је аутохтона у Индији и Пакистану, одакле је
пренета на Цејлон, а затим 1903. године у САД (Тексас). То је једногодишња
легуминоза, врло отпорна на сушу, која се брзо адаптира на различите врсте

земљишта. Гаји се ради добијања гуарове гуме, односно полисахарида
мананогалактана или галактоманана. Има вишеструку примену у фабрикама
папира, фармацеутској и козметичкој индустрији. Из гуара се, механичком
сепарацијом, одваја ендосперм врло богат гумом, а остатак је споредни
производ – гуарово брашно, које садржи око 45% сирових протеина нешто
лошијег амино-киселинског састава у односу на протеине соје. Сирово,
необрађено брашно гуара садржи инхибиторе раста (антитрипсин) који у
моногастричних животиња изазивају смањење пораста, пролив и угинуће.
Због тога је неопходна термичка обрада гуара пре коришћења у исхрани
непреживара. Преживари боље користе гуарово брашно у односу на
непреживаре. Осим у исхрани животиња, гуарово брашно се додаје у
количини 2–3% пелетираној храни као везивно средство.
Зрневље уљарица
У претходном поглављу се, због своје ботаничке припадности, соја и
кикирики помињу као легуминозе, мада су у питању важне индустријске
културе које се користе за добијање квалитетног уља. Карактеристично за све
уљарице је да се у исхрани животиња ређе користе у форми зрна, а знатно
чешће у виду споредних производа индустрије уља – погача и сачми. У
уљарице се убраја више биљних врста, од којих је код нас за добијање
јестивог уља значајан сунцокрет, уљана репица, док се за добијање техничких
уља користе лан, конопља, памук и рицинус. Директно у исхрани различитих
врста животиња у форми зрна се користе, углавном, зрневље сунцокрета,
лана и конопље.
Сунцокрет (Heliantus annus). Зрно сунцокрета се не користи често у
исхрани домаћих животиња, како због високог садржаја квалитетног уља (40–
50%), тако и због тога што се без доброг сушења и кондиционирања тешко
чува. Уколико се и користи као зрно, онда се употребљава најпре као извор
енергије, а тек затим протеина. Зрно сунцокрета се даје прасадима у
количини од 5–10% оброка, а товним свињама масе преко 70 kg се не даје, јер
се већи део уља из зрна депонује у резерве масти, па се добија мекана и
уљаста, за прераду неквалитетна сланина. Насупрот томе, у исхрани
супрасних крмача и крмача у лактацији употреба зрна делује повољно на
млечност и може се укључивати у количини 25–30%. Препоручује се мешање
зрна сунцокрета са зрном кукуруза ради лакшег млевења. И зрно сунцокрета
садржи антинутритивне материје: аргиноза инхибитор, полифенолни токсин
и хидрогенску киселину. Полифенолна једињења нису токсична, али
значајно утичу на сензорна и нутритивна својства хране. Да би се
елиминисала хидрогенска киселина препоручује се термичка обрада зрна по
систему: висока температура – кратко време.
Понекад се у исхрани живине користи ољуштено семе сунцокрета које

садржи 28% сирових протеина, 6% сирове целулозе и чак 41% уља.
Лан (Linum usitatissimum) је, пре свега, текстилна култура. Његово
семе се користи за добијање квалитетног уља које се користи у индустрији,
након чега остају погаче и сачме које се користе у исхрани животиња.
Међутим, уситњено цело семе може бити и саставни део оброка, пре свега за
товне животиње, јер садржи и до 36% уља. Уколико се даје у већим
количинама, негативно утиче на квалитет меса и сланине. Од ланеног семена
се справља одвар (1 kg семена у 10 l вруће воде) који служи за лечење катара
органа за варење телади. Слузасте материје пореклом из одвара повољно
делују и на цревне поремећаје у животиња после партуса.
Конопља (Canabis sativa) је, такође, текстилна култура, док се њено
семе користи за добијање веома квалитетног уља. Цело семе се користи у
исхрани собних птица и голубова. Садржи наркотичну смолу, па га треба
опрезно користити.
Памук (Gossypium vitifolum) такође је текстилна култура, док су за
исхрану домаћих животиња значајне семенке, односно сачме и погаче које
преостају после издвајања уља из семенки. Ова биљна врста се не гаји код
нас, мада су на нашем тржишту понекад присутне памукове сачме и погаче.
У неким земљама је веома важно храниво, јер се у индустрији добијају
значајне количине сачми и погача.
У исхрани животиња могу се користити целе семенке које садрже око
21,8% сирових протеина и 87% TDN-а и то, пре свега, за преживаре.
Коришћењем већих количина добија се тврд маслац.
Бундева (Cucurbita pepo). Семе бундеве се у људској исхрани
првенствено користи пржено. Ретко се употребљава као сточна храна, пре
свега због високог садржаја дрвенасте опне.
Сезам (Sesamum indicum). Семе се користи за исхрану собних птица,
док се у већој мери у исхрани животиња користи у форми погача.
Остало семе и плодови

У исхрани животиња се, понекад, у изнуђеним ситуацијама (ратне
године, суша, поплаве, земљотреси) користе хранива која се иначе ретко или
уопште не користе: храстов и буков жир, дивљи и питоми кестен, коштице
воћа, семе поврћа, семе луцерке и детелине, семе шећерне репе, очињци и др.
Храстов жир (Quercus spp.). По хранљивој вредности, храстов жир је
нешто слабији од буковог, односно најсличнији је осредњем овсу, али има
нешто више целулозе, а мање протеина. Користи се, пре свега у исхрани
свиња, док се у мањим количинама може давати говедима, овцама и козама,
па чак и коњима, нарочито ако је свеж или прекрупљен. За време владавине
кнеза Милоша (XIX век) храстов жир је био главна храна за свиње, а свиње –
главни извозни артикал Кнежевине Србије.
Храстов жир, нарочито сув, има горак укус који делује одбојно на
животиње. Због тога се врши његово излуживање, тако што се жир згњечи,
љуске се одстране, а затим се остатак потапа у воду која се повремено мења.
Кување жира ради одстрањивања горког укуса није неопходно, али се
препоручује за плеснив жир. Наиме, сирови жир садржи доста воде, те ако се
чува за зиму и не осуши добро лако се уплесниви. Због присутних танина,
храстов жир делује још више затварајуће него буков, те га треба комбиновати
са хранивима која делују лаксативно: са мекињама, коренасто-кртоластим
плодовима или меласом. Иначе, користи се и као лек против пролива.
Одрасле свиње могу да поједу око 3 kg свежег, односно око 1,5 kg сувог жира
дневно, уз постепено навикавање. Одрасле овце и козе подносе до 1,5 kg
свежег жира дневно, а коњи и краве до 3 kg. Храстов жир се не сме давати
стеоним кравама и супрасним крмачама пред крај бременитости, нити
младим грлима. Сланина и маст од свиња и маслац од млека крава храњених
жиром храста су тврди и не баш најбољег укуса.
Буков жир (Fagus silvatica). Буква је веома распрострањена врста
листопадног дрвета у нашој земљи, а за исхрану животиња значајан је буков
жир. По хранљивој вредности готово је једнак кукурузу. Најпогоднији је за
исхрану свиња, а користи се и за преживаре (говеда, овце, козе). Међутим,
буков жир садржи алкалоид фагин који је веома јак отров за коње, магарце и
мазге, те се за ове врсте не сме користити јер доводи до токсикемије, па и
смрти. Најбоље је да се буков жир користи за товне свиње, било на паши,
односно на “жирењу” у шуми, или у обору. Пошто у почетку исхране
буковим жиром свиње повређују уста, на паши их треба постепено
привикавати, а у обору им давати згњечен или прекрупљен жир. Буков жир
делује затварајуће а, у већим количинама, доводи до формирања мекане и
мазиве сланине, али зато врло укусне. И маст добијена од овако храњених
свиња је скоро текућа.
Кестен – дивљи и питоми (Aesculus hippocastanum и Castanea
sativa). Питоми кестен се користи слично као и жир, јер има и сличну
хранљиву вредност. Дивљи кестен има горак укус, те се пре употребе треба
лужити водом, или кувати. Даје се кравама музарама, уз постепено
навикавање и до 5 kg дневно, а товним јунадима и до 10 kg. И дивљи кестен
(слично храстовом жиру) делује затварајуће, те га треба комбиновати са
напред наведеним хранивима. Одраслим свињама, овцама и козама може се
давати до 0,5 kg кестена дневно, у смеши са другим хранивима. Чак се и коњи
могу навикнути на кестен, мада далеко теже него друге животиње.
Рогач (Ceratonia siliqua). Рогач расте као дрво, припада
легуминозама, а његов плод је у виду махуне. У сувој материји садржи око
6% протеина, 0,8% масти, 7,2% сирове целулозе, 65,3% БЕМ и 3,1% пепела.
У исхрани животиња користе се здробљени или уситњени плодови, без
Споредни производи прехрамбене индустрије 371
коштица. Уколико се користе цели плодови, употребу рогача треба

ограничити на око 10% од оброка, јер велика количина танина пореклом из
коштица делује депресивно на коришћење протеина.
Семе шећерне и сточне репе. Семе шећерне репе садржи 12,3%
сирових протеина, 5,5% масти, 40,6% целулозе, 25% БЕМ и 6,6% пепела, док
семе сточне репе садржи 10,6% сирових протеина, 3,7% масти, 30,1% сирове
целулозе, 35,2% БЕМ и 10,6% пепела. Због значајног удела сирове целулозе
може се, евентуално, користити у исхрани преживара.
Семе детелине и луцерке. Семе детелине садржи 32,6% сирових
протеина, 9,2% сирове целулозе, док семе луцерке садржи 33,2% протеина и
8,1% сирових влакана. У исхрани животиња могу се користити фракције које
остају после примарне дораде: штура зрна, делови махуна и делови стабла.
Међутим, никако се не сме користити отпадак после обраде на магнетној
машини, јер у себи садржи велике количине челичног праха. Даје се млевено
или кувано, пре свега говедима, а у мањим количинама и свињама.
СПОРЕДНИ ПРОИЗВОДИ ПРЕХРАМБЕНЕ

ИНДУСТРИЈЕ
Развојем прехрамбене индустрије у XIX веку појавили су се

различити споредни производи, који нису употребљиви за исхрану људи, али
зато за животиње представљају огроман крмни потенцијал. На тај начин,
између животиња и људи нема конкуренције, а хранљива вредност
различитих индустријских култура користи се максимално. Знатно ређе, и
неки главни производи прехрамбене индустрије се користе као хранива за
животиње. Углавном је реч о скупим хранивима, која се у, малом проценту,
укључују у оброке за подмладак домаћих животиња (шећер, млеко у
праху…).
Споредни производи млинске индустрије

Млинска индустрија је најстарији вид прехрамбене индустрије, чији
се споредни производи одавно користе у исхрани домаћих животиња. Слично
материјалу од којих се добијају, садрже мало протеина ниске биолошке
вредности, али су богати енергијом и неким минералима.
Пшеничне мекиње. То је производ који се добија у процесу млевења
пшенице и након одвајања брашна и гриза. Састоји се претежно од омотача
зрна и делова ендосперма. Пшеничне мекиње имају боју сличну боји
пшеничног зрна – светломрку. Према Правилнику (2000), крупноћа треба да
је таква да 90% пролази кроз сито квадратног облика величине 1,6 mm, а
остатак кроз сито отвора 4 mm. Садржи неорганске примесе до 0,5% и
органске до 0,4%. За разлику од целог зрна, мекиње се не могу чувати због
кварљивости и треба их утрошити за 3–5 месеци.
Пшеничне мекиње могу бити крупне (садрже само спољни омотач) и
ситне (садрже омотач и део ендосперма). Ситне имају већу енергетску
вредност. Мешањем ситних и крупних мекиња добијају се просечне мекиње.
Слика 67. Пшеничне мекиње
Према Правилнику (2000), пшеничне мекиње треба да садрже

максимално 14,5% влаге, минимално 12% сирових протеина и максимално
11% сирових влакана и 7% пепела. Мекиње су један од најбољих извора
фосфора (око 11,2 g/kg), али су сиромашне калцијумом (око 1,2 g/kg).
Међутим, фосфор је великим делом у комплексу са фитинском киселином, те
га непреживари лоше користе, нарочито живина. Према литературним
подацима, количина фитинске киселине у пшеници се креће од 0,62–1,35% од
суве материје, а удео фитинског у укупном фосфору износи 62–80%. Код
зрелих житарица, фитати се налазе углавном у љусци и алеуронском слоју, па
због тога највећи део фитата после млевења прелази у мекиње. Садржај
фитинске киселине у мекињама је 4,6–5,5% од суве материје, односно 85–
89% укупног фосфора је фитински везан. Поред тога, око две трећине
фитинске киселине у пшеници су неутралисане калцијумом и магнезијумом,
што ове елементе чини практично неискористивим у организму. Насупрот
непреживарима, преживари добро изкоришћавају фосфор из мекиња,
захваљујући симбиотској микрофлори.
Мекиње не садрже каротин нити витамине D и C. Добар су извор
ниацина, рибофлавина, пантотенске киселине и холина. Енергетска вредност
мекиња износи око 0,530 СЈ.
Пшеничне мекиње се дају готово свим врстама домаћих животиња,
али у различитим количинама. Музним кравама се дају дневно 4–5 kg или
25% од укупних концентарта. Нарочито су значајне као храниво, чак и
једино, у првим данима по партусу јер делују лаксативно. Због тога се
користе и у оброцима за крмаче које често у периоду бременитости пате од
опстипације. Међутим, због високог процента сирових влакана није добро
велико учешће мекиња у оброцима за свиње и живину у тову, јер значајно
смањују енергетску вредност оброка. У смешама за носиље, мекиње могу да
учествују до 20%, а у смешама за товне пилиће до 8%.
Ражане мекиње. По хранљивој вредности сличне су пшеничним, али
су мање укусне. Према Правилнику (2000) треба да садрже минимално 12%
сирових протеина и максимално 11% сирових влакана. Дају се у мањим
количинама, до 15% од концентрованог оброка.
Кукурузне мекиње. То су споредни производи при добијању гриза и
скроба. Имају мању хранљиву вредност у односу на пшеничне. Према
Правилнику (2000) треба да садрже минимално 9% сирових протеина и
максимално 12,5% сирових влакана. Ретко се налазе у промету, углавном
помешане са кукурузним глутеном. Користе се у исхрани преживара или као
носачи при производњи премикса. Могу да замене до 30% кукуруза у
оброцима за свиње и 45–48% кукуруза у оброцима за овце.
Кукурузне мекиње добијене мокрим исклицавањем. Добијају се у
мокром поступку прераде кукуруза, вишеструким испирањем водом,
цеђењем, пресовањем и сушењем. Према Правилнику (2000) треба да садрже
минимално 18% сирових протеина и максимално 18% сирове целулозе.
Минимална количина скроба је 15%.
Пиринчане мекиње. Добијају се у поступку љуштења и полирања
зрна пиринча. Према Правилнику (2000) треба да садрже минимално 19%
сирових протеина и максимално 10% сирове целулозе. Користе се, пре свега,
у исхрани преживара, док се у оброке за свиње укључују у количини 25–30%
од оброка. Ако се дају у великим количинама доводе до омекшавања маслаца
и сланине. Уколико се из зрна пиринча претходно издвоји уље, па се обави
његово љуштење и полирање, добијају се обезмашћене пиринчане мекиње
које, према Правилнику, треба да садрже минимално 13% сирових протеина.
Пиринчано уље садржи доста слободних масних киселина, па се мало
користи за исхрану, а доста у производњи сапуна.
Јечмене мекиње. Садрже и до 17% сирове целулозе, па се дају

преживарима.
Овсене мекиње. Могу садржати и до 22% сирових влакана, па се дају
искључиво преживарима.
Пшенично сточно брашно. Добија се, такође, у процесу млевења
пшенице, и представља трећу најфинију фракцију мекиња након њиховог
просејавања кроз свилена сита. Састоји се од ендосперма, омотача и клице.
Има мањи проценат омотача у односу на мекиње, па је самим тим богатије у
енригији. Према Правилнику (2000) треба да садржи минимално 12% сирових
протеина и 30% скроба, и максимално 14,5% влаге и 8% сирове целулозе.
Кукурузно сточно брашно На тржишту хране за животиње ређе се
срећу сточна брашна од кукуруза, јечма и овса. Према Правилнику (2000),
кукурузно сточно брашно треба да садржи минимално 8% сирових протеина
и максимално 6% сирове целулозе.
Ражено сточно брашно. То је споредни производ при млевењу ражи.
Крупноћа треба да је таква да 95% пролази кроз сита квадратног облика
величине 1 мм, а остатак кроз сито квадратног облика 2 мм. Према
Правилнику (2000) минималан садржај протеина је 12%, а максималан
садржај целулозе 11%.
Пшеничне клице. То је производ који се добија у сувом поступку
издвајања клица при млевењу пшенице. Пшеничне клице се ретко користе
као сировина за добијање уља. Према Правилнику (2000) треба да садрже
минимално 20% сирових протеина и максимално 4% сиривих влакана и 5%
пепела. Количина лизина је око 5,5%, метионина 1,6% и цистина 1,5%.
Садржај калцијума је 0,8 g/kg, док фосфора има чак 12,7 g/kg. Пшеничне
клице су једно од најбогатијих извора витамина Е у природи (150–550 mg/kg.
Богате су холином, ниацином, рибофлавином, пантотенском киселином.
Користе се у оброцима за млађе животиње и приплодна грла.
Кукурузне клице. Добијају се у процесу млевења зрна и добијања
брашна, гриза или скроба. Висок проценат масти у клици убрзава кварење
брашна добијеног од целог зрна, па се због тога врши њено одвајање. Клица
се, иначе, користи за добијање уља или за исхрану животиња. Осим у
млиновима и фабрикама хране за животиње, клице се обавезно издвајају и у
индустрији скроба и пива. У првом случају се примењује суво исклицавање, а
у другом мокро. Према Правилнику (2000) треба да садрже минимално 12%
сирових протеина и максимално 8% сирове целулозе. Количина лизина је
5,6% а метионина 1,5%, Кукурузне клице су богате у уљу и витамину Е. Дају
се претежно преживарима, мада су због одсуства целулозе добро храниво и
за непреживаре.
Зрнасте примесе пшенице (очинци). У технолошком поступку
прераде, пшеница са количином од највише 8% укупних примеса пролази пут
силосног и млинског чишћења у циљу одстрањивања органских и
неорганских примеса. У органске беле примесе спадају ломљена зрна која
пролазе кроз решето, затим штура, нагрижена и проклијала зрна као и зрна
других жита. Органске црне примесе чине: коровско семе, главница ражи,
зрна оштећена вештачким сушењем, покварена, главничава и нематодна жита
и нечистоће органског порекла. Зрнасте примесе одвојене у поступку
припреме жита за млевење или приликом пречишћавања семенске робе
најчешће се зову очинци. Јако су варијабилни по хранљивом саставу, а због
присуства семена корова и главнице могу бити и токсични, те их треба
опрезно користити у исхрани животиња.
Млинска прашина. Састоји се од брашна и мекиња које се приликом
мељаве растуре у млину и повремено сакупљају чишћењем. Редовно садрже
прашину, па чак и друге примесе. Квалитет млинске прашине зависи од
количине примеса, а то се најбоље процењује на основу њене боје. Уколико је
млинска прашина светлија, утолико је мање учешће минералних примеса.
Споредни производи индустрије уља
Добијају се након издвајања уља из бројних хранива: соје,

сунцокрета, кикирикија, уљане репице, огрштице, бундевиног семена, лана,
конопље, мака, сусама, кокосовог ораха и др. Одликују се високим садржајем
протеина. Веома су кварљива хранива, а томе јако погодује проценат влаге
већи од 10%.
Да би се из наведених биљака издвојило уље користе се два основна
поступка. Један се заснива на цеђењу, односно механичком издвајању уља,
док се други базира на екстракцији уља помоћу неког органског растварача.
У првом случају остају споредни производи који се називају погаче, а у
другом сачме. Основна разлика између погача и сачми је у проценту
заосталог уља, који је већи код погача него код сачме. Услед тога долази и до
релативних разлика и у количини других хранљивих састојака, пре свега
протеина, којих има мање у погачама.
За издвајање уља најпре је коришћен поступак цеђења помоћу
хидрауличних преса, при чему су остајале уљане погаче, које су задржавале
6–10% уља. Касније се појављује поступак цеђења уља помоћу “експелер”
преса, а тако добијене погаче садрже 4–5% уља. Данас су поступци цеђења
уља напуштени, а користи се најчешће екстракција уља из ољуштеног и
пресованог зрна помоћу органских растварача. Уљане сачме садрже 1–5%
уља.
Погаче и сачма соје. Погаче соје добијају се пресовањем семена соје
и, према Правилнику (2000) треба да садрже минимално 38% сирових
протеина. Далеко већу вредност за исхрану животиња има сојина сачма.
Добија се екстракцијом уља из ољуштеног, делимично ољуштеног и
неољуштеног зрна соје. Сојина сачма је најквалитетније и највише
коришћено протеинско храниво биљног порекла. Због тога се често користи

као стандард за упоређивање осталих протеинских хранива.
Слика 68. Сачма соје
Користи се као основни, а често и као једини извор протеина. Ниво

протеина у сојиној сачми варира од 40–50%, зависно од сорте, садржаја
љуске и нивоа уља. Према Правилнику (2000) сачма од ољуштеног,
делимично ољуштеног и неољуштеног зрна соје минимално треба да садржи
48, 44 и 40% сирових протеина и максимално 3,5; 7 и 9 % сирове целулозе.
Споредни производи добијени након издвајања уља из соје одликују
се високим садржајем сирових протеина, као и веома добром биолошком
вредношћу (табела 39). Захваљујући високом садржају лизина, соја се
одлично комбинује са житарицама, које су дефицитарне у овој есенцијалној
амино-киселини. Са друге стране, протеини соје су дефицитарни у
метионину. Због високе биолошке вредности, споредни производи прераде
соје могу бити једини извор протеина у оброцима за старије категорије
непреживара, док је за млађе категорије неопходно укључивање хранива
животињског порекла или синтетичког метионина. У исхрани млађих
категорија свиња најбоље резултате даје у комбинацији са рибљим брашном
или уз додатак синтетичког метионина, а код старијих категорија у

комбинацији са сунцокретовом сачмом. У исхрани кока носиља и у другој
фази това пилића, сојина сачма уз додатак синтетичког метионина може бити
једино протеинско храниво. Таква комбинација може у потпуности да замени
рибље брашно, што је нарочито важно јер је често проблематичан квалитет
овог хранива животињског порекла, али и да спречи преношење мириса рибе
на месо. Соја садржи и веће количине ниацина, веома значајног за живину.
Насупрот томе, има веома мало калцијума, фосфора и витамина D.
Табела 39. Хемијски састав и хранљива вредност сојине и сунцокретове

сачме (Левић, 1987)
Сојина Сунцокретова
Показатељ
сачма сачма
Сирови протеини 44,0 44,0
Сирова целулоза 7,0 10,5
Метаболичка енергија за живину, kcal/kg 2130 2000
Метаболичка енергија за свиње, kcal/kg 3300 3100
Насипна маса, kg/m3 620 500
Лизин 2,75 1,70
Метионин 0,58 1,00
Цистин 0,67 0,80
Треонин 1,70 1,60
Триптофан 0,58 0,56
Аргинин 3,20 3,60
Хистидин 1,10 1,10
Изолеуцин 2,20 2,00
Леуцин 3,40 2,80
Фенилаланин 2,20 2,05
Тирозин 1,55 1,15
Валин 2,20 2,30
Сирова соја садржи, како је већ раније речено, антитрипсин фактор,

као и ензим уреазу. Постоји више начина за инактивирање ових штетних
састојака, али се најчешће примењује термичка обрада. С обзиром да су ове
антинутритивне материје протеини, неопходна је висока прецизност
термичке обраде. Уколико се примени нижа температура од потребне,
инхибитор неће бити уништен, док при исувише високим температурама
долази до иреверзибилног оштећења свих протеина. Због свега наведеног,
термичка обрада соје у неодговарајућим и импровизованим уређајима није
препоручљива, јер се у таквим уређајима температура не може прецизно
подесити, па може настати много већа штета од користи. Постизање
одговарајуће температуре при термичкој обради соје може се контролисати и
органолептички. На пример, мирис сојине сачме на пасуљ је знак недовољног

загревања, док је мирис на пржен орах и сива боја знак задовољавајуће
температуре при термичком третману. Најчешће се примењује поступак
тостирања соје, тако што се тесто добијено мешањем са 10–12% воде загрева
на 120°C. Ова температура разара наведене антинутритивне материје, па се
сојина сачма може користити без проблема у исхрани непреживара.
Неки експериментални резултати указују да се и љуске соје (са око 12%
сирових протеина) добијене у процесу прераде и припреме за издвајање уља,
могу користити као храна за животиње.
Погаче и сачма сунцокрета. Сунцокрет је наша најважнија уљарица,
па од укупне производње сачми око 85% отпада управо на сунцокретову
сачму. Ово храниво садржи висок проценат протеина, који су богати у
метионину и цистину. Сунцокретова сачма садржи двоструко више
метионина него стандардна сојина сачма (14 : 7 g/kg), али садржи и мање
лизина – 20 : 27 g/kg. Мали проценат лизина и значајан удео сирових влакана
пореклом из љуске су ограничавајући фактор за веће коришћење овог
хранива у исхрани непреживара. Сунцокретова сачма садржи доста ниацина
и пантонске киселине. После сточног квасца, најбогатији је извор ових
витамина. Нема довољно рибофлавина, а холина скоро и не садржи.
Слика 69. Погаче сунцокрета

Пресовањем делимично ољуштеног зрна сунцокрета добијају се

погаче које према Правилнику (2000) треба да садрже минимално 35%
протеина и максимално 20% сирове целулозе. Сачма сунцокрета се на
тржишту може појавити у четири класе квалитета. Прва класа квалитета се
добија просејавањем “стандардне” сунцокретове сачме, и садржи минимално
44% сирових протеина и маскимално 12% сирове целулозе. Од 100 kg семена
може се добити 15 kg овакве сачме. Просејавању сачме претходи млевење у
специјалним млиновима са куглама, који ситне грудвице језгра, а да при том
минимално оштећују љуску. Уколико се по kg овакве сачме сунцокрета дода
12 g Л-лизина добија се храниво које има бољу хранљиву вредност у исхрани
живине него сојина сачма.
Као остатак при просејавању сачме сунцокрета добија се храниво са
24% сирових протеина и 33 % сирове целулозе. Препоручује се искључиво за
исхрану преживара. Правилником (2000) се за овакво храниво утврђује
минимум протеина од 20% и максимум целулозе од 34% и декларише као
сачма сунцокрета IV класе квалитета. Пресовањем и екстракцијом делимично
ољуштеног зрна сунцокрета, добија се сачма II класе квалитета која, по
Правилнику (2000) треба да садржи минимално 37% сирових протеина и
максимално 18% сирове целулозе. Приближан однос протеинског језгра и
љуски у сачми II класе квалитета је 65 : 35. Сунцокретова сачма III класе
квалитета треба да садржи минимално 33% сирових протеина и максимално
21% сирове целулозе, а однос протеинског језгра и љуски је 60 : 40.
Сунцокретова сачма од ољуштеног сунцокретовог семена има највећу
хранљиву вредност, и садржи преко 50% протеина и испод 8 % целулозе.
У исхрани непреживара треба користити, пре свега, сунцокретову
сачму која је добијена након просејавања јер, у противном, велике количине
целулозе депресивно делују на сварљивост оброка и производне резултате.
Због недостатка лизина, сунцокретова сачма се добро допуњава хранивима
животињског порекла, првенствено са рибљим брашном, али и са
синтетичким лизином. У исхрани прасади ово храниво се користи у
ограниченим количинама и може да замени до 20% протеина сојине сачме.
Уколико се користи “оплемењена” сачма са 44% сирових протеина, овај
проценат замене протеина сојине сачме може да износи и до 35%. Код свиња
у првом периоду това (20-60 kg) сунцокретовом сачмом уобичајеног
квалитета могуће је заменити до 25% сојине сачме, док се у другом периоду
това (60-100 kg) сунцокретовом сачмом уз додатак синтетичког лизина и
метионина може у потпуности заменити сојина сачма. Проблем
дефицитарности сунцокретове сачме у лизину такође је значајан и за свиње
као моногастричне животиње.
Максимално учешће сунцокретове сачме у оброку одраслих говеда
износи 20%, за одрасле овце 15%, за свиње у порасту 2,5%, за свиње у
завршном периоду това 5,0% и за крмаче 10%. Сунцокретова сачма се не
препоручује за исхрану телади, јагњади и прасади. Одраслој живини
сунцокретова сачма може бити укључена са 10% у оброку, али се не

препоручује за подмладак.
Погаче и сачма уљане репице. Уљана репица се највише гаји у
Азији (Кина, Индија, Пакистан), затим у Канади и западној Европи, а код нас
мало у односу на остале уљарице. Према Правилнику (2000), погаче уљане
репице се добијају пресовањем семена уљане репице (Brasica napus oleifera) и
огрштице (Brassica rapa oleifera) и треба да садрже минимално 27% сирових
протеина. Сачма уљане репице се сврстава у две класе квалитета, с тим што
обе треба да садрже минимално 36% сирових протеина. За сачму I класе
квалитета предвиђено је максимално 40 ммол /g глукозинолата, а за сачму II
класе квалитета више од 40 ммол/g глукозинолата. Енергетска вредност 1 kg
суве материје сачме уљане репице је 6,52 МЈ МЕ за говеда, 11,75 МЈ МЕ за
свиње и 7,15 МЈ МЕ за живину. У 100 g протеина сачме уљане репице налази
се 5,5 g лизина, 2,0 g метионина и 2,4 g цистина.
Од 15 глукозинолата (тиоглукозида), иначе присутних у сачми,
најважнији су глуконопин, глукобрусиканапин, глукобрасицин и
неоглукобрасицин који, ослобођени деловањем ензимског комплекса
мирозиназе, могу неповољно деловати на потрошњу хране као и на неке
метаболичке процесе, на пример на метаболизам јода и синтезу тироксина.
Глукозинолати нису токсични, али семе уљане репице садржи ензим
мирозиназу која их хидролизује и стварају се токсични изоцијанати, гоитрини
и органски нитрили. Ензим мирозин може да хидролизује глукозионолате
само у присуству воде. Због тога се препоручује квашење концентратних
оброка који садрже сачму уљане репице не треба квасити. У дигестивним
органима је, истина, присутна влага, али нема довољно времена за активацију
синиргина.
Токсични производи хидролизе глукозинолата изазивају више
штетних промена код животиња. Тако, на пример, код пилића у тову долази
до смањења брзине пораста, слабијег узимања хране, до деформације ногу и
повећања тиреоидне жлезде. Код кокоши носиља смањује се конзумирање
хране, опада носивост, настаје крварење јетре, повећава се тироидна жлезда и
смањује количина јода у јајету. Са друге стране, доказано је да сачме уљане
репице са високим садржајем глукозинолата делују попут “природних
пестицида” против фунгалних инфекција, а постоје индиције да могу бити
протективне када су у питању канцерогене компоненте.
Постоји више начина за »детоксикацију« сачме уљане репице: хемијски
(алкална хидролиза), микробиолошки (ферментација помоћу Rhizopus
oligosporus) или термички (тостирање, екструдирање, микронизација,
хидротермички третман).
Осим антинутритивних материја, ограничавајући фактор за
коришћење сачме уљане репице је и висок садржај целулозе. Сачма уљане
репице садржи до 30% сирових влакана, 2,8% фитата, 2,5% олигосахарида, 2–
3% гликопротеина и гуме. Ове материје чине 40–42% масе сачме и спречавају
потпуну конверзију хране у супстрат погодан за апсорпцију, мада могу, у

извесном проценту, бити разграђене ендогеним ензимима.
Због наведених проблема препоручује се да се употреба погача и
сачме репице ограничи на одрасле животиње. Раније је препоручивано да се
сачме од конвенционалних сорти уљане репице укључују у смеше за исхрану
говеда до 10%. Свиње су најмање толерантне на сачму уљане репице, а треба
узети у обзир и чињеницу да је ово храниво неукусно. Код састављања смеша
за исхрану свиња препоручивано је да се сачме уљане репице не укључују у
предстартер и стартер смеше, а у гровер смеше до 4%. За товне свиње
максимална количина сачме уљане репице у смешама требало је да износи до
10%, за приплодна женска грла до 3% и нерасте до 10%. У исхрани товних
пилића до 5% сачме уљане репице у оброку не утиче негативно на прираст и
конверзију хране, док веће учешће испољава негативан утицај.
Селекцијом су створене сорте уљане репице са смањеном количином
антинутритивних материја. Такозване “00” сорте (Canola) садрже свега 2%
ерука киселине и врло мало глукозинолата (до 30 μmol/g непрерађеног
семена), па се протеинима сачме уљане репице може заменити до 20%
протеина оброка, пре свега преживара. Ерука киселина је назив за незасићене
масне киселине дугог низа, са 20–22 атома угљеника, које продиру у
микрокардиално ткиво стварајући лезије на срцу. Сачме уљане репице са
ниским садржајем глукозинолата могу да учествују у смешама за тов пилића
са 20%, у смешама за носиље и приплодна јата са 10%, у смешама за товне
ћурке са 20%, а за ћурке носиље и ћурке за приплод са 15%. Сачме од сорти
са мање од 30 μg/kg глукозинолата могу користити у тову свиња са 15–20%,
док је прасадима не треба давати.
Погаче и сачме кикирикија. Погаче кикирикија се добијају
пресовањем делимично ољуштеног зрна кикирикија и према Правилнику
(2000) треба да садрже минимално 40% сирових протеина и максимално 11%
сирове целулозе, док сачма треба минимално да садржи 48% протеина и
максимално 8% сирове целулозе. Погаче и сачма кикирикија се на нашем
тржишту појављују искључиво из увоза.
Сачма се укључује у смеше у количини до 25%. Не може бити једини
извор протеина за непреживаре. И поред велике укусности, сачме кикирикија
могу да доведу до стварања мекане масти. Непожељно својство сачми
кикрикија у исхрани преживара је њихово лаксативно својство.
Кикирикијеве погаче и сачма су карактеристични по контаминираности
афлатоксинима, које ствара гљивица Aspergillus flavus. Младе животиње су
нарочито осетљиве на овај токсин, те погаче и сачме кикирикија треба
опрезно користити.
Погаче и сачма лана. Пресовањем семена лана добијају се погаче
које, по Правилнику (2000) треба да садрже минимално 30% сирових
протеина, а екстракцијом се добијају сачме са минимално 34% сирових
протеина. Максимално дозвољен садржај сирове целулозе у оба производа је

9%.
Погаче и сачме лана су укусна хранива, али су због дефицита лизина,
метионина, цистина и триптофана мале биолошке вредности. Такође,
одликују се дефицитом у каротину и D витамину. Због тога се не користе у
великим количинама, осим за преживаре, за које могу да представљају једини
протеински додатак. Уколико се дају товним свињама доводе до омекшавања
сланине, а у производњи млека добија се мекан маслац. Захваљујући
пектинским материјама које лако бубре, делују лаксативно, те се укључују у
оброке за супрасне крмаче које често пате од опстипације.
Недозрело зрно лана садржи гликозид линамарин који се, деловањем ензима
из семена, преводи у веома токсичну цијановодоничну киселину. Уколико се
у процесу добијања уља зрно подвргне високој температури, линамарин се
разори, па су сачме најчешће ослобођене од овог опасног састојка. У
противном, не треба их користити за непреживаре, док се сматра да за
преживаре нису токсичне, нарочито ако се дају у сувом стању.
Погаче и сачма конопље. Одликују се високим садржајем целулозе
(26–30%), те не представљају значајније храниво.
Погаче и сачма памука. Погаче памука треба да садрже минимално
32% сирових протеина и максимално 17% сирове целулозе, а сачма
минимално 40% сирових протеина и максимално 13% сирове целулозе.
Добија се пресовањем или екстракцијом ољуштеног зрна. Тако добијена
љуска се може користити као кабасто храниво и, по хранљивој вредности је
слична слами и кукурузовини.
Сачма памука је по количини протеина слична сачми соје, али има
мању биолошку вредност, јер је дефицитарна у лизину и метионину. Због
тога само за преживаре може бити једини извор протеина у концентратном
делу оброка.
При коришћењу памукових сачми у исхрани непреживара треба бити
опрезан због токсичног деловања евентуално заосталог госипола, па се у
неким литературним изворима препоручује максимално укључивање у оброк
количине од 10%. Данас се све више гаје сорте памука без госипола.
Погаче и сачма бундеве. Поступак добијања уља из семенки бундеве
има веома дугу традицију. Да би се добила уља, семенке бундеве се љуште и
пресују, након чега остају погаче са минимално 49% сирових протеина и
максимално 7% сирове целулозе. Сачма бундеве се добија екстракцијом
ољуштеног или делимично ољуштеног зрна и треба да садржи минимално
45% сирових протеина и максимално 14% сирове целулозе. Протеини су
дефицитарни у лизину. Погаче представљају одлично храниво за све врсте
домаћих животиња, док се сачма, због високог нивоа целулозе, препоручује
за преживаре.
Погаче и сачма мака. Ретко се налазе на тржишту. Иначе,
представљају укусно храниво, али га не треба укључивати у смеше у
количинама већим од 5%. Хранљива вредност макових погача и сачме јако

варира због учешћа остатака чауре у укупној маси, као и због проблема
контаминације земљом и песком. Према Правилнику (2000), погаче мака
треба да садрже минимално 36% сирових протеина, а сачма 38%, док је за оба
производа максимално дозвољена количина сирове целулозе 11%. При
коришћењу већих количина погача и сачме мака у исхрани товних животиња
добија се мекана сланина, а у производњи млека мекан маслац.
Погаче и сачма сезама. Према Правилнику (2000), погаче сезама
треба да садрже минимално 35% сирових протеина, а сачма 38% сирових
протеина, док је максимално дозвољена количина сирове целулозе за оба
производа 6,5%. То су веома укусна хранива, али са мало лизина, те се у
оброцима за непреживаре морају комбиновати са другим протеинским
хранивима. Пошто садрже доста метионина, добро се допуњавају са сојином
сачмом. Подесне су за тов преживара, јер се коришћењем већих количина
добија мекши лој.
Погаче и сачма рицинуса. После цеђења уља остају погаче које се и
поред високог садржаја протеина користе као ђубриво, јер сачма садржи
0,16–0,28% рицинина, који у већим количинама делује токсично на пилиће.
Рицин је у сачми присутан са 1,16%, а алерген са 6–9% и тешко се
инактивира. Мале количине прашине од рицинуса изазивају драматичну
алергијску реакцију код људи. Остаци рицинуса могу се наћи и у ланеним
погачама. Поред наведених токсичних и алергенских материја, присуство
љуске која депресивно делује у исхрани и значајних количина уља, које има
лаксативни карактер, отежавају коришћење рицинусових погача у животиња.
Љуска се може делимично одстранити просејавањем, после чега се значајно
повећава хранидбена вредност рицинусове сачме. Према амино-киселинском
саставу, рицинусова сачма је најсличнија сунцокретовој сачми са 34%
протеина. Од ње се разликује по нешто мањој количини лизина и метионина
и значајно мањој количини триптофана. Што се тиче удела минералних
материја, преко 50% од укупне количине пепела децелулолизиране
(просејане) сачме чини калијум.
Због значајних количина рицинусових погача и њихове високе
хранљиве вредности, присутан је интерес за њихово коришћење у исхрани
животиња. Постоје предлози за решавање проблема присуства токсичних
материја. Једна је и влажно екструдирање уз употребу различитих
хемикалија: NaOH, + NaOCl, NaHCO3, Ca(OH)2, NaOCl, H2О2, уреа.
Екструдирање се врши у условима високе температуре (100–150°C), притиска
од 5-8 ат, додавања паре до влажности од 20%, хемикалија (0,5–5%) и у
кратком временском интервалу. Сам поступак екструдирања смањује садржај
алергена од 50–80%, а додатком одговарајућих колична хемикалија
деактивација је готово потпуна (до 99%).
Погаче и сачма кукурузних и пшеничних клица. Добијају се након
издвајања уља из суво или мокроисклицалих клица. Укусна су хранива и лако
се варе. Ови производи садрже мало протеина (11–20% за погаче и сачму

кукурузних клица и 25% за погаче и сачму пшеничних клица), а протеини су
ниске биолошке вредности те спадају, пре свега, у угљенохидратна хранива.
Остале врсте погача и сачме. Понекада се на тржишту могу наћи и
погаче и сачма од маслине, уљане палме (Elaeis guineensis), кокоса – копре
(Cocos nucifera L.), нигера (Guizotia abyssinica), семена дувана, шафрана и др.
То су, углавном производи са нижим или ниским садржајем протеина и доста
варијабилне хранљиве вредности. Карактеристично за кокосове и палмине
сачме је да доприносе повећању тврдоће млечне масти.
Шећер и споредни производи индустрије шећера

Након издвајања шећера из исецкане репе заостају велике количине
сирових резанаца шећерне репе, који се могу користити у свежем стању,
укишељени (силирани) или осушени. Кристализацијом из дифузног сока
издваја се шећер (сахароза), док након тога заостаје меласа. Сви ови споредни
производи су, пре свега, енергетска хранива и са малим садржајем протеина.
За исхрану домаћих животиња значајни су, пре свега, због великих количина
које сваке године заостају после кампање јесење прераде шећерне репе.
Шећер. Шећер се користи на бројне начине, директно или
индиректно у исхрани људи. Шећер је интересантно храниво и за животиње,
али је висока цена ограничавајући фактор за његово веће коришћење.
Најчешће се употребљава за исхрану пчела. Укључује се и у стартер смеше за
прасад где надокнађује лактозу из крмачиног млека. Физиолошки је још
повољнија лактоза (пореклом из сурутке у праху), као и глукоза. Наиме,
сахароза додата у већој количини делује лаксативно, што може пореметити
коришћење хране, а олакшава и продор E. coli и настанак упорних,
неспецифичних пролива.
Сирови репини резанци. Садрже и до 90% воде. Претежан део суве
материје чини шећер, док има веома мало масти, протеина и минерала. Због
високог садржаја влаге брзо се киселе, кваре, уплесниве и труну, па се не
могу дуго чувати, већ их као свеже треба што брже утрошити. Најбоље је да
се користе у близини шећерана, јер су тиме мањи трошкови превоза, а може
се организовати свакодневно снабдевање. У циљу дужег чувања врши се
њихово силирање. Најефикасније се искоришћавају у исхрани преживара.
Товним јунадима се дневно може давати и до 80 kg сирових репиних
резанаца, а кравама до 25 kg. Амонизирањем сирових резанаца на фабричкој
траци добија се маса са повећаним садржајем сирових протеина. Оваква маса
се, такође, може успешно силирати.
Суви репини резанци. Суви репини резанци су скупо храниво, јер је
неопходна велика количина топлотне енергије за испаравање влаге до нивоа
од око 10%. У циљу појефтињења и убрзања процеса сушења, у савременим
шећеранама се врши пресовање репиних резанаца, тако да се добија производ

са 20 и више процената суве материје.
Суви резанци су енергетско храниво, те се њима може заменити део
житарица у концентратном делу оброка. Према литературним подацима, суви
репини резанци садрже 89,52% суве материје, 8,95% сирових протеина, 0,61%
сирових масти (изузетно мала количина), 19,64% сирове целулозе, 57,48%
БЕМ и 3,15% пепела. Највећи део азотних материја (1/2–2/3) чине амиди.
Сиромашни су у фосфору (0,1%), затим калијуму, цинку и селену. Такође,
сиромашни су у већини витамина, осим холина (800 mg/kg) и ниацина (19,8
mg/kg). Овакав хемијски састав сувих репиних резанаца је донекле сличан
саставу јечма, али се од њега разликује по изузетно високом проценту сирове
целулозе. Према Weende методи нето енергетска вредност сувих репиних
резанаца је приближна мекињама, односно износи 90% од хранљиве
вредности јечма. Због тога неки називају суве репине резанце “кабастим
концентратом”. Међутим, степен лигнификације у репиним резанцима је јако
низак а структурне компоненте ћелијских зидова највећим делом су
изграђене од целулозе, пектина и пентозана. Због тога репини резанци имају
велику сварљивост и не могу се поистовећивати са кабастим хранивима која
садрже сличну количину влакана.
Специфичност хемијског састава репиних резанаца је у томе да
садрже ферулну киселину у количини око 8 mg/g која има антиоксидативна
својства и антифунгална својства. То значи да се учешће репиних резанаца у
оброцима за домаће животиње не своди само на обезбеђење енергије.
Суви репини резанци се производе у виду бала и брикета, мада је
најчешћа форма расуто стање (ринфуз) или пелети. Ради повећања хранљиве
вредности, резанци се могу меласирати и амонизирати.
Репини резанци садрже веће количине пектинских материја, које у
средини са влагом бубре, повећавајући запремину 3–4 пута. Због тога се
препоручује да се суви резанци пре давања животиња квасе неколико сати са
2–3 дела воде. У противном, може доћи до зачепљења једњака, надуна и
колика.
За краве у лактацији користе се у дневној количини од 4–6 kg. Сматра
се да мање дневне количине (3–4 kg) у оброцима за краве не треба квасити,
док је за свиње обавезно квашење. У оброке за товну јунад може се укључити
и до 90% сувих репиних резанаца, без проблема по производне резултате.
Меласа. То је густ, вискозан и сирупаст остатак након кристализације
шећера. Од 100 kg рафинисаног шећера добија се до 50 kg меласе. Из меласе
се не може више на уобичајени начин (кристализацијом) добити шећер, иако
га меласа садржи и до 50%. Меласа садржи око 80% суве материје, у којој је
25–40% сахарозе и 12–25% редукујућих шећера, односно 50–60% укупних
шећера. Количина протеина је мала, свега око 3%, као и око 10% минерала,
углавном K, Ca, Cl и сулфата. Састав меласе варира од шећеране до шећеране
и зависи од сорте и квалитета репе, начина прераде, климатских и
географских прилика и др. Највеће разлике у хемијском саставу су у вези

количине рафинозе, инвертног шећера и минералних материја. Количина
трисахарида рафинозе варира од 0,05–0,1% и зависи од временских прилика
током вегетационог периода, као и током лагеровања репе, када се количина
рафинозе повећава. Инвертни шећер меласе потиче делом из репе, која га
нормално садржи око 0,1%, а настаје и услед хидролизе сахарозе током
технолошког процеса. Главни састојак азотних материја репе је бетаин. У
репи га има око 0,3%, а у меласи га може бити и преко 6%. Меласа садржи у
веома малим количинама (око 0,02%) амиде, амонијачне соли и нитрате. Од
амино-киселина највише има глутаминске – око половине од укупне
количине амино-киселина. Пурина и пиримидина садржи само у траговима. У
меласи се налази и оксална киселина (0,01%), оксиглутарна, млечна (0,5%),
сахаринска, хуминска, арабинска, затим глицинска и меласинска. У малој
мери су заступљене и испарљиве киселине: мравља, сирћетна, пропионска, и
бутерна (укупно 1,5%), као и једињења ових киселина. Количина појединих
микроелемената у mg/kg износи: Co=0,59, B=3,0, Fe=115,0, Cu=4,9, Mn=18,0,
Mo=0,20 и Zn=34,0.
Слика 70. Меласа
Меласа је врло погодно храниво за исхрану преживара, јер је идеална

подлога за развој микроорганизама румена. У комбинацији са кабастом
храном меласа може имати повољнији биолошки ефекат него што га постижу
житарице. У литератури се препоручују количине од 5–10% меласе у

смешама за говеда, док за телад треба користити мале количине, с обзиром на
лаксативно дејство меласе. У исхрани свиња у првом периоду това може се
користити до 6% меласе и у другом до 12%, мада је било примера у пракси
када је свињама давано и до 70% од оброка. Меласа може бити храниво и за
живину, и то у количини од 5–10% за бројлере и носиље. Веће количине
меласе делују лаксативно због велике количине калијума.
Добро је позната могућност коришћења меласе као угљенохидратног
додатка при силирању легуминоза, а о томе је детаљније написано у
претходним поглављима. Осим тога, меласа је позната као везивно средство
при пелетирању сточне хране. Растворена у води, додаје се мало укусним
кабастим хранивима у циљу њиховог ослађивања. Највеће количине меласе
(око 90%) користе се у индустрији алкохола или као подлога за производњу
крмног квасца. По хемијском саставу веома су сличне меласе од шећерне
репе и шећерне трске.
Споредни производи индустрије алкохола

Код нас се за добијање алкохола користе различите сировине:
кукуруз, јечам, кромпир, разно воће, репа, меласа и др. У производњи
алкохола из кукуруза и кромпира, наведене сировине се најпре прокувају,
охладе и таквој маси се додаје слад добијен из јечма и квасац. Скроб из ових
сировина се најпре ензимски разлаже до шећера, а њих користе квасци за
синтезу алкохола. Након тога алкохол се издваја дестилацијом, а остатак је
џибра са високим процентом воде (око 90%). Од 100 kg кукуруза добија се
35 l шпиритуса и 200-300 l џибре. Пошто се лако и брзо квари, неопходно је
да се што брже утроши, или да се осуши. Осушени производи индустрије
алкохола садрже укупну почетну количину протеина, масти, сирових влакана
и минерала. Уколико се алкохол добија из ферментисаног воћа, течни остатак
се назива комина. Садрже већи проценат суве материје (око 30%) у односу на
џибре. Хранљива вредност комина воћа је још мања у односу на џибре
кукуруза, али с обзиром на количине које се добијају, не може се занемарити
као храниво.
Због високих транспортних трошкова, најрационалније је да се џибре
и комине користе на фармама у непосредној близини дестилерија, где се
могу допремати и цевоводима.
Свежа џибра од кукуруза и кромпира. Хранљива вредност свеже
џибре зависи од процента воде, али и од хемијског састава основног хранива
које је коришћено за производњу алкохола. Тако, на пример, џибра кукуруза
има двоструко већу хранљиву вредност у односу на џибру кромпира.
Свежа џибра се користи у исхрани одраслих говеда и оваца. Дневна
количина за краве у лактацији износи око 35 l, за говеда у тову до 80 l и за
овце око 3 l. Због повећане киселости џибре, неопходно је додавати и сточну

креду (20-39 g на 40-50 l џибре).
Свежа џибра се може користити као додатак при силирању сувих
хранива.
Сува џибра од кукуруза и кромпира. Сува кукурузна џибра садржи
38–40% сирових протеина, 40–44% угљених хидрата, 5–6% масти и 0,4–0,6%
пепела. Има релативно доста сумпорних амино-киселина (1,95%), а мало
лизина (0,5%). Солидан је извор витамина B групе и неидентификованих
фактора раста. Храниво је добар извор витамина B групе и фосфора. Уколико
се користи у оброцима за непреживаре, мора се комбиновати са протеинским
хранивима животињског порекла, или треба додавати синтетичке амино-
киселине, у циљу обезбеђивања дефицитарних амино-киселина.
Експериментално је утврђено да се сува кукурузна џибра може укључити у
оброке за бројлере у количини од 10% и у оброке за лаке хибриде кока
носиља у количини од 4%, али са додатком одговарајуће количине
синтетичког лизина.
У литератури се наводи да се осушени остаци јечма из дестилерија
вискија у Шкотској, користе као протеинско храниво за животиње.
Меласна џибра. То је споредни производ који остаје након
коришћења меласе за добијање алкохола, квасца или лимунске киселине.
Садржи свега 5–8% суве материје. Може се користити за производњу
целуларних протеина, или у исхрани животиња након упаравања до нивоа
суве материје од 65–70%. У другом случају добија се храниво које садржи
знатну количину угљених хидрата и глутаминске киселине. Међутим, висок
садржај калијума, натријума и хлора ограничавају њено учешће у оброцима
на 5–10%.
Угушћена меласна џибра садржи у просеку 63,60% суве материје,
23,13% сирових протеина, 27,20% укупних угљених хидрата (од чега око
1,20% шећера), 24,30% пепела, 8,10% калијума, 0,60% калцијума, 4,20%
хлора и 1,95% сулфата (SO42-).
Препоручује се за товну јунад коришћење меласне џибре у количини
од 6 до 10% у оброку а за свиње у тову 3–4%.
Свежа комина. То је остатак након дестилације алкохола из
ферментисаног воћа и количински може представљати важно храниво у
близини дестилерија алкохола. Садржи око 70% влаге и има малу хранљиву
вредност. Користи се слично као и џибра – у исхрани преживара. Комина
грожђа у свежем стању се може давати говедима највише 10–12 kg дневно, а
овцама и козама 2–5 kg.
Сува комина. Најзначајније храниво из ове групе је сува комина
грожђа, чији је састав дефинисан и Правилником (2000). Према овом акту,
сува комина грожђа треба да садржи минимално 10% сирових протеина и
максимално 10% влаге и 24% сирових влакана.
Семенке грожђа. Користе се за добијање уља или као храна за

животиње. Према литературним подацима ово храниво садржи 92,36% суве
материје, 9,48% сирових протеина, 11,52% сирових масти, 34,02% сирове
целулозе, 33,89% БЕМ и 3,45% пепела.
Споредни производи индустрије пива

Основне сировине за производњу пива су јечам и хмељ, а споредни
производи индустрије пива су пивски троп, јечмене сладне клице и пивски
квасац. У процесу производње пива најпре се врши наклијавање зрна јечма
тако што се зрно овлажи и држи на температури од око 20°C у трајању 5–7
дана. За то време долази до ензимског превођења скроба у шећер. Када
дужина клице буде двоструко већа од дужине зрна нагло се прекида
наклијавање подизањем температуре на 55-100°C. Том приликом долази до
делимичне карамелизације зрна и ствара се ароматичан мирис. Због горког
укуса, клице се у ротационом бубњу одвајају од зрна (слада). Преостали део
зрна (слад), се прекрупљује, кваси и загрева на 75°C ради даље
сахарификације скроба, али и ради растварања састојака. Након неког
времена слегне се чврсти део, који се као пивски троп користи у исхрани
животиња, док се течни део користи за производњу пива. Течни део се најпре
кува са хмељом, а затим цеди ради издвајања хмеља. Процеђеном раствору се
додаје пивски квасац и врши ферментација шећера у алкохол. Након
претакања у талогу остаје пивски квасац, који је такође одлично храниво, у
свежем стању или осушен ради дужег чувања.
Јечмене сладне клице. Садрже око 90% суве материје, 14% сирове
целулозе и 22–25% сирових протеина, од чега је једна трећина у амидном
облику. Због тога се користи у исхрани преживара. Карактеристичне су по
горком укусу, због чега треба животиње дуже привикавати на конзумирање,
или мешати клице са другим хранивима. Дневна количина за музне краве и
остале одрасле категорије говеда је до 3 kg.
Свежи пивски троп (требер, мaлта, ком, комина, пивски талог).
Овај остатак се састоји од опни, масти, мало скроба, протеина и пуно воде.
Због високог садржаја влаге брзо се квари, па је најрационалније да се
користи у близини пивара. Зими се пивски троп може чувати дуже, али се не
сме складиштити у ринфузу већ у бачвама, бетонираним јамама или другим
посудама. Свежи пивски троп је високо цењено храниво, јер се сматра да
повољно делује на млечност.
Даје се, пре свега, преживарима: кравама у лактацији 12–15 kg
дневно, јунадима у тову 10–12 kg, овцама 1–2 kg и јагњадима у тову 1–3 kg.
Због могућности преношења мириса на млеко, конзумирање се препоручује
после обављене муже. Има мишљења да негативно утиче на плодност, па је
добро ограничити дневне количине по грлу на око 10 kg и не користити га у
исхрани јуница. Због високог садржаја сирових влакана користи се, пре свега,
у исхрани преживара. У исхрани свиња масе веће од 35 kg може се користити
2,5-5,0 kg свежег или силираног тропа дневно, а у задњем делу това не више
од 15% од целокупног оброка. Свежи пивски троп је интересантно храниво
за крмаче које имају потребу за оброком већег волумена, али мање
концентрације енергије. У складу са тим, а према важећим нормативима, у
исхрани крмача масе 230 kg треба користити оброк који се састоји од 5 kg
свежег тропа и 1,5 kg концентрата за крмаче.
Слика 71. Пивски требер
Суви пивски троп. Карактеристика нашег тржишта је неколико пута

већа потрошња пива у летњим месецима у односу на зимске, па су и
количине свежег пивског тропа вишеструко повећане. Међутим, пошто је ово
храниво веома цењено и тражено у исхрани крава, готово да нема проблема
са његовим повећаним количинама у летњем периоду. У случају када су
пиваре јако удаљене од фарми говеда, те је транспорт свежег пивског
требера неекономичан или, из неког разлога, неизводљив, једино решење за
његово дуже чување је силирање или сушење. Ова друга метода је свакако
неатрактивна због скупих енергената и ранијих деценија је код нас обављана
само у неким изузетним случајевима. Производ добијен сушењем пивског
тропа одликује се високим садржајем протеина (22–25%) добре биолошке
вредности. Протеини пивске комине садрже: аргинин 5,0%, хистидин 2,2%,

изолеуцин 4,7%, леуцин 9,7%, лизин 3,7%, метионин 1,9%, фенилаланин
5,8%, треонин 3,6%, триптофан 1,3% и валин 5,6%. Поред тога, пивски троп
је богат извор витамина B комплекса, минералних материја и неких
неутврђених фактора раста. Према Правилнику (2000) треба да садржи
минимално 25% сирових протеина и максимално 16% сирових влакана.
У исхрани музара и товних говеда препоручује се 2-3 kg сувог тропа
дневно, а у стандардним смешама концентрата за музаре 10–20% овог
хранива. У исхрани коња, суви троп може да замени половину количине овса
у оброку. Овцама се даје до 0,5% сувог тропа дневно по грлу.
Просејан пивски троп. Просејавањем пивског тропа добија се
храниво које, према Правилнику (2000), треба да садржи минимално 32%
сирових протеина и максимално 13% сирових влакана. С обзиром на мали
удео влакана, ово храниво је испитивано и у исхрани непреживара.
Експериментално је установљено да се просејан пивски троп може користити
као допунски извор протеина у оброцима за свиње у порасту и тову до 10%,
као замена дела сојине сачме и пшеничних мекиња.
Груба фракција пивског тропа. То је фракција која је настала
просејавањем пивског тропа. Према Правилнику (2000) треба да садржи
минимално 20% сирових протеина и максимално 18% сирових влакана.
Свежи пивски квасац састоји се из гљивица квасца Saccharomyces
cerevisiae. И ово храниво садржи висок проценат воде (око 86%), због чега се
лако квари. Помешан са кукурузним екстрактом даје веома добру “течну”
предсмешу. Количина протеина је око 9%. Термичком обрадом свежег
пивског квасца на 65±5°C у трајању од 20–40 минута може се битно смањити
бројност микроорганизама а додавањем 0,15% формалина, 1,5% пропионске
киселине или 0,15% мравље киселине, термолизован пивски квасац се може
успешно складиштити током 15 дана на око 20°C. Поред тога,
експериментално је доказано да се пивски квасац упарен до нивоа влаге од
30–35% може чувати и без додавања наведених хемијских конзерванаса,
такође 15 дана на око 20°C. Уколико се упаравање врши до још већих
вредности суве материје, добија се густ производ непогодан за
манипулисање.
Суви пивски квасац. Добија се стерилизацијом свежег квасца у
пари, а затим сушењем. Садржи око 50 % сирових протеина добре биолошке
вредности. Према Правилнику (2000) треба да садржи минимално 40%
сирових протеина. Као такав користи се, пре свега, у смешама за свиње и
живину.
Екстраховани пивски квасац. Добија се након екстракције
(издвајања) протеина за људску исхрану и витамина за фармацеутску
индустрију. Мање је хранљиве вредности.
Споредни производи индустрије скроба

За добијање скроба најчешће се користе кукуруз и кромпир, а ређе
друга хранива. Да би се омекшало, зрно кукуруза се најпре потопи у воду
којој је додата сумпораста киселина ради спречавања микробиолошке
ферментације. Након тога, зрно се грубо ломи у нарочитим млиновима и у
присуству воде ради одвајања клица. Клице, као лакше, испливају на
површину, а остали материјал (скроб, глутен и мекиње), се ситно меље и
испира на ситима. На ситима остаје прпа, која се састоји од омотача зрна, део
скроба и лепка, а течност која прође садржи скроб, глутен и ситне честице
омотача. Скроб се одваја таложењем или центрифугирањем, а глутен помоћу
филтер преса, након чега се суши. Прпа се касније меша са глутеном, а
добијено храниво се назива глутеново храниво.
Свежа кукурузна дрождина (прпа, троп). Садржи око 90% воде, 2–
3% сирових протеина и око 10% БЕМ-а. Састоји се од крупних и ситних
мекиња, дела скроба и протеина. Може се пресовати у циљу повећања
количине суве материје на више од 20%. Лако је кварљива и користи се
највише у исхрани преживара.
Сува кукурузна дрождина. Састоји се од глутена, крупних и ситних
мекиња, сачми или погача кукурузних клица и екстракта од натапања
(корнстипа). Садржи 14–17% сирових протеина мале биолошке вредности,
око 9% сирове целулозе и око 25% пепела. Користи се у исхрани крава у
лактацији и товних говеда у дневној количини од 1–3 kg.
Кукурузна дрождина са кукурузним екстрактом (корнстипом).
Добија се мешањем кукурузних мекиња, кукурузног екстракта и погача
кукурузних клица. Према Правилнику (2000) треба да садржи минимало 14%
сирових протеина и максимално 15% сирових влакана и 6% пепела.
Кукурузни глутен. То је, по хранљивој вредности најзначајнији
споредни производ индустрије скроба. Кукурузни глутен је светложуте боје,
мириса својственог прекрупи и умерено киселог укуса. Важна особина
глутена је висок садржај каротина (24 mg/kg), ксантофила (20–50 mg/kg) и
других каротиноида, односно бојених супстанци. Ови пигменти боје жуманце
јаја, као и поткожно ткиво кокошака и пилића у тову, што је у складу са
укусом наших потрошача.
Количина БЕМ у глутену варира од 17–41%. Глутен је сиромашан у
калцијуму (0,1%) и фосфору (0,4%). Према Правилнику (2000) постоје две
класе квалитета глутена, са минимално 60 и 50% сирових протеина.
Протеини (претежно глијадини) су ниске биолошке вредности, јер су
дефицитарни у лизину (0,8–3%), триптофану (0,5–0,7% и аргинину (3–3,2%),
па не могу бити једини извор протеина за моногастричне животиње. Због тога
је неопходно да се у оброцима са свиње и живину комбинују са хранивима
анималног порекла и сојиним производима, или да се оброци са глутеном

допуњавају синтетичким амино-киселинама. Експериментално је
установљено да кукурузни глутен може успешно да замени 25% протеина из
сојине сачме без додатка дефицитарних амино-киселина. Међутим, са
додатком Л-лизина и Л-триптофана може да замени и 75% протеина из сојине
сачме. У исхрани прасади, као замена сојине сачме може се максимално
користити до 2% глутена, а у исхрани свиња до 3%.
Глутен се одликује малом разградивошћу протеина у бурагу, што је
веома значајна особина за коришћење овог хранива у исхрани преживара.
Међутим, за високу производњу млека није добар као једини извор протеина,
управо због дефицитарности у неким амино-киселинама.
Кукурузно глутенско брашно (храниво). То је мешавина глутена,
скроба и ситних мекиња. Према Правилнику (2000), треба да садржи
минимално 22% сирових протеина, максимално 10% сирових влакана и
максимално 6% пепела. Лимитирајуће амино-киселине су триптофан и лизин.
Неукусно је храниво, па се често меласира. Није адекватно храниво за
непреживаре. Насупрот томе, сматра се значајним за преживаре због мале
разградивости протеина.
Кукурузне клице. Кукурузне клице се користе за добијање уља,
након чега остају погаче и сачма које се укључују у друга хранива. Протеини
овог хранива имају повољнији однос амино-киселина у односу на протеине
из других делова кукурузног зрна. Због тога се ово храниво може користити и
у исхрани непреживара. Препоручује се у тову бројлера, у количини од 10% у
стартер смешама, а у завршном делу това и до 30%.
Крупне кукурузне мекиње. То је спољашњи слој кукурузне овојнице
који не пролази кроз квадратне отворе сита пречника 0,6 mm. Чине око 5%
зрна кукуруза.
Ситне кукурузне мекиње. То је унутрашњи слој овојнице зрна.
Пролази кроз квадратне отворе сита пречника 0,6 mm. Чине око 2,3% масе
зрна кукуруза.
Упарени кукурузни екстракт (корнстип). Овај производ се добија
упаравањем кукурузног екстракта. Према Правилнику (2000) треба да садржи
минимално 20% сирових протеина и максимално 50% воде. По саставу суве
материје третира се као протеинско храниво. Основни разлог његовог малог
коришћења као хранива је нестандардни састав и релативно низак садржај
суве материје.
Скробна меласа (хидрол). Споредни је производ у процесу добијања
декстрозе из кукурузног скроба, који је хидролизован употребом ензима или
киселине. Скробна меласа је матични раствор од кристализације декстрозе.
Садржи најмање 43% редукованих шећера изражених као декстроза и
најмање 50% укупних шећера. Слична је меласи од шећерне трске, али је
слабије ароме. Користи се у оброцима за говеда у количини 5–10%.
Пшенични глутен. Пшеница се ретко користи у индустријској

производњи скроба. Као најважнији споредни производ добија се пшенични
глутен, који према Правилнику (2000) треба да садржи минимално 60%
сирових протеина и максимално 3% сирових влакана и 2% пепела. Састоји се
претежно од пшеничног глутена са мањим количинама омотача зрна и
скроба. Светлосмеђе је боје и мириса својственог пшеничној прекрупи.
Пшенично глутенско брашно. Састоји се претежно од пшеничног
глутена, са мањим количинама омотача зрна и више скроба. Према
Правилнику (2000) треба да садржи минимално 20% сирових протеина.
Свежа кромпирова дрождина. То је свежи остатак при издвајању
скроба из кромпира. Садржи до 90% воде, а пресовањем се њен садржај
смањује на 75–80%. Има двоструко мању хранљиву вредност у односу на
кукурузну дрождину. Употребљава се у исхрани преживара.
Сува кромпирова дрождина. Храниво које садржи око 4% сирових
протеина и до 9% сирове целулозе. Користи се за све домаће животиње, али
је најбоље храниво за говеда у тову.
Споредни производи фармацеутске индустрије

Након издвајања антибиотика добија се остатак који се зове мицел, са
којим је експериментисано како би се испитале његове хранљиве и употребне
вредности за животиње. Ово храниво садржи око 35% сирових протеина, док
је количина заосталих антибиотика мала и износи свега око 0,03%. У
домаћим огледима, додатак мицела у оброке прасади одлучене са 4 недеље уз
делимично или потпуно искључење млека у праху и антибиотских препарата
није довео до опадања дневних прираста, а истовремено је установљено
побољшање конверзије и повећање конзумирања. Са економске и производне
стране, оптимална доза мицела у оброцима одбијене прасади 2–4%.
ХРАНИВА ЖИВОТИЊСКОГ ПОРЕКЛА
То су хранива која су, ради обезбеђења есенцијалних амино-киселина,

више деценија коришћена без алтернативе у оброцима за непреживаре.
Одликују се високим процентом протеина високе биолошке вредности. Ова
хранива су различитог порекла и углавном су споредни производи млекара,
кланица, прераде рибе, или су производи кафилерија. Сматрају се скупим
хранивима, што захтева рационалну употребу, па се у малом проценту
укључују у смеше за, пре свега, подмладак готово свих врста животиња, као и
Хранива биљног порекла 395
за већину категорија моногастричних животиња. У задње време њихово

коришћење је знатно смањено захваљујући ефикасном балансирању оброка и
коришћењу синтетичких амино-киселина.
Млеко и производи прераде млека

Колострум (млезиво, првенац). То је млеко које се лучи првих
неколико дана по партусу. Садржи неколико пута више протеина него обично
млеко, са наглашеном глобулинском и албуминском фракцијом. Такође, има
више масти и минерала и мање лактозе. Колострум садржи чак десет пута
више витамина А и три пута више рибофлавина у односу на пуно млеко.
Нарочито су важни глобулини колострума који учествују у изградњи
антитела. Младунци сисара првих дана живота добијају пасивну имуну
заштиту управо на рачун глобулина млека, пореклом из организма мајке. У
првих неколико сати живота знатно је повећана пропустљивост у танким
цревима, тако да се усвајају читави молекули протеина, односно готова
антитела из организма мајке, а уз то је смањена активност протеолитичких
ензима. Све то омогућава пасивну имунизацију младог организма, која је
битна за период док се не изграде сопствена антитела. Због тога је неопходно
да младунци добију колострум што пре по рођењу. На савременим фармама у
земљама са развијеним сточарством практикује се давање тачно одређене
дозе колострума помоћу сонде, чиме се избегавају проблеми са слабо
виталним теладима и недовољним конзумирањем колострума.
Пуномасно млеко. Савремени поступак одгајања подмлатка на
говедарским фармама подразумева да телад само кратко време добијају
колострум, односно пуно млеко, после чега се врши напајање обраним
млеком или заменама за млеко. Због високог процента воде (око 87,5%)
млеко се брзо квари, па се врши сушење млека и споредних производа
прераде млека. Овако добијена сува хранива могу се дуго чувати и користити
у смешама за младунце, као и у заменама за млеко за телад и јагњад. Млеко
се може, такође, пастеризовати или укиселити, али се ти поступци ретко
примењују.
Свеже обрано млеко. Добија се издвајањем масти (павлаке) из
свежег млека. Заједно са мастима, издвајају се и липосолубилни витамини (А,
D, Е и К). Количина масти у обраном млеку је испод 10 g/kg, а енергетска
вредност је знатно нижа у односу на пуномасно млеко (1,5 МЈ/kg : 3,1 МЈ/kg).
Сви остали хемијски састојци су у првобитној количини. Протеини су високе
биолошке вредности. Обрано млеко се сматра одличним протеинским
додатком у исхрани свиња, нарочито када има малу цену. Тако, на пример, 15
kg обраног млека може да замени 1 kg месног брашна а 6 kg обраног млека
може да замени 1 kg комплетног оброка. Обрано млеко се може давати
свињама ad libitum, односно до 24 kg дневно уз 1 kg хране. Међутим, тако
велике количине млека могу да доведу до пролива, што се може превенирати

додавањем 1,5 l формалина на 1.000 kg млека.
Пуно млеко у праху. Изузетно се користи. Садржи око 25%
сирових протеина и око 26% сирових масти.
Обрано млеко у праху. Добија се сушењем свежег обраног млека.
Поступак сушења треба да омогући топивост протеина од 90–100%. Ово је
нарочито важно за замене за млеко, јер стварање грудвица у већем проценту
може довести до поремећаја у варењу код телади. Обрано млеко у праху
може се дуго чувати, али треба водити рачуна о његовој хигроскопности.
Уколико прими влагу долази до грудвања, а као такво има мању топивост.
Табела 40. Упоредни амино-киселински састав млека у праху, месно-

коштаног брашна и рибљег брашна, g/100 g сирових протеина (Стојсављевић
и Стојановић, 1991)
Месно-коштано
Амино-киселина Млеко у праху Рибље брашно
брашно
Лизин 7,60 4,87 8,17
Хистидин 2,56 1,67 2,27
Аргинин 3,10 7,24 5,56
Аспарагинска
7,82 6,96 9,92
киселина
Треонин 4,37 2,87 4,31
Серин 4,03 3,45 4,15
Глутаминска
18,67 11,35 14,00
киселина
Пролин 7,52 9,80 4,43
Глицин 3,74 15,25 7,06
Аланин 3,47 7,47 6,21
Валин 6,05 3,75 5,37
Цистин 1,12 0,55 1,18
Метионин 2,64 1,19 2,88
Изолеуцин 5,99 2,52 4,67
Леуцин 9,52 5,15 7,48
Тирозин 4,62 1,93 3,51
Фенилаланин 4,90 3,07 4,05
Обрано млеко у праху има око 95% суве материје. Према Правилнику
(2000) треба да садржи минимално 33% сирових протеина и максимално
1,25% масти и 8% пепела. Од целокупних хранљивих материја око 50%
отпада на БЕМ, тј на лактозу. Биолошка вредност протеина је 86–97%.
Протеини су добар извор лизина, метионина и цистина (табела 40). Изузетно
је добар извор рибофлавина, па се користи за исхрану товних пилића.

Користи се у смешама за прасад и живину, као и у заменама за млеко за
преживаре.
Свежа млаћеница. То је остатак при бућкању свеже или киселе
павлаке у процесу издвајања маслаца. Садржи 90–92% воде, 0,1–1% масти, 3–
3,5% протеина, 3–3,6% лактозе и око 0,7% пепела. Највише се користи у
исхрани свиња. Даје се свежа или се меша са концентратима.
Сува млаћеница. Добија се сушењем свеже. Садржи око 93% суве
материје.
Свежа сурутка. У процесу справљања сира, казеин се таложи на
различите начине носећи са собом највећи део масти и око половине
присутног калцијума и фосфора. Преостала течна фракција (серум) позната је
под именом сурутка. У свету се годишње произведе око 1,1 ×1011 t сурутке,
од чега се у сточарски развијеним земљама 50–90% враћа фармерима за
исхрану стоке, или за даљу прераду. У нашој земљи годишње се произведе
око 50.000 t сурутке, али се врло мали део прерађује и користи. Највећи део
добијене сурутке се испушта у водотокове, те се тиме прави додатни проблем
због загађења животне средине. Главни разлози за симболично коришћење
сурутке је непостојање прерађивачких погона у млекарама за дораду сурутке,
као и све скупљи транспортни трошкови до фабричких погона или фарми
свиња.
Зависно од врсте сира и примењене технологије, по килограму
произведеног сира преостаје око 8 литара течне слатке или киселе сурутке.
Сурутка садржи свега 6,5–7% суве материје, 0,7–1% сирових протеина, 5%
лактозе, 0,7% пепела, 0,05% калцијума и 0,04% фосфора. Протеински
комплекс сурутке чине албумини, глобулини и мања количина преосталог
казеина који није коагулисао у сир. Протеини сурутке не грушају у желуцу,
па коришћењем већих количина сурутке у исхрани, може доћи до
дигестивних проблема. У амино-киселинском саставу доминирају лизин и
треонин, чија је количина за 20–30% већа у односу на протеине обраног
млека у праху. Сурутка је богата витаминима B комплекса, нарочито
витамином B2. Због великих количина лактозе, сурутка је интересантна
сировина за прехрамбену индустрију, али и за исхрану домаћих животиња.
Међутим, лактоза и минералне материје делују лаксативно, па се коришћење
сурутке мора ограничити.
Сурутка је одлично храниво за свиње и користи се у виду напоја или
се меша са концентратима. У исхрани говеда, пре свега крава музара и јунади
у тову, течна сурутка може да подмири и до 30% суве материје оброка без
штетних утицаја на производњу и здравље животиња. За сваки kg суве
материје конзумиран из сурутке смањује се конзумирање сена за 0,7–1 kg а
концентрата за 1 kg. Краве које дневно конзумирају 45 l сурутке могу на тај
начин да унесу количину хранљивих материја које замењују 3,4 kg

концентрата са 14% протеина. Слободним конзумирањем воде, крава дневно
може да попије до 60 kg сурутке. Уколико се вода ограничи, могуће је
постићи конзумирање сурутке и до 90 kg дневно. Већа рестрикција воде
лакше се обавља у условима слободног држања. У везаном систему погодније
је да се течна сурутка меша са осталим хранивима и миксер приколицом
расподељује животињама. Овакав начин дистрибуције је нарочито погодан у
случају коришћења кондензоване сурутке, која је мање укусна. У течним
заменама за млеко за подмладак преживара, течна сурутка се користи као
носач за хидролизовано брашно соје и уз додатак концентрата масти.
Увођењем амонијака у течну сурутку, добија се амонизирана сурутка са 5–6
пута повећаном количином азота. Главни хемијски облик азота је амонијум-
лактат, који настаје реакцијом амонијака са млечном киселином из сурутке.
Може се користити и као додатак при силирању сувљих хранива. Због
високог садржаја воде и присутних хранљивих материја, течна сурутка је
лако кварљива, тешко се лагерује, транспортује и чува. Данас постоји низ
савремених поступака за прераду сурутке: евапорација, дехидрирање,
електродијализа, гелфилтрација, ултрафилтрација, коагулација,
ферментација, хидролиза и др. Применом ових поступака добија се неколико
важних производа: концентрат суруткиних протеина, кондензована,
деминерализована, делактозирана, обогаћена амонијаком (амонијум лактат),
лактоза, пермеати сурутке и др.
Сурутка у праху. Добија се сушењем сурутке. Према Правилнику
(2000) треба да садржи максимално 7% влаге, минимално 11% сирових
протеина и максимално 1% масти и 8% пепела. Лактозе садржи око 60%.
Протеине углавном чини албумин на кога не делује сирило, па сурутка у
праху има мању биолошку вредност протеина у односу на млеко у праху.
Поред мале количине протеина (13,8%), сурутку у праху одликује њихова
висока сварљивост (91,3%) и добар амино-киселински састав (1,10% лизина,
0,20 метионина и 0,30% цистина). Као лоша особина може се навести висок
садржај пепела (9,7%), од чега је 2% соли, па то треба узети у обзир при
састављању оброка и умањити количину додате соли. Добар је извор
витамина B групе, нарочито рибофлавина (лактофлавина, B2) од кога потиче
флуоресцентна зеленкаста боја.
Сурутка у праху се користи као делимична замена за обрано млеко у
праху, у првом реду у предстартерима и стартерима за исхрану најмлађих
категорија прасади, телади, јагњади, јаради и других врста. У смеше за
подмладак свиња укључује се до 10%, а у смеше за пилиће у тову 3–4%. У
заменама за млеко за подмладак преживара укључује се у количини до 20%.
Ограничавајући фактор за њено веће процентуално укључивање у различите
смеше је релативно низак проценат протеина у односу на пуномасно и обрано

млеко у праху.
Делактозирана сурутка у праху. Добија се након издвајања лактозе
из сурутке. Према Правилнику (2000) треба да садржи минимално 14%
сирових протеина и максимално 7% влаге, 1% масти, 16% пепела и 50%
лактозе.
Пермеат млека. То је производ добијен сепарацијом протеина млека
процесом ултрафилтрације. Овај процес се све чешће примењује при
производњи неких специјалних врста сирева, тако што се у старту уклањају
материје из млека које су непотребне или чак непожељне. Осим тога,
ултрафилтрацијом млека врши се концентрисање производа на самим
фармама и смањење трошкова транспорта.
Ултрафилтрација млека се заснива на примени полупропустљиве
мембране чије су поре 0,002-0,1 μ и притиска од 1-10 бара. Поре мембране
могу да пропусте воду, соли и лактозу, док се задржавају протеини и масти. У
процесима ултрафилтрације кроз мембрану пролази око 50% лактозе и
минерала. Добијени производ се назива пермеат и може се користити у
исхрани животиња на више начина. Тако, на пример, течни пермеат се на
месту добијања (на фармама) користи за напајање крава или за додатну
исхрану, при чему треба знати да се 15 л пермеата може поредити са 1 kg
јечма или овса. Ефикасно се може користити и у исхрани свиња, за
припремање влажних оброка. Најбоље за чување и употребу било би сушење
пермеата, али је то неисплативо због великих трошкова енергије. Уместо тога
могуће је концентрисање пермеата до 65–70% суве материје када долази до
кристализације и добијање “камена за лизање”, што опет није добило
комерцијалну примену. Коришћењем урее за оплемењивање пермеата у
сировим протеинима, долази до грађења лактозне урее, која спорије
хидролизује у органима за варење преживара и, самим тим, ефикасније се
користи. У условима контролисане анаеробне ферментације лактозе из
пермеата помоћу Lactobacillus bulgaricum и упаравања до 60% суве материје
добија се концентровани амонијум пермеат.
Казеин. То је производ добијен из млека таложењем помоћу киселина
или ензима. Према Правилнику (2000) кисели казеин треба да садржи
минимално 66% сирових протеина и максимално 12% влаге, 1,5% масти и 7%
пепела. Користи се, пре свега, у оброцима за подмладак свиња и живине, а
ређе телади. Казеин у чистом стању је 100%-ни концентрат протеина.
Користи се за производњу синтетске хране и употребљава се у
експериментима.
Лактоалбумин. Добија се из млека после издвајања казеина и

лактоглобулина. Садржи око 80% протеина. Користи се у смешама за
подмладак свих врста животиња.
Споредни производи прераде меса

Добијају се у кланицама од различитих отпадака при клању
животиња. Убрајају се у високовредна хранива. Међутим, у последње време
су забрањена у исхрани говеда и оваца због ширења болести “лудих крава”
(Bovine spongiform encephalopathy – BSE). Ово обољење су открили и
дефинисали патолози из централне ветеринарске лабораторије у Вејбриџу
новембра 1986. године. Обољење је последица коришћења неадекватно
произведеног месног и месно-коштаног брашна у исхрани говеда. С обзиром
да се болест може пренети и на човека, данас је у Европи строго
контролисана употреба протеина животињског порекла у исхрани преживара,
односно, дозвољена је употреба само оних врста анималних производа који
су погодни и за исхрану људи. Проузроковачи болести BSE су приони. То су
трансмисивне партикуле без нуклеинске киселине, изграђене само од
модификованог сопственог прионског протеина. За разлику од бактерија и
вируса, приони немају независан геном и представљају, највећим делом (ако
не и у потпуности) абнормалну форму сопственог прионског протеина.
Болести приона су ретке прогресивне неуродегенеративне и трансмисионе
болести које погађају све сисаре и хуману популацију. И код нас је уведена
забрана производње и коришћења месног и месно-коштаног брашна. У
изменама Правилника о квалитету и другим захтевима за храну за животиње
(2001) стоји да се за производњу смеша за исхрану говеда и оваца не смеју
користити хранива животињског порекла, осим млека у праху, сурутке,
албумина и казеина, као ни коштано брашно и сирово коштано брашно. У
земљама Европске Уније је уведена потпуна забрана употребе месно-
коштаног брашна за све фармске животиње, изузев рибљег брашна за
непреживаре.
Према Одредби бр. 1774/2002 Европског парламента и Савета
Европске уније, за производњу хране за животиње могу се користити само
следећи споредни производи анималног порекла, који су сврстани у
такозвану III групу сировина:
– Споредни производи закланих свиња и живине, који нису погодни за
људску потрошњу;
– Коже, копита, свињске чекиње и перје од животиња које су заклане у
кланицама;
– Крв животиња, изузев преживара, које су заклане у кланицама;
– Животињски производи добијени при производњи намирница
намењених за људску потрошњу;
– Намирнице животињског порекла које нису за људску употребу;

– Рибе и производи од риба намењени за производњу рибљег брашна.
Према истој одредби, угинуле, заклане животиње, побачени замеци и

мртворођене животиње, споредни производи добијени при клању преживара
и други отпад не сме се користити за производњу хране за животиње, већ се
мора нешкодљиво уклонити једном од прописаних метода. Овај материјал
спада у такозвану II категорију. Лешеви болесних животиња или оних за које
се сумња да су заражене крављим лудилом, лешеви кућних љубимаца,
животиња из зоолошких вртова, циркуса и огледних животиња, заражених
дивљих животиња и отрованих животиња, спадају у I категорију и морају се
уклањати искључиво спаљивањем у специјално конструисаним пећима. Због
опасности које BSE представља, у I групу је сврстан и отпадни материјал из
кланица говеда и оваца, који настаје прањем и чишћењем и који се таложи на
решеткама, и у виду муља у канализацији.
Одредба бр. 1774/2002 Европског парламента и савета Европске уније
прецизно прописује методу прераде анималних сировина са критичним
тачкама, која се мора користити за производњу протеинских и протеинско-
минералних хранива. Састоји се у претходном уситњавању сировина до
величине честица од 50 mm, а затим термичког третирања на 133°C у трајању
од 20 минута и под притиском од најмање 3 бара. Ова метода обезбеђује
ефикасну стерилизацију материјала термичком обрадом и добијање
нутритивно задовољавајућег производа за исхрану животиња.
Избор начина и поступака за искоришћавање отпадака индустрије
меса за храну за животиње зависи од количине сировине (капацитета
прерађивачког погона из кога се добија), као и начина и могућности
реализације произведеног хранива.
Месна каша. Најједноставнији поступак за искоришћавање отпадака
и конфиската индустрије меса за исхрану животиња је кување конфиската у
котловима без и са притиском, без накнадног сушења и издвајања масти.
Међутим, део масти може да се уклони гравитационим цеђењем (сливањем).
У тако скувану масу, након издвајања костију, могу се додати биљна хранива
(млевене житарице, мекиње…), после чега се наставља кување и добија маса
са 25–40% воде. Међутим, овако добијено храниво има веома кратак рок
употребе, због чега је неопходно да се одмах транспортује до фарме и тамо
искористи. Осим тога, садржи целокупну количину масти и доста је
варијабилног састава, што зависи од почетног материјала. И поред тога, може
да представља значајну храну за непреживаре.
Месно брашно. Добија се у од остатака меса, бубрега, жлезда и срца
здравих закланих животиња, који потичу из индистрије меса или конзерви.
Ови остаци не смеју садржати тетиве, кости, хрскавице и делове органа за
варење, а такође ни кератозне творевине: длаке, вуну, папке, копита и рогове.
Биолошка вредност протеина месног брашна, пре свега, зависи од састава и
квалитета сировине. Међутим, технолошки поступак производње месног

брашна има важан утицај на сварљивост протеина, количину и усвојивост
појединих амино-киселина. Најбоље месно брашно се производи од говеђег
меса из кога је излужен екстракт за супу.
Слика 72. Кување месних конфиската под притиском
Поступци за прераду кланичних отпадака у месно брашно могу

се поделити на :
– Суви технолошки поступак. Материјал се ситни, а затим се у
деструктору кува, стерилише и суши до садржаја влаге од 7%. После сушења
се део масти оцеди, а део издваја пресовањем материјала. Пресовани чврсти
материјал се хлади, уситњава, просејава и хомогенизује. Оцеђене масти се, из
резервоара за цеђење и из пресе одводе у уређај за декантирање и
пречишћавање масти;
– Полуконтинуални суви поступак. Пужним транспортером или
пнеуматским путем материјал се одводи у деструктор где се стерилише и
делимично суши до 35% влаге. Затим се у сушионику са дисковима и
рециклирајућим ваздухом континуално дозира и досушује до 7% влаге. На
крају се пресује ради издвајања масти, хлади, меље, просејава и хомогенизује.
Оцеђена маст се пречишћава и одводи у резервоар за складиштење;
– Континуални суви поступак. Усињена сировина се континуално
одводи до деструктора пужним транспортером. Деструктор је хоризонтални,
паром загрејани цилиндрични суд који се пуни топлом машћу. У току

неколико минута, сировина у деструктору се путем топле масти загреје на
130–150ºC. Овакав материјал се континуално преноси до оцеђивача где се део
масти оцеди у прихватни суд. Дехидрирани и делимично оцеђени материјал
се пресује и коначно обезмашћује. Обезмашћена маса се хлади и уситњава у
брашно. Техничка маст из пресе одлази у центрифугални декантер где се
одвајају заостали делићи брашна који се одводе назад у пресу, а пречишћена
маст се одводи у резервоар за маст;
– Поликонтинуални влажни поступак са центрифугалним
одмашћивањем. Најпре се материјал кува и стерилише на притиску изнад
атмосферског, на вредностима који одговарају прописима о стерилизацији. У
уређају за кување апарат се задржава 55 минута. У другом делу погона, маст
се континуално одстрањује и пречишћава, а у трећем делу одмашћени чврсти
материјал се празни из сепаратора и континуално одлази у сушару где се
суши до садржаја влаге од 10%;
– Суво екструдирање. У овом случају користи се HT-ST принцип
(High temperature – short time – висока температура-кратко време). Услед силе
фрикције и притиска унутар цилиндра екструдера, производ се обрађује до
температуре од 172ºC за мање од 20 секунди. Након изласка из екструдера,
притисак брзо пада што омогућава испаравање воде. При екструдирању
нејестивих споредних производа клања са влагом већом од 60% и угинуле
живине, обавезно се користи сојина сачма, кукуруз или пшеница као средство
за апсорпцију и брже уклањање влаге. Таква смеша садржи 25% влаге, а
екструдирањем се добија производ са 15% влаге.
Основно мерило вредности месног брашна јесте садржај сирових
протеина, минерала и воде, што може да зависи не само од сировине, већ и
поступка добијања. Према Правилнику (2000) максимална количина влаге у
месном брашну је 10%, а према количини сирових протеина постоје две класе
квалитета месног брашна: прва са минимално 60% сирових протеина и друга
са минимално 55% сирових протеина. Сварљивост протеина у киселом
пепсину треба да је најмање 83%. Брашно прве класе може садржати
максимално 15% пепела а друге 25%. Према Правилнику (2000) уситњеност
треба да је таква да 95% брашна пролази кроз сита квадратног отвора
величине 1,6 mm, а остатак кроз сито отвора величине 4 mm.
Месно брашно има нешто мањи проценат лизина у односу на рибље
брашно, а лимитирајуће амино-киселине су метионин и триптофан. Не
садржи витамине А и D и има мало пантотенске киселине, рибофлавина и
витамина B12. У оброцима за живину и младе свиње користи се до 15%
месног брашна. У исхрани свиња у тову, уз претходну проверу квалитета, ово
храниво може да се користи до 8% у оброку. У исхрани живине месно
брашно може да замени део рибљег брашна, или у потпуности, уколико се
користе синтетичке амино-киселине (лизин, метионин и триптофан). Није
укусно, па га треба мешати са другим укуснијим хранивима.
Месно-коштано брашно. То је производ који се добија сушењем и

млевењем меса и костију животиња или њихових лешева. Тамносмеђе је боје,
мириса својственог коштаном брашну – без ужеглости. Уситњеност треба да
је таква да 90% брашна пролази кроз сита квадратних отвора величине 1,6
mm, а остатак кроз сито квадратних отвора величине 4 mm. Према
Правилнику (2000) постоје I, II и III класа квалитета месно-коштаног брашна,
са минимално 50, 45 и 40% сирових протеина, чија минимална сварљивост у
киселом пепсину треба да је 83%. Максимална количина пепела, по
наведеним класама, треба да је 30, 35 и 45%.
Протеин месно-коштаног брашна потиче из мишићног ткива,
углавном глобулина и албумина, из протеина везивног ткива и полипептида
костију. У поређењу са рибљим брашном, месно-коштано брашно садржи
сличну или мању количину лизина, знатно више глицина и пролина, као и
мање метионина и триптофана. У оброцима на бази кукуруза, ово храниво
треба комбиновати са сојом, да би се избегао дефицит у триптофану.
Посебан значај овог хранива чини велика количина лако доступног фосфора.
С обзиром на висок садржај пепела, овом храниву је раније приговарано да
може да доведе до депресије пораста животиња. Међутим, то се једноставно
решава правилним балансирањем оброка.
Крвно брашно. Убраја се у хранива најбогатија сировим протеинима.
Добија се од крви закланих животиња, након кувања и сушења. Постоји више
начина за производњу крвног брашна:
– Сушење распршивањем. Примењује се у фабрикама за прераду анималних
производа које су у стању да прикупе велике количине крви. Распршивање
крви се обавља помоћу дизни или брзоходних дискова. У комору за сушење
се убаци ваздух загрејан калориферима или сагоревањем горива. На дно
коморе пада осушена крв која се специјалним стругачима стално уклања.
Садржај влаге у овако осушеној крви је 8–10%. Сушење крви у стању
дисперзије омогућава интензивно испаравање влаге, што доводи до знатног
снижења температуре честица које се суше. Тиме је денатурација протеина
сведена на минимум, па се добија храниво високе сварљивости протеина;
– Конвенционално сушење крви. У овом поступку вода се одстрањује
евапорацијом у хоризонталном аутоклаву;
– Полуконтинуални центрифугални поступак. Сирова крв се најпре у
коагулатору загрева воденом паром на 55°C. Након коагулисања крвна маса
се доводи у ценрифугални декантер у коме се из коагулисане крви издваја
75% воде. Оцеђена крв се одводи у уређај за стерилизацију и сушење, након
чега се меље и пакује.
Крвно брашно је карактеристичне боје која прелази од црвенкасте,
преко смеђе, до тамне, што највише зависи од температуре сушења.
Уситњеност овог брашна треба да је таква да 95% пролази кроз сито
квадратних облика величине 1,6 mm, а остатак кроз сито квадратних облика
величине 4 mm. Према Правилнику (2000) минимална количина сирових
протеина треба да је 80%. Међутим, протеини крвног брашна су мале

биолошке вредности, јер су дефицитарни у метионину, цистину и
триптофану, док садрже доста лизина. Леуцина има превише, па се крвно
брашно не препоручује за живину, јер депресивно делује на пораст.
Захваљујући високом садржају хистидина могуће је добро искоришћавање
минералних елемената који са хистидином формирају комплексе и у тој
форми се боље апсорбују. У крмне смеше за коке носиље, бројлере и ћурке
укључује се до 2,0% крвног брашна, а у смеше за крмаче и свиње у порасту и
тову до 1%. Веће количине у оброку од 10% могу довести до пролива.
Црвена крвна зрнца. Као споредни производ при добијању крвне
плазме из говеђе или свињске крви остају црвена крвна зрнца. Ово храниво
има сличну количину лизина као и протеински концентрат сурутке, мање
метионина, триптофана и треонина, а више хистидина и аргинина. Количина
масти је мала, нема угљених хидрата, а садржај пепела је 3–5%. Коришћена
су у заменама за млеко са 5–15%. У том случају, замене имају
карактеристичну боју чоколаде, а специфичан мирис се неутралише
одговарајућим аромама.
Крвна плазма. Садржи око 70% сирових протеина. Такође је
коришћена у заменама за млеко.
Јетрено брашно. Добија се сушењем и млевењем целих или делова
јетри животиња. Према Правилнику (2000) треба да садржи минимално 60%
сирових протеина и максимално 18% масти. Протеини су добре билошке
вредности, са високим садржајем витамина B комплекса (рибофлавина,
ниацина, пантотенске киселине и витамина B12). У смеше за прасиће и пилиће
укључује се у количини 2–5%.
Чварци. То је храниво које се добија пресовањем остатака масног
ткива након топљења масти. Према Правилнику (2000) треба да садржи
минимално 40% сирових протеина. Међутим, ови протеини су мале биолошке
вредности. Уколико садржи доста масти тешко се чува. Највише се користе у
исхрани свиња.
Кожно брашно. То је производ индустрије коже добијен прерадом
отпадака коже без длаке, са припадајућим месним деловима. Према
Правилнику (2000), минимална количина сирових протеина треба да је 80%, а
минимална сварљивост протеина 83%. Максимална дозвољена количина
масти је 10%.
Брашно од хидролизоване свињске длаке. Ово храниво је, такође,
споредни производ кланица. Брашно од хидролизованог перја може да
садржи 85–95% сирових протеина, а брашно од хидролизоване длаке и више.
Добија се “раскидањем” хемијских веза у молекулима протеина помоћу паре
и воде после чега следи сушење до нивоа влаге од 6–10%. У огледу са
јуницама и кастратима у тову додавано је брашно од хидролизованог перја и
длаке, појединачно или у комбинацији, у количини од 11–32%. Добијени су
слични дневни прирасти као и код контролне групе са сојом као основним
извором протеина, док је коришћење хране било мање за 5–7% (лошија

конверзија).
Садржај бурага. Испитивања могућности коришћења овог
потенцијалног хранива вршена су у САД и Шведској. Његова хранљива
вредност је условљена присуством микроорганизама (бактерија и протозоа у
масеном односу 1:1, као и нешто мало гљивица), чија укупна количина
варира између 3 и 10% од запремине процеђеног садржаја бурага. Биолошка
вредност протеина микроорганизама је висока, при чему су протозое
дефицитарне у хистидину, а бактерије у цистину. Међутим, висок садржај
влаге (88,5%), релативно висок садржај целулозе, мали садржај протеина у
сувој материји (21,8%), као и велика кварљивост чине буражни садржај
прилично неподесним хранивом. Његово сушење захтева пуно енергије, због
чега је тражено решење у претходном цеђењу под притиском и одстрањењу
великог дела воде. Међутим, у том процесу се губи знатан део
микроорганизама, који се углавном налазе у виду суспензије. У неким
земљама са жарком и сувом климом садржај преджелудаца, претходно
осушен на сунцу, користи се у исхрани живине. Због свега наведеног, овакво
храниво је потенцијално значајно, пре свега за преживаре, а у знатно мањој
мери за свиње и живину.
Црева свиња без и са садржајем. Уколико се не користе за даљу
прераду или конзум, црева (са и без садржаја) могу се употребити за исхрану
домаћих животиња. С обзиром на бројну микрофлору у цревима, неопходна
је хитна термичка обрада или чување на нижим температурама до момента
обраде.
Епител танких црева и преджелудаца преживара. Ови отпаци
настају при обради танких црева и преджелудаца у кланицама. Епител танких
црева садржи 16,3% суве материје са 48,4% сирових протеина, а епител
преджелудаца 31,7% суве материје са 19,2% сирових протеина и 33% масти.
Пошто се ради о малим количинама, ови отпаци имају ограничени значај и то
за мале локалне фарме свиња и живине. Проблем је у њиховом сушењу, што
се може извести само у случају постојања у близини адекватног погона за
сушење крви. Отпаци епитела и других ткива, који се добијају при термичкој
обради преджелудаца, код нас се називају “шуротина” и користе се у
непрерађеном стању у исхрани свиња на малим фармама.
Споредни производи при клању и преради живине

При клању и преради живине добијају се две врсте остатака, који се разликују
како по хранљивој вредности, тако и према самој технологији њихове
прераде:
– перје;
– месни отпаци, односно нејестиве изнутрице, главе, делови ногу и крв

(која се прерађује одвојено, уколико је количина довољна);
Процентуално учешће месних отпадака у укупној маси је око 56%, перја 32%
и крви 11%. Количина ових отпадака варира, зависно од врсте и категорије
живине, а приближно процентуално учешће је приказано у табели 41.
Табела 41. Количина отпадака при клању живине (Ухлик и Филипан, 1976)
Количина у % од живе ваге
Тип отпатка
Бројлери Кокоши Ћурани
Нејестиви месни отпаци, око 18,5 18,0 12,5
Крв, око 3,5 3,0 3,5
Перје, око 22,0 20,0 14,0
Брашно од перја. Према Правилнику (2000) брашно од перја треба да

садржи најмање 75% сирових протеина, чија је минимална сварљивост у
киселом пепсину 76%. Уситњеност брашна од хидролизованог перја треба да
је таква да 95% пролази кроз сито квадратних облика величине 1,6 mm, а
остатак кроз сито отвора 4 mm. Користи се у смешама за свиње и живину, у
количини 2,5–5%.
Брашно од перја је протеинско храниво које садржи велике количине
цистина, аланина, валина, пролина, глицина и серина, а дефицитарно је у
лизину, хистидину, триптофану и метионину. Осим тога, богато је и у
витаминима Б групе: рибофлавину, никотинској и пантотенској киселини, као
и витамину Б12. Протеини перја (кератини) нису растворљиви у води,
органским растварачима и разблаженим растворима киселина и база.
Отпорни су на деловање дигестивних ензима, односно нису сварљиви.
Применом одговарајуће обраде долази до кидања S-S веза и водоничних
мостова између упоредних пептидних низова кератина после чега ови
протеини постају сварљиви, а њихове амино-киселине биолошки активне.
Применом адекватне технолошке обраде сварљивост кератина се побољшава
од 10–83%. Хидролизовање кератина се обавља аутоклавирањем, алкалијама
и киселинама. Аутоклавирање перја је поступак хидролизе перја загрејаном
воденом паром у условима повећаног притиска. Постоји неколико
савремених поступака за производњу брашна од хидролизованог перја:
– Шаржни конвенционални поступак. Састоји се у хидротермичкој
обради под притиском, сушењу, хлађењу, уситњавању, просејавању и
паковању. У поступку је неопходно постићи: влагу у перју 50–60%, притисак
у аутоклаву 3,2–3,5 бара, време хидролизе 20–50 мин, са сукцесивним
укључивањем и искључивањем мешања;
– Полуконтинуални поступак. У овом поступку хидролиза перја и
делимично сушење врши се у хидролизеру са рециклирајућим ваздухом.
Након тога се просејава на вибрационом ситу, хлади и меље у млину

чекићару;
– Ензимска хидролиза и екструдирање. Овом методом се спречава
губитак амино-киселина са сумпором, што се иначе дешава у класичном
поступку хидротермичке обраде. Влажно перје се најпре пресује, да би се део
воде уклонио. Затим се меље, преноси у мешалицу и додаје му се ензимски
препарат. Хидролиза траје око 25 мин. На крају хидролизе додају се сојина
сачма или житарице према рецептури, чиме се обезбеђује 30% влажности
материјала. Измешани материјал се уводи у екструдер који инактивише
ензиме, стерилише материјал и смањује влагу на 18%. Затим се суши до 10%
влаге, хлади и меље до прописане величине честица.
Брашно од отпадака при клању живине, без садржаја перја. Ово
брашно се добија сушењем и млевењем глава, ногу и унутрашњих органа, али
без цревног садржаја. Уситњеност брашна треба да је таква да 95% пролази
кроз сито квадратног облика величине 1,6 mm, а остатак кроз сито отвора 4
mm. Према Правилнику (2000), минимална количина сирових протеина треба
да је 55%, а минимална сварљивост у киселом пепсину 78%. Максимална
количина пепела је 25%.
Брашно од отпадака при клању и преради меса живине. Добија се
прерадом споредних производа клања живине, а може да садржи угинулу
живину и отпатке инкубирања. Према Правилнику (2000) минимална
количина сирових протеина је 60%, а минимална сварљивост тих протеина у
киселом пепсину је 78%. Максимална количина пепела је 20%.
Јаја у праху (дехидрирана јаја). Одликују се високом биолошком
вредношћу протеина (100%). Цела јаја у праху садрже 47,35% протеина и
40,94% масти. Беланце садржи 81,10% а жуманце 34,25% протеина, док
жуманце у праху садржи 55,8% масти. Међутим, јаја садрже и низ
антинутритивних материја, пре свега, инхибиторе протеаза.
Јаја у праху су испитивана као саставни део замена за млеко. Сматра
се да је оптимално учешће дехидрираних јаја у заменама за млеко 10%,
односно 27% протеина јаја од протеинске вредности замене.
Споредни производи прераде риба и других

морских животиња
Ово је према хранљивој вредности, али и количинама које се
производе и користе у свету веома значајна група протеинских хранива.
Сматра се да се око 20% светског улова рибе користи управо у форми
рибљег брашна и за исхрану животиња. У некадашњој заједничкој држави
Југославији, на Хрватском приморју, постојали су мањи погони за сушење
рибе и производњу брашна. Међутим, Јадранско море је сиромашно рибом,
те је домаћа производња овог хранива покривала само мали део потреба. У

Црној Гори је постојала мала производња брашна од отпадака риба у Ријеци
Црнојевића, где је вршена прерада рибе и производња конзерви. Данас се у
Србију за потребе фабрика хране за животиње рибље брашно увози из Перуа,
Норвешке, Чилеа, Марока, Јужне Африке и др.
Постоји више врста производа прераде рибе, који се користе у исхрани
животиња:
Силирана риба. Једна од значајних могућности за конзервисање
мање квалитетних врста рибе или отпадака индустрије прераде рибе је
силирање, односно, конзервисање киселинама које су пореклом из директне
ацидификације или стимулисане биолошке ферментације. Наведени поступак
се дужи низ година примењује у страним земљама, пре свега приморским,
док је код нас практично непознат. Овако добијен производ се назива рибља
силажа, а сам поступак силирање, јер је веома сличан силирању различитих
производа биљног порекла, док је основна разлика у количини додатака или
конзерванаса који се при том користе. Силажа рибе или рибљих отпадака
спрема се од материјала који садржи природну количину влаге, па се тиме
штеде значајне количине скупе енергије намењене класичним поступцима
конзервисања сушењем, а наведени поступак се може изводити директно на
месту где се добија почетни материјал (рибњаци и фабрике за прераду рибе).
Спремање рибље силаже (код нас посебно) може бити значајно за
ефикасно конзервисање и чување такозваног “рибљег корова”, односно, мање
квалитетних врста рибе чија продукција на слатководним рибљацима износи
преко 25%. Силирањем “рибљег корова” као и отпадака од прераде
(чишћења) рибе постигла би се максимална искоришћеност ихтиопродукције
рибњака, а уједно добио добар извор протеина као замена за увозно рибље
брашно у исхрани домаћих животиња на нашим просторима. При
обезбеђивању адекватних услова и постизању оптималних pH вредности,
рибља силажа се може чувати 3–6 месеци. Висок садржај протеина омогућава
да се квалитетна рибља силажа ефикасно користи у оброцима за свиње,
живину, месоједе крзнашице, рибе, па чак и преживаре.
Конзервисање рибе или рибљих отпадака силирањем обавља се
постизањем оптималних pH вредности, односно одговарајуће концентрације
H+ јона који су пореклом из коришћених конзерванаса са високим степеном
дисоцијације (минералне или органске киселине), или из млечне киселине
која је продукт биолошке стимулисане ферментације. Цео поступак је веома
сличан силирању биљног материјала, али је основна разлика у томе што
биљке садрже значајне количине растворљивих угљених хидрата, који
представљају полазни материјал за синтезу млечне киселине, док их у риби
практично нема. Због тога се, у односу на биљни материјал, користе додаци
или конзерванси чија је количина неколико пута већа. Тако, на пример, код
директне ацидификације биљног материјала доза киселина износи 0,3%–0,6%
док је за рибљу силажу неопходно 2–4% мравље или фосфорне киселине.
Количина прекрупе жита као угљенохидратног додатка за силирање биљног

материјала је 5–10% док је за силирање рибе у огледима коришћено 25–50%.
Још бољи додатак је меласа, која је испитивана у дозама од 5–30%, али је
најприхватљивија количина од 15%. Поред угљенохидратних додатака, при
силирању рибе неопходна је и употреба култура млечних бактерија које ће
синтетисати потребне количине млечне киселине. И у овом случају се
користе инокуланти хомоферментативних млечних бактерија са
доминантним присуством врсте Lactobaccilus plantarum, који су деценијама у
употреби за силирање биљног материјала. Претходном термичком обрадом
рибе или отпадака обавља се стерилизација, као и инактивација ензима у типу
протеаза или липаза.
Као један од ограничавајућих фактора ширем коришћењу рибље
силаже у исхрани животиња јавља се проблем оксидације масти, који може
бити опасан по здравље животиња. Због тога се предузимају мере
одстрањивања вишка масти центрифугирањем или њихове заштите од
оксидације применом антиоксиданаса. Као антиоксиданси испитивани су у
више огледа етоксиквин, токоферол, β-хидроксибутират, Na-сорбат, бутил-
хидрокситолуен и бутил-хидроксианизол и др.
Као резултат деловања протеолитичких ензима (слично силажама од
легуминоза), за биолошки ферментисане рибље силаже значајан је проблем
промена протеина. При спорој и некомплетној ферментацији у рибљој
силажи долази до акумулације биогених амина, пре свега тирамина, што
доводи до значајног смањења квалитета силаже. Брз почетак и непрекидна
стабилна ферментација утичу да се награди врло мало биогених амина, док
концентрација слободних амино киселина остаје веома висока, па је самим
тим и индекс квалитета силаже висок. У хемијски конзервисаној силажи рибе
степен очуваности протеинског азота зависи од врсте и дозе конзерванса, а
током чувања количина протеинског азота се постепено смањује.
Као најефикасније средство за ограничавање протеолизе у рибљим
силажама показао се формалин при чему се препоручују дозе од 5 ml/kg рибе.
Међутим, лоша страна примене формалина је смањење сварљивости.
Силирана риба може имати највећи значај у влажним оброцима
свиња. Значај рибље силаже у исхрани бројлера је релативно мали, пошто се
за ову врсту користи сува исхрана. Међутим, рибља силажа се може
искористити као додатак при спремању пелетиране хране. Рибља силажа је
раније испитивана као додатак оброцима за тов јунади и јагњади. Међутим,
вишак липида у рибљој силажи (5-10%) кочи активност микроорганизама
бурага и води снижавању конзумирања, због чега се препоручује
одстрањивање вишка масти. У исхрани месоједих крзнашица рибља силажа
може представљати, такође, значајан протеински додатак. У експериментима
где је рибља силажа коришћена у исхрани риба углавном су утврђени нижи
прирасти у односу на оброке са свежом рибом.
Рибље брашно. Назив рибље брашно је оправдано само у случају

када се за добијање брашна користе две или више врсте риба. Уколико се
користи само једна врста, такво брашно треба да носи и име те рибље врсте,
на пример “рибље брашно харинге”. Добија се сушењем и млевењем риба,
делова риба или мешањем целих риба са деловима њихове прераде. Рибљи
отпаци се најчешће добијају прерадом сардине, харинге, туне, лососа, беле
рибе и других врста које се користе у исхрани људи, а састоје се из глава,
утробе и пераја. Смеђе је, до мркосмеђе боје. Брашно које се производи од
целих риба увек има већи квалитет него брашно произведено од отпадака
насталих приликом производње конзерви рибе, односно филетирања. Рибља
брашна произведена од отпадака прераде јесетре, лососа, скуше и харинге
имају високу нутритивну вредност, осим што је укупна количина протеина
смањена.
Постоје два основна начина за добијање рибљег брашна. Уколико
сировина садржи мање уља, користи се суви поступак. При преради сарделе,
харинге и менхадена примењује се влажни поступак или “Wet rendering”
метода. Поступак прераде рибе тече у неколико фаза:
– Транспорт и складиштење. Добро је познато да риба садржи активне
протеолитичке ензиме, нарочито у утроби. Уколико се не спречи њихово
деловање, долази до интензивне хидролизе протеина, првенствено протеина
утробе, али и мускулатуре. При том настаје мешавина амино-киселина,
пептида и растворљивих протеина који се, највећим делом, губе у
транспорту, па брашно произведено од такве рибе има смањену хранљиву
вредност. Да би се смањили ови губици, користе се конзерванси који
спречавају протеолизу. То су NaNO2 и формалдехид. Натријум-нитрит је
бољи конзерванс, али омекшава рибу, док је формалдехид учвршћује. Због
тога се користи смеша направљена од 1% натријум-нитрита и 1%
формалдехида, у коју се риба урања и држи један минут, или се прска овим
раствором. Као конзерванс може се користити и со, али треба строго водити
рачуна о дози и те податке користити при прављењу финалне смеше
концентрата у којој је укључено рибље брашно.
– Кување је важна метода која се предузима да би у наредном
поступку било одстрањено што више уља и воде. Обавља се у специјалним
погонима. При кувању долази и до губитака неких хранљивих материја, пре
свега, неких витамина.
– Пресовање се изводи континуираним пужним пресама ради
издвајања дела воде и уља. Вода добијена пресовањем садржи растворљиве
протеине и неке минерале.
– Обрада течног остатка и рибљег уља. Течни остатак добијен
пресовањем рибе садржи растворљиве материје и фине честице које се могу
издвојити центрифугирањем или просејавањем кроз сита. Издвајање уља се
обавља такође центрифугирањем. Количина растворљивих материја је око
7%, мада може бити и далеко већа, уколико је у питању материјал лошијег
квалитета. Пре Другог светског рата течни остатак је бацан као отпадна вода.
Данас се упарава до 60–70% суве материје и као такав користи у исхрани
животиња, или се меша са пресованом рибом и суши. Упаравање се врши
вишестепеним евапораторима. Уколико се упарени део не користи одмах,
конзервише се закисељавањем до pH вредности од 4,5.
– Сушење. Веома је битна температура сушења рибе, од које такође
зависи квалитет и искористивост финалног производа. Доказано је да сушење
на температури нешто вишој од 100°C не изазива денатурацију протеина све
до момента док влага не падне на најнижу тачку. Свако даље загревање
доприноси паду квалитета, па и паљења хранива. Висина температуре и
дужина третмана значајно утичу на количину појединих амино-киселина.
– Обрада осушеног производа. Након изласка из сушаре материјал је
у форми грудвица, што омогућава брже хлађење. Мања укупна површина
грудвица успорава оксидационе процесе незасићених масних киселина, што
код брашнастог материјала може бити узрок значајног загревања па и
паљења. У циљу ограничавања оксидације користе се и антиоксиданси, какав
је на пример, бутил хидрокси толуол. Једна од ефикасних али скупих метода
за чување рибљег брашна и оксидације масти јесте чување у атмосфери
неутралног гаса (азота). Међутим, тај поступак захтева посебну опрему, што
поскупљује храниво.
Према Правилнику (2000) предвиђене су четири класе квалитета
рибљег брашна (табела 42):
Табела 42. Класе квалитета рибљег брашна према Правилнику о квалитету и

другим захтевима за храну за животиње (2000)
Максимално пепела,
Минимум протеина,
киселом пепсину, %
Максимално масти,
Максимална влага,
Максимално NaCl,
Класа квалитета
сварљивост у
Минимална
%
I 70 90 10 5 15 4
II 65 88 10 10 18 4
III 60 88 10 10 20 4
IV 55 88 10 10 25 4
Осим наведених врста брашна, Правилником (2000) је дефинисано и

брашно од корова речних риба, односно од вредних врста које се, због
квалитета меса и количине костију, мање користе у исхрани људи. Ова врста
брашна би требало да садржи минимално 50% протеина, са сварљивошћу у

киселом пепсину од 80% и максимално 10% влаге, 15% масти, 25% пепела и
4% натријум-хлорида.
Састав рибљег брашна јако варира. Зависи, свакако, од врсте рибе или
рибљег материјала од кога се припрема, а у мањој мери од локалитета где је
риба уловљена, сезоне, поступка припреме и сушења и др.
Сварљивост протеина рибљег брашна је 92–95%. Протеини рибљег
брашна су богати лизином (5–6%), а садрже доста и цистина, метионина,
триптофана и других есенцијалних амино-киселина. На амино-киселински
састав утиче, између осталог, и врста рибе од које се припрема рибље
брашно. Уколико је сушење обављено на нижим температурама, рибље
брашно садржи доста витамина А и D. Добар је извор витамина B групе
(холина, рибофлавина и B12).
Рибље масти су изграђене углавном од незасићених масних киселина
и имају карактер течности, односно називају се уља. Овакве масти су
подложне оксидацији (ужегнућу) због чега се у поступку добијања рибљег
брашна вршти уклањање дела масти екстракцијом или пресовањем.
Преостала маст може бити стабилизована употребом антиоксиданаса.
Нарочито је важно истаћи значајно присуство омега-3-масне киселине у
рибљем брашну, која је још позната и као ά-линоленска киселина (ALA) или
“коњугована линоленска киселина” (CLA). Ова есенцијална масна киселина
се преко меса, јаја и млека може пренети и до човека, што је нарочито битно
јер се сматра антиканцерогеном.
Рибље брашно садржи 10–22% минералних материја, од чега се
највећи део односи на калцијум и фосфор. Садржи и велике количине
мангана, гвожђа и јода. Сматра се да максимална дозвољена количина
натријум-хлорида може бити 4%. Со је, иначе, један од конзерванаса који се
користи за брашнаста хранива анималног порекла. У ту сврху се рибљем
брашну додаје до 4% соли, а осталим врстама брашна до 2%. Међутим,
употреба већих количина соли сматра се фалсификовањем хранива. Осим
тога, со упија мирисе и прикрива почетне стадијуме кварења. Пошто је јако
хигроскопна, везује воду и тиме додатно убрзава кварење. У количинама
већим од 5% делује штетно на пилиће, ћуриће, прасад и супрасне крмаче.
Рибље брашно се данас користи у исхрани различитих категорија
моногастричитих животиња, а такође и за рибе и псе. У смеше за младе
животиње укључује се у количини до 15%. У оброцима за одрасле животиње
може у потпуности да се замени протеинима биљног порекла. То је и
пожељно, с обзиром да се мирис рибљег брашна може пренети на месо и јаја.
Осим тога, и економски је оправдано.
Брашно од рибљих отпадака. Добија се сушењем и млевењем глава,
пераја, репова, коже и изнутрица. Уситњеност треба да је таква да 90%
брашна пролази кроз сито квадратних отвора величине 2 mm, а остатак кроз
отворе величине 4 mm. Према Правилнику (2000), минимална количина
протеина треба да је 40%, са максимално 10% влаге, 15% масти и 35%

пепела. Протеини су ниже биолошке вредности, јер су дефицитарни у
метионину и цистину. Садржи више калцијума и фосфора у односу на рибље
брашно.
Рибље јетрено брашно. Као што име каже, добија се од рибљих
јетри. Садржи доста масти, витамина А, рибофлавина и витамина Б12. Садржи
око 60% сирових протеина, око 10% масти и око 5% пепела.
Сушен рибљи сок. Добија се у влажном поступку производње
рибљег брашна, после кувања и пресовања рибе. Према Правилнику (2000)
треба да садржи најмање 60% сирових протеина и максимално 9% влаге.
Биолошка вредност протеина је знатно мања у односу на протеине рибљег
брашна, али је значај овог хранива у високом проценту витамина B
комплекса, због чега се сматра више витаминским хранивом. У крмне смеше
се укључује са 1–3%.
Растворљиви рибљи протеини. То је производ специјалне прераде
рибе и њихових производа. У процесу добијања прво се одстране кости и део
масти, па се изврши пастеризација и, на крају, сушење системом спреја, после
чега се добија фини прах светложуте боје. Према Правилнику (2000)
растворљиви рибљи протеин треба да садржи минимално 80% сирових
протеина и максимално 5% влаге, 7% масти и 7% пепела.
Китово брашно. Кит је по биолошкој припадности сисар, али се
помиње у овој групи хранива заједно са рибама зато што је, такође, становник
вода. Некада је лов на китове био веома значајан посао у циљу добијања
великих количина уља, док је месо, слично говедини и месу дивљачи, у мањој
мери коришћено у исхрани људи. Данас већини врста китова прети
истребљење, па је још 1986. године Међународним уговором забрањен лов на
већину врста китова. У временима када је лов на китове био далеко
интензивнији, један део од улова је коришћен и за производњу хранива за
животиње. Због тога је навођење података о хранљивој вредности китовог
брашна више историјског значаја.
Китово брашно се добија од китовог меса из кога је претходно
издвојена маст. Жуте је или светлосмеђе боје. У правилницима старијег
датума (1978, 1989) захтева се да уситњеност буде таква да 100 % брашна
пролази кроз сито квадратних облика величине 1,6 mm. Прописима је
прецизирано и минимално 70% протеина, и максимално 10% влаге, 10%
масти 15% пепела и 4% натријум-хлорида. У Правилнику из 2000. године
производи прераде меса китова више се не помињу као храна за животиње.
Сушен китов сок (Whale solubles). Добија се пресовањем меса кита
у циљу производње брашна. Треба да садржи најмање 60% сирових протеина,
до 9% влаге и до 10% натријум-хлорида. Садржи мало лизина и метионина.
Брашно од крила. Китов рачић (крил, лат. Euphausia superba) је
врста малог рака који живи у огромном броју у антарктичким деловима
Атланског, Тихог и Индијског океана. Одрасла животиња је дуга 3–6 cm. То
Хранива мокробиолошког порекла 415
је омиљена храна китова, али и неких других морских животиња. Садржи око
85% суве материје и 53% сирових протеина. Може да се користи и за исхрану
животиња у форми брашна.
Брашно од лигњи је храниво које се добија сушењем и млевењем
целих лигњи. Садржи 64,5% протеина, а прве лимитирајуће амино-киселине
су лизин, метионин и цистин. При упоређивању амино-киселинскг састава,
брашно од лигњи има већу вредност у односу на рибље брашно и сојину
сачму, а мању у односу на казеин и протеине целог јајета.
ХРАНИВА МИКРОБИОЛОШКОГ ПОРЕКЛА

(ЦЕЛУЛАРНИ ПРОТЕИНИ, ЈЕДНОЋЕЛИЈСКИ
ПРОТЕИНИ)
То је заједнички назив за хранива која се производе гајењем

једноћелијских организама на различитим супстратима у ферментору. За
микробиолошку синтезу протеина користе се нефотосинтетски
микроорганизми (квасци, бактерије и гљивице) и фотосинтетски (алге).
Гајењем бактерија и квасаца на различитим подлогама добијају се производи
са високим садржајем протеина, који имају веома повољан амино-киселински
састав. Захваљујући кратком генерацијском интервалу, квасци и бактерије
удвостручују своју количину протеина за 1–8 h, насупрот другим живим
бићима (на пример сисарима), којима су за то потребни дани, месеци, па и
године. Тако, на пример, 500 kg једноћелијских организама може произвести
до 50 t протеина у току једног дана.
Најважнији критеријум при избору микророганизама за производњу
целуларних протеина је да није патоген и да не производи токсине. Што се
тиче примене микроорганизама као додатка хранивима, најпогоднији су они
који не праше и имају погодну структуру за директно мешање у хранива. У
том погледу предност имају мицелијски облици, јер се они лако издвајају из
текућег медијума након завршеног узгоја. Финални производ треба да
испуњава следеће услове:
– конзистенција: прах без боје и мириса;

– мали број живих ћелија (мање од 0,01%);
– одсутност патогених микроорганизама;
– висока биолошка вредност;
– низак садржај нуклеинских киселина.
У погледу брзине раста, бактерије имају предност у односу на квасце.

Поред тога, бактерије садрже и више протеина (до 80%), а амино-киселински
састав протеина је повољнији и сличнији протеинима животињског порекла.
Недостатак је велика количина нуклеинских киселина (до 18%). Мање
количине пуринских и пиримидинских база пореклом из ових нуклеинских
киселина могу бити употребљене за биосинтезу нуклеинских киселина код
виших животиња, док се преостале количине катаболишу до мокраћне
киселине. Код човека и неких домаћих животиња мокраћна киселина се, као
нерастворљива, таложи у бубрезима, цревима и зглобовима. Насупрот томе,
живина и преживари метаболишу мокраћну киселину до алантоина, који је
знатно растворљивији у односу на мокраћну киселину, и лакше се излучује из
организма. Бактерије расту при вишим температурама (до 40ºC), као и вишим
pH вредностима, што је неповољно с обзиром на контаминацију. Квасци
расту спорије, садрже мање протеина (до 50%) и мање нуклеинских киселина
(6–10%). Њихови угљени хидрати се састоје из глукана, манана и хитина.
Квасци се лакше издвајају из подлога, за разлику од бактерија чије мале
димензије доводе до потешкоћа при сепарацији њихове биомасе. Велика је
предност што су квасци одавно прихваћени као састојак људске хране и
хранива за животиње. Као највећи недостатак квасаца сматра се његова
дефицитарност у амино-киселинама са сумпором.
За добијање целуларних протеина користе се јефтине и приступачне
материје, које се јављају у великим количинама као производи различитих
индустрија:
– супстрати који имају високу вредност као извор енергије или су
добијени из таквих материјала (природни гас, н-алкани, парафин,
плинско уље, метанол, етанол и др.);
– индустријски и пољопривредни отпаци које треба обрадити да би се
смањила загађеност околине (отпадне материје из фабрика различитих
индустрија: шећерана и скробара, млекара, пивара, фармацеутске
индустрије, индустрије целулозе, прераде воћа, кланице и др.);
– материје које непрестано настају у природи као резултат раста биљака.
Одабрани сој микроорганизама се може гајити на текућем супстрату
који садржи 1–2% нафтног деривата као извора угљеника, уз додатак
минералних соли, као и осталих биогених елемената (азота, фосфора и
сумпора). Супстрат се снажно меша, уз истовремено “продувавање” ваздуха,
који снабдева микророганизме кисеоником и уклања насталу топлоту. Цео
процес се одвија континуирано у ферменторима чија је запремина и по
неколико стотина хиљада литара. Произведена микробна маса се издваја
сепарацијом-центрифугирањем, након чега следи њено сушење у вакуум
ротационим бубњевима или распрскивачима. Уколико је као медијум за узгој
микроорганизама коришћено, на пример, плинско уље, неопходно је биомасу
очистити од евентуалних трагова неискоришћеног супстрата. То се постиже
Хранива мокробиолошког порекла 417
органским растварачима, који се могу регенерисати. Због тога је за супстрат

погоднији метанол, јер се раствара у води и може се лако испрати. Велике
количине воде из сепаратора се враћају у исти процес, јер садрже знатне
количине минералних материја.
Испитивања утицаја оваквих хранива на органолептичке особине
животињских производа указују да није било разлика у погледу укуса,
мириса и конзистенције у односу на производе добијене при исхрани
уобичајеним изворима хранљивих материја. Такође, у огледима у којима су
праћене хемијске, патолошке и канцерогене промене, доказана је потпуна
нешкодљивост оваквог хранива.
Данас се у нађој пракси искључиво користе квасци као целуларна
хранива:
Осушени сточни квасац. То је храниво које се сврстава у групу
производа индустрије алкохола и врења. Добија се размножавањем гљивица
квасца Torula species на различитим подлогама, пре свега на меласи, целулози
и минералним материјама. Према Правилнику (2000) постоје три групе
квалитета, са минимално 60, 50 и 40% сирових протеина, и са максимално 2%
сирове целулозе. Протеини из сточног квасца садрже мање метионина и
цистина у односу на протеине животињског порекла, па су мање биолошке
вредности. Изузетно су богат извор витамина B комплекса. Зрачењем сточног
квасца добија се производ са 5.000–10.000 ij витамина D, неопходног за
правилну калцификацију костију. Управо због тога, квасац се сматра важним
хранивом у оброцима за животиње са интензивним порастом и развојем
костура. Количина витамина Е у квасцу је на граници задовољења потреба,
док је заступљеност селена свега 0,02 mg/kg.
Квасац се убраја у најквалитетнија протеинска хранива која се
користе у исхрани моногастричних животиња. Сточни квасац се може
сматрати природним премиксом амино-киселина, витамина и најважнијих
микроелемената. Главни ограничавајући фактор за његово коришћење јесте
висока цена. По квалитету протеина (амино-киселински састав) и садржају
витамина B групе, сточни квасац је богатији од хранива биљног порекла.
Експериментално је доказано да крмни квасац може успешно да замени 50%
сојине сачме у оброцима, док његово веће учешће делује депресивно на
производне резултате. Уз додатак синтетичког метионина може успешно да
обезбеди и до 30% протеина у оброцима за исхрану пилића. У оброцима за
исхрану носиља, крмни квасац моће да замени део рибљег брашна, тако да се
уз 3–4% овог брашна додаје до 3% крмног квасца. У оброцима за прасад,
оптималан ниво квасца је 6%. У исхрани свиња у тову обично се користи до
10% у смеши, водећи рачуна о њеној избалансираности и цени.
Осушени пивски квасац. О овом храниву су детаљи наведени у
поглављу о споредним производима индустрије пива. Према поступку
добијања убраја се у споредне производе индустрије алкохола и врења, али

према пореклу спада у хранива микробиолошког порекла.
Планктон и алге. Интересантна храна за животиње у блиској
будућности може бити и планктон, чија је огромна продукција у морима и
океанима света добро позната. Оваква природна храна је основни и једини
извор хранљивих материја за велики део животињског света у океанима, па
чак и за тако огромне животиње као што су китови.
Хлорела алге (Chlorella pyrenoidosa) су потенцијално, такође значајан
извор хране за домаће животиње, јер њихова продукција биомасе у погодним
условима може да износи и неколико десетина тона суве материје са једног
хектара. То су једноћелијски организми који расту на површини стајаћих
вода.
ОСТАЛА ХРАНИВА
Помије (сплачине). Коришћење отпадака при припремању хране за

људе и њених неискоришћених делова је старо колико и сточарство. Помије
су разноврсни отпаци са људске трпезе и састоје се, пре свега од хлеба,
тестенина, варива, а у мањој мери меса, костију, воћа, поврћа и млека.
Највеће количине помија се добијају из хотелских и мотелских ресторана,
ученичких и студентских домова, болница итд, док се у пољопривредним
домаћинствима добијају знатно мање количине. Дају се, пре свега свињама, а
у знатно мањој мери и другим домаћим животињама.
Осим одређене хранљиве вредности, помије су важне и као чинилац у
ширењу заразних и паразитарних болести, а могу бити узрочник низа
органских обољења и интоксикација. На местима где се чувају помије, увек је
актуелан проблем мува и пацова који преносе цревна обољења, трихинелозу
и др. С обзиром да садрже у великом проценту воду, лети лако превиру и
ускисну, те могу довести до запаљења желуца и црева. Помије могу садржати
пуно соли и других адитива, остатке детерџента, папир, фолију, кости,
прибор за јело и др., што захтева додатну опрезност при њиховом
коришћењу.
Због стално присутне опасности од микробиолошке контаминације,
препоручљиво је да се пре употребе стерилишу кувањем. Помије јако
варијају у хранљивој вредности, али су то, пре свега, угљенохидратна и
енергетска хранива. У просеку садрже 18–20% суве материје, 5,5–7,5%
сирових протеина, 2–5% масти, 5–8% БЕМ-а, 1–10% сирове целулозе и 40–
70% воде. Ради поређења, 3 kg кухињских отпадака вреди исто као 1 kg
Остала хранива 419
кукуруза, а за тов свиња од 25–105 kg у Бугарској, Мађарској и на приморју

некадашње СФР Југославије било је потребно 900 kg прерађених кухуњских
отпадака и 100 kg смеше концентрата. Смеша се састојала од прекрупљеног
кукуруза, мекиња или јечма, беланчевинастих хранива, витаминских и
антибиотских препарата, зависно од дефицитарности тих састојака у
кухињским отпацима. У околини великих градова Источне Европе постојала
су пре неколико деценија сабиралишта за кухињске отпатке, чиме се
обезбеђивала исхрана за 50.000 свиња у околини Будимпеште, 30.000 свиња у
околини Софије и 70.000 свиња у околини некадашњег Лењинграда (данас
Санкт Петерсбурга).
Бајат хлеб. За домаће животиње, пре свега за свиње и живину,
користи се бајат хлеб, односно хлеб који се не утроши у исхрани људи. За ову
сврху хлеб не сме да буде плеснив, што је иначе чест проблем. Свињама се
даје потопљен у води, сурутки и помијама, док се за живину користи након
што се размекша у води и измрви.
Отпаци инкубирања јаја. Добијају се у инкубаторским станицама и
састоје се из неоплођених јаја или јаја из којих се није извела живина.
Користе се у исхрани свиња и живине. У неким нашим ограђеним ловиштима
са дивљим свињама, раније је постојала пракса да се неоплођена и
неизваљена јаја из фазанерија разбацују по шуми како би их конзумирале
свиње. Међутим, због честе микробиолошке неисправности таквих јаја,
долазило је до масовних здравствених проблема, нарочито код прасади, који
су се завршавали и смрћу. Због тога је данас таква пракса напуштена.
Алге. Користе се у приморским крајевима за преживаре, коње и
свиње. То су врсте: Ulva lactuca, Entromorpha compressa (Ulvaceae), Fucus
senatus, Fucus balticus, Laminaria digitata, Laminaria saccharina и др. Ради се о
храниву са малим процентом протеина и влакана и знатним уделом минерала.
Хранива ниске сварљивости. Сламе, плеве, кукурузовина, могу
након хемијског третмана да буду знатно сварљивије, те се као такве
ефикасније користе у исхрани преживара. О овим поступцима детаљније ће
бити речи у поглављу “Обрада хранива”. Чак и дрво може бити хемијски
третирано и коришћено у исхрани животиња.
Животињски измет (фецес). Количине произведеног фецеса на
неким фармама су огромне, те представљају велики проблем, не само за
одржавање хигијене у објектима и ближе, већ и због загађивања околине.
Због тога је фецес интересантан за сточаре, нутриционисте и екологе. Може
да се користи на више начина, и то као:
1. Органско ђубриво;
2. Директна храна за животиње;
3. Индиректна храна за животиње, односно подлога за:
а) Микробиолошку синтезу протеина;

б) Синтезу протеина преко инсеката;
4. Сировина за микробиолошку производњу енергије (гаса-метана и др).
Традиција коришћења фецеса у исхрани животиња датира дуги низ

година уназад, када је фецес (балега) говеда давана свињама и живини као
извор витамина Б комплекса. У време екстензивног сточарења, када се
кукуруз и друге житарице нису механички припремале већ користиле у
форми зрна и целог клипа, живина је пуштана међу свиње и говеда да би
конзумирала комаде зрна из измета који су несварени прошли кроз
дигестивни тракт. Као директна храна, екскрети и стајњак разних животиња
најчешће се препоручују за исхрану преживара. Нарочито је интересантан
живински фецес, због великог процента азотних материја, које могу бити
ефикасно искоришћене у исхрани преживара за производњу вредних
протеина. Пре више деценија је био развијен поступак сушења фецеса и
добијања практично стерилног производа са 12–15% влаге, који је коришћен
као храниво за животиње. У неким случајевима, процес сушења се завршавао
пелетирањем, тако да је добијен производ са повећаним манипулативним
особинама. У неким земљама је потрошња оваквог хранива била тако висока,
да су поједине фабрике сточне хране и трговачке фирме увозиле такав
материјал из других земаља. Организација за контролу лекова и хране (ФДА)
је у САД 1967. године издала саопштење да се употреба живинског измета
као хране или као компоненте у смешама за исхрану животиња не дозвољава.
И поред малог узнемирења међу одгајивачима стоке, ова акција није имала
озбиљније последице, те се пракса коришћења фецеса и даље користила. У
земљама ЕЕЗ употреба фецеса као хране за животиње била је забрањена. У
бившој СФР Југославији прописима о производњи и промету сточне хране
(ПКЕ4) није била дозвољена употреба живинског измета у исхрани
животиња. И поред тога, до данашњих дана је опстала пракса код малих
фармера да се живински фецес заједно са расутом храном, покупљен при
чишћењу живинарника, користи у оброцима за свиње.
Најчешће се разликују две врсте живинског измета: један потиче од
носиља које су гајене у кавезима, а други од бројлера гајених на поду уз
употребу простирке. Поред тога, ове две категорије се хране различитом
храном, те је и то разлог за разлике у хемијском саставу измета. Такође,
измет носиља гајених у кавезима садржи више влаге, због чега се пре
употребе треба сушити или силирати са неким додатком. Измет бројлера са
простирком може се, начешће, одмах мешати са концентратом и користити за
исхрану животиња.
Екскрети и стајњак говеда су мање испитивани као потенцијална
храна, и то само за преживаре. Најмање је рађено са екскретима свиња, који
су коришћени искључиво у исхрани свиња.
Хранива минералног порекла 421
По неким ауторима, коришћење живинског фецеса повлачи и неке

ризике. Као прво, постоји реална опасност од преношења заразних болести,
нарочито уколико се користи свеж измет, који није термички или на неки
други начин претходно обрађен. Салмонелоза је изгледа један од основних
проблема ове врсте, али се свакако могу јавити и други проблеми.
Стерилизација измета је једна од могућности за уклањање ове опасности, али
она доводи до смањења хранљиве вредности измета. Друга опасност је од
резидуа разних хемикалија, које се у виду различитих адитива и
стимулативних средстава данас масовно користе. То значи да се са
сигурношћу може користити само фецес из добро познатог и контролисаног
запата живине.
ХРАНИВА МИНЕРАЛНОГ ПОРЕКЛА
Хранива која се користе за домаће животиње, у већини случајева не

садрже довољну количину неопходних минералних материја. Осим тога,
постоје и разлике у потребама између животињских врста, као и између
категорија у оквиру једне врсте. Тако, на пример, живина има веће потребе у
минералним материјама у односу на сисаре. Категорије које преко производа
излучују веће количине минерала, такође имају повећане захтеве. Такав је
случај са кокама носиљама, јер у току године свака јединка излучи преко
љуске јаја око 400 g калцијума, док га у читавом организму има свега око 20
g. Краве у лактацији излучују калцијум преко млека. Гравидна грла имају
повећане потребе за минералима, пре свега у калцијуму и фосфору, у задњој
трећини бременитости, јер се тада знатно убрзава развој и пораст фетуса.
Порастом свиње у тову до масе од око 110 kg, за изградњу скелета потребно
је око 500 g фосфора, што одговара количини од 2,5 kg дикалцијум-фосфата.
Сви наведени примери указују на велике потребе интензивно гајених
домаћих животиња у минералним материјама, које се често не могу
задовољити коришћењем уобичајених хранива биљног или евентуално
животињског порекла. Најважнији макроелементи за домаће животиње (Na,
Cl, Ca, P, S, Mg и K) додају се у храну појединачно, у виду различитих
неорганских једињења, док се микроелементи (Fe, Cu, Zn, Co, Mn, Mo, Se)
додају у неорганским или органским формама као минералне предсмеше
(премикси).
Сточна со (натријум-хлорид). Карактеристично за кабаста хранива
је да су сиромашна натријум-хлоридом, те је неопходно његово свакодневно
додавање у оброк. Нека хранива могу да садрже велике количине соли
(рибље брашно, на пример), па у том случају треба опрезно додавати со у

оброк, или је чак потребно искључити.
Сточна со је по хемијском саставу чист NaCl, уз ограничено
присуство магнезијумових и других соли. Домаћим животињама се даје
варена, камена и морска со, и то као кристална, млевена, камена и
брикетирана. Према Правилнику (2000) уситњеност соли мора да буде таква
да 95% пролази кроз сито квадратних отвора величине 0,4 mm, а остатак кроз
сито квадратних отвора величине 2 mm. Минимална количина натријума
треба да је 38%, а калијум-јодида 0,0038%. Максимално је дозвољено 2%
влаге и 0,15% калцијума. Пошто је за наше подручје карактеристичан
дефицит јода, законски је обавезујуће јодирање кухињске, односно сточне
соли. Камену и брикетирану со преживари користе лизањем. Међутим,
камена со не може бити јодирана. У новије време се, при брикетирању соли
врши додавање микроелемената.
Да би се разликовале соли за употребу у исхрани људи и животиња,
врши се денатурисање (бојење) сточне соли додавањем 0,2 % ферооксида или
дрвеног угља. Со са наведеним додацима је црвенкасте или сивкасте боје.
У оброке за домаће животиње со се укључује у количини од 0,3–0,5%.
Слика 73. Камена со

Хранива минералног порекла 423
Сточна креда. Од свих калцијумових хранива, највећи значај има

сточна креда (CaCO3). Добија се млевењем креде, кречњака или мермера, и
представља веома јефтино храниво. Уситњеност треба да је таква да 100%
пролази кроз сито квадратних отвора величе 0,2 mm. Према Правилнику
(2000) треба да садржи минимално 36% калцијума и максимално 2% влаге и
1% магнезијума. Животињама се дневно даје 0,5–1%. Повећане потребе има
живина, а нарочито коке носиље.
Љуштуре шкољки. Млевењем љуштура морских и слатководних
шкољки добија се брашно са 38–40% калцијума. Користи се у истој количини
као и сточна креда.
Љуске јаја. Такође могу бити извор калцијума. Садрже 16–20%
калцијума. Добијају се сушењем, стерилисањем и млевењем љуски јаја. Дају
се у двоструко већим количинама у односу на сточну креду.
Калцијум-лактат. Хемијска формула је Ca[CH3CH(OH)COO]2. Треба
да садржи најмање 12% калцијума. Скупо је храниво.
Калцијум-глуконат. Хемијска формула је CaHOCH2(CHOH)4COO2.
Треба да садржи најмање 8,5% калцијума. Такође је скупо храниво.
Коштано брашно. Добија се након индустријске прераде костију и
издвајања масти и туткала. Према Правилнику (2000), уситњеност треба да је
таква да 95% пролази кроз сито квадратних отвора величине 0,4 мм, а остатак
кроз сито квадратних отвора величине 1 мм. Треба да садржи минимално
12% фосфора, и да је однос калцијума и фосфора 1,8-2,0:1. Максимална
количина влаге треба да је 6%, а масти 1,5%. Ова врста хранива је забрањена
за преживаре због болести BSE.
Сирово коштано брашно. Уколико се из костију одстрањује само
маст, добија се сирово коштано брашно које, поред минерала, садржи и
протеине. Према Правилнику (2000), 98% таквог коштаног брашна треба да
пролази кроз сито квадратних отвора величине 1 mm, а остатак кроз отворе
величине 2 mm. Минималан садржај протеина треба да је 24%, фосфора 8%,
однос калцијума и фосфора треба да је 1,8–2,0:1, максимална количина влаге
8% и масти 4%. Ово храниво је, такође, забрањено у исхрани преживара због
могућности преношења и ширења болести BSЕ.
Монокалцијум-фосфат. Хемијска формула је CaH4(PO4)2×2H2O.
Садржи најмање 24% фосфора растворљивог у минералној киселини.
Дикалцијум-фосфат (калцијум-хидрогенфосфат и калцијум-
хидрогенфосфат-дихидрат). Хемијска формула безводног калцијум-
хидрогенфосфата (дикалцијум-фосфата) је CaHPO4, а хидратисаног
CaHPO4×2H2O. Уситњеност треба да је таква да 60% пролази кроз сито

квадратних отвора величине 0,71 mm, 95% кроз сито квадратних отвора
величине 0,5 mm и 100% кроз сито квадратних отвора величине 1 mm.
Минимална количина фосфора растворљивог у минералној киселини треба да
је у безводном дикалцијум-фосфату 21%, а у хидратисаном 16%. Максимална
количина флуора треба да је 0,20%. У смеше се укључује у количини од 0,5 –
1%.
Сирови крмни фосфат. Састоји се претежно од трикалцијум-
фосфата [Ca3(PO4)2]. Добија се млевењем природних фосфата из којих је
одстрањен флуор. У желуцу под дејством хлороводоничне киселине прелази
у дикалцијум-фосфат. Минималан садржај фосфора растворљивог у
минералним киселинама је 14%. Максимално је дозвољено 31% калцијума и
0,20% флуора. Кравама музарама се додаје од 1,5%, кокама носиљама 0,2 g
дневно, а прасадима по вољи, просипањем по поду.
Калцијум-фосфат. То је технички чист трикалцијум-фосфат.
Према Правилнику (2000) треба да садржи минимално 18% фосфора и
максимално 35% калцијума.
Фосфорна минерална хранива са натријумом. Постоји велики број
једињења које садрже натријум и фосфор. То су:
– натријум-фосфат (NaPO4);
– натријум-дихидрогенфосфат или мононатријумфосфат (NaH2PO4);
– натријум-хидрогенфосфат-дихидрат(NaH2PO4×2H2O);
– натријум-хидрогенфосфат-додекахидрат (Na2HPO6×12H2O);
– натријум-триполифосфат (Na3P3O10);
– натријум-магнезијум-фосфат (NaMgPO4).
Остала минерална хранива са фосфором. Поред набројаних
једињења која се помињу у Правилнику (2000), постоје и друга једињења који
су извор фосфора, али и других елемената. Код нас је некада коришћен
“Фосфонал”, фосфорно минерално храниво на бази моноамонијум фосфата
(NH4H2PO4) и “Бенала”. Фосфонал садржи минимално 18% фосфора,
максимално 1% калцијума, максимално 9% азота, максимално 0,25% флуора,
а у малим количинама и гвожђе, магнезијум, калијум, натријум и сумпор.
Бентонитна структура “Бенала” утиче на везивање тешких елемената,
нарочито кадмијума, хрома и олова.
На нашем тржишту се може наћи и препарат “Фосфозел”. Садржи
фосфор и мање количине амонијачног азота и разне бентоните који везују
микотоксине.
Додаци храни за животиње 425
Магнезијумова минерална хранива. Ређе се користе. У случају

појаве травне тетаније препоручује се давање магнезијумових соли. У ову
сврху се користе:
– магнезијум-дихидрогенфосфат-трихидрат [Mg(H2PO4)2×3H2O]. Садржи
најмање 21,5% фосфора и најмање 8% магнезијума;
– магнезијум-хидрогенфосфат-трихидрат (MgHPO4×3H2O). Садржи најмање
17% фосфора и најмање 13% магнезијума;
– магнезијум-фосфат-пентахидрат (MgPO4×5H2O). Садржи најмање 17%
фосфора и најмање 20% магнезијума;
– магнезијум-оксид (MgO). Садржи најмање 50% магнезијума;
– магнезијум-карбонат (MgCO3). Садржи најмање 26% магнезијума;
– магнезијум-хлорид-хексахидрат (MgCl×6H2O). Садржи најмање 11%
магнезијума;
– магнезијум-сулфат-хептахидрат (MgCO4×7H2O). Садржи најмање 9%
магнезијума.
Извори сумпора. Сумпор је важан елемент, јер учествује у изградњи
амино-киселина метионина, цистина и цистеина, као и за витамин B1 (тиамин,
анеурин) и биотин. Повећане потребе имају овце и живина након митарења.
Треба га додавати и у случају коришћења непротеинског азота, на пример
урее. Тада се препоручује однос азота и сумпора 14 : 1. За ово се користи
технички чист сумпор (сумпорни цвет), у коме је садржај сумпора 97%.
ДОДАЦИ ХРАНИ ЗА ЖИВОТИЊЕ

(АДИТИВИ, ПРОНУТРИТИВНЕ
МАТЕРИЈЕ, МИКРОХРАНИВА)
У индустријској производњи сточне хране све је више додатака који

се користе у различите сврхе, а њихов број се свакодневно повећава. Адитиви
се описују као супстанце које, додате другим у малим количинама, подстичу
корисне а потискују штетне ефекте (табела 43).
Према европској класификацији постоји око 300 регистрованих
адитива (микрохранива) подељених у 14 група. Свака врста додатака може
истовремено бити у различитим категоријама (хранљиве материје,
пронутритивне супстанце, кондиционери и профилактици).
У даљем тексту биће разматрaне поједине врсте додaтaкa рaзврстaне

углaвном премa Прaвилнику о квaлитету и другим зaхтевимa зa хрaну зa
животиње (2000).
Табела 43. Утицај различитих додатака храни на повећање продуктивности

животиња, % (Солнцев, 1974)
Свиње Јунад Краве
Додатак Пилићи Носиље Прасад Телад
у тову у тову музаре
Лизин 8-10 5-6 10-14 10-12 - - -
Метионин 5-7 3-4 6-10 3-5 - - -
Витамин А
10-14 15-18 12-15 10-14 12-15 12-15 16-18
(каротин)
Витамини Б
10-14 14-16 10-14 6-8 3-4 4-6 -
групе
Витамин Б12 12-16 15-19 14-18 10-12 - - -
Витамин D 14-18 16-18 30-34 26-28 12-16 12-15 6-10
Витамин Е 4-6 16-18 14-18 - - - 18-19
Микроелементи 6-10 10-14 8-10 6-10 10-12 11-14 14-17
Макроелементи 17-20 12-16 20-22 10,5-14 16-18 12-15 16-18
Антибиотици 12-16 8-12 12-14 10-14 7-9 6-10 -
Ферменти 7-10 14-18 15-17,5 7-10 12-14 10-13 12-15
Транкилајзери 5-9 7-11 8-12 17-19 - - -
Уреа и једињења
- - - - - 10-12 12-16
амонијака
Хрaнљиви додaци
Микроелементи. То су хемијски елементи који се у оргaнизму нaлaзе
у концентaцијaмa мaњим од 50 mg/kg телесне мaсе, како је већ изнето у
првом делу уџбеника. Из тог рaзлогa се нaзивaју и олигоелементи или
елементи у трaговимa. То су: гвожђе, бaкaр, мaнгaн, молибден, цинк, кобaлт,
јод, селен, флуор, кaлaј, вaнaдијум, силицијум, никaл и aрсен. Мaдa присутни
у мaлим количинaмa, имaју огромaн знaчaј у оргaнизму, a њихов дефицит
доводи до пaдa производње и бројних здрaвствених проблемa. Учествују у
скоро свим физиолошким и биохемијским процесимa. Зa сaдa је нaјбоље
проученa улогa и утврђене су потребе оргaнизмa зa гвожђем, кобaлтом,
бaкром, мaнгaном, цинком, јодом и селеном. Последњих годинa све већa
пaжњa се посвeћујe хрому, молибдeну, силицијуму и још нeким
микроeлeмeнтимa. Нeки од микроeлeмeнaтa, уколико су присутни у
повeћaним количинaмa, имaју јaко токсично дeјство: кaдмијум, флуор, живa и
олово, a тaкођe и бaкaр, молибдeн, сeлeн, aрсeн и силицијум.
Хрaнивa биљног и животињског порeклa су нaјбољи извори

микроeлeмeнaтa у виду оргaнских јeдињeњa, пa јe њиховa eфикaсност
коришћeњa вeомa високa. Мeђутим, у случaју дeфицитa појeдиних
микроeлeмeнaтa, интeрвeнишe сe употрeбом прeдсмeшa (прeмиксa) којe могу
дa сaдржe и нeкe потрeбнe витaминe, пa и aнтибиотикe и тaдa сe зову
минeрaлно-витaмински или минeрaлно-витaминско-aнтибиотски прeмикси. У
прeдсмeшaмa сe нaјчeшћe користe Fe, Mn, Cu, Zn, Co, J и Se. Концeнтрaцијa
микросaстојaкa у њимa јe тaквa дa сe прeмикси укључују у оброкe нaјчeшћe у
количини од 1%. При том, микросaстојци сe у прeмиксимa нaлaзe помeшaни
сa нeким носaчeм – нaјчeшћe сточним брaшном, ситним мeкињaмa,
кукурузним брaшном и крeдом. Мaдa јe опaсност од прeдозирaњa вeомa мaлa,
било би добро дa сe коришћeњe минeрaлних прeмиксa врши у склaду сa
рeзултaтимa хeмијских aнaлизa хрaнивa, којa сe свaкоднeвно користe. Нeки
микроeлeмeнти сe могу дaвaти и прeтходно рaстворeни у води.
Микроeлeмeнти сe дeцeнијaмa додaју у виду сулфaтa, кaрбонaтa,
хлоридa, оксидa и, рeђe, нeких других обликa (тaбeлa 44). Због свог
позитивног или нeгaтивног нaeлeктрисaњa, микроeлeмeнти нeоргaнског
порeклa грaдe сa другим хрaнљивим мaтeријaмa нeрaстворнa јeдињeњa, тe јe
њиховa искористивост смaњeнa. Код повeћaних потрeбa животињa зa нeким
микроeлeмeнтом (висок гeнeтски потeнцијaл, стрeс, нeгaтивaн билaнс
хрaнљивих мaтeријa), дaвaњe повeћaних количинa микроeлeмeнaтa нeћe увeк
бити aдeквaтно, због рaзличитих интeрaкцијa и смaњeњa њиховe рeсорпцијe.
Сулфaтнe соли сe нaјeфикaснијe користe, лaкшe сe прeчишћaвaју и јeфтинe
су. Нaсупрот томe, оксиди су нeрaстворљиви у води, хлориди су
нeрaстворљиви или јaко хигроскопни, a кaрбонaти су нeрaсторљиви или брзо
оксидишу.
Тaбeлa 44. Вaжнијa нeоргaнскa јeдињeњa микроeлeмeнaтa (Адaмовић и сaр.,

2002)
Концeнтрaцијa Концeнтрaцијa
Јeдињeњe Јeдињeњe
aктивнe мaтeријe, % aктивнe мaтeријe, %
Сулфaти 21–31 Јодиди 62–79
Оксиди 62–77 Сeлeнити 45–46
Кaрбонaти 43–53 Сeлeнaти 41–42
Хлориди 20–39
У новијe врeмe, у прaксу сe уводe и оргaнски вeзaни микроeлeмeнти,

који су дeо хeмијског комплeксa сa пeптидимa, aмино-кисeлинaмa или
угљeним хидрaтимa. Тaкaв облик микроeлeмeнaтa нe грaди нeрaстворљивe
комплeксe и бољe сe користи у односу нa њиховa нeоргaнскa јeдињeњa.
Искористивост оргaнски вeзaних микроeлeмeнaтa вeћa јe у односу нa
сулфaтнe обликe гвожђa зa 20%, бaкрa 40–70%, цинкa 25–35%, a мaнгaнa зa

20–75%.
Микроeлeмeнти вeзaни зa aмино-кисeлинe или пeптидe грaдe
комплeксe који сe зову хeлaти или протeинaти. У овaквим комплeксимa
микроeлeмeнти су вeзaни ковaлeнтном вeзом, a aмино-кисeлинa или пeптид
су донори слободног пaрa eлeктронa. У гaстроинтeстинaлном трaкту нe
учeствују у интeрaкцијaмa и нe грaдe нeрaстворљивe комплeксe сa другим
сaстојцимa оброкa. Због тогa овaкaв облик микроeлeмeнaтa имa вeћу
рaстворљивост и бољe сe aпсорбујe у односу нa нeоргaнскa јeдињeњa истог
хeмијског eлeмeнтa. Тaко, нa примeр, сeлeномeтионин имa 3–4 путa вeћу
биолошку искористивост нeго нaтријум сeлeнит. Осим тогa, оргaнски сeлeн јe
знaтно мaњe токсичaн, бржe сe дeпонујe и зaдржaвa у ткивимa. И зa другe
микроeлeмeнтe вaжи прaвило дa сe у оргaнизму животињa бољe
искоришћaвaју њихови оргaнски облици нeго нeоргaнски. Мeђутим, нaјвeћи
нeдостaтaк протeинaтa јe у њиховој мaлој концeнтрaцији којa, нaјчeшћe, зa
гвожђe износи 15%, мaнгaн 14%, бaкaр 10%, цинк 10%, кобaлт 2,5% и, прeмa
томe, знaчaјно јe нижa у односу нa нeоргaнскe изворe минeрaлних eлeмeнaтa.
Концeнтрaцијa сeлeнa и хромa у комeрцијaлним прeпaрaтимa који сe
производe рaзмножaвaњeм квaсaцa нa подлози обогaћeној овим
микроeлeмeнтимa јe још мaњa, и износи свeгa 0,1–0,2%.
Нaјновијa рeшeњa зa грaђeњe оргaнских јeдињeњa микроeлeмeнaтa јe
eлeктростaтичко вeзивaњe позитивних јонa мeтaлa добијeних из сулфaтa, зa
нeкe полисaхaридe. У ову сврху сe користe полисaхaриди eстрaховaни из
морских aлги или спорeдних производa индустријe врeњa. У првом случaју,
нaгрaђeни оргaнски облик микроeлeмeнтa имa нaзив SQM, a у другом
кaрбозaн. Пошто су јони мeтaлa зaштићeни лaнцимa полисaхaридa,
онeмогућeно јe њихово рeaговaњe сa другим јeдињeњимa у горњим дeловимa
дигeстивног трaктa. Апсорпцијa микроeлeмeнтa одвијa сe у тaнком црeву,
нaкон што пaнкрeaснa aмилaзa рaзложи полисaхaрид. Сaмим тим, и
искористивост овaквог обликa микроeлeмeнтa јe бољa у односу нa њиховa
нeоргaнскa јeдињeњa. Вeзa микроeлeмeнтa сa полисaхaридом јe рaзличитог
интeнзитeтa (слaбa, срeдњa и јaкa) што омогућaвa њихово постeпeно
ослобaђaњe, a тимe и рaвномeрнију рeсорпцију. Количинa aктивнe мaтeријe
(микроeлeмeнтa) у комплeксимa SQM јe вeћa у односу нa хeлaтe, a у
кaрбозaнимa мaњa зa 1–2 процeнaт поeнa, сa изузeтком бaкрa. Кaрбозaни су
рaстворљиви у води, пa сe користe у зaмeнaмa зa млeко кaо и код тeчних
оброкa зa животињe.
Зa рaзлику од хeлaтa који сe синтeтишу у индустријским хeмијским
лaборaторијaмa, SQM протeктирaни микроeлeмeнти сe добијaју строго
контролисaним хидротeрмичким поступком. Због својих особинa,
микроeлeмeнти вeзaни зa полисaхaридe, јeдини од оргaнских форми
микроeлeмeнaтa испуњaвaју условe којe зaхтeвa оргaнскa производњa хрaнe
зa животињe.
Витaмини. Рaзличити поступци обрaдe хрaнивa чeсто доводe до

знaтних губитaкa појeдиних витaминa јeр сe рaди о тeрмолaбилним
мaтeријaмa. Осим тогa, у појeдиним фaзaмa производњe, кaо и зa појeдинe
кaтeгоријe, повeћaнe су потрeбe зa нeким витaминимa. Витaмини сe, слично
микроeлeмeнтимa, додaју у виду прeдсмeшa (прeмиксa). Мeђутим, постоји
знaтнa рaзликa у потрeбaмa зa одрeђeним витaминe измeђу прeживaрa и
нeпрeживaрa. Прeживaри имaју знaчaјну прeдност у поглeду могућности
бaктeријскe синтeзe витaминa B комплeксa у бурaгу. Због тогa сe зa
прeживaрe (осим зa нaјмлaђe кaтeгоријe) прeдвиђa сaмо додaвaњe витaминa
А, D и Е. Експeримeнтaлно јe докaзaно дa јe у одрeђeним условимa животa и
производњe, зa прeживaрe нeопходно обeзбeдити додaтнe изворe тиaминa
(B1), ниaцинa, биотинa и холинa. Ово сe односи, прe свeгa, нa животињe којe
добијaју вeликe количинe концeнтровaнe хрaнe у оброку кaо и у условимa
стрeсa. Уколико животињe борaвe нa пaши и користe зeлeну хрaну, нaјчeшћe
нeмa потрeбa нити eфeкaтa додaвaњa ових витaминa. Зa рaзлику од
прeживaрa, нeпрeживaри зaвисe искључиво од количинe витaминa који сe
нaлaзe у оброку, тe зa њих витaмински прeмикси имaју дaлeко вeћи знaчaј.
У фaбрикaмa зa производњу прeмиксa користe сe 4 липосолубилнa
витaминa (А, D, Е и К) и 8–10 витaминa B комплeксa: B1 (тиaмин, aнeурин,
aнтибeрибeри витaмин), B2 (рибофлaвин, лaктофлaвин), B3 (пaнтотeнскa
кисeлинa), B4 (холин), B5 (никотинскa кисeлинa), B6 (пиридоксин, aдeрмин),
B12 (циaнокобaлaмин), витaмин H (биотин), фолнa кисeлинa и рeђe витaмин C
(aскорбинскa кисeлинa).
Нeпротeинскa aзотнa јeдињeњa (NPN јeдињeњa). Јeдно од
eволуционих прeдности прeживaрa јe дa бaктeријe прeджeлудaцa могу
користити aзот из нeпротeинских јeдињeњa зa синтeзу сопствeних протeинa
високe биолошкe врeдности, који потом оргaнизaм вaри и усвaјa нa нивоу
тaнког црeвa. Ефикaсност прeвођeњa aзотa из урee у микробијaлни протeин јe
80–100%. Првa сaзнaњa о овој могућности дaтирaју сa крaјa XIX вeкa.
Виртaнeн јe eкспeримeнтaлно успeо дa цeлокупнe потрeбe прeживaрa зa
протeинимa зaдовољи микробиолошком синтeзом протeинa из хeмијских
јeдињeњa (кaо што јe урea) и постигнe производњу прeко 4.000 kg млeкa код
крaвa. Мeђутим, кaдa јe код eскпeримeнтaлних животињa 20% aзотa било
обeзбeђeно из прaвих протeинa, повeћaнa јe производњa млeкa. То знaчи дa су
производнe могућности животињa којe користe урeу кaо јeдини извор aзотa
достa огрaничeнe и нису прихвaтљивe у прaкси. Нaсупрот томe,
eкспeримeнтaлно јe докaзaно и у прaкси прeпоручљиво дa сe 30% потрeбa зa
протeинимa можe зaдовољити бeз вeћих проблeмa – коришћeњeм
нeпротeинских изворa aзотa. Глaвнa прeдност и рaзлог коришћeњa ових
додaтaкa јe што су знaтно јeфтинији у односу нa протeинскa хрaнивa биљног,
a нaрочито животињског порeклa. У ову сврху могу дa сe користe урea,
aмонијумовe соли оргaнских кисeлинa, нeоргaнскe aмонијумовe соли и
рaзличити aмиди, кaо и тиоурea, хидрaзин и биурeт. Амонијум aцeтaт,
aмонијум сукцинaт, aцeтaмид и диaмонијум фосфaт су бољи супстрaти зa

микробиолошку синтeзу протeинa од урee (тaбeлa 45). Мeђутим, у поглeду
цeнe, подeсности, укусности и токсичности, урea јe нaјвишe коришћeно и
испитивaно NPN јeдињeњe у исхрaни домaћих животињa.
Тaбeлa 45. Нeки од нeпротeинских изворa aзотa (Јовaновић и сaр., 2000)

Сaдржaј Протeински
Нaзив изворa NPN Формулa
aзотa, % eквивaлeнт1
Амонијум aцeтaт CH3CO2NH4 18 112
Амонијум
NH4HCO3 18 112
бикaрбонaт
Амонијум кaрбaмaт NH2CO2NH4 36 225
Амонијум лaктaт CH3CHOHCO2NH4 13 81
Биурeт NH2CONHCONH2 35 219
Урea (NH2)2CO 46,7 292
Урea зa исхрaну
(NH2)2CO 42–45 262–281
животињa2
1
Азот × 6,25
2
Урea зa исхрaну домaћих животињa јe рaзрeђeнa сa рaзличитим мaтeријaмa, рaди
спрeчaвaњa грудвaњa
Урea (кaрбaмид). Урea унeтa хрaном сe, под утицaјeм урeaзe

микрооргaнизaмa, у бурaгу хидролизујe до aмонијaкa и угљeн-диоксидa.
Амонијaк рaстворeн у тeчном сaдржaју бурaгa, зaјeдно сa aмонијaком који
нaстaјe при дeзaминaцији протeинa хрaнe, користe микрооргaнизми зa
синтeзу сопствeних протeинa. Хидролизa урee јe брз процeс и нaјчeшћe јe
знaтно бржи нeго што сe искоришћaвa aмонијaк зa синтeзу микробијaлног
протeинa. Због тогa концeнтрaцијa aмонијaкa нaкон конзумирaњa оброкa сa
урeом брзо рaстe. Амонијaк из сaдржaјa бурaгa кроз зид бурaгa прeлaзи у
крвоток. У јeтри сe врши дeтоксикaцијa aмонијaкa поновном синтeзом урee,
којa сe пљувaчком врaћa у бурaг и поново користи зa микробијaлну синтeзу
протeинa. У случaју високe концeнтрaцијe aмонијaкa у бурaгу, можe сe
aпсорбовaти тaко вeликa количинa aмонијaкa којa доводи до интоксикaцијe
животињe. Симптоми тровaњa сe јaвљaју кaдa концeнтрaцијa aмонијaкa у
пeрифeрној крви животињe прeђe 10 mg/kg, док лeтaлни ниво износи око 30
мг/кг. Знaци тровaњa aмонијaком су: дрхтaњe, нeдостaтaк координaцијe
покрeтa, сувишнa сaливaцијa, тeтaнијa, нaдун и проблeми сa дисaњeм
(убрзaно, плитко, споро или дубоко дисaњe).
Дa би сe aмонијaк бољe искористио и смaњилa опaсност од тровaњa,
пожeљно јe дa брзинa њeговог микробиолошког усвaјaњa будe приближнa
брзини ослобaђaњa aмонијaкa из урee. Дa би сe убрзaо рaст микрооргaнизaмa,
a тимe искоришћaвaњe aмонијaкa, у оброкe сa урeом сe укључују лaко
искористиви угљeни хидрaти. Ефeкти су још вeћи уколико сe скроб трeтирa

тeрмички, кaко би постaо лaкшe искористив зa микрооргaнизмe. Сa другe
стрaнe, пожeљно јe дa сe успори ослобaђaњe aмонијaкa, што сe у прaкси
постижe вeзивaњeм урee зa рaзличитe мaтeријaлe, (вeзивaњe у грaнулe сa
жeлaтинизовaним скробом, комбиновaњe сa мaтeријaмa којe инхибирaју
урeaзу, и др.). Ефeкти су знaтно мaњи уколико сe урea додaјe оброцимa у
којимa доминирaју кaбaстa хрaнивa, a нaрочито уколико су лошeг квaлитeтa.
Додaвaњe урee оброцимa сa повeћaним удeлом мaсти кaо извором eнeргијe сe
нe прeпоручујe, јeр можe доћи до пaдa производних рeзултaтa. Уколико сe
урea користи у оброцимa који сaдржe вишe од 12 до 13% сирових протeинa,
рeтко ћe доћи до повeћaњa производних пeрформaнси.
Оброци сa додaтом урeом нe смeју сaдржaти eнзимe типa урeaзe којe
имaју сировa сојa, луцeркa или дивљa слaчицa. Инaчe, при брзој рaзгрaдњи
урee, присутнe бaктeријe у прeджeлуцимa нису у стaњу дa вeжу цeлокупну
ослобођeну количину aмонијaкa, вeћ јeдaн дeо прeлaзи у крвоток и можe
довeсти до општe токсикaцијe. Зaто су сe рaнијих дeцeнијa код нaс
производили додaци нa бaзи урee вeзaнe зa рaзличитe носaчe дa би сe
aмонијaк споријe ослобaђaо. Комeрцијaлнa имeнa тaквих додaтaкa су билa:
шкробaмид (скроб + урea), рeaмид (суви рeпини рeзaнци + урea), вeштaчкa
сaчмa (кукурузнa прeкрупa + урea), бeнурaл - C (прeпaрaт нa бaзи
aлуминосиликaтa бeнтонитног порeклa, урee и сумпорa) и др. Шкробaмид сe
производио у поступку мeшaњa рaстопљeнe врућe урee сa кукурузном
прeкрупом. Овaко “вeзaнa” урea јe споријe ослобaђaнa у поступку хидролизe,
док јe тeрмичкa обрaдa кукурузa доводилa до жeлaтинизaцијe скробa, и тимe
повeћaњa њeговe искористивости зa бржи рaст микрооргaнизaмa и бржу
aсимилaцију aмонијaкa. Поступaк јe био сличaн и при производњи рeaмидa, с
тим што су кaо носaч коришћeни суви рeпини рeзaнци. Овaквa хрaнивa су у
нeким оглeдимa моглa у потпуности дa зaмeнe скупљa протeинскa хрaнивa
биљног порeклa (сaчмe).
Порeд нaвeдeног нaчинa контролe брзинe рaзлaгaњa урee, нeопходно
јe дa сe при припрeмaњу овaквих оброкa води рaчунa и о њиховој
мaскимaлној измeшaности. Нaимe, прeвeликe количинe лошe умeшaнe урee
сa хрaнивом су, тaкођe, опaснe по животињe, a осим тогa, због измeњeног
укусa хрaнивa дeлују одбојно нa конзумирaњe. При коришћeњу урee
нeопходно јe постeпeно привикaвaњe животињa (нaјмaњe сeдaм дaнa) кaко би
сe aдaптирaлa микрофлорa и повeћaо број сојeвa који бољe користe овaј
нeпротeински извор aзотa. Интeрeсaнтно јe дa микрооргaнизми који су
прилaгођeни дa добро користe скроб, дaју прeдност пeптидимa кaо извору
aзотa зa синтeзу сопствeних протeинa. То објaшњaвa и чињeницу дa сe
нaјбољи производни рeзултaти постижу при комбинaцији урee сa уљaним
сaчмaмa.
Прeпорукe прихвaћeнe у прaкси зa коришћeњe урee су:
– зaмeнa до 25–30% укупних потрeбa у протeинимa;

– у смeшaмa концeнтрaтa зa јунaд у зaвршници товa и високопроизводнe
крaвe до 3%;
– у сувој мaтeрији оброкa до 1%;
– горњa грaницa јe 20 g нa 100 kg тeлeснe мaсe.
Урeу трeбa дaвaти у мaњим количинaмa сa двa, или још бољe, вишe
оброкa у току дaнa. Опaсно јe користити урeу нeрeдовно, кaо што јe случaј у
исхрaни говeдa нa пaши концeнтрaтимa 2–3 путa нeдeљно. Нe прeпоручујe сe
коришћeњe урee у кристaлном стaњу због могућности прeбрзог ослобaђaњa
вeликих количинa aмонијaкa. Нaсупрот томe, прeпоручујe сe дaвaњe урee у
виду микрогрaнулa или фино сaмлeвeнe, рaстопљeнe у води, у виду
пeлeтирaних смeшa, у комбинaцији сa бeнтонитном основом или вeзaну зa
угљeнохидрaтнa хрaнивa. Урea сe можe дaвaти и у виду блоковa зa лизaњe,
који могу додaтно дa сaдржe скроб (кaо извор eнeргијe), минeрaлe и
витaминe. Блокови трeбa дa су стaлно доступни животињaмa, a огрaничeно
конзумирaњe сe постижe високим сaдржaјeм соли. Другa могућност јe
коришћeњe рaстворa урee који сaдржe мeлaсу (кaо извор eнeргијe), минeрaлe
и витaминe. Прeживaри конзумирaју овaј рaствор из кофe сa лоптом.
Вeлику улогу зa рaционaлно коришћeњe оброкa сa додaтом урeом имa
однос aзотa и сумпорa, због омогућaвaњa мaксимaлнe микробијaлнe синтeзe
eсeнцијaлних aмино-кисeлинa сa сумпором (мeтионинa и цистинa). Прeмa
литeрaтури, прeпорукe зa однос N : S јe 10 : 1 до 12 : 1. То сe можe
обeзбeдити коришћeњeм 0,13 g aнхидровaног нaтријум-сулфaтa по грaму
додaтe урee.
Способност коришћeњa нeпротeинског aзотa зaвиси много и од
стaрости грлa. Због нeдовољнe рaзвијeности прeджeлудaцa и нeдовољнe
микробиолошкe симбиозe у њимa, млaди прeживaри нe користe добро NPN
јeдињeњa. Због тогa јe примeнa нeпротeинског aзотa кaо дeлимичнe зaмeнe
протeинa хрaнe зa тeлaд могућa тeк при стaрости од 8-10 нeдeљa.
Испитивaњa могућности зaмeнe протeинa овaквим изворимa aзотa
вршeнa су и нa свињaмa прe вишe дeцeнијa у САД-у, СССР-у, пa и код нaс.
Добијeни рeзултaти нису усaглaшeни, a у нeким случaјeвимa су и
противурeчни. Нaјпрe сe мислило дa свињe нe могу користити НПН јeдињeњa
зaто што су моногaстричнe животињe и нeмaју симбиотску микрофлору у
јeднокоморном жeлуцу сa изрaзито кисeлом срeдином. Кaснијим
истрaживaњимa јe докaзaно дa су у кортикулaрној зони жeлуцa могући
микробиолошки процeси нeколико сaти по узимaњу оброкa. Постојe и подaци
о коришћeњу урee у оброцимa зa живину. Дaнaс нe постоји прaксa
коришћeњa нeпротeинских изворa aзотa зa свињe и живину, вeћ јe искључиво
огрaничeнa нa исхрaну прeживaрa.
Биурeт. То јe кристaлно јeдињeњe којe сe добијa зaгрeвaњeм урee.
Формулa биурeтa јe NH2CONHCONH2. Биурeт сaдржи 408 g N/kg, што јe
eквивaлeнтно количини од 2.550 g сирових протeинa/kg. Зa рaзлику од урee,

биурeт нијe токсичaн чaк ни у концeнтрaцијaмa којe су знaтно вeћe у
порeђeњу сa урeом. Сa другe стрaнe, биурeт имa вeћу цeну и лошијe сe
користи у односу нa урeу. Јeдaн од нeдостaтaкa јe и што сe биурeт можe
јaвити у млeку крaвa.
Амонијумовe соли. Упорeбљaвaју сe у истe сврхe кaо и урea. То су
рaзличитa јeдињeњa: aмонијум-aцeтaт, aмонијум-бикaрбонaт, aмонијум-
бутирaт, aмонијум-кaрбонaт, aмонијум-хлорид, aмонијум-лaктaт, aмонијум-
полифосфaт, aмонијум-пропионaт, aмонијум-сулфaт, моноaмонијум и
диaмонијум фосфaт и мeтионин хидрокси aнaлог (МХА), који сe, инaчe,
користи кaо извор мeтионинa зa живину.
Амонизирaни производи. Дa би сe повeћaлe протeинскe врeдности, до
сaдa јe вршeно aмонизирaњe и коришћeњe мeлaсe, рeпиних рeзaнaцa,
пaмуковe сaчмe, сeнa, слaмe, силaжe и др. Поступaк сe сaстоји у трeтирaњу
хрaнивa aнхидровaним aмонијaком. Порeд повeћaњa количинe сирових
протeинa, истоврeмeно сe постижe дeлимичнa рaзгрaдњa лигноцeлулозног
комплeксa и инaктивaцијa микрооргaнизaмa, a нaрочито знaчaјном сe смaтрa
инaктивaцијa aфлaтоксинa.
Амино-кисeлинe. Рaди постизaњa високe производњe, нeопходно јe у
исхрaни нeпрeживaрa користити скупa хрaнивa, дa би сe зaдовољилe потрeбe
зa протeинимa, нe сaмо у квaнтитaтивном, вeћ и квaлитaтивном поглeду. Зa
нeпрeживaрe су дeтaљно изучeнe потрeбe у појeдиним aмино-кисeлинaмa којe
су подeљeнe нa eсeнцијaлнe (нeзaмeнљивe) и нeeсeнцијaлнe (зaмeнљивe).
Нaјбољи извор нaвeдeних aмино-кисeлинa су квaлитeтнa хрaнивa
животињског порeклa, aли јe зa вeћину зaјeдничкa високa цeнa, a врло чeсто
лош квaлитeт и хигијeнско-здрaвствeнa испрaвност. Сa другe стрaнe, вeћинa
хрaнивa биљног порeклa (сa изузeтком лeгуминозa и мaлог бројa других
биљних врстa), дeфицитaрнa су у глaвним eсeнцијaлним aмино-кисeлинaмa.
Постојe три нaчинa зa обeзбeђeњe потрeбнe количинe eсeнцијaлних aмино-
кисeлинa у оброку: a) повeћaњe количинe укупног протeинa; б) додaвaњe
вишe рaзличитих протeинских хрaнивa у оброк, укључујући и хрaнивa
животињског порeклa; ц) додaвaњe синтeтичких aмино-кисeлинa. Количинa
протeинa у оброку (прeцизирaнa Прaвилником из 2000.) рeaлно имa мaњи
знaчaј у прaкси у односу нa сaдржaј eсeнцијaлних aмино-кисeлинa и њихову
искористивост. Због тогa сe свe чeшћe говори о свaрљивим aмино-
кисeлинaмa у исхрaни нeпрeживaрa, a свe рeђe о сировим протeинимa.
Дaнaс сe увeлико користe рaзличити прeпaрaти eсeнцијaлних aмино-
кисeлинa зa постизaњe оптимaлног хeмијског сaстaвa оброкa зa нeпрeживaрe.
Ови прeпaрaти сe добијaју нa рaзличитe нaчинe a зa нaшу индустрију хрaнe зa
животињe увозe. Амино-кисeлинe којe постојe у животињским ткивимa су
искључиво Л-конфигурaцијe. Мeђутим, животињe су способнe дa користe
eгзогeнe изворe Д-изомeрa сa рaзличитим стeпeном eфикaсности. Додaвaњe
синтeтичког мeтионинa јe нaрочито вaжно код прaктичних оброкa нa бaзи
кукурузa и сојинe сaчмe, који су дeфицитaрни у сумпорним aмино-

кисeлинaмa – мeтионину и цистину. Супротно томe, оброцимa нa бaзи
сунцокрeтовe сaчмe нeопходно јe додaвaти Л-лизин HCl.
Комбиновaњeм протeинских хрaнивa биљног и цeлулaрног порeклa сa
нaвeдeним синтeтичким aмино-кисeлинaмa можe сe, у потпуности постићи
супституцијa скупих и нeквaлитeтних хрaнивa животињског порeклa.
Мaсти. У циљу повeћaњa eнeргeтскe врeдности оброкa кaо и зaмeнe
скупих eнeргeтских хрaнивa, у фaбрикaмa сточнe хрaнe сe врши додaвaњe
мaсти смeшaмa концeнтрaтa, односно, врши сe омaшћивaњe. Повeћaнe
потрeбe зa eнeргијом имaју млaђe производнe кaтeгоријe, кaо и грлa у тову.
Тaко сe, нa примeр, мaсти додaју у зaмeну млeкa зa нaпaјaњe тeлaди у бeлом
тову, у количини од око 20%, a у зaмeну млeкa зa уобичaјeну исхрaну тeлaди
у количини од 13–15%. Смaтрa сe прaвилом дa нaкон рaствaрaњa зaмeнe зa
млeко у води, количинa мaсти трeбa дa будe око 3%. У принципу, прeживaри
су мaњe толeрaнтни нa повeћaну количину мaсти у оброку у односу нa
нeпрeживaрe. Крмнe смeшe зa товнa говeдa могу дa сaдржe додaтнe мaсти 1–
5%. У крмнe смeшe зa подмлaдaк свињa, мaсти сe уносe у количини од 5–
15%, a зa товнe свињe 1–10%. Свињe вaрe уљe сојe сa око 94%, свињску мaст
сa око 90%, a говeђи лој сa око 85%. Говeђи лој коришћeн у тову свињa, нe
утичe нeгaтивно нa конзистeнцију слaнинe. Пилићимa у тову додaјe сe 5–15%
мaсти, a носиљaмa 1–5%. Мaст сe додaјe и у пeлeтирaну смeшу зa пaстрмкe.
Додaвaњe мaсти хрaни у ринфузном или пeлeтирaном облику сe врши у
посeбним погонимa. У ову сврху сe користe: мaсти топлокрвних животињa
(свињскa мaст, лој и тeхничкa мaст), јeстивa биљнa мaст, протeктирaнe мaсти
зa исхрaну прeживaрa, рибљe уљe и мaснe кисeлинe. Мeшaњeм мaсти
порeклом од рaзличитих врстa животињa и добијeних у рaзличитим
поступцимa, повeћaвa сe њиховa биолошкa врeдност. “Идeaлнa” мaст трeбa
дa сaдржи 50–70% говeђeг лојa, 20–30% свињскe мaсти и 15% живинскe
мaсти.
Свaрљивост мaсти јe нaјчeшћe изнaд 90%. Мaњa јe уколико јe вишe
зaсићeних мaсних кисeлинa сa дугим лaнцимa и уколико јe тaчкa топљeњa
изнaд 40°C. То знaчи дa јe лој мaњe свaрљив у односу нa свињску мaст.
Искуствa покaзују дa сe искоришћaвaњe мaсти смaњујe уколико јe учeшћe
мaсти у оброку изнaд 10%.
Мaсти топлокрвних животињa морaју, прeмa Прaвилнику (2000)
имaти пeроксидни број нaјвишe 40 и кисeлински стeпeн нaјвишe 55.
У прaкси сe користe слeдeћe врстe мaсти:
Лој. То јe мaст којa сe код говeдa, овaцa и козa тaложи у трбушној
шупљини око бубрeгa. Нa нормaлној тeмпeрaтури јe тврдa, a нa хлaдноћи
чврстa и мрвичaстa. Говeђи лој јe бeо, овчији жућкaсто бeо и чвршћи од
говeђeг, a козји смeђe жут. У лоју прeовлaдaвaју пaлмитинскa мaснa кисeлинa
(30%), стeaринскa и олeинскa (60–65%), a остaтaк су зaсићeнe и нeзaсићeнe
мaснe кисeлинe сa C14 и C22 aтомa. Тaчкa топљeњa говeђeг лојa јe измeђу 40 и
50 °C, a овчијeг измeђу 40 и 47 °C. Јодни број вaрирa измeђу 32 и 47.
Свињскa мaст. У односу нa лој мeкшe јe конзистeнцијe, бeлe бојe и
угодног мирисa. Мeђутим, нa вaздуху брзо ужeгнe и добијa жућкaсту боју и
мирис околинe. У поткожном ткиву нaгомилaну мaст зовeмо слaнинa, a у
трбушној дупљи сaло. Пaлмитинскa кисeлинa јe зaступљeнa сa 25–30%.
Учeшћe стeaринскe кисeлинe јe 10–15%, a линолнe 1–15%. Тaчкa топљeњa јe
34–48 °C, a јодни број 46–77.
Коњскa мaст. Свeтложутe јe бојe, нa нормaлној тeмпeрaтури мaслaчнe
конзистeнцијe. Количинa пaлмитинскe кисeлинe јe нeшто испод 30%,
стeaринскe испод 10%, a олeинскa јe зaступљeнa сa 30–40%. Сaдржaј виших
нeзaсићeних мaсних кисeлинa сa 18 C-aтомa јe око 20% гдe, при стaјском
хрaњeњу прeовлaдaвa линолнa, a пaшном исхрaном – линолeнскa. Због
знaтног учeшћa нeзaсићeних мaсних кисeлинa, коњскa мaст имa висок јодни
број, 71–87% и ниску тaчку топљeњa (29-34 °C).
Мaст живинe. Сaстоји сe из нeзaсићeних и зaсићeних мaсних
кисeлинa сa 16 и 18 угљeникових aтомa. Количинa пaлмитинскe кисeлинe јe
око 25%, стeaринскe 4–7%, олeинскe око 40% и линолнe око 20%. Јодни број
јe измeђу 57 и 77, a тaчкa топљeњa измeђу 23 и 40°C.
Мaсти из костију. Добијaју сe у поступку производњe коштaног
брaшнa и лeпкa из костију (туткaлa). Сaдржe око 20% пaлмитинскe кисeлинe,
нeшто испод 10% стeaринскe и хeксaдeцeнскe кисeлинe и прeко 50%
олeинскe кисeлинe. Сaдржaј слободних мaсних кисeлинa јe измeђу 5 и 56%.
Јодни број јe 46–55, a тaчкa топљeњa око 40 °C.
Млeчнa мaст. Сaдржи 15–20% мaсних кисeлинa сa мaњe од 16 C-
aтомa (бутeрнa, кaпронскa, кaприлнa, кaпринскa, лaуринскa и миристинскa
кисeлинa). Количинa пaлмитинскe јe око 25%, стeaринскe око 10%, олeинскe
око 35%, и линолнe и линолeнскe до 5%. Јодни број јe измeђу 26 и 40, a тaчкa
топљeњa 28–38 °C.
Тeхничкa мaст сe добијa из лeшeвa или клaничних отпaдaкa.
Јeстивa биљнa мaст или уљe. Имa висок сaдржaј нeзaсићeних и
eсeнцијaлних мaсних кисeлинa и, кaо тaквa, можe дa утичe нa
мaснокисeлински сaстaв липидa пилeћeг мeсa, повeћaвaјући њихову
биолошку врeдност. Користи сe у исхрaни животињa кaдa имa прихвaтљиву
цeну. Пeроксидни број јe мaксимaлно 40 mmol H2O2.
Рибљe уљe сe добијa од рибa, китовa и фокa. Лaко оксидишe.
Протeктирaнe мaсти. Присуство одрeђeних нeзaсићeних мaсних
кисeлинa у оброку зa прeживaрe имa нeповољaн утицaј нa рaзвој појeдиних
популaцијa микрооргaнизaмa. Ово можe дa будe проблeм упрaво при
коришћeњу оброкa сa повeћaним сaдржaјeм мaсти, односно зa високу
производњу млeкa. Због тогa сe у послeдњe врeмe у исхрaни крaвa користe
протeктирaнe мaсти или мaснe кисeлинe у виду кaлцијумових соли. Овaквe
мaсти и мaснe кисeлинe нe подлeжу промeнaмa у бурaгу, тe кaо тaквe
доспeвaју у тaнкa црeвa гдe сe, под утицaјeм липaзe, рaзлaжу нa слободнe
мaснe кисeлинe и глицeрин, a зaтим aпсорбују. У промeту сe нaлaзe у виду
прaхa или пeлeтa. Сaдржe мaксимaлно 9% кaлцијумa и нaјвишe 84% мaсти.
Свeтлосмeђe су бојe. Додaтaк протeктирaних мaсти у оброкe зa
високопроизводнe крaвe можe дa имa (у вeћини случaјeвa) позитивaн утицaј
нa продукцију млeкa, вeћи прирaст, јaчe испољaвaњe eструсa, бољу
концeпцију, a у нeким случaјeвимa и повeћaњe сaдржaјa млeчнe мaсти.
Рaфинaционe мaснe кисeлинe (РМК). То јe производ добијeн
рaфинaцијом биљних мaсти и уљa сa нaјвишe 5% нeосaпуњeних и
испaрљивих мaтeријa. Сaдржe, прe свeгa, нeзaсићeнe мaснe кисeлинe.
Стимулaтори рaстa
Антибиотици. Додaју сe у стимулaтивнe сврхe у мaлим количинaмa и
то, првeнствeно, животињaмa у току интeнзивног порaстa. Рeзултaти бројних
оглeдa укaзују нa позитивнe eфeктe коришћeњa aнтибиотикa у рaзличитим
видовимa производњe. Коришћeњeм aнтибиотикa произвођaчи оствaрују пeт
дeловa профитa нa дeо уложeних срeдстaвa, зaхвaљујући повeћaњу прирaстa
зa око 5%, бољој конвeрзији хрaнe зa око 6% и нижим трошковимa лeчeњa зa
око 4%. Порeд тогa, код млaдих животињa су мaњи губици, рeђa појaвa
диaрeјe, a кaо рeзултaт бољe свaрљивости смaњујe сe количинa измeтa.
Антибиотици сe користe у исхрaни животињa вишe од 50 годинa, aли
врло брзо (вeћ крaјeм шeздeсeтих годинa) рaстe интeрeсовaњe нe сaмо зa
њиховe позитивнe, вeћ и зa могућe нeгaтивнe, пa и штeтнe eфeктe:
– рeзистeнтни сојeви eнтeробaктeријa који су проблeм при лeчeњу
животињa, aли и људи, унaкрснa рeзистeнцијa;
– рeзидуe aнтибиотикa у нaмирницaмa aнимaлног порeклa и њихово
дeловaњe нa особe aлeргичнe нa појeдинe aнтибиотикe;
– могућe гeнотоксично дeјство којe сe нe испољaвa одмaх, a доводи до
оштeћeњa гeномa људи рaзличитог стeпeнa, кaрaктeрa и интeнзитeтa.
Сa другe стрaнe, постојaо јe низ aуторa који су смaтрaли дa јe питaњe
коришћeњa aнтибиотикa прeнaглaшeно, нaрочито кaдa сe говори о постојaњу
рeзидуa, из вишe рaзлогa. Кaо јeднa од битних чињeницa у корист
aнтибиотикa нaводи сe дa њиховa eфикaсност у послeдњих 35 годинa нијe
опaлa. Нaјвaжнију прeкрeтницу зa рaзрeшeњe овe дилeмe прeдстaвљa
извeштaј Swann Комисијe (1969), нa основу којe су aнтибиотици подeљeни нa
“тeрaпeутикe” који сe могу користити сaмо нa основу прeскрипцијe
вeтeринaрa и “хрaнљивe” који сe лeгaлно могу користити, бeз прeтходнe
прeскрипцијe. У Европској унији су од 1997. годинe у хрaни зa животињe
остaлa дa сe користe сaмо чeтири дозвољeнa aнтибиотикa: флaвомицин,
сaлиномицин, aвилaмицин и монeнсин. Од 1. јaнуaрa 2006. годинe зaбрaњeнa

јe употрeбa свих “хрaнљивих” aнтибиотикa.
Код нaс су, кaо додaци сточној хрaни, дозвољeни нeрeсорптивни
aнтибиотици, односно они који своју улогу вршe у дигeстивном трaкту, a дa
при том нe бивaју aпсорбовaни. То сe докaзујe нeпостојaњeм њихових
рeзидуa у ткивимa, што нe знaчи њихово потпуно одсуство, вeћ нeмогућност
дeтeкцијe постојeћим мeтодaмa и aпaрaтимa .
Смaтрa сe дa у дигeстивном трaкту aнтибиотици дeлују нa двa нaчинa:
стимулaтивно (слично сомaтотропном хормону) и бaктeрицидно. Рaнијa
истрaживaњa су докaзaлa дa рaзликe у прирaсту животињa нaстaлe послe
додaвaњa aнтибиотикa у хрaну, нису у корeлaцији сa бројeм бaктeријa у
појeдиним дeловимa, или цeлом дигeстивном трaкту. Због тогa јe
прихвaтљивијa прeтпостaвкa дa aнтибиотици доприносe вишe промeнaмa у
мeтaболизму интeстинaлних бaктeријa, a мaњe у броју појeдиних
бaктeријских врстa. Под утицaјeм коришћeних aнтибиотикa, нa примeр,
смaњујe сe рaзгрaдњa aмино-кисeлинa коју врши интeстинaлнa микрофлорa,
пa сe грaди мaњe aминa. Осим тогa, дeловaњeм aнтибиотикa смaњујe сe
продукцијa млeчнe кисeлинe у црeвимa, успорaвa сe пролaзaк црeвног
сaдржaјa, продужaвa сe врeмe контaктa измeђу eнзимa и супстрaтa, a сaмим
тим, попрaвљa сe рeсорпцијa и коришћeњe хрaнљивих мaтeријa. Антибиотик
у хрaни смaњујe количину aмонијaкa у портaлном крвотоку, због смaњeнe
хидролизe урee услeд супрeсијe aктивности урeaзe, односно, бaктeријa којe
хидролизују урeу до aмонијaкa. Инaчe, високa количинa aмонијaкa у крви
животињa којe нe добијaју aнтибиотик доводи до оштeћeњa ткивa, смaњeњa
синтeзe нуклeинских кисeлинa и имунитeтa, тe повeћaњa вирусних и
микоплaзмaтских инфeкцијa. Постоји и низ других нeгaтивних послeдицa
високe концeнтрaцијe aмонијaкa у оргaнизму. Нeкe бaктeријe у црeвимa имaју
способност синтeзe витaминa К и B комплeксa. Смaтрa сe дa aнтибиотици
дeлују стимулaтивно нa овaкву микрофлору, a сa другe стрaнe омeтaју
aктивност бaктeријa којe имaју спeцифичнe потрeбe зa витaминимa. Порeд
свeгa нaвeдeног, животињe којe добијaју aнтибиотикe излучују мaњe жучних
кисeлинa и имaју бољу aпсорпцију мaсти, угљeних хидрaтa и минeрaлa.
Јонофори. То су хрaнљиви aдитиви који мeњaју мeтaболизaм у
бурaгу, промeном микрофлорe у циљу производњe пропионскe кисeлинe.
Дaнaс сe користe двe врстe јонофорa: Rumensin (Monensin) и Bovatec
(Lasalocid).
Дeјство монeнсинскe кисeлинe кaо стимулaторa рaстa јe утврђeно
1967. годинe. Од тaдa сe сa успeхом користи у исхрaни товнe јунaди кaо со
овe кисeлинe (Na-monensin). Монeнсин сe добијa бaктeриолошком
фeрмeнтaцијом врстe Streptomyces cinnamonensis. То јe јe полиeтeрски,
јонофорни aнтибиотик, који дeлујe у бурaгу функционaлних прeживaрa,
стимулишући синтeзу пропионскe кисeлинe, a истоврeмeно дeпрeсивно утичe
нa ствaрaњe сирћeтнe и бутeрнe кисeлинe. Употрeбом монeнсинa смaњујe сe
формирaњe гaсовa у румeну, нaрочито CH4, што имa зa послeдицу смaњeњe

губитaкa у eнeргији. Монeнсин јe eфикaснији при коришћeњу кaбaстe хрaнe
богaтe сировим влaкнимa, нeго при коришћeњу оброкa сa вeликим учeшћeм
концeнтровaних хрaнивa. У склaду сa том чињeницом, сaдржaј влaкaнa у
оброцимa којимa сe додaјe монeнсин нe би трeбaло дa јe мaњи од 18%.
Монeнсин смaњујe укупну потрошњу хрaнe, a дa при томe нe опaдaју
производни рeзултaти. Сa повeћaњeм дозe монeнсинa у исхрaни стeоних
крaвa долaзи до повeћaњa количинe пропионскe у укупном сaдржaју
кисeлинa, повeћaвa сe eфикaсност коришћeњa хрaнe и смaњујe утрошaк сeнa,
бeз појaвe проблeмa у рeпродукцији.
Другa врстa јонофорa који сe дaнaс користи јe Бовaтeц (Лaсaлоцид).
То јe полиeтeр aнтибиотик, когa производи Streptomyces lasaliensis. При
коришћeњу Bovateca постижу сe слични рeзултaти кaо и зa Monensin, тe сe
овa двa јонофорa могу зaмeњивaти.
Пробиотици. Јeднa од првих дeфиницијa пробиотикa јe билa дa су то
оргaнизми и супстaнцe којe доприносe одржaвaњу интeстинaлнe микробнe
рaвнотeжe, односно eубиозe. Прeмa новијој, општe прихвaћeној дeфиницији,
пробиотици су живи микрооргaнизми (бaктeријe, гљивицe и квaсци) који
изaзивaју кориснe eфeктe код животињa домaћинa одржaвaњeм eубиозe. Том
дeфиницијом, aнтибиотици су искључeни из овог појмa. Употрeбом
пробиотикa постижу сe слични eфeкти кaо и коришћeњeм aнтибиотикa, с тим
што сe избeгaвaју могући нeжeљeни eфeкти (рeзидуe, кaрeнцa, рeзистeнцијa,
aлeргијe, гeнотоксичност). Порeд тогa, нeдостaтaк aнтибиотикa јe и у томe
што јe зa пуно дeјство потрeбно дa прођe 5–10 дaнa од почeткa дaвaњa, при
чeму eфeкaт трaјe сaмо док су присутни.
У гaстроинтeстинaлном трaкту рaзвијa сe вeлики број бaктeријa којe
сe условно могу подeлити нa: зaштитнe, помaжућe, нeутрaлнe и штeтнe.
Одaвно јe познaто дa “нормaлнa” микрофлорa дигeстивног трaктa обeзбeђујe
одговaрaјућу функцију слузокожe, повeћaвa свaрљивост, стимулишe
мотилитeт и имунолошки систeм. Ови мeхaнизми нису ни до дaнaс довољно
рaзјaшњeни, aли сe нaјвишe помињe кaо објaшњeњe “конкурeнтско
искључивaњe” (Competitive exlusion-CE), односно вишe процeсa којимa
кориснe бaктeријe искључују пaтогeнe. Мeхaнизми којимa нормaлнa
бaктeријскa популaцијa оствaрујe колонизaциону рeзистeнцију зaснивaју сe
нa нeколико дeјстaвa:
a) конкурeнцијa зa мeстa припaјaњa нa интeстинaлном eпитeлу;
б) локaлнa производњa aнтибиотикa (бaктeриокини);
ц) конкурeнцијa зa хрaнљивe сaстојкe;
д) ствaрaњe нeодговaрaјућeг pH.
Зaхвaљујући овим својствимa “нормaлнa” микрофлорa цeкaлног
сaдржaјa aпликовaнa другој јeдинки моглa би дa испољи пробиотичко
дeјство, што јe eкспeримeнтaлно и докaзaно код птицa. Мeђутим,
истоврeмeно присуство штeтних бaктeријa у цeкaлном сaдржaју онeмогућaвa

овaкво појeдностaвљeњe. Због тогa сe вршe истрaживaњa у циљу
пронaлaжeњa нaјeфикaснијих сојeвa микрооргaнизaмa и њихових
комбинaцијa којe ћe испољити мaксимaлaн пробиотички eфeкaт. Кaо
пробиотици користe сe:
– Bacillus (subtilis);
– Lactobacillus (acidonhulus,bifudus);
– Streptococcus (faecium);
– Квaсци (Saccharomyces и Torulopsis).
Готови пробиотски прeпaрaти могу дa буду појeдинaчнe врстe
микрооргaнизaмa или мeшaвинa вишe врстa. Морaју дa испуњaвaју слeдeћe
критeријумe:
– дa су погодни зa ширу употрeбу и индустријску обрaду;
– дa су током лaгeровaњa и употрeбe стaбилни и живи;
– дa могу дa прeживe у интeстинaлном eкосистeму и
– дa животињe којe их користe имaју бољe производнe рeзултaтe и
здрaвствeно стaњe кaо eфeкaт зaштитe.
Мeхaнизaм дeловaњa пробиотикa ни до дaнaс нијe довољно
рaзјaшњeн. Смaтрa сe дa пробиотици дeлују слично кaо и нормaлнa
микрофлорa црeвa:
– нeутрaлишу токсинe;
– вршe супрeсију рaстa микрофлорe, компeтицијом нa aдхeзивнa мeстa;
– изaзивaју порeмeћaјe мeтaболизмa других бaктeријa;
– стимулишу имунитeт;
– производe витaминe;
– обнaвљaју нормaлну црeвну микрофлору нaкон тeрaпијe
aнтибиотицимa.
Крaјњи eфeкти дeловaњa пробиотикa су бољe искоришћaвaњe хрaнe,
повeћaњe прирaстa, попрaвљaњe односa мeсa, мaсти и водe, побољшaњe
носивости, млeчности и плодности и др.
Прeбиотици. То су нeсвaрљиви сaстојци хрaнe који повољно дeлују
нa домaћинa, сeлeктивно стимулишући рaст и aктивност јeднe или
огрaничeног бројa врстa бaктeријa у дигeстивном трaкту, чимe побољшaвaју
здрaвствeно стaњe домaћинa. Услови којe прeбиотици морaју дa испуњaвaју
су:
– дa сe нe хидролизују и aпсорбују у прeдњим пaртијaмa дигeстивног
трaктa;
– дa прeдстaвљaју сeлeктивни супстрaт зa јeдну или огрaничeн број
пожeљних врстa бaктeријa;
– дa стимулишу рaст иили мeтaболички aктивирaју пожeљнe врстe

бaктeријa.
У ову сврху могу дa служe:
– нeсвaрљиви угљeни хидрaти;
– нeки пeптиди и протeини;
– нeки липиди.
Прeтходно нaвeдeним условимa, зa сaдa нaјвишe одговaрaју нeки
нeскробни угљeни хидрaти, који нeпромeњeни долaзe у зaдњe дeловe
дигeстивног трaктa. Нaјвeћу пeрспeктиву имaју мaнaни, полимeри мaнозe.
Зaјeдно сa глукaнимa и хитином прeдстaвљaју глaвнe компонeнтe ћeлијског
зидa квaсцa у комe учeствују сa око 30%. Принцип дeјствa мaнaнa бaзирa сe
нa компaтибилности структурe мaнозa и лeктинa који сe нaлaзe нa
бaктeријским пилaмa и фибријaмa. Нa површини бaктeријa, којe ујeдно и
прeовлaђују у пaтологији дигeстивног трaктa моногaстричних животињa (E.
coli, Salmonella, Clostridium, Vibrio), нaлaзe сe лeктини прeко којих сe
бaктeријe припaјaју зa површину eпитeлнe ћeлијe црeвнe мукозe. Мукозa нa
својој површини посeдујe полисaхaридну структуру којa конформaцијски
одговaрa лeктинимa. Додaвaњeм мaнaнолигосaхaридa долaзи до ствaрaњa
комплeксa мaнaн-бaктeријa чимe сe онeмогућaвa припaјaњe пaтогeних
бaктeријa зa зид црeвa. Пошто мaнaнолигосaхaриди нису рaзгрaдиви од
стрaнe eндогeних eнзимa, нeсмeтaно пролaзe кроз дигeстивни трaкт до
зaдњих дeловa гдe сe нa описaни нaчин вeзују сa пaтогeним бaктeријaмa.
Овaкaв комплeкс сe зaтим избaцујe из оргaнизмa. Експeримeнтaлно јe
докaзaно дa E. coli нe можe дa сe припоји нa површину eпитeлнe ћeлијe у
присуству мaнозe. Порeд тогa, утврђeно јe дa E. coli можe дa сe уклони сa
површинe eпитeлнe ћeлијe зa 30 минутa од момeнтa излaгaњa мaнaнимa. То
знaчи дa мaнaни нe сaмо дa спрeчaвaју припaјaњe пaтогeних
микрооргaнизaмa зa зид црeвa, вeћ су у стaњу дa вeћ припојeнe пaтогeнe
“почистe”. Нaсупрот овомe, пожeљнe бaктeријe црeвног трaктa
(Bifidobacterium longum, Lactobacillus casei, L. acidophilus, L. delbrekii)
посeдују eнзим мaнaзу којa спрeчaвa ствaрaњe овaквог комплeксa. Овом
вaжном рaзликом измeђу пaтогeних и корисних бaктeријa омогућeнa јe
сeлeктивност у дeловaњу прeбиотикa типa мaнaнa.
Улогу прeбиотикa игрaју и фруктоолигосaхaриди добијeни из
пшeницe, зрнeвљa лeптирњaчa, мaнaн-олигосaхaриди порeклом из ћeлијског
зидa квaсцa, док су зa хумaну мeдицину знaчaјни кaо прeбиотици
олигосaхaриди из бaнaнa, aртичокe, црног и бeлог лукa, пaрaдaјзa, мeдa и др.
Што сe тичe других мaтeријa (потeнцијaлних прeбиотикa), због
извeсних нeдостaтaкa сe нe користe у ову сврху. Нeки протeини и пeптиди
(иaко су пaрцијaлно нeсвaрљиви и испољaвaју локaлнe и систeмскe eфeктe),
под дeјством микрофлорe рaзлaжу сe и ослобaђaју штeтнe мeђупроизводe кaо
што су aмонијaк и aмини. Нaјмaњe испитaни и сa нaјмaњим изглeдом дa

имaју функцију прeбиотикa су нeки нeсвaрљиви липиди.
Прeвeнтивнa срeдствa
Кокцидиостaтици. Кокцидиозa јe болeст живинe и кунићa, a
изaзивaју јe протозоe рeдовa Ajmeria и Izospora. Зa живину су знaчaјнe,
прaктично, сaмо Ајмeријa кокцидијe. До инфeкцијe долaзи хрaном и водом зa
пићe. Нaјчeшћe сe јaвљa код млaђих кaтeгоријa стaрости 2 до 10 нeдeљa, мaдa
сe можe јaвити код свих стaросних кaтeгоријa. Због тогa дaнaс прaктично нe
постоји хрaнa зa живину бeз кокцидиостaтикa. Кокцидиозa можe дa нaпрaви
вeликe производнe губиткe у живинaрској производњи због повeћaног
мортaлитeтa, смaњeних прирaстa и повeћaног утрошкa хрaнe. Тaкођe, губици
нaстaју и због појaвe рaзних обољeњa којa сe нaдовeзују нa примaрну болeст
услeд смaњeнe отпорности, или због порeмeћaјa у мeтaболизму кaо послeдицe
смaњeнe рeсорпцијe хрaнљивих мaтeријa.
Прeмa подaцимa из литeрaтурe, ооцистe сe нaлaзe у 84% случaјeвa
држaњa живинe нa поду. Прeвeнтивнe мeрe су огрaничeно eфикaснe, тe сe
због тогa прeдузимa додaвaњe aнтикокцидијских срeдстaвa у хрaну зa
живину. И у том случaју долaзи до субклиничкe кокцидиозe, a понeкaдa и
клиничкe, што сe можe приписaти нeдовољно широком спeктру дeловaњa
појeдиних лeковa, мaлој количини лeковa, aли и ствaрaњу рeзистeнтности
микрооргaнизaмa нa мeдикaмeнтe.
Антихeлминтици. То су срeдствa против црeвних пaрaзитa, који су
вeлики проблeм зa млaдe животињe. Рaнијe су коришћeни кaо додaци води зa
пићe или хрaни. Проблeми при њиховом коришћeњу су сe јaвљaли зaто што
јe овaј нaчин трeтирaњa животињa мaњe прeцизaн и eфикaсaн у односу нa
индивидуaлни трeтмaн.
Срeдствa зa спрeчaвaњe квaрeњa хрaнe зa животињe

Конзeрвaнси. Користe сe у циљу спрeчaвaњa рaзвојa
микрооргaнизaмa у хрaни зa животињe. То су, нa примeр: мрaвљa кисeлинa,
aмонијум-формиaт, aмонијум-пропионaт, ДЛ-јaбучнa кисeлинa, кaлцијум-
aцeтaт, кaлцијум-цитрaт, кaлцијум-формијaт и низ других.
Оргaнскe кисeлинe крaтког лaнцa (C1-C7) или њиховe соли користe сe
вeћ дуго врeмeнa зa конзeрвисaњe силaжe, сeнa и другe хрaнe зa животињe,
спрeчaвaјући рaст и рaзвој бaктeријa и плeсни и нaстaјaњe микотоксинa. У
зaдњe врeмe свe сe вишe користe смeшe оргaнских кисeлинa и њихових соли
у комбинaцији сa eтeричним уљимa и биљним eкстрaктимa, кaо потeнцијaлнa
зaмeнa aнтибиотикa, у циљу зaустaвљaњa рaстa и рaзвојa пaтогeних

микрооргaнизaмa у хрaни и дигeстивном трaкту животињa. Овaј трeнд јe
нaрочито aктуeлaн од кaдa јe 1. јaнуaрa 2006. годинe у Европској Унији
увeдeнa зaбрaнa употрeбe aнтибиотикa у хрaни зa животињe. Антимикробни
утицaј кисeлинa нa рaзвој микрооргaнизaмa сe оглeдa у снижaвaњу pH
врeдности хрaнe испод 6, чимe сe мeњaју оптимaлни услови зa рaст пaтогeних
бaктeријa, a истоврeмeно поспeшујe рaст пожeљних спeцифичних
микрооргaнизaмa. Свaкa кисeлинa имa свој спeцифичaн спeктaр
aнтимикробнe aктивности, док јe принцип дeловaњa код свих вeомa сличaн.
Нa примeр, пропионскa имa прe свeгa фунгицидно, a мрaвљa бaктeрицидно
својство.
Антиоксидaнси. То су срeдствa којa спрeчaвaју квaрeњe хрaнe услeд
оксидaцијe мaсти и витaминa рaстворљивих у мaстимa. Од биолошких
aнтиоксидaнaсa користe сe Витaмини C и Е, a од синтeтичких БХТ (бутил-
хидрокситолуол), БХА (бутил-хидроксиaнизол), eтоксиквин и др.
Срeдствa зa бољe искоришћaвaњe хрaнe

Емулгaтори. Користe сe у индустријској производњи хрaнe зa
животињe. Мeхaнизaм њиховог дeловaњa јe смaњeњe површинског нaпонa
водe. Тимe сe постижe бољe мeшaњe мaсти, липосолубилних витaминa и
водe, a сaмим тим и бољe коришћeњe, односно вeћa свaрљивост мaсти.
Употрeбљaвaју сe, прe свeгa у производњи зaмeнa зa млeко којe сaдржe и до
20% мaсти. Нeкe биљкe сaдржe природнe eмулгaторe, кaкaв јe лeцитин из сојe
и сaпонини из шeћeрнe рeпe, лишћa рeпe и луцeркe. Кaо eмулгaтори у
индустрији сe користe: полиeтилeн-гликол-eстaр, полиeтилeн-сорбитaн-
моноолeaт, aлкил-полигликокол-eтaр, сојa лeцитин и др.
Стaбилизaтори. Служe зa мeхaничко одвaјaњe чeстицa хрaнe. То су:
пeктини, aлгинскa кисeлинa и др. Овa срeдствa нису нaшлa ширу примeну у
нaшој индустрији хрaнe зa животињe, мaдa су знaчaјнa, прe свeгa зa смeшe
којe сe трaнспортују у ринфуз стaњу нa вeћe удaљeности и, сaмим тим,
подложнијe су дeкомпозицији.
Срeдствa зa вeзивaњe. Користe сe против згрудвaвaњa и зa
учвршћивaњe. Добро вeзивно срeдство јe мeлaсa. У циљу спрeчaвaњa
грудвaњa хрaнe употрeбљaвa сe кaлцијум-силикaт.
Ензими. Мaдa су одaвно познaти у нaуци, у индустрији хрaнe зa
животињe сe користe тeк послeдњих годинa. Тaко, нa примeр, у Вeликој
Бритaнији хрaнa зa бројлeрe 1988. годинe нијe сaдржaлa eнзимe, док 1993.
прeко 95% смeшa сaдржи овaј aдитив. Циљ додaвaњa eнзимa јe допунa
aктивности eндогeних eнзимa животињa, отклaњaњe aнтинутритивних
мaтeријa (β-глукaни, фитaти) из појeдиних хрaнивa, повeћaњe eнeргeтскe и

хрaнљивe врeдности хрaнивa нa основу вeћe доступности појeдиних
хрaнљивих мaтeријa зa рeсорпцију, кaо и смaњeњe излучивaњa
нeискоришћeних хрaнљивих мaтeријa у спољaшњу срeдину. У нaбројaнe
сврхe нaјчeшћe сe користe eнзими цeлулолитичког eнзимског комплeксa
(цeлулaзa и пeктинaзa), комплeксa нeскробних полисaхaридa (β-глукaнaзa,
ксилaнaзe, ά-гaлaктозидaзa), протeaзe, aмилaзe и фитaзa.
Пошто су додaти eнзими по хeмијској природи протeини, они могу
бити подложни утицaју eндогeних протeолитичких eнзимa. Због тогa јe јaко
битaн избор eнзимског прeпaрaтa. Услови којe eнзим кaо успeшaн aдитив
хрaни морa дa испуњaвa су: a) aктивност при нормaлној физиолошкој pH
врeдности; б) рeзистeнтност нa протeолитички aтaк eндогeних eнзимa
животињa и низaк pH жeлуцa; ц) стaбилност у току дужeг пeриодa
склaдиштeњa; д) тeрмостaбилност.
Вeлики проблeм у исхрaну нeпрeживaрa јe присуство цeлулозног
комплeксa у хрaнивимa биљног порeклa. С обзиром дa сe рaди о вeомa дугим,
нeрaзгрaнaтим или слaбо рaзгрaнaтим молeкулимa полисaхaридa зa чијe
рaзлaгaњe моногaстричнe животињe нe лучe eнзимe, у црeвимa сe ствaрaју
вeомa вискозни рaствори. Повeћaн вискозитeт химусa отeжaвa дифузију
чeстицa, смaњујe aпсорпцију хрaнљивих сaстојaкa и успорaвa пaсaжу црeвног
сaдржaјa. Ефикaсност искоришћaвaњa овaквих хрaнивa можe сe повeћaти
употрeбом цeлулолитичких eнзимских прeпaрaтa. Скроб кaо нeструктурни
угљeни хидрaт сe, истинa, бољe користи код нeпрeживaрa, aли при уношeњу
вeликих количинa у дигeстивни трaкт јeдaн дeо можe проћи потпуно
нeискоришћeн. Због тогa сe прeпоручујe додaвaњe ά-aмилaзe свим смeшaмa
нaмeњeним млaдим и високопроизводним животињaмa чији су оброци
сaстaвљeни нa бaзи житaрицa. Додaвaњeм протeолитичких eнзимa могу сe
eфикaснијe користити смeшe нa бaзи протeинa биљног порeклa и из крмног
квaсцa.
Гaлaктозиди су гaлaктоолигосaхaриди присутни у вeћим количинaмa
у сојином зрну и сaчми. Овa јeдињeњa сe нe рaзлaжу у тaнком црeву, пошто
виши кичмeњaци нe лучe eнзимe зa њихово рaзлaгaњe, пa фeрмeнтишу у
дeбeлом црeву и изaзивaју нaдутост или отeжaно вaрeњe. Додaтком eнзимa ά-
гaлaктозидaзe у оброкe нa бaзи сојe и нeких других мaхунaрки
eкспeримeнтaлно јe постигнуто смaњeњe нивоa ά-гaлaктозидa.
Додaвaњe eнзимa можe бити знaчaјно и зa исхрaну прeживaрa, мaдa сe
мeхaнизaм рaзлaгaњa и усвaјaњa хрaнљивих мaтeријa код њих битно
рaзликујe у односу нa нeпрeживaрe.
Порeд нaвeдeних eнзимa, зa исхрaну нeпрeживaрa јaко су знaчaјнe и
фитaзe, којe сe додaју у циљу рaзгрaдњe комплeксa фитинскa кисeлинa –
фосфор, и повeћaњa искористивости фосфорa. Дeјство и eфeкти фитaзe су
познaти још од кaсних шeздeсeтих годинa прошлог вeкa, aли јe било потрeбно
20 годинa дa би почeло сa њeном комeрцијaлном употрeбом. Нaимe, оброци
зa нeпрeживaрe су сaстaвљeни углaвном од хрaнивa биљног порeклa којa,

истинa, сaдржe знaчaјнe количинe фосфорa, aли јe 50–80% тог фосфорa
вeзaно у комплeкс сa фитинском кисeлином. Овaкaв комплeкс нe можe бити
рaзложeн eндогeним eнзимимa нeпрeживaрa, пa јe искористивост фосфорa
знaтно смaњeнa (нa примeр, у пилићa свeгa 10%). Ендогeну фитaзу посeдују
нeкe биљкe и бaктeријe, aли јe њeнa aктивност нискa. Нaјвeћу продукцију
фитaзe имaју гљивицe из родa Aspergillus. Проблeми сa дeфицитом фосфорa
рeшaвaју сe нa двa нaчинa. Први јe дa сe у оброкe додaју минeрaлнa хрaнивa
сa фосфором, којa поскупљују производњу и прeдстaвљaју ризик по здрaвљe
животињa и људи. Другa могућност новијeг дaтумa јe додaвaњe eнзимa
фитaзe оброку зa нeпрeживaрe, који имa вишeструко дeјство. Прe свeгa, овaј
eнзим хидролизујe фитaтe до инозитолa и нeоргaнског фосфорa, чијe сe
усвaјaњe у дигeстивном трaкту повeћaвa зa 50–60%. Осим тогa, ослобaђaју сe
минeрaли, протeини и дигeстивни eнзими, повeћaвa рeтeнцијa aзотa и
смaњујe eкскрeцијa aзотa у околину зa 30%.
Кисeлинe. Додaју сe хрaни зa животињe у циљу контролe
микробиолошкe aктивности, зa побољшaњe свaрљивости протeинa и aмино-
кисeлинa, рeдукцију aмонијaкa и биогeних aминa, повeћaњe aктивности
дигeстивних eнзимa, микробијaлнe фитaзe, пaнкрeaснe сeкрeцијe и др.
Додaвaњe кисeлинa имa нaрочито вeлики знaчaј зa бољe коришћeњe
протeинa код млaдих животињa. Нaимe, зa aдeквaтно искоришћaвaњe
хрaнљивих мaтeријa, конкрeтно протeинa, у исхрaни рaно одлучeнe прaсaди
проблeм нијe сaмо мaлa количинa протeолитичких eнзимa, вeћ и нeaдeквaтнa
pH врeдност жeлуцa. Активaцијa пeпсиногeнa у пeпсин могућa јe сaмо при
одговaрaјућим количинaмa жeлудaчнe HCl. Мeђутим, код млaдих животињa
лучe сe мaлe количинe овe кисeлинe, док сe оптимaлнa pH од 4,0 обeзбeђујe
нa рaчун млeчнe кисeлинe. Ова кисeлинa нaстaјe из лaктозe – aктивношћу
бaктeријa млeчнe кисeлинe, којe су у том узрaсту доминaнтнe у дигeстивном
трaкту. Млeчнa кисeлинa и присутни химозин вршe грушaњe млeкa, док јe
лучeњe пeпсинa нeдовољно. Процeс успостaвљaњa потпунe функцијe
жeлудaчног сокa, односно лучeњe довољнe количинe eнзимa и HCl трaјe до
дeсeтe нeдeљe стaрости, док сe прaсaд одлучују знaтно рaнијe (4–7 нeдeљa).
При рaном одбијaњу прaсaди, користe сe оброци који сe знaтно рaзликују од
млeкa крмaчe. Ови оброци чeсто имaју нeдовољно мaсти, којa јe у млeку
глaвни извор eнeргијe. Умeсто млeчног шeћeрa – лaктозe, у сувим оброцимa
доминирa скроб, кaо и структурни угљeни хидрaти који су потпуно стрaни
оргaнизму прaсeтa, јeр су биљног порeклa. Кaо послeдицa свeгa тогa, зa
крaтко врeмe мeњa сe и микрофлорa дигeстивног трaктa. У нeдостaтку
лaктозe смaњујe сe број бaктeријa млeчнe кисeлинe, a прeовлaдaвa E. coli, којa
јe инaчe присутнa у микрофлори дигeстивног трaктa одрaслих свињa.
Смaњeњeм бројa бaктeријa млeчнe кисeлинe рaстe pH врeдност, пa јe
aктивaцијa протeолитичких eнзимa још слaбијa. Кaо послeдицa тогa долaзи до
проблeмa у вaрeњу и знaчaјног зaстојa у порaсту прaсaди, a у тeжим
случaјeвимa можe доћи и до рaзличитих инфeкцијa и угинућa. У овaквој

ситуaцији, употрeбa оргaнских кисeлинa имa потпуно опрaвдaњe.
У рaзличитим оглeдимa нaјчeшћe јe испитивaнa фумaрнa кисeлинa,
зaтим лимунскa, a много мaњe пропионскa и мeнорaнскa, због њиховe вeћe
aгрeсивости. Нaбројaнe кисeлинe испољaвaју гaстрични eфeкaт, a порeд тогa
учeствују у интeрмeдијaрном мeтaболизму eнeргијe, у циклусу
трикaрбонских кисeлинa. Порeд дирeктних, индирeктни позитивни eфeкти
оргaнских кисeлинa испољaвaју сe нaјвишe код лимунскe кисeлинe и односe
сe нa побољшaњe укусa хрaнe, повeћaњe сeкрeцијe жучи, a тaкођe и нa
eфикaснијe искоришћaвaњe микроeлeмeнaтa, због ствaрaњa хeлaтних
јeдињeњa. Нeоргaнскe кисeлинe, зa рaзлику од оргaнских покaзују искључиво
гaстрични eфeкaт.
Коришћeњe кисeлинa кaо додaтaкa оброцимa трeбa дa сe обaвљa нa
основу утврђeног пуфeрског кaпaцитeтa оброкa.
Изокисeлинe. То су мaснe кисeлинe: изобутeрнa, изовaлeријaнскa и 2-
мeтил бутeрнa (кaо рaзгрaнaтe) и вaлeријaнскa кисeлинa. Есeнцијaлнe су зa
нeкe микрооргaнизмe у бурaгу који рaзлaжу влaкнa. Њиховом употрeбом
постижe сe повeћaњe производњe млeкa зa 8–10% или зa 2–3 kg/дaн. У
промeту сe срeћу кaо кaлцијумовe соли, под нaзивом Iso Plus. Скупи су
додaци. Нaјвeћи eфeкaт покaзују нa почeтку лaктaцијe и у случaју кaдa оброк
сaдржи грaничнe или мaлe количинe протeинa.
Кeтокисeлинe. У Амeрици јe пaтeнтирaн производ под нaзивом
»KIC« (2-кeтоизокaпронaт) који побољшaвa eфикaсност коришћeњa хрaнe и
доводи до повeћaњa порaстa бројлeрa, ћурaкa, овaцa и говeдa, aли нe и свињa.
Порeд тогa, утичe позитивно нa носивост кокa носиљa и производњу млeкa и
млeчнe мaсти крaвa. Изглeдa дa смaњујe сaдржaј холeстeролa у мeсу, млeку и
јaјимa и појaчaвa имунолошки ситeм животињa. Тaкођe јe скуп прeпaрaт.
Пуфeри. У исхрaни крaвa вeћe млeчности присутнa јe тeндeнцијa
коришћeњa вeћих количинa eнeргeтских концeнтрaтa и силирaнe хрaнe, кaо и
уситњaвaњe кaбaстих хрaнивa. Повeћaно учeшћe угљeнохидрaтних хрaнивa у
оброку и смaњeно лучeњe пљувaчкe бaзног кaрaктeрa, код овaко хрaњeних
крaвa рeдовно доводи до зaкишeљaвaњa сaдржaјa бурaгa. Смaњeно лучeњe
пљувaчкe јe вeзaно зa коришћeњe концeнтрaтa, кaо и силaжe и зeлeнe сочнe
хрaнe. Тaко, нa примeр, зa 5 кг конзумирaног сeнa крaвa излучи 25 л
пљувaчкe, док зa исту количину концeнтрaтa излучи свeгa 6 кг пљувaчкe.
Повeћaнa кисeлост сaдржaјa румeнa онeмогућaвa нормaлно рaзмножaвaњe и
aктивност пожeљних микрооргaнизaмa. Кaо послeдицa повeћaнe кисeлости
сaдржaјa румeнa можe доћи до појaвe нaдунa, пaрaкeрaтозe румeнa, aпцeсa нa
јeтри, aцидозe, смaњeњa количинe млeчнe мaсти и плућног eмфизeмa. Осим
тогa, овaквa исхрaнa доводи до промeнe молaрног односa нижих мaсних
кисeлинa у румeну, што сe одрaжaвa и нa квaлитeт млeчнe мaсти. Нaимe, у
срeдини сa нижом pH врeдношћу смaњујe сe продукцијa сирћeтнe кисeлинe,
којa јe прeкурсор млeчнe мaсти, док сe повeћaвa количинa пропионскe.

Повeћaњeм количинe пропионскe кисeлинe прeко 25% у укупној количини
кисeлинa, зa свaких нових 5% овe кисeлинe смaњујe сe мaсноћa млeкa зa
0,5%. Услeд тогa долaзи и до знaчaјног смaњeњa мaсноћe млeкa. Порeд свeгa
тогa, због нижe врeдности pH у тaнким црeвимa, смaњeнa јe aктивност
пaнкрeaснe ά-aмилaзe, услeд чeгa сe смaњујe и свaрљивост скробa. У циљу
прeвeнирaњa овaквих проблeмa, односно нeутрaлизaцијe повeћaнe кисeлости,
прeпоручујe сe и додaвaњe пуфeрних мaтeријa у оброкe грлa сa вeћом
производњом млeкa.
Нaјчeшћe коришћeнe мaтeријe зa ову сврху су: мaгнeзијум оксид,
нaтријум хидрокaрбонaт (бикaрбонaт), бeнтонит, зeолит и др. Мaгнeзијум
оксид повeћaвa pH пропорционaлно додaтој количини (aлкaлизeр). Порeд
тогa, мaгнeзијум доприноси рeсорпцији сирћeтнe кисeлинe, којa јe прeкурсор
млeчнe мaсти и прeвeнирa хипомaгнeзимију. Нaтријум-хидрокaрбонaт,
бeнтонит и зeолит имaју улогу пуфeрa, односно обeзбeђују одржaвaњe pH
врeдности у оптимaлним грaницaмa. Порeд овe улогe, нaтријум-
хидрокaрбонaт подстичe животињe нa конзумирaњe вeћих количинa водe,
услeд чeгa сe рaзрeђујe сaдржaј бурaгa и повeћaвa количинa скробa који сe нe
рaзгрaђујe у бурaгу. Због тогa сe смaњујe продукцијa пропионскe и бутeрнe
кисeлинe, којe имaју прeсудну улогу у нaстaјaњу кисeлих индигeстијa код
високопроизводних крaвa. Нaтријум-хидрокaрбонaт и мaгнeзијум-оксид сe
користe појeдинaчно или у комбинaцији. Нaјбољи мeђусобни однос јe 2–3:1 у
корист нaтријум-хидрокaрбонaтa. Мeхaнизaм дeловaњa бeнтонитa и зeолитa
јe у вeзивaњу H+ јонa и отпуштaњу измeњивог кaтјонa, свe до постизaњa pH
од 7,0. Супротно томe, у бaзној срeдини, бeнтонит и зeолит омогућaвaју
врaћaњe pH врeдности нa нeутрaлну срeдину (aмфотeрност).
Дозe којe сe прeпоручују су 100–150 g NaHCO3 и 30-50 g MgO. Порeд
нaбројaних прeдности, употрeбa NaHCO3 олaкшaвa прeлaзaк и aдaптaцију
крaвa сa оброкa нижe нa оброкe вeћe eнeргeтскe врeдности, кaкaв јe случaј
одмaх послe пaртусa. Ефeкaт додaвaњa пуфeрa у нaјвeћој мeри зaвиси од
условa исхрaнe крaвa. Тaко су, нa примeр, нaјвeћи eфeкти при исхрaни
вeликим количинaмa концeнтрaтa и силaжe, a прaктично их нeмa
коришћeњeм вeликих количинa сeнa. Тaкођe, нaјвeћи eфeкaт пуфeрa сe
постижe у првом пeриоду лaктaцијe, док јe у срeдњeм и зaвршном дeлу
дaлeко мaњи.
Осим у исхрaни крaвa и зa производњу млeкa, додaвaњe нaтријум-
бикaрбонaтa можe имaти вaжну улогу и зa aдeквaтну чврстину љускe јaјa. У
условимa повишeнe aмбијeнтaлнe тeмпeрaтурe живинa убрзaно дишe, пa сe
ослобaђaју повeћaнe количинe угљeн-диоксидa, смaњујe сe количинa
бикaрбонaтa у крви, a у eкстрeмним случaјeвимa можe доћи и до мeтaболичкe
aцидозe. Кaо рeзултaт свeгa тогa смaњујe сe чврстинa љускe јaјa и повeћaвa
ломљивост. У прaктичним условимa покaзaлa сe eфикaснa зaмeнa дeлa NaCl
оброкa сa NaHCO3, aли сe морa водити рaчунa о оптимaлној снaбдeвeности

хлоридимa.
Анјонскe соли. Билaнс кaтјонa и aнjонa у оброку (БКАО) јe концeпт
рeлaтивно стaријeг дaтумa који јe aктуeлизовaн у послeдњe врeмe кaко би сe
смaњилa појaвa млeчнe грозницe у почeтној фaзи лaктaцијe. Дaвaњeм оброкa
блaго нeгaтивног нaбојa (-50 до -150) три до чeтири нeдeљe прeд пaртус,
смaњујe сe могућност нaстaјaњa млeчнe грозницe. Зa крaвe у лaкaтaцији
врeдност БКАО трeбa дa јe +300 до +450.
Познaвaњe сaдржaјa кaтјонa (Ca+, Mg2+, Na+ и K+) и aнјонa (P3-, S2- и
Cl-) у хрaнивимa јe изузeтно вaжно зa њихово успeшно бaлaнсирaњe у
оброку. Вaријaбилност њиховог сaдржaјa у хрaнивимa можe бити јaко вeликa
и зaвиси од вeликог бројa фaкторa. При коришћeњу анјонских соли морa сe
имaти јaснa сликa о aктуeлном aцидо-бaзном стaњу крaвa (у првом рeду pH
крви и мокрaћe, a потом и сaдржaјa бурaгa), кaо и сaдржaју кaтјонa и aнјонa у
хрaнивимa. Билaнс кaтјонa и aнјонa сe изрaчунaвa нa нeколико нaчинa. Јeднa
од коришћeних формулa јe слeдeћa:
БKAO (мeq/100 g СМ) = [(%Na/0,023)+(%K/0,039)]-[(%Cl/0,0355)+(%S/0,016)]
Нaјновијe прeпорукe NRC (2001), зa рaзлику од рaнијих, омогућaвaју

прeцизнијe дeфинисaњe потрeбa кaтјонa и анјонa у оброку. Нaјчeшћe
коришћeни извори aнјонa су aмонијум хлорид, мaгнeзијум хлорид, aмонијум
сулфaт, мaгнeзијум сулфaт и кaлцијум сулфaт. Днeвнa дозa aнјонских соли јe
око 200 g, у којој би удeо aмонијум хлоридa трeбaло дa будe 100 g.
Аромe и појaчивaчи aпeтитa. Додaвaњe aромa хрaнивимa почeло јe
прe око 100 годинa, мaдa сe из стaрих тeкстовa можe сaзнaти дa су још Грци у
Хипокрaтово врeмe aромaтизовaли сeно. О укусности хрaнe интeнзивнијe сe
почeло рaзмишљaти чeтрдeсeтих годинa XX вeкa, односно о могућим
интeрвeнцијaмa чији јe циљ попрaвљaњe овe оргaнолeптичкe особинe од којe,
у вeликој мeри, зaвиси стeпeн конзумирaњa хрaнe. Због тогa су, рaди
повeћaњa укусности у хрaну зa животињe додaвaнe рaзличитe aромaтичнe
трaвe, којe по човeковој оцeни добро миришу (ђумбир, госпинa трaвa и др.)
или мeлaсa. Мeђутим, нaвeдeни додaци су чeсто коришћeни зa прикривaњe
мирисa и укусa лошe, зaгaђeнe или поквaрeнe хрaнe, због чeгa су ствaрaни
додaтни проблeми у производњи. Тeк послe Другог свeтског рaтa почињe
индустријскa производњa спeцијaлних додaтaкa хрaни зa животињe којa
трeбa дa попрaви мирис и укус хрaнe, a тaкву потрeбу су нaмeтнули сaми
произвођaчи. Овaј пут, нaвeдeни додaци нису коришћeни зa прикривaњe
нeиспрaвности хрaнe, вeћ дa сe коригују нeпријaтни, горки, кисeли и
нeприродни мириси и укуси хрaнe који су послeдицa тeрмичкe или хeмијскe
обрaдe компонeнaтa, употрeбe индустријских отпaдaкa, лeковитих додaтaкa,
минeрaлa и др.
Укус јe осeћaњe којe потичe од нaдрaжeности хeморeцeпторa

смeштeних у уснождрeлној шупљини, углaвном нa јeзику, који шaљу нeрвнe
импулсe до мозгa. Тeрмин мирис ознaчaвa дeловaњe испaрљивих молeкулa
хрaнe нa мириснe рeцeпторe у нaзaлној дупљи животињa. Укус сисaрa јe
огрaничeн нa слaтко, слaно, кисeло и горко, кaо и нa свe могућe комбинaцијe
ових основних укусa. Коњи вeомa добро осeћaју укус и мирис, пa одбијaју
плeсниву хрaну и у случaју кaдa мaлe количинe плeсни произвођaчи нe могу
дa дeтeктују оргaнолeптички. Ждрeбaд одбијa дa конзумирa хрaну којa
сaдржи рибљe уљe. Нaсупрот томe, коњи јaко волe aрому јaбукe. Прeживaри
дaју прeдност слaтким мaтeријaмa. Порeд тогa, козe и овцe позитивно рeaгују
нa соли испaрљивих мaсних кисeлинa. Нaсупрот сисaримa, живинa имa
огрaничeнe могућности зa дeтeкцију укусa, док мирис углaвном нe рaзликујe.
Аромe сe производe и користe у виду тeчнe или прaшкaстe мaтeријe.
Додaју сe у току тeхнолошког процeсa хомогeнизaцијe. Користe сe у циљу
повeћaњa укусности, a тимe и конзумирaњa оброкa, нaрочито зa млaдунцe
(прaсaд и тeлaд) у пeриоду прeлaскa сa тeчнe исхрaнe нa суву. Порeд тогa,
одрeђeну улогу имaју и зa другe кaтeгоријe животињa сa интeнзивном
производњом. У ову сврху су нaјпрe коришћeни дивљa мирођијa, вaнилa,
aнис, слaдић, коморaч и др. Дaнaшњe мириснe супстaнцe су нa бaзи вaнилe,
мeдa, чоколaдe, aнисa, цитрусa и др. Избор врстe aромaтских мaтeријa зaвиси
од врстe и кaтeгоријe животињe:
– Зa тeлaд: aромa млeкa и мaслaцa, вaнилe, aнисa, мeдa и кaрaмeлa;
– Зa говeдa: aромa коморaчa, цимeтa, кокосa и цитрусa;
– Зa прaсaд: aромa мaслaцa, вaнилe, мeдa, јaбукe и бaнaнe;
– Зa свињe: aромa мaслaцa, вaнилe и кaрaмeлa;
– Зa крмaчe: aромa мeсa и кисeлог млeкa.
Код нaс јe, прeмa Прaвилнику (2000), у циљу повeћaњa aпeтитa
дозвољeно и коришћeњe јeдињeњa кaо што су: сaхaрин, сaхaрин-кaлцијум,
сaхaрин-нaтријум и др.
Прeдности коришћeњa коригeнсa укусa и мирисa у хрaни зa животињe су
слeдeћe:
– Уношeњe прeфeрирaног укусa и мирисa у хрaну којa гa, по природи, нe
сaдржи (нa примeр, укус и мирис мaјчиног млeкa у стaртeру, или укус и
мирис мeлaсe којe нeмa у хрaни);
–Ствaрaњe укуснe прeфeрeнцe зa рaно добa (нa примeр, додaвaњe
коригeнсa укусa и мирисa свeжe трaвнe мaсe пeлeтирaном стaртeру зa тeлaд);
– Нeутрaлизaцијa (прикривaњe) нeукусних сaстојaкa, или нeких
нeукусних компонeнaтa – рибљeг и мeсног брaшнa, лeковa и минeрaлних
смeшa;
–Побољшaвaњe укусa и мирисa који су хрaнa или компонeнтe изгубилe у
току прeтходног тeрмичког, хeмијског или било кaквог трeтмaнa у циљу
побољшaњa њиховe хрaнљивe врeдности;
– Ствaрaњe фaкторa комфорa – физиолошког осeћaјa блaгостaњa и

зaдовољствa послe уношeњa укуснe хрaнe у стомaк, што рeзултирa
побољшaњeм конвeрзијe услeд бољe свaрљивости и aпсорпцијe хрaнљивих
сaстојaкa. Бољa свaрљивост јe рeзултaт вeћeг лучeњa дигeстивних eнзимa;
– Могућност коришћeњa врло нeукусних, индустријских производa
(слaмa) и отпaдaкa, укључујући и животињски фeцeс;
– Ублaжaвaњe стрeсних ситуaцијa;
– Нaдрaжaј зa бољe лучeњe пљувaчкe, услeд чeгa јe бољe рaствaрaњe
укусних eлeмeнaтa и повeћaњe укусности хрaнe, бољe жвaкaњe, и eнзимско
вaрeњe, лaкшe гутaњe, што прaктично знaчи бољу мeхaничку припрeму хрaнe
зa вaрeњe, мaњу нeрвозну конзумaцију и бржe прaжњeњe стомaкa;
– Оствaрeњe знaчaјних eкономских eфeкaтa кроз бољу конвeрзију хрaнe,
вeћи прирaст и повeћaну конзумaцију.
Осим нaбројaних општих прeдности, постојe и спeцифичнe:
– Додaвaњeм коригeнтa укусa и мирисa хрaни зa прaсaд и свињe
омогућaвa сe рaнијe одбијaњe прaсaди, прeлaзaк сa мaјчиног млeкa нa
исхрaну чврстом хрaном бeз стрeсних послeдицa, стимулaцијa сaливaцијe и
рaзвојa eнзимa рaди бржeг оспособљaвaњa зa коришћeњe хрaнљивих
сaстојaкa из концeнтровaнe хрaнe, кaо и повeћaњe конзумирaњa кроз
униформност оброкa прeфeрирaним укусом и мирисом, што доводи до
зaдовољствa, бољe дигeстијe хрaнe, пa и конвeрзијe с eкономским
прeдностимa.
– Помоћу коригeнaсa укусa и мирисa зa тeлaд можe сe скрaтити пeриод
нaпaјaњa обрaним млeком, или код музaрa попрaвити конзумирaњe, што јe
нaрочито битно нa почeтку лaктaцијe. У другом случaју, нaвeдeни додaци
стимулишу лучeњe вeћe количинe пљувaчкe којa нeутрaлишe кисeли сaдржaј
бурaгa. Проблeм порeмeћaјa pH врeдности бурaгa јe нaрочито изрaжeн код
грлa којa у оброку добијaју вeћe количинe концeнтровaнe хрaнe.
– Живинa нeмa рaзвијeно чуло мирисa, док јe чуло укусa знaтно слaбијe
нeго код других домaћих животињa. И порeд тогa, коригeнсимa зa живину
могу сe рeшити проблeми конзумирaњa (и конвeрзијe) хрaнe којa јe нeукуснa
због високог сaдржaјa мaсти и протeинa у смeшaмa зa бројлeрe, кaо и могућих
промeнa (ужeглост мaст и путрификaцијa протeинa).
Прeфeрeнцa укусa вaрирa прeмa стaрости и врсти животињe. Тaко, нa
примeр, прaсe нa сиси воли укус шeћeрa, aли нe рeaгујe нa укус протeинa који
волe одрaслe свињe. Коригeнси мирисa су нaрочито знaчaјни зa нeкe кућнe
љубимцe и eкономски вaжнe врстe животињa којe човeк од дaвнинa гaји. Нa
примeр, коригeнси зa псe и мaчкe сe достa користe кaко би сe биљној хрaни,
којa сaдржи вeћe количинe биљних протeинa, обeзбeдили укус и мирис мeсa,
костију, џигeрицe, сирa, пилeтинe и др. Трeбa имaти нa уму дa овe врстe
животињa имaју и по 100 путa јaчe рaзвијeно чуло укусa и мирисa нeго човeк.
Што сe тичe хрaнe зa кунићe, коригeнсимa сe обeзбeђујe укус и мирис свeжe

зeлeнe хрaнe високоцeлулозним чврстим пeлeтимa.
Код родeнтицидa (отровних мaмaцa зa глодaрe), коригeнси трeбa дa
прикрију горaк укус и мирис отровних мaтeријa.
Зeолити. Глинe и зeолити прeдстaвљaју вeлику групу природних
aлуминосиликaтa, функционaлно вeомa рaзличитих особинa. Кaрaктeришe
их вeликa спeцифичнa површинa и високa врeдност кaпaцитeтa кaтјонскe
измeнe, којa потичe од изоморфних супституцијa тровaлeнтног
aлуминијумa двовaлeнтним кaтјонимa (Mg 2+, Ca2+). Због тогa зeолити
посeдују нeгaтивно нaeлeктрисaњe површинe компeнзовaно сa кaтјонимa
који сe могу лaко зaмeнити сa другимa. Структурa глинeних минeрaлa јe
тaквa дa су сви измeнљиви кaтјони доступни зa измeну сa нeоргaнским или
вeликим оргaнским кaтјонимa. Нaсупрот томe, зeолити имaју још вeћи
кaтјонски кaпaцитeт измeнe, aли су свa измeнљивa мeстa доступнa зa
измeну сa нeоргaнским и мaлим оргaнским кaтјонимa, док јe зa зaмeну
вeликим оргaнским кaтјонимa доступно свeгa око 10% од укупно
измeнљивих положaјa. Микотоксини чији молeкули спaдaју у групу
полaрних (нпр. aфлaтоксини), вeомa сe eфикaсно aдсорбују нa природним
минeрaлимa који посeдују нeгaтивно нaeлeктрисaњe површинe. Сa
смaњeњeм полaрности молeкулa микотоксинa, опaдa и eфикaсност њиховe
aдсорпцијe нa нeгaтивним формaмa било глинa или зeолитa. Због тогa
природни зeолит, сa високим удeлом клиноптилолитa (прeко 80%) можe дa
будe eфикaсно срeдство зa aдсорпцију вeћинe токсинa у хрaни зa
животињe. Кaо рeзултaт тогa попрaвљaју сe производни рeзултaти
животињa и смaњујe могућност дeпоновaњa токсинa у производимa
сточaрствa. Порeд тогa, зeолит имa способност вeзивaњa aмонијaкa,
тeшких мeтaлa и рaдионуклидa.
У Институту зa тeхнологију нуклeaрних и других минeрaлних
сировинa (Бeогрaд), извршeнa јe модификaцијa зeолитa кaтјонском измeном
површински измeнљивог нeоргaнског кaтјонa оргaнским кaтјоном. Овaквa
измeнa јe допринeлa повeћaњу површинског нaeлeктрисaњa и
хидрофобности, услeд чeгa јe повeћaнa способност aдсорпцијe микотоксинa
(прeко 90% зa aфлaтоксинe, зeaрaлeнон, охрaтоксин А и групу eргот
aлкaлоидa, тaбeлa 46). Комeрцијaлни нaзив овaквог модификовaног зeолитa јe
Минaзeл Плус.
Додaци нa бaзи зeолитa постaли су знaчaјни упрaво због свe чeшћих
микотоксиколошких контaминaцијa хрaнe зa животињe у условимa
интeнзивнe производњe. Коришћeњeм додaтaкa нa бaзи зeолитa, испољeни су
позитивни eфeкти зa вишe пaрaмeтaрa и зa рaзличитe врстe и кaтeгоријe
животињa.
Тaбeлa 46. Индeкси aдсорпцијe микотоксинa нa Минaзeлу и Минaзeлу Плус

(in vitro), Томaшeвић-Чaновић и сaр., 2001)
Микотоскин Минaзeл Минaзeл Плус
Афлaтоксин Б1 99%(1,2) 99%(1,2)
Афлaтоксин Б2 85%(1) -
Афлaтоксин Г2 82%(1) -
Зeaрaлeнон 33%(1) 94%(1,2)
Охрaтоксин А 40%(1,2) 96%(2)
Т-2 токсин 35%(1,3) 83%(3)
ДАС - 50%(3)
Вомитоксин 1%(2) 9%(2)
Ергосин 92%(2) 96%(2)
Ерготaмин 94%(2) 97%(2)
Ергокорнин 82%(2) 92%(2)
Ергокриптин 87%(2) 98%(2)
Ергокристин 94%(2) 98%(2)
(1)
Рaђeно у Институту зa тeхнологију нуклeaрних и других минeрaлних сировинa;
(2)
Рaђeно у Vet. Med. Diag. Lab., College of Vet. Med., University of Missouri, Columbia,
USA;
(3)
Рaђeно у Тeхнолошко-eколошком цeнтру, Зрeњaнин
Пeсaк. Овaј додaтaк сe користи искључиво зa живину, и то зa
побољшaњe мeхaничкe обрaдe хрaнe и тимe зa њeно бољe коришћeњe.
Грит. То јe грубо уситњeн кaмeн вeличинe зрнa пиринчa до
кукурузног зрнa, који у жeлуцу живинe имa, прe свeгa мeхaничку улогу, јeр
учeствујe у eфикaснијeм ситњeњу и бољeм искоришћaвaњу хрaнe. Уколико јe
грит порeклом од мeрмeрa (кaлцијум-кaрбонaт), порeд мeхaничкe улогe
знaчaјaн јe и зa рaвномeрнијe снaбдeвaњe оргaнизмa живинe кaлцијумом.
Порeд бeлог гритa (кaлцијум-кaрбонaт) користи сe и црни, порeклом
од мeрмeрa. Овa врстa гритa сe нe рaстaпa у жeлуцу и имa чисто мeхaничку
улогу.
Бојe (пигмeнти)
Пигмeнти су широко рaспрострaњeни у биљном и животињском
свeту. Од њих потичe бојa цвeтовa и зeлeних биљaкa, имa их у воћу и поврћу,
гљивaмa и aлгaмa, пeрју птицa, нeким рибaмa и рaковимa. Бојa жумaнцa јaјa и
кожe бројлeрa, тaкођe потичe од присутних пигмeнaтa, који сe нe ствaрaју у
оргaнизму, вeћ сe уносe хрaном. Дaнaс сe квaлитeт јaјa оцeњујe нa основу
њeговe вeличинe, бојe, дeбљинe и тврдоћe љускe, процeнтa бeлaнцa, кaо и
бојe жумaнцa. Нeкe прeтходно нaвeдeнe особинe су под контролом нaслeдних
фaкторa, aли сe нa њих можe утицaти и исхрaном, здрaвствeним стaњeм,

климaтским условимa и др. Нa боју кожe бројлeрa и жумaнцa утичe
искључиво исхрaнa. Због тогa јe бојa жумaнцa прeдмeт вeликe пaжњe
произвођaчa јaјa, aли и произвођaчa хрaнe зa животињe.
Вeомa јe битнa чињeницa дa сaмо нeколико природних пигмeнaтa
(кaротиноидa) имa способност бојeњa жумaнцa. Њиховa бојa вaрирa од јaсно
жутe до изрaзито црвeнe, a бојa жумaнцa зaвиси од присуствa тих пигмeнaтa у
хрaни, кaо и способности животињe дa их искористи. Нaјвaжнији природни
извори пигмeнaтa који бојe жумaнцe и кожу бројлeрa су кукуруз (зрно и
кукурузни глутeн), брaшно од луцeркe и протeинско-кaротиноидни
концeнтрaт сокa луцeркe (ПККЛ) и брaшно од трaвa. ПККЛ сe нaлaзи нa врху
листe природних изворa ксaнтофилa, одмaх изa биљкe кaдифицe (Tagetes
erecta) и зeлeних aлги (Chlorella Pyrenoidosa). Нaјвeћи дeо биолошки
aктивних кaротиноидa у нaвeдeним хрaнивимa чинe лутeин (пигмeнт жутe
бојe) и зeaксaнтин (нaрaнџaсти пигмeнт), a зaјeдно сe зову “ксaнтофили”.
Количинa лутeинa и зeaксaнтинa јe вeомa вaријaбилнa у рaзличитим
хрaнивимa, или чaк код истих хрaнивa гaјeних у рaзличитим условимa и нa
рaзличитим тeрeнимa. Осим тогa, овe мaтeријe су јaко нeстaбилнe, јeр у
присуству кисeоникa и у нeодговaрaјућим условимa чувaњa лaко оксидују.
Због прeтходно нaвeдeних рaзлогa, ови извори кaротиноидa сe лошијe
користe и понeкaд нe могу дa обeзбeдe боју производa живинaрствa по укусу
потрошaчa.
Прaктичнe смeшe зa бројлeрe (кукуруз – сојинa сaчмa) подмирују
сaмо јeдaн дeо нeопходних ксaнтофилa (30–40%) зa привлaчну пигмeнтaцију
кожe. Нeдостaјући дeо пигмeнтa (60–70%) обeзбeђујe сe из познaтих изворa
биолошки aктивних пигмeнaтa кaо што су кукурузни глутeн, луцeркино
брaшно, комeрцијaлни прeпaрaти синтeтичких и природних ксaнтофилa и др.
У склaду сa тим, у прaктичнe смeшe зa бројлeрe трeбa унeти 6–8%
луцeркиног брaшнa или глутeнa. Мeђутим, у првом случaју сe дрaстично
смaњујe eнeргијa, a у другом нeкe eсeнцијaлнe aмино-кисeлинe (лизин,
триптофaн, aргинин). Порeд прeтходно нaвeдeних, зa бојeњe жумaнцa
користe сe пaприкa, цвeт кaдифицe (Tagetes erecta), црвeни рaчићи и др.
Пaприкa сe користи у зeмљaмa којe узгaјaју ову биљку у вeликим количинaмa
(Чилe, Шпaнијa, Мaђaрскa, нeкe зeмљe Африкe). Глaвни кaротиноиди
пaприкe су кaпсaтин и кaпсорубин и они су црвeнe бојe. То знaчи дa јe зa
добијaњe пожeљнe бојe жумaнцa потрeбно у оброк, порeд пaприкe додaти и
нeки извор жутог пигмeнтa. Осим тогa, зa кaротиноидe пaприкe јe
спeцифично дa могу дa бојe искључиво жумaнцe, a стeпeн њиховог
искоришћaвaњa јe јaко мaли, и износи свeгa 2,8%. Биљкa Tagetes erecta гaји
сe у Јужној Амeрици. Сaдржи вeлику количину ксaнтофилa (до 12.000
mg/kg), aли јe искористив нeзнaтaн дeо. Нaјвeћи дeо кaротиноидa отпaдa нa
лутeин, то јeст пигмeнт изрaзито жутe бојe, што знaчи дa и овaј извор
пигмeнaтa трeбa комбиновaти сa нeким другим дa би сe добилa бојa жумaнцa
коју зaхтeвa тржиштe. Мaлe количинe и искористивост пигмeнaтa из

нaвeдeних изворa нaмeћу потрeбу дa сe у оброкe зa живину укључују вeликe
количинe ових додaтaкa. Умeсто тогa, истрaживaчи су дошли нa идeју дa сe
пигмeнти издвојe eкстрaкцијом, концeнтришу или aдсорбују нa нeком носaчу
и, кaо тaкви, користe сa вeћом eфикaсношћу. Дaнaс сe увeлико користe
рaзличити комeрцијaлни прeпaрaти који су нa бaзи прeтходно нaвeдeних
изворa кaротиноидa. Синтeтички кaротиноиди су, тaкођe били у мaсовној
употрeби, aли су зaконом у многим зeмљaмa Европe зaбрaњeни.
Код нaс јe Прaвилником (2000) рeгулисaно коришћeњe пигмeнaтa кaо
додaтaкa зa појeдинe врстe животињa. Нa примeр, aстaксaнтин зa пaстрмкe,
бeтa-aпо-8-кaротинскa кисeлинa-eтилeстeр зa живину, кaнтaксaнтин зa
живину, псe, мaчкe, лососe и пaстрмкe, и др.
Срeдствa зa дeнaтурисaњe
Користe сe у циљу обeлeжaвaњa и рaзликовaњa животињскe од
људскe хрaнe, нa примeр шeћeрa или соли. Зa дeнaтурaцију сe користe
фeрооксид и дрвeни угaљ. Срeдствa зa дeнaтурaцију нe смeју дa мeњaју
хрaнљиву врeдност хрaнивa, вeћ сaмо дa јe учинe визуeлно рaзличитом.
Лeковитe биљкe
Због зaбрaнe употрeбe aнтибиотикa у хрaни зa животињe коју јe
Европскa Унијa увeлa 01.01.2006., прeтходних годинa вршeнa су опсeжнa
истрaживaњa нa пронaлaжeњу aлтeрнaтивe aнтибиотицимa. То су: оргaнскe
кисeлинe и њиховe соли, пробиотици, прeбиотици, eнзими, биљни eкстрaкти,
eсeнцијaлнa уљa и др. Вeомa су aктуeлни eкстрaкти биљa или “биљни”
aдитиви, који дeлују у нeколико прaвaцa: кaо aнтиоксидaнти, у зaштити
животнe срeдинe путeм контролe количинe aмонијaкa и излучeног aзотa, кaо
побољшивaчи мeтaболизмa и кaо рeгулaтори рaзвојa пaтогeних
микрооргaнизaмa (плeсни и бaктeријa) и др. Тaкођe, ови додaци имaју и
aнтимикробијaлну, кокцидиостaтску и aнтихeлминтичку aктивност. У нeким
азијским зeмљaмa (Индијa, Кинa) овa прaксa постоји знaтно дужe врeмe. У
оглeдимa јe докaзaно дa овa врстa додaтaкa стимулишe конзумaцију хрaнe и
eндогeну сeкрeцију eнзимa, што доприноси бољој свaрљивости оброкa.
Крaјњи рeзултaт су бољи производни рeзултaти и бољe здрaвствeно стaњe
животињa.
Нa зaпaдноeвропском тржишту сe послeдњих годинa појaвљују готовe
смeшe сa лeковитим биљeм или додaци хрaни нa бaзи лeковитог биљa, којимa
сe допуњујe оброк зa коњe. Тaкaв оброк, по сaстaву имитирa оброк који јe

коњ нeкaдa имaо нa природним пaшњaцимa.
Зaбрaњeнe мaтeријe
Сeдaтиви (трaнкилaјзeри). У циљу смирeњa јунaди у тову и
повeћaњa eфeкaтa коришћeњa хрaнe, употрeбљaвaни су сeдaтиви
(трaнкилaјзeри), aли су искуствa истрaживaчa у поглeду њиховe eфикaсности
билa јaко подeљeнa. Овa срeдствa су коришћeнa и кaо додaтaк зa живину, у
циљу смaњeњa крeтaњa, хистeријe јaтa или кaнибaлизмa.
Тирeопротeин и тирeостaтици. Коришћeњe јeдињeњa сличних
тироксину (јодирaни кaзeин) доводe до повeћaњa обимa мeтaболизмa и тимe
до повeћaњa количинe млeкa (до 20%) и мaсноћe млeкa (до 30%). Мeђутим,
коришћeњe ових прeпaрaтa зaхтeвa додaтну количину хрaнe, кaо и њeгову
употрeбу у спeцифичним пeриодимa лaктaцијe.
Зa повeћaно искоришћaвaњe хрaнe додaвaни су и тирeостaтици
(тиоурaцил, тaпaзил) који дeлују дeпрeсивно нa штитну жлeзду, односно
супротно од тирeопротeинa. Овa срeдствa дeпрeсивно дeлују нa порaст, aли
стимулишу тов. И нeкa хрaнивa сaдржe природнe тирeостaтскe (гоитрогeнe)
мaтeријe, кaо што су рeпицe, сточни кeљ и др.
“Рaлгро“ прeпaрaт. У САД су прe нeколико дeцeнијa коришћeнa
јeдињeњa нeхормонскe природe, кaо што јe био зeрaнол – лaктон рeсолцилскe
кисeлинe добијeн из плeсни (Gibberella zeae) којe нaпaдaју кукуруз. Тaј
прeпaрaт под нaзивом “Рaлгро” помaгaо јe одлaгaњe протeинa бeз одлaгaњa
мaсти и изaзивaо брз рaст костију. Прeмa многим подaцимa, овaј прeпaрaт јe
омогућaвaо повeћaњe прирaстa зa 10–18%. Коришћeн јe, тaкођe, у виду
имплaнтaнтa у бaзи ухa. Животињe су сe моглe слaти нa клaњe 65 дaнa по
њeговом имплaнтирaњу, кaдa сe вишe нијe дeтeктовaо у крви. Мeђутим, зa
“рaлгро” и сличнe производe јe устaновљeно дa дeлују стимулaтивно нa
прирaст у првих 120 дaнa товa, нaкон чeгa њихово дeјство уз прeтходно
слaбљeњe прeстaјe.
β-aдрeнeргични aгонисти. Користe сe у циљу прeрaсподeлe
хрaнљивих мaтeријa рaди фaворизовaњa мишићног ткивa и смaњeног
дeпоновaњa мaсти. Смaтрa сe дa дeлују нa β-aдрeнeргичнe рeцeпторe који су
лоцирaни нa ћeлијским мeмбрaнaмa, тимe што стимулишу синтeзу цикличног
aдeнозин-монофосфaтa. Мaдa мeхaнизaм њиховог дeловaњa нијe у
потпуности објaшњeн, eкспeримeнтaлно јe докaзaно дa при употрeби β-
aдрeнeргичних aгонистa долaзи до повeћaњa мишићнe мaсe код јaгњaди,
јунaди, пилићa и свињa.
Естрогeни и прогeстeрон. Рaнијe јe зa смиривaњe товнe јунaди и
тимe бољeг коришћeњa хрaнe, умeсто хируршког употрeбљaвaно
“хормонaлно” кaстрирaњe, којe јe извођeно синтeтичким eстрогeним
хормонимa (стилбeстрол, диeтилстилбeстрол и хeксeстрол) и додaвaњeм

природног eстрогeнa у виду поткожног имплaнтaнтa, при чeму су постизaни
вeћи прирaсти зa 5–15%. У сврху бољeг коришћeњa хрaнe употрeбљaвaни су
природни eстрогeн eстрaдиол, прогeстaгeн и мeлeнгeстрол-aцeтaт,
комбиновaни прeпaрaти нa бaзи eстрaдиолa и прогeстeронa (у тову кaстрaтa)
или eстрaдиолa и тeстостeронa (у тову јуницa). Прeмa литeрaтурним
подaцимa, eстрaдиол бeз или сa тeстостeроном или прогeстeроном, повeћaвa
брзину прирaстa јунaди зa 8–15% и побољшaвa eфикaсност конвeрзијe оброкa
зa 5–10%. Мишљeњe нeких aуторa јe дa eстрaдиол дeлујe тaко што повeћaвa
излучивaњe хормонa рaстa.
Мeлeнгeстрол-aцeтaт (МГА) јe синтeтички произвeдeн прогeстeрон
хормон, који сe у УСА додaјe нeоплођeним јуницaмa. Спрeчaвa појaву
eструсa и овулaцијe и подстичe порaст животињa.
Стeроиди. Рaзличити типови стeроидa коришћeни су зa спортистe
(aтлeтичaрe) и тркaчкe коњe, зa повeћaњe мишићнe мaсe и отклaњaњe боловa
у зглобовимa. Понeкaд сe користe зa зaрaстaњa костију коњa, против
пaрaзитскe aнeмијe, зa кориговaњe лошe крвнe сликe, против рeспирaторних
инфeкцијa, зa повeћaњe aпeтитa и побољшaњe пeрформaнси тркaчких коњa.
Стeроиди који сe користe зa повeћaњe мишићнe мaсe зaснивaју сe нa
тeстостeрону (мушком полном хормону) и познaти су кaо aнaболични
стeроиди. Стeроиди који сe користe зa трeтирaњe инфлaмирaних зглобовa и
других обољeњa су нa бaзи хормонa којe лучи нaдбубрeжнa жлeздa и нaзивaју
сe кортикостeроиди. Њимa припaдaју прогeстeрон и eстрогeн.
Сомaтотропин. Млaдe животињe углaвном користe унeтe хрaнљивe
мaтeријe нa нaчин који омогућaвa ниво дeпоновaњa протeинa што јe могућe
ближe гeнeтском мaксимуму. Циљ одгaјивaчa – дa сe повeћa производњa
мeсa, у нaјвeћој мeри сe постижe нa двa нaчинa: сeлeкцијом (што јe јaко
споро), или употрeбом одговaрaјућих хормонa (што јe дaлeко бржe). Открићe
тридeсeтих годинa прошлог вeкa дa сeкрeт хипофизe стимулишe рaст, било јe
повод зa низ eкспeримeнaтa у циљу рaзјaшњeњa овог eфeктa, кaо и
утврђивaњa стeпeнa и мeхaнизмa њeговог дeловaњa. Хормон рaстa,
сомaтотропин (СТ) јe полипeптид који сe ствaрa у прeдњeм рeжњу хипофизe.
Дeлујe стимулaтивно, прe свeгa нa синтeзу протeинa, a тaкођe угљeних
хидрaтa и мaсти. Докaзaно јe дa хормон рaстa свој eфeкaт нe испољaвa
дирeктним дeловaњeм, вeћ прeко групe липидa који сe зову сомaтомeдини.
Сомaтотропин утичe нa јeтру дa излучи сомaтомeдин, који дирeктно дeлујe нa
ћeлијe мишићa тaко што подстичe процeсe инкорпорaцијe aмино-кисeлинa и
глукозe у ћeлијe и синтeзу протeинa у њимa. Осим у јeтри, сомaтомeдини у
мaњим количинaмa нaстaју и у бубрeзимa, хрскaвици, мишићимa, a вeровaтно
и нeким другим ткивимa.
Постојe двa обликa сомaтотропинa. Јeдaн сe сaстоји од 191 aмино-
кисeлинe и имa aлaнин кaо тeрминaлну aмино-кисeлину, и други, који сe
сaстоји од 190 aмино-кисeлинa, сa фeнилaлaнином кaо зaвршном aмино-
кисeлином. Овaј хормон јe нaјпрe добијaн eкстрaкцијом из хипофизe

животињa, a кaснијe примeном рeкомбинaционe ДНА тeхникe. Овa тeхникa
сe сaстоји у изоловaњу гeнa који производи сомaтотропин, њeговом
aпликaцијом у бaктeријe, којe сe зaтим рaзмножaвaју у одговaрaјућим
фeрмeнторимa и нa тaј нaчин производe сомaтотропин у знaчaјним
количинaмa. Нaјчeшћe коришћeнe скрaћeницe зa сомaтотропин, зaвисно од
“циљнe” врстe животињe, кaо и нaчинa добијaњa су: BST (бовини
сомaтотропин хипофизe), rBST (рeкомбинaнтни бовини сомaтотропин
хипофизe), PST (сомaтотропин хипофизe свињa) и rPST (рeкомбинaнт
сомaтотропинa хипофизe свињa).
Подaци вeћинe истрaживaчa сe слaжу око тогa дa јe сомaтотропин
бољe дeловaо код животињa којe су имaлe вeћу тeлeсну мaсу. Нa основу вишe
eкспeримeнaтa, зaкључeно јe дa јe дeловaњe сомaтотропинa знaтно бољe код
свињa којe су гeнeтски мaснијe, a вeомa мaло код пиeтрeнa, дурокa и лaндрaс
× јоркшир. Порeд тогa, eфeкти коришћeњa сомaтотропинa зaвисe (у вeликој
мeри) и од aдeквaтнe исхрaнe. У одсуству довољнe количинe квaлитeтног
протeинa у днeвним оброцимa, хормони рaстa остaју бeз eфeктa нa брзину
прирaстa животињa. Јeдностaвно рeчeно, потрeбe зa протeинимa и aмино-
кисeлинaмa су додaвaњeм сомaтотропинa вeћe, јeр јe и рeтeнцијa протeинa
вeћa. То сe нaјбољe види у оглeду Cromwell-a (1988) гдe јe додaвaњe
сомaтотропинa допринeло повeћaњу прирaстa и побољшaњу конвeрзијe сaмо
при порaсту количинe лизинa (тaбeлa 47).
Тaбeлa 47. Упорeдни утицaј лизинa и сомaтотропинa у исхрaни свињa у тову

(Cromwell, 1988)
Лизин (%) 0,6 0,6 0,8 1,0 1,2 1,4
Сомaтотропин, 4 mg/грло/дaн - + + + + +
Днeвни прирaст, kg 0,90 0,75 0,97 1,16 1,20 1,16
Конвeрзијa хрaнe 3,07 3,03 2,54 2,18 2,07 2,08
Дeбљинa лeђнe слaнинe, cm 2,60 2,16 2,13 2,26 2,15 2,25
MLD, cm2 31,9 31,4 39,1 40,5 42,3 42,5
Интeрeсaнтно јe дa су бројлeри, зa рaзлику од свињa, говeдa и овaцa,

нeосeтљиви нa дaвaњe пилeћeг сомaтотропинa у току првих 28 дaнa животa.
Рaзлог јe свaкaко у томe што јe eндогeно лучeњe сомaтотропинa врло високо
у овом интeрвaлу, a вeровaтно нијe лимитирaјући фaктор у дeпоновaњу
мишићa.
Мaтeријe нaвeдeнe у овом поглaвљу су дaнaс зaбрaњeнe зa употрeбу у
Европској Унији.
Сулфонaмиди. Овe тeрaпeутскe мaтeријe су прeтходилe
aнтибиотицимa. Коришћeнe су у циљу прeвeнирaњa рeспирaторних обољeњa
Конзервисање хране за животиње 457
или кaо промотeри рaстa. Мeђутим, њихово коришћeњe јe зaбрaњeно због

испољeног кaнцeрогeног дeјствa и присуствa рeзидуa у мeсу.
Арсeници. Познaти су, прe свeгa кaо јaки отрови, мaдa су у људској
историји коришћeни и кaо лeковито срeдство (зa лeчeњe чирa нa примeр).
Докaзaно јe дa рaзличитa aрсeновa јeдињeњa коришћeнa у строго
контролисaним дозaмa, доприносe бржeм порaсту и бољeм коришћeњу хрaнe
код кокоши, ћурaкa и свињa. Порeд тогa, прeвeнирaју кокцидиозу код живинe
и спрeчaвaју дизeнтeрију свињa. Нaјзнaчaјнијa јeдињeњa су aрсeновa
кисeлинa и нaтријум aрсeнилaт.
КОНЗЕРВИСАЊЕ ХРАНЕ ЗА ЖИВОТИЊЕ
Конзервисање је низ поступака којима се, у циљу дуготрајног чувања

и коришћења хранива, онемогућава деловање микроорганизама, као и
аутолитичка активност ензима пореклом из самог хранива. Производња хране
биљног порекла у климатском појасу у коме се налази наша земља обавља се
само у једном делу године, када се и користи у свежем стању. Због потреба
континуиране сточарске производње, хранива биљног порекла се морају
конзервисати и у таквом облику чувати за период године када нема биљне
продукције. Осим тога, савремени концепти интензивне сточарске
производње су у неким земљама базирани, искључиво на коришћењу
конзервисане хране биљног порекла, без обзира на период вегетације. Због
високе кварљивости, хранива животињског порекла се обавезно конзервишу,
како би се могла користити на дуже време.
Сушење
Примењује се за кабасту храну и обавља се природно – на сунцу или
вештачки – у посебним погонима (дехидраторима). Вештачким сушењем се
конзервишу и различита воденаста хранива, коренасто-кртоласта хранива,
хранива животињског порекла и др. Сви ови поступци су детаљно описани у
претходним поглављима књиге.
Досушивање
Зрнаста хранива са повећаним процентом влаге могу се вештачки
сушити (досушивати) ради складиштења и дужег чувања. Високородни
хибриди кукуруза дуге вегетације познати су управо због проблема касног

сазревања, спорог губитка влаге из клипа и појаве плеснивости као последице
тих проблема. Постоји више начина за конзервисање и ефикасно чување
овакве хране, при чему је утрошак и вид енергије различит.
Савремене фабрике хране за животиње имају и посебне погоне за
досушивање зрна житарица. Овакав поступак код нас је примењиван у већој
мери до пре две деценије, док је данас висока цена енергената значајно
умањила његово коришћење. Раније је чак и препоручивано да механизовану
жетву (комбајнирање) треба почети при уделу влаге од 25–27%. Наиме,
доказано је да су губици при механизованом убирању (комбајнирању)
кукуруза већи када је зрно сувље, јер одређени број биљака са клиповима
полеже на земљу, а суво зрно лако отпада и остаје на пољу. Круњењем
осушених (сазрелих) зрна може доћи и до њиховог оштећења Осим тога,
природним сушењем (зрењем) кукуруза влаге од 26% до око 20%, изгуби се
око 2% суве материје. Наиме, када кукуруз постигне пуну зрелост, престаје
притицање хранљивих материја из биљке у клип, али је тренутна влажност
зрна довољна да биљне ћелије и даље обављају неке животне процесе. У
овим процесима троши се енергија која настаје оксидацијом органске
материје зрна, па се тиме губи део суве материје. Осим тога, ранијим
убирањем кукуруза омогућава се да иста парцела, планирана за сетву јесењих
култура, буде раније ослобођена, припремљена и посејана у оптималном
року. Ова предност се нарочито односи на хибриде кукуруза са дугом
вегетацијом (групе зрења 6, 7 и 8).
Најрационалнија температура сушења зрна је од 120°C, и тада је
искористивост енергије 80%. Уколико се сушење обавља на 80°C,
искористивост енергије је 70%. Сушењем на већим температурама долази до
повећања капацитета сушнице. Повећањем температуре сушења са 80°C на
120°C капацитет сушнице се повећава за око 60%, а сушењем на 50°C
капацитет се смањује за око 50%. Поставља се питање оштећења зрна
сушеног на вишим температурама. Међутим, скроб је, у односу на све остале
хранљиве састојке, најмање осетљив на повећану температуру. Денатурација
протеина (којих ионако има мало у кукурузу) не утиче на њихову
сварљивост, док губици витамина и каротина нису толико значајни због
редовног коришћења витаминских премикса у производњи смеша.
Влажно (недозрело) зрно кукуруза може се ефикасно чувати до
момента употребе у херметички затвореним коморама. Дисањем биљних
ћелија кукуруза, ослобађа се угљен-диоксид који спречава даљи рад
микроорганизама. Губици суве материје код овог поступка су свега 2–10%, у
односу на силирање влажног зрна кукуруза у хоризонталним силосима, где
губици износе око 15%.
Хлађење. Ретко се примењује за чување неких хранива као што су
колострум, млеко, крв и др. Врши се ради краткотрајног чувања хранива која
су лако кварљива на обичној температури. На говедарским фармама се, на
Конзервисање хране за животиње 459
пример, вишак колострума хлади и чува у фрижидеру, а затим користи за

напајање телади која су из неког разлога изгубила мајку при партусу.
Дубоко замрзавање. Није нашло примену у чувању сточне хране, јер
захтева специјалне погоне-хладњаче и утрошак великих количина енергије.
Изузетак су нека хранива која се на овај начин чувају због одређених
специфичности. Такав је, на пример, колострум, који се у замрзнутом стању
може чувати и до годину дана. Међутим, могуће је природно замрзавање
хране за животиње у крајевима земљине кугле где, у највећем делу године,
владају ниске температуре. Тако, на пример, у литератури се наводи пример
северних делова бившег СССР (данас Русије), где је развијен поступак
природног замрзавања покошене травне масе, чувања у таквом стању,
одмрзавања и исхране говеда. Таква храна је наводно добро конзумирана. За
чување замрзнуте хране коришћене су подземне просторије у којима је и лети
владала температуре од -4°C до -9°C. Оваква храна је довожена у стаје 5–10
сати пре храњења, како би се одмрзла. Одмрзавање је текло релативно брзо,
јер се није радило о компактној (монолитној) маси већ о расутој форми.
Силирање. То је поступак конзервисања хранива, пре свега биљног
порекла, млечном киселином као производом спонтане или индуковане
микробиолошке активности, или директним закишељавањем
(ацидификацијом) минералним или органским киселинама. Силирањем се
конзервишу кабаста и нека концентрована хранива. И о овом поступку је
детаљно писано у претходним поглављима књиге.
Трапљење. То је стари, једноставан али ефикасан начин за чување
воћних и коренасто-кртоластих плодова. На овај начин се, уз минималне
губитке, успешно чува кромпир, репа, сточна мрква, шаргарепа, цвекла,
јабучасти воћни плодови и др. Наиме, биљне ћелије набројаних плодова живе
и дишу и након вађења плодова из земље или после њиховог брања, услед
чега се троше резерве хранљивих материја створене током вегетације. У тим
процесима се највише троши скроб, који се најпре разлаже до шећера, а овај
оксидише до угљен-диоксида и воде, уз ослобађање енергије. Ове промене су
најмање на температури од 2 до 5 0C, те је она и најпогоднија за чување
набројаних плодова.
На температуру у трапу има утицај како спољна температура, тако и
топлота коју ослобађају биљне ћелије дисањем. Највећа опасност од спољне
температуре прети у виду смрзавања плодова. Тако се, на пример, кромпир
смрзава на -3,2 0C, а репа на -1,0 0C. Након крављења, плодови почињу да се
кваре и труну, па могу да заразе и здраве плодове око себе. Дејство спољне
температуре се ограничава покривањем и изолацијом трапа, а унутрашње
вентилацијoм, односно проветравањем трапа.
Смештај плодова у трапове почиње када спољна температура падне
на 4–8°C. За изградњу трапа се бира приступачно место које је оцедно и суво
и где не постоји опасност од подземних вода. У крајевима са изузетно
оштрим зимама дно трапа се укопава на дубини од 50– 60 cm, чиме се уједно
уклања горњи оранични слој богат трулежним бактеријама. Уколико су зиме

блаже, трап се поставља непосредно на површини земље. Најбоље је да се
трап формира у правцу север – југ, како би што мања ударна површина била
изложена хладном северном ветру. Ширина трапа на малим поседима треба
да износи 1,2–1,5 m, висина 1–1,2 m, а дужина не треба да прелази 8–10 m. У
овакав трап може да се смести и до 5 t кромпира. На великим поседима се
праве трапови далеко већих димензија, у којима може да се складишти и
више стотина тона кромпира. На дно трапа се затим простире чиста и здрава
слама или иглице четинара дебљине 10–20 cm, а затим се сипају плодови на
гомилу у облику стрмог крова. Ситнији плодови се у трапу не пакују, док се
крупнији, на пример репа, пакују тако што се у спољном слоју главе окрећу
напоље. Након тога се преко формиране гомиле ставља такође слој сламе,
дебљине 15–20 cm, који има улогу топлотног изолатора, али и резервоара
кисеоника. На крају се трап покрива земљом дебљине 30–50 cm, зависно од
оштрине зиме. Најбоље је да се земља за овај покровни слој ископа
непосредно са обе стране трапа, чиме се формира канал који ће сакупљати
вишак падавина и спречити њихов продор у трап. У случају изузетно ниских
зимских температура, читав трап треба накнадно покрити са по још једним
слојем сламе и земље. Отварање трапа и узимање плодова увек се врши са
јужне стране.
Температура и влажност у трапу се регулишу изградњом
вентилационих канала. Њих чини један хоризонтални троугаони или
четвороугаони канал постављен целом дужином трапа по средини дна,
направљен од летвица кованих на растојању од 3–4 cm и више вертикалних
канала који се надовезују на хоризонтални на растојању 2–2,5 m, а праве се
од избушених дасака. Вертикални канали излазе изнад врха трапа и треба да
буду са надстрешницом, да киша и снег не би улазили у трап. У вентилационе
канале може да се спушта термометар, па зависно од унутрашње температуре
да се обави додатно проветравање трапа, или изолација новим слојевима
земље. Уместо оваквим каналима, вентилација може да се обавља још
једноставније, тако што се при формирању трапа на свака 2–3 m постављају
вертикално снопови кукурузовине или стабљика сунцокрета, кроз које ће
струјати ваздух и излазити вишак водене паре и топлоте.
Уколико се при формирању трапа испоштују наведене препоруке,
коренасто-кртоласти и воћни плодови се могу чувати уз минималне губитке
више месеци. И у најбољим условима ти губици износе просечно 10–15 %
масе плодова, док у лошијим условима ови губици могу да износе знатно
више.
Осим у траповима различитих конструкција и димензија, кромпир и
слична хранива се могу чувати у подрумима или савременим складиштима.
Капацитет складишта специјалне намене је 500 до 100.000 t кромпира.
Уколико су димензије складишта мање, расту трошкови чувања. За оба типа
складиштења, поред адекватне изолације од ниских, али и високих
Обрада хранива 461
температура, неопходно је обезбедити и одговарајућу вентилацију.

Вентилацијом се постиже не само одржавање оптималне температуре, већ и
влажности чиме се контролише развој микороорганизама.
Конзервирање. Врши се спремањем хране за псе и мачке. Као
полазна сировина користе се мање вредни производи индустрије меса који се,
на различите начине обрађују и пакују у конзерве. Оваква производња хране
је у развијеним земљама света у експанзији.
Конзервисање применом јонизујућег гама зрачења. Користи се у
циљу спречавања клијања кромпира. Има малу примену. За зрачење се
користи 60Co, а количина зрачења је 10.000 рендгена. Озрачена хранива могу
да се чувају на собној температури без губитака.
ОБРАДА ХРАНИВА
У савременом сточарству ретко се које храниво користи у природном

облику, односно онако како је и произведено, већ се користе различите
методе припреме и обраде којима се постижу следећи ефекти:
– промена садржаја влаге;
– промена величине честица;
– промена густине (волуминозности) хранива;
– промена укусности;
– повећање сварљивости;
– промена садржаја појединих хранљивих материја;
– очување квалитета и хранљиве вредности хранива;
– повећање садржаја bypass протеина;
– смањење растура;
– елиминисање штетних материја;
– смањење могућности развоја штетних микроорганизама;
– лакше механизовање исхране;
– позитиван економски ефекат.
Подела метода обраде дата у даљем тексту је свакако непрецизна, јер
се данас све више користе комплексне методе обраде које је немогуће
сврстати у неку од наведених група.
Механичке методе
Механичка обрада се обавља сецкањем, млевењем, кидањем,
гребенањем и пресовањем. Механичке методе се могу користити за обраду
зелених и сувих кабастих хранива, зрнастих концентрата, коренасто-
кртоластих плодова, споредних производа прехрамбене индустрије и др.

Механичком припремом кабастих хранива постиже се повећање конзумирања
и бржи пролазак кроз алиментарни тракт, а да истовремено конзумирање
других компоненти оброка не опада превише (табела 48). Механичка обрада
зрнастих хранива, односно млевење, неизоставна је метода у поступцима
индустријске производње хране за животиње.
Табела 48. Зависност конзумирања суве материје и брзине проласка

различито обрађене сламе кроз желудац (Berg, (1987)
Конзумирање суве Време проласка,
Врста обраде сламе
материје, % сати
Дугачка слама 94 48,0
Сецкана слама 100 43,5
Кратко сецкана слама 107 29,0
Сламне пелете 136 25,7
Сецкање. Користи се за обраду кабасте хране и коренасто-кртоластих

плодова. Овим поступком се најпре олакшава конзумирање, смањује се
растур хране, обезбеђује мешање са другим хранивима, омогућава
механизација давања кабасте хране помоћу миксер-приколица, а самим тим
повећава и производност.
Дужина одрезака при сецкању кабастих хранива зависи, са једне
стране од биљне врсте, а са друге од врсте или категорије животиња за које се
ова храна припрема. Тако, на пример, ради постизања максималних ефеката,
целу зелену кукурузну биљку или сирак (пореклом из зеленог конвејера)
треба сецкати на краће одреске, док траве, луцерку и детелину сецкати на
дуже одреске или их не треба уопште сецкати. Кукурузовину би требало
припремити сецкањем или чијањем, јер, у противном, преживари поједу само
лишће. Дужина одсечака при сецкању суве кабасте хране за говеда треба да
износи 2,5–3,5 cm, а за овце и коње 1,5–2,5 cm, док дужина одсечака зелене
хране може да буде већа. Сецкањем осушених кабастих хранива јављају се
проблеми због ломљења и губитака листа, као и стварања прашине.
Сецкање треба да се примењује и при коришћењу коренасто-
кртоласте хране у исхрани преживара, јер се овом мером, такође олакшава
конзумирање. Још је битнија чињеница да се сецкањем ове хране отклања
опасност од зачепљења једњака које се јавља коришћењем ситнијих плодова,
на пример кромпира.
Чијање. То је сецкање грубих кабастих хранива по дужини, а не
ширини стабла. Тако се постиже боље искоришћавање припремљеног
хранива, јер се унутрашњост стабла грубих кабастих хранива више излаже
ферментативној активности бактерија у румену, па самим тим расте и
сварљивост.
Љуштење. Овим поступком се уклања спољни омотач зрна житарица,

који је богат сировим влакнима и има малу сварљивост у исхрани свиња и
живине. Важна је мера за припрему зрна овса, а нарочито сирка и проса, која
могу потпуно неоштећена и несварена да прођу кроз дигестивни тракт.
Љуштењем зрна овса смањује се количина целулозе и повећава енергетска
вредност тако обрађене хране. У индустрији уља се, као мера припреме
сировина (соје, сунцокрета, кикирикија) обавља њихово љуштење, након
чега следи екстракција.
Брикетирање. То је метод сабијања (компресије) сена у колачиће
(брикете). Пре брикетирања, сено се припрема сецкањем или се брикетира у
дугој форми. Димензије брикета су најчешће 3 5 cm, мада могу бити и
округлог облика. Брикетирано сено заузима мањи простор и олакшава
манипулације и храњење животиња.
Гњечење (ваљање). Овим поступком се зрна компримирају (сабијају)
или пресују у пљоснате честице (флекице, пахуљице) проласком између
ваљака, обично нажљебљених, са одговарајућим размаком. Тиме се добија
производ који је подложнији соковима за варење, па је тиме и већи ефекат
искоришћавања. Гњечење може да буде суво, или уз претходно деловање
водене паре на зрно, у трајању од 1–8 минута.
Млевење. То је један од најстаријих начина обраде хране, најпре
коришћен за припрему хране за људе, а много касније и за животиње.
Недостатак одговарајућих средстава и њихов мали капацитет били су главни
ограничавајући фактор за примену ове технологије. У ову сврху коришћени
су снага човека, животиња, воде и ветра, а тек од скора снага водене паре,
фосилних горива и електричне струје. Млевење је поступак који се
примењује за обраду зрнасте хране, клипа кукуруза, уљаних погача и суве
кабасте хране.
Млевење зрнастих хранива. Млевење је најпростији, најјефтинији и
најраспрострањенији начин припреме зрнасте хране. Овај поступак је
незаменљив у индустријској производњи хране за животиње и њиме се врше
припреме основних компоненти од којих се производе готове смеше,
допунске смеше, предсмеше, пелетирана храна и др. Млевењем се, такође,
уништава животна способност семена коровских биљака, која иначе могу
цела и неоштећена да прођу дигестивни тракт животиња и преко измета и
стајњака да буду разношена.
Величина честица хранива која се добијају млевењем може јако да
варира, па се добијају производи у виду брашна (млива) и прекрупе. Степен
уситњености зависи од врсте животиња које користе тако припремљену
храну. Тако, на пример, свиње воле боље самлевену храну, говеда средње или
крупно самлевену, а коњи и овце прекрупљену или гњечену храну, или чак
цело зрно.
Млевење може да се изводи на више начина, зависно од врсте млина
који се користи:
– Млевење у млиновима са ваљцима је поступак компресије зрна

жита између два ваљка који могу бити глатки или нажлебљени. Коришћењем
нажлебљених ваљака, љуска зрна се не меље. Регулисањем растојања између
ваљака мељава може бити крупнија или ситнија – у форми прекрупе или
финог брашна. Претерано фино млевење није добро за припрему хране за
животиње, јер животиње слабије конзумирају такву храну. У млиновима са
ваљцима добијају се хранива са мање прашине него у млиновима чекићарима.
Ова врста технологије користи се, углавном при припреми хране за људе;
– Млевење у млиновима чекићарима обавља се ударцима челичних
полуга. Уситњени делови зрна пролазе кроз сито одређеног промера. При том
се добија различита величина честица, која зависи не само од промера сита,
већ и од сувоће и врсте зрна, као и снаге и конструкције млина. Ова врста
млинова има велики капацитет и највише се користи у индустријској
производњи хране за животиње.
Слика 74. Камен за млевење у Слика 75. Млин чекићар

воденици
Млевење кабастих хранива. Обрада кабасте хране млевењем ретко се

примењује и то, пре свега, при припреми хране за непреживаре. Употреба
млевене кабасте хране за преживаре обавезно доводи до смањења
интензитета жвакања и преживања и искоришћавања тако припремљене
хране услед њеног бржег проласка кроз органе за варење. Осим тога,
коришћењем млевене кабасте хране, у организму крава долази до промене
односа између сирћетне и пропионске киселине у корист друге, што се
негативно одражава на производњу млечне масти. Међутим, у исхрани

непреживара, млевење луцерке (осушене целе биљке или листа) једна је од
неопходних мера у циљу мешања овог хранива са другим. Најпознатије
храниво које се добија овим поступком је луцеркино брашно које се, као
извор протеина и каротина, укључује у смеше за свиње и живину. Поред овог
производа, може се припремати и брашно од трава као и брашно од целе
кукурузне биљке, сојине биљке и др. Међутим, висока цена дехидрирања
ових хранива која су груба и мало сварљива, ограничава поступак
производње брашна.
Деловање водом
Квашење (натапање) хранива. Примењује се како за кабаста тако и за

концентрована хранива.
Квашење кабастих хранива се обавља ређе, и то у случају када су
хранива пресушена, да би се смањили механички губици и олакшало
конзумирање. За квашење се користи обична вода у којој може бити
растворена со или меласа, у циљу повећања укусности и подстицања
конзумирања. Меласа је јако вискозна материја, те се најпре мора растворити
у 2–3 дела воде.
Зрневље житарица може бити претходно потопљено у води 12-14
сати. Овако навлажена зрна набубре и постану мекша, па је олакшано њихово
конзумирање и коришћење. Посебан облик квашења зрнастих хранива је
њихово реконституисање. Врши се додавањем воде до постизања влажности
зрна од 25 до 30%. Такво зрно се затим лагерује у одговарајућим објектима
15–21 дан пре храњења.
Суви репини резанци садрже велики проценат суве материје и
пектина, па конзумирање већих количина може довести до упијања буражног
сока и престанка преживања. Због тога се препоручује да се суви репини
резанци у исхрани крава користе без припреме само уколико су дневне
количине мање од 4 кг, док се веће дневне количине припремају квашењем.
Квашење се изводи тако што се на 1 кг сувих репиних резанаца додаје 3–5
литара воде, а сам поступак би требало да траје неколико сати, зависно од
брзине упијања воде. По јако топлом времену, поквашена храна треба краће
да стоји до употребе, јер је одлична подлога за развој бројних
микроорганизама. Квашење сачме уљане репице не сме да се врши.
За свиње се може спремати и оброк са већим садржајем воде,
односно, кашасти оброк, чиме се онемогућава издвајање лаких и ситних
компоненти у виду прашине, и уједно се смањује растур. Уместо воде, при
спремању таквих оброка може се користити сурутка, помије, месна каша и
др. Уколико је течни додатак загрејан, појачава се укусност оброка, а самим
тим и конзумирање. У зимским данима, загрејаним кашастим оброком
обезбеђује се и један део топлотне енергије за свиње. Лоша страна овог
поступка је превелика количина влаге у објекту, што је непожељно управо за

време зиме.
Преживари такође могу да се навикну на коришћење влажних оброка,
с тим што је степен влажења за њих знатно мањи.
Прање. Присуство земље или песка на коренасто-кртоластим
хранивима јесте једна од њихових одлика, нарочито уколико се ваде по
влажном времену. Пре него што се дају животињама, обавезно се морају
добро опрати. У противном, у бурагу преживара долази до нагомилавања
механичких нечистоћа, што проузрокује различите дигестивне проблеме.
Прање коренасто-кртоластих хранива се најједноставније и најјефикасније
обавља јаким млазом воде.
Испирање (излуживање). Овај поступак се обавља да би се уклонили
алкалоиди из горких сорти лупине и дивљег кестена, или соланина из
кромпира.
Кромпир се припрема тако што се прво исече на кришке, стави у суд,
прелије водом и остави неколико сати. Пошто кромпир садржи свега око 3%
у води растворљивих састојака, губици органске материје у овом поступку су
мали, док максимална количина соланина буде растворена и одстрањена.
Горка лупина и кестен се излужују тако што се ставе у корпе или порозне
џакове и потапају у хладној води од 24 до 36 сати. Након тога се кувају или
паре, и опет излужују водом која се мења сваких 6–12 сати. Много је
једноставније излуживање у текућој води. У овом случају кестен или лупина
се најпре кувају, а затим потапају у проточну воду где остају око 12 сати. За
разлику од кромпира, ова хранива садрже знатно више растворљивих
хранљивих материја, тако да може бити изгубљено и до 20% од суве
материје, углавном БЕМ.
Термичке методе
Данас се примењују углавном за обраду зрнастих хранива. Поред
тога, термички се припрема кромпир намењен исхрани непреживара, у циљу
инактивације соланина. Кување различитих конфиската и помија је обавезан
вид обраде оваквих хранива, у циљу инактивације евентуално присутних
микроорганизама. Осим тога, различит степен термичког третмана користи се
и у индустријској производњи хране за животиње.
Методе термичке обраде зрнастих хранива деле се на суве и влажне
поступке. Сува обрада подразумева директно дејство топлоте на зрно, а
влажна дејство топле воде, односно прегрејане водене паре. У суве поступке
убрајају се кокичање, микронизација и пржење, а у влажне пахуљање, обрада
паром, екструдовање (експандовање) и кување под нормалним или
повећаним притиском. Температура на којој се обавља сува обрада креће се у
границама 120–180°C, а влажна између 90 и 120°C. Неки поступци термичке
обраде се комбинују са физичком обрадом (гњечење, ваљање). Трајање

појединих поступака варира од неколико сати (кување) до само 30 секунди
(микронизација). Тежи се да термичка обрада траје што краће, како би се
више искористили капацитети опреме.
Главни циљ термичке обраде је промена скроба у присуству влаге,
односно желатинизација. Ове промене се састоје у разарању структуре
ендосперма и протеинског матрикса којим су окружене грануле скроба, као и
желатинизација нормално семи-кристалне структуре скробних гранула. Да би
се разумео значај термичке обраде за искористивост скроба, неопходно је
познавати структуру скробних зрнаца. Скробна зрнца се састоје, готово
искључиво, од угљених хидрата и мале количине масних киселина (0,5–1%).
Угљенохидратна компонента се састоји од два структурно различита
једињења: прво је линеарне структуре, састављено од кончасто обликованих
молекула (амилоза), а друго једињење је разгранато (амилопектин).
Пропорција амилозе и амилопектина је под утицајем наследног фактора, као
и под утицајем фазе развића (зрелости). Услед повезивања молекула у зрнца,
скроб је нерастворљив у хладној води, а за његово усвајање у организму
животиња неопходно је претходно деловање одговарајућих (амилолитичких)
ензима. Загревањем воде скроб апсорбује њену мању количину и зрнца
почињу да бубре. У почетку се бирефригенција (способност двојног
преламања светлости) задржава и процес бубрења је повратан. Међутим, када
се постигне одређена температура, губи се кристална структура скроба, а
процес бубрења постаје неповратан. До ове промене долази услед раскидања
секундарних водоничних веза које држе заједно полимерне ланце (амилозе и
амилопектина) у кристалним регионима скробних зрнаца. Истовремено,
примарне (ковалентне) везе остају неизмењене. Температура желатинизације
разликује се, зависно од биљне врсте, односно од величине скробних зрнаца и
степена повезаности између молекула у аморфним регионима (табела 49).
Табела 49. Температура желатинизације различитих житарица (Amstrong,

1972)
Житарица Температура желатинизације, °C
Јечам 59-64
Кукуруз 62-72
Пшеница 65-67
Кукуруз (тврђи) 66-69
Сирак 67-77
Кукуруз амилозни 92
До желатинизације не долази само када је скроб суспендован у води,

већ за овај процес може бити довољна и вода присутна у зрну. Код сувих
поступака термичке обраде довољна је природна количина влаге у зрну, док
се код влажних поступака врши квашење зрна или се његова обрада обавља
воденом паром.
Термичком обрадом угљенохидратних зрнастих хранива обезбеђује се
већа доступност скроба дејству ензима руминалне микрофлоре и интензивира
његово разлагање и искоришћавање у бурагу. Истина, разлагање скроба
дејством ензима у танком цреву је енергетски ефикасније. Међутим, због
ограниченог капацитета лучења и активности амилазе из панкреасног сока,
боље искоришћавање скроба се обезбеђује управо интензивирањем
микробиолошке ферментације у бурагу. Ова чињеница је нарочито важна у
исхрани младих преживара. Повећани доток скроба у дуоденуму, доводи до
смањења његове сварљивости у танком цреву и дигестивном тракту као
целини. Коришћењем термички обрађеног зрна кукуруза повећава се пост-
руминална сварљивост скроба за 15%, у односу на суво ваљано зрно
кукуруза. Такође, повећава се и сварљивост суве и органске материје оброка
у целокупном дигестивном тракту за 4%. Укупно побољшање сварљивости
органске материје при термичкој обради износе 2–6%, а за БЕМ 2–5%.
Коришћењем термички третираног кукуруза у исхрани јунади у тову,
паралелно са повећањем пост-руминалне сварљивости скроба, повећава се и
пост-руминална сварљивост азота (6–13%). Поред тога, ефикаснијом
ферментацијом скроба у бурагу обезбеђује се интензивнија синтеза
микробијалног протеина и повећава његов доток у дуоденум. Наиме, лако
доступна енергија која се добија разградњом скроба погодује повећању
количине микробијалног протеина који отиче из бурага у дуоденум. Осим
бољег коришћења скроба из термички обрађених житарица, постоје и друге
предности овог поступка: промена форме и величине честице, побољшање
укуса, редукција штетних материја и побољшање хигијенске исправности.
Ростирање (пржење, печење). То је једноставан начин термичке
обраде зрна житарица, соје, грашка, кикирикија и др., у циљу повећања
укусности и искористивости, као и елиминисања антинутритивних фактора.
Од житарица на тај начин се припремају зрно јечма, овса и кукуруза, при
чему долази до трансформације скроба у слатки декстрин, што подстиче
конзумирање и прелазак на суву храну код младих животиња. Поред тога,
пржењем се врши и стерилизација зрна. При употреби пуномасног зрна соје у
исхрани свиња или живине, обавезна је термичка обрада, ради неутралисања
негативног дејства трипсин-инхибитора на сварљивост протеина.
Ростирање се заснива на примени топлоте која је произведена,
најчешће сагоревањем гаса, течног или чврстог горива, или пак директним
излагањем зрна пламену. Температура излагања хране је од 110 до 170°C,
што зависи од примењене опреме. Најједноставнији метод је директна и
интензивна примена суве топлоте, у трајању од око 20 секунди. Пржење соје
најчешће се обавља у ротирајућем бубњу или на покретној траци. У првом
поступку, зрно соје се директно излаже топлоти произведеној сагоревањем
гаса, у комори са ротирајућим бубњем, у трајању 2–5 минута, на температури
од 110 до 130°C. Један од недостатака овог поступка је неравномерно

излагање зрна топлоти. Модернија технологија подразумева пржење зрна на
покретној траци врелим ваздухом. Након загревања зрна, ваздух одлази у
циклон-сепаратор, затим се суши и поново загрева. Предност ове технологије
је у томе да се зрно не излаже директном пламену. За обраду зрна соје
намењеног исхрани непреживара, користе се температуре од 110 до 125°C, а
за преживаре од 140 до 145°C. Препоручује се да излазна температура зрна
соје буде између 110 и 113°C за непреживаре, и 116°C за преживаре (због
повећања количине неразградивих протеина). Овај поступак обраде смањује
почетну влажност зрна за око 30%, али без разарања ћелијске структуре зрна
и ослобађања уља. Поред ових поступака, користи се и загревање самлевеног
зрна загрејаним ваздухом на 150°C.
При коришћењу високих температура јавља се проблем смањења
расположивости неких амино-киселина које су термолабилне, као и смањење
расположивости укупних протеина због Maillard-ових реакција у којима се
граде хемијске везе између протеина и угљених хидрата. Тако, на пример,
смањење искористивости лизина израженије је при микроталасном пржењу и
микронизацији, а знатно мање при процесу екструзије и аутоклавирања.
Микронизација. То је експресно пржење зрна и сматра се термичким
поступком са најмањим утрошком топлотне енергије. Изводи се
континуираним провођењем слоја зрна испод керамичких радијатора који
емитују инфрацрвено зрачење. Зрна се у току третмана налазе на покретној
траци са вибратором, чиме је омогућено њихово “протресање” и равномерно
излагање извору топлоте. Интензитет зрачења може да се подешава
променом одстојања између радијатора и материјала који се обрађује.
Примарно зрачење се кроз керамичке перфориране плоче делом претвара у
дуготаласно секундарно зрачење, доприносећи повећању топлоте. Топлотни
зраци који продиру у унутрашњост зрна вибрирају молекуле водене паре,
услед чега долази до бубрења скробних гранула и разарања ћелија. При том
се зрно загрева до 150°C, а влага смањује за око 7%. После 40–50 секунди
оваквог третмана, а пре него што се распрсне (експлодира), зрневље се меље
на ваљцима и добија се пахуљичасти производ са желатинизираним скробом.
Прописаним загревањем и ваљањем, волуметријска тежина се смањује за 30–
60% од полазне тежине зрна. Тако припремљена зрнаста храна је
приступачнија деловању дигестивних ензима или даљој обради у
индустријском ферментору.
Након загревања и отварања зрна ваљањем, изванредно се повећава
снага бубрења скробних гранула, односно способност апсорпције воде по
јединици суве материје. Ово функционално својство је нарочито важно, па се
капацитет апсорпције препоручује као квалитетни критеријум за оцену
оптималности термичке обраде цереалија. Пошто се микронизацијом
инактивирају биљни ензими и редукује број микроорганизама,

микронизована зрна и смеше концентрата одликују се већим степеном
хигијенске исправности и дужом употребљивошћу. Микронизацијом се,
такође, уклањају непожељни мирис и укус хранива, а тиме се значајно
поправљају органолептичка својства хранива.
Зрневље легуминоза изложено зрачењу не бубри тако снажно као
зрневље кукуруза. Загревањем унутрашњости зрна легуминоза долази до
денатурације трипсин инхибитора, лектина и других шкодљивих ензима и
супстанци. Након третмана, трипсин инхибиторска активност се смањује за
око 10 пута (табела 50). Разумљиво је да у току третмана врло лако може
доћи и до оштећења амино-киселина, витамина и корисних ензима. Због тога
избор температуре и дужине третмана захтева велико знање о природи
промена које настају у процесу микронизације. Поред овог ефекта, при
термичком третману зрна соје повећава се и неразградивост протеина, са 10–
25% у сировом зрну, на 41–61% у термички обрађеном зрну.
Табела 50. Утицај услова микронизације на квалитет зрна соје (Kouzeh-

Kanani и сар., 1981)
након третмана,
уреазе, јединице
Температура, ºC
Растворљивост
повећања pH
протеина, %
јединица/mg
Задржавање
инхибитор,
Активност
лизина, %
Доступно
Трипсин
Време, s
узорка
мин.
Сирово зрно - - 2,20 72,0 91,0 2,3

80 133 0 0,40 18,8 30,0 2,2
80 133 15 0,05 6,8 18,0 2,1
80 133 25 0,00 5,9 15,0 1,9
60 124 0 0,50 26,1 42,0 2,4
60 124 15 0,05 8,2 20,0 2,3
60 124 25 0,05 7,1 18,0 2,2
Пре обраде микронизирањем, најпре се зрневље соје потапа у воду

24–36 сати, при чему набубри, а садржај влаге се повећа на 18–19%. Време
излагања зрна соје инфрацрвеним зрацима је између 50 и 90 секунди. Након
загревања, материјал се оставља да одстоји 10–30 минута, у циљу
искоришћавања преостале топлоте. Након тога врши се ваљање, слично
микронизираном зрну житарица. Ваљањем зрна соје разарају се биљне ћелије
и ослобађа уље, које натапа ваљано зрно без цурења.
Слика 76. а) Микронизер
б) Микронизовани кукуруз
Кокичење (кокање). То је поступак пржења зрна на врелој плочи,

претходно загрејаној на 370–427°C, у трајању од 15 до 20 секунди. При том
долази до брзог смањења влаге са 10–14% на свега 3%, при чему зрно
експлодира у кокицу, и повећа своју запремину за 9–13 пута. За овакав начин
обраде најбољим се сматра кукуруз (и то одређени хибриди), јер остаје само
1–2% неискоканих зрна. Насупрот томе, при кокању јечма, пшенице и овса
запремина зрна се повећава свега за 50–60%. Након кокања може да се обави
и ваљање, услед чега се повећава запреминска тежина.
Парење. То је поступак у коме се зрнаста храна излаже дејству
водене паре загрејане на 93–99°C у трајању од 15 до 30 минута, у условима
атмосферског притиска. Након тога, зрно се гњечи тешким ваљцима у циљу
добијања танких листића. Садржај влаге је 16–20%, због чега мора да уследи
сушење.
Главни резултат овакве обраде је желатинизација скроба, услед чега је
повећана његова сварљивост. Резултати који се постижу парењем и ваљањем
бољи су у односу на хладно ваљање (графикон 5).
Графикон 5. Ефекти прераде зрна кукуруза на in vitro дигестију скроба

(Бекрић, 1997).
Исти поступак може да се обавља уз коришћење повишеног притиска

од 0,2 до 0,5 МПа (2–5 ат), али у трајању од само 1–5 минута и на
температури од 149°C, после чега следи ваљање. Постоји више варијанти
овог поступка, зависно од висине притиска, висине температуре и трајања
поступка. У оваквом поступку добијају се флекице које су мање крте и
ломљиве у току мешања. Парењем под притиском и ваљањем повећава се
сварљивост укупних неструктурних угљених хидрата и смањује разградивост
протеина. У поређењу са сувим ваљањем, парење и ваљање, као и парење под
притиском и ваљање зрна пшенице и кукуруза, доводе до смањења
конзумирања суве материје оброка јунади у тову, без смањења дневног
прираста и побољшања искоришћавања хране за 10%. Такође, овим
поступком се повећава метаболичка енергија кукуруза за 21% и пшенице за
13%.
Кување. То је стари, али и данас коришћен метод за припрему не
само зрнасте хране, већ и кромпира, помија, кланичних конфиската и сл.
Изводи се при атмосферском или повећаним притиском. Кување под
повећаним притиском (аутоклавирање) даје боље резултате и краће траје у
односу на обично кување. Деловањем влажне топлоте долази до смањења
сварљивости протеина, и до делимичног повећања сварљивости скроба.
Кувањем зрна легуминоза долази до разарања трипсин-инхибитор супстанци,
услед чега се повећава искоришћавање оваквог хранива. Кувањем кромпира
уништава се алкалоид соланин који је штетан за непреживаре, док се кувањем
помија и конфиската из кланица врши стерилизација и уништавање штетних
микроорганизама.
Експлозивно кување. Обавља се кувањем зрна воденом паром у
коморама са притиском од 2,3 до 3,0 МPа (23-30 ат). Након тога нагло се
смањује притисак, па се запремина зрна повећава за 6–7 пута. Почетна влага
зрна је између 5 и 25%, што значи да је овакав начин обраде добар и за
недозрело жито.
Пелетирање. Врши се потискивањем претходно самлевених
хранива или смеша кроз отворе матрица различитих димензија, при чему се
добија производ у виду ваљака. Постоји хладно и топло пелетирање. Код
хладног пелетирања као везивно средство користи се меласа, док се код
топлог пелетирања брашнасто храниво претходно припрема увођењем
водене паре у посебном делу који се назива кондиционер. Брашнасто
храниво се, при том, загрева воденом паром, а влага у њему се повећава на
17–18%. Након изласка пелета кроз отворе матрица врши се њихово
хлађење и, по потреби, омашћивање (детаљније објашњење у наредним
поглављима).
Принцип рада различитих типова пелетирки: Слика 78. Пелетирање са два

ротирајућа елемента; Слика 79. Пелетирање са прстенастом матрицом;
Слика 80. Пелетирање са хоризонталном матрицом
Екструдирање. То је савремени термички поступак обраде целог

зрна, појединих хранива или смеша који се заснива на кувању обрађиваног
материјала трењем или фрикцијом. У току самог поступка постиже се
температура и до 250º C, у трајању од 20 до 30 секунди. Истовремено делује
и релативно висок притисак који се креће до 25 МPа. Излазна температура
износи 120–165ºC. Сам процес може бити сув (садржај влаге до 30%) или
влажан (влага и до 80%). Сув поступак може се изводити само са хранивима
богатим мастима, које могу у довољној мери смањити фрикцију. Насупрот
томе, хранива сиромашна мастима (житарице), морају се обавезно
кондиционирати воденом паром до постизања потребног нивоа влаге (24–
28%) и температуре (80-90ºC). “Суви” поступак екструдирања је јефтинији,
јер захтева једноставнију опрему и мањег је капацитета. “Влажна” екструзија
је скупљи технолошки поступак, захтева сложенију опрему и супериорнији је
у погледу капацитета. Осим тога, ефективнији је у погледу денатурисања
антинутритивних фактора, даје бољи и уједначенији квалитет производа,
омогућава бољу контролу појединих параметара, као и мањи утрошак
енергије.
Екструдирање се изводи тако што се храниво потискује снажним
спиралним (пужастим) транспортером кроз челични цилиндар према глави
цилиндра (Слика 81). Захваљујући посебном облику пужастог транспортера и
променљивом броју обртаја, поступком екструзије је могуће истовремено
извести велики број операција: млевење, хидратацију, резање,
хомогенизацију, мешање, дисперзију, компресију, термичку обраду,
инактивацију антинутритивних материја, сабијање, експандовање,
повезивање честица, формирање порозне структуре, као и делимичну
дехидратацију и стерилизацију.
Слика 81. Принцип рада екструдера
У току процеса екструдирања, у материјал који се обрађује уводи се

прегрејана (сува) водена пара, тако да истовремено тече кување и
омекшавање, односно термичка обрада, па се у сојином брашну уништава
трипсин-инхибитор, а скроб желатинизује. При изласку материјала (у виду
млаза) кроз главу цилиндра, долази до његовог ширења (експанзије). То је
нарочито значајно за желатинизацију и кидање скробних гранула,
истискивање уља из уљаних капљица, повећање запремине сирових влакана
као и повећање њихове сварљивости, али и добијање гранула које спорије
тону у води, што се захтева у исхрани пастрмки. На пример, насипна тежина
зрна соје је 715 kg/m3, екструдиране соје 513,0 kg/m3, док је насипна тежина
микронизованих пахуљица 397,0 kg/m3. По изласку из екструдера, на
атмосферском притиску, топао обрађени материјал за кратко време изгуби и
до 50% воде улазног материјала, али и поред тога мора додатно да се хлади и
суши.
Предности екструдирања у односу на друге поступке припреме хране
су вишеструке:
– побољшање укусности хранива;
– повећање садржаја метаболичке енергије;
– повећање сварљивости протеина и угљених хидрата;

– инактивација антинутритивних фактора и деструкција микроорганизама
и токсичних материја.
Екструдирање има и неке лоше стране:
– деструкција термолабилних витамина (А, C, B1);
– инактивација ензима амилазе и фитазе и извесна деструкција лизина,
метионина и цистина.
Осим тога, екструдирање је најскупљи поступак обраде хранива у
односу на неколико других механичких и термичких поступака. Због тога се
користи, пре свега за обраду хране која је намењена младим животињама,
рибама, кућним љубимцима, као и специјалне хране за људе.
Као најважнији резултат екструдирања житарица сматра се
желатинизација скроба. Због тога се овај поступак пуно користи при обради
кукуруза, али и других жита. У процесу екструзије макромолекули скроба
(амилоза и амилопектин) “кидају” се до молекула нижих молекулских маса
(табела 51), због чега се ово храниво ефикасније користи у исхрани домаћих
животиња
Табела 51. Садржај скроба и растворљивх угљених хидрата у сировом и

термички обрађеном зрну кукуруза, % (Радосављевић и сар., 1992)
Узорак Влага Скроб Растворљиви угљени хидрати
Кукурузно зрно
Сирово 11,96 72,96 0,63
Микронизовано 13,51 71,20 2,13
Кукурузно зрно
Сирово 12,48 72,05 0,93
Екструдовано 10,89 50,64 11,68
Кукурузни ендосперм
Сиров 13,91 84,45 0,14
Микронизован 8,51 82,69 0,35
Екструдован 11,42 64,29 18,48
Екструдирањем се, осим желатинизације скроба, постиже да скроб

постаје растворљив у хладној води. Растворљивост скроба се повећава са
повећањем температуре екструдирања и смањењем процента влаге у
почетном материјалу.
Велики број досадашњих истраживања се односио на екструдирање
зрна соје, управо зато што ово храниво садржи више различитих
термолабилних антинутритивних супстанци. Екструдирање доводи до
разарања антинутритивних супстанци и тиме до повећања искористивости
соје. Као једну од лоших особина екструдирања соје у пракси се наводи да
овим поступком обраде долази до значајног ослобађања уља, па је добијену
масу готово немогуће уврећавати у папирне вреће. Насупрот томе, у процесу

микронизације знатно је мање ослобађање уља, тако да се добијају сипкаве
пахуљице које имају форму сличну сојиној сачми.
Слика 82. Скробне грануле (Лево – полимери глукозе у скробној гранули;

Десно – скробне грануле кукуруза)
Експандирање. Овај поступак је сличан екструдирању, а разлика је у

томе што је процес енергетски мање интензиван и што се на крају цилиндра,
уместо матрице са отворима, налази конусни испусни вентил. Експандер
машина је опремљена вентилима за убризгавање водене паре под притиском
у цилиндар, и хидрауличним механизмом за регулисање притиска.
Кондиционирање воденом паром траје око 10–20 минута, на температури од
100ºC, а поступак траје око 20 секунди, са температуром од око 130ºC.
Хемијске методе
Користи се углавном за ниско сварљива, груба кабаста хранива у
циљу разлагања лигноцелулозног комплекса и повећања њиховог
искоришћавања. Такве су, на првом месту сламе које се добијају од
различитих биљака у процесу издвајања зрелог зрневља.
Најважнији начин припреме сламе у циљу повећања њене
сварљивости је обрада алкалијама. На тај начин се сварљивост сламе може
повећати за 30–50 %. Мада се на многим местима у литератури ови поступци
називају делигнификацијом, чињеница је да се у основи ради о физичком
ефекту “надимања”, односно повећања капацитета задржавања воде. Услед
тога могућ је повећан приступ ензима целулазе супстрату (целулози), а тиме
и повећана сварљивост. Наиме, базе NaOH и NH3 (најчешће коришћене за
обраду сламе) су укључене у сапонификацију естара уронске киселине и
ацетил група повезаних са ксиланским ланцем, присутним у
лигноцелулозним материјама. Ова сапонификација доводи до кидања ланаца,
чиме супстрат чини доступнијим дејству ензима. Као потврда овој теорији је
експериментално утврђена чињеница да је минимална количина NaOH
довољна за максималну сварљивост (5–6 g/100 g) управо у складу са
количином која је неопходна за сапонификацију естара уронске киселине и
ацетата. Ослобађање сирћетне киселине из третираног материјала такође
објашњава тенденцију ка смањењу pH вредности под условима алкалног
третмана.
Постоји више метода старијег датума за хемијску обраду грубих и
слабо сварљивих хранива. Третман сламе са NaOH потиче са почетка XIX
века, а заснива се на поступку првобитно развијеном у индустрији папира
прављеног од лигноцелулозних материјала, какви су дрво и слама. Први
поступак је разрадио Lehman у Гетингену. По овој методи, на 100 kg сламе
додаје се 200 l воде и 2–4 kg NaOH, након чега се све то добро измеша и кува
6 сати у казану под притиском 4–6 атмосфера. Унапређење овог поступка
разрадио је Beckmann 1921. године, искључивши примену повећаног
притиска. Koleman-ов начин подразумева третирање сламе 8%-ним
раствором NaOH у трајању од 12 сати, после чега следи кување 6 сати,
испирање и давање стоци. Међутим, сви наведени поступци захтевају и
кување третиране сламе, у првом случају чак под притиском, што није баш
прихватљиво у пракси. Једноставнији начин који је препоручиван је хладно
третирање сламе са NaOH. У овом поступку бале сламе се потапају у раствор
NaOH (15 g NaOH у 1 l воде; 10 l раствора на 1 kg сламе) у трајању од 24 часа.
Овако обрађена слама се испира 3–4 пута пре давања животињама. Међутим,
велика количина воде (80–85%) ограничава дужину складиштења овако
припремљене сламе на само неколико дана, и то у хладнијем делу године.
Такође, проблем представљају и велике количине отпадних вода. У поступку
који су разрадили Piatkowski и сар. (1973) слама се попрска са 4–5%-тним
раствором NaOH и ускладишти, што значи да нема отпадних вода. Накнадно
прање се не врши, а вишак неизреагованог NaOH се неутралише мешањем
овако обрађене сламе са силажом или њеним прскањем са раствором
сирћетне киселине.
Норвешки истраживачи су 1974. године побољшали поступак
третирања сламе базама, тако што су исту воду са алкалијом употребљавали
40–50 пута, али сваки пут обезбеђујући исту концентрацију раствора
додавањем нових количина базе. Још боље резултате неки истраживачи су
постигли додавањем урее (7–10 g/l) раствору за потапање сламе. У Шведској
је 1978. године фирма “Boliden” развила такође “влажну” методу обраде
балиране сламе у комори, у затвореном систему али без отпадних вода. По
овој методи, у првој фази слама се третира комбинацијом 3–5%-тног раствора
NaOH и 2–3%-тног Ca(OH)2 на температури од 20 до 35°C. У другој фази,
вишак базе се неутралише фосфорном киселином, а слама се истовремено
обогаћује фосфором (0,6–0,9% у сувој материји). Осим тога, слами се додају
уреа, минерали и витамини и добија комплетно храниво са 20–24% суве
материје. И у овом случају неопходно је сламу што пре утрошити, с обзиром

на висок проценат влаге. При коришћењу овако обрађене сламе јавља се
проблем уношења већих количина воде у организам крава, и тиме
оптерећивања бубрега у циљу излучивања значајних количина натријума
преко урина. За високо гравидне краве у првој лактацији количину NaOH
треба тако подесити да не прелази 10 g на kg пелета. Због наведених
проблема извршена је модификација овог поступка, па се уместо NaOH
користи KOH, који представља мањи проблем за излучивање. Недостатак ове
базе је у томе што се користи у количинама већим за око 40% у односу на
натријум-хидроксид, а осим тога има и већу цену.
У Данској и Немачкој је развијен “суви” хемијски третман сламе.
Састоји се у третирању исецкане сламе 30%-ним раствором NaOH и њеном
пресовању, услед чега се добијају кобсови промера преко 14 mm и са
садржајем 80–85% суве материје. Пресовањем сламе одстрањује се вишак
раствора NaOH који није ушао у реакцију. Финални производ је у облику
брикета или клипова и довољно сув за складиштење.
Осим NaOH и KOH, као алкалија се може користити и гашени или
негашени креч. По поступку који је дао Китајев, у већи суд прво се стави
исецкана слама у слоју дебљине 30–40 cm, па се затим залије водом и густим
кречним млеком. Преко првог слоја сламе додаје се следећи и тако истим
редоследом поступака, док се сандук не напуни. На крају се преко сламе
стављају даске и некакво оптерећење (камење, цигле) чиме се омогућава да
слама у потпуности огрезне. Прва два дана сламу је неопходно повремено
промешати. Након 3–5 дана слама се вади, добро испере и даје стоци. Према
методи по Кормушкину, за обраду 100 kg сламе потребно је 1 kg негашеног
или 3 kg гашеног креча. Ова количина креча се раствори у 200–300 l воде и
направи се кречно млеко. У тако припремљени раствор потапа се слама,
затим се оцеди и сабије у неки суд, где се оставља 24–36 сати да одстоји,
после чега се може користити. У овом другом поступку се, поред повећања
сварљивости, у извесној мери повећава и садржај калцијума.
Осим база, за хемијску обраду сламе у циљу повећања сварљивости
користе се оксидујућа средства: киселине, сумпор-диоксид, озон и водоник-
пероксид. Водоник-пероксид се користи у комбинацији са NaOH (10 g/l H2O2
+ 6,9 g/l NaOH), тако што се у раствор ове две хемикалије потапа слама током
16 сати, а затим суши 30 минута на 80°C и меље.
За обраду сламе користи се, такође, и амонијак (NH3) у количини од
25–35 kg/t сламе, и то у специјалним објектима који треба да буду затворени
6–8 недеља. У Норвешкој су за стварање херметичких услова користили ПВЦ
фолију, којом се обавијају бале са сламом, претходно правилно наслагане.
Таквим третирањем повећава се сварљивост, али и протеинска вредност
сламе. Уколико се у поступак инкорпорира и дејство високе температуре
(90°C), поступак траје само 24 сата.
Уместо амонијака може да се користи уреа [(NH2)2CO], при чему је

неопходна температура виша од 18°C и влажење сламе. То је веома погодан
поступак за обраду сламе у топлијим подручјима. За третирање се користи
раствор урее (40–50 g/l) којим се слама прска. Под дејством уреазе која је
присутна у слами долази до разлагања урее до амонијака. Овако третирана
слама се држи у затвореним условима 3–4 недеље.
Физичке методе
Најпознатија метода која је раније коришћена је зрачење хранива
ултраљубичастим зрацима ради стварања ергокалциферола (витамина D2) из
биљних стерола. Међутим, у исхрани живине само је форма D3 активна.
Биолошке методе
Кишељење уз помоћ пекарског квасца (квасање). Овај начин
припреме хранива коришћен је, првенствено, у исхрани свиња. Храниво
припремљено квасањем има пријатан укус, већи садржај витамина B
комплекса и већу биолошку вредност протеина. У чист већи суд најпре се
сипа 50 l топле воде, 0,5 – 1 kg претходно, у води размућеног, пекарског
квасца и 20 kg прекрупе или смеше хранива. Све се то добро измеша и остави
да стоји 4–6 сати на температури од 20 до 27°C, уз повремено мешање. После
тога се у суд дода још 110–150 lтопле воде и 80 kg прекрупе или смеше
хранива, све се то добро измеша и остави да стоји још 3 сата, уз повремено
мешање. После 7–9 сати добија се храниво пријатног, благо киселкастог
укуса, које се прасадима даје у количини од 20–25% од целокупног оброка,
крмачама нешто више, а товљеницима и до 50%. Уместо овог начина, могуће
је да се целокупна количина воде (200 l), хранива (100 kg) и квасца (0,5–1kg)
одмах измешају и оставе да стоје 6–9 сати, уз повремено мешање.
Кишељење уз помоћ природних квасаца. У овом поступку
потребна количина прекрупе или смеше се помеша са водом и остави да стоји
24 сата, уз повремено мешање, на собној температури. Дивљи квасци, који су
присутни свуда у природи, брзо постају активни у таквој средини те се добија
храниво пријатног киселкастог укуса. У циљу бржег спремања наредних
количина хранива на овај начин, може се узети мањи део претходно
спремљеног хранива и користити као маја, јер садржи већ активиране квасце.
Припрема хранива помоћу амилолитичких фермената
(ослађивање, ошећеравање, сахарификација). Примењује се у циљу
превођења дела скроба из зрна под дејством ензима дијастазе (такође
Индустријска производња хране за животиње 481
присутног у зрну) у малтозу. Тако обрађено храниво се боље конзумира јер

има пријатан слаткас укус, а угљени хидрати се ефикасније користе.
Поступак се састоји у следећем: у чисте судове ставља се прекрупа
или смеша у слоју од 30 до 35 cm, прелије водом загрејаном на 85–90 °C (на 1
kg хранива 1,5–2 l воде), добро промеша и остави да стоји 4–8 сати на
температури од 55 до 60°C. Ефекти су још већи уколико се при оваквој
обради дода 2–3% слада. Након обраде, количина шећера у храниву се
повећава са 0,5–1% на 8–12%. Сахарификована храна се меша са преосталим
делом концентратног оброка са максималним учешћем од 50%.
Припрема хранива пептонизирањем. На овај начин могу се
припремати хранива анималног порекла (рибље, месно, крвно брашно…), али
и нека високопротеинска хранива биљног порекла (соја), у циљу њиховог
бољег коришћења. Поступак се састоји у додавању ензима панкреасног сока,
који разлажу протеине хранива до форми које младе животиње лакше и боље
користе.
Наклијавање зрневља житарица. Користи се у циљу једноставног и
јефтиног обезбеђења витамина у исхрани животиња. Зрневље житарица
(најчешће јечма и овса) у танком слоју (2–3 cm) се навлажи и остави да стоји
6–8 дана на температури од око 20°C, уз повремену контролу ради
одржавања потребне влажности. После неколико дана зрневље почиње да
клија и када дужина клица буде 6–8 cm даје се животињама, пре свега
пилићима, живини и прасадима у току зиме. Наклијало зрно житарица је, пре
свега богато у β-каротину, али се у току наклијавања губи знатан део других
хранљивих материја.
Спремање ацидофилног млека. То је поступак припреме млека које
се користи у исхрани прасади и телади, да би се превенирала
гастроинтестинална обољења, али и као дијететско храниво. Млеко се најпре
прокува у циљу елиминисања присутне микрофлоре, охлади до око 40°C, а
затим му се дода маја, односно, нека чиста култура ацидофилних бактерија.
Млеко се затим добро промеша и остави да стоји на 20–27°C, 2–4 сата, уз
повремено мешање. Овако припремљено млеко се користи као редовна
храна, као део млечног оброка, или као дијететски додатак.
ИНДУСТРИЈСКА ПРОИЗВОДЊА ХРАНЕ

ЗА ЖИВОТИЊЕ
У претходном тексту је већ наглашено да практично не постоје

хранива која, појединачно коришћена, могу у потпуности да задовоље све
потребе домаћих животиња. Изузетак, евентуално, може бити млеко, али
само у првим данима живота младих животиња, као и квалитетна паша и сено
за нижу производњу у говедарству и овчарству. Међутим, у интензивној и
високој производњи у сточарству неопходно је комбиновање више хранива у
циљу задовољења свих потреба одређене врсте и категорије животиње
(потребе за одржавањем, порастом, лактацијом, репродукцијом и рад). Због
физиолошке специфичности коришћења хране, за преживаре је неопходно да
нека хранива задрже физичку форму (кабаста храна). Насупрот томе,
концентратни део оброка за преживаре и укупни оброк за непреживаре може
бити припремљен комбиновањем више концентрованих хранива, претходно
добро уситњених и максимално измешаних у коначни производ који се
назива смеша. При изради смеша концентрованих хранива не добија се неки
нови производ, већ се од одређених сировина уситњавањем и мешањем у
одређеном односу, добија смеша у којој је свака сировина задржала своје
првобитне особине. Сировине се дозирају и мешају у односима који су
оптимални (за поједине врсте и категорије домаћих животиња) и који су
научно испитани, утврђени и изложени у савременим нормативима. Правилна
рецептура омогућава да финални производ – смеша има, у погледу хранљиве
вредности и цене, далеко боље особине од појединачних особина
компонената које се користе при изради финалне смеше.
Слика 83. Фабрика хране за животиње
Употребом смеша постиже се више позитивних ефеката:

– у производњи млека, меса, јаја и другог, бројна искуства показују да се
применом смеша постиже максимална продукција, уз истовремену уштеду
хранива, тј. мању конверзију хране;
– савремене смеше омогућавају уштеду дефицитарних протеинских

хранива, боље искоришћавање хране, бољу организацију исхране на
фармама, као и увођење разних додатака микробиолошке и хемијске синтезе
(сточни квасац, амино-киселине, макро- и микро- минерални елементи,
карбамид...);
– у условима велике концентрације животиња, савремене смеше имају и
задатак очувања здравља животиња увођењем одговарајућих лекова.
Јединице за производњу смеша за животиње

Постоје три врсте јединица за производњу смеша концентрата:
– Мешалице – справе за мешање већ уситњених и припремљених
компоненти;
– Мешаоне – погони у којима се делимично обавља припремање
компоненти (уситњавање) и само мешање;
– Фабрике хране за животиње – Сложени системи у којима се
припремају хранива, почев од сушења, просејавања, дробљења, млевења,
чишћења, предмешања, мешања, пелетирања, меласирања, омашћивања,
хлађења, просејавања и паковања. Годишњи капацитет фабрика хране за
животиње је 60–100.000 t.
Врсте смеша
Постоје две врсте смеша концентрата у зависности од намене, тј. од
концентрације и састава; њихова производња и промет су регулисани
Правилником о квалитету и другим захтевима за храну за животиње (2000):
– Потпуне, или комплетне смеше које служе за подмирење свих потреба
животиња у хранљивим материјама и могу се користити без накнадног
додавања хранива, осим за преживаре;
– Допунске смеше или супер-концентрати које се додају основном оброку
на бази угљенохидратних хранива (најчешће житарица) у циљу
комплетирања хранљиве вредности у складу са потребама одређене врсте и
категорије домаћих животиња. Допунске смеше садрже знатно већи проценат
протеина, витамина и минералних материја него потпуне смеше.
Овоме треба додати и предсмеше или премиксе који су, такође,
производ фабрика хране за животиње. Предсмеше или премикси својим
високим процентом минерала, витамина, других хранљивих материја и
дозвољених адитива допуњавају потпуне или допунске смеше. Ова врста
смеша се производи према произвођачкој спецификацији.
Потпуне смеше
Још се називају комплетне или готове смеше. Само име говори да се

овим смешама животиње обезбеђују у свим хранљивим материјама.
Међутим, ова дефиниција важи у потпуности само за непреживаре. Наиме,
максимална количина концентрата у сувој материји оброка за преживаре је
60%, а даљим повећањем учешћа концентрата долази до различитих
здравствених и производних проблема. То значи да су потпуне смеше за
преживаре својеврсна допуна оброка на бази кабасте хране, а никако једини
извор свих потребних хранљивих материја.
Потпуне смеше се производе у складу са потребама различитих врста
и категорија животиња. Потпуне смеше може да производи свака
организација која располаже потребним сировинама и одговарајућом
опремом. То је најчешћи облик мешане хране за животиње. Правилником о
квалитету и другим захтевима за храну за животиње (2000) и допунама
Правилника о квалитету и другим захтевима за храну за животиње (2001),
код нас су дефинисане потпуне смеше за свиње, говеда, овце, коње, живину,
куниће и рибе. У оквиру сваке наведене врсте животиња, дефинисане су
смеше за поједине старосне или производне категорије. Међутим, треба
нагласити да критеријуми за састављање потпуних и допунских смеша имају
низ недостатака. Данас се у пракси користе различити нормативи за поједине
врсте и категорије животиња, којима су дефинисане другачије вредности за
поједине хранљиве материје у односу на изложене у овој књизи. Тако се, на
пример, данас у тову бројлера користе специјализовани хибриди, а за
максимално испољавање њихових товних карактеристика користе се смеше
произведене према нормативима које прецизирају произвођачи ових хибрида.
Исхрана оваквих хибрида подразумева коришћење 4–5 различитих смеша,
док се код нас према Правилнику из 2000. године производе само три смеше,
са 22, 19 и 17% сирових протеина. За исхрану крава дефинисане су три
смеше: са 12, 15 и 18% протеина. Међутим, смеше за краве у лактацији са 15
и 18% укупних протеина усклађене су са потребама за протеинима, али не и
за енергијом. Енергетска вредност смеша за преживаре изражава се у
скробним јединицама, које су крајње непрецизне и непрактичне, јер се
добијају рачунски. Смеше концентрата за краве какве се налазе на нашем
тржишту (прављене према важећем Правилнику), често не одговарају
различитим ситуацијама у производној пракси. Уместо да смањују
варијабилност у производњи, оне је својим саставом још више повећавају.
Због тога их многи произвођачи који увиђају недостатке таквих смеша – не
купују. То је основни разлог што је тржиште смеша за краве релативно мало у
односу на друга. Међутим, то не значи да тржиште (произвођачи млека) не би
постали заинтересовани за набавку ових смеша, уколико би се понудили
концентрати који би заиста омогућили да се добије максимална производња

млека. Интересантно је да у Правилнику о квалитету и другим захтевима за
храну за животиње (2000) нису дефинисане смеше за исхрану коза, а да су
дефинисане смеше за коње и куниће, односно, врсте животиња које се ретко
хране фабричким смешама концентрата. Неки стручњаци препоручују да се у
ову сврху могу користити смеше концентрата намењене овцама али, при том,
не уважавају разлике у коришћењу хране које постоје између коза и оваца.
Прецизирањем услова које индустријски произведене смеше морају
да испуњавају, дефинисане су минималне и максималне вредности за
поједине хемијске параметре, или интервал вредности. Тако је, на пример, за
количину сирове целулозе дефинисан »горњи праг«, односно максимална
вредност, због добро познатог депресивног дејства целулозе на сварљивост
оброка. За сирове протеине дефинисан је минимим у коме се могу остварити
адекватни резултати. Коришћење већих количина протеина од прописаних
неће се, истина, штетно одразити на производњу, али ће бити финансијски
штетно за произвођача смеше. Са друге стране, количина сирових протеина у
смеши за непреживаре није гаранција њеног квалитета, односно хранљиве
вредности, већ је то количина есенцијалних амино-киселина. Истина, у
Правилнику (2000) прописане су и минималне количине за лизин и
метионин+цистин, али је проблем што у нашој земљи, практично, ни једна
институција није оспособљена за анализу хране на амино-киселине.
Супротно томе, у смешама за преживаре могуће је један део азота обезбедити
из НПН једињења, чиме се постиже знатна уштеда. За количину калцијума и
фосфора у неким смешама дат је интервал вредности (минимум–максимум)
како би се осигурао оптималан однос и искористивост ових елемената, а у
смешама за непреживаре и термин »искористив« фосфор. Међутим, ензимски
додаци на бази фитазе знатно повећавају искористивост фосфора из
житарица, те је (у том случају) потребе животиња могуће подмирити и
мањим нивоом фосфора у храни. Поред лизина, метионина и цистина, у
смешама за непреживаре прецизиране су и минималне количине витамина
Б12, без кога је немогућа интензивна производња. Насупрот томе, за
преживаре није прецизирана количина есенцијалних амино-киселина, као ни
витамина Б12, пошто исте синтетише симбиотска микрофлора.
Потпуне смеше за свиње. Свиње су хербиворе и непреживари –
животиње са простим желуцем. Одликују се високим интензитетом пораста
и великом продуктивношћу. Тако, на пример, свиња у тову постиже за 6–7
месеци масу од 90 до 110 kg. Крмача се у току године праси 2,2–2,4 пута, а
сваким прашењем на свет донесе 10–12 па и више прасади, за које
свакодневно произведе неколико kg млека. У интензивном свињарству
користи се искључиво концентрована храна, која садржи одговарајући
проценат сирових протеина, есенцијалних амино-киселина, витамина и
минерала. Смеше за исхрану свиња су потпуне у правом смислу речи, јер
задовољавају све потребе животиња за хранљивим материјама, без додавања

било каквог другог хранива.
а) Потпуна смеша за прихрањивање прасади. Често се назива и
предстартер смеша. Намењена је за рано прихрањивање прасади (од 7. дана)
ради навикавања на узимање суве хране у циљу што ранијег одбијања.
Користи се, такође, и за прихрањивање ситније, кржљаве и слабо виталне
прасади. То је најскупља потпуна смеша за свиње, јер садржи квалитетна и
скупа хранива: млеко у праху, сточни квасац, рибље брашно, сојину сачму и
сојин гриз. Због тога се користе ограничене количине ове смеше, до 2 kg по
прасету, или се прихрањивање прасади почиње јефтинијом (стартер) смешом
која не садржи млеко у праху, а залучење врши касније.
Ензимски систем за варење хране у младе прасади је прилагођен за
коришћење лако сварљивих и усвојивих хранљивих материја из млека, па
због тога смеше треба да садрже квалитетна (и скупа) хранива која су добар
извор протеина и енергије. С обзиром да је варење скроба мало, учешће жита
као извора енергије у оваквим смешама треба да је минимално. Главни
извори енергије за прасе су масти и млечни шећер (лактоза), па је неопходно
да се у смешама обезбеде из адекватних хранива. Тако је, на пример, добар
извор масти сојино уље или пуномасан сојин гриз. Поред масти, извор лако
сварљиве енергије за прасад су и шећери, који се у почетним смешама
обезбеђују из млека у праху или, још боље, из сурутке у праху. У ову сврху
може да се користи и сахароза мада је, због развоја E. coli и настанка
упорних, неспецифичних пролива погоднији млечни шећер.
Протеини се обезбеђеују коришћењем више различитих квалитетних
хранива: млека у праху, сојине сачме и сојиног гриза, рибљег брашна и
крмног квасца. Њиховим комбиновањем постиже се оптималан садржај не
само укупних протеина, већ и појединих амино-киселина. Квалитет рибљег
брашна је често незадовољавајући, како у хемијском погледу (саставу) тако и
у микробиолошком.
Оптималан ниво макроминералних материја постиже се коришћењем
сточне креде (извор калцијума), дикалцијум-фосфата (извор калцијума и
фосфора) и сточне соли (извор натријум-хлорида). Микросастојци (минерали
и витамини) обезбеђују се из премикса.
б) Потпуна смеша за прасад I до 15 kg. Често се назива и стартер
смеша. Користи се за исхрану прасади након одбијања, па до постизања масе
од око 15 kg, мада се може њоме обављати и прихрањивање прасади. У
односу на претходне смеше, садржи мање протеина и метаболичке енергије.
При састављању ове врсте смеше користе се квалитетни извори протеина
биљног, животињског и целуларног порекла. Због претходно наведених
проблема са квалитетом и хигијенском исправношћу рибљег брашна, данас се
иде на потпуно искључивање ове врсте хранива. Уместо њега, у циљу
постизања оптималне количине укупних протеина и појединих амино-
киселина користе се квалитетна хранива биљног и микробиолошког порекла

у комбинацији са синтетичким амино-киселинама. Млеко у праху, такође,
може бити извор протеина и важних амино-киселина, али је свакако скупо
решење, те се ретко користи у стартер смешама. С обзиром да је ензимски
систем старије прасади боље развијен и прилагођен за коришћење скроба као
извора енергије, учешће житарица у овим смешама је веће у односу на
предстартер смеше. Управо због тога, ова врста смеше је јефтинија од
предстартер смеше. Међутим, због интензивног пораста и повећаних потреба
прасади у енергији (житарице нису довољан извор енергије), предлаже се
коришћење сојиног уља, свињске масти, прженог зрна соје или сојиног гриза.
в) Потпуна смеша за прасад II од 15 kg до 25 kg. У пракси се назива
гровер смеша. Користи се за прасад до укључивања у тов. Пошто се ради о
животињама са добро развијеним ензимским системом за коришћење хране, у
ове смеше су укључене веће количине житарица (кукуруза, јечма и пшенице)
као јефтиних извора енергије. Због великих потреба ове категорије свиња,
неопходан је и додатни извор енергије, као што је сојино уље или свињска
маст. Оптимална количина и квалитет протеина постиже се комбиновањем
квалитетне сојине и сунцокретове сачме, рибљег брашна и крмног квасца.
Могу се користити и протеинска хранива произведена на сопственој фарми,
као што су соја и грашак у зрну.
г) Потпуна смеша за свиње у порасту и тову I од 25 kg до 60 kg.
Једини производ у свињарству је месо. Данас се у свету гаји већи број раса
које се тове у чистој крви или као мелези Ф1 и Ф2 генерације. За производњу
меса тове се мушка кастрирана и женска некастрирана грла до масе од 110 до
120 kg. Ова маса се постиже са 6–7 месеци, а просечан дневни прираст је и до
650 g. У овом периоду това најефикасније се користи храна за пораст
мишићног ткива које се састоји од протеина и воде. Прираст у тову до још
већих маса садржи све веће количине масног ткива, што се мање цени код
потрошача. Заједно са товним материјалом, код нас се држи и храни истом
храном и будући женски приплодни материјал који се при крају това одабира,
пребацује у друге стаје, након чега се врши оплодња.
Потребе ове категорије свиња су мање у односу на прасад, пре свега у
количини и квалитету протеина, јер је и структура прираста промењена.
Смеше су, у принципу, јефтине и могу се саставити искључиво на основу
хранива биљног порекла.
д) Потпуна смеша за свиње у порасту и тову II од 60 kg до 100 kg.
Потребе ове категорије су најмање у односу на претходне категорије, па се
смеше могу саставити искључиво од хранива биљног порекла. Због
негативног утицаја кукуруза на квалитет меса и тврдоћу сланине,
препоручује се да учешће кукуруза у укупној количини жита не буде веће од
50%. У пракси се то ретко практикује, пошто су друга жита најчешће скупља
од кукуруза. У неким годинама се дешава да је пшеница сличне цене или
јефтинија од кукуруза. Исхрана по вољи ове категорије свиња може да доведе

до претеране замашћености трупа, нарочито код кастрата који и иначе имају
мањи проценат мишићног ткива у трупу у односу на женска грла. У
литератури се препоручује одвојено држање и храњење кастрата и назимица,
мада се код нас у пракси то не примењује.
Табела 52. Примери потпуних смеша за свиње

Храниво 1 2 3 4 5 6
Кукуруз 57,50 61,00 64,70 62,80 65,10 57,00
Јечам - - - 5,00 - -
Пшеница - - - 5,00 - -
Сточно брашно 6,00 8,00 9,50 5,00 10,00 15,00
Сојина сачма 23,00 17,00 12,00 10,00 5,00 10,00
Сунцокретова сачма - 5,00 7,00 8,00 10,00 12,00
Луцеркино брашно - - - - 5,00 -
Рибље брашно 6,00 3,00 2,20 - - -
Крмни квасац 2,00 2,50 1,50 1,00 1,00 2,00
Сојино уље 2,00 - - - - -
Дикалцијум-фосфат 1,00 1,00 0,60 0,70 1,20 1,00
Сточна креда 0,90 0,80 1,00 0,90 1,00 1,20
Сточна со 0,30 0,40 0,50 0,40 0,40 0,50
Премикс, 1%-ни 1,00 1,00 1,00 1,00 1,00 1,00
Миназел Плус 0,30 - - - 0,30 0,30
Стимулан - 0,30 - 0,20 - -
1- Потпуна смеша за прасад I до 15 kg; 2- Потпуна смеша за прасад II од 15
kg до 25 kg; 3- Потпуна смеша за свиње у порасту и тову I од 25 kg до 60 kg;
4- Потпуна смеша за свиње у порасту и тову II од 60 kg до 100 kg; 5-
Потпуна смеша за супрасне крмаче и назимице; 6- Потпуна смеша за крмаче
дојаре и нерасте.
ђ) Потпуна смеша за супрасне крмаче и назимице. Назимице и

гравидне крмаче имају знатно мање потребе у односу на прасад. Међутим,
назимице, па и супрасне крмаче расту и даље до 4. партуса, тако да им за
сваки интервал између два партуса треба обезбедити додатне хранљиве
материје за прираст од 15 до 20 kg, као и за развој плода. Оброци за ове
категорије су релативно једноставни, и могу се саставити искључиво од
хранива биљног порекла, са сопствене фарме или купљених (табела 48).
Посебно се обраћа пажња на количину појединих минерала и витамина који
су битни за развој плода.
е) Потпуна смеша за крмаче дојаре и нерасте. У односу на

категорију супрасних крмача, потребе дојара за сировим протеинима су
значајно повећане у односу на супрасне крмаче и назимице, јер луче 6–8 kg
млека дневно. Иста смеша се користи и за приплодне нерасте, јер се ради о
елитним грлима које треба адекватном исхраном што дуже држати у
експлоатацији. Смеше за ове категорије могу бити састављене искључиво на
бази хранива биљног порекла.
Потпуне смеше за говеда. Говеда су преживари са вишекоморним
желуцем. У преджелуцима (бураг, мрежавац и листавац) живи бројна
микрофлора (бактерије, протозое и гљивице). Ова микрофлора разлаже
целулозу, синтетише есенцијалне амино-киселине, као и витамине B
комплекса на рачун састојака из оброка и разлаже неке антинутритивне
материје из хране и др. Захваљујући оваквој симбиози, говеда и други
преживари могу ефикасно да користе храну са високим садржајем целулозе.
Међутим, висока производња млека и високи дневни прирасти не могу се
постићи без коришћења концентрата. Индустријски се производе потпуне и
допунске смеше за преживаре. Реално гледано, и потпуне смеше се користе
као допуна оброка на бази кабасте хране. У претходном тексту су већ
наведени бројни недостаци због којих се потпуне смеше за говеда мало
производе и користе. У пракси се све чешће користе мешани оброци који се
спремају од сена, силаже и сенаже, различитих концентрованих хранива,
минерално-витаминских додатака и других адитива. Припрема и
дистрибуција оваквих оброка може у потпуности да се механизује помоћу
миксер приколица.
При спремању смеша концентрата за говеда користе се, искључиво,
хранива биљног порекла. Болест лудих крава (BSE) која се преноси
хранивима животињског порекла, довела је до потпуне забране коришћења
ових хранива у оброцима за све преживаре, са изузетком млека и сурутке у
праху. Из истог разлога, у исхрани преживара не користи се ни рибље
брашно, јер постоји реална опасност да се ово храниво фалсификује
додавањем месног брашна добијеног од болесних животиња.
Услови квалитета смеша за преживаре прописују енергију изражену у
овсеним јединицама, протеине, целулозу, липосолубилне витамине и
поједине минерале.
а) Потпуна смеша замена млека за телад. Ради се о смеши
квалитетних хранива која се растварају у води темперираној на око 38°C у
односу 1 : 7–8 делова. На тај начин добија се течна замена за млеко која,
садржајем суве материје и појединих хранљивих материја, замењује млеко.
Даје се теладима након исхране колострумом и стицања пасивне
имунозаштите. Телад је конзумира напајањем из кофе или цуцлом. Према
Правилнику (2000) треба да садржи минимално 50% млека у праху. Поред
овог хранива, у замену за млеко се укључују и сурутка у праху, квалитетно

сојино брашно, крмни квасац и премикс минерала и витамина.
б) Потпуна смеша за телад I – почетна. Користи се као прва смеша
концентрата у исхрани телади, и треба да садржи минимално 20% сирових
протеина. Уместо ње, теладима се најчешће одмах даје стартер смеша која
садржи 18% сирових протеина и која је једноставнијег састава и јефтинија.
в) Потпуна смеша за телад - II од 50 kg до 100 kg. Даје се теладима
већ од 15. дана живота заједно са заменом за млеко, па све до постизања 120–
130 kg масе, односно до старости од 3 месеца. У овом периоду живота,
функција преживања се тек успоставља, повећава се запремина преджелудаца
и у њих се насељава микрофлора. Све то захтева да ова категорија телади
добија квалитетну кабасту храну и концентрат са минимално 18% сирових
протеина. Остала ограничења су максимално 6% целулозе и 8% минералних
материја у концентрату.
г) Потпуна смеша за телад у порасту и тову III од 100 kg до 250 kg.
Функција преживања код ове старосне категорије је већ успостављена, тако
да се ефикасно користи кабаста храна. Међутим, због интензивног пораста
неопходно је у оброку обезбедити и адекватну количину протеина и брзо
искористиве енергије. Ниво укупних протеина треба да је 16%, с тим да се
део протеина (еквивалент) може обезбедити из НПН једињења.
д) Потпуна смеша за тов јунади I од 250 kg до 350 kg. Ова смеша
представља допуну оброка са високим садржајем кабасте хране. Треба да
омогући високе прирасте и брз тов јунади са најмањим трошковима исхране.
Услови квалитета су минимално 14% сирових протеина, максимално 15%
сирове целулозе и максимално 10% укупних минералних материја.
Правилником прописан протеински еквивалент из NPN једињења је 35, што
може значајно да појефтини ову врсту смеше.
ђ) Потпуна смеша за тов јунади II преко 350 kg. Услови квалитета су
минимално 12% сирових протеина, максимално 10% сирове целулозе и
максимално 10% минералних материја. Правилником (2000) је прописан
протеински еквивалент из НПН једињења је 25.
е) Потпуне смеше за краве музаре. На савременим фармама све
чешће се користе мешани оброци на бази кабасте и концентроване хране,
који садрже све потребне хранљиве материје у оптималним количинама. На
мањим фармама и са мањим бројем грла, исхрана се може организовати по
групама крава, зависно од висине производње, са одвојеним давањем кабасте
хране и концентрата. У том случају, све краве добијају исти кабасти део
оброка у складу са најнижом производњом млека у групи, а свака крава
индивидуално добија концентрат у складу са њеном млечношћу. При оваквој
исхрани користе се концентрати са 12%, 15% и 18% сирових протеина, који
теоретски треба да омогуће производњу од 2 , 2,5 и 3 kg млека за сваки kg
концентрата. У Правилнику (2000) дефинисане су: Потпуна смеша за краве
музаре (са 12% протеина), Потпуна смеша за краве музаре до 20 l/дан млека
(са 15% протеина) и Потпуна смеша за краве музаре преко 20 l/дан млека (са
18% протеина).
ж) Потпуна смеша за засушене краве и јунице. Потребе ове
категорије крава за хранљивим материјама су далеко мање у односу на
продуктивније краве у лактацији. Потребе засушених крава односе се, пре
свега на развој плода, обнављање телесних резерви и регенерацију млечне
жлезде. Потребе јуница односе се на ограничени прираст у просеку од око
750 g дневно, при коме грло може да буде оплођено са 13–15 месеци и да се
тели са око 2 године. Ове смеше треба да садрже минимално 14% сирових
протеина, минимално 0,9 овсених јединица, максимално 20% целулозе и да
су без НПН једињења.
з) Потпуна смеша за приплодне бикове. Мушка приплодна грла се
држе у репроцентрима и најчешће хране сеном и концентратом преко целе
године. Према Правилнику (2000), смеша концентрата за приплодне бикове
треба да садржи минимално 16% протеина, минимално 1,0 овсених јединица,
максимално 15% сирове целулозе и да је без НПН једињења.
Табела 53. Примери потпуних смеша за говеда

Храниво 1 2 3 4 5
Кукуруз 59,90 54,50 60,80 65,10 56,90
Јечам - - 10,00 - -
Пшеница - - 10,00 - -
Сточно брашно 10,00 15,00 - 8,00 10,00
Репин резанац - 4,00 - 7,00 -
Сојина сачма 9,00 - - - 5,00
Сунцокретова сачма 15,00 19,00 13,40 15,00 18,50
Луцеркино брашно - 4,00 - - 5,00
Сточни квасац 2,00 - 1,00 - -
Дикалцијум-фосфат 1,00 0,70 1,70 1,70 1,40
Сточна креда 1,20 0,90 1,30 1,20 1,20
Сточна со 0,60 0,60 0,80 1,00 1,00
Премикс, 1%-ни 1,00 1,00 1,00 1,00 1,00
Миназел Плус 0,30 0,30 - - -
1- Потпуна смеша за телад у порасту и тову III од 100 kg до 250 kg; 2-
Потпуна смеша за тов јунади I од 250 kg до 350 kg; 3- Потпуна смеша за
тов јунади II преко 350 kg; 4- Потпуна смеша за краве музаре; 5- Потпуна
смеша за краве музаре до 20 l/дан млека
Смеше за овце. Овце су такође преживари, које пашу користе ефикасније од

говеда. На квалитетним пашњацима засушене овце и товна грла могу све
своје потребе да задовоље из расположиве зелене хране. У периоду мркања
(оплодње), неопходно је појачати исхрану оваца ради јачег испољавања
еструса и веће овулације, што се постиже додавањем зрнастих хранива или
смеша концентрата. У сезонској и јесењој оплодњи, највећи део
бременитости протиче на конзервисаној кабастој храни (сену и силажи) која
може, у потпуности, да задовољи потребе оваца. Концентрати се поново
уводе након јагњења и омогућавају адекватну продукцију млека, нарочито у
случају када су овце слабије кондиције или доје близанце. Јагњад би, такође
требало да добија концентрат, како би остварила максималан прираст и била
спремна за тржиште у оптималном року. За разлику од говеда, овце имају
додатне потребе за производњу неколико килограма вуне у току године. Ове
потребе се, пре свега, односе на амино-киселине са сумпором.
а) Потпуна смеша – замена млека за јагњад. Користи се на сличан
начин као и замена млека за телад – растварањем у води у циљу опонашања
млека овце и напајањем јагњади. Услови Правилника (2000) предвиђају
минимално 22% протеина, као и минимално учешће 50% млека у праху.
б) Потпуна смеша за јагњад у порасту и тову I до 15 kg. Ово је прва
смеша концентрата која јагњадима треба да се понуди неколико дана по
рођењу. Треба да садржи минимално 18% сирових протеина и максимално
6% сирове целулозе.
в) Потпуна смеша за јагњад у порасту и тову од 15 kg до 30 kg. У
овом периоду това, јагњад највећи део хранљивих материја добија на
квалитетном пашњаку, док се концентрати користе као допуна оваквој храни.
Услови квалитета су минимално 16% сирових протеина и максимално 8%
сирове целулозе .
г) Потпуна смеша за јагњад у порасту и тову од 30 kg до 50 kg.
Потребе ове категорије у протеинима су још мање, с обзиром на састав
прираста. Услови квалитета су минимално 14% сирових протеина,
максимално 10% сирове целулозе и максимално 8% минералних материја.
д) Потпуна смеша за сјагњене овце и двиске. При јесењој оплодњи,
исхрана бременитих оваца у почетку протиче на пашњацима. Потребе плода
су у прве 2/3 бременитости минималне, тако да се у уобичајеним ситуацијама
не врши додатна исхрана. Међутим, при лошијем квалитету пашњака користе
се концентрати који садрже минимално 14% сирових протеина и максимално
15% сирове целулозе.
ђ) Потпуна смеша за овце у лактацији. Потребе ове категорије су
повећане јер се лучи млеко за исхрану једног или два јагњета. Прва фаза
лактације обично протиче у коришћењу конзервисане кабасте хране, на крају
зиме и почетку пролећа. Услови квалитета за смешу су минимално 16%
протеина, протеински еквивалент из НПН једињења највише 25, и
максимално 15% целулозе.
е) Потпуна смеша за приплодне овнове. Ова категорија има повећане

потребе у сезони пред и за време припуста, па је неопходно да, поред кабасте
хране, добија и одређену количину зрнастих концентрата или смеше
концентрата. Смеше за приплодне овнове треба да садрже минимално 17%
протеина и максимално 15% целулозе.
Табела 54. Примери потпуних смеша за овце

Храниво 1 2 3 4
Кукуруз 44,50 44,40 47,00 48,70
Јечам 10,00 8,00 10,00 -
Овас - 5,00 10,00 -
Сточно брашно 10,00 10,00 10,00 10,00
Суви резанац шећерне репе 5,00 5,00 4,00 6,00
Сојина сачма 20,00 12,00 7,00 10,00
Сточни квасац 2,50 2,00 2,00 2,00
Дикалцијум-фосфат 1,00 1,00 1,10 1,10
Сточна креда 1,30 1,00 1,20 1,20
Сточна со 0,70 0,60 0,70 1,00
Премикс, 1%-ни 1,00 1,00 1,00 1,00
1- Потпуна смеша за јагњад у порасту и тову I до 15 kg; 2- Потпуна смеша
за јагњад у порасту и тову II од 15 до 30 kg; 3- Потпуна смеша за сјагњене
овце и двиске; 4- Потпуна смеша за овце у лактацији
Смеше за коње. Коњи су хербивори са једнокоморним желуцем.

Варење протеина и скроба се обавља у танком цреву, а варење кабасте хране
у слепом цреву. Међутим, коришћење кабасте хране је мање ефикасно код
коња него код преживара, док је искористивост протеина, масти и скроба
слична. У Правилнику (2000) дефинисано је осам смеша за различите
категорије коња. Смеша за ждребад на сиси предвиђа обавезно укључивање
млека у праху, док се смеше за остале категорије могу саставити на бази
енергетских и протеинских хранива биљног и микробиолошког порекла и
хранива минералног порекла.
Потпуне смеше за кокоши. Кокоши су непреживари са веома
интензивним метаболизмом. Тако, на пример, коке носиље у просеку снесу
око 42 g јајне масе свакодневно, са којима се излучи и одређена количина
воде, протеина, масти и калцијума. Пилићи у тову остваре за 6 недеља укупан
прираст од преко 2 kg. За овако висок интензитет производње неопходна је
адекватна храна, која ће садржати одговарајућу количину сирових протеина,
есенцијалних амино-киселина, витамина и минерала. Нарочито су велике
потребе за калцијумом које, код кока носиља, износе до 4% у оброку.
а) Потпуна смеша за тов пилића I. Према препорукама старијег

датума, ова смеша се користи у тову пилића узраста од 0 до 21. Према
Правилнику (2000) смеша треба да садржи минимално 22% сирових протеина
и адекватан садржај есенцијалних амино-киселина и микроелемената, што се
може обезбедити коришћењем квалитетних хранива биљног порекла, рибљег
брашна, крмног квасца, синтетичких амино-киселина и минерално-
витаминског премикса. Висока сварљивост смеше се обезбеђује максималним
присуством целулозе од 5%. Минимална количина метаболичке енергије је
13,0 МЈ/kg и обезбеђује се из скроба житарица, али и додатих масти, као што
је сојино уље. Због великих потреба за енергијом, Правилником (2000) се
захтева обавезно укључивање минимално 5% масти у смешу. Због проблема
везивања фосфора у нерастворљив комплекс са фитинском киселином,
прецизирана је и минимална количина доступног фосфора.
б) Потпуна смеша за тов пилића II. Користи се од 22. до 42. дана това
и треба да садржи минимално 19% сирових протеина и 13,00 МЈ/kg
метаболичке енергије. Смеша се може саставити само од хранива биљног
порекла, али је тада неопходно да се укључи и синтетички метионин. И за ову
смешу је обавезно укључивање минимално 5% масти, да би се обезбедио
минималан ниво метаболичке енергије од 13 МЈ/kg.
в) Потпуна смеша за тов пилића III. Користи се у задњих десет дана
това, пре клања. Треба да садржи минимално 17% сирових протеина и 13
МЈ/kg метаболичке енергије. Ова врста смеше не сме да садржи рибље
брашно, јер се његов мирис преноси на месо. Адекватан састав смеше треба
да се обезбеди употребом, искључиво, хранива биљног порекла. Не треба
додавати синтетичке амино-киселине, јер су потребе ове категорије пилића
смањене у односу на претходне.
г) Потпуне смеше за приплодне пилиће (I, II и III). Исхрана
приплодних пилића треба да омогући умерен пораст и сразмеран развој
мишићног и коштаног ткива. То се обезбеђује мањим процентом протеина и
енергије у смешама. Према Правилнику (2000), конципиране су три смеше за
приплодне пилиће – са 19%, 17% и 15% протеина, а све три треба да садрже
11,5 МЈ/kg метаболичке енергије.
д) Потпуна смеша за носиље јаја за конзум I. Користи се од почетка
проношења па до 42. недеље старости. Садржи минимално 16,5% сирових
протеина и 11,50 МЈ/kg метаболичке енергије. С обзиром да коке носиље
свакодневно излучују љуском јаја значајне количине калцијума, проценат
овог минерала у оброку мора да износи 3,2 – 4,0%. Ово су највеће потребе за
калцијумом у односу на све друге врсте и категорије домаћих животиња.
ђ) Потпуна смеша за носиље јаја за конзум II. Користи се од 42.
недеље живота па до краја експлоатације. Пошто се у овом периоду носивост
постепено смањује, мање су и потребе за хранљивим материјама. Тако, на
пример, минимална количина протеина треба да је 15%, а смањене су и
потребе у лизину, метионину и цистину.
е) Потпуне смеше за расплодне носиље (I и II). Правилником (2000)

су прецизиране сличне хранидбене норме, као и за носиље јаја за конзум I и
II. Значајније се разликује смеша за расплодне носиље II, која садржи мање
енергије и минерала.
Табела 55. Примери потпуних смеша за кокоши

Храниво 1 2 3 4 5
Кукуруз 49,60 55,20 60,90 54,35 54,50
Сточно брашно 5,00 5,00 10,00 8,00 10,00
Сојина сачма 35,00 26,00 17,00 10,00 7,50
Сунцокретова сачма - 5,00 6,00 10,00 7,50
Рибље брашно - - - 3,00 2,50
Луцеркино брашно - - - - 3,50
Крмни квасац 3,50 2,50 2,50 3,00 2,50
Сојино уље 2,50 2,50 - 1,25 1,50
Метионин 0,20 - - 0,10 -
Дикалцијум-фосфат 1,40 1,40 1,10 1,30 1,70
Сточна креда 1,20 1,10 1,00 7,50 7,50
Сточна со 0,30 0,30 0,20 0,25 0,30
Премикс, 1%-ни 1,00 1,00 1,00 1,00 1,00
Миназел Плус 0,30 - 0,30 0,25 -
1- Потпуна смеша за тов пилића I; 2- Потпуна смеша за тов пилића II; 3-
Потпуна смеша за тов пилића III; 4- Потпуна смеша за носиље јаја за
конзум I; 5- Потпуна смеша за носиље јаја за конзум II;
Потпуне смеше за исхрану ћурака. Исхрана ове врсте живине је, у

основи слична исхрани кокоши, са тим да ћурићи имају веће потребе за
протеинима, појединим амино-киселинама, витаминима, минералима и
енергији у односу на пилиће, док старије категорије ћурака боље користе
сирову целулозу него кокоши. Носивост ћурака је сезонска, са мањим бројем
јаја која се искључиво користе за приплод, што захтева и мању количину
хранљивих материја у односу на кокоши носиље.
а) Потпуна смеша за ћурке у порасту и тову I. Ова смеша се даје
ћурићима у периоду живота од 0–4 недеље. Треба да садржи минимално 28%
сирових протеина и 11,8 МЈ/kg метаболичке енергије.
б) Потпуна смеша за ћурке у порасту и тову III. Користи се за
исхрану ћурића у периоду од 5 до 8 недеља живота. Треба да садржи
минимално 24% сирових протеина и 12,1 МЈ/kg метаболичке енергије.
в) Потпуна смеша за ћурке у порасту и тову III. Користи се за
г) Потпуна смеша за ћурке у порасту и тову IV. Користи се за

х) Потпуна смеша за ћурке носиље. Према садржају протеина и
енергије, сличног је хемијског састава као и смеша за кокоши носиље, али са
мањим процентом минералних материја, с обзиром да је и носивост ћурака
мања. Минимална количина сирових протеина треба да је 16%. Количина
калцијума треба да је у границама од 2,4 до 2,7%, а фосфора од 0,6 до 0,8%.
и) Потпуна смеша за приплодне ћурке. Слична је смеши за ћурке
носиље, а разликује се по значајно нижем садржају калцијума.
Табела 56. Примери потпуних смеша за ћурке

Кукуруз 38,60 43,80 48,40 57,50
Сточно брашно 3,00 5,00 10,00 12,00
Сојина сачма 38,00 30,00 16,00 13,00
Сунцокретова сачма - 5,00 12,00 10,00
Рибље брашно 10,00 6,00 4,00 -
Крмни квасац 3,00 3,00 2,50 1,50
Сојино уље 3,00 3,00 3,00 2,00
Метионин 0,20 - 0,20 -
Дикалцијум-фосфат 1,60 1,70 1,40 1,40
Сточна креда 1,00 1,20 1,20 1,20
Сточна со 0,30 0,30 0,30 0,40
Премикс, 1%-ни 1,00 1,00 1,00 1,00
Миназел плус 0,30 - - -
1- Потпуна смеша за ћурке у порасту и тову I; 2- Потпуна смеша за ћурке у
порасту и тову II; 3- Потпуна смеша за ћурке у порасту и тову III; 4-
Потпуна смеша за ћурке у порасту и тову IV.
Потпуне смеше за куниће. Кунићи су типични хербивори, а грађа

органа за варење је слична оној код коња. Посебна еволуциона особина
кунића је копрофагија, односно, конзумирање »меког« фецеса (пореклом из
слепог црева) у циљу додатног искоришћавања хранљивих материја које су
микробиолошки »оплемењене«. »Меки« фецес се излучује ноћу или рано
ујутру и кунић га конзумира без жвакања. »Тврди« фецес се излучује дању и
њега кунић не конзумира. Сврха копрофагије је снабдевање кунића
есенцијалним амино-киселинама, витаминима B-комплекса и неким
минералима.
Кунићи у исхрани користе искључиво храну биљног порекла: зелену
храну, суву храну (сено), пелетирану луцерку, коренасто-кртоласта хранива
(нарочито мркву), енергетска и протеинска зрнаста хранива, као и
индустријски произведене смеше концентрата. На малим фармама се користе

оброци на бази зелене или сушене кабасте хране и зрнастих концентрата, док
се на великим фармама користи пелетирана храна.
а) Потпуна смеша за младе куниће I. То је смеша коју млади
кунићи добијају и конзумирају уз млеко. За разлику од састава смеша
концентрата за остале врсте домаћих животиња за које је прописан
максималан удео сирове целулозе, кунићима треба обезбедити количину
сирове целулозе у интервалу од 10% до 12%, како би се нормално
одвијало варење хране.
б) Потпуна смеша за куниће у порасту и тову II. Одвајање кунића од
мајке врши се са око 30 дана, након чега тов траје још 50–60 дана. За
категорију товних кунића треба обезбедити мањи садржај сирових протеина
(15%) и још већи проценат сирове целулозе (13%–15%), у односу на почетну
смешу за куниће.
в) Потпуна смеша за гравидне женке кунића. Кунићи постижу полну
зрелост са око 120 дана, а бременитост траје свега 30 дана. За то време женка
носи више ембриона. Смеше концентрата за гравидне женке треба да садрже
минимално 17% сирових протеина, са уделом сирове целулозе од 12% до
14%.
г) Потпуна смеша за дојне женке кунића. Лактација траје око 30 дана
и за то време женкама треба давати смешу са минимално 18% сирових
протеина и количином целулозе од 10 до 12%. У пракси, млади кунићи
најчешће конзумирају концентрат из хранилице мајке, тако да се за обе
категорије кунића користи иста смеша.
Потпуне смеше за рибе. Савремено рибарство, такође, захтева

употребу потпуних смеша концентарата, да би се остварили високи
прирасти. Код нас се, у највећем проценту, гаје шаран и пастрмка. Због
високог интензитета пораста, али и због чињенице да се део потреба риба у
енергији задовољава из протеина, смеше за рибе (нарочито за млађ), садрже
највећи проценат протеина у односу на све друге врсте животиња за које се
индустријски производи храна. Са друге стране, рибе слабије користе
скроб, док је целулоза практично без значаја као извор енергије. Због тога
смеше за рибе садрже у великом проценту рибље брашно, уљане сачме и
сточни квасац, а у смеше за млађ пастрмке укључује се и млеко у праху.
Овакве смеше су скупе, али и ефикасне с обзиром на интензитет и услове
гајења. Смеше морају бити у пелетираном облику, јер је то једини начин да
се њихов састав и композиција очувају краће време у води која је животна
средина риба. При производњи пелетиране хране за пастрмке врши се
екструдирање, како би се постигло да пелете не тону одмах. Према
Правилнику (2000) дефинисане су смеше за млађ и тов шарана, и смеше за
млађ и тов пастрмке.
Табела 57. Примери потпуних смеша за шарана и пастрмку

Кукуруз 14,70 36,10 5,00 9,20
Пшеница 11,00 25,00 4,50 8,00
Сточно брашно - - 4,00 8,00
Млеко у праху 9,00 - - -
Сојина сачма 40,00 15,00 25,00 36,00
Сунцокретова сачма - 10,00 - -
Рибље брашно 16,00 5,00 55,50 30,80
Крмни квасац 3,00 3,00 3,00 3,00
Сојино уље 2,50 2,00 - -
Метионин - 0,10 - 0,30
Монокалцијум-фосфат 1,40 1,30 0,70 1,50
Сточна креда 0,90 1,00 0,80 1,70
Сточна со 0,50 0,50 0,50 0,50
Премикс, 1%-ни 1,00 1,00 1,00 1,00
1- Потпуна смеша за млађ шарана; 2- Потпуна смеша за тов шарана; 3-
Потпуна смеша за млађ пастрмке; 4- Потпуна смеша за тов пастрмки
Допунске смеше
Допусна смеше (суперконцентрати, протеински концентрати) су врста

смеша којом се животињама обезбеђују најкритичније материје: протеини,
есенцијалне амино-киселине, витамини и минерали. Ови хранљиви састојци
су у допунским смешама заступљени у великој концентрацији (на пример,
допунска смеша за прасад или тов пилића садржи 40% сирових протеина).
Овакав хемијски састав се постиже мешањем хранива биљног порекла (без
житарица), рибљег брашна и сточног квасца са одговарајућим минералима и
витаминима, по потреби и синтетичким амино-киселинама. Допунске смеше
производе веће фабрике хране за животиње. У мањим погонима за
производњу смеша или на фармама, допунске смеше се мешају са
енергетским хранивима (житарицама и различитим споредним производима)
у односу којим се поједине врсте и категорије животиња обезбеђују у свим
хранљивим материјама. Допунске смеше су одлично решење за фарме које
саме производе основна енергетска хранива. Осим тога, употребом
допунских смеша остварује се уштеда у трошковима транспорта који су већи
када се купују потпуне смеше.
Допунске смеше за свиње. Правилником о квалитету и другим
захтевима за храну за животиње (2000) прецизиране су три допунске смеше
за свиње: допунска смеша за прасад, допунска смеша за товне свиње и
допунска смеша за приплодне свиње.
а) Допунска смеша за прасад. Употребљава се мешањем са

кукурузном прекрупом или комбинацијом кукурузне и прекрупе других жита
у одговарајућем односу, зависно од категорије прасади. За прасад од
одбијања па до достизања масе од 15 kg, однос допунске смеше и прекрупе
жита је 36,5% : 63,5%, а за прасад од 15 kg до 25 kg однос је 30% : 70 %. При
спремању смеше намењене прасади која још сиса, додаје се и мала количина
шећера и млека у праху ради бржег и лакшег навикавања прасади на
концентровану храну и бржег одлучивања.
б) Допунска смеша за товне свиње. Употребљава се мешањем са
кукурузном прекрупом или комбинацијом кукурузне, прекрупе других жита и
сточног брашна. За добијање овакве основне (енергетске) смеше могу се
помешати кукуруз (60%), јечам (30%) и сточно брашно или пшеница (10%).
Након тога, допунска смеша са 35% сирових протеина и смеша житарица
мешају се за свиње у тову од 25 kg до 60 kg у односу 24,0% : 76,0%, а за
свиње у тову од 60 kg до 100 kg у односу 16,0% : 84,0%. У првом случају,
добија се смеша са 16% сирових протеина, а у другом са 14% сирових
протеина. Уколико фармер жели да са оваквом допунском смешом припреми
потпуну смешу за прасад масе од 15 kg до 25 kg, однос допунске смеше и
смеше жита је 40,0% : 60,0%. Пожељно је да се допунска смеша са рибљим
брашном искључи на 15–20 дана пре клања, због могућег преношења мириса
рибе на мирис меса свиње.
в) Допунска смеша за приплодне свиње. Садржи исту количину
протеина као и смеша за товне свиње, док је количина калцијума и витамина
А значајно већа. Осим тога, обавезно садржи витамине Е и B12.
Табела 58. Пример допунске смеше за прасад

Храниво Учешће хранива у смеши, %
Сојина сачма 50,00
Сунцокретова сачма 17,10
Рибље брашно 15,00
Крмни квасац 6,00
Лизин 0,70
Метионин 0,50
Дикалцијум-фосфат 5,00
Сточна креда 1,40
Сточна со 1,50
Премикс за прасад, 1% 2,30
Стимулан 0,50
Допунске смеше за говеда. Постоје три врсте допунских смеша за

говеда: допунска смеша за телад од 100 kg до 250 kg; допунска смеша за
товну јунад и допунска смеша за краве музаре. У циљу појефтињења,
предвиђено је да се део сирових протеина обезбеди из NPN једињења, као

што је, на пример, уреа.
Допунске смеше за овце. Постоје две врсте допунских смеша за овце:
допунска смеша за јагњад у порасту и тову преко 15 kg и допунска смеша за
сјагњене овце и овце музаре. И за ову врсту преживара предвиђено је да се
део сирових протеина обезбеди коришћењем NPN једињења.
Допунске смеше за кокошке. За исхрану кокоши прецизиране су две
допунске смеше: допунска смеша за тов пилића и допунска смеша за носиље
јаја за конзум.
За тов пилића старости 0–21 дан смеша из табеле 59 меша се са
прекрупом кукуруза у размери 42% : 58%, за пилиће старости 22–42 дана у
размери 34% : 66%, а за пилиће старости 43–56 дана у размери 32% : 68%.
Допунска смеша за носиље јаја за конзум меша се са кукурузном у
циљу постизања адекватне количине сирових протеина. Уколико се жели да
смеша садржи 17% сирових протеина, допунска смеша и кукурузна прекрупа
се мешају у односу 35% : 65%, а уколико се жели 16% сирових протеина, овај
однос је 30% : 70%.
Табела 59. Примери допунских смеша за тов пилића и носиље јаја за конзум
Учешће хранива у смеши, %
Храниво Допунска смеша за Допунска смеша за носиље
тов пилића јаја за конзум
Сојина сачма 64,10 45,60
Сунцокретова сачма 5,00 13,50
Рибље брашно 12,00 5,00
Крмни квасац 5,00 5,00
Сојино уље 2,00 2,00
Дикалцијум-фосфат 6,00 7,50
Сточна креда 1,80 18,50
Сточна со 0,70 0,45
Премикс, 1%-ни 2,40 1,80
Миназел плус 0,70 0,45
Предсмеше
Предсмеше или премикси су састављени од једног или више

микросастојака, тј. материја које се животињама дају у мањим количинама
(минерали, витамини, адитиви). Помешани су са неким другим хранивом које
има улогу носача (сточно брашно, кукурузно брашно, ситне мекиње, сточна
креда), у циљу бољег мешања са основним оброком. Предсмеше се користе у
производњи потпуних и допунских смеша. Састав предсмеша зависи од врсте
животиња, као и категорије. Тако, на пример, предсмеше за одрасле

преживаре не садрже витамине B комплекса, које синтетише у довољној
количини симбиотска микрофлора. Предсмеше за живину садрже
кокцидиостатике, који се не додају у смеше за остале домаће животиње. Код
нас се, углавном, производе и користе предсмеше које се додају потпуним
смешама у количини од 1%, 2% и 3%.
Витаминско-минералне предсмеше за свиње. Користе се у количини
од 1% и 3% при припремању потпуних и допунских смеша за исхрану
прасади до 25 kg телесне масе, свиња у тову и приплодних свиња. Садрже
витамине, макро и микроелементе, антиоксиданс и носач (кукурузно брашно,
сточно брашно и сточна креда). У 3%-ној смеши, калцијум је обезбеђен из
дикалцијум-фосфата и сточне креде, а натријум из сточне соли, тако да ова
хранива не треба додавати при спремању потпуне или допунске смеше.
Табела 60. Хемијски састав предсмеша за прасад до 25 kg (Ветеринарски

Завод Земун, Декларација)
Концентрација, %
Хемијски параметар
1 3
Витамин А, i.j. 1 500 000 5 00000
Витамин D3, i.j. 200 000 66 700
Витамин Е, mg 4 000 1 350
Витамин К3, mg 200 70
Витамин B1, mg 300 100
Витамин B12, µg 4 000 1 350
Ниацин, mg 3 000 1 000
Калцијум пантотенат, mg 2 000 670
Биотин, µg 15 000 5 000
Холин хлорид, mg 50 000 16 700
Гвожђе, mg 20 000 6 700
Бакар, mg 4 000 1 350
Манган,mg 4 000 1 350
Цинк, mg 12 000 4 000
Јод, µg 100 000 33 340
Селен, µg 15 000 5 000
Кобалт, µg 40 000 13 340
Антиоксиданс, mg 10 000 3 340
Калцијум, g - 200
Фосфор, g - 60
Натријум, g - 40
Витаминско-минералне предсмеше за живину. Користе се при

припремању потпуних и допунских смеша за пилиће и ћуриће у тову, пилиће
и ћуриће за приплод, кокоши носиље јаја за конзум и приплод и ћурке
носиље. Поред уобичајених састојака, предсмеше за неке категорије садрже и
кокцидиостатике.
Витаминско-минералне предсмеше за преживаре. Производе се за
различите категорије говеда, оваца и коза. Предсмеше за подмладак
преживара у себи садрже В1, B2 и B12 витамине, нијацин и пантотенску
киселину. Све предсмеше садрже сумпор, у циљу обезбеђивања
микробиолошке синтезе метионина. Да би се превенирале пашне тетаније,
смеше за товна грла садрже и магнезијум.
Квалитет смеша
Производња смеша је регулисана одређеним законским актом –
правилником. Овај правилник код нас нема дугу историју, нити је
еволуирао кроз дужи низ година праћен изменама и допунама, као што је
случај са првим прописима о храни за животиње који су донети у Данској,
Немачкој, Норвешкој, САД-у и другим земљама. Већина првих прописа
који су се односили на храну за животиње, били су прописи о промету робе
донети са циљем да се спречи продаја хране за животиње штетне по
здравље животиња и да се заштити купац од кривотворења
(фалсификовања) хране декларацијом која гарантује одређени квалитет.
Посебне прописе о квалитету хране за животиње већина земаља је донела
знатно касније.
После Другог светског рата нагло се развија индустријска
производња и промет хране за животиње, што је наметнуло потребу
ревидирања старих и доношење нових прописа о квалитету хране за
животиње у земљама где их није било, углавном у раздобљу до 1962. У то
време, све европске земље донеле су ове прописе, осим Југославије и
Румуније. Истина, и код нас су постојали законски прописи о промету робе
и други прописи по којима се роба пре стављања у промет морала
декларисати, али и одговарати декларисаном саставу, а није смела бити
шкодљива по здравље животиња. У току 1963. године Југословенски завод
за стандардизацију донео је стандарде за храну за животиње за већину
хранива: жита за исхрану стоке, сено легуминоза, луцеркино брашно,
брашно пшенице и ражи, мекиње пшенице и ражи и уљане сачме и погаче,
па се они могу сматрати нашим првим прописима о квалитету, без обзира
што њихова примена није била обавезна.
Према Закону о југословенским стандардима из 1960. године

(Службени лист ФНРЈ, бр. 16/60), прописе о квалитету хране за животиње
могао је да донесе југословенски завод за стандардизацију на предлог
државног органа, коморе, установе, привредне организације или на
сопствену иницијативу. Израду нацрта закона преузео је на себе Савезни
тржишни инспекторат, а у том циљу је организована комисија која се
састојала из сарадника из научних институција, органа и организација. У
току израде нацрта закона коришћени су сви доступни материјали,
упознавани проблеми производње и негативне појаве на тржишту,
нарочито оне које се односе на означавање, паковање и промет смеша за
животиње. Коначно, 1964. године донети су први наши прописи о квалитету
хране за животиње, који су ступили на снагу почетком 1965. године. Главни
циљ ових прописа су биле норме квалитета које су најмногобројније. Поред
њих, прописи су садржали и одредбе о декларацији и оне којима се одређују
услови за обезбеђење и очување квалитета хранива и смеша (паковање,
транспортовање, чување). Прописана је одредба на основу које се одређују
услови квалитета: органолептичка својства хранива и смеша, врста и
количина хранљивих састојака које производ мора да садржи и врсте и
количина материја које производ не сме да садржи (материје штетне по
здравље, хормоне, седативе, тиреостатике, арсенове препарате и сличне
материје), или сме садржавати само у одређеним количинама (стране
примесе, воду, целулозу). Одређена је хектолитарска маса за зрна жита.
Збирном и појединачном дефиницијом хранива одређено је шта спада у
хранива за животиње. Посебно су груписана минерална хранива, а посебно
хранљиви и остали додаци. Хранљиви додаци, по овом правилнику су уреа,
минералне материје, витамини, амино-киселине и др., а остали додаци
(адитиви) су антибиотици, антиоксиданси, кокцидиостатици и др. Према
Правилнику дефинисане су смеше и подељене су на потпуне, допунске и
предсмеше, као и врсте и категорије животиња којима су намењене.
Прописана је и уситњеност и измешаност. На крају Прописа наведени су
југословенски стандарди који се односе на испитивање квалитета хране за
животиње: лабораторијска сита и решета, узимање узорака, одређивање
хранљивих и других састојака, испитивање мириса и одређивање примеса,
одређивање хектолитарске масе, витамина, антибиотика, минерала и др.
Ови стандарди који су били углавном необавезни, постаће касније (1970)
обавезни. Први прописи (1965) донети су у циљу заштите купца од обмане и
кривотворења (декларација, норме квалитета и др.), као и ради обезбеђења
одређеног квалитета, нарочито мешане хране, а да се при том не спречава
слободна производња и технолошка достигнућа индустрије хране за
животиње.
Исте године (1965) донета је произвођачка спецификација за смеше и

предсмеше (премиксе) (Сл. Лист СФРЈ, бр. 48/65). Она се односила на
декларацију сировинског састава, на састав добијен хемијском анализом и
технолошки поступак за добијање производа за које нису прописима
одређени нормативи квалитета. Сврха је била производња по произвођачкој
спецификацији, како би се обезбедила производња одређене мешане хране
стандардног квалитета и одређеног стабилног типа, као и основица за
периодичну контролу производа који се стављају у промет на основу једном
донете рецептуре у погледу састава, технологије обраде и других
карактеристика.
Након првих, следе измене и допуне Прописа о квалитету сточне
хране ПК-Е4 – 1965. и 1967. године, да би 1970. било донето II измењено и
допуњено издање првих прописа (Службени лист СФРЈ, бр. 25/67). Ово
издање је имало бројне допуне. Између осталог, уведена су волуминозна
хранива која садрже више од 25% целулозе, (сунцокретова љуска, млевени
окласак, кукурузна стабљика). Уведен је и термин “нижи квалитет” и
обавеза декларисања састојака за хранива чији квалитет одступа од
прописаног. Измењен је садржај неких састојака у извесном броју хранива
(мекиње, сточни квасац, сачме од кукурузних клица…). Дозвољено је
стављање у промет рибљег брашна са 15% масти (уколико су
стабилизоване антиоксидансима), што је требало и декларисати. Извршена
је знатна допуна код минералних хранива, те је дозвољена употреба
лековитих средстава под условима које прописују ветеринарски
стручњаци. За смеше концентрата су посебно прописани општи услови
квалитета.
После тога следи Правилник из 1978. (Службени лист СФРЈ, бр. 31,
1978) и 1989. (Службени лист СФРЈ, бр. 15/ 1989, и бр. 54/ 1990). Најновији
Правилник о квалитету и другим захтевима за храну за животиње је усвојен
2000. године (Службени лист СРЈ, бр. 20). Наредне године, Правилник је
измењен и допуњен (Службени лист СР Југославије, бр. 38, 2001). Тренутно
је актуелна нова допуна Правилника из 2000. године, којом би се исправили
многи недостаци, а истовремено испунили захтеви произвођача хранива,
смеша концентрата и потрошача. Има захтева и мишљења да, по угледу на
САД и неке европске земље, постојећи Правилник треба максимално
либерализовати. Под тим се подразумева укидање досадашњих ограничења за
концентрацију хранљивих материја са једне стране и обавеза за произвођача
шта треба да декларише са друге.
Поред Правилника о квалитету и другим захтевима за храну за
животиње (2000), постоји и још неколико важних докумената којима се
прецизирају начини контроле квалитета смеша, као и дозвољена количина

различитих штетних материја:
– Правилник о методама узимања узорака и методама физичких,
хемијских и микробиолошких анализа сточне хране (Службени лист СФРЈ,
1987, бр. 15);
– Правилник о максималним количинама штетних материја и састојака у
сточној храни (Службени лист СФРЈ, 1990, бр. 2).
Из закона о јонизујућем зрачењу проистекао је Правилник о условима
под којима се могу стављати у промет и употребљавати за исхрану животиња
сточна храна и сировине за израду смеша за исхрану животиња које садрже
радиоактивне материје изнад одређених граница активности (Службени лист
СФРЈ бр. 6/88).
ЈУС за храну за животиње, поред специфицних услова за свако
храниво, предвиђа и одређене услове за све смеше које се наводе на
декларацији:
– назив фирме;
– назив смеше са назнаком за кога је намењена;
– основни показатељи хемијског састава (минимум протеина, минерала,
максимум воде, пепела, целулозе);
– присуство сировина (без обавезе у ком проценту учествују);
– датум производње и рок трајања;
– садржај витамина и минерала;
– неке специфичности.
При производњи смеша морају се поштовати и општи услови:
– да боја одговара хранивима;
– да су органолептичке особине специфичне за смешу, без штетних
показатеља;
– да нема више од 1% страних примеса (песак, прашина), а код премикса
ни толико;
– да су добро измешане;
– да су тако уситњене да 98% прође кроз сито пречника 0,5 милиметара
за почетне смеше, кроз сито 1,6 милиметара за грла у порасту и да 94% прође
кроз сито 2 милиметра за одрасла грла.
Што се тиче приказивања сировинског састава, постоје затворене,
полуотворене и отворене декларације. У отвореним декларацијама наводи се
проценат учешћа сваког хранива. Међутим, ово се ретко дешава и среће се
само у афирмисаним фабрикама хране за животиње. Полузатворене
делкарације садрже учешће неких компоненти, док се у затвореним
декларацијама само набрајају компоненте (хранива) које садржи смеша.
Иначе, фабрике и мешаоне хране за животиње могу производити
смеше ван прописа предвиђених Правилником, само уколико су наручене. У
том случају, производња се обавља према произвођачкој спецификацији, која

обавезује произвођача да испуњава декларисани хемијски састав и хранљиву
вредност смеша. Сличан случај је и са предсмешама које се производе
искључиво према произвођачкој спецификацији. Међутим, премикси који се
тренутно налазе на нашем тржишту нису прилагођени појединим типовима
оброка, што је врло изражено код преживара, а у мањем обиму и код
непреживара. Избор кабасте хране за преживаре је врло велики, нарочито у
току вегетације, те се једним истим премиксом за одређену врсту и
категорију не могу обезбедити у потпуности потребе за појединим
минералним елементима или витаминима, који се у неким оброцима јављају
као мањак, а у другима – вишак. Ова неадекватна снабдевеност може
негативно да утиче како на производњу, тако и на економичност коришћења
премикса. Препоруке за потребе животиња у појединим микросастојцима
јако се разликују, што исто тако отежава формулисање оптималних
предсмеша. Тако, на пример, разлике у препорукама за употребу витамина А
у исхрани прасади су и до десет пута.
Технологија производње смеша
Производња смеша представља сложен процес који омогућава

мешање већег броја полазних сировина у смеше одговарајућег облика и
врсте.
Савремена постројења за ову производњу представљају комплекс
објеката, машина и уређаја за пријем, мерење, чишћење, сушење,
складиштење, дробљење, млевење, дозирање, мешање, пелетирање,
брикетирање, додавање течности и издавање.
Наведене операције се могу поделити у три групе и то:
– технолошке операције;
– контролне операције;
– транспортне операције.
Технолошке операције су оне у којима се мења првобитно физичко
стање материјала. Ту спадају чишћење, дробљење, млевење и мешање.
Контролне операције не мењају физичку форму материјала, али обезбеђују
одвијање технолошких операција. То су мерење, контрола температуре, итд.
Транспортне операције омогућавају манипулацију материјалом у току
прераде, доводећи га у жељену тачку и тиме, као и контролне, омогућавају
одвијање технолошких операција.
Карактер и број ових операција, као и свих елемената који чине једно
комплексно постројење за производњу смеша, директно зависе од више
фактора и обављају се у више фаза.
Слика 84. Шема фабрике сточне хране: 1. Проточна вага; 2. Бункер за пријем
сировина из возила; 3. Усипни кош за макрокомпоненте; 4. Ротационо сито за
сировине; 5. Млин чекићар; 6. Ваљна столица; 7. Филтер; 8. Силоћелије за
микрокомпоненте; 9. Вага за микрокомпоненте; 10. Мала мешалица; 11.
Усипни кош за микрокомпоненте; 12. Округли разделник; 13. Силоћелије за
макрокомпоненте; 14. Велика мешалица; 15. Вага за макрокомпоненте; 16.
Ротационо сито за готове производе; 17. Мале ћелије за финалне производе;
18. Велике ћелије за финалне производе; 19. Мала пакерица; 20. Велика
пакерица; 21. Дробилица за ситњење клипа кукуруза; 22. Горње филтер
аспирације; 23. Доње филтер аспирације. (ориг. Д. Ивановић)
Складиштење сировина
У старијој домаћој литератури наводи се да укупни складишни

капацитети једног погона треба да су минимално 10% од годишњег
производног капацитета фабрике, а могу бити и до 25%, чиме се обезбеђује
сигурније пословање, као и набавка већих количина сировина у делу године
када су најјефтиније. Насупрот томе, у развијеним земљама складишни
капацитети су мањи, јер је нерентабилно стварање великих залиха за дужи
период.
Сировине у фабрику долазе у форми зрна, сачми, погача, резанаца,
брашна, кристала или течности – у расутом стању или упаковане. Најчешће
врсте паковања су: папирне, јутане и ПВЦ вреће, сандуци, бачве, лименке,
картонска бурад и др. За складиштење сировина користе се силоси и подна
складишта, опремљена одговарајућом опремом и уређајима за пријем,
пречишћавање, мерење, транспорт и контролу сировина. Зрнаста храна, сачме
и сл., се чувају у силосима а минерали, витамини и амино-киселине у подним
складиштима.
У фабрикама хране за животиње, за мерење сировина користе се
три врсте вага: колске ваге за мерење друмских возила и железничких
вагона, складишне ваге у подним складиштима и проточне ваге у
силосима. Колске ваге су дужине 12–18 m, ширине 3 m и носивости 40 –
60 t. Складишне ваге се користе за мерење пречишћених сировина и
носивости су 100, 200, 500 и 1.000 kg. Проточне ваге се користе у
силосима за мерење сировина пре њиховог одласка у млинове чекићаре
или у мешалице. Поред ових вага, користе се и ваге за издавање готових
производа (смеша) које обављају полуаутоматско или аутоматско мерење
и уврећавање смеша, са уређајима за ручно или аутоматизовано
прошивање и етикетирање пуних врећа.
Пријем набављених сировина почиње истоваром транспортног
средства у пријемни кош који је прекривен решетком, тако да одмах
долази до одвајања грубљих механичких примеса (сламе, врећа, папира,
картона, канапа, пластичне амбалаже, комада земље, лешева глодара и
др.). Одмах по пријему сировине, на прописан начин се узима узорак у
циљу утврђивања процента влаге, хемијског састава, физичких
карактеристика и др. Из пријемних кошева, сировине одлазе у складишта
помоћу механичких или пнеуматских транспортера. У најједноставнијим
случајевима обавља се транспорт гравитацијом, тако што се материјал
спушта кроз цеви, косине или отворе, са виших спратова на ниже.
Пнеуматски транспорт се све више користи у модерним фабрикама хране
за животиње, јер захтева малу потрошњу енергије и једноставну
конструкцију преносних средстава.
Пречишћавање сировина
Сировина која се употребљава за производњу смеша мора се пре

прераде очистити од штетних и непожељних састојака. Неке нечистоће се
одвајају већ при самом пријему сировине. Ситније нечистоће се издвајају
помоћу сита, ваздушном струјом и магнетом.
Просејавање је обавезан начин чишћења житарица, јер комбајниране
житарице (у већини случајева) нису довољно очишћене за сушење или
складиштење. Влажно зрно се тешко чисти од налепљених плевица, а садржи
и велики део грубих нечистоћа - сламе, плеве, корова и др. Просејавање
житарица изводи се помоћу вибрирајућих сита или ротирајућих бубњева. На
вибрирајућим ситима сировина се истовремено премешта и меша помоћу
вибрација, тако да сви слојеви зрна долазе у контакт са ситом. У ротирајућим
бубњевима зрневље жита пада са спољне стране на бубањ, при чему чисто
зрно пропада у бубањ а нечистоћа остаје на површини.
Ваздушном струјом одвајају се лакше нечистоће, односно прашина.
Прашина је уситњена материја органског или неорганског порекла, а у
фабрикама хране за животиње прашина је мешавина органске и неорганске.
Разликујемо прашину која мирује (наталожена) и смешу прашине и ваздуха.
Уз неживе делиће органске материје, у прашини из фабрика хране за
животиње налазе се бактерије, гљивице, споре микроорганизама, производи
распадања органске материје и др. Због таквог садржаја, прашина је опасна
по здравље запослених, те се уређајима за “отпрашивање” њена
концентрација своди на мање од 4 mg/m3, што се сматра безопасним. Поред
тога, прашина може бити и узрок експлозија, пожара, повреда и смртних
случаја радника. Наиме, смеша органске прашине и ваздуха у одређеном
односу може се запалити, а њено сагоревање је тако брзо да долази до
експлозије.
У литературе се наводи да је у САД у периоду од 1958. до 1977. било
220 тешких експлозија због прашине у фабрикама хране за људе и животиње
у којима је смртно страдало 148 људи, а рањено 499. Најтежа експлозија се
догодила у Бремену, бившој Савезној Републици Немачкој, у којој је
погинуло 14 а рањено 17 људи. Границе експлозивних концентрација
прашине доста широке и крећу се од 7 g/m3 (сунцокретова сачма), 50 g/m3 за
већину смеша прашине у фабрикама хране за животиње, па до 2.000 g/m3 која
је горња граница. Међутим, вредности у првој трећини интервала
експлозивне концентрације су и најопасније. Ради практичног објашњења,
уколико се због облака прашине не види извор светлости (сијалица) од 25 W
на 2 m удаљености, то значи да је концентрација прашине 40 g/m3.
Гвоздени предмети пореклом са машине за убирање жита или из
транспортних средстава могу довести до оштећења и кварова уређаја за
ситњење сировина и пелетирки. Могући проблем је и трење са радним
деловима уређаја у обиму који доводи до појаве варница и избијања пожара и

експлозија. Гвоздени предмети се одвајају перманентним или
електромагнетима, који се уграђују испред млинова и пелетирки. Издвајање
гвоздених предмета врши се из самих житарица, пре млевења, у циљу
заштите млинова, или из брашнастих сировина, у циљу заштите пелетирке.
Ситњење хранива
Најједноставнија дефиниција уситњавања је – дељење крупне

сировине на мање поједине делове, при чему се механички савладавају
молекуларне силе пријањања материје, а при том се истовремено стварају и
нове површине на уситњеним делићима. Процес ситњења је веома
компликован и на њега утиче више фактора: величина сировине, облик,
тврдоћа, влага, еластичност и низ других.
Ситњење је неопходна мера припреме хранива за њихово мешање.
Појединачно млевење сваке сировине омогућава да се гранулација мељаве
унапред одреди. Променом сита на млиновима може се утицати на величину
честица сваке самлевене компоненте из будуће смеше. На тај начин се код
ове технологије може унапред утицати на бољу могућност мешања, тј. на
већу хомогеност готове смеше. Уколико се све поједине компоненте мељу
тако да су у гранулацији приближно исте, може се унапред знати да ће
хомогеност смеша бити боља него ако се мешају сировине чија се
гранулација јако разликује. У случају да се све компоненте мељу заједно,
гранулација ће бити разнородна и неуједначена. Добро мешање оваквих
компоненти је знатно теже, па се морају користити боље мешалице или само
мешање мора да траје дуже.
Ситњење сировина може да се изводи на више начина:
– ломљењем;
– трењем;
– пресовањем (гњечењем);
– разбијањем.
Ситњење ломљењем и одламањем обавља се помоћу назубљених
плоча. На овај начин се ситне, на пример, уљане погаче.
Ситњење трењем (млевењем) се примењује за зрно житарица. Обавља
се помоћу ваљака, жрвњева и плочастих млинова. Влажне и масне сировине
се не могу млети на оваквим уређајима, јер слепљују канале и зубе на
ваљцима, те смањују коефицијент трења.
Ситњење пресовањем (гњечењем) врши се компресијом зрна између ваљака.
На овај начин се могу млети и сировине које су влажне и масне.
Ситњење разбијањем обавља се претварањем кинетичке енергије
ротирајућих елемената уређаја (полуга или чекића) приликом судара са
сировином (зрном) у потенцијалну енергију. У таквој ситуацији зрно прска,
или наставља да се креће у смеру деловања силе до момента судара са другим
зрном, честицом или површином (ситом) уређаја за млевење. У различитим и

вишеструким сударима долази до уситњавања сировине, а довољно ситни
делови бивају истиснути кроз отворе сита.
За ситњење сировина највише се користе млинови са ваљцима и
чекићари. Млинови са ваљцима се користе највише у млинској индустрији и
производњи хране за људе, а врло мало у индустрији хране за животиње.
Разбијање зрна се врши компресијом истог између глатких или назубљених
ваљака. Овакви млинови имају најмању специфичну потрошњу енергије, за
разлику од чекићара који имају највећу. Чекићари врше ситњење зрнасте
хране на три начина:
– највећи део масе се уситњава сударом зрна и полуге (чекића) под углом
од 90°;
– мали део масе се ситни сударом двеју честица које се крећу
ексцентрично;
– део сировине се ситни ударом честица или зрна у делове млина по
углом мањим од 90°.
На капацитет млина утиче више фактора:
– јачина мотора;
– јачина ваздушне струје којом се издувава довољно уситњена маса. код
већих млинова овај ефекат се повећава вентилаторима;
– димензије отвора сита које одређују величину честица али и брзину
млевења;
– укупна површина отвора сита која условљава капацитет млина и
крупноћу мељаве. код савремених млинова чекићара површина отвора сита
износи 64–80 cm/KS;
– број чекића условљава, такође, капацитет млина. сматра се да је на
сваки цм ширине ротора потребно 15 чекића.
– ширина и облик чекића утичу, такође на капацитет. ужи и оштрији
чекићи су бољи. чекићи могу бити покретни и фиксирани. сваки чекић има
четири оштре ивице. кад се иступе две са једне стране, окретањем чекића
врши се њихова замена.
– периферна брзина чекића се односи на брзину врхова чекића. сматра се
да је оптимална периферна брзина 70–110 m/s.
– удаљеност између врха чекића и сита треба да је већа од величине зрна,
односно већа од 8 mm.
– место уласка сировине у чекићар може да буде (у односу на ротор)
централно и тангентно. тангентно повећава капацитет млина за око 20%.
– врста хранива, такође, утиче на резултате мељаве. хранива са више
целулозе се, у принципу теже ситне, са изузетком зрна сирка.
– влажност сировине је веома важна за ефикасност ситњења. ако је влага
у зрну 12–14% уситњавање је доста неекономично, нарочито у случају када је
зрно обавијено плевицом. такво зрно је еластично и теже пуца.
– брзина пуњења утиче на величину честица и економичност рада млина.
– исправност млина је битна не само у вези учинка, већ и степена

уситњености честица.
Слика 85. Степен амортизованости и неопходност замене

ротирајућих полуга чекићара
Уређаји за ситњење сировина у фабрикама хране за животиње треба

да испуњавају следеће критеријуме:
– Морају бити универзални, то јест, млети зрна, погаче, пелете, окласке,
суве и влажне, меке и тврде сировине…;
– Неопходно је да се лако и брзо подешавају за млевење различитих
финоћа млевења, зависно од технолошких услова у производњи смеша;
– Морају млети тако да се добија максимална количина честица
предвиђене гранулације;
– Морају млети житарице и са 18–20% влаге без застоја;
– Морају имати висок степен искоришћења погонске енергије;
– Морају бити што мање осетљиви на промене услова рада;
– Морају бити без превеликих захтева за одржавање;
– Морају бити трајни и са главним деловима отпорним на брзо хабање;
– Не смеју бити превеликих димензија и високих цена.
Утврђивање степена уситњености хранива. Димензије отвора на ситу

одређују и степен уситњености, али само у смислу максималне крупноће
честица. Ради утврђивања степена уситњености користе се знатно прецизније

методе:
Метода по Макарову. Заснива се на просејавању 100 g мељаве кроз три
сита (једноставније пробе) или четири сита (важнија испитивања).
Коришћењем три сита димензије отвора су 1,8–2,6 mm (сито број 3), 1–1,8
mm (сито број 2) и 0,2–1 mm (сито број 1). Просејавање се врши са 270
вибрација у минути, у току 4 минута. Након тога се прецизно измери свака од
добијених фракција, па се на основу добијених вредности израчунава
аритметичка средина:
М (мм) = (0,5×П0 + 1,5×П1 + 2,5×П2+ 3,5×П3) : Н
где су П0, П1, П2 маса остатка на појединим ситима, П3 маса остатка на дну
слога сита (испод задњег сита) у затвореној посуди, а Н маса узорка (100 g).
Код важнијих анализа, када се ради са четири сита, четврто сито има
отворе димензије 0,2 mm. У том случају, формула за средњу величину је:
М = (0,1×П0 + 0,6×П1 +1,5×П2+2,5×П3+3,5×П4) : Н
где су је П0, П1, П2, П3 и П4 тежина остатака на појединим ситима и испод

четвртог сита у затвореној посуди, а Н маса узорка (100 g).
За оцену ефикасности рада млина, потребно је размотрити количину
остатака на сваком ситу. Уколико су ове количине уједначене, то је знак
лошег рада млина, јер млин приликом уситњавања треба да произведе
највише оне гранулације која је унапред предвиђена.
Метода по Силверу (на основу модула финоће). Степен уситњености
се утврђује помоћу девет сита са отворима од 0,15 до 9,51 mm. Узима се 200-
250 грама млива и ставља на сито са највећим отворима. Затим се укључује
вибратор са 270 вибрација у минути и врши просејавање у трајању од 5
минута. Након тога се премери остатак млива на сваком ситу. Просејавање се
понавља све док се у два узастопна мерења не добију исте вредности за
остатак млива на истом ситу. Тада се измерена маса остатка множи са
процентуалним учешћем остатка у укупној маси испитиваног узорка и
израчунава се модул финоће. На основу великог броја узорака и добијених
вредности прави се табеларни преглед за поједине врсте житарица. Тако се,
на пример, за клип кукуруза узима да је финоћа млевења груба ако је
величина честица од 4,80 mm, средња 3,6 mm, фина 2,4 mm и врло фина 1,8
mm. За пшеницу се узима да је финоћа мељаве груба ако је величина честица
од 4,4 mm, средња 3,30 mm, фина 2,3 mm и врло фина 1,5 mm. За млевено
сено луцерке мељава је груба ако је честица величине од 4,00 mm, средња
3,10 mm, фина 2,2 mm и врло фина 1,4 mm. Недостатак ове методе је у томе
што два хранива могу имати исти модул финоће, али различит однос масе
појединих честица.
Модификована АSАЕ метода. Ова метода је испитивана и предложена

у САД-у 1937. године, где је три године касније (1940) и прихваћена као
стандард АSАЕ (American Society of Agricultural Engineers). Модификација
ове методе прилагођене ЈУС стандардима за сита (ЈУС.Л.И.9.010.)
предложена је 1968. године. Према овој модификацији, степен уситњености
се утврђује помоћу седам сита са отворима од 0,16 до 10,0 mm(0,16 mm, 0,315
mm, 0,63 mm, 1,25 mm, 2,50 mm, 5,0 mm и 10,0 mm). Средња величина
честица се израчунава из формуле:
Ф = (0,08×П0 + 0,24×П1 +0,44×П2+0,94×П3+1,88×П4+3,75×П5+7,5

×П6+12,5×П7) : Н
За једноставнија испитивања не треба користити сита са отворима од

10,0 и 5,0 mm, па се формула може написати у једноставнијем и скраћеном
облику:
Ф = (0,1×П0 + 0,2×П1 +0,4×П2+П3+2×П4+4×П5) : Н
Утврђивање степена уситњености на основу уједначености

(униформности). Узорак од 250 g просејава се кроз 7 сита. На ситима 7,6 и 5
се добија груба фракција, на ситима 4 и 3 средње груба и на ситима 2 и 1
фина мељава. После тога се раздвојене фракције прецизно измере и изразе у
процентима у односу на укупну масу, па се то процентуално учешће дели са
10. Тако се добија величина униформности (уједначености) по појединим
крупноћама до 10 (од 10 : 0 ; 0 до 0 : 0 : 10). На пример, за неку мељаву је
утврђен модул финоће 1 : 6 : 3.
Дозирање компоненти смеше
Пошто је обављено адекватно уситњавање појединих сировина,

њиховом мешању претходи одмеравање, како би се ускладио однос хранива и
постигао одговарајући хемијски састав смеше – према захтевима прописаним
у рецептури. Прецизно одмеравање је нарочито битно за микросастојке
смеша, јер се ради о супстанцама које, у случају предозирања, постају веома
токсичне. У циљу аутоматског одмеравања некада су коришћене бушене
картице док се данас, захваљујући компјутерима то једноставно обавља.
За одмеравање се користе ваге различитог капацитета. Микросастојци
се мере на вагама малог капацитета како би се добила максимална
прецизност, док се остали састојци мере на вагама великог капацитета. У
противном, ако би се микросастојци мерили на вагама велике носивости
дошло би до недопустиво великих грешака. На пример, уколико се у фабрици
користи само једна вага, носивости 1.000 kg, чија је прецизност 0,1% од
укупне носивости, то значи да вага сме грешити при свакој одваги 1 kg.
Мерењем компоненте од 100 kg, грешка од 1 кг представља 1%, али мерењем
компоненте од 10kgг грешка од 1 kg је чак 10%, а то је знатно више него што
иједна рецептура допушта. Решење таквог проблема је уградња више вага
различитих носивости, а најмање две. При том, велика вага служи за грубља
мерења, а мања за прецизнија. Премикс и слични састојци који се додају у
малим количинама мере се и стављају ручно у мешалицу. У изради смеша
примењује се и вишефазни систем мешања, према којем се прво припрема
предсмеша састављена од нискоучествујућих хранива, а затим се предсмеши
додају друге сировине. Житарице и уљане сачме у смешама су најчешће
заступљене са више од 10%, па се мере на вагама чији је капацитет једнак
капацитету мешалице.
Одмеравање сировина може да се обавља шаржно и континуирано. У
шаржном систему одмеравање сировина се врши одређеним редоследом на
једној ваги, после чега следи мешање хранива и, на крају, његово паковање
и/или складиштење. Насупрот томе, у континуираном процесу производње
постоји више вага, а свака компонента се појединачно и истовремено мери на
посебној ваги.
Мешање хранива (хомогенизација)
Максимална измешаност (хомогеност) је веома важна, због постизања

одговарајућег хранљивог састава смеше и у најмањој њеној количини. На
успех мешања утичу: величина и облик честица, специфична маса, структура
површине и коефицијент трења, електростатички набој честица, еластичност
и хигроскопност, као и многи други детаљи. Најбоље се мешају честице
сличних особина, па се, на пример, потпуна измешаност може постићи само
за гасове и неке течности. Као добра измешаност сматра се уколико се
постигне распоред честица од 1 : 10.000 до 1 : 100.000. До мешања честица
долази услед механичке снаге мешалице и дејства гравитације. Мешање се
своди на:
– преношење честица из једног положаја у други;
– расподела честица на новостворене површине настале мешањем;
– обрушавање појединих делова масе.
Величина честица је нарочито значајна за расподелу адитива који се
храни за животиње додају у малим количинама. Тако је, на пример, приликом
мешања адитива специфичне масе 1.500 kg/m3 у количини од 50 g/t, у узетом
узорку масе 20g (што одговара дневном оброку пилета), постигнут
коефицијент варијације 1,0% (када су честице адитива биле величине 50 μm),
5,2% са честицама од 150 μм и 11,0% када је просечна величина честица била
250 μm.
Специфична маса је следећи фактор по значају који утиче на

резултате мешања хране. Оптимално би било када би се мешале честице исте
специфичне масе. Међутим, то је немогуће обезбедити, па се овај негативни
ефекат ублажава већом уједначеношћу честица.
Наелектрисане честице је скоро немогуће мешати, јер је раслојавање
у већ хомогено распоређеном материјалу знатно интензивније у односу на
атхезивне силе које би требало да очувају ту расподелу. Као решење тог
значајног проблема предлаже се протектирање антистатичним материјама
(сорбитон, раствор глицерина), желатинизација или меласирање. Поред тога,
помиње се и утицај присуства воде која доводи до пада наелектрисања
честица, као и јонизацију ваздуха којом се неутралише наелектрисање
честица.
Уколико је контактна површина честица неправилнија и неравнија,
утолико је теже извести адекватно мешање. Време мешања и потребна
енергија за мешање једне шарже се делимично одређују и на основу степена
трења између различитих честица.
Еластичност честица, такође је фактор који утиче на хомогеност
смеша. Ову особину, пре свега, имају неке компоненте пореклом од зрнасте
хране, док су минералне соли у том погледу мање проблематичне.
Хигроскопност, односно склоност ка грудвању представља велики
проблем за добро мешање. Овакву особину нарочито испољавају сулфатне
соли микроелемената, те се код предсмеша често може јавити проблем
грудвања. Међутим, специјалним поступцима добијања сулфатних соли и
овај недостатак се може у великој мери уклонити.
Типови мешалица у фабрикама хране за животиње. Према
конструкцији, постоје вертикалне и хоризонталне мешалице, мешалице
двоструког деловања и остале. Према начину рада, мешалице се деле на
континуиране и дисконтинуиране.
Капацитет мешалица зависи од више фактора:
– Запремине мешалице;
– Времена потребног за пуњење мешалице;
– Времена потребног за мешање;
– Времена потребног за пражњење мешалице;
– Трајања празног хода од пражњења до новог пуњења;
– Синхронизације између пријемне коморе и транспортера који празне
мешалицу.
– Коефицијента искоришћености мешалице.
У пракси је коефицијент искоришћености мешалице најчешће 70–
90%, а веома ретко се приближава цифри од 100%.
После добијања смеше, могу се предузимати и додатне операције у
циљу њеног уобличавања, додавања масти и меласе, хидротермичке обраде и
др.
Слика 86. Принцип рада различитих типова мешалица
а) Вертикална мешалица. То
је први тип мешалица који је грађен у
првобитним мешаонама и фабрикама
хране за животиње. Предност им је
што заузимају мали простор.
Принцип рада се састоји у ротирању
пужа у вертикалном цилиндру. Број
ротациија пужа износи 20–40 обртаја
у минути, а време мешања је око 15–
30 минута. Првобитни недостатак је
био што је у горњем делу долазило до
разбацивања лакших компонената
даље, а тежих ближе пужу. Код
Vertamix мешалица, овај недостатак
је уклоњен постављањем посебног
разбацивача на излазу из вертикалне
цеви, који је равномерно разбацивао
честице по целој ширини
цилиндричног бубња. Максимална
финоћа мешања оваквих мешалица је Слика 87. Принцип рада вертикалне
1 : 200 до 1 : 250. мешалице
б) Хоризонтална мешалица. За овакав тип мешалица запремина треба

да је за 40–50% већа у односу на запремину дозвољеног пуњења, односно,
корисни капацитет је свега 50–60% од укупне запремине мешалице. Принцип
рада се заснива на ротирању пужа или спирале једноструког или двоструког
деловања у кориту мешалице. Пошто је пуж стално уроњен у материјал који
се меша, долази до великог трења између материјала и спирале, па овакав
тип мешалица захтева велику покретачку снагу. Размак између спирале и
корита је свега 2–3 mm. Брзина ротације спирале варира према величини
мешалице. За велике мешалице од 5–10.000 литара она је 18–20 о/мин, а за
мање мешалице од 1.000–3.000 литара износи 25–30 о/мин. Тачност мешања
од 1 : 10.000 постиже се после 10–15 минута мешања, а тачност 1 : 5.000
после 7–8 мин. Ради бржег пражњења, хоризонталне мешалице се граде са
вратима која се отварају по целој дужини дна мешалице. Испод мешалице је
изграђен резервни кош или бункер са капацитетом који може да прими
садржај једног мешања, односно запремине која је за 1,3 пута већа од
запремине корисног волумена целе мешалице.
Слика 88. Класична хоризонтална мешалица
Слика 89. Хоризонтална мешалица са

лопатицама (1-горњи поклопац;
2-уређај за враћање ваздуха; 3-ротор;
4-цуд за мешање; 5-пнеуматски уређај
за врата за испуштање материјала;
6. врата за одржавање; 7-ротор и
мотор на ланчани погон; 8-систем за
додавање течности)
Слика 90. Ротирајући елеменат мешалице са лопатицама
Хоризонталне мешалице се граде и са два пужа. На две хоризонталне

осовине које су постављене једна поред друге монтирани су пужеви у
облику пужних спирала или лопатица које ротирају у супротним смеровима.
Тачност мешања је 1 : 20.000, а постиже се након 10 минута мешања.
Мешалица са лопатицама (Lödigo систем) је најсавршенија мешалица
која, према испитивањима, даје тачност мешања и до 1 : 1.000.000 у проби од
10 g после три минута мешања. Нормалне тачности мешања ове мешалице су:
1 : 200 после 2 минута мешања;
1 : 3.200 после 3 минута мешања;
1 : 100.000 после 4 минута мешања.
Принцип рада оваквих мешалица заснива се на ротирању
хоризонталне осовине на којој су лопатице у виду плуга. Окретањем ових
лопатица подиже се материјал са зидова бубња мешалице и убацује у
средину. Због оваквог начина рада, односно мањег трења између лопатица и
материјала, знатно је мањи утрошак енергије. Број окретања осовине је 150
до 200 у минути.
в) Конусна мешалица двоструког деловања (“Nauta” мешалица). У
конусном бубњу који стоји вертикално са врхом надоле, ротира пуж око
сопствене осовине и по унутрашњости конуса. Оваквим двоструким
кретањем долази до интензивног мешања материјала у мешалици. Мешање је
врло прецизно и доста брзо. Међутим, проблем је у сложеној конструкцији
мешалице због чега нису пуно раширене. У овакве мешалице је могуће
додавање течности у току мешања. Тачност мешања је 1 : 200 после 2 минута
мешања и 1 : 10.000 после 10 минута мешања.
г) Двострука конусна мешалица. Врло прецизно меша састојке и
употребљава се у лабораторијама, али је неподесна за индустријску
производњу смеша због компликованог пуњења и пражњења.
д) Бубњаста мешалица. Настала је као модификација континуиране

мешалице. Принцип рада се састоји у ротирању бубња, док је истовремено
спирала непокретна, или су на зидовима бубња уграђени посебни канали или
лопатице које пребацују храну у средину бубња. Пошто је и овде знатно
смањено трење, мешалица за рад захтева знатно мање енергије. Тачност
мешања је мала и износи:
1 : 200 после 5 минута мешања;
1 : 4.500 после 10 минута мешања.
ђ) Континуирана мешалица. Среће се у континуираним погонима за
производњу хране за животиње, или у случају додавања течности
(меласирања) у шаржним системима са континуираном линијом меласирања,
заједно са пресама за пелетирање или брикетирање.
Мешалица без додавања течности може бити хоризонтална и коса.
Хоризонтални тип мешалица је у виду ротирајућег бубња, а са унутрашње
стране има лопатице или преграде које мешају материјал и транспортују га са
једног краја на други. У оваквом начину мешања нема великог трења, те је
мањи утрошак енергије. Број обртаја бубња износи 100–120 у минути.
Континуирана коса мешалица прима сировине у доњем делу, а затим
их помоћу спирале меша и транспортује нагоре. Недостатак оваквог типа је
што у мешалици увек остане већа количина материјала која се не може
испразнити, а то смета при промени рецептуре и изради нове смеше.
Мешалице са додавањем течности су сличне грађе као код Lödigo
система. У хоризонталном цилиндру ротира осовина са лопатицама. Кроз
шупљу осовину и преко лопатица у масу која се меша убацује се одређена
течност. Покретима лопатице долази до мешања масе и њеног транспорта на
други крај цилиндра. Да би се разбиле евентуално згрудване масе потребна је
велика брзина ротирања осовине са лопатицама (1.500–3.000 о/мин), па
овакав тип мешалица захтева већи утрошак енергије.
Оцена хомогености смеша. Да би се утврдио степен измешаности
хранива користи се више метода:
– Органолептичка оцена доноси се на основу искуства, посматрањем
изгледа смеше и присуства појединих честица. Најмање је поуздана;
– Оцена хомогености помоћу маркера заснива се на праћењу боје неког
састојка смеше или додате бојене материје. И ово је непоуздана метода, јер
има доста састојака од којих зависи боја смеше, а и додата бојена материја
може бити слична неком редовном састојку смеше;
– Процена хомогености на основу заступљености честица одређене
специфичне масе из појединих слојева смеше. Узимају се мали узорци из
различитих слојева и размуте у води. Пошто се сталоже, врши се њихово
сушење и мерење, па се израчунава процентуално учешће у појединим
слојевима;
– Оцена хомогености хемијским путем врши се тако што се прецизно
утврђује заступљеност неког једињења или елемента (протеина, минерала…)
у појединим узорцима. Уколико је заступљеност једињења или елемента

блиска у испитиваним узорцима, то је знак да је блиска и заступљеност
појединих компоненти хранива;
– Коришћење изотопа је веома сигурна метода, јер оваквих маркера нема
у хранивима и смеши. На основу расподеле изотопа у узорцима, доноси се
закључак о степену хомогености смеше.
Уобличавање (агломерирање) смеше
Поред расутог (ринфузног) стања, постоје још три облика смеша:

– Пелети (ваљкасти облици) и грануле (ситни облици који имитирају
зрнасту храну). То су најчешћи облици смеша и хранива. Пелети су
различитих димензија, пречника између 2–20 mm и дужине 6–40 mm, што
зависи, пре свега од врсте и категорије животиња којима су намењени.
Грануле се најчешће користе за живину, рибе и украсне птице;
– Брикети се праве од целулозних и кабастих материјала у облику ваљака,
коцки или погача. Мање су хомогенизовани у односу на претходно наведене
облике. Поступак је детаљније описан у поглављу о сену;
– Минерални или протеинско-минерални блокови.
Пелетирање је процес припреме хране за животиње новијег датума,
мада је француска војска још 1860. године хранила коње брикетима који су се
састојали од сецканог сена, млевеног овса и кукуруза. Прве пелетирке су
направљене у Европи двадесетих година XX века, а у САД-у 1929. године. Од
тада се стално повећава производња и коришћење пелетиране хране. Код нас
се овакав поступак дораде још увек мало примењује, између осталог и због
повећања цене пелетиране смеше.
Уобличавање смеша пелетирањем је поступак који добија све већи
значај. Наиме, класичне смеше су подложне декомпозицији (раздвајању)
умешаних састојака, нарочито услед дужег чувања. Поред тога, због
уситњености компоненти смеше су прашљиве, па негативно утичу на
микроклимат објеката за држање животиња, а тиме и на дисајне органе
животиња. Фино уситњена хранива се теже конзумирају зато што се лепе за
непце, а могу довести и до дављења. Смеше у расутом стању су подложније
микробиолошкој контаминацији, лакше се лепе за зидове хранилице и
грудвају се.
Насупрот томе, пелетирана храна има више предности. Тако, на
пример, неке животиње радије конзумирају пелетирану храну, а има пуно
експерименталних резултата који говоре о мањем утрошку пелетиране хране
за јединицу производа и бољим дневним прирастима.
При пелетирању хране долази до редукције укупног броја
микроорганизама, што побољшава хигијенску исправност смеша. Пошто
пелетирање подразумева и излагање хране воденој пари, повећаном притиску
и температури, долази до хемијских трансформација хранљивих састојака, па
се повећава сварљивост скроба, хемицелулозе, целулозе и пентозана.

Супротно томе, због повишене температуре долази до разградње неких
антинутритивних састојака хранива и смеша. Међутим, додати антибиотици,
кокцидиостатици и стимулатори раста током пелетирања и складиштења
пелетираних смеша не разграђују се пуно, а према литературним подацима,
њихова концентрација је и после 30 дана чувања била још увек преко 90% од
почетне концентрације пре пелетирања.
За пелетирање смеша користе се посебне машине – пелетирке.
Принцип рада пелетирки састоји се у истискивању кондициониране смеше
кроз отворе прстенасте или плочасте матрице под притиском ваљака.
Матрица се може мењати, зависно од величине отвора и жељеног пречника
пелета. Пречник пелета зависи од врсте животиње за коју се храна припрема,
од категорије, али и других фактора. Са спољне стране матрице налазе се
ножеви који одсецају пелете. Растојањем ножева од спољне површине
матрице регулише се друга димензија пелета – дужина.
Постоје два основна типа пелетирки: пелетирке за производњу
меканих (софт) пелета и пелетирке за производњу тврдих пелета. Пелетирке
за мекане пелете производе пелете са садржајем меласе од 25–50%.
Пелетирке за тврде пелете морају бити тако конструисане да могу пелетирати
храну са 15% влаге. Међутим, оптимални капацитет пелетирки и утрошак
енергије постиже се пелетирањем смеше са 2–4% више влаге од наведене
вредности.
При производњи пелета најпре се врши припрема (кондиционирање)
смеше, која се састоји у загревању и влажењу смеше под дејством “суве”
водене паре. Сва хранива која се користе за производњу смеша садрже
одређени проценат воде, али је он недовољан за пелетирање хране (обично
<13%), односно њено истискивање кроз отворе матрица. У крајњем случају
може се обавити пелетирање и природно сувог материјала, али је због
значајно већег трења далеко већи утрошак енергије, а може доћи и до паљења
материјала. Осим тога, пелетирање без употребе водене паре проузрокује
нижи степен желатинизације скроба, који износи око 14%, у односу на
пелетирање са додатком водене паре и степеном желатинизације од 45%.
Додата влага олакшава истискивање смеше јер делује на бољи распоред
везивних елемената у смеши, а нарочито када је додата у виду паре.
Комбиновани ефекат повећане температуре и влаге битан је фактор у
кондиционирању смеше јер активира “везивне” елементе у смеши и
“подмазује” смешу, што је најосновније у технологији пелетирања. Пелете
произведене од смеше којој је додата вода лошијег су квалитета од пелета
којима је додата водена пара, јер пара садржи већу количину топлоте.
Познато је да на нивоу мора вода испарава на 100°C. Већа температура паре
може се постићи само повећањем притиска, односно у парним котловима.
Сам притисак има мали утицај на поступак пелетирања. При пелетирању
долази до мањег пораста влажности смеша. Међутим, та повећана влажност
се смањује током пелетирања и хлађења, па охлађене и високо замашћене

пелете на крају процеса имају незнатно већу влагу него полазне брашнасте
смеше.
Пелетирка мора имати такав доводни систем паре који може да
кондициони простор обезбеди са 5% влаге од количине хранива коју може да
прими простор за кондиционирање. На пример, ако пелетирка има капацитет
од 5 t/h, паровод за 1 сат мора довести у кондиционер 250 kg паре. То не
значи да пелетирки увек треба ова колична влаге у виду паре. Најчешће је та
количина 3–3,5%.
Систем пелетирања функционише тако да се максимално користи
слободан пад, односно гравитација. Тако, на пример, изнад пелетирке је сило-
ћелија са материјалом који се пелетира, а испод пелетирке је хладњак за
топле пелете. Испод хладњака се монтира дробилица (crumblere). Пелети
могу ићи у дробилицу или је заобићи, а после тога се обично дижу на више
спратове и иду на сита. Просејавањем пелета добија се брашнаста фракција
која се враћа у пелетирку. Охлађене и просејане пелете иду у складиште или
на уврећавање.
Пелете које изађу из пелетирке су топле и влажне, па се у хладњаку
суше и хладе струјом ваздуха у трајању од неколико минута. Тек након тога
иду у складиште или се дробе. Дробљењем пелета добија се храна у виду
гранула. Користи се за млађе категорије, пре свега за пилиће.
Експериментално је доказано да пилићи конзумирају већу количину хране у
виду дробљених него целих пелета. Осим тога, за конзумирање гранула је
потребно више времена, пилићи су дуже “запослени”, те је смањена
могућност појаве канибализма. Логично је питање зашто се раде два посла:
пелетирање у циљу добијања већих пелета, па њихово дробљење ради
добијања ситније хране, када се то може обавити једним захватом –
прављењем ситнијих пелета? Међутим, пелети малог пречника захтевају већу
количину енергије због већег трења при њиховом истискивању. Осим тога,
прављење ситнијих пелета захтева смањење капацитета пелетирке. Са друге
стране, пелетирање па затим дробљење представља сложенији посао и
захтева више енергије. Због тога се пелети у првобитној форми користе свуда
где је то могуће. Величина пелета зависи од врсте и категорије животиња, па
може у одређеној мери утицати и на степен конзумирања.
При пелетирању хране, присутне или додате материје имају
различити степен везивног својства. Скроб је у том погледу најзначајнији, јер
у току пелетирања једним делом прелази у ди- и моносахариде, који повезују
честице хране. Сирова влакна, такође, у једном обиму помажу везивање
честица пелета, али смањују капацитет пелетирке. Особину везивања имају и
протеини. Међутим, додато млеко у праху и шећери могу довести до
зачепљења отвора матрице и прекида пелетирања уколико је температура 50–
60°C, а што се објашњава Maillard-овим реакцијама. Због наведених проблема
при пелетирању, смеше са овим компонентама треба маскимално смањити и
контролисати температуру. Материјал са већом специфичном тежином лакше

се пелетира него лагане сировине. Супротно томе, масти смањују везивање
честица. Проблем је и при додавању урее. Храна која се пелетира са додатом
уреом не сме се квасити. Додавање влаге и загревање смеше са уреом доводи
до тежег истискивања хранива кроз матрицу, а тако добијене пелете лако
пуцају. Решење је и да се уреа додаје у крупнијим гранулама. Међутим, у
другом случају лошије је распоређивање урее. Због тога је најбоље да грануле
урее буду обложене неким материјалом који ће спречити њено растапање
(глина, карбонат). У савременој индустрији користе се и додата везивна
средства, а све врсте су појединачно поменуте у Правилнику о квалитету и
другим захтевима за храну за животиње (2000). Нека од њих су бентонит,
лигнинсулфонат, глина и др. Додају се у количини 1–4%. Додата везивна
средства повећавају трајност пелета за 30–100%, капацитет пелетирке за 5–
20%, а у исто време смањује се утрошак енергије и паре. Уколико се при
пелетирању хране користи меласа као везивно средство, постоји проблем
слепљивања добијених пелета. Зато се практикује да се пелети посипају
добро уситњеном памуковом сачмом, која упија меласу са површине пелета.
Слика 91. Пелетирана луцерка

Додавање масти
Да би се повећала енергетска вредност мешане хране, за неке врсте и

категорије животиња врши се додавање масти, односно омашћивање. Поред
обезбеђења енергије, додата маст утиче на смањење прашења и њиме
изазваних губитака, као и на смањење сегрегације смеша.
Додавање масти може се вршити у различитим фазама технолошког
процеса производње смеша: у мешалици, у хомогенизеру, на преси за
пелетирање и у бубњу за накнадно замашћивање пелета.
Мешање масти и брашнастих материја може бити у шаржном и
континуираном поступку израде смеша. У шаржне мешалице додаје се
максимално 5% масти. Насупрот томе, континуиране мешалице омогућавају
бољу расподелу честица масти у смеши. Постигнути су добри резултати чак и
при додавању 25–30% масти.
Маст која се убаци у смешу мора бити претходно загрејана. Лети је
довољна температура 45–50°C, а зими око 80°C због хладне смеше у којој се
маст брзо стврдне.
Додавање масти у великим погонима могуће је и пре пелетирања
смеше. Међутим, у овом случају додаје се максимално 3% масти, јер већ при
5% долази до тешкоћа при пелетирању, зато што маст смањује способност
слепљивања (везивања) честица. Са друге стране, додата маст доприноси
смањењу утрошка енергије за истискивање смеше кроз отворе матрице.
Постоји решење за додавање већих количина масти пелетираној
храни, али у два наврата. Прво додавање масти (до 3%) врши се пре
пелетирања смеше. При том се олакшава истискивање смеше кроз отворе
матрица, па се штеди у енергији и до 25%, а век матрице се, такође због
смањеног трења, продужава за око 10%. После добијања пелета, док су још
топле, врши се њихово прскање топлом машћу, која се може додати и до
10%. Омашћене пелете се затим хладе, а њихова конзистенција је сасвим
задовољавајућа. Међутим, у случају да се смеши која ће се пелетирати одмах
дода 10% масти, практично је немогуће обавити пелетирање. Масноће додате
готовим пелетама повећавају насипну масу и доприносе смањењу отирања
пелета. Додавање масти помоћу “Vacuum coater-а” омогућава постизање и до
40% масти у пелетираној храни.
Понекад се врши обогаћивање обраног млека животињским мастима.
Према једном начину, маст се додаје у текуће млеко, након чега следи његова
дехидрација (у млекарама), а према другом маст се додаје у већ осушено
обрано млеко (у фабрикама хране за животиње). Додавање масти у осушено
млеко се обавља, такође, на два начина. У једном се капљица масти облаже
млеком у праху, тако да се добија форма и са 30% масти која се не лепи.
Овакво млеко у праху се добро растапа у води. Међутим, захтева скупу
опрему и радну температуру од свега 2–5 °C. У другом поступку растопљена
маст се “упија” у млеко у праху, а поступак се изводи на већим

температурама.
Слика 92. Вакуум каутер за додавање масти у пелетирану храну
Паковање, складиштење и транспорт хранива и смеша
Након завршетка процеса мешања, смеше се складиште или се

дистрибуирају до места потрошње. Лагеровање или дистрибуција хранива и
смеша може да се обавља у расутом стању (ринфузу), или се претходно врши
паковање. За паковање хранива и смеша користе се јутене, памучне, папирне
и полиетиленске вреће, дрвени, пластични, картонски и метални судови и др.
Уколико смеша садржи висок проценат масти, прво се пакује у најлон, па тек
онда у натрон вреће. У пластичне вреће се пакују смеше са влагом мањом од
8%. Витамински премикси се због штетног дејства сунца пакују у вреће које
су непровидне. На малим паковањима декларација се лепи на врећу, док се на
великим паковањима декларација лепи или причвршћује истовремено при
прошивању (затварању) вреће.
Уврећавање производа може да се изводи ручно, полумашински и
машински. Код ручног уврећавања, радник одмерава одређену количну хране
у врећи која се налази на ваги, потпуно ручно. Код полумашинског
уврећавања радник намешта ручно врећу на грло ваге. Затим се врећа пуни
аутоматски до масе која је за 0,5 kg мања од тражене. Тада се прекида

аутоматски пуњење, па радник ручно допуњује врећу, скида је са ваге и на
њено грло намешта следећу врећу. На овај начин постиже се учинак од три
напуњене вреће у минути. Механичке аутоматске ваге за уврећавање имају
знатно већи капацитет. Ова врста ваге ради на сличан начин као и претходно
описана, с тим што у другој фази пуњења, тј. фино пуњење регулише
аутоматски. У првој фази, слично као и код полумашинског пуњења вреће,
производ којим се врећа пуни има брзи ток, а у другој фази ток се успорава
ради прецизног допуњавања вреће до жељене масе.
Вреће у које се пакују производи морају бити прошивене концем или
затворене на начин да се не могу отворити без оштећења. Прошивање врећа
врши се ручно или потпуно машински. У свету се користе вреће са вентилом,
које омогућавају једноставније и брже пуњење и минимално прашење.
Овакве вреће су равне на оба краја, што је веома значајно за њихово стабилно
слагање у магацинима или транспортним средствима. Насупрот томе,
прошивене вреће су различите дебљине на крајевима, па се теже пакују. Код
нас је Правилником (2000) предвиђено прошивање врећа у циљу адекватног
причвршћивања декларације и коришћење штампаних врећа, док се вреће са
вентилом употребљавају у индустрији за паковање цемента и шећера.
Свака врећа мора да поседује декларацију која је одштампана на
тврдом картону и прошивањем спојена са врећом. Декларација може бити и
одштампана на врећи. Уколико је смеша у расутом стању, мора да буде
пропраћена овереном декларацијом. Ако су вреће увезане а не прошивене
канапом, канап мора бити провучен кроз декларацију, а крајеви обезбеђени
пломбом са ознаком произвођача или оног ко је паковао производ.
Вреће затворене на адекватан начин пакују се ручно или машински на дрвене
палете или подлоге од специјалне пластике и виљушкаром односе у подно
складиште или транспортно средство.
Смеше у ринфузном стању чувају се у сило-ћелијама до момента
џакирања или испоруке. При пуњењу ћелије, смеша пада преко целе висине
ћелије, услед чега долази до највећег декомпонирања (раздвајања) у току
целог процеса производње. Експериментално је доказано да до
декомпонирања не долази у цевоводима пнеуматских транспортера,
елеваторима, пужним и ланчаним транспортерима. Једино слободно падање
смеше у ћелије и одвајање смеше од ваздуха у циклонима код пнеуматског
транспорта доводи до декомпонирања које је битно у пракси. Због тога,
пнеуматски транспорт је неприхватљив за храну за животиње, као и дугачки
транспортни путеви, велики слободан пад и вибрације. Због наведеног,
висину слободног падања би требало смањити на 0,3–0,5 m у циљу потпуног
елиминисања било каквог раздвајања честица, али је то неизводљиво у
пракси. До раздвајања долази и у косим транспортним цевоводима, којима се
смеша слободним падом доводи у ћелију и то услед трења појединих честица
у смеши, а не због различитих специфичних тежина.
Када смеша која се састоји из честица разне величине и специфичне

тежине пада слободним падом у ћелију, на дно ће пасти прво специфично
теже и веће честице. Приликом пуњења ћелије, на њеном дну се ствара конус
и врши се периодично раздвајање честица. У првој фази стварања конуса чији
угао зависи од унутрашњег трења честица, на врху конуса и око њега
задржавају се честице прашине и неједнаких облика које имају велики
коефицијент трења, док се на дну конуса и на његовим страницама налазе
веће честице (најчешће округлог облика), које се лагано котрљају. Због тога
се на ивицама ћелије накупљају крупније честице, а у средини ситније и
прашина. Када оптерећење конуса који стално расте пређе границу
унутрашњег трења, долази до обрушавања конуса, па ситније честице и
прашина из средине и врха конуса прекривају његове ивице. Услед оваквих
промена јавља се слојевито раздвајање смеше у ћелијама. На степен
раздвајања утичу, у великој мери, и димензије ћелија. Према различитим
ауторима препоручени пречник ћелија је 2–4 m. Такође, препоручује се
изградња преклопника на врху ћелије, која ће под тежином смеше којом се
пуни пребацити смешу на различите стране ћелије. Накнадно мешање
ускладиштене смеше не практикује се у производњи хране за животиње, али
се често примењује у хемијској индустрији.
Приликом пражњења ћелије долази до клизања материјала и трења уз
зидове ћелије, па се овај слој спорије креће од средине. При том настаје
понор, тако да из ћелије најпре излази сировина којом је ћелија пуњена на
крају, а затим сировина којом се прво пунила ћелија. У угловима ћелије
остају количине хране које не могу изаћи без интервенције споља (ударцима
гуменог чекића). Ако се ова ћелија допуњава у току пражњења, из ње стално
излази она партија којом се ћелија управо пуни, а заостаје она којом је ћелија
раније пуњена.
Настала раздвајања смеше могу се компензовати адекватно изабраним
системом пражњења ћелије. Једно од решења је пражњење ћелија на више
места, уз истовремено мешање. За то се користе ланчасти изузимачи. При
том, ћелија нема конусно већ равно дно које је цело покривено ланчастим
изузимачима.
Транспортом смеша у ринфузном стању штеди се, пре свега на
амбалажи, али и у манипулативном раду. Сматра се да је однос ангажоване
радне снаге на отпреми смеша у ринфузу или врећама чак 1 : 7. Са друге
стране, за отпрему смеша у ринфузу потребна су одговарајућа возила као и
прихватна складишта на месту коришћења смеша, што на почетку захтева
значајне инвестиције. Постоји и страх од декомпоновања ринфузних смеша у
току транспорта, а нарочито на великим даљинама. Овај проблем се решава
избором адекватних транспортних средстава и постојањем адекватног начина
пражњења возила.
Транспорт готових производа врши се средствима железничког,
друмског, поморског и речног саобраћаја, а на краћим растојањима
Кварење и шкодљивост хране за животиње 529
дозвољена је употреба и отворених возила. Смештај и чување смеша мора

бити у чистим, сувим и проветреним просторијама, без штеточина и
присуства пестицида.
КВАРЕЊЕ И ШКОДЉИВОСТ ХРАНЕ ЗА

ЖИВОТИЊЕ
Храна за животиње је изложена дејству многих неповољних фактора:

од места производње, преко транспорта, прераде и чувања, до момента
употребе. Под дејством физичких, хемијских и биолошких фактора, једног
или више, храна се квари. Под појмом кварење хране за животиње
подразумева се одступање од нормалног квалитета под утицајем физичких,
хемијских и биолошких фактора. Покварена храна је најчешће и шкодљива.
Шкодљивост хране се испољава кроз смањење производње и здравствене
проблеме, а у најтежем облику – кроз угинуће животиња. Један од великих
проблема за искоришћавање хране јесте присуство антинутритивних
материја.
ФИЗИЧКИ ФАКТОРИ
Механичка оштећења. Највећи проблем механичког оштећења хране

јавља се при спремању сена легуминоза. Због различите брзине сушења
лишћа и стабла, лишће се лако пресуши, па при манипулацијама (окретање
откоса, сакупљање, транспорт и лагеровање) долази до круњења и опадања
лишћа. О овом значајном проблему је детаљније написано у претходном
поглављу о спремању и коришћењу сена.
Ниска и висока температура. Ниске температуре су нарочито
штетне за коренасто-кртоласта хранива, односно за хранива са високим
садржајем воде. Кристализацијом воде при замрзавању долази до пуцања
биљних ћелија. Након крављења (одмрзавања), коренасто-кртоласти плодови
се кваре. Зато се оваква врста хране зими чува у траповима. Смрзавање
силиране хране значајно отежава вађење силаже из сило-објекта, а може
довести и до здравствених проблема животиња које је користе (упала
слузокоже преджелудаца).
Високе температуре могу бити штетне по квалитет и хранљиву
вредност свих хранива која се добијају термичком обрадом почетног
материјала у циљу брзог уклањања воде до нивоа који је неповољан за развој
микроорганизама. Данас се већина метода термичке обраде заснива на

принципу HТ–SТ (High Temperature-Short Time – висока температура-кратко
време), како би се негативно дејство високих температура што мање
испољило на хранљиву вредност хранива. Сувишно загревање у току
термичке обраде хранива може да смањи биолошку вредност протеина, због
њихове денатурације, смањења растворљивости и смањења укупне површине
на коју делују ензими варења. Овај проблем је нарочито битан за
непреживаре и младе животиње. Тако, на примeр, на температури од 127°С
већ после 30 минута денатурише око 65% протеина, да би после 1,5 часа тај
проценат био близу 100. Растворљивост протеина у води услед денатурације
може да се смањи са 80–85% на свега 9–15%.
Деструкција протеина, односно амино-киселина при загревању
хранива није само последица директног деловања топлоте, већ и грађења
комплекса са угљеним хидратима. Ова реакција је позната као Maillard-ова
или реакција тамњења, а име је добила по истраживачу Maillard-у који је
открио 1922. године. Услед неодговарајућег топлотног третмана долази до
грађења хемијских веза између амино група базних амино-киселина (лизин,
триптофан, аргинин, хистидин…) и алдехидне групе редукујућих шећера
(глукоза и лактоза). Као резултат таквих реакција настају теже растворљива
једињења: лактоза-лизин, галактоза-фруктоза-лизин), чиме се у значајној
мери умањује искоришћавање лизина и других есенцијалних амино-киселина.
Интензитет ове реакције је низак уколико температура не прелази 90°C, али и
поред тога може да причини велике проблеме уколико у реакцију улазе
лимитирајуће и дефицитарне амино-киселине.
Негативан ефекат топлоте је утврђен и загревањем меса и риба, као и
њихових споредних производа, иако они не садрже шећере. Ове негативне
промене биолошке вредности су последица реакције између слободних амино
и карбоксилних група унутар молекула протеина. Чак шта више, биолошка
вредност протеина се смањује и у складиштеним хранивима, у веома
повољним условима чувања. Нарочито је лизин подлежан променама и
деградацији биолошке вредности.
Неорганске и органске примесе. Од неорганских примеса у
зрнастим хранивима најчешће се могу се наћи стакло, земља, песак,
каменчићи, малтер, комадићи црепа и цигле и метални предмети (жице,
ексери, ситнији метални предмети, метални опиљци…). Поред њих, у
зрнастој храни се налазе и различите органске примесе (делови стабљике и
лишћа, плева, осје, семење штетних и коровских биљака…). У кабастој храни
могу бити присутни трње, грање, безвредни дрвенасти корови, кора дрвета,
пластични предмети (фолије, флаше, чаше…) хартија, картон, везиво (канап)
и др. Главе и лишће шећерне репе су често контаминирани земљом или
песком, а нарочито ако се вађење репе обавља по влажном времену.
Посебан вид примеса су средства за фалсификовање. У циљу фалсификовања
додају се неорганске соли које су јефтине и приступачне (и не увек отровне),
али које изазивају здравствене проблеме код животиња. У ову сврху се

користе: сточна креда (CaCO3), креч, (CaO), гипс (CaSO4), стипса [(KAl(SO4)2]
и др. Код фалсификовања сојине сачме додаје се кукурузно брашно, а код
фалсификовања рибљег брашна – месно брашно и уреа.
Неодговарајућа величина хранива. Може да представља велики
проблем и да се заврши смрћу животиње. Тако, на пример, недовољно
исецкана репа и тикве, ситнији воћни плодови, кртоле кромпира и чичоке,
дужи одресци младог кукуруза, крупнији комади исецканог клипа кукуруза
пореклом из силаже и др., могу да доведу до зачепљења једњака и до угинућа
животиње.
ХЕМИЈСКИ ФАКТОРИ
При коришћењу различитих хранива постоји стално присутна

опасност тровања животиња различитим хемијским агенсима. Тровања
могу да буду краткотрајна, нагла (акутна) и дуготрајна, постепена
(хронична). Та опасност се не односи само на домаће животиње, већ и
дивљач, пчеле и рибе. Осим тога, оваквом дејству изложен је и човек који
конзумира животињске производе. Постоји више облика деловања
хемијских фактора:
Тешки метали и токсични хемијски елменти. Најчешће присутни
тешки метали у земљишту су: As, Cd, Cr, Hg, Ni, Pb и B. Сви они се одликују
великом атомском масом, великом валентношћу и спадају у групу
“прелазних” елемената мендељејевљевог периодног система. Ови метали
могу да потичу из стена на којима је настало неко земљиште и, у том случају,
њихов је садржај тек нешто повећан. Највећи проблем су велика индустријска
постројења за прераду метала, хемијска индустрија и термоелектране, у чијој
близини може бити повећана концентрација наведених елемената до
токсичности. Поред тога, значајан извор загађења земљишта су издувни
гасови аутомобила (ослобађају олово) и прашина настала трењем гума о
асвалт (ослобађа олово и кадмијум).
Раније су били чешћи случајеви акутног тровања живом, бакром,
оловом, кадмијумом, флуором и др. Жива је, на пример састојак средстава за
запрашивање семенске робе; бакар је састојак фунгицида; олово је присутно у
неким бојама и у издувним гасовима аутомобила; кадмијум је у повећаној
концентрацији присутан у близини топионица; флуор је у саставу
недорађеног калцијум-дифосфата и др. Посебан проблем у погледу
загађивања земљишта токсичним органским једињењима и тешким металима
представља неконтролисана употреба отпадних индустријских и комуналних
вода за заливање, као и њихових талога (муљева) за ђубрење. Данас се обраћа

више пажње потенцијалној опасности од ових хемијских елемената, мада
спорадично и даље долази до тровања ширих размера. Највећи проблем су
хронична (дуготрајна) тровања малим дозама стално присутних тешких
метала и токсичних елемената.
Пестициди. То су различита хемијска средства која се примењују у
шумарству, пољопривреди, сточарству, прехрамбеној индустрији и
комуналној хигијени, а служе за сузбијање штетних микроорганизама,
корова, инсеката, гриња, нематода, пужева, птица, глодара и других штетних
биолошких агенаса. У ту сврху се користе хербициди, фунгициди,
инсектициди, родентициди, корвициди и др.
Хербициди су хемијска средства за сузбијање зељастих и дрвенастих
биљака и паразитских цветница. У ову групу пестицида се убрајају и
алгициди (за сузбијање алги). Први хербициди су биле неорганске киселине и
соли, а данас су то углавном сложена органска једињења. Њихов број се из
дана у дан повећава. Време њиховог деловања је кратко, пошто се ради о
једињењима која се брзо разграђују. Углавном не остављају резидуе у храни,
уколико се поштују правила каренце.
Инсектициди су средства за сузбијање инсеката у различитим фазама
развића (јаја, ларве, лутке, имаго). Овде се убрајају и средства за сузбијање
крпеља, нематода, хелминта и пужева. Углавном су то сложена органска
једињења. Већи број инсектицида су јаки отрови за човека, домаће животиње,
дивљач, рибе и пчеле.
Фунгициди су, првенствено, средства за сузбијање фитопатогених и
сапрофитских гљивица. Овде се убрајају и бактерициди и антисептици
(средства за спречавање развоја бактерија или њихово потпуно уништавање).
Првобитни фунгициди су били на бази бакра, сумпора и живе. Данас су то
две велике групе неорганских и органских једињења.
Родентициди су средства за сузбијање штетних глодара: мишева,
пацова, волухарица, хрчкова и др. Користе се у складиштима хране,
домаћинствима, на њивама и у воћњацима. Праве се најчешће у виду
различитих мамаца. Најчешће се родентицидима трују живина, свиње, пси,
мачке и дивљач, услед непажљивог остављања ових средстава на местима
која су доступна домаћим животињама. Нека од њих су изузетно отровна и
опасна средства.
Корвициди су средства за уништавање штетних птица, најчешће
врана и врабаца, који могу да причине знатне штете на кукурузу, стрним
житима, повртарским културама и др. Непажљивим руковањем најчешће
долази до тровања пернате дивљачи, али и живине.
Своје штетно дејство пестициди испољавају преко хране, воде,
атмосфере и земљишта. Пошто се наведеним средствима третирају биљке и
храна, законска је обавеза да постоји упозорење о степену токсичности и

опасности по човека, топлокрвне животиње, пчеле и рибе, као и каренца за
коришћена средства (временско ограничење за употребу третираних биљака
и хране). До тровања животиња и људи може доћи у току саме производње
наведених средстава, промета и употребе, и то, пре свега, непажњом и
неодговорношћу.
Индустријски загађивачи. Испољавају штетно дејство преко
текућих вода (отпадних фабричких вода) и преко ваздуха (у виду дима).
Представљају велики проблем у близини људских насеља и фабричких
постројења. Као контаминанти јављају се различити хемијски елементи и
једињења. Веома је често тровање флуором, али и фосфором, бакром,
молибденом, арсеном, фенолима и другим материјама.
Синтетичке органске материје. То су полихлоровани бифенили,
диоксини, пластичне материје, естри фталне киселине, феноли, нитрофеноли,
дибензофурани и др. Углавном су изразити загађивачи, како са аспекта
плодности земљишта, тако и са аспекта производње “здравствено безбедне
хране”.
Дефицит и суфицит неког хемијског састојка. Ови проблеми су
данас детаљно проучени, мада се и даље праве грешке које доводе до
значајних губитака у производњи. Постоји и интеракција између неких
материја, које додатно компликују постављање дијагнозе и предузимање
правих мера. Тако, на пример, усвајање калцијума и фосфора из органа за
варење потпомажу лимунска и млечна киселина, док оксална киселина
смањује искоришћавање калцијума, а фитинска киселина фосфора. Постоје и
различите могућности усвајања и коришћења појединих материја између
непреживара и преживара. Тако, на пример, преживари боље користе
фитинску форму фосфора, мање су осетљиви на неке антинутритивне
материје у храни, ослањају се готово искључиво на витамине B комплекса
који су производ цревне микрофлоре и не зависе, у великој мери, од
квалитета протеина.
Губитак витамина. Настаје при лагеровању хранива за дужи период.
Експериментално је утврђено да се губитак каротина у луцеркином брашну
може смањити чувањем у вакууму или у атмосфери са азотом. Разградња
витамина, у највећем проценту, се врши у присуству микроелемената. Поред
тога, евидентан је и утицај светлости који доводи до разградње рибофлавина,
пиридоксина и аскорбинске киселине.
Ужегла маст. Овај проблем је присутан код свих хранива која у
већем проценту садрже маст природног порекла или додату. То су све
уљарице, уљане погаче и понекад сачме, кукурузно брашно и прекрупа,
месно и рибље брашно, смеше концентрата и др. Изложене ваздуху,
светлости и топлоти, масти брзо оксидишу, односно, ужегну се, а томе
погодује и присуство метала (гвожђе, бакар) и ензима. Ужегле масти су

нарочито штетне за младе и бремените животиње. За решавање овог
проблема користе се антиоксидативна средства.
Минерална ђубрива. Већа употреба азотних ђубрива од стварне
потребе доводи до нагомилавања нитрата у биљкама, који се у организму
животиње редукују у отровне нитрите. Још већи проблем представља
повећана количина тешких метала и радионуклида у неким минералним
ђубривима.
Антибиотици. Ове материје су једно време доста слободно и
неконтролисано коришћене у храни и исхрани домаћих животиња код нас.
Касније је донета законска регулатива која прописује врсту, дозу и број
антибиотика који се могу користити у храни. Европски критеријуми у том
погледу су далеко строжији, а од 1. јануара 2006. уследила је потпуна забрана
свих нутритивних антибиотика.
Антинутритивне материје у храни за животиње

То су материје које умањују ефикасност искоришћавања хранива и
оброка. Због тога је веома важно познавати начине за њихову
идентификацију и поступке за њихово нешкодљиво уклањање у циљу
максималног очувања хранљиве вредности. Понекад их називају и
“токсичне” материје, али овај назив није адекватан, с обзиром да ове материје
испољавају леталан ефекат само када их животиње уносе у организам у
изузетно великим количинама. У највећем броју случајева антинутритивне
материје изазивају смањен пораст животиња, лошију конверзију хране,
различите хормоналне промене и оштећења различитих органа. Могу се
сврстати у три групе:
- материје са депресивним дејством на варење и искоришћавање
протеина;
- материје које умањују сварљивост или ометају искоришћавање минерала
(појединих елемената);
- материје које инактивирају поједине витамине или повећавају потребе у
њима (табела 61).
Различите антинутритивне материје су, са различитом фреквенцијом
и количином, заступљене у биљном свету, али их, свакако, највише има у
легуминозама, неким житима, крсташицама, корењачама и др. С обзиром да
је највећи број ових материја протеинске природе, одговарајућим термичким
третманом долази до њихове денатурације и инактивације. Међутим,
превисока температура или исувише дуго излагање повећаној температури
може да умањи искористивост протеина из оброка.
Табела 61. Подела антинутритивних материја у храни за животиње према

начину деловања (Chubb, 1982).
Начин деловања антинутритивних
Антинутритивна материја
материја
Инхибитори протеаза
Депресивно дејство на варење или Хемаглутинини (лектини)
метаболичко искоришћавање протеина Сапонини
Полифенолна једињења
Фитинска киселина
Смањење сварљивости или ометање
Оксална киселина
искоришћавања минералних материја
Глукозинолати
(појединих елемената)
Госипол
Антивитамини витамина А, D,
ЕиК
Инактивирање или повећање потреба за
Антитиамин, никотинска
појединим витаминима
киселина, пиридоксин и
цијанокобаламин
Адстригенти
То су високомолекулска једињења која делују на кожу и слузокожу

уништавајући беланчевине. На тим особинама се и заснива њихово
дезинфекционо и антисептичко дејство. Тровања адстригентима су врло
ретка. Овакве материје садрже, на пример, храст (Quercus sessiliflora),
боровница (Vaccinium myrtillus) и орах (Juglans regia).
Алергени
Такође су супстанце протеинске природе. Ове материје из сировог

зрна соје могу да доведу до алерголошких реакција код младунаца. У неким
случајевима, алергене материје доводе до морфолошких па и
патохистолошких промена (лезија) на ресицама танких црева, које могу да
проузрокују инхибицију пражњења сиришта и повећања протока садржаја
кроз танка црева телади и јагњади.
Појава алергијских реакција се објашњава и као индивидуална
хиперсензитивност на алергене. Ове материје имају већу термостабилност од
трипсин инхибитора, те је за њихово уклањање потребна и већа температура.
Алкалоиди
То су, углавном безбојне, чврсте, кристалне супстанце без мириса,

горког укуса и, углавном, хетероцикличне структуре. Алкалоидне базе се не
растварају у води, већ у органским растварачима. Разликују се деривати

пиридина, пиперидина, пиролидина, изокинолина, фенантрена, имидазола и
др. Алкалоидима припадају и морфиј, стрихнин, пилокарпин, спартеин,
кинин, кокаин, атропин и др. Има и текућих алкалоида као што је кониин из
велике кукуте (Comium maculatum) и никотин из дувана. Алкалоиди су у
биљкама увек везани за органске киселине: оксалну, сирћетну, винску,
лимунску, јабучну или млечну, а њихове соли се, по правилу, растварају у
води. Алкалоиди се налазе углавном у вишим биљкама, ретко у нижим. Неке
биљне породице су веома богате алкалоидима: Papaveraceae, Ranunculaceae,
Solanaceae.
Ове материје су карактеристичне за зрно лупине. Старије сорте су
садржале алкалоиде лупин, спартеин, лупинин и хидроксилупинин, у
количинама и преко 1%. Алкалоиди лупине делују паралитички на централни
нервни систем, а тровање се испољава у акутном, субакутном и хроничном
облику. Код хроничног тровања алкалоидима из лупине долази до цирозе
јетре и њене масне дегенерације, као и дегенерације бубрега. Алкалоиди могу
да доведу и до запаљења желуца и бубрега, оштећења коже и слузокоже уста
и носа. Код акутног тровања смрт наступа за 1–3 дана, а код субакутног за 5–
10 дана.
Антивитамини
У зрневљу легуминоза доказано је присуство антивитамина витамина

А, D, Е, К и B12.
Сирово зрно соје садржи ензим липоксигеназу, која каталише
оксидацију цис, цис-1,4-пентадин системе и зато може оксидисати и
разграђивати каротине. Тако, на пример, 30% млевеног, сировог зрна соје у
оброку за телад може довести до наглог смањења нивоа витамина А и
каротина у крвној плазми.
Установљено је да протеин изолован из незагрејане соје може довести
до рахитиса ћурки. Повећањем нивоа витамина D за 8–10 пута овај проблем
се делимично елиминише, док се у потпуности решава аутоклавирањем соје.
Конзумирање слатке детелине карактерише стање тешке хеморагије
код говеда. То је последица присуства дикумарола, који смањује
искоришћавање витамина К у јетри и доводи до поремећаја у згрушавању
крви.
Тиаминаза (антитиамин фактор), присутна је у папрати и доводи до
поремећаја код говеда и коња који конзумирају ову биљку. Антивитаминска
активност је утврђена и за мекиње пиринча, семе слачице, памука и других
биљака.
У сировом зрну соје налази се и термолабилна супстанца која утиче
на повећање потреба за витамином B12 код пацова. У сировом зрну пасуља
налази се антивитамин витамина К. Доводи до мишићне дистрофије код
младих животиња. Семенке кокоца садрже гликозид кумарин који после

кошења прелази у дикумарин. Ова материја делује као антивитамин витамина
К смањујући синтезу протромбина у јетри. Услед тога долази до крварења,
анемије и парализе телесне мускулатуре.
Цијаногени
Ови глукозиди су доста присутни у бројним биљним врстама које се

користе као хранива: у травама, легуминозама и коренастим биљкама. Лишће
врста Sorbus и Prunus може довести до тровања животиња, као и семе лана које
садржи 53 mg HCN/100 g. Значајне количине HCN налазе се и у неким
варијететима грахорице (Vicia sativa). При хидролизи цијаногена настају
глукоза и алдехидна или кетонска једињења. Значајно је рећи да гликозид у
биљкама није токсичан у неповређеним ткивима, али након њиховог оштећења
ослобађа се хидролитички ензим, који опет ослобађа HCN. У организму се
HCN лако и брзо апсорбује, при чему се један део одстрањује преко плућа, а
други разлаже у јетри и прелази у тиоцијанат. Вишак јона цијанида може да
изазове аноксију централног нервног система инактивирањем цитохром
оксидазног система и да доведе до смрти животиње за свега неколико секунди.
Преживари су подложнији тровању са HCN у односу на свиње и коње, јер код
ових других ензим који ослобађа HCN се разграђује у желуцу. Такође, и овце
су мање осетљиве у односу на говеда.
Фактори анемије у крсташицама
Повезаност исхране у којој је заступљен сточни кељ и анемије говеда

утврђена је још половином прошлог века у Немачкој. Наиме, сточни кељ и
друге крсташице садрже материју метилцистеинсулфоксид, сличну амино-
киселинама, која метаболише у бурагу и доводи до оксидације хемоглобина.
Оксидисани хемоглобин, који се може видети у црвеним крвним зрнцима као
Heinz-Enrlich-ова тела, не може више да преноси кисеоник и излучује се из
еритроцита. Услед тога, смањује се количина хемоглобина од нормалних 11 g
на мање од 8g/100 ml крви. У тежим случајевима, када се количина
хемоглобина смањи испод 6 g/100 ml крви долази до хемоглобинемије и
хемоглобинурије. Лакшу анемију прати смањење апетита и производње
млека и меса, а код теже се јављају проливи, иктерус и смрт.
Фитинска киселина
То је циклично једињење са шест фосфатних група (мио-инозитол-

хексафосфат, C6H6(OPO(OH)2)6). Радикали фитинске киселине могу
формирати просте или сложене соли, такозване хелате. Ова комплексна
једињења садрже двовалентне или тровалентне јоне, као што су Ca, Mg, Zn,
Cu и Fe. Ова комплексна једињења су изузетно нерастворљива, чак и када је

pH 3-4, и тешко се апсорбују у дигестивном тракту. Насупрот томе, сматра се
да је комплекс фитинске киселине и фосфора за биљке извор рекативних
фосфатних група. Биљке поседују ензимски систем, односно специфичне
фосфатазе (фитазе) које фитинску киселину преводе у ниже естре. Веће
количине фитинске киселине налазе се у зрнастој храни и споредним
производима млинске индустрије. Фитинска киселина је велики проблем за
ефикасно коришћење фосфора из биљне хране код непреживара. Међутим,
код преживара, буражна микрофлора хидролизује комплекс фитинске
киселине са фосфором, тако да је коришћење фосфора ефикасније.
Фитоестрогени
По хемијској структури спадају у изофлавоне и кумарине. За разлику

од природних стероида, врло брзо се ресорбују из дигестивног тракта. Има их
највише у свежој детелини, луцерки и неким травама. При природном
сушењу естрогена активност се углавном смањује, а при вештачком сушењу
остаје иста. Након силирања, естрогена активност легуминоза обично се
повећава. Веће количине естрогена доводе до тешких поремећаја плодности.
Флатуленске супстанце
Присутне су у зрну соје и производима њене прераде и по хемијској

природи су олигосахариди мале молекулске масе (углавном рафиноза и
стахиоза). Сматра се да доводе до надимања, што је последица бактеријске
ферментације олигосахарида и стварања гасова водоник-сулфида и метана.
Гликозиди
То су хемијска једињења која садрже шећере везане за алкохоле, феноле

и др. Врло су чести у биљкама и дају им боју. Непостојани су при деловању
киселина (понекад и база) и разлажу се до одређене врсте шећера (нпр. глукозе)
на један или више агликона, односно на неугљенохидратни део. Гликозиди су
углавном чврсте кристалне материје и не растварају се у води, већ у органским
растварачима. Неке биљне породице су врло богате гликозидима: Cruciferae,
Rosaceae, Liliaceae и др. Неки гликозиди се користе у медицини (салицил), док
су други веома јаки отрови (хелебореин, олеандрин, д-амигдалин).
Госипол пигменти
Ови пигменти се налазе једино у пигментним жлездама семена памука.

Јако су реактивни и могу изазвати различите физиолошке поремећаје, нарочито
у непреживара: опадање апетита и губитак телесне масе, нагомилавање
течности у телесним шупљинама, неправилан рад срца, смањени капацитет

крви за везивање и транспорт кисеоника и неповољан утицај на неке ензиме
јетре. У уљу и брашну семена памука до сада је идентификовано најмање 15
различитих пигмената са доминантном жутом бојом (C30H30O8). Сви ови
пигменти се јављају у слободном облику или у виду комплекса са протеинима.
Цело зрно памука садржи 1,09–1,53 g/100 g, од чега се у просеку 0,19 g/100 g
налази у слободном облику. У ољуштеном зрну налази се 2 g/100 g госипола, од
чега је у слободном облику 0,15 g/100 g. Количина слободног госипола од
0,06% у оброцима за пилиће доводи до смањења раста, што постаје веома
изражено када концентрација достигне 0,1%. У оброцима за коке носиље,
количина госипола од 0,15% доводи до смањења носивости, а жуманце добија
карактеристичну маслинастозелену боју. Већи нивои госипола у оброку доводе
до формирања жуто-браон пигмента у јетри и слезини, што је последица
његовог утицаја на црвена крвна зрнца. Количина госипола од 0,1% у исхрани
свиња доводи до смањења прираста, док се при 0,15% јављају знаци тровања,
који се могу завршити смрћу животиње. При количини од само 0,003%
госипола у оброку за свиње смањује се садржај хемоглобина, чак и 112 дана
после храњења. Говеда и коњи су знатно отпорнији на деловање госипола, а
објашњење је у формирању стабилног комплекса са растворљивим протеинима
у румену, који је резистентан на деловање ензима. Поред тога, утврђено је да
госипол може формирати комплекс са металима (нарочито гвожђем), као и са
неким аминима, који се не могу апсорбовати у органима за варење преживара.
Због тога се додавањем феросулфата у оброке за свиње и живину који садрже
памукову сачму, повећава толерантност ових животиња према госиполу.
Хемаглутинини (лектини)
Ова једињења су, по хемијској структури протеини и олиго пептиди.

Имају велики афинитет према неким шећерима, на пример лектин соје за
манозу. Има их у соји, грашку, грахорици, пасуљу, рицинусу и неким другим
биљкама. У већини случајева налазе се у семењу, мада се могу срести и у
кртолама. У организму животиња доводе до аглутинације (слепљивања)
црвених крвних зрнаца. Сматра се да се хемаглутинини везују за ћелије које
облажу зид црева и изазивају неспецифичне реакције са продуктима варења,
нарочито са протеинима. Као резултат тога долази до повећане екскреције
азота путем урина и фецеса, односно, његовог мањег коришћења. Симптоми
су успорен пораст животиња, исцрпљеност и, у крајњем случају – смрт.
Линамарин
Назива се и фазеолунатин и налази се у зрну пасуља. Доводи до

патолошких промена у случају исхране термички нетретираним зрном
пасуља.
Липооксигеназа
По хемијској природи то су пептиди и функционишу као ензими који

подстичу оксидацију липида и формирање пероксида. Изомеризацијом и
редукцијом, пероксиди прелазе у мање реактивна једињења –
хидропероксиде. Бројним ензимским и неензимским реакцијама,
хидропероксиди прелазе у лако испарљиве оксигеноване компоненте
специфичног мириса. Хидропероксиди и њихови секундарни продукти
реагују са протеинима, условљавајући деструкцију њихове природе,
биолошке активности и токсичност биолошких система. С обзиром да
оксидише и разлаже каротин, липооксигеназа се може сврстати и у
антивитамине.
Лизиноаланин
У процесу припремања изолата протеина соје, поступком алкалне

екстракције долази до деструкције амино-киселине цистина. При том се
ствара дехидроаланин, који реагује са Ц-аминогрупом лизина и долази до
стварања лизиноаланина
Нитрати и нитрити
Количина нитрата у трави, силажи, сену и другим волуминозним

хранивима јако варира. Ђубрење је најважнији фактор који регулише
количину и метаболизам ових материја у биљкама. Проблем акумулације
нитрата јавља се уколико се по хектару користи више од 200–300 kg чистог
азота, а ђубрене младе биљке користе за исхрану већ после 2–3 недеље.
Непотпуној конверзији нитрата у протеине биљке нарочито погодују ниже
температуре, бржа промена температуре, слабије осветљење и др., односно
лошији услови за одвијање фотосинтезе. Осим тога, акумулација нитрата
зависи и од ботаничке припадности. На пример, повећану акумулацију
нитрата имају зелена биљка овса, сунцокрет, сточни кељ и друге крсташице
(Cruciferae), сточна репа, као и лишће шећерне репе. Средње изражену
способност акумулације нитрата имају већина трава, зелена раж и сл.
У циљу спречавања тровања преживара нитратима, сматра се да је
њихово максимално учешће у сувој материји 0,5%, мада се по другима та
вредност креће и до 0,75%. Најосетљивије су високопроизводне и бремените
животиње. Најмање токсичне дозе нитрата у зеленој трави су 1,5-2,0%.
Тровање наступа услед стварања метхемоглобина, пада крвног притиска због
парализе глатке мускулатуре, проширења периферних крвних капилара, те
метаболичке промене у функцији јетре, бубрега и срца.
Оксална киселина
Налази се у слободном и везаном облику, нарочито у репи, спанаћу и

кисељаку (Rumex acetosa). Антинутритивни ефекат је у везивању калцијума
услед чега је смањено његово коришћење. Буражна микрофлора преживара
може да разгради овај комплекс.
Сапонини
Налазе се у зрну грашка, соје, пасуља и других легуминоза, али у

незнатним количинама или траговима. Међутим, у зеленој маси луцерке их
има знатно више, а такође и у брашну које се производи од дехидриране
луцерке. По хемијској природи су гликозиди. Ову групу материја
карактерише изразито горак укус, пенушање у течном раствору и хемолиза
црвених крвних зрнаца. Примарни биолошки утицај сапонина је интеракција
са ћелијским и компонентама мембрана. Њихов хемолизујући утицај на
црвена крвна зрнца одвија се преко интеракције са холестеролом у мембрани
еритроцита. Живина је знатно осетљивија на сапонине него свиње. На
пример, при учешћу 20% луцеркиног брашна у смеши концентрата за живину
(еквивалент за 0,3% сапонина) долази до значајне депресије у порасту, док
иста количина сапонина у оброку за свиње нема утицаја. У бурагу преживара
долази до микробијалне деградације, тако да нису забележени случајеви
негативног утицаја сапонина код преживара. Заступљеност сапонина је
различита код различитих култивара луцерке, што се директно одражава на
њихово присуству у брашну луцерке, као и производне резултате бројлера
који су добијали ово храниво у оброку.
Танини
То су полифенолне материје чија је молекулска маса већа од 500.

Хидролизом танина настаје угљенохидратни остатак и фенолкарбоксилна
киселина. Све врсте житарица садрже танине, а слама сирка чак до 5%.
Неповољан ефекат танина испољава се преко смањења сварљивости суве
материје и протеина, што се може довести у везу са поремећајем активности
трипсина и ά-амилазе, услед везивања ензима или протеина хране у
несварљиве комплексе.
Тиреостатички глукозинолати (тиоглукозиди, гоитрогени)
Биљке из фамилије Cruciferae се доста користе у исхрани стоке, због

великих приноса зелене масе (сточни кељ), као и због велике количине
протеина (сачма уљане репице). Међутим, ове биљке садрже неколико
природних штетних материја: глукозинолате (делују тиреостатички),

метилцистеинсулфоксид (проузрокује анемију код говеда), цијаногене
глукозиде, синапин, танин и нитрате. Глукозинолати делују депресивно на
синтезу хормона тироидне жлезде, односно доводе до смањеног уграђивања
јода у прекурсоре тироксина, услед чега настаје гушавост. Штетно деловање
глукозинолата, односно њихових ензимских састојака испољава се и преко
смањене палатибилности хране (код говеда оваца и свиња), хеморагија на
јетри и др. Глукозинолати се јављају у корењу биљака, стаблу, лишћу и
семену и заједно са ензимом тиоглукозидазом. Овај ензим може да
хидролизује гликозинолате, при чему настају глукоза, кисели сулфат или
тиоцијанати, изоцијанати или нитрити. Интересантно је да неке бактерије
дигестивног тракта садрже фермент тиоглукозидазу, што може да доведе до
хидролизе глукозинолата. Раније сорте репице и огрштице су садржале пуно
глукозинолата, односно изотиоцијаната, што је значајно смањивало
конзумирање такве хране. Присуство у оброку свиња 10–20% репичине
уљане сачме доводило је до опадања прираста, хиперплазије тироидее и
увећања јетре и бубрега, настајања проблема у концепцији, смањења броја
прасади у леглу, смањења масе животиња при залучењу и др. Код новијих
сората репице тај проблем је мањи. Код одраслих преживара мање је
испољена ова врста проблема, јер се глукозинолати хидролизују под утицајем
микрофлоре.
Трипсин инхибитор
Још 1917. године откривено је да сирово зрно соје изазива смањен

пораст пацова и лошије искоришћавање хране, као и да се овај штетан фактор
може елиминисати термичким третирањем соје. Установљено је да се ради о
супстанци протеинске природе. Присутна је у зрну, али и другим деловима
биљке соје, као и у неким другим легуминозама. Има их и у лишћу (пасуља),
лишћу и кртолама белог кромпира и ендосперму житарица. У дигестивном
тракту животиња инхибира дејство протеолитичких ензима. Постоје две
врсте ове материје: Kunitz инхибитор који има мали број дисулфидних веза
(инхибира дејство трипсина) и Bowman-Birk инхибитор са великим бројем
дисулфидних веза (инхибира дејство трипсина и химотрипсина). Kunitz
инхибитор има већи праг осетљивости на термички третман, у односу на
Bowman-Birk инхибитор. Постоје подаци из литературе и да трипсин
инхибитор код пилића доводи до хипертрофије панкреаса и повећаног
лучења ензима, док код свиња и телади нису установљени такви симптоми.
Сматра се да до депресивног деловања трипсин инхибитора долази због
сувишних ендогених губитака есенцијалних амино-киселина, насталих услед
претеране активности панкреаса што је, у ствари, реакција на утицај трипсин
инхибитора. Испитивања су показала да кокоши носиље знатно боље подносе
сирово зрно соје од пилића. Учешће у оброку до 15% сирове соје не доводи
до значајног опадања носивости, али се смањује величина јаја, а прогресивно
расте величина панкреаса. Исхрана свиња сировом сојом не доводи до

хипертрофије панкреаса.
Преживари знатно ефикасније користе сирову соју. Код нас је у
истраживањима на кравама у лактацији коришћено дневно до 2 kg сирове
соје и утврђена је млечност од преко 30 kg /дан, што је било на нивоу
производње млека крава које су добијале исту количину полутостоване или
тостоване соје. У истим истраживањима, краве које су добијале 2 kg
екструдираног зрна соје имале су, у односу на претходно поменуте групе
крава, за 2,5 kg већу производњу млека. Аутори ову разлику објашњавају
негативним деловањем трипсин-инхибитора, али и већим садржајем
разградивих протеина у сировој соји. Због тога препоручују да се сирова соја
комбинује у оброцима са хранивима која садрже у већем проценту
неразградиве протеине.
Уреаза
То је олигопептид који има функцију ензима и поспешује хидролизу

урее (карбамида). У оброцима за преживаре са додатком урее, уреаза доводи
до њене исувише брзе хидролизе, услед чега се ослобађа повећана количина
амонијака. Пошто микрофлора бурага у таквим ситуацијама није у стању да
искористи целокупну количину ослобођеног амонијака, смањује се
искоришћавање оброка, а у крајњем случају може доћи до тровања организма
превеликим количинама амонијака у крви.
Уреаза се веома лако одређује у узорцима хране, па служи као
индикатор квалитета термичке обраде зрна. Коректно изведен топлотни
третман соје инактивише најмање 80% од почетне количине уреазе .
БИОЛОШКИ ФАКТОРИ
Отровне, шкодљиве и депресивне биљке

На нашим травњацима, ораницама, повртњацима и вртовима,
запуштеним теренима, насипима, поред путева и водотокова, у шумама, могу
бити присутне одређене биљне врсте које испољавају различита штетна
дејства на животиње које их конзумирају. Има их преко 200 врста. У групу
отровних, шкодљивих и депресивних биљака спада око 30 врста трава, 14
врста лептирњача и 25 траволиких биљних врста. Штетни састојци које
садрже отровне, шкодљиве или депресивне биљке најчешће су алкалоиди,
гликозиди, сапонини, етерична уља, адстригенти и др.
Отровне биљке садрже једну или више отровних материја које могу (и
у малим количинама) да доведу до смрти животиње. Налазе се у целој биљци,
или само неким њеним деловима. Шкодљивост и отровност неких биљака је

само у неким фазама развоја, или за сорте и хибриде старијег датума.
Отровност се испољава у виду желудачно-цревних, нервних, плућних,
бубрежних, мокраћних и порођајних проблема.
До конзумирања отровних биљака долази на паши – зеленом храном,
али и сеном, силажом или прекрупом од недовољно пречишћених зрнастих
хранива. Животиње углавном избегавају ове врсте биљака, али до њиховог
конзумирања може доћи у периодима опште несташице хране за животиње,
или уколико су ове биљке у саставу сена, силаже или брашнастих хранива и
смеша. Најважније “класично” отровне биљке код нас су:
- Бела чемерика (Veratrum album)
- Бујад (Pteridium aquilinum (L) Kuhn)
- Булка (Papaver rhoeas L.)
- Буника (Hyosciamus niger L.)
- Ђурђевак (Convallaria majalis L.)
- Једић, љутић (Aconium napellus)
- Копитац (Caltha palustris L.)
- Козлац (Arum maculatum L.)
- Кукољ (Agrostemma githago)
- Кукурек (Heleborus odorus W. et K.)
- Кукута (Conium maculatum L.)
- Љутић (Ranunculus acer L.)
- Млечика (Euphorbia cyparissias L.)
- Мразовац (Colchicum autumnale L.)
- Навала (Dryopteris filix-mas (L))
- Пасквица (Solanum dulcamara L.)
- Пијани љуљ (Lolium temelentum L.)
- Пољски раставић (Equisetum arvense L.)
- Пролевак (Gratiola officinalis L.)
- Рицинус (Ricinus communis)
- Татула (Datura stramonium)
- Велебиље (Atropa belladona L.)
- Вучја јабука (Aristolochia clematitis L.)
- Жаворњак (Consolida regalis Gray)
Поред отровних, на овом месту треба поменути и шкодљиве и
депресивне биљке, којих има далеко више него отровних врста. Шкодљиве и
депресивне биљке испољавају блаже негативно дејство на здравље и
производност животиња, углавном у виду цревних сметњи. Поред тога,
шкодљиве биљке утичу негативно на квалитет млека, производа од млека и
меса. Неке биљке су шкодљиве и због трновитог или осјастог облика
појединих делова. Отровност и шкодљивост неких биљака се умањује или у
потпуности уклања сушењем за сено или силирањем, док се код других
управо испољава у осушеној форми (форми сена).
Слика 93. Семе кукоља
Слика 94. Зреле чауре и семе татуле
Генетички модификоване биљке
Генетички модификоване биљке су настале преношењем једног или

више пожељних гена из микроорганизама других биљака са којима је (из
неког разлога) немогуће укрштање или животиња, у одређене биљне врсте
које су раније гајене из различитих разлога. Ера генетички модификованих
биљака је почела не тако давно, 1986. године, када су у САД и Француској
постављени огледи са генетички модификованим дуваном. Први

комерцијализовани генетички модификован усев је био дуван коме је у Кини
1992. године уграђен ген за резистентност на вирус мозаика краставца. Данас
је свакако најинтересантнији пример (из више разлога) генетички
модификоване соје, која је настала уношењем одговарајућег бактеријског
гена. Оваква соја је отпорна на тотални хербицид глифосат (Roundap ready
соја), што знатно олакшава агротехничке мере сузбијања корова. Добро је
познат механизам деловања овог хербицида, који се своди на његово
везивање за биљни ензим EPSPS (5-енолпирувил-шикамат-3-фосфат-синтаза),
и блокирање његовог деловања. Ензим се природно налази у свим биљкама,
бактеријама и гљивама. Важан је катализатор у биохемијским процесима
синтезе ароматичних амино-киселина фенилаланина, триптофана и тирозина.
Хербицид глифосат се везује за ензим EPSPS у биљкама и инхибира његово
дејство, што доводи до увенућа биљака. Два основна механизма
толерантности на хербициде у биљкама су: повећана способност
детоксификације пестицида и промењено биохемијско место интеракције са
пестицидом. Из земљишне бактерије Agrobacterium tumefaciens сој ЦП4
изолован је ген за овај ензим и пренет у соју. Овај ензим пореклом из
бактерија се незнатно разликује у односу на биљни, па хербицид не може да
се веже за њега. Као резултат тога, ензим EPSPS у соји, синтетисан на основу
генетичког записа из бактеријског гена, омогућава несметану синтезу
одређених амино-киселина. Истовремено, хербицид у коровима блокира овај
ензим, те они стагнирају и на крају се суше, па се добија чист усев соје, без
корова. Самим тим мања су улагања, мања обрада земљишта и већи приноси
по јединици површине. Други облик генетичког модификовања биљака се
предузима у циљу повећања резистентности на инсекте. Одређена врста гена
у организму генетски модификоване биљке учествује у синтези протеина,
који у цреву инсекта прелази у токсичну форму и убија га. Оваква врста
генетске модификације се предузима највише код кукуруза, у циљу повећања
резистентности према кукурузном пламенцу.
Од укупно засејаних површина у свету под генетички
модификованим (ГМ) усевима, заступљеност по особинама је следећа :
толерантност на хербициде 77%, резистентност на инсекте 15%, и везани
гени за резистентност на инсекте са толерантношћу на хербициде 8%. Од
укупне површине ГМ усева који су толерантни на хербициде, највеће
површине су у 2001. години биле под сојом (66%), а затим под кукурузом
(11%). Следе ГМ уљана репица и памук, а у знатно мањем проценту
кикирики, тикве, папаја и др.
Нови пројекти генетичког модификовања биљака који су у развоју,
односе се на следеће особине: толерантност на услове стреса (суша,
салинитет и мраз), већа заштита од болести, повећан садржај масних
киселина, протеина и скроба, уклањање алергена и антинутритивних
материја.
Без обзира на значајне користи које се постижу гајењем генетички

модификованих биљака, постоји и низ потенцијалних опасности које гајење и
употреба оваквих биљака носи за собом. Тако, на пример, у литератури се
наводи да је у месу живине храњене генетички модификованом сојом
утврђено присуство фрагмената биљних ДНК (али не и рекомбинантне ДНК),
што значи да биљна ДНК није комплетно “уништена”, у дигестивном тракту
и да се резидуе могу апсорбовати кроз интестинални зид.
Због наведених проблема, област гајења и коришћења генетички
модификованих биљака је строго регулисана одговарајућим законским
актима, које се битно разликују између САД и Европе. Тако, на пример, у
САД је дозвољена реализација генетички модификованих производа под
условом да не постоје докази о његовој штетности на спољашњу средину и
здравље животиња и људи. Насупрот томе, у Европи је услов за увођење
генетички модификованог производа на тржиште да постоје докази да
производ нема штетан ефекат на спољашњу средину и здравље људи и
животиња. Директивом Европске Уније 49/2000. и 50/2000. захтева се
обележавање производа који садрже генетички модификован биљни
материјал, при чему је дефинисан лимит од 1% генетички модификоване
ДНК у узорку испод кога се узорак може сматрати немодификованим. У
нашој земљи је Савезна скупштина у мају 2001. године усвојила Закон о
генетички модификованим организмима (Службени гласник, 2001). Наш
закон је у сагласности са регулативом Европске Уније.
Микроорганизми хране
Најчешћи и квантитативно најважнији фактор кварења хране јесте
биолошки (бактерије, гљивице плесни, квасци, инсекти, глодари, отровне
биљке). Од биолошких фактора, бактерије и гљивице су доминантне у
погледу кварења и шкодљивости хране. Микроорганизми у храну доспевају
из земљишта и ваздуха, а ређе из воде. То су примарни извори контаминације
хране за животиње. Контаминација бактеријама и плеснима пореклом од
људи, животиња и њиховим екскретима је секундарна.
Развој и размножавање микроорганизама у храни за животиње зависи
од много фактора: релативне влаге, температуре, аеробних и анаеробних
услова, врсте супстрата и њиховог хемијског састава, доба ускладиштења,
примеса у хранивима (корови, земља и др.), физичких особина (ломљено
зрно), pH вредности, производа разлагања хране, као и конкурентних
микроорганизама.
У храни за животиње микроорганизми својим ензимима проузрокују
хемијску разградњу угљених хидрата, протеина, масти и есенцијалних
материја. Производи такве разградње могу променити мирис, укус и изглед
хране, умањити њену хранљиву вредност, или могу бити штетни за здравље
животиња. Неки микроорганизми могу, у одређеним условима да производе

токсичне материје и да буду извор инфекција животиња.
Микроорганизми у храни за животиње који могу проузроковати њено
кварење сврставају се у групе:
– Сапрофитне бактерије из родова: Micrococcus, Streptococcus, Bacillus,
Clostridium, Streptomyces, Pseudomonas, Aeromonas, Alcaligenes,
Achrmobacterium, Flavobacter, Escherichia, Proteus;
– Гљивице из родова Alternaria, Cladosporium, Helmintosporium, Fusarium,
Aspergillus, Penicillium, Mucor, Rhisopus, Absidia, Thamnidium, Trichothecium,
Cephalosporium, Verticillium, Pularia, и др.;
– Квасци;
– Актиномицете.
Микроорганизми који у храни за животиње могу проузроковати
специфичне болести и интоксикације код домаћих животиња, по већини
аутора сврставају се у следеће групе :
– Облигатно патогени микроорганизми који преко хране директно
проузрокују заразне болести животиња: на пример, бактерије из родова
Brucella, Mycobacterium, бацил антракса, вирус слинавке и шапа и др., а од
гљивица то су узрочници трихофиције и микроспоријазе. Ови
микроорганизми се по правилу, размножавају у организму животиња;
– Бактерије и гљивице које се након контаминације хране морају
размножити у храни до постизања инфекцијске дозе, тј. до броја клица који је
потребан да изазове болест животиња. Најзначајније су ентеробактерије, пре
свега салмонеле, листериа, и Cl. Perfrigens, а од гљивица Candida albicans и
Aspergillus fumigatis.
– Микроорганизми који производе токсине у храни за животиње. По
правилу се не размножавају у телу животиња. Најзначајнији из ове групе су
бактерије: Cl. Botulinum и Staphylococcus piogenes; и гљивице: Aspergillus,
Penicillium i Fusarium.
У циљу спречавања развоја микроорганизама врши се конзервисање
хране. Најчешћи начин конзервисања је сушење, односно редукција воде.
Уколико проценат воде у неком храниву остане већи од 13,2%, на њему ће се
размножавати гљивице плесни, а када је влага преко 20% и бактерије. Код
релативне влажности ваздуха веће од 75%, влага на површини иначе добро
суве хране повећава се изнад 13,2% и започиње активност гљивица плесни.
Услед њихове метаболичке делатности, влажност се додатно повећава, чак и
преко 20%, па постају активне и бактерије. Као резултат тога, започиње
кварење хране, најпре локално, а затим се шири.
Плесни
Плесни су аеробни микроорганизми, али се могу развијати и у

срединама са врло мало кисеоника. Највише им одговара средина са 13–22%
влаге, велика влажност ваздуха (>80-85%), и релативно висока температура
(20–35°С). Плесни се могу развијати у широком интервалу pH вредности

(1,5–8,5), мада им више одговарају ниже вредности. У појединим годинама,
природни услови могу бити јако погодни за развој и активност плесни (врућа
лета, кишне, хладне јесени).
Већина плесни је убиквитна и у виду спора налази се у земљи, на
биљкама и храни за животиње. Неке плесни колонизирају храну за животиње
још на пољу (на пример Fusarium плесни) док се друге претежно појављују у
складиштима (на пример Aspergillus). До контаминације хране плеснима на
пољу долази из ваздуха или земље. Томе нарочито погодују године са доста
падавина, а ветар је битан фактор за ширење плесни. До плеснивости може
доћи и у другим етапама производње хране, у току жетве, смештања и чувања
хране. Појави плесни погодују: рана сетва кукуруза у одвише хладно и
влажно земљиште, неуређене површине, изостанак јесењег дубоког орања,
превелика употреба азотних ђубрива, гајење хибрида дуге вегетације које
споро сазревају у јесен, јесење кише, оштећења зрна при машинском брању и
комбајнирању кукуруза, неодговарајуће струјање ваздуха у складиштима
(кошевима или чардацима), и др.
У земљама у развоју где је храна за људе константно контаминирана
микотоксинима, поред свих последица по здравље, њихово конзумирање
доводи и до преране смрти становништва тих региона. Поред негативног
деловања на здравље људи, микотоксини привлаче пажњу широм света због
економских штета.
Присуство плесни у храни за животиње може се утврдити
органолептички или одговарајућим миколошким методама. Храна нападнута
плеснима има битно промењене органолептичке особине. Боја плесни може
бити бела, зелена, црна или црвена, и утиче на промену боје хране или
хранива. Мирис плесниве хране је веома специфичан и непријатан, а из ње се
диже прашина уколико су плесни суве. Плеснива храна губи сјај, структуру и
конзистенцију.
Поред детектовања микотоксина у храни, важно је прецизирати и
њихову количину. Тако, на пример, количина афлатоксина који је
карактеристичан за кикирикијеву сачму, према ФАО испитивањима у неким
подручјима износи и до 25.000 g/kg. Међутим, за исти микотоксин у
кукурузу је утврђена количина од 6–308 g/kg, а његове мање количине
нађене су и у сунцокретовој сачми, пшеници, сену и другој храни за
животиње. Ф-2 токсин је често присутан у житима, нарочито кукурузу.
Његова количина је обично мања од 5 mg/kg, иако су утврђене количине и до
2.000 mg/kg. У неким подручјима је детектован у 31% узорака. Охратоксин
А, који је узрочник нефропатија код домаћих животиња, највише је
испитиван у Данској и Шведској, нарочито у јечму и овсу, али и у другим
земљама. Утврђене су количине од 16 до 27.500 mg/kg.
Микотоксини се одређују танкослојном хроматографијом, течном
хроматографијом под високим притиском и скрининг методом. Скрининг
метода је квалитативна, а хроматографске квантитативне. Код нас се
најчешће утврђује афлатоксин, охратоксин, зеараленон и неки трихотецени

(Т-2, диоксиниваленол и диацетоксисцирпенол).
Гљивице плесни се могу сврстати у четири групе:
– сапрофитне гљивице;
– токсигене гљивице (Aspergillus, Fusarium, Penicillium и др.);
– гљивице узрочници микоза домаћих животиња (нпр. аспергилоза плућа,
трихофиција коже и др.);
– паразитске гљивице биљака (Claviceps purpurea, Tiletia, Puccinia,
Ustilago);
Ова подела је важећа само за хигијену хране. Има и непрецизности.
Тако, на пример, токсигене гљивице плесни су изразити сапрофити; Claviceps
purpurea је класичан пример токсигене гљивице; за ратаре је Fusarium
паразитска гљивица итд.
Установљено је да велики број сапрофитних гљивица, а и неких
паразитских, у одређеним приликама и на одговарајућим супстратима
производе микотоксине. Насупрот томе, међу гљивицама које су познате као
најјачи продуценти микотоксина, има сојева који немају ту способност, или је
имају јако умањену. Према томе, плеснивост хране за људе или животиње
није сигуран знак да се у њој налазе и микотоксини. Утврђено је да је број
сојева гљивица које производе микотоксине далеко већи на континентима и
земљама са влажном и топлом климом (Азија, Африка…) него у Европи. Из
тог разлога треба обратити велику пажњу при евентуалном увозу хранива из
тих крајева света. Насупрот томе, у Европи је често присутан Aspergillus
flavus, који лучи афлатоксин. Код нас су од микотоксикозе највише угрожени
хибриди кукуруза дуге вегетације, који споро дозревају и често се лагерују са
недозвољено високом влагом, или се уплесниве још на пољу. Најчешћа
плесан у Србији је Fusarium, а нарочито врсте F. graminearum, F.
verticillioides, F. subglutinans, F. oxysporum и F. proliferatum.
Сапрофитне гљивице. На биљкама енглеског љуља могу бити
присутне гљивице (ендофите) раније познате као Acremonium lolii Reza, а
данас као Neotyphodium lolii Reza. Ове гљивице излучују материје које немају
токсично дејство на домаћина, већ напротив, повећавају отпорност на
болести и штеточине. Међутим, ови токсини доводе до поремећаја у ходу
животиња, па чак и угинућа. Они се налазе у генеративним, а не и
вегетативним органима биљке. Једна друга врста гљивичног токсина је
узрочник екцема на кожи животиња, услед чега долази до фотофобије. Овај
токсин се налази у спорама гљивице Pithomyces chartarum која се развија у
топлим и влажним условима, на остацима биљке енглеског љуља. Услед
тровања долази до појаве свраба, гнојења и красти на непигментираним
деловима коже. Поред тога, долази до губљења апетита и пада производње,
едема ушију, очних капака и усана, као и оштећења јетре. Уклањање
животиња са сунца, као и исхрана сеном и концентратом доводи до брзог
опоравка и излечења животиња.
Високи вијук је често домаћин гљивице Neotyphodium coenophialum,

претходно познатој као Acremonium coenophialum Latch., са којом живи у
симбиози. Токсини ове гљивице штите биљку домаћина од нематода и,
истовремено смањују укусност високог вијука за домаће и дивље животиње.
Сорте вијука које садрже у већој количини ове гљивице користе се за
специјалне намене, најпре за заштиту земљишта од ерозије.
Токсигене гљивице (продуценти микотоксина у храни). По
учесталости појава, као и по штетности пратећих ефеката, најважнији
биолошки фактор промене, кварења и шкодљивости хране су плесни и
њихови токсични метаболити – микотоксини. Микотоксини су секундарни
производи активности плесни у процесима разградње протеина, масти и
угљених хидрата и настају пре или после жетве, током транспорта и
складиштења пољопривредних производа. Метаболити плесни имају широк
распон деловања – на организам животиња и људи, (микотоксини), на
бактерије (антибиотици), биљке, па чак и међусобно на друге плесни.
Микотоксикозе животиња се испољавају на више начина:
а) Примарне акутне микотоксикозе настају узимањем већих количина
микотоксина, а доводе до јасно изражених и редовно тешких здравствених
поремећаја. Најчешће су то поремећаји органа за варење (хеморагичне упале),
поремећаји централног нервног система (тремор, инкоординације,
манијанкалне појаве, кома), хепатотоксични синдром (жутица, едеми),
поремећаји у циркулацији и раду срца и дисајних органа, а могуће су и
промене на кожи (фотосензибилизација, некрозе), поремећаји у раду
мокраћних органа и у репродукцији (побачаји). Болест се често завршава
смрћу.
б) Примарне, хроничне микотоксикозе настају због присуства мањих
количина микотоксина у храни у дужем периоду. Најчешће се испољавају
неспецифично – смањењем производње и повећаног утрошка хране. Тешко се
дијагностикују и разликују од обичних грешака у исхрани. Због пада
отпорности организма, хроничне микотоксикозе су често праћене различитим
секундарним болестима, као што су вирусна обољења дисајних органа телади
и јунади, колибацилоза, вибриоза, салмонелоза, кандидиаза, кокцидиоза и др.
Сматра се да је имунотоксичност најчешћа последица главних
микотоксикоза. Највећи проблем је у томе што су молекули микотоксина
релативно мали, те животињски и људски организам не стварају антитела и
тако остају трајно незаштићени од њиховог деловања. Поред тога, присуство
микотоксина у храни може отежати друге болести које су већ присутне.
Три главна механизма токсичности микотоксина су:
а) Стимулација пероксидације липида;
б) Апоптоза;
ц) Инхибирање синтезе ДНK, РНKµ и протеина.
Микотоксикозе (појаве тровања метаболитима плесни) дуго времена
нису озбиљно сагледаване, мада је ерготизам – микотоксикоза проузрокована
гљивицом Claviceps purpurea (главница) одавно позната. До ове болести је
долазило при конзумирању хлеба од брашна у коме су се налазили самлевени

склероцијуми (“рошчићи”) паразитске гљивице Claviceps purpurea. Ова
болест је у средњем веку називана “Sacra pestis” – света куга, и од ње су
масовно умирали људи или постајали богаљи (инвалиди), а страдале су и
животиње. Испољавала се конвулзијом, грчевима и гангренозним процесима,
услед чега је долазило чак и до отпадања прстију. Пошто је у пракси уведено
пречишћавање семена жита, ова болест се проредила, али је и у XX веку
(1951) довела до масовних тровања у Француској. Данас се ова гљива
вештачки узгаја на пољима (и то на ражи), а њени токсини (ерготамин и др.)
се користе у гинекологији. У бившем СССР дошло је до масовног тровања
микотоксинима, такође после Другог светског рата, због исхране хлебом од
жита које је презимило на пољу и уплеснивило се. Друга масовна тровања
микотоксинима нису забележена у историји људи.
Постоји око 300 врста микотоксина који су отровни за сисаре и птице.
Претпоставља се да око 30–40% свих плесни ствара микотоксине опасне за
човека и животиње. Најчешће су то плесни из рода Aspergillus, Penicillium,
Fusarium, Stachyobotrus и др. Токсини плесни преко хране доспевају у
организам или производе животиња, а одатле и у организам човека, што је
нарочито велики проблем. Дејство токсина плесни на организам животиња и
људи назива се микотоксикоза. Микотоксикозе нису заразне и не могу се
лечити лековима, нити подстичу стварање антитела. Поред опште
токсичности за ћелије организма, неки микотоксини нарочито изражено
делују на јетру (хепатотоксини), бубреге (нефротоксини), живце
(неуротоксини), хематопоезу (хематотоксини), срце (кардиотоскини), или
органе за варење (гастроинтестинални токсини). Неки имају специфичан
цитостатички, канцерогени, мутагени, тератогени, еметички,
имуносупресивни, естрогени или фотосензибилизирајући учинак.
Према месту деловања, микотоксини се могу сврстати у следеће
групе:
а) Хепатотоксини (афлатоксини, спородезмин, лутеуоскурин,
циклохлоротин, рубратоксини А и Б и стеригматоцистин. Велике проблеме у
сточарству праве афлатоксини, које производи неколико врста плесни из рода
аспергилус. Веома раширена плесан у природи је Aspergillus flavus, која
напада сва жита, кикирики, кафу, рибље брашно и све врсте смеша.
Специфична је за кикирики, кога напада под земљом, нарочито у топлијим
областима земљине кугле. Афлатоксини Б1 и Б2 који су производ плесни
Aspergillus flavus излучују се млеком као афлатоксини М1 и М2.
б) Нефротоксини. Ова врста токсина, као што латински назив каже,
напада бубреге. Најзначајнији нефротоксини су охратоксини А и Б и
цитринин. Наведене микотоксине производе плесни рода Aspergillus и
Penicillium. Ове плесни нападају бројна хранива: жита, соју, пасуљ,
сунцокретово семе и сачму, сточни квасац, хранива анималног порекла,
смеше концентрата и др.
в) Неуротоксини. Најзначајнији неуротоксини су: пинетрем А, патулин и

цитреовиридин. Производе их следеће плесни рода Penicillium и Aspergillus.
г) Цитотоксини. У овој групи се налазе следећи микотоксини: зеараленон
(Ф-2), ά-зеараленон, β-зеараленон и трихотецени: Т-2 токсин, ДАС
(диацетоксис-цирпенол), наваленол, ДОН (диоксиниваленол) и др.
Зеараленон у молекулу, исто као и естрадиол, садржи један ароматични,
фенолни прстен, који је вероватно повезан са естрогеним својствима. Т-2
токсини, фактори који изазивају иритацију коже, проузрокују дегенеративне
промене дигестивног тракта, па могу довести до озбиљних проблема у
исхрани људи и животиња. Зеараленоне (Ф-2, ά и β) и више врста
трихотецена производе плесни из рода Fusarium. Ове плесни су
распрострањене у природи и нападају жита, кабаста и друга хранива на пољу
или складиштима. Осим Fusarium плесни, као најзначајнијих произвођача,
трихотеценине производе и други родови плесни: Trichothecium, Myrothecium,
Cephalosporium, Trichoderma, Stachibotris, Verticmonosporium и
Dendrodoochium. Микотоксине Т-2 производе углавном Fusarium плесни.
Плесни које продукују диоксиниваленол (вомитоксин – фактор повраћања) су
из рода Fusarium и Penicillium.
Микотоксине можемо разврстати и према пореклу:
а) Афлатоксини. То је за сада најраширенији, најопаснији и најбоље
проучен микотоксин. Главни продуценти овог токсина су Aspergillus врсте,
нарочито Aspergillus flavus, по коме је овај токсин и добио име (Аспергиллус
флавус токсин – афлатоксин), затим Aspergillus parasiticus, Aspergillus
orizae и др. Осим тога, производе га и неке Penicillium и Rhizopus врсте,
односно три рода веома распрострањених сапрофитних гљивица – плесни,
које су свуда присутне и контаминирају сваки биљни производ, а исто тако и
животне намирнице и храну за животиње. Постоји више афлатоксина: Б1, Б2,
Г1, Г2. Колострумом и млеком излучују се њихови деривати М1 и М2.
Најтоксичнији је Б1, затим Г1 и у млеку М1.
Синтези афлатоксина погодује широк температурни интервал (10–
43°С), мада је оптимално 30°С, а могу се синтетисати и при релативно ниској
влази хране. Знатније количине ослобађају се већ после 48 сати. Присуство
кисеоника и већа концентрација угљен-диоксида и цинка коче синтезу
афлатоксина.
Установљено је да сојеви најјачег продуцента афлатоксина –
Aspergillus flavus, пореклом из тропских предела (Азија, Африка) производе
знатно веће количине афлатоксина. Поред тога, и број сојева продуцената
афлатоксина је већи у овим подручјима, што значи да је и већа вероватноћа
присуства афлатоксина у храни која се увози из тих подручја (погаче и сачме
кикирикија, памука, сезама и др.). Претходних деценија афлатоксикозе и
нису биле проблем европских земаља. Задњих година ситуација се значајно
мења, што је вероватно последица климатских поремећаја. Велики број
узорака анализираних у нашим лабораторијама од 1975. потврђује такав
тренд (табела 62).
Табела 62. Резултати испитивања хране за животиње на присуство A. flavus

(Јакић и сар., 2005)
Токсигени узорци са
Врста Број Узорци са A.
афлатоксином,
узорака узорака flavus
0–0,25 ппм
Кукуруз 443 83 81
Пшеница 304 61 58
Мекиње 63 6 6
Силажа 58 0 0
Јечам 27 0 0
Соја 63 0 0
Сирак 10 4 4
Укупно 968 454 149
Најпогоднији супстрат за развој Aspergillus-a и стварање афлатоксина

су кикирики (семенке, погаче и сачме), затим семенке и споредни производи
прераде памука и осталих уљарица, житарице, волуминозна хранива и др.
Утврђени су и у хранивима животињског порекла. Практично и нема хранива
и животних намирница у којима није доказано присуство афлатоксина.
Афлатоксини спадају, пре свега у хепатотоксине, али имају и значајно
канцерогено, мутагено, тератогено и имуносупресивно деловање.
Афлатоксин инхибира синтезу ДНК и РНК и то у концентрацији од 2,0 µg/ml.
Сматра се да је афлатоксин Б1 један од најјачих познатих хепатичних
канцерогена, који изазива карцином јетре код патака, пацова, других
животиња па и људи. Осим директног оштећења јетре, своје негативно
дејство могу испољити и на бубреге, плућа, гуштерачу и друге органе.
Клиничка слика афлатоксикозе зависи од унетих количина и од времена у
току кога су животиње изложене дејству афлатоксина, а развија се веома
брзо. Заједничка обележја тровања код свих животиња су смањење потрошње
хране и изразито успорен развој. Биохемијске анализе крви показују промену
активности појединих ензима, што је знак оштећења јетре.
б) Фусариатоксини. Доказано је да већи број Fusarium врста производи
микотоксине. Ова чињеница је нарочито битна с обзиром да многе Fusarium
врсте паразитирају на различитим пољопривредним биљкама, нарочито на
клипу и зрну кукуруза, који је наш главни концентрат за исхрану животиња.
Fusarium graminearum (Gibberella zeae), Fusarium moniliforme и друге врсте
често изазивају такозвану »црвену« плеснивост клипа и зрна кукуруза још на
пољу. То се нарочито односи на касне хибриде чији вршни део клипа није
прекривен комушином. Плесни оштећују и клицу, услед чега се смањује
клијавост. Погодује јој влажно и прохладно време у току лета. То се
објашњава већим афинитетом ове гљиве према пентозанима и пектинским
материјама, који се интензивније стварају управо у условима нижих
температура. У складишту се ова врста гљивица најчешће даље не развија,

већ је замењују друге врсте плесни.
До сада је је откривен већи број фузариатоксина, који се често
разврставају у две групе: зеараленон (и његови деривати) и трихотецени. У
задње време се у ову групу сврставају и фумонизини.
Зеараленон (Ф-2) је један од најчешће утврђених фусариатоксина,
микотоксин кога најчешће стварају Fusarium roseum (Giberella zeae), а затим
Fusarium graminearum, Fusarium tricinctum, Fusarium moniliforme, Fusarium
oxysporum, Fusarium avenaceum, Fusarium nivale и др. Најважнији продуцент
овог микотоксина је гљива F. graminearum.
Биосинтеза зеараленона у зараженом кукурузу се активира на нижим
температурама (12–14°C), које нису оптималне за развој гљивице. Овде се
вероватно ради о једној врсти физиолошког стреса који доводи до веће
продукције микотоксина. Наиме, на температурама 25–27°C синтетизују се
незнатне количине овог микотоксина, док на нижим температурама
синтетише се 10–30.000 mg. Због тога постоји мишљење да се зеараленон
мање синтетише на зараженом клипу у пољским условима (0,1 а највише
5 mg), већ да даљи развој F. graminearum на ускладиштеном кукурузу у
кошевима омогућава формирање знатнијих количина овог микотоксина. То је
и разлог (по неким ауторима) што се микотоксикозе у већој мери јављају тек
следећег пролећа и лета.
Зеараленон је микотоксин са естрогеним (хормоналним) дејством и
изазива хиперестрогенизам, који се испољава променама на полним
органима, односно полним поремећајима (лажни еструс, продужени еструс,
анеструс, неплодност, повећање и упале млечне жлезде, побачаји, рађање
мртве младунчади, упале полних органа, пролапсус дебелог црева и вагине,
хиперестрогенизам у младунчади на сиси, поремећаји умлечности...). Ови
поремећаји се јављају када храна садржи 1–5 mg/kg зеараленона. Најчешће га
има у храни мање од 5 mg, понекад и до 20 mg, а утврђене су количине и
преко 2.000 mg/kg хране.
Трихотецени су група више од 40 различитих микотоксина,
разврстаних у четири подгрупе, од којих су најпознатији Т-2, ХТ-2,
деоксиниваленол (ДОН или вомитоксин), диацетоксискрипенол (ДАС),
ниваленол и др. Сматра се да трихотецене највише производе врсте рода
Fusarium (Fusarium sporotrichioides, Fusarium poae, Fusarium tricinctum,
Fusarium moniliforme), затим врсте родова Stachybotrus, Trichoderma и
Myrothecium. Трихотецени примарно спадају у гастроинтестиналне и
дерматотоксичне микотоксине, а неки имају и канцерогено, мутагено и
имуносупресивно дејство. У односу на остале трихотецене, вомитоксин је
распрострањен свуда у свету и налази се у кукурузу, пшеници и другим
житима, најчешће у количини од 50 mg/kg. Заједно са вомитоксином често се
налази зеараленон. После апсорпције, ДОН (вомитоксин) доспева у подручје
задњег мозга, где вероватно напада допаминске рецепторе, производећи
индукцију мучнине. Повраћање и одбијање хране код људи и животиња
услед конзумације буђавих житарица, последица је токсина из групе

трихотецена. Свиње одбијају кукуруз контаминиран вомитоксином без
обзира да ли је силиран, вештачки сушен, неосушен, пржен или са додацима
разних адитива. Поред тога, трихотецени могу бити инхибитори синтезе
ДНК, тиме што инхибирају тиамин киназу и ДНК-полимеразу.
Т-2 токсин изазива запаљиве процесе у организму животиња. Посебно
иритира кожу и доводи до запаљења дигестивног тракта. Често изазива усне
лезије. Доводи и до хеморагија, едема, леукопенија, дегенерација коштане
сржи и смрти животиња.
Дефинисање прага токсичности за поједине трихотецене је
компликовано чињеницом да је у храни присутно увек више од једног
токсина.
Фумонизини су метаболити гљивица Fusarium moniliforme, Fusarium
proliferatum и других Fusarium плесни. То је група од најмање 15 фузаријум
токсина идентификованих много касније од осталих микотоксина (тек 1980.),
а претпоставља се да је разлог томе њихова необична хемијска структура,
која је веома слична сфинголипидима из мембрана ћелија сисара.
Фумонизини су груписани у серије: А, Б, Ц и П, а најраспрострањенији и
директно повезани са патогеним ефектима су фумонизини Б серије, који
делују на имуни систем.
в) Охратоксини. То је прва већа група микотоксина добро изучена, после
афлатоксина. У ову групу спадају охратоксин А, Б,Ц и Д. Најзначајнији је
охратоксин А. Производе их плесни из рода Aspergillus (Aspergillus ochraceus)
и Penicillium (Penicillium viridicatum). Охратоксини су утврђени у многим
земљама у зрнастој храни за животиње (житарицама и легуминозама).
Продукцији охратоксина погодују повећана влажност хранива и релативно
висока температура (20–25°C), мада је могућа и на температури од -2°C. До
стварања значајних количина може доћи већ после 7–14 дана. Храна која
доводи до охратоксикозе свиња и живине обично садржи 0,5–8 mg
охратоксина/kg.
Охратоксин А је канцероген, тератоген, имунотоксичан и
нефротоксичан. Првенствено напада бубреге (нефротоксикоза), изазивајући
оштећење тубула и фиброзу, праћено смањеном функцијом бубрега. У већој
количини оштећују јетру и органе за варење, а имају и канцерогено дејство.
Најосетљивије су свиње и живина. Излучују се млеком и акумулирају у
ткивима, па је храна за животиње контаминирана охратоксинима посредно
опасна и за човека. Термичком обрадом хране само се делимично уништава.
До охратоксикоза долази у случају када су концентрације овог микотоксина у
храни 0,5–8 mg/kg. Најчешће је присутно у храни са наших терена мање од
0,2 mg/kg охратоксина, али има случајева када су утврђене количине и од
30 mg/kg.
г) Патулин. Производе га првенствено Penicillium врсте, затим Aspergillus
spp. и још неке гљивице. Ове гљивице се налазе у тлу, на биљном материјалу
који се распада, зрневљу житарица, хранивима за животиње, месним и
млечним прерађевинама и др. Патулин је -пyрон и испољава одлично

антибиотско дејство »in vitro« против грампозитивних и грамнегативних
бактерија, а токсичан је и за протозое. Неки експерименти указују да може
бити и канцероген.
д) Стеригматоцистин. Производе га Aspergillus и Bipolaris врсте, које су
убиквисти, а налазе се, пре свега у земљишту. Могу се наћи и на житарицама,
хлебу, сувим плодовима, сиру и др. Aspergillus nidulans је нађен на кукурузу,
пшеници и кикирикију. Стеригматоцистин остаје у ћелијама гљиве и не
дифундује у супстрат, за разлику од афлатоксина и патулина. Канцероген је.
ђ) Остали микотоксини. Поред афлатоксина у литератури се помињу и
други Aspergillus токсини: асперигилинска киселина, аспертоксин,
малформин А, стеригматоцистин и др., а од Penicillium токсина цитринин,
цитреовиридин, циклохоритин, циклопенин, циклопенол, циклопиазонску
киселину, еритроскирин, ислади токсин, лутеоскирин, патулин,
пеницилинску киселину, рубратоксине, виридакум токсине и др., као и
стахиботритоксини које производе плесни Stachibotrus alternans.
Цитреовирид је токсични производ који ствара врста Penicillium
citreo-viride под одређеним условима. Тај токсин је узрочник кардијалног
бери-берија, тешког обољења који се и данас појављује на Далеком
Истоку.
Циклопијазонска киселина је производ неких сојева гљивица
Penicillium vetrucosum. Изазива анорексију, дијареју, општу слабост и
различите некрозе унутрашњих органа код оваца, мишева и других
животиња.
Рубратоксини А и Б су производ гљивице Penicillium rubrum.
Изазивају хеморагије и некротични хепатитис код свиња, паса, зечева,
мишева, младих ћурака, пилића и др.
Стахиботритоксини нападају коње, краве, свиње, живину и човека.
Микотоксикоза доводи до иритације уста, грла, носа и усана, слабљења
пулса, дијареја и леукопенија.
Бројни микотоксини имају и антибиотско дејство, па поред токсичног
дејства могу реметити микорбијалну популацију органа за варење. Најчешће
их производе плесни рода Aspergillus (кандидулин, фумагалин, фумигатин,
геодин, нидулин, и др.), затим Penicillium (брефелдин, циклопалдин,
гризеофулвин, виридикатин, тарин, спинулозин), али постоје и микотоксини
са антибиотским дејством који производе сапрофитне плесни поља
(алтерналиол, алтернаринска киселина, фусаринска киселина, и др. ).
Гљивице узрочници микоза. Обољења чији су узрочници гљиве

називају се микозама. Микозе се деле на контагиозне и неконтагиозне.
Код контагиозних микоза, обољење се може пренети са животиње на
животињу, као и са животиње на човека. У контагиозне микозе се могу
убројити све дерматомикозе. Неке гљиве испољавају афинитет према
појединим органима и ткивима и могу да их оштете у различитој мери.

Ове промене су карактеристичне за сваку врсту узрочника. На пример,
A. fumigatus, кандиде, нокардије и C. neoformans узрокују плацентитис
и маститис, што се манифестује побачајем и упалом вимена.
Најчешћа микоза животиња је аспергилоза, врста плућне болести чији
је узрочник Aspergillus fumigatus, а такође и Aspergillus flavusс, nidulans, niger,
terrus и др. Испољава се код говеда преко побачаја и упала млечне жлезде, а
код оваца преко побачаја и упале бронхија и плућа. Животиње дуго болују,
мршаве и, на крају, угину. Микозе проузрокују, такође, и гљивице Mucor и
Apsidia. Ове гљивице доводе до побачаја на крају бременитости и чешће се
јављају при коришћењу сена, а ређе силаже.
Паразитске гљивице
а) Главница ражи, тврда ражена главница, псећи нокат, рошчићи,

црни рошчићи, склероциа (Claviceps purpurea; Secale cornutum) веома је
опасна гљивица која лучи токсичне алкалоиде (ерготамин, ергозин,
ергокристин, ергокриптин, ергокорнин и ергобазин) ацетилхолин и амине
(тирамин и хистамин). То је, у ствари, стврднути мицелиј (сплет) на зрну
ражи. На једном класу их може бити до пет, ретко више. Маса једне
склероције је од 0,01 g до 0,5 g, дужина 10–35 mm, дебљина до 5 mm а облик
троугласт или цилиндричан. Напада не само раж, већ и пшеницу, овас, јечам
и друге биљке, мада је њихова главница мање токсична.
Доказивање главнице у зрнастој храни врши се релативно једноставно
– органолептички, пошто су њене склероције троугласте или цилиндричне, те
личе на рошчиће или псећи нокат. Много је компликованије доказати
главницу у самлевеној храни.
Животиње се најчешће отрују главницом при конзумирању самлевене
и прекрупљене хране, мекиња, или чак сеном од ражи. До тровања долази
када оброк садржи 5–6% склероција. Најчешће се отрују свиње и живина, док
су овце мање осетљиве. Симптоми тровања су:
– сужење свих артериола услед чега долази до гангрене и опадања кресте,
делова језика, епиглотиса, крила и других периферних делова,
– контракције материце и побачај;
– бурно грчење глатке мускулатуре желуца и црева и грчење попречно-
пругасте мускулатуре са парализом и престанком дисања.
Према Правилнику о максималним количинама штетних материја и
састојака у храни за животиње (1990), максимално је дозвољено 1.000 mg/kg
ове паразитске гљивице.
б) Claviceps paspali је главница трава из рода Paspalum, које обично расту
у сувљим подручјима. Склероције су округле или овалне. Отровно је 1,5 до
3 g склероција у храни.
в) Гљивице рода Tilletia изазивају главницу (тврду главницу, смрдљиву

главницу, снет или тврду снет). На пшеници паразитира 5 врста главнице
рода Tilletia: tritici, levis, triticoides, intermedia и contraverza. Код нас је
најзаступљенија Tilletia levis. Брашно од зараженог зрна мирише на усољене
харинге, а мирис потиче од триметил-амина. Опна нападнутог зрна остаје
очувана, мада је промењен облик. Оваква зрна су штура и лака, те се у води
лако одвајају од здравог семена.
Мало је података о отровности ове гљивице. Сматра се да су на њу
осетљиви коњи, говеда, овце и свиње.
г) Гљивице рода Urocystis нападају искључиво вегетативне органе. Код
нас је најчешћа Urocystis oculata која проузрокује пругаву гар или снет стабла
ражи.
ђ) Гљивице рода Puccinia и Uromyces су гљивице плесни које нападају
лишће и стабљике жита (Puccinia graminis) или лептирњача (род Uromyces).
Puccinia graminis је изазивач црне рђе на житима и једна је од
најраширенијих болести пшенице. Поред ње јавља се још неколико Puccinia:
glumarum (напада пшеницу, раж и јечам), triticina (напада пшеницу и неке
траве), dispersa (напада раж), simplex (напада јечам), coronifera (напада овас),
maödis (напада кукуруз), helianthus (напада јечам) и др. За легуминозе су се
специјализовале гљивице рода Uromyces: appendiculatus (напада пасуљ),
fabae (напада боб), trifolii (напада детелине), striatus (луцерку), pisi (грашак и
грахорице), betae (шећерну репу) и др. На лишћу и стабљикама нападнутих
биљака запажају се жутосмеђа или мрка тачкаста издигнућа, која се тешко
одвајају ноктом. Нема прецизних података о штетном дејству ових гљивица
на здравље животиња, док је чињеница да наносе директну штету
нападнутим биљкама.
Слика 95. Гланица на класу

Слика 96. „Рошчићи” у поређењу са палидрвцeтом
е) Гљивице рода Ustillago називају се и прашна снет и нападају жита,

нарочито кукуруз. Гуке Ustillago као недозреле могу достићи масу од око
1 kg, док зрењем постају знатно лакше. Нападнута зрна су црна од
хламидоспора и имају мирис на изгоретину. Круњењем и гњечењем зрна
истискује се црна прашина. При јачој инвадираности кукуруза прашном
снети, при ручној берби, берачи су црни од спора зреле снети. Гљивице рода
Ustillago смањују приносе кукуруза, док је дискутабилан њихов утицај на
здравље животиња. По некима, гљивице Ustillago maydis доводе у крава до
побачаја, мршављења, бронхопнеумоније и емфизема плућа. Присуство снети
у брашнастој храни доказује се микроскопирањем.
Мере борбе против плесни
Изводе се на следећи начин:

а) Мере спречавања контаминације и развоја плесни на храни за
животиње: избор отпорних сорти, сорти које дозревају у оптималном року,
плодоред, одговарајући склоп (број) биљака на парцели, правилно ђубрење
умереним количинама азотних ђубрива, примена фунгицида, правовремена
жетва и берба, адекватно силирање, правилно сушење и складиштење,
употреба конзерванаса (на бази пропионске киселине) и др.
б) Контрола хране за животиње на плесни и микотоксине, као и контрола

здравственог стања животиња, како би се могле на време предузети
одговарајуће мере. Данас су усавршене бројне квалитативне и квантитативне
методе за детектовање микотоксина у врло кратком временском року.
ц) Поступци детоксикације нису тако ефикасни, али постоји више начина
за контролу развоја плесни у храни за животиње. Силирање хране, односно
третирање киселинама не уништава већ присутне плесни, а њихова
ресорпција се чак повећава из оброка са силажом. Са друге стране, третирање
алкалијама, на пример амонијаком, зауставља развој плесни, а уз то се
повећава и сварљивост тако третиране хране. У задње време се испитују
многи неоргански адсорбенти микотоксина, укључујући хидратисани
натријум-калцијум-алуминосиликат, зеолит, бентонит, глину и активни угаљ.
Последњих година се доста напредовало у истраживању нове генерације
биолошких производа који редукују биолошку доступност микотоксина.
Почетна испитивања утицаја живе квашчеве културе на сузбијању ефеката
афлатоксикозе код живине довела су до побољшања излежености и повећања
прираста бројлера. In vitro истраживања показују да је ћелијски зид квасца S.
cerevisiae способан да везује широки спектар токсина, укључујући зеараленон
(66,7%), фумонизин (67,0%), ДОН (12,6%), охратоксин (12,5%), цитринин
(18,4%), Т-2 токсин (33,4%), ДАС (12,7%).
Добро здравствено стање животиња и правилна исхрана умањују
опасност од микотоксина. Супротно томе, дефицит у витаминима,
микроелементима и протеинима појачавају испољавање симптома
микотоксикоза. У литератури се наводи пример како додатак лизина у оброке
за прасад у потпуности неутралише штетно деловање афлатоксина у
концентрацији од 0,2 mg/kg хране. Код живине се додавањем 200 mg Cu/kg
хране значајно умањује учесталост дисхондроплазија – последица
микотоксикозе проузроковане микотоксином који производи Fusarium
moniliforme. Међутим, додавање већих количина витамина А није довело до
смањења негативног ефекта микотоксина. То значи да одређени поступци
исхране имају ограничене могућности у погледу превенирања микотоксикоза.
Бактерије хране
У пракси исхране не постоји стерилна храна, већ храна за животиње

редовно садржи микроорганизме, односно бактерије и плесни. За опстанак и
животне процесе бактерије користе хранљиве материје присутне у храни. Уз
то, неопходни су им и одговарајући животни услови: оптимална температура,
одговарајућа влажност и присуство или одсуство кисеоника. Главни процеси
разлагања органских материја хране под утицајем бактерија су протеолиза,
липолиза и амилолиза. Као резултат њихове активности настаје низ
метаболичких продуката и производа разлагања који доводе до квалитативне
промене хране, у смислу смањења хранљиве и енергетске вредности и
кварења хране до степена неупотребљивости. Такве трансформације
хранљивих материја у хемијском смислу прате и промене боје, мириса, укуса,
структуре, конзистенције и других органолептичких особина, на основу којих

се формира прва оцена употребљивости хране. Тешко је утврдити у ком
периоду процеса кварења храна постаје шкодљива, јер тај моменат зависи од
врсте контамината, услова и обима њиховог размножавања, врсте хране и
промена насталих у поквареној храни, и на крају, од врсте и категорије
животиња и њихове индивидуалне осетљивости. Покварена храна је чест
узрок производних поремећаја, плодности па и угинућа.
Сапрофитне бактерије. То су бактерије које се размножавају у храни,
али не и у организму животиња. У храну доспевају из ваздуха, воде и земље и
преко људских и животињских фекалија. Најчешћи родови сапрофитних
бактерија који се могу наћи у храни за животиње су: Bacillus, Micrococcus,
Pseudomonas, Streptococcus, Alcaligenes, Propionibacter, Flavobacterium,
Esherichia, Proteus, Nocardia, Aerobacter и др.
Број сапрофитних бактерија у храни условљен је врстом хране и
постојећим амбијенталним условима. Најпогоднију средину за развој и
активност сапрофитних бактерија представљају хранива богата протеинима
анималног порекла, као и протеинска хранива биљног порекла: уљане сачме и
погаче. Поред њих, погодна су и воденаста хранива због високог процента воде,
али и угљених хидрата. Добру средину пружају и зелена хранива и коренасто-
кртоласти плодови. Хранива биљног порекла имају сапрофитску микрофлору
богатију по броју и врстама него хранива анималног порекла. Минерална
хранива би, по правилу, требало да буду сиромашна микрофлором, јер у њима
нема услова за размножавање микроорганизама. Зрнаста и груба кабаста хранива
су лоша средина за развој сапрофита, уз основни услов да је садржај влаге у
њима испод 13%. Зрнаста хранива од дејства микроорганизама, у великој мери,
штити и спољни омотач зрна. Уколико се зрна прекрупе, самељу или изгњече,
унутрашњи садржај постаје доступнији дејству сапрофита. Ситњењем зрнасте
хране значајно се повећава површина на коју се насељава микрофлора, а услед
хигроскопности унутрашњег садржаја зрна мења се и садржај воде. Зато је рок
за чување и употребу самлевене хране и смеша концентрата знатно краћи него за
зрнасту храну у природном облику. Хранива која су у току прераде била
подвргнута термичком дејству, одмах по завршетку обраде садрже врло мало
микроорганизама. Таква су: уљане сачме, рибље и месно брашно, обрано млеко у
праху, пелетирана храна и др.
Услед деловања сапрофитних бактерија долази до низа промена
физичких, хемијских и хранљивих својстава, што се завршава кварењем хране и
њеном неупотребљивошћу. Различити споредни производи активности
сапрофитних бактерија могу бити мање или више штетни за животиње –
кориснике такве хране. Због тога треба условно прихватити нешкодљивост
сапрофитних микроорганизама за здравље животиња. Главни показатељи
степена негативног дејства сапрофитних бактерија су концентрација амонијака,
промена киселинског степена, количина путресцина и др. У складу са тим, за
сада важећим Правилником о максималним количинама штетних материја и
састојака у храни за животиње (1990) ограничен је број сапрофитних
микроорганизама у сточној храни (табела 63).
Табела 63. Највећи дозвољен број сапрофитских микроорганизама у храни за

животиње (Правилник о максималним количинама штетних материја и
састојака у сточној храни, 1990)
Храна за животиње Број бактерија у 1 g Број гљивица у 1 g
Хранива биљног
100.000.000 300.000
порекла
Хранива анималног
50.000.000 10.000
порекла
Смеше за младе
10.000.000 50.000
животиње
Смеше за одрасле
100.000.000. 300.000
животиње
Бактерије узрочници тровања храном. То су бактерије које се

успешно размножавају у храни, а слабије или никако у животињама.
Производе веома опасне токсине. То су: Clostridium botulinum, Clostridium
perfringens и Staphylococcus aureus, Staphylococcus pyogenes и др. Cl.
botulinum (типови А,Б,Ц-ά, Ц-β, Д и Е) производи најјачи биолошки отров у
природи, и веома је отпоран на високе температуре. Свега 0,0000001 g овог
отрова убија заморца. Ова бактерија је анаероб, а одличне услове за свој
развој налази у силажи, и то у лешевима угинулих глодара. Токсини
синтетисани у лешевима продиру у околну силажу и могу да доведу то
тешких тровања преживара. Овај анаероб може евентуално наћи услове за
свој развој и у балираном сену и слами, као и при дну камара са овим
хранивима. Staphylococcus aureus производи ентеротоксине. Cl. perfringens је
анаеробна спорулирајућа бактерија. Споре ове бактерије су веома отпорне на
топлоту и друге спољне факторе. Бактерија нормално насељава цревни тракт
животиња. Последњих година рутинским анализама утврђено је присуство
токсичних и патогених сојева ове бактерије у сунцокретовој сачми и силажи.
Хранива анималног порекла такође могу бити извор контаминације
концентрованих смеша бактеријом Cl. perfringens.
Према важећем Правилнику о максималним количинама штетних
материја и састојака у сточној храни, (1990), храна за животиње не сме
садржати токсине токсиногених бактерија Cl. botulinum, Cl. perfringens и
Staphylococcus pyogenes.
При коришћењу италијанског љуља може се јавити тровање
животиња познато у западњачкој литератури као “Annual ryegrass toxicosis”.
Узрочник је једна врста нематоде (Angulina agrostis) и то у случају када је
нематода заражена одређеном врстом бактерије (Clavibacter toxicus), а
бактерија бактериофагом. Као последица такве инфекције биљке, јавља се
отровно једињење “Corynetox” које изазива поремећаје нервног система,
губитак оријентације, оштећење мозга, па чак и смрт. Ово тровање је
карактеристично, пре свега за Аустралију и Јужну Африку, а ређе за Северну
Америку.
Бактерије узрочници инфекције храном. Живе у храни и са храном

се уносе у животињски организам, где настављају да се размножавају и
изазивају бројна обољења. Најзначајније врсте су: Salmonella, Listeria,
Streptococcus и Campylobacter. Велики проблем за исправност хране за
животиње представљају бактерије Salmonella. Данас има више од 2.300
описаних серотипова ове бактерије. Salmonella може бити увежена са храном,
или доспети у њу са стране. Постоје и клицоноше: домаће животиње, људи,
глодари, птице и др. За изазивача листериозе – Listeria monocytogenes,
клицоноше су свиње, глодари и крпељи. Посебно је кобна за овце. Налази се
и у силажи са pH преко 5,5, а може да се размножава и на површинским
деловима силаже, и у њеној дубини.
Према Правилнику о максималним количинама штетних материја и
састојака у сточној храни, (1990), храна не сме да садржи салмонеле,
листерије ни токсичне стрептококе.
Апсолутно патогене бактерије хране. Не размножавају се у храни за
животиње, већ се њоме преносе и шире, а организам животиња је средина где
се апсолутно патогене бактерије размножавају и стварају токсичне материје.
Храном и водом се преносе сакагија, црни пришт, слинавка и шап, заразни
побачај, куга живине, куга свиња и др. Храном се преносе и бактерије
узрочници гастроентеритиса, укључујући ентеропатогене сојеве Е. coli,
Salmonella и Cl. perfringens. Овим путем се преносе Treponema hyodisenteria и
Mycobacterium. Храна за животиње не сме да садржи ни једну врсту
патогених бактерија.
Штеточине хране за животиње

У штеточине хране за животиње спада више група животиња:
– инсекти (Insecta);
– гриње (Acarina)
– птице (Aves)
– глодари (Rodentia).
Осим хране за животиње, наведене штеточине нападају исте или
сличне врсте хране за људе (зрнасту и брашнасту, коренасто-кртоласту и
воћне плодове) на пољима или у складиштима (амбари, магацини, силоси),
односећи сваке године 5-10% укупних количина. Човек се од давних времена
бори са тим штеточинама различитим механичким или хемијским мерама, а у
новије време користи и радиоактивне честице за стерилисање мужјака и др. И
поред тога, човек није успео да искорени ни једну од наведених врста
штеточина, већ само да њихову бројност и штетно деловање како-тако
контролише.
Инсекти
Инсекти (Insecta) представљају разноврсну И бројну групу штеточина

хране за животиње на пољу и у складиштима:
Житни или пшенични жижак (Sitophilus granarus) је најраширенија је
врста амбарских инсеката – штеточина код нас. То је ситан инсект, дужине
тела 3–4 mm, издуженог облика, затвореномрке до црне боје. Глава је
продужена, са развијеном рилицом, а вратни део је дуг и добро равијен, са
тачкастим удубљењима. На покрилцима се налазе испупчене бразде, а испод
њих су опнаста крила која не служе за летење. Ларве су глатке, дебеле и меке,
а са леђне стране јако испупчене, без ногу и беличасте боје. Појављује се у
пшеници, ражи и другим врстама житарица, искључиво у складиштима, а
никако на пољу. У складиштима где се температура не спушта испод 12°C
развој жишка је непрекидан. Женка производи на стотине јаја и полаже их
појединачно у унутрашњости зрна, а отвор затвара слузастом материјом.
Након 20–60 дана исхране садржајем зрна и преображаја, одрасле форме
инсеката напуштају зрно прогризајући отвор.
Пиринчани жижак (Sitophilus oryzae) је сличан житном жишку, али је
нешто мањи (око 2,5 mm), црвенкастосмеђе боје, са ситнијим тачкастим
удубљењима на вратном
делу и са четири
светлосмеђе мрље на
покрилцима (две напред и
две назад). За разлику од
претходног, ова врста може
да лети. Такође, за разлику
од житног жишка, женка
ове врсте полаже јаја
искључиво у оштећеним
зрнима, преображај траје и
до 90 дана, а може да
презими и у пољу. Поред
пиринча, напада и друге
житарице, пасуљ, грашак,
брашно и дуван.
Кукурузни жижак
(Sitophilus zeamays) је по
боји и изгледу тела сличан
пиринчаном жишку, али је
крупнији. Напада, пре свега
Слика 97. Штете од кукурузног жишка
кукуруз, мада може да
паразитира и на пшеници.
Грашков жижак (Acanthoscelides obtectus) има спљоштено и округло

овално тело дужине 4–5 mm, црне боје, са сивим маљама на телу и белим
мрљама на покрилцима. Рилица је краћа. Ларва је крупна (дужине 5–6 mm),
савијених леђа, жућкасте боје и гола, изузев грудног дела на којем су тамне
длачице.
Жижак сочива је врло сличан жишку грашка, само је мањи (3–3,5
mm), густо обрастао сивим длачицама и са пуно беличастих пруга. И ларва
ове врсте је слична ларви грашковог жишка.
Пасуљев жижак је дуг 3–5 mm, црне боје, са маљама беличасте боје на
грудима и жућкастозеленкасте на покрилцима. Ларве су дуге 4–5 mm, меке и
беле боје.
Житни кукуљичар (Rhizoptera dominica) је најмањи инсект штеточина
у складиштима, дужине свега 2–3 mm. Сјајно смеђе је до црне боје. Покрилца
имају уздужно поређане плочице. Задњи део је задебљао, па је цело тело
ваљкастог облика. Ларве су дуге 3 mm, беличасте и покривене финим
длачицама. Женке полажу око 500 јаја, али на зрно. Тек по излегању, ларве се
увлаче у зрно и једу његов садржај. Период преображаја траје само 30 дана.
Одрасли инсекти лете. Напада све врсте жита и пасуљ.
Велики брашнар (Tenebrio molitor) је релативно крупан инсект,
дужине 12–17 mm, издуженог и спљоштеног облика, смоластоцрне боје са
горње стране и мрке са доње стране тела. Грудни део је широк и кратак, а
трбушни део издужен. На покрилцима се налазе тачкаста удубљења у
уздужним редовима.
Женке полажу око 250 јаја у брашно. За пуни развој ларви потребно је
годину дана. Ларва је црволиког облика, због чега ову штеточину називају
“брашнени црв”. Дужине је 20–30 mm и ширине 4–5 mm, прстенасто
сегментирана, са три пара ногу у предњем делу тела. У почетку је беле боје, а
касније сјајножута. Напада све врсте брашна у млиновима и складиштима.
Мали брашнар (Tribolium confusum) је дуг 3–5 mm, спљоштеног тела,
слабо лети. Боја одраслих инсеката је рђастосмеђа. Женка полаже до 500 јаја
и то искључиво у поломљеним зрнима. Ларве су црволиког облика, дужине
до 6 mm. За пуно развиће потребно им је само 20 дана, тако да годишње дају
и до шест генерација.
Кестењасти брашнар (Tribolium castaneum) је сличан малом
брашнару. Среће се у складиштима брашна и жита, али углавном у топлијим
крајевима.
Суринамски брашнар (Oryzaephilus surinamensis). Дужина тела овог
инсеката је 2,5–5 mm, смеђе, мрке и тамне боје. Лако се препознаје, јер са
сваке стране вратног дела има по 6 трнастих израштаја. Женка полаже јаја у
брашну, поред зрна и у пукотинама складишта. Ларва је црволиког облика,
дужине 3 mm, сегментирана, са три пара ногу на прва три сегмента. У току
године даје по неколико генерација. Осетљив је на ниске температуре, па

угине на -4°C.
Мауритански брашнар (Tenebrioides mauritanicus) је познат као “буба
мрачњача” јер борави у складиштима брашна и жита, под кором и даскама и
на другим тамним местима. Боја одраслог инсекта је црна, ређе тамносмеђа,
са трбушне стране црвенкастосмеђа. На покрилцима има уздужне линије од
тачкастих удубљења. Женка полаже и до 1.300 јаја у брашно и пукотине, а у
току године даје само једну генерацију. Ларве су карактеристичног облика,
дужине до 20 mm, пљоснате, сивобеле боје и обрасле са стране ретким
длачицама. Глава и задњи сегмент су мрке боје, а на леђима је полукружни
хитински штит. Ларве имају веома јаке вилице, тако да прогризају сита, вреће
и даске и убушују се у њих. На таквим местима завршавају са преображајем и
претварају се у одраслог инсекта.
Житни мољац (Sitotroga cerealella) је, пре свега штеточина кукуруза,
мада напада и пшеницу. Одрасли инсект је ноћни лептир уских и шиљастих
крила. Предња крила су сивожута а задња сива, обрасла длачицама на доњим
ивицама, а цео инсект је сламножуте боје. Јавља се у мају. Тек излежене
ларве су дуге до 1 mm, црвенкасте боје, а у одраслом стању 6–7 mm
бледожуте боје са кестењасто обојеном главом. Женка полаже око 50 јаја на
зрну кукуруза и других жита, у површинском слоју гомила, највише до 30 cm
дубине. Тек излежене ларве се убушују у зрно, где поједу клицу и остале
делове. У току године излеже се 2–4 генерације.
Амбарски мољац (Nemapogon granella; Tinea granella) дужине је 6–8
mm, док му је распон крила до 14 mm. Предња крила су му сребрнастосива
посута мрким пегама, а задња сива, уска и са длачицама. Ларва је жућкасте
боје, са главом, леђима и аналним отвором риђасте боје. Женка полаже око
100 јаја на зрнима свих врста жита. Годишње даје две генерације.
Брашнени мољац (Аnagasta/ephestia/Kuehniella) је лептир дуг 10–14
mm, са распоном крила 15–25 mm. Предња крила су пепељасте боје са црним
пругама, а задња светла, скоро беле боје и без шара. Ларва брашненог мољца
је плавобеле до жућкасте боје, док су глава и још неки делови мрке боје. Дуж
леђа има 6 редова мрких пега са по једном длачицом. Женка полаже око 200
јаја у брашно и производе од жита, облажући их паучинастим нитима. У току
године даје 4–5 генерација. Нападнуто брашно се угрудва. Не треба га давати
стоци.
Рђасти мољац (Plodia interpunctella). Предња крила овог лептира
имају рђасту боју, по чему је и добио име, док су задња крила једнобојно
сива. Распон крила је до 18 mm. Ларва је светложута, са леђним штитом,
дужине око 13 mm. Женка полаже по неколико стотина јаја у површинском
слоју жита, дебљине до 30 cm. На површини нападнутог жита јавља се
паучинаста скрама. Годишње може да се излеже до 5 генерација. Напада све

врсте жита и брашно кукуруза и пшенице.
Лемофлеус (Cryptolestes/Laemophloeus/sp.). Постоји више врста ове
ситне штеточине, а најчешћи је Cryptolestes ferrugineus. Дугачак је до 2 mm, а
ларва 4 mm. Женка полаже до 400 јаја у брашно или пукотине зрна. Ларве се
налазе на клици зрна, најчешће пшенице. За једну годину може да се излеже
неколико генерација.
Алфитофагус (Alphitophagus bifasciatus) је честа штеточина жита, у
првом реду пшенице. Инсект је црвенкастосмеђе боје, тела дужине 2,5 mm,
обраслог длачицама. Најчешће напада влажна и плеснива зрна.
Хлебна буба – крушар (Sitodrepa panicea) је тврдокрилац
црвенкастосмеђе боје. Има заобљен врат који покрива главу, као и веома јаке
вилице. Женка полаже око 100 јаја, а ларве су веома отпорне и могу да
гладују до проналаска хране. Годишње се изведе 2–3 генерације. То је
универзална штеточина, јер поред жита и брашна напада низ других хранива.
Трогодерма (Trogoderma granarium) је карантинска штеточина која се
преноси житом или уљаним погачама. Одрасли инсект је дужине 1,5–2,5 mm,
тамносмеђе или црне боје, док су ларве дуге око 6 mm, светлосмеђе боје и са
карактеристичним тамним плочицама на телесним чланцима. Тело је обрасло
длачицама у виду чуперака, који је на крају тела дуг и карактеристичан.
Ларве се хране садржајем оштећених или целих зрна. У току године излеже
се неколико генерација.
Пламенац брашна (Pyralis farinalis) је лептир са распоном крила од
20–25 mm, док су одрасле ларве дуге око 20 mm. Женка полаже до 160 јаја. У
току година излеже се више генерација. Нападнуто жито је обавијено
паучином.
Буба шваба (Blatta germanicus) је тамне, скоро црне боје, пљоснатог
тела дугог 20–28 mm. Има закржљала крила. Креће се готово искључиво
ноћу, а храни се свим пољопривредним производима и отпацима сваке врсте.
Буба руса (Blatta orientalis). Слично буба шваби, и то је веома чест
инсект у људским стаништима, али је од претходне врсте ситнија, дуга до 14
mm. Отвореномрке је боје, са жутим ногама и пипцима. Има развијена крила,
али јој служе само за скакање са висине. Млађе јединке су блеђе боје и без
крила.
Књишке ваши (Psokotera) су ситни бескрилни инсекти, који нападају
жита и брашна.
Гриње
Гриње (Acarina) по систематици спадају у пауколике животиње

(Arachnida), а тој групи још припадају шкорпије, псеудошкорпије, косци и
пауци. Одлика свих гриња је да су сви телесни региони срасли у једну масу
на којој се уопште не разликују границе између региона и сегмената. За
разлику од инсеката, гриње имају четири пара кончастих дугих ногу.
Брашнена гриња (Acurus siro/Tyroglyphus farinae) масовно се јавља у
влажнијим годинама и на недовољно сувом житу. Јако су ситне животиње.
Мужјаци су дужине тела око 0,4 mm а женке 0,6 mm. Женка полаже до 40 јаја
на житу, брашну и уљаним биљкама. Јаја су врло ситна, овална, беличасте
боје. Тек излегле ларве имају само три пара ногу, а касније им израсте и
четврти. Цео период развоја траје само 20 дана. У неповољним условима
постоји посебан стадијум ларве за преживљавање, непокретан или покретан,
који се зове хипопус. У повољним условима из овог облика се поново
развијају мужјаци и женке.
Сврабљиви прегаљ (Pediculoides/ventricosus) паразитира на житном
мољцу због чега се може сматрати и корисном. Међутим, код људи изазива
“житну шугу”. Женке нарасту до 1 mm. Храна заражена овом штеточином је
штетна по здравље жвотиња.
Tyrophagus putreccentie и longiorus нападају семе сунцокрета, лана и
конопље. Мање су од брашнене гриње.
Clycophagus sp. нападају пшеницу и пшенично брашно.
Птице
Птице (Aves). Извесну штету на пољу причињавају, такође и неке

птице, на пример, врапци, вране и чавке. Врапци се хране, пре свега зрном
стрних жита, док вране и чавке праве штете нападајући недозрели клип
кукуруза. Борба против ових штеточина је доста неизвесна и састоји се у
употреби звучних ефеката (чегртаљки) или средстава за визуелно
застрашивање штеточина (страшила, огледала, сјајни предмети, јарко обојене
траке…), као и евентуално отровних мамаца. Осим тога, сваке године у
пролеће ловачка удружења врше организовано уништавање штеточина
(птица и сисара). У млиновима и фабрикама хране за животиње велики
проблем представљају голубови, који праве директну штету јер конзумирају
храну за животиње, или је загађују изметом, перјем и материјалом од кога
праве гнезда.
Глодари
Глодари (Rodentia) убрајају се у више животиње – кичмењаке

(подтип Vertebrata) и сисаре (класа Mammalia). Нападају жита, лептирњаче и
уљане културе на пољу и у силосима и магацинима. Зрно и брашно користе
као храну, али успут праве много веће штете уништавајући амбалажу,
расипајући храну и загађујући је изметом и урином. Храна нападнута

глодарима добија веома непријатан мирис, који делује одбојно на
конзумирање. Осим тога, ове животиње преносе и разне заразне болести, на
животиње и људе, као што су мишја грозница, трихинела, куга и др.
Обични и златасти хрчак (Cricetus cricetus и Mesocricetus auratus).
Први се среће по пољима са детелином, а други у њивама са житом. Нарасте
у дужину до 30 cm, од чега на реп отпада око 5 cm. Збијеног је тела, дебелог
врата и шиљате главе. Хрчак има крзно светлосмеђежуте боје са леђне стране
и жутим мрљама на образима, док су му ноге беле. Златасти хрчак се лако
припитоми, па се држи и као кућни љубимац. Храни се житима и прави
велике резерве зрна за зиму у оставама под земљом, које могу да износе и до
50 kg.
Пољска волухарица (Microtus agrestis) је мали глодар, дужине тела 11
cm, са кратким репом од свега 3 cm. Крзно је двобојно, са горње стране тела
жућкастосиво, на боковима светлије, а на стомаку прљавобеле. Ноге су јој
потпуно беле. Преко лета живи на ливадама, обрађеним пољима па чак и
мочварним теренима, а у јесен се завлачи у магацине са житом или улази у
станове, стаје, сенике и подруме. У повољним годинама може да се јако
намножи, па прави велике штете њивским културама.
Пољски миш (Apodemus sylvaticus) нарасте у дужину до 20 cm, од чега
је реп 11,5 cm, са око 150 љускастих прстенова. Горња страна тела и репа му
је жућкастосмеђе и сиве боје, а доња страна са ногама и прстима бела. Женка
се годишње коти 2–3 пута, до 8 младунаца по леглу. Наноси велике штете на
житним пољима Европе и Азије. Зими се усељава у куће, подруме и оставе.
Домаћи миш (Mus musculus) је сваштојед који подједнако добро
користи све врсте хране биљног или животињског порекла. Изузетно се
добро адаптира на све услове живота. Тело је дужине 18 cm, од чега на реп
отпада половина, са 180 љускастих прстенова. Тело је обрасло тамносивом
длаком са горње стране и светлијом длаком са трбушне стране. Женка се коти
22–24 дана после парења и доноси на свет и до 8 младих. У току године се
коти 5–6 пута, тако да остави и до 30 потомака. Дневно може да поједе суве
материје хране у количини од 10–15% телесне масе.
Црни пацов (Rattus rattus). Дужина тела са репом је око 35 cm, од чега
је реп 19 cm. Одозго је тамно-смеђастоцрн, а одоздо мало светлије –
сивкастоцрн. Ноге су му сивкастосмеђе боје. На репу се може избројати 260–
270 љускастих прстенова. Женке су полно зреле већ са 2–3 месеца. Окоте 8–
10 младих у једном леглу. Живе до три године. Изузетно су велике штеточине
јер не само да троше храну, већ је растурају и загађују фецесом, урином,
длакама и непријатним мирисом. Више се задржава у складиштима жита и
таванским просторијама.
Сиви или путнички пацов (Rattus norvegicus) је већи од црног пацова

и дуг је око 42 cm, а реп 18 cm. Горњи део тела и репа је смеђ, а доњи део
тела оштро ограничен сивкастобео. Средина тела је обично тамнија од бокова
који прелазе у жућкастосиву боју. На репу има 210 прстенастих љуски.
Пореклом је из Азије, али је данас распрострањен по целој Европи. Веома је
агресивна животиња. У потрази за храном напада чак и домаће животиње,
убушујући се у сланину дебелих свиња или нападајући живину, нарочито
подмладак. За разлику од претходне, ова врста не бира пуно станиште и воли
чак влажне ходнике и подруме.
Сузбијање штеточина изводи се, пре свега у складиштима хране и
састоји се од превентивних и директних мера.
Превентивне мере борбе против штеточина су чишћење и
дезинфекција празних складишта пре уношења нових количина хране. То се
ради, пре свега у циљу уклањања различитих неактивних форми инсеката или
гриња (јаја, ларви и лутки) које иначе служе за преживљавање
неодговарајућих услова и периода. Осим тога, при изградњи самог објекта за
чување хране за животиње може се, одређеним мерама спречити улазак
штеточина из рода глодара.
Директне мере се састоје, пре свега у употреби хемијских средстава у
чврстом, течном или гасовитом облику за директно уништавање штеточина.
Међутим, ова средства су уједно токсична и за топлокрвне домаће животиње,
те их треба опрезно користити и водити рачуна о њиховој каренци и
могућностима остављања резидуа у храни. При третирању хране за животиње
наведеним средствима (инсектицидима и родентицидима) треба се строго
придржавати прописаних мера заштите за лице које их аплицира. Против
глодара се у мањој мери користе механичка средства (мишоловке), а у новије
време и средства за растеривање која раде на принципу ултразвучних таласа.
ЗАШТИТА ХРАНЕ ЗА ЖИВОТИЊЕ ОД

ХЕМИЈСКЕ, БИОЛОШКЕ И РАДИОАКТИВНЕ
КОНТАМИНАЦИЈЕ
Вођење савремених ратова подразумева не само употребу

конвенционалних оружја, већ и хемијских, биолошких и радиоактивних
средстава. Мада су ова средства према међународној конвенцији забрањена,
увек постоји опасност да буду употребљена у циљу брзог постизања неких
ратних циљева, а нарочито од мање контролисаних група и појединаца. Осим
тога, до контаминације ширих размера хемијским агенсима или
радиоактивним материјама може доћи и у случају великих хаварија у
хемијској индутрији или нуклеарним електранама. Нажалост, човечанство је
већ имало прилике да стекне бројна практична искуства након страшних

хаварија у нуклеарним електранама у Пенсилванији (Three Mile Island),
Украјини (Чернобиљ) и Бугарској (Козлодуј).
Радиоактивна контаминација и мере заштите
Једноставније речено, сви живи организми су изложени деловању

како природних извора радиоактивности, тако и извора произведене
радиоактивности настале деловањем људи. Природни радионуклиди су
саставни део биосфере и они представљају један од еколошких фактора који
делује зрачењем. Распрострањени су по целој Земљиној кугли и присутни су
дуги временски период (неки и од постанка планете). Доза њиховог зрачења
је врло различита на разним местима Земљине кугле.
У биосфери Земље среће се шездесетак природних радионуклида, који
се могу поделити у две групе: примарне и космогене. Примарни радионуклиди
су чланови радиоактивних низова (урановог, торијумовог, актинијевог), од
којих се издваја по значењу 238U, 232Th, 226Ra, 210Po, 210Pb (уран, торијум,
радијум, полонијум, олово) и др, или су то радионуклиди ван ових низова са
веома дугим полуживотом (107-1015година), од којих су најважнији 40K и 87Rb
(калијум и рубидијум) и они су присутни од постанка планете. Космогени
радионуклиди настају као последица интеракције космичког зрачења и
атмосфере, а нешто мало космичког зрачења и Земљине коре. После настанка,
из атмосфере доспевају на Земљу падавинама или честицама са којима се
таложе. Најважнији од њих су 3H и 14C (трицијум и угљеник).
Произведени радионуклиди настају цепањем урана или плутонијума
(U и Pu) и долазе у биогене циклусе радом или несрећама на нуклеарним
постројењима за производњу и прераду горива, отпадним водама,
нуклеарним генераторима (електране, сателити, бродови), експлозијама
нуклеарних пројектила (оружја) и у току примене у медицини, индустрији и
пољопривреди. Најважнији радионуклиди из ове групе су: 90Sr, 106Ru, 131J и
137
Cs (стронцијум, рубидијум, јод и цезијум). Приликом фисије (цепања)
добија се око 200 различитих нуклида (продуката фисије) атомске масе 30–
140, и са приносом 6,4–10-5%.
Сви ови радионуклиди чине, такозвано радијационо оптерећење
животне средине, које има следећи састав: 67,6% чини природна
радиоактивност, 30,7% медицинска примена радиоактивних материја, 0,6%
чини радиоактивност падавина, 0,5% различити вештачки извори
радиоактивности, 0,4% професионална озрачивања и 0,1% нуклеарна
индустрија.
Природна радијација је ван човековог утицаја. Насупрот томе, постоје
антропогене делатности које мењају природну радиоактивност: сагоревање
угља, нафте и природног гаса, грађевински материјали, минерална ђубрива и
воде са повећаним садржајем природних радионуклида. У диму, шљаци и
пепелу насталим сагоревањем фосилних горива има доста природних

радионуклида: U, Th и Ra, од којих настаје озрачивање које превазилази рад
нуклеарних електрана за 103 до 104 пута. У индустријским зонама је повећана
емисија радијума довела до повећања радиоактивности земљишта за 10–14
пута. Сличан је проблем и са грађевинским материјалима: бетоном и
фосфогипсом, нешто мањи са циглама, а најмањи за дрво као грађевински
материјал. Нерационална примена минералних ђубрива, такође, повећава
радиоактивност земљишта. У околини бања са природним изворима
минералних вода радиоактивност је, такође, повећана.
Радиоконтаминација биљака се обавља фолијарним путем 70%,
радикуларним путем 25%, а преко цвета само 5%. Ниво радиоконтаминације
зависи од врсте земљишта и његове киселости, коефицијента прелаза
радионуклида из земљишта у биљке и степена прелаза радиоактивних
материја из падавина у биљке. Поред ових фактора, и сама надморска висина
може да утиче на степен контаминираности биљака и расте са порастом
надморске висине.
У циљу максималне контроле радиоактивне контаминације хранива
неопходно је предузимати следеће мере:
– Контрола увоза и извоза сировина и хранива;
– Контрола производње, промета и потрошње сировина и хранива;
– Одговарајући поступци у технологији производње хране за животиње у
регионима са повишеном радиоактивношћу;
– Мере радијационе заштите производње хране за животиње (превенција
и деконтаминација) у акутним радијационим ситуацијама;
– Израда прогностичких модела миграције радиоактивних материја у
акутним и хроничним радијационим ситуацијама;
– Струковна повезаност у заштити животне средине од радиоактивних
загађивача;
– Информациони систем за наведени мониторинг систем.
При разматрању штетности повећаних количина појединих
радионуклида посредно на биљке и непосредно на животиње, неопходно је
познавати интеракције елемената сличних особина. Тако је, на пример, познато
да је усвајање радиоактивног цезијума и рубидијума веће у случају дефицита
приступачног калијума, затим радиоактивног стронцијума у мањку калцијума,
јако токсичног кадмијума у недостатку цинка и др. Основна мера заштите у у
случају вођења нуклеарног рата је покривање сена и силаже фолијама, као и
максималног херметизовања складишта хране за животиње која су изграђена у
типу сталних објеката. Међутим, све те мере морају бити на време изведене, за
шта је веома битно благовремено праћење ситуације и обавештавање
становништва. У случају да се закасни са заштитом, може се сматрати да су
сено и силажа из дубљих слојева стогова, камара и сило-објеката, као и
концентрована храна из складишта, у мањој мери контаминирани. Међутим, то
се мора и прецизно проверити. Пре употребе, пре свега кабасте хране (зелене
или конзервисане), потребно је обавити радиометријску контролу, а измерене

вредности упоредити са максимално дозвољеном концентрацијом
радиоактивних честица. У фабрикама хране за животиње обавезно треба
обавити поступак херметизације и користити одговарајуће филтeре. Житарице,
а међу њима посебно кукуруз, су компоненте са највећим процентом учешћа у
смешама. Због своје структуре, најмање се контаминирају радиоактивним
падавинама. Зато смеше за исхрану животиња представљају радиолошки
најисправнију храну за домаће животиње у ванредним условима.
Једна од најважнијих могућности јесте замена контаминираних
хранива у оброку за животиње хранивима која су због времена, услова и
начина припремања знатно мање контаминирана.У овом случају, неопходно
је располагати прецизним подацима радиометријске контроле хранива, како
би замена појединих хранива била максимално ефикасна. Поред замене
хранива, неопходно је животиње удаљити са пашњака, и пре него што се
сместе у затворене објекте, обавити њихову радиометријску контролу и
применити одговарајуће мере заштите.
У случају када се не располаже довољним количинама радијационо-
хигијенски исправне хране за задовољење потреба за производњу млека,
препоручује се балансирање оброка за задовољење потреба за одржавање
живота краве. У том случају долази до смањења производње која се најпре
одвија на основу телесних резерви, да би касније у потпуности престала.
Што се тиче других хранива, обрано млеко у праху, рибље а нарочито
луцеркино брашно могу имати висок степен радиоактивне
контаминираности. Због тога је неопходно при набавци ових хранива
обавезно обавити радиометријску контролу и, по потреби, контаминирана
заменити другим хранивима.
Друга важна могућност у циљу смањења радиоактивности оброка
јесте додавање радиопротекционих средстава ради смањења ресорпције
радионуклида из дигестивног тракта животиња
Ова мера датира из раних шесдесетих година. Радиопротекциона
средства су материје која у дигестивном тракту везују за себе 137Cs, заједно са
њим се излучују фецесом и тиме спречавају његово депоновање у месу,
млеку и другим производима животиња који се користе у исхрани људи. У
ову сврху су, у почетку, коришћени бентонит и берлинско плаво. Дневна
количина бентонита у храни је износила 100–500 g, а постигнути степен
заштите 50%. Међутим коришћење бентонита у овим количинама имало је за
последицу појаву микролезија на слузокожи органа за варење, као и везивање
витамина. Степен заштите за берлинско плаво био је још мањи, 30%. После
нуклеарне катастрофе у Чернобилу, као радиопротектор користи се
амонијум-гвожђе (III) хексацијаноферат (II) - AFCF, за који се препоручују
следеће количине (табела 64).
Табела 64. Концентрације радиопротектора амонијум-гвожђе (III)

хексацијаноферат (II) за различите врсте животиња (Виторовић и сар., 1997)
Врста животиње AFCF (g/дан)
Музне краве 3,0
Телад 2,0
Свиње 2,0
Овце 2,0
Јагњад 1,0
Бројлери 0,2
Хемијско-биолошка контаминација и мере заштите
Подразумева различите агенсе који делују директно на војну живу

силу (пликавци, загушљивци, нервни отрови), или имају други начин и циљ
деловања, па служе за уништавање биљног света (дефолијанти коришћени у
Вијетнаму), контаминирање тла и воде и др. Биолошка оружја су, у ствари
бактерије, вируси или њихови токсини, који имају катастрофалне последице,
пре свега, за човека и животиње (куга, антракс…).
Мере заштите од хемијског или биолошког оружја су врло неизвесне.
Са становишта ове научне дисциплине, подразумевају максималну изолацију
хране, а евентуално и њену деконтаминацију. Изолација хране се спроводи
покривањем кабасте хране и силаже фолијама и максимално херметизовање
хране за животиње која се налази у складиштима. Деконтаминација се,
евентуално изводи употребом неких хемијских средстава, на пример NaOH
који сузбија вирусе или хлора који сузбија бактерије.
ХАЦЦП СИСТЕМ И БЕЗБЕДНОСТ ХРАНЕ

ЗА ЖИВОТИЊЕ
Почетком деведесетих година прошлог века у широку праксу ушао је

превентивни системски прилаз који се користи у производњи хране, као
систем осигурања квалитета и здравствене исправности хране. Овај концепт
познат под именом “Систем анализе опасности и критичне контролне тачке”
(Hazard Analysis and Critical Control Point - HACCP) развијен је још 1959.
године за потребе свемирских истраживања у САД. Примена је најпре почела
у компанији “Pillsbury” у сарадњи са Националном службом за аеронаутику и
космичка истраживања (НАСА), лабораторијама “Natick” војске САД-а и
пројектном групом из Ваздухопловно-космичке лабораторије САД-а. Сврха
примене овог система је била производња хране за потребе космичког

прогама САД-а за коју је постојала 100%-на сигурност да не садржи
бактерије, вирусе и токсине, као и да не постоји било каква физичка или
хемијска опасност по астронауте.
ХАЦЦП систем је први пут представљен јавности 1971. године.
Продор овог система уследио је тек пошто је објављен од стране Codex
Alimentarius Commission FAO/WXO као анекс уз ALINORM 93/13. Правне
норме ЕУ и документ WTO (светске трговинске организације) у вези са
ХАЦЦП системом базиране су на принципима који су установљени основним
текстом о хигијени хране Codex Alimentarius Commission FAO/WXO.
Као интегрисани систем у процесу производње хране “од поља и фарме до
трпезе” у већини западних земаља ХАЦЦП се уводи од 1991. године. Нова
филозофија и ХАЦЦП систем су првенствено развијани за индустријску
производњу хране (од улаза сировина у фабрички круг до излаза и
дистрибуције финалног производа до потрошача). Наиме, у савременим
условима производње, дистрибуције и складиштења па све до потрошача, све
је више физичких, хемијских или биолошких фактора који делују крајње
негативно. Нарочито је у порасту контаминација хране у неразвијеним и
земљама у развоју. Наведени систем и принципи који важе за храну
намењену за исхрану људи, могу се успешно применити и на производњу
хране за животиње, с обзиром да храна за животиње преко производа
животињског порекла има индиректан утицај и на здравље људи. Зато се и у
сточарској производњи равнотежа помера ка интегрисаним системима
безбедности са тежиштем на превентиви и различитим акцијама. Такође,
посебно се наглашава важност интервенција на местима на којима се гаје и
хране животиње, а са циљем обезбеђења што боље хигијене и квалитета
производа животињског порекла. Овај програм, поред тога што значајно
доприноси заштити људи од зооноза и болести које се преносе храном,
обезбеђује и смањење ризика од појаве резидуа (антибиотика, хормона,
микотоксина) и контаминената (пестицида, токсичних елемената,
радионуклида) који се путем хране за животиње могу појавити у производима
животињског порекла.
Предности примене система ХАЦЦП су вишеструке:
– Применљивост у целокупном ланцу производње хране, почев од
примарне производње (непосредно из природе), па све до крајњег корисника;
– Ефикасна и еконимична контрола ризика прехрамбених намирница;
– Померање тежишта контроле са провере квалитета финалног производа
на превентивно управљање процесом;
– Могућност интеграције са системом QМ-а према серији ИСО 9000;
– Потпуније сагледавање нивоа усаглашености организације;
– Боље задовољење корисника;
– Већа могућност пројектног приступа и тимског рада;
– Већа конкурентност на тржишту и имиџ фирме;
– Могућност верификовања и проверавања;

– Обезбеђење објективних доказа у случају спора;
– Препорука је или захтев заинтересованих страна (законодавац,
корисник…);
Све већа потреба за увођењем система контроле као што је ХАЦЦП је
због следећег:
а) Захтев купаца
 Безбедна и здравствено исправна храна;
 Храна без конзерванаса;
 Дужи рок употребе;
 Савремени дизајн паковања;
 Потреба за адекватним информисањем;
 Повећана заштита потрошача.
б) Захтев тржишта
 Повећан број произвођача;
 Нове технологије у производњи хране;
 Повећан извоз хране;
 Светски туризам и међународна трговина;
 Повећан број људи са израженим сензибилитетом (ризичне групе
корисника);
 Повећан број патогена;
 Тежња за побољшањем здравља народа;
 Захтеви светске трговине за хармонизацијом прописа.
Треба нагласити да је безбедност хране која се постиже коришћењем

система ХАЦЦП повезана са појавом могућих опасности (биолошких,
хемијских или физичких фактора), али не и са осталим здравственим
аспектима хране, као што је њена нутритивна вредност.
Сада важећом регулативом, код нас се не захтева обавезна примена
ХАЦЦП система. Међутим, постојећа регулатива пружа добре основе за
примену добре хигијенске праксе (GHP) и добре произвођачке праксе (GMP),
што представља основу за примену ХАЦЦП система. Највеће интересовање
за примену оваквог система влада управо у предузећима која су извозно
оријентисана. У току су интензивне активности ресорних министарстава која
су надлежна за послове пољопривреде и здравља, као и других владиних
служби, на хармонизацији наших прописа са прописима Европске Уније у
домену безбедности хране. Нарочито је важна израда нацрта будућег закона о
безбедности хране, којим ће увођење система самоконтроле применом
ХАЦЦП система постати законски обавезујуће.
3. ИСХРАНА ПРЕЖИВАРА
ВАРЕЊЕ ХРАНЕ КОД ПРЕЖИВАРА
У циљу што потпунијег схватања могућности и ефикасности

искоришћавања хране код преживара треба имати у виду анатомску грађу и
физиолошку особеност њихових органа за варење. Главна разлика у грађи
дигестивног тракта ове групе животиња у односу на непреживаре је
постојање вишекоморног или сложеног желуца који чине: бураг (rumen),
мрежавац (reticulum), листавац (omasus) и сириште (abomasus) (сл. 99). Прва
три дела су преджелуци, обложени кутаном слузокожом и потпуно одвојени
од правог желуца - сиришта, које је обложено жлезданом слузокожом. Код
одраслих преживара највећу запремину има бураг, затим сириште, па
листавац, а најмању мрежавац.
Преджелуци су насељени огромним бројем различитих врста
микроорганизама - бактерија, протозоа и гљивица - чија активност чини
специфичним варење и искоришћавање хране код преживара. У
преджелуцима се врши припрема хране за варење, а у првом моменту после
узимања хране они имају и улогу депоа. Касније, након преживања, у њима
се храна поново скупља и помоћу воде, пљувачке и микроорганизама
омекшава и делимично разлаже (микробиолошки део варења хране).
Захваљујући присуству микрофлоре, преживари ефикасно искоришћавају
целулозу, као и протеине ниже биолошке вредности (па чак и друге азотне
материје) и синтетишу витамине B групе. Према томе, код њих постоји
индиректно варење (микробиолошко), посредством микроорганизама и
директно (право), под утицајем ензима које ствара организам.
Процес варења хране код преживара састоји се из неколико фаза:
жвакања, натапања хране пљувачком, преживања, микробиолошког
разлагања у преджелуцима, варења у сиришту и варења у цревима. После
хидролизе протеина, масти и угљених хидрата до састојака који су
растворљиви у води, хранљиви састојци се ресорбују, а ресорпција може да
се одвија у свим деловима сложеног желуца, као и у танким и дебелим
цревима.
Варење започиње жвакањем хране, које има за циљ да примарно
уситни и помеша храну са пљувачком и тако створи залогај за гутање.
Варење хране код преживара 579
Комплетно жвакање хране се завршава касније, кроз процес преживања у

периодима када се животиња одмара.
Слика 98. Грађа органа за варење
Лучење пљувачке је изузетно значајно за варење хране код

преживара. Њиме се помаже жвакање и гутање хране и обезбеђују соли
калијума и натријума које имају пуферно дејство у бурагу (неутрализују
киселине настале у процесу ферментације), те у случају недовољног лучења
пљувачке долази до ацидификације садржаја бурага. Поред овога, кроз
пљувачку се обезбеђују неке хранљиве материје (уреа, P, Mg и Cl за
микроорганизме у бурагу, као и супстанце (муцин) које делују против
стварања пене и тиме спречавају надун. Обим лучења пљувачке зависи од
врсте хране: највише се лучи на паши (код говеда и преко 200 литара у току
24 часа), а најмање при исхрани концентратима (до 120 литара).
Преживање је физиолошки процес који је толико карактеристичан да

је по њему ова група животиња добила име (ruminantia). Оно се састоји у
враћању садржаја бурага у усну дупљу, поновног жвакања уз даље натапање
пљувачком и гутања новоствореног залогаја. На овај начин се храна веома
ефикасно уситњава и тиме олакшава деловање ензима које стварају
микроорганизми у бурагу.
У преджелуцима се одвија веома бурна ферментација хранљивих
материја хране под утицајем ензима хране и ензима које стварају
микроорганизми. При томе повољни услови за живот и рад микроорганизама
(температура од 38-40C, pH 5,5-7,0, уз удео воде од 50%) постоје само у
бурагу и мрежавцу, а не и у листавцу, у којем се врши интензивна ресорпција
течности и убрзано кретање хране (дигесте) у прави желудац, односно
сириште. Основни вид варења хране у бурагу и мрежавцу представља
микробиолошко варење пре свега волуминозне хране, при чему разлагањем
сирове целулозе настају испарљиве масне киселине, угљендиоксид, метан и
водоник (шема бр. 6.). Овде се у мањем обиму варе и остали угљени хидрати,
при чему, као крајњи производи, настају глукоза, CO2, млечна и бутерна
киселина.
Слика 99. Вишекоморни желудац преживара
Основни продукти ферментације угљених хидрата у бурагу су

испарљиве масне киселине (ИМК) - сирћетна, пропионска и бутерна. Оне
чине преко 95% продуката разлагања угљених хидрата. Врста хране и састав
оброка утичу на њихову заступљеност тако што се разлагањем целулозе
ствара већа количина сирћетне киселине, разлагањем скроба већа количина
пропионске, а разлагањем шећера већа количина бутерне. Према томе, ако је
оброк састављен од већих количина сена и других сличних хранива, ствара се
и већа количина сирћетне киселине, ако су у оброку заступљенија
концентрована хранива, ствара се већа количина пропионске киселине, а при

коришћењу хранива богатих у шећерима (шећерна репа, млада паша, меласа)
ствара се релативно већа количина бутерне киселине. Ове киселине се
апсорбују кроз зид бурага и чине највећи део енергије која из хране доспева у
организам преживара. Код уобичајене исхране у бурагу говечета се ослобађа
на дан 1500 до 2200 грама сирћетне, 800 - 1000 грама пропионске и 400 - 900
грама бутерне киселине.
Шема 6. Приказ ферментативног и хидролитичког варења код преживара
Ове киселине, поред снабдевања енергијом утичу и на квалитет

производа (састав млека), као и на здравствено стање животиња. Наиме,
сирћетна киселина је прекурсор стварања млечне масти, па је заступљеност
масти у млеку у зависности од количине створене сирћетне киселине. Да би
се обезбедио одговарајући проценат млечне масти, сматра се да у оброку
краве у лактацији треба да буде минимално око 15% целулозних влакана у
сувој материји. Поред осталих фактора стварање ових киселина у бурагу
утиче на појаву ацетонемије (кетозе) код говеда. Тако, нпр. уношење великих
количина сирћетне киселине или њено стварање у бурагу, а без обезбеђења
довољно енергије из скроба или масти, поспешује појаву кетозе. Пропионска
киселина, која код преживара учествује у глуконеогенези и служи као извор
глукозе, односно гликогена, делује изразито антикетогено. Бутерна киселина
је кетогена, јер стварање већих количина или њено уношење храном доводи
до појаве кетозе.
У преджелуцима под одређеним условима долази и до извесног

бактеријског разлагања беланчевина. Део протеина оброка који се разлаже у
бурагу деловањем ензима микроорганизама назива се разградиви протеин
(РП), а онај протеин који избегне разградњу - неразградиви протеин (НП).
Микрофлора је способна да, у условима располагања лако приступачном
енергијом и повољним pH, из небеланчевинастих органских азотних материја
(амида), па и неорганских соли (НПН једињења) синтетички ствара сопствене
беланчевине, које се касније, као микробиолошки протеин, могу искористити
за потребе организма, односно одређену производњу - меса, млека или вуне.
Разлагањем протеина у бурагу микрофлора обезбеђује једноставна једињења,
претежно амонијак, која су јој потребна за синтезу сопствених протеина. Због
тога је неопходно да у оброку буде заступљен одређени минимум
разградивих протеина, како би се популација микроорганизама одржавала и
успешно функционисала. Мањак у овим протеинима може да се надокнади
укључивањем НПН једињења у оброке, што се у пракси решава коришћењем
урее. При томе треба обратити пажњу на правилно дозирање.
Протеини се у бурагу разлажу до аминокиселина и једноставнијих
азотних једињења, пре свега амонијака и до испарљивих масних киселина, а
НПН једињења прелазе у амонијак (шема бр. 7.). У случају преобилног и
бурног ослобађања амонијака он ће бити непотпуно искоришћен за
протеинску синтезу, а може деловати и токсично. Због тога се укључивање
НПН једињења у оброке ограничава до максимално 1/3 од укупног азота.
У преджелуцима долази и до разлагања масти, које се иначе у
оброцима за преживаре налазе у малој количини. Биљне масти се мењају
деловањем ензима микроорганизама у бурагу, тако да је састав липида који
животиње усвајају у танким цревима значајно другачији од оних који су
заступљени у храни. У бурагу постоји и знатан обим микробијалне синтезе
липида. Масти подлежу хидрогенизацији до виших масних киселина, а делом
и до ИМК, које улазе у састав масти ћелија микроорганизама.
Иако се већи део липида хидролизује у бурагу, постоје сви услови и
могуће је да они буду искоришћени и у цревима, на шта се рачуна када се
оброцима за краве додају "протектиране" масти. Високопроизводним грлима,
чија дневна производња превазилази 30 kg млека са 4% млечне масти, додају
се масти у оброк, због обезбеђења енергије. При томе укупна маст не треба да
прелази 7,5% суве материје оброка, због могућег депресивног утицаја
незасићених масних киселина на развој целулолитичких бактерија, а тиме и
на разлагање целулозе, односно синтезу млечне масти.
У бурагу се непрекидно одвија ферментација, што доводи до
стварања топлоте и ослобађања гасова. Да би се остварио тај континуитет
потребно је да све супстанце које доспевају путем хране, или су продукт
ферментације, буду уклоњене из њега. Другим речима, оно што улази у бураг
мора да буде у равнотежи са оним што га напушта. Сваки процес који
поремети ову равнотежу доводи до поремећаја у раду, па и до патолошких
стања. Превелика производња гасова доводи до надуна. Уколико се обим

преживања из било ког разлога смањи, доћи ће до застоја у варењу и до
смањења конзумирања хране. Смањење конзумирања може да се јави и услед
дефицита неке хранљиве материје у оброку, који делује ограничавајуће на
популацију микроорганизама. Дигест се уклања и одржава у равнотежи са
конзумирањем хране путем уклањања суве материје - варењем или изласком
из бурага. Излазак несварених материја потпомаже преживање, активност
микроорганизама и покрети бурага који уситњавају честице хране.
Шема 7. Основни токови метаболизма протеина у организму

преживара
На рођењу преживари немају развијен описани систем варења хране у

преджелуцима, не могу да варе целулозу, нити се стварају гасови и топлота.
Младо јагње или теле се понаша као непреживар и код њих помоћу
езофагејалног жљеба течна храна (млеко) избегава пролазак кроз бураг,
мрежавац и листавац, доспевајући директно у сириште. Обично прође две до
три недеље пре него што млада грла почну да узимају чврсту суву храну, која
поспешује успостављање функција преджелудаца.
Процес ферментације практично континуирано тече током целог дана,
међутим, паралелно се одвија и процес одлива садржаја из бурага и мрежавца
кроз листавац до сиришта. Несварени делови хране, микроорганизми и разни
продукти ферментативног разлагања хране доспевају у сириште где на њих
делује хлороводонична киселина (pH < 2,0) и ензими које лучи желудац.
Процеси варења у сиришту одговарају варењу у желуцу непреживара.
Амилолитички процеси обухватају хидролизу угљених хидрата до глукозе и
других моносахарида. Протеолитички процеси се одвијају под дејством HCl и
ензима. Липолитички процеси су мало изражени.
Процеси ензимског варења настављају се и у танким цревима. Ту се
одвија најважнија фаза варења (хидролиза протеина, масти и угљених
хидрата на састојке растворљиве у води и подесне за ресорпцију). Ови
процеси се одвијају деловањем ензима панкреасног и цревног сока и жучи.
Аминокиселине, пептиди, глукоза, слободне масне киселине се усвајају,
доспевају до крви и даље улазе у интермедијарни метаболизам.
ФРАКЦИЈЕ ХРАНЉИВИХ МАТЕРИЈА

У ХРАНИВИМА ЗА ПРЕЖИВАРЕ
Фракције протеина
Као што је већ речено, сирови или укупни протеин оброка се дели на
две фракције: разградиви и неразградиви. Разградиви је онај протеин који у
бурагу дејством ензима микроорганизама може да се доведе до једноставних
азотних једињења, и који микроорганизми највећим делом даље користе за
синтезу својих протеина. Део разградивог протеина представља растворљиви
протеин. Он се раствара у течном садржају бурага и најчешће разлаже веома
брзо, у року од 15-45 минута од храњења. Ту највећим делом спадају
непротеинска азотна једињења (НПН).
Неразградиви протеин не може да буде разложен у бурагу. Он се
састоји од дела који може да се свари у цревима и дела који не може да се
вари и искористи. Суштина оптималног балансирања протеина у оброку је у
томе да се обезбеди с једне стране протеин потребан за микроорганизме
бурага (разградиви), а с друге да, ако треба, буде и довољно неразградивог
протеина који ће допунити микробијални и обезбедити оне амино-киселине
које су потребне за жељену производњу. Недостатак података о
заступљености појединих фракција протеина у оброцима за преживаре
иницирао је последњих деценија бројна истраживања у овој области.
Слика 100. Промет азотних материја у телу овце
Фракције угљених хидрата

Према савременим схватањима угљени хидрати, као основне
енергетске материје, које су заступљене у оброку преживара се, према
функцији коју врше у организму биљака али и хранидбеној вредности, деле
на две основне групе: структурне и неструктурне.
Структурни угљени хидрати (или како се другачије зову “влакна”)
се састоје од целулозе, хемицелулозе и лигнина, и заступљени су највише у
опнама биљних ћелија. Такође, има их више у стаблу него у листу биљке.
Влакна утичу на физичке особине хранива и обично смањују његову
енергетску вредност. Са исхрамбене тачке гледишта комплекс влакана
дефинисан је као група супстанци које су отпорне на деловање ензима које
стварају сисари.
Аналитички ове материје се одређују путем два поступка:
1. NDF (neutral detergent fiber) фракција целулозе одређена
неутралном детергент методом, који представља збир хемицелулозе,
целулозе и лигнина.
2. ADF (acid detergent fiber) фракција влакана одређена киселом
детергент методом , који представља збир целулозе и лигнина,
Неструктурни угљени хидрати (НУХ) се састоје од шећера, скроба,
пектина и других резервних угљених хидрата. Они представљају већим делом
садржај биљних ћелија. Њихов удео у оброку израчунава се преко следеће
формуле:
НУХ = 100 - (% сировог протеина + % NDF + % масти + % пепела)

Заступљеност шећера у већини оброка за преживаре је веома ниска, са
изузетком хранива која су споредни производи шећерана и зелене травне
масе. Шећери се веома брзо разлажу у бурагу. Скроб је основна компонента
зрневља житарица а заступљен је у мањој мери и у кабастој храни. Скроб из
силираног или термички обрађеног зрневља житарица разграђује се такође
веома брзо. Међутим, вештачки сушено зрневље може да садржи значајан део
нерастворљивог скроба који се споро разлаже. Пектини се код житарица и
трава срећу у занемарљивим количинама, али у зеленој маси легуминоза
(посебно луцерке), њиховом зрневљу и резанцима шећерне репе њихов удео
може да буде већи.
ИСХРАНА ГОВЕДА
Говедарска производња је најзаступљенија сточарска производња у

свету и код нас. Од укупне светске производње млека преко 90% је кравље, а
од укупне производње меса око 60% чини говеђе. Ове изузетно вредне
намирнице за исхрану људи, говеда производе користећи углавном биљну, и
то претежно волуминозну храну, ону коју човек не може да користи у својој
исхрани. То посебно добија на значају са порастом броја становништва, када
се конкуренција за коришћењем извора хране све више заоштрава. Међутим,
у интензивним условима сточарске производње говеда поред кабасте хране
троше и релативно велику количину концентрата, јер укључење концентрата
у оброк доводи до повећања производности. С друге стране, у циљу
остварења што економичније производње, намеће се потреба да се говеда
хране кабастом храном, нарочито пашом, која при одређеним условима може
бити и најекономичнија храна за говеда.
ИЗБОР ХРАНИВА ЗА ГОВЕДА
Хранива која се користе у исхрани говеда обично се деле на кабаста,

концентрована и додатке, мада има и неких која се у ову поделу не уклапају у
потпуности.
Кабаста хранива имају већи удео влакана (према уобичајеној
дефиницији - изнад 18% сирове целулозе), волуминозна су и у основи
представљају вегетативни део различитих врста биљака. Заступљеност
Исхрана говеда 587
доступне енергије у овим хранивима је нижа по јединици масе или запремине

него код концентрата. При томе већи део енергије налази се у облику
целулозе и хемицелулозе (табела 65).
Табела 65. Заступљеност појединих угљених хидрата у важнијим групама

хранива, % СМ
Компонента Траве Легуминозе Зрна житарица
Шећери 10 5-15 Занемарљиво
Фруктозани 1-25 0 0
Скроб 0 1-7 80
Пектин 1-2 5-10 Занемарљиво
Целулоза 30-40 20-35 2-5
Хемицелулоза 30-40 8-10 7-15
Концентрати су хранива високог квалитета, ниског садржаја влакана

и обухватају: зрневље житарица и легуминоза, споредне производе
прехрамбене индустрије, хранива анималног порекла и индустријски
произведене смеше концентрата. Концентрати имају висок удео енергије по
јединици масе или запремине. Енергија је обично заступљена у облику
скроба, шећера и других лако доступних угљених хидрата, масти и уља.
Проблем у класификацији настаје код младих, високо квалитетних
кабастих хранива која по свом саставу више личе на концентрована хранива.
На пример, луцерка која у фази бутонизације може да има 24% сирове
целулозе, односно 36% NDF, класификује се као кабасто храниво, док се
резанци шећерне репе са 17% сирове целулозе и 47% NDF класификују као
концентрат.
Зелена храна
Зелена храна може бити произведена на прородним или сејаним
травњацима, а обично је чине различите врсте трава и легуминоза. Значај
зелене хране у исхрани говеда је велики и зависно од квалитета може да чини
основу оброка или искључиву храну крава, приплодних јуница и јунади у тову.
При исхрани зеленом храном постижу се бољи ефекти него када се та иста
храна даје конзервисана у виду сена или силаже, као и ако се користи у виду
паше него када се даје кошена маса. Управо најповољнији и под одређеним
условима најекономичнији начин коришћења зелене хране је паша. Зависно од
ботаничког састава и стадијума развића трава у моменту коришћења, високо
производне краве на одличној паши могу и без концентрата да произведу 20 -
22 kg млека, а јунад у тову остваре прираст од 800-1000 g дневно. Међутим, да
би се остварила континуирана висока производња, пре свега млека, неопходна
је одговарајућа организација коришћења и допуна паше. У паши често нема

довољно неких хранљивих материја (енергија, со, Ca, P, Mg) тако да их треба
допунски обезбедити да би се задовољиле потребе животиња. Најчешће је
потребно обезбедити допунски извор енергије, што се обично решава
додавањем одговарајућих количина различитих концентрованих хранива или
комплетних смеша концентрата.
Слика 101. Паша је најјефтинији извор хранљивих материја
Сматра се да хемијски састав зелене хране износи у просеку (у %):

вода 70-80; протеин 3-5; маст 0,7-1; БЕМ 9,4-14,5; целулоза 4,8-6,7; пепео 1,9-
3,7.
Велики број чинилаца утичу на хемијски састав и хранљиву вредност
зелене кабасте хране. Заступљеност протеина, удео листа, влакана,
антинутритивних и токсичних материја зависе пре свега од биљне врсте.
Постоје извесне разлике у хемијском саставу и хранљивој вредности између
трава и легуминоза. Протеина, који су лоцирани највише у лишћу, има више
код легуминоза у истом стадијуму развића него код трава. Удео сирових
протеина у легуминозама варира између 15 и 23%, а у травама од 8 до 18%
СМ. У стаблу су заступљена претежно влакна, и то у већој мери код трава
него код легуминоза у истој фази развића. Међутим, влакна су код трава
мање лигнифицирана него код легуминоза, па су стога сварљивија и боље се
користе у организму говеда. Насупрот томе, легуминозе имају веће количине
ћелијског садржаја (сочније су) и у њему више растворених хранљивих
материја чија је хранљива вредност веома висока (табела 66). Тиме се
компензира нешто нижа сварљивост влакана, што резултира у већој

хранљивој вредности легуминоза при истом стадијуму развића. Поред тога,
влакна из легуминоза брже ферментишу у бурагу, услед чега говеда могу да
конзумирају више легуминоза него трава.
Табела 66. Утицај фазе развоја на удео сирових протеина и влакана у СМ

хранива, %
Фаза развоја Удео листа Укупни протеин NDF ADF
Траве
Пре класања >50 >18 <55 <33
Почетак класања 40-50 13-18 55-60 33-38
Класање 30-40 8-12 61-65 39-41
После класања 20-30 <8 >65 >41
Легуминозе
Пре цветања 40-50 >19 <40 <31
Почетак цветања 35-45 17-19 40-46 31-35
Средина цветања 25-40 13-16 47-51 36-41
Пуно цветање <30 <13 >51 >41
Најважнији чинилац који утиче на хранљиву вредност трава и

легуминоза је стадијум развића у моменту кошења за исхрану или
конзервисање. Како биљка постаје зрелија тако се смањује удео протеина,
енергије, калцијума и фосфора, а повећава заступљеност влакана. Ово је
праћено и са повећањем процента лигнина, који је несварљив и за животињу
недоступан, услед чега опада енергетска вредност хранива.
Опадање хранљиве вредности трава и легуминоза са зрелошћу
наступа услед смањења удела листа, као сварљивијег дела биљке (са већим
уделом протеина), и повећања удела стабљике као мање сварљивог дела (са
већим уделом влакана, посебно лигнина). Услед тога се смањује енергетска
вредност хранива. Зрењем биљке расте укупан принос СМ по јединици
површине, али њена хранљива вредност веома брзо опада. Највећа хранљива
вредност СМ је у вегетативној фази развоја биљака.
Међутим, у том периоду је мали принос СМ. Како биљка улази у
репродуктивну фазу и почиње да цвета, укупан принос СМ расте, али њена
сварљивост и искористљивост опада. Услед тога се максимални принос
сварљиве СМ постиже раније него максимални принос укупне СМ. Код трава
максимални принос сварљиве СМ остварује се при крају класања и на
почетку метличења, док је код легуминоза то у фази бутонизације (стварања
пупољака).
У исхрани говеда користи се и зелена храна са ораница. Њу чине
вишегодишње и једногодишње легуминозе, житарице и још неке биљке из
других породица као што су: уљана репица, перко и тифон, сточни кељ и
купус.
Постоји велики број врста легуминоза, а за сетву на ораницама
користи се само један мањи број. Највише се гаји луцерка, црвена детелина и
жути звездан од вишегодишњих, а сточни грашак, грахорице, соја, лупина и
друге од једногодишњих биљака. Луцерка има изузетан значај међу
легуминозама, како по својим биолошким особинама и приносу СМ по
јединици површине тако и по изванредно повољном хемијском саставу и
високој заступљености протеина. Друге легуминозе осим соје заостају по
количини протеина иза луцерке (табела 67), мада су то све у суштини
протеинска волуминозна хранива.
Табела 67. Хемијски састав и хранљива вредност зелене масе легуминоза, %

Сирова Сварљиви
Зелена храна СМ о.ј. Ca P
целулоза протеин
Луцерка просечно 23,6 6,2 3,6 17,2 0,35 0,07
Соја у просеку 25,1 6,2 3,5 20,5 0,26 0,07
Црвена детелина 22,2 5,0 2,7 21,0 0,38 0,06
Бела детелина 18,5 4,3 2,8 14,7 0,25 0,09
Грахорица 17,8 5,2 3,4 16,3 0,20 0,17
Грашак 19,0 5,2 2,5 13,4 0,24 0,05
У исхрани говеда легуминозе могу испољити и одређена неповољна

својства. Исхрана зеленом масом легуминоза, посебно пашом сочних младих
биљака, може да изазове надун. Опасност је већа ако су биљке влажне од
кише или росе, а животиње ненавикнуте на исхрану таквом храном.
Превенирање надуна врши се претходним давањем суве хране, постепеним
привикавањем давањем малих количина, мешањем покошене зелене масе
легуминоза са неком сувом храном (сено, слама), или провењавањем
покошене масе пре давања говедима. Други недостатак легуминоза је
неповољан однос Ca и P (у луцерки 6-8 : 1), затим постојање естрогених и
неких других штетних материја. Може се рећи да легуминозе представљају
изузетно квалитетну храну за говеда која, у комбинацији са зрневљем
житарица као енергетским хранивима, обезбеђује високу производњу млека и
меса, али ако се користе као искључива храна у дужем временском периоду,
неће обезбедити и добро здравље животиња.
Житарице у зеленом стању се ређе користе као чисте културе у
исхрани говеда. Главни разлог за то је неподударање момента оптималне
хранљиве вредности ових хранива са одговарајућим приносима СМ. Наиме, у
фази раста, а најдаље до почетка класања житарица, зелена маса по свом
хемијском саставу и односу хранљивих материја одговара за исхрану крава
музара и других категорија говеда, али су тада приноси СМ мали, те

коришћење житарица у раним фазама раста није економично.
Например, повољан однос хранљивих материја у биљци кукуруза који
одговара потребама крава музара, постоји најдуже до почетка метличења.
Касније не само да се нарушава тај повољни однос хранљивих материја, већ
значајно опада конзумирање, а расте количина непоједених остатака. Зато се
цела биљка кукуруза најповољније употребљава у фази пуне воштане
зрелости зрна као сировина за спремање квалитетне силаже, када се и
производни потенцијал кукуруза најбоље искористи. Због тога се житарице,
посебно стрнине, често сеју у комбинацији са једногодишњим легуминозама
(грашак, грахорица), тако да се одређеним односом житарица и легуминоза
већ у моменту сетве планира одговарајући однос енергије и протеина у
смеши, у складу са наменом у исхрани говеда.
Од биљака из других породица значајнију улогу у интензивној
говедарској производњи имају разне уљане репице, хибриди уљане репице и
кинеског купуса (перко, тифон), сточни кељ, купус и др. Уљана репица је
врло значајна биљка за исхрану говеда у зеленом стању. У раним фазама
раста садржи висок ниво протеина, мада доста брзо огруби и после цветања
добија један специфичан горкаст укус. Постоје нове сорте уљаних репица код
којих је садржај штетних материја (глукозинолата и ерука киселине) мањи, те
су погодније за исхрану и у зеленом стању и у виду уљаних сачми.
Перко и тифон, у односу на уљану репицу, знатно спорије огрубе те
се могу користити дужи временски период као зелена храна. Имају мање СМ
него уљана репица (свега 10%), а у комбинацији са другом храном повољно
утичу на конзумирање хране и производњу млека.
Сува кабаста хранива

Сено је врло битно храниво у исхрани говеда у току зиме. Сматра се
неопходном компонентом оброка за подмладак у првим месецима живота,
високобременита грла и краве у лактацији. У исхрани говеда сено има пре
свега улогу да задовољи минимум физиолошких потреба и обезбеди
нормално функционисање дигестивног тракта у варењу и искоришћавању
хране.
Употреба сена у интензивној производњи у говедарству данас се
углавном ограничава на неколико килограма дневно по грлу. Најчешће је то
2-4 кг/грло/дан, а врло ретко, код малих и неробних произвођача, сено служи
као основа исхране крава током зиме. Разлога за то има више. Спремање
квалитетног сена је врло скуп процес, а с друге стране због временских
услова и људског фактора често велике количине сена нису задовољавајућег
квалитета. Квалитет сена је условљен хемијским саставом и сварљивошћу
хранљивих материја по појединим фазама развоја биљака (табела 68), као и

начином сушења и лагеровања, дужином чувања и начином коришћења.
Табела 68. Квалитет сена луцерке кошене у различитим фазама развоја са

препорукама за коришћење
Фаза
ADF, NDF, ССМ, КСМ , Могућа примена у
развоја при РВХ
%СМ %СМ %ТМ %ТМ исхрани говеда
кошењу
Високопроизводне
пре цветања >31 >40 >65 >3,0 >151 краве и све краве на
почетку лактације
Просечне краве и
почетак младе јунице,
31-35 40-46 62-65 2,6-3,0 125-150
цветања одлично за поправку
кондиције
Јунад у тову, старије
средина јунице, ретко за
36-40 47-53 58-61 2,3-2,5 103-124
цветања краве (ниже
производње)
Јунад или засушене
крај
41-42 54-60 56-57 2,0-2,2 87-102 краве, уздржни
цветања
оброк
после Квалитет који не
43-45 61-65 53-55 1,8-1,9 74-86
цветања задовољава
Израчунавање показатеља:
Сварљива сува материја (ССМ) је процена дела хранива који је сварљив. Израчунава
се уз коришћење ADF вредности.
ССМ (%) = 88,9 - [%ADF × 0,779].
Конзумирање суве материје (КСМ) је процена максималне количине суве материје из
кабастог хранива коју крава може да поједе (обрачун на бази удела NDF).
КСМ (% ТМ) = 120 : %NDF
Релативна вредност хранива (РВХ) је процена вредности хранива у исхрани
преживара
РВХ = (ССМ × КСМ) : 1,29
Сламе и друга груба волуминозна хранива могу да се нађу у

оброцима појединих категорија говеда. Највећа могућност коришћења ових
хранива је у исхрани приплодних јуница од 1-2 године и засушених крава, а
најмања у исхрани високопроизводних крава током лактације. Због високе
заступљености сирове целулозе, мале концентрације енергије и протеина у
СМ и ниске сварљивости СМ, ова хранива обезбеђују, пре свега, ситост
животиња и минималне потребе за одржавање основних функција организма,
а не и неку значајну производњу млека или меса.
Силаже и друга сочна хранива

Силажа по низу својих особина представља најближу замену зелене
хране у исхрани говеда. Различите категорије говеда у зависности од врсте и
квалитета силаже могу да је конзумирају од 5-7 килограма на 100 kg ТМ. Код
нас у равничарским пределима најзаступљенија је силажа кукуруза.
Правовременим силирањем, у фази пуне воштане зрелости зрна, добија се
силажа која по саставу СМ представља полуконцентрат и која може
послужити као основа исхране приплодних јуница, јунади у тову и крава у
лактацији. Таква силажа садржи 30-35% СМ, у којој око 40% чини зрно
кукуруза. На тај начин се најбоље искористи укупан хранљиви потенцијал
кукуруза, с обзиром да се преко силаже искористи не само зрно већ и стабло,
лишће и кочанка. Каснијим силирањем, са више од 35% СМ, значајно се
смањује сварљивост укупне огранске материје, нарочито сирове целулозе, а
силирањем у ранијим фазама развића добија се силажа са мање зрна и ниже
хранљиве вредности.
Хранљива вредност силажа других биљака међусобно се разликује, те
их у оброку не треба замењивати међусобно на основу количине, већ према
њиховој хранљивој вредности.
У оброцима за говеда код нас често се могу наћи сочна и воденаста
волуминозна хранива, где спадају корењаче, кртоле и друга сочна и
воденаста хранива. То су укусна сочна хранива која веома повољно утичу на
конзумирање оброка, варење и усвајање хране, а тиме и на производност
говеда. По саставу СМ представљају типична угљенохидратна хранива са
веома мало и то високосварљиве целулозе, мало азотних материја, од којих
већи део чине небеланчевинасте материје (амиди), врло мало минералних
материја, нарочито Ca и P, а релативно доста калијума. Садржај СМ код њих
је од 10-30%. Основну резервну материју код репа чини шећер (сахароза), а
код кромпира скроб.
Сточна репа користи се као део оброка уз кабасту храну, или као
замена дела концентрата у исхрани високопроизводних крава, где повољно
утиче на производњу млека и искоришћавање хранљивих материја оброка.
Најчешће учествује у дневном оброку крава до 40 kg. Могућност коришћења
шећерне репе у исхрани говеда је ограничена због мање толерантности говеда
на шећер, чије веће количине могу довести до појаве ацидозе. Због тога се
количина шећерне репе у оброку крава музара ограничава на 15-20 kg. Веће
количине, нарочито ако се нагло уведу у оброк, доводе и до значајног
опадања процента масти у млеку. Данас се знатно више у исхрани говеда
користе излужени резанци шећерне репе као нуспроизводи индустрије
шећера, и то свежи, кисели или суви.
Свежи резанци користе се само за време кампање прераде шећерне

репе, док кисели и суви могу да се користе током целе године. Свежи и
силирани резанци користе се у исхрани говеда као волуминозни део оброка,
слично као и сточна репа. Суви резанци се користе углавном у исхрани крава
музара и јунади у тову, најчешће као саставни део смеше концентрата. У тову
јунади могу са успехом да замене зрно кукуруза и то у односу кукуруза према
резанцима 1:1,5. Често се на тржишту налазе и оплемењени суви резанци
шећерне репе којима је додато меласе, неорганског азота (урее) и минерала.
Говеда их радо једу, било свеже или суве. Граница за укључивање у оброке
високопроизводних крава је до 35% СМ оброка.
Кромпир и друга сочна храна као што су различите тикве, бундеве,
бостан и разно јабучасто воће, код нас се доста ретко користе у исхрани
говеда.
Зрнаста хранива
У ову групу спадају, како је раније изнето, зрневља житарица,
легуминоза и уљаних биљака.
Зрневље житарица у исхрани говеда може да се користи у сувом
стању или као високовлажно силирано зрно. Оно представља најважнији
извор енергије у оброцима свих категорија говеда. Житарице се ретко у
исхрани говеда користе као цело зрно, већ обрађене. Најчешће се уситњавају
прекрупљивањем, што омогућава њихово боље мешање са другим хранивима
у смеши или оброку и потпуније искоришћавање од стране животиња. У
супротном, знатан проценат зрна (до 25%) може да прође несварен кроз
органе за варење. Прекрупљивањем се разбија омотач зрна и олакшава
деловање ензима. Говеда најрадије једу грубо прекрупљено зрневље. Све
зрневље житарица сем ражи, веома је укусно и животиње га врло радо једу. С
обзиром на низак садржај протеина и то слабе биолошке вредности и
недовољно присуство више других специфичних хранљивих материја,
поједине житарице се комбинују са другом храном при употреби за
подмладак, млађа грла у тову, краве музаре и приплодна грла. Једино код
радних и старијих товних животиња могу се користити као искључива
концентрована храна.
Најбогатији енергијом је кукуруз, па пшеница, јечам, сирак, раж, а
најсиромашнији овас, због високог садржаја плевица. Кукуруз се у исхрани
говеда користи у зрну и у клипу. Зрно кукуруза је најраспрострањеније
концентровано храниво које се користи у исхрани говеда код нас. Протеини
кукуруза су теже разградиви и релативно су неповољног аминокиселинског
састава, услед чега исхрана само кукурузом даје веома слабе резултате у
производњи млека и меса говеда. Једино код старијих грла у тову (изнад 350
кг), кукуруз може да обезбеди потребе у протеинима. Клип кукуруза, силиран
или сув, у виду прекрупе користи се у исхрани јунади у тову и крава у

лактацији, а ређе и других категорија говеда.
Јечам је друго по важности концентровано угљенохидратно храниво у
нашој земљи. По укупној хранљивој вредности он је најближи кукурузу, иако
му је енергетска вредност мања него код кукуруза, због мање заступљености
масти, а више сирове целулозе. Јечам је мање укусно храниво од кукуруза, а у
производњи млека повећава чврстину маслаца.
И пшеница се може са успехом користити у исхрани свих категорија
говеда. У односу на јечам има нешто више протеина и због мало сирове
целулозе, високу сварљивост СМ, по чему је слична кукурузу. Пшеница је
укусно храниво, а због високе лепљивости говедима је треба давати грубо
прекрупљену.
Овас се разликује од претходних житарица по високој заступљености
сирове целулозе (до 11%) и знатним садржајем масти (око 5%). Цењено је
храниво за подмладак преживара, посебно за телад, као и за приплодне
бикове, док се сматра неподесним за тов говеда.
Зрневље легуминоза се врло успешно користи као извор протеина у
исхрани говеда, као и других преживара. Користи се увек уситњено и то као
саставни део смеша концентрата за све категорије говеда. Најукусније
храниво из ове групе је сточни грашак, а најнеукусније пасуљ.
У исхрани говеда код нас се најчешће користи зрно грашка, а нешто
ређе и зрно соје. Иако садрже одређене антинутритивне материје, ова хранива
није неопходно термички обрадити када се користе у исхрани говеда.
Међутим, сирово сојино зрно, поред трипсин инхибитора, садржи и ензим
уреазу који омогућује разлагање урее, при чему се ствара амонијак. Због тога,
када је оно заступљено у оброку, не треба користити уреу као допунски извор
азота, или га треба термички обрадити. Термичком обрадом зрна соје
(кувањем, парењем, микронизацијом и др.), иако она у исхрани говеда није
неопходна, побољшава се конзумирање и искоришћавање зрна, а уједно
повећава удео неразградивих протеина соје, што је предност са аспекта
нормирања ове фракције протеина у оброцима високопроизводних крава.
Зрно соје је добар извор не само протеина, већ и енергије, јер садржи око 18%
уља. У смеше концентрата најчешће се укључује до 20%, или се даје до 2,5 kg
дневно по одраслом грлу.
Споредни производи прехрамбене индустрије

Од ове групе хранива у исхрани говеда најчешће се користе споредни
производи индустрије уља: сачме и погаче соје, сунцокрета и уљане репице;
млинске индустрије: мекиње и сточно брашно; индустрије скроба: глутен;
индустрије пива: пивски троп и пивски квасац; индустрије шећера: резанци
шећерне репе и меласа. Хемијски састав и хранљива вредност споредних
производа условљена је особеностима основних сировина и поступцима

њихове прераде. Основну масу споредних производа даје прерада семена
уљаних биљака, житарица и шећерне репе.
Семе уљаних биљака, као и клице житарица, поред уља садрже и
значајне количине протеина и других хранљивих материја, чији се удео у СМ
споредних производа повећава након издвајања уља. Отуда споредни
производи прераде ових биљака спадају у групу квалитетних протеинских
концентрованих хранива. Уљане сачме и погаче користе се у исхрани свих
категорија говеда, а посебно крава у лактацији и телади. Једино се не користе
при тову одраслих грла.
Сачма сунцокрета заузима прво место међу споредним производима
индустрије уља код нас. По неким својствима (богатство у сумпорним
аминокиселинама и фосфору) ово храниво је врло погодно за исхрану говеда,
као и других преживара. Квалитетна сачма од ољуштеног семена, или са мало
љуске, успешно се користи у исхрани подмлатка и високопроизводних грла,
док она са доста љуске и преко 30% сирове целулозе, представља
волуминозно храниво које се најчешће употребљава као "разређивач"
комплетних смеша концентрата за тов говеда.
Сачма соје у исхрани говеда користи се пре свега за подмладак
(телад, јунад), а мање за краве у лактацији (изузев крава високе млечности),
које своје потребе у протеинима могу да задовоље и из других извора, из
сачми слабије биолошке вредности протеина, као и неорганских азотних
једињења. Брашно соје (добијено специјалним поступком) може да се
користи уместо сувог обраног млека као саставни део замена за млеко за
телад.
Сачма уљане репице, због присуства извесних гликозида (синиргин,
синалбин и др.) и њиховог токсичног дејства, користи се углавном у исхрани
преживара и то говеда у тову. У исхрани млечних крава не треба да буде
заступљена више од 15% од концентрованог дела оброка.
Пшеничне мекиње су веома цењено храниво за краве у лактацији,
приплодна грла и подмладак говеда. Због благог лаксативно дијететског
дејства често се користе као искључиви концентрат непосредно пред и после
партуса. Међутим, због волуминозности и мале енергетске вредности,
мекиње се не препоручују за тов.
Кукурузни глутен је карактеристичан по ниској разградивости
протеина у бурагу говеда. Међутим, не препоручује се као допунски извор
протеина у оброцима који се заснивају на кукурузу (силажа или већи удео
зрна). Заступљеност енергије у глутену је нешто нижа него у зрну кукуруза.
Сматра се да ово храниво не треба да буде заступљено у оброку крава са
више од 2 кг због евентуалних проблема у конзумирању.
Пивски троп (требер) се користи као свеж или осушен у исхрани
говеда. Свеж требер је нарочито цењен у исхрани крава у лактацији, и када се
даје од 15 до 20 kg дневно по грлу повољно утиче на млечност. Ако се даје у
већим количинама или уз доста концентрата негативно утиче на проценат

масти у млеку. Сув пивски троп користи се у комбинацији са другим
концентрованим хранивима за говеда.
Пивски квасац се по количини протеина у СМ и њиховом квалитету
приближава хранивима животињског порекла. Уз то веома је богат извор
витамина Б комплекса, витамина Е и витамина Д ако је зрачен, а од минерала
- фосфора. Свеж квасац користи се у исхрани говеда, посебно крава у
лактацији. Сушен квасац улази у састав замена за млеко и разних смеша
концентрата за исхрану телади.
Меласа је богата у растворљивим шећерима и минералима, те се
користи за поправљање укуса оброка. Пошто је лепљива користи се и за
смањење прашњавости оброка. Може да послужи као добар извор брзо
доступне енергије за микроорганизме бурага када се у оброк додаје уреа.
Хранива анималног порекла

У исхрани говеда коришћени су до скора: рибље брашно, месно и
месно-коштано брашно, ређе брашно од крви, перја или неко друго храниво
анималног порекла. У новије време се, као ограничавајући чинилац за
коришћење месног и месно-коштаног брашна, као и других хранива
анималног порекла у исхрани говеда јавила претпоставка да се преко ових
хранива преноси BSE 3 ) или болест “лудих крава”. У већини земаља са
развијеним сточарством ово је довело до законом прописане забране
коришћења у исхрани говеда месног и месно-коштаног брашна произведеног
од свих врста сисара. И код нас је овакав закон донет, па коришћење хранива
анималног порекла не долази у обзир.
У исхрани говеда се користе и индустријски произведене крмне
смеше, потпуне и допунске, како је изнето у другом делу уџбеника.
Комплетне смеше дају се у одређеним количинама и најчешће чине
концентратни део оброка појединих категорија говеда.
3
Болест “лудих крава” (Bovine spongiform encephalophaty) - БСЕ је дегенеративна
болест централног нервног система говеда која се споро развија. Оболеле животиње
показују промену темперамента, нервозу и агресивност, губе координацију и тешко
устају, њихова производња млека и ТМ се смањује, иако се апетит задржава. Ова
болест је неизлечива и сва оболела грла угињавају. Сматра се да је период инкубације
између 2 и 8 година, док акутна (завршна) фаза болести траје од 2 недеље до 6
месеци. У Великој Британији, где је појава ове болести најмасовнија, најчешће
оболевају грла стара 3-5 година.
ИСХРАНА ТЕЛАДИ
Правилна организација исхране приплодног подмлатка говеда захтева

добро познавање физиолошко-хранидбених специфичности преживара.
Наиме, новорођено теле иако отељено са четворо коморним желуцем, понаша
се у прво време као моногастрична животиња. То је условљено развијеношћу
(табела 69 и слика 102) и функционалном оспособљеношћу појединих делова
сложеног желуца који се са узрастом мењају, при чему основну функцију
примања и варења хране у првим данима живота обавља сириште (прави
желудац), док касније такву улогу преузима бураг са мрежавцем. У складу са
наведеним, мења се како начин храњења тако и извор хранљивих материја
зависно од оспособљености дигестивног тракта да у одређеном узрасту
користи хранљиве састојке из различитих извора.
Слика 102. Упоредни приказ дигестивног тракта телета и краве
За успостављање почетних функција органа за варење и снабдевање

организма неопходним заштитним материјама (имуноглобулинима) посебан
значај има прво млеко краве тзв. колострум. Колострум или млезиво игра
важну улогу у првим данима живота телета. Својим саставом се донекле
разликују од млека, пошто је богатији у протеинима, мастима, витаминима и
минералним материјама. Са гледишта исхране важне су следеће особине
колострума:
1. Богат је у енергији, што је битно јер теле у првим данима не може да
узима веће количине хране.
2. Богат је у протеинима а посебно гама-глобулинима који обезбеђују

пасивни имунитет, који је у првим данима живота једина заштита
телета од инфекције.
3. Богат је у витаминима, посебно оним који су растворљиви у мастима.
Витамина А има 10 пута више него у млеку.
4. Богат је у минералним материјама, посебно солима Mg које делују
лаксативно и омогућују излучивање првог измета (меконијума).
5. Услед таквог састава колострум ствара растресит угрушак у цревима
што потпомаже варење.
Заступљеност имуноглобулина у колоструму врло брзо се мења и

после 12 часова опада на око 70%, а 24 часа по тељењу на само 40-50%
количине која се налази у колоструму непосредно, после тељења краве. С
друге стране и способност усвајања имуноглобулина, од стране новорођеног
телета, такође се стално мења и ограничена је на првих 24-30 часова живота.
Отуда је неопходно да исхрана телади колострумом започне већ 1-2 часа по
тељењу и да се у току првих 24 сата обавља у 5-6 наврата са количинама од
по 0,5-1 kg.
Табела 69. Удео појединих делова дигестивног тракта зависно од узраста, %

Узраст Део желуца
(недеље) Бураг и мрежавац Листавац Сириште
0 38 13 49
4 52 12 36
8 60 13 27
12 64 14 22
16 67 18 15
20-26 64 22 14
34-38 64 25 11
Колострум представља изузетно важну храну у животу телета и

пружа му не само основну заштиту против разних желудачно-цревних и
респираторних обољења, већ обезбеђује и чишћење дигестивног тракта.
Једновремено, колострум има задатак да теле снабде потребном енергијом,
протеинима, минералима и витаминима с обзиром да их садржи двоструко до
десетоструко више од нормалног - пуномасног млека. Развој функција
дигестивног тракта телета при томе је такав да колострум, односно касније
млеко, све до узраста од 8 недеља преко езофагеалног жљеба директно одлази
у сириште, независно од тога да ли телад сисају или се хране течном храном
из отворене посуде (кофе) или путем цуцле.
Слика 103. Исхрана из кофе са цуцлом
Исхрана течном храном

Исхрана колострумом и млеком мајке најчешће се обавља током првих
7 дана живота телета а затим се постепено, у току 3-4 дана, прелази на збирно
млеко или на неку од комерцијалних замена за млеко. Уколико се уместо
пуномасног млека жели да користи обрано млеко, прелаз са једне исхране на
другу најбоље је да се обави тек када теле достигне узраст од три недеље.
Дневна количина млека која се даје телету може значајно да варира и
при форсираној исхрани да достигне вредност и до 12 kg /дан. Са повећањем
количине млека расте и дневни, прираст телади. Међутим, данас када су у
питању женска телад за приплод не иде се на остварење тако високих
прираста у периоду исхране млеком, те се количина млека или течне замене
за млеко најчешће ограничава на око 6 kg/дан. Према препорукама
NRC(2001) конзумирање течне хране за приплодна женска грла треба
ограничити на 10% ТМ. На овај начин се стимулише раније конзумирање
веће количине концентрата и развој бурага, што омогућује и раније
одлучивање телади. Количина концентрата коју телад конзумирају у обрнутој
је сразмери са количином конзумираног млека или замене за млеко. Теладима
која се гаје за производњу телећег меса, омогућава се конзумирање млека или
замене по вољи, што може ићи и до 18% ТМ, при чему остварују знатно веће
дневне прирасте.
Слика 104. Проток течне хране кроз сложени желудац телета
Табела 70. План исхране телади до 4. месеца старости (Стојановић и Грубић,

2008)
Број
Старост Количина за
Врста хране храњења
(дана) 1 храњење (kg)
на дан
Колострум 1-2 1-1,5 3-5
Колострум 3-4 3 2
Пуномасно млеко 5-7 3 2
Млеко + замена за млеко 8-14 3 2
Замена за млеко 15-21 3,5 2
Замена за млеко 22-28 4 2
Замена за млеко 29-49 3 2
Замена за млеко 50-56 2,5 1
Почетна смеша 4-70 по вољи -
Почетна смеша + смеша за пораст 71-84 до 2 kg -
Смеша за пораст 85-120 до 2 kg -
Сено 4-120 по вољи -
Вода за пиће 4-120 по вољи -
Исхрана течном храном је на већини фарми на којима се гаје црно-

бела говеда ограничена на првих 60 дана живота телета. Иза тога теле се
храни само сувом храном и то концентратом и сеном. На многим
газдинствима, користи се само једна смеша концентрата, састављена

најчешће од 14,5 % прекрупе зрна кукуруза, 10% пшеничних мекиња 15%
сачме сунцокрета, 10% сачме соје, 5% сувог пивског квасца, 2,5% масти, 2%
минералних материја и 1% премикса витамина. Оваква смеша има око 17%
укупних протеина. Било би, међутим, боље и исправније да се прве 3-4
недеље живота користи почетна смеша концентрата са 18-20% протеина, а
затим смеша за пораст са 14-16% протеина, с тим што је квалитет, односно
протеинска вредност смеша концентрата условљена количином и саставом
течног дела оброка и хранљивом вредношћу, тј. квалитетом сена. Концентрат
се у прво време даје по вољи, а затим ограничава на 2 kg/дан.
Графикон 6. Дневни прирасти телади ТМ-40 kg, у зависности од количине

конзумираног млека (светлија поља) или замене за млеко (тамнија поља),
конзумирање изражено у % ТМ (NRC-2001)
Даља уштеда у млеку, али и уз другу организацију рада може се

постићи увођењем једнократног напајања телади почев од 28 до 30. дана, уз
једновремено смањење дневне количине течне хране по телету на око 3-4 kg.
Најмањи утрошак течне хране (млека или замене за млеко) може се постићи
увођењем тзв. веома раног одлучивања телади које се врши у моменту када
телад почну да конзумирају око 400-500 g суве хране (концентрата) у просеку
дневно. При томе са сваким смањењем количине течне хране по хранидбеном
дану као и скраћењем периода течне исхране опада и висина просечног
дневног прираста. За праксу је при томе битно да заостајање у порасту
изазвано давањем малих количина млека, и то кроз ограничен период не

доведе и до закржљавања грла с обзиром да су телад, као и друге младе
животиње, у каснијем развоју, уз правилну и побољшану исхрану јефтинијом
храном способна да компензирају пропуштено и достигну у младости
обилније храњену телад. Сматра се да до закржљавања телади црно-беле расе
неће доћи уколико прирасти у прва 2 месеца живота, тј. у периоду исхране
претежно течном храном не буду нижи од око 450 g дневно, с тим да то
касније надокнаде - у периоду исхране искључиво сувом храном, као што су
концентрат и сено. Тако преко компензационог раста, већ у узрасту од 4-6
месеци телад могу да достигну жељену (планирану) телесну масу и просечан
дневни прираст, за цео протекли период, од 650-750 g.
Табела 70. Потребе телади у енергији и протеинима (Rostock Feeed

Evaluation Sistem, 2003)
ТМ Прираст NERc ССП ССП, g/NERc МЈ NERc/kg
кг g/дан МЈ/дан g/дан МЈ СМ
400 7,4 160 22 10,0
40 600 8,9 205 23 10,7
800 10,0 245 24 11,6
400 9,4 190 20 7,6
60 600 10,5 230 22 8,2
800 12,1 275 23 9,1
500 12,1 235 19 6,6
600 13,1 255 19 6,9
80
700 14,2 280 20 7,4
800 14,7 300 20 7,7
500 14,2 260 18 5,8
600 15,2 280 18 6,1
100
700 16,3 300 18 6,4
800 17,3 325 19 6,7
500 15,8 280 18 5,4
600 16,8 305 18 5,6
120
700 17,8 325 18 5,8
800 18,9 345 18 6,1
500 18,9 310 16 5,2
150 600 20,5 335 16 5,5
700 22,0 355 16 5,8
Свеже млеко, пуномасно и колострум, данас се у исхрани телади

обично користи само првих 7 дана по рођењу а после тога се користе
различите замене за млеко. До узраста од 3 недеље замене за млеко треба да
садрже само протеине млека. У новије време се суво обрано млеко у
заменама, делом или потпуно замењује јефтинијим компонентама: сува

сурутка, делактозирана сурутка, концентрат протеина сурутке. За исхрану
телади у каснијем узрасту се могу користити и замене за млеко где је до 50%
протеина млека замењено најчешће концентратом протеина соје, изолатом
протеина соје, протеинима крвне плазме, модификованим пшеничним
глутеном. Замене за млеко треба да садрже 22-25% СП, масти 16-20%, 1-2%
лецитина соје. Телад лошије искоришћавају биљна уља, у односу на
животињску маст. Лецитин се додаје као емулгатор за додате масти. У састав
замена за млеко се обавезно укључује витаминско-минерални премикс, често
и вештачка арома, кокцидиостатик и др.
Комбинације, односно рецептуре тих нових замена за млеко могу
бити различите, а тиме и мање или више успешне како у погледу могућих
прираста тако и утрошка хране по јединици прираста и брзини и ефикасности
накнадног компензационог раста. Пример једне замене за млеко дат је у та-
бели 71. При коришћењу замена за млеко за напајање телади треба имати у
виду да замене обично садрже 10-20% мање енергије у поређењу са истом
запремином пуномасног млека.
Табела 71. Састав замене за млеко

Храниво Учешће, %
Обрано млеко у праху 41,0
Сурутка у праху 19,5
Концентрат протеина сурутке 17,0
Маст 18,5
Лецитин соје 1,7
Емулгатор 0,3
L-Лизин 0,1
Di-Ca-фосфат 0,4
Ca-карбонат 0,5
Витам.минер. премикс 1,0
Треба истаћи да и низ других фактора, а посебно животна способност

новорођене телади, може битно утицати на успех одгајивања и исхране једном
од наведених замена за млеко базираном на разним сурогатима млека као што
су суви пивски квасац, разни типови брашна соје, сува сурутка и слично.
Исхрана сувом храном

Од почетка друге недеље живота, теладима се даје по вољи
квалитетна и укусна почетна смеша концентрата (стартер). Конзумирање
стартера је неопходно не само за снабдевање организма телета хранљивим
матерујама, већ и за развој и функцију бурага. Производи ферментације, пре

свега бутерна киселина, одговорна је за развој руминалног епитела и папила.
Почетна смеша за телад би требала да садржи 20% СП (50-100kg ТМ), а затим
18% СП (100-150kgТМ). Корисно је, да поред хранива биљног порекла,
стартер садржи и неко храниво животињског порекла као што су обрано
млеко у праху или сурутка у праху. Ради смањења трошкова одгајивања,
односно исхране телади, касније се користе смеше састављене искључиво на
бази хранива биљног порекла или чак и уз делимичну употребу неорганског
азота као што је уреа. Наиме, спроведена истраживања су показала да се
смеше са непротеинским азотом могу успешно користити у исхрани телади
после 90 дана живота. Ефекти су нешто нижи него при коришћењу смеша на
бази биљних протеина, с обзиром да укључивање урее у оброк младе телади
делује депресивно на конзумирање хране. Међутим, телад се брзо
привикавају на оброке са уреом тако да после 20 дана нема битнијих разлика,
како у погледу сварљивости хранљивих материја и биланса азота, тако и
концентрације појединих азотних једињења, у течном садржају бурага и
крвном серуму телади храњене стартерима са уреом, односно сачмом соје.
Са узрастом од 4 месеца, може се прећи на једноставнији концентрат
(смеша за пораст са 16% СП). Међутим, уместо наведених (стандардних)
смеша реалније би било да се хемијски састав смеша усклади са садржајем
протеина и целулозе у сену. Тако, на пример, уз квалитетније сено може се
давати једноставнија смеша, претежно на бази жита и са мање протеина него
ако се даје слабије или сено осредњег квалитета.
Телад се лакше привикавају, боље конзумирају и мање расипају
концентровану храну ако се она пелетира. Концентрати у расутом стању,
поготову ако су фино млевени, (брашнасти) лако се лепе за језик, увлаче у
ноздрве и изазивају кијање, односно мање су прихватљиви, те се телад
спорије привикавају и слабије их конзумирају од пелетираних. Такође и
термичка обрада концентрованих хранива, а посебно житарица може да да
позитивне резултате у исхрани телади.
У прво време концентрати се дају по вољи, а касније, најчешће при
достизању дневног конзумирања од приближно 2 kg/дан, он се ограничава на
ту количину све до достизања узраста од 4-6 месеци. Но и овде је количина
концентрата условљена у великој мери количином и квалитетом кабасте
хране, а пре свега сена. Уз сено бољег квалитета и умерен интензитет раста
женске телади намењене за приплод количина концентрата може бити и мања
од 2 kgдан.
Кабаста храна уводи се у оброк већ у првој недељи живота телади.
Најбоље је да то буде квалитетно травно или легуминозно сено. Битно је да
стабљике буду што тање, савитљиве и меке са очуваним лишћем, што
повољно делује на привикавање и конзумирање сена. Друга кабаста храна
уводи се у оброк телади касније.
Према препорукама (NRC, 2001), са давањем сена треба почети после

одлучења, када га телад могу ефикасније искоришћавати, и када је разлагање
влакана у бурагу интензивније. У ранијем узрасту телади, услед још увек
неразвијене микрофлоре румена, руминална сварљивост целулозе је
ограничена, па конзумирање сена смањује конзумирање МЕ из оброка.
Репа, у мањој количини може да се укључи у оброк телади на крају
другог месеца живота, а силажа тек после три или још боље у петом месецу
живота. Мање количине зелене хране, поготову при држању крава на паши
телад конзумирају већ у другом месецу живота. Међутим, кошена зелена
храна због ниског садржаја суве материје не може бити основа кабастог дела
оброка телади у условима шталског држања, односно одгајивања телади.
По правилу кабаста храна, а посебно квалитетно сено, даје се теладима
стално по вољи, а концентрат се, како је то већ речено, ограничава на одређену
количину већ у зависности од узраста телади, висине планираног прираста,
начина и дужине исхране течном храном и квалитета, врсте и обима
конзумирања кабасте хране. Битно је при томе да се телад што пре навикну на
узимање чврсте хране која, има изузетан утицај на развој бурага, укључујући
пораст мишићног и епителног ткива, и нагомилавање пигмента у слузокожи,
као и на апсорбциону способност бурага. Код новорођене телади папиле бурага
краће су од 1 mm а уз правовремену исхрану чврстом храном са 8 недеља
живота достижу дужину од 5-7 mm. На њихов развој у значајној мери утиче ак-
тивна ферментација у бурагу а производи ове ферментације тј. испарљиве
масне киселине, пре него сама природа чврсте хране, представљају битан
стимуланс овог развоја. Исто тако, време појаве преживања налази се у пози-
тивној корелацији са конзумирањем суве хране. Старија телад све мање
времена троше на преживање јединице конзумиране хране (kg СМ).
Од почетка исхране сувом храном теладима треба давати и воду за
пиће. Вода треба да буде свежа, уједначене температуре и стално
приступачна, тако да је телад могу узимати па вољи. Количина потребне воде
за пиће условљена је обимом конзумирања суве хране односно дужином
трајања напајања и количином течне хране у дневном оброку, а креће се у
границама од 5-7 kg воде по kg СМ конзумиране хране.
ИСХРАНА ПРИПЛОДНИХ ЈУНИЦА
Исхрана у првој години живота

Исхрана одлучене телади и приплодних јуница знатно је
једноставнија од исхране телади у прелазном периоду. По престанку исхране
течном храном телад односно јунице хране се релативно једноставним
оброцима састављеним претежно из кабасте хране и мањих количина

концентрата. Избор волуминозне хране условљен је годишњим добом и
условима на газдинству. То значи да лети то може бити паша или зелена
храна произведена на сејаним травњацима или у оквиру зеленог конвејера.
Зими се користе сено, силажа, репа и друга сочна волуминозна хранива,
разни споредни производи прехрамбене индустрије, а у мањој мери и
квалитетнија слама стрних жита (посебно јечма и овса) и кукурузовина.
Нормативи за ову категорију изнети су у табели 72.
Концентровани део оброка може бити веома различит већ у
зависности од врсте и квалитета волуминозне сточне хране. Уз зелену масу,
силажу или сено легуминоза као концентровани део оброка може се
користити прекрупа зрневља житарица допуњена премиксом минерала и
витамина. Код тога се у прекрупу житарица или комплетну смешу
концентрата обавезно укључује кухињска со у количини од 0,5-1% зависно од
количине концентрата који се даје и особина волуминозних хранива која чине
основу оброка.
Табела 72. Дневне потребе приплодних јуница (NRC, 2001)

Телесна Дневни Конзум.
МЕ СП % РДП РУП Ca P
маса прираст СМ
МЈ/дан (СМ) g/дан g/дан g/дан g/дан
kg kg/дан kg/дан
0,6 4,1 37,66 14,0 379 199 26 12
150 0,8 4,2 40,17 15,9 407 261 33 15
1,0 4,2 43,10 17,9 434 322 40 17
0,6 5,1 46,44 12,6 470 177 27 13
200 0,8 5,2 49,79 14,2 505 233 34 15
1,0 5,2 53,14 15,8 538 287 40 18
0,6 6,1 54,81 11,8 556 156 28 14
250 0,8 6,2 58,99 13,1 597 207 34 16
1,0 6,2 62,76 14,4 636 256 40 18
0,6 6,9 63,18 11,2 637 138 30 15
300 0,8 7,1 67,78 12,3 685 183 35 17
1,0 7,1 71,96 13,5 729 227 41 19
0,6 7,8 70,71 10,7 715 121 31 16
350 0,8 7,9 76,15 11,7 769 162 37 18
1,0 8,0 81,17 12,8 819 200 42 20
0,6 8,6 78,24 10,4 791 105 33 17
400 0,8 8,8 84,10 11,3 850 142 38 19
1,0 8,8 89,54 12,3 905 176 44 21
При коришћењу већих количина силаже кукуруза, травног сена, репе

и сламе житарица као концентрат треба користити различите смеше у којима
проценат протеина треба да буде такав да балансира како протеине тако и
минералне материје, сагласно потребама јуница одређеног узраста.
Састав оброка за јунице изнет је у табели 73. Поред напред изнетог
треба истаћи да се у практичним условима исхране сочна храна, а поготову
силажа практично не користе у исхрани телади у прва четири месеца живота.
Иза тога оброк се најчешће састоји од 3-4 kg сена и мање количине силаже
или зелене хране (до 8 kg) и око 2 kg концентрата по грлу дневно. Касније,
количина силаже или зелене хране се повећава на око 12 kg а концентрат
смањити на 1-1,5 kg/ дан. У периоду од 9-12 месеци сено се може даље
смањити (на 1-1,5 kg), зелена храна или силажа повећати на 13-15 kg, а
концентрат потпуно изоставити или пак давати у количини од око 1 kg/дан.
Исхрана у другој години живота

После навршене прве године приплодне јунице могу да се хране
оброцима без концентрата, односно искључиво квалитетном кабастом
храном, с тим да се она даје по вољи и да обезбеђује дневне прирасте између
600 и 750 g.
Уколико исхрана само кабастом храном, због ограничености употребе
или слабијег квалитета не обезбеђује задовољавајући прираст, у оброк
приплодних јуница треба укључити и одговарајућу количину концентрата (до
2 kg/дан). Са порастом јуница расту и потребе у храни тако да у старости од 2
године јунице у просеку дневно могу да конзумирају уз нешто концентрата
(1-2 kg) још и 18-20 kg силаже и 1-3 kg сена.
У условима ограничене исхране јунице се хране два пута дневно, док
у условима исхране по вољи храна треба да стоји стално на располагању.
Допремање хране у јасле најчешће се обавља два пута током дана а
показатељ адекватне исхране по вољи је да у моменту поновног храњења у
јаслама остане око 10% неутрошене хране.
Појење јуница водом обавља се најмање онолико пута дневно колико
се пута хране, и то по завршеном храњењу. Знатно је боље да вода стоји
стално на располагању (аутоматске појилице) тако да је могу узимати по
вољи. Количина потребне воде условљена је обимом и саставом конзумиране
хране и условима средине, односно условима смештаја, температуре,
релативне влажности и брзине кретања односно измене ваздуха и креће се у
границама од 3,5-5,5 kg воде по kg конзумиране суве материје оброка.
Високобремените јунице и оне које се хране оброцима богатим у протеинима
троше за око 30-50% више воде од просека.
Табела 73. Оброци за приплодне јунице

Старост (месеци)
Хранива
4-6 6-12 12-16 16-24
Сено луцерке 1,5 1,5 1,5 1,5
Силажа биљке кукуруза 5,0 8,0 10,0 13,0
Сирови резанац шећерне репе 1,0 2,0 2,0 2,0
Концентрат (18% УП) 1,5 2,0 2,0 2,0
Исхрамбени показатељи
Сува материја, kg 4,45 6,27 7,32 8,49
НЕМ, МЈ 27,8 41,1 48,5 57,4
Укупан протеин 611 808 890 980
Ca, g 32 42 46 51
P, g 18 25 26 29
Исхрана у периоду оплодње

Концепт исхране приплодних јуница заснован је на умереном
интензитету исхране који обезбеђује дневне прирасте од 600 до 750 g и прво
тељење у узрасту од око 2 године. То значи да прво осемењавање односно
оплодња јуница, црно-беле расе треба да се обави када јунице достигну
узраст од 14-16 месеци и телесну масу од 320-350 kg.
Ради интензивнијег пораста, синхронизације еструса и бољег успеха
у осемењавању односно оплодњи треба применити посебан режим исхране
у периоду припреме јуница за осемењавање, око 3-4 недеље, и задржати га
током краћег периода (2-3 недеље) после обављеног осемењавања.
Побољшање исхране може се постићи пре свега повећањем количине хране
(у условима ограничене исхране), односно повећањем концентрације
енергије у оброку, било побољшањем квалитета кабасте хране, било
заменом дела лошије кабасте хране (слабо сено) са квалитетнијом (одлично
сено, репа, добра силажа и слично) или пак повећањем удела концентрата у
укупној дневној количини хране. У условима држања на паши побољшање
исхране може се постићи превођењем јуница са лошијег пашњака на
квалитетнији или додатном исхраном зеленом храном произведеном на
сејаним травњацима или ораницама или пак допунском исхраном
концентратима одговарајућег састава и хранљиве вредности. При
искључивој исхрани зеленом храном јуницама је неопходно обезбедити
одговарајућу додатну исхрану смешом минерала у којој значајан део треба
да чини кухињска со. Најпогодније је да то буде у виду различитих блокова
(пресованих форми) тако да је јунице лизањем могу узимати по вољи.
Исхрана у периоду пред тељење

Потребе у храни оплођених јуница знатније се повећавају почев од
петог месеца бременитости и достижу максимум у последња два месеца пред
тељење. То је последњи моменат у коме исхраном треба обезбедити, не само
нормалан пораст плода већ и припремити јуницу за наредну лактацију. Ова
припрема састоји се у формирању одговарајућих телесних резерви
неопходних за остварење високе производње млека (сагласно генетским
капацитетима) у првим недељама лактације када су, у правилу количине
конзумиране хране по својој хранљивој вредности недовољне за подмирење
потреба произведених количина млека. Уз то, исхрана у последњој фази
бременитости треба да обезбеди и оспособљавање вимена за функцију
лучења млека. Испитивања на једнојајним близанцима су показала да је виме
оплођеног парњака у 9. месецу бременитости за 4-6 пута теже од вимена
неоплођеног грла, а за тај раст потребна је значајна количина хране, односно
енергије, протеина, витамина и других хранљивих материја.
Обезбеђење свих наведених потреба сабраних као потребе за раст
плода, стварање телесних резерви, сопствени пораст као и развој и припрему
вимена тражи значајно побољшање исхране јуница последњих 45-60 дана
бременитости. Обим тог повећања условљен је како развијеношћу, тако и
кондицијом, односно степеном ухрањености јуница у том периоду. С друге
стране, промена у исхрани одређено време пред тељење (45-60 дана)
неопходна је и ради привикавања грла на онај тип оброка са којим ће се
хранити непосредно после тељења. Отуда се у овом периоду најчешће
повећава дневна количина концентрата све до вредности од приближно 4 kg
/дан. Једновремено се нешто смањује количина кабасте хране, што се и иначе
дешава као последица смањења капацитета бурага попуњавањем трбушне
дупље плодом који нагло расте.
Понекад се поставља питање погодности или неподесности
појединих кабастих хранива за исхрану јуница и крава у последња два
месеца бременитости. Оно нема оправдања ако се користе
висококвалитетна кабаста хранива. Као основа волуминозног дела оброка
може да се користи како висококвалитетно сено, тако и силажа, сенажа,
зелена храна, репа и друга хранива. Због релативно ниског садржаја суве
материје у зеленој храни, силажи, репи и другим хранивима у оброк се
редовно укључује и одређена количина сена. При крају бременитости
количина сена се најчешће нешто повећава а количина сочне хране
смањује, при чему стање вимена има одлучујућу улогу. Најчешће се на
недељу дана пред тељење количина сочне хране значајно смањује или чак
искључује из оброка. Количина концентрата се на 2-3 дана пред тељење
такође смањује на 1-2 kg или се потпуно укида зависно од брзине
наливања и општег стања вимена јуница. На приближно 24 часа пред

тељење јуницама се даје само мања количина сена како би се смањила
попуњеност органа за варење и тако олакшало само тељење. Вода треба да
стално буде на располагању.
После тељења, приближно после 1-2 часа, даје се топли напој од
мекиња и воде, а затим и мања количина сена. Наредних дана количина хране
се постепено повећава а у оброк уводе и друга хранива, тако да се са 7-10
дана по тељењу првотелке и друге тек отељене краве хране оброком који
стимулативно делује на његово конзумирање и производњу млека. Количина
хране је и даље испод стварних потреба тако да се постепено повећава како
би што пре, а најдаље 3-5 недеља по тељењу достигла вредност која одговара
стварним потребама првотелки за производњу млека, сопствени раст и
одржавање основних функција и интегритет организма. Међутим, отељене
јунице и краве, максимум у конзумирању хране достижу тек 2-4 недеље
после постизања највеће дневне млечности, која се у нашим запатима црно-
белих говеда најчешће постиже у току 3. до 5. недеље лактације.
ИСХРАНА КРАВА
Један од најзначајнијих фактора у производњи крава је исхрана. Без

адекватне исхране, која задовољава све потребе животиње у хранљивим
материјама, висока производња млека није могућа. Иако се на овим
проблемима ради већ дуги низ година, наука само делимично може да
нумерички изрази и објасни све оно што треба имати у виду да би се саставио
успешан оброк за ову категорију говеда.
Потребе крава у хранљивим материјама
Потребе у енергији
Домаћи нормативи. Према домаћим нормативима (Обрачевић, 1990)

у нашој земљи енергетска вредност хранива и оброка за исхрану крава се
изражава у мега џулима нето енергетске вредности за лактацију - МЈ НЕЛ.
Нето енергија изражава продуктивну вредност хранива. Дневне потребе у
енергији за одржање организма краве израчунавају се помоћу следеће фор-
муле:
МЈ НЕЛ/дан = 0,9752  (0,293  Т3/4)
где Т представља телесну масу у kg.

Израчунавање метаболичке масе (Т3/4) за краве од 500-700 kg врши се
према формули:
ТМ0,75 = 0,151  (ТМ + 200).
Потребе у енергији за производњу млека зависе од дневне количине

млека коју крава производи и енергетске вредности 1 kg млека (табела 74).
Енергетска вредност млека са 4% млечне масти, 4,7% лактозе и 0,7% пепела
је око 750 kcal или 3140 kЈ, односно 3,14 МЈ. Може се израчунати
коришћењем следеће формуле:
Е (МЈ/kg) = 0,4  м + 1,5

м=% масти у млеку
Табела 74. Дневне потребе у енергији за краву од 600 kg у зависности од

производње млека и % млечне масти
Млеко Масноћа млека у %
Kg /дан 3,50 3,75 4,00 4,25 4,50 4,75 5,00
0 34,6 34,6 34,6 34,6 34,6 34,6 34,6
10 63,2 64,2 65,6 66,6 68,0 69,0 70,1
20 92,5 94,2 97,3 99,8 102,2 104,6 107,0
30 122,9 126,7 130,1 133,9 137,7 141,5 -
40 154,0 159,1 164,3 169,5 - - -
Укупне потребе у енергији крава у лактацији, добијају се сабирањем

потреба за одржање организма и потреба за производњу млека. Услед
смањења ефикасности искоришћавања енергије из оброка, са повећањем
конзумирања хране, за краве које производе више од 20 kg млека/дан, овако
израчунате укупне потребе у енергији се повећавају, за производњу од 30 kg
млека/дан, за око 2%, а при још већој млечности и до 4%.
При исхрани младих крава које још нису завршиле пораст треба
обезбедити и енергију за подмирење тих потреба. Ове потребе износе око 4
МЈ НЕЛ/дан у првој лактацији а 2 МЈ НЕЛ у другој. Више детаља се може
наћи у табели 75.
Потребе за исхрану засушених крава зависе од њихове кондиције и
брзине пораста плода. Уколико је кондиција слабија утолико више треба
обезбедити енергије у овом периоду. Сматра се да у просечним условима, код
грла нормалне кондиције треба у 8. месецу лактације, преко уздржних

потреба, обезбедити енергију која би била потребна за производњу 2-5 kg 4%
на маст коригованог млека (4%МКМ) а у 9. месецу то износи 5-10 kg
4%МКМ.
Табела 75. Додатне дневне потребе за младе краве

Прираст МЈ НЕЛ УП Ca P
(g/дан) Лактација Засушење (g) (g) (g)
100 2,2 2,4 41 3,0 1,3
200 4,3 4,7 83 6,5 2,6
Пораст младих крава 300 6,5 7,1 124 9,5 3,8
400 8,6 9,5 165 13,0 5,1
500 10,8 11,9 207 16,0 6,4
Месец
7. 6,4 - 127 9,0 3,0
Бременитост
8. - 11,3 213 16,0 5,5
9. - 18,4 327 25,0 8,5
Од великог значаја је форма у којој се енергија налази заступљена у

оброку. Основне енергетске материје у оброку преживара су угљени хидрати.
За оптимално искоришћење хранљивих материја потребно је да угљени
хидрати буду у оброку заступљени у одговарајућем односу.
Код крава постоје прилично велике потребе за глукозом, пошто је она
прекурсор за стварање млечног шећера (лактозе). Те потребе могу да износе и
2,5-3 kg на дан. Практично сва глукоза у организму краве није директно
пореклом из хране, већ је настала процесом глуконеогенезе у јетри. Потребе у
глукози за метаболичке процесе код преживара и непреживара су сличне.
Најважнији извор из кога се код преживара ствара глукоза је пропионска
киселина (30-60%), али у ту сврху може да послужи велики број других
органских једињења. Други по важности извор су амино-киселине (до 20%).
У случају када се 20% потреба у глукози обезбеђује из амино-киселина, код
краве која даје 40 kg млека на дан, чак 1/3 укупног протеина из оброка се
потроши као извор енергије.
National Research Consil (NRC), 2001. Према моделу NRC-2001
препоруке за потребе крава у нето енергији се израчунавају коришћењем
Software-a: Nutrient Reqirements of Dairy Cattle Seventh Revised Edition, 2001,
Version 1.0.
NRC (2001) нормативи се све чешће користе код нас. Према њима,
потребе за одржавање крава у лактацији које су завршиле пораст, изражене у
NEl износе:
NEl (МЈ/дан) = 0,335  ТМ0,75
Ове потребе обухватају и нормалну активност грла, која се држе у

штали. Топлотни стрес може повећати уздржне потребе крава за 7-25%.
Потребе за производњу 1 kg млека износе:
NEl (МЈ/kg) = 0,3887  ММ% + 0,2289  СП% + 0,1653  Лак%
Ако се у млеку одређује само садржај масти и протеина, онда се за

рачунање концентрације NEl МЈ/kg млека, користи једначина:
NEl (МЈ/kg) = 0,3887  ММ% + 0,2289  СП% + 0,8017
Ако се у млеку одређује садржај правог, уместо сировог протеина

(СП), онда се у претходне две формуле користи фактор 0,2356 уместо
вредности 0,2289.
Уколико се пак у млеку мери само садржај масти, онда се садржај NEl
у 1 kg млека рачуна по формули:
NEl (МЈ/kg) = 1,506 + 0,4054  ММ%
Потребе за развој плода стеоних крава рачунају се на следећи начин:
NEl (МЈ/дан) = [0,0133  Д – 0,1473)  (ТТМ/45)] / 0,218
Д-дана бременитости, између 190 и 279 (ако бременитост траје дуже,

узимају се исте вредности као за 279. дан стеоности);
ТТМ-Телесна маса телета при тељењу;
Додатне потребе у нето-енергији за активност крава на паши, износе

0,0019 МЈ/kgТМ/km за укупну раздаљину коју крава пређе у току дана од
штале-измузишта до пашњака и назад, и 0,005 МЈ/kgТМ за пашу (ако паша
учествује са 60% у СМ оброка).
У табелама 76 и 77, дате су препоруке за краве ТМ-680 kg, у
појединим фазама лактације и за различиту дневну производњу млека, и
састав млека.
Табела 76. Потребе у енергији и протеинима за краве у раној лактацији, ТМ-

680 kg (NRC 2001)
Промена
Прави Конзуми- RDP RUP SP
Млеко ММ телесне NEl RDP RUP
протеин рање % % %
kg % масе МЈ/дан g g
% СМ, kg СМ СМ СМ
kg/дан
20 3,0 2,5 12,0 0 96,2 1360 500 11,3 4,2 15,5
20 3,0 3,0 12,0 - 0,2 98,7 1360 670 11,3 5,6 16,9
20 3,0 3,5 12,0 - 0,3 101,3 1360 850 11,3 7,1 18,4
20 3,5 2,5 12,4 - 0,1 100,0 1400 480 11,3 3,9 15,2
20 3,5 3,0 12,4 - 0,2 102,5 1400 660 11,3 5,3 16,6
20 3,5 3,5 12,4 - 0,4 105,0 1400 840 11,3 6,8 18,1
20 4,0 2,5 12,7 - 0,2 104,2 1440 470 11,3 3,7 15,0
20 4,0 3,0 12,7 - 0,3 106,3 1440 650 11,3 5,1 16,5
20 4,0 3,5 12,7 - 0,4 108,8 1440 820 11,3 6,5 17,8
30 3,0 2,5 14,0 - 0,6 122,2 1570 860 11,2 6,1 17,4
30 3,0 3,0 14,0 - 0,8 125,9 1570 1130 11,2 8,1 19,3
30 3,0 3,5 14,0 - 1,0 129,3 1570 1390 11,2 9,9 21,1
30 3,5 2,5 14,5 - 0,7 128,0 1620 850 11,2 5,9 17,0
30 3,5 3,0 14,5 - 0,9 131,4 1620 1110 11,2 7,7 18,8
30 3,5 3,5 14,5 - 1,1 135,1 1620 1370 11,2 9,4 20,6
30 4,0 2,5 15,1 - 0,9 133,9 1670 830 11,1 5,5 16,6
30 4,0 3,0 15,1 - 1,0 137,2 1670 1090 11,1 7,2 18,3
30 4,0 3,5 15,1 - 1,2 141,0 1670 1350 11,1 8,9 20,0
40 3,0 2,5 16,0 - 1,2 147,7 1760 1230 11,0 7,7 18,7
40 3,0 3,0 16,0 - 1,5 152,7 1760 1580 11,0 9,9 20,9
40 3,0 3,5 16,0 - 1,7 157,7 1760 1930 11,0 12,1 23,1
40 3,5 2,5 16,7 - 1,4 155,6 1830 1210 11,0 7,2 18,2
40 3,5 3,0 16,7 - 1,6 160,7 1830 1560 11,0 9,3 20,3
40 3,5 3,5 16,7 - 1,9 165,7 1830 1910 11,0 11,4 22,4
40 4,0 2,5 17,4 - 1,6 163,6 1900 1190 10,9 6,8 17,8
40 4,0 3,0 17,4 - 1,8 168,2 1900 1540 10,9 8,9 19,8
40 4,0 3,5 17,4 - 2,0 173,2 1900 1890 10,9 10,9 21,8
Табела 77. Потребе у енергији и протеинима за краве у средини лактације, ТМ-

680 kg (NRC, 2001)
Конзуми- Промена
Прави RDP RUP SP
Млеко ММ рање телесне NEl RDP RUP
протеин % % %
kg % СМ масе МЈ/дан g g
% СМ СМ СМ
kg kg/дан
25 3,0 2,5 19,6 1,0 108,8 1940 620 9,9 3,2 13,1
25 3,0 3,0 19,6 0,8 112,1 1940 840 9,9 4,3 14,2
25 3,0 3,5 19,6 0,7 115,1 1940 1070 9,9 5,5 15,4
25 3,5 2,5 20,3 0,9 113,8 2000 600 9,9 3,0 12,9
25 3,5 3,0 20,3 0,8 116,7 2000 820 9,9 4,0 13,9
25 3,5 3,5 20,3 0,6 120,1 2000 1050 9,9 5,2 15,1
25 4,0 2,5 21,0 0,9 118,8 2060 580 9,8 2,8 12,6
25 4,0 3,0 21,0 0,7 121,8 2060 810 9,8 3,9 13,7
25 4,0 3,5 21,0 0,6 124,7 2060 1030 9,8 4,9 14,7
35 3,0 2,5 22,7 0,6 134,7 2210 990 9,7 4,4 14,1
35 3,0 3,0 22,7 0,4 138,9 2210 1300 9,7 5,7 15,4
35 3,0 3,5 22,7 0,2 143,1 2210 1620 9,7 7,1 16,8
35 3,5 2,5 23,6 0,5 141,4 2290 960 9,7 4,1 13,8
35 3,5 3,0 23,6 0,3 145,6 2290 1280 9,7 5,4 15,1
35 3,5 3,5 23,6 0,1 150,2 2290 1600 9,7 6,7 16,4
35 4,0 2,5 24,5 0,4 148,1 2370 940 9,7 3,8 13,5
35 4,0 3,0 24,5 0,2 152,7 2370 1260 9,7 5,1 14,8
35 4,0 3,5 24,5 0 156,9 2370 1570 9,7 6,4 16,1
45 3,0 2,5 25,7 0,1 118,4 2470 1370 9,6 5,3 14,9
45 3,0 3,0 25,7 - 0,1 166,1 2470 1780 9,6 6,9 16,5
45 3,0 3,5 25,7 - 0,4 171,5 2470 2180 9,6 8,5 18,1
45 3,5 2,5 26,9 0 169,0 2570 1340 9,6 5,0 14,6
45 3,5 3,0 26,9 - 0,2 174,9 2570 1750 9,6 6,5 16,1
45 3,5 3,5 26,9 - 0,5 180,3 2570 2160 9,6 8,0 17,6
45 4,0 2,5 28,1 - 0,1 177,8 2670 1310 9,5 4,7 14,2
45 4,0 3,0 28,1 - 0,3 183,3 2670 1720 9,5 6,1 15,6
45 4,0 3,5 28,1 - 0,6 189,1 2670 2130 9,5 7,6 17,1
Потребе у протеинима
Крава вари протеин микроорганизама и неразграђени протеин хранива

и користи их за снабдевање свог организма амино-киселинама. За производњу
млека је повољно стварање што је могуће веће популације микроорганизама у
бурагу, јер то истовремено значи и више протеина за краву. Микробијални

протеин је најјефтинији и најбољи извор протеина за производњу млека.
Процењује се да 40-80% од свих амино-киселина потребних кравама у
лактацији бива задовољено из микробијалног протеина. Амино-киселински
профил микробијалног протеина веома добро одговара профилу протеина
млека.
Количина микробијалног протеина која може да буде произведена у
бурагу по правилу није довољна за високопроизводне краве у лактацији,
посебно у току првих 14 недеља после тељења. Због тога оброк мора да
садржи и неразградиви протеин. Постоје хранива која имају “природно”
неразградив протеин (кукурузни глутен, на пример). На разградивост
протеина се може утицати и одређеним поступцима обраде хранива
(термичка или хемијска обрада). При томе се обрадом обично постиже
смањење разградивости протеина неког хранива у бурагу.
Домаћи нормативи. Потребе крава за одржавање у ССП, рачунају се

по формули:
ССП, g/дан = 2,7  ТМ0,75
Потребе у ССП за производњу 1 kg млека са различитим садржајем

масти дате су у табели 78.
Табела 78. Потребе у ССП за производњу 1 kg млека

Садржај масти у млеку, %
3,5 3,75 4,0 4,25 4,5 4,75 5,0
ССП
55 58 60 62 65 67 69
g/kg млека
National Research Consil (NRC), 2001. Потребе су изражене у

метаболичком протеину (МР). Метаболички протеин животиња добија из
микробијалног сировог протеина (MSP) који је синтетисан активношћу
микрофлоре бурага, протеина хране који је неразградив у бурагу (RUP), и
ендогеног протеина (ESP). Синтеза микробијалног протеина (MSP) у бурагу
крава износи 130 g/kg конзумираних TDN. Приближна количина
синтетисаног бактеријског протеина у бурагу (NRC, 1989) се може добити и
коришћењем једначине:
MSP (g/дан) = 6,25  (- 30,93 + 11,45  NEl (Mcal/дан)).

Предвиђен доток ендогеног сировог протеина (ESP) у дуоденум

износи:
ESP (g/дан) = 11,9  Конз.СМ( kg/дан).
Количина метаболичког протеина (МP) који животиња искористи

рачуна се на бази следећих вредности:
- Учешће правог протеина у микробијалном сировом протеину износи
око 80%. Преосталих 20% чине нуклеинске киселине. Сварљивост
правог микробијалног протеина износи 80%. На осову тога, фактор
конверзије микробијалног сировог протеина (MSP) у метаболички
протеин (MP) износи 0,64.
- Сматра се да протеин неразградив у румену (RUP) представља 100%
прави протеин. Сварљивост ових протеина се разликује између
хранива, и креће се између 50 и 100% (просечна вредност 80%).
Допринос ових протеина укупној количини метаболичког протеина
који животиња искористи варира зависно од хранива. Фактор
конверзије RUP у MP се креће између 0,5 и 1 (просечно 0,8).
- Процењује се да око 50% од количине ендогеног сировог протеина
(ESP) чини прави протеин, чија је сварљивост 80%. У складу са тим,
фактор конверзије ESP у MP износи 0,4.
Уздржне потребе крава у метаболичком протеину рачунају се према

следећој формули:
MP (g/дан) = 4,1  ТМ0,50 + 0,3 x ТМ0,60 + [(Конз.СМ (kg)  30) – 0,50 

(bact. MP)] + Ендогени MP / 0,67
Израчунавање количине микробијалног метаболичког протеина (bact.

MP) врши се на основу претходно наведеног израза за обрачун синтезе
микробијалног сировог протеина, и множењем добијене вредности за MSP са
фактором 0,64. Количина ендогеног метаболичког протеина се рачуна
множењем вредности за ESP са фактором 0,4.
Потребе крава у MP за производњу млека:
MP (g/дан) = [(kg млека x (% Правог прот. у млеку / 100)) / 0,67]  1000
Додатне потребе за развој плода (рачунају се почевши од 190. дана

бременитости):
МП (g/дан) = [((0,69  Дана стеоности) – 69,2)  (ТТМ / 45)] / 0,33

ТТМ-Телесна маса телета при рођењу
Према моделу NRC-2001. препоруке за потребе у метаболичком

протеину нису табеларно наведене, већ се за свако конкретно производно
грло израчунавају коришћењем Software-a: Nutrient Reqirements of Dairy
Cattle Seventh Revised Edition, 2001, Version 1.0.
Ефикасно искоришћавање протеина из оброка, захтева избор
комплементарних хранива и додатака, који ће обезбедити одговарајући тип и
количину протеина разградивог у бурагу, и тиме обезбедити потребе у азоту
(али не и вишак азота) руминалних микроорганизама, за максималну синтезу
микробијалног протеина. У оброку треба обезбедити и одговарајући тип и
количину протеина неразградивог у румену и сварљивог у танком цреву,
чиме се осигурава одговарајући профил и количина апсорбованих амино-
киселина.
Као оријентационо правило може се узети да сирови протеин у
оброку високо продуктивних крава треба да садржи 60-65% разградивог
протеина (RDP), и 35-40% неразградивог протеина (RUP). Најбоље је да
поједине фракције протеина не буду заступљене ни у вишку ни у мањку. И
поред тога што неки оброци испуњавају критеријум односа разградивог и
неразградивог протеина, ипак не обезбеђују довољно есенцијалних амино-
киселина за синтезу оне количине млека која се очекује од високо
продуктивних грла у лактацији. Због тога се мора водити рачуна и о амино-
киселинском профилу неразградивог протеина у оброцима за краве. Када се
краве хране оброцима који се заснивају на кукурузној силажи или је више
заступљено зрно кукуруза, неразградиви протеин не садржи довољно
лимитирајућих амино-киселина, пре свега лизин. Код таквих оброка треба
као извор неразградивог протеина користити термички обрађене производе
од соје, или друга хранива са већим уделом неразградивог протеина, са
одговарајућим амино-киселинским саставом, па и протектиране синтетичке
АК. И обратно, метионин се јавља као прва лимитирајућа АК, када оброк
садржи мало хранива на бази кукуруза, затим код оброка који се највећим
делом састоје од кабастих хранива, или када највећи део RUP потиче из
сојиних производа и анималних хранива. Лизин и метионин се јављају као
главне лимитирајуће АК у оброцима без додатака протеинских хранива. У
оброцима заснованим на травној силажи, јечму, овсу, резанцима шећерне
репе, без кукуруза и хранива-производа прераде соје, и хистидин се може
јавити као лимитирајућа есенцијална АК.
Хранљива вредност метаболичког протеина за млечна грла зависи од
профила есенцијалних амино-киселина, и релативног учешћа есенцијалних
АК у метаболичком протеину. Побољшање ефикасности искоришћавања
протеина и N из оброка, уз оптималну продуктивност грла, доводи до
смањења трошкова исхране по 1 kg произведеног млека, или оствареног
прираста. Што се тиче производње протеина млека, садржај протеина у млеку
се може повећати побољшањем амино-киселинског профила метаболичког
протеина.
Табела 79. Поређење профила есенцијалних амино киселина телесног ткива

говеда, крављег млека, бактерија бурага, протозоа бурага и најчешће
коришћених хранива (NRC, 2001)
Арг Хис Изо Леу Лиз Мет Фен Трео Трип Вал
% од укупних есенцијалних АК
Производи животиња
Говеђа полутка 16,8 6,3 7,1 17,0 16,3 5,1 8,9 9,9 2,5 10,1
Млеко-кравље 7,2 5,5 11,4 19,5 16,0 5,5 10,0 8,9 3,0 13,0
Руминални микроорганизми
Руминалне
10,4 4,2 11,6 15,9 16,6 5,1 10,1 11,4 2,7 12,4
бактерије
Руминалне
9,3 3,6 12,7 15,8 20,6 4,2 10,7 10,5 2,8 9,7
протозое
Кабаста хранива
Сено луцерке 12,5 4,7 10,3 17,9 12,4 3,8 11,6 10,6 3,6 12,7
Силажа луцерке 10,9 4,7 11,1 17,9 12,1 3,8 11,7 10,7 2,7 14,1
Силажа кукуруза 6,2 5,7 10,6 27,2 7,9 4,8 12,1 10,1 1,4 14,1
Травно сено 11,7 4,9 10,0 18,8 10,5 3,9 11,8 10,9 3,7 13,6
Травна силажа 9,4 5,1 10,9 18,8 10,1 3,7 13,4 10,2 3,3 15,0
Житарице
Јечам 13,4 6,1 9,2 18,5 9,6 4,5 13,5 9,1 3,1 13,0
Кукуруз 11,5 7,8 8,2 27,9 7,1 5,3 11,5 8,8 1,8 10,0
Овас 16,6 5,9 9,1 17,7 10,1 4,2 12,5 8,4 2,9 12,6
Пшеница 13,6 7,1 9,6 19,3 8,1 4,6 13,3 8,4 3,5 12,3
Сирак 9,4 5,7 9,3 31,9 5,4 4,2 12,3 7,8 2,5 11,6
Протеинска хранива биљног порекла
Сојина сачма 16,2 6,1 10,1 17,2 13,9 3,2 11,6 8,7 2,8 10,2
20,8 6,2 9,9 15,2 8,0 5,6 11,0 8,7 2,9 11,7
сачма
Сачма уљане
16,5 6,6 9,0 15,9 13,2 4,4 9,5 10,4 3,4 11,1
репице
Сачма лана 20,9 4,8 11,0 14,5 8,7 4,2 11,1 8,9 3,7 12,3
Суви пивски троп 14,7 5,1 9,8 20,0 10,4 4,3 11,7 9,1 2,5 12,1
Кукурузни глутен 7,1 4,7 9,1 37,2 3,7 5,2 14,1 7,5 1,2 10,3
Протеинска хранива анималног порекла
Рибље брашно 13,1 6,4 9,2 16,2 17,2 6,3 9,0 9,4 2,4 10,8
Месно-коштано
19,5 5,3 7,7 17,2 14,5 3,9 9,4 9,1 1,6 11,8
брашно
Крвно брашно 7,8 11,3 2,2 22,7 15,9 2,1 12,1 7,7 2,8 15,4
Брашно од перја 16,2 2,7 11,4 19,9 6,0 1,8 11,6 11,1 1,7 17,6
Сурутка-сува 5,0 4,5 12,1 21,2 17,6 3,3 7,0 14,1 3,5 11,7
Амино-киселински састав појединих хранива која се користе у

исхрани говеда, као и амино-киселински састав микробијалног протеина,
млека и оствареног прираста, дат је у табели 79. Пошто се амино-киселинска
структура микробијалног протеина разликује од потребног односа

есенцијалних амино-киселина оптималног за производњу млека и за синтезу
протеина млека, амино-киселински профил метаболичког протеина се
коригује управо адекватном амино-киселинском структуром протеина
неразградивог у румену, која се обезбеђује одговарајућим саставом оброка.
Вишак протеина оброка који је разградив у румену негативно утиче на
економску ефикасност производње. Овај негативни утицај се испољава директно,
због нерационалног коришћења протеина из хране, који су највреднији и
најквалитетнији састојци хранива, као и индиректно кроз разне физиолошке
поремећаје, а који су крајње негативни за репродукцију, дужину искоришћавања
у производњи и продуктивност крава. На све ово треба додати и неповољан
ефекат повећаног излучивања N у животну средину. Наиме, овај проблем је данас
све битнији при одлучивању о погодности и прихватљивости организовања ове
као и свих других грана сточарске производње.
Оброци за краве у лактацији, који садрже више од 19% СП у СМ
оброка, повећавају садржај урее у крви и млеку, смањују интензитет
плодности, мењају садржај утерине течности, смањују утерину pH вредност,
доводе до смањења лутеалног ткива у оваријима крава у раној лактацији и
смањују садржај прогестерона у крвној плазми крава у раној лактацији.
Вишак протеина разградивог у румену има већи негативан утицај на
плодност у односу на вишак неразградивих протеина.
Концентрација урее у млеку и концентрација урее у крви су
индикатори производње урее у јетри. Концентрација N из урее у млеку већа
од 19 mg/l повезана је са смањеном плодношћу, а такође и концентрација N
из урее у крви већа од 20 mg/l.
Поред свега овога, вишак протеина оброка који је разградив у румену
негативно утиче на енергетски статус краве у лактацији због додатног утрошка
енергије за метаболичку неутрализацију вишка амонијака, синтезом урее у јетри.
Потребе у влакнима
Одговарајућа концентрација NDF у оброку је неопходна за

функционисање бурага, и нормално одвијање процеса микробиолошке
ферментације. Од учешћа NDF у сувој материји оброка директно зависи pH
вредност буражног садржаја, како због спорије сварљивости влакана, и добијања
мање киселих крајњих производа ферментације, тако и због позитивног утицаја
на дужину жвакања хране, а са тим у вези и на лучење пљувачке, која у бурагу
има изражено пуферно дејство. Такође, значајан је позитиван утицај
концентрације NDF из кабасте хране на садржај масти у млеку.
Уколико није обезбеђен минимални садржај влакана у оброку, долази
до појаве ацидозе у бурагу, смањења конзумирања и сварљивости СМ оброка,
смањења количине произведеног млека, смањена садржаја масти у млеку, а
може доћи и до појаве ламинитиса, паракератозе бурага, као и дислокације
(измештања) абомазума.
Табела 80. Препоруке за минималну концентрацију укупног NDF (% СМ), као

и NDF из кабастих хранива, и препоруке за максималне концентрације
NVUH, у оброцима за краве у лактацији које се хране комплетним оброцима
(прекрупа кукуруза је основно концентровано храниво),(NRC,2001)
Мин. садржај
Мин. садржај Макс. садржај Мин. садржај
NDF из кабастих
NDF NVUH ADF
хранива
19 25 44 17
18 27 42 18
17 29 40 19
16 31 38 20
15 33 36 21
Потребан садржај NDF у оброку крава у лактацији којима се посебно

даје кабасти део оброка, а посебно концентровани (два пута дневно) већи је
док је оптимална концентрација NVUH у оброку мања. Овакви оброци се
карактеришу израженим дневним флуктуацијама pH вредности садржаја
бурага, услед великог једнократног конзумирања лако-разградивих угљених
хидрата, што се негативно одражава и на садржај масти у млеку.
У случају када краве конзумирају оброк са довољном количином
NDF-а, а кабасти део оброка је превише уситњен, долази до сличних
поремећаја, као и у случају када нема довољно влакана у оброку.
Одговарајућа величина честица кабасте хране у оброку је неопходна за
нормално функционисање бурага. Сувише уситњена кабаста хранива утичу
на скраћење времена жвакања и преживања, смањујући на тај начин
количину излучене пљувачке и количину NaHCO3 која доспева у румен. На
тај начин, долази до снижавања pH вредности бурага. Када pH вредност
садржаја бурага падне испод 6,0, редукује се пораст целулолитичких
бактерија. Истовремено, повећава се број бактерија које производе
пропионску киселину, сужава се однос сирћетне и пропионске киселини и
долази до смањења садржаја масти у млеку.
Познавање дистрибуције дужине одсечака кабастих хранива је
значајније него познавање просечне дужине одсечака. У ту сврху је на
Pennsilvania State University развијен једноставан метод и практична опрема (
израђен од поливинил хлорида и шпер плоче) за детерминисање расподеле
одсечака кабастих хранива и комплетних оброка у фармским условима.
Уређај се састоји од рама (од шпер плоче), два сита (израђена од поливинил-
хлорида) са промером отвора: горњег сита од 19 mm, и доњег сита од 8 mm;
испод доњег сита се налази плоча без отвора (од шпер плоче). На тај начин
одвајају се 3 фракције честица: оне које су промера већег од 19 mm, затим
фракција честица величине између 8 и 19 mm, и фракција честица хране
ситнијих од 8 mm. Запремина узорка хране је око 1,4 l, а просејавање се врши

ручно. Оптимална расподела одсечака хране дата је у табели 81.
Табела 81. Оптимална дистрибуција честица кабастих хранива и комплетног

оброка (Heinrichs, 1996)
Величина Силажа целе биљке
Сенажа Комплетни оброк
одсечака кукуруза
2 – 4 % ако није једино 10 – 15 % за сенажу
6 – 10 % или више
кабасто храниво у силоторњу
3- 6 % уколико је
> 19 mm обезбеђен довољан
5 – 10 % ако је једино 15 – 25 % за сенажу
садржај NDF-а из
кабасто храниво у сило-тренчу
кабасте хране и
укупног N-а
8 – 19 mm 40 -50 % 30 – 40 % 30 – 50 %
 8 mm 40 -50 % 40 – 50 % 40 – 60 %
Постоји и новија-модификована верзија наведеног сепаратора са 3.

сита (3. сито је метално, са квадратним отворима 1,18×1,18 mm, и по
дијагонали 1,67 mm). Потреба за увођењем 3. сита јавила се из разлога што је
доказано да се управо честице хране које су мање од промера отвора на
последњем ситу брзо разлажу у бурагу, или брзо пролазе кроз бураг (табела
82). Овај тип сепаратора је нарочито погодан за оптимализацију степена
уситњености комплетних оброка (ТМР).
Табела 82. Оптимална дистрибуција честица кабастих хранива и комплетног

оброка (Heinrichs at Kononoff, 2002).
Величина Силажа целе Комплетни
Сенажа
одсечака биљке кукуруза оброк
> 19 мм 3–8% 10 – 20 % 2–8%
8 – 19 мм 45 -65 % 45 – 75 % 30 – 50 %
1,67-8 мм 30 - 40 % 20 – 30 % 30 – 50 %
 1,67 мм 5% 5% ≤ 20 %
Потребе у минералним материјама
Слично другим животињама, најзначајнији макроелементи за краве су

калцијум, фосфор, магнезијум, калијум, натријум, хлор и сумпор, а од микро
елемената то су кобалт, бакар, јод, гвожђе, манган, селен и цинк. Оквирне
препоруке су дате у табели 83.
Табела 83. Препоруке за заступљеност појединих хранљивих материја у оброку

крава високе производње
Лактација Засушење
Хранљива материја
Почетак Средина Крај Почетак Крај
Протеин
Укупни, %СМ 17,5-19,5 15-17 14-15 12 14,5-15,0
Неразградиви, %УП 35-40 33-37 30-36 30-35 33-38
Растворљиви, %УП 30-33 30-40 30-35 32-35 31-34
Угљени хидрати
ADF, минимум, % 17-21а 19-22 21-25 30-35 25-29
NDF, минимум, % 28-31а 28-33 34-40 42-50 37-43
NDF из кабасте хране, минимум, % б 18-23 19-23 21-25 35-38 31-34
Неструктурни угљени хидрати, % ц 35-42 34-43 32-45 30-40 34-40
Ниво СМ из кабасте хране, мин, % 40-45 45-50 50-55 60 55
Енергија
НЕЛ, МЈ/kg СМ оброка д 7,0-7,4 6,8-7,2 6,5-6,9 5,4-5,9 6,1-6,6
Маст, укупно у оброку (%) 5-7 е 5-6 3-5 3-4 3-5
Макро елементи, %СМ
Калцијум 0,80-0,85 0,70-0,80 0,65-0,75 0,60-0,80 0,60-0,80ф
Калцијум, ако се додаје маст 0,90-1,10 0,90-1,00 0,85-0,95 - -
Фосфор 0,48-0,55 0,43-0,47 0,38-0,42 0,30-036 0,34-0,40
Магнезијум ф 0,32-0,40 0,28-0,35 0,25-0,30 0,18-0,20 0,20-0,25
Калијум 1,20-1,40г 1,00-1,20 0,90-1,00 0,70-0,80 0,70-0,80
Натријум г 0,20-0,30 0,18-0,25 0,18-0,25 0,10 0-0,10х
ф
Хлор 0,25-0,30 0,25-0,30 0,25-0,30 0,20 0,20
NaCl х 0,25-0,50 0,25-0,50 0,25-0,50 0,22-0,25 0-0,25х
Сумпор ф 0,20-0,25 0,20-0,25 0,20-0,25 0,16-0,20 0,16-0,20
Однос N: S и 11-13:1 11-13:1 10-12:1 10-13:1 5-12:1и
ј
Микро елементи, mg/kgСМ
Кобалт 0,5 (0,4) 0,4 (0,3) 0,3 (0,2) 0,3 (0,2) 0,4 (0,3)
Бакар 20 (12) 15 (10) 12 (8) 12 (8) 20 (12)
Јод 0,8 (0,8) 0,8 (0,8) 0,8 (0,8) 0,5 (0,5) 0,5 (0,5)
Гвожђе 100 (50) 100 (50) 100 (50) 100 (50) 100 (50)
Манган 70 (50) 60 (45) 50 (40) 60 (45) 70 (50)
Селен 0,3 (0,3) 0,3 (0,3) 0,3 (0,3) 0,3 (0,3) 0,3 (0,3)
Цинк 80 (55) 70 (50) 60 (45) 70 (50) 80 (55)
Витамини 103 ij/дан
А 150-200 100-150 75-100 75-100 100-150
D 40-60 30-50 25-35 25-30 25-35
Е 6-8 4-6 3-5 4-6 6-10
а
Оброци који имају мање од 21% NDF из кабасте хране могу да имају 17-19% ADF и
28% NDF
б
Влакна из кабасте хране треба да буду 65-75% од укупних NDF
ц
Израчунавају се као 100 - (%сировог протеина + % NDF+ %масти + %пепела)
д
Потребан ниво енергије зависи од оцењене телесне кондиције
е
Маст која превазилази удео од 6,0-6,5% треба да буде у протектираном облику.
Ниво изнад 5-6% масти се не препоручује за првих 35-45 дана лактације
ф
Засушене краве треба да добијају анјонске соли: Cl, S и Mg до 1,0; 0,45 и 0,4%
респективно. Пред партус ниво калцијума треба да буде 0,9%.
г
Треба повећати К до 1,3-1,5% и Na 0,3-0,5% у условима топлотног стреса.
х
При хладнијем времену треба смањити ниво соли када се пуфери који садрже Na
дају кравама. Треба избацити у време када се кравама дају анјонске соли. Избегавати
давање пуфера засушеним кравама.
и
Однос N:S варира зависно од нивоа протеина и S који се налазе у оброку. Давање
анјонских соли може да смањи овај однос на 5-7:1 и то не треба да брине. Оброци
богати у неразградивим протеинима не треба да имају однос већи од 11-12:1.
ј
Минималне препоруке које су дате у заградама односе се на допунске изворе.
Домаћи нормативи. Према Обрачевићу (1990), потребе за одржавање

у калцијуму и фосфору се рачунају помоћу следећих формула:
Ca, g/дан = 0,06 x ТМ
P, g/дан = 0,045 x ТМ
Табела 84. Дневне потребе за одржавање

Маса краве Ca P Mg
kg g g g
400 24 18 12
450 27 20 13
500 30 23 15
550 33 25 16
600 36 27 18
650 39 29 19
700 42 31 21
Табела 85. Производне потребе, по 1 kg произведеног млека

Масноћа млека, %
Потребе
3,5 3,75 4,0 4,25 4,5 4,75 5,0
Ca, g 2,8 3,0 3,1 3,2 3,3 3,5 3,6
P, g 1,6 1,7 1,7 1,8 1,8 1,9 2,0
Све напред наведене и израчунате вредности се односе на укупни Ca и

P. Уздржне потребе у NaCl износе 5 g/100 kg ТМ а потребе за kg млека су 2 g.
National Research Counsil (NRC), 2001. Потребе у калцијуму су дате

у апсорбованом, односно искористивом Ca.
Уздржне потребе у Ca:
За засушене краве: Ca (g/дан) = 0,0154 × ТМ

За краве у лактацији: Ca (g/дан) = 0,031 × ТМ
Потребе у Ca за развој плода се рачунају после 190. дана
бременитости, и износе:
Ca (g/дан) = 0,02456 × е(0,05581 - 0,00007 x д) × д – 0,02456 × е(0,05581 - 0,00007 × (д - 1)) × (д - 1),
где је д - број дана бременитости.

Потребе за лактацију у апсорбованом Ca зависе од садржаја протеина
у млеку. За краве холштајн расе, износе: Ca (g/kg млека) = 1,22; За остале
расе: Ca (g/kg млека) = 1,37; Кравама је потребно 2,1 g искористивог Ca по 1
kg излученог колострума.
Сматра се да је искористивост Ca из кабастих хранива око 30%, из
концентрованих хранива на око 60%, из CaCO3 75%, из CaCl2 95%, а из
сточне креде око 70%.
Фосфор: Уздржне потребе крава у абсорбованом фосфору износе 1,0
g/kg конзумиране СМ.
Потребе за развој плода, након 190. дана бременитости се рачунају
према формули:
P (g/дан) = 0,02743 × е(0,05527 – 0,000075 × д) ×д – 0,02743 × е(0,05527 – 0,000075 × (д – 1)) × (д – 1).
Потребе за лактацију у абсорбованом фосфору се рачунају на основу

дневне производње млека и садржаја фосфора у млеку, и износе 0,90 g/kg
млека. Сматра се да код крава коефицијент апсорпције фосфора из кабастих
хранива износи 64%, а из концентрованих хранива 70%.
Натријум: Уздржне потребе у абсорбованом Na за засушене краве
износе 1,5 g/100 kg ТМ. За краве у лактацији потребно је обезбедити 0,038
g/kg ТМ, за одржавање организма. Пошто се знојењем додатно повећава
излучивање натријума из организма крава, за температуре између 25 и 30оC
треба обезбедити још додатних 0,10 g Na/100 kg ТМ, а ако је температура >
30оC, уздржне потребе се повећавају за 0,50 g/100 kg ТМ. За развој плода
треба обезбедити 1,39 g/дан натријума, за период стеоности изнад 190. дана.
Потребе за производњу млека у абсорбованом Na износе 0,63 g/kg млека.
Узима се да је ефикасност апсорбције Na из оброка (хранива + минерални
додаци) 90%.
Хлор: Потребно је обезбедити 2,25 g/100 kgТМ апсорбованог хлора,
за одржавање. У току бременитости треба обезбедити још додатних 1,0 g/дан,
почев од 190. дана стеоности. Потребе за хлоридним анјоном за производњу
млека износе 1,15 g/kg млека. Коефицијент апсорпције хлоридног анјона из
оброка (хранива + минерални додаци) износи 90%.
Калијум: У оброку засушених крава треба обезбедити 0,038 g/kg ТМ,
плус 2,6 g/kg конзумиране СМ, апсорбованог калијума за уздржне потребе.
Потребе крава у лактацији износе 0,038 g/kg ТМ плус 6,1 g/kg конзумиране
СМ оброка. За температуре изнад 30оC треба обезбедити још додатних 0,40
g/100 kg ТМ. У току бременитости, потребе крава за апсорбованим
калијумом се увећавају за 1,03 g/дан, почевши од 190. дана бременитости. За
производњу млека потребе износе 1,5 g/kg млека. Ефикасност коришћења
калијума из оброка је око 90%.
Магнезијум: Уздржне потребе крава у апсорбованом Mg износе
0,3 g/100 kg ТМ. Током бременитости, ове потребе се повећавају за 0,33
g/дан. Потребе за лактацију износе 0,15 g/kg млека. Коефицијент апсорбције
Mg из хранива износи око 16%.
Сумпор: Потребе у S износе 0,20% у СМ оброка.
Табела 86. Потребе крава у појединим микро-елементима* (NRC-2001)

Потребе за Потребе за Потребе за Коефицијент
Елеменaт
одржавање развој плода лактацију апсорбције, %
Бакар – 0,71 mg/100 0,15 mg/kg
1,5-2,0 mg/дан 4,0
Cu kg ТМ млека
0,6 mg/100 1,5 mg/100 kg
Јод – J - 80-90
kg ТМ ТМ
Гвожђе – 1,0 mg/kg
- 18 mg/дан 0,10
Fe млека
Манган – 0, 2 mg/100 0,03 mg/kg
0,3 mg/дан 0,75
Mn kg ТМ млека
4,5 mg/100 4,0 mg/kg
Цинк – Zn 12 mg/дан 15,0
kg ТМ млека
Кобалт* -
0,11 mg/kg СМ оброка
Co
Селен *-
0,3 mg/kg СМ оброка
Se
*
У табели су дате потребе у апсорбованим (искористивим) микро-елементима, осим
за Co и Se (потребе су дате у садржају укупних микроелемента у СМ оброка).
Потребе у витаминима
Микроорганизми бурага синтетишу већину витамина растворљивих у

води (витамини В-комплекса). Поред тога, њихова концентрација у
хранивима је релативно висока. Животиње преживари синтетишу витамин С.
Сматра се да код одраслих говеда, са функционалним руменом не треба
додавати у оброк витамине растворљиве у води. Дефицит у овим витаминима

је редак.
Насупрот томе, у оброке крава треба додавати витамине растворљиве
у мастима: А, D и Е-витамин. У оброке одраслих млечних грла треба путем
премикса обезбедити: 110 ij/kg ТМ витамина А, 30 ij/kg ТМ витамина D, 0,8
ij/kg ТМ витамина Е (за засушене краве 1,6 ij/kg ТМ) (NRC-2001). Витамин К
се не додаје у оброк јер се у довољној количини синтетише у румену.
Табела 87. Потребе крава у витаминима ij/грлу/дан ( Rostock feed Evaluation

Sistem, 2003)
Продуктивност Витамин A Витамин D
< 10 kg млека 30 000 3 000
10 – 20 kg млека 40 000 4 000
> 20 kg млека 50 000 5 000
Касна бременитост 50 000 5 000
Потребне количине воде
Код крава у лактацији потребе у води веома су велике из разлога што

се млеком свакодневно губи велика количина воде (а такође мокраћом,
изметом, знојењем и воденом паром из плућа). Укупне потребе у води зависе
од телесне масе, узраста и физиолошког стања јединке, а затим од висине
производње и састава млека, особености коришћених хранива (сварљивост,
заступљеност протеина и соли) као и анбијенталих услова.
Најбоље је да вода буде кравама стално на располагању (по вољи).
Сматра се да су потребе крава за водом задовољене са 4-6 литара по kg
конзумиране суве материје (СМ) оброка што код грла у лактацији износи
50-80 l на дан. Такође, може се очекивати да краве пију око 4 l воде за сваки kg
произведеног млека. Ова вредност знатно варира у зависности од температуре
амбијента, како је изнето у првом поглављу уџбеника. На температурама
испод нуле количина потребне воде опада на 2-4 l/kg СМ.
Могућност конзумирања хране код крава

Уобичајен начин изражавања конзумирања хране је преко СМ оброка.
Конзумирање СМ је у високој позитивној корелацији са производњом млека.
Удео СМ представља “заједнички именитељ” на који могу да се доведу сва
хранива. Конзумирање се изражава у kg СМ на 100 kg телесне масе говеда,
односно % од телесне масе (ТМ) грла. Код већине крава у лактацији
конзумирање износи 2-3% од ТМ. Краве највише производње треба да
конзумирају СМ у количини од око 4% ТМ. При томе, конзумирање СМ из

кабасте хране не треба да буде испод 2% ТМ. На сваки кг произведеног млека
краве треба да конзумирају најмање 0,50 kg СМ. Конзумирање мање од тога
може да доведе до губитка у кондицији, услед чега се код крава могу јавити
метаболички поремећаји.
Количина суве материје оброка коју животиња конзумира је од
суштинског значаја, јер условљава количину хранљивих материја које су на
располагању животињи за одржавање организма и производњу. За оптимално
формулисање оброка од изузетне је важности прецизна процена количине
суве материје, коју животиња треба, односно може да конзумира. На тај
начин се избегава дефицит или суфицит конзумираних хранљивих материја,
што значајно утиче на ефикасност њиховог искоришћавања. Смањено
конзумирање хранљивих материја утиче негативно на производњу и здравље
животиња. Насупрот томе, претерано конзумирање хранљивих материја
поскупљује исхрану, повећава излучивање појединих материја у животну
средину, а такође може неповољно да утиче на животињу или да има
токсичан ефекат.
На конзумирање суве материје оброка утиче више фактора: узраст и
физиолошко стање животиње, хемијске и физичке особине хранива, брзина
ситињења и проласка честица хране кроз преджелуце, разградња услед
деловања микроорганизама и температура амбијента.
Физичка испуњеност преджелудаца крава (ретикуло-румена) је битан
чинилац који ограничава конзумирање хране. Хранива и оброци који се
одликују ниском сварљивошћу, ограничавају конзумирање хране, због
њиховог спорог проласка кроз румен, и уопште споре пасаже кроз цели
дигестивни тракт. Фракција влакана нерастворљивих у неутралном
детерџенту (NDF) сматра се основним састојком оброка који је одговоран за
испуњеност преджелудаца и брзину пасаже дигесте кроз дигестивни тракт.
Добар пример за то је следећи: сено одличног квалитета крава може да
конзумира у количини од 3% ТМ, врло доброг квалитета 2,3%, просечног 2%
а сено слабог квалитета и сламу 1,5%. Недостатак довољних количина
квалитетне кабасте хране је данас вероватно највећи проблем који се јавља у
исхрани високопродуктивних крава. Квалитет кабастих хранива је изузетно
значајан фактор за реално упознавање генетске вредности крава, њихову
производност као и економичност производње. Условљен је следећим
факторима: биолошком припадношу културе, фазом развића биљке, откосом
по реду, временским условима за сушење и манипулацију, дужином и
условима складиштења и др.
Такође, количина апсорбованих хранљивих материја у односу на
потребе животиње, пре свега протеина и енергије, као и њихов међусобни
однос у оброку, утиче на количину конзумиране хране. Довољна количина
апсорбованих протеина и енергије у дигестивном тракту, али и њихов
неодговарајући однос у оброку, ограничавају конзумирање хране.
Код крава у лактацији, количина конзумиране енергије из оброка

условљена је пре свега утрошеном енергијом за производњу млека.
Интересантно је да се у току лактације код високопроизводних крава јавља
својеврсна хипертрофија бурага. То омогућује значајно повећање у
конзумирању СМ код тих грла, што представља додатну адаптацију за снаб-
девање повећаним количинама потребних хранљивих материја.
За високопроизводне краве холштајн расе може се користити следећа
једначина, која предвиђа конзумирање суве материје:
КСМ (kg/дан) = 0,02 × ТМ + 0,33 × 4%МКМ
Према NRC (2001) једначина за процену конзумирања суве материје

оброка за краве холштајн расе у лактацији гласи:
КСМ (kg/дан) = (0,372 × 4% МКМ + 0,0968 × ТМ0,75) × (1 – е (- 0,192 × (НЛ + 3,67)))
4% МКМ – Количина млека (кг/дан) коригованог на 4% млечне масти

НЛ – Недеља лактације
ТМ0,75 - Метаболичка маса
Табела 88. Предвиђено конзумирање суве материје за краве у лактацији, % од

телесне масе (NRC, 1989)
Производња
Телесна маса крава, kg
млека-4%МКМ
kg/дан 400 500 600 700
10 2,7 2,4 2,2 2,0
15 3,2 2,8 2,6 2,3
20 3,6 3,2 2,9 2,6
25 4,0 3,5 3,2 2,9
30 4,4 3,9 3,5 3,2
35 5,0 4,2 3,7 3,4
40 5,5 4,6 4,0 3,6
45 - 5,0 4,3 3,8
50 - 5,4 4,7 4,1
55 - - 5,0 4,4
60 - - 5,4 4,8
Предвиђена модификација (смањење) конзумирања суве материје

оброка, за краве у прве 3 недеље лактације, у односу на вредности дате у
табели износе 18% (NRC, 1989). Такође, предвиђено је и смањење
конзумирања суве материје за 0,02 kg на 100 kg телесне масе, за сваки 1%
повећања садржаја влаге у оброку изнад 50%, код исхране ферментираним

хранивима.
Температура амбијента, посебно велике летње топлоте, могу
неповољно да се одразе на конзумирање оброка. Може се очекивати да краве
смање конзумирање СМ хране за око 2,8% за сваких 1°C изнад +24 °C. Краве
почињу да испољавају топлотни стрес када температура пређе +27 °C а
релативна влажност 80%.
Биланс катјона и анјона у оброку крава

Да би се избегла појава акутне хипокалцемије непосредно након
тељења, и омогућила адекватна реакција организма на повећане потребе у Ca
(лучење колострума и млека), практикује се исхрана засушених крава у
периоду од 3. недеље пред тељење до партуса оброцима са адекватним
(негативним) катјонско-анјонским билансом (БКАО).
Биланс катјона и анјона у оброку (БКАО) представљен је следећом
једначином:
БКАО mЕq/kg СМ= ((Nа% / 0,0023) + (К% / 0,0039)) - ((Cl% / 0,0035) +

+(S% / 0,0016))
Оптималне вредности БКАО за засушене краве у овом периоду (од 3.

недеље пред очекивано тељење, до тељења) износи -75 до -150 mЕq/kg СМ
оброка. Вредности које су најчешће за стандардне оброке у нашим условима,
засноване на луцеркином сену, крећу се често и преко +200 mЕq/kg СМ
оброка. Последица овако високих вредности за БКАО је пре свега честа
појава метаболичког поремећаја-порођајне хипокалцемије (порођајне парезе,
млечне грознице) која се јавља непосредно пред, или после тељења.
Да би се у оброцима за засушене краве обезбедила одговарајућа
оптимална (негативна) вредност за БКАО, примењује се додавање у оброк
одговарајуће количине смеше анјонских соли (најчешће 100-200g/дан,
зависно од вредности за БКАО у конкретном оброку). У састав смеша
анјонских соли најчешће улазе: CaCl2, MgCl2, NH4Cl, CaSО4, MgSО4,
(NH4)2SО4, а може се користити и HCl.
Ово је посебно значајно за оброке са учешћем сена, или сенаже
луцерке, који се одликују изузетном алкалогеношћу (вредност за БКАО сена
луцерке износи +431 mЕq/kgСМ), и тиме доприносе високој позитивној
вредности за БКАО оброка у целини. Илустрације ради, вредности за
катјонско-анјонску разлику појединих хранива износе: кукурузна силажа
+156,4 mЕq/kgСМ; мачији реп +232,0 mЕq/kgСМ; зрно кукуруза +18,8
mЕq/kgСМ; зрно јечма -23,4 mЕq/kgСМ; сојин гриз +266,37 mЕq/kgгСМ.
Један од начина да се обезбеди оптималнија вредност за биланс

катјона и анјона у оброку за краве у засушењу је и употреба травног сена,
кога карактерише бољи катјонско-анјонски однос, у поређењу са луцерком.
У оброцима крава у лактацији (за разлику од засушених крава)
пожељна је висока позитивна вредност за БКАО. Инсистирање на високо
позитивној вредности БКАО за оброке крава у лактацији је оправдано с
обзиром да се ова грла одликују интензивним метаболизмом, и стога
унутрашња средина (ћелијско окружење) има тенденцију да буде ацидогена.
Одржавање катјонско-анјонске разлике оброка високом, неопходно је јер се
на тај начин својим алкалогеним дејством катјони Na+ и K+ супротстављају
тежњи ка системској ацидози.
Оптимална вредност за БКАО крава у лактацији се мења током
трајања лактације, у складу са опадањем количине произведеног млека.
Вредност за катјонско-анјонску разлику у оброку би требала да буде највећа
на почетку лактације и да полако опада током лактације. Краве у раној и
средњој лактацији реагују на позитивне вредности БКАО повећаном
производњом млека, али не и у касној лактацији.
За повећање вредности БКАО у оброцима који се користе за исхрану
крава у лактацији најчешће се користе натријум бикарбонат (NaHCO3) и
натријум карбонат (Na2CО3). Вредност БКАО за оброке крава у првом делу
лактације би требала да буде изнад +200 mЕq/kg СМ (оптимална вредност од
350-450 mЕq/kg СМ).
Мада не увек, али у већини случајева, краве које су храњене оброцима
који су засновани на легуминозним кабастим хранивима не реагују на додати
NaHCO3, као што је случај са кравама чији се оброци заснивају на кукурузној
силажи, или травама. Разлог је вероватно тај што легуминозна кабаста
хранива имају високе вредности за БКАО, а што је засновано на њиховом
високом садржају јона Na+ и K+, док кукурузна силажа и траве имају ниже
вредности катјонско-анјонске разлике.
Коришћење пуфера у исхрани крава

Коришћење додатака са пуферним дејством у оброцима за краве у
лактацији спречава се или смањује појава дигестивних поремећаја (ацидоза
бурага), и са тим повезаних неповољних ефеката: смањења сварљивости
влакана, смањења конзумирања СМ оброка, депресије млечне масти и
смањења млечности крава. У пракси се најчешће користе NaHCO3 и MgО.
Позитивни ефекти коришћења наведених минералних материја – пуфера су
изражени у условима:
 током ране лактације;
 у оброцима са високим учешћем лако разградивих угљених хидрата;
 у условима оброчне исхране крава, са великим интервалима између

оброка;
 када је кукурузна силажа основно кабасто храниво у оброку;
 у условима када се кабаста хранива и концентровани део оброка дају
посебно;
 при претераној уситњености кабастог дела оброка, и услед тога
смањене активности жвакања;
 када се јавља депресија млечне масти и смањење конзумирања см
оброка;
 када је садржај NDF у СМ оброка испод минималне препоручене
вредности;
Наведене материје се најчешће користе у концентрацији од 0,6 –
0,8% СМ оброка. Конзумирање натријум-бикарбоната доводи и до већег
конзумирања воде, и на тај начин смањује концентрацију и повећава садржај
руминалне течности.
Једна од улога минерала из групе алумосиликата – зеолит, бентонит, а
који се додају у оброке за краве је и регулисање pH вредности садржаја
бурага. Дејство ових компонената је спорије, али дуготрајније, и заснива се
на принципу измене јона.
Пробиотици у исхрани говеда

Пробиотици представљају живе културе микроорганизама које се
додају у оброк животиња. Додају се у храну са циљем успостављања корисне
популације микроорганизама у дигестивном тракту, и на тај начин
превенирају развој патогених микроорганизама. Позитивно делују на: опште
здравствено стање производних животиња, искоришћавање конзумиране
хране, микробијалну ферментацију у бурагу и на производне перформансе
животиња. Најчешће коришћени пробиотици у исхрани преживара су активне
културе квасца (Saccharomyces cerevisiae), као и бактерије млечне киселине
(Lacttobacillys). Користе се нарочито у условима појаве стреса код животиња
(промена оброка, поремећаји у руминалној ферментацији), код крава у
транзиционом периоду-при преласку са кабастих на високо концентратни тип
оброка, као и код телади у заменама за млеко и у почетним смешама.
Позитивно деловање квасца се огледа пре свега у стимулисању
развоја и активности специфичних група руминалних бактерија. Пре свега
стимулативно делује на целулолитичке бактерије, коришћењем кисеоника и
обезбеђивањем анаеробности средине у румену, и коришћењем лако
разградивих угљених хидрата (скроб и шећери). На овај начин позитивно
делује на сварљивост сирових влакана у румену. Активни квасац повољно
утиче на развој руминалних бактерија које користе млечну киселину,
фаворизујући их у односу на бактерије које производе млечну киселину. На

тај начин одржава оптималну pH вредност буражног садржаја. Позитиван
ефекат коришћења активних култура квасца је нарочито изражен при
исхрани крава висококонцентратним оброцима.
Коришћење бактерија млечне киселине као додатака храни у циљу
колонизације дигестивног тракта овом корисном микрофлором спречава
развој патогених бактерија (E. coli, S. aureys, Salmonella , S. Miphimyriym i
Pseudomonas). Бактерије млечне киселине представљају конкуренцију
патогеним бактеријама у погледу хране, места на интестиналном епителу, а
својим производима делују бактерицидно и бактеристатично на
ентеротоксичне микроорганизме.
Систем исхране крава

Систем исхране на некој фарми представља збир многих фактора.
Основа исхране је пре свега у земљишту којим фарма располаже. Од њега
зависи која врста, квалитет и количина хранива може да се произведе на
газдинству. Могућности чувања и конзервисања кабасте хране представљају
следећи важан фактор. Поред тога, од значаја је и генетски потенцијал крава
за производњу млека. Коначно, битан је и поступак балансирања и
кориговања оброка, односно програм исхране, који омогућује остварење
генетског потенцијала животиња.
Циљеви програма исхране су: 1. да обезбеди адекватну количину
хранљивих материја како би се остварила максимална ефикасност
производње, 2. да обезбеди потребне хранљиве материје у потребним
количинама и у одговарајуће време, и 3. да обезбеди најекономичнију
производњу у датим условима. То не значи увек и најјефтинију исхрану, већ
такву која је најрационалнија у датим околностима. Идеалан оброк који би
одговарао свим фармама и условима производње не постоји. Може се чак
рећи да не постоје ни две фарме на којима би исти програм исхране био
оптималан. Због тога ће у овом материјалу у већој мери бити обрађени
принципи који важе за састављање успешног програма исхране, а мање ће
бити појединачних конкретних примера.
При састављању програма исхране за неки запат крава полази се
одређеним редом.
1. Краве се групишу према производњи и њиховим потребама у
хранљивим материјама. Оброк треба да се избалансира за сваку од ових
група. Стандардна подела је на четири групе: краве у лактацији високе,
средње и ниске производње (у односу на просек запата) и засушене краве.
При оваквом груписању не би требало ићи на мање од две групе крава у
лактацији. Насупрот томе, ако је могуће, треба имати и више група, а на
мањим фармама је могуће и индивидуално балансирање оброка за свако грло.
2. Предвиди се могуће конзумирање суве материје за сваку групу

крава. Та количина суве материје представља оквир у који треба "сместити"
све неопходне компоненте оброка.
3. Балансирају се потребне количине угљених хидрата. Прво се
процене потребе у влакнима (преко удела NDF у оброку). Потребе краве у
NDF износе 1,2% ТМ. При томе 70-75% укупног NDF у оброку треба да буде
из кабасте хране. Затим се обрачуна удео НУХ у оброку и ако треба коригује
тако да буде у оквиру од 30-40%.
4. Балансирају се потребе у протеинима: као оријентационо правило
може се узети да оброк високопродуктивних крава у периоду највеће
производње треба да има 18-19% укупних протеина. Од тога 60-65% треба да
буде разградивог и 35-40% неразградивог. У оквиру разградивог око 50% (или
30-32% од укупних) треба да буде растворљивих протеина.
5. Балансирају се потребе у минералима и витаминима.
6. Води се рачуна да краве увек имају довољно квалитетне воде за пиће.
7. Планира се начин давања хране: простор на јаслама за свако грло,
број храњења и распоред давања хранива.
8. Када се започне применом одређеног програма исхране потребно је
стално праћење: а) производње млека (групно или још боље индивидуално),
б) састава млека, односно садржаја масти и протеина (ако постоји могућност
за то), ц) промене у телесној кондицији крава, д) начина на који краве
узимају, жваћу и преживају храну и е) изгледа фецеса. Сваки од ових
параметара може да укаже одгајивачу на то да ли је исхрана добра и успешна,
или постоје неки проблеми са њом.
9. Уколико се на бази горе набројаних обсервација укаже потреба за
тим, оброк и начин давања хране треба кориговати како би се остварили
најбољи могући резултати у производњи.
У нашој пракси је раширен поступак да се оброк крава подели на два
дела: основни и допунски. Састављање основног дела оброка врши се на бази
потреба у хранљивим материјама за групу крава просечне телесне масе и
најниже млечности у неком запату. Овај део оброка састоји се претежно од
кабасте хране. Грла чија производња је већа, подмирују своје потребе делом
из основног оброка а делом из допунског. Основни оброк добијају сва грла у
запату док се допунски нормира према производњи. Допунски оброк се
саставља као смеша концентрата чији 1 kg задовољава потребе за производњу
од 2-5 kg 4% МКМ. Краве се групишу према висини производње. Свака група
добија количину допунског оброка према томе колико даје млека. Нај-
савршенији вид оваквог давања оброка је када се помоћу компјутера дозира
дневна количина смеше индивидуално за сваку краву.
Последњих година у свету се доста популарише и коришћење
комплетног оброка у коме су путем одговарајућих миксера (покретних, као
што су микс-приколице или непокретних) измешане кабаста и концетрована
храна. Тако начињена смеша се кравама даје да је конзумирају по вољи. У
недостатку миксера мешање се може обавити и ручно у јаслама, али се тако

тешко постиже сасвим хомогена мешавина. Уобичајено је да у овом систему
има четири групе крава: три производне (грла чија производња је висока,
средња и ниска) и засушене краве.
Примена комплетних оброка може да има одређених предности због
једноставности организације исхране, малог утрошка људског рада и олакшане
манипулације са животињама, али таква исхрана може да буде нешто скупља од
стандардне. Такође, може да доведе до гојазности код неких крава. Код
комплетних оброка може да се очекује 5-10% вишка (одбијене хране).
Балансирање комплетног оброка се започиње са предвиђеним конзумирањем
5% нижим него што се стварно очекује, а затим се количина хране повећава, док
се не достигне ниво од 5% одбијене хране.
Технологија исхране може у знатној мери да утиче на производњу крава
у лактацији, посебно када је реч о грлима са високим генетским капацитетом за
производњу. Под технологијом се подразумева комплетан приступ исхрани који
се на некој фарми спроводи, а не само испуњавање одређених препорука и
норматива. Има много детаља који нису изражени у нормативима, а могу имати
важног утицаја на укупне резултате производње.
Оброци који се дају кравама у лактацији на нашим фармама често не
обезбеђују довољно хранљивих материја за производњу коју би оне према
својим генетским капацитетима могле да остваре. Има више области у којима то
може да се манифестује: 1. квалитет хранива није задовољавајући, 2. оброци су
неизбалансирани у погледу заступљености хранљивих материја, 3.
концентрована храна се даје у превеликим количинама, 4. не поштује се
редослед давања хранива, 5. при увођењу нових хранива животиње немају
период прилагођавања (који би требао да траје минимално недељу дана), услед
чега долази до индигестија и других проблема са варењем хране.
Оброк за краве мора да чини складну целину. Када се краве хране
ограниченим количинама концентрата уз кабасту храну по вољи то обично није
случај. Оброк мора да буде тако састављен да обезбеђује оптималну
заступљеност хранљвих материја за очекивану производњу, а то искључује
давање било код његовог дела по вољи. То значи да компоненте оброка морају
да буду веома прецизно избалансиране.
Добра избалансираност оброка омогућује да животиње боље
конзумирају храну која им је на располагању. Посебно место у овом домену
заузима однос структурних и неструктурних угљених хидрата. У структурне
спадају ADF и NDF, док неструктурне претежно чини скроб. Вредност ADF је
данас прихваћена као прецизнија замена за раније одређивану сирову целулозу.
У оброку високопроизводних крава у лактацији треба обезбедити најмање 19 до
21% ADF у оброку. Ниво од 17% је адекватан за оброке са високим уделом
силаже кукуруза.
NDF представља материјал од кога су изграђени ћелијски зидови
биљног материјала. Време проведено током дана у преживању зависи директно
од удела NDF у оброку. Зато у оброку треба да буде 28 до 30% NDF. Кабаста
храна треба да обезбеђује бар 21% NDF у СМ оброка а 24% ако кукурузна
силажа чини више од 1/4 СМ оброка. Количина NDF из кабасте хране треба да
буде 0,9% ТМ краве, односно да чини између 65 и 75% од укупног NDF у
оброку.
Слика 105. Исхрана крава на испусту
У оброку крава треба да буде неструктурних угљених хидрата 35 до

42% (што значи 30 до 40% скроба). Давање већих количина шећера и лако
ферментишућих угљених хидрата може довести до ацидоза и пада удела
млечне масти. Најбољи показатељ правилног односа структурних и
неструктурних угљених хидрата је pH стајњака који не треба да буде испод 6,0.
Нижи pH значи да вишак скроба избегава разлагање у бурагу и бива
ферментисан у дебелим цревима. Добар показатељ о томе да се процеси у
бурагу одвијају нормално може да буде pH течног садржаја бурага (који такође
не би требао да буде нижи од 6,0), али се узорци без одговарајуће опреме
(вакуум пумпе и сонде) понекад тешко узимају.
Не мање значајан за успешну ферментацију у бурагу је и однос
разградивих и неразградивих протеина. Познато је да овај фактор има великог
значаја у правилном формулисању оброка за краве у лактацији. Данас се,
међутим, сматра да није довољно само испунити однос разградивог и
неразградивог протеина, већ да се мора повести рачуна и о томе колико ће
амино-киселина одређени оброк да обезбеди за животињу, односно њену

продукцију.
Концентрована храна не би смела да чини више од 60% СМ оброка код
високопродуктивних крава. При томе се не препоручује давање веће количине
од 3,5 kg концентрата при једном храњењу.
Два хормона имају велики значај за искоришћавање хранљивих ма-
терија код крава у лактацији: инсулин и хормон пораста. Оброци са високим
уделом неструктурних угљених хидрата ферментишу уз стварање великих
количина пропионске киселине што има за последицу повећање нивоа
инсулина у крви. То је и један од важнијих разлога што оброци са вишком
скроба, шећера и пектина доводе до повећања телесне масе крава и смањења
производње млека. Оброци богатији у структурним угљеним хидратима
доводе до производње сирћетне киселине и повећања удела хормона пораста
у крви, што изазива већу производњу млека.
Код грла која прелазе производњу од 30 kg 4% МКМ на дан постаје
све теже да конзумирају довољно хране за задовољење потреба у енергији и
због тога се прибегава додавању масти у оброку. Старије краве обично боље
реагују на додавање масти од млађих. Укупна маст не треба да прелази 7,5%
СМ оброка. Додавање масти оброцима крава може да доведе до одређених
проблема. Најзначајнији међу њима је смањење варења сирове целулозе и
искоришћавања калцијума. Као резултат неповољног дејства на варење
целулозе може да се смањи проценат масти у млеку.
Удео СМ за оброк крава у целини треба да буде између 50 и 75%.
Треба, имати у виду да постоји велико индивидуално варирање у погледу
удела суве материје у течном садржају бурага, због чега је опсег овако широк.
Влажнији или сувљи оброци ограничавају конзумирање. Ако се силажа даје у
већој количини треба очекивати пад конзумирања суве материје од 0,02% за
сваки проценат повећања удела влаге у укупном оброку изнад 50%. То је зато
што се влажнија храна дуже ферментише и повећава киселост течног садржаја
бурага.
Неизбалансираност оброка може да доведе до многих проблема. Када је
реч о протеинима, треба имати у виду да вишак разградивог протеина у оброку
често доводи до смањења плодности код крава. Удео азота из урее у крви који
прелази 25 mg/100g, или азота из уреје у млеку преко 20 mg/100g указује на
неизбалансираност оброка у погледу односа разградивих и неразградивих
протеина. Повећање удела урее и амонијака у крви и другим ткивима може
довести до многих неповољних ефеката. Они имају директно негативно дејство
на јајну ћелију, сперматозоиде и ране фазе развоја ембриона. Амонијак може да
поремети интермедијарни метаболизам и да утиче на концентрацију глукозе,
лактозе, слободних масних киселина и уреје у крви. Такође, може неповољно да
утиче на ендокрине жлезде и функције жутог тела.
Ради очувања здравља крава препоручује се коришћење јасала које су у
нивоу тла. Узимајући храну из таквих јасала краве проводе више времена
једући храну, мање расипају и стварају више пљувачке за пуферисање бурага

када су принуђене да једу у положају са главом на доле, као када пасу. Треба
имати у виду да краве обично једу после муже, зато би требало да им тада буде
доступна свежа храна, како би се стимулисало конзумирање суве материје.
Високопроизводне краве једу и до 12 пута на дан.
За сваку краву треба обезбедити 60 до 75cm простора на јаслама. Јасле
треба свакодневно да буду почишћене, посебно када је време топло. За успех је
важан и редослед давања хране. Технологија исхране која је код нас дала веома
добре резултате састоји се у следећем: сено луцерке и концентрат се дају
четири пута на дан, а силажа биљке и силирани клип кукуруза двократно.
Утицај исхране на количину и састав

произведеног млека
Исхрана је најзначајнији парагенетски фактор који утиче на
количину, састав и технолошка својства млека. Већ у периоду одгајивања
исхрана утиче на каснију продукцију млека. Наиме, повећан ниво исхране
јуница повољно делује на полно сазревање, али негативно на количину млека
остварену у првој лактацији. Данас се сматра да интензитет исхране
приплодних јуница треба да буде прилагођен планираном узрасту јуница у
моменту првог тељења.
Највећи утицај на количину и састав млека исхрана остварује у
лактацији, и то у њеном средњем делу, када количина произведеног млека
директно зависи од исхране. На количину и састав произведеног млека може
се утицати саставом оброка, нивоом примењене исхране, а затим врстом и
квалитетом како кабасте, тако и концентроване хране.
У последње време, зависно од опредељења произвођача и захтева
прерађивачке индустрије, покушава се да се исхраном утиче не само на
количину, већ и на састав млека. Треба очекивати да на удео масти може
најлакше да се утиче, код процента протеина то је много теже, док проценат
лактозе практично и не може да се промени.
Као што је већ изнето, битан предуслов за синтезу задовољавајућег %
масти је застуљеност сирове целулозе у СМ оброка, која треба да је између 13
и 20%.
Укључивање веће количине концентрата у оброк доводи до повећања
производности крава, али може депресивно деловати на % масти. Да би се то
избегло препоручује се давање концентрата у мањим количинама више пута у
току дана.
Поједина хранива или групе хранива такође могу утицати на
производност крава и састав млека. Познато је да краве дају више млека када
се хране зеленом храном него када се та иста храна даје у виду силаже или
сена. Делимична замена сена са силажом или силаже са репом доводи до

одређеног повећања количине произведеног млека. Међутим, испаша младом
сочном травном масом, као и употреба великих количина репе, глава и лишћа
шећерне репе и сличних хранива доводе до повећања количине млека, уз
истовремено опадање % масти у млеку. Слично овоме делују и велике
количине угљенохидратних концентрованих хранива, претходно термички
обрађених.
Да би се повећао проценат млечне масти треба краве стимулисати на
максимално конзумирање кабасте хране, тиме што ће она бити кошена у
одговарајућем стадијуму зрелости. Што је бољи квалитет кабасте хране, то
већи део оброка она може да обезбеди. Потребно је у оброку избалансирати
различите типове угљених хидрата и протеина и ускладити брзину њихове
разградње у бурагу.
Повећање удела протеина у млеку је знатно тежи задатак. У неким
земљама, за потребе млечне индустрије посебно се подстиче производња
протеина млека. Стратегија исхране се састоји у томе да се стимулишу
микроорганизми бурага на максималну синтезу протеина, а уз то се према
потреби у оброк укључује и неки погодан извор допунског неразградивог
протеина (обично анималног порекла), чиме се обезбеђује довољно
аминокиселина за ресорпцију у танким цревима.
Метионин и лизин су прве лимитирајуће аминокиселине у оброцима
који се базирају на кукурузу, што је код нас уобичајено. Та
неизбалансираност може да се коригује укључивањем легуминозних хранива
(нпр. сено луцерке и сачма сунцокрета) у оброк. Проблем је у томе што
велики број фарми не располаже довољним количинама ових хранива, као и
то што њихов квалитет често није задовојлавајући. Додавање метионина и
лизина (кроз хранива или у облику протектираних аминокиселина) на
почетку лактације може да доведе до повећања производње млека или
протеина млека, док у средини лактације најчешће може да повећа удео
протеина, али не и количину млека.
Храна може утицати специфично на састав и технолошке
карактеристике млека. Састав оброка, као и застуљеност и хемијска својства
масти у храни могу знатно утицати на састав и особине млечне масти преко
утицаја на однос незасићених и засићених масних киселина.
Пошто млеко веома лако прима укус и мирис хране, неке биљке, као
што су бели и црни лук, уљана репица, неке корењаче и друге, могу дати
посебан спечифичан мирис и укус млеку. Мирис белог лука пренесе се у
млеко путем хране за само 1 минут, а ишчезава тек после 7 часова од
храњења.
Висок удео репе у оброку може утицати на изглед, мирис и укус
млека. Млеко може добити извесну сиву нијансу и специфичан непријатан
мирис који подсећа на мирис рибе. И разне силаже такође могу да утичу на
мирис и укус млека. У млеку се могу наћи и разне непожељне супстанце, као
нпр. микотоксини или нека лековита средства, нарочито она која се користе
за лечење вимена.
Утицај исхране на репродуктивне

резултате крава
Репродуктивни резултати крава у великој мери зависе од исхране у
току периода засушења и почетне фазе лактације. Након партуса краве треба
да добијају оброке који су избалансирани у правцу максималног
конзумирања суве материје, како би се губици у телесној маси свели на
минимум. То омогућује крави да постигне позитивни биланс енергије у што
краћем времену.
Добра телесна кондиција у време тељења је значајна, пошто многе
високопроизводне краве на почетку лактације не могу да конзумирају
довољно хране за задовољење својих потреба у енергији. Услед тога се троше
телесне резерве, што значи да су краве тада у негативном билансу енергије.
Правилном исхраном се постиже да краве у време партуса имају одговарајућу
телесну кондицију.
Припрема крава за наредну лактацију треба да започне пред крај
лактације и да не прелази значајније у период засушења. Ово се постиже тако
што треба подесити да краве буду у правој кондицији у моменту засушења, а
да пред тељење имају само мало бољу. Телесна кондиција у то време има
утицаја на конзумирање хране, производњу млека и дужину трајања
негативног биланса енергије.
Период засушења треба да се подели у два периода, на почетни и
завршни део. Током почетног периода долази до завршне инволуције ткива
млечне жлезде. У том периоду фетус има веома интензиван пораст. Завршни
део засушења карактерише се још бржим порастом фетуса, развијањем новог
ткива млечне жлезде и неким хормоналним променама које припремају краву
за партус и стварање млека.
Краве које у време тељења имају превише телесних резерви
конзумирају мање хране и производе мање млека. Код њих се чешће јавља
заостајање постељице, маститис и цисте на јајницима, а такође су подложније
кетози.
Током периода засушења најважније је да се обезбеди довољно
квалитетне кабасте хране (сено и у мањој мери силажа). У том периоду оброк
треба да има нешто нижу енергетску вредност, али да задржи волуминозност
како би се одржао волумен и тонус бурага. Циљ ове исхране није да ствара
значајнији прираст, већ да одржи краву у кондицији коју је већ достигла на
крају претходне лактације.
На три недеље пред партус крава треба да почне да добија повећану

количину енергије у оброку како би се привикла на конзумирање већих
количина хране што ће бити неопходно у лактацији.
Најкритичнији период читаве лактације је од партуса па до постизања
врхунца производње (то траје око 5-8 недеља). Током тог периода треба
остварити највећи могући ниво производње и за почетак новог
репродуктивног циклуса. У овом периоду од највећег значаја је исхрана, код
које су важни следећи аспекти: давање најквалитетније хране, оброци морају
да буду прецизно избалансирани према потребама краве. Уз то технологија
исхране треба да буде таква да омогући максимално конзумирање хране.
Познато је да краве на почетку лактације не конзумирају онолико
хране као касније, када лактација уђе у трећи или четврти месец.
Конзумирање хране заостаје за врхунцем производње млека две до четири
недеље. Услед тога су краве у негативном билансу енергије па се користе
телесне резерве да би се надокнадио дефицит у енергији. Услед тога се
сматра нормалним да високопроизводна крава изгуби део телесне масе током
прве фазе лактације. Циљ доброг програма исхране је да крава што краће
буде у негативном билансу енергије. Код правилно храњених грла негативни
биланс енергије почиње да се поправља од четврте недеље лактације.
Продужени негативни биланс енергије може негативно да се одрази на
плодност крава тиме што први еструс касни. Прва овулација обично наступа
у периоду између 17. и 42. дана након тељења. Сматра се да је добро да што
је виша производња млека то касније треба да дође до прве овулације.
Кључни фактор добре репродукције код крава је правилна исхрана на
почетку лактације уз одговарајућу технологију исхране.
Исхрана крава у производном циклусу

Производни циклус краве условно се може поделити на неколико фаза:
1. почетак лактације (прва 2 месеца), 2. средина лактације (у трајању од 6
месеци), 3. крај лактације (последња 2 месеца) и 4. период засушења (око 60
дана). У идеалним условима овај циклус траје годину дана (305 дана лактације и
60 дана засушења), али у пракси је то, услед многих разлога, нешто дуже.
Потребе грла се у појединим фазама значајно разликују, што условљава разлике
у исхрани односно саставу оброка.
Почетак лактације
Почетак лактације је период у коме краве достижу максималну

продукцију млека. Од висине производње коју грло тада постигне зависиће и
укупни резултати целе лактације. Иако се обично истиче да краве максимал-
ну производњу млека треба да достигну што брже, сматра се да је за
високопроизводну краву најбоље ако максимум постигне између 8-10 недеље

лактације. После максимума код првотелки се производња смањује за око
0,2%, а код старијих крава 0,3% млека на дан (или 3% сваких 10 дана). Краве са
високим генетским потенцијалом за производњу млека имају виши максимум,
достижу тај максимум нешто касније и показују бољу перзистенцију лактације.
Производња у раној лактацији у великој мери одређује оно што грло може да
постигне у читавој лактацији. За сваки kg повећања који се оствари у овом
периоду, може се очекивати да ће крава произвести око 200 kg више млека за
цео период лактације.
Табела 89. Оброци за краве у лактацији (на бази уљане репице као основног
кабастог хранива) за летњи период исхране са планираном производњом од
7500 kg млека за 305 дана
Група крава * I II III IV
Фаза лактације (дана) 0-60 60-150 150-250 250-305
Млека по крави дневно (kg) 32 29 21 15
Хранива (kg)
Сено луцерке 3,5 3,0 2,5 2,0
Силажа кукуруза 15,0 15,0 15,0 15,0
Уљана репица 30,0 30,0 30,0 30,0
Силирани клип кукуруза 2,0 2,0 2,0 2,0
Сирови пивски требер 3,0 3,0 3,0 3,0
Сачма соје 2,0 1,0 - -
Смеша концентрата а (18% УП) 7,0 6,5 5,5 3,0
Сува материја (kg) 22,17 20,41 18,20 15,56
НЕЛ (МЈ) 151 138 122 103
Укупан протеин (g 3907 3305 2612 2094
Неразградиви протеин (%УП) 35,5 34,3 32,5 31,7
ADF (%) 21,7 22,1 23,0 24,6
NDF(%) 36,5 37,6 39,1 41,0
Ca (g) 172 162 147 124
P (g) 105 95 81 61
*
Групе крава: I – рана лактација, аванс, II –прво осемењавање до средине
лактације, III – средина лактације, IV – крај лактације
Конзумирање хране у периоду после тељења је смањено. Максимум у

конзумирању се постиже тек неколико недеља после постигнутог максимума у
производњи млека. Производња млека у раној лактацији се значајним делом
одвија на основу мобилисаних телесних резерви. Знатан део резервних масти
организма крава користи за задовољење дефицита у енергији. Насупрот томе,

само мале количине протеина могу да се на сличан начин мобилишу из
организма. Губитак телесне масе од 1 kg обезбеђује довољно енергије за око 6
до 7 kg млека а протеина за 3 до 4 kg.
Првих дана после партуса краве треба да добијају исти оброк као до
тељења. Ово је период консолидације исхране. Током првих 10-15 дана оброк
се све више повећава и уводе се нова хранива. Првих пар дана даје се само сено
и мала количина концентрата (испод 3,5 kg). После се уводи сочна храна
(зелена хранива, силажа) а количина концентрата се повећава за 0,5-1,0 kg на
дан док се не достигне жељена количина. Са 10-15 дана конзумирање хране
долази до обима који одговара потребама за производњу млека. У то време се
производња млека и даље повећава, тако да и оброк мора да се усклађује са
тим.
Животиње са већим резервама масти, које имају потенцијал за високу
производњу млека обично су најподложније кетози. Кетоза се најчешће јавља
као резултат поремећеног метаболизма угљених хидрата. Обично се јавља на
почетку лактације у случајевима када грло мобилише енергију из масних
депоа. Кетонска тела се нагомилавају у крви при чему организам не успева да
их уклони. Симптоми се огледају у губитку апетита и смањењу процента
глукозе у крви.
Уколико оброк крава не обезбеђује довољно енергије у овом делу
лактације, може му се додати маст. Ниво масти изнад 7% СМ оброка се не
препоручује.
Крајем периода ране или на почетку средњег дела лактације обично се
врши оплодња краве. То се догађа негде између 40. и 90. дана лактације,
односно после достизања максимума у производњи млека. Како у то време
грла добијају значајне количине хранљивих материја (конзумирање СМ је
близу максимума), то нема посебне потребе, а ни могућности, да се ради
успешније оплодње оброк повећа.
Средина лактације
Средина лактације је период у коме се производња млека мањом или

већом брзином смањује. Код добрих грла, која су при томе ваљано храњена,
постиже се да ова брзина не буде велика, односно висока перзистенција
лактације. Ово је период лактације у коме исхрана најдиректније утиче на
производњу. Од тога како је оброк састављен директно зависи количина
добијеног млека. При томе треба имати у виду да краве имају физички
ограничену могућност конзумирања хране. Због тог ограничења, што је већа
производња млека, то концентрација енергије и протеина у оброку мора да
буде већа.
Повећање концентрације оброка може да се постигне побољшањем
квалитета кабасте хране и повећањем удела концентрата у СМ или енергетске
вредности оброка. Повећање енергетске вредности оброка може да се

постигне и додавањем масти. Оброци са већим уделом масти могу да делују
депресивно на популацију микроорганизама и процесе ферментације у
бурагу. Као практична препорука може се узети да у оброку треба да буде
приближно иста количина масти колико грло дневно произведе млечне масти.
Оптимално би било да се 1/3 масти у оброку обезбеди из уобичајених хранива,
1/3 из уљарица или масти анималног порекла и 1/3 у облику масти које су
инертне у бурагу (протектиране масти). Протекција масти нема за циљ њихову
заштиту од разлагања у бурагу, већ обрнуто - тиме се популација микроор-
ганизама штити од нежељених ефеката који масти на њу могу да имају. Треба
имати у виду и то да се масти везују са Ca и Mg па тако смањују њихову
доступност за организам. Због тога треба повећати проценат Ca до 1% и Mg до
0,3% у оброку крава које добијају оброке допуњене мастима
Табела 90. Оброци за краве у лактацији (на бази озиме зелене мешавине као
основног кабастог хранива) за летњи период исхране са планираном
производњом од 7500kg млека за 305 дана
Група крава I II III IV

Хранива (kg)
Сено луцерке 3,0 2,5 2,0 1,5
Озима зелена мешавина 35,0 35,0 35,0 35,0
Сува материја (kg) 21,66 19,90 17,69 15,05
НЕЛ (МЈ) 140 127 111 93
Укупан протеин (g) 3901 3431 2739 2220
ADF (%) 22,0 22,6 23,5 25,2
NDF (%) 36,3 37,1 38,7 40,6
Ca (g) 146 133 118 46
P (g) 101 89 75 56
Табела 91. Оброци за краве у лактацији (на бази зелене луцерке као основног
кабастог хранива) за летњи период исхране са планираном производњом од
7500kg млека за 305 дана
Хранива (kg)
Сено луцерке 2,5 2,0 1,5 1,0
Зелена луцерка 30,0 30,0 30,0 30,0
Смеша концентрата б (9,7% УП) 7,0 6,0 5,0 3,0
Сува материја (kg) 22,64 20,44 18,24 16,05
НЕЛ (МЈ) 155 138 121 105
Укупан протеин (g) 3877 3268 2659 2397
ADF (%) 23,0 24,1 25,4 27,3
NDF (%) 37,3 38,9 40,9 43,3
Ca (g) 188 180 173 168
P (g) 99 85 70 54
Крај лактације
Крај лактације представља период који траје око 2 месеца и требао би

да обухвата шести и седми месец бременитости. Утицај исхране на
производњу млека је мањи, због повећаних потреба у хранљивим материјама
за пораст плода. У овом периоду опада производња млека а повећава се
ефикасност искоришћавања хранљивих материја. Због тога је крај лактације
оптималан период за поправку кондиције крава. Ефикасност искоришћења
енергије за производњу млека је 62% из хране, а 82% из масног ткива. За
стварање масног ткива ефикасност искоришћења енергије је 75% у лактацији
а 59% у засушењу. То објашњава због чега је најбоље да крава ствара телесне
резерве док је још у лактацији. При томе, стварање резерви се у овом периоду
постиже без већих метаболичких проблема или поремећаја (масна дегенерација
јетре и сл.). Припрема за следећу лактацију треба да започне при крају текуће
лактације. Засушена грла са сувишним количинама телесних масти (лоја) носе
у себи потенцијалне могућности за појаву озбиљних метаболичких поремећаја.

Синдром дебелих крава доводи до нагомилавања претеране количине масти у
трбушној дупљи, јетри и бубрезима, опадања апетита и смањење опште от-
порности крава на инфекције.
Табела 92. Концентрати који чини део оброка приказаних у претходним

табелама
Исхрамбени
Компоненте а б а б
показатељи
Зрно кукуруза 50,5 60,0 НЕЛ (МЈ/kg) 6,7 7,2
Пшеничне мекиње 10,0 10,0 Укупан протеин (%) 18,04 9,69
Зрно јечма 10,0 26,0 Ca(%СМ) 0,86 0,08
Сачма сунцокрета (44%
25,0 - P (%СМ) 0,82 0,88
УП)
Сточна креда 1,6 0,0
Моно-амонијум фосфат 0,9 0,2
Сточна со 1,0 1,0
Премикс 1,0 1,0
Табела 93. Оброци за краве у лактацији у зимском периоду исхране са

планираном производњом од 7000 kg млека за 305 дана
Хранива (kg)
Сено луцерке 4,0 3,5 3,0 2,5
Сува материја (kg) 22,16 19,70 17,04 14,38
НЕЛ (МЈ) 156 138 118 99
Укупан протеин (g) 3783 3133 2352 1836
ADF (%) 22,3 22,6 23,8 25,5
NDF (%) 38,7 39,5 41,7 44,0
Ca (g) 137 123 103 79
P (g) 99 88 71 53
Табела 94. Оброци за краве у лактацији у зимском периоду исхране са

планираном производњом од 8000 kg млека за 305 дана
Хранива (kg)
Сено луцерке 5,0 4,0 3,0 2,5
Сува материја (kg) 22,13 20,38 17,76 15,53
НЕЛ (МЈ) 153 143 143 108
Укупан протеин (g) 4004 3557 2561 2055
ADF (%) 23,2 23,2 24,5 25,5
NDF (%) 39,0 39,5 42,7 44,1
Ca (g) 131 118 102 84
P (g) 94 85 76 59
Табела 95. Оброци за засушене и високостеоне краве у летњем периоду

исхране
Исхрана пред
Исхрана у породилишту
Хранива (kg) партус (дана)
60-20 20-0 0-10
Сено луцерке 2,0 0 6,0
Слама пшенична - 1 -
Силажа биљке кукуруза 10,0 10,0 10,0
Суви резанац шећерне репе 1,0 1,0 1,0
* * -
Силирани клип кукуруза 2 2 2
Смеша концентрата (18% УП) 2 5 5
Сува материја (kg) 12,0 13,0 15,0
НЕЛ (МЈ) 75 89 97
Укупан протеин (g) 1603 1706 2096
Ca (g) 75 47 99
P(g) 41 60 58
1
Као зелена храна користе се:уљана репица, озима зелена мешавина и луцерка
у количинама од 15-20kg.
Период засушења
Период засушења представља веома значајан моменат у производном

циклусу краве. Има различитих приступа како извршити засушење, али је
вероватно најбоље ако се изведе одједном. То се постиже наглим смањењем
количине хране и воде након чега производња млека опадне, па се престане
са мужом.
Током периода засушења грло се припрема за партус и наредну
лактацију. Тада се може донекле поправити и кондиција краве, а обнавља се и
ткиво вимена. Период засушења треба да траје најмање 6 недеља, али је боље
ако траје пуна два месеца. У овом периоду хранљиве материје из оброка
најефикасније се користе за повећање масе плода. Маса плода се увећава све
више како се приближава партус. То условљава и повећане потребе у
хранљивим материјама. Повећане потребе се задовољавају повећањем удела
концентрованих хранива у оброку. На пар дана пред партус, међутим, престаје
се са давањем концентрата.
На дан партуса крави се знатно смањује апетит. Тада јој се даје само
нешто сена и мекиња, а органичава се и количина воде. Када све иде нормално
крава се брзо опоравља од порођаја, па у наредним данима њена исхрана улази
у фазу консолидације.
Табела 96. Оброци за засушене и високостеоне краве у зимском периоду

исхране
Исхрана пред Исхрана у
Хранива (kg) партус (дана) породилишту
60-20 20-0 0-10
Сено луцерке 3,0 4,0 5,0
Силажа биљке кукуруза 25,0 20,0 15,0
Сачма соје - - 1,5
Смеша концентрата (18% УП) 2,5 4,0 5,5
Сува материја (kg) 13,6 14,0 15,8
НЕЛ (МЈ) 91 92 104
Укупан протеин (g) 1458 1741 2690
Ca (g) 75 47 107
P (g) 42 50 69
Оцена телесне кондиције млечних крава

Телесна кондиција крава утиче на производњу, репродукцију,
здравље и дуговечност. Може указати на неадекватну исхрану и здравствене
проблеме у производном запату. Сходно томе оцена телесне кондиције
млечних крава представља практичан метод за фино подешавање оброка
крава, унапређење здравственог стања и продуктивности запата.
Оцена телесне кондиције крава, иако субјективан метод, једини је
практични метод за оцену телесних резерви у енергији код млечних крава.
Промена у телесној кондицији током лактације и у периоду засушења
последица је депоновања и мобилисања телесних резерви, када је оброком
обезбеђено недовољно или сувише енергије. Телесне резерве се односе пре
свега на депое масти. Краве мобилишу енергију из телесних ткива да би
обезбедиле енергију неопходну за производњу млека током ране лактације, а
повећавају телесне резерве масти током средње и касне фазе лактације,
припремајући се тако за наредну лактацију. Мобилисана телесна ткива пре
свега служе као извор енергије, а у мањој мери као извор протеина, ради
обезбеђења потреба за производњу млека.
Најшире прихваћен и коришћен систем оцене телесне кондиције
крава је са скалом од 1 – 5, где се оценом 1 оцењују екстремно мршава грла а
оценом 5 изузетно угојена грла. Пожељна просечна оцена телесне кондиције
је 3. Овај систем укључује комбинацију визуелне процене и мануелне
палпације, ради оцене телесне кондиције крава.
Према моделу (NRC, 2001) при промени телесне кондиције за 1 поен,
крава губи или добија 80 kg ТМ. Количина енергије (NEl) која се добија
мобилисањем телесних резерви, а при промени телесне кондиције са 3 на 2,
износи 22,9 МЈ/kg ТМ. Губитак у протеинима износи око 68 g/kg ТМ.
Пожељно је да промена телесне кондиције млечних крава у току производног
циклуса не буде већа од 1-ог поена. Краве на почетку лактације не би
требало да губе више од 1 kg ТМ/дан. Превелики губитак у ТМ на почетку
лактације, и лоша кондиција крава, указује пре свега на неадекватну
избалансираност оброка и његову изражену дефицитарност у енергији.
Обратно, превише угојена грла на крају лактације, и у засушењу, указују на
суфицит енергије у оброку.
Лоша телесна кондиција утиче на смањење производње млека, услед
немогућности ангажовања телесних резерви у првом делу лактације, на
продужење сервис периода (каснија појава еструса и потребан већи број
осемењавања до успешне концепције), као и на појаву метаболичких
поремећаја. Са друге стране код превише угојених крава јавља се проблем
тешког тељења, смањење конзумирања СМ оброка у раној лактацији,
вероватна појава кетозе, и смањена производња млека.
Слика 106. Оцена телесне кондиције млечних крава (1 – 5). Показатељи:

израженост и покривеност попречних и трнастих наставака слабинских
пршљенова; израженост tuber coxae и величина депресије између кукова;
облик линије tuber coxae – седна кврга (V, U); величина удубљења
између седних кврга и корена репа: са каудалне и бочне стране;
(Edmondson и сар.1989)
Оцена 1 (Веома лоша кондиција): Попречни и трнасти наставци слабинских

пршљенова се лако пипају и оштри на додир, слабо покривени мишићима.
Истакнут ефекат наткривљености код попречних наставака. Изражена
депресија у слабинском делу. Истакнути пршљенови у пределу леђа, слабина,
сапи. Кукови и седне кврге су оштро истурене, са танким слојем мишићног
ткива преко, и са великим удубљењима између костију. Изражено удубљење
између корена репа и седних крга, и оштро истакнута коштана основа и
лигаменти у седном и стидном делу карлице.
Слика 107. Веома лоша кондиција
Оцена 2 (Лоша кондиција): Попречни наставци слабинских пршељенова се

могу опипати прстима, али нису изражени, са нешто дебљим слојем
мишићног ткива преко. Ефекат наткривљености попречним наставцима
постоји. Депресија у слабинском делу видљива. Поједини пршљенови у
леђном, слабинском и пределу сапи се не могу видети, али се лако могу
опипати. Кукови и седне кврге су истакнути, али је депресија између њих
блажа. Постоји удубљење између корена репа и седних кврга, али је
израженија покривеност коштане основе мишићним ткивом.
Слика 108. Лоша кондиција
Оцена 3 (Добра кондиција): Попречни наставци слабинских пршљенова се

могу опипати само уз благ притисак, и сви заједно образују глатку површину.
Ефекат наткривљености код попречних наставака мање изражен. Слабо
изражена депресија у слабинском делу. Леђа, слабине и сапи су благо
заобљене. Солидан притисак је потребан да би се опипали појединачни
пршљенови. Кукови и седни део су заобљени и глатки. Део између седних
кврга и корена репа гладак, без знакова депоновања масног ткива.
Слика 109. Добра кондиција
Оцена 4 (Угојена крава): Попречни наставци слабинских пршељенова се могу

опипати само солидним притиском. Део око и изнад попречних наставака
раван или заобљен. Нема ефекта наткривљености. Леђни део заобљен и
гладак. Слабински део и сапи равне. Кукови заобљени и размак између њих
раван. Део око корена репа и седних кврга заобљен, са депонованим масним
ткивом.
Слика 110. Оцена 4, угојена крава
Оцена 5 (Изузетно угојена крава): Коштана основа леђа и слабина, као и

кукова и седног дела није видљива. У великој мери присутно субкутано
масно ткиво. Корен репа потпуно окружен масним ткивом.
Слика 111. Оцена 5, изузетно угојена крава
Пожељна телесна кондиција Пожељна телесна кондиција јуница:

млечних крава: Осемењавање: 2,75
Тељење: 3,5 – 3,75 Тељење: 3,5
Рана лактација: 2,75 – 3,0
Средина лактације: 3,0
Касна лактација: 3,0
Засушене краве: 3,5 – 3,75
ИСХРАНА БИКОВА
Исхрана може да има трајне ефекте на пораст бика, либидо, дужину

живота и способност да произведе семе високог квалитета. Због тога је
потребан поуздан програм исхране који заслужује стално праћење. Добар
програм исхране састоји се од избора хранива, исхране избалансираним
оброком и финог подешавања оброка на основу индивидуалних производних
резултата бика.
Потребе у хранљивим материјама

Пре него што се започне са балансирањем оброка морају да се
установе потребе бика у хранљивим материјама узимајући у обзир његову
старост, телесну масу, телесну кондицију, жељену брзину прираста и стади-
јум сексуалног развића. Ови фактори утичу на потребе бика у енергији и
протеинима. Препоруке за пораст, одржање и продукцију семена код грла у
порасту и одраслих бикова приказане су у табели 97.
Табела 97. Препоруке за исхрану приплодних бикова (Обрачевић, 1990)

Телесна маса, kg НЕЛ ССП, g Ca, g P, g
400 29,2 280 16 18
500 35,7 330 20 20
600 41,0 380 24 22
700 46,0 430 28 24
800 50,8 470 32 26
900 55,5 520 36 28
1000 60,1 560 40 30
1100 64,6 600 44 32
1200 68,9 640 47 34
1300 73,2 680 51 36
Потребе у енергији
Постизање максималне брзине пораста може да смањи узраст при

пубертету на 8-10 месеци. Међутим, ако се тако велика брзина пораста
задржи после пубертета то може довести до смањења квалитета семена услед
високог процента абнормалних сперматозоида. Бикови млечних раса не
долазе до вештачког осемењавања (ВО) у узрасту мањем од 8-12 месеци, тако
да одгајивачима оваквих животиња може да се препоручи исхрана за
постизање максималних прираста како би пубертет био достигнут што
раније. То значи да они током прве године живота имају прираст од 0,9 до 1,1
kg на дан. У прво време се обично оброци састоје од 50:50 сена и кон-
центрата. Касније се део сена може заменити силажом и корењачама.
Бикови треба да готово достигну пун сексуални развој са 3 године а
да достигну 95% масе одраслих грла са 4 године. Зато бикови који се
припремају за коришћење у приплоду треба да имају дневни прираст од око
0,5 kg у периоду од 2-4 године, након чега прираст треба да буде минималан.
Одрасли бикови треба да се хране тако да одржавају своју телесну
масу. Велика повећања телесне масе, током дужег временског периода
обично утичу на телесну кондицију што умањује либидо, производњу и
квалитет семена.
Бикови обично стигну до ВО-а након перформанс теста где су
максимални прирасти остварени исхраном концентратима ad libitum. Ти
бикови су обично доста старији од 12 месеци и требало би да производе семе
прихватљиво за замрзавање.
У случајевима када бикови треба да изгубе телесну масу односно
кондицију, показало се да ограниченом исхраном може да се значајно
побољша квалитет семена. Бикови који имају вишак, требало би да се
подстичу на губљење масе док се не постигне жељена кондиција. Губитак у
маси треба да буде постепен али не дуготрајан (дужи од 2-3 месеца). Треба
запамтити да многи од тих бикова истовремено расту у току овог периода
“мршављења” тако да потребе у протеинима остају непромењене. Ови бикови
треба да губе масу тако што ће да се хране оброцима са ниским уделом
енергије. То може да се постигне на један од два начина. Конзумирање
енергије може да се смањи ограничавањем количине хране или давањем
хранива мале хранљиве вредности као што је слама или сено слабог
квалитета. Комбинација ова два метода је најбоља како би се задржала
функција преджелудаца и одговарајући однос других хранљивим материја за
пораст.
Слика 112. Мушко приплодно грло на Пољопривредном

сајму у Новом Саду
Потребе у протеинима
Ниво протеина, у оквиру нормалних граница, нема утицаја на

квалитет и количину семена. Међутим, недостатак протеина може да смањи
апетит, пораст, здравље и покретљивост бика. Исхрана оброцима
дефицитарних у протеинима током дужег временског периода може да
омогући настајање болести и генерално доводи до лоше телесне кондиције
животиње.
Бикови у порасту имају потребе у протеинима веће од одраслих грла.

Потребе у протеинима се повећавају са повећаном брзином пораста. Мушка
телад млађа од 6 месеци захтевају оброке са доста протеина (14-16%) док се
касније код старијих грла то смањује (9-12%).
Одраслим биковима потребно је знатно мање протеина него грлима
која су у порасту (8-10%). Међутим, када претовљени бикови треба да изгубе
телесну масу, у њиховом оброку треба да буде знатно више протеина (15-
18%). Уколико су још у порасту, и количина енергије у оброку се смањује
ограничавањем конзумирања хране.
Потребе у минералним елементима
Услед веома широког домена функција, као и због постојања

интеракција између њиховог нивоа које могу да утичу на њихову доступност,
минерали се сматрају комплексном групом хранљивих материја. Добар
пример интеракције минерала је између бакра и молибдена, у којој молибден
смањује доступност бакра.
Калцијум и фосфор захтевају специјалну пажњу пошто бикови који не
добијају довољно калцијума имају учесталу остеопорозу и дегенеративни
остеоартритис. Ова оболења утичу на дужину живота и отежавају биковима
успињање на задње ноге чиме се отежава узимање семена. При дефициту
калцијума у оброку, долази до мобилизације резерви калцијума из костију, а
услед тога може да се јави остеомалација код одраслих бикова.
Остеомалација се карактерише слабим, крхким костима. Ако је ниво Ca у
крви низак, услед релативног пораста нивоа фосфора долази до чешћег
јављања камења у мокраћним путевима. Због тога је значајно да се одржи
однос Ca : P између 1 : 1 и 1 : 2, уз једновремено задовољење потреба у оба
елемента.
Хранива која садрже пуно Ca треба да се избегавају у оброцима за
бикове и важно је да се схвати да је у многим хранивима ниво P низак. Сва
хранива треба да се анализирају на садржај Ca и P. Да би се одржао
оптималан однос ова два елемента може да буде потребан и неки додатак
богат у P. Препоруке нивоа минерала у оброцима одраслих и бикова у
порасту дате су у табели 95. Потенцијални извор Ca који се често заборавља
је вода. Ако је вода богата у Ca онда то може да буде значајан извор
доступног Ca. Без обзира на то, извор воде треба редовно контролисати
пошто она може да буде извор и неких других минерала а такође и потен-
цијални извор токсичних једињења.
Табела 98. Препоруке за садржај минерала и витамина у оброцима одраслих

и бикова црно-беле расе у порасту
Параметар Одрасли бикови Бикови у порасту
Ca, % 0,24 0,40
P, % 0,18 0,26
Mg, % 0,16 0,16
K, % 0,80 0,80
Na, % 0,10 0,10
S, % 0,11 0,16
Co, mg/kg 0,10 0,10
J, mg/kg 0,50 0,50
Se, mg/kg 0,20 0,20
Fe, mg/kg 50 50
Mn, mg/kg 40 40
Zn, mg/kg 40 40
Cu, mg/kg 10 10
Витамин А, ij 3900 3500
Витамин D, ij 300 300
ТОВ ГОВЕДА
Потребе у хранљивим материјама

У планском и интензивном тову говеда исхрана чини најважнији
фактор и има највећи утицај на рентабилност производње. Међу најважнијим
чиниоцима који утичу на резултате това говеда нарочито се истичу: расна
одлика и пол грла, старост грла, кастрација, начин држања, услови смештаја,
ниво и тип исхране, састав и физичка форма оброка, концентрација енергије у
оброку, услови спољне средине, услови појења, нега товљеника и др.
Постоје значајне разлике у погледу способности појединих раса
говеда за тов, с обзиром на разлике у грађи, односно конформацији трупа,
рандману, интензитету пораста, искоришћавању хране и др. У свету постоје
товне, комбиноване и млечне расе говеда. У нашим условима за тов се
користе јунад сименталске (комбиноване) расе и њених мелеза у типу
домаћег шареног говечета. Са мањим успехом се могу товити и црно-бела-
говеда (источнофризијска) и црвено-бела говеда (рондбунд раса). У тов се
стављају млађа грла, јер имају бољу конверзију хране, бољи рандман и
квалитет меса, повољнију употребну вредност меса и цену килограма
прираста. За производњу меса се користе, пре свега, мушка некастрирана

грла, а у мањој мери женска грла која претходно из неког разлога нису
остављена за приплод. Мушка грла се тове до веће завршне масе, а женска се
испоручују раније, јер се код њих старењем постиже лошији удео
најквалитетнијих делова трупа. У неким земљама се практикује кастрирање
мушких грла. Тиме се, истина, омогућава лакши и безбеднији рад са
јунадима, као и држање у већим стадима на пашњацима, у стајама или на
испустима, без раздвајања по половима. Ипак, чињеница је да кастрирана
мушка грла имају за 15-21% мањи прираст и троше за 7-17% више хране по
јединици прираста.
За остварење одговарајуће производње неопходно је задовољити све
потребе животиња у хранљивим материјама, које зависе од узраста, телесне
масе и индивидуалних својстава. Да би се успешно саставио оброк неопходни
су нормативи потреба у хранљивим материјама. Нормативи се обично
изражавају на један од следећих начина: (1) преко укупне дневне количине
хранљивих материја и (2) преко процентуалне заступљености хранљивих
материја у оброку.
Нормирање преко укупне дневне количине хранљивих материја је
подeсније за оброке који се користе у тову и који се састоје од више хранива.
Такође, тај начин изражавања је добар за оброке који су ограничени по
количини. Ако је исхрана по вољи тада је изражавање преко процентуалне
заступљености хранљивих материја у оброку боље.
Процена конзумирања оброка представља такође важан параметар у
планирању исхране грла у тову. Оно зависи од многих фактора, али је највеће
на почетку това. Одлучена телад масе 100-150 kg могу да конзумирају 2,8 до
3,0 kg суве материје на 100 kg телесне масе на дан. Изражено на метаболичку
масу то је 100 g суве материје на кг ТМ0.75. Могућност конзумирања се затим
смањује тако да када грло има 300 kg износи 2,1-2,3 kg (87-96 g/kg ТМ0.75),
док са 400-500 kg износи 1,7-1,9 kg (или испод 80 g/kg ТМ0.75).
Промене у конзумирању хране зависе од квалитета хране,
концентрације оброка и кондиције животиња. Већа концентрација оброка
повећава дневни прираст али и депоновање масти и смањује конзумирање
суве материје оброка. Мање масне резерве у телу омогућују веће
конзумирање хране. У исхрани претежно концентрованим хранивима
запажено је да разређење оброка неким грубим кабастим хранивом доводи до
смањења удела масти у полуткама. Утицај кондиције товљеника има ефекте
на могућност конзумирања и искоришћавања хранљивих материја. После
одређеног периода гладовања, до поправка кондиције може се доћи ре-
лативно брзо употребом концентрованих хранива. Овај ефекат назива се
компензациони раст. Тај ефекат се користи у случају када одгајивачи на
тржишту набављају мршаву телад и јунад, која су била храњена само
кабастом храном. Међутим, покушаји да се овај ефекат користи при мењању
нивоа исхране товљеника нису дали задовољавајуће резултате.
Потребе у протеинима зависе од узраста грла у тову, односно од

удела протеина у прирасту. У почетку това је синтеза протеина у телу
најинтензивнија и то условљава релативно високе потребе у њима. Са
порастом синтеза протеина је све мања, па и удео протеина у оброку може да
буде мањи. Укупна количина протеина се заправо стално повећава али њихов
проценат у сувој материји се смањује.
У првој фази това, када грла имају телесну масу до 250 kg у оброку
треба да буде 14-16% сварљивих протеина. Када је телесна маса између 250
и 350 kg те потребе су 14% а када је преко 350 kg оне износе 10-12%.
Давање оброка у којима има више протеина не доводи до побољшања
производних резултата, али значајно поскупљује цену исхране. Код говеда
чак до 50% цене оброка чини цена протеина. С друге стране, давање оброка
са недовољним количинама протеина може знатно да умањи дневни
прираст.
Табела 99. Потребе у енергији и протеинима црно беле јунади у тову до

400 kg
ТМ Дневни Мушка јунад Женска јунад
(kg) Прираст, (g) НЕМ, МЈ ССП, g НЕМ, МЈ ССП,g
800 27,9 430 28,7 390
1000 31,0 490 33,4 440
200
1200 34,9 540 38,0 490
1400 38,0 600 - -
800 36,5 480 38,0 460
1000 41,9 540 44,2 500
300
1200 46,6 600 - -
1400 52,0 650 - -
800 46,6 540 47,3 500
1000 52,0 590 55,1 540
400
1200 58,2 640 63,6 570
1400 64,4 690 - -
Конзумирање оброка је важан фактор који утиче на потребну

концентрацију протеина у оброку. Код оброка који се боље конзумирају
потребан је мањи проценат протеина у оброку. У почетку је потребно 500 -
600 g укупних протеина, а при крају 750-800 g. Потребе се приказују
количински или релативно (% у сувој материји оброка). То приказивање је
погодно када се повећава удео концентроване хране и конзумирање хране.
Када се користи концентровани оброци дешава се да се са повећањем
концентрације оброка смањи конзумирање хране али и протеина. Зато се при
употреби концентрованих оброка примењују нормативи који су приказани
у %.
Табела 100. Препоруке за исхрану јунади изнад 400 kg у тову

Маса, Дневни Дневне потребе
kg прираст, g НЕМ, МЈ ССП, g
800 49,7 570
450 1200 59,8 690
1600 71,4 780
800 53,5 600
500 1200 64,4 710
1600 76,8 800
800 57,4 640
550 1200 69,1 750
1600 76,0 790
Табела 101. Препоруке за тов мушке јунади (прираст од 1,0 до 1,2 kg /дан
Телесна маса, kg ОЈ на дан ССП, g/дан
120-150 3,7-4,3 400-470
150-200 4,3-4,9 440-510
200-250 5,0-5,8 470-540
250-300 5,7-6,6 490-560
300-350 6,6-7,6 510-580
350-400 7,6-8,5 540-600
Типови това
Код говеда се разликује неколико варијанти това, зависно од узраста
животиња које се тове. Према том критеријуму постоје: тов телади, јунади и
одраслих говеда. Зависно од узраста мења се састав прираста, а тиме се
мењају: потребе животиња у хранљивим материјама и енергији као и
конверзија хране. Са порастом се смањује удео воде у прирасту а повећава се
заступљеност суве материје, посебно масти. Услед тога се потребе у енергији
и хранљивим материјама за килограм прираста стално повећавају.
Тов телади
Тов телади подразумева веома интензивна пораст при чему се

исхрана базира на млеку и концентратима. Степен интензивности овог това
зависи од заступљености ових основних хранива у оброку. Прихрањивање
телади концентратима и сеном започиње већ од друге недеље живота уз
исхрану пуномасним или обраним млеком или заменама за млеко. Код телади
се разликују четири варијанте това:
1. Интензиван тов младе телади млеком - код кога се телад напаја
великим количинама млека, по вољи. Тако храњена телад са 60-65 дана
постижу масу од 100-140 kg, што значи да је дневни прираст 1-1,4 kg. За
килограм прираста потребно је 9-10 kg млека са 3% млечне масти. Укупно се
у оваквом тову утроши 600-700 kg млека по грлу. Квалитет меса је одличан.
Шема исхране је дата у табели 102.
Табела 102. Шема напајања телади млеком у интензивном тову

Недеље Млеко Недеље Млеко
живота kg/дан живота kg/дан
1 5 6 10
2 7 7 10
3 8 8 11
4 9 9 11
5 9 10 12
Уместо пуномасног крављег млека могу се користити обрано млеко

или течна замена за млеко. При томе, због високе цене, млеко се даје у
ограниченим количинама а замена приближно по вољи. Храњење се обавља
по вољи а дневне количине су и до 18 kg. Због мање енергетске вредности,
већи је утрошак обраног млека, па се и тов продужава, на 10-12 недеља. Осим
тога, веће количине воде у обраном млеку утичу негативно на квалитет меса.
Зато се различитим методама повећава количина суве материје у обраном
млеку. Тако, на пример, у првом делу това на 1 kg обраног млека додаје се 10-
30 g сувог обраног млека или смесе која садржи 50% сувог обраног млека и
50% масти. У другој половини това на сваки kg обраног млека додаје се 50-60
g сахарифицираног скроба, кукурузних пахуљица, брашна овса, јечма и
сличних хранива. Уколико се користе замене за млеко, у току това повећава
се концентрација суве материје у течној замени са 13 на 18%. Ради повећања
енергије, за тов се користе замене са 15-25% масти.
2. Продужени тов телади млеком - интензиван тов телади до масе од
160-180 kg, што се постиже за 3-3,5 месеца. Тов се обавља пуномасним
млеком или заменама за млеко. Осим млека, телад не добија другу храну
пошто се жели производња тзв. “белог меса” (бледо ружичасте боје). Дневни
прираст је 1,2 до 1,4 kg. У току това се утроши до 1500 kg млека. Шема
исхране је приказана у табели 103.
Табела 103. Шема напајања телади млеком у продуженом тову

Недеље Млеко Недеље Млеко
живота kg/дан живота kg/дан
1 6 8 12
2 7 9 13
3 8 10 13
4 9 11 14
5 10 12 14
6 11 13 15
7 12 14 15
3. Тов телади до 140-160 kg - ова варијанта това се базира на

коришћењу млека, концентрата и сена. Обично се телад напаја са смањеном
количином млека (300-450 kg) и прихрањује концентратима уз мање
количине сена. Маса од 140-160 kg се постиже са 3-3,5 месеца живота.
Дневни прирасти су 1,2-1,3 kg. Шема је дата у табели 104.
Табела 104. Шема исхране телади у тову до 160 kg

Недеље Млеко Концентрат Сено Недеље Млеко Концентрат Сено
живота kg/дан kg/дан kg/дан живота kg/дан kg/дан kg/дан
1 5 - - 8 2 1,3 1,0
2 6 - - 9 - 1,6 1,0
3 7 0,1 0,1 10 - 2,0 1,2
4 8 0,1 0,1 11 - 2,4 1,2
5 6 0,2 0,2 12 - 2,6 1,4
6 5 0,4 0,3 13 - 2,8 1,4
7 3 0,8 0,6 14 - 3,0 1,4
4. Тов старије телади – обавља се до старости од око 6 месеци. По

одлучењу, исхрана се врши концентратима и квалитетном кабастом храном, а
завршава се са масом од 200-250 kg. Овакав тов може бити и припремна фаза
за тов јунади. Квалитет меса је лошији у односу на претходно описане
поступке това телади.
Тов јунади
Тов јунади се изводи на младим животињама у порасту. Ово је

најзаступљенији вид производње говеђег меса, како у нашој земљи, тако и у
свету, пошто се тако добија велика количина меса одличног квалитета.
Утовљени подмладак говеда старији од 6 месеци сврстава се у утовљену
јунад.
Говече интензивно прираста до узраста од 8-9 месеци, након чега се

овај интензитет смањује. За тов се најчешће користе мушка грла код којих је
пораст већи, месо квалитетније а и конверзија хране најповољнија. С обзиром
на промену у саставу прираста која наступа са временом (повећава се удео
суве материје а смањује заступљеност воде у прирасту) тежи се да се тов
заврши што је могуће раније а да се при томе постигне одговарајућа телесна
маса.
Исхрана јунади чини основ технологије това, па је и њен утицај на
резултате и економичност това највећи. Од укупних трошкова исхрана чини
70-80%. Циљ произвођача је да тов траје што краће и да се уз минималан
утрошак хране оствари максималан дневни прираст. Међутим, на остварење
овог циља утицаја имају многи фактори, међу којима су најважнији: цена
хране, залихе хране, врста и квалитет хранива којима се располаже, време
испоруке грла, телесна маса и узраст грла при стављању у тов као и телесна
маса и узраст грла на крају това. Начин исхране се не може посматрати
изоловано од осталих фактора пошто сви они утичу на избор одређеног типа
исхране а тиме и на успех това.
Сваки тип исхране (тип и састав оброка) говори о самом интензитету
това, односно о могућој величини дневног прираста и дужини трајања това,
зависно од телесне масе и кондиције грла при стављању у тов и на крају това.
При истом типу могуће је остварити различит интензитет това, а типови
исхране могу се међусобно смењивати применом различитог интензитета
това. Најинтензивнији начин исхране не мора да буде и најрентабилнији.
Рентабилност това зависи од већег броја (већ наведених) фактора и зависи од
конкретног случаја. У условима који данас владају у нашој земљи вероватно
је да су најрентабилније варијанте това у којима се смањена количина
концентрата а повећан удео јефтине кабасте хране у оброку. У обзир долазе
два типа това: полуконцентрованим и кабастим оброцима.
Поред расних предиспозиција за тов, пола и узраста грла, као и услова
држања, исхрана је најзначајнији фактор за успешан тов. Као и у исхрани
крава и подмлатка, поред адекватних норматива о потребама грла у
хранљивим материјама, обезбеђење довољних количина квалитетне
концентроване и кабасте сточне хране је најважнији фактор. Тов јунади,
зависно од определења фармера као што су жељени интензитет това, број
турнуса, рационалност коришћења објеката, расположивост храном и други
фактори, може се организовати као иннтензиван и екстензиван. У
интензивним тову јунади (»baby beef«), одабрана грла за тов почињу се
товити са навршена 4 месеца узраста и телесном масом од 120-150 kg. Мушка
грла се тове до телесне масе од 430-450 kg а женска од 380-400 kg. односно
узраста од 12-13 месеци старости. У овако организованом тову грла се све
време това интензивно хране при чему она максимално користе генетски
потенцијал. У појединим фазама това јунад постиже прираст и преко
1500 g/дан а просечан дневни прираст за цео тов је између 1150 и 1300 g.
Табела 105. Препоруке за заступљеност минералних елемената у сувој

материји оброка јунади
Елемент Препорука Распон Максимум
Mg, % 0,10 0,05-0,25 0,40
K, % 0,65 0,5-0,7 3
Na, % 0,08 0,06-0,10 10
S, % 0,10 0,08-0,15 0,40
Co, mg/kg 0,10 0,07-0,11 5
Cu, mg/kg 8,0 4-10 115
Ј, mg/kg 0,5 0,2-2 50
Fe, mg/kg 50 50-100 1000
Mn, mg/kg 40 20-50 1000
Mo, mg/kg - - 6
Se, mg/kg 0,20 0,05-0,30 2
Zn, mg/kg 30 20-40 500
У екстензивном тову, када то захтевају комерцијални и економски

фактори, јунад се током прве године живота хране екстензивно и почињу
товити са навршених годину дана и тове до старости од 18-24 месеца када
постижу телесну масу од око 600 kg. У овом случају долази до изражаја и
ефекат компензационог раста. Мршава грла после преласка са оскудне на
интензивну исхрану, захваљујући добро развијеном дигестивном тракту,
мањим потребама за одржавање, веома добро конзумирају и искоришћавају
хрануи хранљиве материје. Захваљујуући томе она могу да остваре, као и
млада грла, зависно од расе и индивидуалног квалитета грла веома високе
прирасте.
Осим према интензитету, тов јунади се може поделити и према
старостним категоријама:
1. Рани тов јунади (ultra baby beef) -до старости од 8-10 месеци и ТМ
320-350 kg.
2. Тов јунади (baby beef) - који се завршава са старошћу од 12-18 месеци
и ТМ од 320-530 kg.
3. Тов старије, одрасле јунади - до масе од 500 - 600 kg и 18-24 месеци.
У зависности од међусобног односа концентроване и кабасте хране
оброци за тов јунади могу се поделити на концентроване,
полуконцентроване и кабасте оброке.
1. Тов јунади на паши. Са гледишта рентабилности производње
говеђег меса у нашој земљи, тов на паши представља један од
најинтересантнијих типова това. При томе се не полази само од тога да је
паша уопште најекономичнији начин исхране, већ и од тога да наша земља
располаже великим пашњачким површинама у брдско-планинском региону.
Треба, међутим, имати у виду да тов на паши има одређених ограничења. Пре
свега, на паши се не могу постићи високи и квалитетни дневни прирасти као

у неким другим типовима това. Сезонски карактер паше негативно утиче на
набавку и продају јунади а нестабилни приноси паше и сагоревање пашњака
у другој половини сушног лета (што је последњих година редовна појава)
знатно смањују могућност коришћења паше за тов, те је неопходно посебним
мерама осигурати приносе и квалитет паше, динамику производње зелене
хране и стварање резерви хране. Посебно је важно разрадити систем
искоришћавања пашњака за тов јунади у условима који владају код нас.
Ради постизања одговарајућих дневних прираста јунади најчешће је
неопходно вршити прихрањивање концентратима. За прихрањивање се може
користити зрно кукуруза или друго доступно жито, а ако је паша слабог
квалитета потребно је и додавање протеинских хранива као што су уљане
сачме (соје или сунцокрета). У којој мери је прихрањивање потребно зависи
од приноса пашњака и квалитета зелене хране која се на њему производи.
Зависно од овог фактора могу да постоје различите варијанте това јунади.
1. Када је паша довољна и квалитетна прихрањивање није неопходно за
остварење релативно добрих дневних прираста (од 0,7 до 1 kg/дан).
2. Када паше нема довољно а концентрована хранива су скупа може се
прихрањивати мањим количинама концентрата.
3. Када паше нема довољно, концентрована хранива су релативно
јефтина и жели се постизање већих дневних прираста могуће је и
обилније прихрањивање концентратима.
Прихрањивање концентратима на почетку пашне сезоне предузима се
када су грла која ће се товити добро ухрањена а нема довољно зелене хране.
У другом делу пашне сезоне прихрањивање концентратима предузима се
када нема довољно паше.
За тов на паши подеснија су мршава грла јер боље користе пашу, а
ако је у питању припремна фаза това са предвиђеним каснијим дотовљавањем
онда уз пашу није потребно прихрањивање. На квалитетнијим пашњацима,
када је и период исхране краћи, боље је да се тове грла веће телесне масе која
су више ухрањена. Таква грла се могу добро утовити и испоручити већ после
100-120 дана исхране на паши, док се грла која су била у слабијој кондицији
на почетку това хране још 1-2 месеца дуже.
На вештачким високопродуктивним травњацима који дају квалитетну
зелену масу (40-70 t/ha може се организовати економичан и интензиван тов,
под условом да је јунад стара 12-14 месеци са просечном телесном масом од
око 350 kg. У току 100-120 дана оваквог пашњачког това може да се постигне
просечан прираст од око 1 kg на дан, за шта је потребно 37-40 kg зелене масе
дневно. У таквом тову грло достиже масу од 450-470 kg. Међутим, такав тов
тражи посебне припреме и организацију, као и високопродуктивне травне
површине. По грлу је потребно 0,2-0,3 ha уз прихрањивање кукурузом (око
200 kg по грлу за цео период това).
На слабијим пашњацима може се изводити само екстензиван тов, при

чему је за једно грло потребно 2,5 до 4 ha пашњака и око 200 kg зрна
кукуруза. Јунад улазе у тов са 16-20 месеци и масом од 300-350 kg. Tов траје
око 100 дана и за то време остварује се дневни прираст од око 1 kg, тако да је
завршна маса грла 400-450 kg. Овакав тов се може организовати на
планинским пашњацима на којима има воде и који су повезани погодним
саобраћајницама. Уколико постоји интерес, после овог това може да се
организује и дотовљавање грла оброцима са већим уделом концентрата.
При тову грла на паши треба имати у виду да остварени прираст
представља 60-75% оног прираста који се може остварити исхраном на пуном
оброку који се састоји од приближно 50% кабасте хране и 50% концентрата.
Због тога је за остваривање добрих дневних прираста у овом типу това важно
планирати и прихрањивање.
2. Полуконцентратни тов јунади. У овај тип оброка спадају они који
имају 40-60% концентрованих хранива док остатак чини кабаста храна. Овај
тип това је у нашој земљи највише раширен. У односу на концентратни, овај
тов дуже траје, утрошак хране по јединици прираста је већи, али је цена
оствареног прираста обично нижа. Висина дневног прираста зависи од
количине концентрата у оброку. У добро организованом тову овог типа
остварује се дневни прираст од 1150 до 1250 g/дан. Потребе у концентрованој
храни зависе од жељеног прираста, узраста грла и квалитета хране.
Табела 106. Утицај заступљености суве материје из концентрата и кабасте

хране на дневни прираст јунади у тову, g
Удео у сувој материји оброка,%
Прираст
Концентрат Кабаста храна
18 82 887
24 76 1044
30 70 1080
35 65 1117
40 60 1136
45 55 1149
50 50 1173
55 45 1212
60 40 1233
Количина концентрата у оброку може да се одређује преко телесне

масе грла и интензитета това и то тако да се на сваких 100 kg телесне масе
даје 1-1,5 kg угљено-хидратних хранива (зрно кукуруза јечма, сирка и др.) а
након тога се зависно од врсте, квалитета и количине кабасте хране оброк
допуњује концентрованим хранивима која садрже протеин и друге хранљиве
материје. Подмиривањем потреба у протеинима, ако је заступљено довољно
угљених хидрата, осигурава се са отприлике 1 kg сачме сунцокрета. Ако се

користи сено луцерке рачуна се да 1 kg овог сена замењује 1/4 kg сачме
сунцокрета. На сличан начин се процењује део подмирених потреба у
протеинима и са другим кабастим хранивима. Део сувог кабастог дела оброка
може да се обезбеди сувим резанцима шећерне репе. Товљеници остварују
нешто нижи утрошак енергије када се хране резанцима него кукурузом.
Смањење трошкова исхране јунади у тову може да се постигне
коришћењем непротеинских азотних једињења (NPN), као што је уреа. Опште
је прихваћено и уобичајено да се уреа у оброке за исхрану говеда укључује у
следећим количинама: 1) да замењује до 25-30% укупних потреба у
протеинима, 2) до 3% у смешама концентрата, 3) до 1% у сувој материји
оброка, 4) до 20 g на сваких 100 kg телесне масе.
Према савременим препорукама могуће је укључивање и већих
количина NPN, али у одређеним фазама това. У првој фази това (до 250 kg)
треба користити протеине из природне извора, односно уобичајених хранива,
а NPN се не препоручује. У другој фази (250-350 kg) једна половина протеина
у концентрованом делу оброка може да се замени уреом. Изнад 350 kg, према
овим ауторима, практично сав азот у концентрованом делу оброка може да
буде из NPN.
Коришћење NPN међутим, захтева одређени опрез пошто нагло
ослобађање амонијака из урее у бурагу може да буде токсично. Због тога је
неопходно да се испуне одређени услови: 1. да у оброку, уз уреу, буде
довољно лако доступних угљених хидрата као извор енергије, 2. да се
онемогући пребрза разградња урее и ослобађање амонијака, применом
одређених поступака обраде или начином храњења и 3. да се омогући
популацији микроорганизама у бурагу да се постепено (1-2 недеље)
прилагоди на употребу урее.
Табела 107. Оброци за исхрану јунади у тову од 120-500 kg ТМ уз просечан

прираст 1,15-1,25 kg/дан
Телесна маса, kg
Храниво, kg 120- 150- 200- 250- 300- 350- 400- 450-
150 200 250 300 350 400 450 500
Сено луцерке 1 1 - - - - - -
Силажа биљке кукуруза
3,1 3,5 4,5 6,5 7,5 9,0 11,0 13,0
(28-35%СМ)
Концентрат (15 % УП) 3,3 3,8 4,5 5 5,5 5,7 6,0 6,3
Сува материја, kg 4,6 5,0 5,3 6,5 7,3 8,3 8,8 9,5
НЕМ,МЈ 33,6 38,3 43,5 51,5 56,1 61,7 66,8 69,8
Укупан протеин, % 16,5 16,3 16,0 15,5 15,2 13,5 13,4 13,1
Сирова влакна, % 9,9 12,3 12,3 12,5 12,8 13,4 13,4 13,4
Табела 108. Оброци за исхрану јунади тову од 120-500 kg ТМ уз просечан

прираст 1,1-1,2 kg/дан
Храниво, kg 120- 150- 200- 250- 300- 350- 400- 450-
150 200 250 300 350 400 450 500
Сено луцерке 1 1 - - - - - -
Силажа кукурузне биљке
3,1 3,5 5,2 8,3 9,4 12,8 14,8 16,5
(28-35%СМ)
Силажа влажног зрна кукуруза 2,4 3,0 3,6 3,7 4,1 4,3 4,5 4,8
Допунска протеинска смеса,
1,2 1,4 1,6 1,8 1,9 1,8 1,8 1,8
30 %УП
Сува материја, kg 4,6 5,1 5,4 6,5 7,1 8,1 8,9 9,6
НЕМ, МЈ 32,3 36,7 42,9 49,5 54,8 60,7 65,7 69,9
Укупан протеин, % 16,5 16,2 16,0 15,3 15,3 13,5 13,5 13,1
Сирова влакна, % 9,9 10,0 10,0 11,5 11,5 12,9 12,9 13,4
Табела 109. Оброци за исхрану у тову од 120-500 kgТМ уз просечан прираст

1,1-1,2 kg/дан
Храниво, kg 120- 150- 200- 250- 300- 350- 400- 450-
150 200 250 300 350 400 450 500
Сено луцерке 1 1 - - - - - -
Силирани резанац шећерне репе 4,5 5,8 6,8 10,5 11,6 14,2 15,0 16,0
Смеша концентрата (14%УП) 3,3 4,2 5,0 5,4 6,0 6,3 6,8 7,2
Сува материја, kg 4,6 5,1 5,3 6,3 7,2 8,2 9,3 9,8
НЕМ, МЈ 31,7 36,3 42,1 49,2 54,7 59,8 66,2 69,7
Укупан протеин, % 16,5 16,0 16,0 15,0 15,0 13,0 13,0 13,0
Сирова влакна, % 9,5 9,5 9,5 10,2 10,2 10,2 10,2 15,2
Као кабасти део оброка користи се ливадско сено, силажа, зелена

храна, или споредни производи прехрамбених индустрија, ратарства и
повртарства: свежи (или силирани) репини резанци, свеж (или силиран)
пивски троп, свежа (или силирана) комина јабука, грожђа и другог воћа,
затим џибра кукуруза, кромпира или јабучастог воћа, главе и лишће шећерне
репе, зелени остаци грашка, лишће купуса, цвекле и др. Ако је удео
концентрата у оброку већи, смањује се конзумирање и искоришћавање
кабасте хране. Ако је у оброку 1-2 kg сена очекује се да ће одраслија грла уз
ограничену количину концентрата конзумирати 4-5 kg кукурузне силаже,
6-7 kg силаже глава и лишћа шећерне репе или 5-7 kg резанаца шећерне репе
(са 20% СМ) на 100 kg телесне масе.
У нашим условима сточарства као најбоље конзервисано храниво за

тов говеда показала се силажа целе биљке кукуруза у стадијуму воштане
зрелости зрна. Таква силажа садржи око 45% зрна и омогућује, у поређењу са
другим силажама најбоље прирасте. Друге врсте силаже (сирка или других
житарица) имају мању хранљиву вредност и обезбеђују ниже дневне
прирасте. Хранљива вредност код свих ових силажа директно зависи од удела
зрна у њима.
Силирани резанци шећерне репе се боље конзумирају од свежих. Они
садрже довољне количине калцијума али су сиромашни у фосфору и
протеинима. Недостатак Ca и неповољан однос Ca и P доводи до кртости
костију и смањене отпорности организма. Привикавање на исхрану репиним
резанцима треба да траје 7-14 дана а уз њих у оброку треба да буде 1-2 kg
луцеркиног сена. Зелена храна се боље конзумира од конзервисане,
омогућава уштеду концентрата или чак њихово потпуно изостављање. Она
обично омогућује боље дневне прирасте него оброци са сеном или силажом
кукуруза. Ипак, велика количина зелене хране може смањити рандман
товљеника.
3. Концентратни тов јунади. Обавља се оброцима у којима је
максимално учешће кабасте хране 40%, док су остало концентрати. Без
обзира на висок интензитет, овакав тип това је исувише скуп, па се данас
ретко примењује. Међутим, 70-их година прошлог века код нас је био веома
раширен, јер је цена концентрата била повољнија, а за тако произведено месо
постојало је сигурно инострано тржиште. Овај тов је ефикасан посебно до
ТМ од 400-450 kg. При томе, могу се остварити високи дневни прирасти од
1,2 - 1,6 kg, чиме се значајно смањује трајање това и утрошак хране за
јединицу прираста.
Оброци са високим учешћем концентрата могу довести до поремећаја
у варењу: смањења апетита, појаве надуна, паракератозе бурага па и до
некробацилозе јетре. Ово се може спречити обавезним давањем 0,5-1,0 kg
сена или некакве сламе. Осим тога, пелетирање концентрата повољно утиче
на лучење пљувачке и појачава пуферни капацитет бурага. Препоручује се и
1% Na-бикарбоната у концeнтрату ради одржања оптималног pH бурага.
Тов одраслих говеда
Тов одраслих говеда није само повећање масе већ и побољшање

квалитета меса. Потребе ових грла у тову су прилично високе јер су она
завршила пораст. Наиме, прираст грла старијих од 3 године садржи преко 90%
масти и само 8% воде. Пошто је енергетска вредност прираста веома висока,
неопходно је пуно више хране. Осим тога, ради се о грлима велике телесне
масе код којих су, самим тим, и потребе за одржавање организма веома високе.
Зато овај тов треба да траје што краће (90-100 дана). Подмирење оваквих
потреба се врши пре свега енергетским хранивима, а врло мало протеинским.

Конзумирање се креће око 2,5-3 kg СМ/100 kg ТМ. За исхрану се користе
јефтина кабаста хранива и одговарајућа количина концентрата.
Техника исхране у тову

Основна карактеристика исхране у тову је обилна исхрана. Важно је
да се храна за товљенике припрема и даје на начин који ће омогућити добар
апетит и конзумирање хране током читавог периода това. Кабаста храна се
даје у природном облику или уситњена. Уситњавање хране је важно када се
даје комплетан оброк пошто се тиме омогућује боље мешање свих
компонената. Ако се користе концентрована хранива она се дају самлевена -
у брашнастом облику, иако могу да буду и пелетирана. Пелетирана храна има
више предности у односу на брашнасту, али се због цене пелетирање данас
ретко користи при исхрани товних грла код нас.
Предности пелетирања огледају се у томе што у тој форми смеша
концентрата не може да се декомпонује, лакше се складишти и лакше се с
њом рукује. Такође и растур хране је мањи него код брашнастих смеша. У
великом броју истраживања пелетирање је дало позитивне ефекте у
производњи. Повољан ефекат се јавља, како због већ наведених предности
ове форме хране, тако и због тога што термичка обрада хранива која су
укључена у смешу доводи до побољшања искоришћавања хранљивих
материја. То се посебно односи на скроб који чини 50-60% сваке смеше.
Постоје и други облици термичке обраде концентроване сточне хране
(микронизација, екструдирање, кокичање, кување и тд.) који такође дају
повољне ефекте код грла у порасту. Основни проблем код примене ових
поступака може да буде релативно висока цена овакве обраде, како због
скупе опреме која је потребна, тако и због скупе енергије.
Код нас се често користи силирано влажно зрно житарица (пре свега
кукуруза). То је веома добар вид конзервирања влажног зрна. Сушење
значајно поскупљује цену житарица, а како се овим поступком оно избегава,
то доводи до повољних финансијских ефеката. Искоришћење хранљивих
материја код силираног зрна житарица је боље него код осушеног зрна.
Једини проблем код коришћења је у томе што када се једном ово храниво
извади из сило-објекта, услед високог садржаја влаге врло брзо почиње да се
квари. То значи да се морају изузимати количине које животиње могу да
конзумирају за највише један дан.
Исхрана концентрованим хранивима грла у тову може да буде
оброчна или по вољи. При оброчној исхрани концентрати се дају 2-3 пута на
дан, одвојено од кабасте хране. Исхрана по вољи се користи када количина
концентрата није ограничена. При таквој исхрани се утроши око 5% хране
више него при оброчној. На тај начин се смањује и утрошак рада. Ипак,
рентабилност таквог това није увек задовољавајућа. Говеда која се хране по
вољи имају бољи апетит него када се хране оброчно. Такође, услед наглог
конзумирања веће количине концентроване хране код јунади може да дође и
до ацидозе и надуна.
Одређени утицај на резултате това има и тип хранилица. Величина
хранилица (јасала) треба да буде прилагођена броју животиња. За свако грло
треба да буде по око 75 cm дужине јасала. Такође, свако грло које се храни
треба на 100 kg телесне масе 1 m2 површине бокса на почетку това, а при
телесној маси од 400 kg треба 2 m2. Резултати това су по правилу лошији код
везаних грла. Код нас се товљеници углавном држе слободно у боксовима
који имају веће или мање испусте.
Гајење црно-белих говеда за производњу меса може да буде
рентабилно и успешно, ако се спроведе на одговарајући начин. Пошто се ова
раса говеда донекле разликује од других (посебно од изразито товних раса), у
обзир треба узети те специфичности. Пре свега, треба рачунати да је код њих
конверзија хранљивих материја у прираст нешто мање успешна, а значајна је
и нешто већа осетљивост ове расе на неповољне временске услове. Оно што
је добро код црно-белих говеда је њихов уједначен пораст као и
задовољавајући квалитет добијеног меса.
Слика 113. Јунад у тову

ИСХРАНА РАДНИХ ГРЛА
Све до масовног увођења трактора и друге механизације у

пољопривреду, за рад су коришћени коњи и говеда. Што се тиче говеда, за
рад су били најзначајнији волови (кастрирана мушка грла) а у мањој мери
краве и евентуално бикови. При томе, бикови су веома агресивни и
проблематични за руковање, док при коришћењу крава долази до значајног
смањења млечности. Данас је ова категорија говеда практично изгубила
значај, и ретко где постоји и користи се.
Радна грла се хране три пута дневно, а највећи део кабасте хране се
даје увече. За тежи рад користе се квалитетнија кабаста хранива и већа
количина концентрата. При томе, енергија се значајно лошије користи за рад
него за производњу млека и прираст. Тако, на пример, у повољним условима
рада енергија се искоришћава са 20-40% а у неповољним само 20%. Крави
која истовремено производи млеко и користи се за умерен рад оброк треба
увећати за 1-2 ОЈ, а воловима за лак рад треба обезбедити 1-2 ОЈ, за средње
тежак рад 3-4 ОЈ и за тежак рад 5-6 ОЈ. У додатној храни за рад неопходно је
65 g ССП на сваку ОЈ. Обавезно треба обезбедити и минералну исхрану
(сточну со, дикалцијум-фосфат и млевени кречњак).
ИСХРАНА ОВАЦА
Овце дају врло значајне и квалитетне производе у скромним условима

исхране и гајења. Њихово место у сточарској производњи је условљено тиме
што за исхрану могу да користе пашњаке који су другим животињама
недоступни, као и хранива која друге врсте не могу да искористе. И поред
тога од укупних трошкова производње 50-80% отпада на исхрану. Овце могу
све своје потребе да задовоље пашом, док се концентрованим хранивима
хране само неке категорије и то у условима интензивне производње. Као и
код осталих преживара, искоришћавање хране код оваца у највећој мери
зависи од микроорганизама који живе у преджелуцима.
Основну храну за овце чине волуминозна хранива (пре свега паша).
Оне не могу успешно да користе тако грубу храну као говеда (нпр.
кукурузовину и сл.) али су зато када је у питању искоришћавање ситније
грубе хране без премца. Поред тога, на пашњацима овце користе и многе
коровске биљке и на тај начин веома успешно спречавају закоровљавање
земљишта. Такође, овце могу бити и допунски корисници пашњака који се
користе за говеда.
Слика 114. Стадо оваца и коња на планинском пашњаку
Важно је напоменути и то, да су овце веома прилагодљиве

различитим условима држања и исхране захваљујући чему њихово гајење
може да варира од врло интензивног до врло екстензивног . У нашим
условима чешћи је случај да се ова врста гаји екстензивно - у веома оскудним
условима држања и исхране, међутим, наше аутохтоне расе су адаптиране на
такве услове.
Исхрана оваца 675
ПРОИЗВОДНИ ЦИКЛУС ОВЦЕ
Да би се лакше организовала исхрана оваца неопходно је сагледати

њихов производни циклус. Без обзира на интензитет производње,
економичност овчарске производње зависи од исхране у складу са потребама
а оне зависе од фазе производног циклуса у коме се грло налази.
Производња код оваца, као и код других домаћих животиња има
цикличан карактер. Основне фазе производног циклуса су: 1. јагњење, 2.
лактација, 3. период паузе (одржавања), 4. припрема за оплодњу, 5. оплодња
и 6. бременитост.
Са становишта исхране, потребе оваца су најниже у периоду паузе и
на почетку бременитости а највише на крају бременитости и током лактације.
Графикон 7. Промена телесне масе овце од 50 kg током једногодишњег

производног циклуса
Табела 110. Трајање појединих фаза у производном циклусу овце

Период Трајање, дана
Припуст 35-52
Почетак бременитости (првих 15-17 недеља) 105-119
Крај бременитости (последњих 4-6 недеља) 28-42
Почетак лактације (првих 6-8 недеља) 42-60
Крај лактације (последњих 4-6 недеља) 28-42
Период одржавања 116-176
Основни проблем у исхрани оваца је да се тачно дефинише намена

животиње која ће бити храњена као и интензитет њеног искоришћавања. Од
намене грла зависи како ће оно бити храњено а од исхране зависи колико ће
се планови одгајивача остварити. За сваки део производног циклуса овце
постоји оптималан ниво исхране, који обезбеђује одржавање њених
продуктивних функција и омогућава производњу. Потребе у хранљивим
материјама које су приказане у табелама су настале да би се одржала
оптимална производња, чији је годишњи ток приказан на графикону 7. То је
теоретски производни систем коме се тежи у пракси. У основи тај систем
подразумева одређени губитак телесне масе (и кондиције), обично је то 5-7%,
на почетку лактације. Тај губитак се надокнађује када лактација прође, затим
долази до повећања телесне масе током бременитости услед пораста плода.
ПОНАШАЊЕ ОВАЦА ПРИ ИСХРАНИ
Захваљујући облику уста и усана овце могу да пасу ближе земљи од

говеда и на тај начин да боље искористе пашњак. Оне пасу укупно око 8-9
сати на дан, што може бити продужено до 12-13 сати када је паша слаба.
Уколико паше има довољно, овце се хране у интервалима од 20-90 минута,
којих може бити до 9 у току 24 сата. После интервала храњења овце имају
периоде од 45-90 минута за одмор и преживање.
На отвореним пашњацима овце имају одређене делове на којима воле
да се задржавају.
Пашњаци се најбоље искоришћавају када на њима заједно пасу говеда
и овце. Обично се не јављају проблеми између ове две врсте.
За искоришћавање хране од изузетног је значаја стање зуба код оваца.
Оно може да има утицај на њихово понашање.
Јагањци уче од својих мајки која хранива треба да једу. Она могу да
уче и у каснијем животу и сматра се да им треба 2-3 недеље да се навикну на
нешто ново у исхрани. Понеко грло уопште није у стању да се адаптира на
нова хранива. Већина, међутим, је у стању да гледајући шта раде друге овце
прихвати промене у оброку.
УЗДРЖНЕ ПОТРЕБЕ ОВАЦА
Ове потребе односе се на исхрану неоплођених оваца које су завршиле

лактацију, као и оваца на почетку бременитости (прва три месеца). Енергетске
потребе за одржавање обезбеђују и раст вуне, док су у препорукама за протеине
обухваћене и потребе за раст вуне. Потребе за производњу вуне се не могу
одвојити од потреба за одржавање живота. За синтензу вуне су значајни пре
свега протеини, посебно они који су богати сумпором.
Табела 111. Уздржне потребе и потребе бременитих оваца (Rostock Feed

Evaluation Sistem, 2003).
Фаза g, ССП МЈ,
ТМ Број NERc ССП
репродуктивног / МЈ, NERc/kg,
kg јагњади МЈ/дан g/дан
циклуса NERc СМ
Несјагњене и 50 4,1 60
сјагњене у првих 1 – 60 4,7 70
15 4,2
3 месеца 70 5,2 80
бременитости 80 5,9 90
Флашинг систем 50 5,4 75
исхране, 3 – 4 60 6,1 85
14 5,0
недеље пре, и током 70 6,8 95
сезоне парења 80 7,6 105
55 5,8 100
Овце у 4. месецу 65 6,4 110
17 4,6
бременитости 75 6,9 120
85 7,5 130
Јединац 6,4 120
60
Близанци 7,8 145
Јединац 7,0 130 Јединац
70
Овце у 5. месецу Близанци 8,3 155 5,1
19
бременитости Јединац 7,6 140 Близанци
80
Близанци 8,9 165 5,8
90
 У потребе оваца су урачунате потребе за производњу 3 kg чисте вуне/годишње. За
1 kg повећања или смањења годишње производње вуне, треба додати или одузети
од наведених дневних потреба 105 kJ NERc и 10 g ССП.
 За овце на паши треба повећати дневне потребе у енергији за 210kJ NERc и 1 g
ССП на 100 kg ТМ и пређеној дистанци од 1 km.
С обризом на начин гајења, овце су домаће животиње код којих је

највише изражен утицај климатских услова на уздрне потребе организма.
Температура средине и влажност ваздуха, као и јачина ветра утичу на висину
уздржних потреба овце. Дужина и густина руна одређују улогу вуне као
изолатора. Услед тога и од руна зависи колики ће клима имати утицај на
уздржне потребе овце у енергији. Критична минимална температура за свеже
ошишану овцу храњену на уздржном ниву је 10°C. За исту овцу храњену
истим оброком са вуном дугом 6,5 cm критична минимална температура је -
2°C. Јачина ветра и влажност у комбинацији са ниским температурама
значајно повећавају телесне губитке у температури.
Осим тога, високе температуре амбијента, заједно са влажношћу
ваздуха такође повећавају потребе за одржавање организма. За сваки степен
повећања телесне температуре изнад нормалне метаболизам се убрзава за 4%.
Вуна служи као заштита од топлоте и сунчевог зрачења. Измерено је
загревање све до 65°C на површини руна, а да температура на нивоу коже
није била промењена. Влажност ваздуха вероватно има већи утицај на
уздржне потребе у енергији него апсолутна температура амбијента. Што је
већа влажност на одређеној температури, то је теже животињама да одају
телесну топлоту. Тај повећани напор резултира у порасту енергетских
потреба да би организам могао да задржи нормалне функције. Дебље овце су
осетљивије на високе температуре амбијента од оних које имају нормалну
телесну кондицију.
Дефицит у хранљивим материјама током зимских олуја је повезан са
ниским температурама, јаким ветром и влажном вуном. У тим моментима
најважније је обезбеђење довољне енергије. Повећање уздржних потреба у
енергији може да износи и до 40% у условима када се температура амбијента
креће око 0°C. Треба напоменути да је у тим условима боље давати овцама
квалитетно сено него концентрате – јер варење сена генерише више топлоте.
Кретање при исхрани такође има утицаја на уздржне потребе.
Даљина коју овце прелазе као и топографија терена могу значајно да утичу
на потребе овце у енергији. Уздржне потребе обухватају извесну активност
грла, али за додатно кретање потребно је више енергије. Обим кретања
зависи од доступности хране на пашњаку. Како се доступност хране
смањује, повећава се потреба за кретањем а тиме и за енергијом. Зато је
неопходна допуна оброка у периодима када паша не успева да подмири
уздржне потребе.
Уздржне потребе оваца зависе и од узраста: млађа грла имају нешто
веће потребе. На пашњацима млађа грла троше више енергије за кретање.
За организацију правилне исхране значајно је да одгајивачи познају
нормалну телесну масу својих оваца, независно од масних резерви које се
стварају и нестају током производног циклуса. У току нормалне производње
овце пролазе кроз периоде када се хране изнад или испод својих потреба.
Исхрана изнад потреба је прихватљива у фазама производње када потребе
грла нису велике (одржавање, почетак бременитости) – како би се створиле
телесне резерве у масти. Исхрана испод потреба се јавља у периодима када
потребе грла расту (крај бременитости, лактација). Тада се троше раније
створене резерве.
ПОТРЕБЕ ЗА ПРИПЛОДНЕ ОВЦЕ
Потребе за бремените овце

Потребе код ове категорије оваца зависе од: телесне масе грла,
физиолошког стања и производности.
Од посебног значаја код оваца је припрема за оплодњу. Она се
остварује држањем оваца непосредно пре и у току парења на пашњацима
одличног квалитета. Уколико је пашњак лошијег квалитета, на 14-20
дана пред парење их прихрањујемо концентратима, а то треба да траје
све до 7-10 дана после оплодње. После тога исхрана се може извесно
време смањити, јер су потребе за пораст ембриона у том периоду
незнатне.
Тек у 4 и 5-ом месецу бременитости потребе за развој плода су
израженије и тада треба повећати количину енергије у оброку за око 40%, у
протеинима за 40-50%, а у Ca и P за 100%, у односу на потребе у првој
половини бременитости. Када овца носи близанце потребе се удвостручују.
Високобременитим грлима треба давати квалитетну кабасту храну и нешто
концентрата. Исхрана у овом периоду мало утиче на масу јагњади при
рођењу али зато има значајан утицај на њихову виталност и смањење
морталитета у првим данима живота.
Табела 112. Дневне потребе у витаминима у зависности од фазе производног

циклуса, изражено на kg телесне масе (према NRC, 1985)
Вит. Вит. Вит.
Фазе производног циклуса
А (ij) D (ij) Е (ij)
Одржавање и почетак лактације 22 6 0.26
Крај бременитости и лактација 40 6 0.40
Крај бременитости и лактација овце са близанцима 45 6 0.60
Потребе за овце у лактацији

Основни фактори који утичу на потребе оваца у овом периоду су: ТМ
грла, количина и састав млека. Млечност оваца у нашим условима се креће
око 0,8-1 kg, мада може да буде и до 2 kg. Максимум производње млека
достиже се око 20-тог дана лактације. Енергетска вредност овчијег млека у
прва два месеца лактације креће се око 4,3-4,5 МЈ НЕЛ и током лактације се
повећава. Потребе за производњу 1 kg овчијег млека приказане су у табели
113.
Табела 113. Потребе оваца у лактацији (Rostock Feed Evaluation Sistem,

2003).
Фаза g, ССП МЈ,
ТМ Број NERc ССП
лактације / МЈ, NERc/kg,
kg јагњади МЈ/дан g/дан
дани NERc СМ
50
60
1 до 60. 19 5,5
70
80
Јединац 6,1 105 17
50
60
61 до 120. 4,8
Јединац 7,2 125 18
70
80
 У потребе оваца су урачунате потребе за производњу 3 kg чисте вуне годишње. За
1kg повећања или смањења годишње производње вуне, треба додати или одузети
од наведених дневних потреба 105 kJ NERc и 10 g ССП.
 За овце на паши треба повећати дневне потребе у енергији за 210 kJ NERc и 1 g
ССП на 100 kg ТМ и пређеној дистанци од 1 km.
Овце са квалитетном вуном дају за 5-7 месеци лактације, 120-220 kg

млека, овце су грубљом вуном 500-600 kg млека, док источно-фризијске дају
и 1000-1200 kg млека.
Овчије млеко има већу енергетску вредност од крављег. Поред тога
искоришћавање хранљивих материја за производњу млека код оваца је
слабије него код говеда за 20-50%. За сваки kg млека треба 120-140 g укупног
протеина уз одговарајућу количину енергије, поред тога и 3,5 g Ca, 2-2,5 g P.
У овом периоду конзумирање се креће око 2-2,7 kg СМ/100 kg ТМ, а ретко то
може бити и 3 kg/100 kg.
Треба напоменути да је неопходно да се овцама обезбеди довољно
простора на јаслама, како би могле да неометано узимају храну и да све
имају подједнаку прилику да дођу до хране. Ако је предвиђено да све овце
једу одједном, за свако грло треба обезбедити 40-45 cm простора на
јаслама.
Табела 114. Дневне потребе мушких и женских приплодних грла у појединим

макро-елементима (Rostock Feed Evaluation Sistem, 2003).
Ca, P, Mg, Na,
Категорија животиња
g g g g
Овце
Одржавање 4 3 0,6 1,0
Касна бременитост 6 5 0,8 1,5
1 – 2 месец лактације 12 8 2,1 2,5
3 – 4 месец лактације 8 5 1,5 2,0
Овнови 6 5 0,8 1,5
Табела 115. Препоруке за садржај микроелемената у оброцима за овце (mg/kg

СМ), (Rostock Feed Evaluation Sistem, 2003).
Fe, Cu, Mn, Zn, Co, J, Se,
Категорија
mg mg mg mg mg mg mg
Млада грла
50 8 60 30 0,08 0,2 0,15
у порасту
Овце, бремените
50 8 60 40 0,08 0,3 0,15
и у лактацији
Овнови 50 8 60 40 0,08 0,3 0,15
ПОТРЕБЕ ЗА ЈАГЊАД
Прва храна јагњета је колострум и оно треба да га добије најдаље на

два сата по јагњењу. Млеко служи као искључива храна у првим данима
живота (10-14 дана). Касније се врши прихрањивање и то почетним
смешама или само уситњеним зрневљем жита уз квалитетно сено које се
даје по вољи.
Интензитет исхране јагњади у првим данима живота утиче на
формирање фоликула вунских влакана, што је од значаја за каснију
производњу вуне. Код јагњета дигестивни тракт је мали по рођењу и тек са 8
до 9 недеља достиже однос као код одраслих грла.
Функције преджелудаца и преживања се успостављају у току првог
месеца, зато рано одбијање и превођење на исхрану сувом храном не треба да
буде пре четири недеље старости. Одбијање може да буде од 28-ог дана па до
3 месеца или чак и касније.
Конзумирање хране у првим данима је мало. У почетку износи око 5-
10 g када је реч о сувој храни. Количина хране се брзо повећава тако да са 2-3
месеца може да буде 200-300 g/дан док се сено даје по вољи.
После одлучивања јагњад се држе на пашњацима најбољег квалитета
бар до 6 месеци старости и прихрањују са нешто концентрата зависно од
касније намене.
Замене за млеко се праве са 20% СМ. Премикс витамина који се
додаје концентрованој храни за јагњад треба у килограму да има 2000 ij
витамина А и 500 ij витамина D.
Табела 116. Потребе јагњади која сисају (Rostock Feed Evaluation Sistem,
2003).
Део потреба које треба подмирити
Дневни
Узраст ТМ NERc прихрањивањем
прираст
месеци kg МЈ/дан NERc ССП МЈ,
g
МЈ g NERc/kg, СМ
1 10 200 3,3 1,1 25 5,2
2 17 250 4,9 3,2 60 5,2
3 25 250 6,5 5,2 85 5,5
4 32 250 7,8 6,9 110 5,8
Табела 117. Потребе мушких јагњади за пораст и тов (Rostock Feed

Дневни g, МЈ,
ТМ, NERc ССП
прираст, ССП / МЈ, NERc/kg
kg МЈ/дан g/дан
g NERc СМ
150 1,9 50 26 9,5
200 2,2 60 27 10,5
5
250 2,5 70 28 11,6
300 2,8 80 29 12,6
150 2,7 55 20 6,8
200 3,2 65 20 7,9
10 250 3,6 75 21 8,9
300 4,0 85 21 10,0
350 4,3 100 23 10,7
200 4,8 80 17 5,8
250 5,4 95 18 6,0
20 300 5,9 115 19 6,2
350 6,4 135 21 6,4
400 6,9 160 23 6,6
150 5,7 85 15 5,4
200 6,4 100 16 5,8
250 7,1 120 17 6,0
30
300 7,9 140 18 6,2
350 8,5 160 19 6,4
400 9,2 180 20 6,6
100 6,1 85 14 4,9
150 6,9 100 14 5,4
200 7,8 115 15 5,8
40
250 8,6 135 16 6,0
300 9,3 160 17 6,2
350 10,2 180 18 6,4
100 7,1 100 14 4,9
150 8,1 115 14 5,4
50 200 9,0 130 14 5,8
250 9,9 150 15 6,0
300 10,8 170 16 6,2
Табела 118. Потребе женских јагњади и кастрираних мушких јагњади за

пораст и тов (Rostock Feed Evaluation Sistem, 2003).
g, МЈ,
ТМ, Дневни NERc ССП
ССП / МЈ, NERc/kg,
kg прираст, g МЈ/дан g/дан
NERc СМ
150 2,0 50 25 9,5
200 2,3 60 26 10,5
5
250 2,7 70 26 11,6
300 3,0 80 27 12,6
150 2,9 55 19 7,4
200 3,4 65 19 8,4
10
250 3,8 75 20 9,5
300 4,2 85 20 10,5
150 4,5 70 16 5,7
200 5,1 80 16 6,1
20
250 5,8 95 16 6,4
300 6,4 115 18 6,7
100 5,2 75 14 5,2
150 6,1 85 14 5,7
30 200 6,8 100 15 6,1
250 7,7 120 16 6,4
300 8,5 140 16 6,7
50 5,4 75 14 4,7
100 6,3 85 14 5,2
40 150 7,2 100 14 5,7
200 8,2 115 14 6,1
250 9,1 135 15 6,4
50 6,3 85 13 4,7
100 7,4 100 14 5,2
50
150 8,4 115 14 5,7
200 9,5 130 14 6,1
50 7,2 95 13 4,7
60 100 8,3 115 14 5,2
150 9,5 130 14 5,7
50 8,0 100 13 4,7
70 100 9,1 120 13 5,2
150 10,4 135 13 5,7
Табела 119. Дневне потребе младих грла у порасту и тову у појединим макро-
елементима (Rostock Feed Evaluation Sistem, 2003).
Прираст
ТМ, kg Ca, g P, g Mg, g Na, g
g/дан
100 3,0 1,8 0,4 0,4
10 – 20 200 5,0 2,9 0,7 0,5
300 7,0 4,0 1,0 0,7
100 3,5 2,5 0,5 0,5
21 – 30 200 5,5 3,6 0,8 0,6
300 7,5 4,7 1,1 0,8
100 4,5 3,0 0,8 0,6
31 – 40 200 7,0 4,3 1,2 0,8
300 9,5 5,5 1,6 0,9
100 5,5 3,4 1,0 0,8
41 – 50
200 7,5 4,7 1,4 0,9
100 6,0 3,9 1,0 0,9
51 – 60
200 8,0 5,1 1,4 1,0
Табела 120. Конзумирање СМ у исхрани јагњади, kg/дан (Обрачевић, 1990).

Маса јагњади,
Учешће кабасте
kg
хране у СМ оброка
15 20 25 30 35 40
Мање од 10% 0,6 0,9 1,0 1,2 1,4 1,6
10 – 25% 0,6 0,9 1,0 1,2 1,4 1,6
Више од 25% 0,5 0,85 1,1 1,4 1,55 1,75
ПОТРЕБЕ ЗА ОВНОВЕ
У исхрани приплодних овнова разликују се три периода: 1) када нису

у припусту (период мировања), 2) припрема за сезону припуста и 3) сезона
припуста. Код овнова у сезони припреме и припуста јавља се потреба за
побољшаном исхраном. Међутим, потребе за производњу сперме, чак и код
животиња које се интензивно користе за приплод су мале, тако да их је тешко
квантитативно изразити. Због тога побољшана исхрана у сезони пре и током
припуста служи као стимулација организма, са циљем да грло произведе
довољно квалитетне сперме.
Табела 121. Потребе мушких грла у периоду одгајивања (Rostock Feed

Узраст ТМ Прираст NERc ССП g, ССП / МЈ, МЈ, NERc/kg,
месеци kg g/дан МЈ g NERc СМ
7 50 – 54 140 10,6 175 17
8 54 – 62 275 11,4 185 16
9 62 – 71 275 12,5 195 16
6,1
10 71 – 79 275 13,4 205 15
11 79 – 87 275 14,4 215 15
12 87 – 95 275 15,2 225 15
> 13 90 – 110
*
150 14,0 200 14 5,7
*
ТМ после шишања
Табела 122. Потребе овнова за одржавање и у сезони припуста (Rostock Feed

Број ејакулација ТМ NERc ССП g, ССП / МЈ, МЈ, NERc/kg,
недељно kg МЈ g NERc СМ
0 125 12,6 180 14 5,5
7 125 13,6 185 14 5,6
14 125 14,7 190 13 5,7
35 125 17,8 205 12 5,9
ПОТРЕБЕ ОВАЦА У ВОДИ
И поред тога што се сматра да овце могу више од других домаћих

животиња да економишу са водом веома је значајно да оне у води не
оскудевају. То се посебно односи на грла у лактацији али и на све остале
категорије оваца. Жедне овце слабије конзумирају храну а то неповољно
утиче на производњу.
Број напајања у току дана и потребе у води зависе од годишњег доба
(температуре и влажности ваздуха), типа исхране и количине конзумиране
суве материје оброка. При томе су потребе у води веће лети него зими, веће
су при исхрани сувом храном него свежом, а сматра се да је за сваки
килограм конзумиране суве материје хране потребно да им се обезбеди 2-5
литара воде.
Посматрано по годишњим добима просечне потребе одраслих оваца
износе: у пролеће 3,5 -4 l, лето 5-6 l, јесен 3- 3,5 l и у зиму 1,7 - 2,3 l воде по
грлу на дан. Изузетно код високомлечних грла у лактацији потребе могу да
износе и 10 l по грлу на дан. За подмладак старији од 5 месеци потребно је
обезбедити воде као и за одрасла грла. Поред тога, јагњад треба да добија
воду за пиће од момента када почне да узима суву храну.
Вода за напајање треба да буде чиста и свежа, а зими не треба да буде
залеђена. У недостатку чисте воде може да се деси да овце зими узимају снег
а лети пију из устајалих бара што је непожељно јер може да доведе до
озбиљнијих поремећаја здравља у виду прехлада, инфекција и инвазија. Да до
овога не би долазило потребно је омогућити овцама да пију одговарајућу
воду у довољаој количини.
Најбоље ја да овце буду снабдевене водом тако да могу да је пију по
вољи. То се може омогућити коришћењем аутоматских појилица у објектима
за овце, док се на паши може омогућити животињама приступ до извора или
водотока. При томе је битно да вода из извора или потока буде провереног
квалитета.
Уколико није могуће обезбедити напајање по вољи овце треба појити
бар два пута на дан, иако је боље да то буде чешће. Вода се у том случају даје
после храњења или макар после конзумирања једног дела оброка. При томе је
значајно напоменути да се овцама које су пред јагњењем или након њега не
сме дозволити да пију превелике количине воде одједном. Због тога се
препоручује да се ова грла напајају чешће са мањим количинама воде.
Снабдевање оваца квалитетном водом за пиће у неким нашим
крајевима може да буде озбиљан проблем, посебно у сушним годинама.
Међутим, ако се жели успешна овчарска производња овај проблем се мора
решити на одговарајући начин.
ИСХРАНА ПРИПЛОДНИХ ОВАЦА
Припрема за сезону припуста

Сезона парења у равничарским реонима почиње у другој половини
августа, а у брдско-планинским у другој половини септембра и касније.
Успех у оплодњи оваца је у високој међузависности између телесне
кондиције, текуће исхране и овулације.
Код стада оваца која се налазе у одговарајућој кондицији треба пред
сезону парења на две до три недеље побољшати исхрану што ће се
рефлековати кроз већи број јајних ћелија спремних за оплодњу, а самим тим
и на ефикасност оплодње; За овце чија кондиција је оцењена између 2-3
поена треба обезбедити да у овом периоду имају прираст од 50-70 g дневно,
тако да пред сезону и током ње добију 2-2,5 kg. Грла у слабој кондицији, од
0-2 поена, треба у овом периоду да добију 6-7 kg или 150-200 g дневно.
Побољшање исхране може да се постигне пребацивањем оваца на
квалитетнију пашу на 2-3 недеље пред припуст. Уколико се не располаже

квалитетнијим пашњацима, исхрана на постојећим површинама се допуњује
са 200 – 500 g концентрата по овци на дан.
Побољшана исхрана треба да се настави најмање још три недеље
после сезоне оплодње. Прве две недеље после припуста су важне јер се тада
јаје причвршћује за зид материце. У том периоду је значајно да се води
рачуна о снабдевености овце енергијом јер се тиме повећава број добијене
јагњади.
Реакција на повећану исхрану зависи од старости овце, годишњег
доба и телесне кондиције. Одрасле овце боље реагују од младих. Предебеле
овце (са већом оценом телесне кондиције) не реагују на побољшану исхрану.
Почетак бременитости
У прве три недеље иза парења оплођена јајна ћелија није
причвршћена за утерус. Потребним хранљивим материјама снабдева се из
утерине течности (хистотроф). У трећој недељи почиње имплантација
ембриона и развој плаценте тако да заметак своје потребе почиње да
задовољава из крвотока мајке. Имплантација се завршава приближно 40 дана
по оплодњи.
Током првог месеца бременитости дешава се значајан губитак
ембриона који је тешко објаснити. Добро снабдевање хранљивим материјама
у овом периоду је од највеће важности да се не би десиле негативне појаве у
раној фази развоја плаценте, која је посебно критична за преживљавање
ембриона. Штета која у овој фази настане због недостатака хранљивих
материја не може се касније исправити бољом исхраном. Добар део оваца
које су имале више ембриона изгубе један, и на тај начин битно смање
проценат ближњења.
Из наведених чињеница произилази да у првом месецу гравидитета
треба избећи све неповољне ефекте и стресове. Циљ исхране је да се са
квалитетним хранивима постигнута оптимална кондиција (оцена 3-3,5) одржи
и у првом месецу. Екстремна исхрана у том периоду, било да је изразито
дефицитарна и непотпуна, или веома обилна, има штетан утицај на
преживљавање ембриона. У првој половини бременитости, уколико су
пашњаци богати зеленом масом, није потребно давати концентровану храну.
Међутим, ако су пашњаци осредњег или слабијег квалитета, корисно је оброк
допунити мањом количином концентрата (100-200 g). Поред тога, овце
морају бити заштићене од било каквог стреса и малтретирања од стране паса,
људи и саобраћаја. Не сме се вршити вакцинација, антипаразитарни
третмани, купање против ектопаразита и било какво грубо руковање стадом.
На почетку феталне фазе (40 дана) фетус има масу од 5-6 g, да би
са 90 дана достигао око 15% телесне масе јагњета при рођењу. Потребе
оваца од 30.-90. дана гравидитета су мале и могу се задовољити лошим

кабастим хранивима која се дају по вољи. Раст плаценте у овој фази је
веома изражен тако да већ тада достиже свој пуни обим који се одржава
све до партуса. Код оваца чија је телесна кондиција приликом парења
бодована са 3,5 поена, пожељан је чак умерен степен потхрањености при
којој ће изгубити 5% своје телесне масе, или 0,5 кондиционих поена.
Умерен степен потхрањености повољно делује на развој плаценте и на тај
начин обезбеђује основу за максималан развој фетуса у последња два
месеца гравидитета. Блага потхрањеност не само што утиче повољно на
развој плаценте већ и на повећање телесне масе јагњади при рођењу, што
је од великог значаја.
Крај бременитости
Две трећине пораста фетуса дешава се током последњих 4-6 недеља
бременитости. Услед тога веома је важно да потребе у хранљивим
материјама за овце буду задовољене. Услед интензивног пораста плода
потребе у енергији се повећавају: за овце које носе јединце за 50% у односу
на уздржне потребе док су код оних које носе близанце потребе у енергији
веће за 75%. Потребе у протеинима се повећавају до 60% а калцијума и
фосфора за 2-3 пута. Све то зависи од кондиције оваца и исхране у
претходном периоду (припрема за производњу и прва половина
бременитости).
Током последњих четири недеље бременитости потребно је да овца
добија бар 400 g концентрата на дан, а у хладним условима и више. Разлог
за давање концентрата је у томе што је капацитет стомака овце у том
периоду смањен, тако да она не може да конзумира довољну количину
кабасте хране да би задовољила своје потребе у хранљивим материјама. У
том периоду капацитет желудца је смањен јер фетус испуњава већи део
трбушне дупље. Концентрати не смеју бити фино самлевени и морају се
давати два пута дневно. У супротном може доћи до наглог пада pH
буражног садржаја, смањења броја буражних бактерија које варе влакнасте
материје, и до свеукупног пада у конзумирању хране. На три недеље пред
јагњење потребно је обезбедити додатне количине протеина који се не
разлажу у бурагу.
Уколико овце не уносе довољно енергије у организам током
бременитости јавља се тако звана “токсемија бременитости” која настаје када
тело овце почне да користи телесну маст као извор енергије и на тај начин
потроши масне резерве. Овце треба да имају оцену телесне кондиције од 2,5-
3,0 када остану бремените и да започну следећу лактацију са оценом 3,0 до
3,5.
Табела 123. Оријентационе потребе у храни за овце просечне масе 50-55 кг

1-3 месец бременитости 4-5 месец бременитости
Храниво
Лето Зима Лето Зима
Паша, kg 6-6,5 - 6,5 -
Сено, kg - 1 - 1
Силажа, kg - 3 (или 1 kg сена) - 3 (или 1 kg сена)
Концентрат, g 150 150 300 300
Сточна со, g 10 10 12 12
Јагњење
Већина добро гајених стада јагњи се од половине јануара до краја
фебруара месеца. То су изразито хладни месеци са доста влаге, што се
неповољно одражава на јагњење. Због тога овцама треба обезбедити
одговарајући затворени простор. За овце је најбоље да се јагње у малим
индивидуалним боксевима, који се за ову прилику формирају од покретних леса.
Ако су већ били формирани раније, треба их дезинфиковати да би се смањила
појава умбиликалних инфекција. Ови боксеви су обично димензија 1,5  1,3  1,1
m. У индивидуалном боксу веза између овце и јагњета брже и јаче се остварује
него ако се овце јагње у стаду. У већим групама одређени број јагњади се изгуби.
То се може десити и ако овце уплаше пси или вукови Стадо се успаничи услед
напада, јагњад се помешају, одвоје од мајки и могу да угину од глади.
Слика 115. Овца са близанцима

На недељу дана пред јагњење овце се хране сеном најбољег

квалитета по вољи. Силажа се искључује из оброка а смеша концентрата
за бремените овце смањује се за 50% тј. на 150 g. Последња 2 дана пре
јагњења треба потпуно искључити из оброка и смешу концентрата.
Првог дана по јагњењу овцама се даје квалитетно сено и млак напој
воде са 200 g пшеничних мекиња. Другог дана количина мекиња се
повећава на 300 g, а трећег дана на 400 g по овци. После тога до седмог
дана уводи се у оброк смеша концентрата за овце у лактацији, а после 10
дана може се давати и силажа (постепеним увођењем у оброк). Практично
две недеље после партуса прелази се на нормалну исхрану оваца у
лактацији.
Лактација
Овце производе млеко у складу са потребама јагњета. Уколико овца
из неког разлога нема јагње производи смањену количину млека. Овце које
гаје јединце дају мање млека док оне које имају близанце дају више (за 20-
40%). У складу са тим су и потребе оваца у хранљивим материјама.
Најпрактичније је да се одвоје овце које имају јединце, близанце и тројке и да
се посебно храни свака од тих група, пошто се њихове потребе у храни
знатно разликују.
Високопроизводне овце имају велике потребе за енергијом али нису у
стању да поједу количину хране која би спречила губитак телесне масе.
Пошто овце депонују маст током других делова производног циклуса, та маст
се користи као извор енергије за синтезу млека. Током ове фазе у којој им је
биланс енергије негативан, овце могу да изгубе 1,0-2,0 поена у телесној
кондицији. Због тога је неопходно да се о исхрани оваца води рачуна током
целе године а не само током лактације – јер потребне телесне резерве се
стварају током бременитости, краја лактације и периода паузе. Важно је
напоменути да се телесна маст може користити као извор енергије само ако
су овце снабдевене довољним количинама амино-киселина. То значи да се
мора водити рачуна да овце добијају довољно протеина и то у адекватном
облику.
Током првих 5-6 недеља овце производе 0,8-1,5 kg млека на дан, а од
8-10. недеље количина млека опада, док у њему расте количина суве материје
и масти. Овчије млеко је просечно следећег састава: 18% суве материје, 6,8%
масти, 5,7% протеина, 5% шећера и 0,95% пепела.
Табела 124. Потребе у храни за овце у првих 3 месеца лактације просечне

масе 50-55 кг
Овце са једним јагњетом Овце са два јагњета
Храниво
Паша, kg 6,5 - 6,5 -
Сено, kg - 1,3 - 1,3
Силажа, kg - 3,5 (или 1,2 kg сена) - 3,5 (или 1,2kg сена)
Концентрат, g 400 1000 1000
Сточна со, g 13 13 16 16
Наведени оброци обезбеђују прираст јагњади: јединаца од 250-300 g,

а код близанаца 400-450 g дневно, при чему је мајчино млеко до 90 дана
лактације основно храниво.
Овце постижу максималну производњу млека после треће или четврте
недеље после јагњења. Неке овце наставе да дају доста млека и касније али
код већине производња опада. После 8-10 недеља лактације значај млека у
исхрани јагњади постаје минималан.
У другом периоду лактације, тј. после 3. месеца, када су овце
претежно на испаши због богатства зелене масе у протеинима, концентратни
део оброка треба да има 10% сирових протеина, односно као концентрат
може да се користи зрневље житарица (јечам, овас, кукуруз). Како у другом
делу лактације опада млечност, треба постепено смањити и количину
концентрата. Прво на 200-300 g дневно, а затим на 100-200 g дневно по грлу.
Овце за време лактације у зимском периоду морају да се хране
равномерно. У исхрани не смеју да се чине велике и нагле промене. Храњење
се врши 3 пута дневно: ујутру, у подне и увече. Један оброк се даје у два до
три наврата у мањим количинама. Силажу и коренасто-кртоласта хранива
треба давати пре појења, а концентрат после појења оваца. Слама се даје
ујутру када овце имају већи апетит, а сено у подне и предвече. Слама се
полаже навече да би овце по вољи јеле преко ноћи. Овцама се ставља со у
специјалне корпе или се користе специјални блокови соли које оне могу да
лижу по вољи.
Прелаз са зимског оброка на пашу врши се постепено уз претходно
прихрањивање оваца сувом храном (сеном) ујутру пре него што се истерају
на пашњак.
Период паузе
Ово је период између краја лактације и почетка припреме за сезону
припуста. У току овог периода овца се опоравља од бременитости и
лактације, који заједно трају 7-9 месеци. То значи да имају од 116 до 176 дана
да се опораве и обнове телесну кондицију, како би биле спремне за следећи

производни циклус. Исхрана у овом периоду треба да буде под надзором како
се грла не би превише хранила и прегојила. У овом периоду овце могу да се
држе на пашњацима слабијег квалитета, међутим, и при исхрани на нивоу
уздржних потреба овцама треба давати со и смешу (премикс) минерала, као и
довољне количине воде.
ИСХРАНА ЈАГЊАДИ
Највећа смртност код јагњади, чак 75% је у првој недељи после

јагњења. Због тога највећа пажња овчара теба да буде посвећена овој
категорији.
Новорођена јагњад су у почетној фази живота сасвим зависна од
количине посисаног млека. Јагњадима је у првим данима живота мајчино
млеко незаменљива храна. У исхрани јагњади разликују се три фазе:
1. Период од рођења до узраста од око три недеље је период без преживања;
2. Период од 3 до 9 недеља је период постепеног привикавања преджелудаца
на биљна хранива и оспособљавање популације микроорганизама да их вари;
3. Период од 9 недеља је фаза пуне активности преджелудаца и фаза када се
млеко постепено може заменити другим хранивима (биљног порекла).
Колострум се акумулира у вимену овце током последних неколико
дана бременитости. Он се такође лучи током прих 24 сата лактације а касније
се састав млека брзо мења. Особине колострума су:
- садржи имуноглобулине од којих неки остају у зиду црева а други
прелазе у крв и дају јагњету пасивни имунитет;
- садржи хранљиве материје које се троше за развој и загревање
организма јагњета;
- садржи факторе раста који помажу развој црева, посебно током
првих 24-48 сати живота, чиме помаже да се успостави нормалан проток кроз
црева и омогући јагњету да усваја хранљиве материје.
Количина колострума која је јагњету потребна зависи највише од тога
колико је енергије потребно за загревање организма. Стога сваки фактор који
повећава потребу за загревањем организма повећава и потребу за
колострумом. Током лошег и хладног времена јагњету је потребно више
енергије како би избегло смрзавање, а тиме и више колострума. Јагњади
рођеној на температурама 0-10°C са ветром и кишом треба око 210 cm3
колострума за килограм телесне масе у току првих 18 сати живота. С друге
стране јагњад која су рођена на истој температури али се држе у топлој и
сувој стаји имају потребу од око 180 cm3 за килограм телесне масе. Ове
количине су обично довољне да заштите јагњад од E. coli инфекције пошто
200 cm3 обично садржи довољно имуноглобулина за заштиту. Неопходно је
да се јагњад поје 4-5 пута током првих 18 сати, уколико не могу да сисају
своју мајку. Производња колострума код недовољно храњених оваца (оцена
телесне кондиције 1,5-2,0) је обично упола мања него код добро храњених
оваца (оцена 3-4) у току првих 18 сати. Код неких недовољно храњених оваца
колострум се уопште не лучи.
Количина потребног колострума рачна се на следећи начин. Ако је
јагње ојагњено у стаји треба 180 cm3 за килограм телесне масе, односно: 5,5
kg × 180 = 990 cm3 (око 1 l).
Ако је јагње ојагњено или се држи на хладном месту изван стаје, онда
треба 210 cm3 за килограм телесне масе, односно: 5,5 kg × 210 = 1155 cm3 (око
1,2 l).
Ове количине изгледају велике, међутим, да би се избегло смрзавање
јагњади и непотребни губици, њих свакако треба обезбедити.
Колострум се може чувати најмање годину дана у замрзивачу тако да
имуноглобулини буду сачувани. Када се колострум једном отопи за употребу,
мора се искористити у року од 48 сати и да се чува у фрижидеру. Најбоље је
да се отапање врши уз помоћ млаке воде али никако вруће. Сваки произвођач
би требао да има залиху замрзнутог колострума при руци пред почетак
јагњења. За исхрану јагњади може да се користи и козји колострум као
успешна замена. Крављи колострум има 20-40% мање хранљивих материја
него овчији, што значи да њега треба давати за једну трећину више.
Прве недеље по јагњењу јагњад се хране колострумом и млеком.
После прве недеље јагњад се привикавају на квалитетно сено и почетну
смешу концентрата. Сено, концентрат и вода дају се јагњадима по вољи.
Током првих 7 дана јагњад треба да буду заједно са мајкама и да сисају по
вољи. Друге недеље треба их одвојити и дојити 3-4 пута дневно, треће
недеље 3 пута, а четврте недеље и даље јагњад се могу дојити 2 пута
дневно.
Табела 125. Шема напајања јагњади крављим млеком

Старост Број напајања Количина млека за једно Остала
(недеља) на дан напајање (g) храна
1 5 100
2 4 200 Концентрат,
3 3 300 сено,
4 2 450 и вода
5-9 2 500 по вољи
10 1 500
Већ после прве недеље, а обавезно после друге, јагњад се навикавају и

прихрањују сеном и концентратом. У почетку конзумирају свега по 10 g сена
и концентрата, а затим се ове количине повећавају.
Табела 126. Потребе у храни јагњади са 90 дана

Храниво Дневно, kg За 90. дана, kg
Млеко 0,67 60
Концентрат 0,20 18
Сено 0,20 18
Зелена храна 0,20 18
Са порастом јагњади до 3 месеца и 26 kg масе расте конзумирање

смеше концентрата од око 25 g у првом месецу, до 500 g дневно и више у
трећем месецу, потрошња сена расте од 50 g на 400-500 g дневно.
У другом месецу може се почети са увођењем силаже у оброк јагњади,
затим са привикавањем на зелену храну и пашу у зависности од годишњег доба,
како би се оспособила да са 90 дана пређу у потпуности на исхрану без млека.
Како јагњад у првом месецу највећи део протеина обезбеђују из млека, то се од
концентратних хранива може да користи само прекрупа овса или смеша
прекрупе овса и кукуруза. Већ од првог месеца треба користити смешу за пораст
јагњади У првом месецу се не даје со и није потребна посебна брига о
конзумирању хране, јер млеко задовољава практично све потребе.
Са 90 дана старости јагњади, када се изврши прва селекција и одаберу
грла за приплод, којим се врши замена у сопственом стаду, ради лакшег
гајења, јагњад се морају поделити по половима, а затим према маси тела и
развијености на групе.
За исхрану одлучене јагњади у периоду 3-6 месеци старости, у периоду
вегетације треба обезбедити добру пашу рачунајући око 3 kg зелене масе по грлу.
Најбољи су пашњаци засновани на површинама са квалитетним фитоценолошким
саставом у коме су легуминозне биљке заступњене са око 25-30%.
Најбоља храна за одлучену јагњад остављену за приплод је добра
паша. Да би се искористио период интензивног прираста потребно је јагњад
правилно хранити тј. прихрањивати концентратом.
Уколико се гаје у зимско доба, треба их хранити најбољим сеном, а у
периоду вегетације напасати их на најбољим пашњацима, дајући им поред
тога и одговарајућу количину концентрата. После одлучивања јагњади
смањује се дневни прираст на 150-200 g, а повећава се укупан утрошак хране
за производњу 1 kg прираста.
У периоду 6-9 месеци старости подмлатка за приплод, односно
шиљежади треба обезбедити у летњем периоду квалитетну пашу (4 kg зелене
масе по грлу), квалитетно сено 0,5 kg, силажу 2 kg (или 0,7 kg сена) и смешу
концентрата 100-300 g у зависности од квалитета кабастих хранива.
Грла остављена за приплод после 9-ог месеца старости треба хранити
све до 16 месеци, односно до времена коришћења за први припуст, следећим
саставом оброка:
Табела 127. Оброци за период од 9 – 16 месеци

Женска грла Мушка грла
Храниво
Паша, kg 5 - 3 -
Сено, kg - 1 0,5 1
Силажа, kg - 3 (или 1 kg сена) - 2,5 (или 0,8 kg сена)
Концентрат, g 100 100 300 300
Сточна со, g 7 7 10 10
ИСХРАНА ЖЕНСКОГ ПРИПЛОДНОГ ПОДМЛАТКА
Исхрана после одлучења зависи од тога када се планира припуст.

Први еструс у оваца се јавља са 6-10 месеци, што зависи од расне
припадности и спољних фактора, а пре свега од исхране. Међутим,
оптимално време за први припуст и бременитост је у узрасту од 9-12 месеци.
У нашим условима уобичајено је да се оплодња двиски обавља при старости
од око 18 месеци.
Уколико се први припуст обавља са 12-14 месеци то повећава
животну продуктивност плоткиња за 15-20%. Женско јагње (двиска) за
ремонт треба по неким ауторима да има 65-70% (зависно од расе) од масе
одрасле овце у тренутку прве оплодње, а по другима чак 80-90%. Да би се
остварио тако интензиван пораст потребно је да исхрана буде квалитетна и
обилна. Дневни прираст у периоду после одлучења мора да буде 180-220 g.
Најбоље је да ова грла буду посебно гајена како би могла да добију све оно
што је потребно. Често је то немогуће код одгајивача који гаје овце на паши,
па се зато они опредељују за каснији припуст. У случају да се прва оплодња
врши код недовољно развијених двиски, и уколико уопште дође до
концепције, рађају се јагњад мале телесне масе и смањене виталности па је
неминован велики морталитет.
Табела 128. Очекиване телесне масе женског подмлатка за

приплод домаћих и оплемењених раса оваца
Узраст (месеци) 4-6 6-8 8-10 10-12 12-18
Телесна маса (kg) 30-37 34-43 37-49 40-55 48-65
Такође, и исхрана двиски у периоду пред оплодњу значајно утиче на

производне резултате. У двиски се мора почети са побољшаном исхраном 1-2
недеље раније него у одраслих оваца. Када на пашњаку нема довољно
квалитетне хране, дневни оброк треба допунити са 100-300 g концентрата. У

зимском периоду основу исхране чини квалитетно сено, или се у његовом
недостатку део замењује силажом. Ако су оплодња врши зими, у периоду
припреме, поред сена даје се и 200-400 g концентрата. Уколико су двиске у
слабој кондицији, прихрањивање у првом месецу гравидитета је изузетно
значајно.
ИСХРАНА ОВНОВА
Висока плодност оваца не зависи само од женских грла већ и од

мушких јединки. Будући да овнови чине мали део, али да њихов утицај на
репродуктивне резултате неког стада може да буде значајан, исхрана не би
смела да буде органичавајући фактор. Чак и ако се покаже да је цена дневног
оброка за овнове релативно висока, треба увек имати у виду да су с једне
стране ти трошкови мали у односу на трошкове исхране целог стада, а с дуге
да ће се таква ‘инвестиција’ вишеструко отплатити кроз повећан број
добијене јагњади.
У исхрани приплодних овнова разликују се три периода: 1. када нису
у припусту (период мировања), 2. припрема за сезону припуста и 3. сезона
припуста. Код овнова у сезони припреме и припуста јавља се потреба за
побољшаном исхраном. Међутим, потребе за производњу сперме, чак и код
животиња које се интензивно користе за приплод су мале, тако да их је тешко
квантитативно изразити. Због тога побољшана исхрана у сезони пре и током
припуста служи као стимулација организма, са циљем да грло произведе
довољно квалитетне сперме.
Да би овнови стварали довољне количине квалитетне сперме њихови
оброци треба да садрже довољно енергије, протеина, минерала и витамина.
Овнови храњени обилним количинама пуновредних протеина дају више
сперме бољег квалитета од грла која добијају минималне количине. Као
оријентациона препорука за праксу може се рећи да су у периоду припреме
потребе овнова задовољене ако се количина енергије увећа за 30% а
протеина, минерала и витамина за 50% у односу на уздржне потребе. У
сезони припуста ове потребе би требало увећати још за толико. Што се тиче
прецизнијих препорука за минерале, неопходно је да на 100 kg ТМ овнови
добију најмање 6 - 7 g Ca, 5 - 6 g P, 15 - 20 g NaCl и 30 - 40 mg каротина.
Величина и функција тестиса је посебно осетљива на ниво исхране.
Код овнова се запажа да се маса тестиса, при недовољној или одговарајућој
исхрани, брже и смањује и повећава од телесне масе, односно телесна
кондиција нема толико изражен утицај на величину и функцију тестиса као
што има тренутна исхрана овнова. То је и објашњење за побољшане
резултате које постижу овнови који се добро хране у периоду припреме и

сезоне припуста. Исхрана испод нивоа за одржавање смањује синтезу
лутеонизирајућег хормона (ЛХ), што доводи до атрофије тестиса. Атрофија
ткива тестиса резултира у смањеној продукцији сперме. Враћање на ниво
исхране до нивоа за одржавање изгледа да је довољно да обнови лучење ЛХ,
што даље доводи до повећања величине тестиса и производње сперме.
Сматра се да је за продукцију сперме значајније снабдевање енергијом него
протеинима.
У складу са наведеном поделом исхране овнова, треба истаћи да
исхрана има различите циљеве у наведена три периода. Због тога међу овим
периодима има значајних разлика како у погледу хранљиве вредности, тако и
у самој структури оброка који овнови треба да добију.
Исхрана у првој фази, када овнови нису у припусту нити се за њу
припремају има за циљ да одржи грло у доброј кондицији. Током већег дела
године квалитетна кабаста храна може да буде довољна за одржање овна у
доброј кондицији. Током лета исхрана на паши је најпогоднија и
најприроднија. Зими треба да добија легуминозно или мешано сено, уз нешто
силаже као допуна.
У другом периоду овнови се побољшаном исхраном припремају за
сезону припуста. Циљ исхране је да се с једне стране постигне поправка
кондиције овнова, ако је то потребно (а обично јесте), а с друге стране да се
стимулише повећан обим сперматогенезе. Пошто је то процес који траје око
два месеца најбоље је да и период припреме толико траје.
Прихрањивање овнова смешом концентрата са довољно протеина, као
и калцијума и фосфора обезбедиће да грло производи квалитетну сперму, са
виталним сперматозоидима који омогућују да већи број јајних ћелија буде
оплођен. У супротном, када је исхрана овнова дефицитарна, може да дође до
производње сперме смањене животне способности, услед чега се с једне
стране смањује број оплођених јајних ћелија а с друге и међу оплођеним
постоји значајан проценат оних које ће у ембрионалној фази или касније
угинути. Јасно је, према томе, да укупна производња јагњади на некој фарми
у великој мери зависи од тога како се овнови припремају и хране у току
сезоне припуста. На квалитет сперме утиче поред исхране још и интензитет
искоришћавања у приплоду. При учесталим скоковима се излучују и незрели
сперматозоиди, а при ретким и престарели.
На почетку сезоне припуста овнови треба да буду у доброј
приплодној кондицији. У периоду припреме овновима треба омогућити да
поред паше (која може да буде оскудна у том делу године) добијају и
квалитетно сено као 400 - 500 g смеше концентрата. Треба водити рачуна о
томе да се у периоду припреме, а посебно током сезоне припуста, значајније
не поремети однос кабасте и концентроване хране у оброку. Резултат
превеликог конзумирања концентрата, у односу на кабасту храну, може да
буде поремећај процеса варења који се посредством микроорганизама
одвијају у бурагу. Пошто су процеси који се одвијају у огранизму животиње

међусобно повезани, то може да доведе до многих здравствених проблема (од
надуна до руминитиса) што се на крају све одрази на приплодну вредност
животиње.
Овнови треба да се држе одвојено од осталих оваца а пошто постоје
индивидуалне разлике у погледу потреба најбоље је држати их појединачно.
То се посебно препоручује у периоду припреме за сезону припуста. Оброци
се тада састављају према одговарајућим нормативима а узима се у обзир и
кондиција, број скокова (оптерећење у приплоду). Прихрањивање овнова
смешама концентрата које су богате у протеинима, минералима и
витаминима омогућује синтезу сперме са виталним сперматозоидима.
Уколико се овнови у сезону припуста уведу неприпремљени и у лошој
кондицији њихова сперма има мањи број сперматозоида, мале виталности,
што се одражава кроз смањен број оплођених јајних ћелија односно мањи
број јагњади.
Трећи период, сезона припуста, карактерише мање или више
интензивно коришћење овна у приплоду. Циљ исхране је да се поред
обезбеђења хранљивих материја за сперматогенезу очува и кондиција грла.
Треба рачунати да ће ован свакако изгубити на маси, ма како добро био
храњен. Мора се водити рачуна о томе да његова кондиција значајније не
падне, јер то може да умањи његову вредност као приплодњака.
Ован у припусту се сваки дан издваја и прихрањује концентратом и
сеном, тако да кад буде пуштен међу овце тражи грла у еструсу, а не храну. У
стадима где се врши контролисано парење овнови са размрканим овцама
проводе ујутру 4 сата, онда се 4 сата одмарају, па још једном враћају у исту
групу 4 сата предвече. Ако се овце припуштају у стаду на сваких 25 оваца
треба предвидети једног потпуно развијеног приплодњака. При припусту "из
руке" на млађег овна, од 12-18 месеци, или оног који је био затворен не треба
планирати више од 30 плоткиња. Одрастао ован који је ишао на пашу може
да оплоди на овај начин и 80 оваца. У току сезоне овнови могу и да се
прихрањују током ноћи, да не би значајно изгубили кондицију.
Ма како добро храњени, овнови током сезоне припуста увек изгубе на
телесној маси. Међутим, ако су грла добро храњена и припремљена ти
губици су мањи па их је касније лакше вратити у приплодну кондицију.
У сезони припуста овновима не треба давати велике количине кабасте
хране. Количина сена не би требало да износи више од 1 - 1,5 kg на дан.
Током зиме може да се даје и квалитетна силажа (4 - 5 kg/дан), као и сочни
плодови као што је мрква. Не препоручује се давање шећерне репе. У летњем
периоду може да се користи и зелена храна (10 - 12 kg/дан). Како кабаста
храна не може да задовољи све потребе овнова потребно је да у оброку буде и
концентроване хране (0,5 - 1,0 а ако треба и више kg /дан).
После завршене сезоне парења, оброк се постепено смањује до

уобичајене количине, водећи рачуна о истрошености овна. Посебно издашно
треба хранити и неговати младе овнове за приплод.
Потребе овна треба да се подмире квалитетним хранивима која су
укусна и лако сварљива. Преко лета то је паша и зелена храна у млађој фази
развитка. Зими долази у обзир квалитетно ливадско или легуминозно сено
као и силажа. Структура оброка за овнове дата је у табели 129.
Табела 129. Структура оброка за овнове, % (Крајиновић и Савић, 1992)

Храниво Пашни период Стајски период
Сено 15-20 30-40
Зелена храна 15-20 -
Концентрат 40-50 40-50
Хранива анималног порекла * 5-10 5-10
Коренасто-кртоласта хранива ** 4-5 5-10
* обрано млеко ** мрква, репа, бундева
Концентрована хранива која се са успехом користе у периоду

побољшане исхране овнова су: овас, јечам и уљане сачме, одговарајућа
предсмеша минерала и витамина и со. Као извор допунских аминокиселина
може да се даје и мања количина неког анималног хранива. Традиционалне
препоруке су да се квалитетним овновима који се интензивно користе у
приплоду дају 2 - 3 јаја или 2 - 3 литра обраног млека на дан. Савременији
начин би био да то све буде укомпоновано у квалитетну смешу концентрата
која би се користила само за ту намену. Код оваца као биљоједих животиња
биљни протеини су по правилу довољни за подмиривање потреба у овим
хранљивим материјама. Вероватно је, међутим, да таква исхрана у фази
најинтензивнијег коришћења у приплоду не обезбеђује довољне количине
амино киселина на нивоу танких црева. Због тога се обично препоручује
коришћење хранива анималног порекла као што су јаја, млеко, рибље брашно
и сл. Већина хранива анималног порекла представља добар извор протеина
неразградивих у бурагу, што значи да њихово увођење у исхрану доприноси
бољем снабдевању животиње амино киселинама. То, ипак, не значи да ће
увек додавање хранива анималног порекла довести до побољшања резултата.
Ако је у оброку заступљен одговарајући однос разградивих и неразградивих
протеина, даље додавање хранива анималног порекла, која нису јефтина, не
доводе до значајног побољшања.
На фарми Беле Воде (Пирот) према плану производње овнови се
хране оброком који у просеку садржи:
1) У припреми и сезони припуста:
а) лети: 0,5 kg сена легуминоза, 0,5 kg сена са сејаних ливада, 2 kg паше,
0,5 kg мркве, 1 kg смеше концентрата и 1 kg обраног млека:
б) зими: 0,5 kg сена легуминоза, 0,5 kg сена сејаних ливада, 2 kg силаже,

0,5 kg мркве, 1 kg смеша концентрата и 1 kg обраног млека.
2) Изван сезоне припуста оброк за приплодне овнове, састоји се од:
а) лети: 0,5 kg сена са сејаних ливада, 4 kg паше, 0,5 kg смеше
концентрата:
б) зими: 0,5 kg сена са сејаних ливада, 4 kg силаже и 0,5 kg концентрата.
Исхрану овнова треба организовати тако да се обезбеди приплодна
кондиција током целе године, а затим и висока продукција вуне. Оброк мора
бити састављен из већег броја хранива високог квалитета.
Табела 130. Оброци за овнове

У сезони припуста Изван сезоне припуста
Храниво
Паша, kg 2 - 4 -
Сено, kg 1 1 0,5 0,5
Силажа, kg - 2 (или 0,7 kg сена) - 4 (или 1,3 kg сена)
Мрква, kg 0,5 0,5 - -
Обрано млеко, kg 1 1 - -
Концентрат, g 1000 1000 500 500
Сточна со, g 18 18 13 13
На два месеца пре почетка планираног коришћења (узимање сперме

или природног припуста) исхрана се појачава на тај начин што се лети
смањује количина зелене хране, а зими количина силаже, док се смеша
концетрата може повећати за 50-100%.
ТОВ ОВАЦА
Код нас је јагњеће месо основни производ ове гране сточарства, док
млеко и вуна имају секундарни значај. На ефикасност това оваца утиче већи
број фактора као што су расна припадност, старост, пол и индивидуална
својства. Међутим, вредност почетног материјала, трошкови исхране и радне
снаге, амортизација, режија, доприноси и осигурања су ти који диктирају
крајње финансијске ефекте.
Расна припадност битно утиче на резултате това. Данас постоје
специјализоване расе оваца за месо, месо и вуну, вуну и месо, млеко и месо, а
у задње време за тов се користе мелези Ф1 генерације, као и вишерасни
мелези (трорасни, повратни). Осим тога, при мележењу оваца постиже се
хетерозис ефекат не само у погледу производних особина, већ и у броју
јагњади, па се по једној плоткињи добија још већа производња меса. Истина

је да близанци остварују приближно 85% масе при старости од 90 дана у
односу на јединце. Међутим, укупна производња меса од близанаца при
старости од 90 дана је за 70% већа у односу на само једно јагње, што је
очигледна предност ближњења оваца.
Старост грла. Добро је познато да млађа грла имају већи потенцијал
за раст, као и да јединица прираста садржи више протеина и воде у односу на
старија грла. Због структуре прираста, тов старијих грла може успешно да се
изведе коришћењем искључиво кабасте хране, док се за млађа грла користе и
концентрати. Основно правило које треба знати је да са повећањем узраста
(старости) јагњади расте и укупна количина потребне хране, суве материје и
енергије по јединици оствареног прираста.
Пол грла је, такође, значајан за товне резултате. У раној младости се
испољава преко разлике у телесној маси, јер, по правилу, мушка јагњад
долазе на свет са нешто већом масом. С обзиром да телесна маса при рођењу
битно утиче на животну способност и вигор, то значи да тежа и живахнија
јагњад (односно мушка) боље напредују у односу на лакша јагњад.
Кастрација мушких грла је значајна мера која се примењује у неким
земљама где се тов јагњади врши до већих маса. У односу на мушка
некастрирана и женска грла, кастрати остварују интермедијарни прираст,
степен утовљености и утрошак хране.
Индивидуална својста су битна за тов, али и за друге особине
јагњади. Потичу од генетских сојстава, а могу бити и резултат различитих
услова одгајивања, прележаних болести и степена инвадираности
ендопаразитима, који проузрокују различита оштећења дигестивног тракта.
Тип исхране и састав оброка су основни фактори спољне средине
који диктирају резултате това. Морају бити прилагођени старости грла,
планираном интензитету това као и жељеном степену утовљености грла у
моменту продаје.
За тов оваца користе се следеће категорије: јагњад, шиљежад, ређе
одрасли кастрирани мужјаци и кастриране овце излучене из приплода. На
основу тога разликујемо следеће типове това:
- тов веома младе јагњади (која су на сиси или користе течну храну);
- тов одлучене јагњади;
- тов шиљежади;
- тов оваца и кастрираних овнова.
Тов младе јагњади
Основ исхране у овом периоду најчешће чини млеко мајке. Међутим,

уколико се ради о расама оваца које се музу, онда се тов јагњади може
изводити заменама за млеко или крављим обраним млеком. Тов траје 90-120
дана. У класичним условима јагњад се држе заједно са мајкама и прихрањују
концентратом и квалитетним сеном (најбоље сеном луцерке). Концентрат

треба да садржи 16-18% ССП, мада се у ову сврху често користи
прекрупљено зрно жита. Најбоље је да се концентрат и сено дају по вољи.
Конзумирање квалитетног сена износи око 20% СМ оброка.
Уколико овца даје велике количине млека, које је иначе богато
протеинима, концентратни део оброка може да чини само прекрупа жита.
Међутим, када овца доји близанце или има мању количину млека, морају се
користити смеше концентрата са повећаним садржајем протеина. У случају
близанаца, са прихрањивањем треба почети већ у другој недељи живота, мада
овце које доје двојке дају за око 20-30% више млека.
Тов јагњади заменама за млеко или крављим обраним млеком
примењује се у интензивним условима, где се гаје расе које се јагње три пута
у две године. Поред тога, овај систем се користи за одгајивање „сирочади”,
прекобројних јагњади, као и у случајевима када се овчије млеко користи за
конзум или прераду. У овом систему това јагњад се одваја од мајке 24-48 сати
по партусу, односно пошто посисају довољну количину колострума. Замена
за млеко садржи 22-30% протеина, мада се сматра да је оптимално 25%.
Јагњад се најлакше навикавају на коришћење течне замене уколико је она
темперирана (37C), мада се може давати и као млака (14-18C). Замена се
користи као 16-18%-ни раствор а јагњад је конзумирају преко различитих
типова сисаљки (цуцли). Прихрањивање сувом храном (сено и концентрат)
треба да почне што пре, односно 14-21 дан по рођењу, давањем по вољи из
специјалних хранилица.
Завршетак течне исхране (млеком мајке, заменом за млеко или
обраним крављим млеком) може да се врши при различитој старости.
Чињеница је да се при каснијем залучењу (или престанку течне исхране)
мање јављају здравствени проблеми а јагњад лакше прелази на суву храну.
Најчешће се „рано одбијање” врши са 30-35 дана старости јагњади, док се
класично залучење врши при старости од 3 месеца.
Тов одлучене јагњади
Могућа варијанта овог това је до 6 месеци узраста. У свету се под

овим типом това подразумева тов до 12 месеци. Тов одлучене јагњади је
мање интензиван од това у дојном периоду. Најчешће се изводи на паши уз
прихрањивање концентратима, зависно од квалитета паше. Однос СМ из
кабасте и концентроване хране се креће у границама од 40:60 до 60:40%.
Међутим, паша је веома варијабилног хемијског састава и приноса. Зато би
требало стално пратити квалитет и квантитет хране са пашњака и оброк
благовремено допуњавати одговарајућим концентратом. Тако, на пример, у
пролеће када је паша богата протеинима, оброк треба допунити што
јефтинијим угљенохидратним хранивом. Насупрот томе, у лето и јесен паша
је дефицитарна протеинима па треба увести некакво одговарајуће храниво

(сачму сунцокрета или соје).
Тов старије јагњади, шиљежади и излучених оваца на паши је
најраспрострањенији тип това у свету. Насупрот томе, у САД, Енглеској и
делу Француске тов старије јагњади се врши у затвореном (или само
ограђеном) простору.
Тов одраслих оваца
Циљ ове варијанте това је добијање масне овчетине и лоја. Тове се

јалове овце које су излучене из приплода и кастрирана мушка грла. Основ
исхране је паша, а у току зиме сено, силажа, џибра, свежи резанци и сл.
Концентрати се ретко користе, евентуално 1-2 пута недељно у циљу
истовременог давања соли.
Слика 116. Стадо на паши
ДОДАЦИ КОЈИ СЕ КОРИСТЕ У ИСХРАНИ ОВАЦА
У исхрани оваца користе се различити додаци храни. Циљ њиховог

укључивања у оброк је унапређење производње. Врло је важно напоменути
да се сви ти додаци користе под контролом и у складу са начином њихове
употребе прописаним од стране произвођача.
Јонофоре
Функција ових супстанци је измена тока ферментације у бурагу, са

циљем стварања више пропионске киселине. До тога долази услед
инхибиције протозоа и неких популација целулолитичких бактерија.
Јонофоре могу да делују превентивно, као и да умање јачину надуна. Оне су
такође кокцидиостатици којима се контролишу и болести изазвана
кокцидијама. Међу препарате из ове групе спадају Боватец Ласалоцид и
Руменсин (натријум-моненсин). Ови препарати се дају кроз храну и морају да
буду веома добро помешани са хранивима.
Амонијум-хлорид
Ово једињење се додаје у исхрани јагњади да би се избегло стварање

каменчића у њиховим мокраћним каналима. Важно је да се уз овај третман
коригује и примарни разлог настајања каменчића – неизбалансираност
минерала у оброку (посебно калцијума, фосфора, магнезијума и калијума).
Културе квасаца
Квасци могу да имају одређене позитивне ефекте у исрани оваца. Они

стимулишу неке важне групе микроорганизама у бурагу, а пре свих бактерије
које искоришћавају млечну киселину. Због тога кваци ублажавају пад pH
вредности у бурагу када се овце хране већим количинама концентрата.
Препоручује се да се квасци дају јагњади у завршном тову и овцама у време
када конзумирају више концентрата. Препарати на бази квасаца дају се
помешани са концентрованом храном, обично у количини од 30-60 g на дан
(односно у складу са препоруком произвођача).
Цинк-метионин
У условима дефицита цинка, препоручује се давање овог препарата у

коме се минерални елемент налази повезан са амино-киселином. Усвојивост
минерала из оваквих једињења је знатно већа него из неорганских извора.
Побољшава имуне реакције организма, очвршћује рожине, повећава
производњу млека и подстиче репродукцију.
Непротеинска азотна једнињења
Када је реч о употреби непротеинских азотних једнињења (NPN) овце се

не разликују од других преживара. У вези са коришћењем NPN треба имати у
виду следеће моменте које наводе Грубић и сар. (1992):
1) NPN може да представља погодан извор азота (односно

"разградивог протеина") у исхрани преживара ако се испуне
одређени услови: а) обезбеди довољно лако доступних угљених
хидрата као извор енергије; б) онемогући пребрза разградња урее и
ослобађање амонијака, применом одређених поступака обраде или
начином храњења; ц) омогући микроорганизмима у бурагу да се
прилагоде на употребу урее;
2) коришћење урее и других NPN једињења органичено је потребама
микроорагнизама јер само они могу да из неорганског N формирају
квалитетан протеин (микробијални), обично се до 35% од укупне
количине потребних протеина у оброку може заменити уреом,
такође уобичајена препорука је да се уреа даје у количини до 1% од
СМ оброка или до 3% смеше концентрата;
3) са повећањем производности свих врста преживара расту потребе у
неразградивим протеинима, тако да ће у тим условима бити све
мање могућности за коришћење урее као допунског извора азота;
4) сматра се да је међу различитим NPN једињењима уреа најпогоднија
за примену и има најповољнију цену.
Смеша од 12% урее и 88% зрна кукуруза има вредност протеинског
еквивалента од 45%, односно њена вредност може да буде приближна сачми
соје. Уреа може да се даје и у течној форми, у виду блока за лизање, у пијаћој
води, попрскана по сену или слами, инкорпорирана у зрневље житарица и тд.
Никад се не сме давати у чистој кристалној форми и увек мора да иде уз
одговарајући извор енергије. Овце треба полако привикавати на коришћење
урее. Не препоручује се давање урее грлима лакшим од 25 kg.
Адсорбенти микотоксина
Сточна храна, поготово она која се користи за исхрану говеда, често

је контаминирана плеснима и њиховим секундарним метаболитима
микотоксинима или токсинима присутних бактерија. Најновији адсорбенти
микотоксина минералног порекла добијени на бази органски модификованог
зеолита одликују се биполарношћу а тиме и повећаним могућностима
адсорпције већег броја микотоксина.
МИНЕРАЛНЕ МАТЕРИЈЕ У ИСХРАНИ ОВАЦА
Уобичајено је да се минералне материје у исхрани класификују на

макро- и микроелементе. Та подела се заснива на бази удела ових елемената у
оброку. У макроелементе спадају они који су у сувој материји оброка
заступљени од 0,2 до 1,0%, док у микроелементе спадају они чија је
заступљеност од 0,001 и 0,05%. У табели 131 дат је приказ важнијих група

минерала који су заступљени у исхрани оваца.
Табела 131. Минералне материје у исхрани домаћих животиња (McDonald и

сар. 1995)
Минерални елементи
Есенцијални Потенцијално Потенцијално
Остали
Макро Микро есенцијални токсични
Алуминијум
Калцијум (Ca) Гвожђе (Fe) Баријум (Ba) Бакар (Cu)
(Al)
Молибден
Фосфор (P) Кобалт (Co) Бром (Br) Антимон (Sb)
(Mo)
Стронцијум
Калијум (K) Бакар (Cu) Селен (Se) Бизмут (Bi)
(Sr)
Манган
Натријум (Na) Кадмијум (Cd) Флуор (F) Бор (B)
(Mn)
Магнезијум Силицијум Германијум
Цинк (Zn)
(Mg) (Si) (Ge)
Сумпор (S) Јод (J) Арсен (As) Злато (Au)
Рубидијум
Хлор (Cl) Селен (Se) Кадмијум (Cd)
(Rb)
Хром (Cr) Олово (Pb) Сребро (Ag)
Молибден
Жива (Hg) Титан (Ti)
(Mo)
Силицијум
(Si)
Никл (Ni)
Калај (Sn)
Флуор (F)
Ванадијум
(Va)
Арсен (As)
Основне функције минерала у организму су следеће: 1) дају чврстоћу

скелету (калцијум, фосфор, магнезијум), 2) представљају компоненту
органских једињења (сумпор у протеинима, кобалт у витамину Б12, гвожђе у
крвним зрнцима), 3) активирају ензимске системе (фосфор, манган, цинк), 4)
потребни за синтезу неких хормона (јод), 5) контролишу промет воде у
организму (натријум, хлор, калијум), 6) регулишу ацидо-базну равнотежу у
организму (натријум, хлор, калијум), 7) доводе до контракције мишића и
преноса нервних импулса (натријум, калцијум). Неки минерали се могу
акумулирати у организму (нпр. калцијум у костима или бакар у јетри) али

већина се не акумулира већ се мора обезбеђивати свакодневном исхраном.
Табела 132. Макроелементи у исхрани оваца: њихова функција, ефекти

недостатка и токсичност, (Bell, 1997)
Симптоми
Елемент Функција Токсичност
недостатка
У костима,
функције срца, Смањено конзумирање
активација "Млечна грозница", хране и прираста.
Калцијум
ензима, летаргија, слабе кости Максимални однос Ca:P=7:1
неуро-мускуларна ако фосфора има довољно
акција
Баланс Ретко при уобичајеној
Хлор
електролита исхрани уз додатак NaCl
Губитак апетита, смањен
Метаболизам прираст, раздражљивост,
Смањено конзумирање
Магнезијум енергије, масти и "травна тетанија"
хране, пролив
протеина губитак координације,
конвулзије
Састојак чврстих
ткива. Учествује
Поремећена
у метаболизму:
репродукција,
енергије масти, Слабе кости, каменчићи у
Фосфор абнормалности скелета,
угљених бешики или бубрезима
летаргија, смањено
хидрата, амино-
конзумирање хране
киселина и
нервног ткива
Брзо опадање
Електролит, конзумирања хране и
Ретко се јавља, проблеми у
Калијум пренос нервних воде, губитак
раду срца, едеми
импулса виталности, деформисан
апетит
Пролив, мршавост, жеђ,
Електролит, Дешава се ако се не лучење пљувачке, болови у
Натријум пренос нервних додаје NaCl код грла на абдомену, неконтролисане
импулса паши, опада апетит контракције или спазам
мишића
Пролив, дехидрација,
Састојак Умањена производња и
Сумпор ацидоза, оштећења срца,
метионина ферментација у бурагу
плућа и јетре
Што је производња интензивнија, то боље и прецизније морају да

буду задовољене потребе у минералима. Када је реч о исхрани оваца
најзначајнији макроелементи су калцијум, фосфор, магнезијум, калијум,
натријум, хлор и сумпор, а од микроелемената су кобалт, бакар, јод, гвожђе,

манган, селен, цинк.
Симптоми недостатка или вишка појединих минерала се јављају
зависно од њихове заступљености у оброку. Због специфичности њихове
исхране, овце су домаће животиње код којих у највећој мери постоји утицај
оброка на минерални статус. Дужи недостатак појединог минерала изазива
специфичне симптоме који су препознатљиви. У пракси се чешће срећу мање
изражени дефицити код којих се не јављају специфични симптоми. Овакви
симптоми могу да прођу незапажено јер су обично изражени као смањење у
производњи, за шта обично може да буде више разлога. У табелама 132 и 133
дати су збирно функције, ефекти недостатка и токсичност појединих макро и
микро елемената.
Минерали и производња вуне

Осим осталих функција у организму, минералне материје имају важну
улогу и у производњи вуне. Најзначајнији минерал у том погеду је сумпор,
који учествује у синтези тио-амино-киселина. Обезбеђеност овим минералом
директно условљава производњу вуне. Било је покушаја да се додавањем
сумпора у оброку утиче на производњу вуне, али то није довело до директног
повећања производње. Важан је, међутим, однос сумпора и азота у оброку
који би оптимално требо да буде 1 : 10-12. То је посебно значајно када се у
оброк додаје непротеински азот (уреа). За синтезу тио-амино-киселина овце
могу да користе елементарни сумпор, мада неки од експерименталних
резултата указују да се у организму боље користи сулфатни облик.
Бакар је такође важан за синтезу вуне, а његов недостатак у оброку
доводи до абнормалности у расту и особинама вуне (боја, смањена
вијугавост).
Треба истаћи да и други елементи могу да имају индиректног значаја
у развоју и производњи вуне, међу њима су: цинк, молибден, кобалт, манган
и селен.
У неким крајевима Србије услед дефицита у цинку (15 - 25 mg/kg СМ)
долази до појаве опадања вуне. Ово опадање се испољавало код
високопродуктивних оваца које доносе близанце и имају високу млечност у
првој фази лактације. Опадање вуне се јављало редовно у току зимског
периода, при исхрани сеном, а нестајало је почетком вегетације, при исхрани
свежом зеленом храном. На истим фармама запажен је и суфицит калцијума
што је додатно неповољно утицало на коришћење цинка, с обзиром на
антагонизам ових минерала.
Слика 117. Опадање вуне као последица дефицита цинка
Табела 133. Микроелементи у исхрани оваца: њихова функција, ефекти

недостатка и токсичност, (Bell, 1997)
Елемент Функција Симптоми недостатка Токсичност
Смањен прираст,
Алуминијум - - поремећаји у функцији
нерава, дефицит фосфора
Не среће се у пракси - Изненадно угињавање,
Арсен Непознато груба вуна смањење пролив,
прираста и репродукције делимична парализа
Летаргија, слабост,
атаксија.
Бром Непознато -
Извори: метил-бромид,
бензин, боје
Абортус, анемија, смањен
прираст,
Кадмијум Непознато -
увећани зглобови,
угињавање
Спор пораст, губитак
Безвољност, анемија,
координације мишића,
Конституент губитак апетита, груба
Кобалт груба вуна, повећање
витамина Б12 вуна, поремећена
удела хемоглобина у
концепција
крви.
У многим
ензимима,
Слаба или избледела Мршавост, нервоза, бол у
стварање
Бакар вуна, смањен прираст, абдомену, хемолитичка
хемоглобина,
ћопање криза
стварање костију
и хрскавице
Флеке на зубима, ћопање,
Конституент
Флуор - сува кожа и вуна,
костију и зуба
смањена репродукција
Хронично: смањено конзу-
мирање хране и пораст,
груба вуна, сузне очи.
У хормонима Гушавост, лоша Акутно: претерано
Јод
штитне жлезде репродукција, побачаји лучење пљувачке, цурење
из носа и очију,
мршавост, респираторни
проблеми
Ретко осим код јагњади
У хемоглобину и Смањено конзумирање и
Гвожђе која се дуго хране
бројним ензимима прираст
млеком, анемија
Анемија, мршавост,
Олово - - слепило, побачаји,
пролив, бол у абдомену
Поремећена репро- Негативан утицај на
Пораст, скелет, дукција, абнормалности флору бурага, смањено
Манган
репродукција скелета, побачаји, конзумирање хране и
смањен прираст прираст, анемија
Атаксија, сметње у раду,
неконтролисане
Жива - -
контракције мишића,
крварења
Пролив, мршавост,
слабост задњег дела тела,
Молибден - - деформације костију,
закаснели пубертет,
смањена репродукција
Задржавање постељице,
Побачаји, губитак вуне,
цисте на јајницима,
ћопавост, губитак
Антиоксидант, слаба јагњад, смањена
Селен апетита,
састојак ензима, репродукција и
незаинтересованост,
имунитет, болест "белих
угињавање
мишића"
Поремећена
У епидермном Ретко се јавља у виду
репродукција, груба
ткиву, формирању анемије, смањеног
Цинк кожа, ослабљен
скелета, зарастању пораста костију и
имунитет, смањен
рана смањеног прираста
апетит и прираст
Извори минерала у исхрани оваца

Постоје два основна извора минерала: хранива и минерални додаци.
Без обзира на извор, од пресудног значаја је и биолошка доступност мин-
ерала. Биолошка доступност минерала показује колико успешно се неки
минерал користи од стране животиње. Са повећањем доступности минерала
смањује се његова количина док је, у случају ниске доступности потребна
већа количина за задовољење потреба оваца.
Табела 134. Важнија неорганска једињења која се користе као извори

микроелемената (Павличевић и сар. 1999)
Концентрација
Микроелемент Назив једињења
микроелемента (%)
Гвожђе-сулфат (FeSО4  7H2О) 21
Гвожђе-карбонат (FeCО3) 43
Гвожђе
Гвожђе-оксид (FeО) 74
Гвожђе-хлорид (FeCl3  6H2О) 20
Кобалт-сулфат (CoSО4  7H2О) 21
Кобалт Кобалт-хлорид (CoCl2  6H2О) 24
Кобалт-карбонат (CoCО3) 45
Бакар-сулфат (CuSО4  7H2О) 25
Бакар-карбонат (CuCО3) 53
Бакар
Бакар-оксид (CuО) 75
Бакар-хлорид (CuCl3  H2О) 39
Манган-сулфат (MnSО4  H2О) 25
Манган-оксид (MnО) 60
Манган
Манган-хлорид (MnCl2  4 H2О) 25
Манган-карбонат (MnCО3) 44
Цинк-сулфат (ZnSО4  H2О) 36
Цинк-оксид (ZnО) 73
Цинк
Цинк-хлорид (ZnCl2  H2О) 32
Цинк-карбонат (ZnCО3) 48
Калијум-јодид (КЈ) 68
Јод Бакар-јодид (CuJ2) 76
Натријум-јодид (NaЈ) 79
Натријум-селенит (Na2SеО3) 46
Селен
Натријум-селенат (Na2SеО4) 42
Укупна количина неког минерала у храни нема толико значаја колико

има његова доступност за животињу. Доступност неког елемента зависи од
много чинилаца међу којима се истичу: 1) узраста и пола, 2) здравља
животиње, 3) исхрамбеног статуса: биланса осталих хранљивих материја у
оброку, 4) хемијске форме елемента, 5) нивоа и облика у коме су заступљени
други елементи, 6) начина обраде хранива, 7) присуства материја које везују
минерале и чине их недоступним, 8) фенофазе развоја биљака у моменту
убирања, 9) статуса минерала у земљишту, 10) начина снабдевања земљишта
минералима, 11) начина регулисања водног режима у земљишту. Међу
наведеним чиниоцима са становишта усвајања посебно је значајна форма у
којој се дају минералне материје. У оброку се оне срећу у органској и
неорганској форми. У органској форми се налазе у хранивима која чине
оброк, док се у неорганској обично дају у додатку (предсмеши). При томе,
међу неорганским једињењима сулфати су најрастворљивији и доступнији за
животињу од карбоната и оксида. Треба напоменути да се данас пре свега
препоручују органски везани минерални елементи као најбољи са становишта
усвојивости.
Ниво минерала у храни може значајно да варира од фарме до фарме.
Чак и разлике од 10 до 20 пута више или мање неких минерала могу да се
јаве. Садржај минерала варира зависно од врсте биљака и типа земљишта на
коме је расло, од фенофазе развића, нивоа ђубрења и услова у којима се
одвијало кошење. Легуминозе увек имају више клацијума него траве а ове га
имају више од житарица. Зреле кабасте биљке, слама и стабљике обично
садрже мање фосфора док зрневље житарица и уљане сачме имају осредњи
до висок удео овог минерала. Калијума има мање у житарицама него у
кабастој храни. Прикупљање и чување хране може такође знатно утицати на
удео минерала. Изложеност хране утицају атмосферилија може да доведе до
губитака минерала.
Количина концентрованих хранива којима се допуњује исхрана на
паши може се контролисати додавањем соли у смешу. Међутим,
конзумирање соли зависи од конзумирања паше, укусности смеше
концентрата и способности животиња да се адаптирају на смеше са сољу.
Сувише соли у оброку може да има негативне ефекте. Такође и мањак соли
негативно утиче и смањује производњу посебно ако траје дуже.
Једини адекватан начин да се дође до тачне заступљености минерала
у хранивима која се користе на некој фарми је путем хемијских анализа.
Табличне вредности су обично од мале користи. Балансирање оброка са
нетачним или нереалним подацима о уделу минерала може да доведе до
многих негативних последица које се све одражавају кроз смањену
Методи давања минералних додатака

Познавање заступљености минерала у хранивима која се користе на
некој фарми је веома значајно пре него што се разматра питање додавања
минерала оброку. Такође и удео минерала у води за пиће може бити значајан
и добро је да буде испитан. Допуна оброка минералима може да буде преко
комерцијалних или посебно састављених смеша минерала или, у неким
случајевима, коришћењем појединачних хемијских једињења. Комерцијалне
витаминске смеше (обично у виду витаминско-минералних предсмеша)
састављене су за просечне услове и према просечним нормативима тако да је
тешко наћи фарму којој оне савршено одговарају.
Табела 135. Потребе оваца у минералима изражене у СМ оброка (NRC, 1985)

Максималан ниво
Минерал Потребе
који подносе
Калцијум (%) 0,20 - 0,82 -
Фосфор (%) 0,16 - 0,38 -
Магнезијум (%) 0,12 - 0,18 -
Калијум (%) 0,50 - 0,80 -
Сумпор (%) 0,14 - 0,26 -
Бакар (mg/kg) 7 - 11 25
Молибден (mg/kg) 0,5 10
Манган (mg/kg) 20 - 40 1000
Цинк (mg/kg) 20 - 33 750
Селен (mg/kg) 0,10 - 0,20 2
Гвожђе (mg/kg) 30 - 50 500
Јод (mg/kg) 0,10 - 0,80 50
С обзиром да се код нас мало зна о минералном саставу хранива у

различитим регионима земље често је то једини начин да се обезбеде
допунски минерали за овце. Неупоредиво је боље имати посебно састављене
смеше минерала које су прилагођене условима на одређеном подручју или
фарми. Такве смеше допуњавају управо оне количине минерала које
недостају у хранивима којима се овце ту хране. Међутим, за њихово
састављање неопходно је урадити анализу садржаја минерала у свим
хранивима која се користе, а треба анализирати и сва нова хранива која се
евентуално уводе у оброк. Специфична хемијска једињења треба додавати у
случају да је установљен или се сумља на дефицит одређеног минерала. На
пример, у нашим крајевима се јављала потреба за додавањем кобалта или
цинка у неким подручјима где је оброк био дефицитаран. Такође, ако се

оброку додаје уреа треба додати и сумпор.
Када се произвођач определи за начин давања минерала следеће је да
донесе одлуку како да их даје животињама. Познато је да животиње саме не
могу да одреде и задовоље своје потребе у минералима када су им на
располагању по вољи. Нека грла могу да конзумирају више него што им
треба а друга мање. Због тога се препоручује да минерали буду добро
измешани у оброку или, што је обично лакше у смеши концентрата. Ако то
није могуће минерале треба мешати са сољу која се даје овцама. Пошто је со
(NaCl) једињење које овце конзумирају у складу са својим потребама она
може бити подесан носач за остала једињења. При томе треба све време
водити рачуна да се неко од једињења која се додају не угрудва и тиме не
доведе до превелике концентрације неког минерала. Со са додатком минерала
треба увек да буде на располагању овцама на сувом и доступном месту.
Данас се у ту сврху производе и блокови минерализоване соли који су веома
стабилни и гарантују сталност састава. При томе, с обзиром да произвођачи
имају мале погоне, могуће је у договору са њима направити посебно
састављене рецептуре које ће одговарати свакој појединачној фарми или
региону.
ТЕХНИКА ХРАЊЕЊА ОВАЦА
У нашој земљи велика већина оваца се гаји на пашњацима током

летњег периода, док се зими у њиховој исхрани користи сено, слама, силажа
и друга хранива. Квалитетна паша не само што најпотпуније подмирује
потребе одређених категорија оваца (јалове, у прве две трећине
бременитости, овнови ван сезоне припуста, шиљежад, дојне овце у другој
половини лактације и одрасле овце у тову) већ је и најекономичнији вид
исхране ове врсте домаћих животиња. Уколико паша количински и
квалитативно не може да подмири потребе оваца врши се прихрањивање
зеленом масом са природних или вештачких ливада, ораница а у мањој мери
и концентратима. Само у одређеним периодима производног циклуса (висок
гравидитет, почетни део лактације, веома интензиван раст) концентрат се даје
у нешто већим количинама - око 20-50 % од дневних потреба у хранљивим
материјама.
Најповољнији начин исхране оваца на паши је прегонски. Пред
почетак пашне сезоне треба разрадити план паше. Сваку површину за
одређено стадо оваца треба поделити на прегоне, а прегоне на пашу за
неколико дана (5-6). При томе, потребна величина прегона зависи од потребе
оваца, од дневног приноса биомасе и процента искоришћења пашњака (50-
90%).
Прелаз оваца са стајског на пашњачки тип исхране мора да се изведе

постепено и да траје 10-15 дана. Првог дана се овце после исхране сувом
храном изводе краће време на пашу. Други дан се даје иста количина суве
хране а паша продужује. Током идућих дана поступно се сува храна потпуно
замени пашом. На пашу прво излазе одрасле овце и кастрати у тову а касније
када временски услови постану повољнији и бремените овце као и дојаре,
Паша започиње на оним парцелама на којима се земљиште
просушило и травни покривач је довољне висине (9-10 cm).
Дневне потребе у паши оријентационо износе за бремените овце 5-
7 kg, овце у првој половини лактације 8-10 kg, другој половини 10-12, јагњад
2-4 и шиљежад 5-6 kg. Површине са најквалитетнијом пашом се остављају за
овце у лактацији и јагњад јер су њихове потребе у хранљивим материјама
највеће.
Овце воле младе, сочне и лиснате биљке. На биљкама са отврдлим
стабљикама поједу само лист. У условима оскудне исхране једу и стабљике
па чак и биљке које нормално не једу. На бујним пашњацима постоји
опасност од јављања надуна, посебно када су у биљном покривачу више
заступљене легуминозе. Због тога се овце на овакве пашњаке пуштају тек
када роса испари или се претходно даје неко суво кабасто храниво (сено,
слама). Давање соли такође треба да буде по повратку оваца са паше, када се
врши и појење оваца.
Задржавање оваца на паши зависи од количине и квалитета биљног
покривача и траје од 4-6 па све до 10 часова. У време већих врућина напасање
треба да буде рано ујутро и касније увече, тако да овце најтоплији део дана
проведу у хладу. У пролеће и јесен овце треба изводити на пашу тек када
отопли у току дана уз претходно прихрањивање сувом храном, ако је то
могуће.
Допунска исхрана на паши врши се само у случају када су овце у
лошијој кондицији или када је због суше, или других елементарних непогода
паша неадекватна и недовољна. Прихрањивање може да се врши мањим
количинама концентрованих хранива са жељом да се овцама поправи
кондиција и на тај начин да се припреме за оплодњу. Ова припрема треба да
отпочне најкасније 10 дана пред сезону припуста.
Прелаз са паше на зимску исхрану треба да буде што је могуће
касније и изводи се постепено. У време када се јавља слана овце се изводе
касније, а претходно им се даје нешто суве хране. У зимском периоду
основна храна за овце је сено. Најједноставнији оброк састоји се од 1,5-2 kg
сена. При томе треба имати у виду да овце воле финије сено са доста лишћа.
Део сена се може заменити и другим конзервисаним хранивима као што је
силажа (у количини од 2-4 kg) и слично. Кукурузна силажа може да чини 50-
80 % хранљиве вредности оброка. Поред сена овцама је добро давати и сочна
хранива као што је мрква или репа (2-6 kg).
Уколико је добро припремљено и чувано, сено представља добру

замену за свежу храну у периоду када је нема. Састав ливадског сена,
међутим, јако варира зависно од флористичког састава, вегетацијског
стадијума у коме је трава кошена, од начина справљања, сушења и чувања,
Квалитетно ливадско сено представља добар извор каротина и витамина А, D,
Е и B-комплекса. Легуминозно сено (луцерке, црвене детелине, а ређе и
других) има већи удео протеина, калцијума и каротина од ливадског, па се
сматра још бољом храном за овце.
Силажа по низу особина представља најближу замену свежој храни у
зимској исхрани оваца. Губици у хранљивим материјама су нешто нижи при
справљању силаже него сена, а поред тога важно је напоменути да силажа
доброг квалитета може да се користи у исхрани свих категорије оваца (са
изузетком млађе јагњади). У нашој земљи још увек постоји одређено
неповерење према силажи као хрании за овце, с обзиром да су неки покушаји
увођења ове хране доживели неуспех. Због тога треба имати у виду да се за
стабилну овчарску производњу мора обезбедити квалитетна силажа (са
најмање 25% суве материје) било да је она травна, легуминозна или нпр. целе
биљке кукуруза. Такође, и одређени споредни производи прехрамбене
индустрије се могу силирати, као што су резанци шећерне репе, требер, разне
пулпе и комине и сл. Уколико се користе биљке које се теже силирају (нпр.
младе легуминозе) ради обезбеђења нормалног процеса укишељавања
потребно је маси додавати још прекрупу житарица (4-7%), кромпир (30%),
сурутку, репу, меласу или неки други извор угљених хидрата. Овакви додаци
се при томе морају равномерно измешати са биљном масом која се силира.
У исхрани оваца може се користити и сенажа која је по својим
својствима између сена и силаже, с том разликом да се маса претходно
провене тако да сува материја буде заступљена 40-60 %. Храна која се даје
овцама не сме да буде покварена или замрзнута. Посебно се то односи на
бремените овце код којих оваква храна може изазвати побачај. У последњој
трећини бременитости дају се квалитетнија хранива пошто потребе у
хранљивим материјама расту. Један део оброка тада треба да чине и
концентрована хранива (100-250 g).
У време јагњења и 2-5 дана после, исхрани треба посветити посебну
пажњу. Сено се даје по вољи уз мање количине концентрата (мекиње, овас) а
при напајању се води рачуна да не попију веће количине воде.
Након јагњења потребе оваца за производњу млека су релативно
високе тако да у том периоду треба да добију најквалитетнији оброк. Тада
треба давати сено и силажу најбољег квалитета, док се концентрована
хранива дају обично у количини од по 250-300 g за свако јагње које доји.
Смеше концентрата које се користе су сличне онима које се дају кравама у
лактацији (са 180 g укупног протеина у 1 kg). Препоручује се да ове смеше
буду пелетиране.
Овце се најчешће хране групно. Волуминозна храна се посебно не

припрема - она се даје из јасала (обично покретних), при чему треба рачунати
за сваку одраслу овцу по око 20-50 cm дужине јасала. Када је у питању сено,
оно се даје у природном облику ако је финије, или се сецка (1-5 cm) ако је
лошијег квалитета. Поред сена и силаже у оскудици се овцама могу давати и
мање квалитетна хранива као што су: слама, кукурузовина, плева, лисник и
др. Коренасто кртоласта хранива се могу овцама давати цела али је боље да
буду уситњена (исецкана), а препоручује се да буду помешана са неким
сувим кабастим хранивом.
По питању редоследа давања појединих хранива у исхрани оваца,
мишљења одгајивача су донекле подељена. Неки практичари сматрају да
прво треба давати концентрована хранива, затим сочну храну и на крају суву
кабасту храну. Ако се овцама дају веће количине суве кабасте хране онда се
прво даје извесна количина ових хранива, затим се поје па се после тога дају
концентрати и друга кабаста храна. Други, пак, сматрају да прво треба да се
дају сочна хранива, после чега се овце поје па им се затим дају концентрати и
остала храна. Препоручује се, међутим, да се овцама даје прво мање укусна
храна, а касније у току дана она укуснија коју радије конзумирају. Редослед
давања појединих хранива зависи такође и од њихове количинске
заступљености у оброку. Између појединих храњења овце морају да буду на
миру како би преживале оброк.
Овце се хране обично 2-5 пута на дан, при чему се води рачуна о
описаном редоследу давања хране. Грла која су у тову потребно је да храну
добијају чешће (5-4- пута) због бољег конзумирања и искоришћавања хране.
Посебан значај у исхрани оваца има обезбеђивање довољних
количина минералних материја, што се најједноставније постиже давањем
блокова сточне соли које овце могу да лижу по вољи. Код оваца је чешћи
дефицит у фосфору него у калцијуму па се зато хранива као што је
дикалцијум фосфат сматрају бољим од сточне креде.
БОЛЕСТИ ОВАЦА ПОВЕЗАНЕ СА ИСХРАНОМ
У овом поглављу ће бити описани поремећаји који настају из разлога

повезаних са исхраном. Неки поремећаји који су споменути у погављу о
минералим елементима овде ће бити детаљније обрађени, ради давања
потпуније информације.
Каменчићи у органима за варење
Метаболички поремећај при коме се каменчићи стварају у мокраћним

каналима.
Нутритивни разлози настајања: 1. уношење неадекватне количине

воде, 2. у оброку има превише фосфора и калијума а недовољно витамина А,
3. пијење тврде воде, 4. оброци у којима је заступљен сирак, просо или
памукова сачма.
Превенција: адекватно баланисрање оброка – однос Ca:P = 2:1, давање
соли, и адекватна обезбеђеност витамином А.
Ацидоза
Метаболички поремећај који се карактерише депресијом, губитном

апетита а у тежим случајевима падањем, губитком свести и угињавањем.
Вредност pH у бурагу пада испод 6 све до 4-5,5.
Нутритивни разлози настајања: превелика продукција млечне
киселине у бурагу услед наглог уношења већих количина хране богате у лако
растворљивим угљеним хидратима (концентрата). Обично настаје 6-12 сати
после узимања већих количина концентрата.
Превенција: Избегавати претерано давање већих количина
концентрата, постепено привикавати овце на концентрат, давати концентрат
у више мањих делова.
Надун
Акутно стање које настаје услед интеракције неколико фактора, међу

којима су најважнији: стварање гасова током ферментације и немогућност да
се ти гасови уклоне из бурага. На животињама се уочава надувеност стомака
са леве стране. Ако се јави у блажој форми нема озбиљнијих последица али
ако је облик тежи може довести до угинућа.
Нутритивни разлози настајања: Надун се најчешће јавља услед
конзумирању младе легуминозне зелене масе или при наглој промени оброка.
Превенција: Избегавање исхране која може да доведе до надуна. Овце
треба постепено навикавати на легуминозну пашу. Пре извођења на пашу им
треба давати сено и другу суву кабасту храну.
Гушавост
Овај поремећај се уочава као увећање тиреоидне жлезде, односно као

изражено испупчење са доње стране врата. Може се јавити код одраслих
оваца или код јагњади.
Нутритивни разлози настајања: Гушавост се јавља услед недостатка
јода у оброку.
Превенција: Давање јодиране соли свим категоријама оваца.
Недовољна снабдевеност калцијумом (хипокалцемија)
Потребе овце за калцијумом су велике при крају бременитости и у

току лактације. У том периоду биљна храна не обезбеђује довољно
калцијума, тако да овце користе резерве овог минерала из костију. Уколико је
то из неког разлога отежано настаје хипокалцемија. Сигнали ове појаве
настају нагло. Прво се јавља претерана осетљивост, грчења мишића, отежано
ходање. Даљи развој доводи до неспособности овце да стоји, задње ноге јој се
исправљају у назад, док је глава исправљена унапред. У случајевима овог
акутног стања неопходан је ургентан медицински третман.
Нутритивни разлози настајања: 1. лоше избалансирани обороци пред
крај бременитости, поготово у погледу удела калцијума, фосфора и
магнезијума, 2. нагле промене исхране, 3. неко време животиња није храњена,
4. проблем је чешћи код старијих оваца које теже мобилишу калцијум из
костију.
Превенција: 1. обезбеђење довољних али не превеликих количина
калцијума (5-10 g/дан), 2. однос Ca : P у оброку треба да буде у распону 1:1
до 2:1, 3. довољна количина витамина D у оброку, 4. постепено привикавање
оваца на концентрате бар 6 недеља пред јагњење.
Рахитис
Поремећај који се запажа у виду деформитета дугих костију оваца.

Јављају се такође осетљива места на крајевима дугих костију а такође кости
постају крте и лако се ломе.
Нутритивни разлози настајања: Рахитис се јавља код младе јагњади
која у оброку немају довољну количину калцијума, фосфора или витамина D,
такође и услед поремећеног односа Ca и P у оброку.
Превенција: Адекватна исхрана квалитетним хранивима, како оваца
тако и јагњади. Добро избалансиран оброк је најбоља превентива.
Кетоза
Метаболички поремећај који се карактерише различитим знацима, у

зависности од степена. Овце код којих се рано јави кетоза заостају за стадом.
Додатни знаци су шкрипање зубима, тешко дисање, често мокрење, немир,
кретање у круг и гурање чврстих објеката. У каснијим фазама овца не може
да стоји што даље може да доведе до пада у несвест и угињавања. У
случајевима овог стања неопходан је адекватан медицински третман.
Нутритивни разлози настајања: Разлог за настајање кетозе је у
неадекватној исхрани. Потребе оваца у енергији пред крај бременитости су
велике а капацитет за конзумирање хране се смањује. Када грло не уноси
довољно енергије кроз оброк организам реагује мобилизацијом телесних

масних резерви, што доводи до стварања кетонских тела. Што више се
користи овај извор енергије, то више се ствара кетонских тела и настаје
обољење које се зове кетоза.
Превенција: 1. потребно је оцењивати и пратити телесну кондицију
оваца у одређеним моментима током целе године, 2. избегавати претерано
товљење оваца пред и у бременитости, 3. стимулисати кретање оваца, 4.
хранити овце у складу са потребама, 5. обезбедити адекватне количине воде,
6. давати храну у правилним интервалима, 7. не мењати нагло храну, 8.
посебну пажњу обратити на старије овце са слабим зубима пред крај
бременитости.
Болест “белих мишића“
Метаболички поремећај који се карактерише слабошћу и рађањем

авиталне јагњади. Есктремни случајеви могу довести до угињавања или
неспособности овце да стане на ноге. Дијагонза ове болести је могућа
анализом нивоа витамина Е у крвној плазми или преко веома светлих
мишића.
Нутритивни разлози настајања: дефицит селена или витамина Е.
Може да се деси при исхрани лошијом силажом, старим сеном или у
регионима где нема селена у земљишту.
Превенција: оброк треба по потреби допунити витамином Е и
селеном.
Клостридиозе (Ентеротоксемија)
Обољење органа за варење које се најчешће јавља код јагњади.

Обично су погођена најкрупнија јагњад која најбоље напредују.
Разлози настајања: болест је изазвана бактеријом Clostridium
perfringens која има 5 типова (А, B, C, D и Е). Тип А изазива гасну гангрену
код јагњади старе 2-6 месеци. Тип B изазива дизентерију јагњади у периоду
одмах по рођењу. Тип C изазива хеморагични ентеритис (ентеротоксемију).
Тип D изазива болест бубрега код јагњади старије од 3 недеље.
Од свих наведених болести ентеротоксемија је назначајнија и у
нашим крајевима најчешћа. Клостридије се нормално налазе у органима за
варење оваца. Њихова популација се нагло увећава када хранљиве материје
постану доступне у већој количини у дебелом цреву. То се дешава када се
јагњад наједу хране у количини коју не могу сасвим да сваре, тако да већа
количина хранљивих материја доспе до дебелих црева. Увећана популација
клостридија ствара токсине и доводи до угињавања јагњади. У случајевима
ове болести неопходан је адекватан медицински третман, мада се најчешће
она одвија тако брзо да се ништа неможе учинити.
Превенција: вакцинација јагњади. Избегавање претерано халапљивог

конзумирања хране.
Угињавање јагњади
Уколико јагње не посиса колострум, мале су шансе да ће остати у

животу – око 75% такве јагњади угине из једног или другог разлога. Основни
разлог због кога се то дешава је немарност одгајивача. Овај проблем није
директно везан за исхрану али посредно јесте и испољава се у различитим
видовима, за које је заједничко да јагњад остају ускраћена за храну. Разлози
за то могу бити бројни: 1. овца неће да прими јагње, 2. маститис, 3.
неадекватна димензија или положај сиса, 4. овца не може да храни два или
три јагњета, 5. овца је болесна услед чега не може да стоји или нема млека, 6.
болест јагњади која се лако јавља ако не посисају колострум, 7. тежак прођај,
8. недовољна виталност јагњади за коју може да буде пуно разлога.
ОЦЕНА ТЕЛЕСНЕ КОНДИЦИЈЕ ОВАЦА
Исхрана игра најважнију улогу у производњи оваца и очувању њиховог

здравља. Пошто трошкови исхране чине око 2/3 укупних трошкова производње
значајно је да одгајивачи схвате да је она од највеће важности. У току сезоне
испаше овце већи део својих потреба подмирују из зелене хране. Када нема
довољно зелене хране користи се сено уз, по потреби, додатак зрна жита.
У току производног циклуса одгајивачи оваца морају да знају да ли су
њихове овце у одговарајућој кондицији или су превише мршаве или дебеле.
Телесна маса у свакој фази овог циклуса представља добар показатељ.
Међутим, телесну масу на многим фармама није лако измерити. Поред тога,
постоји велико варирање између раса и јединки у погледу формата одраслих
грла, њихове масе, висине и других параметара. Због тога се приступа оцени
телесне кондиције. Оцена телесне кондиције описује кондицију оваца у виду
броја, лако се примењује и далеко је поузданија од оцене “од ока”. Доказано
је да се телесне резерве како код оваца тако и код говеда боље процењују
преко оцене кондиције него мерењем телесне масе.
Оцена телесне кондиције је једноставна и јефтина мера која је постала
рутинска ствар у многим земљама. Показало се да чак и почетници могу врло
брзо да постану добри оцењивачи телесне кондиције. Оценом телесне
кондиције процењује се мишићавост и заступљеност масног ткива.
Оцењивање се врши на бази емпиријског сазнања да је развијеност мишића и
масног ткива изнад и око кичмених пршљенова у слабинском региону
репрезентативан показатељ кондиције грла. Слабински пршљенови имају и
вертикалне коштане израслине (трнасте наставке) као и кратке хоризонталне
израслине (попречне наставке). Опипавањем овог региона а посебно трнастих

и попречних наставака врши се оцена телесне кондиције.
Телесна масе овце не остаје константна у току године. Она се мења са
фазом производње. Потребе у хранљивим материјама су најмање код оваца
док су у фази одржавања, затим се повећавају постепено током ране и касне
бременитости, а највеће су током лактације. Одлуке које утичу на исхрану
оваца током овог циклуса се мењају зависно од телесне масе и оцене телесне
кондиције у три карактеристичне производне фазе: 1) три недеље пред
оплодњу, 2) средина бременитости и 3) засушење.
Слика 118. Предео тела на коме се врши процена телесне кондиције
Мада је оцена телесне кондиције субјективна мера заступљености

масти у телу овце, то је ипак најбољи расположиви метод за оцену
исхрамбеног статуса овце и квалитета исхране читавог стада. Распон оцена
телесне кондиције је од 0 до 5, где 0 означава врло мршава грла а 5 веома
дебела. Највећа и најмања оцена нису пожељне. У идеалном случају овце
треба да имају оцену од 2,5 при засушењу па до 3,5 у моменту јагњења.
Мршаве овце, када је то неопходно, треба да се одвоје од осталих грла и да се
хране оброцима са повећаним садржајем енергије како би се поправила
њихова кондиција. Такође, предебеле овце треба издвојити и хранити
оброком са мањим уделом енергије како би им се смањила телесна маса.
Ипак, треба имати у виду да је проблем са предебелим овцама много ређи од
проблема са сувише мршавим овцама.
Подаци приказани у табели 136 представљају препоруку у којим

моментима треба вршити оцену телесне кондиције код оваца као и колика
оцена је тада оптимална. У табели 137 приказани су стандардни критеријуми
за оцену телесне кондиције код оваца, према америчком систему (Thompson и
Meyer, 1996).
Табела 136. Оптимална оцена телесне кондиције у различитим фазама

производног циклуса
Фаза производње Оптимална оцена телесне кондиције
Сезона припуста 3,0 - 4,0
Почетак - средина бременитости 2,5 - 4,0
Јагњење (јединци) 3,0 - 3,5
Јагњење (близанци) 3,5 - 4,0
Одлучење > 2,0
Табела 137. Критеријуми за оцењивање кондиције оваца (Thompson и Meyer,

1996)
Оцена
телесне Опис
кондиције
Трнасти наставци су оштри и изражени. Слабински мишић
1. (врло (MLD) је плитак без масног покрова. Попречни наставци су
мршава) оштри, могу да се завуку прсти испод њихових крајева. Може
да се осети сваки наставак посебно.
Трнасти наставци су оштри и изражени. Слабински мишић
(MLD) је пун али са мало масног покрова. Попречни наставци
2. (мршава)
су глатки и благо заобљени. Прсти могу да се завуку испод
њихових крајева уз мали притисак.
Трнасти наставци су глатки и благо заобљени могу да се осете
поједини наставци уз благи притисак. Слабински мишић
3. (просечна) (MLD) је пун али са нешто масног покрова. Попречни
наставци су глатки и добро покривени. Да би се опипали
њихови крајеви неопходно је да се примени јачи притисак.
Трнасти наставци могу да се осете само уз снажан притисак -
4. (дебела) као тврда линија. Слабински мишић (MLD) је пун, са дебелим
масним покровом. Попречни наставци не могу да се осете.
Трнасти наставци не могу да се осете. Слабински мишић
5. (превише
(MLD) је пун, са дебелим масним покровом. Попречни
дебела)
наставци не могу да се осете.
Овнови на почетку сезоне припуста треба да имају оцену телесне

кондиције од 3,5 до 4,0. Када сезона започне они врло мало времена
посвећују конзумирању хране тако да њихова кондиција и маса опадају. У
сезони припуста мушка грла могу да изгубе и до 12% од своје телесне масе.
Последњи тренутак када код овнова треба обавити оцену телесне кондиције
је на шест недеља пред почетак сезоне припуста (најбоље је да то буде на 8
недеља). На основу те оцене доноси се одлука о томе у којој мери треба оброк
овнова повећати, да би у сезону ушли у одговарајућој кондицији. Најчешће за
поправку кондиције није довољна кабаста храна, па је неопходно да се у
оброк укључе концентрована хранива.
Слика 119. Оцена телесне кондиције: 1.


Исхрана коза 727
ИСХРАНА КОЗА
По начину искоришћавања хране и подмиривања потреба козе су

сличне овцама и говедима. Ипак, постоје неке њихове карактеристике које их
одвајају од осталих преживара. Козе воле разноврсну храну и често је мењају.
Такође, у њиховој исхрани у знатној мери је заступљен брст, више него код
других домаћих преживара. Конзумирање разноврсних биљака одржава
добар апетит код коза па је добро да на њиховим пашњацима буде жбуња и
дрвећа. Козе могу да буду и опасне за воће и друго дрвеће, ако им се дозволи
да превише конзумирају њихово лишће.
Конзумирање СМ оброка зависи од ТМ, кондиције и производње. Ако
се козе хране оброцима који се састоје од квалитетне кабасте хране и
концентрата, конзумирање СМ оброка може достићи и 4 kg/100 kg ТМ, па и
више. Ако се хране само квалитетном кабастом храном конзумирање се креће
између 2,5 и 3kg СМ/100 kg ТМ.
Слика 124. Стадо коза на паши у воћњаку

ИЗБОР ХРАНИВА ЗА КОЗЕ
Следећи моменти су битни у вези са избором хранива за козе:

1. Младе биљке које козе конзумирају обично имају довољно протеина.
Када се хране старијим биљним материјалом, потребно је додавање протеина
или урее, посебно при вишој производњи.
2. Козе воле разноврсност у оброку, тако да је увек добро да 20-30%
оброка чини брст. Кад год је то могуће треба им омогућити да се хране
слободно - на паши.
3. Веће место у исхрани коза треба да заузму разни споредни производи
прехрамбене индустрије чији асортиман се из дана у дан увећава. Тако се кроз
ове корисне животиње искориштава чак и оно што се до скоро бацало.
4. Храна која се даје козама мора да буде колико је год могуће чиста.
Валови и јасле морају се држати такође чисто, у супротном случају може да се
деси да козе и не додирну храну.
Храна треба да се учини привлачном, посебно смеше концентрата. То се
може постићи додавањем меласе и сл. у смеше.
Зелена храна. Козе могу да конзумирају готово сваку зелену биљку
која расте у нашим условима. Избор кабастих хранива у њиховој исхрани је
веома широк: око 90 биљних врста, а то је знатно више него у исхрани оваца
(20) и говеда (17). Карактеристично је да козе воле када им је оброк
разноврстан, односно да се храна чешће мења. То повољно делује на апетит,
што се одражава и на производњу.
Када нема паше или зелене хране, козама може да се даје силажа (до 3
kg на дан), сточна репа (2-4 kg/дан), парени кромпир (2 kg/дан), споредне
производе неких грана прехрамбене индустрије (резанци шећерне репе, пивски
требери тд.), сено (до 3 kg/дан) и сламу житарица (до 0,5 kg/дан). Коришћење
кукурузне силаже треба да иде уз максимални опрез због могућности појаве
пробавних и метаболичких поремећаја. Силажа слабијег квалитета може да
доведе и до знатнијег пада у производњи. Зато се количина силаже ограничава и
то у комбинацији са неким другим кабастим хранивом.
Према томе како их козе радо једу, гајене крмне културе се деле у три
основне групе:
1. луцерка, црвена детелина, италијански љуљ, јежевица, грахорица, овас,
кукуруз, сирак, суданска трава;
2. пострне зелене биљке, сено, силажа, грашак;
3. лисичји реп, мачји реп, купус, уљана репица.
Хранива из треће групе не треба да се дају као једина, већ у

комбинацији са неким од хранива из групе 1. или 2. Наведени подаци се односе
на услове који владају у Француској, док у нашој земљи избор хранива може да
буде и већи. Ипак треба напоменути да се најзначајнијим крмним биљкама за
козе сматрају луцерка и црвена детелина, и то како у смислу њихове хранљиве
вредности, тако и у погледу могућности да их козе једу.
Брст. Значајна храна за козе јесте брст. Козе најрадије брсте брест,
јасен, леску, врбу, храст, купине, врес, штипавице, и тд. Овакву храну налазе на
пашњаку, или им се накресане грне наведених врста дрвећа могу давати у
оборима.
Слама. То је нискосварљиво храниво које треба давати само у циљу
допуне оброка, као и обезбеђења целулозне фракције у оброцима са великим
учешћем концентрата.
Лисник је храна карактеристична пре свега за екстензивне услове
држања животиња. Уколико се лисник добро спреми, по хранљивој
вредности може бити сличан травном сену осредњег квалитета. За спремање
лисника најбоље је користити багрем, храст, јасен, јасику, липу, тополу и
избојке дрена, свиба. Поред њих могу се користити купина и дивља малина, а
у лисник стављати коприву и жбуње боровнице.
Коренасто - кртоласта хранива. Козе пре свега воле кромпир, а за
њим шећерну репу. Сточна репа такође може да се нађе на јеловнику, али се
препоручује да се дају уз неко суво кабасто храниво. Шећерна репа је
хранљивија у односу на сточну, али превелике количине могу да доведу до
метаболичких поремећаја због високог учешћа шећера. Дневне количине
пареног кромпира су 2 kg, а сточне репе 2-4 kg.
Сено је традиционално најзначајнија кабаста храна за доместициране
преживаре. Предност се даје легуминозним сенима, али је у основи
прихватљиво свако сено које има доста лишћа. Козе најрадије једу сено
луцерке и црвене детелине. Поред ове две легуминозе, за спремање сена се
користе грахорица и грашак, најчешће у смешама са стрним житима која
имају улогу потпорних усева. Од ливадских сена више воле она која су
састављена из више врста трава и легуминоза, и која потичу са сејаних и
брдско-планинских ливада. Пошто козе могу врло успешно да проберу добре
делове од лоших, треба рачунати да оно што остане после њиховог оброка оне
више неће јести.
Споредни производи прехрамбене индустрије. За исхрану коза
могу се користити свежи репини резанци, пивски требер и различите воћне
пулпе које остају као споредни производи прерађивачке индустрије. Треба
имати на уму велику кварљивост ових хранива. Због тога се иста користе
само у близини погона из којих се добијају, како би се смањили транспортни

трошкови и омогућило готово свакодневно допремање свежих хранива.
Силажа постаје све интересантнија храна за козе, а њено коришћење
је слично као и за овце. Пре свега је неопходно при коришћењу силаже
обратити пажњу на порекло, односно правити разлику између кукурузне и
травне силаже. Наиме, при исхрани коза кукурузном силажом може доћи до
проблема као што су губитак апетита, смањена производња млека и
тенденција утовљености грла. Због проблема товљења препоручује се да се
кукурузна силажа користи само у првој половини лактације, и да се у
оброцима комбинује са 0,4-0,5 kg сена. Према новијим истраживањима,
максималне дневне количине кукурузне силаже у оброцима за козе износе 5,4
kg, мада се у пракси користе количине до 3 kg. Супротно томе, при
коришћењу травних силажа не јављају се наведени проблеми, осим
могућности појаве листериозе, мада се и тај проблем сматра пренаглашеним.
Травне силаже се могу користити за козе како у периоду лактације, тако и за
време бременитости, под условом да је доброг квалитета. Пример зимског
оброка за козе на бази силаже дат је у табели 138. Велики значај имају и
силаже, односно сенаже легуминоза, пре свега луцерке, због високог удела
протеина. Међутим, силирање ове групе биљака захтева посебну технологију
и велико знање фармера. Осим тога, за козе се могу користити и квалитетне
силаже трава и споредних производа ратарске производње и прехрамбене
индустрије.
Табела 138. Пример зимског оброка на бази силаже за млечне козе (Динић и
Ђорђевић, 2005)
5. месец 2-месец лактације, 3. месец
бременитости 5 kg млека, са трошењем лактације,
Хранива, kg
телесних резерви 3 kg млека
kg/дан
Осредње
0,5 0,5 0,5
сено/отава
Врло добра
1,7 3,1 3,4
травна силажа
Јечам 0,3 0,3 0,5
Производни
- 0,8 -
додатак
Концентрована храна се даје у форми прекрупе зрна житарица и

легуминоза, или као потпуна смеша различитих хранива. Најбоље је да су
смеше пелетиране, јер је онемогућена декомпозиција, смањен је растур и

олакшано конзумирање. Правилником о квалитету и другим захтевима за храну
за животиње (2000) нису дефинисане смеше за козе, али их фабрике хране за
животиње могу производити према произвођачкој спецификацији. Осим тога, у
ову сврху се могу користити и смеше за овце. С обзиром на специфичност
коришћења хране најбоље је конципирати смеше концентрата искључуво за
њих.
Концентрована храна за козе треба да буде грубо (ни у ком случају
фино) самлевена. Козе су далеко осетљивије на убуђала концентрована хранива
од оваца и говеда. Такође, оне неповољно реагују на неке материје које се
налазе у хранивима, као што је случај за глукозинолатима у сачми уљане репице
и сл. Због тога треба водити рачуна да се козе хране квалитетном, свежом или
добро очуваном храном, а ако се деси да нека хранива (или смеше) одбију, не
треба инсистирати на томе већ им треба обезбедити одговарајућу алтернативу.
Чињеница је да ће козе које су извесно време слабије храњене бити спремне да
конзумирају и храну веома слабог квалитета. То је утицај изгладнелости на
њихов апетит. Међутим ако се жели стабилна производња, до тога не сме да
долази.
Непротеинска азотна једињења. Када је реч о употреби НПН
једињења, козе се не разликују од других преживара. Чак до 50 % од укупних
протеинских потреба козе може да буде подмирено из НПН. У вези са
коришћењем НПН треба имати у виду следеће моменте:
1. НПН може да представља погодан извор азота (односно разградивог
протеина) у исхрани преживара ако се испуне одређени услови: а) обезбеди
довољно лако доступних угљених хидрата као извор енергије; б) онемогући
пребрза разградња урее и ослобађање амонијака, применом одређених
поступака обраде или начином храњења; ц) омогући микроорганизмима у
бурагу да се прилагоде на употребу урее;
2. коришћење урее и других НПН једињења органичено је потребама
микроорагнизама јер само они могу да из неорганског азота формирају
квалитетан протеин (микробијални);
3. са повећањем производности свих врста преживара расту потребе у
неразградивим протеинима, тако да ће у тим условима бити све мање
могућности за коришћење урее као допунског извора азота;
4. сматра се да је међу различитим НПН једињењима уреа најпогоднија за
примену и има најповољнију цену.
Уреа може да се даје у течној форми, у виду блока за лизање, у пијаћој
води, попрскана по сену или слами, инкорпорирана у зрневље житарица и тд.
Никад се не сме давати у чистој кристалној форми и увек мора да иде уз
одговарајући извор енергије.
Квалитет хранива за козе

Као и код осталих преживара, и код коза постоји повезаност између
квалитета хране и могућности да се она конзумира. Пошто се то вишеструко
одражава на производњу коза, квлатитету хране мора да се посвети посебна
пажња. Лошија хранива не само што у себи имају мање хранљивих материја
(или су оне теже доступне), већ их животиње мање и конзумирају. Очигледан
пример за то је приказан у табели 139.
Табела 139. Утицај квалитета сена на конзумирање суве материје и растур сена
код коза
Квалитет Конзумирање суве материје, Растур сена % од
сена kg/дан понуђеног
Добар 1,7 - 1,9 15
Средњи 1,4 - 1,7 15 – 20
Слаб 1,0 - 1,4 20 – 25
ПОТРЕБЕ КОЗА У ХРАНЉИВИМ МАТЕРИЈАМА
Потребе за женска приплодна грла

Козе, у односу на своју телесну масу (ТМ), дају пуно млека, а такође и
конзумирају знатне количине хране. Ако се добро хране, посебно у време пред
оплодњу, при крају гравидитета и током лактације, дневна производња млека
може да буде 3-5 kg. Састав млека је ближи крављем, па је за производњу једног
kg млека са 3,5 % ММ потребно 2,9 МЈ НЕЛ, 56 g ССП, 2,5 g Ca, 2 g P и 1,5 - 2 g
NaCl. За млеко са 0,5 % више или мање млечне масти, наведеним потребама
додаје се или одузима 0,2 МЈ НЕЛ и 5 g ССП. У табелама 140, 141 и 142
приказане су потребе коза у основним хранљивим материјама.
У току вегетације козе се држе на пашњацима. Смеше концентрата
које се користе, према потреби, зависно од састава кабасте хране, веома су
сличне онима које се дају овцама. Бољи ефекти се постижу са смешама
посебно намењеним исхрани коза, али се то среће само на већим фармама.
Важно је да свака категорија коза добије квалитет и квантитет хране који
одговара њиховом потребама. Ако се то поштује онда постаје јасно да ове
корисне домаће животиње дају изузетно пуно у односу на оно што им се
пружа.
Табела 140. Потребе коза на нивоу одржавања (Обрачевић, 1990)

ТМ, Варирање Дневне потребе Конзумирање
kg Масе, НЕЛ, ССП, g Ca, g P, g СМ, kg/дан
kg/месец МЈ
-1 3,91
0 5,04
50 40 3,5 2,5 1,45
+1 6,17
+2 7,30
-1 4,61
0 5,74
60 48 4,0 3,0 1,55
+1 6,87
+2 8,00
-1 5,31
0 6,44
70 56 4,5 3,5 1,65
+1 7,57
+2 8,70
-1 6,02
0 7,15
80 64 5,0 4,0 1,75
+1 8,28
+2 9,41
-1 6,72
0 7,85
90 72 5,5 4,5 1,85
+1 8,98
+2 10,11
-1 7,43
0 8,56
100 80 6,0 5,0 1,95
+1 9,69
+2 10,82
Табела 141. Потребе коза у последња 2 месеца бременитости (Обрачевић,

1990)
НЕЛ Дневне потребе
ТМ, kg
МЈ ССП, g Ca, g P, g
50 8,43 113 9,5 4,0
60 9,13 121 10,0 4,5
70 9,83 129 10,5 5,0
80 10,54 137 11,0 5,5
Табела 142. Потребе коза у лактацији (Обрачевић, 1990)

Производња млека са 3,5% Дневне потребе
ТМ, кg ММ НЕЛ ССП, Ca, g P, g
kg/дан МЈ g
1 7,91 96 8,0 4,5
2 10,78 152 12,0 6,0
3 13,65 208 15,5 7,5
50
4 16,52 264 19,0 8,5
5 19,39 320 22,5 10,0
6 22,36 376 26,0 11,5
1 8,61 104 8,5 5,0
2 11,48 160 12,5 6,5
3 14,35 216 16,0 8,0
60
4 17,22 272 19,5 9,0
5 20,09 328 23,0 10,5
6 22,96 384 26,5 12,0
1 9,31 112 9,0 5,5
2 12,18 168 13,0 7,0
3 15,05 224 16,5 8,5
70
4 17,92 280 20,0 9,5
5 20,79 336 23,5 11,0
6 23,60 392 27,0 12,5
Потребе за приплодне јарчеве

Одрасли јарчеви масе 75 kg, хране се оброком који садржи 7,6 МЈ
НЕЛ и 190 g ССП.За већу или мању масу, за сваких 10 kg треба повећати
односно смањити садржај енергије у оброку за 0,76 МЈ НЕЛ и протеина за 5 g
ССП. У сезони припуста садржај енергије у оброку може се повећати за 10 –
20 %, а садржај протеина за 20 – 30 %, зависно од интензитета коришћења.
Млади јарчеви ТМ 45 kg, хране се оброцима који садрже 5,9 МЈ НЕЛ
и 130 g ССП.
Потребе за јарад
Зависе од њихове старости, односно телесне масе, али и тога да ли ће
бити коришћена за приплод или тов.
Табела 143. Препоруке за исхрану јаради (INRA, 1978).

Дневне потребе Конзумирање
ТМ, Прираст,
Категорија Узраст, НЕЛ, ССП, Ca, P, СМ,
kg g/дан
месеци МЈ g g g kg /дан
Јарад за 6 200 3,40 75 3,4 1,7 -
клање 1
7 250 3,83 85 4,0 2,0 -
(мушка)
1 6,5 165 3,04 62 3,4 1,6 -
2 11,5 165 3,53 79 3,4 1,5 -
Женска 3 16,3 155 4,02 77 3,5 1,6 0,95
јарад (за 4 20,7 140 4,52 74 3,5 1,7 1,05
прилод) 5 24,5 115 4,80 68 3,2 1,7 1,07
6 27,6 90 4,94 62 2,9 1,7 1,02
7 30,0 70 5,01 60 2,7 1,6 1,0
ПОНАШАЊЕ КОЗА ПРИ ИСХРАНИ
Козе имају доста заједничког са осталим домаћим преживарима, али

се од њих и знатно разликују. Захваљујући својој покретљивој горњој усни и
осетљивом језику оне су у стању да пасу веома кратку траву и да брсте лишће
које не могу да једу остале домаће животиње. Оне се такође хране веома
разноликом храном. За разлику од оваца козе могу да једу и врло ароматичне
биљке. Такође сматра се да и способност да стоје само на задњим ногама даје
козама предност у односу на остале животиње.
Иако козе могу да конзумирају веома велики број хранива оне умеју
да буду врло ћудљиве при исхрани. Тако храниво које је прихватљиво за
једну животињу, друга (из истог стада) може да одбије. Коза неће узети храну
која је остала после неке друге. Оне воле разноликост у исхрани ако им се за
то пружи прилика.
Козе праве разлику између различитих укуса: горког, слатког, сланог
и киселог. С тим у вези запажено је да могу да једу више хране са горким
укусом него говеда.
Постоје велике варијације у навикама коза на паши, не само у односу
на еколошку околину већ и у односу на годишње доба. Селекција различитих
хранива у различитим годишњим добима је повезана са физиолошким стањем
козе (пораст, бременитост, лактација) као и са сезоналним варијацијама које
постоје и код биљака. Према неким истраживањима спроведеним у јужним
крајевима САД козе су давале предност испаши (травној) од јуна до октобра а
у осталом делу године више су волеле брст. Има индиција да управо
захваљујући брсту козе успевају да унесу у организам релативно више

енергије него овце или говеда. Интересантно је такође напоменути да при
слободној исхрани на паши, козе бирају хранива која имају већи удео
сирових протеина.
У екстензиним условима одгајивања козе успевају да претворе веома
груб материјал (брст) у високо квалитетне производе. Оне су тако
прилагођене за искоришћавање хране да могу да задовоље своје основне
потребе у скромнијим условима од било које врсте домаћих животиња. Треба
напоменути да козе при својој исхрани не ометају друге животиње. Искуства
у мешаним стадима показују да иако овце и козе започну пашу заједно, врло
брзо се раздвоје. При томе одлазе много даље у потрази за брстом и другом
храном коју воле.
Обично се сматра да козе ефикасније користе храну од оваца и говеда.
Многа истраживања то ипак нису потврдила. Раније су се у формулисању
оброка користили подаци добијени у испитивањима на другим врстама
преживара. Разлог за то је било уверење да је дигествни тракт коза у основи
сличан као код других преживара. Ипак све више преовладава мишљење да
су потребни подаци који су специфични за козе.
Заправо модел ферментације која се одвија у бурагу је вероватно оно
што ствара разлику међу врстама преживара. Такође и брзина проласка кроз
органе за варење (а посебно преджелудце). Установљено је да је брзина којом
се одвија ферментациација у бурагу константно већа него код оваца, што
посебно постаје изражено при исхрани кабастим хранивима лошијег
квалитета. О већој брзини ферментације сведочи и чињеница да се козе у
условима исхране по вољи хране чешће (више пута на дан) од оваца. Такође
код коза међу микроорганизмима бурага има више врста (по количини и по
броју) целулолитичких бактерија. Разлог за то може да буде и у врсти оброка
који козе конзумирају. Одређеног утицаја има и то што козе луче знатно
више пљувачке од оваца. Разлог за то је вероватно што козе брже жваћу и
преживају, а то је у вези са анатомским разликама у односу на друге врсте
преживара.
Већа количина излучене пљувачке може такође да буде у вези са
значајним степеном рециклирања урее у организму козе. Знатна количина
урее се код њих излучује кроз пљувачку, чиме се азот враћа натраг у бураг,
где може да послужи у микробијалној синтези протеина. Ова појава постоји у
мањој или већој мери код свих преживара, али изгледа да је код коза посебно
изражена. То се може сматрати једним обликом прилагођености коза на
живот у скромним условима исхране. Рециклирана уреа као извор азота игра
важну улогу при ферментацији целулозе у бурагу, с обзиром да је код многих
кабастих хранива азот (односно сирови протеин) дефицитаран.
Треба напоменути да козе преживају у главном ноћу (док је то код
оваца већином током дана). Покрети вилицом при преживању су веома брзи,
а запажено је да се са повећањем температуре амбијента повећава
фреквенција покрета при преживању. Температура утиче такође и на укупни

обим конзумиране хране. Тако се са повећањем температуре изнад 20 °C
конзумирање осетно смањује, а изнад 40 °C потпуно престају да једу. При
температурама испод 20 °C, конзумирање се повећава. Код екстремно ниских
температура оне престају да једу.
Коза често започне са пробањем хране која јој је понуђена пре него
што се одлучи које ће делове хранива да једе. Често од понуђене кабасте
хране козе могу да одбаце и до 50 % (то важи како за исхрану у стаји тако и
на паши). У правилу, што је слабији квалитет сена то ће мањи његов део козе
одабрати за исхрану. То практично значи да што је сено слабијег квалитета то
већа треба да буде количина која се козама нуди да би оне задовољиле своје
потребе.
Међу различитим врстама расположивих хранива козе више воле да
једу зељасте од дрвенастих биљака. Ипак лакше прихватају дрвенасте биљке
од оваца или говеда.
При конзумирању кабасте хране козе често праве велики растур. То
зависно од врсте хранива може да износи од 5-35 %. Ово је посебно изражено
при исхрани свежом зеленом храном, као и сеном лошијег квалитета.
Понекад козе умеју да неко храниво без посебно јасног разлога
потпуно престану да једу. То могу да учине све животиње из једног стада или
само његов део. Овакве појаве посебно су честе при коришћењу
конзервисаних хранива. Такође и ако је храна богатија у мастима које су због
дужег чувања оксидисале. Важно је напоменути да овакве појаве не би
требале да изненаде одгајивача већ животињама треба омогућити да добију
другу - прихватљивију храну.
Козе су веома осетљиве (па чак и "ћудљиве") и при исхрани на паши.
Оне могу потпуно да престану са узимањем хране ако их нешто узнемири.
Понекад до тога може да доведе и појава непознате особе или почетак кише.
На паши коза веома пажљиво бира делове хране које ће појести. То
доводи до тога да оне слабо искоришћавају квалитетне (гајене) пашњаке. Као
решење овог проблема најбоље је коришћење електричних (или других
покретних) ограда. Препоручује се да се сваког дана повећава површина на
којој се козе напасају а такође и да се повећа број животиња на јединици
површине пашњака.
Сасвим је другачија ситуација на екстензивним природним
пашњацима, где је пробирљивост коза позитивна особина. Оне су у стању да
се пењу по веома неприступачним теренима, много успешније од оваца. У
тим условима оне могу да конзумирају много различитих биљних врста
бирајући при томе делове који су најхранљивији. Интересантно је да оне
највише конзумирају оне биљке које су највише заступљене на пашњаку.
Што је више избор хранива ограничен то мање животиње бирају.
Пробирљивост у исхрани омогућује им да задовоље своје потребе чак и на
веома лошим пашњацима.
ИСХРАНА РАЗЛИЧИТИХ КАТЕГОРИЈА КОЗА
Исхрана коза током припуста (лето и јесен) обично протиче на

паши, а од њеног квалитета директно зависи и успех у оплођењу. У случају
да је паша незадовољавајућег квалитета, козама је неопходно додати 200-300
g/дан концентрата. Установљено је да козе боље користе храну када им се она
даје у више мањих оброка него само једном на дан. Наиме, чешћим давањем
мањих количина хране убрзава се пролазак хранива кроз бураг и тиме
смањује обим разградње од стране микроорганизама. Када се дневни оброк
даје одједном, хранива се дуго задржавају у бурагу, и расту губици у виду
топлоте и гасова.
Исхрана бременитих коза обавља се на паши или зеленом храном у
штали, евентуално уз додатак различитих споредних производа ратарства и
повртарства. Престанком вегетације прелази се на конзервисану храну (сено
и силажу) и коренасто-кртоласте плодове. У прве 2/3 бременитости потребе
за развој плода су мале, те исхрана може да протиче са уобичајеним
количинама хранива. У задњој трећини бременитости треба повећати
енергију у оброку за 30-50% а протеине и преко 100%. Ово повећање
количине хранљивих материја неопходно је не само за развој плода, већ и
стварање телесних резерви за наредну лактацију.
У другој половини бременитости, оброк код високопроизводних коза
може да се састоји од око 2,5 kg сена и око 300 g концентрата. Уколико је
квалитет сена лошији, количина концентрата се повећава. Такође, у смеше се
уводи одговарајући извор протеина (сунцокретова или сојина сачма). Дневни
додатак жита од 200 g између шесте и четврте недеље пред партус и од 300 g
током последње три недеље бременитости омогућава покривање свих
потреба за пораст плода и почетак наредне лактације. При крају
бременитости, када је пораст плода најинтензивнији, из оброка се искључују
сочна хранива и концентрат, а количина оброка смањује на 75-50%.
Исхрана коза у лактацији. После партуса коза добија напој од
мекиња и квалитетно сено. Након тога количина сувих хранива се повећава,
постепено се уводи и сочна храна, па са 7-8 дана исхрана треба да се
нормализује. Максимум у конзумирању хране коза достиже са 8-10 недеља
партуса, док максимум млечности знатно раније. То значи да коза у првом
периоду лактације један део млека производи на рачун трошења телесних
резерви, те је мањи губитак телесне масе сасвим нормална појава и поред
одличне исхране. Губитак масе у првих 2 месеца латације може да износи и
до 8 kg. Уколико су телесне резерве биле недовољне, уследиће и пад
млечности, али ако је телесна кондиција добра, а уношење енергије храном

недовољно, доћи ће до метаболичких поремећаја. Фаза пуне лактације козе се
обично поклапа са коришћењем зелене хране (у стаји или на паши), те се
смањују или у потпуности искључују конзервисана хранива. У овој фази
произведена количина млека директно зависи од количине и квалитета
хранива. Примери оброка за козе у лактацији дати су у табели 144.
Табела 144. Оброци за млечне козе у току године (Мирић и сар., 1996)
Количина млека (l) са 3,5-4% млечне масти
Храниво, kg
2 4 6
Зимски оброк
Ливадско сено 1,0 1,5 2,0
Сено луцерке 1,0 1,5 2,0
Кукурузна силажа 2,0 2,0 3,0
Концентрат 0,4 0,8 1,2
Летњи оброк-исхрана на паши
Паша 8,0 10,0 10,0
Летњи оброк-стајска исхрана
Зелена храна 8,0 10,0 10,0
Сено - - 0,5
Исхрана коза у периоду засушења. Пожељно је да се козе засуше на

6-8 недеља пред јарење како би се обновиле телесне резерве и регенерисала
млечна жлезда. У периоду засушења препоручује се употреба ливадског а не
луцеркиног сена. Наиме, ово друго сено садржи велике количине калцијума, а
недовољне фосфора, па може довести до појаве млечне грознице.
Исхрана приплодних јарчева. Заједничка особина аутохтоних раса
оваца и коза на нашим географским просторима је сезонска полна активност,
односно парење крајем лета и почетком јесени (од августа до новембра
месеца). С обзиром да свако јаре половину гена наслеђује од мушког
приплодњака (јарца) изузетно је битно да мушка приплодна грла буду са што
квалитетнијим генетским потенцијалом, као и да у периоду оплодње имају
оптималну приплодну кондицију. У том погледу, исхрана има огромну улогу.
У периоду када се не користе за приплод (око 10 месеци) добијају
оброк који количински одговара оброку за бремените козе у првој фази
бременитости. У току зимске исхране, поред 2,0-2,5 kg сена, зимски оброк за
приплодне јарчеве би требало да садржи око 1,0 kg коренасто-кртоластих
хранива (најбоље мркве) и мање количине концентрата. У току летњег
периода квалитетна испаша може да задовољи све потребе јарчева. Уколико

је паша лошијег квалитета, неопходна је мања количина концентрата као
допуна оброка. У ту сврху се могу користити зрно овса, јечма, пшенице и
кукуруза, а као извор протеина сунцокретова или сојина сачма. Храњење се
обавља два пута дневно.
Препоручује се да се јарчеви не користе за приплод бар пре навршених
8 месеци, мада им и тада треба дозволити да оплоде само мањи број женки.
Интензивно коришћење у приплоду треба да почне тек са навршених 12-14
месеци. Да би оплодња била што успешнија, препоручује се 50 коза на једног
приплодњака, док у веома повољним условима (боравак на квалитетној паши)
тај број може да буде и 80-100 женки. С обзиром да сазревање сперматозоида
траје 1,5-2 месеца, неопходно је да се исхрана јарчева појача на 6-8 недеља пред
парење увођењем 400-500 g/дан концентрата на дан. У периоду мркања
просечан оброк по свом саставу треба да је сличан оброку за козе у другој
половини бременитости и да се састоји из 2,5 kg сена и 400 g концентрата.
Поред адекватне исхране, за приплодну вредност и либидо јарчева нарочито је
битан боравак на сунцу и чистом ваздуху.
Табела 145. Програм исхране приплодних грла (Panhwar, 2005)

Зелена и кабаста
Категорија Концентрат
храна
Приплодни јарчеви 0,5-1,0 kg по вољи
Младе козе 0,25 kg по вољи
Бремените козе 0,3-0,5 kg по вољи
Козе у лактацији 0,3-0,4 kg /l млека по вољи
Високопроизводна 0,4 kg /l млека и 0,15 kg /грлу за
по вољи
грла одржавање
Исхрана јаради. Прва храна тек рођеног јарета је колострум

(млезиво, првенац) који садржи повећан садржај хранљивих материја, делује
лаксативно, али је још битнија чињеница да јарету обезбеђује пасивну
имунизацију директним уношењем антитела пореклом из организма козе. С
обзиром да ефикасност апсорбовања имуноглобулина драстично опада 12
сати по рођењу, а готово потпуно престаје након 24 сата, неопходно је да јаре
посиса довољне количине колострума у првих 10-ак часова живота. У
противном се битно повећава смртност јаради и смањује њихова виталност
уопште. У случају да коза угине на партусу, ојари већи број јаради него што
их може ефикасно одхранити (коза је најплоднији доместицирани преживар)
или из неког разлога не прихвата младунче, јарету се може дати колострум
друге козе која се ојарила у слично време, колострум који је претходно био
замрзнут или млеко краве коме је додато 2-3 свежа размућена јаја. Замрзнут
колострум не треба да се чува и користи дуже од 12 месеци, а при његовом
одмрзавању не сме се користити директан извор топлоте, јер ће то уништити
имуноглобулине. Најбоље је да се колострум одмрзава стављањем у воду која
је загрејана на око 50C. При одмрзавању колострума треба користити само
оне количине које ће јаре моћи одмах да конзумира.
Новорођено јаре покушава да устане већ неколико минута по доласку
на свет, а за то је способно у већини случајева већ после пола сата. Тад
показује вољу и да сиса мајку, па му то треба омогућити или по потреби
помоћи. Пре првог подоја неопходно је да се неколико млазева колострума
измузе у посебну посуду, јер се у сисном каналу могу налазити различити
патогени микроорганизми. Такође, виме треба добро опрати и осушити
чистом крпом или пешкиром. Прве 2-3 недеље живота јаре се храни готово
искључиво млеком мајке, те треба да буде стално са козом да би сисало по
вољи. Уколико се јарад одвоји од козе, а део млека користи за употребу и
прераду, првих 7 дана јарад се пушта да сиса 6-8 пута, следећих 7 дана око 6-
4 пута, а за месец дана на 2-3 пуда дневно. Последњих дана пред одлучивање
јарад треба да сисају само једном дневно.
Могућа је и исхрана јаради напајањем, а фреквенција је слична као и
код подоја. Првог дана јаре добија 0,5 l млека у неколико оброка (100 ml по
напајању), другог дана 0,7 l (150 ml по напајању), а трећег дана па до краја прве
недеље живота 0,8 l. Након тога се постепено повећава количина млека до 1,0-
1,2 l/дан, као и размак између напајања, све до краја 4. недеље живота. После 2.
недеље живота довољно је јаре напајати 3-4 пута дневно. Напајање јаради се
врши у случају угинућа мајке, исхране близанаца или већег броја јаради од
исте мајке, као и при великој потражњи за козјим млеком на тржишту.
Табела 146. Шема напајања јаради заменама за млеко при одлучењу са 35

дана (Мемиши и Бауман, 2007)
Колострум и Течна замена за
Узраст Број напајања
млеко, (kg/дан) млеко, (kg/дан)
до 4. дана 1,50 - 2
5. дан 1,00 0,50 2
6. дан 0,75 0,75 2
7. дан 0,50 1,00 2
8-9. дан - 1,50 2
10-28. дан - 1,60-1,70 2
29-32. дан - 1,00 2
33-34. дан - 0,50 1
35. дан - 0длучење 0
За напајање се могу користити и специјалне замене за млеко за јарад,

али и замене за млеко за телад са 22-25% сирових протеина. Прве недеље дају
се замене растворене у води температуре 38C, а надаље се може користити и
нетемперирана вода, под условом да је температура у просторији за јарад
минимално 18C. Исхрана напајањем почиње са 50 ml течне замене. У току
друге недеље постиже се дневно конзумирање од око 1,5 l замене, а даљим
постепеним повећањем конзумирање у четвртој недељи достиже 1,8 l/дан. Не
препоручује се давање млека и замена по вољи, јер то лоше утиче на развој
органа за преживање будућег приплодног или товног грла. Напајање се
обавља цуцлом, из отворених посуда или из млечних контејнера. При
исхрани заменама за млеко јаре се може успешно залучити већ са 30-35 дана
старости, односно када је његова маса за 2,5 пута већа од масе при рођењу
(7,5-10 kg).
Прихрањивање јаради сувом храном (сеном и концентратом) почиње
између 7. и 14. дана живота, а са три недеље јаре почиње и да прежива. У
овом периоду јаре треба да добија што квалитетније сено и концентрат са
18% сирових протеина. Почиње се са количином концентрата од 20-40
g/дан, да би се при до залучења достигло конзумирање од 200 g/дан. У ову
сврху се користе зрнасте житарице и легуминозе у прекрупљеном стању,
мекиње, сојина и сунцокретова сачма, као и индустријски произведене
смеше концентрата са 18% сирових протеина. Са почетком прихрањивања
јарад се издваја у посебне боксове, који су од одраслих грла одвојеним
покретним лесама (оградама). Конзумирање додате хране у већој мери
почиње тек са 20-25 дана. При правилном храњењу маса јарета старости 1,5
месеци треба да је 12-15 kg, а са 2-3 месеца 15-20 kg. Класично залучење се
врши постепеним одбијањем јарета при старости од 8 недеља. После
залучења постепено се прелази на смешу концентрата са 15% сирових
протеина. Уколико се обавља рано залучење, са 30 дана, за исхрану се
користе смеше концентрата које садрже 10-15% обраног млека у праху, 15%
уљаних сачми, 2% минерално-витаминских премикса и антибиотике, а
преостали део чине житарице. Свака промена хране (кабасте или
концентроване), не само за јариће већ и за остале категорије коза, треба да
је поступна и у трајању од најмање 7 дана.
Исхрана залучене јаради зависи од тога дали ће се она користити за
приплод или тов. Приплодна јарад се хране мање интензивно, тако да се
постиже просечни дневни прираст од око 150 g, и маса од 30-35 kg при
узрасту од 7-8 месеци. Овакав интензитет пораста се постиже при исхрани
квалитеним сеном луцерке (детелине) по вољи и ограниченом исхраном са
300-350 g/грло/дан концентрата. Насупрот томе, товна јарад се храни
интензивније, тако да са 4-5 месеци постигну масу од 20-25 kg, а са 5-6
месеци 25-30 kg. Такав интензитет се постиже давањем кабасте хране по

вољи и концентрата у дневној количини од 400-500 g.
ИСХРАНА КОЗА У ТОКУ ГОДИНЕ
Пошто по јединици телесне масе козе могу да излуче и до 1,5 пута

више суве материје млека него млечне краве, потребе коза у лактацији су
релативно високе. У основи начин балансирања оброка за козе не разликује
се много од оног који се примењује код крава у лактацији. Разлика је у томе
што козе користе далеко већи број хранива и што се многа од њих могу
добити врло јефтино, или чак бесплатно. По литру намуженог млека козе
троше мање квалитетне хране од крава.
Да би се успешно састављали оброци за козе потребно је познавати
промене њиховом метаболичком циклусу током године. Наиме, у току године
смењују се периоди у којима коза ствара резерве у свом телу, са онима када
их она троши. Другим речима, у периодима када коза најинтензивније
производи млеко (пролеће и рано лето) она не може да оствари обим
конзумирања хранљивих материја за задовољење те производње. Током
касног лета, јесени и почетка зиме производња млека је мања, као и потребе
за развој плода. У том периоду она може да конзумира више хране него што
је потребно за производњу и да тако ствара телесне резерве. Ова активност је
регулисана пре свега деловањем штитне жлезде. Тачно време појединих
делова метаболичког циклуса условљено је климатским факторима, заправо
географском ширином.
Метаболизам козе је на најнижем нивоу у рану јесен, око три недеље
пред почетак сезоне парења. У том периоду се количина млека знатно
смањује. Храна која најбоље одговара том периоду је грубља и сува. Чим се
производња стабилизује на нижем нивоу апетит козе почиње да се повећава.
Исхрана у току наредних месец дана је веома важна како за њену плодност
тако и за стварање телесних резерви. Оброк треба да буде богат целулозом и
енергијом, а треба већим делом да се састоји од сувих кабастих хранива уз
извесан додатак концентрата. Енергетска вредност оброка треба да буде као у
време највише производње.
Када сезона парења једном прође, млечност и апетит коза постепено
опада све до средине зиме. Оброци у овом периоду и даље треба да буду
богати у енергији и целулози. Од средине зиме процеси метаболизма се
постепено убрзавају. У том периоду козама треба обезбедити довољно
квалитетне хране. Треба водити рачуна о томе да се бременита коза засуши
бар шест недеља пред партус. То посебно важи за животиње од којих се
очекује виша производња. Обилнија исхрана током бременитости доводи до

тога да се добијају крупнија јарад. Ако је оброк богат у минералима костур
јарета може такође да буде врло чврст - што може да доведе до проблема при
партусу.
Током последњих осам недеља бременитости пораст плода је највећи
и због тога оброк мора да постане богатији у енергији, протеинима и
минералима. По хранљивој вредности оброк треба да буде раван оном који
козе добијају у периоду највеће производње млека. Овај обим конзумираних
хранљивих материја треба да се постигне у време пред партус.
Током високе бременитости оброк мора не само да задовољи
квантитативне потребе животиње већ и да се одликује веома добро
дефинисаним особинама. Фактори који ограничавају могућност конзумирања
кабастих хранива (лош квалитет или превелико давање концентрата) имају
знатног утицаја на каснију производњу млека. У случају када је конзумирање
концентрата веће него кабастих хранива може да дође и до поремећаја у
варењу. Зато се препоручује да у овом периоду козе треба у оброку да имају
бар 1,7 kg суве материје из кабастих хранива на 100 kg телесне масе. У овом
периоду се препоручује постепено повећање количине концентрата до
постизања максималне количине од 400-500 g суве материје (из концентрата)
на 100 kg телесне масе.
Веће конзумирање волуминозних хранива током високе бременитости
се сматра добрим јер ће тако храњене животиње наставити са таквом
исхраном и после партуса. Пошто то има повољан утицај и на конзумирање
концентрата (када животиња узима више кабасте хране може да јој се да и
више концентрата), резултат је већа производња млека. Такође код тако
храњених коза се ређе догађају проблеми са варењем који могу да се десе при
наглом повећању конзумирања концентрата у првом делу лактације. Из свега
наведеног закључак је да је квалитет кабасте хране основни фактор од кога
зависи добра производња током читаве лактације.
Пар дана пре и после јарења оброк треба да буде умањен и претежно
састављен од квалитетнијих кабастих хранива (сено) да би се умањила
могућност прераног или преобилног наливања млека. После тог кратког
периода оброк треба да се врати на онај обим који је био у пеироду пред
партус и да остане такав следеће три до четири недеље. То не иде баш лако
јер у овом периоду козама се смањује апетит.
Када се лактација стабилизује коза може да се храни чак и нешто
испод норматива за њену производњу. Она у то време интензивно користи
раније створене резерве енергије и протеина за синтезу млека. Због тога се
може сматрати нормалном појавом одређени губитак телесне масе код коза
током првих месеци лактације.
Производња млечне масти код коза (као и код других преживара)

зависи од обима снабдевености енергијом у форми сирћетне киселине. То
значи да њихов оброк мора да садржи довољно волуминозне компоненте
(целулозе). Таква исхрана представља компромис између два произвођачка
циља. Наиме, код сваке козе постоји одређени моменат када се производња
млека даље не може повећати а да се не умањи производња масти. Исто важи
и у обрнутом смислу. Овај моменат зависи од капацитета козе за
конзумирање кабастих хранива, односно од запремине њеног бурага. То је
основни разлог због кога се исхрана приплодног подмлатка мора
организовати тако да се максимално развију преджелуци.
Уопштено посматрано козе могу да произведу завидне количине
млека уз релативно мали утрошак концентрованих хранива (која су обично и
скупа). Чак и током ране лактације давање мањих количина концентрата нема
неповољан утицај на производњу ако козе располажу са довољно телесних
резерви. За одржавање перзистенције лактације најбоље је да се козама
омогући стварање резерви појачаном исхраном од петог месеца па до краја
лактације. Сматра се да програм исхране млечних коза треба посматрати као
годишњи циклус у коме је веома важна могућност коза да стварају телесне
резерве. На тај начин оне ублажавају варијације у погледу потреба за
производњу које се јављају током године и могу да се прилагоде различитим
условима исхране.
СИСТЕМИ И ОРГАНИЗАЦИЈА ИСХРАНЕ КОЗА
Шталско-пашни систем исхране
Уколико се примењује слободно напасање коза, без коришћења

других хранива, неопходно је имати на располагању најквалитетније
пашњаке у свакој сезони, а испашу обављати без претераног кретања коза
(са пашњака на пашњак). Присуство пастира ће, свакако, побољшати
искоришћавање пашњака и омогућити његову бржу регенерацију.
Међутим, на флористички састав и хранљиву вредност травног покривача
и брста велики утицај имају бројни фактори. Због тога се често дешава да
дневно расположива количина хране није довољна за производњу, а
понекада ни за уздржне потребе, па је неопходно исхрану допунити
другим хранивима.
Ограничена испаша уз додатно храњење. У овом систему

исхране се поред ограничене испаше (која се изводи на ограниченој
површини или је временски ограничена) даје и зрнаста храна. Количина
додатне хране се усклађује са количином произведеног млека и најчешће
је то однос 0,5 kg зрна = 1,25 kg млека. Најчешће се примењује у првој
фази лактације када су изузетно велике потребе у хранљивим материјама.
Међутим, треба бити обазрив јер превелике количине зрнасте хране могу
довести до метаболичких поремећаја. Зато је неопходно прецизо
балансирање оброка, у смислу да се максимум потреба задовољи из
кабасте хране, а да зрнасти концентрати представљају само њихову
допуну.
Исхрана у затвореном простору подразумева коришћење зелене
масе са ораница, ратарске и индустријске споредне производе, као и
концентрата. На овај начин се постиже разноврсност исхране, што позитивно
утиче на апетит и конзумирање хранљивих материја. Међутим, сам систем је
компликован и скуп због већег ангажовања радне снаге на убирању и
доношењу хране, као и уклањању остатака. Осим тога, квалитет накошене
зелене масе са ораница се брзо мења, те се оброк често мора кориговати. Због
укупног здравља животиња, у овом систему исхране неопходно је обезбедити
испусте за категорије које се музу.
Исхрана мешаним оброцима
Овај систем исхране је заступљен пре свега у исхрани млечних крава,

где основу кабастог дела оброка чини кукурузна силажа. У исхрани коза ова
врста силаже се врло мало или уопште не користи, док се у Норвешкој, на
пример, користи травна силажа. Потпуно мешани оброци козама обезбеђују
све потребне хранљиве материје и одговарајуће додатке, а тиме и
максималну производњу млека. Оваква исхрана коза захтева поделу
животиња у групе у складу са њиховим физиолошким стањем (фазом
лактације и бременитошћу), као и висином производње. Осим тога, за свако
грло треба обезбедити одговарајућу ширину јасала, а оброк кориговати увек
када дође до промене у хемијском саставу или врсти хранива које учествује.
Међутим, у пракси се често јавља проблем нетрпељивости међу козама у
новоформираним групама, што може довести и до озбиљних повреда. На
жалост, најчешће страдају најпроизводнија грла, која су по правилу и
најмање агресивна.
Индивидуално храњење
Захтева ручно дозирање кабасте хране и концентрата, индивидуалне
боксове, привремено везивање, храњење у току муже или компјутеризоване
боксове за издавање хране. Предности овог система су мањи утрошак хране
за јединицу производа и већа производња, док су недостаци веће ангажовање
радне снаге и скупља опрема у објектима. постоје различита мишљења о
финансијском ефекту оваквог система исхране коза.
ТЕХНИКА ИСХРАНЕ КОЗА
Када се козе држе у стаји, без могућности изласка на пашу, треба

водити рачуна о томе да њихов оброк буде подељен на мање делове који се
дају више пута на дан. Слична је ситуација и када је паша временски
ограничена у току дана. Установљено је да козе далеко боље користе храну
када им се она даје у више мањих оброка него само једном на дан. За
јединицу намуженог млека коза утроши двоструко више хране ако се она даје
један пут, него када се даје пет пута на дан.
Значај ове препоруке је у томе да се чешћим давањем мањих
количина хране убрзава пролазак хранива кроз бураг и тиме смањује обим
разградње од стране микроорганизама. Када се дневни оброк даје одједном,
хранива се дуго задржавају у бурагу. Основне хранљиве материје
микроорганизми разлажу до једноставнијих облика. Један део животиња
може одмах да искористи (испарљиве масне киселине). Други део
искоришћавају микроорганизми за развој своје популације и синтезу
протеина (тзв. микробијалног), након чега животиње могу и то да
искористе. Овај процес, међутим, иде и корак даље, тако да се у бурагу
стварају гасови и топлота, што представља губитак за животињу. Из овога
се може закључити да предуго задржавање хране у бурагу доводи до
одређених губитака у хранљивим материјама и да је због тога оно
непожељно.
Посебно треба нагласити да козе које се кратко изводе на испашу
тешко успевају да конзумирају потребну количину хранљивих материја. Због
тога је боље да се у систему исхране одгајивач определи између две
варијанте: 1. комплетна исхрана на паши или 2. комплетна исхрана у стаји.
Што се тиче редоследа, основни принцип је да се козама најпре дају

она хранива које се најбрже поједу (концентрати и сочна храна), а затим сено.
У току зиме кабаста хранива се дају три пута дневно а концентрати два пута
(високопроизводним грлима се, такође, и концентрат даје три пута).
УТИЦАЈ ИСХРАНЕ НА КВАЛИТЕТ МЛЕКА
Исхрана утиче не само на количину, него и квалитет млека, односно

његове хемијске и органолептичке особине.
Од хемијских особина, количина млечне масти је под највећим
утицајем исхране. Количина протеина, лактозе и минерала у млеку мало
варира у зависности од исхране. Исхрана већим количинама кабастих
хранива повољно утиче на масноћу млека, док већа употреба концентрата
доводи до повећања млечности, али истовремено и смањења масноће млека.
Негативан утицај концентрата се смањује уколико се користе мешани оброци
или се коинцентрати дају вишекратно. Боја млечне масти може да се мења
под утицајем различитих хранива. Тако на пример, зелена хранива и мрква
због обиља каротина у себи доводе до појаве жуте боје масти. За време
зимске исхране, када у оброку доминирају сено, коренасто-кртоласта хранива
и концентрат, масти попримају белу боју. Осим боје, код масти се може
променити и конзистенција, односно чврстоћа. Тако на пример, употреба
зрнастих житарица, силаже, мекиња, требера, уљаних сачми и погача
доприноси “омекшавање” маслаца. Насупрот томе, повећању тврдоће
маслаца доприносе сачме и погаче од кокоса, палме и памука, а нарочито
сточни грашак.
Под утицајем индига из неких биљака (преслица, кукурек, поточница,
хибридна детелина) млеко може попримити плаву боју. Црвени и љубичаста
боја се јавља због већих количина смоластих материја, пореклом из четинара,
у оброку. Међутим, црвена и љубичаста боја млека се јавља и због маститиса,
повреда вимена, односно због присутне крви.
Мирис млека такође може лако да се мења под утицајем исхране.
Тако, на пример, планинске траве дају млеку пријатан ароматичан мирис.
Насупрот томе, употреба репе (сточне и угарњаче), уљане репице, глава и
лишћа шећерне репе, и сточног кеља, као и присуство у паши пелена,
камилице, млечике и дивљег лука делује неповољно. Од конзервисаних
хранива силажа показује такође неповољно дејство, преносећи мирис преко
ваздуха, али и крви. Због тога силажу не треба држати без потребе у стаји, а
исрану силажом треба обављати после муже.
Исхрана свиња 749
4. ИСХРАНА НЕПРЕЖИВАРА
ИСХРАНА СВИЊА
Значајан проценат меса које се у свету утроши у свежој форми или у

виду различитих прерађевина потиче од свиња. Ова врста животиња се
одликује великим репродуктивним и производним потенцијалом, по чему
значајно надмашује друге домаће животиње. Тако, на пример, крмача у току
године може да опраси око 20 прасади, чијим се товљењем годишње добија
око 20000 kg меса. Бременитост свиње траје свега 114, док тов до тежине од
100 kg може да се заврши за око 180 дана. Осим тога, при клању постиже се
висок рандман меса, а држање товних свиња се обавља у јефтиним објектима.
Све је то допринело да је и поред одређених недостатака, у свету и даље
велика потражња и производња свињског меса. Са друге стране, свиње као
омниворе и непреживари захтевају концентрована хранива, која су у старту
скупља у односу на волуминозна. Трошкови исхране у укупним производним
трошковима износе 60 – 80 %, па је правилна исхрана један од основних
предуслова за рентабилну производњу свињског меса.
ВАРЕЊЕ ХРАНЕ КОД СВИЊА
Основна карактеристика свиња која се односи на коришћење хране је

да су то моногастричне животиње, непреживари и омниворе. У погледу
варења хране, свиње имају неке специфичности, али и пуно заједничких
принципа са осталим врстама домаћих животиња.
Варење хране обухвата различите процесе припреме хране за
ресорпцију, односно смањење величине честица и повећања њихове
растворљивости механичким и хемијским путем. То је неопходан и
незаменљив процес јер је већина хранљивих материја у виду макромолекула,
који се могу ресорбовати тек након њиховог разлагања (на пример: скроб до
глукозе а протеини до аминокиселина). Изузетак је директо усвајање
протеина из колострума крмаче без икаквог претходног варења, што је
неопходно за пасивну имунизацију прасади. Варење се обавља у органима за
варење, чија је улога комплексна, и састоји се од конзумирања (узимања)

хране, варења, апсорпције и екскреције несварених и отпадних материја.
Органи за варење код свиња су: уста, једњак, јендокоморни желудац, танка
и дебела црева, као и одговарајуће жлезде: пљувачне, јетра и панкреас.
Уста служе за узимање хране, механичко уситњавање и мешање са
пљувачком. Свиње користе секутиће за одгризање хране а кутњаке за
жвакање. Пљувачка, коју луче пљувачне жлезде, садржи 99 % воде, и
представља раствор соли и мукопротеина. Због присуства мукопротеина,
пљувачка има доста вискозну конзистенцију и служи за формирање и
својеврсно подмазивање залогаја, у циљу његовог лакшег гутања. Пљувачка
свиња је благо алкална (pH = 7,32). Свиње су једина врста домаћих животиња
чија пљувачка садржи ензим птиалин (-амилаза, дијастаза) са
амилолитичким дејством. Овај ензим разлаже скроб и гликоген до малтозе,
глукозе и малтотриозе. Међутим, храна се само кратко време задржава у
устима, и брзо прелази у желудац, те је обим варења хране у устима од малог
значаја.
Слика 125. Органи за варење свиње
Желудац свиња је једнокоморан, и састоји се из једњачког,

кардијалног, фундусног и пилорусног дела. Секреторне жлезде желуца луче
хлороводоничну киселину, ензиме и мукус. Концентрација хлороводоничне
киселине је око 0,1 М, и варира у зависности од састава оброка, тако да pH
вредност може да се спусти и до 2,0. Улога хлороводоничне киселине је у

денатурисању протеина из хране и њиховом лакшем и бољем варењу.
Протеолитички ензим пепсин је активан само у киселој средини (оптимална
pH = 1,5-2,5), и настаје из пепсиногена. Врши делимично разлагање протеина
до пептона, који престављају смешу полипептида са још увек великом
молекулском масом. У желудачном соку прасади присутан је још један
протеолитички ензим – лаб фермент (ренин, химозин) који разлаже казеин
млека на параказеин и суруткину албумозу. Параказеин са присутним
калцијумовим јонима гради калцијум – параказеинат (сир), који се разлаже
под дејством пепсина. Липазе су присутне у малим количинама у желуцу.
Имају већи значај за варење масти код прасади у односу на старије
категорије.
Желудачни мукус садржи мукополисахариде и мукопротеине. Мукус
ствара заштитини мукозни слој, који облаже његов зид и штити епител
желуца од агресивног дејства хлороводоничне киселине и пепсина, односно
од самосваривања. Мукопротеини садрже intrinsic фактор који помаже
ресорпцији витамина В12. Мешање хране са хлороводоничном киселином и
протеолитичким ензимима обавља се само у доњим деловима желуца –
пилорусу, где је pH средине јако кисео. Супротно томе, предњи део желуца
задржава благо алкалну средину, што је неопходно за варење скроба под
дејством амилазе из пљувачке и присутних микроорганизама. Лучење
желудачног сока контролише се хормоном гастрином. Када храна дође до
желуца и почне да врши притисак на његове зидове, започиње лучење
гастрина у жлездама атрума. После тога следи његова ресорпција у крв, преко
које доспева у фундус и стимулише секрецију веома киселог желудачног
сока. Услед нагомилавања киселине у желуцу престаје производња гастрина,
а тиме и лучење желудачног сока.
Из желуца храна прелази у танка црева, где се врши право и потпуно
варење, а код свиња и живине и максимално усвајање (ресорпција) сварених
састојака. Танко црево се функционално дели на duodenum, jejunum и ileum.
При доласку хране у дуоденум започињу сложене контракције зида црева,
којима се меша храна са различитим соковима за варење, пореклом из
панкреаса, жучи и самог црева.
Панкреасни сок је богат у бикарбонатима и садржи више
екстрацелуларних ензима, као што су: амилаза, малтаза, панкреасна липаза,
фосфатидаза, трипсин, химотрипсин, панкреасни ерепсин и
полинуклеотидазе. Секреција панкреасног сока је контролисана од стране два
хормона: секретина и панкреозимина, које производи предњи део мукозе
танких црева по пристизању хране у танка црева. Секретин подстиче лучење
бикарбонатног дела панкреасног сока, а холецистокинин подстиче секрецију
ензима.
Жуч је производ јетре који садржи натријум хлорид, бикарбонате и
натријумове и калијумове соли жучних киселина, претежно таурохолне и
гликохолне киселине. У жучи су присутни жучни пигменти биливердин и

билирубин, који дају специфичну боју жучи, фецесу и урину. Ови пигменти
настају разградњом хемоглобина. Жуч се сматра секретом јетре, али и
екскретом, јер су жучне боје крајњи производи метаболизма. Главна улога
жучних киселина је у снижавању површинског напона у садржају танких
црева и стварању фине и стабилне емулзије масти, што представља предуслов
за ефикасно дејство липазе. Поред тога, жуч активира панкреасну липазу,
помаже ресорпцију масти и липосолубилних витамина, подстиче лучење
жучи и утиче на цревну моторику.
Данас је опште прихваћено мишљење да су цревни ензими, изузев
можда ентерокиназе и амилазе, интрацелуларни и да се ослобађају из
десквамираних ћелија цревне слузокоже. Ензими цревног сока не делују на
непромењену храну, већ даље хидролизују производе варења настале
дејством ензима желудачног и панкреасног сока. У цревном соку је присутно
више пептидаза (цревни ерепсин – аминопептидазе и дипептидазе),
нуклеотидазе, цревна амилаза, олигазе, цревна липаза и фосфатидаза.
Танко црево, посебно дуоденум, има значајно повећану унутрашњу
површину бројним превојима епитела и присуством папила (ресица), танких
прстоликих израштаја, који улазе у лумен црева. Површина је увећана и
присуством четколиких израштаја, који се могу видети под електронским
микроскопом. Због мале величине називају се микропапиле. Свака од папила
садржи истовремено артериоле и венуле, са једном дренажном цеви лимфног
система – лактеалом. Пролазећи кроз ћелије епитела, хранљиве материје
доспевају до капилара црева или лимфног система, а затим бивају ношене
venom portom до јетре или лимфним системом до срца. Папиле врше бројне
покрете у циљу лакшег контакта са свареним материјама и бољег усисавања.
Пролаз хранљивих материја из лумена црева у ентероците (ћелије за
ресорпцију) одвија се пасивним, а затим и активним транспортом, уз
коришћење специфичних носача, или пиноцитозом. Пасивна апсорпција
подразумева просту дифузију неке материје из средине веће концентрације
изван ћелије, у подручје ниже концентрације у самој ћелији. За овакву врсту
ресорпције није потребна додатна енергија. Пасивном ресорпцијом се
усвајају масне киселине кратког угљениковог низа као и неки
хидросолубилни витамини. Активни транспорт се одвија супротно претходно
описаном поступку, то јест из средине мање концентрације изван ћелије у
подручје више концентрације у ћелији. Овај процес захтева додатну енергију
и одговарајући носач, на кога се везује органска материја која се ресорбује и
јон натријума. Активни транспорт је најзначајнији при ресорпцији глукозе и
аминокиселина. Пиноцитоза је мање значајан поступак за ресорпцију
хранљивих материја, а састоји се у ћелијској инкорпорацији (прождирању)
великих молекула или јона, слично као што амеба опкољава и усисава
честице хране. Нарочито је присутна и важна у прасади по рођењу, јер
омогућује усвајање потпуно неоштећених имуноглобулина из колострума

крмаче.
Из танког црева, након ресорпције хранљивих материја, остатак
доспева у дебело црево, које се састоји из cekuma, kolona и rektuma. Секрет
који луче жлезде дебелог црева не садржи ензиме, већ муцин и натријум
бикарбонат. Ова течност подмазује остатке хране у току њиховог проласка.
За дебело црево је специфично микробиолошко варење целулозе, донекле
слично оном у преджелуцима преживара, као и синтеза витамина K и B
комплекса.
Након варења и усвајања хранљивих материја заостаје фецес, кога
чине вода, несварени остаци хране, нересорбовани остаци секрета
гастроинтестиналног тракта, изумрле ћелије дигестивног тракта, неорганске
соли и бактерије. Непријатан мирис фецеса потиче од бактеријских
производа распадања, и то највише од индола и скатола. Филтрирањем крви у
бубрезима издвајају се различити отпадни производи који се излучују у
форми мокраће. Најважнији крајњи производ метаболизма протеина је уреа.
ХРАНЉИВЕ МАТЕРИЈЕ У ИСХРАНИ СВИЊА
Вода
Обезбеђење довољно воде за пиће одговарајућег квалитета је и у
свињарству предуслов за интензивну производњу. Потребе свиња за водом,
као и код других врста зависе од редовних губитака који настају мокраћом,
изметом, преко плућа и преко коже (евапорацијом), температуре амбијента,
физиолошког стања, састава оброка и др.
Губитак воде преко плућа и коже дневно износи од око 90 g код
новорођеног прасета до око 2 kg код свиње телесне масе 90 kg, с тим што су
губици преко плућа далеко већи. Виша температура амбијента, посебно
изнад 300С, доводи до знатног повећања потреба у води за пиће.
Бременитост, а још више лучење млека повећава потребе за водом. Крмача
у лактацији лучи дневно 6-8 kg млека, за шта је потребна знатна количина
воде, те у случају недовољног снабдевања битно се смањује секреција
млека.
При исхрани сувом храном веће су потребе у води ако се свиње хране
по вољи, него када се хране ограничено. Изузетно, при знатно смањеној
конзумацији хране повећава се утрошак воде, највероватније као последица
осећаја глади. На утрошак воде утиче и њена температура, нарочито у току
лета, када нижа температура воде доводи до повећаног конзумирања и
обрнуто – топлија вода од оптималне конзумира се у мањем обиму. Током
хладног периода, у условима исхране течном храном и када је однос воде и

хране шири од 3 : 1, исувише ниска температура воде делује депресивно на
пораст и искоришћавање хране.
Потребе у води за пиће имају прасад већ од првих дана живота, а оне
се нагло повећавају са почетком прихрањивања сувом храном. Слободан
приступ води за пиће прасадима у овом узрасту има знатног утицаја на
количину конзумиране хране. Оријентационо дневне потребе у води за пиће
износе код прасади просечно од 2 – 3 l, код товљеника, у зависности од
узраста од 2,5 – 7,5 l, код супрасних крмача 15-19 l, а код крмача у лактацији
од 19 – 25 l.
Угљени хидрати су најзаступљеније хранљиве материје у оброцима
одраслих категорија свиња, где представљају основни извор енергије. Зрна
житарица су главни носиоци угљених хидрата у оброцима свиња, од којих
највише садрже скроба, а знатно мање целулозе и шећера.
Искоришћавање угљених хидрата код свиња зависи од врсте и
порекла угљених хидрата, као и од категорије свиња. Док одрасле категорије
ефикасно користе скроб и све друге угљене хидрате изузев сирове целулозе,
дотле млада прасад са недовољно развијеним ензимским системом у свом
дигестивном тракту не вари ефикасно нити скроб, нити већину дисахарида.
Прасад у овом узрасту једино добро користи лактозу и глукозу. Због тога се
сматра да укључивање сахарозе у оброке рано залучене прасади, ради
побољшања укуса и конзумирања, није оправдано и да може бити узрок
различитих дигестивних поремећаја.
Свиње као моногастричне животиње слабо варе и искоришћавају
сирову целулозу. Повећано присуство сирових влакана у њиховом оброку
делује депресивно и на сварљивост протеина и енергије. При повећаном
нивоу сирових влакана у оброку свиње повећавају конзумирање хране, како
би надокнадиле смањену концентрацију енергије у оваквом оброку. Међутим
при нивоу сирових влакана изнад одређене границе (око 10%), конзумирање
опада, што је последица повећања запремине такве хране, као и промене
њеног укуса и мириса.
Ипак, свиње имају знатну могућност варења и искоришћавања
сирових влакана у дебелом цреву. У овом делу дигестивног тракта целулоза
се разлаже под утицајем микрофлоре до испарљивих масних киселина, које се
могу ресорбовати. Тако да на овај начин свиње могу да задовоње и до 1/4
укупних својих потреба у енергији у случају да је оброк богатији сировом
целулозом.
Масти
Ова група хранљивих материја значајна је у исхрани свиња, како због
богатства лако доступне енергије, тако и због утицаја на укус и мирис хране,
па и на квалитет производа – састав и структуру телесне масти. Такође, масти
су, нарочито биљна уља, носиоци линолне, линоленске и арахидонске масне
киселине, које су за свиње есенцијалне и неопходне, а могу бити носиоци и
неких липосолубилних витамина.
У оброцима свиња састављеним од уобичајених хранива масти се
налазе у количини од око 2 – 4%, што је неопходно да би се обезбедиле
минималне количине есенцијалних масних киселина и омогућила ресорпција
липосолубилних витамина. Додавање масти у оброке има позитиван утицај,
нарочито код оних категорија код којих је потребна већа концентрација
енергије. Ово је посебно важно код прасади у време прихрањивања и
непосредно по одлучивању, док дигестивни тракт још увек није оспособљен
да ефикасно вари скроб. Врло повољни ефекти укључивања масти у оброке
остварују се код крмача. Код супрасних крмача додатак масти при крају
супрасности утиче на повећање телесне масе прасади код прашења и
количине гликогена у њиховој јетри, што има за последицу већу виталност и
мању смртност у првим данима живота. Код крмача у лактацији додатак
масти утиче на повећање млечности и садржаја масти у млеку и колоструму,
на смањење губитака телесних резерви, као и на скраћење периода од
залучења до наредне оплодње. Увођење масти у оброке свиња у тову доводи
до различитих ефеката у различитим условима. У оптималним условима
држања употреба масти повећава прираст и доводи до ефикаснијег
искоришћавања хране.
Пошто масти из хране могу имати утицај на састав телесне масти,
поготово ако се налазе у већој количини у оброку, то се мора имати у виду
код састављања оброка за свиње у завршној фази това. У нашим условима
основу смеша за наведену категорију свиња чини кукуруз, који због већег
садржаја уља и незасићених масних киселина неповољно делује на квалитет
сланине. Због тога се у овакве смеше додаје неко храниво које повољно
делује на структуру и чврстоћу сланине ( јечам или кромпир).
Протеини
Поред тога што учествују у свим животно важним функцијама и
метаболичким процесима, протеини код свиња обезбеђују синтезу мишићног
ткива, што је главни циљ производње у свињарству. Свиње имају потребе за
одређеном количином протеина одговарајуће биолошке вредности.

Недостатак протеина или њихова лоша биолошка вредност доводе до
смањене синтезе мишићног ткива, застоја у порасту и лошијег
искоришћавања хране, до поремећаја у репродукцији и у лучењу млека, до
слабљења имунитета и подложности различитим обољењима. То нам указује
да се савремена интензивна производња у свињарству не може замислити без
свакодневних оброка који садрже потребан ниво и квалитет протеина за
одређену категорију свиња.
Међутим, у пракси није увек једноставно обезбедити потребан ниво
протеина одговарајуће биолошке вредности. Основу оброка за свиње чине
зрна житарица, која поред енергије овде уносе и знатну количину протеина (у
просеку око 50%), а који су ниске биолошке вредности (табела 147.).
Табела 147. Редослед лимитирајућих аминокиселина у неким хранивима

(Cunha, 1979)
Редослед лимитирајућих аминокиселина
Храниво
Прва Друга Трећа
Сојина сачма Метионин Треонин Валин
Месно коштано брачно Триптофан Метионин Изолеуцин
Кукуруз Лизин Триптофан Изолеуцин
Пшеница Лизин Треонин Метионин
Јечам Лизин Треонин Метионин
Квалитет протеина није задовољавајући ни у свим протеинским

хранивима биљног порекла. Поред тога што у појединим хранивима варира
ниво и аминокиселински састав протеина, често варира и њихова сварљивост
и искористивост (табела 148.), што нарочито чини комплексним и увек
актуелним наведени проблем.
На сварљивост протеина и појединих аминокиселина у хранивима за
свиње утичу бројни фактори. Присуство сирове целулозе делује депресивно
на сварљивост протеина и аминокиселина, док термички третман при
преради сојиног зрна у сачму знатно повећава њихову сварљивост. Насупрот
овоме, висока температура у процесу вештачког сушења кукуруза може да
смањи искористивост лизина, везујући га са неким фракцијама угљених
хидрата у неискористив комплекс. У оваквим условима се потребе у
дефицитарним аминокиселинама задовољавају укључивањем прве
лимитирајуће аминокиселине у синтетичком облику. На тај начин се повећава
искористивост свих осталих аминокиселина за синтезу протеина.
Када се говори о потребном аминокиселинском саставу протеина у
исхрани свиња, има се у виду аминокиселински састав протеина који треба да
се синтетизују у организму свиња. Протеин који има аминокиселински састав
као и ткивни протеин свиња назван је идеалан протеин. Обезбеђење оваквог
аминокиселинског састава у метаболизму омогућује задовољење потреба у

протеинима уз њихов минималан ниво у оброку и најмање метаболичке
губитке аминокиселина. Ово истовремено повећава ефикасност коришћења
унетих протеина и енергије.
Табела 148. Садржај протеина и аминокиселина у неким хранивима и

коефицијенти сварљивости
Храниво Протеини Лизин Метионин Триптофан Треонин
% % % % %
Кукуруз 8,93 76 0,27 69 0,33 83 0,08 67 0,32 70
Јечам 10,5 69 0,39 67 0,32 75 0,12 73 0,38 63
Јечам љуштен 11,7 78 0,54 89 0,25 87 0,17 - 0,47 87
Пшеница 12,7 82 0,33 71 0,28 84 0,15 78 0,36 70
Овас 13,0 61 0,40 70 0,46 70 - - 0,34 55
Овас љуштен 15,6 78 0,64 79 0,82 79 0,18 80 0,56 74
Мекиње 14,4 65 0,56 65 0,56 70 0,26 59 0,46 58
Луцерка 16,9 39 0,69 50 0,30 41 - - 0,62 46
Сунцокрет
34 0,75 1,28 74 1,31 80 0,42 81 1,23 72
сачма
Сачма репице 35,1 70 1,99 72 1,55 79 - - 1,52 68
Сојина сачма 44,5 81 2,82 84 1,07 82 0,54 79 1,79 77
Глутен 56,0 84 1,23 79 2,49 84 0,34 82 2,08 81
Млеко у праху 35,3 85 2,83 95 1,10 93 0,56 - 1,51 88
Месно брашно 50,9 67 2,64 70 1,30 69 0,28 54 1,75 63
Рибље брашно 61,4 80 4,72 88 2,36 80 0,59 75 2,71 82
Наравно да ни у једном храниву за свиње идеални протеин не постоји,

али комбиновањем различитих хранива, као и употребом синтетичких
аминокиселина, могуће је у оброку приближити се аминокиселинском
саставу идеалног протеина и тако најрационалније задовољити потребе свиња
у протеинима.
Енергија
За одржавање основних животних функција, високу производњу и
добро здравље свињама треба одређена количина енергије. Важно је што
прецизније знати потребе појединих категорија свиња у енргији, јер и
недовољна и превелика ова количина има неповољан утицај на производњу.
Док недовољна количина енергије у оброку доводи до успореног пораста и
озбиљних поремећаја у репродукцији, дотле превелика количина повећава
садржај масти у полуткама, чиме се погоршава искоришћавање хране и
квалитет трупа свиња у тову, а такође изазива негативне ефекте и у

репродукцији.
Свиње се снабдевају енергијом највећим делом из угљених хидрата и
масти. Извор енергије је битан, нарочито код младе прасади, која не могу да
користе енергију из свих извора. Првих дана живота прасад ефикасно
искоришћава маст и лактозу, енергетске састојке млека. На почетку
прихрањивања биљном храном, осим глукозе сви остали угљени хидрати
нису погодан извор енергије за ову категорију свиња. Код свиња у тову већа
количина масти биљног порекла у оброку није погодна због неповољног
утицаја на квалитет трупа. За разлику од овога, код крмача у одређеним
фазама репродукције масти се ефикасније користе као извор енергије него
угљени хидрати.
Да би се подмириле енергетске потребе свиња треба знати количину и
облик енергије у појединим хранивима. За одређивање енергетске вредности
хране и исказивање потреба свиња у енергији за праксу се користи углавном
метаболичка енергија.
Минералне материје
Интензивна и економична производња свиња није могућа ни без
присуства свих минералних материја у одговарајућој количини и међусобном
односу у њиховом оброку. Већина основних хранива која се користе у
исхрани свиња не садрже довољне количине минералних елемената, док су
неки минерали у њима у слабо искористивој форми. Због тога се минерални
елементи обезбеђују свињама из минералних хранива или минералних
једињења путем предсмеша. У пракси се често може десити неодговарајуће
дозирање појединих минералних елемената, што за последицу има смањење
производних показатеља (обима и економичности производње).
Калцијум и фосфор. За максималан пораст и добро искоришћавање
хране, као и добру минерализацију костију свиње имају потребе за одређеном
количином калцијума и фосфора. Ове потребе нису једнаке за максималан
пораст и за добру минерализацију костију. Многи резултати показују да су за
добру минерализацију и чврстину костура потребе веће (за око 0,1-0,2%
оброка) него за максималан пораст и ефикасно искоришћавање хране.
Утврђено је да исхрана приплодних назимица у периоду пораста повећаним
нивоима калцијума и фосфора продужава њихово време коришћења у
репродукцији. Ово говори да приплодни подмладак не треба хранити под
истим условима као и товне категорије, што се често у пракси чини.
На правилну ресорпцију и обезбеђење свих функција калцијума и
фосфора у организму свиња утичу бројни фактори, а поред њихове количине
у оброку, врло је важан и њихов међусобни однос. Неповољан ефекат
широког односа калцијума и фосфора се посебно оштро манифестује при
ниском нивоу фосфора у оброку. Сматра се да је оптималан однос калцијума

и фосфора у оброцима за различите категорије свиња 1-1,5 : 1. Извор и форма
фосфора такође утиче на обим усвајања ова два минерала. Фитински фосфор
из биљних хранива свиње слабо искоришћавају а различит степен
искористивости из појединих хранива је последица различитог присуства и
активности ензима фитазе. Тако нпр. у зрну пшенице има више овог ензима
него у зрну кукуруза, а у високовлажном силираном зрну кукуруза знатно је
већа количина и активност фитазе пореклом из микроорганизама. Свиње
најбоље искоришћавају фосфор из хранива минералног и анималног порекла,
где се он налази у минералној форми.
Искористивост калцијума и фосфора зависи и од узраста свиња, и
креће се код одлучене прасади око 80%, а код свиња у тову око 45%. Слично
је и са фосфором, који се код прасади усваја са 70%, а код свиња у тову са
40%.
Недостатак калцијума и фосфора или пак витамина D код свиња,
слично као и код других врста, изазива смањење дневног прираста и
минерализације костију, што код младих животиња изазива рахитис, а код
одраслих остеомалацију. Код крмача у лактацији, нарочито оних
високомлечних, недостатак може изазвати парализу задњих ногу.
Потребе свиња у ова два макроелемента најчешће се исказују у
процентима оброка, а могу и у грамима на дан, што се чини код старијих
приплодних категорија. Приплодне категорије свиња имају различите
потребе у калцијуму и фосфору по појединим фазама репродуктивног
циклуса. У току супрасности потребе се повећавају, условљене су порастом
фетуса, и највеће су на крају супрасности. У периоду лактације ове потребе
су велике и зависе од млечности крмаче.
Према препорукама NRC (1998) потребе у калцијуму код прасади
крећу се од 0,9 – 0,7%, код свиња у тову од 0,6 – 0,45%, а код крмача 0,75%.
Неки нормативи предвиђају више нивое калцијума од наведених, и то за све
категорије свиња. Потребе у укупном фосфору, према NRC (1998) крећу се од
0,7 – 0,6% за прасад, 0,5-0,4% за свиње у тову и 0,6% за крмаче, док се
потребе у искористивом фосфору крећу 0,55 – 0,32% за прасад, 0,23 – 0,15%
за свиње у тову и 0,35% за крмаче.
Магнезијум. Потребе свиња у магнезијуму изгледа да нису прецизно
утврђене, а сматра се да могу бити подмирене из уобичајених природних
хранива. Процењене потребе за све категорије свиња су око 0,04%.
Уобичајена хранива садрже знатно веће количине магнезијума, а његова
искористивост из природних хранива је око 50 – 60%.
Натријум и хлор. Ниво потреба у натријуму и хлору је различит за
поједине категорије свиња. Код свиња у порасту ове потребе су релативно
мале и крећу се од 0,08-0,10% за натријум, а исто толико и за хлор, што
укупно износи око 0,20 – 025% кухињске соли. Код крмача потребе у
натријуму и хлору нису сасвим прецизно дефинисане и различите су у
супрасности и у лактацији. Код супрасних крмача потребе у натријум

хлориду су 0,4%, а код крмача у лактацији 0,5%.
Недостатак натријума и хлора доводи до смањења производних
резултата, док повећан ниво соли (и до 3%) свиње толеришу без штетних
последица, уз довољно присуство воде за пиће. Запажено је да повећани ниво
соли отклања појаву канибализма. Некада хранива анималног порекла садрже
повећане количине соли, па могу довести до недозвољено високог нивоа соли
у оброцима млађих категорија свиња.
Гвожђе. Ово је минерал чији се недостатак редовно јавља једино код
подмлатка свиња држаних у интензивним производним условима. Разлог
овоме су, како је већ изнето у првом делу уџбеника, врло мале залихе у телу
прасади при рођењу ( само 35 – 50 mg, углавном у хемоглобину) и врло мале
количине гвожђа у млеку крмаче ( око 1 mg/l). Тако се млеком могу првих
дана живота обезбедити само око 10% укупних потреба прасади у гвожђу.
Овако изражен недостатак врло брзо доводи до анемије код прасади на сиси.
Да би се спречила појава анемије, прасадима се мора обезбедити
додатна количина гвожђа у овом периоду. Пошто за сада не постоји ефикасан
начин за повећање нивоа гвожђа у млеку крмача, и тако задовоље потребе,
остаје једина могућност да се интервенише код прасади. Давање хелатне
форме гвожђа орално првих неколико сати по прашењу, иако се овако
прасадима обезбеди довољна количина гвожђа, није нашло ширу примену у
пракси. Најбољим се показало давање органски везаног гвожђа пероралним
путем, интрамускуларно. Инјекцијом се уноси обично око 100-200 mg
гвожђа, које се постепено усваја и задовољава потребе све док прасад
потпуно не пређе на другу храну, која садржи довољне количине гвожђа.
Евентуалну токсичност гвожђа после интрамускуларног уношења спречавају
одговарајуће количине витамина Е.
Залученој прасади, као и старијим категоријама свиња потребе у
гвожђу се обезбеђују додавањем минералне форме гвожђа у храну. Ове
потребе се крећу (према препорукама NRC-1998) од 100 mg/kg хране код
младе прасади, са узрастом се смањују на 80 mg/kg, а код свиња у тову се
смањују од 60 mg/kg, на почетку това, до 40 mg/kg на крају това. Потребе код
крмача у приплоду су 80 mg/kg хране. Најповољнији минерални извори
гвожђа су феросулфат, ферихлорид и ферицитрат.
Бакар. Без обзира на важне и многобројне функције бакра у
организму, потребе свиња за овим микроелементом су релативно мале и у
практичним условима не долази до његовог недостатка. Потребе се
процењују на око 5-6 mg/kg хране, практично код свих категорија свиња.
Међутим, бакар у знатно већим концентрацијама од потребних у
оброцима свиња у порасту и тову има стимулативан ефекат на производњу.
Укључивање 100-250 mg бакра /kg хране доводи до повећања дневног
прираста и ефикаснијег искоришћавања хране. Истовремено, употреба овако
високих доза бакра повећава његов садржај у организму свиња, нарочито у

јетри.
Механизам деловања високих доза бакра до сада није у потпуности
разјашњен, а претпоставља се да је сличан деловању антибиотика. Повећава
сварљивост хранљивих материја; смањује дебљину зида црева, чиме се
повећава ресорпција хранљивих материја; повећава задржавање протеина у
организму и смањује депоновање масти; повећава отпорност према цревним
паразитима и делује депресивно на микрофлору у дигестивном тракту.
Токсичне дозе бакра су изнад 300 mg/kg хране, мада и стимулативна
доза од 250 mg/kg може под одређеним условима (дуготрајном коришћењу
високих нивоа бакра, а при ниском нивоу цинка и гвожђа) испољити
депресију и симптоме токсичности. Због негативних последица, као што је
таложење бакра у јетри и бубрезима или загађење земљишта бакром, примена
високих доза бакра је у многим земљама ограничена на знатно ниже нивое
испод 250 mg/kg.
Јод. И поред тога што су улога и значај овог микроелемента добро
познати, потребе свиња нису прецизно утврђене. Оне знатно варирају и
зависе од већег броја фактора, нарочито од ткз. гоитрогених материја које су
присутне у многим хранивима. Препоруке NRC (1998) предвиђају 0,14 mg/kg
хране, за све категорије свиња.
Манган. Недовољно мангана у оброцима свиња доводи до поремећаја
у формирању скелета, до лошијег искоришћавања хране и повећаног
депоновања масти. Долази до поремећаја изостанка еструса, ресорпције
плода, прашења невиталне прасади и до опадања млечности крмача. Потребе
су мале и недовољно прецизиране. Препоруке NRC (1998) се крећу 3-4 mg/kg
хране за прасад, 2 mg/kg за свиње у тову и 20 mg/kg за крмаче.
Цинк. Цинк је врло важан минерал за свиње и у његовом недостатку
долази до низа неповољних ефеката, што је највише изражено великом
економском штетом. Потребе свиња за цинком варирају у врло широким
границама и зависе од много фактора. Повећано учешће биљних хранива у
оброку доводи до повећаног присуства фитинске киселине, која везује
калцијум, фосфор и цинк у нерастворљив комплекс и тиме до условног
недостатка цинка.
Екстремно висок ниво калцијума у оброку доводи до знатног
повећања потреба за цинком. На ове потребе утиче још и ниво бакра, кобалта
и кадмијума, као и ниво и извор протеина. Препоруке потреба свиња у цинку
се крећу од 100 mg/kg хране за прасад и свиње у порасту, до 50 mg/kg за
свиње у тову и крмаче. По неким препорукама потребе су 100 mg/kg за све
Селен. Недостатак селена код свиња, поред тога што доводи до
мишићне дистрофије, некрозе јетре, атрофије панкреаса, смањења имунитета
и некада до изненадног угинућа, узрокује прашење прасади мале телесне
масе, затим мртве и невиталне прасади која угину непосредно по прашењу.
Недостатак селена је у последње време уочен у многим земљама, па и код

нас, те се редовно додаје оброцима за све категорије свиња.
Потребе у селену су према NRC (1998) 0,25 – 0,30 mg/kg хране за
прасад и 0,15 mg/kg за свиње у тову и крмаче.
Витамини
Присуство потребних количина витамина у оброцима свиња је
основни предуслов за њихово добро здравље и високу производњу. Свиње
највећи део својих потреба у витаминима подмирују путем хране, а само
делимично синтезом у организму. Синтеза се врши трансформацијом других
хранљивих састојака у току метаболизма, као и посредством микрофлоре у
дигестивном тракту. Пошто свиње синтезом не обезбеде довољно витамина
за интензивну производњу, то им се ови морају обезбедити свакодневним
оброцима.
Количине витамина у појединим хранивима варирају у широким
границама, што чини да они нису сигуран и поуздан извор витамина. Због
тога се у смеше за свиње, поред ових природних извора, обавезно уносе и
додатне количине синтетичких препарата појединих витамина. Ово је и
најсигурнији начин потпуног задовољења потреба свиња у витаминима.
Потребе свиња у појединим витаминима могу знатно да варирају у
зависности од низа околности, због чега је доста сложено и компликовано
њихово прецизно одређивање. Пре свега садржај и искористивост витамина
из појединих хранива знатно варирају. Потом, витамини као нестабилна
једињења, подложна различитим утицајима, могу да изгубе већи део своје
активности током складиштења хранива. На висину потреба у појединим
витаминима утиче и састав оброка, нарочито присуство појединих материја
које се користе као додаци. Такође, услови држања и смештаја свиња,
различите инфекције, инвазије и неки други стресогени узрочници могу
битно утицати на висину ових потреба и отежати њихово прецизно
одређивање.
Због свега изнетог, често у пракси интензивне и крупне свињарске
производње поједини витамини буду присутни у недовољној количини, која
не доводи до видљивих симптома недостатка, већ само до успоренијих
метаболичких процеса, што за последицу има слабије производне показатеље
и велику материјалну штету.
Витамин А. Због врло важних функција које обавља у организму
недостатак овог витамина код свиња изазива низ различитих поремећаја:
застој у порасту, парализу, смањење садржаја плазме, орожавање и оштећење
епитела, атрофију мишића, смањење отпорности на инфекције, укочен
поглед, поремећај вида и појаву ноћног слепила. Код прасади због смањене
отпорности повећава се угинуће и број кржљаваца. Код крмача недостатак

витамина А може бити узрок и привременог стерилитета.
Препоруке потреба у витамину А се знатно разликују између
појединих норматива. Док амерички норматви предвиђају за прасад око 2000
i.j./kg, дотле француски предвиђају преко 20 000 i.j./kg хране. За свиње у тову
препоруке се крећу од 1 300 па све до 10 000 i.j./kg хране, а за приплодне
крмаче од 2 000 до 16 000i.j./kg хране.
Витамин D. Свиње држане на испустима могу да обезбеде довољну
количину витамина D хелиосинтезом. Међутим, у условима држања у
затвореном простору, на великим индустријским фармама, свињама се мора
укључити у оброк синтетичка форма овог витамина. Успешно се користе обе
форме витамина, мада неки новији подаци указују да и свиње ефикасније
користе D3 витамин.
Потребе у витамину D варирају у широком границама, у зависности
од нивоа и међусобног односа калцијума и фосфора у оброку. Доста се
разликују и препоруке у витамину D између различитих норматива и крећу се
од око 200 i.j./kg хране ( код америчких норматива) до 2000 i.j./kg хране за
прасад и 1000 i.j./kg хране за свиње у порасту и тову и приплодне крмаче
(код француских норматива). Токсичне дозе витамина D крећу се од 22 000
до 44 000 i.j./kg хране.
Витамин Е. Поред многобројних функција витамина Е у организму, у
новије време све више се истиче његов утицај на имунолошки статус свиња.
Нека истраживања су показала да високе дозе витамина Е појачавају
имунолошки одговор на различите инфекције. У неким другим
истраживањима запажен је утицај високих доза витамина Е у периоду пред
клање, на стабилност меса и масти након клања. Пошто потребе у витамину Е
зависе од многобројних фактора, препоруке се донекле разликују код
појединих норматива. Крећу се најчешће од 10 до 30 mg/kg хране по
категоријама, а неки нормативи предвиђају и до 50 mg/kg.
Витамин К. У савременим фармским условима држања свиње се не
хране зеленом храном, која је богата витамином К, нити им је омогућен
приступ властитом измету, како би се копрофагијом снабдели извесним
количинама витамина синтетисаног у дисталним деловима дигестивног
тракта. Уз то, често присуство различитих медикамената или микотоксина у
храни, антагониста витамину К, као и различитих узрочника стреса, намеће
потребу обавезног укључивања синтетичког препарата витамина К у оброке
свиња. Неки нормативи предвиђају 0,5 – 1 mg витамина К по килограму
хране, док по другима су потребе далеко веће и крећу се од 1 до 8 mg/kg
хране, за различите категорије и услове држања свиња.
Витамини растворљиви у води. Ови витамини се не депонују у
организму свиња, нити се синтетишу у њиховим дигестивним органима у
довољној количини, већ се морају свакодневно уносити путем хране.
Уобичајена хранива која се користе у исхрани свиња углавном садрже
довољне количине ових витамина. Међутим, њихов садржај често варира у

широким границама, зависно од услова складиштења и начина конзервисања
и припреме појединих хранива. Такође, постоји велики број супстанци које
делују антивитамински према овим витаминима, што може довести до
умањених производних резултата или до различитих симптома недостатка,
како је описано у првом делу уџбеника. Због тога се у пракси интензивне
производње витамини из ове групе обавезно додају у оброке свиња у
синтетичкој форми.
Потребе у тиамину су 1 – 1,5 mg/kg хране, а у рибофлавину 2 – 4
mg/kg хране, зависно од категорије свиња. Поједини нормативи препоручују
7 – 12 mg пантотенске киселине по килограму хране за поједине категорије
свиња, док други препоручују знатно више, 12-25 mg/kg хране. Потребе у
пиридоксину су по једним препорукама 1,5 – 2 mg/kg хране, а по другима су
4 mg/kg за свиње у тову, 6 mg/kg за крмаче у приплоду и 6 – 8 mg/kg за
прасад.
Препоруке потреба у ниацину крећу се од 7 – 20 mg/kg по неким
нормативима, до 15 – 35 mg/kg по другима. Потребе врло младе прасади су
веће за око 2 до 3 пута од потреба свиња у тову.
Потребе у фолној киселини према NRC износе 0,3 mg/kg за прасад и
свиње у тову, а 1,3 mg/kg за крмаче у приплоду. Француски нормативи
препоручују веће количине фолне киселине, које код крмача износе 4 mg/kg
хране.
Иако биотин има врло важне функције у организму свиња потребе за
њим су релативно мале и износе од 0,05 mg/kg до 0,2 mg/kg за различите
Потребе свиња у витамину В12 по америчким нормативима износе од
0,05 до 0,2 mg/kg, а по неким другим нормативима потребе се крећу од 0,2 до
0,3 mg/kg.
У оптималним условима производње витамин С није потребно
додавати у оброке одраслих категорија свиња, пошто свиње поседују
способност за синтезу овог витамина у јетри. Међутим, потребе у витамину С
се знатно повећавају у фази стреса или у случају неког обољења. У таквим
условима препоручује се додавање синтетичког витамина, чиме се остварује
одређени позитиван ефекат. Препоручене антистресне дозе су врло различите
и крећу се у врло широким границама од 100 па до 1000 mg/kg хране, у
зависности од конкретних околности.
У исхрани свиња се обавезно нормира и холин. Иако свиње имају
релативно велике потребе у овој супстанци сличној витаминима, оне се
углавном подмирују из уобичајених хранива. Једино је код крмача обавезно
додавање синтетичког холина, јер се уобичајеном структуром оброка потребе
тешко могу задовољити, поготово код супрасних крмача, у чијим су
оброцима мање заступљена хранива богата холином. Препоручују се
количине од 300 mg/kg за свиње у тову, 400 до 600 mg/kg за прасад и 1000 до
1250 mg/kg за приплодне крмаче.
Додаци у исхрани свиња

Савремену производњу у свињарству није могуће замислити без
употребе одређеног броја различитих додатака. Поред хранљивих додатака,
који се због малих количина укључују у оброке свиња у оквиру премикса,
обавезно се користе додаци који су по својој природи, пореклу и начину
деловања врло различите материје, а чија је заједничка карактеристика
стимулативни ефекат на производњу. Ефекат употребљеног адитива варира у
широким границама и зависи од бројних фактора, међу којима су најважнији:
старост, здравствено стање и услови држања свиња, висина употребљене дозе
и период коришћења, структура и квалитет оброка и др. Због тога у
одређеним условима ефекат деловања неког адитива може и потпуно
изостати, па се намеће потреба повремене контроле коришћеног адитива и
евентуално његове замене ако не даје задовољавајући ефекат.
Ефекат употребљеног адитива огледа се у његовом утицају на
производњу и на здравље животиња, затим на економичност производње и
евентуално негативном индиректном утицају на људе, конзументе производа
свиња. Због могућег негативног утицаја поједини додаци се искључују из
употребе, а укључују се нови. У исхрани свиња користи се више група
додатака, од којих су најважнији, пробиотици, ензими, органске киселине,
ароматске материје и адсорбенти микотоксина.
Антибиотици се још од средине прошлог века користе у
стимулативне сврхе у исхрани свиња. Стимулативан ефекат антибиотика
огледа се у повећању дневног прираста, бољем искоришћавању хране,
побољшању здравственог стања свиња, што све има за резултат смањење
трошкова производње. Овај стимулативан ефекат се односи на прасад и
свиње у тову. Повећање дневног прираста може да износи од 5 до 15%, а
побољшање искоришћавања хране за 3 до 10%. Највећи ефекат се постиже на
фармама где је велика концентрација животиња, а услови држања често
неповољни. Већи ефекат у искоришћавању хране постиже се при употреби
лоше избалансираних оброка, него када се користе оброци одговарајућег
квалитета. У исхрани крмача антибиотици се ретко користе као стимулативни
додаци.
Механизам стимулативног деловања антибиотика на производњу
свиња није још увек довољно проучен, а сматра се да је сличан као код
других врста, што је детаљније изнето у другом делу уџбеника.
Међутим, знамо да поред позитивних ефеката, антибиотици често
изазивају и негативне ефекте. Појава резистентних микроорганизама ствара
озбиљне тешкоће у терапији свиња, али постаје проблем и у медицини, затим
појава резидуа антибиотика у намирницама, па и могуће генотоксично

деловање код људи конзумената овако произведених намирница. Због
наведених проблема употреба антибиотика у стимулативне сврхе је
забрањена у Европској Унији од 01.01.2006.
Због нежељених ефеката употребе антибиотика у стимулативне сврхе,
последњих година све више су у употреби пробиотици као стимулатори
производње свиња. Омогућујући одговарајућу равнотежу и састав
микрофлоре дигестивног тракта, као и материја које синтетише ова
микрофлора, пробиотици остварују стимулативан ефекат, а при томе не
изазивају негативне секундарне последице.
Употреба ензима као додатака храни за свиње посебно је значајна код
рано залучене прасади. Ова прасад слабо користе скроб, који представља
најважнији извор енергије у оброку, па је додавање амилазе у њихове смеше
неопходно.
Проблеми који настају у варењу хране код рано залучене прасади
везани су и за неодговарајући рН у желуцу. Немогућност закишељавања
садржаја желуца код њих решава се употребом органских киселина и
њихових соли. Употреба фумарне и неких других киселина доводе до
повећања дневног прираста (и до 10%) и ефикаснијег искоришћавања хране
код прасади ( до 5%).
Табела 149. Производни резултати прасади при коришћењу различитих

закишељивача оброка (Ковчин и сар., 1993)
Лимунска Калцијум -
Citronic, Moldchek,
Параметар Контрола киселина, формијат,
0,3% 1%
2% 1,5%
Телесна маса на
5,88 5,83 5,87 5,84 5,84
почетку огледа, kg
Телесна маса на
20,59 21,32 21,61 21,16 21,28
крају огледа, kg
Просечни дневни
324 338 342 334 343
прираст, g
Индекс, % 100,00 104,32 105,56 103,09 105,86
Конзумација
0,614 0,620 0,626 0,628 0,623
хране, kg
Индекс, % 100,00 96,82 96,29 99,47 95,77
Утрошак хране за
килограм 1,89 1,83 1,82 1,88 1,81
прираста kg/ kg
Индекс, % 100,00 96,82 96,29 99,47 95,77
ХРАНИВА ЗА СВИЊЕ
Свиње су моногастричне животиње па се њихова исхрана базира на

већим количинама концентрованих хранива, док кабасту храну лоше
користе. Сматра се да свиње користе за око 18 – 25 % боље, у односу на
говеда, сва хранива која садрже мање од 5 % сирове целулозе. Због тога,
оброци за прасад не треба да садрже више од 4-5 % сирове целулозе, за
свиње у тову до 7%, у оброцима за крмаче дојаре и нерастове до 7 % и у
оброцима за супрасне крмаче и назимице 9 %. Пошто је концентрована
храна скупа, нарочито протеинска, произвођачи покушавају да је замене
јефтинијим, чак и кабастим хранивима. Осим тога, и концентрована
хранива су доста једнострана у хемијском саставу и хранљивој вредности,
те је за правилно балансирање оброка неопходно користити више њих
истовремено. Свиње не могу да користе непротеинске изворе азота за
задовољење потреба у протеинима, као што је то случај код преживара.
Међутим, уколико је оброк оскудан у укупном протеину, а садржи обиље
есенцијалних аминокиселина, мале количине NPN једињења може бити
искоришћене за синтезу неесенцијалних аминокиселина. Постоји и
могућност за микробиолошко коришћење непротеинског азота у дебелом и
слепом цреву, слично процесу који се дешава у румену преживара, али с
обзиром да у завршном делу дигестивног тракта нема значајнијег усвајања
оваквих производа, микробиолошка синтеза протеина је за свиње од малог
значаја.
Постоји више критеријума за поделу хранива, о чему је детаљније
писано у поглављу о храни за животиње. Када се говори о хранивима за
свиње, подела се врши у складу са потребама животиња у појединим
хранљивим материјама и њиховим изворима, и то на: угљенохидратна,
протеинска и минерална.
Угљенохидратна хранива за свиње

Ову групу концентрованих хранива карактерише висок садржај
скроба, који је најважнији извор енергије за свиње. У ову групу спадају
различите житарице и споредни производи који настају приликом њихове
прераде. Укусна су и сварљива хранива, са ниским садржајем сирових
влакана и малом количином протеина лоше биолошке вредности. Садрже
мало калцијума и доста фосфора. Лош су извор витамина (осим оних В
комплекса).
Кукуруз
То је најважнија житарица за исхрану свиња. У оброцима за свиње

учествује са 50 – 80 %, зависно од процента учешћа других хранива из групе
житарица, као и од потреба појединих категорија. Главне одлике кукуруза су:
највећи садржај скроба у односу на сва остала жита, мала количина протеина
(око 8,5 %) и лоша биолошка вредност истих (дефицит лизина), као и мала
количина минералних материја (дефицит калцијума и нешто већа количина
фосфора, везаног са фитинском киселином). Висока заступљеност кукуруза у
оброку захтева да зрно буде потпуно здраво и без плесни које луче
микотоксине. Захваљујући високом садржају масти (око 4 %) у односу на
остала жита (око 2 %), кукуруз је веома укусно храниво.
Зрно кукуруза се користи у исхрани свиња као суво зрно (12 – 14 %
влаге) или у влажном стању као силирана прекрупа зрна (са 30 – 35 % влаге).
Припрема кукуруза се најчешће обавља млевењем, а врло ретко
микронизацијом или екструдирањем. Екструдиран или микронизован кукуруз
се користи у исхрани рано одлучених прасади јер се у току обраде мења
форма скроба и битно повећава његова искористивост. Уколико кукуруз из
неког разлога не може природно да сазри (хибрид дуге вегетације, ранија
зима, неопходност ранијег уклањања са парцеле у циљу благовремене јесење
сетве стрних жита...) обаља се вештачко сушење, или што је далеко
јефтиније, силирање. Силирано зрно кукуруза је укусније, а хранљиве
материје су сварљивије. Присуство млечне киселине и ниска pH вредност (4-
4,3) повољно делују на микрофлору дигестивног тракта спречавајући развој
E. coli и појаву пролива. Према некима, чир на желуцу свиња знатно се
чешће јавља при коришћењу вештачки сушеног кукуруза у односу на
силирани. Силирано зрно кукуруза се најчешће користи за исхрану товних и
приплодних свиња. Упоредни ефекти коришћења вештачки сушеног и
силираног зрна дати су у табели 150.
Табела 150. Ефекат употребе силираног зрна кукуруза у исхрани свиња

(Златић и Ковчин, 1986)
Вештачки сушен Силирани Индекс,
Параметри
кукуруз кукуруз %
Дневни прираст, g 629 655 104,1
Утрошак хране, kg
За kg прираста 3,63 3,30 90,9
По хранидбеном дану 2,28 2,16 94,7
Садржај меса, % 31,36 31,04 99,0
Дебљина сланине, mm 32,92 34,52 104,9
Јечам
У неким земљама Европе јечам је главно енергетско храниво јер се

због неодговарајућих климатских услова кукуруз практично не гаји или се
гаје само силажне форме. У оброцима за свиње јечам се користи без
ограничења или као једино храниво. Одликује се вишим уделом сирових
влакана и нижим садржајем енергије (за око 10 %) у односу на кукуруз. Нижи
садржај енергије је последица мање количине масти. Количина протеина је
нешто већа у јечму (10 – 11 %), а лизин је прва лимитирајућа аминокиселина.
Јечам се код нас препоручује у другој фази това у циљу разређења
концентрације енергије у оброку и смањења депоновања масти. На тај начин
се добија бољи квалитет трупова свиња и квалитетнија сланина. Када је зрно
кукуруза основни извор енергије, учешће јечма не треба да прелази 10 % у
првој, и 15-20 % у другој фази това. У смешама концентрата за прасад учешће
јечма може да износи и до 20 %, а по неким ауторима и до 40 %. Неки радови
указују на повољно дејство јечма на здравствено стање дигестивног тракта
прасади. Уколико се јечам користи као једини извор енергије, пожељно је
пелетирање хране у циљу повећања конзумације. Врло ретко се примењује и
љуштење, а ољуштени јечам садржи за око 10 % више енергије него цело
зрно.
Пшеница
Користи се у мањој мери као енергетско храниво, и то најчешће у

случају када су цене повољније, или када из неког разлога није за људску
употребу. Одликује је нижи садржај масти и виши садржај протеина у односу
на кукуруз, док је количина сварљиве енергије незнатно нижа. Лизин је прва
лимитирајућа киселина и у овој житарици. Осим тога, за пшеницу је
карактеристично да садржи врло мало каротина, док је биотин из пшенице
практично неискористив за свиње. Може у потпуности да замени кукуруз у
смешама за свиње, мада у том случају постоји проблем обезбеђења
оптималног аминокиселинског састава оброка, због вишег нивоа протеина,
који су такође ниске биолошке вредности.
Уколико се користи као једини извор енергије у смешама за свиње,
пшеницу не треба исувише фино млети, пошто таква може довести до
застоја у варењу, појаве чира на желуцу и смањеног конзумирања хране.
Због повољног укуса али и малих количина које се употребљавају у исхрани
свиња код нас, пшеницу треба користити пре свега у смешама за млађе
Овас
Ова житарица се код нас ретко гаји а још ређе користи у исхрани
свиња. Главни разлог је висок садржај сирове целулозе (око 11 %) која
депресивно делује на сварљивост. Због тога је овас најпогоднији у исхрани
приплодних и старијих категорија свиња, са максималним учешћем од 30 %,
а мање погодан за исхрану млађих и товних категорија. Љуштењем овса
садржај сирове целулозе се смањује за четири пута, а повећава ниво
протеина, масти и енергије, па овако обрађен представља одлично храниво
пре свега за одлучену прасад. У свету се гаје и сорте овса без осја, а у
задње време и код нас.
Раж
По хемијском саставу је доста слична пшеници. Међутим, раж ипак

има нешто мању енергетску вредност, јер садржи већу количину пентозана
који су слабо сварљиви, а уз то смањују искоришћавање и других
хранљивих материја, пре свега аминокиселина. Поред тога, раж има и
лошији укус, па у тову свиња замењује кукуруз и пшеницу највише до 50 %,
а за крмаче у супрасности до 25 %. Не препоручује се за прасад и крмаче у
лактацији.
Тритикале
То је хибрид између пшенице и ражи. У односу на родитеље има већи

садржај протеина и лизина. За товне свиње може да се користи као једино
енергетско храниво, а у оброцима за прасад и свиње у порасту може да
замени до 60 % од количине кукуруза.
Сирак
По хемијском саставу и хранљивој вредности сирак је сличан

кукурузу, те се сматра да може у потпуности да замени кукуруз у оброцима
за свиње. Међутим, присуство танина у знатној мери умањује конзумирање.
Танини су нарочито присутни у мрко обојеним формама, какав је сирак
метлаш, док их у светлим формама, пре свега у крмном сирку, има знатно
мање. Због тога постоје ограничења при коришћењу зрна метлаша, док се
сматра да крмни сирак може бити једино енергетско храниво, и да може у
потпуности да замени кукуруз.
Кромпир
То је угњенохидратно храниво у коме доминира скроб, док су друге

хранљиве материје заступљене у малим количинама. Сирови кромпир садржи
токсични соланин, па се у циљу његове инактивације пре употребе обавезно
термички обрађује. По енергетској вредности 4 kg кромпира замењује 1 kg
јечма, односно 4,5 kg кромпира замењује 1 kg кукуруза. У оброцима за
супрасне крмаче може се укључити 5 – 7 kg кромпира, уз коришћење
допунских протеинских смеша. Свиње у тову могу из куваног кромпира да
подмире и до 50 % од својих потреба при конзумацији од 4 – 6 kg кромпира.
Уз то, употреба кромпира у другој фази това, како је већ изнето, утиче
повољно на структуру и чврстоћу сланине.
Пшеничне мекиње
Мекиње и сточно брашно садрже и до 15 % сирових протеина лошег

аминокиселинског састава. Ова хранива се одликују и високим процентом
фосфора, који је нажалост у фитинском облику и мало искористив од стране
свиња. Због високог процента целулозе (10 – 15 %) делују лаксативно, па се
користе у оброцима за супрасне или тек опрашене крмаче, које имају проблем
са опстипацијом. Супрасне крмаче имају релативно мале потребе у хранљивим
материјама у односу на капацитет њиховог дигестивног тракта, тако да мекиње
код ове категорије обезбеђују и потребну физичку ситост. У оброцима за тов
свиња и исхрану прасади користе се мале количине мекиња (3 – 5 %), јер
укључивање већих количина овог хранива смањује концентрацију енергије и
делује депресивно на пораст и искоришћавање хране.
Суви резанци шећерне репе
То je типичнo угљенохидратнo хранивo, са око 50% шећера и 20 %

сирове целулозе (кабасти концентрат) . Међутим, сварљивост целулозе и
других полисахарида из резанаца је врло висока и креће се око 85 %. У
оброке свиња у порасту и тову, као и крмача у лактацији може се укључити
10 – 20 % сувих резанаца, док се у оброцима супрасних крмача ниво резанаца
може повећати и до 45 %.
Меласа
Користи се у течном систему исхране у количини од око 20 %, уз

постепено привикавање животиња. У сувом систему исхране употребљава се
2 – 3 % меласе, чија је улога пре свега у побољшању укуса и смањењу
декомпозиције смеше, као и смањењу распршивања и губитака најситнијих

честица оброка.
Помије
То су угљенохидратна хранива, често микробиолошки неисправна

или са присуством различитих чврстих страних предмета. Користе се у
течном систему исхране, и по могућству предходно термичи обрађена, у
циљу инактивације евентуално присутних микроорганизама.
Протеинска хранива
У оброцима за свиње користе се у мањим количинама у односу на
житарице, а у циљу кориговања количине и квалитета протеина. Могу бити
биљног и животињског порекла.
Протеинска хранива биљног порекла
Сојина сачма. То је најчешће коришћено протеинско храниво

биљног порекла. Садржи висок ниво лизина, па одлично допуњује житарице
у тој есенцијалној аминокиселини, док је садржај аминокиселина са
сумпором незнатно лимитирајући. Протеини сојине сачме су високе
сварљивости и биолошке вредности, због чега се користи као основни извор
протеина у оброцима за свиње. За старије категорије може послужити и као
једини извор протеина, нарочито уз присуство извесне количине
сунцокретове сачме. Међутим, код младих животиња и код оних са високим
потенцијалом раста оброк треба допунити квалитетнијим протеинским
хранивима, или синтетичким аминокиселинама. Рано залучена прасад не
могу ефикасно да користе сојину сачму због присуства глицинина и бета –
конглицинина, који изазивају алергијске реакције код њих. Осим тога,
термичка обрада сојине сачме није одговарајућа да би се присутни угљени
хидрати учинили сварљивим. Због тога се за ове млађе категорије производе
хранива од соје као што су: сојино брашно, концентрати протеина соје,
изолати протеина соје и др.
Зрно соје. Садржи велику количину уља, па се користи као добар
извор не само протеина, већ и енергије. При коришћењу пуномасног зрна
добија се мекано (soft) месо. Због присуства уреазе и антитрипсин-фактора
обавезна је претходна термичка обрада (тостирање и ексрудирање). У
оброцима на бази кукуруза пуномасно зрно соје може се користити без
негативних последица код одраслих свиња до 22 %, а у оброцима за прасад 5
– 15 %.
Сунцокретова сачма. Од укупне производње сачми код нас 85 %

отпада на сунцокретову. Дефицитарна је у лизину али има велике количине
метионина, па се добро допуњује са сојином сачмом у оброцима за
непреживаре. Уколико садржи веће количине љуске, депресивно делује на
сварљивост оброка. Због тога у исхрани свиња треба користити само
просејану сунцокретову сачму, са смањеним уделом љуске и сирове
целулозе. Сматра се да се у оброку одраслих свиња сунцокретовом сачмом
може без проблема заменити до 25 % сојине сачме, док веће количине доводе
до смањења прираста и погоршања конверзије.
Сачма уљане репице. Ова врста сачме има висок садржај протеина,
који су релативно доброг аминокиселинског састава. Међутим,
ограничавајући фактор за њено веће коришћење је присуство ерука киселине
и глукозинолата, који узрокују смањење прираста, поремећаје у
репродукцији и повећање тироидне жлезде. Новије селекције уљане репице,
означене са 000 (Candle) ослобођене су глукозинолата и ерука киселине, и
имају нижи проценат сирових влакана. Осим тога, адекватном термичком
обрадом инактивише се ензим мирозиназа, који је одговоран на цепање
глукозинолата на токсичне материје.
Иначе, многа хранива су оптерећена различитим антинутритивним
материјама, па се због тога препоручује максимална заступљеност тих
хранива у смешама (табела 151). Са друге стране, за нека хранива се
препоручује да увек буду у смешама у одређеном минималном нивоу. Такав
је случај са рибљим брашном, за које неки произвођачи сматрају да даје
посебан квалитет смешама, и инсистирају на минималној количини од око
2,5 % без обзира на цену. Ограничења за неко храниво је често исто толико
ствар нечијег мишљења колико и биолошких разлога.
Табела 151. Максимална процентуална заступљеност хранива у смешама за

свиње (INRA, 1984).
Ограничавајући
Прасад Одбијена Товне Крмаче и
Назив хранива фактори или могући
на сиси прасад свиње нерастови
штетан ефекат
Грашак, јари Антитрипсин фактори 0 20 25 25
Грашак, озими Антитрипсин фактори 0 15 20 20
Јечам Влакна 40 - - -
Кикирикијева
Афлатоксини 0 0 10 0
сачма
Кромпир, суви 0 0 40 40
Кукуруз Влакна 40 - - -
Луцерка,
Влакна, укус 0 0 5 10
дехидрирана
Алкалоиди,
Лупина, слатка 0 5 10 0
-галактозиди
Садржај масних
Маст – уље - 10 10 10
киселина
Мекиње Влакна 0 5 15 15
Вишак калијума +
Меласа - 5 8 20
вишак воде
Микробиолошки
квалитет, сварљивост
Месно брашно 0 0 5 5
протеина, садржај
пепела
Млеко у праху, Хигроскопност, метод
- 25 20 10
обрано производње
Овас Влакна 0 5 20 20
Пасуљ,
Танини 0 0 15 10
уобичајени
Пасуљ, низак
0 0 20 15
ниво протеина
Пшеница 40 - - -
Раж Главница ? - - -
Резанци шећерне
0 0 10 15
репе, суви
Сировина, садржај
Рибље брашно 10 5 7 7
масних киселина
Сирак Танини ? ? - -
Сојина сачма 20 25 - -
Резидуалне компоненте
Сточни квасац 10 - - -
супстрата
Сточно брашно Влакна 0 10 30 30
Влакна 0 0 15 15
сачма
Лактоза,
Сурутка у праху хигроскопност, метод 20 20 20 20
производње
Лактоза, вода,
Сурутка, свежа 0 20 40 30
минерали
Тапиока, корен 20 30 30 20
Тапиока, пелете 0 0 20 20
Тритикале ? - - -
Уљана репица, Глукозинолати, влакна,
0 0 5 ?
сачма укус
Уљана репица,
Укус 0 0 10 ?
сачма, 00
(-) - нема ограничења;
(?) - нема података;
(0) - употреба се не препоручује.
Сачма кикирикија. Од малог је значаја за исхрану свиња код нас, јер

се ради о увозном храниву. Има највећи проценат протеина међу свим
уљаним сачмама. Међутим, протеини су мање биолошке вредности у односу
на сојину сачму. Лимитирајућа аминокиселина је лизин, чија је количина два
пута мања у односу на соју. Осим тога, ова врста сачме је богата у фосфору а
сиромашна у калцијуму. Добар је извор неких витамина Б комплекса, а
садржај ниацина је за око 5 пута већи у односу на сојину сачму. Због
набројаних чињеница учешће кикирикијеве сачме у оброцима за свиње треба
ограничити на максимално 20 %, уз обавезно коришћење синтетичког лизина.
Највећи проблем који се јавља везано за кикирикијеву сачму јесте присуство
афлатоксина.
Сточни грашак. Одликује се високим садржајем протеина, док је
скроб главни извор енергије. Дефицитаран је у метионину. Садржи и мање
количине антинутритивних материја, али се сматра да термичка обрада
грашка није неопходна. Сматра се да грашак може да замени 50 – 75 % сојине
сачме. У смешама за свиње у тову преко 60 кг може се укључити до 30 %
грашка. Када се користи у комбинацији са рибљим брашном или обраним
млеком, у оброке за одлучену прасад може се укључити до 20 % грашка.
Боб. То је такође протеинско храниво, са доста лизина, суфицитом
цистина и дефицитом метионина. Садржи више антинутритивних материја,
као што су танини, трипсин инхибитор и хемаглутинин, а који се ефикасно
уклањају термичком обрадом. Новије сорте боба су без ових материја. У
оброке за млађе свиње укључује се са 15 %, а за свиње у тову са 20 %. Веће
количине доводе до смањења прираста.
Лупина. Лупине се карактеришу највећим процентом протеина међу
зрнастим легуминозама. Међутим, присуство горких алкалоида значајно
ограничава њихово коришћење. Новије сорте не садрже алкалоиде. Не треба
је користити у смешама за прасад до 20 кг и приплодне свиње, док се за
свиње у тову препоручује учешће до 10 %.
Пасуљ. По хемијском саставу доста је сличан грашку. Због већих
количина антинутритивних материја обавезна је термичка обрада.
Луцеркино брашно. Садржи висок проценат протеина доброг
аминокиселинског састава али ниске сварљивости. Посебно се истиче
богатством у -каротину, као и витаминима Б комплекса. Количина сирове
целулозе је такође висока, што јако депресивно делује на укупну хранљиву
вредност луцеркиног брашна. Због тога учешће луцеркиног брашна у
оброцима за свиње у тову не треба да прелази 10 %, а у смешама за
приплодне свиње не више од 25 %. У пракси се доста ефикасно користи
зелена луцерка за супрасне крмаче. У индустријском систему гајења овакво
храниво захтева постојање испуста или чак држање животиња на паши.
Сматра се да у првој трећини бременитости око 70 % потреба у енергији
може да буде задовољено из зелене луцерке, а у задњој трећини око 30 %.
Одрасла свиња у току дана може да конзумира 8 – 10 кг зелене луцерке. У

исту сврху препоручује се и луцерка силирана са кукурузном прекрупом.
Кукурузни глутен. Добија се у поступку издвајања скроба из зрна
кукуруза. Има висок садржај протеина, са доминантним учешћем леуцина и
аминокиселина са сумпором, али је дефицитаран у лизину и триптофану. Због
тога не може да буде значајније протеинско храниво за свиње. Када се у
оброку свиња 50 % потребних аминокиселина подмирује из кукурузног
глутена, преостале потребе у аминокиселинама морају се подмирити са
протеинима анималног порекла.
Целуларни протеини
Добијају се размножавањем једноћелијских организама на

различитим хранљивим подлогама. Из ове групе квасац је најважније
храниво.
Квасац. Познат је пре свега по високом садржају витамина Б
комплекса. Садржи висок проценат протеина, добре сварљивости и биолошке
вредности. Јако је квалитетно али и скупо храниво, па се користи
првенствено у оброцима за прасад.
Протеинска хранива животињског порекла
Обрано млеко у праху је, свакако, најквалитетније али и наскупље

храниво, те се користи искључиво у предстартер смешама, и за исхрану
прасади на сиси или непосредно по њиховом залучењу. Одликује се високим
садржајем најквалитетнијих протеина, као и лактозе, која је главни извор
енергије. Сушењу млека претходи уклањање масти, али се оне лако
надокнађују из неког другог извора при спремању концентрата.
Млеко у праху се укључује у предстартер смеше у количини до 30 %,
док се у стартере ретко или уопште не додаје, нарочито уколико се одлучење
врши после четврте недеље.
Сурутка у праху је важно храниво за прасад пре свега због високог
садржаја лактозе (минимално 70 %). Лактоза има улогу значајног извора
енергије у периоду живота прасади када се још увек не може користити скроб
из житарица. Осим тога, лактоза се употребљава за микробијалну синтезу
млечне киселине, која омогућава постизање оптималне желудачне pH
вредности, неопходне за активност протеолитичких фермената. По количини
протеина, сурутка у праху значајно заостаје за млеком у праху. Протеини се
састоје, углавном, од албумина, па су мање вредни од протеина млека у
праху. У предстартер смеше за рано одлучену прасад сурутка у праху се
укључује од 5 – 15 %. Може да се користи и у свежем стању, и то у исхрани
свиња у тову.
Рибље брашно се одликује високом количином протеина (50 – 70 %),

као и аминокиселине лизина (4 – 6 %). Садржај калцијума и фосфора је,
такође висок, а искористивост фосфора потпуна. Доста је скупо храниво, па
се користи пре свега у оброцима за прасад, у количини од око 8 %. У тову
свиња се препоручују количине од 2 – 4 %, мада се оброк за тов може
саставити само од квалитетних биљних хранива. У том случају евентуална
корекција протеинске вредности може се обавити синтетичким
аминокиселинама.
Месно брашно је варијабилно у хранљивој вредности, што зависи од
врсте почетних сировина. Лошијег је аминокиселинског састава у односу на
рибље брашно. Користи се пре свега у исхрани старијих категорија, и то
максимално до 5 %.
Месно-коштано брашно се добија на сличан начин и од сличних
сировина као и месно брашно, с тим што садржи веће количине калцијума и
фосфора, пореклом из костију. Квалитет протеина је често низак. Најчешће се
користи за исхрану старијих категорија свиња, у количини од 2 – 5 %.
Месна каша се добија кувањем лешева и кланичних конфиската у
аутоклавима. За коришћење захтева течни систем исхране. По хранљивој
вредности је слична месном брашну, али је знатно јефтинија.
Крвно брашно садржи висок проценат протеина, али је изолеуцин
лимитирајућа аминокиселина. Старији поступак добијања крвног брашна се
састојао у кувању крви и њеном сушењу, при чему је добијано доста
неукусно храниво. У смешама за прасад користи се до 2 % крвног брашна, а у
смешама за товне свиње до 5%.
Минерална хранива
Сва угљенохидратна и протеинска хранива биљног или животињског
порекла садрже и одређену количину минералних елемената. Међутим, та
количина најчешће није довољна, нарочито у условима интензивног пораста
и експлоатације свиња, па се дефицитарни макроелементи додају у виду
посебних хранива. Насупрот томе, микроелементи и витамини се додају у
виду премикса, у количини од 1 %.
Сточна со. Биљна хранива су углавном дефицитарна у натријуму и
хлору, па је обавезно њихово додавање у оброке за свиње у виду натријум –
хлорида. Користе се количине од 0,5 – 1 %.
Сточна креда. Користи се искључиво као извор калцијума. Додаје се
у количини од 0,5 %. Велике количине креде у оброцима за прасад
неутралишу киселост у желуцу и значајно умањују протеолитичку активност
фермената.
Дикалцијум- и монокалцијум-фосфат. То су извори фосфора, мада
у свом молекулу садрже и калцијум. Користе се количине од 0,5 – 1 %.
Коштано брашно. Животињског је порекла али спада у групу

минералних хранива. Користи се као допунски извор калцијума и фосфора. У
смеше се укључује са 0,1 до 1 %.
ИСХРАНА ПРИПЛОДНИХ СВИЊА
Исхрана приплодних животиња оброцима који садрже адекватне

количине хранљивих материја важан је предуслов за максимално испољавање
репродуктивних карактеристика, али и дужину експлоатације. Приплодне
крмаче и нерастови при оскудној исхрани немају нормалну репродукцију, док
животиње преобилно храњене, због претеране гојазности, имају слабо
изражен либидо и лошу издржљивост. Због свега тога, дневну количину
хране треба ускладити са тренутном кондицијом приплодних животиња и
савременим препорукама.
Исхрана крмача
Главни циљеви који се желе постићи у исхрани крмача јесу што нижи
трошкови производње, уз добијање што већег броја прасади по леглу, као и
што већег броја легла годишње. На параметре плодности крмача утичу:
исхрана, услови држања, здравствено стање, квалитет нерастова, време
осемењавања, старост крмаче и др. У исхрани крмача разликују се фазе
гравидитета (супрасности), дојења и оплодње.
Исхрана крмача у супрасности
Основна карактеристика исхране супрасних крмача јесте равномерна

исхрана током целог периода гравидитета, са повећаним потребама у задњој
трећини супрасности. Повећање масе крмаче у првом делу гравидитета је на
рачун повећања сопствене тежине и развоја плодових овојница и течности,
док је незнатно учешће самог фетуса. Тек у задњој трећини бременитости
долази до интензивног развоја и увећања масе фетуса, али и повећања суве
материје у фетусу. Период супрасности крмача карактерише се малим
потребама у хранљивим материјама и високом ефикасношћу искоришћавања
истих. Истовремено, у овом периоду се врши обнављање телесних резерви за
наредну лактацију. Чак и случају дефицитарности исхране у појединим
хранљивим састојцима, крмаче могу у једном, па и два узастопна прашења да
надокнаде мањак појединих хранљивих састојака на рачун телесних резерви.
Дужина коришћења крмача зависи у великој мери од адекватности

исхране. На многим фармама код нас ремонт је најмање 40%, што је
последица лоших услова држања, али и неадекватне исхране. При овако
високом ремонту знатно је смањена и могућност селекције. У неадекватним
условима држања и исхране највише се искључују младе крмаче, као и оне
које дају највише млека и највише прасади, односно крмаче које се највише
исцрпљују, а тиме се врши и негативна селекција.
Потребе супрасних крмача се могу поделити на:
- потребе за одржавање основних животних функција (уздржне потребе);
- потребе за развој фетуса;
- потребе за пораст младих крмача и стварања резерви хранљивих
материја;
- потребе за припрему млечне жлезде.
Осим набројаног, потребе супрасних крмача могу се појединачно
исказати у енергији, протеинима, минералима и витаминима. Поред потреба у
хранљивим материјама, у циљу правилне исхране треба размотрити и
хранљиву вредност састојака појединих хранива, концентрацију хранљивих
материја која се тражи у смеши, избор хранива за спремање смеше, и на крају
количину смеше која ће покрити све потребе животиње.
Уздржне потребе. Највећи део хранљивих материја које се унесу у
организам крмаче у току супрасности троше се на потребе за одржавање.
Потребе у сварљивој енергији износе у раној фази супрасности 0,4 МЈ, а у
другој половини супрасности 0,55 МЈ/kg метаболичке масе (W0,75). Са
порастом телесне масе расту и потребе за одржавање живота, и тиме
оптерећују производњу прасади. Из тог разлога се сматра да телесна маса
крмаче не би требало да прелази 170 –180 kg. Међутим, уколико се превазиђу
сви могући разлози за искључење крмаче из приплода, она наставља да
прираста до постизања телесне масе од 250 – 300 кg. При оваквој маси знатно
су повећане уздржне потребе, што значи да је и скупље држање оваквих грла.
Потребе за одржавање зависе и од спољне температуре, и значајно расту на
ниским температурама. Оне зависе и од структуре прираста крмача. Тако на
пример, прираст младих крмача се у значајном делу састоји од протеина, при
чијој синтези долази до ослобађања великих количина енергије. Насупрот
томе, при синтези масти, које су главни састојак прираста старијих крмача,
ослобађа се знатно мање топлоте, те на рачун тога треба повећати количину
енергије у оброку за задовољење уздржних потреба.
Потребе за развој фетуса. Одмах по оплођењу, јаје почиње да
прикупља течност утеруса ради снабдевања хранљивим материјама, а од 11.
дана почиње да се причвршћује и смешта у овојницу утеруса. Маса фетуса је
свега 1,0 – 1,5 g 28. дана, затим 50 g 50. дана, 220 g 70. дана, 600 g 90. дана и
1000 до 1300 g 114. дана. Због малог интензитета и величине пораста фетуса у
прве две трећине супрасности, изузетно су мале потребе ове врсте, те се не
врши њихово додатно нормирање. Тек у задњој трећини развоја фетуса
долази до наглог пораста потреба. Тако, на пример, 15. дана бременитости у

утерусу се депонује свега око 3 g протеина, 50. дана око 10 g, 75. дана око 20
грама и 114. дана око 50 g. Потребе у минералима су такође веома мале, па се
у последње 2-3 недеље бременитости дневно депонује свега 2-3 g калцијума
и 1-2 g фосфора. Повећање масе крмача у првој половини гравидитета је на
основу раста сопствене масе и развоја плодових овојница и течности унутар
њих. Тек у задњој трећини бременитости долази до значајнијег повећања
масе фетуса, али и повећања садржаја суве материје у њима. Преовладава
мишљење да потребе за овакве промене могу бити задовољене и без
повећања количине хране у задњој трећини бременитости. Са друге стране,
постоји дилема да ли се оптимално развиће младих крмача и припрема
млечне жлезде могу обавити без додатне хране.
На крају супрасности легло прасади заједно са плацентом и
плодовом течношћу има масу од око 18 kg или више, од чега 10 – 12 kg су
прасад, 2,5 kg су овојнице, 3 kg је пораст утеруса и око 2 kg ткива млечне
жлезде. Доминантан састојак овог прираста је вода, а у сувој материји
преовладавају протеини. Уколико се узме да у ткивима има око 12 %
протеина, тада је укупни протеински прираст свега 2,2 kg. У телу тек
рођеног прасета налази се свега 17% суве материје, у којој доминирају
протеини, док су масти и минералне материје знатно мање заступљени.
Мале потребе фетуса у протеинима могу се лако задовољити дневном
количином протеина коју крмача добија храном, и за цео период
интраутериног развоја износе 28-30 g. То значи да храна за крмаче може да
садржи релативно мали проценат протеина. Истина, тако ниска количина
протеина може се обезбедити коришћењем зрна житарица, али је њихова
главна одлика лоша биолошка вредност протеина. То је нарочито велики
проблем за младе крмаче.
Потребе фетуса у енергији су знатно ниже у односу на потребе у
протеинима, и не постоји опасност од појаве њиховог дефицита. Највећа
количина енергије у фетусу је депонована у виду протеина, док су веома
мале количине масти и гликогена. То је управо разлог за велики
морталитет новорођених прасади, јер долазе на свет са малим резервама
енергије. Потребе фетуса у појединим микроелементима су веома мале,
али и поред тога морају бити задовољене преко адекватног снабдевања
крмаче.
Потребе за развој крмаче и депоновање резерви. После првог
прашења при телесној маси од 100-120 kg наставља се развој младих крмача,
и треба да траје до четвртог прашења и достизања оптималних 170-180 kg. То
значи да потребе младих крмача у хранљивим материјама треба да буду
довољне за постизање укупног прираста од око 15 kg по једној бременитости,
као и за још око 10 kg на име телесних резерви у виду масти. Са практичне
стране ово је нерешив проблем, јер се крмаче држе групно, при чему се
највећа пажња поклања времену припуста, а мање старосној категорији.
Проблем је и у томе што се корекција кондиције и интензивније депоновање

телесних резерви може вршити само у другој половини супрасности, док се
преобилним уношењем енергије и протеина у првој половини бременитости
повећава ембрионална смртност.
Потребе за припрему млечне жлезде. Млечна жлезда се интензивно
припрема за наредну лактацију у задњем месецу супрасности. Депоновање
протеина у млечну жлезду је веома мало, и достиже максимум од 10 g дневно
непосредно пред партус. Потребе у протеинима у овом периоду износе
укупно 240 g.
Потребе супрасних крмача у енергији. Енергија је потребна сваком
организму као погонски извор за метаболичке процесе. Ствара се
оксидацијом масти, угљених хидрата или протеина. Глукозне јединице
угљених хидрата и масне киселине из масти су најповољније за стварање
енергије за метаболизам. Осим тога, глукоза може да се употреби као основа
при синтези неесенцијалних аминокиселина, за синтезу масних киселина и за
формирање лактозе. Маст је најбогатији извор енергије, и може се користити
за стварање енергије или за директну ресинтезу масти. Од свих извора
енергије, најмање ефикасно се користе протеини, јер се претходно морају
разградити до урее (дезаминовати), што захтева додатно ангажовање
енергије. Осим тога, протеини су и јако скупи, па је крајње нерационално
користити их као изворе енергије.
Потребе фетуса у eнергији су веома мале, и крећу се од 0,25 МЈ
четрдесетог дана супрасности, па до 2,7-3 МЈ у последњој седмици
супрасности, односно укупно за цео период супрасности око 55 МЈ. Овако
мале потребе су последица великог удела воде у фетусима и мале количине
масти (1-3%). Још мање су енергетске потребе за припрему млечне жлезде, и
оне се нигде не нормирају посебно. У нормалним условима производње,
потребе у храни за супрасне крмаче износе 1,8-2,3 kg хране дневно, односно
23-31 МЈ сварљиве енергије дневно, што зависи и од телесне масе, као и
кондиције. Потребе се могу практично исказати процентуално у односу на
телесну масу. Тако, на пример, у првој половини гравидитета потребе крмача
се могу задовољити са количином хране од око 1 % телесне масе, а у другој
половини са 1,25 %. На величину потреба утичу и услови држања. Тако, на
пример, оптимална температура за крмаче је 15-20 C, док при сваком
смањењу температуре за 5 C треба обезбедити додатних 170-300 g хране
дневно.
И поред малих потреба крмача, неопходно је обезбедити физичку
ситост животиња због велике запремине дигестивног тракта. То се постиже
употребом хранива са малом концентрацијом енергије, као што су пшеничне
мекиње, дехидрирана луцерка и прекрупа клипа кукуруза (сувог или
силираног). У овој фази може се ефикасно користити и зелена храна, на
првом месту луцерка.
Ниво енергије у току супрасности не утиче на број прасади у леглу,

мада повећана количина хране у првих месец дана доводи до повећања
ембрионалног угињавања. Повећана исхрана у каснијим фазама супрасности
доприноси повећању порођајне тежине прасади, повећање млечности и
масноће млека, смањењу морталитета прасади у првих недељу дана живота и
повећању телесне масе прасади при одбијању.
Највећи проблем за адекватно снабдевање крмача у енергији јесте
њихово држање у великим групама. При таквом држању теже и снажније
крмаче поједу више хране, а млађе и слабије недовољне количине, што
доводи до још већих разлика у тежини. Овај проблем се само делимично
решава повећањем количине хране. Друго решење је исхрана са пода, при
чему се млађим крмачама пружа шанса да дођу до већих количина хране, али
истовремено расте растур. Ефикасније решење је групна исхрана из валова са
хранидбеним местима издвојеним попречним преградама. Највећа контрола
исхране се постиже при индивидуалном држању, али се при томе значајно
ограничава кретање крмаче, и теже открива повађање. Највеће достигнуће у
смислу контроле исхране крмача јесте употреба електронских картица, које
су ефикасне и при групном држању.
Млечност крмаче која је остварила виши прираст у периоду
супрасности може бити већа на почетку лактације, пошто крмача
интензивније мобилише телесне резерве. Међутим, у случају неадекватне
исхране долази до опадања млечности, јер телесне резерве створене у
периоду супрасности нису довољне за цео период лактације. Због тога се
ангажују и телесна ткива која нису резервни депои хранљивих материја, а све
то негативно утиче на каснију репродукцију. Супротно томе, преобилна
исхрана супрасних крмача и товна кондиција доводе до слабијих контракција
материце, дужег прашења и повећања броја мртворођених прасади. Гојазне
крмаче су и незграпне, због чега долази до додатног губитка прасади. Поред
наведеног, нагомилавање непотребних количина масти је и финансијски
неоправдано.
Потребе супрасних крмача у протеинима. Укупне потребе
супрасних крмача у протеинима (уздржне, потребе за пораст, развој фетуса и
развој млечне жлезде), при биолошкој вредности протеина оброка од 70 и
сварљивости од 80% износе 215-230 g. То се може задовољити смешама за
супрасне крмаче са 13 % сирових протеина, а за назимице са 14 %. Има
мишљења да се у овом периоду крмаче могу хранити са смешама које имају и
мање од 13 % протеина, под условом да смеше које ће се користити у
периоду лактације буду богате у протеинима. Далеко је прецизније
изражавање потреба у сварљивим протеинима или чак појединим
аминокиселинама. Према NRC нормативима ове потребе се усклађују са
телесном масом крмача при припусту, прирастом у току супрасности, као и
очекиваним бројем прасади у леглу (табела 152).
Табела 152. Потребе у аминокиселинама за супрасне крмаче при 90 % суве

материје оброка (NRC, 1998)
Телесна маса при припусту (kg) 125 150 175 200 200 200
Прираст у току супрасности (kg) 55 45 40 35 30 35
Очекивани број прасади у леглу 11 12 12 12 12 14
Садржај DE (MJ/kg) 14,23 14,23 14,23 14,23 14,23 14,23
Садржај ME (MJ/kg)1 13,67 13,67 13,67 13,67 13,67 13,67
Оцењено конзумирање DE (MJ/дан) 27,88 26,23 26,81 27,36 25,60 26,27
Оцењено конзумирање МE (MJ/дан) 26,77 25,18 25,74 26,27 24,57 25,22
Оцењено конзумирање хране (g /дан) 1960 1840 1880 1920 1800 1850
Сирови протеин (%)2 12,9 12,8 12,4 12,0 12,1 12,4
Аминокиселине (%)2
Аргинин 0,06 0,03 0,00 0,00 0,00 0,00
Хистидин 0,19 0,18 0,17 0,16 0,17 0,17
Изолеуцин 0,33 0,32 0,31 0,30 0,30 0,31
Леуцин 0,50 0,49 0,46 0,42 0,43 0,45
Лизин 0,58 0,57 0,54 0,52 0,52 0,54
Метионин 0,15 0,15 0,14 0,13 0,13 0,14
Метионин + цистин 0,37 0,38 0,37 0,36 0,36 0,37
Фенилаланин 0,32 0,32 0,30 0,28 0,28 0,30
Фенилаланин + тирозин 0,54 0,54 0,51 0,49 0,49 0,51
Треонин 0,44 0,45 0,44 0,43 0,44 0,45
Триптофан 0,11 0,11 0,11 0,10 0,10 0,11
Валин 0,39 0,38 0,36 0,34 0,34 0,36
1
Подразумева се да МE износи 96 % од DE.
2
Потребе у сировим протеинима и аминокиселинама су засноване набази оброка
кукуруз – сојина сачма
Потребе супрасних крмача у минералима и витаминима. Постоје

више проблема у покушају прецизног нормирања минерала за свиње. Као
прво, ни до данас није прецизно дефинисана потребна количина ових
материја. Друго, тешко је одредити тачну снабдевеност доступним
минералима за свиње из природних хранива. У неким случајевима постоји
знатна могућност да се у танким цревима поново апсорбују интестиналне
излучевине минерала, као и да бубрег може да филтрира и реасорбује
минерале из урина. Због тога, али и других разлога, постоје мање или веће
разлике у потребама зависно од коришћеног норматива (INRA или NRC).
Потребе у калцијуму и фосфору у гравидних свиња повећавају се,
такође, у задњој трећини бременитости, када је и депоновање повећано, због
интензивног развоја коштаног ткива фетуса. У том периоду депонује се око
80 g калцијума и 50 g фосфора. У последњој недељи бременитости дневно се
депонује по 5 g калцијума и 3 g фосфора. Узимајући у обзир и потребе за
одржавање, као и искористљивост, укупне дневне потребе калцијума су 18-20

g, а фосфора 12-14 g. Потребе у кухињској соли се подмирују додавањем
натријум хлорида у количини од 7 – 8 g дневно, или 0,5 % од смеше.
Нивои витамина у природним хранивима су варијабилни, и тешко их
је доказати без скупих и компликованих анализа. Због тога се користе
витамински премикси, али уз постојање извесне опасности од предозирања
појединих витамина. Потребе гравидних крмача су нарочито велике у
витамину А. Овог витамина иначе има врло мало у уобичајеној храни за
свиње, осим у жутом кукурузу, као и у кабастој храни, уколико се она
евентуално користи у мање интензивним производним условима. У неким
огледима је утврђено да  каротин (провитамин витамина А) има независну
функцију у односу на сам витамин А. Истраживања новијег датума указују на
неопходност увођења биотина и фолне киселине у оброк супрасних крмача,
јер синтеза истих у дебелом цреву није довољна за задовољење потреба
животиња, као ни количина наведених витамина у различитим хранивима.
Ефекти коришћења фолне киселине у исхрани крмача приказани су у табели
153. У свиња постоји и извесна микробиолошка синтеза витамина К и В
комплекса у дебелом цреву. Међутим, уколико се свиње држе на
решеткастом поду, и није им доступан сопствени фецес, изостаје могућност
снабдевања овим витаминима. Поједине аминокиселине су прекурсори за
неке витамине. Тако, на пример, са триптофаном се може уштедети део
потреба свиња у ниацину, док се метионином може уштедети део потреба у
холину.
Табела 153. Ефекат додатка фолне киселине на производњу крмача (Ковчин и

сар., 1988)
Фолна
Показатељи Контрола Разлика
киселина
Опрашено прасади по леглу
- укупно 11,07 11,53 0,46
- живих 10,64 11,11 0,47
- мртвих 0,43 0,42 -
Број залучене прасади 9,64 10,32 0,68
Губици прасади, % 9,40 7,11 2,29
Телесна маса прасади, kg
- код прашења 1,22 1,23 -
- код залучења 6,52 6,67 0,15
Потребе гравидних крмача у минералима и витаминима задовољавају

се само једним делом преко хране, док се допунско снабдевање обавља
употребом минерално – витаминских предсмеша (премикса). Потребе
супрасних крмача у појединим минералима и витаминима приказане су у

табели 152 .
Потребе супрасних крмача у води. У индустријском узгоју свиња
вода треба да је доступна по вољи. Потребе свиња у води варирају од 2 – 7 kg
на сваких 50 kg телесне масе. Веће су у младих у односу на старија грла због
структуре прираста. По правилу, на сваки kg смеше додаје се 3 kg воде за
свиње масе до 45 kg, а за теже око 1,5 kg. Уколико се у оброку налази зелена
храна или коренасто-кртоласти плодови, количина воде се може смањити.
Посебну пажњу треба обратити на крмаче у лактацији, јер са сваким
килограмом излученог млека из организма се губи 0,8 kg воде.
Техника исхране гравидних крмача. У пракси исхране супрасних
крмача, конзумација конвенционалних оброка је далеко испод граница
апетита. Тако, на пример, супрасне крмаче могу да поједу и 5 – 6 kg хране,
али им се обично даје око 2 kg. Граница апетита за ову категорију је од веће
важности ако се за супрасне крмаче одреде оброци ниске енергетске
концентрације.
У зимској исхрани гравидних крмача доминирају жита, пре свега
кукуруз. Пошто ова хранива обезбеђује углавном енергију, у циљу
подмиривања потреба у протеинима користе се уљане сачме и хранива
анималног порекла. Уљане сачме су у смешама заступљене са 5 – 6 %, а
хранива анималног порекла 2 – 4 %. Уколико у оброку нема мекиња или
сточног брашна, луцеркино брашно се укључује количински и до 10 %, док у
противном треба да га буде максимално до 5 %. Минерална хранива (хранива
са макроелементима) укључују се са 2 – 3 %, а минерално – витамински
премикси са 1 %. Мекиње се могу давати у количини до 15 %, а репини
резанци са 4 %. У зимској исхрани може се давати и луцеркина силажа до 10
kg и коренасто – кртоласта хранива до 6 kg.
Летња исхрана се може базирати на зеленој храни, пре свега луцерки.
Луцерком се могу задовољити потребе са 50 % у првој половини супрасности
и са 35 % у задњој трећини, док се остатак задовољава из концентроване
хране. Крмаче се у току лета могу држати и на паши, одакле се подмирује и
до 40 % потреба. Боравак на паши делује јако повољно на целокупно
здравствено стање крмача, као и на њено будуће потомство. Високо
супрасним крмачама треба смањити количину кабасте хране због узајамног
притиска између дигестивног тракта и плода. Међутим, коришћење зелене
хране или силаже може да се спроведе углавном на фармама где постоје
испусти, или при држању мањег броја грла на пуном поду. Интензивни
системи гајења базирају се искључиво на коришћењу концентроване хране.
Исхрана гравидних крмача се обавља двократно, а вода треба да буде
обезбеђена по вољи. У циљу избегавања појаве маститиса препоручује се
неколико дана пред партус смањење оброка. У индустријским условима
држања, група крмача сличне дужине гравидитета се на 3 – 5 дана пред
партус пребаца у прасилиште, где је индивидуално држање и контрола
сваког грла. На дан партуса крмачама не треба давати храну или им давати
само млаки напој од мекиња, који добијају и дан по партусу. Исхрана се
нормализује после 5-7 дана.
Исхрана крмача у лактацији
Количина хранљивих материја у излученом млеку у току 5 недеља

лактације много је већа од укупне количине материја које се депонују у
фецесу и плаценталним овојницама у току 114 дана бременитости. Због тога
су и потребе крмача у лактацији знатно веће у односу на потребе гравидних
грла. При томе, дефицит било које хранљиве материје у већој мери
доприноси смањењу лучења млека него смањењу концентрације те материје у
млеку. На млечност крмаче највећи утицај има енергетска вредност оброка,
затим количина протеина, а у најмањој мери количина других хранљивих
материја.
За разлику од других домаћих сисара (крава, овца, коза, кобила),
млечност крмача се одређује индиректно, мерењем крмаче или прасади пре и
после сисања, при чему се полази од чињенице да прасад сиса сваких 50 – 60
минута. Максимална млечност крмаче (око 8 kg) постиже се у 3. и 4. недељи,
и зависи од бројности легла,а у малој мери и од њене масе. Млечност крмача
између прве и друге лактације се знатно повећава, што је делимично резултат
повећања легла у другом прашењу. Између лактација постоје разлике у
количини млека, док су минималне у погледу хемијског састава млека.
Међутим, чињеница је да после треће лактације долази до смањења количине
млечне масти.
Постоји мање или веће варирање у количини појединих састојака
млека током лактације. Најизраженија разлика је у садржају сирових
протеина, чија је концентрација у колоструму за око три пута већа у односу
на млеко које се касније лучи. Велика количина протеина у колоструму
потиче од значајног присуства имуноглобулина, који су неопходни за
пасивну имунизацију прасета до стицања сопственог имунолошког система.
Међутим, после завршетка колостралног дела лактације, количина протеина
млека остаје константна до 8. недеље, док се количина лактозе и млечне
масти смањује.
Лучење млека крмаче почиње непосредно пред или у току прашења.
Потпуни изостанак лучења млека (агалакција) није последица неадекватне
структуре, квалитета и количине хране већ пре свега хормоналног
дисбаланса. Смањена млечност (хипогалакција) може бити последица
маститиса или метритиса, и доводи брзо до угинућа у леглу, али се може
успешно санирати уколико се на време открије. Други разлог хипогалакције
јесте неадекватна исхрана у супрасности и у току лактације, низак ниво
протеина и појединих витамина у оброку, висока температура у објекту и
др.
Слика 126. Крмача са леглом
Лактација је део производног периода у коме су изузетно високе

потребе у хранљивим материјама. Ове потребе се често не могу
задовољити само на рачун храном унетих материја, већ се ангажују у
одређеном обиму и телесне резерве, што је слично као и у осталих
домаћих животиња. Уколико крмача има легло од девет или више прасади,
одређени губитак телесне масе је скоро неизбежан јер потребе у
хранљивим материјама превазилазе могућности конзумирања хране.
Претерано трошење телесних резерви доводи до синдрома „мршавих”
крмача, који је један од главних разлога за искључење крмаче из
приплода. Овај проблем је нарочито изражен након првог и другог
прашења и у крмача са великим леглом и високом млечношћу, што на
крају доводи и до негативне селекције. Синдром „мршавих” крмача у
првопраскиња се јавља због ненавикнутости да конзумирају велике
количине хране у првој лактацији, али и због малих телесних резерви у
организму који се још увек развија. Већа конзумација хране и већи пораст
телесне масе у периоду супрасности доводе такође до смањења
конзумације у лактацији и већег губитка телесних резерви. Разлог за
смањено конзумирање може да буде и висока температура у прасилишту,
па се у циљу обезбеђења оптималне загрејаности користе само локални
извори топлоте за прасад. Једно од решења за проблем недовољног
конзумирања у првопраскиња јесте редуковање њиховог легла на рачун
повећања легла старијих крмача. Осим тога, ефикасно је и повећање
концентрације енергије и других хранљивих састојака на рачун смањења
учешћа хранива као што су мекиње и луцерка. Недовољна конзумација

током лакације неповољно утиче на даљу репродукцију крмаче, али и на
телесну масу прасади при одлучивању. Мања телесна маса прасади је на
рачун смањених резерви масти у организму, чија је количина и могућност
ангажовања веома важна у периоду непосредно по одлучењу. Смањена
млечност крмача веома тешко може бити компензована прихрањивањем
прасади на сиси.
Потребе крмача у лактацији у хранљивим материјама јесу сума
уздржних и потреба за лучење млека.
Потребе у енергији. Ове потребе су тако високе да су често на
граници могућности задовољења. Постоји више практичних препорука за
одређивање количине хране за крмаче у лактацији:
- Уколико је основа телесна маса, препоручује се давање хране чија је
количина 3% од телесне масе;
- За крмачу се даје 1 kg хране а за свако прасе у леглу по 0,5 kg. Ова
препорука није добра за мала легла;
- За крмачу се даје 4 kg хране а за свако прасе у леглу по 0,2 kg. У односу
на предходну, ова препорука реалније сагледава потребе с обзиром на
различиту величину легла;
- За крмачу се даје 4 kg хране а за свако прасе преко 6 у леглу по 0,4 kg.
Међутим, ове препоруке немају велики практични значај, из
разлога што се у току лактације јавља проблем недовољног конзумирања
хране, а легла се уједначују додавањем или одузимањем прасади од
различитих мајки. Уколико се узме у обзир да је за дневну производњу
млека од 8 литара потребно 41,6 МЈ NEL-а, и уколико се томе додају и
уздржне потребе, по крмачи масе од 200 kg дневно треба обезбедити око
80 МЈ МE.
Потребе у протеинима. Уздржне потребе у протеинима износе око
60 g дневно, док су потребе за лучење млека 650 – 965 g. Овако велике
потребе често не могу бити задовољене при употреби смеша са 15% сирових
протеина, и при недовољном конзумирању, па долази до разградње телесних
протеина. Није довољно познато да ли ове промене утичу на функцију
унутрашњих органа, али је сасвим сигурно да долази до озбиљних
репродуктивних поремећаја. Недовољна количина протеина унетих храном у
току лактације доводи и до продужења периода од одлучења до припуста и
успешне концепције, а чија максимална дужина треба да износи 7-14 дана.
Смањено уношење протеина доводи до опадања млечности, али не у потпуној
сразмери, управо због ангажовања телесних протеина. Потребе крмача у
лактацији у појединим облицима енергије, протеинима и аминокиселинама и
према NRC нормативима (1998) дате су у табели 154.
Поред количине, важан је и квалитет протеина оброка. Прва
лимитирајућа киселина је лизин, чија дневна количина треба да буде 35 g или
0,6 % оброка.
Табела 154. Потребе у енергији, протеинима и аминокиселинама крмача у

лактацији при 90 % суве материје оброка (NRC, 1998)
Телесна маса након прашења (kg) 175 175 175 175 175 175
Промена телесне масе у лактацији (kg) 0 0 0 - 10 - 10 - 10
Дневни прираст прасади (g)1 150 200 250 150 200 250
Садржај DE (MJ/kg) 14,23 14,23 14,23 14,23 14,23 14,23
Садржај ME (MJ/kg)2 13,67 13,67 13,67 13,67 13,67 13,67
Оцењено конзумирање МE (MJ/дан) 58,86 73,15 87,47 48,70 63,02 77,31
Оцењено конзумирање хране (g/дан) 4310 5350 6400 3560 4610 5660
Сирови протеин (%)3 16,3 17,5 18,4 17,2 18,5 19,2
Аргинин 0,40 0,48 0,54 0,39 0,49 0,55
Хистидин 0,32 0,36 0,38 0,34 0,38 0,40
Изолеуцин 0,45 0,50 0,53 0,50 0,54 0,57
Леуцин 0,86 0,97 1,05 0,95 1,05 1,12
Лизин 0,82 0,91 0,97 0,89 0,97 1,03
Метионин 0,21 0,23 0,24 0,22 0,24 0,26
Метионин + цистин 0,40 0,44 0,46 0,44 0,47 0,49
Фенилаланин 0,43 0,48 0,52 0, 47 0,52 0,55
Треонин 0,54 0,58 0,61 0,58 0,63 0,65
Триптофан 0,15 0,16 0,17 0,17 0,18 0,19
Валин 0,68 0,76 0,82 0,76 0,83 0,88
1
Подразумева се 10 прасади у леглу и 21 дан лактације;
2
Подразумева се да МE износи 96 % од DE. У оброку заснованом на бази кукуруза и
сојине сачме, МЕ износи 95 – 96 % од DE.
3
Потребе у сировим протеинима и аминокиселинама су засноване на бази оброка
кукуруз – сојина сачма.
Потребе у минералима. Слично другим сисарима, крмаче млеком

свакодневно излучују велике количине минералних материја. При дневном
лучењу 7 – 8 kg млека крмача излучи и 15 –20 g калцијума и 10-15 g фосфора.
Ове потребе се могу задовољити са 0,7 – 0,8 % калцијума и 0,6 – 0,7 %
фосфора и при дневној конзумацији од око 5 kg хране. У случају недовољног
уношења наведених елемената храном, долази до мобилисања резерви из
костију, и у крајњем случају до озбиљних поремећаја. Потребе супрасних
крмача и грла у лактацији у појединим минералима и витаминима дате су у
табели 155.
Потребе у витаминима. Ове потребе нису још увек довољно
проучене. Препоруке дате у нормативима често нису адекватне због
недовољног конзумирања хране, различитог садржаја витамина у појединим
хранивима, различитог нивоа синтезе у дебелом цреву крмача, присуства

штетних материја у храни и др.
Табела 155. Потребе супрасних и крмача у лактацији у минералима и

витаминима при 90 % суве материје оброка (NRC, 1998)1.
Параметри Супрасне крмаче Крмаче у лактацији
Калцијум (%) О,75 0,75
Фосфор укупни (%) 0,60 0,60
Фосфор доступни (%) 0,35 0,35
Натријум (%) 0,15 0,20
Хлор (%) 0,12 0,16
Магнезијум (%) 0,04 0,04
Калијум (%) 0,20 0,20
Бакар (mg/kg) 5,00 5,00
Јод (mg/kg) 0,14 0,14
Гвожђе (mg/kg) 80 80
Манган (mg/kg) 20 20
Селен (mg/kg) 0,15 0,15
Цинк (mg/kg) 50 50
Витамини
Витамин А (IJ/kg)2 4000 2000
Витамин D3 (IJ/kg)2 200 200
Витамин Е (IJ/kg)2 44 44
Витамин К (менадион) (mg/kg) 0,50 0,50
Биотин ((mg/kg) 0,20 0,20
Холин (g/kg) 1,25 1,00
Фолна киселина (mg/kg) 1,30 1,30
Ниацин доступни (mg/kg)3 10 10
Пантотенска киселина (mg/kg) 12 12
Рибофлавин (mg/kg) 3,75 3,75
Тиамин (mg/kg) 1,00 1,00
Витамин B6 (mg/kg) 1,00 1,00
Витамин B12 (g/kg) 15 15
1
Нормативи су засновани на конзумацији од 1,85 и 5,25 kg/дан хране. У случају мање
конзумације, концентрацију хранљивих материја неопходно је повећати.
2
Конверзија: 1 IJ витамина А = 0,344 g ретинол ацетата; 1 IJ витамина D3 = 0,025 g
холекалциферола;
1 IJ витамина Е = 0,67 mg D--токоферола или 1 mg DL--токоферил ацетата.
3
Ниацин у кукурузу , зрну сирка, пшеници и јечму није доступан. Слично, ниацин у
споредним производима житарица је слабо доступан.
Техника исхране крмача у лактацији. Крмаче у лактацији једу

мање ако су храњене по вољи током супрасности. Смањено конзумирање је
вероватно последица великих телесних резерви масти, које када се разграде,
служе као неисхрамбени извор хранљивих материја за производњу млека.
Конзумација хране је повезана и са производњом млека, односно, већа
млечност је узрок већег апетита. Како је принос млека повезан са бројем
прасади које сиса, очекивани апетит крмаче може бити одређен на основу
величине легла (табела 156). У првих дан – два по прашењу крмача ће јести
мање од израчунатог, јер се принос млека још није стабилизовао, па су
захтеви мањи, а телесне резерве највеће. Даље, крмачи ће требати још пар
дана у циљу опоравка од стресова прашења. Апетит до пуног храњења се
обично формира за првих пет дана лактације. Крмаче које доје 10 или чак
више прасади требало би хранити по вољи, јер за њих не постоји опасност од
товљења. Супротно томе, за крмаче са мањим леглом неопходна је оброчна
исхрана. Ad libitum исхрана не обезбеђује увек максимално конзумирање
хране, као што је, на пример, у случају када се храна услед стајања битније
промени или чак почне да се квари.
Лучење млека у крмача захтева адекватну количину протеина у
оброку, па треба повећати учешће протеинских хранива биљног или
животињског порекла. Тако, на пример, учешће уљаних сачми треба да је 6 –
8 %, а хранива анималног порекла 4 – 5 %. Количина мекиња може да се
повећа до 20 %, док количина дехидроване луцерке не би требало да прелази
10 %. У току лета, у мање интензивним условима држања, део потреба (до 30
%) се може задовољити зеленом храном или на паши. Зими се може давати
силажа или коренасто – кртоласто биље. Вода треба да је доступна по вољи.
Табела 156. Млечност крмачa у зависности од броја прасади у леглу

(Whittemore i Esley, 1979)
Млечност крмаче Конзумација млека
Број прасади у леглу
(kgдан) (kg праседан)
6 5–6 1,0
8 6–7 0,9
10 7–8 0,8
12 8-9 0,7
Исхрана крмача од залучења до припуста
Након одвајања прасади, млеко које се накупља у вимену врши

интрамамарни притисак, што доводи брзо до престанка лучења млека. У
оптималним условима, неколико дана по престанку лучења млека јавља се
еструс у крмаче, па може да се обави природни припуст или осемењавање.
Нормална овулација се обично не појављује док је крмача у лактацији, а

еструс који се може појавити у раној лактацији је обично без овулације.
Одрасле крмаче ослобађају 16 – 18 јаја у сваком полном жару, чији се број
нешто повећава са сваким наредним леглом. Од овог броја само 60 % јаја на
крају даје прасад способну за живот.
У интензивној производњи у свињарству увек се тежи да период од
залучења до припуста и успешне концепције буде што краћи, и да не траје
дуже од 7 – 14 дана. На дужину овог периода утиче више фактора, од којих
треба истаћи трајање претходне лактације, кондицију крмаче, исхрану у том
периоду и заступљеност појединих витамина у оброку, начин држања,
старост крмаче и др. У нормалним ситуацијама еструс у крмача се испољава
4 – 5 дана по залучењу. Пошто неке крмаче повађају после три недеље, док
друге не успевају уопште да буду оплођене, просечно време од залучења до
оплодње требало би да буде у просеку за све крмаче у запату 12 дана.
Некада је залучење вршено тек после 56 дана лактације (8 недеља),
након чега су крмаче биле у стању велике физиолошке исцрпљености и лоше
кондиције, са поремећајима у репродукцији, продуженим сервис периодом и
смањеним бројем зрелих фоликула. Такве крмаче су захтевале повећану
количину хране у циљу што бржег поправљања кондиције. Супротно томе,
при раном одлучењу прасади (21 дан) крмаче се веома мало исцрпљују, па
постоји опасност од њиховог товљења у периоду после лактације, што такође
негативно утиче на плодност. Искуства из праксе су показала да исхрана
крмача у периоду по одлучењу прасади треба да се врши по вољи, односно да
буде повећана за неких 30 % у односу на потребе. Оваква исхрана
(»флашинг« систем) доводи до већег обима овулације и раније појаве еструса.
Међутим, уколико је лактација трајала кратко и нису изгубљене веће
количине телесних резерви, »флашинг« систем је најчешће без значаја. У
случају великих губитака телесних резерви апетит толико опада да није ни
могуће применити »флашинг« систем. Дужина трајања овакве исхране треба
да је највише 15 дана. Уколико еструс изостане након овог периода,
очигледно је да узрок није у храни, већ у неком другом проблему, па дневни
оброк треба свести на око 2 kg.
Исхрана назимица
Исхрана назимица у току пораста
Правилна исхрана у периоду одгајивања будућег женског приплодног

материјала директно утиче на производне резултате крмаче, пре свега у
првом и другом прашењу, али и на дужину експлоатације. Досадашња пракса
је била да се назимице држе у објектима за тов и хране заједно са товним
материјалом. Као резултат таквог поступка одгајивања и интензивне исхране
постиже се жељена телесна маса, али се јављају проблеми са изостанком

еструса, због чега је исувише велики број назимица искључиван пре првог
припуста. Међутим, савремене меснате расе свиња одликују се већим
производним потенцијалом, па телесну масу од 80 – 90 kg постижу већ при
старости од 150 – 160 дана. Због тога се намеће потреба да се прираст
ограничи по постизању масе од 60 – 70 kg, како би се усагласила телесна маса
и време појаве првог еструса. Интензивнија исхрана у периоду пораста
доводи, истина, до пораста обима овулације, али се смањује концепција. По
постизању масе од 90 kg и старости од 190 дана треба обавити прву
селекцију, измерити дебљину леђне сланине и назимице пребацити у објекат
где ће бити у контакту са одраслим нерастом. Стрес настао због транспорта и
прегруписавања, као и присустви нераста, доводи до појаве еструса. Након
тога треба применити повећану исхрану или по вољи (»флашинг«), јер се
тиме повећава обим овулације за 1,9 јајних ћелија. За припуст користити
други еструс, пошто се при оплодњи у првом еструсу добијају мања легла.
Величина легла не зависи само од броја овулираних ћелија, већ и од
ембрионалног преживљавања.
Исхрана назимица по оплодњи
Чињеница је да повећана исхрана у првом месецу супрасности

доводи до повећања ембрионалног угињавања, због чега дневну количину
хране за назимице у овом периоду треба ограничити на 1,8 – 2 kg. Уколико
се покаже потребном корекција телесне масе, вршити је у задњој трећини
бременитости, када су и онако повећане потребе за развој фетуса. Назимице
изразито меснатих раса свиња одликују се танком сланином и малим
резервама масти у моменту постизања оптималне телесне масе за приплод.
Због смањеног конзумирања и интензивног трошења телесних резерви,
количина масти у телесним депоима може да падне испод 10%, што се
сматра минимумом, и што доводи до озбиљних репродуктивних поремећаја,
па и до излучења. То је још један од разлога за повећану исхрану и
одлагање еструса.
Исхрана нерастова
Исхрана нерастова у току пораста од 25-100 kg
У периоду пораста нераста од 25 – 100 kg врши се „перформанс”

(директан) тест, у циљу прецизног утврђивања његовог генетског
потенцијала. Исхрана младог нераста врши се по вољи и квалитетним
смешама.
Потребе у енергији. Чине их потребе за одржавање, потребе за

пораст и потребе за спермопродукцију. Сматра се да су уздржне потребе веће
за око 15 – 18 % у односу на потребе кастрата исте телесне масе, или за око
14 % у односу на уздржне потребе крмача. У оптималним условима држања
износе 0,495 МЈ МЕ/ kg W0,75, а расту за 0,018 МЈ МЕ/ kg W0,75 при сваком
смањењу температуре амбијента за један степен испод оптимума.
Потребе у протеинима. У овом периоду се најчешће користе смеше
са 16 – 18 % сирових протеина.
Потребе у минералним материјама. Због високог интензитета
пораста нераста у перформанс тесту може доћи до проблема у виду слабости
ногу, па је неопходно повећати количину минералних материја у оброку или
ограничити интензитет пораста. Одговарајућа калцификација костију захтева
повећану количину калцијума и фосфора у оброку, док је за саму
сперматогенезу важна количина цинка. Дефицит цинка у овом периоду
доводи до успоравања пораста тестиса и оштећења Лајдигових ћелија, услед
чега се смањује и синтеза хормона.
Потребе у витаминима. Ове потребе се не разликују у односу на
крмаче. Нарочито треба истаћи значај биотина, због чврстине ногу. Потребе у
биотину износе 0,3 mg/kg хране, а у случају проблема са чврстином ногу
треба повећати количину биотина на 1 mg/kg хране. За нормалан развој
герминативног ткива веома је значајан витамин А. Треба водити рачуна и о
обезбеђености есенцијалним масним киселинама, које су неопходне за
синтезу простагландина.
Исхрана нерастова у току експлоатације
Експлоатација нераста почиње по постизању телесне масе од око

120 kg, а пораст траје до четврте године живота. Исхрана треба да је
ограничена, са смешама за крмаче у лактацији које садрже 15 % сирових
протеина. Потребе у енергији одраслих нерастова су за 20 – 25 % веће од
потреба за одржавање, што значи да је дневна количина хране 1 – 1,2 % од
телесне масе. Дневне потребе у протеинима су 250 – 350 g сварљивих
протеина и 25 – 35 МЈ сварљиве енергије. Правилном исхраном се
онемогућава товљење нерастова, које доводи до отежаног коришћења,
недостатка либида и слабијег квалитета сперме.
Доминантно храниво у оброцима за нерасте је кукуруз, али његова
количина не треба да буде већа од 40 %, како не би дошло до претовљавања.
Уљане сачме треба да учествују са 6 – 8 %, а хранива анималног порекла 4 – 5
%. Количина мекиња треба да је до 12 %, а дехидроване луцерке до 7 %.
Нерастове треба хранити оброчно, један до два пута дневно, а воду давати по
вољи.
Табела 157. Потребе нераста у експлоатацији у минералима и витаминима

при 90 % суве материје оброка (NRC, 1998)1.
% или количина/
Параметри Количина/дан
kg оброка
Калцијум 0,75% 15,0 g
Фосфор укупни 0,60% 12,0 g
Фосфор доступни 0,35% 7,0 g
Натријум 0,15% 3,0 g
Хлор 0,12% 2,4 g
Магнезијум 0,04% 0,8 g
Калијум 0,20% 4,0 g
Бакар 5 mg 10 mg
Јод 0,14 mg 0,28 mg
Гвожђе 80 mg 160 mg
Манган 20 mg 40 mg
Селен 0,15 mg 0,30 mg
Цинк 50 mg 100 mg
Витамини2
Витамин А 4000 IJ 8000 IJ
Витамин D3 200 IJ 400 IJ
Витамин Е 44 IJ 88 IJ
Витамин К 0,50 mg 1,0 mg
Биотин 0,20 mg 0,40 mg
Холин 1,25 g 2,50 g
Фолна киселина 1,30 mg 2,60 mg
Ниацин доступни 10 mg 20 mg
Пантотенска киселина 12 mg 24 mg
Рибофлавин 3,75 mg 7,50 mg
Тиамин 1, 0 mg 2,0 mg
Витамин B6 1, 0 mg 2,0 mg
Витамин B12 (g/kg) 15 g 30 g/kg
1
Нормативи су засновани на конзумацији од 1,85 и 5,25 kg/дан хране. У случају мање
конзумације, концентрацију хранљивих материја неопходно је повећати.
2
Конверзија: 1 IJ витамина А = 0,344 g ретинол ацетата; 1 IJ витамина D3 = 0,025 g
холекалциферола;
1 IJ витамина Е = 0,67 mg D--токоферола или 1 mg DL--токоферил ацетата.
3
Ниацин у кукурузу , зрну сирка, пшеници и јечму није доступан. Слично, ниацин у
споредним производима житарица је слабо доступан.
ИСХРАНА ПРАСАДИ
Највећи губици у свињарској производњи јављају се управо код

прасади, чији морталитет у практичној производњи може да износи 8 – 20 %
па и више, од чега се највећи део односи на период сисања. Одлучивање
прасади је огроман стрес без обзира на старост при којој се изводи. Правилна
исхрана, нарочито при раном одлучивању, један је од најважнијих фактора за
правилно одгајивање прасади, заједно са оптималним осталим условима
производње.
Исхрана прасади на сиси

Прва храна прасади након рођења јесте колострум мајке, којим се
обезбеђују не само потребне хранљиве материје, већ и пасивна
имунозаштита. Наиме, прасе се рађа без сопствених антитела, која се усвајају
из колострума директном ресорпцијом у дигестивном тракту, и без њиховог
претходног разлагања. Изостанак варења протеина у првих неколико дана
живота је резултат нелучења пепсина и присуства трипсин инхибитора у
колоструму. Сматра се да се овом периоду живота у желуцу лучи једино
химозин, који груша млеко, а оптимална pH вредност за његово деловање је
3,5. Међутим, способност директне ресорпције антитела се брзо смањује, по
стопи од 30 % на свака три сата, а уједно се смањује и концентрација
антитела у млеку. Тиме се онемогућава и продор микроорганизама у крв.
Максимум концентрације имуноглобулина у крви прасади настаје 24 – 36
часова по рођењу, после чега постепено опада, до минимума након 3-4
недеље. Значајнија синтеза сопствених антитела почиње тек са три недеље
старости, па је то један од битних разлога што је рано одлучење прасади
веома ризичан поступак. Потребе прасади у хранљивим материјама у периоду
сисања, са изузетком гвожђа, обично се у потпуности задовољавају млеком
крмаче прве 2 – 3 недеље. После тога, због брзог пораста прасади, али и
опадања млечности после 5. недеље, неопходно је прихрањивање. Висока
сварљивост хранљивих материја из млека омогућава његово веома ефикасно
коришћење, па је за килограм прираста прасета потребно око 4 kg млека или
0,8 kg суве материје млека. Међутим, са старошћу се смањује ефикасност
коришћења млека, што је делимично последица промене структуре прираста,
у коме се повећава сува материја. Тако, на пример, удео суве материје у
новорођене прасади износи свега 19 %, док је у прасета масе 5 – 10 kg већ 32
– 34 %. Промена структуре прираста се односи и на повећање учешћа масти,
са 1 – 3 % у моменту рођења до 15 – 17 % при одлучењу. Насупрот томе,

количина протеина се знатно спорије повећава. Висока количина масти у
организму прасета је нарочито важна за првих неколико дана по одлучењу,
када може бити главни извор енергије.
Велики проблем за преживљавање прасади је мала количина гвожђа у
организму одмах по рођењу, која је последица ограниченог трансфера овог
елемента у току ембриогенезе кроз постељицу крмаче до фетуса. Млеко као
једина храна у првим данима живота садржи гвожђе само у траговима.
Резерве гвожђа у организму тек рођеног прасета се брзо троше због
интензивног развоја прасета, које после осам дана живота удвостручи телесну
масу. Уколико прасе брзо не дође до доступних извора гвожђа, после
неколико дана се развија анемија. Утврђено је да парентерално уношење
гвожђа у организам крмаче при крају супрасности не доводи до значајног
повећања гвожђа у депоима фетуса. Насупрот томе, ефикасно решење је
третирање прасади 2 – 3 дана по рођењу препаратима који садрже
одговарајући хемијски облик гвожђа. Ово третирање може да се изводи
орално, или још ефикасније интрамускуларно, инјекцијама. У исто време се
мушка прасад кастрира, а понегде им се секу и репови.
Прихрањивање прасади сувом храном треба да почне већ после 2.
недеље живота. У то време, додатна исхрана има веома мали утицај на пораст
и телесну масу, док је њен прави значај у привикавању прасади на суву
храну. Додатна исхрана захтева и значајну адаптацију ензимског система у
циљу коришћења хранљивих материја углавном биљног порекла. При
одлучењу прасади са 3 – 4 недеље старости ензимски систем није довољно
адаптиран на коришћење суве хране, па обавезно долази до мањих или већих
застоја у развоју. Тако, на пример, комплетан протеолитички ензимски
систем почиње да се развија од 14. дана, и достиже максимум са 28 – 35 дана.
Липолитички систем се формира током треће и четврте недеље, а
амилолитички од 2. недеље. Значајан разлог за неефикасно коришћење
протеина из оброка није само у недовољној количини протеолитичких
ензима, већ и у неодговарајућој pH вредности желудца, која треба да буде у
границама 2,0 – 3,5. Одговарајућа киселост у желуцу прасета неопходна је за
активирање пепсина из пепсиногена, након чега може да започне варење
протеина, а обезбеђује је хлороводонична киселина. Међутим, млечна
киселина као производ микробијалног разлагања лактозе у желуцу, инхибира
стварање хормона гастрина који је неопходан за лучење хлороводоничне
киселине. Када се млеко замени сувом храном, у којој је мало или нимало
лактозе, престаје стварање млечне киселине, а самим тим и блокада лучења
гастрина. Тек после тога може да започне лучење довољних количина
хлороводоничне киселине, адекватног закишељавања у желуцу, и
максималне активности протеолитичких фермената.
Насупрот овом проблему, липазе су активне од самог рођења прасета,
јер енергија масти чини преко 50 % од укупне енергије оброка. И за лактазу
је карактеристична висока активност одмах по рођењу, чиме се омогућава

ефикасно коришћење енергије из млечног шећера (лактозе). Међутим, у
новорођених прасади не постоји малтаза и сахараза. Њихова количина се
постепено повећава у току развоја, па је прасе по одлучењу способно да
доста ефикасно вари сахарозу. Ипак, не препоручују се веће количине
сахарозе у оброку за прасад, јер она погодује развоју E. coli и појави цревних
поремећаја и пролива. Амилаза се, такође не лучи у младих прасади. Њена
секреција постепено расте након почетка додатне исхране, па се скроб као
главни извор енергије све ефикасније користи. Најлакше и најбоље се вари
скроб из кукуруза, затим из пшенице, а знатно мање скроб из кромпира и
тапиоке.
Прихрањивање прасади
У прве три до четири недеље старости највећи део потреба се

подмирује из млека. Међутим, већ после прве недеље живота јавља се
дефицит у појединим хранљивим материјама, најпре у протеинима, а затим
и енергији. Тај дефицит је у почетку минималан, али већ после друге
недеље живота намеће потребу за додатном исхраном прасади. У почетку,
хранљиве материје из суве хране се веома лоше користе, за шта постоји
више објашњења. Један од разлога за неефикасно коришћење протеина из
додате хране је њихово краће задржавање у дигестивном тракту (око 19
часова). Насупрот томе, протеини из млека се задржавају и до 48 часова,
захваљујући претходном грушању. Решење овог проблема је у коришћењу
хидролизованог рибљег брашна и посебно обрађених протеина соје, јер се
они боље и брже варе и у условима краћег задржавања у дигестивном
тракту.
За разлику од протеина млека, лактоза се може ефикасно заменити
глукозом, док се други шећери не препоручују јер стимулативно делују на
развој E. coli. Скроб као полисахарид у периоду сисања се практично не
може користити као извор енергије, али својим присуством стимулише
раније лучење амилазе. Млечне масти се доста ефикасно могу заменити
биљним уљима. Животињске масти су мање погодне, а нарочито говеђи
лој.
Након одлучења прасади, сува храна постаје једини извор
потребних хранљивих материја. Навика да се конзумира што већа
количина суве хране нарочито је важна при раном одлучењу прасади, а
њено стицање се поспешује одговарајућим квалитетом и укусом оброка.
Исхрана се врши по систему »мало а често«, храном у брашнастом облику
али без претераног ситњења. Поред хране, прасадима треба понудити и
воду, и поред мишљења да се млеком обезбеђује довољно течности.
Уколико су прасад ненавикнута да пију воду, након одлучења брже
дехидрирају и више заостају у порасту.
Одлучивање прасади
Представља вишеструки стрес, настао искључивањем млека,

променом места боравка и прегруписавањем. Међутим, стрес ће бити знатно
мањи уколико је прасе претходно навикнуто да конзумира веће количине
суве хране. Сматра се да у моменту одлучивања конзумација хране треба да
износи 100 – 200 g, односно да прасе половину својих потреба задовољава из
суве хране (бар 50 g). Овај критеријум се тешко испуњава при раном
одлучивању прасади. У прасета ненавиклог на суву храну смањено је варење
и ресорпција хранљивих материја, а повећан је губитак хранљивих материја и
воде фецесом. Већа концентрација несварених материја у фецесу одлична је
средина за развој микрофлоре, пре свега E. coli, услед чега се чешће јавља
пролив. Све то је праћено бржим трошењем телесних резерви, пре свега
масти, чија се количина смањује за половину у првој недељи по одлучењу. Из
тог разлога је неопходно максимално прилагодити услове спољне средине,
пре свега температуре, која треба да износи 26 – 28C. При нижим
температурама неопходно је обезбедити за сваки степен испод оптимума
0,016 КЈ МЕ/ kg W0,75 дневно, уз уздржне потребе које износе 0,5 МЈ МЕ/kg
W0,75. Препручује се укључивање минералних материја и витамина у воду за
пиће, како би се бар делом надокнадио њихов губитак услед пролива и велике
дехридације. Велики проблем је и у чињеници да је титар антитела најнижи
управо у времену залучења, што додатно погодује развоју E. coli, проливу и
оштећењу слузокоже дигестивног тракта. Дуготрајнији проливи доводе до
озбиљнијег оштећења слузокоже, услед чега се трајно смањује способност за
ресорпцију хранљивих материјала, па оваква грла предствљају лош товни
материјал. У циљу лечења пролива користе се антибиотици, али они врше
супресију целокупне микрофлоре, па се смањује синтеза витамина B
комплекса у цревима. Све то скупа доводи и до испољавања различитих
симптома дефицита појединих витамина (авитаминозе), због чега је веома
важно давање витамина водом за пиће.
Постоји више система за одлучивање и гајење прасади, с тим што су
неки чисто историјског значаја, а неки применљиви само у изнуђеним
ситуацијама.
Првобитан систем одлучивања прасади је захтевао да прасад сиса 8
недеља, и био је најприроднији. У оваквом систему са прихрањивањем је
почињано у трећој недељи, смешама које су садржале око 16 % сирових
протеина. Првих 15 дана прасад су била са крмачом, и добијала су само
млеко. После 15. дана започиње одвајање прасади од крмаче, најпре кратко, а
затим све дуже. После 28. дана прасад су бивала са крмачом практично само
ноћу. Одвајање је имало за циљ да се крмаче мање исцрпљују, као и да
прасад конзумирају додату храну. При залучењу прасади постизана је телесна
маса од 16 – 18 kg.
У другом систему, одлучење прасади се обавља при старости од 35 –

42 дана. Прасад се прихрањује од 14. дана, најпре стартер смешама са 22 – 20
% сирових протеина., а по постизању 15 kg телесне масе гровер смешама са
17 – 18 % сирових протеина. Оваквим начином гајења постиже се телесна
маса прасади од 18 – 20 kg при старости од 8 недеља живота.
Рано одлучивање прасади се врши при старости од 3 – 4 недеље. Има
за циљ повећање индекса прашења крмача. Међутим, рано одбијена прасад
захтевају коришћење квалитетније и скупље хране, као и обезбеђење
повољнијих услова средине, пре свега више температуре. Осим тога, ова
прасад су осетљивија и подложнија бројним болестима, што чешће захтева
ветеринарске интервенције. Циљ раног одлучивања је скраћење периода
сисања и сервис периода (5 – 8 дана) чиме се повећава индекс прашења.
Међутим, у пракси се дешава и супротно: крмаче које су раније залучене
често имају дужи сервис период и мање легло.
У ређим ситуацијама јавља се потреба да се прасад одмах по рођењу
одвоје од крмаче, што захтева исхрану млеком других животињских врста,
или адекватним заменама. На тај начин се могу сачувати прасад уколико је
дошло до изостајања лучења млека (агалакције), угинућа мајке, као и
(прекобројна) прасад из великих легaла. Уколико се прасад одвоје од мајке
одмах по рођењу, и буду лишена колострума, морају се држати у чистом и
топлом амбијенту и парентерално добијати заштитна антитела (свињске гама
– глобулине). У циљу бољег преживљавања неопходно је да прасад остану са
крмачом 1 – 2 дана, ради добијања довољно колострума за адекватну имуно
глобулински заштиту. Уколико је то из неког разлога неизводљиво, било би
пожељно да прасад добију макар минималну количину колострума неке друге
крмаче, или чак колострум краве. За каснију исхрану овакве прасади може се
користити кравље млеко, али оно има мању енергетску вредност, па ће
прирасти бити нижи. Уместо млека могу се користити и адекватне замене.
Састав једне од замене може да буде следећи (g/l): казеина 44,3; глукозе 44,1;
свињске масти 33,0; сојиног лецитина 2,0; минерали и витамини. Течну
замену млека треба давати што чешће у току дана (најмање четири пута).
Размишљало се и о коришћењу оваквог система одлучивања и гајења у већем
обиму, а не само у изнуђеним ситуацијама. Потенцијално, његовом применом
би се добио већи број прасади у току године по крмачи, али је њихова
исхрана јако скупа и компликована. Осим тога, због тако раног одлучивања
долази до одлагања еструса, јер инволуција материце не може да се заврши
пре 16 – 17 дана. Појава еструса пре овог времена не завршава се
концепцијом, па нема ни повећања индекса прашења. У случају успешне
концепције, већи број крмача праси мала легла, што анулира неке почетне
позитивне ефекте.
На крају се поставља озбиљна дилема да ли рано залучење има
смисла или не. У том смислу се код нас најчешће користи компромисно
решење одбијања прасади са 4 – 6 недеља старости.
Исхрана одлучене прасади

Односи се на део животног циклуса прасади по одлучењу (са 4 – 6
недеља) до око 25 kg телесне масе (12 недеља старости). Након одлучења,
конзумација је мала, да би после неколико дана због изгладнелости дошло
до наглог пораста, што може изазвати додатне проблеме у варењу. Из тог
разлога већина стручњака препоручује ограничену исхрану прасади по
одбијању, која се састоји у давању истих количина концентрата као и пред
само одлучење. Ова ограничена исхрана треба да траје 7 – 8 дана, након
чега долази до битнијег повећања лучења дигестивних ензима. Свако даље
продужење рестрикције у храни доводи до непотребних застоја у порасту.
Ограничене количине хране треба давати у више оброка, како би се
обезбедило што боље закишељавање мањих партија у желуцу, а тиме и
ефикасније деловање протеолитичких ензима. Додатно закишељавање се
може постићи укључивањем органских киселина у оброк. Пожељно је да
при ограниченој исхрани буде повећана концентрација минерала, витамина
и других додатака, због њиховог смањеног усвајања. Још је боље решење
давање минерала и витамина водом, јер првих дана по залучењу воду пију и
прасад која су ненавикнута на конзумирање суве хране.
Најповољнији извор протеина за тек одбијену прасад јесте млеко у
праху, али је због високе цене његова примена ограничена на кратак период
прихрањивања на сиси и период непосредно по залучењу. Погодност
коришћења млека у праху је и због велике количине лактозе, која је у том
периоду главни извор енергије. Лактоза повољно делује и на продукцију
млечне киселине и одржавање одговарајуће киселости у желуцу. Неколико
дана по залучењу долази до адаптирања дигестивног тракта, па основни
извор протеина постају биљна хранива, допуњена неопходним количинама
хранива анималног порекла. По својој хранљивој вредности али и цени,
најважније биљно храниво је соја, у виду квалитетне сачме, или пуномасног
зрна претходно обрађеног тостирањем, екструдирањем или
микронизацијом. У поређењу са сачмом, пуномасна соја (зрно) се одликује
високим садржајем квалитетних уља, којима се обезбеђује велики део
потребне енергије.
Главни извори енергије за прасад на сиси јесу млечна маст и
лактоза. По одлучивању прасади извори енергије се мењају. Уколико се у
концентратним смешама користи млеко или сурутка у праху, главни извор
енергије је лактоза. Укључивањем биљних масти у оброк постиже се
повећање његове енергетске вредности, али и укусности. Термичком
обрадом зрна житарица долази до желатинизације (цепања) молекула
скроба, па се повећава његова искористивост у смислу извора енергије.
Задовољењу потреба у минералима треба приступити опрезно због неких
специфичних проблема. Тако, на пример, при коришћењу већих количина

сточне креде као јефтиног и издашног извора калцијума, долази до
неутрализације желудачне киселине, па се смањује искоришћавање
протеина. Због тога неки аутори препоручују смањење количине
калцијума у оброцима за прасад. Други минерали немају такве особине,
јер се најчешће користе у сулфатним облицима, и тиме додатно доприносе
закишељавању садржаја желуца. Врста извора и количина додатог
калцијума зависе и од врсте извора фосфора. Тако, на пример, уколико се
користе моно- и дикалцијум-фосфат, неопходне су мање количине сточне
креде, док при употреби моноамонијум-фосфата треба користити веће
количине креде.
Потребе прасади у витаминима су доста изучаване, али је и поред
тога тешко дати прецизне препоруке, пре свега због великих разлика у
степену њиховог усвајања. Из напред изнетих разлога сматра се бољим
давање витамина водом, а не храном. Потребе прасади у периоду од
одлучења па до стављања у тов (50 – 60 дана) се брзо мењају. Због тога је
неопходно коришћење три врсте смеша: предстартера, стартера и гровера.
Предстартер смеша треба да садржи 22% протеина и користи се за
прихрањивање прасади на сиси и у првим данима по раном одбијању.
Садржи веће количине млека или сурутке у праху. У циљу повећања
енергетске вредности смеше, пожељно је додавање масти (5 – 8 %), пре
свега биљних уља, јер садрже више енергије и лакше се аплицирају у
односу на свињску маст. Поред масти, могу се укључити лако искористиви
шећери, као што су глукоза или декстроза, као и различити адитиви.
Oбзиром на високу цену ове смеше, употребљава се 1 – 2 kg по прасету.
Уколико се прасад одлучују са 30 и више дана, одмах се користи стартер
смеша, док се предстартером хране лака, млада и кржљава прасад. Стартер
смеша треба да садржи 20 % протеина, и састоји се од квалитетних
протеинских хранива биљног и животињског порекла, као што су сојина
сачма или пуномасна термички обрађена соја, рибље брашно и квасац. У
циљу повећања енергетске вредности пожељно је укључивање сурутке у
праху и масти. Стартер смеша се користи за касније одлучена прасад и при
телесној маси од 5 – 15 kg, а укупни утрошак у овом периоду је око 15 kg
смеше. У задњој фази одгајивања прасади (15 – 25 kg) употребљава се
гровер смеша. Она је по саставу још једноставнија (и јефтинија) од
претходне, садржи 18 % протеина и базира се на житарицама, сојиној сачми
и рибљем брашну. Гровер смеша се користи у количини од 25 kg по
прасету. У циљу смањења растура хране, спречавања декомпозиције
мешане хране, смањења броја присутних микроорганизама и спречавања
даље контаминације, препоручује се да смеше за прасад буду пелетиране.
Истина, овај поступак обликовања хране представља додатни трошак, али је
још већа вредност постигнутих ефеката.
Прираст прасади од одлучења па до стављања у тов креће се у

границама од 300 – 450 g дневно, уз утрошак хране по кг прираста од 1,7 –
2,3 kg. На интензитет прираста и утрошак хране утиче више фактора. На први
поглед изгледа да форсирање прираста нема алтернативу. Међутим, неки
резултати указују да прасад која у овом периоду остварују нижи прираст
касније компензују изгубљено и боље користе храну, како у периоду
одгајивања, тако и у тову. И поред оваквих сазнања, савремени концепт
одгоја прасади заснива на интензивној исхрани, јер у практичним условима и
при ограниченој исхрани постоји опасност од раслојавања животиња и појаве
већег броја кржљаваца.
Адитиви у исхрани прасади

Специфичност варења и усвајања хране у тек одбијене прасади
захтева употребу различитих додатака. На првом месту су свакако
антибиотици, који су просто незаменљиви у лечењу и превенирању цревних
проблема. У новије време користе се пробиотици у циљу обнављања корисне
цревне микрофлоре, и пребиотици који врше супресију штетне микрофлоре.
Коригентима мириса и укуса подстиче се конзумирање суве хране, што је
важно још у периоду сисања. Употребом органских киселина обезбеђује се
оптимална киселост у желудцу, а самим тим и ефикасније коришћење
протеина оброка. Најмање су истражени ензими, који треба да помогну у
коришћењу хранљивих материја. За сада се највећи ефекат постиже
термичком припремом хране, јер се тиме повећава искористивост хране и при
постојећем статусу ензима.
ИСХРАНА СВИЊА У ТОВУ
Основни циљ коме се тежи у тову свиња је да се коришћењем

претежно хранива биљног порекла, уз минималну количину хранива
животињског порекла, уз што мањи утрошак хране, и за што краће време,
постигну што већи прирасти. Нормално, за остварење таквих циљева
неопходно је да грла буду високог генетског потенцијала, као и да
смештајни услови буду адекватни. Тов свиња треба да буде тако
организован да се за 170 –180 дана живота постигне телесна маса од 95 –
105 kg, што значи да је дневни прираст 650 – 700 g. Утрошак хране варира
у интервалу од 2,7 – 4 kg, што зависи од више фактора, пре свега од
генетског потенцијала и квалитета хране. Квалитет трупа свиња зависи
такође од овог фактора.
Потребе свиња у тову у хранљивим

материјама
Укупне потребе свиња у тову јесу сума уздржних и потреба за
синтезу мишићног, али и масног ткива. Један од најважнијих циљева
селекције јесте повећање меснатости, али је ова особина у негативној
корелацији са плодношћу. Са друге стране, без обзира што је данас
сланина (маст) готово непожељан производ, немогуће је потпуно спречити
њену синтезу, већ само у одређеној мери контролисати.
Просечне уздржне потребе свиња за цео период това износе 10,6
МЈ МЕ дневно, или око 0,88 kg хране. Уколико се постигне ефикасније
коришћење хране за задовољење других потреба, уздржне потребе ће у
мањем проценту да оптерећују цену јединице производа, што је и основа
рационалне производње у тову свиња, али и у било ком другом виду
производње. На потребе у енергији утиче висина прираста, као и његова
структура. Веће учешће масти у прирасту повећава и потребе у енергији,
јер је за kg прираста меса потребно 15 МЈ МЕ, а за kg прираста масти 50
МЈ МЕ. Узрок овако велике разлике није само у већој енергетској
вредности масти, већ и у већем учешћу суве материје у мастима (85 –
90 %) у односу на мишиће (20 – 25 %). Наведене разлике јасно говоре да је
најбољи начин за ефикасније коришћење хране, а самим тим и јефтинију
производњу, промена структуре прираста у смислу смањења лагеровања
масти. Поред свега тога, потребе у енергији зависе и од температуре
амбијента, и обрнуто су пропорцијалне маси свиње. Наиме, теже свиње
ослобађају више топлоте у метаболичким процесима, па им је потребно
мање енергије за одржавање телесне температуре. У процесима синтезе
протеина ослобађа се више топлоте него при синтези масти, јер се део
телесних масти депонује из хране без икакве промене структуре масних
киселина.
Основни и најјефтинији извор енергије за свиње у тову јесте
скроб из зрна житарица, у знатно мањој мери маст из појединих хранива,
док се врло ретко додаје маст у храну. У задњем случају препоручује се
додавање животињских масти а не биљних уља, и то само у првој фази
това, док у другој фази не треба додавати маст јер долази до омекшавања
сланине. Употреба једног дела протеина као извора енергије је
неизбежна, како због вишка протеина у оброку, тако и због мале
биолошке вредности.
Слика 127. Тов свиња
За максималну синтезу мишићног ткива неопходно је прецизно

задовољење потреба свиња у протеинима, не само количински, већ и у
појединим есенцијалним аминокиселинама. При дефициту протеина или
есенцијалних аминокиселина долази до повећаног депоновања масног ткива,
док је вишак протеина у оброку нерационалан јер се користи у енергетске
сврхе. Потребе у протеинима се, такође деле на уздржне и потребе за синтезу
мишићног ткива. Уздржне потребе се тешко утврђују, и сматра се да износе
зависно од телесне масе 30 – 60 g дневно. Потребе у протеинима за
производњу зависе пре свега од расне припадности и пола, али и од нивоа
исхране, садржаја сирових влакана у оброку, сварљивости и биолошке
вредности протеина и др. Познавање генетских одлика товног материјала је
прва важна мера у циљу максималног прецизирања потреба у протеинима.
Разлике између кастрата и назимица су, такође веома значајне, а право
решење је одвојено држање и храњење, као и ограничена исхрана кастрата у
другом делу това. Једини циљ рестрикције исхране треба да буде
ограничавање депоновања масти, услед чега, истина, долази и до смањења
прираста, а за то се користи максимално избалансирани оброк. Повећани
садржај сирове целулозе у оброку делује депресивно на коришћење свих
хранљивих састојака, па и протеина. И на крају, већа биолошка вредност
доприноси значајном смањењу потреба у протеинима. Због свега тога код нас
се свињама у тову дају две врсте смеша, и то при маси од 20 – 60 kg смеша са
16 % протеина, и при маси од 60 – 100 kg смеша са 14 % сирових протеина.
Табела 158. Потребе у енергији и аминокиселинама за свиње у тову храњене

ad libitum при 90 % суве материје оброка (NRC, 1998).
3-5 5-10 10-20 20-50 50-80 80-120
Просечна телесна маса (kg) 4 7,5 15 35 65 100
Садржај DE (MJ/kg) 14,23 14,23 14,23 14,23 14,23 14,23
Садржај ME (MJ/kg)1 13,66 13,66 13,66 13,66 13,66 13,66
Оцењено конзумирање МE (MJ/дан 3,43 6,78 13,66 25,31 35,19 41,96
Оцењено конзумирање хране (g /дан) 250 500 1000 1855 2575 3075
Сирови протеин (%)2 26,0 23,7 20,9 18,0 15,5 13,2
Аргинин 0,54 0,49 0,42 0,33 0,24 0,16
Хистидин 0,43 0,38 0,32 0,26 0,21 0,16
Изолеуцин 0,73 0,65 0,55 0,45 0,37 0,29
Леуцин 1,35 1,20 1,02 0,83 0,67 0,51
Лизин 1,34 1,19 1,01 0,83 0,66 0,52
Метионин 0,36 0,32 0,27 0,22 0,18 0,14
Метионин + цистин 0,76 0,68 0,58 0,47 0,39 0,31
Фенилаланин 0,80 0,71 0,61 0,49 0,40 0,31
Треонин 0,84 0,74 0,63 0,52 0,43 0,34
Триптофан 0,24 0,22 0,18 0,15 0,12 0,10
Валин 0,91 0,81 0,69 0,56 0,45 0,35
1
Подразумева се да МE износи 96 % од DE. У оброку заснованом на бази кукуруза и
сојине сачме, МЕ износи 95 – 96 % од DE.
2
Потребе у сировим протеинима и аминокиселинама су засноване на бази оброка
кукуруз – сојина сачма.
Техника исхране свиња у тову

Главно храниво у оброцима за товне свиње је кукуруз, који учествује
са 60 па и више процената. Међутим, велико учешће кукуруза негативно
утиче на квалитет сланине, а поред тога, кукуруз је дефицитаран у погледу
квантитета и квалитета протеина. После кукуруза у обзир долази јечам, који
доприноси добијању квалитетније сланине, али је то је скупље храниво. У
циљу задовољења потреба за протеинима користе се сојина и сунцокретова
сачма (4 – 8 %), док се зрнасте легуминозе ређе употребљавају. У исту сврху
се користи и луцеркино брашно (3 – 7 %). Хранива анималног порекла се
употребљавају углавном само у првој фази това, до 60 kg, и то најчешће
рибље брашно (3 – 5 %). У новије време се у циљу задовољења потреба за
есенцијалним аминокиселинама користе синтетички лизин и метионин.

Мекиње и репини резанци се најчешће употребљавају у циљу разређења
оброка, и спречавања претераног депоновања масти. Оброку се може
додавати и маст (до 5 %), ради повећања укусности хране, али и енергетске
вредности. У неким земљама, па и крајевима код нас, тов свиња се заснива на
већим количинама кромпира.
Храна за тов свиња даје се у виду смеша концентрата, као мливо или
пелети. Самлевеност (уситњеност) коришћених хранива треба да је умерена јер
је у противном теже и мање конзумирање. Сварљивост хранљивих материја из
зрнасте хране знатно се повећава већ пошто се зрно разбије грубом мељавом,
док је даље побољшање од грубе до фине мељаве знатно мање.
Главна дилема у избору система исхране свиња у тову јесте између
ограничене и исхране по вољи, као и између суве и влажне исхране.
Исхрана по вољи обавља се најчешће из аутоматских хранилица, и
сувом храном. Постизање високог прираста у тову подразумева и велику
конзумацију хране, што се најлакше постиже при исхрани по вољи. Међутим,
у таквом систему се лако погоршава квалитет трупова, односно повећава
депоновање масти, уз истовремено повећање утрошка хране. Овај проблем је
нарочито изражен у раса свиња нижег генетског потенцијала, као и при
коришћењу смеша са високом концентрацијом енергије. Оброчна
(ограничена ) исхрана се обавља из валова или са пода, сувом или влажном
храном, и то два пута дневно. Неки аутори сматрају да нема разлика у
прирасту и утрошку хране, па и у квалитету трупова, уколико се свиње хране
само једном дневно, под условом да при томе добијају потребну количину
хране. Уколико се примењује ограничена исхрана, смањује се и депоновање
масти, али још више и дневни прирасти, тако да се на крају често добијају
негативни резултати (табела 159). Такође, при ограниченој исхрани расте
учешће уздржних потреба у утрошеној храни, што поскупљује производњу. И
на крају, ограничена исхрана захтева одговарајуће димензије боксова, са
довољно места за свако грло поред валова (30 – 35 cm), као и одговарајуће
уређаје за дозирање хране. Због свега тога, при ограниченој исхрани треба
максимално добро познавати производни потенцијал свиња, а рестрикцију
спровести у односу на енергију, а не и протеине.
Што се тиче суве и влажне исхране, оба система имају више
предности, али и недостатака. Експериментално је доказан мањи утрошак
хране, као и друге погодности, при коришћењу влажног система исхране.
Међутим, дефинитивни избор система може да се донесе тек на основу
конкретних услова на фарми.
Предности сувог система исхране су вишеструке. Пре свега, могуће је
коришћење једноставније, али и јефтиније опреме, као и потпуно
механизовање исхране, чиме се поједностављује организација радног
времена. При сувој исхрани обезбеђује се повољнији микроклимат, што је
пре свега важно за зимски период и повишену влажност. Поред тога,
димензије боксова нису строго одређене јер је исхрана сувим смешама по

вољи. Као главни недостатак овог система наводи се већи растур хране, као и
појава прашине у објекту.
Табела 159. Утицај ограничене исхране на производњу и квалитет трупа

свиња у тову (Haydon и сар. 1989)
Ограничење, %
Параметри: По вољи
85 % 70 %
Дневни прираст, g 848 745 586
Утрошак хране, kg
- по хранидбеном дану 2,99 2,50 2,11
- по kg прираста 3,56 3,39 3,66
Квалитет трупа
- рандман, % 78,40 76,75 75,50
- дебљина сланине, cm 4,00 3,22 2,78
- садржај меса у полуткама, % 58,31 60,71 61,53
Садржај протеина у месу, % 2,30 2,54 2,80
- садржај масти, % 40,86 36,63 32,58
- садржај воде, % 44,74 47,63 48,15
Влажни систем исхране такође има више предности. Пре свега овим
системом се омогућава коришћење различитих течних споредних производа
као што су: сурутка, меласа, кланични отпаци и помије, уз смањење растура
хране. Такође, могуће је коришћење и силираног зрна кукуруза, а мешање
основног оброка са допунском смешом и течним додатком може да се обавља
на лицу места. Међутим, влажни систем има и више недостатака. Као прво,
организација исхране је компликованија јер захтева присуство радника у
поподневној смени као и викендом. Затим, влажном исхраном се повећава
влажност у товилишту, што је нарочито непожељно и неповољно у току зиме.
Остаци влажне хране у валовима се лако кваре, нарочито у време летњих
врућина, и представљају жариште за кварење нових количина хране, као и за
цревне проблеме у свиња. При исувише широком односу воде ихране опадају
прирасти и јављају се обољења дисајних органа, нарочито зими, као последица
високе влаге у објекту. И на крају, влажна исхрана захтева строго одговарајуће
домензије боксова, са довољно места за свако грло поред валова.
Влажна храна се спрема (меша) у такозваним централним кухињама,
одакле се цевоводима допрема до валова. Једноставан начин који је
примењиван на неким старијим фармама је да се у валове прво налије вода
или неко течно храниво, а затим преко ње дода концентрат. Након тога
мешање оброка обављају саме свиње у току конзумирања. Сматра се да је
оптималан однос хране и воде при влажној исхрани 1 : 2, док се добро
резултати постижу и при односу 1: 3. Међутим, исувише широк однос, то јест
разводњеност оброка, може да доведе до смањења конзумирања и

декомпоновања оброка.
Искоришћавање хране и квалитет трупова

свиња у тову
Максимално искоришћавање хране свиња у тову и постизање високих
производних резултата зависи од бројних фактора, као што су раса и тип
свиња, пол, старост и телесна маса, брзина прираста, структура оброка,
обрада хране, систем исхране, температура товилишта и др.
Утицај расе и типа свиња
Генетска предиспозиција свиња је у условима истоветне исхране

пресудна за квалитет трупова, односно проценат меснатости. Примитивне
расе свиња и у условима најоптималније исхране остварују знатно мању
меснатост у односу на савремене расе, Са друге стране, и међу савременим
расама са високом меснатошћу постоје мање или веће разлике у квалитету
мишићног ткива, што је веома важно за прерађивачку индустрију. Садржај
меса и његов квалитет варирају и унутар појединих раса, што представља
основу за даљи селекцијски рад. Тако, на пример, садржај меса варира од 28
– 30 % па чак до преко 40 %.
Утицај пола свиња
У већини земаља па и код нас пракса је да се тове некастрирана

женска и кастрирана мушка грла. Главни разлог за то је, по некима,
непријатан мирис меса некастрираних мушких грла, као и међусобно
узнемиравање и непланирано оплођење у товилишту. Под утицајем
присутних полних хормона обим синтезе мишићног ткива у нерастова је за
око 20 – 25 % већи, а у назимица за око 10 %, у односу на кастрате. Већи
обим синтезе мишићног ткива у нерастова и назимица има за последицу и
већу ретенцију азота, као и ослобађање веће количине топлотне енергије.
Супротно томе, одсуство полних хормона у кастрата делује смирујуће и
снижава базални метаболизам, чиме се смањује разлика у ефикасности
коришћења хране. Међутим, и поред тога, кастрати троше највише хране по
јединици прираста, јер имају веће депоновање масти. Брзина прираста у
кастрата и назимица је приближна у условима мање интензивне исхране, али
при повећању нивоа протеина у оброку разлика постаје евидентна у корист
назимица. Једино право решење за смањење ових разлика јесте одвојени тов
по половима. Тиме се пре свега омогућује завршетак това при различитим
телесним масама и различитом трајању, затим различит степен рестрикције

исхране (у кастрата треба да је већи), као и употреба смеша са различитим
процентом протеина ( у кастрата су потребе мање). Међутим, и поред
познавања свих ових предности, у нашој пракси се још увек не примењује
овакав начин това. Са друге стране, поставља се питање стварне
сврсисходности кастрирања мушких грла, с обзиром на постизање мање
меснатости и већи утрошак хране.
Утицај старости и телесне масе свиња
Са порастом телесне масе свиња расте и утрошак хране по јединици

прираста, а објашњење је већ предходно дато. Наиме, са порастом телесне масе
мења се и структура прираста, у коме расте учешће суве материје и масти, а
самим тим повећавају се и потребе. У циљу максималне рационалности
неопходно је да се тов свиња заврши при маси од око 100 kg. Међутим, при
ограниченој исхрани, тов може да се настави и до нешто већих маса без
битнијег погоршања квалитета трупова. За неке специјалне производе, на
пример шунку, обавезан је тов до већих маса. Старија грла, излучена из
приплода, тове се у циљу поправљања кондиције, при чему највећи део
прираста чини маст. При оваквој врсти това користе се јефтинија
угљенохидратна хранива, као и веће количине волуминозне хране (зелена маса,
репа, бундеве и др). У овако товљених свиња рандман масти је преко 40 %.
Утицај брзине пораста
Основни циљ у тову свиња јесте постизање што већих дневних

прираста уз што мањи утрошак хране. При повећању дневног прираста
скраћује се трајање това, што значи да се у релативном смислу смањује
учешће уздржних у укупним трошковима. Међутим, када почне обимније
депоновање масти, смањује се ефикасност коришћења оброка. Мање меснате
расе и кастрати одликују се управо већом синтезом масног ткива, па је за њих
неопходан и нижи интензитет исхране.
Утицај структуре оброка
Главно енергетско храниво код нас је кукуруз, који се одликује

највећим процентом скроба и масти (уља). Употребом кукуруза синтетише се
мекана и мазива сланина, која није по укусу потрошача, али има већу
биолошку вредност масних киселина. Слични ефекти се добијају при
коришћењу термички обрађеног зрна соје (више од 10 % у односу на оброк),
већих количина сунцокретове сачме, као и при коришћењу биљних уља (више
од 5 %). Заменом дела кукуруза пшеницом или јечмом у завршници това
смањује се депоновање масти и мења њихова структура. Међутим, због мање
сварљивости јечма треба рачунати на неефикасније коришћење оброка и

пораст цене исхране. При употреби кромпира добија се, такође, тврђа сланина.
У циљу смањења концентрације енергије у оброцима са кукурузом,
уводе се хранива (разређивачи) ниже енергетске вредности а са више влакана,
каква су мекиње, луцеркино брашно и суви репини резанци. Оваква хранива
доприносе смањењу сварљивости оброка, услед чега се смањује и
депоновање масти. Међутим, истовремено расте и утрошак хранљивих
материја, како енергије, тако и протеина, што чини неоправданим коришћење
већих количина оваквих хранива. Пошто сав разређивач завршава у фецесу,
повећава се и проблем његовог уклањања.
Нека хранива негативно утичу на мирис и укус меса и масти. Такви су
рибље брашно и сојина сачма са већим процентом масноћа, као и неко
коровско семење, пореклом из очињака.
Утицај пелетирања, микронизације и екструдирања хране
У поглављу о храни за животиње набројане су различите предности

пелетирања хране, које се односе на мањи растур и декомпозицију, лакше
конзумирање, смањење микробиолошке контаминације, физичке промене
хранљивих састојака и др. У многим развијеним земљама ово је постао
уобичајен и редован поступак у припреми хране за животиње, док се код нас
ретко користи, нарочито у свињарству, због одређеног повећања цене
Микронизација представља термички поступак припреме хране, чиме
се пре свега повећава сварљивост скроба. Нарочито је важна као могућност за
припрему хране за младе животиње, које имају недовољно амилолитичких
ензима.
Екструдирање ј комбинација повећане температуре, притиска и влаге,
а користи се у циљу повећања искористивости оброка, као и за елиминисање
антинутритивних материја. Код нас се ретко примењује, јер захтева
специфичну и скупу опрему. На овај начин се обрађује пре свега соја.
Утицај температуре у товилишту
На резултате у тову утичу екстремно ниске и високе температуре. У

току високих летњих температура смањује се и конзумирање, а самим тим и
прирасти. Једно од делимичних решења за овај проблем је повећање
концентрације оброка, као и обезбеђење довољних количина хладне воде за
пиће. Са друге стране, ниске зимске температуре у товилишту утичу на
повећање потреба за терморегулацију, што опет доводи до опадања прираста.
Део проблема који се односи на неповољну температуру у товилишту решава
се одговарајућим системом за вентилацију и термоизолацијом објеката.
ИСХРАНА ЖИВИНЕ
У савременим условима исхрана живине представља један од

најважнијих фактора у организацији производње живинског меса и јаја,
обзиром да трошкови исхране чине 60-70% укупних трошкова. Исхрани
живине треба посветити посебну пажњу, јер се тиме у великој мери утиче на
економичност производње.
Захваљујући бројним експерименталним истраживањима из ове
области у последњих неколико деценија, учињен је значајан напредак у
живинарској производњи, како у свету тако и у нашој земљи. Унапређењу
производње код нас значајно је допринео увоз великог броја хибрида живине
са високим генетским потенцијалом. Гајење ових хибрида је захтевало
одговарајуће промене у систему држања и исхране. Са полуекстензивног или
екстензивног начина држања прелази се на њихово гајење у потпуно
контролисаним условима. Живина се гаји у затвореним објектима, са подним
или кавезним системом држања, без могућности да сама тражи храну или
неке њене компоненте. То захтева квалитетну исхрану уз коришћење
потпуних, добро избалансираних смеша у погледу садржаја свих неопходних
хранљивих састојака и ангажовање одгајивача. Одгајивач набавља потпуне
смеше од познатих и проверених произвођача (фабрика сточне хране и
мешаона) који у сваком тренутку имају на располагању велики број
квалитетних хранива и додатака. На основу препорука које даје произвођач
хибрида, заснованих на научној основи, фабрике сточне хране
састављају потпуне смеше, посебно за сваку врсту, хибрид и категорију
живине. На овај начин могуће је испољавање генетског потенцијала и
добијање производа (меса и јаја) доброг квалитета.
Поред генетике, знање о исхрани и интензиван развој у последњих
неколико деценија су допринели да се скрати дужина трајања това бројлера
од 56 на 42 дана (у неким земљама на 32-35 дана) и смањи утрошак хране за
kg прираста испод 2 kg. Кокош носиља јаја за конзум у току производног
циклуса може да снесе више од 300 јаја (преко 17 kg јајне масе), уз утрошак
хране од око 2,2 kg за 1 kg произведених јаја.
Утврђене су потребе у појединим хранљивим материјама
(протеинима-аминокиселинама, енергији, минералним материјама и
витаминима) за поједине врсте и категорије живине, како уздржне, тако и
потребе за пораст и производњу јаја. Да би се ове потребе у потпуности
задовољиле неопходно је познавање грађе и функције органа за варење код
живине, основних принципа варења и ресорпције хранљивих материја, као и
ефикасности њиховог претварања у производе (месо и јаја). Исто тако,
Исхрана живине 813
потребно је познавање састава и хранљиве вредности, као и других

карактеристика хранива (мириса, укуса, садржаја штетних и токсичних
материја и искористивости појединих хранљивих састојака). То омогућава
сигурну оцену неког хранива, што пружа могућност одређивања његовог
процентуалног учешћа у појединим смешама.
Истраживања су данас углавном усмерена на испитивање утицаја
органски везаних микроелемената (селена, бакра, гвожђа, цинка, мангана,
хрома и др.) и ензима, посебно када основну енергетску компоненту оброка
за живину чине зрна житарица која садрже већу количину нескробних
полисахарида (β-глукана и арабиноксилана). Одређена испитивања посвећена
су и другим адитивима (антибиотицима, пробиотицима, пребиотицима),
односу неких аминокиселина и витамина, и ефектима њиховог додавања
оброку изнад оптималних нивоа. Нису запостављена ни истраживања везана
за калцијум и фосфор, макроелементе који су и поред бројних истраживања и
данас још увек актуелни, посебно када су у питању носиље.
За остварење максималних производних резултата у савременој
интензивној производњи неопходно је одабрати најбољи програм исхране,
при чему ће оброк садржати одговарајуће количине и у одговарајућем односу
све потребне хранљиве материје за одређену врсту и категорију живине, уз
уважавање економичности његове примене.
СПЕЦИФИЧНОСТИ У ИСХРАНИ ЖИВИНЕ
Исхрана живине се одликује одређеним специфичностима по којима

се она разликује у поређењу са исхраном других врста домаћих животиња. Те
специфичности се могу свести на следеће:
1. Живина има релативно кратак апарат за варење хране чија дужина
варира зависно од врсте, старости и начина живота. У апарату за варење
храна се задржава веома кратко, тако да цео процес варења код живине не
траје дуже од 12 часова.
2. У исхрани живине, посебно кокошака и ћурака користе се
квалитетна концентрована хранива, високе биолошке вредности и
сварљивости. У исхрани гусака, уколико се држе екстензивно, веома успешно
могу да се користе и зелена хранива у виду паше, као и друга сочна хранива,
а да се концентрована хранива и потпуне смеше користе само као допуна
основној храни (паши). Слично се може рећи и за исхрану патака, посебно
ако се гаје екстензивно на мањем поседу уз коришћење водених површина.
Наиме, оне у води могу наћи доста хране анималног и биљног порекла и на
тај начин подмирити и до 50% потреба у хранљивим материјама. Међутим,
када се гуске и патке гаје на индустријски (фармски) начин у циљу
производње квалитетног меса, исхрана се заснива искључиво на коришћењу

потпуних смеша.
3. Живина (нарочито кокоши) нема у свом дигестивном тракту
количински и функционално значајну микрофлору. Бактеријска активност у
вољци код њих је ограничена, а ни слепа црева немају значајније заступљену
микрофлору. Из тих разлога, кокош није у стању да синтетише витамине из
групе В-комплекса, као ни витамин К. Поред тога, није значајна ни
микробиолошка синтеза протеина, тако да је кокош упућена на протеине
високе биолошке вредности. Кокоши слабо разлажу целулозу, због чега у
њиховој исхрани треба користити хранива са ниским садржајем целулозе.
Насупрот томе, гуске и пловке могу у већој количини у својој исхрани да
користе хранива са већим садржајем сирове целулозе. Исто тако, одрасле
ћурке за разлику од одраслих кокоши боље користе хранива са већим
садржајем овог хранљивог састојка.
4. Живина има врло високу нормалну температуру тела која износи
око 40-41 оС. То указује да су сви физиолошки процеси код живине (варење
хране, циркулација крви и дисање) веома интензивни и да је базални
метаболизам на вишем нивоу у односу на друге животињске врсте. Промет
енергије код живине, изражен по јединици телесне масе је много већи у
поређењу са другим врстама домаћих животиња.
5. За разлику од других животињских врста, живина показује високу
продуктивност. На пример: пиле у тову за 42-45 дана увећа своју почетну
масу за преко 60 пута и утроши мање од 2 kg хране за кг прираста, док кокош
расе легхорн телесне масе 1,6-1,8 kg снесе годишње око 250-260 јаја која
садрже око 3 kg суве материје; у тову ћурака (тешког типа) за 20 недеља
постиже се просечна телесна маса од 13,8 kg уз конверзију хране од 2,8-3 kg
по килограму прираста; у тову белих пекиншких патака са 8 недеља старости
оствари се просечна телесна маса од 3,2 kg и утрошак хране за килограм
прираста од 2,85 kg; гушчићи у тову стари 7 недеља могу остварити телесну
масу од 4-4,5 kg и конверзију хране од 2,5-3 kg по килограму прираста.
6. У оброку живине за време интензивне производње неопходно је
обезбедити све потребне хранљиве састојке (енергију, протеине-
аминокиселине, витамине, макро и микро елементе). Посебну пажњу треба
посветити калцијуму у периоду носивости, када су потребе носиља у овом
макроелементу много веће у односу на друге врсте животиња. Исто тако,
ћурићи у првих 8 недеља живота имају много веће захтеве у хранљивим
материјама у односу на пилиће у истом периоду. Из тих разлога, да би се
направио добро избалансиран оброк, неопходно је познавање потреба за
сваку врсту и категорију живине.
7. Живина стално обнавља перје, што је посебно изражено за време
митарења. Обзиром да је перје богато у сумпору, кокоши имају високе
потребе у сумпорним аминокиселинама (метионину и цистину). Недостатак
ових аминокиселина може значајно утицати на њихове производне резултате.
ВАРЕЊЕ ХРАНЕ КОД ЖИВИНЕ
Специфичности грађе органа за варење код живине условљавају и

особености у самом процесу варења. Дигестивни канал код живине, који је
релативно кратак (код одрасле кокоши око 210 cm), чине усна и ждреона
дупља, једњак, желудац и црева. Систему органа за варење припадају и
жлездани органи: пљувачне жлезде, јетра и панкреас, који излучујући своје
секрете у дигестивни тракт учествују у варењу хране. Систем органа за
варење код живине се разликује од овог система код сисара – и преживара и
моногастричних врста животиња.
Усну дупљу чини кљун, он је дуг и прeсвучен орожалом
модификованом кожом (восковницом) која му даје чврстину. Код гусака и
пловки унутрашња страна кљуна има попречне рожне листиће. У усној
дупљи налази се развијен језик, пресвучен храпавом и орожалом слузокожом
и посут многим кончастим папилама.Патке и гуске имају нешто шири и
дебљи језик него кокоши и ћурке. Ближе основи на језику се налази попречни
ред папила, који представља границу између усне и ждреоне дупље. Усна
дупља је делимично пресвучена кутаном слузокожом, као и цела ждреона
шупљина. У делу слузокоже уста и ждрела налазе се пљувачне, а испод
слузокоже корена језика налазе се језичне жлезде.
На ждрело се наставља једњак, који је пред улазак у грудну дупљу
кесасто проширен, образујући вољку. Поједини делови вољке имају жлездану
слузокожу. Једњак се у грудној дупљи налази вентрално од плућа, а на крају је
нешто ужи и без неке видне границе прелази у жлездани део желуца. Желудац
се код живине састоји из два дела, жлезданог (провентрикула) и мишићног
(млина или бупца). Жлезде слузокоже провентрикула одговарају фундусним
жлездама желуца сисара. На површини слузокоже жлезданог дела налазе се
мали отвори, преко којих жлезде изливају секрет у шупљину желуца, а у
слузокожи на прелазу из жлезданог у мишићни желудац смештене су жлезде
које луче пепсиноген, хлороводоничну киселину и слуз. Мишићни желудац је
знатно већи од жлезданог, снабдевен је снажним мишићима, а његова
слузокожа је дебела и орожала са попречним наборима. Мишићни желудац има
улогу млина или жрвња са веома снажним мишићним контракцијама, и заједно
са песком и ситним каменчићима помаже ситњење хране.
И у погледу грађе црева живина се разликује од других врста домаћих
животиња. Црева су код живине релативно кратка.Танко црево (duodenum,
jejunum, ileum) код кокоши је дуго 160-170cm, или за 4-6 пута дуже од тела. Код
њих постоје два добро развијена слепа црева, која омогућавају варење целулозе.
Слепа црева су код одрасле кокоши дуга 20-25 cm, док су код пловуша дужа.
Кокоши које се хране кабастом биљном храном имају дужа слепа црева.
Слика 128: Унутрашњи органи кокоши
Код живине, као и код свих птица не постоји велика разлика између
пречника танког и дебелог црева. Право црево (colon) је дуго код кокоши око
10 cm, а код гуске око 20 cm. Цревни тракт се завршава клоаком. Клоака је
знатно шира од колона и у њу се уливају завршни делови органа за варење,
уринарног и гениталног тракта.
Јетра, гуштерача и пљувачне жлезде имају значајну улогу у варењу
хране код живине. Јетра (hepar) је сразмерно велика жлезда код живине и на
њој се разликују два режња. На десном јетрином режњу налази се велика
жучна кесица, док се из левог режња жучни канал улива директно у
дванаестопалачно црево. Гуштерача (pancreas) је ендокрина и егзокрина
жлезда. Егзокрини део панкреаса лучи панкреасни сок, који се путем
панкреасних канала излучује у дистални део дуоденума. Код кокоши постоје
три, а код пловуша два панкреасна изводна канала.
Разлагање хране до хранљивих материја погодних за ресорпцију, у
процесу варења, код живине се одвија путем механичке, биолошке и
хемијске обраде. Помоћу кљуна, вољке и мишићног желуца храна се
подвргава механичкој обради; уз помоћ бактерија доспелих храном биљне
ћелије се делимично разграђују, чиме се храна подвргава биолошкој обради;
док се уз помоћ дигестивних ензима које луче секреторне жлезде дигестивног

тракта, јетра и панкреас, храна подвргава хемијској обради.
Процес варења хране код живине започиње већ у усној дупљи, иако се
у њој храна задржава веома кратко и само делимично натапа пљувачком.
Овде се врши делимично разлагање скроба до малтозе. Живина узима храну
кљуном, чији су облик и величина прилагођени начину исхране. При избору
хране живина се служи чулом вида, делимично чулом додира, а најмање
чулом укуса и мириса. Могућност конзумирања хране код живине је
условљена великим бројем фактора, од којих су најважнији: узраст живине,
температура околине, дужина дана, период репродуктивног циклуса,
количина воде за пиће.
Прогутана храна доспева у вољку, одакле одлази у жлездани и
мишићни део желуца. У вољци се храна задржава од 3 до 15 часова, што
зависи од врсте и количине конзумиране хране, количине која се налази у
желуцу, конзистенције, чврстине и садржаја воде у храни. Храна у зрнастој
форми се задржава дуже (10-15 часова), а мекша храна краће (3-4 часа). Код
гладне живине храна може да мимоиђе вољку и да одмах оде у жлездани и
мишићни желудац, а тек када се ови напуне, онда се пуни вољка.
У вољци се храна навлажи, омекша и набубри, мешајући се са слином
и слузи, а под дејством ензима и активности бактерија (ферментација) одвија
се и њено мацерирање. Ензими у вољци потичу из пљувачних жлезда и из
садржаја који се у њу враћа (регургитацијом) из жлезданог и мишићног
желуца и дуоденума, а бактерије су доспеле са храном. Протеолитички
ензими су овде присутни у малим количинама, тако да је разлагање протеина
у вољци само делимично, док присутна амилаза може да разложи и до 25%
угљених хидрата.
После размекшавања и делимичног варења, храна из вољке долази у
жлездани желудац, где се задржава веома кратко. У жлезданом желуцу, под
утицајем хлороводоничне киселине и пепсина почиње разлагање протеина и
минералних материја из комплексних једињења. Обим и брзина лучења сока
жлезданог желуца зависи од више фактора. Најбрже је и најобилније у
почетку храњења, као и при укључивању зелене хране у оброк. При исхрани
хранивима анималног порекла секреција сока је већа него при исхрани
биљним. Повећање носивости повећава секрецију, док се у периоду митарења
она смањује.
Обзиром да задржавање хране у жлезданом желуцу траје веома
кратко, до значајнијег разлагања протеина долази тек када храна пређе у
мишићни желудац. У мишићном желуцу су много повољнији услови за
деловање пепсина него у жлезданом (рН 2,0-3,5) и протеини се овде разлажу
до полипептида. Мишићни желудац својим веома снажним ритмичким
контракцијама замењује жвакаћи апарат који птицама недостаје. Притисак у
мишићном желуцу износи код кокоши 100-150, код патака 180, а код гусака
265-285 mm Hg. При варењу тврде хране притисак се повећава. Каменчићи и
песак који су присутни у мишићном желуцу повећавају степен дробљења

хране. Уколико се у оброк живине укључи грит, може се повећати
сварљивост зрнасте хране до 10% и потпуне смеше до 3%. Унутрашњи слој
мишићног желуца (кутикула) чува мишиће од механичких повреда и помаже
млевењу хране. Поред разлагања протеина, у мишићном желуцу се одвијају и
процеси разлагања угљених хидрата под утицајем микроорганизама унетих
храном.
Из мишићног желуца химус прелази у дуоденум, где се варење
наставља под утицајем ензима панкреасног и цревног сока и жучи.
Хлороводонична киселина доспела заједно са химусом из желуца, подстиче
слузокожу танког црева на лучење хормона секретина, који игра важну улогу
у лучењу панкреасног сока. Обим лучења панкреасног сока варира у
зависности од врсте хранива укључених у оброк. Панкреасни сок садржи и
протеолитичке (трипсиноген и химотрипсиноген), и амилолитичке (амилазу,
малтазу, сахаразу и лактазу), и липолитичке (липазу) ензиме, који разложе
већи део хранљивих материја (протеина, угљених хидрата и масти) у овом
делу дигестивног тракта код живине. У даљим деловима танког црева
(празном и витом цреву) довршава се разлагање хранљивих материја под
утицајем ензима цревног сока. Цревни сок се ствара у жлездама слузокоже
црева као одговор на механички надражај слузокоже. Садржи ензиме
пептидазу, амилазу и малтазу.
Поред панкреасног и цревног сока у варењу хране код живине
великог значаја има и жуч. Жуч активира липолитичке ензиме, уз то има
улогу емулгатора масти и тако олакшава дејство ових ензима.
Из витог црева химус одлази у слепа црева (само меки део химуса) и у
њима се најдуже задржава. Део овог садржаја који не могу да приме слепа
црева пролази из витог у право црево. Под дејством микроорганизама, који се
у великом броју налазе у слепим цревима, разлаже се један део сирових
влакана (одвија се микробиолошка ферментација).
Разложене хранљиве материје до форме погодне за ресорпцију
прелазе у крв или лимфу кроз слузокожу дигестивног тракта. Највећим делом
ресорбују се у танком, делимично у дебелом цреву и клоаки. Ресорпција
хранљивих материја из црева, код живине се одвија процесом дифузије и
активним транспортом.
Вода почиње да се ресорбује у желуцу, и то у врло малој количини.
Њен највећи део се ресорбује у задњим деловима танких црева и у
дебелом цреву. Од укупно унете количине ресорбује се само 30-50%, док
се остатак задржава у цревима ради одржавања одређене конзистенције
химуса и избацује изметом. Вода се ресорбује путем осмозе и то је
условљено осмотским притиском, који зависи од нивоа јона натријума и
хлора. Поред осмотског притиска на ресорпцију воде утичу
хидростатички притисак, перисталтика и колоидо-осмотски притисак. При
појачаном тонусу зида црева хидростатички притисак постаје већи, што
доводи до смањења њене ресорпције. У супротном, при повећању

колоидо-осмотског притиска крвне плазме повећава се и количина
ресорбоване воде. Већина минералних елемената се ресорбује из
дуоденума и јејунума активним транспортом.
Угљени хидрати се ресорбују углавном у форми глукозе. Обим
њихове ресорпције код живине је веома висок, услед интензивног
метаболизма и нешто веће телесне температуре.
Масти се ресорбују у форми глицерола, масних киселина и
моноглицерида из лумена танког црева. Глицерол се лако ресорбује јер је
растворљив у води, док за ресорпцију масних киселина и моноглицерида
важну улогу имају жучне киселине. У епителним ћелијама долази до поновне
синтезе масти. Неке масти из хране могу се код живине ресорбовати и без
претходног разлагања, чувајући своју специфичност (нпр. маст риба). Због
тога, при обилној исхрани живине рибљим мастима, њихово месо и маст
попримају укус рибе.
Протеини се ресорбују у форми аминокиселина, у малим количинама
могу се ресорбовати и дипептиди, а понекад и изузетно мале количине
неразложених протеина (процесом пиноцитозе). Аминокиселине се
ресорбују активним транспортом уз помоћ посебног носача и натријумовог
јона, слично као и угљени хидрати.
Иако слузокожа дебелих црева код живине поседује ресорптивну
способност, у њима се не одвија значајнији обим ресорпције. Химус у дебелим
цревима не садржи више значајне количине хранљивих састојака подесних за
ресорпцију, обзиром да су оне ресорбоване у танким цревима. Дебела црева
живине (слепа и право црево) представљају подручје ресорпције воде и неких
минералних материја, мада постоје подаци да се у овим деловима дигестивног
тракта може ресорбовати и врло мала количина масти. Карактеристично је да се
код живине ресорпција воде врши и у клоаки.
ХРАНЉИВЕ МАТЕРИЈЕ У ИСХРАНИ ЖИВИНЕ
Вода
Констатација да је вода основ живота посебно добија на значају код
живине, као припадника класе птица. Многе птице у слободној природи за
животно станиште користе воду или близину воде, било да им она служи као
средина у којој налазе храну, за купање, или само за пиће. Примера ради,
једна врста из породице кока, наша позната ловна дивљач-фазан не насељава
станиште које је сиромашно у води за пиће, а да не говоримо о пловкама и
другим бројним птицама река и мочвара. У живинарству није могуће
организовати ниједну врсту производње без обезбеђења довољно воде

одговарајућег квалитета.
Вода представља веома важан хранљиви састојак за живину. Она
чини око 70% укупне телесне масе живине, и око 60% укупне масе јаја.
Живина може дужи временски период преживети без било ког хранљивог
састојка, неголи без воде. Смањење производних резултата и морталитет
чешће се јављају у недостатку воде, него у недостатку хране. Ово је посебно
изражено за време летњих месеци када су спољашње температуре доста
високе. Неповољно реаговање живине на недостатак или ускраћивање воде
за пиће може се запазити на основу неколико следећих примера. При дужем
недостатку воде живина се узнемири, смањено конзумира храну, или
престаје да је конзумира. Као последица тога пилићи престају да расту, а
одрасла грла губе и до 50% своје телесне масе. После тродневног
ускраћивања воде, одрасле здраве јединке се давањем воде брзо опораве,
али заостају у телесној маси, а интензитет носивости достиже нормалну
вредност тек после 4-5 недеља. Код младих ћурака давање воде по вољи
после њеног дводневног ускраћивања доводи до поремећаја равнотеже,
појаве грчева, а често и смрти.
На конзумирање воде код живине утиче велики број фактора: генотип
живине, репродуктивни циклус и висина носивости, узраст и пол живине,
састав, количина и квалитет конзумиране хране, температура амбијента,
као и температура и доступност воде за пиће.
Постоје знатне разлике у конзумирању воде између различитих
генотипова живине, нарочито између лаких и тешких линијских хибрида. У
периоду носивости се повећава конзумирање воде, као и при повећању броја
снешених јаја (табела 160). Са порастом млада живина постепено повећава
конзумирање воде, а нагло повећање конзумирања настаје са полном
зрелошћу. У младости мушка грла пију више воде него женска, због веће
телесне масе, док код одрасле живине женска грла узимају већу количину
воде, и то не само у периоду ношења, већ и ван овог периода.
Табела 160. Конзумирање воде код кокоши носиља при различитој носивости
Број снешених јаја годишње Просечно дневно конз. воде, ml/дан
180 164
215 193
230 211
240 224
Количина и квалитет хране, а нарочито поједине њене компоненте

утичу на конзумирање воде. Повећане количине калијума, натријум хлорида
и протеина повећавају количину узете воде. Повећањем температуре
амбијента повећава се количина конзумиране воде. Температура воде за пиће

такође утиче на њено конзумирање код живине. Живина може прекинути
узимање воде ако је њена температура виша од 320 С и ако је висока
температура амбијента. При високим температурама пожељно је да
температура пијаће воде буде што нижа.
Неповољна реакција живине на недостатак или ускраћивање воде за
пиће може се запазити на основу неколико следећих примера. При дужем
недостатку воде живина се узнемири, смањено конзумира храну, или престаје
да је конзумира. Као последица тога пилићи престају да расту, а одрасла грла
губе и до 50% своје телесне масе. После тродневног ускраћивања воде
одрасле здраве јединке се брзо опораве, а интензитет носивости достиже
нормалну вредност тек после 4-5 недеља. Код младих ћурака давање воде по
вољи после њеног дводневног ускраћивања доводи до поремећаја равнотеже,
појаве грчева, а често и смрти.
Обзиром да на конзумирање воде утиче велики број фактора, још увек
нису прецизиране потребе у води за живину. По правилу, живина обично
конзумира око два пута више воде него хране. Ово је основа чија промена
зависи од амбијенталних услова, тако да се у периоду екстремног
температурног стреса потребе у води могу повећати и до четири пута. За
постизање максималних производних резултата вода мора бити стално на
располагању, слободна од патогених микроорганизама, токсичних нивоа
минералних материја и хемијских супстанци.
Данас се потребе у води углавном дају као приближне
(оријентационе) вредности у зависности од температуре амбијента, односно
врсте и категорије живине (табела 161).
Табела 161. Оријентационо конзумирање воде за живину (литара/дан)

Температура амбијента
200С 320С
Категорија живине Просечно Одрасла Одрасла
(пораст) грла грла
Подмладак јаја за конзум 0,10 0,13 0,20
Подмладак јаја за приплод 0,12 0,16 0,25
Носиље јаја за конзум - 0,21 0,40
Носиље јаја за приплод - 0,30 0,60
Товни пилићи (бројлери) 0,16 0,25 0,50
Пилићи за печење 0,20 0,30 0,60
Товне ћурке 0,29 0,54 1,00
Ћурке тешког типа (женска грла) 0,38 0,64 1,20
Ћурке тешког типа (мушка грла) 0,55 1,00 1,80
Представљају најважнији извор енергије у оброцима за живину.
Углавном се обезбеђују из зрна житарица, у првом реду из кукуруза, мада и
друга хранива из ове групе (пшеница, јечам, тритикале, раж, овас) могу
обезбедити значајну количину енергије. У кукурузу угљени хидрати се
највећим делом налазе у облику скроба који живина успешно вари (до 95%).
Поред скроба, живина је способна да вари сахарозу и малтозу.
У зрнима житарица, посебно у ћелијском зиду присутни су и други
полисахариди (целулоза, хемицелулоза, глукани, арабани, ксилани). Они
повећавају вискозитет цревног садржаја, смањују време проласка хране и на
тај начин утичу на њено лошије искоришћавање. На овај начин угљени
хидрати из ове групе не могу допринети задовољењу енергетских потреба
живине. Уколико су у оброцима живине присутни у већој количини, могу
имати негативног утицаја и на искоришћавање других хранљивих материја из
оброка. Коришћење хранива у исхрани живине која садрже ову групу
угљених хидрата подразумева и укључивање одређених ензима, било
појединачно, или у облику смеше.
Од зрна житарица кукуруз се најчешће користи као основни извор
енергије при састављању оброка за живину. Одликује се високим садржајем
лако искористивог скроба (72%) и високом енергетском вредношћу која у
исхрани живине износи 14,3 МЈ/ kg МЕ. Термичком обрадом кукуруза молекул
скроба се цепа на мање јединице (декстрине) које живина много ефикасније
може да користи, а њихово присуство побољшава и укус оброка. У организму
живине скроб се највећим делом претвара у енергију, док се један део у облику
гликогена накупља у јетри (до 20%). Значајна количина скроба налази се и у
пшеници (63-67%). У поређењу са кукурузом пшеница има нешто нижу
енергетску вредност (10,6-12,9 МЈ/kg МЕ). Садржај скроба у другим зрнима
житарица креће се од 41 (овас) до 65% (јечам). Због већег садржаја сирове
целулозе у овим хранивима (6,5-12,5%) коју кокош веома слабо вари (10-20%)
она немају већи значај у исхрани ове врсте живине, посебно млађих категорија.
Познато је да садржај целулозе у потпуним смешама за товне пилиће и
приплодни подмладак не би требао да износи више од 4%, а у смешама за
носиље не више од 8%. Јечам и овас се у већем проценту могу укључити у
потпуне смеше за гуске, јер их оне боље варе (до 40%).
Масти
Масти представљају важан хранљиви састојак који живина веома
ефикасно вари (до 90%) и искоришћава. У оброцима живине, као и других
врста животиња масти су најбогатији извор енергије. Поред тога што

служе као извор енергије, масти имају градивну улогу и један су од
важнијих састојака у интермедијарном метаболизму. Добар су извор
есенцијалних масних киселина и у њима растворљивих липосолубилних
витамина. У организму живине масти се могу депоновати у знатној
количини. Зависно од врсте живине, као и других фактора, количина
масти може да износи од неколико процената (код кокоши) па до 30% (код
патака). У месу патака и гусака има 4-5 пута више масти него у пилећем и
месу ћурака.
Сматра се да исхрана високим нивоима масти доводи до бољег
варења и ресорпције других хранљивих материја из оброка. Ово се може
објаснити продуженим временом ретенције масти у цревима живине.
У ранијем периоду потпуним смешама за живину додавано је 3-4%
масти. Већи проценат масти у смешама (више од 10%) и поред тога што је
утицао на ефикасније искоришћавање хране, обично је доводио до озбиљних
технолошких и нутритивних проблема. Са оваквим смешама било је тешко
манипулисати, јер је веће учешће масти захтевало повећање нивоа протеина
(неких аминокиселина) и других хранљивих састојака значајних у
метаболизму масти (холина, фолне киселине и витамина В12). Укључивање
веће количине масти у потпуне смеше за живину данас се веома успешно
може решити коришћењем посебне „спреј технике“ наношења масти на топле
пелете при изласку из пелетирке или екструдера.
При коришћењу масти у оброцима живине треба водити рачуна о
њиховом извору и старости живине (табела 162). Млађе категорије (1-4
недеље) не могу ефикасно да варе засићене масне киселине, те се у овом
периоду не препоручује употреба палминог уља, лоја и свињске масти.
Ефикасније искоришћавање може се постићи коришћењем живинске масти,
рибљег уља, биљног уља и смеше биљног уља и животињске масти. Утврђено
је да пилићи и ћурићи далеко боље користе маст из оброка после 4-6 недеља
живота, нарочито ону која садржи засићене масне киселине дугог ланца
(свињска маст, лој, палмино уље).
Табела 162. Идеалан однос засићених и незасићених масних киселина у

оброцима товних пилића
Засићене масти Незасићене масти
Назив смеше (палмино уље, лој, ( сојино уље,
свињска маст). сунцокретово уље)
Стартер до 15 .дана Без 100%
Гровер, 16-30. дана 25-30% 70-75%
Финишер, 31-45. дана 50% 50%
Финишер, 46-70. дана 60% 40%
У хранивима која се користе у исхрани живине налази се мала

количина масти, изузев зрневља уљарица. Од свих житарица највећи
проценат сирове масти присутан је у кукурузу и овсу (4-5%). Сирак, пшеница
и јечам садрже 2-3% сирове масти. Нешто више (5-10%) присутно је у
протеинским хранивима животињског порекла, месном и рибљем брашну.
Укључивањем масти у оброк живине много се боље и ефикасније
подмирују потребе у енергији него из угљених хидрата. На количину додате
масти повољно реагују не само товне категорије живине, већ и носиље у
периоду ношења јаја. Поред нивоа важан је и извор додате масти, а
додавањем масти може се утицати и на састав, односно садржај масних
киселина у мишићном ткиву и јајима.
Од есенцијалних масних киселина у исхрани живине значајне су
линолна и линоленска. Сви данашњи нормативи за кокоши и ћурке
предвиђају и потребе у линолној киселини коју је неопходно обезбедити у
оброку. За товне пилиће потребе у линолној киселини износе око 1%, а за
носиље и приплодни подмладак 1,2-1,4%. Код ћурака, зависно од категорије
ове потребе се крећу од 0,8-1,1%. Као последица недостатка линолне
киселине код живине јавља се повећање потребе у води и смањење
отпорности организма. Недостатак ове киселине неповољно утиче и на
ембрионални развој, а код мушких грла на сперматогенезу, тиме и на
плодност.
Протеини
Интензивирање живинарске производње засноване на све
продуктивнијем, генетски високо производном материјалу, захтева мењање и
прилагођавање не само потреба у протеинима, већ и начина њиховог
изражавања.
Проблем протеинске исхране живине састоји се у обезбеђењу довољне
количине есенцијалних аминокиселина, које живина није у стању да
синтетише, или их не синтетише у довољној количини. Есенцијалне
аминокиселине за живину су: метиони, лизин, треонин, леуцин, валин,
изолеуцин, аргинин, фенилаланин, хистидин и триптофан. Цистин и тирозин
се сматрају полуесенцијалним, обзиром да могу бити синтетисане од
метионина и фенилаланина. Цистин може делимично да замени метионин (до
40%), а тирозин фенилаланин (до 50%). За одвијање оптималне брзине
синтезе протеина ( у ткивима, месу, јајима) неопходно је обезбедити довољну
количину есенцијалних аминокиселина у оброку, чији нивои треба да буду
исти као у ткивним протеинима и наведеним производима.
Недостатак било које од наведених есенцијалних аминокиселина
доводи до престанка синтезе протеина и лошијег здравственог стања живине.
Уколико овај дефицит дуже траје, он може имати леталан исход. Делимичан
недостатак неке од ових аминокиселина доводи до ограничене синтезе

протеина, која је сразмерна нивоу њеног недостатка. Аминокиселина чији је
дефицит највећи, означава се као прва лимитирајућа.
Ако су подмирени сви други хранљиви састојци, производња меса
или јаја може бити ефикасна уколико су у оброку обезбеђени задовољавајући
нивои лимитирајућих аминокиселина. Додавањем аминокиселина у оброк,
производни резултати се повећавају до нивоа који је условљен следећом
лимитирајућом аминокиселином. Додавање друге лимитирајуће
аминокиселине у оброку доводи до даљег побољшања производних
резултата, али само до нивоа који је одређен трећом лимитирајућом
аминокиселином. Лимитирајуће аминокиселине могу се користити и при
смањеном нивоу протеина у избалансираном оброку, све док се не јави
депресија у производњи. Постизање претходних производних резултата
остварује се допуњавањем са првом лимитирајућом аминокиселином.
Смањење нивоа протеина могуће је све док ниво друге лимитирајуће
аминокиселине не буде нижи у односу на потребе. У оброцима живине који
се састоје од кукуруза и сојине сачме обично су лимитирајуће аминокиселине
метионин, лизин, треонин, аргинин и валин.
На искоришћавање протеина код живине утиче већи број фактора:
извор протеина, нивои других хранљивих састојака, врста и узраст живине и
др. Живина не користи са истом ефикасношћу различите протеине хране. Од
хранива која се користе у исхрани живине највећу биолошку вредност
протеина имају протеинска хранива анималног порекла (рибље и квалитетно
месно брашно), 72-85%. Од хранива биљног порекла високу биолошку
вредност протеина има сојина сачма (75%), а затим пшеничне мекиње (74%),
квасац (70%), сунцокретова сачма (65%) и кукуруз (57%).
Потребе у протеинима, које је неопходно обезбедити у оброку живине
односе се на потребе у аминокиселинама. Њих живина користи за
подмиривање основних животних функција и одређене производње (меса и
јаја). Поред тога, специфични протеини су примарни састојци структурних,
заштитних и меких ткива. Кратки пептиди и аминокиселине које настају у
процесу варења хране играју значајну улогу у великом броју метаболичких
функција и служе као прекурсори бројним састојцима који се налазе у
ткивима. Да би се овакво стање могло одржати на задовољавајућем нивоу,
живина путем оброка мора да конзумира одговарајућу количину протеина са
одређеним односом између есенцијалних аминокиселина. Уколико ниво
протеина у оброку, односно структура и однос између аминокиселина није
одговарајући, доћи ће до смањења или престанка пораста и производње. Ради
очувања виталних функција организма, у том случају долази до ангажовања
појединих ткивних протеина.
Потребе у протеинима и аминокиселинама код живине доста варирају
и зависе од узраста, пола, генетских фактора. За млађе категорије живине
потребни су високи нивои аминокиселина у оброку за њихов интензиван

пораст. Одрасла женска грла (носиље) имају више захтеве у
аминокиселинама од петлова, без обзира на њихову већу телесну масу.
Поједине расе и хибриди живине са различитом ефикасношћу варе и
искоришћавају поједине хранљиве материје, што такође може утицати на
висину ових потреба.
Оброци за живину – комплетне смеше за поједине врсте и категорије,
састоје се највећим делом од житарица. Пошто житарице имају низак ниво
протеина, незадовољавајућег аминокиселинског састава, у ове смеше се
обавезно укључују хранива богата протеинима више биолошке вредности.
Биљни протеински извори имају ниске нивое неких есенцијалних
аминокиселина и не могу у потпуности да подмире потребе живине. Због тога
се користе и анимални протеински извори (рибље, квалитетно месно и
меснокоштано брашно) који у свом саставу имају више есенцијалних
аминокиселина и, допуњујући биљне протеинске изворе, могу успешно
подмирити потребе живине.
Међутим, често ни биљни ни анимални протеински извори не могу у
потпуности да подмире потребе појединих високопродуктивних хибрида
живине у аминокиселинама. Уз то су варијабилног хемијског састава,
хранљиве вредности и квалитета, уз могућност поседовања и одређене
количине антинутритивних материја. Протеинска хранива анималног порекла
су често дефицитарна на тржишту, доста скупа, а некада контаминирана
патогеним микроорганизмима.
При састављању практичних оброка нивои лимитирајућих
аминокиселина (лизина, метионина, треонина) налазе се на граници потреба.
Због тога се, поред уобичајених хранива, све чешће користе и синтетичке
аминокиселине. Од синтетичких аминокиселина најчешће су у употреби
лизин, метионин, треонин и триптофан. Коришћење анималних и биљних
протеинских извора допуњених синтетичким аминокиселинама знатно боље
задовољава потребе организма у аминокиселинама, него само употреба
протеинских извора. Добри ефекти коришћења синтетичких аминокиселина
добијени су и при додавању оброцима са нижим нивоом протеина.
У новије време у исхрани живине дошло је до формирања такозваног
концепта идеалног протеина. Установљен је да би се објединило више
фактора околине и исхране у једну целину. Идеалан протеин је дефинисан
као целина са савршеним односом између количина есенцијалних
аминокиселина и представља лак начин израчунавања потреба осталих девет
есенцијалних аминокиселина на основу познатих потреба у лизину. Овај
идеални однос есенцијалних аминокиселина према лизину одређиван је
већином у огледима са пилићима у тову, а установљен је први пут на
Универзитету у Илиноису, и данас је познат под називом Illinois Ideal Chick
Protein- IICP ( Tабела 163).
Табела 163. Профил идеалног протеина за бројлере

1-21. дана 22-42. дана
% у оброку % у оброку
Аминокиселина Профил Мушка Женска Профил Мушка Женска
грла грла грла грла
Лизин 100 1,12 1,02 100 0,89 0,84
Метионин+ цистин 72 0,81 0,74 75 0,67 0,63
Метионин 36 0,40 0,37 37 0,33 0,31
Аргинин 105 1,18 1,07 105 0,93 0,88
Валин 77 0,86 0,79 77 0,69 0,65
Треонин 67 0,75 0,68 70 0,62 0,59
Триптофан 16 0,18 0,16 17 0,15 0,14
Изолеуцин 67 0,75 0,68 67 0,60 0,56
Хистидин 32 0,36 0,33 32 0,28 0,27
Фенилаланин+тирозин 105 1,18 1,07 105 0,93 0,88
Леуцин 109 1,22 1,11 109 0,97 0,92
Препоруке у есенцијалним аминокиселинама које предлаже NRC

(Nacional Research Council) (табела 164) се разликују у односу на профил
идеалног протеина (IICP).
Табела 164. Потребе у аминокиселинама (NRC, 1994)

0-21. дана 22-42. дана
Аминокиселина
Профил % у оброку Профил % у оброку
Лизин 100 1,10 100 1,00
Метионин+ цистин 82 0,90 72 0,72
Метионин 46 0,50 38 0,38
Аргинин 113 1,25 110 1,10
Валин 82 0,90 82 0,82
Треонин 73 0,80 74 0,74
Триптофан 18 0,20 18 0,18
Изолеуцин 73 0,80 73 0,73
Хистидин 32 0,35 32 0,32
Фенилаланин+тирозин 122 1,34 122 1,22
Леуцин 109 1,20 109 1,09
Енергија
У оброцима за живину хранљиве материје које служе као извор
енергије су процентуално најзаступљеније компоненте (око 75%), а затим
протеини (20%), минералне материје, витамини и други додаци (око 5%).
Енергетске потребе живина највећим делом подмирује из угљених хидрата и
додатне количине масти. Вишак протеина у оброку такође може бити
искоришћен за подмиривање ових потреба, али ова могућност се не користи у
пракси због тога што је то нерационално.
За изражавање енергетске вредности хране за живину и исказивање
потреба у енергији користи се углавном МЕ. Енергија из хране ослобађа се
разлагањем и оксидацијом органских хранљивих материја у телу живине. У
зависности од свог састава, храна садржи одређену количину хемијски везане
енергије која се у организму претвара у топлотну енергију. Живина није у
могућности да у потпуности оксидише храну, већ само један њен део, тако да
биланс енергије представља редослед губитака од бруто до нето енергије
унете у тело живине.
При балансирњу оброка за живину одређује се његова енергетска
вредност. На основу енергетске вредности оброка, која се узима као полазна
основа, често се одређује и садржај других хранљивих материја у оброку.
Живина испољава тежњу да подмири своје енергетске потребе, при чему
оброк треба да садржи и довољну количину специфичних хранљивих
материја. Уколико у оброку недостаје било која хранљива материја,
конзумација енергије може бити смањена у зависности од степена тог
недостатка.
Живина може да се прилагоди конзумирању хране у циљу постизања
одговарајуће конзумације енергије из оброка различите енергетске вредности.
Носиље троше већу количину хране ако је она мање енергетске вредности и
обрнуто. Ипак, укупно конзумирање енергије веће је када се у њиховој
исхрани користе високоенергетски оброци. Поред нивоа енергије у оброку,
на њено конзумирање може утицати и састав оброка, посебно његов
енергетски и протеински део. Додавање масти у оброк и већи садржај
протеина, такође може утицати на повећање конзумације енергије.
Без обзира што се живина прилагођава оптималном конзумирању
енергије из оброка различите енергетске вредности, то подешавање нивоа још
увек се код неких врста живине не може прецизно утврдити. Међутим,
енергетске потребе код свих врста живине треба прилагодити температури
амбијента. При ниским температурама (испод 180С) потребна је већа
количина енергије у оброку од оптималне (због додатног загревања), као и
при вишим, 23-270С (због потребе хлађења). При екстремно високим
температурама (изнад 300С) претерано повећање енергетске вредности

оброка нема оправдања.
Најважнији минерални елементи за живину су: Cа, P, Mg, Nа, Cl, К,
Fе, Cu, Ј, Mn, Zn и Se. Пошто уобичајена хранива не подмирују потребе
живине за свим минералним елементима, у интензивним условима
производње користе се додатни извори. Макроелементи се обезбеђују путем
одговарајућих једињења, односно хранива минералног порекла, а
микроелементи преко одговарајућих витаминско-микроминералних
предсмеша (премикса).
Калцијум и фосфор су најзаступљенији структурални минерали
коштаног система. Присуство калцијума је посебно важно у оброцима за
носиље, пошто поред минерализације костију, калцијум учествује у
формирању љуске јаја, у којој је он и најзаступљенији елеменат. Добра љуска
јајета и чврст скелет кокоши носиља обезбеђују се са 4 g калцијума дневно у
храни. Старијим носиљама (у узрасту преко 60 недеља) препоручује се и већа
количина калцијума (4,25 g дневно). Поред осталих улога овде је калцијум
неопходан и за лучење појединих хормона и транспорт липида потребних за
синтезу жуманца јаја.
И фосфор је неопходан живини за формирање и очување скелетног
система, за изградњу мишићног ткива и формирање јаја. Фосфати су једни од
најважнијих анјона за функционисање ћелије.
Недостатак калцијума код носиља испољава се смањеним
интензитетом носивости, танком и меком љуском јаја и променама у
коштаном систему. Недостатак калцијума и фосфора доводи до
неправилности у развоју коштаног система. Код младих животиња доводи до
појаве рахитиса и промена на паратиреоидној жлезди, а код старијих изазива
остеомалацију, а затим и остеопорозу. Код пилића до 21 дан узраста и виши
нивои калцијума од оптималних (виши од 1,2% оброка) могу да изазову
неправилан развој паратиреоидне жлезде.
На правилну ресорпцију ова два минерала утиче више фактора.
Најважнији је њихов међусобни однос, који код живине у порасту, како је већ
изнето, треба да износи 1,2-2 : 1, а код носиља 4 : 1, или више код старијих
грла, уз одговарајући ниво витамина D3. Неопходна је кисела реакција у
желуцу и довољан ниво беланчевина. Олакшану ресорпцију омогућава
присуство лактозе, жучних киселина и витамина D, а смањују је неправилан
однос калцијума и фосфора у оброку и висок садржај масти. Код носиља
садржај масти виши од 5% доводи до стварања Cа-сапуна који спречавају
оптималну ресорпцију калцијума и масних киселина. Живина не може да
користи фитински фосфор из хране. Пошто се у биљкама око 70% фосфора
налази у фитатној форми, из ових хранива је усвојив само мањи део овог
минерала од стране живине. Коришћењем егзогених ензима (посебно фитазе)
у исхрани живине успешно се може повећати искоришћавање фитинског
фосфора.
За подмирење високих потреба појединих категорија живине у
калцијуму и фосфору углавном се користи моно-калцијум фосфат и коштано
брашно. Калцијум-карбонат и калцијум-сулфат су најважнији извори
калцијума за живину. Употребљивост сточне креде зависи првенствено од
садржаја честица калцијума. Ситније честице су растворљивије, тако да их
организам боље искоришћава. Међутим, коришћење крупнијих честица
(величине песка-грита) даје добре резултате у практичним условима. Крупне
честице обезбеђују постепено ослобађање калцијума, а тиме и његово
одговарајуће искоришћавање у тренутку физиолошке активности жлезданих
ћелија утеруса.
Концепт биолошке искористивости калцијума и фосфора подразумева
њихово коришћење из различитих извора и мери се степеном њиховог
ресорбовања. Пошто бројни фактори утичу на њихову ресорпцију, никада се
потпуно не искористе ни из једног извора. Најважнији показатељи биолошке
искористивости калцијума и фосфора је количина пепела у тибио-тарзалној
кости и писку живине.
Оброци за живину уобичајено садрже довољно магнезијума, тако да
је појава његовог недостатка ретка. Недостатак магнезијума манифестује се
различитим симптомима, зависно од категорије и степена недостатка. Потпун
недостатак у почетку доводи до успореног пораста, појаве анемије, промене у
коштаном систему и апатије. Јављају се неуромускуларне сметње, а при
дуготрајнијем недостатку долази и до угињавања јединки. Код носиља,
зависно од степена недостатка, долази до пада носивости, ношења јаја са
танком љуском, а честа је и појава пролива.
Потребе пилића од 1. до 12. недеље узраста и кокоши носиља су 550
mg по kg хране. Према препорукама NRC (1994) потребе за пилиће од 1-6.
недеље су 600 mg/ kg хране; за пилиће од 7-14. недеље, као и за кокоши
носиље 500 mg/kg хране, а за пилиће од 15-20. недеље 400 mg/kg хране.
До недостатка натријума код живине долази када оброци садрже
мање од 0,002% натријума. Недостатак хлора код живине је ретка појава,
јавља се са недостатком натријума, и у организам се уноси углавном у облику
натријум-хлорида. Поремећај метаболизма натријума праћен је и поремећајем
метаболизма хлорида, због чега се хлор не може посматрати одвојено, већ
заједно са натријумом. Нпр. при повећаном излучивању натријума у току
пролива и ендокриних поремећаја, из организма се губе и хлориди.
Недостатак натријума и хлора код кокошака доводи до пада носивости,
смањења телесне масе и појаве канибализма. Код пилића у случају
недостатка долази до изразитог застоја у порасту, нервних поремећаја, појаве
меких костију и повећане смртности.
Велике количине натријума доводе до стварања едема, анемије,

повећаног садржаја масти и значајног смањења протеина у крвној плазми.
Узимање великих количина натријум хлорида може изазвати тровање, за шта
је одговоран натријумов јон. Количине натријум-хлорида које изазивају
тровање варирају и зависе од присутне количине воде у организму. Сувише
велике количине ове соли у оброку доводе до повећања потреба у води,
слабости мишића и појаве пролива. Граничне вредности натријум хлорида за
пилиће су 0,5%. Кокоши, како је раније изнето, угињавају ако храна садржи
4% ове соли, а ускраћено им је напајање водом. Потребе кокоши у натријум
хлориду су 0,2 до 0,3%.
Недостатак калијума до сада није установљен код живине, већ је
једино изазван експерименталним путем. У том случају јавља се висок
морталитет са изненадним угинућем. Мањи недостатак доводи до заостајања
у порасту, мишићне слабости и поремећаја рада срца. Код носиља недостатак
изазива пад носивости, ношење јаја са танком љуском, мишићну слабост, а
јављају се и поремећаји у варењу. Хранива за живину садрже око 1%
калијума, што је довољно за подмирење њихових потреба.
Уобичајене компоненте оброка за живину садрже довољно гвожђа,
тако да се у комерцијалним условима производње не јавља дефицит овог
микроелемента. Међутим производња јаја смањује органске резерве гвожђа и
ствара могућност појаве анемије код кокоши носиља, уколико се хране
оброцима са ниским нивоом овог микроелемента. Ниво гвожђа у организму
носиља од 53-55 mg/kg телесне масе, обезбеђује константну производњу јаја.
Са старошћу његов ниво се смањује, што доводи и до мањег интензитета
носивости. Појава алиментарне анемије огледа се у бледилу кресте и
видљивих слузокожа, смањењу интензитета носивости и мањој маси јаја.
Последице анемије су и мањи проценат излегања, повећано ембрионално
угинуће и развој ембриона са различитим аномалијама.
Потребе живине за гвожђем зависе од старости и физиолошког стања
јединке. Сматра се да су задовољавајући нивои од 50 до 100 mg по kg хране.
У периоду ношења потребе су нешто веће, мада уобичајени оброци и тада
подмирују захтеве организма. У исхрани живине гвожђе се користи у облику
соли сулфата и карбоната.
Тровање гвожђем се јавља његовим предозирањем оралним или
парентералним путем. Суфицит гвожђа у организму изазива пад носивости,
смањено конзумирање хране и мањи прираст. Клинички симптоми код
акутног тровања гвожђем су: губитак апетита, смањено излучивање мокраће,
појава пролива, смањена температура тела, метаболичка ацидоза и смрт. Код
хроничног тровања смањено је конзумирање хране и прираст. У оба случаја
ових токсикоза присутни су високи нивои гвожђа у серуму.
Поред анемије, недостатак бакра код живине доводи до промене
пигментације и изгледа перја, као и успореног пораста. У случају недостатка
протеин еластин у зиду аорте остаје танак, што може да доведе до прскања
зида аорте. Истовремено смањена је заштита бронхија и плућног ткива. Код

носиља дефицит овог микроелемента смањује интензитет носивости и доводи
до деформације облика и љуске јајета. Минималне потребе у бакру за живину
су од 4-6 mg по kg хране. Потребе товних пилића износе 8 mg по kg, а кокоши
носиља 6 mg по kg хране. Бакар се често додаје у смеше за пилиће и ћуриће у
нивоима изнад хранидбених потреба, пошто се сматра стимулатором пораста.
Недостатак јода у храни код носиља доводи до пада носивости,
смањене концентрације јода у жуманцу и смањеног процента излежених
пилића, који заостају у порасту. Повећана је и смртност ембриона на којима
се уочава знатно увећање штитне жлезде. Потребе носиља и приплодних
пилића у јоду су 0,5 mg, а товних 0,8 mg у kg смеше. У исхрани живине
недостатак јода се превенира углавном додавањем калијум-јодата у кухињску
со у количини од 10 mg/kg . Ова количина је довољна да превенира
недостатак јода код свих категорија живине.
Дефицит кобалта код кокоши и пилића даје исту слику као и
дефицит витамина B12. Потребе у кобалту за живину могу се задовољити
уколико се он налази у количини од 0,1 mg/kg суве материје хране.
Живина је далеко осетљивија на недостатак мангана у односу на
сисаре и због тога су њихове потребе у овом микроелементу веће. Дефицит
мангана код носиља изазива промене у производњи јаја са значајним
смањењем инкубационе вредности. Повећана су ембрионална угинућа, а код
излежених пилића уочљива је атаксија, тетанични грчеви и неправилно
држање главе. Изражене су деформације скелета, као што су
хонродистрофија, лоптаста глава, папагајски кљун и др.
Потребе пилића у тову и кокоши носиља су 80 mg/kg потпуне смеше.
Квалитетна љуска јаја обезбеђује се додавањем 100 mg мангана по kg хране.
Ћуркама треба око 60, а младим паткама 50 mg/kg. У смеше за живину додају
се и неоргански и органски извори мангана. У превенцији перозе се постижу
бољи ефекти коришћењем неорганских извора: манган хлорид-тетрахидрата,
манган сулфат-тетрахидрата, калијум-перманганата, манган-карбоната и
манган-диоксида.
Да би се спречио дефицит цинка треба га додати у смеше за све
категорије кокоши. Према нашим препорукама потребе у цинку код пилића у
тову су 50 mg/kg, а кокоши носиља 60 mg/kg смеше. Стране препоруке се
међусобно разликују, а неке узимају у обзир и стресне ситуације.
Високи нивои цинка испољавају негативне ефекте, а максимално
толерантни ниво цинка за живину је 1000mg по kg хране.
Недовољна количина селена у храни код живине доводи до слабијег
прираста, поремећаја здравственог стања, смањења репродуктивних својстава
и функције имуног система. Обољења проузрокована дефицитом селена или
витамина Е код живине су: ексудативна дијатеза, нутритивна мишићна
дистрофија и нутритивна атрофија панкреаса. Прва два обољења могу се
спречити давањем селена или витамина Е, а атрофија панкреаса је болест

искључиво проузрокована дефицитом селена.
Обзиром да се селен додаје у потпуне смеше у фабрикама сточне
хране, грешком може доћи до предозирања овог јако токсичног елемента.
Зависно од хранива која се користе и концентрације селена у њима зависи и
количина коју треба додати. При коришћењу хране са високим нивоом селена
могу настати три типа селенозе: акутна, субакутна и хронична. У зависности
од типа селенозе, може доћи до смањења прираста, патоморфолошких и
патохистолошких промена на унутрашњим органима. Чести су и летални
исходи.
Искористивост селена зависи од његовог хемијског облика и
сварљивости. Последњих година органски селен потискује употребу
неорганског, због боље ресорпције и дужег задржавања у организму. Он се и
лакше распоређује у смеши него неоргански, јер његова концентрација у
селенизираном квасцу износи 0,1%. Додавање селена у органском облику
смешама приплодних носиља и петлова повећава проценат оплођених јаја и
њихову инкубациону вредност, док у исхрани бројлера утиче на прираст и
ефикасније искоришћавање хране.
Органски везани микроелементи у исхрани живине
Због повећаних захтева код савремених хибрида живине и већих

потреба за минералним материјама, у интензивним условима производње све
више се користе хелатне форме микроелемената. Данас је у свету освојена
производња свих органски везаних микроелемената различитих
концентрација (0,1-15%)(табела 165).
Табела 165. Релативна искористивост појединих хелата, концентрација и

дозирање у потпуним смешама за бројлере и носиље (Јокић и сар., 2004)
Врста хелата (биоплекса) Fe Cu Zn Mn Se
Релативна искористивост1 120 140-170 125-136 121-174 240
Концентрација елемента, % 10-15 10-15 10-15 10-15 0,1
Концентрација2 (mg/kg)
Бројлери - 5 10 - 0,1
Носиље (конзум) - 5 20 30 -
Носиље приплодних јаја 5 5 20 30 0,3
1
У односу на неорганске облике (сулфате)
2
Концентрације појединих микроелемената у готовим смешама
Појединачно дозирање микроелемената у смешама све се ређе

користи, због њихове мале концентрације, а тиме и отежаног прецизног
умешавања у храну. Уместо тога користе се комплекси појединих

микроелемената у одговарајућем износу, тзв. биоплекс формуле.
Коришћењем појединих комбинација хелата добијени су значајни
резултати у производњи. На пример, код бројлера је остварен бољи квалитет
меса, конверзија хране и оперјаност, са смањеним процентом угинућа. Код
носиља – родитељског јата, смањена је смртност пилића у првој недељи,
повећана је плодност и инкубациона вредност јаја, а постигнута је и боља
имунолошка реакција на вакцине. Код носиља јаја за конзум уочена је боља
оперјаност и конверзија хране, као и дужи век трајања јаја.
„Коктел“ микроелемената за носиље конзумних јаја неопходан је код
старијих носиља, у другој половини циклуса носивости. У том периоду
величина јаја се повећава, па су и потребе за калцијумом повећане. Међутим,
у случају високог нивоа калцијума у оброку, приликом његове ресорпције
може доћи до интерференције са микроелементима ако су они у облику
неорганских соли.
Коришћењем органски везаних микроелемената код живине постижу
се следећи ефекти:
- побољшање степена ресорпције појединих микроелемената из хране,
- смањују се негативни ефекти стреса, који су увек присутни у
одређеној мери при интензивној производњи,
- повећање плодности (носивости код родитељског јата и инкубационе
вредности јаја),
- побољшање имунитета организма и
- повећање укупних производних показатеља
Витамини
Витамини су неопходни живини за одржавање основних животних
функција, производњу, виталност и добро здравље. Недостатак витамина у
храни живине доводи до различитих поремећаја у метаболичким процесима,
што може негативно да утиче не само на њихову продуктивност, већ и на
репродукцију.
У практичним условима производње најчешће долази до
хиповитаминоза услед недовољног снабдевања живине витаминима, или као
последица различитих стресних стања, када су потребе у витаминима много
веће. Наиме, у интензивној живинарској производњи стрес је готово обавезан
пратилац држања, неге и исхране живине. Њега веома лако изазивају
различити чиниоци: честа промена хране, недовољна количина и
неодговарајући однос између појединих хранљивих састојака, присуство
микотоксина и антинутритивних материја, превелика густина насељености,
вакцинација, неодговарајући режим осветљења, храњења и загревања,
присуство штетних гасова, неодговарајућа вентилација и др. У интензивној
живинарској производњи користе се оптималне количине витамина, које су

обично неколико пута веће од минималних потреба, а врло често и
антистресне количине неких витамина. Оне се дају све док трају стресне
ситуације са циљем да се ублажи дејство стресора.
У исхрани живине, у фармским условима производње потребе у
витаминима се подмирују из уобичајених хранива која улазе у састав
потпуних смеша, као и витаминским премиксима који су намењени за
одређену врсту, односно категорију живине. Обично је већина хранива која
се користе у исхрани живине сиромашна витаминима А,D, B2 и B12 . На
основу препорука које износи NRC, живина има потребе за 13 различитих
витамина.
Витамин А. Живина се овим витамином снабдева из уобичајених
хранива и из премикса у којима је витамин А у естерификованом облику, као
ацетат, палмитат, или пропионат. И код живине каротини из биљних хранива
служе као прекурсори за синтезу витамина А. Најзначајнији провитамин је β-
каротин, којег кокоши најефикасније конвертују у витамин А у односу на
друге врсте животиња. Једино се превођење β-каротина у витамин А не
одвија код пилића до четврте недеље узраста, на шта треба рачунати
приликом снабдевања ове категорије витамином.
Недостатак витамина А код живине настаје употребом потпуних
смеша сиромашних у овом витамину. Симптоми недостатка витамина А
много су израженији код младих него код старијих категорија живине. Код
младих се јавља застој у порасту, слабост, атаксија, мршављење, поремећаји у
оперјавању, смањена отпорност на инфекције, бледило кресте и подбрадњака,
слабо пигментисане ноге, сузење, сивкаст исцедак из носа и ксерофталмија.
Код одрасле живине један од првих симптома недостатка витамина А је
губитак вида при слабој светлости, познат под називом "кокошије слепило".
Недостатак прати накострешено перје, нагли пад носивости, низак проценат
излежених пилића и повећан морталитет ембриона. Пилићи излежени из
таквих јаја показују симптоме авитаминозе већ крајем прве недеље.
На потребе живине за витамином А утичу бројни фактори, као што су
тип производње и стрес, његово разлагање и обим ресорпције, индивидуално
варирање и др. На пример, носиље јаја за приплод имају веће потребе за
витамином А од других категорија кокоши. Витамин А у храни се разлаже у
присуству разних оксиданата или у току обраде хранива на високим
температурама, што смањује његову активност. Присуство различитих
паразита и бактерија у цревима живине такође може довести до разлагања
витамина А и смањења обима његове ресорпције, чиме се повећавају потребе
у овом витамину.
У нашој земљи Правилником су предвиђене потребе у витамину А за
кокоши и ћурке, док за друге врсте живине нису предвиђене наведене
потребе. Препоруке потребних количина витамина А за кокоши и ћурке
донекле се разликују код појединих страних норматива.
Витамин D. Обзиром на улогу овог витамина у метаболизму

калцијума и фосфора, његово присуство је веома важно код кокоши носиља,
пошто оне имају изузетно велике потребе у калцијуму због формирања љуске
јајета (више од 2 g).
Код живине је могуће обезбедити довољну количину витамина D3
хелиосинтезом, уколико се она држи на испустима (мањи индивидуални
поседи). Држање живине у затвореном простору, на великим живинарским
фармама подразумева његово укључивање у оброк у синтетичкој форми. При
томе се користи витамин D3, јер се сматра да у исхрани живине витамин
D2 испољава само око 10% активности витамина D3.
Симптоми недостатка витамина D могу се јавити код свих врста
живине, посебно у индустријским условима производње и уколико се хране
оброцима сиромашним у овом витамину. Најчешће се јављају код младих
пилића у периоду пораста, приплодног подмлатка у различитим периодима
одгоја, као и код носиља јаја за конзум или јаја за приплод. Код младих грла
јавља се рахитис манифестован успореним растом и слабошћу ногу. Кости
ногу постају мекше, деформишу се и лако су ломљиве. На саставу између
коштаног и хрскавичавог дела ребара јављају се такозване „рахитичне
бројанице“. Касније долази до кривљења кичменог стуба, грудног коша и
карличног појаса.
Код носиља јаја за конзум први знаци недостатка витамина D су
ношење јаја са танком, лако ломљивом љуском, што прати и пад интензитета
носивости. Код приплодних носиља, поред наведених симптома запажа се и
велики проценат ембрионалног угинућа у трећој недељи инкубације.
Давање 10 пута веће количине витамина D од потребних може
довести до тровања живине овим витамином, или хипервитаминозе D. У
практичним условима ретко долази до појаве хипервитаминозе, а уколико се
појави то је последица евентуалних грешака насталих приликом апликације
овог витамина у премиксе.
Подмирење потреба живине у витамину D је посебно значајно ако се
она држи у затвореном простору и гаји на фармски начин, када је спречено
њено излагање сунцу. Количина коју је неопходно обезбедити варира и
зависи од врсте и категорије живине, интензитета производње и других
фактора, како је изнето у првом делу уџбеника. У потпуне смеше за исхрану
живине додаје се само витамин D3, преко витаминско-минералне предсмеше
(премикса). Ове потребе износе као и код других врста животиња око једне
десетине потреба у витамину А. Потребе у витамину D предвиђене су
Правилником за поједине категорије кокоши и ћурака.
Витамин Е. Обзиром на примарну функцију токоферола у заштити
ћелијске мембране, у случају дефицита долази до оштећења крвних судова и
до промена у пропустљивости капилара. Као последица код живине се јавља
више патолошких стања.
Код пилића, до 5 недеља, јавља се енцефаломалација (мишићна

слабост), прогресивна атаксија са честим падањем, некоординисано кретање,
савијање главе или кривљење врата, пострано лежање са кружним кретањем
ногу, тзв. "веслање ногама". Ексудативна дијатеза (субкутани едеми), такође
може да буде последица дефицита у витамину Е. Оболели пилићи смањују
своју активност, узимају мању количину хране и обично угину за два до шест
дана. Нутритивна дистрофија се јавља са ексудативном дијатезом, најчешће
уколико је недостатак витамина Е праћен недостатком аминокиселина које
садрже сумпор (метионин, цистин). Јавља се најчешће код пилића, ћурића и
пачића. Пачићи оболе од друге до пете недеље. Запажа се њихов неприродан
ход са унутар савијеним прстима. Убрзо затим долази до карактеристичног
испруженог лежања са ногама уназад, до опште клонулости, неконзумирања
хране и убрзо до смрти (највише 7 дана).
Дефицит витамина Е код приплодних носиља и петлова може довести
до трајног стерилитета. Његов недостатак не доводи до значајног поремећаја
производње јаја, али доводи до повећане смртности ембриона у току
инкубације. Живина добро подноси високе дозе витамина Е, тако да се
хипервитаминоза врло ретко јавља. У случају различитих стресних стања
препоручују се повећане количине за 1 до 3 пута у односу на оптималне.
Без обзира што се у организму налазе резерве овог витамина и што до
његовог недостатка долази само ако га живина не добија у дужем временском
периоду, његово додавање у смеше за кокоши и ћурке је обавезно према
нашем Правилнику.
Витамин К. Симптоми К авитаминозе јављају се после 15 до 20 дана
исхране пилића смешама које су дефицитарне у витамину К. Пилићи и
ћурићи у првим данима живота могу масовно оболети, обзиром да на свет
долазе са малим резервама витамина К, за које време микрофлора
дигестивног тракта није довољно развијена. Симптоми дефицита код
старијих категорија живине се не јављају, јер су оне способне да
микробиолошком синтезом обезбеде довољну количину овог витамина.
Проблем се може јавити код приплодних носиља храњених смешом
сиромашном у витамину К, које носе јаја сиромашна овим витамином. Код
пилића излежених из таквих јаја може доћи до искрварења и угинућа.
Овај витамин се такође преко витаминско минералних предсмеша
укључује у потпуне и допунске смеше за живину. Користи се неколико
синтетских облика, који имају различиту активност. То су најчешће
менадион-натријум-бисулфат, менадион-натријум-бисулфат комплекс и
менадион-диметил-пиримидинол. Највећу активност, 50% од активности
витамина К3 има менадион-натријум-бисулфат, док друга два облика имају
33 и 45,4% активности.
Потребе у витамину К се разликују код различитих врста живине.
Потребе кокоши и ћурака крећу се од 2 до 2,5 mg/kg хране, а патака у
фармским условима гајења од 1 до 2 mg/kg. NRC даје много мање вредности,
свега 0,5 mg/kg хране, без обзира да ли се ради о интензивном тову пачића,
приплодном подмлатку или носиљама.
Тиамин. У практичним условима исхране мало је вероватно да ће се
појавити дефицит овог витамина због присуства значајних количина тиамина
у хранивима која најчешће улазе у састав оброка за живину. Теоретски је
могућ недостатак тиамина код живине уколико се заједно са храном у
организам унесе већа количина антивитамина, односно антагониста тиамина.
Обично су то нека синтетичка једињења (пиритин), окситиамин, ампролиум
(кокцидиостатик). Због недовољне микробиолошке синтезе у цревима,
тиамин се преко предсмеша додаје у смеше за исхрану свих врста и
категорија живине уколико се она гаји на индустријски начин.
Потребе у тиамину код живине износе око 2-3 mg/kg хране. У
лошијим хранидбеним и амбијенталним условима држања и неге живине ову
количину треба кориговати.
Рибофлавин. Симптоми недостатка витамина В2 код живине нису
увек последица његовог дефицита у храни, већ и присуства микотоксина
(посебно афлатоксина) који испољавају антагонистичко деловање, а могу
бити и генетски узроковани (присуство рецесивног гена), или последица за
сада непознатог узрока. Поред осталих улога, рибофлавин је неопходан за
оптимално лежење и виталност пилића, а као што је већ речено, у његовом
недостатку смањује се производња јаја и њихова фертилност. Приплодна
живина, укључујући и пернату дивљач, посебно је осетљива на ниске нивое
рибофлавина, неопходног за оптимално лежење и виталност пилића.
Код пилића у узрасту 10-14 дана храњених оброком сиромашним у
рибофлавину јавља се парализа. Ноге су им испружене са савијеним прстима,
нису у могућности да се подигну, глава, крила и репна пера висе. Следи
заостајање у порасту, поспаност, мршављење и смрт.
Недостатак овог витамина код ћурића испољава се успореним
порастом и појавом краста у угловима усана и очним капцима. У појединим
случајевима запажа се тежи облик дерматитиса на прстима и писковима у
облику едема.
Због недовољне синтезе у цревима и због немогућности живине да
ефикасно користи рибофлавин из протеинских хранива биљног порекла, где
се он налази у везаном облику, оброке младих категорија и приплодне
живине обавезно треба допунити са синтетичким обликом овог витамина.
Никотинска киселина – ниацин. Недостатак ниацина најјаче је
изражен код подмлатка живине (видети у првом делу уџбеника). Код носиља
дефицит ниацина доводи до смањења конзумације хране, интензитета
носивости, инкубационе вредности јаја, а може утицати и на масу јаја. Ћурке
су посебно осетљиве на недостатак ниацина. Симптоми се огледају у
смањеном прирасту и конзумирању хране, дерматитису и увећању скочних
зглобова. Због утицаја овог витамина на пораст постоји позитивна корелација
између количине ниацина у оброку и прираста.
На потребе живине у ниацину, како је већ изнето, утичу различити

фактори: микробиолошка синтеза у дигестивном тракту (која је недовољна
код живине), облик витамина у ком се налази у храни (од чега зависи његова
искористивост), количина протеина и триптофана у оброку и др. Овај
витамин се обавезно додаје у смеше за исхрану различитих врста живине.
Тако нпр. за товне пилиће потребе износе 20 mg/kg никотинске киселине
уколико смеша садржи 21% сирових протеина и 0,2% триптофана. Нижи
садржај триптофана захтева и већу количину овог витамина (30-35 mg/kg). У
потпуне смеше конзумних и приплодних носиља неопходно је укључити 25,
односно 35 mg/kg ниацина. Ћурке посебно младе категорије, имају много
веће захтеве у овом витамину (65 mg/kg подмладак, а 45 mg/kg одрасле). Код
гусака су сличне потребе (65-35 mg/kg код младих, односно 25 mg/kg код
приплодних). Код патака, за све категорије треба укључити у оброк
55 mg/kg.
Пантотенска киселина. Поред успореног пораста, слабог оперјавања
и дерматитиса, недостатак овог витамина код живине доводи до пада
носивости, нижег процента лежења са угинућем ембриона, губљења нагона
кокошака за лежањем на јајима, поремећаја вида, промена на кожи стопала и
др. Код ембриона се јављају едеми, а излежени пилићи су слаби и закржљали.
Без обзира што потпуне смеше састављене од уобичајених хранива
садрже довољну количину пантотенске киселине, она се укључује у оброке
свих врста и категорија живине. Потребе кокоши носиља се крећу од 8 до 15
mg/kg и зависе од бројних фактора (расе, типа производње, интензитета
носивости, смештаја, амбијенталних услова и др.). Носиље јаја за конзум
имају нешто ниже потребе у пантотенској киселини (8-10 mg/kg) него
приплодне носиље (12-15mg/kg). Већа количина овог витамина у оброцима
приплодних носиља има директног утицаја на повећање инкубационе
вредности јаја и проценат излежених пилића. Потребе товних пилића за
пантотенском киселином су 10-15 mg/kg хране (прва фаза това), односно 10-
14 mg/kg (друга и трећа фаза това). Потребе приплодног подмлатка су 10 -
14 mg/kg.
Ћурке су осетљиве на недостатак и имају нешто веће захтеве за
пантотенском киселином, посебно товни ћурићи у првој фази това (20-25
mg/kg), приплодне подмладак и ћурке носиље (18-22 mg/kg). Код патака је
потребно 11 mg пантотенске киселине по kg оброка, без обзира на категорију,
а за гуске 15 mg/kg до узраста од 4 недеље, а после 4 недеље 10 mg/kg хране.
Пиридоксин. У исхрани живине веома се ретко јавља дефицит овог
витамина. Уколико до њега дође, пилићи губе апетит, слабије искоришћавају
храну, заостају у порасту, губе још неразвијено перје и долази до
карактеристичних нервних поремећаја. Пилићи постају раздражљиви, јавља
се дрхтање и вибрирање врха репа, са изненадним наглим покретима. Након
неколико дана јављају се знаци опште слабости. Пилићи чуче у
карактеристичној пози, са благо раширеним крилима и главом спуштеном на
доле. На крају, долази до конвулзија, пилићи падају на страну или на кљун, уз

карактеристично „веслање ногама“, долази до потпуне исцрпљености и
угинућа. У случају хроничног недостатка пиридоксина јављају се симптоми
слични перози, при чему је хромост испољена само на једној нози.
Код одрасле живине дефицит витамина В6 доводи до смањења
носивости и процента лежења јаја, лошијег конзумирања хране уз смањење
телесне масе и угинућа. У случају израженијег недостатка јавља се
инволуција јајника, овидукта, кресте и ресе код одраслих носиља, а
инволуција тестиса, кресте и ресе код одраслих петлова.
Пиридоксин се обавезно додаје у потпуне смеше за исхрану живине, и
то углавном у облику пиродоксин-хидрохлорида. Сматра се да је оброке
товних и приплодних пилића неопходно допунити са 3 до 4,5 mg/kg, мада
неки хибриди имају веће захтеве у овом витамину. Например, товни пилићи
тешког линијског хибрида cobb, уколико се хране оброком на бази пшенице,
захтевају укључивање 4-5 mg/kg пиридоксина у умереном климату, док у
топлим климатским условима ову количину треба повећати на 5-6 mg/kg
хране. Оброцима чију основну енергетску компоненту чини кукуруз треба
додати 4-6 mg/kg у умереном климату, а 5-7 mg/kg хране у топлом климату.
Потребе носиља јаја за приплод су нешто веће (4-6 mg/kg) од потреба
конзумних носиља (3-5 mg/kg). Ћурићи у тову имају сличне захтеве у
пиридоксину као и товни пилићи, 3,5-4 mg/kg, док су потребе код приплодног
подмлатка и ћурака носиља веће, 6-7 mg/kg хране. У оброке гусака и патака
треба укључити 5-7mg/kg хране овог витамина.
Фолна киселина. Услед недостатка фолне киселине, поред осталих
(напред наведених) симптома, код приплодне живине долази до пада
носивости, нижег процента лежења и повећања ембрионалне смртности. У
случају мањег недостатка ембриони се абнормално развијају, са кратко
савијеном потколеницом, савијеним прстима и папагајским кљуном.
Количина фолне киселине у уобичајеним хранивима, као и она
синтетисана у цревном тракту, није довољна да подмири потребе живине,
посебно гусака. Због тога се она додаје у смеше за поједине врсте и
категорије живине. Присуство антибиотика и сулфопрепарата у оброку
повећава потребе за овим витамином.
Потребе товних пилића и приплодног подмлатка кокоши у фолној
киселини износе 1-2mg/kg хране, конзумних носиља 0,5-1 mg/kg, а
приплодних носиља 1,5-2,5 mg/kg хране. У потпуне смеше за поједине
категорије ћурака треба укључити од 1до3 mg/kg, а за патке и гуске 1-2 mg/kg
хране.
Биотин. Дефицит овог витамина и појаву симптома код живине могу
изазвати неки антагонисти биотина (авидин, стрептовидин, пероксиди масти
и др), јер уобичајена хранива која се користе у њиховој исхрани могу да
подмире потребе у биотину. Услед недостатка биотина код пилића, како је
већ изнето, долази до заостајања у порасту, лошијег искоришћавања хране,
дерматитиса, слабости ногу и неконтролисаних покрета са повећаним

угинућем.
Иако су потребе живине у биотину мале, он се у интензивним
условима производње додаје у смеше у синтетичкој форми. Постоји више
различитих препорука које се односе на потребе живине у биотину. Најчешће
су 0,10-0,15 mg/kg код приплодног подмлатка и конзумних носиља, 0,10-0,20
mg/kg хране код товних пилића и 0,20-0,40 mg/kg хране код приплодних
носиља. За товне ћуриће, потребе су од 0,2-0,3 mg биотина по kg хране, а код
приплодног подмлатка и ћурака носиља од 0,3-0,6 mg биотина по kg хране.
Препоруке за различите категорије патака и гусака крећу се од 0,10 -
0,15 mg/kg додатог биотина оброку.
Витамин В12. Док су младе категорије живине веома осетљиве на
недостатак овог витамина, код кокоши носиља не долази до видљивих
симптома дефицита. Сматра се да депои витамина В12 у јетри носиља могу
подмирити њихове потребе у току неколико месеци. Међутим, и код њих се у
случају недостатка смањује интензитет носивости и инкубациона вредност
јаја (повећава се ембрионални морталитет пилића).
Потребе у овом витамину код живине нису велике и могу се
обезбедити укључењем у оброк неких хранива анималног порекла (рибље и
месно брашно). Уколико је оброк живине састављен само од биљних хранива,
неопходно га је допунити неким додатним извором витамина B12. Потребе
живине за овим витамином су повећане при кавезном систему држања, због
немогућности копрофагије и снабдевања знатним количинама витамина и на
тај начин. Код товних пилића, приплодног подмлатка у првој фази одгоја и
приплодних носиља потребе се крећу од 15-40 µg/kg хране. Приплодни
подмладак у другој и трећој фази одгоја и носиље јаја за конзум имају
потребе од 15 до25 µg/kg хране. Потребна количина витамина B12 у потпуним
смешама за различите категорије ћурака креће се од 15-40 µg/kg хране, а
патака и гусака од 25-40 µg/kg хране.
Холин. Симптоми недостатка холина код живине веома ретко се
јављају обзиром да је он веома распрострањен у природи, као и да се један
део може обезбедити синтезом у организму. До дефицита ипак може доћи
уколико у храни нема довољно протеина, односно метионина, као и услед
присуства антивитамина.
Симптоми недостатка холина код младих категорија живине
манифестују се успореним порастом, накупљањем већих количина масти у
јетри (масна инфилтрација и дегенерација јетре) и око бубрега и појавом
перозе (деформације костију). Код носиља дефицит холина доводи до мањег
интензитета носивости и повећане смртности.
Обим синтезе холина у организму живине, посебно младих
категорија, није довољан за подмирење њихових потреба. Сматра се да
уобичајена хранива која се користе у исхрани живине најчешће могу да
обезбеде потребе у холину. Али и поред тога, холин се у облику холин-
хлорида укључује у смеше за све врсте и категорије живине у интензивним

условима гајења.
Витамин C. Дуго времена је владало мишљење да витамин C није
потребно додавати у оброке живине, обзиром да су потребе веома ниске и да
се могу задовољити из природних хранива, као и синтезом у организму.
Последњих година дошло се до сазнања да живина није у стању да синтетише
потребну количину витамина C у условима стреса, који је данас веома
присутан, посебно у индустријски организованој производњи. У таквим
условима намеће се потреба додавања витамина C у оброке за живину, јер је
само на тај начин могуће ублажити негативне ефекте стреса и побољшати
производне резултате.
Потребе у витамину C код живине данас још увек нису јасно утврђене
и прецизиране. У ранијем периоду оне су се односиле на кокоши носиље, при
чему је предлагано да се у њихов оброк укључи од 50-100 mg/kg хране. Данас
се предлажу далеко веће количине, које се крећу од 100, па чак до 1000 mg/kg
хране. Овако велики распон је последица различитих препорука које дају
произвођачи хибрида.
ХРАНИВА ЗА ЖИВИНУ
Без обзира што је оброк за живину обично састављен од неколико

хранива, данас се у исхрани ове врсте домаћих животиња користи велики
број различитих хранива. Поред хранива у оброк за живину редовно се
укључују и различити додаци (адитиви) у циљу побољшања производних
резултата и квалитета производа (хранљиви додаци, антибиотици, ензими,
органске киселине, ароматске материје, пробиотици, пребиотици, бојене
материје и др.).
У интензивној живинарској производњи, у фармским условима
користе се искључиво индустријски произведене смеше. При избору хранива
која ће се употребити за састављање смеша, поред прецизног познавања
потреба у хранљивим материјама за поједине врсте и категорије живине,
неопходно је и детаљно познавање њиховог састава и хранљиве вредности.
Уз то треба познавати и друге карактеристике хранива: мирис, укус, садржај
штетних и токсичних материја и искористивост појединих хранљивих
састојака. Начин прераде и дужина складиштења такође имају значајног
утицаја на квалитет и хранљиву вредност појединих хранива.
Хранива која се користе у исхрани живине могу се класификовати на
различите начине, а најчешће се сврставају у три групе: угљенохидратна
(енергетска), протеинска (биљног и животињског порекла) и минерална.
Угљенохидратна енергетска хранива

Општа карактеристика ових хранива је висок садржај енергије, а
низак садржај сирових влакана, због чега су она веома сварљива.
Најпознатија хранива из ове групе су зрна жита, споредни производи њихове
прераде, затим меласа и различите масти и уља. Енергију ових хранива
обезбеђују присутни лако сварљиви угљени хидрати (скроб и шећери) или
масти. Ова хранива (посебно зрна житарица) садрже и друге хранљиве
састојке, као што су амино киселине, витамини и минералне материје, што
треба имати у виду при састављању смеша за живину, у којима она
представљају најзаступљенију компоненту.
Зрна житарица се користе као основни извор енергије у оброцима за
живину, где обезбеђују 60-85% од укупне енергије. Поред енергије, која
највећим делом потиче из скроба, садржај свих других хранљивих материја,
са специфичном улогом, у житарицама није довољан за подмирење потреба
живине у интензивним условима. Садржај протеина је неуједначен и низак,
незадовољавајуће биолошке вредности услед недостатка појединих
аминокиселина. Низак садржај специфичних хранљивих материја у овим
хранивима надокнађује се комбинацијом са протеинским хранивима биљног
и животињског порекла, минералним хранивима и витаминским додацима.
Кукуруз је најбогатији енергијом (око 14 МЈ МЕ/kg у исхрани живине)
и чини највећи део смеша за живину, често 40-70%, зависно од врсте и
категорије живине. У исхрани живине кукуруз се припрема млевењем, а могу
се користити и неки поступци термичке обраде, као што су микронизација и
екструдовање. Употребом термички обрађеног зрна кукуруза у исхрани
пилића постиже се побољшање прираста и конверзије хране (таб....).
Осим сушеног зрна, у смеше за живину може веома успешно да се
укључи силирано зрно кукуруза. При томе треба узети у обзир следеће:
- укључивање силираног зрна кукуруза захтева познавање садржаја влаге
како би се успоставио оптималан однос кукуруза и осталих хранива у смеши;
- коришћењем силираног зрна кукуруза са високим садржајем влаге може
доћи до контаминације плеснима. До развоја плесни понекад долази и у току
процеса исхране, при високим температурама, посебно када се храна држи
дуже у хранилицама,
- при коришћењу силираног зрна кукуруза неопходно је пражњење
хранилица једном дневно;
- мешање са осталим компонентама смеше може бити отежано.
Пшеница је по укупној хранљивој вредности слична кукурузу, са
нешто већим садржајем протеина (10-14%) и нижим нивоом енергије (10,6-
12,9 МЈ/kg), јер сдаржи мање масти (око 2%) и више нескробних
полисахарида. У оброке за живину укључује се само као делимична замена за
кукуруз, у количини од 20-25%. Веће учешће пшенице у потпуним смешама

за живину се не препоручује, пошто при већем проценту код пилића и ћурића
у тову долази до појаве лепљивог чмара и влажног измета. Коришћење
пшенице у исхрани живине, посебно тврдих сорти са већим садржајем
протеина, захтева укључивање синтетичких амино киселина (пре свега
лизина) због повећања биолошке вредности и искористивости свих протеина
у оброку.
Јечам нема ширу примену у исхрани живине. Због већег садржаја
сирових влакана (око 5%) у оброцима за живину може се користити само као
делимична замена за кукуруз и пшеницу. Зрно јечма садржи оштро осје па га
живина нерадо конзумира. Због тога је неопходно да се зрно јечма пре
употребе ослободи од осја и прекрупи. Укључује се у потпуне смеше у
количини која зависи од категорије живине. Код млађих категорија учешће
јечма у смеши не сме да буде веће од неколико процената, док код старијих
категорија могуће је максимално учешће јечма од 15-20%. Свако повећање
преко ове границе доводи до депресије у конзумирању хране и лошијих
производних резултата, проузрокованих углавном великим присуством
нескробних полисахарида (β – глукана, целулозе, арабиноксилана).
Због нижег садржаја енергије јечам може да се користи за енергетско
разређење оброка, посебно у последњој фази исхране приплодног подмлатка
живине.
Висок садржај грубих целулозних влакана у омотачу зрна
овса ограничава његову примену у исхрани живине. У потпуне смеше за
младе категорије живине не би требало укључивати више од 10-15% овса, док
се у смеше приплодног подмлатка и кокоши носиља може укључити 20-25%.
Његово присуство у оброку товних пилића у значајној мери утиче на
оперјавање, и у форми целог зрна спречава кљуцање и појаву канибализма.
Хранљива вредност овса може се значајно побољшати љуштењем а овас
ослобођен љуске је сварљивије храниво и препоручује се за исхрану носиља,
јер повољно делује на производност.
Данас селекционери покушавају да створе нове сорте овса без љуске,
што би омогућило укључивање овса у смеше за живину у већем проценту.
Присуство велике количине пентозана у ражи смањује његову
вредност у исхрани живине. Горак укус ограничава коришћење ражи и
доводи до смањења конзумирања хране и дневног прираста живине. У
исхрани товних пилића, у првој фази това раж не треба укључити у смешу. У
другој фази учешће ражи не би смело да буде веће од 10%, мада и ова
количина доводи до појаве лепљивог измета. У оброцима приплодног
подмлатка и носиља максимално учешће овог хранива може да износи 5%.
Код пилића у тову већи проценат ражи у оброку доводи до проблема са
ногама.
Хранљива вредност сирка у исхрани живине зависи од садржаја
танина. Порастом количине танина квари се укус и смањује сварљивост
хранљивих материја. Крмне сорте сирка са малим садржајем танина могу се

користити као једини извор енергије у смешама за живину, али се при томе
мора укључити луцеркино брашно и друга хранива која садрже бојене
материје. Већи проценат сирка у оброку доводи до појаве беле коже, због
ниског садржаја каротиноидних материја у овом храниву. Како је изнето у
другом делу уџбеника, зрно сирка може да се укључи у смеше за живину
максимално 40-50%, а зрно тритикалеа 5-15%, у зависности од категорије.
Од споредних производа прераде житарица у исхрани живине се у
одређеном обиму користе пшеничне мекиње, односно пшенично сточно
брашно, кукурузно глутенско брашно, кукурузне и пшеничне клице.
Због високог садржаја сирове целулозе пшеничне мекиње имају ниску
енергетску вредност (6,1-10,3МЈ/kg МЕ), што је ограничавајући фактор већег
коришћења овог хранива за живину. Садржај енергије у мекињама зависи од
њихове структуре: већа количина грубих целулозних делова омотача зрна (а
мање ендосперма) смањује енергетску вредност, док је присуство већег
процента финих делова омотача (и ендосперма) повећава. Пшеничне мекиње
се укључују у мањој количини, у смеше младих категорија живине до 8%, а
код старијих 10-20%. Оне могу бити интересантне за приплодни подмладак,
где у трећој фази оброк треба енергетски разредити.
Друга фракција се назива сточно брашно, и због већег садржаја
скроба (20-40%), за разлику од мекиња може у нешто већој количини да се
укључи у смеше за живину - код младих категорија до 15%, код носиља и
приплодног подмлатка 20-25%.
Кукурузно глутенско брашно због нижег садржаја енергије (у исхрани
живине 7,5МЈ/kg) и лошег аминокиселинског састава протеина у оброке за
живину укључује се не више од 15-20%.
Висок ниво енергије у кукурузним и пшеничним клицама (преко 30
МЈ/kg) ограничава њихово коришћење само када је неопходно повећати
енергетску вредност оброка (максимално до 6%). Поред енергије клице су
богате и неким витаминима из групе B комплекса и витамином Е (пшеничне
клице имају 180 mg/kg). Пшеничне клице се користе не само за повећање
енергије у оброку, већ и као извор појединих аминокиселина и витамина.
Ако се користи у исхрани живине меласа се укључује у смеше
младих категорија само 1%, а код старијих категорија до 5%. Употреба веће
количине је ограничена због проблема који се јављају приликом умешавања
компоненти, појаве дигестивних сметњи и диареје. Диареја се јавља због
присуства високог нивоа калијума и других минералних соли. Смањење
садржаја пепела у меласи омогућава њено повећано учешће у смеши.
Ради задовољења енергетских потреба у исхрани живине користе се
биљна уља и животињске масти, као и њихова смеша. Ова хранива су богат
извор енергије (32,2-36,8 МЈ/kg), као и есенцијалне линолне киселине. Ефекат
додате масти зависи од извора и старости живине. Млађе категорије не могу
да варе засићене масне киселине, због чега је најбоље у оброк укључити

смешу масти и уља.
Да би се подмириле потребе у линолној киселини, побољшао укус и
смањила прашњавост оброка, потребно га је допунити са најмање 1% масти.
Све додате масти и уља треба да буду третиране са одређеним
антиоксидантима, да би се заштитиле од оксидације.
Код младих категорија ( до 4. недеље) може се укључити од 1-5%
живинске масти, рибљег или биљног уља, или смеше биљног уља и
животињске масти. Иста количина се може користити у исхрани приплодног
подмлатка ( 4-18. недеље), с тим што се овде може укључити лој или свињска
маст, и већа количина живинске масти ( до 7%). Учешће биљног уља у
оброцима за кокоши носиље може да буде до 8%, а смеше биљног уља и
животињске масти до 7%.
Коришћење нове технологије наношења масти (спреј методе) на
топле пелете при изласку из пелетирке омогућава укључивање много већих
количина масти у оброке за живину. При томе се мора водити рачуна о нивоу
протеина и неких витамина значајних у њеном метаболизму (витамина А,
фолној киселини, холину, витамину B12 и др.). На овај начин могуће је
побољшати производне резултате живине, посебно конверзију хране.
Протеинска хранива
Укључују се у оброке да би се подмириле потребе живине у
протеинима, односно аминокиселинама. Вредност протеинских хранива
зависи од сварљивости протеина, њиховог аминокиселинског састава и
евентуалног присуства неких штетних материја. Најбоље је ако се у оброку
живине као извор протеина користи комбинација више хранива из ове групе,
како би се много лакше и сигурније подмириле потребе у есенцијалним
аминокиселинама.
Најзаступљенија протеинска хранива биљног порекла у исхрани
живине су: уљане сачме, сојино зрно, грашак, кукурузни глутен и брашно
дехидриране луцерке.
Сојина сачма је најквалитетније храниво из ове групе, које се користи
као основни извор протеина у исхрани живине. Заједно са кукурузом чини
највећи део оброка за живину. Протеини сојине сачме су високе биолошке
вредности и сварљивости. Богати су у лизину (2,9%), а сиромашни у амино
киселинама са сумпором (метионин + цистин: 1,32%). Овај недостатак се
може надокнадити укључивањем у оброк оплемењене сунцокретове сачме
или синтетичког метионина. Тако се могу постићи исти производни
резултати као и са оброцима у које су поред сојине сачме укључена
протеинска хранива анималног порекла.
Енергетска вредност сојине сачме у исхрани живине износи 9,4

МЈ/kg. Од присутне количине фосфора (0,65%), чак 50% се налази у
фитинској форми, која је за живину практично неискористива. Богата је у
холину и ниацину, док је садржај осталих витамина релативно низак. У
смеше за различите врсте и категорије живине сојина сачма се укључује у
количини од 10-30%.
Протеини сунцокретове сачме су лоше биолошке вредности и
сварљивости, посебно код оне са доста љуске. Прва лимитирајућа
аминокиселина је лизин (1%), док се метионин (0,6%), односно сумпорне
аминокиселине налазе у вишку (1,35%).Због тога протеини сунцокретове
сачме добро допуњују протеине сојине сачме. Висок садржај сирове целулозе
у сунцокретовој сачми просечног квалитета главни је ограничавајући фактор
њеног већег коришћења у исхрани живине, посебно младих категорија.
Уколико се укључи у оброк, максимална количина може да буде 5% код
младих, а 15% код старијих категорија. Међутим, сунцокретова сачма без
љуске у комбинацији са сојином сачмом или синтетичким лизином може
дати веома добре резултате у погледу прираста и искоришћавања хране код
живине.
Кикирикијева сачма због ниске биолошке вредности протеина и
присуства антинутритивних материја може се користити само као део
оброка, и то уз додатак синтетичког лизина и метионина, или комбиновањем
са другим протеинским хранивима, ради корекције дефицита у овим
аминокиселинама. Обзиром да ово храниво често може да буде
контаминирано микотоксинима (најчешће афлатоксином), при његовом
коришћењу у исхрани живине треба бити веома опрезан. Сматра се да у
оброцима младих категорија живине количина кикирикијеве сачме не би
требало да износи више од 8%, а у оброцима приплодног подмлатка и носиља
од 10-15%.
Енергетска вредност сачме уљане репице у исхрани живине је 6,7-
9,2МЕ/kg. Процентуално учешће овог хранива у смешама за живину зависи
од присуства штетних материја. Ограничавајући фактор већег коришћења
сачме уљане репице је висок садржај ерука киселине и глукозинолата. Ове
материје штетно утичу на виталне органе, изазивајући масну дегенерацију
јетре и оштећење срчаног мишића. Нове сорте уљане репице са мањим
садржајем штетних материја, приликом коришћења у исхрани носиља ипак
дају необичан укус јајима, што је такође ограничавајући фактор веће
употребе.
Сачма уљане репице добијена од сорти које садрже мању количину
штетних материја, данас се успешно користи при састављању смеша за
различите врсте и категорије живине, како је већ изнето у другом делу
уџбеника.
Памукова, као и остале врсте сачми немају неки већи значај у исхрани
живине, мада под одређеним условима могу допунити један мањи део
протеина у оброку. Процентуално учешће памукове сачме у оброцима за

живину не треба да износи више од 10%. Већа количина у оброку носиља
може имати негативан утицај на интензитет носивости и проценат лежења,
или довести до појаве непријатног мириса јаја и тамног жуманца. Последње
две појаве су изражене у периоду складиштења јаја и њихов интензитет је у
директној зависности од садржаја госипола.
Зрном соје у оброк живине се, поред квалитетних протеина, може
унети и значајна количина уља, и на тај начин избећи проблеми који се могу
јавити при укључивању анималне масти. Енергетска вредност овог хранива у
исхрани живине износи 13,5 МЈ/kg. Главни ограничавајући фактор
коришћења сировог зрна у исхрани живине, како је напред изнето,
представља садржај низа антинутритивних материја (трипсин инхибитора,
уреазе и др.). Употреба веће количине сировог сојиног зрна у исхрани товних
пилића доводи до значајног смањења производних резултата.
Због тога сирово зрно соје пре укључивања у оброке, како младих
тако и старијих категорија треба термички обрадити (влажном и сувом
екструзијом, микронизирањем, тостовањем и др.). На тај начин се повећава
његова енергетска вредност у исхрани живине, као и сварљивост протеина и
других хранљивих састојака.
Данас се сојин гриз све више користи као компонента оброка за
живину, јер се његовим укључењем веома једноставно може повећати
енергетска вредност оброка, посебно код категорија (бројлери, ћурићи у тову)
које имају веће захтеве у енергији.
У зависности од врсте и категорије живине сматра се да термички
обрађено зрно, као и гриз соје најбоље ефекте даје уколико се у оброк укључи
у количини од 15-25%.
Зрно грашка, коме се последњих година поклања све већа пажња,
може послужити као добар извор квалитетних протеина у оброцима за
живину. Најбољи ефекти у исхрани живине постижу се када се 20% протеина
соје у смеши замени протеинима из сировог или термички обрађеног зрна
грашка, код младих категорија, а 30% код кока носиља. Његово максимално
учешће у смешама за живину не треба да износи више од 5-10%. Међутим,
треба водити рачуна да се неке сорте, посебно са обојеним цветом, не користе
у исхрани живине.
Зрно грашка се обично користи без претходног топлотног третмана,
при чему усвојивост лизина може бити и до 87%.
Зрно лупине може послужити као алтернативни извор протеина у
смешама за живину, иако се не гаји на већим површинама у нашој земљи.
Неколико типова лупине (бела, жута и усколисна) које садрже мале количине
горких материја, могу се користити без претходне обраде као допуна
протеинима кукуруза. Ово храниво се користи углавном код старијих
категорија живине.
Као алтернативни извор протеина у исхрани живине може се навести

и боб, пошто су данас створене високовредне сорте, са већим садржајем
протеина и релативно високим приносима. Због нижег нивоа масти (око 1%)
и више целулозе (око 8%), боб има нижу енергетску вредност од зрна соје
(9,9МЈ/kg МЕ). Садржи неколико антинутритивних материја, мада у мањој
количини него сојино зрно. Уколико се зрно боба пре укључивања у оброк
термички обради, добија се брашно доброг укуса и мириса. Ово брашно се
може користити за живину, али не више од 15-20%.
Кукурузни глутен се у оброке живине обично укључује у комбинацији
са другим протеинским хранивима биљног и животињског порекла (сојином
сачмом и рибљим брашном), чиме се успешно може отклонити дефицит у
лизину и триптофану. У комбинацији са сточним квасцем, сојиним гризом и
синтетичким аминокиселинама, може у потпуности да замени рибље брашно
у оброцима живине.
Основна карактеристика овог хранива, због које се укључује у смеше
за живину јесте висок садржај каротиноида, посебно каротина (20-25 mg/kg)
и ксантофила (275 mg/kg). Присуство веће количине витамина А и његових
провитамина побољшава укус и повољно утиче на боју коже товних пилића и
жуманца јаја.
Максимално учешће кукурузног глутена у смешама за живину се
креће од 15-25%, у зависности од категорије живине. Кукурузни глутен може
да замени и до 75% протеина соје у оброку, али се при томе у оброк морају
додати и синтетичке амино киселине (лизин и триптофан). У потуне смеше за
кокоши и ћурке, састављене од уобичајених компоненти, кукурузни глутен
треба укључити у количини до 5%.
Низ својстава луцеркиног брашна чини ово храниво пожељном
компонентом смеша за живину. Ниво појединих аминокиселина зависи од
квалитета луцеркиног брашна. Садржај лизина је 0,66-0,93%, а метионина +
цистина, које су уједно и лимитирајуће аминокиселине у овом храниву, 0,39-
0,57%. Због веће количине сирове целулозе у луцеркином брашну енергетска
вредност у исхрани живине је мања и износи од 6,6-7,2МЈ/kg. Као што је
раније изнето ово храниво је богато витаминима, нарочито оних из групе В
комплекса, као и витамина Е (125-150mg/kg) и К. Висок садржај каротиноида,
посебно ксантофила (176mg/kg) повољно утиче на боју жуманцета и коже
товних пилића, а присуство неких неидентификованих фактора стимулативно
делује на производне резултате товних пилића. Укључује се у оброк пилића
у тову 3-5%, док у оброку старијих категорија може се користити у већем
проценту.
Протеинско-каротиноидни концентрат од сока луцерке (ПККЛ)
успешно може да се користи у исхрани живине пре свега код кокоши носиља.
Представља богат извор хранљивих материја. У поређењу са сојином сачмом
садржи више протеина (око 50%), есенцијалних аминокиселина и има већу
енергетску вредност у исхрани живине (11,7МЈ/kg). Количина слободних,
биолошки усвојивих ксантофила значајно је већа него у луцеркином брашну.
Ово храниво повољно утиче на интензитет носивости, утрошак хране и боју

жуманца, због ефикасног депоновања ксантофила у њему. Иако је добар
извор хранљивих материја, високи трошкови производње концентрата од
сока луцерке су ограничили његову већу употребу у исхрани живине.
Из групе једноћелијских протеина квасац је храниво које се најчешће
користи за живину. Углавном се користи сточни и пивски квасац.
У зависности од технологије производње суви сточни квасац садржи
од 40-60% сирових протеина високе биолошке вредности и сварљивости. Од
есенцијалних аминокиселина богат је лизином (3,47%), са нижим нивом
сумпорних аминокиселина (1,14%). Садржи и неке факторе пораста, чија
природа још није утврђена (неидентификовани фактори), а енергетска
вредност у исхрани живине износи 10,1МЈ/kg МЕ. Сточни квасац садржи око
33% БЕМ-а, 2% сирових липида, 1,8% сирове целулозе, 0,55% калцијума и
1,5% укупног фосфора (искористивог 1%). Најбогатији је извор витамина В
комплекса од свих хранива. Укључује се у смеше свих врста живине,
посебно подмлатка. Може да замени знатан део протеина соје у смешама, а
најчешће његова количина је од 2-5%.
Протеинска хранива анималног порекла најчешће коришћена у
исхрани живине су: рибље, месно, месно-коштано брашно и др.
Рибље брашно представља најквалитетније храниво из ове групе, које
се користи у исхрани живине. У зависности од квалитета, биолошка вредност
протеина рибљег брашна може износити од 76-90%. Поред већег броја
витамина, добар је извор и минералних материја: калцијума (3,5-7%),
фосфора (2,5-4%), гвожђа (130-280 mg/kg), мангана (15-40 mg/kg) и др. У
рибљем брашну може бити велика количина натријум хлорида (3-5%), што
треба имати у виду приликом балансирања оброка за носиље, обзиром на
неповољан ефекат високог нивоа натријума на квалитет љуске.
Без обзира што је рибље брашно најпотпуније храниво у погледу
садржаја појединих хранљивих састојака, његово учешће у потпуним
смешама за живину своди се на количину која је неопходна за корекцију
квалитета протеина оброка. Иако се у смеше за живину може укључити у
количини 6-8%, у оброке кокоши носиља не би требало више од 2-3%. Веће
учешће овог хранива у оброку може довести и до појаве непожељног мириса
на рибу који се лако преноси у јаја. Код младих пилића и ћурића рибље
брашно се укључује у већем износу, с тим што се 7-10 дана пре клања оно
искључује из смеше, како месо не би попримило непријатан мирис на рибу.
Међутим, рибље брашно често не испуњава захтеве у погледу
квалитета и микробиолошке исправности. Из тих разлога, данас се у мањим
мешаонама сточне хране користе специјално направљене замене за рибље
брашно, које у свом саставу, поред неколико високовредних протеинских
хранива, садрже синтетичке аминокиселине, ензиме и друге одређене адитиве.
Месно брашно, према укупном садржају протеина и
аминокиселинском саставу (лошијем од рибљег брашна) представља храниво
које се може користити у исхрани живине. Најквалитетније месно брашно,
добијено од чистог меса, садржи 8,5% лизина, 2,5% метионина, 1,4% цистина
и 1% триптофана. Месно брашно оваквог квалитета веома је тешко наћи на
тржишту. Најбоље га је користити са протеинским хранивима биљног
порекла и може се укључити у количини од 5-10% оброка.
Од хранљиве вредности и квалитета месно-коштаног брашно зависи
да ли ће се и у ком проценту оно укључити у оброке живине. Због дефицита у
неким аминокиселинама живина га најбоље користи као допунски извор
протеина у комбинацији са другим анималним хранивима, или допуњено
синтетичким аминокиселинама. У зависности од квалитета месно-коштаног
брашна, врсте и категорије живине учешће овог хранива не би требало да
износи више од 3-5% оброка.
Крвно брашно садржи око 80% сирових протеина ниске сварљивости
и ниже биолошке вредности од месног брашна. Богато је у лизину (7,6%) и
леуцину (3,3%) а сиромашно у триптофану (око 1%). Садржи мало калцијума
и фосфора (свега 0,45 и 0,35%), али је добар извор гвожђа, холина и ниацина.
Због лошег укуса, слабе сварљивости и ниске биолошке вредности протеина
употреба крвног брашна је ограничена. У исхрани живине користи се заједно
са другим протеинским хранивима и уз додатак синтетичких аминокиселина.
Крвно брашно се добро комбинује са брашном хидролизованог перја или
кукурузним глутеном.
Како је већ речено у другом делу уџбеника крвно брашно се у смеше
за живину укључује до 2%.
Брашно од хидролизованог перја такође може да се користи као
протеинска компонента при састављању смеша за живину. Замена рибљег
брашна брашном од хидролизованог перја уз додатак синтетичког лизина у
тову пилића остварује позитиван утицај на искоришћавање хране, али
депресивно делује на пораст. Учешће овог хранива у смешама за живину не
треба да износи више од 1-2%.
Минерална хранива
Поред основних хранива, која су често сиромашна минералним
материјама и где је њихова биолошка искористивост веома ниска, живини је
неопходно обезбедити и одговарајуће минерале који се могу давати у форми
минералних додатака. Од минералних хранива у исхрани живине најчешће се
користе: сточна со, калцијумова минерална хранива (сточна креда, љуштуре
шкољки, љуске од јаја), фосфорна минерална хранива (дикалцијум фосфат,
монокалцијум фосфат), коштано брашно (извори и једног и другог
макроелемента) и бикарбонатни извори (сода бикарбона).
Сточна со је обавезан додатак потпуним смешама за све категорије
живине. Биљна хранива која улазе у састав смеша за живину су дефицитарна
у натријум хлориду, тако да живина преко њих није у могућности да обезбеди
ова два елемента.
Учешће соли зависи од састава потпуних смеша које се користе за

живину. Уколико су оне састављене од биљних хранива, максимално учешће
соли треба да износи 0,4%, док укључивање у оброк рибљег брашна смањује
учешће соли на 0,1-0,3%. Ово треба имати у виду и при састављању смеша за
кокоши носиље, јер већа количина соли у оброку може да има негативног
утицаја на интензитет носивости и квалитет љуске снешених јаја.
Од калцијумових минералних извора у исхрани живине обично се
користи сточна креда. Садржи најмање 94% калцијум карбоната, 36-38% чистог
калцијума, до 1% магнезијумових соли и до 1% страних примеса. Учешће
сточне креде у потпуним смешама зависи од хранива која улазе у њихов састав,
као и врсте и категорије живине. Код млађих категорија живине потребе у
калцијуму могу се подмирити укључењем 0,5-1% креде у оброк.
Пошто највеће потребе у калцијуму имају носиље, њихов оброк је
неопходно допунити са 5,5-8,5% сточне креде у зависности од врсте којој
припадају (кокошке, ћурке, патке, гуске). Највеће потребе у калцијуму имају
кокоши носиље јаја за конзум, посебно када се користи ситно млевени
кречњак. Овај облик калцијума се углавном ресорбује у току дана, када
носиље конзумирају храну. У току ноћи, када је формирање љуске
интензивно и када носиље не конзумирају храну, често долази до дефицита у
овом макроелементу. У том случај долази до ношења јаја са љуском слабијег
квалитета, што повећава проценат лома. Из тих разлога проблем ресорпције
калцијума решава се тако што се заједно у оброк додају ситно млевена креда
и крупније честице (грит), у односу до 1:1. Крупније се честице спорије
крећу, задржавају дуже у вољци и мишићном желуцу, спорије се растварају и
тако обезбеђују калцијум у току ноћи. Грит (или млевени мермер) обезбеђује
и боље варење хране у желуцу.
Довољна количина калцијума посебно је значајна код старијих носиља,
након 40. недеље узраста. Због смањене ресорпције у овом периоду и веће масе
јаја, за формирање љуске потребно је више калцијума због чега треба повећати и
његову количину у дневном оброку, или део сточне креде заменити честицама
грита или мермера. Замена 60-80% креде мермером крупнијих честица (1,1-
1,4mm) у овом периоду даје задовољавајуће ефекте у погледу квалитета љуске
јаја ( силе лома љуске, деформације љуске, масе и дебљине љуске).
Из групе фосфорних минералних хранива у исхрани живине користе се
најчешће дикалцијум фосфат и монокалцијум фосфат. У оброцима кокоши
састављеним од биљних хранива учешће дикалцијум фосфата износи 1,8-2% код
товних пилића и приплодног подмлатка, а 1,5-1,8% код носиља. Монокалцијум
фосфат се додаје 1,1 до 1,3% код товних пилића и приплодног подмлатка, а 1,2%
код носиља. Код различитих категорија ћурака дикалцијум фосфат се додаје у
оброке у количини од 1,4-2,8%, а монокалцијум фосфат од 1,2-2%.
У случају када оброк поред биљних, садржи и анимална хранива,
учешће минералних хранива се смањује.
Из групе минералних хранива која истовремено служе као извор и

калцијума и фосфора, у исхрани живине користи се коштано брашно. Његов
квалитет варира и обично садржи 28-32% калцијума и 12-14% фосфора, који
је потпуно искористив.
Табела 166. Учешће хранива у смешама за живину

Млађе категорије живине Живина за производњу меса
(0-4. недеље) (4-18. недеља)
Храниво Мин. Макс. Мин. Макс.
Храниво
% у смеши % у смеши
Кукуруз жути 20 60 Кукуруз жути 20 70
Пшеница - 20 Пшеница - 25
Овас - 10 Овас - 25
Јечам - 10 Јечам - 15
Пшеничне мекиње - 8 Пш. мекиње - 20
Пш. сточно брашно - 15 Пш. ст. брашно - 20
Сирак - 40 Сирак - 50
Раж - - Раж - 10
Тритикале - 2 Тритикале - 15
Меласа - 1 Меласа - 5
Луцеркино брашно - 5 Луцеркино брашно - 10
Сачма уљане репице - - Сачма уљане репице - 5
Сојина сачма (48%) 10 30 Сојина сачма (48%) 10 30
Сојин гриз - 15 Сојин гриз - 20
Кукурузни глутен - 15 Кукурузни глутен - 20
Памукова сачма - 5 Памукова сачма - 10
Кикирикијева сачма - 8 Кикирикијева сачма - 10
Грашак - 5 Грашак - 10
Сунцокретова сачма - 8 Сунцокретова сачма - 10
Месно брашно - 7 Месно брашно 1 7
Рибље брашно (60%) - 5 Рибље брашно (60%) - 5
Рибље брашно (70%) - 5 Рибље брашно (70%) - 5
Крвно брашно - 2 Крвно брашно - 2
Брашно - 1 Брашно - 1
хидролизованог перја хидролизованог перја
Џибра од кукуруза, сува - 5 Џибра од кукуруза, сува - 10
Сурутка сува - 5 Сурутка сува - 10
Лој - - Лој 1 5
Маст свињска - - Маст свињска 1 5
Маст живинска 1 5 Маст живинска 1 7
Рибље уље 1 5 Рибље уље 1 1-5
Биљно уље 1 5 Биљно уље 1 5
Биљно уље+жив. маст 1 5 Биљно уље+жив. маст 1 5
Табела167. Учешће хранива у смешама за живину

Одгој носиља јаја за конзум и младе Кокоши јаја за конзум
приплодне кокице (4-20. недеље) и приплод
Мин. Макс. Мин. Макс.
Храниво Храниво
% у смеши % у смеши
Кукуруз жути 20 70 Кукуруз жути 20 60
Пшеница - 20 Пшеница - 25
Овас - 25 Овас - 20
Јечам - 20 Јечам - 15
Пшеничне мекиње - 15 Пш. мекиње - 10
Пш. сточно брашно - 25 Пш. ст. брашно - 20
Сирак - 50 Сирак - 40
Раж - 5 Раж - 5
Тритикале - 15 Тритикале - 5
Меласа - 5 Меласа - 5
Луцеркино брашно - 5 Луцеркино брашно 1 10
Сачма уљане репице - 5 Сачма уљане репице - -
Сојина сачма (44%) 10 30 Сојина сачма (44%) 10
Сојин гриз - 20 Сојин гриз - 20
Кукурузни глутен - 20 Кукурузни глутен - 20
Памукова сачма - 10 Памукова сачма - 10
Кикирикијева сачма - 15 Кикирикијева сачма - 10
Грашак - 10 Грашак - 10
Сунцокретова сачма - 15 Сунцокретова сачма - 15
Месно брашно - 10 Месно брашно 2 7
Рибље брашно (60%) - 8 Рибље брашно (60%) 1 2-5
Рибље брашно (70%) - 8 Рибље брашно (70%) 1 2-5
Крвно брашно - 2 Крвно брашно - 2
Брашно - 2 Брашно - 1
хидролизованог перја хидролизованог перја
Џибра од кукуруза, - 10 Џибра од кукуруза, 1 5
сува сува
Сурутка сува - 10 Сурутка сува 1 5
Лој 1 2 Лој 1 5
Маст свињска 1 3 Маст свињска 1 5
Маст живинска 1 5 Маст живинска 1 5
Рибље уље 1 5 Рибље уље 1 1-2
Биљно уље 1 5 Биљно уље 1 8
Биљно уље+жив. маст 1 5 Биљно уље+жив. маст 1 7
Микотоксини у хранивима за живину

Познато је да се микотоксини могу наћи у готово свим хранивима и
да могу изазвати веома озбиљна обољења (микотоксикозе) код животиња које
их конзумирају. Процењује се да је преко триста метаболита плесни токсично
за људе и животиње, а да је 25% житарица у свету контаминирано познатим
микотоксинима. Међутим, још увек се мало зна о њиховој релативној
токсичности.
Тешко је утврдити количину микотоксина која нема штетног утицаја
на организам животиња. Реакција организма на утицај микотоксина
условљена је већим бројем фактора, као што су: правилно избалансиран
оброк, врста и старост животиња, амбијентални услови, здравствено стање и
концентрација микотоксина. Истовремено присуство више микотоксина
изазива много озбиљније негативне ефекте него када је сваки од њих
присутан посебно. Због тога у живинарској производњи треба учинити све да
се смањи или елиминише учесталост контаминације микотоксинима, у свакој
фази производног циклуса.
Интензитет испољених ефеката у великој мери зависи од присутног
специфичног микотоксина и степена контаминације. Високи нивои могу
изазвати велику смртност у кратком временском периоду, мада велике
проблеме представљају негативни ефекти изазвани ниским садржајем
микотоксина, због константне депресије у живинарској производњи.
Живина је посебно осетљива на присуство афлатоксина, а мање на
присуство зеараленона, вомитоксина, охратоксина, фумонизина и Т-2
токсина. Микотоксини који се најчешће налазе у хранивима за живину и
ефекти које изазивају приказани су у табели 168.
Афлатоксини се налазе у кукурузу, кикирикију, памуковом семену,
просу, сирку и другим житарицама. Од свих бројних афлатоксина највећу
токсичност испољава афлатоксин Б1 , а затим следе Г1, Б2 и Г2.
Клиничка слика тровања афлатоксином зависи од унетих количина и
времена излагања животиња његовом дејству. Он обично не утиче директно
на морталитет, иако високи нивои (>10mg/kg) могу бити летални. Најважнији
штетни ефекти афлатоксикоза код живине у периоду пораста су смањење
прираста и лошија конверзија хране (>1mg/kg). Његово присуство у количини
већој од 5mg/kg смањује отпорност на појаву инфекција (салмонелозе и
кокцидиозе) и других болести живине, што за резултат има већи проценат
шкарта у току самог процеса производње. Као последица присуства
афлатоксина смањена је нормална пигментација коже и повећан број крвавих
подлива (>0,05mg/kg). Тровање носиља за последицу има мању носивост и
инкубациону вредност јаја (>2mg/kg). Код приплодних мушких грла смањена
је маса тестиса и количина ејакулата. Осемењавање носиља овим ејакулатом

у неким истраживањима довело је до смањења плодности.
Пилићи који храном конзумирају афлатоксин Б1 у количини од
2,5mg/kg хране, поред успореног пораста показују знаке анемије,
хиполипемије и масне инфилтрације јетре. Под утицајем афлатоксина у храни
(0,2mg/kg) смањује се ћелијски имунитет. Са вишом дозом (1mg/kg) нарушава
се квалитет меса, кога је тешко поправити и када се контаминирана храна
замени исправном, недељу дана пред клање пилића.
Табела 168. Најчешће присутни микотоксини у храни за живину и ефекти

које изазивају
Живина Концентрација Време трајања Ефекат
Афлатоксин
210 ppb Нема ефекта
Губитак тежине,
Бројлери 420 ppb делимично оштећење
- јетре после 3 недеље
Ћурке 250 ppb - Смањење прираста
Фумонизини (FB1 и/или FB2 )
Ћурке
Смањење конзумације
Све категорије хране, оштећење јетре,
> 100 ppb** 7-21
и узрасти диареја, рахитис,
оштећење голењаче
Кокоши
Смањење конзумације
Све категорије хране, оштећење јетре,
> 200 ppb 7-21
и узрасти диареја, рахитис,
оштећење голењаче
Вомитоксин (DON)
Бројлери и
50 ppm Неодређено Нема ефекта
ћурке
Зеараленон
Бројлери и
200 ppm Неодређено Нема ефекта
ћурке
* ppb = µg/kg; ** ppm = mg/kg
Тровања охратоксинима се много мање јављају код живине у односу

на афлатоксине, али су они три пута токсичнији, посебно охратоксин А.
Уколико су присутни заједно, онда су депресивни ефекти много озбиљнији.
Најчешћи симптоми охратоксикоза су спонтана нефропатија са
увећаним и бледим бубрезима, атрофијом и дегенерацијом епитела
проксималних и дисталних тубула. Охратоксин А је јак хепатотоксин који

изазива некрозу и доводи до дегенеративних промена на јетри. Директно
утиче на синтезу нуклеинских киселина и укупних протеина, односно на
везивање аминокиселине фенилаланина. Штетан ефекат охратоксина може
бити знатно ублажен уколико се ова аминокиселина дода у оброк изнад
предвиђеног норматива.
Токсичност охратоксина зависи од врсте живине, пола и доба живота,
као и од начина и дужине његовог уношења. Младе категорије живине су
осетљивије на уношење овог микотоксина, при чему су патке седам пута
осетљивије у односу на пилиће. Препелице и ћурке су такође осетљивије на
присуство охратоксина него пилићи.
Акутна интоксикација живине се испољава у виду депресије,
дехидратације, диареја (>4mg/kg) и слабљења бубрежних функција. Као
последица тога повећан је морталитет, а преживела грла су обично
закржљала, слабо оперјана и имају продужено време згрушавања крви,
анемију и слабост имунитета. Најчешће је присутан губитак пигмента и мањи
прираст код нивоа изнад 2mg/kg. Носиље касније постижу полну зрелост и
имају влажнији измет, који доводи до повећања броја прљавих јаја. Такође је
смањен интензитет носивости и инкубациона вредност јаја, као и производне
особине подмлатка добијеног од ових носиља. Поред пада носивости, оне
губе у телесној маси, слабије оперјавају и имају лошији квалитет јаја.
Микотоксикозе изазване трихотеценима су учестале у интензивној
живинарској производњи, иако нивои који се налазе у хранивима обично
нису узрок морталитета. Губици услед њиховог присуства су смањење
конзумирања хране, опадање прираста и слабљење имунитета. Микотоксини
из ове групе углавном се налазе у пшеници, кукурузу и другим житарицама.
Истовремена контаминација трихотеценима са афлатоксинима и
охратоксинима је ретка. Трихотецени настају порастом плесни при
различитим температурама, али се сматра да је производња токсина већа на
нижим температурама (<200С) и у влажним условима. Продукција
трихотецена је чешћа у северним подручјима, посебно када се убирање
житарица врши у зимским месецима, а складиштење у хладнијим условима.
Овој групи токсина припада поред већег броја осталих и зеараленон
или Ф-2 токсин, али су његови ефекти у живинарској производњи
минимални. Концентрација од 200mg/kg у дужем временском периоду нема
утицаја на производне резултате кокоши и ћурака.
Разлике у токсиколошкој осетљивости на трихотецене постоје код
различитих врста живине. Ћурићи су осетљивији на Т-2 токсин од пилића, а
најосетљивија врста живине су мошус патке, код којих се симптоми
токсикозе развијају брже при много мањим количинама токсина у храни.
Млађа грла су осетљивија на дејство токсина од одраслих, као и
мужјаци у односу на женке.
Присуство трихотецена у оброцима живине испољава се појавом

улцерација и оралних некроза (>2mg/kg Т-2). Улцеративни стоматитис
доводи до смањења конзумирања хране, мањег прираста и лошијег
искоришћавања хране.
Тровање живине трихотеценима доводи до слабијег оперјавања дуж
писка, што спречава нормално оперјавање. Живина постаје анемична, слаби
јој имунитет и има мању брзину пораста (>2mg/kg Т-2). Одрасла грла су
отпорнија на тровање трихотеценима, али се поред тога могу појавити оралне
улцерације, мања носивост, лошији квалитет љуске и инкубационе вредности
јаја (>20mg/kg Т-2).
У циљу смањења или елиминисања штетних ефеката микотоксина
примењују се следеће мере:
- превенција односно спречавање развоја плесни, укључивањем
различитих инхибитора плесни у смеше за живину;
- контрола развоја микотоксина (променом структуре контаминираног
оброка или апсорбентима микотоксина).
Произвођачи сточне хране често у потпуне смеше укључују различите
инхибиторе плесни. Они се распрскавају на зрна житарица већ приликом
њиховог пријема у самој фабрици, или се пак додају у храну.
Најпознатији инхибитори плесни су органске киселине мале
молекулске масе и њихове соли, од којих је најчешће у употреби пропионска
киселина и продукти који је садрже. Оне само заустављају развој плесни, а не
инактивишу присутне микотоксине.
Пелетирање представља један од поступака који се користи у
заустављању развоја плесни у хранивима. Пелетирањем се може значајно
повећати ефикасност пропионске киселине уколико се она користи као
инхибитор плесни.
Данас се врши смањење штетних утицаја већ створених микотоксина
са циљем повећања производних резултата. Задовољавајући ефекти се могу
остварити променом структуре оброка, коришћењем ензима, као и
различитих апсорбената.
Промена структуре контаминираног оброка се односи углавном на
повећање нивоа најважнијих хранљивих материја у оброку (протеина,
појединих аминокиселина и липида), или се врши додавање антибиотика и
антиоксиданаса.
Повећање нивоа протеина у оброку је један од начина да се ублажи
негативан утицај афлатоксина на метаболизам протеина и аминокиселина.
Овим начином се смањује депресија у порасту, а такође и негативан утицај
охратоксина А на прираст и конверзију хране, али не и на морталитет пилића.
Повећањем сирових протеина у оброку се постиже позитиван ефекат,
али је то један од скупих начина борбе против микотоксина.
Микотоксини после ресорпције се детоксикују помоћу глутатиона –
метаболита сумпорних аминокиселина. На тај начин се метаболичке резерве
метионина празне, што може довести до слабијег пораста и лошије конверзије

хране. Овај проблем се делимично може решити додавањем сумпорних
аминокиселина које теже да буду лимитирајуће, као што је метионин.
Повећање сумпорних аминокиселина у оброку бројлера изнад препорука
доводи до смањења депресије у порасту пилића, која је изазвана афлатоксином.
Поред метионина, испитивања „in vitro“ показала су да се токсичност
охратоксина А успешно може ублажити уколико се оброк допуни
фенилаланином. Међутим, додатак ове аминокиселине оброцима са ниским
садржајем протеина није имао позитивног утицаја на прираст и
искоришћавање хране, али је довео до смањења смртности пилића.
Додавање липида је такође један од поступака који се може користити
у циљу смањења штетног утицаја микотоксина, обзиром да они смањују
ресорпцију масти. Укључивањем високих нивоа липида (16%) у оброк
бројлера контаминираним афлатоксином (10mg/kg) може се значајно
смањити морталитет и повећати телесна маса бројлера. Слични ефекти се
могу постићи додавањем маслиновог и сунцокретовог уља (извора
незасићених масних киселина), као и коришћењем оброка са високим
садржајем линоленске киселине.
Нека новија истраживања показују да је антагонист тиамину,
антитиамин главни токсични фактор плесни Fusarium proliferatum, и да
додавање тиамина оброку пилића ублажава његову токсичност.
Додавање антибиотика у оброк, посебно оних са широким спектром
деловања (хлортетрациклина), такође може ублажити присуство
микотоксина.
Поред тога што помажу детоксикационе процесе у ћелијама,
антиоксиданси могу ублажити и негативне ефекте микотоксина. Депресија у
порасту пилића изазвана афлатоксином Б1 знатно се може смањити
додавањем у оброк антиоксиданса ВНТ. Антиоксиданси се међусобно
разликују у способности да ублаже афлатоксикозу. У борби против
микотоксина успешно се користе витамин Е и селен.
Један од начина контроле микотоксина, који је у почетку највише
обећавао је откриће да различити адсорбенти могу изоловати афлатоксине и
тако смањити њихове негативне ефекте. Отежавајући фактор већег
коришћења ових адсорбената је њихова релативно висока доза у смеши (0,2-
0,5%), а још веће ограничење њихове шире употребе је узан спектар
везивања микотоксина. Они углавном делују на афлатоксине, док зеараленон,
охратоксин и трихотецене имају мали утицај.
Због ових проблема са коришћењем глинених минерала, покушало се
са проналаском алтернативних адсорбената микотоксина, који ће се додавати у
малим количинама. У почетку су то биле културе квасца Saccharomyces
cerevisiae1026 и неки микроорганизми цревног тракта. Данас се најбољи ефекти
у борби против микотоксина постижу коришћењем модификованог
мананолигосахарида базираног на естерификованом глукоманану добијеног из
зидова ћелије Saccharomyces cerevisiae1026 . Због компонената које улазе у састав

мананолигосахарида (манана и глукана) они имају висок степен антигености,
који варира у зависности од соја квасца. Резултат тога је стимулација
специфичног имунолошког система и повећање неких имуноглобулина у жучи
и крвној плазми. Претпоставља се да матрикс модифокованог
мананолигосахарида везује молекул микотоксина на неповратан начин, као и да
има широк спектар активности на различите микотоксине. Нека истраживања
показују да модификовани мананолигосахариди везују до 95% афлатоксина, до
77% зеараленона, до 59% фуминозина и до 12% вомитоксина. Добијени
резултати су били много бољи у односу на друге адсорбенте (диатомејску
земљу, алумосиликате) који су коришћени у ранијем периоду.
Основни принципи састављања смеша за живину

Захваљујући научним достигнућима у области исхране живине, данас
су углавном познате потребе у хранљивим материјама за поједине врсте и
категорије живине, као и начин њиховог подмиривања.
Приликом избора хранива за састављање смеша треба водити рачуна
да су она погодна за исхрану одређене врсте, односно категорије живине и да
се међусобно што боље допуњују у појединим хранљивим материјама.
Укључивање већег броја хранива даје већу вероватноћу да ће оброк бити
употпуњен у свим хранљивим састојцима. Мање укусна хранива укључују се
у оброк у ограниченим количинама, јер би у супротном дошло до опадања
конзумирања хране. Одабрана хранива морају бити укусна, без штетних и
токсичних материја, да се лако складиште и да им је цена повољна.
Оброци за живину, посебно за младе категорије кокоши и ћурака, не
смеју да садрже превелику количину сирових влакана. Младе категорије
живине имају веће захтеве у погледу сварљивости и концентрације појединих
хранљивих материја.
Оброк који је избалансиран у погледу садржаја свих потребних
хранљивих материја и који најбоље подмирује потребе, обично је и
најекономичнији.
Састављање оброка, односно формулисање потпуних смеша за живину
данас се углавном врши аутоматски, уз помоћ рачунара и одговарајућих
програмских пакета. При коришћењу рачунара састављање смеша је далеко
брже него када се то ради мануелно. Међутим, за правилно коришћење
рачунара у формулисању оброка са најнижом ценом захтева познавање
појединих показатеља, од којих су најважнији: хемијски састав хранива, цена
хранива, ограничења за хранива и ограничења за хранљиве материје.
Хемијски састав хранива је показатељ који има највећи утицај при
састављању оброка. Неопходно је располагати са што више података о
квалитету хранива, обзиром да хемијски састав и хранљива вредност варира у
доста широким границама. Уколико за то постоји могућност, најбоље

користити резултате хемијских анализа хранива која се укључују у смешу за
одређену врсту и категорију живине.
Цена хранива је један од најважнијих показатеља при
оптимализацији оброка применом рачунара. Због тога је неопходно њено
благовремено ажурирање уколико се желе остварити максимални
финансијски ефекти. Од цене често зависи која ће хранива бити укључена у
смешу, посебно ако се зна да постоји могућност коришћења већег броја
алтернативних хранива.
Ограничења за хранива. Уколико се у оброк жели укључити већи
број хранива него што је компјутер одабрао, минимално учешће неких хранива
може се форсирати. На тај начин се у великој мери може утицати на квалитет
оброка, али при томе треба имати у виду да ће цена оброка увек бити већа,
уколико се хранива која програм није одабрао форсирају у решењу.
Ограничења за хранљиве материје. Поред ограничења за хранива
треба дати и одређена ограничења за најважније хранљиве састојке, у складу
са постојећим нормативима. Уколико су дата већа ограничења и ако се
користи мањи број хранива у току састављања оброка, његова цена ће бити
већа. Насупрот томе, мања ограничења и коришћење већег броја хранива даће
оброк са нижом ценом.
Применом оваквих програма за састављање оброка, где се као
најважнији критеријум узима цена хранива, могу се постићи одређене
предности, од којих су најважније следеће:
- врло прецизно подмирење потреба животиња уз минималне трошкове у
сваком тренутку,
- поступак израчунавања далеко је бржи, у односу на мануелни начин,
- евентуалне промене особина појединих компоненти (хранљиве вредности
хранива) могу се много брже усклађивати са потребама животиња, и
- промене цена појединих хранива правовремено се могу ажурирати, што
омогућава значајне финансијске уштеде.
При састављању смеша за живину морају бити испоштовани сви
захтеви одређене врсте, категорије и хибрида, односно њихов квалитет мора
бити одговарајући, а да се то постигне уз што је могуће нижу цену.
ИСХРАНА КОКОШИ
Исхрана кокоши односи се искључиво на хибриде за производњу меса

и јаја. За производњу меса користе се тешки линијски хибриди, а исхрана
обухвата неколико категорија: приплоди подмладак, носиље јаја за приплод и
приплодне петлове (родитељско јато), а после инкубирања јаја и пилиће у
тову (бројлере).
Код производње јаја (лаки линијски хибриди), пут до финалног

производа је дужи. Он се односи најпре на период исхране приплодног
подмлатка, носиља родитељског јата и приплодних петлова, а затим (после
инкубирања и добијања једнодневних пилића – будућих кокица) подмладак
кока носиља и у завршној фази конзумних носиља (шема 8).
ИСХРАНА КОКОШИ
↓ ↓
ТЕШКИ ЛАКИ ЛИНИЈСКИ
ЛИНИЈСКИ ХИБРИДИ
ХИБРИДИ
↓ ↓
1. ПРИПЛОДНИ 1. ПРИПЛОДНИ
ПОДМЛАДАК ПОДМЛАДАК
ТЕШКОГ ТИПА ЛАКОГ ТИПА
↓ ↓
2.НОСИЉЕ 2.НОСИЉЕ
ТЕШКОГ ТИПА
(РОДИТЕЉСКО
← ПРИПЛОДНИ
ПЕТЛОВИ
→ ЛАКОГ ТИПА
(РОДИТЕЉСКО
ЈАТО) ЈАТО)
↓ ↓
3.ПИЛИЋИ У ТОВУ 3. ПОДМЛАДАК
(БРОЈЛЕРИ) НОСИЉА ЈАЈА ЗА
КОНЗУМ
↓
4. КОНЗУМНЕ
НОСИЉЕ
Шема 8. Исхрана кокоши за месо и јаја у интензивним условима

Исхрана приплодног подмлатка тешког типа

Приплодни подмладак кокоши тешких линијских хибрида има добар
апетит, што захтева обавезну рестрикцију хране. У противном, интензиван
прираст приплодног подмлатка може имати негативног утицаја на њихову
репродуктивну ефикасност. Из тих разлога приплодним грлима не треба
омогућити да у потпуности испоље свој генетски потенцијал за пораст.
Приплодно грло савремених хибрида тек 22. недеље (пре проношења) треба
да оствари сличну телесну масу као његов потомак (пиле у тову) у узрасту од
6 недеља. Из тих разлога, контрола конзумирања хране у току одгоја
родитељског јата мора бити више пута коригована.
Табела 169. Телесна маса и конзумирање хране кокоши тешког типа у

периоду одгоја (coob 500)
Женска грла Мушка грла
Узраст
Телесна Конзумирање Телесна Конзумирање
(недеља)
маса, g хране, g/грло/ дан маса, g хране, g/грло/ дан
1 - по вољи - по вољи
2 120 по вољи до макс. 40 150 по вољи до макс. 45
3 220 40,60 250 44,80
4 400 40- 42 430 60
5 520 44 – 46 610 62
6 620 48 – 49 790 65
7 720 50 – 52 960 68
8 820 52 – 54 1130 70
9 920 54 – 56 1280 73
10 1020 56 – 58 1430 74
11 1120 57 – 59 1550 76
12 1220 58 – 60 1660 78
13 1300 60 – 63 1770 80
14 1380 62 – 64 1880 82
15 1440 64 – 65 1990 84
16 1520 66 – 69 2100 85
17 1600 69 – 73 2210 87
18 1700 74-79 2330 89
19 1820 80 – 86 2470 91
20 1960 87-93 2620 98
21 2160 95-102 2800 104
22 2320 103-109 2970 111
Последњих неколико година у производњи се користе хибриди

селекционисани за висок ниво производње меса, који имају високе захтеве у
погледу садржаја појединих хранљивих материја, што се мора узети у обзир
приликом састављања оброка. Женска грла ових хибрида обично касније
полно сазревају (за 4-7 дана) него комерцијални хибриди и имају дужи
период конзумирања потребне количине хране. Због тога одгајивачи не би
требало да реагују превише брзо на промену расподеле хране или оброка, као
што је то случај код комерцијалних раса. Висок проценат мишићног ткива
код петлова такође намеће неке нове хранидбено-одгајивачке проблеме, који
се углавном односе на њихово агресивно понашање.
Телесна маса приплодног подмлатка тешког типа у периоду одгоја
зависи од расе или линије. На пример, женски подмладак тешког линијског
хибрида coob 500 на крају 6, 18. и 22. недеље узраста треба да оствари
телесну масу од 620, 1700 и 2320g, док ове вредности за мушка приплодна
грла у наведеним периодима треба да износе 790, 2330 и 2970g (табела 169).
При разматрању исхране приплодног подмлатка тешког типа све
наведене чињенице морају бити узете у обзир, да би се одгајило приплодно
грло одговарајуће конституције и телесне масе, које ће у току производног
циклуса остварити најбоље производне ефекте (највећи број јаја по грлу,
добре плодности и инкубационе вредности).
Програми исхране за одгој подмлатка тешког типа
У одгоју приплодног подмлатка тешких линијских хибрида користе

се различити програми исхране. Програм који предлаже NRC (табела 170)
односи се на три периода:
1. Почетни (од 1-3. недеље узраста), у којем се користи смеша са 20%
сирових протеина и 2850 kcal/kg (11,9 МЈ/kg МЕ),
2. Период пораста (од 4-10. недеље узраста) и исхрану смешом која
садржи 17% сирових протеина и 2725 kcal/kg (11,4 МЈ/kg МЕ) и
3. Период до проношења (од 11. недеље до првог снешеног јајета),
када ниво протеина у смеши треба да износи 14%, а енергетска вредност 2650
kcal/kg или 11,1 МЈ/kg.
Француске препоруке у исхрани подмлатка тешког типа предлажу
програм уз коришћење две смеше. Прве, са 18% сирових протеина и око 2900
kcal/kg МЕ, која је предвиђена за период од 1-6. недеље узраста (почетни
период), и друге са 14,5% сирових протеина и истим садржајем енергије, од 7.
недеље до проношења (период пораста). Овај програм пружа могућност да се
у периоду пораста (од 8. недеље до проношења) користи и смеша ниже
хранљиве вредности (13% сирових протеина и око 2900 kcal/kg МЕ), али то
подразумева систем исхране подмлатка "аd libitum". Програм предвиђа и
далеко ниже нивое есенцијалних аминокиселина које је неопходно
обезбедити у наведеним периодима, док су потребе у минералним материјама

и витаминима исте као и код бројлера.
Табела 170. Потребе у енергији, протеинима, аминокиселинама и

минералним материјама за подмладак тешког типа (NRC)
Од 1 – 3. Од 4 – 10. Од 11.
Хранљива
Јединица недеље недеље недеље до
материја
узраста узраста првог јајета
Метаболичка
kcal/kg 2850 2725 2650
енергија
Протеини и аминокиселине
Сирови % 20 17 14
протеини
Лизин % 1,10 0,80 0,60
Метионин % 0,42 0,34 0,28
Метионин +
% 0,80 0,64 0,52
цистин
Треонин % 0,70 0,48 0,58
Триптофан % 0,22 0,15 0,18
Калцијум % 1,00 1,10 1,50
Фосфор –
% 0,50 0,35 0,40
усвојиви
Натријум % 0,15 0,15 0,15
Хлор % 0,12 0,12 0,13
Напомена: Исхрана приплодног подмлатка тешког типа подразумева рестрикцију
хране како би се одржала телесна маса у оквиру предвиђених норматива.
Поред наведених програма постоје и програми исхране које дају

велики селекцијски центри, произвођачи одређених провенијенци. Они се
односе на поједине периоде одгоја подмлатка и њихове потребе у хранљивим
материјама. Обично обухватају три периода (почетни, период пораста и
период до проношења), чија дужина зависи од типа хибрида, односно брзине
његовог физиолошког развоја и репродуктивног формирања организма -
времена постизања полне зрелости (табела 171).
Технолошки норматив за сваку провенијенцу предвиђа и телесну
масу коју она треба да оствари на крају сваког периода. На пример, за тешки
линијски хибрид Coob 500 произвођач предвиђа три потпуне смеше:
- почетне или стартера, од 1 – 6. недеље узраста, са 20 – 21 % сирових
протеина и 2796-2868 kcal/kg (11,7 – 12,0 МЈ/ kg МЕ);
- смеше за пораст или гровера, од 7 – 18. недеље узраста, са 15 – 16 %
сирових протеина, односно 2629-2700 kcal/kg (11,0– 11,3 МЈ/ kg МЕ); и
- смеше за период до проношења, од 19 – 22. недеље са истим нивоом

сирових протеина као у претходном периоду и нешто већим
садржајем енергије (2750 – 2760 kcal/kg, или 11,50 – 11,55 МЈ/kg. При
томе је неопходно да подмладак у периоду одгоја оствари
одговарајућу телесну масу.
Табела 171. Дужина појединих периода исхране у одгоју приплодног

подмлатка различитих провенијенци (тешких линијских хибрида)
Почетни Период Период до
Предстартер
Провенијенца период пораста проношења
(недеља)
(недеља) (недеља) (недеља)
Arbor Acres - 1–6 7 – 17 18 – 23
Coob 500 - 1–6 7 – 18 19 – 22
Hybro PN 1–2 3–6 7 – 17 18 – 22
Hybro G 1-2 3–6 7 – 17 18 – 22
Vedette - 1–6 7 – 12 13 – 21
Варирање нивоа протеина и енергије у наведеним периодима

подразумева константан однос МЕ/СП, који у првом треба да износи 140 -
143 : 1, у другом 169 – 175 : 1, а у трећем периоду 172 – 183 :1.
Програми рестрикције хране
Приплодни подмладак је због доброг апетита склон гојењу, што се у

каснијој фази производног циклуса може неповољно одразити на носивост и
друге репродуктивне перформансе. Овај проблем се успешно може решити
одговарајућим режимом исхране.
Већина комерцијалних хибрида кокоши оптималну телесну масу (око
2,2 kg) у моменту полног сазревања достиже у узрасту од 22 недеље.
Очекивану или циљану телесну масу подмлатка носиља јаја за приплод
могуће је постићи на два начина:
- квалитативном рестрикцијом хране, и
- квантитативном рестрикцијом хране.
Квалитативна рестрикција хране, подразумева промену квалитета
оброка, чиме се може контролисати интензитет пораста. Оброци
дефицитарни у протеинима и есенцијалним аминокиселинама могу смањити
пораст, али у највећем броју случајева овакав начин рестрикције није дао
задовољавајуће резултате, пошто сва грла у јату немају исте потребе.
Недостатак оваквог модела је мала униформност (неједнака тежина јединки)
јата при узрасту од 20 недеља: велики број грла у објектима био је или испод
или изнад жељене телесне масе, са мањим интензитетом носивости и
процентом оплођених јаја. Слични покушаји квалитативне рестрикције хране

вршени су са масним киселинама и различитим нивоима аминокиселина у
оброку. У неким земљама рестрикција хране код подмлатка тешког типа
вршена је оброцима са врло ниским садржајем енергије и високим нивоима
сирових влакана, али ни они нису дали задовољавајуће резултате. Оброци
оваквог састава могу бити коришћени само у циљу смањења стреса, који се
јавља при употреби квантитативне рестрикције хране.
Програм квантитативне рестрикције хране за младе кокице и
петлиће треба да почне од 4. недеље узраста. Контролисана исхрана може
бити временски ограничена, тј. таква да грла у року од 4 – 6 часова
конзумирају целокупну количину хране која им је на располагању. Код
хибрида који имају брз пораст у почетном периоду, рестрикција хране може
почети између 7. и 10. дана узраста.
Програм квантитативне рестрикције хране подразумева давање хране
сваки други дан ("skip-а-day"). Он је много једноставнији и лакши јер
омогућава и грлима мање телесне масе да дођу до свог дела оброка. Други
начин рестрикције је свакодневно ограничавање конзумирања хране, тако да
грла у узрасту од 11 недеља добијају дневно око 60g хране. Коришћењем
оваквог начина постоји могућност да поједина грла не конзумирају довољну
количину хране јер се она једе брзо. Да би се ово спречило, при коришћењу
оваквог начина рестрикције хране мора се водити рачуна да сва грла у јату
имају довољно хранидбеног простора. Примена свакодневне рестрикције
хране ("every-day") има и одређених предности. У практичним условима
производње грла која добијају 50% мању количину хране предвиђену за
исхрану сваки други дан имаће већу телесну масу у односу на предвиђени
норматив, јер се на овај начин храна ефикасније користи за 10-15%, у односу
на рестрикцију сваки други дан.
Постоји релативно велика разлика у ослобађању топлотне енергије
код грла храњених сваки дан у односу на она храњена сваки други дан (за
10%). Ово говори да при рестрикцији хране сваки дан постоји могућност
уштеде у храни и до 10%, за производњу приплодног грла (кокице), телесне
масе око 2,3 kg.
Све младе коке су сличног узраста у време ношења првог јајета, али је
састав њиховог тела различит. Претовљена грала остварују лошије
репродуктивне резултате, док она мање телесне масе немају довољне резерве
масти у периоду достизања максималне производње.
Исхрана младих приплодних грла подразумева сталну контролу
њихове телесне масе. Без обзира на систем рестрикције и специфичности
оброка препоручује се слабији пораст у раном периоду одгоја, јер ово има
економске предности (мањи трошкови одржавања) и постизање
задовољавајуће телесне масе у периоду проношења.
Табела 172. Програм рестрикције хране сваки други дан ("skip-а-day") за

приплодни подмладак бројлерског типа
Узраст (недеље) Кокице (g) Петлићи (g)
1 Ad-libitum Ad-libitum
4 70 80
5 80 90
6 90 100
7 100 110
8 105 115
9 110 120
10 115 120
11 120 125
12 125 130
13 130 135
14 135 140
15 145 150
16 155 160
17 165 170
18 175 180
19 185 190
20 195 200
Упоредо са рестрикцијом хране у одгоју приплодног подмлатка мора

се вршити и одређена рестрикција воде, обзиром да грла конзумирају
значајно већу количину да би обезбедила физичку ситост. Повећана
конзумација воде доводи до повећаног влажења простирке и могућности
појаве интестиналних паразита. Постоје различити програми рестрикције
воде (пола сата, пола до једног сата приступа води), али се препоручује да је
грла конзумирају непосредно пре храњења (Табела 173.). Ово се ради да би се
спречило изненадно угинуће, које може наступити због такозваног "сунђер
ефекта" када сува храна упије телесне течности, при чему се нарушава
нормалан баланс воде и електролита у телу.
У исхрани приплодног подмлатка тешког типа у периоду пре
проношења користе се оброци за овај период, или такозвани "pre-
breeder" оброци. Они су значајни за рани период ношења у којем подмладак
прелази у фазу у којој метаболизам калцијума има све већи значај. Исхрана у
овом периоду може бити заснована и на оброцима са већим садржајем
енергије и протеина, али само у случају када су кокице испод очекиване
телесне масе. Поред тога што употреба оваквих оброка може утицати на
повећање ране продукције јаја, поједини резултати показују да коришћење
високоенергетских и високопротеинских оброка у овом периоду нема утицаја

на друге производне резултате ( узраст код 50% носивости, масу јаја, број
излежених пилића од броја оплођених јаја.
Табела 173. Предложено време приступа води за мушка и женска приплодна

грла
Дан исхране Дан без хране
Начин исхране
Пре подне По подне Пре подне По подне
2-3h, почетак 1h
Сваки други дан 1h 1h 1h
пре храњења
2h, почетак 1h
Сваки дан 1h - -
пре храњења
Сматра се да у овој фази исхране подмлатка добре ефекте могу дати

оброци са 14-15% сирових протеина и 2650-2750 kcal/kg МЕ (11,08-11,5
МЈ/kg МЕ) и нешто већим нивоом калцијума (1,5%) и искористивог фосфора
(0,4%) у односу на почетни период и период њиховог пораста.
Исхрана носиља јаја за приплод (родитељског јата)

Након периода одгоја, носиље приплодних јаја морају и даље бити
храњене рестриктивним оброцима (ограниченом количином хране), јер се
само на такав начин може контролисати њихова телесна маса. Ограничење
конзумирања хране врши се у зависности од масе грла и углавном се
спроводи свакодневно.
Још увек постоје мале недоумице у погледу постизања оптималних
репродуктивних показатеља, који су условљени различитим одгајивачким
програмима. Мећутим, бољи производни резултати се могу остварити када је
телесна маса грла оптимална, при преласку из једног у други период (гајење-
период пре проношења-рани период ношења).
Најважнији састојак у исхрани приплодних носиља је енергија, при
чему њено уношење и потрошња морају бити у равнотежи. Предложене
потребе у енергији које се односе на период ране продукције јаја доста се
разликују, тј. дневна количина коју треба да конзумира једно грло варира од
220 – 440 kcal (0,92-1,84МЈ). У току целог периода носивости ове потребе се
крећу од 400-450 kcal ( 1,67-1,88МЈ) по грлу дневно, у зависности од
старости, фазе носивости и спољашне температуре.
Недовољна количина енергије у оброку обично доводи до смањења
интензитета носивости, посебно у периоду 2-3 недеље након постизања
„пика“ (максимума) производње. Носиље ће најпре мањак енергије у
конзумираној храни надокнађивати из телесне масти (депоноване до
проношења), а како су ове резерве после „пика“ знатно истрошене, доћи ће до

пада производње, ако је оброк и даље сиромашан енергијом. Приплодне
носиље ће остварити оптималне производне резултате само при позитивном
енергетском билансу, при чему ће се вишак енергије користити за
Потребе носиља јаја за приплод у протеинима и аминокиселинама
још увек нису довољно истражене. Дневно конзумирање сирових протеина од
18 до 20g сматра се задовољавајућим, ако су при томе подмирене потребе у
есенцијалним аминокиселинама. Виши нивои (23-25 g/дан) су неопходни
само у току периода највећег интензитета носивости. Приплодна јата се
обично хране оброцима са вишим нивоима протеина, јер исхраном са нижим
нивоима ( на пример 13%) тешко се може унети предложена количина од 23-
25 g дневно. Ако се при томе узме у обзир да је дневно конзумирање хране
око 165 g, то значи да ниво протеина у оброку приплодних носиља треба да
износи 15%.
Без обзира на данашње препоруке које се крећу од 13,5 до 17,5%
(табела 174), новија истраживања показују да коришћење оброка са нижим
садржајем протеина и одговарајућим нивоима сумпорних аминокиселина и
лизина могу дати добре резултате у погледу интензитета носивости и неких
репродуктивних показатеља.
Табела 174. Потребе у хранљивим материјама носиља јаја за приплод

Хранљива материја Јединица мере NRC,1994.1) AEC, 1993.2)
2750 2800 2650
Метаболичка енергија kcal/kg МЈ/ kg
11,5 11,7 11,0
Сирови протеини % 16,5-17,5 14,5 13,5
Лизин % 0,75 0,60 0,56
Метионин % 0,34 0,31 0,29
Метионин + цистин % 0,62 0,57 0,53
Треонин % 0,58 0,43 0,41
Триптофан % 0,18 0,15 0,14
Макроелементи
Калцијум % 3,00-3,20 2,70 2,50
Фосфор – усвојиви % 0,42 0,23 0,22
Натријум % 0,15 0,11 0,10
Хлор % 0,13 0,10 0,10
1)
Потребе се односе на носиље са интензивном производњом и код којих је
конзумација хране контролисана. Дневна конзумација енергије варира са старошћу,
стадијумом производње и температуром спољне средине и креће се од 400-450
kcal/kg по носиљи.
2)
Виши ниво енергије оброка (2800 kcal/kg) подразумева мању дневну конзумацију
(150 g), док је при нижем нивоу од 2650 kcal/kg, она већа (160 g).
Поред одговарајуће количине енергије и протеина (аминокиселина) за

остварење максималних производних резултата приплодним носиљама је
неопходно обезбедити и одговарајуће количине других хранљивих материја:
макро и микроелемената и витамина.
Оптимални нивои калцијума у оброку носиља јаја за приплод
значајни су за јачину љуске јаја, која не сме да буде превише чврста да би је
пилићи лакше пробили приликом излегања. За максималну производњу јаја и
добро извођење пилића потребна количина калцијума је од 3,0-3,2%. Један
од најбољих критеријума одговарајућег снабдевања калцијумом је
специфична маса јаја, која треба да износи минимално 1,08. За правилну
калцификацију љуске јаја важно је и време када носиље добијају оброк.
Обично је то период рано ујутру, пре него што наступи период значајнијег
формирања љуске јаја (калцификације). Исхрана у поподневним часовима
може да побољша њен квалитет, али давање комплетног оброка у овом
периоду може смањити способност извођења пилића, јер ће тада носити јаја
са дебљом љуском.
Ниво искористивог фосфора у оброцима јаја за приплод треба да
износи око 0,42%.
Посебну пажњу у току почетног периода носивости треба обратити на
дневну количину хране коју конзумира носиља, обзиром да је она условљена
утицајем већег броја фактора, од којих су најважнији:
- интензитет носивости (маса јаја),
- телесна маса грла,
- време потребно за конзумирање хране.
Сматра се да носиље са интензитетом носивости од 10% треба
хранити исто као и оне код којих је та производња 30-40%. У противном,
недовољно конзумирање хране, поред ангажовања резерви масти, доводи до
смањења телесне масе грла и још мање носивости од претходне. Уколико се
приплодни петлови не хране посебно, количину хране је потребно повећати
за 5-10%, како би се подмириле потребе свих грла.
Да би се избегли проблеми који се често јављају у овом периоду и
одржао максимум производње, предлаже се нови програм исхране који се
заснива на постепеном повећању хране. Овај програм подразумева повећање
оброка 2 или 3 пута недељно. На пример, ако основно оброк износи 168g
дневно по грлу, овој количини се додаје 7g хране три пута недељно ( укупно
21 g недељно), што у просеку износи 21 : 7 = 3 g повећања дневно; са
количином основног оброка то је просечно 168 g + 3 g = 171 g.
У практичним условима производње додатна количина хране не би
требала да прелази 5% од укупне количине конзумиране хране, мада се
обично креће од 2-4%. Са коришћењем овог програма најбоље је почети кад
производња јаја достигне 60-70%, а престати када падне испод максималне (
80%, период од 29-40. недеље). Овај програм може да се примењује и код
лакших обољења или стресних стања, да би се производња вратила у
нормалне оквире. У тим случајевима носиљама се два дана узастопно

додатно даје 10g хране по грлу дневно. Уколико се не примети побољшање
производних резултата, треба престати са применом програма, а у случају
побољшања количину хране треба постепено смањивати у наредна два до
три дана.
Када носиље достигну врхунац производње, неопходно је почети са
смањењем дневне конзумације хране. Исхрана се прилагођава производњи
јаја, телесној маси грла и времену које је неопходно за њено комзумирање.
После максимума производње време конзумирања хране обично расте, што је
поуздан показатељ да се носиље хране превеликом количином хране.
Уколико се наком тога она не смањи, доћи ће до пропорционалног повећања
телесне масе грла ( због смањене производње јаја).
Расподела и смањење конзумирања хране за приплодне носиље
(родитељска јата) усклађени су са њиховим потребама. Треба да задовоље
потребе за пораст, производњу јаја, одржавање основних животних функција
и дневну активност. Свака од наведених потреба се разликује у зависности од
узраста носиља и температуре амбијента, при чему се мора узети у обзир и
искористивост хранљивих материја. За пораст, производњу јаја и одржавање
основних животних функција неопходно је обезбедити протеин и енергију,
док је за дневну активност носиља потребна само енергија.
Сматра се да се енергија приплодних носиља највише троши на
основне физиолошке потребе, затим следи производња јаја, а на крају пораст
и дневна активност. Код сатријих носиља потребе у енергији и расподела
ових потреба се мењају. Носиље у 55. недељи имају мање потребе у енергији
и протеинима за производњу јаја, а веће за одржавање основних животних
функција, у поређењу са носиљама у 32. недељи узраста. Поред тога, пораст
код старијих носиља је мањи, што захтева и мање потребе у енергији и
протеинима. Смањење продукције јаја и пораста (уз повећање уздржних
потреба), представљају индикаторе за смањење укупних дневних потреба у
енергији (460 уместо 510kcal) и протеинима (19 уместо 21g). Смањење
потреба може се остварити рестрикцијом количине хране, или рестрикцијом
садржаја енергије и протеина у оброку. Смањење количине хране после
оствареног максимума производње далеко је најлакши и најједноставнији
начин, јер смањење енергетске вредности оброка или садржаја протеина
променом његовог састава може представљати велики стрес за носиље.
У случају не спровођења рестрикције хране након постизања
максимума производње, последице могу бити очигледне. Давање више
протеина или енергије у односу на потребе, неће довести до повећања броја
снешених јаја или њихове веће активности у смислу оплодње. Претерано
повећање ових састојака директно повећава пораст, који сам по себи брзо
доводи до повећања основних потреба. Већи део пораста најчешће се односи
на маст, а много мање на протеине (пораст мишићног ткива). Гојазност брзо
доводи до смањења продукције јаја, при чему се хранљиви састојци све више
користе за пораст (маст). Овај неправилан циклус често доводи до наглог

пада продукције јаја у јатима која су храњена превеликом количином хране,
након постизања максимума производње.
Када је реч о исхрани носиља јаја за приплод, поставља се питање у
којој мери и колико често треба редуковати количину хране после постизања
максимума производње. Сматра се да рестрикција хране треба да почне када
је интензитет носивости испод 80%, а то је обично период између 39. и 40.
недеље узраста. Оно у првом реду зависи од претходно конзумиране хране и
температуре амбијента. Уколико су носиље до постизања максимума узимале
већу количину хране (175 g/грло/дан) неопходна је већа редукција у односу
на носиље где је ово конзумирање било мање (165 g/грло/дан).
У табели 175 је дат програм расподеле хране за носиље које су у
периоду до постизања максималне производње јаја узимале 175 g хране
дневно, уз претпоставку да није било већих варирања у температури
амбијента.
Табела 175. Програм расподеле хране носиљама јаја за приплод после

постизања максимума производње
Интензитет носивости Дневно конзумирање
Узраст (недеља)
(%) хране (g/грло)
80 39 175
79 40 174
78 41 174
77 42 172
76 43 172
↓ ↓ ↓
74 45 170
↓ ↓ ↓
70 50 165
↓ ↓ ↓
65 55 160
↓ ↓ ↓
60 60 155
↓ ↓ ↓
55 65 150
Коришћење оваквог начина расподеле хране спречава појаву

претовљености носиља и омогућава њихово одговарајуће снабдевање
енергијом и протеинима, у зависности од интензитета носивости. Изненадне
велике редукције хране (5g/грло/дан) могу представљати велики стрес за
носиље и довести до наглог смањења производње јаја.
Практична искуства показују да смањење конзумирања хране за 1-2 g

по грлу дневно нема негативног утицаја на производне резултате носиља.
Неспровођење рестрикције хране после постизања максимума производње
до 64. недеље узраста није економично и за последицу има претовљена грла
и смањење носивости. Укупна количина хране коју једно грло треба да
потроши у периоду од 39. до 65. недеље износи око 17,27kg.
Грла у току производног циклуса остварују одређени прираст.
Губитак у телесној маси или њена стагнација показују да носиље не добијају
довољну количину хранљивих материја, што за последицу има смањење
продукције јаја у току наредних 7-10 дана. Из тих разлога младе носиље се у
периоду од 20-32. недеље морају мерити најмање једном недељно.
Исхрана мора бити организована тако да идеалну телесну масу (око
2,2 kg) носиље достигну са приближно 22 недеље узраста. Већа или мања
телесна маса носиља у овом периоду захтева подешавање конзумирања
хране. Младим носиљама са мањом телесном масом треба обезбедити више
хране од уобичајених препорука у настојању да се стимулише њихов пораст.
Међутим, и крупнија грла захтевају већу количину хране. Ово је разумљиво
пошто тежа грла имају веће уздржне потребе, за шта им је потребно
обезбедити и више хране. У добрим условима одгоја младе носиље неће
изгубити у тежини после 20. недеље узраста, обзиром да непрекидно
прирастају, и да ће на крају првог производног циклуса имати телесну масу
од приближно 3,5kg.
Температура амбијента такође утиче на потребе носиља у храни, при
чему се највећи део оброка користи за подмирење основних физиолошких
потреба. Код повећања температуре потребе у храни се смањују (табела 176).
У табели су изнете по две вредности за висину уздржних потреба, при
температури амбијента од 340С. Вредност у згради (130g) представља потребе
у храни када носиље доживе мањи стрес и дахћу, па им треба обезбедити
додатну количину енергије за покретање расхладних механизама у телу. У
оваквим околностима, укупне потребе у храни ће износити 170g, што је више
од вредности наведених код 240С. Ипак, у условима мањег топлотног стрeса,
ово повећање конзумирања хране није довољно да би се одржала максимална
производња јаја, као у оптималним амбијенталним условима.
Табела 176. Максимална потрошња хране носиља при различитим

темературама амбијента, g
180С 240С 340С
Потребе
Максимална конзумација хране (g/грло/дан)
Пораст 10 10 10
Уздржне потребе 140 125 110(130)
Производња јаја 30 30 30
УКУПНО 180 165 150(170)
Време трајања храњења, такође се може користити као индикатор

потребне хране. Велика одступања у трајању узимања хране, поуздан су
знак за преобилну или редуковану исхрану и представљају добар
показатељ да ће доћи до промене у призводњи јаја и у телесној маси.
Правилан одгајивачки поступак подразумева свакодневно евидентирање
овог времена. Уколико оно варира за више од 60 минута у току дана,
неопходно је одмах измерити телесну масу носиља. Измерене вредности
могу бити коришћене само као водич при утврђивању потребне количине
хране, при чему се у току целог производног циклуса морају вршити
повремена мерења телесне масе, као и контрола других параметара. Код
нових линија приплодних носиља, селекционисаних у правцу већег
приноса меса, време потребно за храњење је често веће (за 1h) у поређењу
са конвенционалним линијама, које се одликују мање агресивним
понашањем у току храњења.
Утицај исхране на лежење (инкубацију)
Успешна инкубација јаја (лежење) зависи од броја оплођених јаја,

садржаја довољне количине хранљивих састојака и амбијенталних услова,
тако да ембрион може нормално да се развија у пиле способно за живот. Са
хранидбене тачке гледишта на проценат излежених пилића може утицати
плодност и женских и мушких грла, хранљиве материје депоноване у јајету
за развој ембриона и неке физичке карактеристике јаја, које могу утицати на
размену гасова и воде у току инкубације. Садржај витамина код приплодних
грла утиче на проценат оплођених јаја, мада је познато да неизбалансираност
или већа количина хранљивих састојака такође има негативног утицаја на
развој ембриона. Важно је да услови за инкубацију буду идеални, као и да се
јаја складиште и транспортују у беспрекорним амбијенталним и хигијенским
условима.
Хранљиви састојци као што су протеини и енергија, имају знатно
већи ефекат на формирање јаја него на плодност носиља, код које
доминантну улогу имају витамини и минерали.
Новија истраживања показују да мањи ниво протеина у оброку
може имати знатног утицаја на повећање плодности носиља (табела 177).
Исхрана оброком који садржи 10% сирових протеина (уз адекватне нивое
метионина, лизина, и енергије), довела је до веће плодности. Објашњење
за овакав резултат је у чињеници да су ове носиље оствариле мању
телесну масу (за 500 g у 64. недељи узраста), од оних храњених са 16% и
да су имале већу жељу за парењем. Наведени концепт се користи и код
мушких приплодних грла (петлова), јер преобилна исхрана, у погледу
садржаја протеина и енергије обично доводи до повећања процента
авиталних сперматозоида.
Табела 177. Утицај нивоа протеина у оброку на % оплођених јаја носиља са

64 недеље узраста
Ниво протеина у оброку (%) Оплођена јаја (%)
16 91,6
14 93,3
12 95,1
10 95,4
Ефекте исхране на проценат излежених пилића од укупног броја

оплођених јаја тешко је проценити, осим у случају великих недостатака
витамина и других хранљивих састојака. При томе се класични симптоми
дефицита појединачних витамина ретко могу приметити. Много чешће се
дешава вишеструки негативни ефекат при дефициту витамина, када су
витамински премикси непажњом изостављени из оброка, или када је овај
ефекат изазван присуством неких других непожељних састојака или
микотоксина. У случајевима недостатка витамина, због неукључивања
витаминског премикса у оброк, прво се манифестује недостатак рибофлавина,
што утиче на смањење плодности. Уколико се после 15. недеље дефицитарни
оброци допуне одговарајућом количином витамина, проценат оплођених јаја
ће у наредних 4 недеље бити враћен на нормалне вредности.
Најкарактеристичнија појава услед дефицита витамина је угињавање
ембриона од 8-14. дана инкубације. При томе, највећи утицај на ембрионалну
смртност показали су недостаци рибофлавина (у периоду од 3. недеље) и
ниацина (од 5. недеље). Наведени подаци сугеришу да смртност ембриона од
8 – 14. дана инкубације може бити индикатор при утврђивању дијагнозе
извођења пилића услед неодговарајуће витаминске исхране носиља.
Из наведених разлога очекивани производни резултати у погледу
интензитета носивости (85-88%), процента оплођених јаја и изведених
пилића по носиљи, могу се постићи само уколико се користе избалансирани
оброци по утврђеном програму исхране и са високим садржајем витамина и
минерала.
Исхрана мушких приплодних грла (петлова)

Услови држања и особине петлова су значајни фактор за производњу
оптималног броја приплодних јаја по кокоши. Највећи проценат губитака у
периоду извођења последица је мањег броја оплођених јаја. У случају да
кокошка има нормалан интензитет носивости, онда се неплодност јавља због
одсуства сперме у јајоводу, што је повезано са учесталошћу и успехом при
парењу. У највећем броју случајева губитак је проузрокован неодговарајућом
телесном масом кокошака и петлова, због чега је активност при парењу
смањена. Код приплодних носиља то је изазвано преобилном исхраном и

претовљеношћу, а код петлова претераном и неодговарајућом исхраном.
Сматра се да је једноставније и лакше подмирити потребе у хранљивим
материјама за мушка у односу на женска приплодна грла, обзиром да они не
производе јаја. Из тих разлога програм исхране који се односи на петлове
мора бити такав да задовољи њихове основне физиолошке потребе и потребе
за пораст. Најважнији критеријум оптималне исхране мушких приплодних
грла (у периоду одгоја и репродукције) је праћење њихове телесне масе,
кондиције, контроле оквира грла и уједначености јата.
Исхрана мушких приплодних грла до 19. недеље узраста
У овом периоду мушка грла се могу држати заједно са женским или

одвојено, али се у оба случаја за исхрану користе једнаке смеше, као и код
женских (почетна и смеша за пораст). Овакав начин држања и исхране не
представља велики проблем, обзиром да између грла оба пола нема великих
разлика у потребама за хранљивим материјама, све до постизања полне
зрелости. У случају када се мушка и женска грла држе заједно, почетни
програм рестрикције и расподеле хране су условљени порастом телесне масе
и кондицијом грла. Међутим, у оваквим условима пораст и кондиција
мушких грла не могу се контролисати.
Табела 178. Потребе у хранљивим материјама петлова тешког типа у периоду

одгоја и производње, у % или јединицама по грлу на дан (NRC, 1994)
Старост, недеља
Хранљива материја Јединица
1-4 5 – 20 21-60
Метаболичка енергија kcal - - 350-400
Протеини % 15 12 -
Лизин % 0,79 0,64 -
Метионин % 0,36 0,31 -
Метионин+цистин % 0,61 0,49 -
Калцијум % 0,90 0,90 -
Фосфор искористиви % 0,45 0,45 -
Протеини g - - 12
Аргинин mg - - 680
Лизин mg - - 475
Метионин mg - - 340
Метионин+цистин mg - - 490
Калцијум mg - - 200
Фосфор искористиви mg - - 110
У исхрани мушких приплодних грла у почетном периоду и

оптималним условима одгоја, може се користити добро избалансирана смеша
са 15% сирових протеина. Иста смеша се може употребити и за исхрану
женских, али ће при томе бити спорији почетни пораст, што захтева касније
увођење корекције хране. Код мушких приплодних грла, коришћење оваквог
оброка најчешће доводи до лошијег оперјавања и различитог интензитета
пораста. Ови проблеми се решавају у каснијем периоду, али је ипак боље
исхрану мушких грла почети смешом са 17-18% сирових протеина. Мушка
грла су посебно осетљива на храну са нижим нивоом протеина, када су у њу
укључени кокцидиостатици. Слабије оперјавање у почетном периоду нема
утицаја на касније репродуктивне показатеље, мада пилићи имају другачији
изглед и могу патити од раног хладног стреса, због овог недостатка. Лошије
оперјавање обично настаје у случају када се користе почетне смеше у којима
је ниво сирових протеина мањи од 18%.
Контролисани програм исхране код приплодних пилића мушког пола
почиње најчешће око треће недеље. Обично се користи програм „сваки други
дан“. Време почетка рестриктивне исхране зависи од њихове телесне масе.
Као и код женских грла, важно је да мушка грла немају превелику телесну
масу на почетку, јер то може повећати трошкове њиховог одгоја. Каснији
покушаји да се грла врате на оптималну телесну масу, обично су повезани са
губитком уједначености јата. На основу телесне масе и уједначености јата,
утврђују се стварне потребе у храни и расподела оброка мушких грла у
одређеном периоду.
Исхрана сваки други дан је најчешће коришћени начин рестрикције
хране код мушких приплодних грла (са добрим резултатима) и примењује се
све до њиховог премештања у објекте за приплод. У случају да се мушка грла
гаје одвојено од женских, успешно се могу применити оброци ниже хранљиве
вредности. Без обзира који се систем исхране користи, неопходно је
обезбедити довољно хранидбеног простора, како би сва грла могла узимати
храну истовремено.
Исхрана од 20. до 34. недеље
Најкритичнији период у развоју мушких приплодних грла је у раној

зрелости, обзиром да све до 30. недеље узраста она још увек имају
интензиван пораст. Између 10. и 20. недеље узраста мушка грла треба да
повећају своју телесну масу за око 1,4kg, а од 21. до 30. недеље ово повећање
треба да износи око 1,2kg. Због тога је важно да се овакав интензитет пораста
задржи све до 30. недеље, при чему је у том интервалу неопходно праћење
телесне масе.
На количину хране коју конзумирају петлови, велики утицај има
температура амбијента. Потребе за одржавање знатно утичу на укупне
хранидбене потребе, јер је за одржавање телесне температуре потребно више
енергије у хладнијим него у топлијим периодима. Задовољавање

променљивих потреба у енергији може бити прилагођавано променама
укупне количине конзумиране хране.
Дневно уношење енергије може се израчунати за мушка грла при
температури вишој од 150С или нижој од 350С. Подаци изнети у табели 179
могу послужити само као орјентација за одређивање дневне количине хране и
енергије, обзиром да свака расподела хране мора бити прилагођена узрасту и
заснована на реалном порасту мушких приплодних грла.
Табела 179. Примери расподеле хране за мушка приплодна грла храњена

оброком са око 2900 kcal/kg ME (g/грло/дан)
Без приступа
Приступ хранилицама за женска грла
хранилицама за
до приближно 28. недеље узраста
женска грла
Узраст
Температура,0С
(недеља)
> 35 20-28 <15 20-28
g МЕ g МЕ g МЕ g МЕ
20 108 313 110 319 120 348 115 334
22 110 319 115 334 125 363 118 342
24 112 325 118 342 130 377 120 348
26 120 348 125 363 135 392 130 377
28 124 360 130 377 140 406 135 392
30 130 377 135 392 150 435 135 392
32 135 392 140 406 155 450 130 377
34 130 377 135 392 152 441 130 377
36 125 363 130 377 148 429 128 371
40 125 363 128 370 145 421 128 371
50 120 348 126 365 140 406 126 365
60 120 348 126 365 140 406 126 365
Исхрана од 35. до 64. недеље
После 30-35. недеље код петлова долази до постепеног опадања

прираста. То подразумева и одговарајућу редукцију хране, обзиром да
потребе за одржавање представљају највећи део потреба код старијих грла.
Као и у претходним периодима продуктивног циклуса, неопходно је
контролисати телесну масу грла, јер се на основу тога може пратити њихов
стварни пораст и телесни развој.
Сматра се да после 35. недеље узраста мушка приплодна грла могу
подмирити своје потребе са 10% сирових протеина у оброку, ако је ниво
аминокиселина у њему добро избалансиран.
Највећи проблем у овом периоду може бити претерана тежина

мушких грла изазвана превеликом количином унете хране, што подразумева
обавезну редукцију хране. На пример, ако је њихова телесна маса већа за 200
– 400g у односу на предвиђени норматив, онда се контрола постиже
смањењем расподеле хране за 5g по грлу дневно сваке недеље, све док се не
постигне жељена телесна маса. Уколико су петлови тежи за 500g, онда је
најбољи начин за корекцију телесне масе коришћење оброка ниже хранљиве
вредности. Коришћење оваквог оброка омогућава одржавање уједначености
јата у погледу телесне масе, јер се може давати већа дневна количина хране.
Одвојена исхрана петлова
Данас је исхрана мушких и женских приплодних грла организована

тако да се она све до постизања полне зрелости хране истим потпуним
смешама за женска грла. Након периода одгоја, у објектима за приплод
исхрана петлова се врши одвојено, посебно састављеним смешама.
Коришћењем специјалних типова хранилица решен је проблем одвојене
исхране, који је био присутан у ранијем периоду и спречена могућност да
петлови узимају храну (због ужег отвора и веће ширине главе) из хранилица
за женска грла. Овакав начин исхране је омугућио коришћење оброка за
петлове са нешто нижим нивоом протеина (11-13%), аминокиселина и
калцијума (0,9-1%) у поређењу са оброком који се користи у исхрани кокоши.
Одвојена исхрана више одговара потребама мушких грла и омогућава
нешто већу расподелу хране. При томе телесну масу петлова могуће је
контролисати у току целог репродуктивног циклуса и на основу тога
прецизно одредити начин расподеле и дневно конзумирање хране.
Велики број аутора сматра да се у исхрани петлова могу користити
смеше са нижим нивоом сирових протеина (10%), али се тада мора водити
рачуна о њиховом аминокиселинском саставу. Количину метионина у овим
смешама треба одржавати на нивоу од 2%, а лизина око 5% од протеина у
смеши. Оброци са нижим нивоом протеина често представљају проблем, јер
нису једноставни за састављање, без обзира што омогућавају лакшу контролу
телесне масе и повећање плодности. Са друге стране, коришћење оброка
ниже енергетске вредности (2600kcal или 10,9 МЈ/kg МЕ) заједно са ниским
нивоом сирових протеина, значи да се мушким грлима мора давати већа
количина хране, што продужава време храњења и помаже у уједначености
њихове телесне масе. Ипак, за исхрану петлова у току репродуктивног
циклуса најбоље је користити смешу са просечно 12% сирових протеина и
садржајем од 11,5 – 11,7МЈ/kg МЕ. Ниво лизина у овој смеши треба да износи
од 0,48 – 0,52%, а сумпорних аминокиселина (метиониа + цистина) од 0,57 –
0,68%
Посебна пажња у исхрани петлова мора се посветити нивоу калцијума
у смеши. Висок ниво овог макроелемента може имати негативан утицај на
бубреге и заједно са другим факторима (вишак протеина, минерала,

присуство микотоксина) довести до озбиљних проблема у њиховом
функционисању.
Исхрана пилића у тову (бројлера)

Захваљујући селекцији, која је усмерена у правцу бољег
искоришћавања хране, бројлери стално показују побољшање прираста, а
завршну телесну масу остварују за 0,5 дана раније сваке године. На пример,
бројлери тешког линијског хибрида hybro-PN у тову од 42 дана могу да
остваре завршну телесну масу од 2418 g и конверзију хране од 1,73 kg. Добри
производни резултати у тову бројлера, једним делом су условљени
побољшањем хранидбених потреба и сталним променама односа између
појединих хранљивих материја. На овај начин долази до повећања
интензитета пораста, при чему се смањују потребе за подмирење основних
животних функција (уздржне).
Слика 129. Пилићи у тову
Данашњи хибриди мање реагују на промене односа енергија: протеин

у односу на период од пре двадесетак година. Сматра се да је ова
прилагодљивост бројлера условљена њиховим повећаним апетитом.
Количина хране коју конзумирају контролисана је "фактором засићења" као и
потребама у специфичним хранљивим састојцима. Мале промене у апетиту
дају могућност за коришћење различитих начина исхране, као и контролу
распореда храњења од стране одгајивача. Покушај коришћења јефтинијих

начина исхране употребом оброка са нижим нивоима протеина-
аминокиселина није имао великог утицаја на укупне перформансе бројлера,
али је то довело до промена у структури њиховог трупа.
Новија истраживања показују да максимално уношење хранљивих
материја у организам бројлера не мора увек бити и најекономичније, посебно
у периоду када им је ограничен пораст. То је период слабије исхране када се
жели успорити почетни пораст. Оваквим начином исхране може се спречити
појава метаболичких обољења (синдрома изненадне смрти), као и поремећаји
у развоју скелета (тибиалнадисхондроплазија, рахитис и др.). Период мањег
прираста у почетку това касније се може надокнадити компензационим
порастом, који је увек повезан са ефикаснијим искоришћавањем хране. У том
периоду мање хране се користи за подмирење основних физиолошких
потреба, а више за пораст.
При разматрању исхране бројлера, све наведене чињенице се морају
узети у обзир, да би се изабрао најбољи хранидбени програм, који ће
омогућити постизање оптималног прираста, добре конверзије хране и
добијање утовљеног пилета задовољавајуће телесне масе, доброг
здравстевног стања и квалитета трупа.
Програми исхране бројлера
Данас још увек није лако предложити одговарајући програм исхране и

дати прецизне препоруке у хранљивим материјама за бројлере, обзиром да
потребе за производњу меса код појединих провенијенци, као и при
различитој дужини това доста варирају. Потребе бројлера у тову до 35 дана
узраста могу се значајно разликовати у односу на оне који се тове до 56 дана.
Уобичајени програми који се користе у исхрани бројлера обично су
засновани на препорукама које дају NRC, АЕC и INRA, као и велики
селекцијски центри- произвођачи одређених линијских хибрида. National
Research Concil (NRC) предлаже програм исхране бројлера у три фазе
коришћењем следећих смеша:
1. Почетне смеше, у периоду од 1-21. дана узраста (са 23% сирових
протеина и 12,97 МЈ/kg МЕ),
2. Смеше за пораст, од 22-42. дана узраста (са 20% сирових протеина и
13,4 МЈ/kgМЕ), и
3. Завршне смеше (од 43-56. дана узраста) у којој ниво протеина треба да
износи 18%, а садржај енергије исто као и у претходној смеши.
Европске препоруке (АЕC) свој програм у исхрани бројлера базирају
на коришћењу две смеше, од којих се прва или почетна користи у периоду од
1-28. дана, а друга или завршна од 29-49. дана. Енергетска вредност
наведених смеша треба да се креће од 2900 до 3200 kcal/kg (12,1 до 13,4
МЈ/kg). Поред тога овај програм даје и однос између енергије и протеина. У
првом периоду това (1-28. дана) на сваки проценат сирових протеина треба
обезбедити 150 kcal, док наведена вредност у другом периоду (29-49. дана)
треба да износи 165 kcal.
Табела 180. Потребе бројлера у енергији, протеинима и минералним

материјама (NRC, 1994).
Од 1-21. Од 22-42. Од 43-56.
Хранљива материја Јединица
дана дана дана
kcal/kg 3100 3200 3200
МЈ/kg 12,97 13,40 13,40
Сирови протеини % 23,00 20,00 18,00
Лизин % 1,10 1,00 0,85
Метионин % 0,50 0,38 0,32
Метионин+цистин % 0,90 0,72 0,60
Треонин % 0,80 0,74 0,68
Триптофан % 0,20 0,18 0,16
Калцијум % 1,00 0,90 0,80
Фосфор искористиви % 0,45 0,35 0,30
Натријум % 0,20 0,15 0,12
Хлор % 0,20 0,15 0,12
Уколико се у тову бројлера желе остварити максимални производни

резултати, ипак се треба руководити програмима и препорукама које дају
произвођачи одређених провенијенци. Само на такав начин се могу успешно
подмирити њихови високи захтеви у хранљивим материјама. При томе
треба узети у обзир да неки линијски хибриди имају интензиван пораст у
првој фази това (почетном периоду), док други овај пораст остварују у
периоду од 15 – 35. дана (hybro-G, hybro-PN, coob-500) или од 22-35. дана
(arbor acres).
Коришћење одређеног програма исхране зависи од захтева
тржишта и интензитета пораста који се жели остварити. Убрзани програми
обично трају од 35-40 дана и подразумевају употребу три или четири
потпуне смеше веће хранљиве вредности, док спорији програми (од 40-47,
или преко 47 дана) предвиђају коришћење четири или пет смеша чија је
хранљива вредност нешто нижа. Наведени програми узимају у обзир и
препоруке у хранљивим материјама које треба обезбедити посебно за
мушка, женска и пилиће оба пола, али само за период пораста и завршни
период.
Један од најважнијих фактора за пораст бројлера је конзумирање
довољне количине енергије, али под условом да се у оброку налази
одговарајући ниво аминокиселина. Потребе у енргији разликују се између
полова ( мање су код женских грла), тако да у току целог периода това у
исхрани женских грла могу бити коришћене смеше ниже енергетске

вредности. При томе у исхрани бројлера треба водити рачуна о односу
енергија/протеин, који у првом периоду това треба да износи 135, у другом
150-160, а у трећем 170-175, односно ову количину енергије (kcal), треба
обезбедити на сваки проценат протеина.
Висок ниво енергије у оброцима бројлера, посебно када су ови
сиромашни у протеинима и фосфору, и када температура амбијента није
одговарајућа, често доводе до појаве ascitesa ( накупљања воде у пределу
трбушне дупље). Бројлери храњени са 3000-3100kcal/kg МЕ су два пута више
склони појави ascitesa, него они храњени са 2850-2950kcal/kg МЕ.
Релативно високи нивои протеина (аминокиселина) у оброку бројлера
су неопходни за брз пораст, јер се њихова телесна маса у тову од 42 дана
повећа за 50-60 пута. Обзиром да ово повећање масе чини повећање
мишићног ткива које садржи значајну количину протеина, оптимални нивои
аминокиселина су од великог значаја за добијање добрих производних
резултата. Посебна пажња у исхрани бројлера поклања се лизину, метионину,
цистину и триптофану, при чему нивое других аминокиселина такође не
треба запоставити.
Лизин је најважнија аминокиселина за пораст бројлера. Дуго времена
је владало мишљење да се потребе у овој аминокиселини могу подмирити
количином од 1,1 – 1,2% у почетном периоду, 1% у периоду пораста и 0,85%
у завршном периоду това. Најновија истраживања показују да су ове потребе
ниске и да могу смањити интензитет пораста, посебно када се говори о
новијим линијским хибридима (hybro-G, hybro-PN, coob-500) и убрзаним
програмима исхране. Потребе у лизину код тешког линијског хибрида coob-
500 у просеку за оба пола износе 1,4% (1-14. дана), 1,3% ( 15-35.дана) и 1,16%
(од 36. дана до краја това).
Сви данашњи нормативи дају посебно потребе у метионину и
аминокиселинама са сумпором (метионин+цистин). У почетном периоду
това потребе бројлера у метионину могу бити подмирене са 0,4-0,6%
оброка (у зависности од линијског хибрида, коришћеног програма
исхране, температуре амбијента и др.). При томе укупне потребе у
аминокиселинама које садрже сумпор износе од 0,9-1,04%. У периоду
пораста ове вредности треба да се крећу од 0,38-0,57% за метионин и 0,72-
1% за сумпорне аминокиселине, док у завршном периоду наведене
вредности износе од 0,32-0,51% за метионин, односно од 0,6-0,92% за
метионин + цистин. Уколико се нивои сумпорних аминокиселина налазе
на граници потреба, они могу бити узрок поремећаја у порасту и
смањеном оперјавању.
Потребе бројлера у триптофану од 1-3. недеље узраста крећу се од
0,20-0,23%, док после 3. недеље износе 0,18-0,20%.
Од минералних материја за бројлере су важне потребе у

макроелементима, при чему је неопходно обезбедити и одговарајућу
количину микроелемената. Посебна пажња поклања се нивоу и међусобном
односу калцијума и фосфора, као и успостављању оптималне равнотеже
(баланса) између три електролита: натријума, калијума и хлора.
Потребе бројлера у калцијуму се крећу од 0,9-1% у почетном периоду
и периоду пораста и 0,8% у завршном периоду. Потребе у фосфору углавном
се односе на искористиви фосфор и износе од 0,35-0,45% у зависности од
периода това. У практичној исхрани бројлера много је важнији однос
калцијума и фосфора (1,2:1) него њихов ниво у оброку. Поред нарушеног
односа калцијума и фосфора, често се јавља недостатак фосфора у храни.
Уобичајени симптоми његовог дефицита су смањено конзумирање хране,
слабији пораст, слабост и деформитети ногу.
Потребе у калијуму за бројлере крећу се од 0,29-0,30% (NRC), мада
тешнолошки нормативи за поједине провенијенце имају далеко веће
вредности (0,55-0,65%). Новије препоруке за натријум и хлор су повећане и
износе у периоду од 1-3. недеље старости 0,20%, а у каснијем периоду се
смањују на 0,15%.
У исхрани бројлера неопходно је успостављање равнотеже (баланса)
између ова три електролита (Na, K i Cl), који је важан за одржавање нормалне
кисело-базне равнотеже. Уочено је да висок ниво хлора узрокује појаву тибио
дисхондроплазије. Чести преломи ногу и повећани случајеви тибио
дисхондроплазије могу настати уколико се бројлери хране оброком у којем је
однос катјон:анјон ужи, док се појава кривљења ногу повећава са повећањем
нивоа анјона у оброку.
Повећање садржаја хлора у оброку од 10-40mEq (милиеквивалената)
на 100g хране, може довести до неправилног развоја хрскавице, уколико је
ниво натријума и калијума у оброку низак. Поред тога, са вишком хлорида
нарушава се кисело-базна равнотежа, при чему се код бројлера јавља ацидоза,
мада се овај проблем може решити укључивањем у оброк натријум и калијум
карбоната. То указује да уколико се у оброку налази висок ниво хлора, он се
мора избалансирати са еквимоларним концентрацијама натријума и калијума.
У условима високих температура најбоље је да баланс електролита
има вредност од 250mEq/kg хране. Ово је тешко постићи без употребе
натријум-бикарбоната, који се користи као замена за со (2-5g/kg хране). При
томе треба имати у виду да однос натријум:хлор не треба да буде мањи од 1:1
када је ниво натријума у оброку мањи од 0,16%. У табели 181 дата су по два
примера потпуних смеша за бројлере у којима је нарушен баланс
електролита, као и начин на који овај баланс може бити успостављен (водећи
рачуна о оптималним нивоима Na и Cl).
Табела 181. Успостављање оптималног баланса електролита у смешама за

бројлере
Пример I2) Пример II
Хранива
(%) (%)
Кукуруз 53,25 53,05 50,35 50,25
Сунцокретово уље 4 4 4,5 4,5
Есенцијал (В)1) - - 4,5 4,5
Сојина сачма,44% 32 32 33,8 33,8
Рибље брашно, 60% 7 7 - -
Сточни квасац - - 2,5 2,5
L-Лизин 0,1 0,1 - -
DL-метионин 0,25 0,25 - -
Сточна креда 0,9 0,9 1,75 1,75
Дикалцијум-фосфат 1,3 1,3 - -
Монокалцијум-фосфат - - 1,3 1,3
Премикс 1 1 1 1
Сточна со 0,2 0,08 0,3 0,2
Сода бикарбона(NaHCO3) - 0,32 - 0,2
Баланс електролита (mEq) 214 252 231 255
Хранљива вредност смеша:
Енергија MJ/kg 12,80 12,83
Сирови протеини,% 23,1 23,02
Лизин, % 1,46 1,46
Метионин,% 0,69 0,67
Метионин+цистин,% 1,05 1,01
Калцијум,% 0,97 0,97
Фосфор-искористиви,% 0,46 0,47
Натријум, % 0,17 0,20 0,16 0,18
Хлор,% 0,27 0,20 0,26 0,20
1)
замена за анимална хранива
2)
смеше сатављене на основу препорука за coob-500
Други програми исхране
Због проблема који су често присутни у тову бројлера као последица

коришћења уобичајених програма исхране (поремећаји у развоју скелета,
коже и перја, метаболички поремећаји, појава ascitesa и др.), данас се у
исхрани бројлера разматра и могућност коришћења других програма исхране.
Они се углавном заснивају на употреби оброка ниже хранљиве вредности,
што може утицати на смањење трошкова исхране, или оброка са вишим
нивоом протеина (аминокиселина), са циљем смањења садржаја масти у
трупу пилића. Постоје програми исхране који подразумевају рестрикцију

хране или разређење оброка, затим програми осветљења, смањења
хранљивих материја у завршним оброцима бројлера и програми слободног
избора хране.
Давање хране са нижим садржајем протеина или енергије може
смањити трошкове исхране, али је конзумирање оваквих оброка веће, при
чему је потребан дужи временски период за постизање жељене телесне масе.
Наведени показатељи за резултат могу имати лошије искоришћавање хране.
Међутим, бројлери се лако привикавају на оброке ниже хранљиве вредности,
који у одређеним околностима могу бити и најекономичнији.
Променом садржаја хранљивих материја у оброку може се у великој
мери утицати на састав тела и трупа бројлера. То се најлакше постиже
мењањем односа између протеина (аминокиселина) и енергије. Употреба
оброка ниже енергетске вредности са уобичајеним садржајем протеина, за
резултат има мршавији труп са мањим садржајем масти.
Коришћење смеша са нижим нивоом протеина (16%) доводи до
смањења садржаја протеина у месу. Повећањем нивоа протеина у оброку
(20%) добија се меснатији труп, што је такође повезано са мањим
депоновањем масти. Нивои од 20 – 36% сирових протеина у оброку доводе до
малих промена садржаја протеина у трупу. Поред тога што исхрана са
високим нивоима протеина и аминокиселина утиче на састав трупа, она нема
значајног утицаја на пораст пилића.
Дужина светлосног дана у тову бројлера износи до 24 сата, пошто је
неограничен приступ храни неопходан за постизање максималног
интензитета пораста. Међутим, постоје програми за промене њихове
акткивности у периоду храњења – програми осветљења, мада их не треба
користити све док бројлери ефикасно искоришћавају храну. Ови програми
обухватају периоде мрака различите дужине у току дана. Програм са
повременим прекидима, на пример 1 сат светла - 3 сата мрака, поновљен 6
пута сваког дана, омогућава да бројлери активно узимају храну у току
периода осветљења, а да се у периоду мрака одмарају. Конзумирањем
одговарајуће количине хране у току 1 сата осветљења довешће до њеног
ефикаснијег искоришћавања у периоду мрака и мањег утрошка енергије за
уздржне потребе. Након периода мрака, предњи део дигестивног тракта ће
бити празан и бројлери ће поново бити спремни да узимају храну. При
коришћењу овог типа програма, значајно је да се свим грлима обезбеди
довољно хранидбеног простора како би она у периоду осветљења могла да
једу. Коришћењем ових типова програма могуће је остварити ефикасније
искоришћавање хране до 49. дана узраста за око 5%.
Данас постоји интересовање да се у исхрани бројлера користи
програм „корак доле – корак горе“. Његовом применом бројлери су
изложени веома кратким „данима“, односно часовима осветљења у периоду
од 7 – 14. дана, са циљем да се смањи појава проблема са ногама и синдрома
изненадне смрти. Ефекат коришћења овог програма је у томе што он

омогућава смањење конзумирања хране и подесан је концепту коришћења
рестриктивне исхране.
Постоји могућност да се смање количине различитих хранљивих
материја у оброку у завршној фази това бројлера. Ово смањење се најчешће
односи на нивое неких витамина, минералних материја, а некада и других
хранљивих састојака и различитих адитива. На основу неких производних
показатеља (прираста, искоришћавања хране), утврђено је да се у последњих
7 – 10 дана това могу смањити трошкови исхране, ако се витамини и
минерали изоставе из завршне смеше. Ипак, треба имати у виду да многи
хранљиви састојци утичу на састав трупа, костију и имунолошки статус
бројлера (посебно у стресним условима), и да на тај начин могу утицати на
економичност производње живинског меса.
Међутим, резултати појединих истраживања показују да коришћење
таквог начина исхране може довести до смањења масе трупа, повећања
промена на костима (појава тибијалне дисхондроплазије) и поремећаја у
ходу. Ови проблеми су посебно изражени када се бројлери гаје у условима
топлотног стреса, услед присуства микотоксина у храни и других фактора.
То намеће закључак да се наведени хранљиви састојци ипак укључе у оброк
у завршном периоду това.
Бројлерски пилићи имају способност да изаберу релативно
избалансиран оброк када им се пружи могућност избора појединих
компонената, или оброка различите хранљиве вредности. Уколико могу да
слободно бирају оброке који се разликују само у садржају енергије, они ће у
току целог периода това конзумирати исту количину енергије.
Практична примена ове способности бирања хранива омогућава да се
бројлерима дају различита хранива. У Европи је ово највише испитивано са
пшеницом и такозваним зрнастим избалансираним оброком. Тај оброк је
обично допуњен са повећаним нивоом калцијума, фосфора, микроминерала
и неких аминокиселина, тако да су бројлери конзумирали значајну количину
зрна житарица, а само потребну количину највећег броја осталих хранљивих
састојака.
Приплодни подмладак и носиље лаког типа

(родитељско јато)
У поређењу са родитељима тешког типа, родитељи лаких линија
имају слабији апетит, тако да се у периоду њиховог одгоја класична
рестрикција хране ретко користи. Приплодни подмладак се храни по вољи, а
контрола конзумирања хране најчешће се врши коришћењем различитих
програма осветљења. Период одгоја им је краћи, а полну зрелост достижу
између 17. и 20. недеље узраста (у зависности од хибрида). Имају мању

телесну масу на почетку носивости (1,5-1,7kg женска грла; 2-2,2 kg мушка
грла). Носивост им је већа у односу на родитеље тешких линија, у просеку
250-276 јаја. Од броја снешених јаја за инкубирање се користи 225-250.
Просечна маса јаја износи приближно 60g, чија је плодност око 90%, а
инкубациона вредност 78-82%.
Исхрана подмлатка носиља јаја за конзум

(одгој носиља)
Захваљујући генетици и селекцији последњих година поправљене су
неке производне особине кокоши лаких линијских хибрида. Време њиховог
сазревања знатно је смањено (приближно за по 1 дан годишње), посебно код
носиља јаја љуске браон боје. То намеће потребу да се мењају досадашњи
одгајивачки програми исхране. Чињеница, да се прва јаја снесу већ у узрасту
између 16 и 18. недеље, захтева да се премештање подмлатка из објеката за
одгој у кавезе више не врши са 21-22. недеље, већ знатно раније. Тако се могу
избећи многобројни проблеми који се јављају у практичним условима
производње. Задатак исхране је да омогући правилан одгој подмлатка,
задовољавајуће телесне масе у периоду сазревања, који ће у току производног
циклуса остварити максималне производне резултате (највећи број јаја
намењених за тржиште).
Слика 130. Коке носиље јаја за конзум

У периоду одгоја телесна маса приплодног подмлатка доста варира и

зависи од врсте хибрида. Код већине лаких (легхорн) линија, телесна маса
треба да износи 450, 980 и 1375g 6-е, 12-е и 18-е недеље узраста. Расе за
производњу јаја са обојеном љуском у истом узрасту треба да остваре
телесну масу од 500, 1100 и 1500g. Наведене вредности треба да послуже
само као оријентација за прелазак са једне на другу врсту хране. Овакав
приступ захтева пажљиво праћење телесне масе грла, што је код младих
легхорн кокица често запостављено.
Поред телесне масе која представља један од најважнијих
критеријума за оптималан развој подмлатка, значајан индикатор њиховог
развитка је и величина скелета, или оквир грла. Величина оквира је у
корелацији са развитком скелета и одговарајућим снабдевањем калцијумом,
фосфором и витамином D3.
У исхрани подмлатка легхорн типа користе се смеше са релативно
високим нивоима протеина (16-18%), метионина (2% од нивоа протеина)
лизина (5% од нивоа протеина) и метаболичке енергије (2800-3000 kcal/kg),
посебно када се подмладак гаји при вишим температурама амбијента (300С).
Међутим, коришћење високоенергетских оброка за исхрану подмлатка у
наведеним условима не даје увек задовољавајуће резултате у погледу њихове
телесне масе. Коришћење оброка ниже енергетске вредности (без обзира на
температуру амбијента), у периоду до 18. недеље подразумева веће укупно
дневно конзумирање хране.
Програми исхране за одгој подмлатка лаког

(легхорн) типа
За одгој подмлатка до постизања полне зрелости обично се предлажу

три смеше:
1. Почетна или стартер, која треба да садржи 18-19 % сирових протеина
и 2750-2900 kcal/kg (11,5-12,1 МЈ/kg МЕ) - од првог дана до постизања
очекиване телесне масе,
2. Смеша за пораст или гровер, са 15-16% сирових протеина и 2750-
2900 kcal/kg (11,5-12,1 МЈ/kg МЕ) - од постизања очекиване телесне масе до
тежине (величине) тела при сазревању,
3. Смеша за период пре проношења, у којој ниво протеина треба да
износи од 16-18%, а садржај енергије као и у претходним периодима (2750-
2900 kcal/kg, или 11,5-12,1 МЈ/kg) - од тежине тела при сазревању до првог
снешеног јајета.
Наведени програм исхране подмлатка не узима у обзир узраст при
којем треба прећи са једне на другу смешу. Ове препоруке диктирају
прилагодљивост и индивидуални третман сваког јата. На пример, почетна
смеша (стартер) се користи до постизања програмиране, тј. очекиване
телесне масе. За подмладак лаког типа то је 450g и ову телесну масу треба
да остваре са 6-8. недеља. Обзиром да је свако јато изложено утицају

различитих фактора, наведена телесна маса може да варира. Из тих разлога
прелазак на смешу ниже хранљиве вредности се врши када јато достигне
одговарајућу телесну масу. Сматра се да подмладак треба хранити смешом
за пораст (гровером) све док не достигне телесну масу полно зреле јединке.
Смеше које се користе у периоду пре проношења, поред тога што треба да
надокнаде недовољну телесну масу, имају задатак да одрже и ниво
калцијума. Нагли пораст приплодног подмлатка који се понекад јавља у
овом узрасту коришћењем оваквих оброка може да буде знак лошег
одгајивачког рада.
Сличне препоруке у погледу исхране подмлатка износи NRC, с том
разликом што почетни период и период одгоја подмлатка обухватају три фазе
исхране (1-6; 7-12 и 13-18. недеље), док се четврта фаза односи на период од
18. недеље до првог снешеног јајета. Поред потреба у хранљивим
материјама, овај програм исхране предвиђа и оптималну телесну масу коју
подмладак треба да оствари на крају сваког периода, посебно за производњу
јаја беле, или браон боје љуске.
Табела 182. Потребе у енергији, протеинима и минералним материјама за

подмладак лаког (легхорн) типа (NRC)
Носиље беле боје љуске Носиље браон боје љуске
Хранљива Јед. 1-6. 7-12. 13-18. 19-1.јаје 1-6. 7-12. 13-18. 19-1.јаје
материја Телесна маса1)
Телесна маса 1)
g 450 980 1375 1475 500 1100 1500 1600
Метаболичка kcal/
енергија2) kg 2850 2850 2900 2900 2800 2800 2850 2850
Сирови протеини3) % 18,0 16,0 15,0 17,0 17,0 15,0 14,0 16,0
Лизин % 0,85 0,65 0,45 0,52 0,80 0,56 0,42 0,49
Метионин % 0,30 0,25 0,20 0,22 0,28 0,23 0,19 0,21
Метионин
% 0,62 0,52 0,42 0,47 0,59 0,49 0,39 0,44
+цистин
Треонин % 0,68 0,57 0,37 0,47 0,64 0,53 0,35 0,44
Триптофан % 0,17 0,14 0,11 0,12 0,16 0,13 0,10 0,11
Калцијум4) % 0,90 0,80 0,80 2,0 0,90 0,80 0,80 1,80
Фосфор усвојиви % 0,40 0,35 0,30 0,32 0,40 0,35 0,30 0,35
Натријум % 0,15 0,15 0,15 0,15 0,15 0,15 0,15 0,15
Хлор % 0,15 0,12 0,12 0,15 0,12 0,11 0,11 0,11
1
Телесна маса на крају датог периода; 2 Уобичајена енергетска вредност оброка
састављеног од кукуруза и сојине сачме, приказана у kcal/kg оброка; 3 Предложени
нивои сирових протеина су уобичајени за оброке кукуруз-сојина сачма и могу бити
смањени при коришћењу синтетичких аминокиселина; 4 Нивои калцијума могу бити
повећани када оброк садржи већу количину фитинског фосфора.
Европске препоруке у исхрани подмлатка лаких линија предвиђају

програм са две потпуне смеше. Прва се користи у почетном периоду од 1-6.
недеље (са 18% сирових протеина и 2800 kcal/kg МЕ), а друга у периоду
одгоја од 7-20. недеље (са 15% сирових протеина и 2750 kcal/kg МЕ). Овај
хранидбени програм предвиђа више нивое за есенцијалне аминокиселине
које је неопходно обезбедити у овим периодима.
Поред ових, постоје и препоруке које потичу из појединих земаља, а
уобичајено је да произвођачи одређених провенијенци дају своје хранидбене
програме који се односе на поједине периоде одгоја и потребе у хранљивим
материјама. На пример за лаки линијски хибрид hisex brown произвођач
предвиђа програм одгоја уз коришћење три смеше:
- почетне (стартера), у периоду од 1-5. недеље, са 19,5% сиррових
протеина и 2900kcal/kg (12,1МЈ/ kg МЕ);
- смеше за пораст (гровера), од 6-10. недеље, са 17,5% сирових протеина
и 2825kcal/kg (11,8МЈ/kg МЕ);
- смеше за развој, од 11-17. недеље, са 15% сирових протеина и
2775kcal/kg (11,6МЈ/ kg МЕ);
Поред наведених програма, сматра се да у исхрани подмлатка треба
користити смеше које су избалансиране у односу на телесну масу и
кондицију јата. Уобичајени системи одгоја подмлатка подразумевају исхрану
стартером до 6. недеље, затим смешом за пораст (гровером), а наком тога
смешама за развој. Овакав приступ често не узима у обзир појединачно
варирање јата, што је најчешћи разлог за његову недовољну масу, па се у
пракси дешава да јата већ у узрасту од 4-6 недеља немају довољну телесну
масу.
Протеини и енергија су најважнији састојци оброка подмлатка, од
чијег нивоа зависи телесна маса и период њиховог сазревања. Почетни
оброци који садрже ниже нивое протеина и неких аминокиселина (посебно
лизина) смањују интензитет пораста, без обзира да ли се ради о подмлатку
носиља јаја беле или браон боје љуске. Ово може утицати на смањење
телесне масе одраслих кокоши, што се негативно одражава на њихове
резултате у току производног циклуса (интензите носивости, масу и квалитет
јаја). За приплодне пилиће посебан значај имају лизин, метионин, триптофан,
цистин и аргинин. У практичним условима производње високопродуктивне
кокоши је боље хранити оброцима намењеним посебно за сваки хибрид.
Потребна количина енергије у овом периоду може бити лимитирајући
фактор за пораст и развој кокица, али под условом да у оброку не постоји
дефицит у аминокиселинама, као и претпоставком да је за једно грло
потребно 1kg протеина од првог дана до 20. недеље узраста. Подмладак
носиља за производњу јаја беле боје љуске у току овог периода треба да
конзумира укупно 21Мcal МЕ (87,8МЈ), и сматра се да је ова количина
оптимална.
У исхрани подмлатка важан је и однос између ова два састојка.

Количина потребних протеина условљена је потребама подмлатка у енергији.
На сваких 578-643kЈ МЕ неопходно је обезбедити 1% протеина. Поред тога
енергетски биланс у оброку будућих носиља ипак је најважнији и одговоран
је за њихов пораст.
До сада нема обимнијих истраживања која се односе на потребе
подмлатка носиља у минералним материјама и витаминима.
Код подмлатка типа легхорн веома ретко се врши класична
рестрикција хране у току пораста јер оне имају лошији апетит, посебо када је
производња организована у топлијим амбијенталним условима. Подмладак
лаких хибрида се храни по вољи, а контрола конзумирања хране најчешће се
врши коришћењем различитих програма осветљења. Применом оваквих
програма значајно се може утицати не само на њихов пораст, већ и на
структуру њиховог тела. Због тога, приликом избора начина исхране у обзир
треба узети и програм осветљења. У одгоју подмлатка дужина осветљења има
две веома важне улоге: утиче на развој репродуктивних органа и на
конзумирање хране.
Младе кокице одгајене при константном осветљењу у трајању од 14
сати постижу већу телесну масу са 19 недеља, што има одлучујућу улогу у
условима топлотног стреса када је смањено конзумирање хране. Дужи
фотопериод утиче на смањење узраста при полном сазревању и интензитета
носивости, а снешена јаја су крупнија и имају квалитетнију љуску.
Уколико су младе кокице стимулисане осветљењем у периоду пре
проношења, оне ће почети пре да носе јаја. Наравно, период осветљење треба
ускладити са претходно наведеним факторима као што су телесна маса и
структура тела.
Данас се предлажу и други програми осветљења. Један од њих
предвиђа да у првој недељи трајање светлосног дана износи 23 сата, а затим
се сваке недеље овај период смањује за 1 сат, све до 10 сати. Ово време (10
сати светлосног дана) треба да се достигне са узрастом подмлатка између 10.
и 12. недеље и да траје до 18. недеље, када се поново може повећати на 13-14
сати. Без обзира на добре ефекте који се постижу коришћењем различитих
програма осветљења, неки одгајивачи лаких раса још увек ограничавају
конзумирање хране између 9.-12. недеље узраста.
Исхрана подмлатка пре проношења
Оброци који се користе за исхрану подмлатка у периоду пре

проношења често служе за корекцију телесне масе грла и корекцију смеше у
смислу повећања нивоа калцијума, како би се организам младе кокице
припремио за ношење. Препоруке које износи NRC, као и технолошки
нормативи за неке лаке линијске хибриде препоручују овакав начин исхране.
Он се углавном односи на период од 10-17 дана пре проношења, односно од

18. недеље до првог снешеног јајета.
Поред бројних истраживања у овој области и предложених
препорука, још увек постоје различита мишљења о нивоу калцијума који
треба да садржи оброк у овом периоду. Познато је да у току периода
носивости за формирање љуске јаја кокош користи резерве калцијума из
коштане сржи дугих костију ногу. Из тих разлога концепт исхране у периоду
пре проношења се заснива на повећању ових резерви. Постоје три начина
исхране у којима се користе различити нивои калцијума:
1. Коришћење 1% калцијума у смеши за пораст (гроверу). Овим
начином исхране кокош користи резерве калцијума само за продукцију 2-3
јаја. Након тога, престаје да носи наредних 4-5 дана. Сматра се да је ове
смеше најбоље заменити смешом за носиље већ после првог снешеног јајета
(најкасније при интензитету носивости од 0,5%).
2. Коришћење 2% калцијума у исхрани подмлатка пре проношења.
Овим се обезбеђује већа количина калцијума у поређењу са гровером, али
још увек недовољно за оптималну производњу. Коришћење ових смеша у
периоду пре проношења има за циљ да допуни резерве калцијума у коштаној
сржи без негативног утицаја на метаболизам минералиних материја. Обзиром
да ова количина није довољна да подмири потребе носиља, треба је
користити само до постизања 1% од укупне производње јаја. После овог
периода треба користити смешу за носиље.
3. Коришћење потпуне смеше за носиље са 3,5-4% калцијума. Сматра
се да је раније увођење смеше за носиље најефикаснији начин за одржавање
оптималног нивоа калцијума у организму кокоши. Међутим при употреби
ових смеша долази до повећаног конзумирања воде и њеног већег садржаја у
измету носиља у току целог периода ношења. Ова појава је нарочито
изражена у условима топлотног стреса. Ипак се сматра да је давање смеше са
3,5-4% овог минерала у периоду пре проношења најбоље решење.
Исхрана носиља јаја за конзум

Савремени типови носиља лаких линија одликују се високом
носивошћу, која код појединих јединки може да износи и више од 300 јаја
годишње. Носивост јата у просеку износи преко 275 јаја по грлу, што
представља око 15 kg јаја годишње, или десет пута више у односу на телесну
масу носиље. Да би се овако висока производња могла успешно организовати
носиљама је неопходно обезбедити адекватан програм исхране и оброке који
ће садржати довољну количину хранљивих материја за подмирење њихових
потреба. На тај начин, могуће је постићи максималну производњу јаја, доброг
квалитета, са довољно јаком љуском која ће издржати све технолошке
процесе (сакупљање, класирање, паковање и транспорт).
Програми исхране кока носиља
Програми исхране за носиље лаког (легхорн) типа углавном се

приказују у односу на ниво конзумиране хране. Обзиром да конзумирање
хране варира у зависности од интензитета носивости и узраста носиља, ову
чињеницу треба узети у обзир приликом састављања оброка. Носиље лаког
типа могу прилагодити утрошак хране у односу на нивое енергије у оброку,
па се количина дневног оброка подешава у односу на садржај МЕ у њему, јер
још увек нема резултата који показују да се ова количина може програмирати
и у односу на друге хранљиве састојке.
На основу идеалних услова гајења и амбијента, установљене су
препоруке за дневно конзумирање хранљивих материја код носиља лаког
легхорн типа (табела 183.).
Табела 183. Дневне потребе носиља лаких линија у хранљивим материјама

Сирови протеини 17g
Метаболичка енергија 280kcal
Метионин 360mg
Метионин+цистин 640mg
Лизин 720mg
Калцијум 3,5g
Искористиви фосфор 0,4g
Натријум 0,18g
Дневно конзумирање хране је послужило као основа за хранидбени

програм који предлаже NRC. Он даје потребе у хранљивим материјама за три
нивоа дневног конзумирања хране (80, 100 и 120 g), као и просечне дневне
потребе за родитељско јато и комерцијални тип носиља - легхорн типа (100 g
хране/дан), односно носиље јаја смеђе боје љуске (110 g хране/дан. При
мањој дневној потрошњи хране и истој енергетској вредности смеша
повећавају се потребе у другим хранљивим материјама. На пример, при
просечној потрошњи од 80g по носиљи, у оброку треба обезбедити 18,8%
сирових протеина, 0,86% лизина, 0,73% метионина+цистина, 4,06%
калцијума и 0,31% искористивог фосфора, и већу количину минералних
материја и витамина. Конзумирањем 120g хране дневно, нивое наведених
хранљивих састојака треба смањити.
Између потреба родитељског јата и комерцијалних носиља легхорн
типа, не постоје разлике у погледу садржаја наведених хранљивих материја, с
тим што родитељи имају нешто веће потребе у неким витаминима (витамину
Е, К, рибофлавину, пантотенској киселини, витамину В12, фолној киселини,
тиамину и пиридоксину). Потребе у хранљивим материјама носиља јаја смеђе
боје љуске су за око 10% веће, јер је и њихова телесна маса већа у односу на
носиље легхорн типа.
Табела 184. Потребе у енергији, протеинима и минералним материјама

носиља лаког типа, у % или јединицама по kg хране (NRC, 1994)
Легхорн
носиље са
Просечне дневне потребе
дневним
кокоши
конзумирањем
Хранљива хране
Јединицa
материја Комерци.
Родитељи Носиље
носиље-
типа јаја смеђе
80g 100g 120g типа
легхорн љуске
легхорн
(100g/дан) (100g/дан)
(100g/дан)
Метаболичка kcal/kg 2900 2900 2900 2900 2900 2900
енергија MJ/kg 12,1 12,1 12,1 12,1 12,1 12,1
Сирови протеини % 18,0 15,0 12,5 15,0 15,0 16,5
Лизин % 0,86 0,69 0,58 0,69 0,69 0,76
Метионин % 0,38 0,30 0,25 0,30 0,30 0,33
Метионин+цистин % 0,73 0,58 0,48 0,58 0,58 0,64
Треонин % 0,59 0,47 0,39 0,47 0,47 0,52
Триптофан % 0,20 0,16 0,13 0,16 0,16 0,17
Калцијум % 4,06 3,25 2,71 3,25 3,25 3,60
Фосфор усвојиви % 0,31 0,25 0,21 0,25 0,25 0,27
Калијум % 0,19 0,15 0,13 0,15 0,15 0,16
Натријум % 0,19 0,15 0,13 0,15 0,15 0,16
Хлор % 0,16 0,13 0,11 0,13 0,13 0,14
Познавање конзумирања хране, као и фактора који на то утичу важно

је за коришћење било ког хранидбено-огајивачког програма. Ниво енергије у
оброку утиче на утрошак хране, а носиље ће пре користити оброке са већим
садржајем енергије у односу на оне ниже енергетске вредности. Уколико је
садржај енергије у оброку мањи од 2500kcal/kg, носиље неће унети довољну
количину овог састојка. Код носиља је увек већи проблем мањак конзумиране
енергије.
Поред енергетске вредности оброка, један од најважнијих фактора
који утиче на утрошак хране и производне резултате носиља је њихова
телесна маса при постизању полне зрелости. Различита телесна маса при
сазревању се одржава у току целог периода носивости, без обзира на састав и
хранљиву вредност оброка. Код носиља мале телесне масе тешко је остварити
задовољавајуће конзумирање хранљивих састојака. Међутим, теже носиље
троше већу количину хране и ово може представљати проблем у погледу
њихове гојазности и ношење сувише крупних јаја до краја периода
носивости. У решавању наведених проблема успешно се може користити

фазна исхрана, мада је једноставнији начин контрола њихове телесне масе
при сазревању.
Најважније у периоду продукције је одржавање нивоа носивости, при
чему треба спречити нагли пад у производњи. Смањење носивости за 5-8%
након постигнутог максимума производње је карактеристично за носиље са
слабијим апетитом и мањом телесном масом у моменту достизања полне
зрелости. Ово се може избећи одговарајућим нивоом енергије у оброку, јер је
она постала лимитирајући састојак у оброцима данашњих хибрида носиља.
Поред програма чије препоруке базирају на дневном конзумирању
хране данас се код носиља често примењује исхрана по појединим фазама
носивости - фазна исхрана. Она се односи на периодично смањење садржаја
протеина и аминокиселина у оброку носиља у току њиховог производног
циклуса. Овај концепт је једноставан и заснива се на чињеници да старије
носиље конзумирају више хране, а да интензитет носивости опада, па би било
економично смањити садржај хранљивих материја у оброку. Фазну исхрану
је пожељно применити после достизања максимума производње и то из два
разлога:
- смањења трошкова исхране, и
- смањења цене јаја.
Без обзира на наведене предности и недостатке исхране по појединим
фазама, данас се препоруке које дају произвођачи носиља лаких линија
углавном заснивају на коришћењу овог начина исхране. На пример,
технолошки норматив за носиље лаког линијског хибрида hisex brown
предвиђа исхрану у три фазе:
- прве, од 17-40. недеље узраста и коришћење смеше са 17-18% сирових
протеина и 2800kcal/kg (11,7 МЈ/kg МЕ);
- друге, од 41-60. недеље смешом са 16-17% протеина и ниже енергетске
вредности (2775kcal/kg или 11,6 МЈ/kg МЕ);
- треће, од 61. недеље до краја производног циклуса када смеша треба да
садржи 15-16% протеина и 2750kcal/kg (11,5 МЈ/kg МЕ);
Наведени програм у другој и трећој фази предвиђа смањење садржаја
аминокиселина и искористивог фосфора, а повећање нивоа калцијума.
Исхрана у условима топлотног стреса
Посебну пажњу код носиља јаја за конзум треба посветити исхрани у

условима топлотног стреса. Топлотни стрес је један од важних фактора који
утиче на производњу јаја. Он доводи до смањења конзумирања хране и
промене у метаболизму носиља, што се одражава на број снешених јаја и
квалитет њихове љуске. Поред температуре амбијента и висока влажност
ваздуха је стресогена за носиље.
Минимална промена телесне температуре код носиља запажена је при

температури од 23°С. Испод ове критичне температуре носиље морају
произвести више телесне топлоте да би одржале температуру тела, а од 23-
27°С почињу да користе више енергије да би се расхладиле. Повећањем
температуре амбијента изнад 27-28°С долази до смањења конзумирања
енергије, односно хране.
У условима топлотног стреса носиљама је најважније обезбедити
довољну количину искористиве енергије за производњу јаја. То се може
обезбедити:
- повећањем нивоа енергије у оброку,
- стимулисањем конзумирања хране,
- узимањем у обзир резерви енергије у телу.
Носиље у нормалним амбијенталним условима узимају мање хране
када се у исхрани користе смеше више енергетске вредности. Ово правило не
важи увек, јер поред смањења утрошка хране често долази до повећања
узимања енергије. Различита температура амбијента, као и ниво метаболичке
енергије у оброку утиче на конзумирање енергије (табела 185).
Табела 185. Утицај нивоа МЕ енергије у смеши на дневни утрошак хране

(енергије)
Ниво Температура амбијента
енергије у 18 С
0
300С
смеши Дневно конзумирање
(kcal/kg) хране (g) енергије (kcal) хране (g) енергије (kcal)
2860 127 363 107 306
3060 118 360 104 320
3250 112 364 102 330
3450 106 365 101 350
Температура амбијента од 180С представља прилично добар

енергетски регулатор за носиље, тако да се потрошња хране приметно
смањује са повећањем енергије у оброку. У условима виших температура
амбијента не треба користити оброке са сувише високим нивоом енергије.
Утрошак енергије и њен ниво у оброку треба повећавати све док има
оправдања за то. Периодичне промене температуре амбијента представљају
већи стрес за носиље него континуирано високе температуре.
У ранијем периоду одгоја и исхране носиља у условима топлотног
стреса практиковало се повећање нивоа протеина у оброку. Новија
истраживања показују да то може имати штетног утицаја. Они су
најнеискористљивији хранљиви састојак, јер се у оваквим условима у току
метаболичких процеса произведе највише топлотне енергије, која у условима
топлотног стреса није пожељна за носиље. Пожељно конзумирање није у
повећању нивоа протеина, већ у повећању нивоа аминокиселина. Сматра се

да у периоду топлотног стреса у оброку носиља треба повећати ниво
синтетичког метионина и лизина, тако да њихово конзумирање у току дана
износи најмање 360 mg (метионин) и 720 mg (лизин).
Услед дахтања, при високим температурама амбијента носиље губе
више СО2 што брзо доводи до поремећаја у ацидо-базној равнотежи. Вредност
pH крви носиља се мења од 7,2-7,7, што заједно са губитком бикарбоната утиче
на квалитет љуске, здравствено стање и метаболичке процесе.
У случају топлотног стреса доступност бикарбоната је најважнији
фактор који утиче на дебљину љуске јајета, а што је под утицајем ацидо-
базне равнотеже, функције бубрега и обима респирације. У практичним
условима као благотворна се показала замена додатог NaCl са натријум-
бикарбонатом што је поред ублажавања метаболичке ацидозе довело до
бољег квалитета љуске јаја.
Због свега изнетог важно је одржавати оптималан баланс
електролита код носиља. Баланс електролита се обично подешава на основу
нивоа Na, K и Cl у оброку и изражава се у милиеквивалентима (mEq).
По дефиницији 1Eq неког елемента износи 1g тог елемента у
килограму смеше, а 1mEq тог елемента има 1000 пута мању вредност (1mg/kg
смеше). При израчунавању баланса електролита, као јединица се користи
mEq ради лакшег рачунања, јер су присутни електролити у оброку реда
величине дела грама.
Укупан баланс електролита у оброку израчунава се једначином:
Укупан баланс електролита у оброку = mEq (Na) + mEq (K) - mEq (Cl)
Ниво неког електролита у смеши (изражен у mEq) израчунава се као

количник из масе тог електролита у смеши и његове релативне молекулске масе.
Успостављање оптималног односа између наведених електролита
биће објашњено на примеру оброка за носиље (који садржи 0,17% Na, 0,8% K
и 0,22 % Cl), израчунавањем милиеквивалената за поједине електролите:
1. За Na :
Релативна молекулска маса Na = 23; оброк садржи 0,17%
Na = 1700mg/kg, ниво електролита Na у смеши је:
1700 : 23 = 73,9mg/kg = 73,9 mEq
2. За K :
Релативна молекулска маса K = 39,1; оброк садржи 0,80%
K = 8000mg/kg, ниво електролита K у смеши је:
8000 : 39,1 = 204,6mg/kg = 204,6 mEq
3. За Cl:
Релативна молекулска маса Cl = 35,5; оброк садржи 0,22%
Cl = 2200mg/kg, ниво електролита Cl у смеши је:
2200 : 35,5 = 62,0mg /kg = 62,0 mEq
4. На основу милиеквивалената израчунатих за Na, K и Cl израчунава се

њихов укупан баланс коришћењем претходне формуле: укупан баланс
електролита у оброку = 73,9 + 204,6 – 62,0 = 216,5 mEq
Табела 186. Баланс електролита најчешће коришћених хранива за живину

% у храниву
Храниво
Na K Cl Na+K-Cl (mEq)
Кукуруз 0,03 0,33 0,05 83,5
Јечам 0,04 0,5 0,14 106,2
Пшеница, мека 0,05 0,4 0,06 107,4
Пшеница, тврда 0,01 0,5 0,05 118,5
Овас, зрно 0,06 0,42 0,1 105,6
Овас, љуштен 0,05 0,35 0,05 97,4
Раж 0,02 0,45 0,02 118,4
Тритикале 0,03 0,4 0,09 90,26
Кукурузне клице 0,04 0,18 0,06 46,6
Пшеничне клице 0,02 0,9 0,08 216,9
Кукурузни глутен 0,03 0,45 0,05 114,3
Пшеничне мекиње 0,05 1,25 0,08 319,7
Сточно брашно 0,05 0,7 0,04 190
Луцеркино брашно 0,07 2,4 0,45 519,1
Сачма уљане репице 0,07 1,25 0,03 342,5
Сојин гриз 0,03 1,6 0,03 414,8
Сојина сачма,44% 0,04 1,9 0,04 493,3
Сојина сачма,48% 0,04 2 0,04 518,9
Сунцокретова сачма,28% 0,2 1 0,11 312,4
Сунцокретова сачма,41% 0,2 1,6 0,11 466,2
Сунцокрет, љуштен 0,03 0,96 0,01 256,4
Сунцокрет зрно 0,06 0,64 0,02 184,6
Рибље брашно, 60% 0,7 0,72 1,3 122,8
Месно брашно,50% 0,76 0,54 0,65 285,8
Месно брашно,55% 0,67 0,48 0,57 253,8
Месно коштано брашно 0,95 0,68 0,8 362,1
Сточни квасац 0,01 1,8 0,2 409,5
Пивски квасац 0,07 1,7 0,15 424,1
Сурутка у праху 1,5 1,2 1,3 593,7
L-Лизин 0 0 19,4 -5465
DL-метионин 6,2 0 0 2696
Сточна креда 0,06 0,12 0,03 48,4
Сточна со 37 0 58 -251,1
Сода бикарбона(NaHCO3) 27 0 0 11739
Баланс од 250mEq/kg у смешама за носиље даје најбоље резултате, тако да

у овом примеру треба повећати ниво Na или K, или смањити ниво Cl, како би
се горња вредност повећала и била што приближнија оптималној.
У практичним условима производње баланс електролита је тешко
одржати, посебно ако се у оброку налази висок ниво хлорида. Уколико се у
оброку уместо натријум-хлорида (NaCl) користи натријум-бикарбонат
(NaHCO3), што се понекад препоручује, то може довести до недостатка
хлорида. До промене баланса електролита у оброку носиља најчешће долази
када у оброку дође до велике промене квалитетних хранива (када се извори
анималних протеина замењују сојином сачмом и обрнуто).
У табели 186 су дате вредности садржаја електролита у најважнијим
хранивима, која се користе при састављању смеша за живину. На основу ових
података и процентуалног учешћа појединих хранива у смеши, лако се може
израчунати баланс електролита у њој, или кориговати до потребне оптималне
вредности.
Значајан фактор у исхрани носиља у условима топлотног стреса
представља вода. Добре резултате у условима високих температура код
носиља даје и расхлађивање воде, јер се на тај начин може повећати
конзумирање хране и производња јаја.
ИСХРАНА ЋУРАКА
Ћурка је врста домаће живине која се гаји искључиво за производњу

меса. Носивост јој је мала и износи 70-90 јаја годишње, због чега се користе
углавном за приплод, а врло мало и за конзум. Због релативно мале
носивости и велике телесне масе, физиолошко оптерећење ћурака у периоду
ношења је знатно мање у односу на коке.
Месо ћурке се убраја у најквалитетније, јер садржи мало масти и
холестерола, па због тога има знатно вишу цену него пилеће месо. У земљама
са ниским стандардом, производња и потрошња ћурећег меса дуго времена је
имала сезонски карактер и била је ограничена на новогодишње и божићне
празнике. У развијеним земљама потрошња овог квалитетног, али и скупог
меса, расте и његова употреба у исхрани постаје стална. Из тог разлога дошло
је до повећања и интензивирања производње ћурећег меса у многим земљама.
У интензивну фармску производњу уведени су високопродуктивни тешки
хибриди који остварују већи интензитет пораста, већу телесну масу и
ефикасније користе храну. У последњих неколико деценија повећан је
просечан дневни прираст ћурића у тову од око 65 g на преко 140 g.
Код нас се још увек у сеоским домаћинствима гаји домаћа раса
ћурака, која је у погледу продуктивности скромнија од данашњих хибрида,
гајених у фармским условима. Потрошња као и производња ћурећег меса у
нашој земљи је мала. Поред постојеће домаће ћурке, у мањем обиму увозе се
и једнодневни ћурићи или приплодна јаја продуктивних хибрида.
Исхрана приплодних ћурака

Исхрана приплодног подмлатка
Основни циљ исхране и држања приплодног јата ћурака је

производња што више оплођених јаја, која ће бити употребљена за
производњу једнодневних ћурића. Одгој и исхрана приплодног јата ћурака
одвија се у два јасно одвојена периода, од којих сваки има одређене
специфичности. Први је период одгоја приплодног подмлатка, а други
период ношења јаја, и оба трају око 30 недеља. Под одређеним условима
на крају периода ношења, када носивост опадне испод 40%, може се
извршити форсирано митарење и носиље искористити за још један циклус
ношења.
Увођењем тешких хибрида уместо раса и ефикаснијом селекцијом,
у последњих 10-15 година генетски потенцијал ћурића је повећан, што је
довело и до значајне промене у исхрани приплодног подмлатка. На основу
ранијих искустава препоруке нису предвиђале ограничење интензитета
пораста приплодног подмлатка, док се данас сматра да је то једини могући
начин успешног одгоја подмлатка ћурака носиља. Примена исхране без
ограничења, у исхрани приплодног подмлатка доводи до сувише великог
прираста посебно у првих 4-6 недеља старости. Међутим, код подмлатка
домаће расе и других мање продуктивних раса ћурака, због њиховог
знатно мањег интензитета пораста, није неопходна рестрикција исхране.
Због неопходне рестрикције, прва (стартер) смеша која се користи за
исхрану приплодног подмлатка у прве две недеље живота садржи исти
ниво протеина као и смеша за тов, али нижу концентрацију енергије за 100
kcal/kg. У каснијем периоду пораста користе се смеше које имају за 2%
мање протеина и за 100-200 kcal/kg хране мање енергије у односу на
смеше које се користе у тову. С обзиром да је интензитет пораста код
мушког пола знатно већи у односу на женски, у смешама које су намењене
исхрани ћурана смањује се количина протеина, лизина, метионина и
цистина већ од 8. недеље, а нарочито од 16-27. недеље, односно до
завршетка пораста. Динамика промене смеша које су дате у табели 187 и
њихов квалитет морају бити усаглашени са динамиком пораста ћурака. То
значи, да је могућ и ранији прелаз на наредну смешу уколико се пре
оствари жељени пораст, и обрнуто, ако се касни са порастом, касније се
укључује наредна смеша. Структура гровер смеше за приплодни
подмладак је значајно измењена у погледу садржаја Ca и Р, због опасности
од појаве рахитиса.
Табела 187. Програм исхране подмлатка тешког белог хибрида ћурака

(Leeson и Summers, 1997)
Метион. P,
Старост, Сирови МЕ, Метион. Лизин, Ca,
Пол Смеша + цистин, иск.
недеља прот. % kcal/kg % % %
% %
Стартер 1-2. 28 2750 0,55 0,90 1,4 1,4 0,70
Гровер 1 3-4. 24 2800 0,50 0,83 1,2 1,3 0,60
Гровер 2 5-8. 21 2800 0,42 0,70 1,1 1,1 0,55
Финишер 1 9-12. 18 2850 0,38 0,65 1,0 1,0 0,45
Финишер 2 13-16. 16 2900 0,35 0,60 0,9 0,9 0,40
♀
Рестриктивна 17-27. 14 2950 0,30 0,50 0,8 0,9 0,38
Пре
28-31. 15 3000 0,30 0,45 0,7 0,9 0,40
проношења
Носиље 1 32-40. 16 3000 0,35 0,55 0,9 3,0 0,45
Носиље 2 >40 15 2900 0,30 0,50 0,8 2,5 0,40
Стартер 1-2. 28 2750 0,55 0,90 1,6 1,4 0,70
Гровер 1 3-4. 24 2800 0,50 0,75 1,4 1,3 0,60
Гровер 2 5-8. 20 2800 0,40 0,65 1,0 1,1 0,55
♂ Финишер 1 9-12. 17 2800 0,32 0,55 0,8 1,0 0,45
Финишер 2 13-16. 14 2900 0,30 0,45 0,7 0,9 0,40
Рестриктивна >16 10 2950 0,21 0,40 0,5 0,9 0,38
Успешан одгој подмлатка приплодних ћурака захтева праћење

динамике пораста и подешавање структуре смеша и количине конзумиране
хране према жељеној динамици развоја, што је посебно важно у периоду од
двадесете недеље старости до проношења. Ако је динамика пораста младих
ћурака висока и поред употребе смеша са мањом концентрацијом хранљивих
материја, примењује се известан систем физичког ограничења конзумирања
хране. У сваком случају, ограничење конзумирања хране не треба проводити
од почетка исхране, него је неопходно омогућити добар старт ћурића у прве
две недеље, а потом прећи на неку од метода ограничења динамике пораста.
Ограничење конзумирања хране доводи до смањења садржаја масти у
телу ћурака 29-е недеље старости, што може имати неповољан утицај у првој
фази носивости, када често долази до великог опадања конзумирања хране.
Ако од стране произвођача хибрида ћурака постоји прецизна препорука о
систему и висини ограничења исхране приплодног подмлатка, потребно их је
применити.
Исхрана ћурака носиља
Период ношења јаја почиње са око 32-33. недеље старости код

квалитетног приплодног подмлатка. Претходно, при узрасту од 24-25 недеља
почиње се са изазивањем парцијалног митарења уз ограничено трајање
светла. Светлосни дан се скраћује са 14-16, на 6-8 часова током периода од
6-7 недеља. Од 30. недеље старости врши се стимулација носиља светлом и
постепено се продужује светлосни дан, који у периоду максималне носивости

треба да износи 16-17 часова дневно.
У почетној фази ношења јаја, пре постизања максималне носивости,
ћурке конзумирају смањену количину хране. У екстремним случајевима
могуће је да конзумирање опадне од око 350 g на само 250 g дневно. У исто
време расте носивост и маса јаја, тако да се ћурке налазе у фази негативног
биланса енергије. У тој фази телесна маса ћурака може опасти за око 1 kg.
Због тога је пожељно додавање масти или уља у храну, што утиче повољно на
носивост и на број излежених ћурића по носиљи.
Пошто дневно конзумирање хране у току ношења јаја варира у врло
широком интервалу, при састављању смеша је неопходно пратити
конзумирање, и на основу тога и познатих дневних потреба у енергији и
хранљивим материјама конципирати структуру смеше. После постизања
максимума носивости, може се смањити количина протеина у оброку, јер су
ћурке готово завршиле са порастом а потребе у протеинима за производњу
јаја су, такође, смањене.
Након завршеног првог циклуса ношења често се приступа
форсираном митарењу, због високе цене коштања хибридне ћурке носиље.
Програм је врло сличан оном који се примењује код кокоши носиља, при
чему је врло важна телесна маса ћурака на почетку другог циклуса митарења.
У тој фази ћурке морају бити 0,75-1kg теже него на почетку претходног,
првог циклуса ношења јаја. У току митарења ћурке губе део телесне масе и на
почетку другог циклуса ношења поново имају телесну масу 10,5 kg.
Исхрана ћурана
У периоду пораста ћурана који ће бити коришћени у приплоду

неопходна је такође ограничена исхрана, с обзиром на њихов врло висок
потенцијал раста. У структури потреба у хранљивим материјама у овој фази
доминирају уздржне потребе неопходне за одржавање основних животних
функција, пошто се прираст ограничава знатно испод генетског потенцијала.
Ограничење прираста се најчешће врши употребом смеша са ниском
концентрацијом хранљивих материја, а не физичким ограничењем
конзумирања хране. С обзиром да се за одгој мушког приплодног подмладка
користе рестриктивне смеше са још нижим нивоом протеина (10%) у односу
на женска грла (14%), неопходно је одвојено држање и исхрана по половима.
Након почетка коришћења ћурана у приплоду користи се смеша са
13% сирових протеина, 0,6% лизина и 0,38% метионина + цистина. У
противном, уколико би се наставило коришћење исте смеше као и на крају
одгоја, дошло би до одлагања почетка спермопродукције до старости преко 40
недеља.
У периоду коришћења, ћуране тешких хибрида је неопходно хранити
ограничено, пошто дневно конзумирају и до 400-450 g хране. Конзумирање
хранљивих материја мора бити ограничено тако да недељни прираст не буде

већи од 150 g после 40-те недеље старости.
Табела 188. Потребе приплодних ћурака у хранљивим материјама (Leeson и

Summers, 1997)
Форсирано
Пре Носиље
Хранљиве материје Ћурани митарење
проношења
1 2 3 1 2
МЕ, kcal/kg 2850 2800- 2800- 2800- 2750 2750 2800
3100 3000 3000
Сирови протеини, % 10,5 16,0 15,0 14,0 13,0 17,0 12,0
Аргинин, % 0,47 0,95 0,85 0,70 0,62 0,95 0,55
Лизин, % 0,45 0,85 0,77 0,60 0,58 0,85 0,52
Метионин, % 0,17 0,34 0,30 0,23 0,21 0,38 0,21
Метионин + цистин, % 0,31 0,58 0,53 0,44 0,38 0,62 0,37
Триптофан, % 0,08 0,15 0,14 0,13 0,11 0,15 0,10
Хистидин, % 0,12 0,30 0,28 0,25 0,20 0,31 0,15
Леуцин, % 0,55 1,10 0,90 0,82 0,70 1,05 0,65
Изолеуцин, % 0,35 0,65 0,60 0,55 0,42 0,65 0,40
Фенилаланин, % 0,25 0,60 0,50 0,42 0,35 0,55 0,30
Фенилаланин +
0,50 1,00 0,90 0,80 0,70 1,00 0,60
тирозин, %
Треонин, % 0,40 0,60 0,57 0,55 0,50 0,60 0,45
Валин, % 0,40 0,65 0,61 0,58 0,52 0,58 0,45
Калцијум, % 0,90 2,5 2,7 2,9 0,9 0,9 0,9
Фосфор искористиви, % 0,40 0,45 0,40 0,35 0,40 0,35 0,35
Натријум, % 0,17 0,17 0,17 0,17 0,17 0,17 0,17
Манган, mg 80,0 80,0
Гвожђе, mg 80,0 80,0
Бакар, mg 10,0 10,0
Цинк, mg 80,0 80,0
Селен, mg 0,30 0,30
Јод, mg 0,45 0,45
Витамин А, i.ј. 8000 6000
Витамин D3, i.ј 3500 2500
Витамин Е, mg 40 20
Витамин К, mg 3,0 1,5
Холин, mg 1100 800
Рибофлавин, mg 6,0 4,5
Пантотенска киселина,
17,0 13,0
mg
Витамин B12, mg 0,014 0,01
Фолна киселина, mg 1,0 0,75
Биотин, mg 0,3 0,1
Ниацин, mg 70,0 60,0
Тиамин, mg 3,0 2,5
Пиридоксин, mg 4,0 3,0
Слика 131. Мушко приплодно грло-ћуран
Исхрана ћурића у тову

Тов ћурића траје од 14 до 24. недеље, зависно од пола и типа хибрида.
У интензивним условима производње, где је брзина прираста најважнији
критеријум, у тову тешких хибрида користи се шест смеша. Исхрана почиње
стартер смешом са 28% протеина, 1,7% лизина и 12,1 МЈ/kg МЕ. Током
трајања това ниво протеина се постепено смањује и тов се завршава смешом
са око 16% протеина. Концентрација енергије се током това повећава од 12,1
МЈ на 13,8 МЈ/kg хране (табела 189).
Потребе у витаминима изнете у табели су ниже у односу на друге
препоруке, као и од захтева дефинисаних нашим Правилником о квалитету и
другим захтевима за храну за животиње (2000). Због тога представљају
минималне потребе довољне за идеалне услове производње, док је у
неповољним (практичним) условима производње неопходно повећати
њихову количину, посебно ниво витамина Е.
Тов тешких хибрида траје до 24. недеље за ћуране, а за ћурке, које
постижу мању телесну масу, тов се завршава са око 20 недеља. Ћурани су на
крају това тешки око 19 kg, а ћурке око 11,5 kg, док је укупан утрошак хране
по грлу 65-70 kg код ћурана, а 36 kg код ћурака. Тов лакших хибрида, зависно
од типа траје краће: 16 до 20 недеља за ћуране и 12 до 20 недеља за ћурке.
Табела 189. Потребе ћурића у хранљивим материјама

Врста смеше Стартер Гровер Финишер
Број смеше 1 2 3 4 5 6
Дужина исхране, недеља 1-2. 3-4. 5-8. 9-12. 13-15. 16-20.*
МЕ, kcal/kg 2900 3000 3050 3100 3200 3300
Сирови протеини, % 28 26 23 21,5 18 16
Аргинин, % 1,60 1,55 1,40 1,25 1,02 0,95
Лизин, % 1,70 1,60 1,50 1,30 1,15 1,00
Метионин, % 0,62 0,55 0,50 0,47 0,42 0,34
Метионин + цистин, % 1,00 0,90 0,80 0,76 0,67 0,58
Триптофан, % 0,28 0,26 0,22 0,21 0,18 0,16
Хистидин, % 0,57 0,55 0,48 0,45 0,37 0,32
Леуцин, % 1,95 1,90 1,60 1,45 1,25 1,15
Изолеуцин, % 1,13 1,05 0,90 0,85 0,72 0,65
Фенилаланин, % 1,03 0,95 0,82 0,79 0,67 0,60
Фенилаланин + тирозин, % 1,80 1,70 1,50 1,40 1,20 1,00
Треонин, % 1,00 0,95 0,85 0,78 0,67 0,61
Валин, % 1,20 1,15 1,00 0,90 0,75 0,65
Калцијум, % 1,4 1,3 1,2 1,3 1,0 0,90
Фосфор искористиви, % 0,70 0,60 0,50 0,60 0,50 0,40
Натријум, % 0,18 0,18 0,17 0,17 0,17 0,17
Манган, mg 80,0 80,0 80,0
Гвожђе, mg 110,0 110,0 110,0
Бакар, mg 10,0 10,0 10,0
Цинк, mg 80,0 80,0 80,0
Селен, mg 0,30 0,25 0,15
Јод, mg 0,45 0,45 0,45
Витамин А, i.ј. 9500 8500 7000
Витамин D3, i.ј 2700 2400 2200
Витамин Е, mg 40,0 30,0 20,0
Витамин К, mg 2,0 2,0 1,5
Холин, mg 1900 1700 1500
Рибофлавин, mg 6,0 5,0 5,0
Пантотенска киселина, mg 17,0 15,0 15,0
Витамин B12, mg 0,014 0,014 0,012
Фолна киселина, mg 1,0 0,75 0,50
Биотин, mg 0,25 0,20 0,15
Ниацин, mg 80,0 70,0 60,0
Тиамин, mg 3,0 3,0 2,5
Пиридоксин, mg 6,0 5,0 3,0
Ћурићи у тову се најчешће хране потпуном смешом у коју су

укључена сва хранива и која подмирује потребе у хранљивим материјама.
Употреба потпуне смеше подразумева прецизно дефинисан однос енергије и
протеина, као и довољан садржај свих осталих хранљивих материја.
Међутим, једном смешом се тешко могу прецизно подмирити и потребе оба
пола и разлике старости од 4 недеље, колико траје коришћење исте смеше у
појединим фазама това. Због тога се понекад користе две смеше истовремено
различитог садржаја протеина, енергије и осталих хранљивих материја, што
пружа ћурићима могућност да сами прецизно подмире своје потребе.
Слика 132. Тов ћурака
ИСХРАНА ГУСАКА
Гуске се гаје због меса, јетре и перја. У нашој земљи гајење гусака
има дугу традицију, посебно у равничарским пределима (уз реке, канале и
баре) где има доста воде и богатих пашњака. У односу на остале врсте
живине, пре свега кокоши, и поред оптималних природних услова и
традиције, данас се гуске код нас релативно мало гаје. Производња је
углавном организована на породичним фармама, где се држе на окућници и
где је паша основна храна, док концентрована храна (кукуруз и друга жита,
ретко смеше концентрата) служе само као допуна. У задње време, гуске се
све више држе и на рибњацима, где налазе значајан део потребне хране.
Истовремено, гуске у воду враћају измет, који је извор хранљивих материја за
развој планктона, чиме се обавља биопродукција хране за рибе.
У погледу гајења, гуске су отпорна и не превише захтевна врста. У
односу на друге врсте живине, период ношења јаја код гусака има сезонски
карактер, због чега произвођачи често користе вештачке програме осветљења
за продужење или промену природног периода ношења. Укупан број
снешених јаја по гуски је веома мали уколико се упореди са другим врстама
живине. Домаћа гуска (Anser cygnoides) има већу производњу јаја него дивља
гуска (Anser anser). Међутим, за већину раса гусака укупан број снешених
јаја годишње износи од 30-50, понекад и мање, али само када гуске нису у
доброј приплодној кондицији.
Слика 133. Јато гусака на окућници
Правилан одгој и исхрана приплодног јата су најбитнији фактори

њихове репродуктивне ефикасности (број снешених јаја, проценат оплођених,
проценат излежених и број излежених гушчића по гуски).
Грађа и функција дигестивног тракта гусака је у основи слична
осталим врстама живине али, захваљујући неким спеифичностима могуће је
конзумирање и варење хранива са већим садржајем сирове целулозе. Највећа
разлика је у значајно интензивнијем микробиолошком разлагању целулозе
које се одвија најпре у слепим, а затим и у дебелом цреву. Међутим, висок
степен коришћења целулозе из оброка је и резултат знатно већег притиска у

мишићном желуцу (275 mmHg) у односу на патке и кокоши носиље (180 и
125 mmHg, чиме се врши цепање биљних ћелија, а самим тим и боље
деловање ензима пореклом из сокова дигестивног тракта или из
микроорганизама. Захваљујући свему томе, гуске добро варе органску
материју (око 75%), протеине (око 80%) и сирову целулозу (до 40%).
Исхрана приплодних гусака

Исхрана приплодног подмлатка. Обухвата период од извођења
гушчића до 3 или 4. недеље узраста и период пораста. Исхрана гусака за
приплод иста је као оних за тржиште у интензивном, полуинтензивном и
екстензивном систему одгоја. Понекад гуске за приплод морају имати виши
ниво рестрикције хране обезбеђен искључиво давањем мање количине масти
у току периода пораста.
Исхрана гусака пре проношења. Након периода одгоја и последње
селекције, два месеца пре почетка ношења, формира се посебно приплодно
јато, заједно са старијим гускама. Формирање приплодног јата непосредно
пред проношење се не препоручује, јер због туча гусака смањују се
репродуктивне перформансе и повећава морталитет.
Основни принципи исхране приплодног јата у периоду пре проношења
треба да омогуће контролисану телесну масу. Препоручује се да два месеца пре
почетка ношења јаја, просечна телесна маса гусака у приплодном јату буде 80-
85% у односу на масу одраслих јединки. Оваква телесна маса се постиже
рестрикцијом конзумације хране у току периода одгајивања. Количина хране се
смањује два месеца пре проношења, да би у наредних месец ипо дана гуске
достигле 90, а после два месеца од рестрикције 100% телесне масе одраслих
грла. Повећање телесне масе гусака може се остварити повећањем количине
уздржног оброка или замене са оброком за носиље.
Рестрикција оброка (пре проношења) врши се при старости од 9-12. У
овом периоду, оброци треба да садрже од 12 до 14% сирових протеина и 2300 до
2600 kcal/kg МЕ. Могу се давати у комбинацији са пашом или посебно, уколико
се гуске држе у затвореном простору. У оба случаја, рестрикција спречава да се
гуске превише утове, али и поред тога, повремено треба контролисати телесну
масу. Дневна количина рестриктивног оброка је 100 до 200 g .
Рестриктивни оброк може да чини само зрневље жита, било да се
ради о једној врсти или о смеши више врста. Утрошак зрнасте хране треба
ускладити са планираном телесном масом. При оваквој исхрани препоручује
се да гуске имају приступ и паши, због тога што оброк од зрна жита може
бити дефицитаран у појединим аминокиселинама, витаминима или
минералима. У недостатку зелене хране са паше или ораница, гускама се
може давати квалитетна силажа или коренасто-кртоласта хранива.
Трећи начин подмирења потреба гусака у неопходним хранљивим

материјама, у периоду рестрикције, може бити само паша. Међутим, уколико
је телесна маса гусака на два месеца пред проношење мања од 80-85%, у
такав оброк се мора укључити и одговарајућа количина потпуне смеше или
зрнасте хране.
Исхрана носиља јаја за приплод. Неадекватна исхрана у току овог
периода утиче веома негативно на број снешених јаја, али и на њихову
приплодну вредност. Резултати добијени из различитих извора указују да су
потребе у енергији за гуске носиље између 800-850 kcal (3350-3559 кЈ) по
грлу дневно. За разлику од других врста живине, гуске нису у стању да
контролишу конзумацију хране у односу на потребну количину енергије. Из
тих разлога, ниво енергије у оброку, телесна маса гусака и амбијентална
темепература морају бити пажљиво проучени, како би се осигурало да:
- приплодне гуске не конзумирају велику количину енергије;
- дневна конзумација сирових протеина у току периода носивости износи
између 45-50g у зависности од интензитета носивости и величине јаја. Од ове
количине, 25-30g је неопходно за производњу јаја.
- гуске конзумирају између 10-12g калцијума дневно, у зависности од
величине јаја и интензитета носивости, при чему за успешно формирање и
образовање љуске јаја треба око 12 процената од масе јаја;
- конзумирање есенцијалних аминокиселина, витамина и минералних
материја буде довољно за продукцију јаја, и касније за нормалан развој и
пораст ембриона.
Табела 190. Препоруке у енергији, сировим протеинама, аминокиселинама и

минералним материјама за приплодне гуске у периоду носивости
Leclercq и сар., 1987 NRC (1994)
Хранљиве
Јединица Од 1-3. недеље Од 1-4. недеље
материје
узраста узраста
Метаболичка Kcal/kg 2200 2500 2900
енергија МЈ/kg 9,2 10,5 12,14
Лизин % 0,58 0,66 0,60
Метионин % 0,23 0,26 -
Триптофан % 0,13 0,14 -
Треонин % 0,40 0,45 -
Калцијум % 2,60 3,00 2,25
Укупни фосфор % 0,56 0,60 -
Искористив фосфор % 0,32 0,36 0,30
Натријум % 0,12 0,14 -
Хлор % 0,12 0,14 -
Карактеристични оброци за приплодне гуске обично садрже 2200-2500

kcal/kg МЕ, 13-15% сирових протеина и 2,6-3% калцијума. Према NRC (1994),
потребан је већи ниво енергије (2900 kcal/kg) и проценат сумпорних
аминокиселина (0,5%), и мање лизина (0,6%) калцијума (2,25%) и искористивог
фосфора (0,3%). Овакве оброке треба допуњавати квалитетном пашом, са које ће
гуске добијати пре свега неопходне витамине, али и значајну количину протеина.
Исхрана гусака у тову

Тов гусака за производњу меса. Обухвата два периода, први који
траје од извођења гушчића до 3. или 4. недеље узраста (почетни период) и
други који траје од 4. или 5. недеље до постизања жељене телесне
масе (период пораста).
Почетни период. Одмах након извођења (у првих 24 часа)
гушчићима се даје храна по вољи. Почетна (стартер) смеша треба да садржи
16-18% сирових протеина и 2600 до 2900 kcal/kg, као и да је у пелетираном
облику. Према NRC нормативима (1994) постављају се нешто виши захтеви
за протеине (20%) и лизин (1%) док су нижи за сумпорне аминокиселине
(0,6%), калцијум (0,65%) и искористиви фосфор (0,3%). Уместо стартера, за
гушчиће у овом периоду може се користитити потпуна смеша за исхрану
товних пилића са сличним нивоом сирових протеина и енергије. Утрошак
стартер смеше, зависно од расе и хибрида, износи 2,5-2,7 kg, а уколико се даје
и зелена храна, потрошња концентрата се смањује за 20%.
Период пораста. После почетног периода, гушчићи се до завршне
телесне масе тове применом интензивног, полуинтензивног и екстензивног
начина одгоја.
Интензивни начин. Подразумева тов гусака у ограниченом
простору. Због релативно високе цене објеката и опреме, као и због
немогућности коришћења волуминозне (јефтине) хране, гуске треба утовити
у што краћем периоду. Гуске бројлерског типа могу бити спремне за тржиште
са 8-9 недеља, са просечном телесном масом од 4 kg, а тешке расе измеду 12
и 14. недеља узраста и просечном масом од 6,0 kg.
Исхрана у овом периоду врши се пелетираном смешом намењеном за
пораст која у узрасту гусака од 4-6. недеље садржи 11,6-12,5% сирових
протеина и 2700 до 2900 kcal/kg МЕ. У узрасту од 7-12. недеља користи се
смеша исте енергетске вредности са нешто нижим нивоом протеина (10,2-
11% . NRC (1994) у периоду пораста предвиђа само једну смешу која се даје
од 4. недеље до краја това, веће енергетске вредности (3000 kcal/kg) и већег
садржаја протеина (15%) и лизина (0,85%).
У недостатку смеша које су посебно конципиране и намењене
исхрани гусака, користе се смеше за исхрану бројлера и кокоши исте
хранљиве вредности.
Табела 191. Препоруке у енергији, сировим протеинима, аминокиселинама и

нивоима минералних материја за гушчиће у периоду одгоја
Хранљиве
Јединица Од 1-3. недеље Од 1-4. недеље
материје
узраста узраста
Метаболичка kcal/kg 2600 2800 2900
енергија МЈ/kg 10,88 11,72 12,14
Сирови протеини % 15,8 17 20
Лизин % 0,89 0,95 1,00
Метионин % 0,40 0,42 -
Триптофан % 0,17 0,18 -
Треонин % 0,58 0,62 -
Калцијум % 0,75 0,80 0,65
Укупни фосфор % 0,67 0,70 -
Искористив фосфор % 0,42 0,45 0,30
Натријум % 0,14 0,15 -
Хлор % 0,13 0,14 -
Табела 192. Препоруке у енергији, сировим протеинима, аминокиселинама и

нивоима минералних материја за гуске у периоду това
Хранљиве материје Јединица 4-6. 7-12. После 4.
недеље недеље недеље
kcal/kg 2700 2900 2700 2900 3000
МЈ/kg 11,3 12,14 11,3 12,14 12,56
Сирови протеини % 11,6 12,5 10,2 11,0 15,0
Лизин % 0,56 0,60 0,47 0,50 0,85
Метионин % 0,29 0,31 0,25 0,27 -
Метионин + цистин % 0,56 0,60 0,48 0,52 0,60
Триптофан % 0,13 0,14 0,12 0,13 -
Треонин % 0,46 0,49 0,43 0,46 -
Калцијум* % 0,75 0,80 0,65 0,70 0,60
Укупни фосфор % 0,62 0,65 0,57 0,60 -
Искористив фосфор % 0,37 0,40 0,32 0,35 0,30
Натријум % 0,14 0,15 0,14 0,15 -
Хлор % 0,13 0,14 0,13 0,14 -
*Нерастворљиви грит гускама треба да буде стално на располагању, у количини од
1 kg/100 гусака недељно
Екстензивни тов – користи се и данас, на малим породичним

фармама, где је основа оброка зелено биље са окућнице, али и све друго што
гуске у сталној потрази за храном пронађу или им се понуди: отпаци из
кухиње, семење корова, инсекти, пужеви, црви и др. Зрнаста хранива (као
цела или прекрупљена) и (евентуално) смеше концентрата служе само као
допуна основном оброку. Поред тога, екстензиван тов се може изводити
држањем гусака на пашњацима различитог квалитета, уз мању или већу
рестрикцију концентрата. Уколико је квалитет пашњака висок, онда се
концентрати (зрнасти или смеше) могу максимално ограничити, на 0,5 до 1kg
недељно. Потпуна рестрикција концентрата није пожељна јер ће се у том
случају лошије користити основни оброк на бази волуминозне хране.
Уколико квалитет пашњака не задовољава, у оброк се може укључити и
накошена квалитетна зелена маса са травњака. При оваквом начину това нису
неопходни скупи објекти и опрема, већ само одговарајући ограђени простор,
надстрешница, појилице и хранилице. Главни недостатак овог поступка је у
дужем трајању това и лошијем квалитету трупова. Из тог разлога неопходно
је да се у завршници това (на 2-3 недеље пред клање) гуске хране зрнастом
храном, или још боље комплетним смешама, како би се поправио квалитет
трупова.
Слика 134. Тов гусака на пашњаку
Полуинтензивни начин това. Представља веома популаран

производни систем гајења гусака до узраста од 17 недеља (други циклус
пораста перја), мада се нека јата гаје и до 24. недеље узраста (трећи циклус
пораста перја). У оба случаја потпуне смеше се користе само у прве 4 недеље
узраста, док се зелена храна даје већ у првој. У 11. недељи гушчићима се
делимично чупа перје и повећава количина потпуне смеше за 20-30 g дневно.
Од 13-14. недеље гуске добијају 150-170g комплетног оброка дневно и зелену
храну по вољи.
Тов гусака за масну јетру. Представља специфичну врсту това у
узрасту од 9-25 недеља и заснива се на присилном храњењу гусака или
такозваном „кљукању”. Период това траје од 14-21 при чему долази до масне
инфилтрације и хипертрофије јетре. Истовремено, маст се накупља и у
поткожном ткиву, трбушној дупљи и у корену врата.У овом периоду маса
јетре се повећава од почетних 80 g до завршних 600 до 1000 g.
Гуске су са мошус патком најзначајнија врта живине за
производњу масне јетре. За ову врсту това најпогодније су расе гусака које
мање реагују на стрес изазван вишеструким манипулацијама, односно
присилним храњењем. Данас се у ту сврху највише користе landes и
тулуска гуска, са генетички побољшаном линијом landes-а. Мађарска,
Пољска и Француска су земље познате по високоспецијализованим
методама това гусака за масну јетру, где овај производ представља
деликатес и постиже високу цену у ресторанима. Кљукање гусака у мање
интензивном облику се обавља и код нас, али се ради са домаћим расама,
при чему је главни циљ добијање веће количине масти у целом трупу,
односно већа „сочност” трупа.
Производња масне јетре је уско специјализован начин това која од
особе која ради на кљукању захтева одређену вештину и пажњу при
храњењу. Може да се обавља „ручно” или машински, односно коришћењем
специјалне опреме. Гуске се држе у специјалним боксовима, на решеткастом
поду или простирци, и са ограниченим кретањем. У току периода кљукања
користи се цело зрно кукуруза или у задње време комплетне смеше. Уколико
се у ову сврху користи кукуруз у зрну, најпре се потапа у воду или се кува,
све док његово језгро не постане меко. Кукурузу се затим додаје маст (обично
гушчија), али не више од 2% (једна кашичица на кг зрневља). Замашћивање
кукуруза је важно због његовог лакшег проласка у вољку и брже масне
инфилтрације јетре. Осим масти, оброку се може додавати кухињска со, соли
бакра, лецитин (фосфолипиди) и уреа. Експерименти са коришћењем
метилтиоурацила, мултивитамина, инсулина и сахарозе није дало резултате.
Уколико се за тов користе одговарајуће смеше, и оне се пре кљукања влаже, а
од њих се могу формирати и ваљушчићи.
Гуске се „кљукају” три пута дневно у периоду од три недеље, или
краће (две недеље) уколико се удвостручи дневни број храњења. У другом
случају, време између два кљукања не сме бити краће од 90 минута. У
почетку това, дневни утрошак хране је око 300 г да би се при крају това
повећао на око 1000 g. Утрошак зрнасте хране за цео период това је око 22-
30 kg.
ИСХРАНА ПАТАКА
Поред меса, патке се гаје за производњу јаја и перја. Данас постоје

расе и хибриди патака, селекционисане за високу производњу јаја, које носе у
току целе године.
У поређењу са бројлерима, пачићи лошије искоришћавају храну,
али имају већи интензитет пораста, посебно у прве 4 недеље живота.
Дигестивни тракт патака је сличан ономе код кокоши и у овом периоду не
могу да варе већу количину сирове целулозе. Након 4 недеље узраста патке
имају изузетан капацитет за конзумирање хранива са већим садржајем овог
хранљивог састојка.
Раније су патке највише држане екстензивно у мањим групама на
отвореном простору, односно на окућницама и ливадама, где су могле да
конзумирају зелене биљке, инсекте, пужеве, жабе и кухињске отпадке. На
оваквој храни, патке могу не само да преживе, већ и да остваре одређени
прираст па и производњу јаја. Осим тога, захваљујући широком и пљоснатом
кљуну, ове животиње могу себи да обезбеде значајан део хране цеђењем
воде и муља. Међутим, за високу производњу, нарочито специјализованих
раса и хибрида, оваква исхрана практично нема значаја, и у обзир долазе само
одговарајуће смеше концентра. Производња се организује у интензивним
(фармским) условима, у затвореном или отвореном систему. Затворени
систем подразумева контролисане услове, коришћење простирке, или њене
комбинације са жичаним подом. У отвореном систему гајења пачићи се до
узраста од 2 недеље држе у затвореним објектима, а након тога у испустима
са надстрешницама. У неким европским земљама овакав начин гајења патака
често се организује поред водених површина (рибњака, језера) и има
сезонски карактер (2-3 турнуса у току године).
Уколико је исплативо, интензивна исхрана патака се може вршити
потпуним смешама које су конципиране специјално за одређену расу или
хибрид. Уместо оваквих смеша, могу се користити и потпуне смеше намењене
пилићима, или допунске смеше за кокоши које се мешају са прекрупом жита.
Исхрана приплодних патака

Исхрана приплодног подмлатка. Исхрана патака намењених за
репродукцију у почетној фази (1-6. недеља) иста је као и товних. Код одгоја
приплодног подмлатка посебну пажњу треба посветити исхрани патака које су
намењене за производњу меса (родитељском јату), као што је пекиншка
патка. Уколико се хране по вољи претерано ће се утовити, што може утицати на
њихово здравље и репродуктивну ефикасност. Због тога је у периоду од 7-20.

недељe неопходно вршити рестрикцију хране. Рестрикција се обавља смањењем
дневног конзумирања хране, или смањењем садржаја хранљивих материја у
смеши. Сматра се да је оброчна исхрана потпуном смешом са 15% сирових
протеина и 10,9 МЈ/kg метаболичке енергије бољи начин рестрикције хране у
односу на исхрану по вољи смешом са нижим нивоом протеина (13%) и истом
енергетском вредношћу (10,9 МЈ/kg). Из практичних разлога са рестрикцијом
исхране почиње се после 7. недеље живота, мада се најбољи резултати постижу
уколико се ова ограничења примене већ од 2. недеље живота. Количина
конзумиране хране у овом периоду не би требало да буде већа од 220 g дневно
(2,05 МЈ) у зависности од телесне масе патака, расе, расположивости зелене
хране и енергетске вредности оброка. Рестрикција хране захтева свакодневно
мерење хране и ручно храњење. У одгоју приплодног подмладка не препоручује
се употреба масти животињског или биљног порекла.
Слика 135. Најзначајније расе патака за месо и јаја
Укупна потрошња хране у току периода одгоја приплодног подмлатка

зависи од састава и хранљиве вредности потпуних смеша које се користе у
овом периоду, као и расе и хибрида патака. При коришћењу смеша уобичајеног
састава намењених за исхрану ове категорије, једно грло у просеку конзумира
око 32 kg. Ова количина је различито дистрибуирана у току периода одгоја, у
прве три недеље износи 1,45, од 4-6. недеље 3,5 и од 7. недеље до постизања
полне зрелости (са 6 месеци узраста) око 20 kg.
Исхрана патака носиља. Исхрана ове категорије патака углавном се
односи на исхрану матичног јата за производњу јаја за приплод, мада су у неким
земљама створене расе и хибриди који се користе за производњу јаја за конзум.
Табела 193. Потребе патака носиља у енергији, протеинима,

аминокиселинама, минералима и витаминима, у kg смеше
Хранљива материја Јединица мере INRA (1984) NRC (1994)
kcal/kg 2600 2800 2900
MJ/kg 10,90 11,72 12,14
Аргинин % - - -
Изолеуцин % - - 0,38
Леуцин % - - 0,76
Лизин % 0,66 0,71 0,60
Метионин % 0,33 0,35 0,27
Триптофан % 0,16 0,17 0,14
Треонин % 0,46 0,49 -
Валин % - - 0,47
Калцијум % 2,50 2,70 2,75
Фосфор (укупни) % 0,60 0,62 -
Фосфор (усвојиви) % 0,37 0,40 -
Натријум % 0,14 0,15 0,15
Хлор % 0,13 0,14 0,12
Магнезијум mg - - 500
Витамин А i.ј. - - 4000
Витамин D3 i.ј. - - 900
Витамин Е mg - - 10
Витамин K mg - - 0,50
Рибофлавин mg - - 4,0
Пантотенска киселина mg - - 11,0
Ниацин mg - - 55
Пиридоксин mg - - 3
У просеку, патке снесу доста јаја (180-220 годишње) чији број зависи од
начина исхране, односно коришћења. При екстензивном начину држања постоје
два периода када патке носе јаја, пролећни и јесењи. У летњем периоду патке
престају да носе (најчешће у августу) због митарења, а у зимском периоду

(децембар-јануар) због лошије исхране, ниске температуре и краћег трајања
светлосног дана. У интензивном (фармском) начину држања патке носе у току
целе године, при чему је довољна количина светлости услов за добру носивост.
Као и код кокошака, светлосни режим треба прилагодити раси или хибриду
патака и испоштовати га у току целог производног циклуса.
Потребе патака носиља у појединим хранљивим материјама још увек
нису довољно проучене, као код кокоши и товних пачића. Међутим, за добру
носивост и инкубациону вредност јаја неопходно је прецизно ускладити однос
између енергије, протеина (аминокиселина), минералних материја и витамина.
Исхрана патака у интензивној производњи јаја за приплод (или конзум)
подразумева коришћење потпуне смеше која се даје од 4. недеље пре проношења,
па до краја производног циклуса. Према NRC (1994) смеша треба да садржи 15%
сирових протеина и 12,14 МЈ/kg МЕ. INRA (1984) даје нешто ниже вредности за
ниво сирових протеина у односу на енергетску вредност смеше. За садржај
енергије од 10,9 и 11,7 МЈ ниво протеина треба да износи 13, односно 14%. Већа
енергетска вредност смеше подразумева и већи садржај других хранљивих
састојака. Нарочита пажња се мора обратити на ниво сумпорних аминокиселина
и лизина, као и витамина, нарочито оних који су значајни за инкубациону
вредност јаја, већи проценат излежених пачића и њихову виталност (А, D3, B2,
ниацина и фолне киселине). Осим тога, патке носиље имају повећане захтеве за
калцијумом, који се уграђује у љуску јајета (и до 3%).
Просечна дневна потрошња потпуне смеше у патака носиња за цео
производни циклус је око 200 g, а укупна конзумација око 72 kg по грлу.
Просечан утрошак хране по произведеном јајету износи од 450-500 g, а по
произведеном пачету од 400-650 g, у зависности од расе или хибрида, начина
држања и исхране.
Исхрана патака у тову

Патке се данас тове интензивно, без обзира да ли је тов организован у
затвореном или отвореном систему. Поред неких раса (Пекиншка патка), за тов
се користе и одређени линијски хибриди (Cherry valley). Основна карактеристика
това пачића је њихов интензиван пораст, посебно у прве четири недеље живота.
У тову који траје 7 недеља бела пекиншка патка оствари завршну телесну масу
од 3,2 kg у просеку за оба пола и потроши око 2,52 kg хране за kg прираста.
По правилу тов патака се одвија у две фазе, при чему се користе две
смеше (почетна и завршна). Почетна смеша се даје од извођења пачића до 2.
или 3. недеље (око 2 kg), а завршна до краја това (око 6 kg). Тов патака може
бити организован и у три фазе (1-14., 14-21. и 21-49. дана), што захтева
коришћење три смеше (почетне, смеше за пораст и завршне).
Слика 136. Пекиншка патка
Задовољавајући резултати у тову патака се постижу уколико се у прве

две недеље користи смеша са 20-22% сирових протеина, а од треће недеље до
краја това смеша са 16% сирових протеина. Уколико је тов патака
организован у три фазе, најбоље је у прве две недеље давати смешу са 22, од
2-4. са 18, а од 5. недеље до краја това смешу са 16% сирових протеина.
Добри резултати се могу остварити и уколико се од почетка до краја това (1-
56. дана) користи само једна смеша са 17,8%.
Поред енергије и протеина, смеше за исхрану товних пачића треба да
садрже и задовољавајућу количину есенцијалних аминокиселина, а нарочито
лимитирајућих (метионин и лизин). Потребе товних патака у витаминима
обично су веће у односу на потребе пилића, посебно у витамину А и
никотинској киселини. Ово је и очекивано будући да патке имају већи
интензитет пораста у односу на пилиће, понекад и са различитом
концентрацијом енергије у оброку.
Потребе у калцијуму и фосфору су обично око 6 g/kg оброка чија је
енергетска вредност 12,7 МЈ/kg. Патке имају сличне потребе као и пилићи за
натријумом (1,4-1,7 g/kg) и хлором (1,2-1,7 g/kg). Посебна пажња у исхрани
патака придаје се селену и витамину Е. Нека истраживања показују да је
количина од 0,14 mg/kg селена мала и да је треба повећати на 0,24 mg/kg
смеше. У исхрани патака не треба запоставити ни друге минералне материје
као што су магнезијум, манган и цинк. Уколико се упореде потребе патака и
пилића у минералним материјама, очигледно је да су врло сличне, осим што

су веће за цинком и мање за калцијумом.
Табела 194. Потребе товних патака у енергији, протеинима,

аминокиселинама, минералним материјама и витаминима
Стартер Финишер
Хранљива материја INRA NRC Dean INRA NRC Dean
(1984) (1994) (1986) (1984) (1994) (1986)
ME, kcal/kg 2600-3000 2900 3100 2600-3000 3000 3100
MJ/kg 10,9-12,56 12,14 12,97 10,9-12,56 12,56 12,97
Сирови протеини, % 16,5-19,00 22,00 22,00 13,9-16,00 16,00 16,00
Лизин, % О,83-0,96 0,90 1,20 0,66-0,76 0,65 0,80
Метионин, % 0,36-0,41 0,40 0,47 0,29-0,33 0,30 0,35
Метионин +
О,70-0,80 0,70 0,80 0,57-0,65 0,55 0,60
цистин, %
Триптофан, % 0,18-0,20 0,23 0,20 0,14-0,16 0,17 0,20
Калцијум, % 0,80-0,90 0,65 0,65 0,70-0,80 0,60 0,60
Фосфор (укупни), % 0,61-0,65 - - 0,55-0,60 - -
Фосфор
0,36-0,40 0,40 0,40 0,30-0,35 0,30 0,35
(искористиви), %
Натријум, % 0,14-0,16 0,15 0,15 0,14-0,16 0,15 0,14
Хлор, % 0,12-0,14 0,12 0,13 0,12-0,14 0,12 0,12
Витамин А, i.ј. 8000 2500 4000 8000 2500 3000
Витамин D3, i.ј. 1000 400 500 1000 400 500
Витамин Е, mg 20 10 20 15 10 5
Витамин K3, mg 4 0,5 2 4 0,5 1
Рибофлавин, mg 4 4 4 4 4 3
Пантотенска
5 11 - 5 11 12
киселина, mg
Ниацин, mg 25 55 50 25 55 50
Пиридоксин, mg 2 2,5 3 - 2,5 3
У исхрани патака најбоље је користити пелетирану храну. Патке имају

бржи пораст (за 5,5%) и ефикасније искоришћавају храну (за 9,5%) уколико је
добијају у наведеном облику у односу на брашнасту форму. Осим тога,
брашнаста храна се лепи и накупља споља на кљуну, због чега патке често иду
до воде да оперу кљун. Услед тога повећава се растур хране, посуде са водом
брзо се загаде, а простирка се влажи. Уместо пелетиране хране, у мањим јатима
се може користити и брашнаста навлажена храна. Степен влажења хране мора
бити ограничен, како би се добила густа, а не кашаста храна.
За постизање оптималних производних резултата у тову, поред
одговарајуће форме и квалитета хране, паткама мора бити доступна и вода
(најмање 12 часова дневно). У неким системима това патака препоручује се
ускраћивање воде и хране у ноћном периоду да би се спречило влажење
простирке. Ова рестрикција воде односи се на животиње старије од 3 недеље

и не утиче штетно уколико су ноћне температуре умерене (испод 18°C).
ИСХРАНА ЈАПАНСКИХ ПРЕПЕЛИЦА
Јапанска препелица (Coturnix coturnix Japonica) је најситнија врсте

живине, и користи се за производњу јаја и меса. Интересантно је да ова врста
почиње да носи јаја већ са 6 недеља старости и у условима добре неге и
исхране може да траје месецима. Јапанска препелица носи тежа јаја у оносу
на своју масу (7% од ТМ) при поређењу са Легхорн кокошкама (4% од ТМ),
што значи да се и њене потребе битније разликују у односу на потребе
кокоши. Уопште гледано, препелица има интензивнији метаболизам и
специфичне потребе, које истина нису тако детаљно проучене као код
кокоши, али су ипак дефинисане у различитим препорукама (табела 195.).
Табела 195. Потребе јапанских препелица у хранљивим материјама (AEC,

1987)
Пораст и тов
Приплодне
Хранљиве материје Узраст 0.-3. Узраст 4.-7.
јединке
недеље недеље
МЕ, МЈ/kg 12,13 12,97 11,71
МЕ, kcal/kg 2.900 3.100 2.800
Протеини, % 24,5 19,5 20
Лизин, % 1,41 1,15 1,10
Метионин, % 0,44 0,38 0,44
Метионин+цистин, % 0,95 0,84 0,79
Треонин, % 0,78 0,74 0,64
Триптофан, % 0,20 0,19 0,21
Калцијум, % 1,00 0,90 3,50
Фосфор, % 0,70 0,65 0,68
Фосфор искористиви, % 0,45 0,40 0,43
Потребе јапанских препелица у мастима процењене су на 2-5%, с тим

што најмање треба бити 2% есенцијалних масних киселина, од којих најмање
1% линолеинске. Максималне количине сирове целулозе у оброцима за одрасле
препелице су 8%. Количина сточне соли треба да је 0,30%. Сматра се да су
потребе јапанских препелица задовољене када се у 1 kg хране садржи 25 mg
гвожђа, 4 mg бакра, 90 mg мангана (за подмладак) односно 70 mg (за носиље),
25 mg цинка (за подмладак) односно 40-75 mg (за носиље) и 0,15-0,30 mg јода.
За нормалну активност ових животиња треба обезбедити одговарајуће

количине свих витамина (липосолубилних и хидросолубилних).
Слика 137. Јаје јапанске препелице у поређењу са кокошијим
Слика 138. Јапанска препелица

Од првог дана живота исхрана јапанских препелица се врши

индустријски произведеним смешама (табела 196). Смеше се користе у
брашнастом или пелетираном (гранулисаном) облику.
Табела 196. Примери потпуних смеша за препелице (Ганчић и Рајић, 2002)

Подмладак Подмладак
Храниво, % (1.-3. недеље) (4.-7. недеље) Носиље
Стартер Гровер
Кукуруз 45,5 57,00 46,05
Сојина сачма 32,00 24,30 28,00
Сунцокретова сачма 3,00 1,00 1,00
Дехидрирана луцерка 1,00 1,00 1,80
Квасац 1,00 1,00 1,00
Сојин гриз 5,00 5,20 5,00
Рибље брашно 5,00 2,00 1,50
Лизин 0,10 0,10 -
Метионин 0,20 0,20 0,15
Сојино уље 3,00 4,00 4,00
Сточна креда 1,20 1,10 8,00
Дикалцијум-фосфат 1,80 1,80 2,20
Кухињска со 0,20 0,30 0,30
Премикс 1,00 1,00 1,00
Хемијски састав смеша
Протеини, % 24,79 19,82 20,19
Пепео, % 7,09 6,24 13,30
Маст, % 6,58 7,76 7,33
Целулоза, % 4,59 3,79 4,04
МЕ, kcal/kg 2906 3103 2800
Калцијум, % 1,17 0,98 3,61
Фосфор, % 0,82 0,70 0,68
Фосфор искористиви, % 0,47 0,40 0,45
Лизин, % 1,53 1,18 1,15
Метионин+цистин 1,00 0,85 0,80
Триптофан, % 0,28 0,21 0,23
Линолеинска киселина, % 3,88 4,63 4,37
Исхрана коња 925
5. ИСХРАНА ОСТАЛИХ ВРСТА

ЖИВОТИЊА
ИСХРАНА КОЊА
Варење хране код коња

Иако су биљоједи, коњи имају сразмерно мали, једноставан, желудац.
Капацитет њихових танких црева је око четири пута већи него желуца.
Дебела црева коња имају још већи капацитет и састоје се од слепог црева
(cecum) и колона у којима се налази значајна популација микроорганизама
која омогућује да успешно користе и кабаста хранива са вцећим удеолом
целулозе.
Желудац коња заузима мање од 10% од укупне запремине органа за
варење. Насупрот томе цекум и колон су веома развијени и чине 60%.
Активност микроорганизама која се ту одвија слична је оној која се дешава у
бурагу код преживара. Продукти ферментације целулозе су, као и у прежи-
вара, сирћетна, пропионска и бутерна киселина. Њихов нормалан удео је 75 :
15 : 8. Зависно од удела концентрата у оброку, ови односи могу да буду
поремећени. Понекад, када у оброку има доста скроба може да дође и до
стварања млечне киселине. Разлике у погледу сварљивости хране између
коња и преживара приказане су у табели 197.
Табела 197. Просечна сварљивост органске материје различитих

хранива у коња и преживара (%)
Хранива Коњи Преживари
Слама 35 50
Сено 50 55-60
Зелена храна 65 70
Зрно овса 70 70
Зрневље других житарица 80-85 80-90
Репа сточна 85 85-95
Сварљивост органске материје је слична у коња као код преживара.

Кад је реч о протеинима, разлике које постоје у варењу су резултат места на
коме се одвија микробијална активност.
У основи коњи варе храну на сличан начин као и друге врсте са
простим желуцем, с тим да постоји и "допунско" искоришћавање хране уз
помоћ микроорганизма цекума. Сматра се да се концентровани део оброка
већим делом вари у желуцу и танким цревима, док кабаста хранива богата у
целулози бивају разложена тек у дебелим цревима.
Коњи се и поред одређених сличности, веома разликују од преживара.
Код њих нема накнадног жвакања хране односно преживања. Брзина
проласка хране кроз стомак је прилично велика. Нема ерукације. Храна је
прво изложена деловању ензима у танким цревима, а затим ферментацији у
дебелим цревима. У танким цревима се разлаже готово сав скроб и протеин
оброка. У слепом цреву (цекуму) под дејством микроорганизама разлаже се
целулоза и синтетишу микробијални протеини. Крајњи продукт разлагања
скроба је глукоза, а целулозе су испарљиве масне киселине (ИМК): сирћетна,
пропионска и бутерна. Ове материје се користе као извори енергије у орга-
низму, а зависно од састава оброка варира њихов удео. Интересантно је
напоменути да микробијални протеин бива разложен у цекуму и колону
односно да се на том месту одвија и усвајање (ресорпција) аминокиселина
које су резултат тог процеса.
Слика 139. Органи за варење коња

Услед разлика у грађи дигестивног тракта преживара и коња постоје и

разлике у варењу и искоришћавању хранљивих материја. Ове разлике се
огледају у следећем:
- коњ вари протеине слично као овца, а боље од говечета;
- преживари и коњи приближно исто варе БЕМ;
- ако оброк садржи веће количине масти (преко 2,5%), коњ их вари слично
као преживари, али лошије него непреживари;
- у варењу сирове целулозе постоје мале разлике условљене више врстом
хране него врстом животиња.
До скоро нису постојали поступци оцене хранљиве вредности и
нормативи за коње. У главном нормативи су били изражавани по аналогији са
говедима. Током последјих 20 година створени су специфични системи оцене
и нормирања потреба за коње.
У САД је прихваћен систем изражавања хранљиве вредности преко
сварљиве енергије (digestible energy - DE) за коње. Он има основу у укупним
сварљивим хранљивим материјама (TDN) које се множе са одређеним
коефицијентима (0,0167 - за кабаста и 0,0185 - за концентрована хранива) да
би се добиле вредности DE изражене у МЈ.
У Француској се хранљива вредност изражава кроз "јединицу исхране
за коње" чија вредност одговара 1 kg јечма односно 9,2 МЈ енергије. Ова
јединица је произашла из испитивања изведеним на коњима. Да би се од
јечма дошло до нето енергетске вредности користе се следећи коефицијенти:
Сварљива енергија (DE) = 0,82 × Укупна енергије (TE)
Метаболичка енергија (ME) = 0,90 × DE
Нето енергија (NE) = 0,78 × ME
Микроорганизми цекума коња, као и они из преджелудаца у пре-
живара, чине важан извор протеина у исхрани коња. Микробијална синтеза у
цекуму је знатна и она може да унапреди квалитет протеина, посебно кад се
коњи хране волуминозном храном мање хранљиве вредности. Око 40% од
укупног протеина садржаја цекума је микробијалног порекла. Животиња
обично може да искористи око 75% ових протеина за своје потребе. Варење и
ресорпција протеина се одвија све до ректума.
Хранива која се користе у исхрани коња

У природи коњи живе на паши. Најповољнији начин исхране за њих
према томе је исхрана свежом зеленом храном. Када се коњ премести у
затворену средину, његов оброк мора да обезбеди хранљиве материје као што
би то било на паши. Коњи имају знатно мањи капацитет органа за варење од
преживара. Желудац је 7 - 8 пута мањи, док су црева нешто дужа. Због тога
они мање могу да конзумирају, а и нешто слабије користе кабаста хранива од
преживара. Ипак, уобичајено је да се оброк коња састоји како од кабасте

хране, тако и од концентроване. Оброк мора да садржи макар део кабасте
хране. Неопходни минимум кабасте хране за већину коња је приближно 1%
телесне масе. То је обично сено, иако могу да се користе и друга хранива.
Уз кабасти део оброка иде и концентровани, који је обично у зрнастој
форми. Однос кабасте и концентроване хране у оброку је повезан са
потребама животиње у енергији, као и са капацитетом органа за варење саме
животиње. Када је потреба за енергијом ниска, већи део оброка може да буде
у кабастој форми. Како потребе расту тако се и количина концентрата
повећава. Очекивано конзумирање хране и међусобни однос кабасте и
концентроване компоненте оброка приказани су у табели 198.
Табела 198. Очекивано конзумирање хране у коња, % од телесне масе

(NRC, 1978)
Категорија Кабаста храна Концентрат Укупно
Одрасли коњи
Одржавање 1,5-2,0 0-0,5 1,5-2,0
Кобиле, високобремените 1,0-1,5 0,5-1,0 1,5-2,0
Кобиле, рана лактација 1,0-2,0 1,0-2,0 2,0-3,0
Кобиле, крај лактације 1,0-2,0 0,5-1,5 2,0-2,5
Радни коњи
Лак рад 1,0-2,0 0,5-1.0 1,5-2,5
Средње тежак рад 1,0-2,0 0,7-1,5 1,7-2,5
Тежак рад 0,7-1,5 1,0-2,0 2,0-2,5
Млади коњи
Ждребад са 3 месеца 0 1,0-2,0 1,0-2,0
Ждребад са 6 месеци 0,5-1,0 1,5-3,0 2,0-3,5
Омад са 12 месеци 1,0-1,5 1,0-2,0 2,0-3,0
Омад са 18 месеци 1,0-1,5 1,0-1,5 2,0-2,5
Двогоци са 24 месеца 1,0-1,5 1,0-1,5 2,0-2,5
Састављање смеша концентрата за исхрану коња зависи од потреба

животиње и количине хранљивих материја која је подмирена из кабастог дела
оброка. Концентрати треба да су тако формулисани да употпуњују кабасту
храну какву животиња добија. Према томе, различито треба да буду
балансирани концентрати који се користе уз ливадско, легуминозно или
травно-легуминозно сено. Смеше концентрата могу да буду сасвим једно-
ставне и да се састоје од целог зрневља житарица и легуминоза. Боље је ако
се зрневље грубо прекрупи или изгњечи, а најбоље је ако се комплетна смеша
заједно са минералним и витаминским додацима пелетира.
Паша има вишеструко повољан утицај на коње. То је за ове
животиње најприроднији начин исхране. Она је неопходна за одржавање
доброг здравља у свих категорија коња. Такође је важна и за правилан пораст

подмлатка. Одрасли коњи и старија ждребад на младој и квалитетној паши
могу да задовоље све своје потребе у хранљивим материјама. На паши,
такође, делује и повољан утицај сунца, чистог ваздуха и што је најважније,
слободног кретања. Кретање на паши повољно утиче на развој целог
организма, побољшава апетит и убрзава метаболизам код животиње. Ни
најбољи систем држања у стаји не може да надокнади пашу код коња.
За напасање се користе здрави пашњаци који нису заражени. Ако се
не располаже већим површинама пашњака - исхрана се може организовати на
луцериштима или другим сејаним површинама. Закоровљени, нечисти,
мочварни и запуштени пашњаци могу веома неповољно да утичу на здравље
коња, а посебно ждребади. То значи да пре него што се коњи пусте на
пашњачке површине треба учинити све да се оне очисте, мелиоришу, уклоне
паразити и тд. Сматра се да се коњи најрадије хране на пашњацима са већим
бројем биљних врста: 70 - 80% трава, 10 - 15% легуминоза и 5 - 10% осталих
зељастих биљака.
Зелена храна је веома добра за коње. Кад год је то могуће треба их
држати на паши, или као замена за то, да им се даје кошена зелена храна. У ту
сврху могу да се користе ливадске траве, травно-легуминозне смеше,
луцерка, црвена детелина и друге легуминозе, а такође и зелени кукуруз.
Најбоље је да се коњима даје свеже покошена биљна маса. Она треба да се
коси сваки дан, а најбоље је за свако храњење.
Сено. Од кабастих хранива за коње је најбоље квалитетно сено, које
се даје у количини од 1,5 - 2% телесне масе. Иако коњи могу да конзумирају
и више сена, то се не препоручује, посебно у радних грла и мушких
приплодњака. Велика количина кабасте хране у оброку умањује њихову
радну способност и отежава кретање. Што је рад тежи, то се мање сена даје,
па је у неким ситуацијама довољна и количина равна 1% телесне масе. У
погледу тога како се сено даје коњима, постоје различита мишљења, а ово је
само једно од њих. Боље је да се сено даје из одговарајућих јасала, а не са
земље јер се тако онемогућава уношење земље и других непожељних
материја у оброк.
Врсте сена које се користе у исхрани коња су: ливадско, луцеркино,
црвене детелине, грашка, грахорице или мухара. Оно треба да буде кошено у
почетку цветања и што пажљивије осушено, како би се очувало што више
листа. Сено са плавних ливада (тзв. кисело сено) није препоручљиво.
Потребно је да прође бар месец дана након спремања сена да би се почело са
давањем животињама. Сувише младо сено може да изазове колике.
Легуминозна сена су богата у протеинима, минералним материјама и витами-
нима, па су зато погодна за исхрану ждребних кобила и ждребади. Проблем је
у томе да су легуминозна сена, због грешака при спремању, врло често
прашњава или плеснива (због већег удела листа у биљној маси). Лоше
конзервисана, убуђала и загађена сена треба избегавати у исхрани свих
категорија коња. Таква храна може да доведе до колика а у ждребних кобила

и до побачаја.
Слама и плева. У исхрани коња могу да се употребе и ова хранива,
најпре у недостатку квалитетније кабасте хране. Обично се користи овсена
слама, цела или сецкана на 2 - 3 cm у количини до 3 - 4 kg на дан. У остала
сува кабаста хранива, која могу да се користе, спадају: слама јечма,
легуминоза (грашка, грахорице, боба), сирка, као и овсена плева.
Кукурузовина се даје цела - тако да коњи могу селективно да поједу лишће и
метлицу у којима се налази највише хранљвих материја. Коњи слабо варе
сламу и плеву због великог удела целулозе, али су захваљујући
микроорганизмима у цекуму у томе успешнији од других моногастричних
животиња. Сламе легуминоза имају већу хранљиву вредност од слама
житарица. Сламе јарих житарица су по правилу хранљивије од озимих.
Сецкање сламе углавном не доводи до њеног бољег искоришћавања.
Силажа се ређе користи у исхрани коња. Она може да се даје, али то
треба чинити опрезно јер киселине, које су заступљене у њој могу веома
неповољно да утичу на варење. Одраслим животињама може да се даје до
10 kg, а младим до 4 у зимској исхрани, уколико се не располаже са дово-
љним количинама сена. Коњима може да се даје само силажа најбољег
квалитета, која никако не сме да садржи нечистоћу или да током зиме буде
залеђена. Ако је силажа киселија, у оброк треба укључити и неко средство за
неутрализацију киселости (млевени кречњак, сточна креда и сл.).
Коренасто - кртоласте биљке које се користе за исхрану коња су
шећерна, полушећерна и сточна репа, мрква, чичока и кромпир. Различите
врсте репе (шећерна, полушећерна и сточна) су веома добра храна за
приплодне пастуве, кобиле и ждребад. Одрасла грла могу да их конзумирају у
количинама до 10 kg. Мрква је веома здрава храна, посебно за подмладак.
Кромпир је извор енергије и може да се користи у количини до 5kg ако је
пресан. Више (до 8 kg) се може давати ако је запарен. Коњи радо једу кртоле
чичоке, као и њено надземно стабло (исецкано). Сва ова хранива треба давати
очишћена од земље, а у оброк се уводе постепено да се животиње навикну на
њих. Треба имати у виду да су ова хранива сиромашна у мастима, протеин-
има и минералима. Уз њих увек мора да иде одговарајућа смеша минерала
којом се коригује овај недостатак. Такође, због високог удела воде, она се
увек дају уз неко суво храниво (плева или слама нпр.), које ће апсорбовати
део воде. Уколико коњи конзумирају велике количине сочних коренастих
хранива може да се деси да им отекну ноге (зглобови). У том случају треба
смањити њихов удео у оброку, или их на извесно време потпуно искључити.
Концентрована храна је значајна за исхрану коња - посебно радних
грла и подмлатка. Са повећаним оптерећењем у раду или тренингу треба да
расте и удео концентрованог дела оброка.
Традиционално и најбоље храниво за коње је овас (зоб), а мање се
користе кукуруз, јечам и друге житарице.
Овас заузима посебно место међу житима која се користе у исхрани

коња. Он има три битне особине које га издвајају од осталих житарица: 1)
сразмерно висок удео сирове целулозе; 2) знатну заступљеност уља и 3)
оптималан однос енергије и протеина. У одређеном смислу то је концентрат
који коњима најбоље одговара. Међутим, то не значи да је и једини који се
може давати.
Овас се одраслим коњима даје у зрну. Старијим грлима којима су
зуби пропали, као и ждребади, може да се даје и прекрупа. Треба напоменути
да овас не треба да се даје током прва два месеца после вршидбе.
Јечам се такође даје у виду прекрупе. Кукуруз може да се даје у зрну
или прекрупљен, али и као цео клип. Такође, у грубо самлевеном облику
може да се даје и читав клип. Део кукуруза може да се замени зрном неке
легуминозе - боб, грашак, грахорица или соја. Раж се никада не даје коњима,
а давање пшенице треба избегавати ако је могуће. На пшеницу се коњи споро
привикавају и, ако се уопште користи, не би требало да чини више од 20 -
25% укупне количине концентрата у оброку. Термичка обрада
(микронизација или екструдирање) жита у исхрани коња даје добре резул-
тате, односно омогућује потпуније искоришћавање ових хранива.
Неки одгајивачи нерадо дају коњима друга жита осим овса. У томе се
понекад и претерује, па се иде до тога да се сматра да је овас једино жито које
коњи могу да једу. То је, наравно, нетачно, а контрааргумената има много. На
пример, чувени арапски коњи су одгајени и гаје се потпуно без овса - основну
енергетску компоненту њиховог оброка традиционално чини јечам. При томе
се не може порећи чињеница да је овас веома сигурно храниво за коње, као и
то да се у животиња које га добијају не јављају никакви дигестивни
проблеми. Разлог за то је што су основне хранљиве материје (скроб, протеин,
маст и целулоза) у зрну овса заступљене готово идеално у складу са
потребама коња. Међутим, правилном композицијом оброка то се може
постићи и са другим житарицама.
Зрнаста храна треба да се даје тежински, а не као што се често у
пракси среће, запремински (помоћу разних кофа или мерица). То је веома
битно јер хектолираска маса неких зрнастих хранива може, под утицајем
већег броја фактора, да варира до 40%, а са њом и количина хранљивих
материја које оброк обезбеђује. Треба истаћи да концентрована хранива
коњима не треба да се дају фино млевена. Коњи такву храну нерадо једу, а
ако је и једу, обично је без жвакања гутају. То може да доведе до проблема у
варењу. Уколико се из неког разлога (нпр. због мешања више хранива у
смешу) фино самлевена храна мора дати, онда је добро да она буде
пелетирана.
Споредни производи прехрамбене индустрије, такође, могу да се
користе у исхрани коња. Као протеински додатак користе се сачме и погаче
соје, сунцокрета и лана. Количина ових производа не треба да буде велика,
како се не би јављао непотребан вишак протеина у оброку. Такође дају се и
пшеничне мекиње, које поред тога што су извор протеина имају и повољно
дејство на варење. Количина мекиња у дневном оброку не треба да прелази 2
kg. Ради регулисања перисталтике црева, што је чест проблем у коња који се
не користе за рад и недовољно се крећу, треба давати бар 2 - 3 пута недељно
мекиње. Меласа се такође укључује у оброк коња јер се њом заслађује оброк,
а веома је богата и у минералним материјама. И она повољно утиче на
перисталтику црева. Даје се увек помешана са другим хранивима, а пре
употребе се разблажује водом.
Пивски троп, репини резанци, џибра и слични споредни производи
могу се давати радним коњима пре свега у сувом стању. Као свежи, ови
производи могу да буду контаминирани, а коњи су веома осетљиви на такву
храну. Суви репини резанци се пар сати пре давања натапају у воду да
набубре. Опасно их је давати директно у сувом стању, па затим пустити
животињу да се напије воде. Тако може да се изазове надун и тиме угрози
живот коња.
Оброци којима се коњи уобичајено хране су понекад дефицитарни у
лизину. Због тога су нормативи NRC предвидели ове потребе. Хранива која
имају лизин заступљен у нешто већој концентрацији су зрневље соје, грашка
и грахорице, сачме соје и сунцокрета, као и она која су анималног порекла
(месно и рибље брашно, млеко и производи од млека).
Непротеинска азотна једињења (NPN једињења). Иако коњи у
цекуму имају развијену популацију микроорганизама, која је у великој мери
слична оној присутној у преживара, непротеинска азотна једињења додата у
оброк слабо користе. Насупрот томе, уреа која доспева у цекум из крви
(рециклирана) се сасвим успешно користи од стране микроорганизама за син-
тезу протеина. Општи закључак по овом питању би био да се NPN не може
користити код коња у оној мери као код преживара.
Со (NaCl) треба коњима увек да буде на располагању. Боље је када је
она у облику блока за лизање (тзв. "брик") него у зрнастом стању. Смеше које
се купују готове обично имају довољно соли, али на паши или уз оброк који
се састоји од сена и зрнасте хране редовно се јавља потреба за допуном ове
важне компоненте оброка.
Вода. Потребе коња у води приближно су задовољене ако грло добије
2,5 - 3 kg воде на сваки kg суве материје оброка. То значи да одрасло грло
добија 25 - 45 l воде на дан. Потребе за водом износе 15 - 20 l/100 kg телесне
масе (немачки нормативи) или 54 ml/kg телесне масе (енглески нормативи), а
приказане су и у табели 199. Утрошак воде зависи од тежине рада, врсте
хране, расе, узраста животиња и температуре амбијента. Животиње морају да
се напајају бар 3 пута на дан (онолико пута колико се хране), иако је боље
када на располагању имају воду по вољи. Вода мора да буде чиста и здрава -
као и вода коју користе људи. Никако се не препоручује коришћење воде из
бара или отворених водотока, чији је квалитет непроверен и непознат. Ако је
вода заслањена (садржи хлориде и сулфате Na, K, Mg, Ca и др.), може без
проблема да се користи када је концентрација раствора соли испод 0,1%.

Када је удео соли између 0,1 и 0,3% вода може да се користи, али у млађих
животиња постоји могућност појаве пролива. Преко те концентрације
најбоље је да се не употребљава.
Температура воде најбоље је да буде 8 - 15 °C. Ако се користи
хладнија вода коњу је потребно више енергије да би је загрејао до телесне
температуре. Посебно су ждребне кобиле осетљиве на хладну воду - код њих
она може да изазове и побачај. Претоплу воду коњи нерадо пију. После рада
животиње треба прво да се мало одморе, па им се тек онда даје вода.
Табела 199. Дневне потребе коња у води

Категорија На 100 kg телесне масе, l
Ждребад 7-10
Одрасла грла
Уздржне потребе 5
Лак рад 7
Тежак рад 10-12
Кобиле у лактацији 8
Храниво На 1 kg хране
Концентрат 3,5
Кабаста храна 3,0
Вода се може давати за време исхране или после. Постојало је

веровање да ако се коњи напију после исхране концентрованом храном, део
ове хране неразложен бива са водом пребачен у црева, где ствара проблеме у
варењу Ипак, доказано је да до тога не долази, јер се попијена вода врло мало
меша са садржајем желуца. То значи да моменат напајања није посебно дефи-
нисан, али је потребно да оно иде редовно уз сваки оброк.
Потребе коња за одржавање

Потребе за одржавање основних функција организма у коња зависе
од: величине (масе) животиње, средине у којој живи и од индивидуалних
својстава у коришћењу хране и метаболизму. Ове потребе обухватају и
хранљиве материје неопходне за кретање које је потребно за нормално
одржавање организма. Уздржне потребе коња су нешто веће него у прежива-
ра, посебно у енергији. То је зато што су они темпераментнији од других
биљоједих животиња, стално су у покрету и мишићи су им непрекидно
активни.
По дефиницији уздржне потребе у енергији се односе на одрасле коње

који не производе. Ове потребе у коња обично су изражене у сварљивој
енергији и обрачунавају се према следећој формули:
DE (МЈ) = 0,649 ×ТМ0,75
где је DE сварљива енергија изражена у МЈ на дан а ТМ0,75 је метаболичка
маса у kg.
Наведена формула, међутим, не одговара за грла чија је телесна маса
већа од 600kg. За њих је предложена следећа формула:
DE= 7,58 + 0,16 × ТМ + 0,000063 × ТМ2
где је DEсварљива енергија у МЈ на дан а ТМ је маса у kg.

За грла у порасту потребе у енергији се обрачунавају на бази
једначине:
DE (КЈ/g прираста) = 15,9 + 51,5 × X - 27,6 × X2
где је X проценат од масе одраслог грла.
Задовољеност потреба у енергији се најбоље прати преко телесне
масе животиња. Недовољна количина енергије у оброку резултира у губитку
масе. Превелика количина енергије доводи до повећања масе односно
прираста. Сматра се да највећи део, па и укупне уздржне потребе у енергији
могу да буду задовољене из квалитетне кабасте хране.
Табела 200. Нормативи за исхрану коња (NRC, 1989)

Категорија DE, МЈ/kg СП, % Cа, % P, %
Одрасли коњи
Одржавање 7,54 7,2 0,21 0,15
Кобиле, високобремените 8,37 9,0 0,32 0,30
Кобиле, почетак лактације 9,84 12,0 0,41 0,30
Кобиле, позна лактација 9,21 10,0 0,34 0,20
Радни коњи
Лак рад 9,21 8,8 0,32 0,27
Средње тежак рад 10,05 9,4 0,35 0,31
Тежак рад 10,68 10,3 0,36 0,31
Млади коњи
Ждребе одлучено са 4 месеца 10,89 13,1 0,55 0,34
Ждребе одлучено са 6 месеци 10,89 13,1 0,55 0,30
Оме 12. месеци 10,47 11,3 0,48 0,22
Оме 18. месеци 10,05 10,8 0,45 0,18
Двогодац 24. месеци 10,05 10,1 0,41 0,17
Потребе у протеинима у коња нису високе, а не поставља се ни

питање њиховог квалитета, јер се дејством микроорганизама у цекуму њихов
квалитет донекле може да поправи. Сварљивост протеина код коња је 50 -
80%. Потребе у сварљивим сировим протеинима се обрачунавају према
формули:
ССП (g/дан) = 3 × ТМ0,75 (или 4,63g ССП на сваки МЈ DE)
Количина протеина за задовољење уздржних потреба у оброку треба

да буде око 8 -10% у СМ. Уколико кабасти део оброка не обезбеђује овај удео
протеина, онда се морају давати и концентрована хранива која ће допунити
тај недостатак. Због релативне једноставности којом се задовољавају, уздрж-
не потребе коња у аминокиселинама нису прецизније испитиване.
Треба истаћи да се у одраслих коња одређена пажња мора посветити
питању квалитета протеина у оброку, односно њиховој биолошкој вредности.
Микроорганизми цекума донекле могу да повећају биолошку вредност
биљних протеина, међутим, основни извор аминокиселина за коње ипак
представља храна. Такође, у младих грла, код којих микрофлора није у
потпуности развијена, а потребе у протеинима су веће, важно је да у оброку
буде и неки богатији извор протеина (уљане сачме и сл.).
Пошто у већини уобичајених хранива нема довољно натријума,
потребно је да животиње увек на располагању имају со (NaCl). Најбоље
решење је да коњи добијају со по вољи.
Квалитетна кабаста храна требала би да има довољно калцијума и
фосфора за уздржне потребе коња. Ипак, са сиромашних земљишта се
понекад добија биљна маса дефицитарна у овим елементима. У таквим
случајевима допунска количина Ca и P обезбеђује се кроз смешу концентрата
или предсмешу минерала. Оброк коња треба просечно да има 0,35% Ca и
0,25% P.
Потребе коња у витаминима су обично подмирене ако се хране
квалитетним кабастим хранивима. Ипак, животињама које током дужег
периода добијају само сено, треба оброк допунути витамином А.
Оријентационо треба да буде 25 iј витамина А на сваки kg телесне масе грла
(односно 12500 iј за грло од 500 kg). Довољне количине витамина D ће бити
обезбеђене у већине коња ако су изложени сунчевим зрацима. Сено сушено
на сунцу обично има довољно витамина D. Коњи који се дуже времена држе
у стајама требало би да добију додатне количине витамина D. Сено доброг
квалитета најчешће садржи довољно витамина Е. Витамини В комплекса у
коња се обезбеђују преко микроорганизама у цекуму, тако да се ретко јавља
њихов дефицит. У табели 201 приказане су потребе коња у важнијим
витаминима.
Код коња постоје периоди мировања, односно у којима не раде. Тада
се њихове потребе налазе на висини уздржних. Треба водити рачуна о томе
да се у таквом периоду животиње не угоје, већ да задрже кондицију која је у

складу са њиховом наменом. У тим интервалима се обично користе
јефитинија хранива ниже хранљиве вредности.
Табела 201. Потребе коња у важнијим витаминима (немачки нормативи

према Пејићу, 1991)
Витамин Јединица Коњи у раду Грла у порасту Женска грла

А ij/kg ТМ 75 150-200 100-150
D ij/kg ТМ 5-10 15 15
Е mg/kg ТМ 0,25-1 0,3 0,5
Тиамин mg/kg СМ 3-5 3 3
Рибофлавин mg/kg СМ 2,5 2,5 2,5
Биотин mg/kg СМ 0,05 0,1 0,2
Исхрана приплодних кобила

Исхрана ове категорије зависи од тога да ли су кобиле ждребне или
дојне, као и од тога да ли раде или не. У првој половини гравидитета па и до
последње трећине, потребе за развој плода су мале и није потребно да се
одвајају од уздржних. У то време животиње се користе за лаке или средње
тешке радове. У последњој трећини се више не користе за рад, а потребе у
хранљивим материјама знатно се повећавају. То је период у коме долази до
развоја 2/3 масе плода, при чему исхрана мајке у великој мери утиче на
величину и здравље ждребета.
Ако се кобиле не користе за рад у току гравидитета онда уздржне
потребе треба увећати за 3% у првој трећини и за 5% у другој. У последњој
трећини потребе у енергији расту за 15%, Ca и P за 29%, протеина за 40% а
витамина А за 100%. Енергетска вредност плода је 18,23 МЈ по килограму.
Маса плода је 10% од масе мајке. Из тих пропорција произилази да током
последњих 90 дана бременитости дневно кобили треба обезбедити 10,13 МЈ
DE за потребе развоја плода. Ефикасност коришћења енергије за стварање
плода износи око 60%, што значи да треба обезбедити 16,89 МЈ DE/дан. У
овом периоду поред потреба за плод, треба водити рачуна и о стварању
телесних резерви код кобиле, тако да се укупна дневна количина DE која
треба да буде заступљена у оброку рачуна преко формуле:
DE (МЈ) = 0,084 × ТМ0,75

Потребе у протеинима се заснивају на заступљености протеина у

плоду, а то је 11,2% телесне масе. То значи да у завршној трећини
бременитости кобила треба да у организам унесе онолико протеина колико је
потребно за депоновање у плоду у количини 1,12% њене телесне масе (плод
чини 10% од те масе). Пошто се 60% сварљивих протеина депонује а 45% од
депонованих протеина се користи за сам плод, то значи да је за 90 дана потре-
бно да се обезбеди количина протеина једнака 1,51% телесне масе мајке -
само за пораст плода. За стварање телесних резерви треба да се обезбеди још
количина протеина равна 40% од потреба за развој плода. Оријентационо, у
последњој трећини бременитости треба обезбедити 0,20 g ССП на сваки kg
телесне масе кобиле.
Потребе у протеинима ждребних кобила могу и да се изразе кроз
једначине:
ССП (g/дан) = (А × Б × Ц × 0,5)/(Д × Е)
где је А - телесна маса кобиле, Б - телесна маса фетуса изражена као % од

масе мајке, Ц - заступљеност протеина у фетусу (112 g/kg), Д - дани у
периоду последње четвртине ждребности и Е - ефикасност искоришћавања
протеина за раст фетуса (0,5 или 50%).
Веома је значајно да у последњој трећини бременитости мајка добија
оброк који садржи одговарајуће количине минералних материја, како би се
код ждребета створиле довољне резерве у јетри и правилно развио скелет.
Пошто је млеко кобиле дефицитарно у цинку, гвожђу и кобалту, ждребе у
првом периоду живота, када је пораст најинтензивнији, мора да има одређене
резерве ових елемената.
У последњој трећини бременитости храна треба да се што мање мења,
а такође и да задржи исти састав једно време након ждребљења. На 10 дана
пред партус смањује се количина хране која се даје, пре свега кабасте. Дају се
хранива која делују лаксативно и лако су сварљива. Температура воде мора
да буде изнад 10 °C.
Прва храна после партуса треба да буде млак напој од мекиња, а као
сува храна смеша мекиња и овса. Током прве недеље не треба давати много
хране. У нормалним околностима кобила се веома брзо опоравља од
порођаја, тако да већ након две недеље може да се користи за лакше радове.
Исхрана кобила у лактацији зависи од производње млека. У прва три
месеца, када је производња највећа, кобила може да даје и до 25 литара
млека. Састав тог млека је у просеку: протеин 2,2%; маст 1,3 - 1,6%; шећера
6,0%. Енегретска вредност 1 литра млека је 2,3 - 2,5 МЈ а за његову произво-
дњу треба обезбедити 3 - 4 МЈ DE. У другој половини лактације количина
млека се смањује на 10 и мање литара. Обично се сматра да кобила лаких
раса током првих 12 недеља лактације даје количину млека еквивалентну са
3% њене телесне масе, док у каснијем периоду (13 - 24 недеља) то износи око
2%.
Удео протеина у млеку кобиле мало варира (2,0 - 2,5%) осим у првом
(колостралном) периоду. Потребе у протеинима зависе од обима
произведеног млека, иако добрим делом могу да буду подмирене из телесних
резерви. Ова могућност донекле може да се користи за снижавање трошкова
исхране, али животиње не треба дуже држати на негативном билансу протеи-
на. Сматра се да су потребе за производњу 1 l млека задовољене са 40 - 50 g
ССП.
У исхрани кобила се користе сва уобичајена хранива која се користе
за коње уопште. Ипак, њихова храна никако не сме да буде плеснива нити
прашњава. Посебно то важи за сено, јер исхрана лошим сеном може да
доведе до побачаја. Ако на располагању није паша, онда треба обезбедити и
неко сочно храниво - мркву на пример (до 5 kg), сточну или шећерну репу (до
10 kg). Силажа може да се даје у мањим количинама (до 5 kg) и то до око 2
месеца пред партус.
Табела 202. Дневни оброци за приплодне кобиле, kg/дан (Пејић, 1991)

Храниво А Б Ц Д Е Ф
Ливадско сено 8 6 5 5 6 5
Луцеркино брашно - 1 - - - 1
Свежа мрква - - - 2 - -
Овас, зрно 1 - 2 - - 2
Смеша концентрата - 1,5 2 2 8 2,5
Кукуруз, зрно - - - 1,5 - 3
Премикс 0,05 - - - - -
Хранљива вредност
DE, МЈ 79 77 90 90 146 48
ССП, g 533 647 714 820 1500 1180
Оброци А и Б за ждребност < 8 месеци
Оброци Ц и Д за ждребност > 8 месеци
Оброци Е и Ф у лактацији
Потребе кобила за време лактације у протеинима могу да се изразе и

кроз формулу:
ССП (g/дан) = (А × Б × Ц) / Д
где је А - телесна маса кобиле (kg), Б - количина млека изражена као % од

масе мајке, Ц - заступљеност протеина у 1 kg млека (20 g/kg), Д - ефикасност
искоришћавања протеина у синтези млека (0,74 односно 74%).
Исхрана приплодних пастува

Исхрана пастува има основни циљ да обезбеди одржање животиње у
одговарајућој кондицији. Пошто је непожељно да се пастуви угоје, оброци за
приплодна грла треба да испуњавају уздржне потребе. Само у случају када су
животиње у слабој кондицији, треба им давати нешто више хране, да би се
поправиле. Губљење телесне масе у сезони припуста може неповољно да се
одрази на њихово коришћење, те исхрана треба да буде таква да до тога не
дође. Најједноставнији начин контроле исхране је да се животиње редовно
мере и да се на бази њихове телесне масе оцени да ли оброк испуњава поста-
вљене захтеве.
У погледу исхране међу пастувима постоје велике индивидуалне
разлике па се и оброци састављају за свако грло посебно. Изван сезоне
припуста пастуви се обично користе за рад, јер је то најједноставнији начин
да се одрже у кондицији. Током сезоне припуста животиње се хране у складу
са оптерећењем у приплоду.
Пастувима се даје мања количина кабасте хране - не више од 0,7%
телесне масе. Такође, не даје се већа количина сочне и зелене хране. Мрква се
даје у количинама до 5 кг, зелене масе до 10 kg, силаже 5 - 8 kg. Сматра се да
зрно кукуруза не би требало да се користи у већим количинама зато јер
доводи до стварања масног ткива и гојења животиња. Неки одгајивачи
сматрају луцерку за веома добру биљку у исхрани пастува. Могуће варијанте
оброка за пастуве приказане су у табели 203, а за исхрану у сезони припуста у
табели 204.
Табела 203. Оброци за пастуве, kg/дан (Шевковић и сар., 1991)

Храниво А Б Ц
Ливадско сено 4 6 4
Сено луцерке 4 4 -
Овас, зрно 4 5 6
Кукуруз, зрно 2 - -
Мекиње, пшеничне 2 - -
Зелена маса - - 10
Мрква 5 5 -
Премикс 0,1 0,1 0,1
Сточна со 0,06 0,06 0,06
ССП, g 2108 1909 1130
DE, MJ 196 170 139
Понекад се у жељи да се постигне бољи квалитет сперме пастувима

дају јаја или млеко. С обзиром на утицај микроорганизама у цекуму на
протеине оброка, то није неопходно. Не постоји начин да се преко исхране
утиче на повећање концентрације сперме и повећање либида. Пораст
производње сперме у сезони припуста не повећава значајније потребе
животиње за протеинима.
Табела 204. Оброк за пастува у сезони припуста, kg /дан (Пејић, 1991)

Храниво Количина
Ливадско сено 7,0
Свежа мрква 3,0
Концентрат 3,5
Изван сезоне припуста најбољи начин исхране пастува је на паши уз

одговарајуће минералне додатке (блокови соли). Пред сезону припуста (3 - 5
недеља) може се пастуву давати нешто концентрата, али не више од 50%
оброка.
Исхрана ждребади
Прва храна ждребади је млеко. Период исхране млеком траје обично 5
- 6 месеци. Пораст ждребади је веома интензиван и због тога млеко брзо
постане недовољно као извор хранљивих материја. Са одмицањем лактације
количина млека које кобила лучи се смањује, а и удео хранљивих материја у
њему. Током првог месеца се маса животиње удвостручи. Од четвртог месеца
пораст се успорава услед смањене продукције млека.
Већ 1 - 1,5 сат после партуса треба ждребету омогућити да сиса. Пре
првог сисања треба опрати виме и измусти неколико првих млазова
колострума. Значај колострума за ждребе је вишеструк. Поред тога што
обезбеђује све потребне хранљиве материје, он обезбеђује ждребету и
пасивни имунитет преко антитела, а такође делује и благо лаксативно. Веома
је важно да ждребе што раније конзумира колострум, јер могућност проласка
имуноглобулина кроз цревни епител се рапидно смањује, а после 30 - 36 сати
савим се губи. Уколико из неког разлога ждребе не може да сиса мајку, може
да се напаја крављим па чак и козјим млеком. Кравље млеко мора да буде
делимично обрано или разређено водом (1:1) како би имало садржај масти
сличан као у кобиљем млеку. Треба му додати и мало шећера (30 - 40 g/l)
како би и укус постао сличнији.
Због великог значаја млека за правилан развој младунца, неопходно је
бар првих неколико дана остављати ждребе да буде заједно са мајком. Са пет
или шест дана већ може да изађе напоље, ако то временски услови
дозвољавају. У току неколико првих недеља млеко задовољава све потребе

ждребета у хранљивим материјама. Прва два месеца живота ждребе сиса
често - сваки сат, односно до 20 пута у току 24 часа. Уколико се кобила
користи за рад треба имати у виду да она треба бар сваких 2 - 3 сата да буде
са ждребетом. При томе, кобила мора да се одмори пре подоја.
Табела 205. Препоруке хранљивих материја за оброке коња у порасту

(Павличевић и сар., 1999)
Категорија коња ТМ, kg Дневни прираст, g DE, МЈ СП, g Ca, g P, g
Одлучена ждребад
Умерен пораст 180 а 550 54 643 25 14
Брз пораст 700 61 725 30 16
Умерен пораст 215 б 650 63 750 29 16
Брз пораст 850 72 860 36 20
Умерен пораст 245 ц 750 71 850 34 19
Брз пораст 950 80 960 40 22
Омад
Умерен пораст 265 а 400 65 700 23 13
Брз пораст 500 72 770 27 15
Умерен пораст 325 б 500 79 851 29 16
Брз пораст 650 89 965 34 19
Умерен пораст 375 ц 650 95 1024 36 20
Брз пораст 800 105 1129 41 22
Старија омад
Не тренира 330 а 250 67 716 21 12
Тренира 250 90 970 29 16
Не тренира 400 б 350 83 893 27 15
Тренира 350 111 1195 36 20
Не тренира 475 ц 450 100 1077 33 18
Тренира 450 133 1429 44 24
Двогодци
Не тренира 365 а 150 64 650 19 11
Тренира 150 90 913 27 15
Нетренира 450 б 200 79 800 24 13
Тренира 200 110 1117 34 19
Не тренира 540 ц 300 98 998 31 17
Тренира 300 135 1372 43 24
а - Очекивана ТМ одраслог грла 400 kg
б - Очекивана ТМ одраслог грла 500 kg
ц - Очекивана ТМ одраслог грла 600 kg
Пожељно је да се ждребе што раније привикне на узимање суве хране,

јер млеко релативно брзо престаје да буде довољна храна.Већ од краја друге
недеље живота (узраст од 10 - 15 дана) почиње се са прихрањивањем
ждребади сувом храном. Користи се квалитетно сено и овас, гњечено зрно
лана и мекиње. Посебно су у овом периоду добре пелетиране смеше
концентрата састављене према потребама животиња (у пракси се ове смеше
често називају предстартери и стартери). Такође, ждребад се може држати и
на паши.
Током зиме ждребад добија ливадско сено, а оно може делом да буде
замењено и сеном од луцерке. Од концентрата најчешће се користе овас и
кукуруз. Током топлијег дела године изводе се на пашу, уз допуну мањом
количином концентрата. Подесна смеша концентрата за почетак исхране
сувом храном је смеша гњеченог зрна овса (60%) мекиња (20%) и ланеног
брашна (20%). Уз концентрат иде и сено најбољег расположивог квалитета.
Са 4 месеца ждребе би требало да конзумира око 1 kg суве хране.
Неадекватна исхрана ждребади може да доведе до неправилности у
развоју костију, што се ни на који начин касније не може исправити. За развој
здравог и снажног костура значајни су калцијум, фосфор, витамини А и D3,
квалитет протеина и присуство неких микроелеманата (цинк, бакар, манган).
Потребно је да се о заступљености ових материја води рачуна, како у
оброцима које добија ждребад, тако и за кобиле.
Слика 140. Ждребе са кобилом

Кључни моменат у одгајивању ждребади је одлучење. Оно мора да се

изведе у моменту када је грло већ сасвим способно да све своје потребе
задовољи из суве хране. У том периоду је веома важан и састав протеина у
оброку. Тада може да буде корисно присуство неког од анималних извора
протеина. У ту сврху може да се користи рибље брашно, месно или месно -
коштано брашно, као и кравље млеко. Овим се постиже да не дође до пада у
порасту, који у овом периоду може да се јави, а који касније тешко може да
се надокнади.
Одлучење обично наступа са 6 месеци, али мушка ждребад могу да
сисају и дуже (7 - 8 месеци). Тада одбијање иде без икаквих проблема јер су
животиње потпуно прилагођене за коришћење суве хране. Одлучење би
требало да се деси у моменту када ждребе конзумира дневно 4 - 5 кг суве
хране . У време одлучења ждребе треба да достигне 40 - 45% масе одраслог
грла. Са 2 године његова маса је 70% од масе потпуно развијеног грла, коју
достиже са 3,5 - 5 година (зависно од расе).
Табела 206. Оброци за ждребад, kg /дан (Шевковић и сар., 1991)

6 месеци 12 месеци 16 месеци
Храниво
А Б Ц А Б Ц А Б Ц
Ливадско сено 5 2 - 5 2 - 2 3 -
Сено луцерке - 3 - - 2 - 3 3 -
Овас, зрно 2,5 1 - 3,5 2 - 2 1 -
Кукуруз, зрно - 1 1 - 1 1 1 1 1
Мекиње пшеничне - 0,5 1 - 1 2 1 1 1
Мрква 2 3 - 2 3 - 2 3 -
Слама - - - 2 - - - 2 -
Зелена маса - - 15 - - 20 - - 25
Премикс 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1
Сточна со 0,03 0,03 0,03 0,04 0,04 0,04 0,05 0,05 0,05
ССП, g 769 977 492 894 1038 726 1076 1139 672
DE, МЈ 109 129 62 135 140 85 134 156 84
Одбијена ждребад наставља са исхраном сеном и концентратима

(гњеченим зрном овса и мекињама) а такође и сочним хранивима (мрква).
Утрошак концентрата се смањује ако се ждребад хране на паши. Са
навршеном првом годином ждребе треба да постигне 2/3 телесне масе
одраслог грла. Заостајање у том периоду тешко се касније надокнађује и
стога се исхрани мора посветити пуна пажња.
Од прве до друге године узраста, основна храна подмлатка је сено и
паша уз мању количину концентрата (1 - 1,5 kg). Преко лета на квалитетној
паши концентрат и није потребан. Веома је важно у том периоду да
животиње што више времена проводе напољу на паши. Свежа питка вода и
со морају увек бити на располагању младих грла.
Исхрана радних коња

За исхрану радних коња најважнија је снабдевеност енергијом.
Међутим, искоришћавање енергије за рад у поређењу са другим смеровима
производње је најмање. Сматра се да само 15% од укупне енергије унешене у
организам коњ може искористити за рад. Лош пут, меко земљиште и други
отежавајући фактори представљају сметњу за кретање животиње, а тиме
додатно повећавају утрошак енергије. Део енергије који се утроши за
покретање тела животиње износи око 1/4 - 1/3 од корисног рада који она
обавља.
У принципу рад се дели на лак, средње тежак и тежак. Лак рад
представља утрошак енергије између 7 и 15 МЈ, средњи 15 - 21 МЈ а тежак
преко тога. Уопштен приступ нормирању енергетских потреба за рад може да
буде следећи: при лаком раду се уздржне потребе увећавају за 25%, при сред-
њем за 50 а при тешком за 100%. Код лаког рада, у оброку може да буде више
кабасте хране, међутим, што је оптерећење веће, то више мора да буде конце-
нтрата. С једне стране, то је због повећаних захтева у енергији, а с друге зато
што су животиње чији је желудац испуњен већом количином волуминозне
хране троме и имају смањену радну способност.
Новија истраживања дала су веома прецизну процену потреба радних
коња у енергији. Ова истраживања заснивају се на мерењу мишићног рада и
прецизнија су од било којих ранијих. У обзир се узима не само рад, већ и
утицај утренираности животиње као и спољне средине. Количина енергије
која се утроши током физичке активности зависи од интензитета мишићне
активности. За осредњу активност у мишићима се користи глукоза и масне
киселине дугог ланца као извори енергије (аеробна реакција). Током
интензивне активности у мишићима нема довољно кисеоника и то доводи до
трансформације глукозе у млечну киселину (анаеробна реакција), што доводи
до замора. Тренингом може да се постигне повећана могућност метаболичког
коришћења масних резерви. Када се од коња очекује краћи али интензиван
рад, најбољи оброк за њега се састоји од скроба и шећера (сахарозе) који се
брзо преводе до глукозе потребне мишићима.
Потребе радних коња у протеинима који се користе за рад мишића
нису тачно познате. Вероватно је да су врло мале, односно да не могу да се
одвоје од уздржних. Повећани утрошак енергије за рад мишића није истов-
ремено праћен порастом потреба у протеинима. Губици у протеину који се
јављају услед знојења су, изгледа, компензирани вишком протеина који
постоји у оброцима са већим уделом концентрата.
Табела 207. Препоруке хранљивих материја за оброке одраслих коња (NRC,

1989)
Категорија коња ТМ, kg DE, МЈ/kg СП, g Ca, g P, g
400 56 536 16 11
Одржање организма 500 69 656 20 14
600 81 776 24 17
Кобиле 400 62 654 28 21
Високобремените, 500 76 801 35 26
9. месец 600 90 947 41 31
Кобиле 400 63 666 29 22
10. месец 600 92 965 42 32
Кобиле 400 67 708 31 23
11. месец 600 98 1024 44 34
400 96 1141 45 29
Кобиле, почетак
500 118 1427 56 36
лактација
600 141 1712 67 43
400 83 839 29 18
Кобиле, крај
500 102 1049 36 22
лактације
600 121 1259 43 27
400 73 670 20 15
Радни коњи, лак рад 500 92 820 25 18
600 105 970 30 21
400 96 804 25 17
Радни коњи,
500 117 984 30 21
Средње тежак рад
600 138 1164 36 25
400 126 1072 33 23
Радни коњи, тежак
500 155 1312 40 29
рад
600 176 1552 47 34
Коњи који раде, хране се обично три пута на дан. Количина

концентрата се дели на два или три дела. На пример, ујутро, пре рада им се
даје 1/3 кабастог дела оброка, а увече после рада остале 2/3. У том погледу
има различитих мишљења и теорија (нпр.: ујутро и у подне само концентрат а
увече само сено итд.). Примери оброка за радне коње приказани су у табели
208.
После исхране коњи морају да се одморе. Ако се то не омогући, може
да дође до застоја хране услед смањене секреције желудачних сокова и да
доведе до колика, па чак и до угинућа. Такође, пре напајања се коњи морају
охладити. У току рада не смеју се напајати хладном водом.
Табела 208. Оброци за радне коње телесне масе 500 kg , kg/дан (Шевковић и
сар., 1991)
Лак рад Средњи рад Тежак рад
Храниво
А Б Ц А Б Ц А Б Ц
Ливадско сено - 3,5 - 3 5 - 3 5 -
Сено луцерке 4,5 3,5 - 3 - - 3 - -
Овас, зрно 2 1,5 1 2 6 1 2 8 1
Кукуруз, зрно - 1 - 2 - - 4 - -
Зелена маса - - 30 - - 40 - - 50
Слама 2,5 - 5 - 5 4 - 3 2
Премикс 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1
Сточна со 0,04 0,04 0,04 0,05 0,05 0,05 0,06 0,06 0,06
ССП, g 664 935 854 993 1439 1064 1149 1707 1264
DE,MJ 113 140 110 147 175 125 178 187 135
Исхрана војних коња се у основи не разликује у односу на исхрану

осталих радних животиња. Класичан оброк за војне коње је 5 kg сена и 5 kg
концентрата. Крмна смеша концентрата у новије време се пелетира ради
бржег конзумирања, мањег растура и лакшег транспортовања.
Посебно изражен проблем код радних коња у пракси јавља се ако се
после дужег периода неактивности и лошије исхране у току зиме, животиње
одједном изведу да раде. Тада се често деси да животиња наизглед без
разлога “падне”, односно да се премори. Овај проблем може да се избегне, с
једне стране правилном исхраном и припремом животиња за рад, а са друге
стране тренингом.
Исхрана спортских коња

У исхрани тркачких коња и даље је веома присутан традиционализам.
С обзиром на веома оштру конкуренцију, каква је данас присутна на
коњичким тркама, не може се бити задовољан са застарелим шемама исхране,
које се не заснивају на научним основама. Обезбеђење хранљивих материја је
од великог значаја за све категорије коња, али је посебан њихов значај у грла
која нису завршила пораст а ушла су у тренинг. Пунокрвњак постиже 95%
свог пораста и 80% телесне масе у старости од 18 месеци. Зато је за ову
категорију неопходно да се поред потреба за тренинге и трке обезбеде и
хранљиве материје за пораст.
Одгајивање пунокрвних коња за трке почиње још пре њиховог
рођења. Исхрани мајке треба да се посвети велика пажња како би ждребад
дошла на свет припремљена за захтеве који ће пред њега бити постављени.
Од првог дана живота пунокрвног ждребета мора да се води рачуна о његовој

исхрани. Исхрана је основни фактор који омогућује да се одређена генетска
основа у већој или мањој мери реализује. Правилна исхрана ждребета не само
да обезбеђује леп изглед животиње већ одређује и њене касније перформансе
у такмичењима.
Оно што исхрана тркачких коња треба да омогући је формирање
чврстог костура, јаких мишића и добро развијеног васкуларног,
респираторног и нервног система. Све то треба да буде повезано у једну
складну целину која омогућује да у условима оштре конкуренције грло може
да да све од себе.
Као и у осталих радних коња, енергија је најзначајнији део оброка за
тркачка грла. Дневне потребе у енергији зависе од интензитета рада и у
распону су од 90 (за лаки рад) до 140 МЈ DE(за највеће напоре током трке). У
њиховом оброку довољна заступљеност енергије се постиже уделом
концентрованих хранива који износи 1,75% а кабасте хране 1% од телесне
масе. Са порастом интензитета рада неопходно је да се повећа и количина
енергије у оброку коња. Животиње у тренингу имају мале захтеве за
повећањем концентрације осталих хранљивих материја (протеина, минерала,
витамина и тд.). Примери оброка за коње у тренингу дати су у табелама 209 и
210.
Уколико у оброку нема довољно енергије коњ губи телесну масу,
длака му постаје груба и без сјаја, губи живахност, хронично је уморан и
невољан за било какав рад. Код животиња које се гаје и тренирају за трке,
недовољна исхрана је недопустива, па се ретко среће. Заправо, чешћи су
случајеви у којима се са исхраном претерује, у жељи да се грлу пружи
максимум.
Табела 209. Оброци за коње у тренингу, kg/дан (Пејић, 1991)

Овас, зрно 2 - 8
Кукуруз, зрно 4 2 -
Смеша концентрата 1 5 -
Пшеничне мекиње - - 0,5
Премикс 0,05 - 0,1
DE, МЈ 135 138 138
ССП, g 880 1075 995
Потребе у протеинима одраслих животиња су на нивоу уздржних. То

је око 8% сварљивих протеина за одрасла грла, односно 10% за грла 2 године
стара. Тешко је тачно дефинисати колико протеина у оброку треба да буде да
би се задовољиле потребе спортских коња. Сматра се ипак, да се потребе

двогодаца у тренингу могу подмирити када концентровани део оброка
садржи 13 - 14% ССП уз додатак доброг сена. Старијим грлима је довољан
концентровани оброк са 12 - 13% уз сено доброг квалитета.
Табела 210. Оброци за јахаће коње телесне масе 600 kg, kg/дан (Шевковић и
сар., 1991)
Овас, зрно 9 - 1
Кукуруз, зрно - - 2
Смеша концентрата - 8,5 -
Меласирани суви резанац - - 3
Витамински премикс 0,05 - 0,1
Кукурузно уље - - 0,9
Блокови соли + + +
DE, MJ 178 160 163
ССП, g 1280 1300 820
Препоруке за потребе коња у ССП зависно од интензитета рада крећу

се од 970 g (лаки тренинг) до 1552 g (врло напоран) на дан. Нека испитивања
су показала да се постигнута времена у тркама смањују за 1 до 3 секунди за
сваких 100 g ССП конзумираних преко назначених потреба. Због тога и поред
жеље да се тркачким грлима пружи најбоља могућа исхрана треба водити
рачуна да се не прекорачују дневно прописане количине протеина.
Код нас је уобичајена пракса да се тркачки коњи хране зрном овса и
сеном уз минералне и витаминске додатке. У последње време важно
унапређење се огледа у коришћењу комплетних пелетираних оброка у којима
се све хранљиве материје налазе у оптималном односу. Такав начин исхране
гарантује да ће животиња добити све хранљиве материје које су јој неопход-
не.
Посебно треба истаћи и то да су тркачки коњи веома индивидуални у
погледу захтева и потреба. Чак и када се животиње држе под истим условима,
потребе могу да се доста разликују. Због тога кондиција сваког грла мора да
се прати и да се оброк коригује према потреби. Без обзира на нормативе који
су обрачунати као просечне вредности - свако грло мање или више од тога
одступа па власник, односно особа која се стара о грлу, о томе треба да води
рачуна. Ово тим пре што се често ради о животињама које су скупоцене, тако
да исхрана, ма како квалитетна била, чини само мали део у укупним
трошковима.
Исхрана магараца, мула и мазги 949
Тов коња
У нашој земљи не постоји организован тов већег броја коња већ се на
клање шаљу стара и ислужена грла, код којих је нешто побољшаном
исхраном поправљена кондиција. У земљама где је тов организован, тове се
ждребад тешких раса, углавном мушког пола, која су мирнија и брже
прирастају. Тов се углавном изводи на два начина:
- Тов ждребади у штали. Ждребад се одбијају са 6-7 месеци, а тов траје
још 4-9 месеци. Дневни прирасти су 1,0-1,4 kg. Кабаста храна се даје по вољи,
док концентрати чине 35-60% од оброка;
- Тов ждребади на пашњаку. Тов траје 18, 24 или 30 месеци а главна
храна је паша. У завршници това додаје се око 3 кг концентрата на дан. У
току зиме тов се наставља у стаји а исхрана се врши углавном кукурузном
силажом и мањим количинама концентрата (5-15%).
ИСХРАНА МАГАРАЦА, МУЛА И МАЗГИ
Ове животиње спадају у породицу коња (Eqyidae). Познати су као

радне животиње великих могућности у врло скромним условима држања и
исхране. Органи за варење и начин коришћења хране су веома слични као и
код коња. Сматра се да су муле мање халапљиве у односу на коње па се код
њих ређе јављају дигестивни проблеми (колике).
Количина и хранљива вредност оброка за магарце, муле и мазге
зависи од масе грла и тежине рада. Веома су сличне као и за коње и
изражавају се у односу на 100 kg телесне масе.
Уколико грла обављају средње тежак или тежак рад, препоручује се
да се на сваких 100 kg телесне масе додаје 1,0-1,25 kg концентрата и исто
толико сена. Концентрати могу да буду различита зрнаста жита, али под
условом да је сено легуминозно. Уколико је сено травно, неопходно је да се
обезбеди неки допунски извор протеина (око 10%). При лакшем раду сено
може да се замени сламом, кукурузовином, зеленом храном са ораница или
силажом, зависно од сезоне. Старији подмладак и грла која не раде могу се
хранити искључиво на пашњаку. У сезони припуста оброци морају садржати
повећану количину протеина и енергије, што се једноставно постиже
давањем луцеркиног сена (1 kg/100 kg ТМ) и одговарајуће количине
Слика 141. Магарац на паши
ИСХРАНА ПАСА
Пси су месождери, али њихови сродници, дивљи пси и вукови, поред
меса конзумирају и семење, траве, инсекте и другу храну како би се заситили.
Живећи хиљадама година поред човека, пас се навикао да конзумира веома
различиту храну, животињског и биљног порекла. Одређена правила у
исхрани паса се често не примењују, из финансијских разлога или због
незнања.
Пси су моногастричне животиње, са кратким дигестивним трактом и
типично ензимским варењем хране. Постоји огроман број раса, са масом од
1до преко 50 kg. О псима се најчешће говори као о кућним љубимцима, али
постоје различите категорије које имају велики значај за човека: војни и
полицијски, царински, ловачки, чувари, водичи, планински, пастирски и сл.
Са становишта исхране треба разликовати: штенад до 6 месеци, младе псе до
18 месеци, одрасле псе, радне псе и кује дојиље. Такође постоје и неке
подгрупе, а треба уважавати и индивидуалне разлике. Тако, на пример,
бедлингтон теријер има генетску ману у метаболизму бакра, која се
манифестује тако да се бакар таложи у јетри и доводи до тешких обољења.
Због тога је неопходно да ова раса паса добија оброке са мањом
концентрацијом бакра.
Оброк за псе у порасту би требало да садржи минимално 15%
протеина, чији су извор месо, риба, јаја и млечни производи, али и протеини
Исхрана паса 951
биљног порекла. Већина оброка на бази готове хране садржи преко 20%, па и
до 30% протеина, што се може сматрати непотребним разбацивањем скупе
хране. Поред количине протеина у оброку, јако је важна и њихова биолошка
вредност. Протеини су за пса не само градивне материје, него и најважнији
извор енергије. Поред протеина, пас “подноси” 15-40% масти у оброку, који
су по важности други извор енергије. Значај угљених хидрата као
енергетских материја за пса је веома мала (само 5% од укупних потреба у
енергији пас задовољава из угљених хидрата). Пси добро користе просте
угљене хидрате, али сложени (полисахариди) пролазе кроз организам
практично недирнути. Због тога је обавезна термичка припрема хранива на
бази кукуруза или кромпира, како би се скроб разложио до простих угљених
хидрата. Поред ових материја, за нормално функционисање организма
неопходно је да пас оброком уноси и одређену количину сирових влакана,
минерала и витамина.
До 3. месеца узраста пас се храни 5 пута дневно (три оброка и две
ужине). Од 3. до 6. месеца узраста (до краја замене зуба) постепено се
искључују ужине, тако да пас добија три оброка. Од 6. до 10. месеца пас
треба да једе 2 пута дневно, а по завршетку раста једном. Количинске потребе
у храни зависе од телесне масе, односно од расе пса, али нису директно
пропорционалне, већ су у складу са метаболичком масом (табела 211).
Табела 211. Дневне потребе у храни за псе различите масе, g (Павличевић и

сар., 1999)
Брашнаста храна Храна у конзерви
Телесна маса,
За уздржне За За уздржне За
kg
потребе пораст потребе пораст
2 80 160 200 400
5 150 300 400 800
7,5 180 360 550 1100
10 220 430 680 1300
15 280 520 850 1600
25 450 800 1250 2200
35 600 800 1600 2200
50 800 - 2600 -
Прва и једина храна у прве три недеље живота за штенце је кујино

млеко. Оно се не може једноставно заменити крављим млеком, јер је кујино
млеко знатно концентрованије: садржи 22,5% суве материје, од чега 9%
масти и 12% протеина. У случају да куја угине на партусу, треба покушати да
се штенци подметну под неку другу кују. Поред тога, могуће је користити
кондензовано кравље млеко, које садржи око 25% суве материје, око 5%
масти и 13– 14% протеина, што значи да по саставу доста одговара млеку
кује. У крајњем случају, штенцима се може дати “обогаћено” кравље млеко,

тако што му се додаје жуманце, уље и неколико капи лимуновог сока. Штене
сиса шест недеља, а одбија се постепено. Храна за прихрањевање штенади
треба да садржи 30% протеина и око 10% масти.
Пси веома брзо расту. Са четири месеца достижу половину масе
одраслог пса, са шест месеци 2/3, а са девет месеци готово завршавају пораст
у висину. Храна за псе у порасту треба да садржи 18– 20% сирових протеина
и количински износи 5% од телесне масе пса.
Исхрана дојних куја у прве 2/3 бременитости треба да је на нивоу
уздржних потреба, што је слично као и код других врста животиња. Исхрану
треба појачати тек у задњој трећини због интензивног пораста плода, али и
због стварања телесних резерви за лучење млека, и то за 30-40%. После
партуса, куја се храни количином хране која је за 100-120% већа, с обзиром
на њене велике потребе. Дојне кује се хране два пута дневно, а мора се
обезбедити и довољно свеже воде, коју куја стално лучи кроз млеко.
Повећане потребе за храном имају и радни пси: ловачки, тркачки,
пастирски, војни и полицијски, вучни и носачи терета. У нашим условима
нарочито велике потребе имају ловачки пси.
Слика 142. Одраслим псима је довољан један оброк дневно
Према нашим прописима, од произвођача хране за псе се захтева да

пре почетка производње донесу произвођачку спецификацију. То значи да
произвођач сам прави стандарде за поједине категорије паса.
Исхрана паса 953
За исхрану пса се данас користи готова храна или храна из

“сопствене” кухиње. Готова храна се у промету налази као кашаста храна (у
лименкама) или сува храна (у виду бисквита, гранула и брашна. Када на
декларацији пише “Потпуна храна”, то значи да је одмах готова за потрошњу.
Оваква храна је састављена од протеина животињског и биљног порекла, као
и из низа других материја које садржи у потребној сразмери. Насупрот томе,
натпис “Месни оброк” значи да конзерва садржи само протеине животињског
порекла, односно месо, те се при спремању оброка морају додавати пахуљице
од житарица или пиринач, или поврће. Готова сува храна (грануле од меса) се
мора, уз додатак хранива биљног порекла, помешати са топлом водом или
неком супом (на пример од меса или костију) да би се добила густа каша.
Постоји и сува брашнаста храна састављена према потребама одраслог пса,
коју би такође требало помешати са супом или водом. Уколико се даје
млађим псима, неопходно је да се додају месо или млечни производи.
Знатно је компликованије спремати оброке за пса, јер је у циљу
правилне исхране неопходно познавати његове потребе, као и хранљиву
вредност појединих намирница.
За исхрану паса користи се говеђе или коњско месо, у сировом или
термички обрађеном облику. Потпуно је погрешно мишљење да употребом
сировог меса пси постају крвожедни. Напротив, сирово месо је природније и
садржи више хранљивих материја у односу на термички обрађено. Уколико
се месо при спреманују оброка бари или кува, течни остатак (супу) не треба
бацати, већ искористити за припремање кашастог оброка. Живинско или
свињско месо се пре употребе обавезно мора прокувати, јер може довести до
стомачних проблема или пренети болест Аујецког. За исхрану пса се користе
шкембићи, гркљан, јетра, слезина, бубрези, као и комади меса. У литератури
се препоручује сиров бураг и то са остацима сварене хране биљног порекла,
јер садржи обиље витамина. Сирова јетра и слезина могу да изазову пролив,
те се препоручује кување и коришћење овакве хране у мањим количинама.
Риба је веома значајна храна због обиља фосфора и уља богатог витаминима.
Риба се даје сирова или кувана, али је обавезно треба очистити од костију.
Ситније врсте риба (гирице) дају се у сировом стању.
Псима до 6. месеца старости може се давати један оброк дневно на
бази млека. Старијем подмлатку даје се разблажено, прокувано млеко.
Одрасли пси, у принципу, не једу млеко јер тешко варе млечни шећер, услед
чега се може јавити мекани измет и пролив. Такође, добро користе и кувана
јаја као и постан сир. Међутим, псима се не смеју давати месне прерађевине
(саламе кобасице, паризер), јер садрже различите адитиве, као и зачине
(нарочито љуте).
Поред хране животињског порекла, оброк за пса треба да садржи и
прокуване овсене пахуљице или прекрупу (брашно) јечма, кукуруза или
пиринча. Најједноставније је да се оброк за пса припрема од готових
пахуљица. За одраслог пса се узимају две мере пахуљица, једна од меса и то
се све помеша са супом или топлом водом у циљу добијања кашастог оброка.
За млађег пса се користи једна мера пахуљица и једна мера меса. Махунасто
поврће (пасуљ, боб, грашак), затим кељ, па и кромпир, не би требало
користити јер се тешко варе и стварају гасове.
Као допуна месно-биљном оброку може се давати исецкана цвекла,
јабука или шаргарепа. Понекад се може давати препечен хлеб намазан
маргарином. Псу никако не треба давати свеж хлеб, већ увек препечен или
бајат. Када се припрема оброк за штене и младог пса од сопствених
намирница, обавезно треба додати и пивски или суви квасац (једна
кашичица). За одраслог пса овај додатак треба користити 1– 2 пута недељно.
Мада нас кости, увек и пре свега, асоцирају на исхрану паса, треба
знати да прекомерна и честа употреба костију може довести до упорних
затвора. Кости су добар извор минерала, али их треба користити пре свега за
“гимнастику” жвакаћих мишића. У ову сврху треба куповати говеђе кости.
Дуге, живинске кости нису препоручљиве, јер се лако ломе у шиљате комаде
који се могу забости у ждрело, једњак или црева. Кости кичменог стуба не
треба давати, јер могу застати у једњаку. Данас се у продавницама за кућне
љубимце, уместо костију могу купити различити предмети за жвакање од
веома отпорног, синтетичког материјала. Као извор калцијума и фосфора у
оброке за псе се додају различита минерална хранива, а обавезно је да се у
оброк укључи 0,5% сточне соли.
Слика 143. Екструдирана храна за псе

Исхрана мачака 955
Давање слаткиша на бази чоколаде (какаоа) није добро за псе, због

неких штетних материја. Давање других врста слаткиша треба да буде
умерено, како не би довело до гојазности пса.
Пас не жваће храну већ је гута. Зато месо треба исећи на комаде које
пас може прогутати. Месо из замрзивача мора да буде одлеђено и
темперирано на собној температури. Смрзнуто и јако хладно месо може да
буде штетно за желудац пса.
ИСХРАНА МАЧАКА
Мачка је месождер у већој мери него пас, и ту своју особину није

битније променила ни за 5.000 година заједничког живота са човеком. У
природи се мачка храни искључиво живим пленом, мада поред меса жртве у
свој организам уноси и садржај органа за варење жртве, који је углавном
биљног порекла.
Табела 212. Потребе мачака у хранљивим материјама (Павличевић и сар.,

1999)
Хранљиве Мачићи Мачићи у Одрасле мачке
материје порасту
Енергија, кЈ/kg ТМ 1046 816 334-376
Протеини, % 30 20-30 15-30
Витамини/kg
(односе се на мачке масе 2,5 kg које дневно конзумирају 150 g хране)
Витамин А, ij 25.000-50.000
Витамин D, ij 1.000-5.600
Витамин Е, mg 100-400
Витамин К, mg 10-20
Витамин C, mg 1.072-1.120
Витамин B1, mg 4-60
Витамин B12, µg 48-80
Пантотенска киселина, mg 5-70
Никотинска киселина, mg 50-120
Холин, mg 100-3.000
Биотин, µg 120-200
Фолна киселина, mg 1-6
Слично као и код пса, протеини у животу мачке имају не само

градивну, већ и енергетску улогу. Сматра се да мачка 25– 30% својих потреба
у енергији задовољава управо из протеина (табела 212). Масти су најважнији
извор енергије за мачку, па 15– 40% енергије оброка за мачку треба да је из
масти. Свега 5% енергије оброка треба да је из угљених хидрата. Мачка лако
усваја просте угљене хидрате, док сложене (попут скроба) не може да
разложи.
Храна за мачке, такође може бити фабрички произведена или
припремљена у сопственој кухињи. Постоји више врста хране за мачке.
Свежа храна. Мачке најрадије конзумирају различите врсте меса које
би требало скувати. Поред тога, мачке воле јетру и то је, вероватно, ствар
инстинкта. Наиме, мачке увек поједу јетру жртве, јер се тиме снабдевају
гвожђем и бројним витаминима садржаним у јетри. Прекомерне количине
јетре могу да доведу до болесног стања, па чак и смрти мачке због
хипервитаминозе витамина А. Јетру треба благо обарити, јер сирова јетра
може да доведе до пролива, а прекувана до затвора. Бубрези су такође добра,
али и јефтина храна за мачке, нарочито говеђи, јер садрже гвожђе и неке
неопходне витамине. Због велике количине мокраћне киселине, бубреге треба
пре кувања неколико сати потопити у воду. Срце (нарочито пилеће или
кунића) је омиљена храна за мачке. Плућа имају малу хранљиву вредност, па
не би требало да буду заступљена у већој мери у оброцима за мачке. Слезину
треба избегавати јер изазива пролив. Кости су добра храна за мачке, али само
од малих животиња. Кости треба прокувати како би омекшале, јер мачке
немају тако развијене жвакаће мишиће као пси. Кости птица, нарочито дуге
се не кувају, јер се могу расцепити и оштрим ивицама повредити ждрело или
желудац мачке. Скувана риба је такође веома вредна храна. Млеко је добра
храна, али неке мачке старењем губе способност да варе млеко. Уместо млека
може да се даје јогурт, слатка павлака и, повремено, мање количине сира.
Поред тога, мачке радо конзумирају маслац, па и маргарин. Што се тиче јаја,
мачка добро користи жуманце, док се у беланцету налази авидин, који
разлаже витамине B комплекса. У случају коришћења целих јаја, обавезно их
треба скувати.
Храну биљног порекла мачке нерадо конзумирају или је одбијају. У
исхрани мачака, храна биљног порекла би требало да буде заступљена са
мање од 5% и, обавезно, термички обрађена.
Фабрички произведена храна. Сува храна садржи око 10% воде. Може
да се даје мачки по вољи, што је повољније за варење. Садржи различите
врсте меса уз угљенохидратну основу.
Меко-влажна храна садржи 30–50% воде. Направљена је од
различитих врста хранива, а конзистенција је таква да мачку подсећа на месо.
Мирис није јак (за човека), а у посуди за храњење може да стоји читав дан.
Исхрана голубова 957
Конзервирана храна је најскупља храна са, за човека, непријатним

мирисом, али и најпопуларнија за мачку. Садржи више од 70% воде и доста
желатина.
Премијумска или “гурманска” храна се обично састоји само од једне
врсте меса, што значи да се не ради о комплетном оброку. Ову храну треба
користити, пре свега као посластицу и награду за животињу. Осим тога, често
се ради о неквалитетним партијама меса, као што су плућа, виме крава и др.
ИСХРАНА ГОЛУБОВА
Голуб спада у кичмењаке са најбржим растом који траје свега 30 дана.

Управо такав интензитет раста захтева и висококвалитетну храну. Голуб се
гаји као украсна животиња, за спорт и месо, а у ранијим вековима и за војне
потребе (преношење поште). Ову врсту одликује кратак дигестивни тракт,
значајна улога мишићног желуца, стварања »голубијег млека у вољци,
одсуство жучне кесице и брз пролазак хране.
Исхрана тек излеглих голубова почиње, такозваним голубијим
»млеком«, које је секрет слузокоже вољке и садржи 13– 18% сирових
протеина, 10– 12% сирових масти, 4–5% угљених хидрата и 1– 2% пепела.
Захваљујући голубијем млеку, голупчићи удвоструче масу за 48 сати. За
исхрану одраслих голубова углавном се користи зрнаста храна, мада неки
узгајивачи користе и гранулисану, индустријски произведену храну.
Голубови су изразити гранивори, односно хране се зрнастом храном. Због
тога је неопходно да индустријски припремљена храна за голубове буде у
форми гранула, најбоље димензија 3× 6 mm. Суву храну у брашнастом
облику голубови одбијају, док густу кашасту храну конзумирају у количини
од 40 до 45 g дневно, што одговара количини суве хране од 30 g и што је
недовољно. Међутим, у време несташица и ради уштеде, голубовима се може
давати измрвљен или у сланој води потопљен хлеб и кромпир.
На основу вишегодишњег праћења исхране голубова по вољи и са
више врста зрнасте хране, закључено је да голубови најрадије конзумирају
зрно кукуруза. Кукуруз је нарочито добра храна зими и за тов младих.
Препоручују се хибриди кукуруза са црвенкастом бојом зрна због већег
садржаја каротина. Голубовима не треба давати крупно семе које може
довести до гушења, већ га по потреби ломити. То се нарочито односи на
краткокљуне и ситније расе голубова. Са друге стране, ломљено зрно је
подложно микробиолошкој контаминацији, па га треба утрошити за што
краће време. Пшеница је такође добра храна, али се препоручује за младе, јер
код старијих доводи до дебљања и стерилитета мужјака. Голубови радо
конзумирају још и овас, јечам, пиринач и просо. Поред зрна цереалија, оброк
за голубове мора садржати и зрнасте легуминозе које су извор протеина:
грахорицу, грашак, сочиво и соју. Голубови слободним конзумирањем троше

77% житарица и 23% махунарки. При употреби гранулисане хране, голубови
немају могућност бирања, док давањем зрнасте хране (због њеног бирања)
долази до мањих или вечих губитака. Из мешавине зрнасте хране голубови
најпре конзумирају кукуруз, затим пшеницу, грахорицу и, на крају јечам.
Храну са доста масти треба користити за време одгоја младих, митарења и
припрема за лет. За то се користи семе сунцокрета, уљане репице и конопље.
Семе лана делује лаксативно. Уљану репицу, конопљу и лан треба давати у
малим количинама.
Наши узгајивачи голубова најчешће користе следеће смеше зрнасте
хране (табела 213):
Табела 213. Смеше зрнастих хранива за летњу и зимску исхрану голубова

(Пекановић, 2002).
Храниво Летњи оброк, % Зимски оброк, %
Кукуруз 25 35
Грашак (или грахорица) 20 15
Пшеница (или тритикале) 20 20
Сирак 20 20
Сунцокрет 15 10
Голубови који се држе у затвореном простору радо конзумирају

зелену храну. Нарочито воле мишјакињу (Stellaria media) и штир (Amaranthus
retroflexus), а такође и салату, спанаћ, блитву и купус. За голубове писмоноше
или оне који учествују у спортским такмичењима користе се брзо
искористиви извори енергије: шећер, мед и млеко у праху. Поред различитих
зрнастих хранива, неки одгајивачи практикују да користе и рибље брашно,
због високог процента протеина, есенцијалних амино-киселина, минерала и
неких витамина.
Проценат учешћа хранљивих материја у оброку за голубове зависи од
њихове активности. У зимском оброку и стањима мање активности за
голубове је довољно обезбедити 15% сирових протеина, док би при одгоју
подмлатка, митарењу и тренинзима тај проценат требало да буде већи.
Голубови просечно конзумирају хране у количини 1/10 масе тела,
односно лакше расе око 25 g, а најкрупније расе (за месо) до 70 g. За
производњу 7– 8 kg меса меснатих раса голубова потребно је око 50 kg хране.
Највећа потрошња хране је између 5. и 9. недеље живота, после 8. се смањује,
али је још увек већа него код одраслих животиња. За време лежања на јајима,
конзумирање се повећава за 25– 30%, а у току одгоја подмлатка оброци су
већи и за 100%. Голубове треба хранити три пута дневно, мада неки голубари
то раде два пута. По вољи се хране само товне расе.
Исхрана кунића 959
Голубовима свакодневно треба обезбедити довољне количине

минерала у виду соли, сточне креде, коштаног брашна и дикалцијум-фосфата,
као и ситнијег шљунка или грита, који потпомажу варење зрнасте хране.
ИСХРАНА КУНИЋА
Кунићи се гаје за месо, крзно, длаку и користе као лабораторијске

животиње. Типични су биљоједи, а грађа органа за варење је најсличнија оној
код коња. Просечно време задржавања унете хране у органима за варење је
17-18 часова. Органи за варење кунића могу бити дуги и до 5 м, са
једнокоморним желуцем и веома развијеним слепим цревом. Учешће желуца
и слепог црева у укупној запремини дигестивног тракта износи до 80%. У
желуцу се налази слепа врећа, део у коме се храна извесно време по
конзумирању задржава и не меша са осталим садржајем желуца, већ подлеже
продуженом деловању дијастазе саливационих жлезда. У слепом цреву
постоји разноврсна микрофлора која синтетише есенцијалне амино-киселине
и витамине Б комплекса и додатно разлаже целулозу. Специфична
еволуциона особина кунића јесте копрофагија, односно конзумирање »меког«
фецеса (пореклом из слепог црева) у циљу додатног искоришћавања
хранљивих материја које су микробиолошки »оплемењене«. Овај начин
исхране кунића познат је у литератури и као »псеудоруминација« »Меки«
фецес се излучује ноћу или рано ујутру и кунић га конзумира директно из
ануса, без жвакања. Затим пролази кроз желудац и детаљно се разлаже и
усваја у танком цреву. »Тврди« фецес се излучује дању и њега кунић не
конзумира јер је то по други пут обрађена храна са максимално
искоришћеним хранљивим материјама.
Минималне количине енергије за куниће у порасту су 10,47 МЈ DE/kg,
за женке у лактацији са више од седам младунаца у леглу 10,47-12,56 МЈ
DE/kg, а за одрасле активне животиње 9,21 МЈ DE/kg. Количина сирових
протеина у оброку треба да је 16-18%. За расе кунића које се користе за
производњу длаке и крзна оброк треба да садри минимално 0,65-0,79%
аминокиселина са сумпором и минимално 17% сирових протеина. Висок
проценат целулозе делује депресивно на сварљивост и коришћење оброка, па
за сваки % целулозе у оброку сварљивост се смањује за 0,7 јединица.
Међутим, минималне количине ове хранљиве материје су неопходне за
нормалан процес варења. Тако, на пример, у оброцима за куниће у порасту
требало би да буде 14-19,8 % сирове целулозе. Део или читава количина
сирове целулозе треба да је у форми великих честица (2-4 mm).
У исхрани кунића треба обезбедити и све потребне минералне
елементе: калцијум, фосфор, магнезијум, калијум, натријум, хлор, манган,
цинк, бакар, гвожђе, јод, кобалт и селен. Највеће количине калцијума и
фосфора захтевају женке у лактацији, а њихов оптималан однос је 2 : 1.

Међутим, кунићи могу толерисати однос ова два макроелемента и од 12 : 1.
Слика 144. Органи за варење кунића
Специфично за куниће је да се у цекуму одвија микробиолошка

синтеза витамина B комплекса, слично преживарима. И поред тога, количине
ових витамина могу бити недовољне, па се обавезно морају користити
одговарајући минерални премикси. Кунићима под стресом треба давати и
витамин C.
Кунићи у исхрани користе искључиво храну биљног порекла: зелену
храну, суву храну (сено), пелетирану луцерку, коренасто-кртоласта хранива
(нарочито мркву), енергетска и протеинска зрнаста хранива, као и
индустријски произведене смеше концентрата. На малим фармама се користе
оброци на бази зелене или сушене кабасте хране и зрнастих концентрата, док
је на великим фармама присутна пелетирана храна.
Кунићи радо конзумирају зелену храну различитог порекла. Нагли
прелазак са суве хране (сена) на зелену храну доводи до поремећаја у варењу,
надимања, па и смртног исхода. Због тога је неопходно постепено увођење
зелене хране. Нарочито могу бити проблематичне легуминозе (луцерка,
детелина...). Најбоље је да се сеју у смеши са травама, јер се тако смањује
њихово негативно дејство на органе за варење. Пре давања зелене хране,
кунићима треба понудити сено и воду, како би се смањило претерано
конзумирање зелене хране. Осим тога, сено и својом физичком формом
повољно утиче на ток варења целокупног оброка. Препоручује се да се
неколико дана пре почетка коришћења зелене хране кунићи хране боквицом
Исхрана кунића 961
и маслачком. Као зелена храна, могу се користити и различити повртарски

остаци: лишће купуса, кеља и салате, стабљика пасуља и грашка и др.
Коприва је, свакако, најзначајнија коровска врста која се користи за исхрану
кунића. Међутим, животиње је не конзумирају као зелену, већ се мора
термички обрадити и помешати са, на пример, мекињама, куваним
кромпиром и др. Осушена коприва представља одличну зимску храну за
куниће. С обзиром да зелена храна садржи и до 90% воде, неопходно је
товним кунићима ограничити њену количину, како би се омогућило довољно
конзумирање концентрата. Дневна количина траве за куниће средње тешких
раса износи: до 3. месеца око 300 g, од 4. месеца око 400 g, од 5. месеца око
500 g и од 6. месеца око 600 g. Уз такав оброк дају се мање количине сена и
зрнасте хране. Уколико се исхрана обавља искључиво травом, количине се
повећавају, па чак и удвостручују.
Као зелена храна могу се користити и зелене гранчице са
припадајућим лишћем од воћака и различитог дрвећа. Поред хране, гранчице
обезбеђују кунићима и материјал за оштрење зуба, чиме ће се смањити
глодање дрвених делова кавеза и јасала, а тиме спречити и њихово оштећење.
Сено може да се користи у исхрани кунића преко целе године, мада се
највеће количине сена троше зими. Дневне количине сена за одрасле јединке
су 220–300 г, за скотне женке 250 g и за дојне 350 g. Младунцима у 4. и 5.
месецу узраста даје се око 200 г сена дневно. Најхранљивије је сено
легуминоза, а у мањој мери трава. Сено треба давати обавезно у јаслама, како
би се смањио растур и онемогућила контаминација ендопаразитима.
Као замена за зелену храну, у току зиме се може користити и
квалитетна силажа, али само за куниће старије од три месеца. За једно грло
дневно је потребно 150–250 g силаже. Привикавање на силажу треба да траје
више дана, слично као и за зелену храну.
Сламе се користе, пре свега као простирка, а у мањој мери као зимска
храна за куниће. Квалитетна слама може да замени до половине од укупне
количине сена. Мању хранљиву вредност имају и различите плеве, махуне,
лисник и друга сува и груба храна.
Коренасто-кртоласта хранива се користе, пре свега зими, али и преко
целе године када их има. Дају се у свежем стању, осим кромпира који се кува,
гњечи и меша са прекрупом или мекињама. Сиров кромпир је нарочито
опасан за исхрану дојних женки, јер може довести до губитка целокупног
легла. Младим кунићима даје се 10–100 g кромпира на дан, а одраслим 100–
200 g, помешаног са храном која садржи доста протеина. Гомоље чичоке би,
такође требало термички обрадити, јер конзумирано у већој количини може
довести до пролива. Шећерну репу кунићи радије једу него сточну. Од свих
коренасто-кртоластих хранива, кунићи најрадије конзумирају мркву
(шаргарепу), која садржи велике количине каротина, шећера и калцијума.
Зрнасту храну чине житарице (кукуруз, пшеница, раж, овас и јечам),
легуминозе (соја, грахорица, пасуљ и грашак) и уљарице (сунцокрет, репица
и конопља). Кунићи дневно могу да поједу, зависно од категорије, 50–100 g

зрнасте хране. Од свих зрнастих хранива само се кукуруз даје у
прекрупљеном стању, и то тек од јануара. Тада је кукуруз већ толико сув и
тврд да га кунићи тешко могу конзумирати. У јесен се кукуруз даје у форми
клипа.
Пелетирана храна за куниће је најскупља, али се може тако
припремити да садржи све потребне састојке у оптималној количини. Главни
састојци су самлевене житарице, мекиње, уљане сачме, рибље брашно и
витаминско-минерални додаци. Неопходно је да пелети буду пречника 3–4
mm и не дужи од 8 mm.
Табела 214. Састав и хранљива вредност потпуних смеша за куниће: 1)

Смеша за младе куниће I; 2) Смеша за куниће у порасту и тову II; 3) Потпуна
смеша за гравидне женке кунића; 4) Потпуна смеша за дојне женке кунића, %
(Павлићевић и сар., 1999)
Кукуруз 24,0 29,0 25,0 25,0
Јечам 10,0 15,0 4,0 5,0
Овас 5,0 10,0 7,0 5,0
Луцеркино брашно 5,0 10,7 15,0 15,0
Костобел 2,5 2,5 2,7 2,7
Пшенично крмно брашно 15,0 10,0 10,0 10,0
Пшеничне мекиње 10,0 3,0 9,0 5,0
Суви репини резанци 12,0 5,0 6,0 7,0
Сојина сачма 5,0 7,0 9,0 11,0
Рибље брашно 3,0 - - -
Сточни квасац 1,7 1,0 - -
Сточна креда 0,5 0,5 1,0 1,0
Со 0,3 0,3 0,3 0,3
Премикс за куниће 1,0 1,0 1,0 1,0
Укупно 100 100 100 100
Сирови протеини, % 16 15 17 18
Сирова целулоза 8,9 8,9 11,0 11,2
Калцијум, % 1,00 1,10 1,00 1,10
Фосфор, % 0,80 0,80 0,70 0,85
Исхрана малих кунића почиње колострумом мајке. Млечна исхрана

траје 4–8 недеља. Свеже помужено млеко краве може се давати и женкама
које доје већи број младунаца, као и напуштеним младунцима.
Прихрањивање почиње од 4. недеље живота. У почетку им се даје зрневље
лептирњача, као и протеинска хранива биљног порекла. Количина ових
Исхрана крзнашица 963
хранива се повећава са 20 g у четвртој недељи до 80 g у осмој недељи.

Примери оброка за куниће дати су у табели 215.
Кунићи конзумирају храну у количини 4,6–8% од своје масе. Женка у
просеку конзумира 120 g концентроване хране, а у периоду дојења 180 g. Чим
млади почну да конзумирају храну (10–15 дана по окоту), мора се додати још
по 10 g концентрата по младунцу. Количина концентроване хране за мужјака
и куниће у периоду това износи 140 g дневно. Међутим, ове количине
значајно зависе и од расе кунића.
Кунићи су активнији ноћу, нарочито лети, тако да у том периоду
конзумирају и највише хране. Храну конзумирају у око 80 порција током 24
сата, односно хране се сваких 18 минута. Један оброк обично не траје дуже од
2 минута. Због оваквог начина узимања хране, неопходно је да хранилица
увек буде пуна.
Табела 215. Оброци за куниће (Гјурић, 1985)

Категорија кунића Врста и количина хране
Залучене женке и мужјаци ван Сено и сочна храна по вољи + 60 g
припуста концентарта
Сено и сочна храна по вољи + 80 g
Мужјаци у припусту
концентарта
Сено и сочна храна по вољи + 80–100 g
Гравидне женке
смеше за тов
Женке у лактацији са више од Сено и сочна храна по вољи + смеша за
5 младунаца у леглу тов по вољи
Женке у лактацији са мање од Сено и сочна храна по вољи +100 g смеше
5 младунаца у леглу за тов
Млади кунићи у тову Сено и смеша за тов по вољи
Млади кунићи за приплод Сено и сочна храна по вољи + 80 g смеше
после 10. недеље старости за тов
Количина конзумиране воде је око два пута већа у односу на количину

конзумиране суве материје, односно 200-300 ml за одрасле животиње, масе око
4 kg. Женке у лактацији дневно могу попити чак 3-4 литра воде.
ИСХРАНА КРЗНАШИЦА
Крзнашице се гаје у циљу добијања крзна. Код нас се у ову сврху гаје
нутрија и чинчила. Заједно са њима, у овом поглављу биће рећи и о
кунићима, мада се они гаје првенствено за месо, а користе се и као
лабораторијске животиње.
Исхрана нутрија
Нутрија (Myocastor coypus; Myopotamus coypus) је крзнашица
пореклом из Јужне Америке. По начину исхране је биљојед, спада у глодаре,
а у природи бира станишта са доста воде и водене вегетације. Маса одраслих
нутрија је 5–6 kg.
Желудац нутрија је сразмерно мали, а дужина црева је за око 15 пута
већа од дужине тела. Има јако развијено слепо и задње црево у коме се вари
целулоза. Храну слабије вари од кунића, нарочито сено.
За исхрану нутрија користи се зелена храна, зрнаста угљенохидратна
храна, сено, силажа, минерална хранива (сточна креда, коштано брашно, со) и
витаминска хранива (сточна мрква, премикс, квасац). Нутрије слабије варе и
користе суву храну, односно сено, док је зелена сочна храна право решење за
исхрану ових животиња. Треба водити рачуна да прелазак са зимске хране на
свежу зелену буде постепен јер, у противном, долази до дигестивних
проблема и пролива. Коприва (зелена, сува или у виду брашна) једно је од
најважнијих хранива, јер повољно утиче на формирање крзна. Репа се даје
исечена на комаде масе 50 g –150 g. Зими се са сточном репом даје сено или
кукурузовина, да би се спречило надимање животиња. Од зрнасте хране
нутрије добро користе житарице, док зрнасте легуминозе треба избегавати јер
доводе до надуна. С обзиром да је микробиолошка синтеза витамина B
комплекса у цревима нутрије недовољна, обавезно је додавање квасца у
оброк (1 g/грло). Као извор каротина у току зиме користи се мрква (10
g/грло), док су у току вегетације каротини обезбеђени из зелене хране.
Оброк нутрија у току лета треба да се састоји из зелене хране (15–
25%) и концентрата (75–85%), док их зими треба хранити коренасто-
кртоластим плодовима и силажом (20–30%), сеном (3–5%) и концентратима
(70–80%). На 1 kg телесне масе нутрија треба обезбедити 40 g зелене хране,
10 g зрнасте хране, 0,1 g квасца, 1 g мркве, 0,2 g соли и 0,2 g сточне креде. У
току зиме, младима би требало овај оброк појачати са 20 g бареног кромпира.
Исти оброк, увећан 1,5 пута користи се за подмладак старости од 2 месеца,
увећан 2 пута за подмладак од 3 месеца, а увећан 3 пута за подмладак од 4
месеца. Уколико су млади по доласку на свет напуштени, треба их хранити
млеком загрејаним на 35°C, а од 10. дана живота треба им понудити прекрупу
поквашену млеком.
Исхрана мора бити контролисана, јер у случају претеране гојазности
долази до пролапсуса вагине и материце. Нутрије се хране два пута дневно,
први пут рано ујутру и други пут поподне или предвече. Ујутру се даје
зрнаста храна, а увече кабаста зелена маса.
Исхрана крзнашица 965
Табела 216. Дневне количине најважнијих хранива за нутрије, у g (Дудаш,

1984)
Категорија Летња исхрана Зимска исхрана
Зелена маса
Протеинска
Протеинска
Коренасто-
Житарице
Житарице
кртоласта
Кромпир
хранива
хранива
хранива
Одрасле нутрије
масе 4–7 kg у 82-103 12-15 470-600 65-75 10-11 160-190 250-300
периоду мировања
Нутрије у периоду
припреме за
приплод, у 1.
половини
108-122 16-18 615-700 80-90 12-13 200-220 310-350
гравидитета и у
периоду
формирања
длачног покривача
Женке у 2.
половини 100-
130-160 19-23 750-900 15-17 240-290 385-460
гравидитета и за 120
време лактације
Младунчад након
одбијања , узраст 47 7 270 35 5 85 135
до 2 мес.
Младунчад узраста
60 9 345 45 6 110 175
2-3 мес.
73 10 420 55 8 130 200
3-4 мес.
86 12 490 65 9 160 250
4-5 мес.
100 14 560 70 10 180 285
5-6 мес.
Исхрана чинчила
Чинчила потиче из Јужне Америке, са Анда. Спада у глодаре. Роду
Chinchilla припадају: велика краткорепа – краљевска чинчила (Chinchilla
chinchilla), мала краткорепа, названа и боливијска (Chinchilla chinchilla
boliviana), и дугорепа чинчила (Chinchilla velligera). Краљевска чинчила је у
потпуности истребљена, док боливијска чинчила није подесна за производњу
крзна пошто на свет донесе свега 1-2 младунца. Дугорепа чинчила се гаји у
заробљеништву и широм света користи за производњу крзна.
Чинчиле су ноћне животиње величине веверице. То су стриктни
биљоједи, што њихову исхрану чини релативно једноставном и јефтином.
Желудац је једнокоморан, танко црево је дуго, а слепо и дебело црево јако
дуги. Оброк за чинчиле треба да садржи 14–17% сирових протеина, 5–6%
масти, 18–21% сирове целулозе, 50–57% БЕМ-а и 6–7% пепела. Женке у
лактацији би требало да добијају оброк са 15–20% сирових протеина. Оброк
за чинчиле се састоји из зелене хране, сена, и концентрата. Концентрат се
припрема у виду пелетиране хране и производи мешањем зрнастих хранива,
млека у праху или рибљег брашна и минерално-витаминских додатака.
Пошто је чинчила ноћна животиња, храни се увече. Даје јој се једна супена
кашика (око 20 g) пелета и шака квалитетног сена. Младунци до 5 месеци
узраста добијају половину од ове дозе, а женке које доје хране се по вољи.
Сено које се користи у исхрани чинчила не сме бити свеже, већ треба
да одстоји бар 5 месеци. Свеже сено може да доведе до пролива код одраслих
и угинућа младих животиња. Сено мора бити што квалитетније и без плесни.
За нутрије се могу користити пелетиране смеше за куниће или наменски
произведени за чинчиле. Поред сена и брикетиране хране, чинчилама се два
пута недељно могу давати и посластице попут неколико зрна сувог грожђа,
комадић јабуке и слично. Такође, чинчиле радо конзумирају и семенке
сунцокрета, као и осушену коприву и маслачак. Уколико им се даје зелена
храна, треба редовно контролисати форму измета.
ИСХРАНА ЛАБОРАТОРИЈСКИХ
ЖИВОТИЊА
У сврху лабораторијских испитивања коришћене су и користе се

различите врсте животиња, пре свега сисари. Данас је у многим развијеним
земљама оваква употреба животиња изложена бројним критикама и мерама
контроле.
Као лабораторијске животиње »најзахвалнији« су мишеви и пацови,
због изузетне отпорности и прилагодљивости, малих потреба у храни и
смештајном простору, брзом порасту, великом потенцијалу за размножавање
и др.
Мишеви и пацови су омниворе и моногастричне животиње, са
кратким дигестивним трактом сиромашним микрофлором. Лоше користе
хранива богата целулозом и зависе од амино-киселинског састава хранива,
количине есенцијалних масних киселина (пре свега линолеинске) и присуства
липосолубилних и хидросолубилних витамина. Зато су пацови развили
Исхрана риба 967
способност делимичне копрофагије, слично кунићима, односно конзумирају

око 60% свог измета. Варење у пацова и мишева најсличније је свињама.
Пацови и мишеви се у природи хране великим бројем хранива биљног
и животињског порекла. Младунци сисају око 30 дана, а већ са 17-20 почињу
да конзумирају и другу храну.У лабораторијским условима пацови и мишеви
се хране искључиво комплетним смешама у форми пелета.
Осим што се држе за потребе експеримената, неки глодари се узгајају
у тераријумима: хрчкови, мишеви плесачи, скочимишеви, дегуи и др. За
исхрану ових глодара користи се зрневље, пелети (грануле), воће, поврће,
сено и др.
ИСХРАНА РИБА
Гајење риба представља једну од најпрофитабилнијих

пољопривредних делатности у Србији. Код нас се највише гаје шаран и
пастрмка, у мањем обиму амур и толстолобик, а веома мало лињак, смуђ,
штука и сом, и то као пратеће врсте у шаранским рибњацима. Технологија
узгоја шарана је везана за коришћење великих водених површина у виду
акумулација, што је могуће у равничарским деловима земље. Насупрот томе,
пастрмка се узгаја веома интензивно у рибњацима (базенима) далеко мање
површине, са високим квалитетом и великим протоком воде. Такве
могућности за узгој пастрмке пружају виши терени. Поред тога, хладноводне
и топловодне врсте риба гаје се и у кавезном систему. Приноси пастрмки су у
просеку око 300 t/ha рибњака, мада има рибњака и са 500 t/ha продукције,
што је уобичајена пракса у развијеним земљама. У кавезном систему држања
може се постићи продукција од 10–100 kg/m3.
Нутритивни захтеви риба за раст, репродукцију и друге физиолошке
функције сличне су као и код осталих животиња. У циљу њиховог
задовољења, рибама је потребно да уносе протеине, минерале, витамине,
факторе раста и неки извор енергије (најефикасније су масти). Ове потребе се
задовољавају из различитих хранива, слично као и за друге животиње, уз
уважавање одређених специфичности у исхрани риба. У односу на домаће
животиње, постоји знатно мање литературе о исхрани других врста животиња
које човек из различитих разлога гаји, па између осталог, и о исхрани риба.
Свакако да је један од разлога тај што су информације о исхрани риба
засноване (највећим делом) на резултатима специфичних и компликованих
лабораторијских огледа, извођених у строго контролисаним условима, док у
рибњацима владају знатно другачији услови који су, у великој мери, под
утицајем природних фактора.
Карактеристично је да су потребе риба у протеинима релативно веће у
односу на топлокрвне животиње. Осим тога, већина риба карнивора је
адаптирана да користи протеине и масти као изворе енергије. То је, свакако,

разлог због кога карниворе захтевају и висок ниво протеина у оброцима (30–
60%). Према руским ауторима, оптималан ниво протеина за младе салмониде
је 40–55%, а за одрасле 35–40%. Потребе шарана су мање: 30-38% протеина.
Стартер смеше за подмладак свих врста риба требало би да садрже 50-55%
протеина. Према другим ауторима, вредности за количину сирових протеина
за различите врсте риба су између 28 и 56%. При том, морске врсте и
слатководне карниворе захтевају 40–55% протеина, док већина слатководних
омнивора захтева 30–40%. Према NRC (1993) вредности за сваљиви сирови
протеин за пастрмку су 38 (34)%, а за шарана 35 (30,5)%. Правилник о
квалитету хране за животиње (2000) код нас предвиђа да потпуне смеше за
млађ пастрмке садрже 50% протеина, за тов пастрмке 40%, за млађ шарана
35% и за тов шарана 20%.
Слика 145. Анатомија рибе
Усвојивост протеина зависи од врсте и узраста рибе, температуре и

саланитета воде, концентрације протеина у храни и њиховог порекла. Ниво
протеина зависи и од извора и количине енергије у оброку. Уколико су у
питању масти, као богатији извори енергије, у том случају је неопходна мања
количина протеина, него када се енергија обезбеђује из угљених хидрата.
Сварљивост протеина се смањује када се повећава концентрација угљених
хидрата. Карниворне врсте риба имају малу амилолитичку активност у
дигестивном тракту, те лоше варе карбохидратни комплекс. Насупрот томе,
топловодне омниворе, као што је шаран, толерантније су према већој
количини карбохидрата у оброку. У литератури се наводи податак да храна за
неке салмониде може садржати и 35% липида. Максималан ниво за остале
слатководне врсте риба је 10–20%.
Одговарајући однос сварљивих протеина и енергије у оброку је веома

важан за максималан пораст риба. Овај однос (mg/kcal) за шарана износи 108, а
за пастрмку 92 и далеко је већи од односа протеина и енергије за живину од 40
(NRC, 1984) и за свиње од 60 (NRC, 1988). Овако велика разлика између риба и
фармских животиња није само последица већих потреба риба у протеинима,
већ и другачијег метаболизма протеина чији је крајњи производ амонијак, за
који је потребно мање енергије. Иначе, ефикасност конверзије протеина хране
у протеине ткива риба је слична као и за топлокрвне животиње.
Хранљива вредност протеина хране зависи од заступљености
есенцијалних (незаменљивих) амино-киселина, односно амино-киселина које
се не могу синтетисати у организму, или њихова синтеза тече исувише споро.
За рибе, слично као и за топлокрвне животиње, незаменљиве амино-киселине
су: аргинин, хистидин, изолеуцин, леуцин, метионин, лизин, фенилаланин,
треонин, триптофан и валин. Потребе у енергији, протеинима и појединим
амино-киселинама за пастрмку и шарана прецизиране су у табели 217.
Потребе у амино-киселинама зависе од више фактора, пре свега од
узраста рибе и количине протеина и енергије у оброку, температуре воде и
других чинилаца. Интересантно је да су потребе пастрмки у есенцијалним
амино-киселинама сличне потребама домаћих животиња са рапидним
порастом, каква су, на пример прасад (NRC, 1988), са изузетком амино-
киселине аргинина.
Табела 217. Потребе у хранљивим материјама за калифорнијску пастрмку и

шарана (NRC, 1993)
Хранљиви састојак Пастрмка Шаран
Енергија, kcal DE&kg оброка 3600 3200
Протеин, сирови (сварљиви), % 38 (34) 35 (30,5)
Амино-киселине,
Аргинин 1,5 1,31
Изолеуцин 0,9 0,76
Леуцин 1,4 1
Лизин 1,8 1,74
Метионин+цистин 1,0 0,94
Фенилаланин+тирозин- 1,8 1,98
Треонин 0,8 1,19
Триптофан 0,2 0,24
Валин 1,2 1,10
Код неких рибљих врста дефицит метионина и триптофана доводи до

патолошких промена, јер се наведене амино-киселине не налазе само у
протеинима, већ су битне и за синтезу других есенцијалних једињења.
Исхрана шарана
Природна исхрана. Шаран (Ciprinus carpio) је сваштојед и
појкилотерм, што значи да многе животне функције зависе од температуре
воде. Шаран почиње да конзумира додатну храну тек када температура
пређе 13°C. У топлој води шаран једе више хране и брже прираста, а када се
температура спусти испод 4°C или порасте преко 25°C, престаје да узима
храну и може да изгуби у маси. Потребе риба у топловодним рибњацима
једним делом се могу задовољити на рачун природне продукције хране.
Због тога се у јесен врши површинска обрада земљишта у исушеним
базенима који ће се користити као растилишта (за млађ рибе старости
неколико дана па до 4–6 недеља), младичњаци (млађ старости до једне
године) и товилишта (шаран до конзумне масе, коју постиже у другој или
трећој години живота). Обрада се састоји у уклањању корова, плитком
орању и тањирању. Као наставак припреме базена за гајење шарана, у
пролеће се врши «кречење» (калцификација) разбацивањем негашеног или
гашеног креча, који има улогу, пре свега дезинфицијенса. На крају се у
базене убацује изгорело стајско ђубриво, и то обично пола од укупне
годишње дозе у једном наврату у пролеће, а друга половина у више
временских интервала у току сезоне гајења шарана. Поред органског
(стајњака), користе се и минерална ђубрива. Сврха ђубрења шаранских
рибњака је индиректно храњење шарана, односно директно храњење
различитих водених организама које шаран користи у свом јеловнику.
Постоје и други начини за повећање количине природне хране. Тако, на
пример, продукција природне хране се може повећати за 10-20% држањем
патака на рибњаку, јер њихов измет ђубри воду.
Као природну храну шаран користи различите облике зоопланктона,
фитопланктона и биљне и животињске организме са дна (бентон).
Зоопланктон су различити, у води лебдећи облици водених животиња и према
својој величини дели се на ситан зоопланктон (инфузорије, мастигофоре,
амебе, ротаторије...) и крупан зоопланктон (водене бубе-дафније, циклопиде,
шкољкасти ракови, амфипиде, ларве инсеката и мушица). Организми
животињског порекла са дна су различити облици зглавкара и њихових ларви
(инсекти и ракови), мекушци (шкољке и пужеви) и црви. Фитопланктон су
различити облици водених алги и бактерија који су, или директна храна за
шарана и друге топловодне врсте риба, или се њима хране различити облици
зоопланктона. Поред тога, шаран конзумира и изданке и семење водених
биљака. Почетком сезоне гајења шарана, планктон чини 60% природне хране
а фауна дна 40%, док се крајем сезоне тај однос мења у корист фауне дна. У
циљу максималне рентабилности гајења шарана, најбољи коефицијент
конверзије природне и додатне хране требало би да буде 50:50%, или 30:70%.
У првим фазама гајења шаранске млађи (као и већине других врста

које се гаје у шаранским рибњацима) зоопланктон је од највећег значаја у
природној исхрани риба, док зоопланктон заједно са фауном дна представља
важну храну и за конзумну рибу. Продукција зоопланктона је сезонска, са
максимумом у пролеће и смањењем у лето. Продукција зоопланктона може
да износи и неколико тона по хектару.
Слика 146. Шарани пред храњење
Додатна исхрана. Као додатна храна за шарана, раније је у највећој

мери или у потпуности коришћена зрнаста храна (кукуруз, пшеница, јечам,
овас, раж, лупина, боб, соја, сочиво, грахорица), споредни производи
прехрамбене индустрије (пивски ком, сладне клице, уљане сачме) и др. Данас
се све чешће и више користи фабрички произведена пелетирана храна за
шарана која у себи садржи све потребне састојке у складу са захтевима
одређеног узраста шарана. За производњу такве хране користе се брашнасте
сировине, и то различита зрнаста храна, споредни производи (пре свега,
индустрије уља) као и хранива животињског порекла (на првом месту, рибље
брашно). Пречник пелета строго зависи од узраста рибе, односно од
могућности да је узима. У складу са тим је и избор зрнасте хране, односно
величина зрна. Тако се, на пример, у литератури помиње да зрно кукуруза
може да конзумира тек шаран масе веће од 300 г.
а) Исхрана шарана у мрестилиштима и растилиштима. Додатна
исхрана шарана почиње три дана по излегању ларви, када се утроше резерве
хране из жуманчасте кесе. Прва додатна храна је измрвљеено жуманце из
тврдо куваних јаја и ситни облици зоопланктона који се сакупљају

специјалним мрежама.
Пошто је оваква исхрана дефицитарна у неким хранљивим
материјама, потребно је што пре ларве шарана пребацити у растилишта и
омогућити им исхрану природним облицима хране. У растилиштима
(специјалним базенима која су агротехничким мерама и ђубрењем
припремљена за максималну продукцију природне хране) млађ шарана остаје
4–6 недеља, односно до постизања 4–6 цм дужине. Највећи значај за исхрану
млађи у прве две недеље живота у растилиштима имају организми из групе
Rotatoria док се крупнији зоопланктон (Cladocera и Conepoda) могу
елиминисати употребом одговарајућих инсектицида. Са додатном исхраном
млађи у растилиштима може се почети одмах по насађивању, или у случају
велике продукције природне хране 7–10 дана по насађивању. Додатна храна
треба да садржи око 40% сирових протеина, и једноставно се припрема
мешањем подједнаких делова рибљег, крвног или месног, сојиног и
кукурузног брашна. Величина честица треба да је 0,1–0,2 mm. Примери за
врсту и количину хране која се користи у растилиштима шаранске млађи дат
је у табели 218.
Додатна храна се распоређује на посебно предвиђеним и уређеним
местима, чиме се омогућава и редовна контрола утрошка хране.
б) Исхрана шарана у младичњацима. Млађ произведена у
растилиштима пребацује се у производне базене где се наставља са њеним
гајењем до краја сезоне. Исхрана се базира на природној и додатној храни.
Продукција природне хране се подстиче, као што је већ речено, ђубрењем
рибњака. Додатна храна треба да садржи 30–35% протеина, и да се 60 минута
након расподеле не раствора у води, како би шаран могао да је конзумира.
Уколико у рибњаку има доста природне хране, додатна храна треба да се
састоји само из житарица (20% јечма, 25% пшенице, 25% термички обрађене
соје и 30% кукуруза), као и витаминско-минералног премикса. Количина
хране (дневног оброка) зависи од температуре воде, величине и старости
млађи, броја комада по ха рибњака, количине природне хране, временских
прилика и здравственог стања. Количина додатне хране, углавном износи до
5% од укупне масе млађи која се утврђује контролним риболовом, а
максимално до 10%: у јуну 0,2–3%, у јулу 0,5–4%, у августу 3–5%, у
септембру до 3%, у октобру 1–2% и новембру до 0,5%. Погрешно је давање
хране риби у количини коју може да поједе. У том случају риба се олењи,
односно, углавном се креће у близини хранилишта и не тражи природну
храну, а коначни резултат је мањи прираст и мањи квалитет меса. Укупан
утрошак хране у овом периоду у полуинтензивном систему (са коришћењем
природне хране и додавањем угљенохидратних хранива) износи 1,5–3,5 kg/kg
прираста, а у интензивном систему са комплетним смешама утрошак је 1,5–
2,2 kg/kg прираста.
Табела 218. Рецептура са динамиком прихрањивања гајених месечњака

(количина хране за 200.000 јединки), (Марковић и Митровић-Тутунџић, 2003).
Укупна
Облик Број
Дани Врста и количина хране количина
хране оброка
хране, g
1 жуманце од трвдо куваног јајета+25
1. g конц. хране (димензија честица 0,1- 1 ж.+25 g емулзија 5
0,5 mm)
2. 1 жуманце+25 g конц. хране 1 ж.+25 g емулзија 5
3. 1,5 жуманцета+30 g конц. хране 1,5 ж+30 g емулзија 5
7. 60 g конц. хране+5 g сојиног брашна 65 g емулзија 5
8. 80 g конц. хране+10 g сојиног брашна 90 g емулзија 5
100 g конц. хране+15 g сојиног
9. 115 g емулзија 5
брашна
брашна
брашна+10 g пшеничног брашна
160 g конц. хране+40 г сојиног гушћа
12. 220 g 4
брашна+20 g пшеничног брашна емулзија
180 g конц. хране+60 g сојиног гушћа
13. 280 g 3
брашна+40 g пшеничног брашна емулзија
200 g конц. хране+80 g сојиног емулзија-
14. 340 g 2
брашна+60 g пшеничног брашна тесто
15. 420 g тесто 2
брашна+120 g пшеничног брашна
Свакодневно повећати за 20-50% количину хране
16.-
зависно од конзумирања и степена развоја тесто 2
30-
природне хране
Исхрана се обавља углавном једнократно, евентуално двократно. При

једнократној исхрани храна се расподељује у преподневним сатима (6–10
сати) када је још увек висок ниво кисеоника у води. Код двократног храњења
први оброк се даје око 7 h ујутру, а други до 16 h. После 17 h се не
препоручује давање хране, између осталог да би шаран што више конзумирао
природну храну. Храна се даје на обележеним местима, како би се могао
повремено узимати узорак са дна рибљака и пратити степен конзумирања
додате хране.
в) Исхрана конзумног шарана. Товни материјал шарана произведен у

претходној години и конзумни шаран обично се код нас гаје у полуинтензивним
условима, са следећим количинама хране у односу на укупну масу риба у
производном базену: у априлу 0,5%, мају 1,0–1,5%, јуну 2,0–2,5%, јулу 2,5–4%,
августу 3,0–4%, септембру 2,5–1,0% и октобру 1,5–1%. Правило је да се при
температури воде од 20 до 26°C шарану додаје храна у количини између 2 и 4%
од укупне масе рибе у рибњаку. Када температура порасте преко 27°C, додатна
храна се смањује на максимално 3% од укупне масе рибе. Уколико температура
нагло падне на испод 20°C, шаран престаје да конзумира храну. Редовна
контрола конзумирања хране узимањем узорка дна на месту хранилишта је
неопходна мера да се не би трошило више од потребне количине хране. Што се
тиче избора хранива, обично се до прве половине августа користи пшеница
(или јечам), а у другом делу производне године кукуруз. Шаран радо конзумира
житарице, док се теже привикава на зрневље легуминоза (соја и лупина).
Коефицијент конверзије хране у оваквом систему износи од 2,5 до преко 6 kg.
Неадекватна исхрана кукурузом при несташици природне хране може да
доведе до масне деградације јетре шарана и депоновања масног ткива, меке
конзистенције у поткожном везивном ткиву и трбушној дупљи, као и
дегенеративних промена на гонадама.
Слика 147. Пелетирана храна за шарана

Исхрана других врста риба у топловодним

рибњацима
Друге врсте риба конзумирају исту врсту хране као и шаран, или су
специфичне у својим захтевима. Тако се, на пример, амур (Ctenopharyngodan
idella), биљојед азијског порекла храни воденим биљем, али у његовом
дефициту конзумира и додатну храну за шарана. У циљу сузбијања водених
корова у каналској мрежи врши се порибљавање белим амуром. Анализом
садржаја цревног тракта констатована је доминација изданака субмерзних
врста биљака као што су: ресина (Ceratophyillum demersum) и дрезга
(Mypiophyllum spicatum), као и делови ризома емерзних биљака: Typha
angustifolia (усколисни рогоз) и Typha latifolia (широколисни рогоз).
Толстолобик се храни планктоном и сматра се јако корисним, јер смањује
бројност планктона и потрошњу кисеоника. Лињак је директни конкурент
шарану, јер конзумира сличну врсту природне и сву додатну храну. Због тога
је неопходно да се учешће лињака у поликултури са шараном ограничи на
максимално 10% у односу на шарана, односно на 5% у односу на све рибе у
рибњаку. Грабљиве врсте риба (смуђ, штука и сом) хране се рибљим
“коровом”, односно мање вредним врстама риба које су непожељне, јер су
конкуренти шарану у коришћењу природне и додатне хране. При гајењу
грабљивих риба води се рачуна да се насађивање врши оним категоријама
које не могу правити штете шарану, односно не могу га прогутати. У томе су
нарочито специфични сом и штука. Тако, на пример, штука може да прогута
плен сопствене величине. Због наведених проблема, у поликултури са
конзумним шараном насађује се само једногодишња млађ смуђа, штуке и
сома.
Данас се код нас говори и о могућностима гајења и других врста
риба. Таква је тилапија, која има изузетно велики пораст, али захтева
одговарајуће животне услове (температуру воде), која се не може
обезбедити у класичним равничарским рибњацима. Код нас постоји реална
могућност гајења тилапије уколико се користе геотермалне и отпадне топле
воде. У случају гајења тилапија, неопходно да се производи храна као
допунски или комплетан оброк, у зависности од количине природне хране.
Оптималан ниво протеина је 25–40%, а храна се обавезно пелерита или
екструдира, при чему се постиже форма у облику пелета или куглица.
Пелетирање је јефтинији поступак (10–12%) од екструдирања, али укупни
ефекти који се постижу у односу на квалитет и хигијенску исправност
хранива говоре у прилог екструдирању.
Исхрана пастрмки
Калифорнијска пастрмка (Oncorhynchus mukiss Wal) је такође
појкилотерм, али за разлику од шарана месождер. Најбоље користи храну на
температури од 12 до 17°C. Пастрмка лоше искоришћава скроб (сварљивост
је око 40%), па учешће угљенохидратних хранива у оброцима треба
максимално да износи до 30% БЕМ. Главни извори енергије за пастрмке су
маст и протеини. Због тога у оброку за пастрмке треба да буду у већој мери
заступљена хранива животињског порекла. Раније је сматрано да учешће
масти у храни за пастрмке максимално треба да износи 5–8%, јер веће
количине, нарочито ужегле масти, доводе до масне дегенерације јетре.
Међутим, правилно избалансиран оброк, у који су укључени одговарајући
антиоксиданси, и са више од 10% масти неће изазвати масну дегенерацију
јетре пастрмки, већ ће, напротив, омогућити интензивнији раст рибе (табела
219). Са друге стране, у многим домаћим фабрикама хране за животиње
неизводљиво је постићи омашћивање хране за пастрмке у тако високом
степену. Данас код нас постоје и савремени погони који су изузеци у том
погледу, јер су освојили технологију производње хране за пастрмке са 25%
масти.
Раније је за исхрану пастрмки коришћена жива храна (инсекти-ларве,
лутке и имаго, црви, Gammarus рачићи…), свежа-влажна храна (јетра, плућа,
слезина, срце, крв, утроба, мозак, риба, сир ...) и, такозвана мешана храна
(50% свеже и 50% суве хране). Почеци салмонидног рибарства су се
заснивали на коришћењу живе и свеже хране, мада се то понегде и данас
препоручује. Међутим, коришћење такве хране је наилазило на више
проблема: одрживост хранива која се брзо кваре у различитим условима
транспорта и чувања; могућност њихове набавке; неодговарајућа и
једнострана хранљива вредност и др. Са друге стране, свежа храна је
коришћена готово у изворној форми, а најважнија припрема се састојала у
њеном ситњењу, када је за то било уопште потребно. За исхрану ларви
пастрмке и данас се препоручује зоопланктон, кувано жуманце, пулпирана
јетра и слезина. Поред тога, предлаже се да се на пастрмским рибњацима
изнад базена инсталирају сијалице које ће у вечерњим часовима привлачити
инсекте и тиме обезбедити додатну и природу исхрану пастрмки. Као жива
храна могу се гајити и калифорнијске глисте на супстрату од измета
пастрмки и остатака хране.
Мешана влажна храна је представљала први корак и прелаз ка
модерној технологији у исхрани салмонида. Оваква храна је припремана у
виду различитих паштета или гранула.
Табела 219. Састав смеша и темпо раста пастрмки (Филиповић и сар., 2005)
Додатак 5% Додатак 10%
Сировински састав смеша, % Контрола
масти масти
Рибље брашно 40,0 41,0 42,0
Обрано млеко у праху 10,0 10,0 10,0
Сојино брашно 10,0 10,0 10,0
Пивски квасац 10,0 10,0 8,0
Луцеркино брашно 5,0 4,0 2,0
Пшенична прекрупа 23,0 18,0 16,0
Сирово јестиво уље 0,0 5,0 10,0
Премикс 2,0 2,0 2,0
Укупно 100 100 100
Хемијски састав, %
Влага 11,0 10,70 10,20
Протеини 40,73 40,62 40,18
Целулоза 2,19 1,85 1,35
Масти 4,83 9,78 14,89
Угљени хидрати 30,86 27,66 24,03
Остале материје 10,39 9,39 9,35
Енергетска вредност, МЈ МЕ/kg 12,48 13,11 14,12
Производни резултати
Број риба у базену 3632 3645 3631
Укупна ихтиомаса, kg 868,05 903,96 944,06
Просечна маса рибе, kg 0,239 0,248 0,260
Број угинулих риба 52 39 53
Количина хране, kg 306 309,5 309,5
Укупан прираст, kg 168,05 203,96 244,06
Конверзија хране, kg/kg 1,82 1,52 1,27
Данас се за исхрану пастрмки готово искључиво користи пелетирана

или екструдирана храна, која се спрема од брашнастих хранива животињског
порекла (рибље, месно и јетрено брашно, млеко у праху), биљног порекла
(брашно пшенице, кукуруза и соје), сточног квасца, рибљег уља, минералних
и витаминских додатака, бојених материја и др. Трошкови исхране ове рибље
врсте чине 50–60% од свих трошкова, јер у пастрмским рибњацима не
постоји могућност продукције и коришћења природне хране. У Правилнику о
квалитету и другим захтевима за храну за животиње (2000) дефинисане су
две врсте смеша за пастрмке: потпуна смеша за млађ пастрмке (са 50%
сирових протеина) и потпуна смеша за тов пастрмки (са 40 сирових
протеина). У храну за пастрмке додају се и различите материје које омогућују
да месо добије различите нијансе црвенкасте или наранџасте боје. У ову

сврху користи се брашно од ракова, пигмент Canthahanthin и каротин.
Слика 148. Лево - Исхрана пастрмки из руке, Десно - Машинска исхрана
За разлику од шарана, калифорнијска пастрмка не конзумира храну

са дна рибњака, те је неопходно да расподељена храна кратко време плута,
односно лагано тоне. То је и велики проблем за произвођаче хране за
пастрмку. Наиме, дешава се да производ припремљен према истој формули у
неким случајевима плута, а у другима тоне. Густина при којој екструдирани
производ 100% плута мања је од 550 g/l, док је густина при којој
екструдирани производ 100% тоне, већа од 620 g/l, при чему је разлика у
додатој води само 8 литара. Насупрот овоме, дивље салмонидне врсте, каква
је поточна пастрмка (Salmo trutta m. Fario L.) храну узимају, углавном са дна
рибњака, а нарочито њена млађ. Ово треба имати на уму у случајевима када
се врши вештачки мрест и узгаја млађ дивљих салмонида за потребе
порибљавања неких подручја.
Потпуна храна за пастрмке се производи са различитим степеном
гранулације, што зависи од величине риба (табела 220). Стартер смеше за
млађ пастрмке производе се у облику мрва (љуспица), а смеше за тов
пастрмке у виду пелета. Број храњења зависи такође од величине рибе. За
млађ пастрмке дужине 2 cm потребно је 10 пута расподељивати храну, да би
се са порастом риба овај број смањивао, тако да се за дужину рибе од 20–25
cm (маса 94,5–182 g) храњење обавља само једном дневно.
Табела 220. Гранулација хране за пастрмке зависно од њене величине (дужине

и масе), (према произвођачу Copnes, Марковић и Митровић-Тутунџић, 2003)
Дужина рибе, cm Маса рибе, g Гранулација хране, mm
<2,0 0,1-0,2 0,3-0,5
2-2,5 0,2-0,3 0,5-0,8
2,5-3 0,3-0,7 0,8-1,2
3-6 0,7-2,5 1,2-1,5
5,5-6,5 1,7-4 1
6,5-7,5 4-8 1-1,5
7,5-10 8-10 1,5
10-15 10-35 2,0
15-25 35-200 3,0
25-28 200-500 4,5
>34 >500 6,0-8,0
Расподела хране се обавља ручно, полуаутоматски и аутоматски.

Најважније правило је да се пастрмкама даје онолико хране колико могу да
поједу најкасније за 10 минута. Преостали део хране је практично изгубљен, а
нарочито када падне на дно. Осим тога, таква храна се распада и доводи до
погоршања животних услова. Због тога је неопходно да се количина хране
максимално усклади са потребама пастрмки, што зависи од њиховог узраста
(величине), укупног броја у производном базену и температуре воде.
Табела 221. Дневне количине пелетиране хране за исхрану салмонида, % ТМ

(Павличевић и сар., 1999)
Дужина ТМ
Температура воде, C
рибе, cm рибе, g
4 6 8 10 12 14
3 0,2 5,0 7,0 8,5 10,0 12,0 14,0
4 0,5 4,5 5,0 7,0 9,0 11,0 14,0
5 1,0 3,5 4,0 5,0 7,0 9,0 12,0
6 2,0 2,5 3,0 4,5 5,0 7,0 10,0
7 3,5 2,0 2,5 3,5 4,5 5,0 7,0
8 5,0 2,0 2,5 3,0 3,5 4,0 5,0
10 9,0 1,5 2,0 3,0 2,5 2,5 3,5
12 17,0 1,0 2,0 2,0 2,5 2,5 3,0
15 35,0 0,8 1,0 1,5 1,5 1,5 2,0
20 90,0 0,5 1,0 1,0 1,2 1,4 1,5
25 175,0 0,5 0,8 1,0 1,1 1,2 1,5
30 300,0 0,4 0,6 0,9 1,0 1,2 1,4
Уколико је дневна температура доста уједначена, са храњењем треба

почети што раније ујутру. У супротном, почетак храњења треба одложити за
касније. Храњење се у потпуности обуставља само у случају када нагло падне
или скочи температура, падне концентрација кисеоника у прозводном базену
(нарочито у случају наглог замућења), и евентуално услед болести. Осим
тога, исхрана се прекида лети и у случају велике облачности, али само на
рибњацима који воду добијају из неког језера или водене акумулације, пошто
у таквим случајевима долази до пада количине кисеоника у води. Свака
промена хране захтева поступно увођење исте у оброк у трајању од неколико
дана.
Исхрана риба у кавезном систему гајења

Ово је најинтензивнији систем исхране хладноводних и топловодних
врста риба, који се заснива готово искључиво на додатној исхрани. Исхрана
пастрмки у кавезима се обавља пелетираном храном ручно, полуаутоматски и
аутоматски, а утрошак је 1,2–2,5 kg/kg прираста. Шаран се такође може
гајити у кавезима, а исхрана се заснива на пелетираној храни. Дневна
количина хране је од 0,2% (на 6C) до 4,5% (на 22–26C), а утрошак је 2,2–
2,3 kg /kg прираста.
ИСХРАНА ПЧЕЛА
Медоносна пчела се гаји ради меда, полена, матичног млеча, воска,

пчелињег отрова и прополиса, а за производњу ових производа пчели су
неопходни (слично другим животињама) протеини, угљени хидрати, масти,
витамини, минерали и вода. Ове хранљиве материје пчела узима у природи из
нектара, полена, меда и воде. У организму оне учествују у низу метаболичких
процеса, при чему се најпре разлажу до простијих једињења, уз ослобађање
енергије. Продукти разлагања хранљивих материја се користе за синтезу
сложених молекула који улазе у састав ћелија пчела.
Органи за варење пчела састоје се из предњег, средњег и задњег
црева. Предње црево чине ждрело, једњак и вољка. Вољка се налази на
почетку трбушног сегмента, и јако је наборана, односно, може да се прошири
и прими око 50 mm3 течности, односно нектара које пчеле сакупљају и
преносе у кошницу. Насупрот томе, транспорт полена обавља се у
корбикулама (корпицама) које се налазе на задњим ногама. Вољка је повезана
са средњим цревом преко међуцрева, које регулише пролазак хране,
неопходне за задовољење потреба саме пчеле. Средње црево има најважнију
Исхрана пчела 981
улогу (желуца) у варењу. На њега се наставља задње црево, које се састоји из

танког и ректалног црева, у коме се сабира измет у дугом периоду зимског
мировања. За органе за варење везане су чељусна жлезда (Glandula
mandibularis), млечна жлезда (Glandula pharyngeidalis) и слиновница
(Glandula labialis). Разлагање полена се обавља ензимима у задњем делу
желуца, у танком и дебелом цреву, у чему учествују четири фракција
ендопептидаза. Пасажа полена кроз алиментарни тракт одраслих пчела траје
око 2,5 сата.
Слика 149. Унутрашњи органи пчеле
Пчеле користе само две врсте хране: нектар и полен, које сабирају са
цветова. У низу сложених процеса, пчеле прерађују нектар у мед, полен у
пергу, и њиховим лагеровањем покривају се потребе заједнице у периоду са
мањком хране, или у зимском периоду, када нема вегетације. Нектар и мед су
за пчеле извори енергије, док су полен и перга извори протеина, масти,
витамина и минерала. Количина протеина у нектару и меду је безначајна у
односу на потребе пчела.
У интензивном пчеларењу и константном човековом утицају, често се
јавља дефицит у наведеним хранљивим материјама у зимском и пролећном
периоду, због чега се интервенише прихраном и прехраном пчела. У ову
сврху користе се различити извори хранљивих материја, који морају бити
максимално прилагођени потребама пчела, али и максимално рентабилни.
Угљени хидрати су значајни за пчеле као извор енергије, а идеална
угљенохидратна храна за пчеле је мед, јер садржи око 80% шећера, 18% воде и
врло мало протеина, органских киселина, минерала и витамина. Међутим,
човек је од давнина користио управо овај пчелињи производ; нажалост, прво

уништавајући у потпуности пчелиње друштво, а знатно касније узимајући
максималне количине меда, уз адекватну замену овог извора угљених хидрата у
циљу преживљавања и даље експлоатације пчелињег друштва. Критични
периоди дефицита меда, односно угљених хидрата, су зима и пролеће. У
зимском периоду може доћи до угинућа и губитка целокупне пчелиње
заједнице, а у пролећном до веома спорог развоја друштва. Недостатак меда, за
зимско преживљавање је последица недовољних резерви меда које треба у
јесен да износе 15–20 kg док је недостатак меда у пролеће резултат пролећних
мразева, пропадања цветова и недовољног уноса нектара. Због свега тога,
пчелама се додаје, пре свега угљенохидратна храна, а врло ретко и протеинска.
Слика 150. Рам са леглом и медном »капом«
Најчешће коришћен и веома рентабилан извор угљених хидрата за

прихрањивање пчела је шећер добијен од шећерне репе или шећерне трске,
који је увек више пута јефтинији од самог меда. Додатна храна за пчеле се
спрема и користи у облику шећерног сирупа и погача. Сируп се углавном
користи у периоду године када су пчеле активне ван кошнице (крај лета,
почетак јесени, почетак пролећа), а погаче могу наћи своју примену преко
целе године. Погаче се најчешће примењују у другој половини зиме. Због
појаве новог легла и повећаних потреба у храни, клубе пчела се креће нагоре,
а не на бочне рамове са медом. Због тога се погача ставља на сатоноше, што
ближе клубету. Што се тиче употребе погача у сезони, нарочито су погодне
за удаљене пчелињаке, јер је њихово коришћење дуготрајније. Примењују се

у време беспашне сезоне и када је повећан ризик од грабежи. Њима се може
стимулисати интензивнији развој пчела и извођење младих пчела које ће
презимити.
Прихрањивање пчела шећерним сирупом у циљу повећања резерви
хране треба завршити до краја августа (евентулно до 15. септембра).
Уколико се прихрањивање обавља великим количинама шећерног сирупа,
крајем лета (у септембру) долази до исцрпљивања пчела које ће зимовати,
услед мобилисања већих количина протеина њиховог организма у виду
ензима за инвертовање сахарозе из шећерног сирупа. Такве пчеле ће у
пролеће бити мање способне да хране легло, те ће целокупна заједница
стагнирати или чак пропасти. Осим тога, велике количине меда који је
добијен прерадом шећерног сирупа крајем лета и почетком јесени остаје
непоклопљен, те може доћи до појаве плесни, ферментације и других
непожељних процеса. За прихрањивање пчела сирупом у циљу повећања
зимских резерви меда препоручује се однос шећера и воде 2 : 1, како би се
што брже попуниле резерве. Многи су против овако високе концентрације
шећера, која знатно оптерећује и исцрпљује пчеле. Друга препорука је 60%-
ни шећерни сируп (1,5 kg шећера и 1 kg воде). За пролећно прихрањивање
препоручује се однос шећера и воде 1 : 2, који је најсличнији као и у
нектару. Повећана количина воде у пролећном сирупу олакшаће снабдевање
пчела водом. Сматра се да 0,5 kg шећера додатог по улици не исцрпљује
пчеле, 1 kg по улици умерено исцрпљује пчеле (само у нужди), док је 1,5 kg
шећера по улици недопустиво. Од сваког килограма шећера унетог у виду
сирупа пчеле за сопствене потребе утроше 200 g, а лагерују 1 kg меда (са
20% воде). Поред прихрањивања пчела у циљу повећања резерви меда за
зиму, може се вршити и јесење подстицајно прихрањивање којим се матица
стимулише да носи јаја како би што више младих, здравих и виталних пчела
ушло у зиму. Јесење подстицајно прихрањивање пчела врши се када дневни
унос нектара падне на 100–200 g или вага покаже нулту или негативну
промену тежине кошнице. Обавља се највише до 48 дана (21 за излегање
пчела + 27 за потпуни развој и прве излете пчела) пред престанак излетања
пчела.
Шећер за прихрањивање пчела је, по хемијској природи дисахарид
сахароза, чији је молекул изграђен од по једног молекула глукозе и фруктозе.
Ова два моносахарида су најзаступљенији и у меду. Међутим, шећер додат у
виду погаче или сирупа пчеле морају најпре ензимски да прераде, односно да
га »инвертују« разлагањем сахарозе до глукозе и фруктозе. Пошто овај
поступак мобилише протеинске резерве организма пчеле и, самим тим их и
исцрпљује, пронађени су поступци којима се врши претходна хидролиза
сахарозе. Постоји могућност киселинске и ензимске хидролизе. Киселинска
хидролиза се врши минералним или органским киселинама. Мање је погодна
за припремање (инвертовање) шећера, јер као међупроизвод настаје за пчеле

токсичан хидроксиметил-фурфурол (HMF).
Протеини. Највећу количину протеина пчеле обезбеђују из полена
медоносних и других биљака. На планети Земљи живи око 25.000 врста пчела
које су, заједно са биљкама цветницама коеволуирале и развиле узајамне
прилагођености, у циљу ефикасног опрашивања (са аспекта биљке), али и
обезбеђења хране за себе и потомство (са аспекта пчела). Полен се користи за
исхрану ларви, а неопходан је и за младе пчеле, матицу и трутове. Највеће
количине протеина, односно полена, пчелама су потребне у сезони
интензивног гајења легла, изградње саћа и при преради нектара у мед. Полен
различитог порекла садржи 4–42% сирових протеина, док перга у ћелијама
саћа садржи око 20% (табела 222). У полену биљака које се опрашују ветром
увек је мање протеина него у полену биљних врста које опрашују инсекти.
Полен биљака се разликује не само у количини протеина, већ и у амино-
киселинском саставу. Есенцијалне амино-киселине за пчеле су треонин,
валин, метионин, леуцин, изолеуцин, фенилаланин, лизин, хистидин, аргинин
и триптофан.
Табела 222. Хемијски састав полена различитих биљака, % (Кривцов и сар.,

1999)
Биљка Протеини Масти
Багрем 24,2 12,1
Бреза 24,1 3,3
Јабука 18 -
Лешник 30,1 4,2
Бор 10,7 5,9
Јелка 15,4 15,7
Кестен 18,7 11,3
Краставац 22,9 -
Кукуруз 4,5 1,4
Маслачак 10,6 12,9
Траве 4,7 2,8
Детелина 21,1 14,4
Фацелија 29,5 -
Хељда 14,1 2
При сакупљању полена у природи, пчеле не праве разлику у

нутритивној вредности различитих врста, јер су вероватно вођене мирисом
медоносног биља. Због свега наведеног, неопходно је да пчеле имају на
располагању различите врсте полена. Пчеле могу да надокнаде
неодговарајући квалитет и квантитет протеина повећаном конзумацијом
полена, али је ова могућност ограничена и негативно утиче на развој
пчелињег легла. Радилице у слабијем друштву конзумирају више полена и

одгоје више легла по пчели, него радилице у јачим дриштвима.
Старије пчеле-поленарице сакупљају полен са цветова у
преподневним сатима, када је влажност ваздуха већа, услед чега се зрнца
полена лакше слепљују, а већи број цветова је отворен. У кошници се
полен лагерује у ћелије саћа, сабија и залива танким слојем меда, који
спречава појаву плесни. Одрасле радилице (старе 1–14 дана) снабдевају се
протеинима конзумирањем полена, а одрасли трутови храном коју
припремају младе радилице и која представља мешавину жлезданих
секрета, полена и меда. Ларве и одрасле матице добијају протеине у виду
матичног млеча (poyall jelly) који, у виду секрета млечне жлезде, луче
радилице старе 5–15 дана. Матични млеч је кремаста супстанца
млечнобеле боје, са 65–67% суве материје која садржи, у највећем
проценту протеине, липиде, смањену количину шећера, B витамине,
витамин C и минерале.
Слика 151. Рам са пергом
Покривање дефицита протеинске исхране пчела врши се

додавањем полена или заменом за полен. Без обзира на комбинацију
различитих хранива, не може се постићи потпуна супституција полена.
Зато је и додавање полена најбољи начин обезбеђења потреба пчела у
протеинима. Осим тога, присуство полена у различитим облицима додате

хране за пчеле подстиче њено конзумирање. Полен за додатну исхрану
пчела или за медицинске и козметичке сврхе сакупља се у пролеће помоћу
различитих типова сакупљача (хватача) полена и конзервише – сушењем
или додавањем меда или шећера. Поред тога, у јесен је могуће одвојити
рамове са прерађеним поленом (пергом) и користити их као додатак у
случају дефицитарне протеинске исхране пчела у наредној сезони.
Међутим, хранљива вредност полена се смањује приликом складиштења.
Полен чуван годину дана стимулише развој подждрелних жлезда са 76%
мање у односу на свеж полен, а чуван две године не подстиче развој легла,
нити развој млечних жлезда. Објашњење је у интеракцији протеина и
угљених хидрата, услед чега долази до разарања појединих амино-
киселина. Додавањем лизина и аргинина може се обавити »регенерација«
хранљиве вредности полена. Испитивања различитих поступака
конзервисања полена у циљу што дужег очувања хранљиве вредности
нису дала жељене одговоре. Због тога се за допунску исхрану пчела
препоручује свеж полен.
Табела 223. Амино-киселински састав просечног полена (26,3% СП), изражен

у % сировог протеина и идеалан однос амино-киселина
Амино Амино-киселински састав Идеалан однос амино-
киселине просечног полена, % СП киселина, %
Аргинин 5,3 3
Изолеуцин 5,1 4
Леуцин 7,1 4,5
Лизин 6,4 3
Фенилаланин 4,1 2,5
Треонин 4,1 3
Триптофан 1,4 1
Валин 5,8 4
Као замена полена најчешће се користе сојино брашно, суви пивски

квасац и обрано млеко у праху. Очигледно је да ни једна од наведених замена
није идеална, јер не садржи све есенцијалне амино-киселине у оптималном
односу. Тако, на пример, соја и производи прераде соје садрже велике
количине лизина, али је есенцијални метионин дефицитаран, па је у оброке за
моногастричне животиње неопходно укључити и друга хранива. Слично
балансирању (састављању) оброка за непреживаре, и у исхрани пчела треба
користити могућност комбиновања више хранива ради међусобног
допуњавања хранљиве вредности. У литератури се препоручује мешавина

сојиног брашна, сувог пивског квасца и обраног млека у праху у односу 3 : 1 :
1 за исхрану пчела. У циљу повећања биолошке вредности протеина соје,
млека у праху и квасца, додаје се жуманце у праху и комерцијални казеин, а
ради подстицања пчела да узимају различите замене за полен користе се
мирисне материје и шећери, као што су анисово уље и тамни рум.
Липиди, витамини и минерали. За медоносне пчеле полен је не само
извор протеина, већ и липида. Липиди имају енергетску, али и градивну
улогу. У различитим врстама полена установљено је 16 различитих масних
киселина од којих је најзаступљенија палмитинска (засићена), а за њом следе
миристинска (засићена), линолна (незасићена), олеинска (незасићена),
линоленска (незасићена) и стеаринска (засићена). Поред масних киселина,
присутно је и седам стерола (укључујући и холестерол), као и моно-, ди- и
триглицериди. И поред значајне улоге масти за пчеле, њихово посебно
додавање у прихрани и прехрани пчела се не обавља.
Главни извор витамина за пчеле је, такође, полен. Полен садржи
тиамин, рибофлавин, пиридоксин, пантотенску киселину, ниацин, фолну
киселину и биотин, који су есенцијални за развој већине инсеката. Највеће
потребе медоносне пчеле за витаминима је у периоду када лучи млеч и
учествује у исхрани легла и матице. Додавање витамина у виду њиховог
комплекса или витаминско-минералних препарата врши се преко
шећерног сирупа. У сувој материји полена, минерали су заступљени са
2,5–6,5%, те је полен природан извор не само протеина, масти и витамина,
већ и минерала. У полену су најзаступљенији K, P и S, нешто мање Cа, Mg
и Na, а најмање вредности су установљене за Fe, Zn, Mn и Cu. Минерали
се могу укључивати у прихрану и прехрану пчела преко одговарајућих
препарата.
Вода. Највеће потребе пчела за водом су у пролеће, због
интензивног развоја друштва и увећања легла, за чију је исхрану потребна
велика количина матичног млеча. У току изузетно топлих дана ( 35,5°C у
рејону легла) повећавају се потребе за водом, јер она служи и за
расхлађивање унутрашњости кошнице. Пчеле се у природи снабдевају
водом из нектара или праве посебне излете у циљу доношења потребне
воде у кошницу. Пчела сакупљачица нектара дневно излеће 10–15 пута,
сакупљачица полена 3–5 пута, а водоноша и до 100 пута. У недостатку
хигијенски исправне воде, пчеле слећу на барице, појила за домаће
животиње, па чак и на канале са осоком. Због свега тога треба добро
размислити о положају пчелињака и обезбеђењу хладовине у току лета. Да
би се смањило ангажовање пчела на овим пословима, постављају се
специјалне појилице са хигијенски исправном и питком водом у близини
кошница.
ИСХРАНА ДИВЉАЧИ
У повољним условима, дивљач је у стању да све своје потребе

задовољи на рачун природно произведене хране. Међутим, више је разлога за
прихрањивање дивљачи. Као прво, зимски услови и престанак вегетације
доводе до опште оскудице у природној храни, па је то и најчешћи разлог за
додатну исхрану у ловиштима. Затим, човекова активност у пољопривреди и
смањење природних станишта (шума и поља) ограничавају природну исхрану
дивљачи. Због тога је неопходно интервенисати често током целе године,
како би се на неком станишту држао и већи број животиња него што
измењени природни услови исхране дозвољавају. Осим тога, у појединим
земљама све је заступљеније фармско гајење дивљачи. Тако је, на пример, на
Новом Зеланду у 1990. години производња меса јелена износила 4.500 t, или
520 kg/ha. У Канади се фармски гаји око 100.000 јелена, што чини око 20%
укупног броја. Исхрана утиче на варијабилност телесне развијености и
квалитет трофеја (одстрелна маса, парогови, кљове, кожа...) као и губитке код
дивљачи.
Исхрана срна и јелена

Најбројнији дивљи преживари у нашим ловиштима су срна (Capreolus
capreolus) и јелен (Cervus elaphus L.), док су, у малом броју, на неким
теренима заступљени јелен лопатар, муфлон и дивокоза. Срне и јелени се
убрајају у хербиворе, руминанте и цервиде. То су животиње са
вишекоморним желуцем који су, захваљујући постојању симбиотске
микрофлоре (бактерије, протозое и гљивице) способни да ефикасно користе
различиту храну биљног порекла, било да се ради о природној или додатој.
На основу анатомије дигестивних органа, дивљи преживари се деле на три
групе: оне који брсте, који пасу и који користе оба начина исхране. Као
екстреми у коришћењу хране су белорепи јелен (Odocoileus virginianus), који
се храни брстом и бизон (Bison bison), који се храни пашом, док је јелен
(Cervus elaphus L.) у том погледу нутритивно флексибилан. Срна се
класификује као концентратни селектор и храни се претежно брстом,
бирајући најхранљивије делове биљака. Преживари који брсте су најбоље
прилагођени за хранива која у почетку брзо ферментишу. Преживари који
пасу варе биљну храну спорије али комплетније, док трећа група користи
наведена хранива мање успешно, али је флексибилнија.
Исхрана дивљачи 989
Исхрана срна и јелена је сезонски променљива и циклична. Под

ендокринолошком је контролом, односно директно зависи од нивоа
пролактина у крви, а обрнуто од мелатонина (или тестостерона код мужјака).
Апетит је чврсто повезан са сезоном, највећи у току лета и минималан у току
зиме код женских грла, као и у зрелом добу мужјака.
Слика 152. Органи за варење јелена
Сазнања о исхрани доместицираних преживара могу се искористити у

циљу прецизирања потреба за срне и јелене. Међутим, чињеница је да постоје
и одређене разлике, пре свега у способности коришћења хране. Срне су
животиње мање телесне масе и запремине органа за варење, па су самим тим
приморане да користе сварљивију храну у односу на јелене. Пораст јелена је
сезонски, и смањен интензитет зимског пораста се надокнађује летњим
порастом. Према истраживањима која су на срнама, јеленима, јеленима
лопатарима и муфлонима извршена још 70-их година прошлог века,
енергетске потребе дивљих хербивора за одржавање износе 460 кЈ МЕ/kg0,75.
Потребе гравидних јединки у првих 2/3 бременитости су за 25% веће од

потреба за одржавање, а потребе женки у задњој трећини бременитости, као и
потребе подмладка и мужјака којима расту рогови веће су за 50%. Сматра се
да највеће потребе имају дојне женке, и оне су за 100% веће од потреба за
одржавање. Препоруке новијег датума за пораст су 8,8 kcal/g за 6-18 месеци
старе јелене и 13 kcal/g за кошуте. На крају бременитости се повећавају до 1,2
Mcal/дан. Дневне препоруке за пораст рогова су 2,9 kcal/W0.75. У току првог
месеца лактације млеко јелена садржи 8-13% масти, 7-9% протеина и 4,5%
лактозе, а количина млека на врхунцу лактације је 2,5 l. Са смањењем
продукције млека у току лактације повећава се концентрација енергије, од 1
до 1,7 kcal/g. Енергетске потребе јелена, зависно од телесне масе, дате су у
табели 224.
Табела 224. Сезонска маса јелена (М=kg) и препоруке за метаболичку

енергију (Е=Mcal/дан)
Старост
Кошута Јелен
Доба
Месеци 3-15 15-27 3-15 15-27
године Одрасла Одрастао
месеци месеци месеци месеци
М Е М Е М Е М Е М Е М Е
1. Сеп.-
Јесен 43 3,6 85 5,5 95 5,5 48 3,8 105 5,7 190 4,5
1.Нов.
1. Нов.-
Зима 50 4,3 85 5,3 90 5,3 60 4,5 93 6,7 150 8,4
1. Апр.
1. Апр.-
Пролеће 60 5,3 86 5,7 86 5,7 70 6,5 93 7,4 150 10,0
15. Мај
15. Маy-
Лето 68 5,0 88 11,2 88 11,2 80 6,2 98 7,2 152 9,1
1. Сеп.
Потребе у протеинима се исказују у односу на енергетске потребе и

износе у просеку 1:5,5 (1 g ССП на 1 g СЈ). У првој години живота јелена
неопходно је обезбедити 16% протеина, док је за друге категорије овако
велика количина неопходна једино у пролеће или на почетку лета, када су
потребе повећане. Зимска исхрана одраслих животиња може се задовољити
са 8-10% протеина, али се препоручује 12%.
Потребе у минералним елементима, пре свега калцијуму и фосфору,
највеће су у дојних јединки, затим у задњој трећини бременитости, као и у
мужјака у периоду раста рогова. Рогови јелена могу мерити и 10 kg. Маса
парогова срндаћа је у просеку 500 g (250–900 g), са око 90 g калцијума и 50 g
фосфора, а период њиховог раста (парожења) траје 120 дана. За то време,
дневно депоновање калцијума је око 5 g и фосфора око 4 g. Међутим, треба
узети у обзир да је искористивост фосфора и калцијума из различитих
хранива најчешће око 40%. Ове потребе се задовољавају из природне хране,

али знатно ефикасније додатом храном, пре свега индустријски
припремљеним смешама.
Табела 225. Утрошак хранљивих материја зависно од физиолошког стања

срне, g (Nečas, 1972)
Однос
Сува
Категорија Телесна маса Протеини CаО P2О5 CаО:
маса
P2О5
Срњаци старији ТМ/грло=20,89 kg 980 122 10 6
1:0,64
од 1 године На 10 kg ТМ 478 60 5 3
ТМ/грлу=22, 46 kg 933 107 9 5
Јалове женке 1:0,57
На 10 kg ТМ 416 48 4 2
Срњаци до 1 ТМ/грлу=12,42kg 703 117 7 10
1:1,53
године На 10kg ТМ 566 95 5 8
Гравидне срне ТМ/грлу=22,82 kg 1528 179 11 12
1:1,09
и дојиље На 10 kg ТМ 670 78 5 5
Дојиље до 3. ТМ/грлу=22,08 kg 2429 275 16 16
месеца 1:0,99
На 10 kg ТМ 1100 125 7 7
лактације
Сточна со се даје у форми камене соли за лизање, а срни је дневно

потребан 1 g соли, јелену 6 g, односно 3 kg соли за јелена у току године и 1-
1,5 kg за срну.
Природна храна
Врсте биљака које учествују у исхрани срна и јелена одређују се на

основу њихове идентификације у буражном садржају или фецесу. Главна
природна храна срна и јелена су паша и брст, уз нешто шумских плодова
(храстов и буков жир, кестен, воће, печурке...). У зимској исхрани срна
одређену важност имају и пољски остаци ратарских култура. Природна храна
је далеко разноврснија у односу на храну домаћих животиња. Срнећа дивљач
је селективнија од јеленске, па конзумира у већој мери пупољке, изданке и
лишће из вршног дела биљке, односно храну богатију протеинима. Уопште
гледано, потребе срнеће дивљачи за протеинима у оброку веће су у односу на
јеленску дивљач.
У летњој исхрани срна и јелена доминирају зељасте биљке. Осим
тога, установљено је да око 10% летњих оброка за срне чине гранчице
дрвећа и жбуња, па и кора, као и да летња храна двогодишњих и старијих
срна садржи више семена и плодова него једногодишњих. Насупрот томе,
у зимским условима када престаје вегетација, а снег покрива и оно мало
преостале зелене или сасушене траве, исхрана дивљих преживара се

базира на брсту. У таквим условима животиње конзумирају пупољке,
младе изданке и гранчице, нарочито доњег слоја вегетације. Поред тога,
гуле кору дрвећа, шибља, чак и воћа. Због тога могу причинити и одређену
штету. Штета коју срне могу да начине на пољопривредним усевима је
углавном мања од 1% и, према томе, готово је занемарљива. Укупна штета
за шуме и воћњаке може бити и значајна у периодима већих оскудица
природне хране, или уколико се број дивљачи повећа изнад капацитета
ловишта.
Додатна храна
Зелена храна. Одговарајућим агротехничким мерама, пре свега

хидромелиорацијом водоплавних и влажних земљишта, затим дрљањем,
ђубрењем и кошењем може се постићи промена ботаничког састава у
деловима ловишта, и тиме повећати квалитет и квантитет природне хране.
Природна испасишта треба косити или тарупирати два пута годишње, дрљати
једанпут и ђубрити са 100 kg минералног ђубрива по хектару. За ритске
шуме препоручује се тарупирање закоровљених шумских чистина, као и
паљење тршћака и шаша, као и друге сличне вегетације карактеристичне за
подводне терене. Паљење се обавља у марту месецу, пре него што крене
вегетација, а при том се пази да пожар не оштети шуму. За грло јеленске
дивљачи препоручује се 0,1 ha природних испасишта у ограђеном ловишту и
0,05 ha у отвореним ловиштима. Поред тога, данас се у ловиштима плански
гаје култивисане биљне културе у циљу производње квалитетније хране за
дивљач. За ову сврху најпогодније су лептирњаче (бела детелина, луцерка,
грахорица...), жита (кукуруз, раж, овас...), коренасто-кртоласте биљке (репа,
кромпир, чичока...), купусњаче (репица, сточни кељ) и др. Нарочито је
значајна луцерка, као вишегодишња биљна врста, која се одликује високом
хранљивом вредношћу, високим приносима, отпорношћу према суши и
ниским културама, али и различитим начинима коришћења: за пашу, сено,
силажу или као дехидрирана и пелетирана. Вредна култура за ловишта је и
чичока, јер срнама и јеленима нуди надземну зелену масу као и гомоље у
земљи. Набројане биљне врсте животиње могу користити директно, у
зеленом стању и за испашу, док се вишкови спремају (конзервишу), пре свега
за зимске интервенције у исхрани, и то у виду сена, силаже и сенаже,
утрапљених плодова и концентроване зрнасте хране. Сматра се да је
оптимална површина ораничних парцела 0,05 ha/грлу јеленске дивљачи у
ограђеном ловишту и 0,03 ha/грлу у отвореном ловишту. Површина сејаних
травњака (заснованих травно-легуминозним смешама) треба да износе 0,04
ha/грлу јеленске дивљачи у ограђеним ловиштима и 0,02 ha/грлу у отвореним
ловиштима. Засејане површине треба формирати на више међусобно
удаљених места у ловишту, како би се тиме извршила и природна дисперзија
животиња у потрази за храном. Сетва култура треба да буде организована по

моделу зеленог конвејера, и тиме омогући континуирано пристизање зелене
хране у току вегетације. Поља са засејаним културама треба, по могућству
оградити, а дивљачи допустити улазак тек када биљке стигну у оптималну
фазу за коришћење.
Уколико се животиње држе у гатерима и оборима, могућа је и додатна
исхрана у виду накошене зелене масе. У току зиме коришћење зелене хране
често спречава дебели слој снега, па се препоручује да трактор са раоником
очисти поједине површине, храну учини доступном, а уједно и срнама
омогући лакше кретање.
Сено је традиционално најзначајнија кабаста храна за
доместициране преживаре, а по хранљивој вредности најзначајније је
луцеркино. Осим тога, сено је најпогодније храниво за купопродају,
лагеровање и чување, дистрибуцију по ловишту и снабдевање животиња у
дужим временским интервалима. Практично не постоји опасност да сено
намењено срнама и јеленима конзумирају неке друге животиње а једини
услов за очување његове хранљиве вредности у хранилиштима у дужем
периоду је заштита од кише и снега – надстрешницама. Међутим,
специфичност срна је да конзумирају веома мале количине сена, јер су
навикле на храну са више од 40% влаге. Тако, на пример, од укупне
дневне количине хране, јелени и муфлони конзумирају понуђено сено у
количини од 8–12%, а срне само 1%, односно 15–20 g/дан. Ова чињеница
указује да сено не може бити једина понуђена храна за срне и да га треба
давати по вољи (ad libitum). С обзиром да дивљи преживари, а нарочито
срне, узимају мале количине сена, неопходно је обезбедити максималан
квалитет тог хранива. Балирано сено представља најпогоднији облик за
транспорт и дистрибуцију у ловишту, али под условом да је максимално
очуван квалитет сена, без појаве плеснивости, а механички губици сведени
на минимум.
Лисник. Спрема се у ловиштима која немају могућности за набавку и
припрему квалитетније хране. Уколико се лисник добро спреми, по
хранљивој вредности може бити сличан травном сену осредњег квалитета. За
спремање лисника најбоље је користити врсте дрвећа које јелен и срна радо
конзумирају: багрем, храст, јасен, јасику, липу, тополу и избојке дрена, свиба.
Могу се користити купина и дивља малина, које јелен и срна такође радо
конзумирају. Осим тога, у лисник треба стављати коприву и жбуње
боровнице.
Храна за брст и глодање. Ради се о накресаним гранама или
обореним стаблима иве, јасике, јабуке, јеле и белог бора. Посебна посластица
за срне и јелене је имела која може да се скине са дрвећа различитих врста на
којима паразитира.
Коренасто-кртоласта хранива и воћни плодови. Наведена хранива

(репа, мрква, чичока, јабука и сл.) одликују се високим садржајем воде,
великом сварљивошћу суве материје и малим процентом протеина, масти,
калцијума и фосфора. Сува материја се, највећим делом састоји од лако
растворљивих угљених хидрата. Препоручује се да је за исхрану дивљачи
боље користити шећерну него сточну репу, јер је прва хранљивија. Највеће
количине репе треба давати у пролеће (март–април), јер најповољније делује
на здравље дивљачи и смањује штете од гуљења коре.
Чичока (Heliantus tuberosus L.) се може гајити у самим ловиштима, за
надземну зелену масу или кртоле у земљи. Јелени и срне радо користе њене
надземне изданке, али и кртоле које копају папцима. Да би им се олакшао
приступ, потребно је површине под чичоком плитко узорати. Кртоле чичоке
могу конзумирати и дивље свиње, које их ваде ријући земљу у ремизама.
Једном заснована парцела под чичоком може да се одржава годинама (и
деценијама). Кртоле чичоке имају танку покожицу, те се извађене из земље
не могу складиштити, нити чувати на дуже време.
У исхрани дивљачи могу се користити и воћни плодови, пре свега
јабуке, и то у годинама хиперпродукције када ниске цене ових плодова то
дозвољавају.
Коренасто-кртоласта хранива и воћни плодови се лако кваре,
плесниве и труну, те се мора обратити нарочита пажња на њихово
складиштење и чување. За употребу коренасто-кртоластих хранива и воћних
плодова у ловиштима највећи проблем су ниске зимске температуре које могу
довести до замрзавања. Употребу оваквих хранива би требало ускладити са
прогнозираном температуром. Репе и слична хранива треба давати док
температура не падне испод 0°C. Иначе, смрзнута храна може да доведе до
пролива, коме је нарочито наклоњена срнећа дивљач. Здрава дивљач,
навикнута на конзумирање сочне хране, добро подноси и мање количине
смрзнуте хране. Крупније плодове, пре свега сточне и шећерне репе, треба
пре давања животињама обавезно исецкати, уз претходно уклањање
механичке нечистоће (земље и песка). Ради лакше и брже дистрибуције,
препоручује се чување наведених плодова у траповима, у близини
хранилишта. Трапове треба добро обезбедити од дивљих свиња, уколико их
има у ловишту.
Силажа и сенажа. Силажа је потенцијално важно храниво за дивље
преживаре наших ловишта, управо због чињенице да срне и други дивљи
преживари наших ловишта радије конзумирају храну са 40% и више влаге.
Осим тога, силажа са влагом од 60–65% представља важан извор воде за
дивљач у периоду године када се појила смрзну.
Слика 153. Хранилиште за јелене са силажом

(ловиште Плавнa код Бача)
За коришћење силаже у додатној исхрани срна код нас постоје мала

искуства, за разлику од праксе која се више година користи у гајењу јелена у
ограђеним ловиштима. Давање силаже треба ускладити, слично као и за
коренасто-кртоласта хранива, са прогнозираном температуром и тиме избећи
замрзавање. То је један од највећих проблема при коришћењу овакве хране у
зимским условима. У литератури се наводи да исхрану силажом треба
обављати све док су температуре изнад 5°C. Да би се избегло њено
смрзавање, предлаже се да се силажа у хладнијим данима расподељује око
подне, како би је животиње појеле до вечери или исте вечери, пре него што се
температура битније спусти. Осим тога, преко расподељене силаже може се
ставити слој плеве или исецканог луцеркиног сена, који ће такође смањити
опасност од смрзавања. Треба обратити максималну пажњу на квалитет
силаже, с обзиром на велики број фактора који га диктирају (анаеробност,
шећерни минимум, оптимална влажност, температурни интервал...).
Количина силаже која се расподељује треба да је довољна само за једно
храњење, јер се остаци брзо кваре.
Најчешће се користи силажа кукуруза, али је за њу карактеристично
обиље енергетских материја (сматра се полуконцентратом) и дефицит
протеина. Насупрот томе, силажа луцерке и других легуминоза је богатија
протеинима. Због тога се ове две силаже одлично допуњавају у погледу
хранљиве вредности, како за доместициране преживаре, тако и за дивље
хербиворе. Веома је интересантна сенажа луцерке, храниво добијено
редукованом ферментацијом у биљном материјалу са 40–60% влаге, која се

може ефикасније користити у условима ниских температура. Препоручује се
да се при силирању трава, у полазну биљну масу укључује и мања количина
шумског биља и гранчица дрвећа, које срне и јелени радо брсте (на пример,
храст, буква, јасен, граб, врба, оскоруша, јабука и др.). На тај начин се може
додатно побољшати укус и арома спремљених силажа и подстаћи
конзумирање додате сочне хране. Овакве додатке не треба користити при
силирању кукуруза и луцерке. У старијој литератури се препоручује
припремање “ловне” силаже, посебно за срнећу дивљач. Ова силажа треба да
садржи 80–90% изданака дрвећа и зељастог биља шумског порекла, до 10%
пољопривредних култура, затим до 5% гранчица боровнице и вреса и до 5%
гранчица четинара. У циљу обезбеђења шећерног минимума додају се
пољопривредне културе (силажни кукуруз, на пример, до 10% и меласа 3–5%
од укупне масе зелених биљака).
Пример пуног оброка на бази силаже за срне у време дубоког снега
када је смањена могућност узимања природне хране, као и за јелена држаног
у обору, дат је у табели 226.
Табела 226. Оброци за срне и јелене на бази силаже (Шевковић и сар., 1991)
Храниво Количина, kg
Зимски оброк за срну:
Силажа (кукуруз + луцерка) 1,5
Овас 0,2
Сено По вољи
Оброк за јелена масе 200 kg гајеног у обору (у време раста рогова):
Силажа (кукурузна) 4,0
Сено легуминоза 1,5
Смеша концентрата (30% СП), пелетирана 1,5
Остала сочна хранива. За додатну исхрану дивљих преживара могу се

користити свежи репини резанци, пивски требер и различите воћне пулпе
које остају као споредни производи прерађивачке индустрије. Поред
проблема замрзавања ових хранива, треба имати на уму и њихову велику
кварљивост, као проблем набавке, транспорта од места добијања до ловишта
и дистрибуције животињама.
Концентрати. Као што само име каже, ради се о хранивима са
великом концентрацијом енергије и протеина. Постоји велики број
концентрованих хранива која се користе у исхрани домаћих животиња, и која
се деле на зрневље биљака, споредне производе прехрамбене индустрије,
хранива животињског порекла и индустријски произведене смеше. Међутим,
дивљи хербивори нерадо узимају суву концентровану храну, суве репине
резанце и уљане погаче у крупним комадима. Насупрот томе, радо
конзумирају влажне репине резанце (свеже или поквашене), као и мешане

оброке на бази сочних хранива и концентрата, што додатно компликује
исхрану срна у ловиштима за време зиме и ниских температура.
За зимску исхрану дивљачи нарочито су значајни фабрички
произведени концентрати, односно потпуне смеше. С обзиром на недовољно
познавање потреба срна и јелена у хранљивим материјама, као и на чињеницу
да иста хранилишта користе различите категорије ових животиња, треба
конципирати једноставне смеше, у складу са прецизним нормама за домаће
преживаре, пре свега овце. Пример једне такве смеше је дат у табели 227. У
циљу бољег конзумирања концентрата, у смеше треба укључити одговарајуће
врсте ароматских додатака, који се задњих година појављују и на нашем
тржишту. То су, конкретно за дивљач, ароме цитруса, коморача, аниса, јабуке
и тимика.
Најбоље је да концентрати буду у виду пелета, јер је тако
онемогућена декомпозиција, смањена могућност за микробиолошку
контаминацију, и готово онемогућено непланирано конзумирање хране од
стране птица. У виду пелета може се давати и луцерка, која се користи као
извор протеина и калцијума.
Слика 154. Јелени на хранилишту

У недостатку концентрата, може се користити и зрно житарица.

Најчешје је то зрно кукуруза, које је најбогатије скробом, односно енергијом.
Кукуруз се може давати у клипу, чиме се отежава шумским птицама да га
односе. Добра храна за срне може бити и зрно овса, због свог комплекснијег
састава, али је већа могућност да га конзумирају шумске птице.
У смеше концентрата се обавезно укључују минерална хранива (као
извори макроелемената) и минерално-витаминске предсмеше. Због високих
потреба у микросастојцима током зиме, препоручује се укључивање
премикса у двоструким количинама, да би срне и јелени могли и у условима
малог конзумирања да уносе ове важне материје у задовољавајућим
количинама.
Плодови дивљих биљака. Део потреба може бити задовољен
употребом природне хране која је прикупљена у јесен: храстовог и буковог
жира, као и кестена. Оваква храна мора бити претходно добро осушена и
правилно ускладиштена, да не би дошло до појаве плесни. Поред тога, кестен
мора бити здробљен, јер га срне не могу конзумирати у целом комаду. За
једно грло срнеће дивљачи потребно је дневно 300–500 g кестена.
Плодови дивљих воћака. Срне и јелени радо конзумирају дивље
јабуке, крушке, оскорушу, глог, црни трн и др. Плодови попут крушке или
оскоруше могу да се осуше и у таквом стању користе за зимску исхрану.
Количина додатне хране и техника исхране. Зависи, пре свега од

типа ловишта, и већа је у ограђеним ловиштима, узгајалиштима и
зимовницима, у односу на отворена ловишта. Допунска исхрана се врши
углавном у току зиме, и у малој мери у јесен (табела 227). У току лета, у
природним условима евентуално се практикује само давање мањих количина
концентрата, пре свега за дојне женке са младунцима. У ограђеним
ловиштима концентрат се даје јеленима од марта до августа месеца, када се
завршава пораст и чишћење парогова, а кошутама у последњој трећини
бременитости и прва три месеца лактације. За јелене који се држе у оборима
или гатерима неопходно је прихрањивање преко целе године.
Почетак, количина и крај прихрањивања дивљачи зависе највише од
количине природне хране коју дивљач може да нађе у ловишту. Међутим, те
могућности се мењају из године у годину. Општи принцип је да се са
прихрањивањем почне раније, у новембру или чак крајем октобра, како би се
животиње до периода великих хладноћа, дубоких снегова и недостатка
природне хране навикле на хранилишта и на конзумирање додате хране. Ово
се нарочито односи на јелене, који се теже привикавају на хранилишта у
односу на срне. Осим тога, ранији почетак прихрањивања омогућава
стварање већих телесних резерви животиња за наступајуће хладне дане. У
почетку прихрањивања треба користити мање количине хране, и оне врсте
које ће дивљач најрадије конзумирати. Пошто се животиње навикну, оброци
се повећавају, а избор хранива се проширује. Дистрибуција хране врши се

рано по подне (зависно од дужине зимског дана) тако да животиње могу
појести понуђену храну пре мрака.
Табела 227. Допунска исхрана одраслих грла јеленске дивљачи (Новаковић,

1999)
Дневна Количина
Врста хране Период количина, за сезону,
kg kg
Отворена ловишта
1. децембар – 28.
Кукуруз–клип 0,3 27
фебруар
Луцерка–сено 1. децембар – 31. март 1 120
1. септембар – 30.
Репа 0,5 30
октобар
Кукурузна силажа са 15. децембар – 15.
1,0 90
пивским тропом март
Со Током целе године 3
Већа ограђена ловишта са добром природном храном
15. новембар – 28.
Кукуруз клип 0,6 63
фебруар
Овас 0,6 63
фебруар
Луцерка–сено 1. децембар – 15. март 1,2 126
1. септембар –30.
Репа 2,0 180
новембар
Кукурузна силажа са
1. децембар – 31. март 2,0 240
пивским тропом
Интензивна узгајалишта и зимовници
Кукуруз клип 1,0 120
фебруар
Овас 0,6 72
фебруар
Луцерка–сено 1,5 202
март
1. септембар –30.
Репа 1,5 135
новембар
Кукурузна силажа са
1. децембар – 31. март 3 360
пивским тропом
У циљу што правилније исхране дивљачи, неопходно је на време

планирати, обезбедити и користити три типа хранива: концентрована,
кабаста и сочна. Концентрованим хранивима се обезбеђују потребне
количине енергије, протеина, минерала и витамина, кабастим целулоза која
је незаменљива у правилној исхрани свих преживара, а сочном нормалан
ток варења. Избор допунских хранива треба ускладити са избором природне
хране. На пример, у ловиштима са кукурузиштима која се касно убирају
срне обезбеђују максималне количине концентроване хране и обраћају мало
пажње на хранилишта. То се нарочито односи на парцеле која из
економских разлога и недостатка радне снаге остају необрана током целе
зиме. Такође, у годинама са обилним родом храстовог или буковог жира
прихрањивање ових животиња је од мањег значаја. У пролеће, срне своје
повећане потребе у протеинима и калцијуму лако покривају на
луцериштима, док се у току лета задржавају у већој мери на пољима са
пшеницом и јечмом. Међутим, брдско-планински тип ловишта је оскуднији
или у потпуности без оваквих извора хране, те је самим тим и зимско
прихрањивање далеко значајније.
Дистрибуција хране треба да се обавља на посебно уређеним местима
– хранилиштима. Хранилишта треба градити на пре свега мирним местима,
од ветра заштићеним и осунчаним, и по могућству у близини извора питке
воде. Осим тога, треба планирати и могућност осматрања хранилишта, у
циљу процене конзумирања хране, али и добар и лак приступ ради
дистрибуције хране. Треба по могућству конструисати и користити покретна
хранилишта и сваке године мењати њихова места, због смањења опасности
од преношења заразних болести и паразита. Претходно коришћена места за
хранилишта треба дезинфиковати.
При изградњи хранилишта за јеленску дивљач планирају се
капацитети за 10-20 грла, а за срнећу дивљач капацитети за 8-10 грла, колико
износи вечилина стада. Универзално хранилиште је приказано на слици 145,
јер омогућава истовремено снабдевање животиња и кабастом и
концентрованом храном. Силажу треба одвојено давати, у плитка и широка
корита, или на такозване крмне столове са страницама на склапање, ради
лакшег чишћења. Посебно треба уредити објекте за чување зрнастих
концентрата (пре свега кукуруза у клипу) и спречити да до те хране дођу
дивље свиње. Коренасто-кртоласта храна се може чувати у за то посебно
направљеним и ограђеним траповима, а силажа и сенажа у сило-објектима.
Сено се може пластити такође у ловиштима, и тиме привикавати срне још у
току лета на њено место. У циљу што бољег коришћења, стогови сена се могу
формирати наизменичним слагањем слојева сена и квалитетног лисника,
преко чега долази покретна надстрешница.
Слика 155. Хранилица за дивље преживаре
Поред хранилишта треба на одређеној висини поставити и блокове

камене или брикетиране соли за лизање. Погрешно је солити храну за срне и
јелене, нарочито лошег квалитета, како би се животиње подстакле да је
конзумирају. Тиме се организам животиња додатно оптерећује и повећавају
потребе у води, која може бити дефицитарна у неким типовима ловишта.
Далеко је боље со понудити одвојено, а животиње ће конзумирати само
потребну количину. Поједини аутори предлажу да се со оставља у пањеве
или шупља стабла од меких врста дрвета. Со као хигроскопна супстанца се
постепено растапа и прожима дрво, које срне гризу. Међутим, овакву со могу
лако да загаде друге врсте дивљих животиња. Кристална со може да се умеша
у чисту иловачу, и таква даје срнама и јеленима на конзумирање. Осим поред
хранилишта, солишта треба постављати и у близини природних (или
формираних) испасишта за срне, као и других места где се срне из одређених
разлога чешће задржавају.
Хранилишта за јелене у оборима су једноставнија и састоје се из
отворених корита, без надстрешница, пошто јелени брзо поједу расподељену
храну. У оборима обавезно треба обезбедити и појилишта. Кошуте и
подмладак треба држати одвојено од одраслих мужјака, који их ометају у
храњењу. Због агресивности одраслих мужјака, храну треба расподељивати
кроз посебне сигурносне отворе. Примери оброка за одрасле мужјаке јелене
(ТМ око 200 kg) дати су у табели 228.
Исхрана јелена у гатерима зависи од њихове величине, односно од
расположивости природне хране. У великим гатерима, при густини
насељености сличној као и у природи, практикује се само зимско

прихрањивање.
Табела 228. Примери оброка за исхрану одраслих мужјака јелена у оборима

(Шевковић и сар., 1991)
За одржавање живота:
Луцеркино сено 2 kg
Сточна репа 4 kg
Кукуруз (зрно) 1 kg
У време растења парогова:
Луцеркино сено 1,5 kg
Кромпир 2,0 kg
Кукуруз (зрно) 0,8 kg
Сунцокретова сачма 0,8 kg
Премикс (за говеда) + со 0,1 kg
За разлику од јелена, срна се тешко привикава и опстаје у

заробљеништву у оборима са мање од 500 m2 по грлу, без обзира на квалитет
исхране. Гајење срна је успешније уколико се држе у гатерима са више од
1000 m2 по грлу, и са доста природне хране. У току зиме, уздржни оброк за
срну може да се састоји од 2 kg сочне хране (репе, требера, силаже...), 250 g
концентрата и сена по вољи, а у току вегетације, уместо сочне хране треба
давати накошену зелену масу. Осим те хране, срнама треба понудити и
накресане гранчице од врсте дрвећа коју срна радо конзумира у природи
(храста, букве, врбе, оскоруше, јабуке, трешње и др.). У време јаких снежних
зима, осим хранилишта, срнама треба обезбедити и једноставна склоништа у
виду надстрешница са простирком од сламе.
Исхрана јелена лопатара

Код нас живи мали број животиња ове врсте, и то у оборима и
гатерима. Просечна маса одраслих грла је око 50 kg. Маса рогова је око
2,6 kg, чији раст траје око 130 дана. Избор хранива је сличан као и за срну и
јелена, јер се ради такође о преживару. Јелен лопатар није пробирљив, чак
штавише, сматра се великим прождрљивцем, а може да причини и велике
штете на ратарским усевима.
Уздржни оброк се састоји из 2–3 kg сочних хранива, 0,3 kg
концентрата и 0,25 kg сена лептирњача. Ливадско сено нерадо конзумирају. У
време парожења, дневне потребе у калцијуму су 11,5 g а у фосфору 8 g, док се
потребе у енергији и сварљивим протеинима повећавају за 50% преко
уздржних.
Исхрана муфлона
Ради се, такође о малом броју животиња код нас, телесне масе око
35 kg. И он спада у преживаре, али шупљороге (не одбацује рогове), што
значи да су потребе у калцијуму и фосфору за пораст рогова мање у односу
на јелена и срну. Јако је скроман у исхрани и само у веома тешким зимским
условима долази до хранилишта и конзумира додату храну. Зими радо узима
сецкано корење и кртоле, воћне плодове, наквашене репине резанце и
силажу. Од концентрованих хранива радо узима овас, кукуруз, жир, крмне
смеше и пасуљ. Сено је обавезна храна која се редовно полаже. Најбоље је да
сено буде посољено, јер муфлони радо конзумирају со. Дневне количине соли
за муфлона су око 2 g.
Муфлони се могу гајити и у оградама за различита испитивања или у
гатерима ради адаптације на ново станиште. У том случају се мора посветити
више пажње исхрани, која количински зависи од расположивости природне хране.
Исхрана дивокозa
Ретка је дивљач у нашим ловиштима, са телесном масом одраслих
грла око 25 kg. Храни се пашом у шуми, на пропланцима и међу стенама, а у
време зрења жита силази и до поља. Конзумира најхранљивије биљне делове
и шумске плодове. Ретко се прихрањује зими, из једноставног разлога јер се
тешко привикава на хранилишта. За додатну исхрану долази у обзир мали
број хранива, јер су дивокозе јако пробирљиве: квалитетно лиснато сено,
сецкана репа, зрно овса и сојина сачма. Нерадо конзумира понуђену силажу,
а јечам и пшеницу одбија. Со радо узима лизањем.
Исхрана дивљих свиња

Дивља свиња је сваштојед (омнивора) која храну тражи на површини
и испод земље. Потребе за одржавање живота дивље свиње су 377 кЈ
МЕ/kg0,75. Потребе за пораст и задњу трећину лактације веће су за 50% у
односу на потребе за одржавање, а за лактацију веће су за 100%. Дојне
крмаче масе око 80 kg и млечности од 2,5 kg/дан имају потребе приказане у
табели 229.
Исхрана дивљих свиња у природи се заснива на коришћењу паше,
различитих врста крупног семена, зељастих биљака, плодова дрвећа (храстов
и буков жир, кестен, црни орах), плодова дивљег воћа (јабука, крушка,
шљива, дуд), корења, кртола и луковица, печурки, шумских јагода, дивљих

малина и купина, инсеката и њихових ларви, црва (глиста), пужева, жаба,
рибе, змија, јаја и младунаца у гнездима на земљи, мишева, пацова и кртица,
као и стрвина (лешева). Поред тога, напада рањену и болесну дивљач, као и
младунце дивљачи. Дивља свиња са ораница конзумира жита (зелену масу и
зрно), кромпир, репу, шаргарепу и друге биљке, при чему прави и одређену
штету. Различити подземни делови биљака, до којих дивља свиња долази
ријући, у укупној исхрани у току целе године учествују са 21%, а максимум је
у пролеће (март и април) када чине 39% од укупне унете хране. Ријући земљу
у потрази за храном биљног и животињског порекла, дивља свиња чини
додатну корист земљишту и шуми. Жир и кестен учествују у оброцима преко
целе године, осим у јулу и августу када их још практично нема. Хранива
анималног порекла, пре свега глисте, ларве и мишеви, у исхрани дивље свиње
учествују свега са 4% (табела 230).
Табела 229. Потребе дивљих крмача у лактацији (Шевковић и сар., 1991)

Хранљиве материје Количина
Сува материја, kg 1,9
Скробне јединице, kg 1,35
Протеини, % 16
Cа, % 0,6
P, % 0,4
NaCl % 0,3
Врста и количина допунске хране зависи, пре свега од количине

природне хране у ловиштима, односно од сезоне.
Табела 230. Учешће хранива у садржају желудаца дивљих свиња у отвореним

ловиштима (Суханек, 1989)
Годишње доба %
Храна биљног Храна животињског
Остало
порекла порекла
Пролеће 93,40 6,34 0,24
Лето 93,56 4,28 1,16
Јесен 95,40 3,74 0,86
Зима 95,92 2,37 1,71
Просечно за целу годину 94,80 4,18 0,99
Летња исхрана дивљих свиња. Један од начина побољшања исхране

дивљих свиња је предузимање мера за повећање производње природне хране.
Тако, на пример, у газдовању шумама где живе свиње потенцирају се врсте
дрвећа чији су плодови значајна природна храна: храст, буква и дивље воће.
У циљу повећања продукције и поправљања ботаничког састава природних
испасишта за дивљу свињу, предлажу се као неопходне мере: кошење или
тарупирање два пута годишње; дрљање једанпут годишње и прихрањивање
са 100 kg/ha минералног ђубрива. Потребне површине природних испасишта
износе – у ограђеним ловиштима 0,03 ha/грлу дивље свиње и на отвореним
ловиштима 0,01 ha/грлу. Осим тога, треба заснивати и површине са травно-
детелинским смешама, луцерком и чичоком. Површина вештачких
испасишта у ограђеним ловиштима треба да износи 0,02 ha/грлу и у
отвореним ловиштима 0,01 ha/грлу. Ораничне површине у ловиштима са
дивљом свињом требало би да буду посејана биљкама за зелену пашу као што
су раж, овас, грахорица и кељ, као и усевима за зрно: кукуруз и овас. У
ограђеним ловиштима ораничне површине треба да износе 0,02 ha/грлу а у
отвореним 0,01ha/грлу.
Допунска исхрана дивљих свиња. Допунска исхрана у време
прашења и неговања младунаца је јако битна за газдовање ловиштима.
Прихрањивање прасади старости од месец дана па до навршена три месеца
требало би да буде обавезно. Прве две до три недеље живота прасад су у
гнезду (брлогу), практично и не излазе, те допунска исхрана нема смисла. Тек
после месец дана живота треба почети са допунском исхраном. У том
периоду потребе прасади брзо расту због интензивног развоја, док је
млечност крмача достигла врхунац са три недеље и остаје на том нивоу до
пет недеља. Дневна потрошња концентрата (гровера) при старости од 1-2
месеца је 100 g/прасету, у старости 2-3 месеца 200 g и у старости од 3-4
месеца 300 g. Храна за прасад треба обавезно да садржи антихелминтике, јер
су различите врсте цревних и плућних црва велики проблем за дивље свиње.
Поред хранилишта за прасад, треба обезбедити и храну за крмаче, како би се
оне задржавале довољно времена у околини хранилишта, док прасад
конзумирају додату храну. Изградњом одговарајућих објеката са покретним
вратима треба онемогућити крмачама приступ храни која је намењена за
прасад. Уједно, у оваквим објектима по потреби се могу хватати прасад ради
обележавања и вакцинисања. Утрошак хране за дивље свиње је дат у табели
231. Уколико у ловишту постоје поља са луцерком и другим културама, није
потребно доношење накошене масе и коренастих плодова. Такође, уколико у
ловишту постоји доста родног дрвећа (храста, букве и кестена), значајно ће се
смањити конзумирање концентрата.
У исхрани дивљих свиња најједноставније је користити потпуне
смеше које се користе у исхрани домаћих свиња. При коришћењу
концентрата највећи значај имају пелетиране смеше, а величина пелета треба
да износи 6–15 mm. Међутим, оваква храна је скупа, те се чешће користе
кукуруз и друга жита, грашак, пасуљ, жир и др. Од сочних хранива дивље
свиње најрадије узимају кромпир, репу и воћне плодове, а са ремиза у
ловиштима ровањем ваде кртоле чичоке.
Табела 231. Потрошња допунске хране за дивље свиње (Новаковић, 1996)

Врста хране Период исхране Норматив (kg)
Дневно За сезону
Допунска храна за прасад
Гровер 01.04–30.06. 0,2 18,0
Смеша СТ-1 01.07–30.09. 0,4 36,0
Кукуруз у зрну 01.10–30.11. 0,5 30,0
Луцерка зелена 15.04–30.10. 0,2 40,0
Репа, чичока, кељ 01.11–01.03. 0,5 60,0
Допунска храна за крмаче
Смеша СК-1 (за дојиље) 01.03–30.06. 1,0 120,0
Кукуруз у зрну 01.03–31.12. 0,8 144,0
Раж 01.07–31.12. 0,5 92,5
Луцерка зелена 15.04–30.10. 2,0 390,0
Репа, чичока, кељ 01.11–01.03. 0,5 60,0
Со Целе године
Допунска храна за вепрове
Кукуруз у зрну Целе године 1,0 365,0
Луцерка зелена 15.04–30.10 2,0 390,0
Репа, чичока, кељ 01.11–01.03. 1,0 120,0
Со Целе године 1,0
Поред хране, дивљим свињама треба обезбедити и довољне количине

воде, како за пиће, тако и за каљужишта, у којима се свиње расхлађују.
Слика 156. Овако бројно легло не може да се одгаји без додатне исхране
Исхрана зечева
Већину својих потреба у току вегетације дивљи зец (Lepus europeus
Pallas 1778) задовољава храном из природе или са ораница. Дефицит хране
може да се јави у току зиме, пре свега у условима дубоког снежног
покривача, када зец прави и велике штете у воћњацима гулећи кору младих
воћака.
Зец је познат по особини да понуђену храну узима само у
“критичним” ситуацијама: за време великог снега и када природне хране има
јако мало. За прихрањивање се користи, пре свега лиснато (а не травно) сено:
од луцерке, детелине и грахорице; затим репа, кељ, купус и добар лисник,
накресано младо грање (за глодање) као и смеше концентрата. Храна се
оставља испод косих надстрешница, које зецу могу послужити и као заклон
од непогода. Расподела хране се врши сваких 2-3 дана, ујутру или увече.За
зимску исхрану зечева могу се посејати и ремизе са сточним кељом, који му
пружа добру храну, а истовремено и заклон.
Исхрана фазана
Фазан је перната дивљач која се данас све чешће контролисано
размножава у заробљеништву, да би у одређеној фази пораста био пуштен у
ловишта. Због тога се може разликовати исхрана фазана у волијерама и
исхрана фазана у ловиштима.
Исхрана фазана у волијерама. Исхрана протиче у складу са
потребама различитих категорија и обавља се потпуним смешама. Фазани
имају карактеристичне повећане потребе у протеинима, за разлику од
кокошака и сличне су потребама ћурака (табела 232). Уздржне потребе за
фазана у заробљеништву износе 40–55 g зрнасте хране или неке једноставније
смеше. Међутим, потребе за фазанчиће и фазанке носиље су значајно веће.
Тако, на пример, фазанка у природи носи 12–18 јаја, док у волијери снесе и до
60 јаја за око 3 месеца. Потребе фазанки пред проношење су минимално 18%
сирових протеина у оброку, а у току ношења 20–25%. Енергетске потребе
треба да буду обезбеђене са 60–70% житарица у оброку, а веома је битна и
количина калцијума. Дефицит калцијума у исхрани фазанки носиља доводи
до смањења носивости – слично кокошкама, и ношења јаја са слабијом
љуском. Најбоље је да се за исхрану фазана у волијерама користе комплетне
смеше у пелетираном облику, јер је растур најмањи. У прве две недеље
живота даје се и стругана мрква (5% од оброка) и зелена храна (луцерка,
коприва, 8–10%). До две недеље храна се сецка, а касније се даје везана у
снопићима. Да би се привикли на природне услове, фазанчићи се од пете

недеље старости прихрањују зрном пшенице и на испустима, али не из
хранилица већ са земље, како би се научили да у природи траже храну.
Дневна количина концентроване хране за фазанке носиље је 60 g, што за целу
сезону ношења износи 9 kg по птици. Поред хране, фазанима у волијерама је
неопходно обезбедити довољне количине воде и песка (ситнијих каменчића)
за кљуцање у циљу ефикаснијег варења хране.
Табела 232. Потребе фазана у хранљивим материјама, у смеши (Павличевић и

сар., 1999)
Фазански пилићи Фазански пилићи
Фазанке
Хранљиве материје до 6. недеље од 7. до 12. недеље
носиље
живота живота
Протеини, % 28-30 22-24 18-20
МЕ, МЈ 11,7 11,7 11,7
Лизин, % 1,45 0,99 0,70
Метионин+цистин, % 0,95 0,60 0,63
Калцијум, % 1,25 1,00 2,8-3,0
Фосфор, % 0,80 0,75 0,60
Искористиви фосфор, % 0,65 0,49 6,34
NaCl, % (додати) 0,3 0,3 0,3
Манган, mg 80 80 60
Витамин А, ij 15.000 15.000 12.500
Витамин D3, ij 3.000 3.000 2.500
Витамин Е, ij 25 25 30
Витамин К3, mg/kg 3 3 2
Витамин Б1, mg/kg 2,5 2,5 2,5
Витамин Б2, mg/kg 8 8 6
Витамин Б6, mg/kg 4 4 3
Витамин Б12, mg/kg 0,02 0,02 0,02
Ца-пантотенат, mg/kg 20 20 15
Ниацин, mg/kg 65 65 50
Холин, mg/kg 800 800 600
Фолна киселина, mg/kg 1,2 1,2 1,2
Биотин, mg/kg 0,22 0,22 0,25
Витамин C, mg/kg 50 50 30
Након пуштања младих фазана у ловишта, додаје се око 3–4 kg

зрнасте хране на 100 птица дневно, јер најчешће количине природне хране
нису довољне. У противном, долази до великих губитака.
Храна за фазане у ловиштима. У току вегетације, фазан највише

времена проводи на њивама, а у току зиме у шуми, шикарама, трстицима и
ремизама. Храна је биљног и животињског порекла. Од хране биљног
порекла фазан најрадије конзумира нежније лишће и пупољке, који
доминирају у пролећној исхрани. У току лета, а нарочито јесени расте и на
крају постаје доминантно учешће семења дивљих и културних биљака. Поред
ове хране, фазан конзумира јагодичасте и друге плодове шумске вегетације, а
нарочито је користан због узимања великих количина (10–30% од укупне
хране) инсеката и њихових ларви. Учешће инсеката у дневном оброку
фазанчића старости до 10 недеља може да износи и до 80%. Већина инсеката
је штетна за пољопривредне културе, те је значај природне исхране фазана
утолико већи. Нарочито се истиче чињеница да фазан користи и кромпирову
златицу, које друге врсте дивљих птица нерадо конзумирају.
Табела 233. Количина хране за зимско прихрањивање фазана према

подручјима (Хануш и Фишер, 1983)
Врста Број дана
Количина хранива на 100 фазана у kg
хранива прихрањивања
Минимално Просечно Оптимално
Концентрована 150 600 750 900
180 720 900 1080
210 840 1050 1260
Сочна 150 750 900 975
180 900 1080 1170
210 1050 1260 1365
Од свих врста пернате дивљачи, фазан највише захтева зимско

прихрањивање. Већ после комбајнирања стрних жита битно се смањује
расположива храна за фазане. Истраживањима је утврђено да се адекватном и
благовременом исхраном фазана може повећати њихова маса до ловне сезоне
за 45–50%. Исхрана се обавља на уређеним местима, са заклоном
(надстрешницом) од падавина, ветрова и великих хладноћа. Додатну храну
чини зрневље и, евентуално пелетирана храна пречника 3–5 mm, као и сочна
храна (репа, мрква, купус, келераба, кељ, чичока и отпаци воћа). Фазан у току
зиме може да користи и ремизе са кељом, као и њиве са младим житом.
Храна се доноси дневно или сваки други дан. Најбоље је да се расподељује
ујутру, јер је фазан најактивнији у тражењу хране ујутру и увече. У случају
већих падавина фазан се преко целог дана задржава у близини хранилица. Са
додатном исхраном се почиње: у равничарским пределима – од новембра и
траје до краја марта, на средње високом теренима – од октобра и врши се до
краја марта, а на високим – од октобра до краја априла.
Слика 157. Фазани у волијери
Исхрана јаребица
У нашим ловиштима присутне су пољска јаребица (Perdix perdix L.) и
јаребица камењарка (Alectoris graeca L.). Оптимални природни услови за
пољску јаребицу су до 300 m надморске висине, док се јаребица камењарка
среће на брдско-планинским теренима од неколико стотина метара надморске
висине, па до преко 1.500 m. Јаребице се, такође могу гајити у волијерама
(слично фазану), где је исхрана потпуно контролисана. Потребе јаребица,
препелица и фазана су сличне, па се могу користити исте концентратне
смеше.
Пољске јаребице у природи конзумирају око 12 врста корисних и 48
врста штетних инсеката, укључујући и кромпирову златицу, затим пужеве,
пауке, крпеље (5 врста). Поред тога, јаребице једу семење око 150 биљних,
корисних и коровских врста, као и зелену храну. Јаребица камењарка прати
миграције стада оваца у потрази за крпељима и инсектима, истовремено се
снабдевајући витаминима B комплекса пореклом из фецеса.
Додатна исхрана јаребица је нарочито неопходна у време великих
хладноћа и дебелог снежног покривача, када птице не могу доћи до природне
хране на земљи. Зрнаста храна се расподељује на местима унапред
припремљених хранилишта, са изграђеним надстрешницама. У ову сврху се
користе пшеница, овас, јечам, грахорица, сирак, просо, хељда, кукуруз и др.
Поред тога, за додатну исхрану јаребица се формирају и ремизе у којима се
сеју просо, озими грашак, купусна уљана репица, сирак и др.
Табела 234. Потребе јаребица у хранљивим материјама, у смеши (Павличевић

и сар., 1999)
Подмладак до 30. дана
Хранљиви састојци Приплодне јаребице
живота
МЕ, МЈ 11,5 11,5
МЕ, kcal 2.800 2.800
Сирови протеини, % 28 20
Калцијум, % 1,0 3,5
Фосфор искористиви, % 0,55 0,45
Натријум, % 0,15 0,15
Хлор, % 0,11 0,11
Гвожђе, mg 100 60
Манган, mg 80 80
Бакар, mg 6 6
Цинк, mg 70 60
Јод, mg 0,3 0,3
Селен, mg 0,2 0,2
Витамини:
Витамин А, ij 15.000 12.000
Витамин D3, ij 3.000 2.500
Витамин Е, mg 40 25
Витамин К3, mg 2 1
Витамин C, mg 50 50
Пантотенска киселина, mg 15 10
Ниацин, mg 50 40
Биотин, µg 100 60
Холин, mg 1.400 1.300
Фолна киселина, mg 1,5 1,5
Витамин B12, µg 40 40
Исхрана јаребица у волијерама се обавља концентрованом храном,

зеленом храном (лишће купуса, салата, трава, луцерка и др.) и коренастим
хранивима (мрква и репа). Већ два сата по излегању, младунци јаребице
траже и конзумирају храну. Смеше концентрата за јаребице носиље требало

би да садрже 20-22% сирових протеина, а за младе јаребице до 30 дана
старости 28-32% протеина (табела 234). Храна младунаца у природи се
састоји, углавном од различитих инсеката, њихових ларви, пужева и црва.
Интензитет пораста младих јаребица је велики, па после три недеље живота
повећају масу за 563%, а после шест недеља за више од 1.400%. Одрасле
пољске јаребице са 17 недеља старости су тешке око 320 g, што представља
повећање масе у односу на масу тек излеглог младунца за 40 пута. Због тако
великог интензитета раста подмлатка, неки аутори су раније предлагали да се
за гајење јаребица у волијерама користи смеша са 100% учешћа хранива
анималног порекла за подмладак у првих 14 дана живота. Међутим, данас је
познато да се смеше могу саставити са минималном количином хранива
животињског порекла, уз максимално задовољење свих потреба младих
животиња, или чак и без ових хранива, уз употребу синтетичких амино-
ксиелина. Смеше се обавезно пелетирају и гранулирају, како би се после
мешања спречила декомпозиција, али и да би се смањио растур.
ЛИТЕРАТУРА
1. Адамовић, М. (2001): Производња силаже и сенаже. Приручник. Портал-
Београд.
2. Адамовић, М., Нешић, С, Стоићевић, Љ., Томашевић-Чановић, М. (2001):
Утицај органски модификованог минералног адсорбента микотоксина “Миназел
Плус” на квалитет силаже биљке кукуруза. Архив за пољопривредне науке, 62,
220: 317-324.
3. Адамовић, М., Грубић, Г., Пупавац, С. (2002): Значај и улога органски везаних
микроелемената у исхрани домаћих животиња. XVI саветовање агронома,
ветеринара и технолога. Инситиут ПКБ Агроекономик, Београд. Зборник
радова, 8, 1: 105-109.
4. Адамовић, М., Грубић, Г., Лемић, Ј., Стојановић, Б., Адамовић, О., Радивојевић,
М. (2005а): Биланс катјона и анјона у оброцима крава у транзиционом периоду.
XI међународни симпозијум технологије хране за животиње. Врњачка Бања, 30.
мај-3.јун. 2005. Зборник радова, 132-139.
5. Адамовић, М., Грубић, Г., Адамовић, О., Стојановић, Б., Радивојевић, М.,
Новаковић, Ж. (2005б): Значај исхране за развој производно-репродуктивних
особина и здравље подмлатка говеда. Суботица, 2005. 4. Симпозијум “Исхрана,
репродукција и заштита здравља говеда”,. Зборник радова, 21-38.
6. AEC Tables (1993): Recommendation for animal nutrition. Rhone-Poulenc, Animal
Nutriton, France.
7. Allen, M. 1997. Relationship between fermentation acid production in the rumen
and the requirement for physically effective fiber. J. Dairy Sci. 80:1447-1462.
8. Alkass, J. E., Bryant, M. J. (1982): Some effects of level of feeding and body
condition upon sperm production and gonadotropin concentrations in the ram. Anim.
Prod. 34: 265-277.
9. Агановић, М. (1979): Салмонидне врсте риба и њихов узгој. ИГКРО
“Свјетлост”, Сарајево.
10. Association of Official Analytical Chemists (AOAC) (1990): Official Methods of
Analyses of Association of Official Analytical Chemistc, (15th ed.) Washington,
USA.
11. Бахтијаревић, Е. (1982): Крмива, крмне смјесе, исхрана стоке. Глас-Бања Лука.
12. Бауман, Ф., Мемиши, Н., Грубић, Г. (2003): Исхрана приплодних јарчева.
Пољопривредне актуелности, 1-2, 99-106.
13. Бекрић, В., Зеремски, Д. (1977): Прилог идентификацији чинилаца који
изражавају квалитет зрна кукуруза са аспекта исхране домажих животиња.
Крмива, 19, 4: 77-81.
14. Бекрић, В. (1997): Употреба кукуруза. “Бирографика”- Суботица.
15. Бекрић, В. (1999): Индустријска производња сточне хране (Савремена

производња крмних смеша). Портал-Београд.
16. Bell, B. (1997): Mineral Nutrition in Sheep. Ontario Ministry of Agriculture, Food
and Rural Affairs Publication.
17. Берг, Ф. (1987): Пелетирање сламе-сигуран пут до више хране за говеда.
Крмива, 29, 3-4: 65-72.
18. Bonsembiante, M. (1987): The effectsof including fullfat soya in dairy and beef feeds.
University of Padova.
19. Braden, A.W. H., Turnbull, K. E., Mattner, P. E., Moule, G. R. (1974): Effect of
protein and energy content of the diet on the rate of sperm production in rams. Aust. J.
agric. Res. 27: 67-73.
20. Brinzed, M. (1980): Konjogojstvo. Školska knjiga, Zagreb.
21. Cheeke, P.R. (1987): Rabit Feeding and Nutrition. Academic Press, Inc.
22. Cho, C., Cowey, C. (1991): Rainbow trout, Oncorhynchus mykiss. In R.P. Wilson, ed.
Handbook of nutrients of finfish. Boca Raton, FL, CRC Press.
23. Chubb, L. G. (1982): Anti-nutritive factors in animal feedstuffs. In: Recent advences
in animal nutrition. Butterworths, London.
24. Church, D. C. (1986): Livestock feeds and feeding. Prentice-Hall. New York.
25. Цмиљанић, Р. (1998): Исхрана живине. Институт за сточарство. Визартис-
Београд.
26. Cole, D. J. A., Haresing, W. (1989): Recent Developments in Poultry Nutrition.
Butterworths, England.
27. Cooper, R. A. (1988): Sheep and goats. In "The Agricultural Notebook". 18th ed.
Butterworths, London.
28. Cromwell, G. (1988): Repartitioning agenst-what's a head. Biotechnology in the Feed
Industry, Proceedings of Alltec's fourth Annual Simposium, 23-35.
29. Cross, D.L., Jenny, B.F., (1976): Turkey litter silage in rations for dairy heifers.
Journal of Dairy Science, 59, 5.
30. Cunha, T. J. (1980): Horse feeding and nutrition. Academic Press. New York.
31. Чобић, Т., Бачвански, С., Вучетић, С. (1983): Производња и коришћење силаже
у исхрани стоке. "Нолит" - Београд.
32. Dairy Reference Manual (1995). 3rd edition. Northeast Regional Agricultural
Engineering Service, Ithaca.
33. Davis, C.L., Drackley, J.K. (1998): The development, nutrition, and management of
the young calf. Iowa State University Press, Ames, Iowa.
34. Dean, W. F. (1986): Nutrition of the Peking duck in North America: An update. P. 44
in Proceedings of the Cornell Nutrition Conference. Ithaca, N. Y.: Cornell University.
35. Динић, Б., Ђорђевић, Н. (2005): Припремање и коришћење силаже. Институт за
истраживања у пољопривреди-Београд.
36. Dmello, J. (2000): Farm Animal Metabolism and Nutrition: Critical Reviews, Oxford
University Press.
37. Ђорђевић, Н., Динић, Б. (2003): Силирање легуминоза. Институт за
истраживања у пољопривреди-Београд.
38. Ђорђевић, Н., Грубић, Г., Јокић, Ж. (2003): Основи исхране домаћих животиња
(практикум). Универзитет у Београду – Пољопривредни факултет.
39. Ђорђевић, Н., Динић, Б. (2006): Концентрати за домаће животиње, дивљач и
рибе. НОЛИТ – Београд.
40. Ђорђевић, Н., Динић, Б. (2007): Храна за животиње. Cenzone Tech Europe,
Аранђеловац.
41. Ducker, M. J., Haggett, R. A., Fisher,W. J., Morant, S. V. (1985): Prediction of
energy status in first lactation dairy heifers. Anim. Prod. 41:167-175.
42. Dudaš, A. (1984): Gajenje nutrija. Mala poljoprivredna biblioteka. 19, 16, 13/1984.
43. Duke, G.E. (1977): In Duke's Physiology of Domestic Animals. 9th ed., Chapter 25,
M.J. Snjenson (ed.), Cornell University Press, Ithaca, NY.
44. Edmondson, A. J., Lean, I. J., Weaver, C. O., Farver, T., Webster, G. (1989): A body
condition scoring chart for Holstein dairy cows. J. Dairy Sci. 72: 68-78.
45. Esminger, M. E., Oldfield, J. E., Heinemann, W. W. (1990): Feeds & Nutrition. The
Ensminger Publishing Company.
46. Farzana, P (2005): Nutrition Requirement of goats. Digital-verlag GmbH, Germany.
47. Филиповић, П., Кумановић, Н., Бранковић, С. (2005): Утицај различитог удела
масти у исхрани калифорнијске пастрмке Oncorhynchus mykis (Wallbaum 1972).
II међународна конференција »Рибарство«. 10.-12. фебруар 2005. године,
Пољопривредни факултет-Земун. Зборник радова, 143-150.
48. Fisher, C., Boovman, K. N. (1986): Nutrient Requirements of Poultry and nutritional
research. Poultry Science Symposium 19, England.
49. Forbes, J. M. (1986): The Voluntary Food Intake of Farm Animals. London,
Butterworths.
50. Ганчић, М., Рајић, И. (2002): Јапанске препелице. Издавачка кућа „Драганић“.
51. Гјурић, А. (1985): Кунићарство. Накладни завод Знање, Загреб.
52. Гламочић, Д., Чобанов, Б. (2000): Програмски систем "МултиМих 2000" за
састављање оброка, смеша и премикса. Југословенска ауторска агенција.
Београд.
53. Гламочић, Д. (2000): Исхрана преживара (Практикум). Пољопривредни
факултет Нови Сад.
54. Grainger, C., Wilhelms, G. D., McGowan, A. A. (1982): Effect of body condition at
calving and level of feeding in early lactation on milk production of dairy cows. Aust
J. Exp. Agric. Anim. Husb. 22:9-17.
55. Грубић, Г., Урошевић, М. (1992): Исхрана јаради. Ветеринарски гласник, 46, 6:
293-364.
56. Грубић, Г. , Павличевић, А. (1996): Потребе коња у протеинима и енергији.
Зборник радова „Програм развоја коњарства Југославије. 19-27, ПП
„Зобнатица“- Суботица.
57. Грубић, Г., Адамовић, М., Ђорђевић, Н., Стојановић, Б. (2002): Нови нормативи
за исхрану музних крава. Млекарство, 2, 37-42.
58. Грубић, Г., Адамовић, М., Радивојевић, М., Адамовић, О., Стојановић, Б.,
Новаковић, Ж. (2003): Нови нормативи у исхрани телади. Млекарство, 14, 414-
420.
59. Грубић, Г., Адамовић, М. (2003): Исхрана високопроизводних крава. ИНИ ПКБ
Агроекономик. Београд.
60. Грубић, Г., Радин, Д., Ђорђевић, Н., Адамовић, О. (2005): Варење, ресорпција,
промет и коришћење хранљивих материја код високо-производних крава. 4.
Симпозијум “Исхрана, репродукција и заштита здравља говеда”, Суботица.
Зборник радова, 39-53.
61. Грубић, Г., Ђорђевић, Н., Стојановић, Б. (2007): Утицај оброка на смањење
процента млечне масти. 21. Саветовање агронома, ветеринара и технолога,
Институт ПКБ Агроекономик. Зборник научних радова, 13, 3-4: 21-32.
62. Haydon, T. D., Tanksley, Jr., Knabe, D. A. (1989): Performance and carcass
composition of limit-feed growing–finishing swine. Journal of Animal Science, 67, 8:
1916-1925.
63. Halver, J. E. (1989): Fish nutrition. New York, N. Y. Academic Press.
64. Hanuš, V., Fišer, Z. (1983). Fazan (prevod sa češkog). Nolit.
65. Haresing, W., Cole, D. J. A. (1981): Recent developments in ruminant nutrition.
Butterworths.
66. Heinrichs, J. (1996): Evaluating forages and TMRs using the Penn State Particle Size
Separator. The Pennsylvania State University College of Agricultural
Sciences.Cooperative Extension DAS 96-20.
www.das.psu.edu/dairynutrition/documents/oldparticle9620.pdf
67. Heinrichs, J., Kononoff, P. (2002): Evaluating particle size of forages and TMRs
using the new Penn State forage particle separator. The Pennsylvania State University
College of Agricultural Sciences.Cooperative Extension DAS 02-42.
www.das.psu.edu/dairynutrition/documents/das0242.pdf
68. Игњатовић, С., Динић, Б., Лугић, З. (2003): Хранљива вредност црвене (T.
Pratense L.) и беле детелине (T. Repens L.) у различитим фазама развића у
односу на потребе преживара. Савремена пољопривреда, 52, 3-4: 125-127.
69. INRA (1978): Alimentation des Ruminants. INRA Publications, Versailles.
70. INRA (1984): J’alimentation des animaux monogastriljues: porc, lapin, volailles.
Paris.
71. Јакић, Д., Нешић, К., Савић, Б. (2005): Појава афлатоксина као метаболита
aspregilus flavus на житарицама. XI међународни симпозијум технологије хране
за животиње. Врњачка Бања, 30. мај-3.јун. 2005. Зборник радова, 224-228.
72. Johnson, C. L. (1984): The effect of feeding in early lactation on feed intake, yields of
milk, fat and protein, and on live-weight change over one lactation in dairy cows. J.
Agric. Sci. Camb. 103:629-637.
73. Јовановић, М. (1986): Физиологија домаћих животиња. Медицинска књига.
Београд-Загреб.
74. Јовановић, Р. (1993): Исхрана домаћих животиња. "Интерграф"- Нови Сад.
75. Јовановић, Р., Јордановски, Н. (1994): Исхрана и продуктивне болести домаћих
животиња. Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет. Нови Сад.
76. Јовановић, Р., Кољајић, В., Павличевић, А. (1995): Најновија достигнућа у
исхрани крава музара. Саветовање “Научна достигнућа у сточарству ‘95”. 1.
Нови Сад.
77. Јовановић, Р. (1996): Исхрана оваца. Универзитет у Новом Саду,
Пољопривредни факултет. "Стилос"-Нови Сад.
78. Јовановић, Р. (1998): Исхрана крава. МП "Стилос", Нови Сад.
79. Јовановић, Р., Дујић, Д., Гламочић, Д. (2000): Исхрана домаћих животиња.
Стилос-Нови Сад.
80. Јовановић, Р., Ралевић, В., Гламочић, Д. (2002): Исхрана преживара 1. Вољно
конзумирање хране. Симбол. Нови Сад.
81. Jurgens, M. H. (1996): Animal Feeding and Nutrition. Kendall/Hunt Publishing
Company.
82. Катић, З. (1982): Индустријска производња крмних смјеса. (Постдипломски
студиј из "Хранидбе стоке и технологије сточне хране"). Загреб.
83. Kaushik, S.J., Luquet, P. (1993): Fish nutrition in practice. INRA, Paris.
84. Kelems, R. O., Church, D. C. (1997): Liverstock, Feeds & Feeding. 4th edition.
85. Коларски, Д. (1995): Основи исхране домаћих животиња. Научна књига-
Београд.
86. Kouzeh-Kanani, M., Van-Zuilichem, D. J., Roozen, J. P., Pilnik, W. (1981): A
modified procedure for low temperature infrared radiation of soybeans. Lebensmittel
Wissenschaft Und Technologie. 14: 242-244.
87. Ковчин, С., Живковић, С, Беуковић, М., Лалић, М. (1988): Утицај фолне
киселине на репродукцију крмача. Институт за сточарство, Нови Сад. Зборник
радова, 17-18: 103-110.
88. Ковчин, С. (1993): Исхрана свиња. Нови Сад
89. Ковчин, С., Беуковић, М., Варњу, В., Рашета, М. (1993): Ефекат органских
киселина и соли на производњу одлучене прасади. Савремена пољопривреда,
16, 1-2: 209-213.
90. Ковчин, С., Станаћев, В. (2004): Тритикале у исхрани свиња. Acta agriculture
Serbica, 9, 17: 625-631.
91. Крајиновић, М., Савић, С. (1992): Овчарство и козарство. Универзитет у Новом
саду, Пољопривредни факултет.
92. Кривцов, Н., И., Лебедев, В, И., Туников, Г., М. (1999): Пчеловодство. Москва
»Колос«.
93. Кунц, В., Чобић, Т., Берењи, Ј. (1990): Компаративно испитивање хранљиве
вредности крмног сирка и суданске траве. IX семинар »Иновације у
сточарству«, фебруар, 1990-Пољопривредни факултет, Земун. Зборник радова,
125-133.
94. Латиновић, Д., Грубић, Г., Трифуновић, Г., Лазаревић, Љ., Кољајић, В. (1997):
Селекција, исхрана и музност говеда. НИП ,,Студент''.
95. Лазаревић, Љ., Трифуновић, Г., Латиновић, Д., Грубић, Г. (2000):
Оплемењивање, производност и исхрана црно-белих говеда. Пољопривредни
факултет-Универзитет у Београду.
96. Leclerq, B., Blum, J. C., Sauveur, B., Stevens, P. (1987): Nutrition of geese. In
feeding non-ruminant livestock, 110-112. Butterworths, London, England.
97. Leeson, S., Summers, J. D. (1991): Comercial poultry nutrition. University books.
Guelph, Canada.
98. Leeson, S., Summers, J. D. (2003): Commercial poultry nutrition (second edition),
University Book, Guelph, Canada.
99. Левић, Ј. (1987): Студија: Макропројекат производње сточне хране анималног и
биљног порекла на бази домаћих извора сировина. Валоризација споредних
производа прехрамбене индустрије. Технолошки факултет-Нови Сад. 112-162.
100. Lovell, R.T. (1989): Nutrition and feeding of fish. New York: Van Nostrand
Reinhold.
101. MAFF/WOAD (1984): Nutrition and Feeding of Goats. Leaflet prepared for ADAS
exhibit, Goat, 'NAC, Stoneleigh, Warwickshire.
102. Максимовић, Д. (1965): Сточна храна. Сарајево.
103. Максимовић, П., Милошевић, М., Младеновић, Љ. (1997): Крмно биље и
исхрана крава. Агрономски факултет-Чачак. ПТП "Ралекс" Сремчица.
104. Марковић, З., Митровић-Тутунџић, В. (2003): Гајење рибе. Библиотека «Зелена
линија живота». Задужбина Андрејевић. Београд.
105. McDonald, P., Edwards, R.A., Greenhalgh, J.F.D. (1988): Animal nutrition. John
Wiley Sons, Inc., New York.
106. McDonald, P., Henderson, A. R., Heron, S. J. E. (1991): The biochemistry of silage
(second edition). Chalcombe Publications.
107. McDonald,P., Edwards,R.A., Greenhalgh,J.D.F., Morgan,C.A. (1995): Animal
Nutrition (Fifith Edition). Longman. London
108. McDowell, L.R. (1992): Minerals in Animal and Human Nutrition. New York,
Academic Press.
109. McDowell, L.R. (2000): Vitamins in Animal and Human Nutrition. Iowa State
University Press.
110. Мејакић, В., Стојчић, Ј., Недовић, Б., Војин, С. (1997): Производне
карактеристике новостворене сорте луцерке (Medicago sativa L.) ‘’Биљана’’ за
кориштење. Агрознање, 1, 1: 241-255.
111. Мемиши, Н., Бауман, Ф. (2007): Исхрана коза. Савез удружења одгајивача оваца
и коза, Београд.
112. Мијатовић, М. (1975): Производња крмног биља. Пољопривредни факултет-
Београд.
113. Милосављевић, З., Пуача, В. (1978): Сточна храна. Београд.
114. Мирић, М., Милојковић, Ј., Спасић, З. (1996): Савремено козарство. Институт за
сточарство и ветеринарство Приштина.
115. Мишковић, М., Миладиновић, М., Бачвански, С., Вучетић, С., Чобић, Т.,
Шибалић, И. (1983): Крмне биљке и силажа. Зелена свеска, Нови Сад.
116. Митић, Н., Ферчеј, Ј., Зеремски, Д., Лазаревић, Љ. (1987): Говедарство. Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд.
117. Митровић, С., Грубић, Г. (2003): Одгајивање и исхрана коња. Униторг-Београд.
118. Morand-Fehr, P. (ed.). (1991): Goat Nutrition. Wageningen, Pudoc.
119. Morrison, F. B. (1956): Feeds and Feeding. 22nd ed. The Morrison Publishing
Company. Ithaca, NY.
120. Nash, M.J. (1978): Crop Conservation and Storage in Cool Temperature Climates.
Pergamon Press. Oxford, New York, Toronto, Sydney, Paris, Frakfurt.
121. National Research Counsil (1978): Nutrient Requirements of Horses. 4th rev. ed.,
National Academy Press, Washington, D.C.
122. NRC - National Research Council (1980): Mineral Tolerance of Domestic Animals,
Washington, D.C.: National Academy of Sciences.
123. NRC - National Research Counsil (1981): Nutrient Requirements of Goats. National
Academy Press, Washington, D.C.
124. NRC - National Research Counsil (1985): Nutrient Requirements of Sheep. 6th rev.
ed., National Academy Press, Washington, D.C.
125. NRC - National Research Counsil (1989): Nutrient Rewuirements of Dairy cattle. 6th
rev. ed., National Academy Press, Washington, D.C.
126. NRC - National Research Counsil (1989): Nutrient Requirements of Horses. 5th rev.
127. NRC - National Research Counsil (1993): Nutrient Requirements of Fish. Nacional
Academy Press. Washington.
128. NRC - National Research Counsil (1994): Nutrient Requirements of Poultry. 9th rev.
129. NRC - National Research Counsil (1996): Nutrient Requirements of Beef Cattle. 7th
130. NRC - National Research Counsil (1998): Nutrient Requirements of Swine. 10th rev.
131. NRC - National Research Counsil (2001): Nutrient Requirements of dairy Cattle. 7th
132. Нечас, Ј. (1972): Срнећа дивљач. “Дневник” Нови Сад.
133. Новаковић, В. (1996): Дивљи папкари-технологија гајења и коришћења.
Приручник, ЈП “Србијашуме”-ИРЦ, Београд.
134. Новаковић, В. (1999): Јелен (Cervus elaphus L.).
Желнид-Београд.
135. Обрачевић, Ч. (1967): Исхрана магараца, мула и мазги. Пољопривредна
енциклопедија. Југословенски Лексикографски Завод. Загреб, књига 2., 129.
136. Обрачевић, Ч. (1975): Исхрана говеда. Научна књига-Београд.
137. Обрачевић, Ч. (1990): Основи исхране домаћих животиња. Научна књига-

Београд.
138. Обрачевић, Ч. (1990): Таблица хранљивих вредности сточних хранива и
нормативи у исхрани преживара. Научна књига, Београд.
139. Оцокољић, С. (1975): Лептирасте биљке у исхрани стоке. Нолит-Београд
140. Оцокољић, С., Мијатовић, М., Чолић, Д., Бошњак, Д., Милошевић, П. (1983):
Природни и сејани травњаци. Нолит, Београд.
141. Огризек, А., Храсница Ф. (1952): Специјално сточарство (Узгој коња – I део).
Пољопривредни накладбени завод, Загреб.
142. Остојић, С., Стошић, М., Терзић, Д. (1996): Испитивање продуктивности
једногодишњих крмних култура у различитим начинима производње. VIII
југословенски симпозијум о крмном биљу са међународним учешћем. Нови
Сад, 1996. Зборник радова, 325-332.
143. rskov, O. R. (1982): Protein Nutrition in Ruminants. London and New York:
Academic Press.
144. Paracha,Y (1999): Environmental Effects on Nutrition and Condition Scores. Sheep
Nutrition. http://ag.ansc.purdue.edu/sheep/ansc442/Semprojs/nutrition/442enviro.html
145. Павешић-Поповић, Ј., Вучковић, С. (1997): Њивске и ливадско-пашњачке крмне
биљке. Наука-Београд.
146. Павличевић, А., Грубић, Г., Јокић, Ж. (1999): Исхрана домаћих животиња, дивљачи
и риба (приручник). Пољопривредни факултет, Београд-Земун.
147. Павличевић, А. (2001): Исхрана говеда и оваца. Пољопривредни факултет,
Земун.
148. Пејић, Н. (1991): Исхрана коња. Просвета, Жабаљ.
149. Пејић, Н., Јовановић, Р., Косовац, П., Ћурковић, С. (1992): Исхрана тркачких
коња. X иновације у сточарству. Пољопривредни факултет, Земун. Зборник
радова, 142-147.
150. Пекановић, Ј. (2002): ГОЛУБ симбол мира. Библиотека хоби, Драганић.
151. Петрић, М. (2002): Травњаци. Пољо-књига-Београд.
152. Правилник о методама узимања узорака и методама физичких, хемијских и
микробиолошких анализа сточне хране (1987). Службени лист СФРЈ, бр. 15,
Београд.
153. Правилник о максималним количинама штетних материја и састојака у сточној
храни (1990). Службени лист СФРЈ, бр. 2, Београд.
154. Правилник о квалитету и другим захтевима за храну за животиње (2000).
Службени лист СРЈ, бр. 20, Београд.
155. Правилник о изменама и допунама правилника о квалитету и другим захтевима
за храну за животиње (2001). Службени лист СРЈ, бр. 38, Београд.
156. Радосављевић, М., Бекрић, В., Божовић, И. (1992): Компаративно испитивање
утицаја поступка микронизације и екструзије целог зрна и ендосперма кукуруза
на физичко-хемијске и функционалне карактеристике скроба. V симпозијум
»Технологија сточне хране«. Дивчибаре, април 1992. Зборник радова, 164-170.
157. Радосављевић, М., Божовић, И., Јовановић, Р., Жилић, С. (2003): Значајни
параметри нутритивне вредности ЗП хибрида кукуруза и сорти соје. X
симпозијум технологије хране за животиње. Врњачка Бања, 19.-23. октобар.
2003. Зборник радова, 167-175.
158. Радовановић, Т., Рајић, И., Надаждин, М., Стојковић, Ј. (1997): Исхрана домаћих
животиња - општи део. Чачак.
159. Rostock Feed Evaluation System - Reference numbers of feed value and requirement
on the base of net energy (2003): Authors: Beyer, M., Chudy, A., Hoffman, L.,
Jentsch, W., Laube, W., Nehring, K., Schiemann, R. Research Institute for the
Biology of Farm Animals, Research Unit Nutritional Physiology „Oskar Kellner“
Dummerstorf, Germany. Plexus Verlag, Miltenberg-Frankfurt, 2003.
160. Shepherd, J. B. (1954): experiments in harvesting and presaerving alfalfa for dairy
cattle. Washington.
161. Slen, S.B. (1969): Nutrition in relation to wool production and body growth in sheep.
Str. 827 – 848. Poglavlje u Nutrition of animals of agricultural importance. Part II.
Ed. D. Cuthbertson. Pergamon Press. London.
162. Солнцев, К. М. (1974): Научние иследованиа проблемy производста и
исползованиа премиксов. Животноводство, 1, 40-43.
163. Савић, С., Латковска, М., Јовановић, Р. (1991): Хемијско-биолошка својства
зрна новостворених хибрида кукуруза. IV симпозијум »Технологија сточне
хране«. Дивчибаре, април 1991. Зборник радова, 170-175.
164. Стојановић, Н. (1996): Исхрана оваца на фарми Беле Воде, Пирот. Дипломски
рад. Пољопривредни факултет. Земун.
165. Стојановић, Б., Грубић, Г. (2008): Исхрана преживара (практикум). Универзитет
у Београду, Пољопривредни факултет.
166. Стојић, В. Р. (1996): Ветеринарска физиологија. Научна књига. Београд.
167. Стојковић, Ј. (2004): Исхрана коза. Универзитет у Приштини, пољопривредни
факултет-Лешак. Косовска Митровица.
168. Стојковић, М., Грубић, Г., Крајиновић, М., Жујовић, М., Петровић, П. М. (1995):
Новија сазнања о исхрани оваца које се интензивно користе у репродукцији. IX
Саветовањe агронома и технолога. МП "ИНИ Агроекономик" д.д., Смедерево.
Зборник радова, 113 - 117.
169. Стојковић, М., Грубић, Г., Ћирић, М. (1996): Календар радова у стаду оваца током
производне године. X међународно саветовање агронома и технолога. ИНИ ПКБ
Агроекономик, Аранђеловац. Зборник научних радова, 2, 1: 81 - 88.
170. Стојсављевић, Т., Стојановић, С. (1991): Биолошка активност аминокиселина и
биолошка вредност анималних сточних хранива. IV симпозијум »Технологија
сточне хране«. Дивчибаре, април 1991. Зборник радова, 144-148.
171. Суханек, И. (1989): Проучавање исхране дивљих свиња у слободном делу
барањског ловишта. Магистарски рад, Пољопривредни факултет-Осијек.
172. Шевковић, Н., Прибичевић, С., Рајић, И. (1991): Исхрана домаћих животиња.
Научна књига-Београд.
173. Шљивовачки, К., Максимовић, Д. (1979): Исхрана домаћих животиња. Исхрана

свиња. Универзитет у Сарајеву.
174. Thompson, J. M., Meyer, H. (1996): Body condition scoring of sheep. Oregon State
University.
175. Терзић, Д. (2006): Параметри квалитета кукурузне биомасе за силажу. XI
саветовање о биотехнологији. Чачак, 3.-4. март 2006. године. Зборник радова,
књига II, 247-252.
176. Томашевић-Чановић, М., Даковић, А., Вукићевић, О., Адамовић, М., Бочаров-
Станчић, Н., Rottinghaus, G. (2001): Површински модификован Клиноптилолит–
нови ефикасни адсорбент микотоксина. XV саветовање агронома, ветеринара и
технолога. ИНИ ПКБ Агроекономик. Београд. Зборник научих радова, 7, 1: 291-
297.
177. Umberger, S. H. (1996): Feeding Sheep. Virginia Cooperative Extension. Publication
Number 410-853.
178. Унхлик, Б., Филипан, Т. (1976): Прерада индустријских и пољопривредно-
сточарских отпадних твари с аспекта заштите човјекове околине. Крмива, 18,
158-162.
179. Виторовић, Г., Грубић, Г., Синовец, З. (1997): Организација рада ветеринара и
мере заштите на радиоактивно контаминираном подручју. Практикум из
радијационе хигијене, II део. Универзитет у Београду, Факултет ветеринарске
медицине.
180. Вучковић, С. (1999): Крмно биље. Институт за истраживања у пољопривреди.
181. Вукавић,Д. (1961): Исхрана домаћих животиња. II део. Савез студената
пољопривредног факултета. Нови Сад.
182. Whittemore, C. T., Ensley, F. W. H. (1977): Practical pig nutrition. Farming press.
Ipswich, Suffolk, England.
183. Wiseman, J., Garnsworthy, P. C. (1999): Poetry Nutrition 2. Nottingham, Univesity
Press.
184. Зеремски, Д., Тошић, М. (1989): Силажа и силирање у сточарству. НИРО
,,Задругар'', Сарајево.
185. Зеремски, Д., Павличевић, А., Грубић, Г. (1988): Потребе оваца у води. Савремено
Сточарство. Бр. 2. Стр.: 57 - 58. Београд.
186. Zlatić, H., Kovčin, S. (1986): Expirences with storage and feeding of high-moisture
grain for pigs in Yugoslavia. 37th Annual meeting of the European association for
Animal production. Budapest, Hungary.
187. Žgajnar, J. (1990): Prehrana in krmljenje goved. CZP Kmečki glas. Ljubljana.
ШТАМПАЊЕ УЏБЕНИКА ФИНАНСИЈСКИ СУ ПОМОГЛИ:
- Винко Пурић, дипл. инг. спец., извршни директор млекаре «Зора» -Беране
- «KINKO» digital printing, Јеленча – Шабац
- «Акрокоп» - Нови Сад
- А.Д. «Млекара» - Шабац
- Завод за пољопривреду «Пирот» - Пирот
- ПДС Институт «Тамиш» - Панчево
- «Евролек» - Шабац
- «Ветбол – клиника» - Богатић
- «Магна вита» - Нови Сад
- Коњички савез Србије – Београд
- П.И. «др Петар Дрезгић» - Сремска Митровица
- Производња сточне хране «Поповић» Д.О.О. – Уб
- «Промес» - Нови Бечеј
- Фабрика сточне хране «ИНСХРА» - Падинска Скела-Београд
- Пољопривредна корпорација «Београд» - Падинска Скела-Београд
- Институт ПКБ Агроекономик - Падинска Скела-Београд
- М.З. Дреновац – Шабац
- «ХРАНАПРОДУКТ» - Салаш Ноћајски
- С.О. Панчево – Панчево
- «Аутокелебија» - Келебија
- «ТАБЕКС» Д.О.О. – Мачвански Причиновић

Ishrana Domacih I Gajenih Zivotinja-Fin - 1677607373

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ishrana Domacih I Gajenih Zivotinja-Fin - 1677607373

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

CIP – Каталогизација у публикацији, Народна библиотека Србије, Београд

ИСХРАНА домаћих и гајених животиња /Н. [Ненад] Ђорђевић... [и др.]. – 1. изд.

Уџбеник Исхрана домаћих и гајених животиња представља

комплексан, а истовремено сажет материјал, који се за различите потребе

Карактеристика савременог сточарства је масовна, фармска

Најзад, утицај исхране на економичност анималне производње је врло

ОПШТА КАРАКТЕРИСТИКА САСТАВА

Животиње се снабдевају хранљивим материјама претежно из биљне

Дакле, упоредно упознавање састава животињског тела и биљног

Животињско и биљно ткиво састоји се из воде и суве материје. Вода

САСТАВ ТЕЛА ЖИВОТИЊА

Потпуно упознавање састава тела животиња могуће је само после

Табела 1. Просечан састав тела одраслих животиња и човека, %

Иако је удео основних група материја у телу различитих врста

Табела 2. Удео воде и масти у телу говеда у зависности од узраста и степена

Када се из тела издвоји маст, количина воде у телу животиња је око

Табела 3. Количина воде у телу и производима говеда и оваца, %

Храна биљног порекла је главни извор за снабдевање свих домаћих и

изграђене од истих група органских материја као и животиње, заступљеност

Табела 4. Састав неких хранива биљног порекла, %

Садржај воде у биљкама знатно варира (табела 4.) у зависности од

Биљке из фамилије граминеа су знатно сиромашније протеинима од

ХРАНЉИВЕ МАТЕРИЈЕ И ЊИХОВА УЛОГА

За нормално одвијање свих животних процеса и производње

Хранљиве материје су оне материје које животиње користе за

Вода је битна и количински најважнија компонента свих живих

Садржај воде у телу одраслих животиња зависи од садржаја масти, и што је

Количина воде у телу без масти различитих врста животиња и човека, %

Вода у телу животиња није равномерно распоређена, већ различити

Улога воде у животињском организму је бројна и разноврсна:

материја у организму. Количина воде коју животиња уноси храном зависи од

при температури нижој од + 10 о С око 3,5 l/kg суве материје оброка

Температура саме воде за пиће, фреквенција напајања и

свиња 5 - 7 литара воде

Одређивање садржаја воде у хранивима врши се на више начина. У

Угљени хидрати су органска једињења састављена од угљеника,

моносахариди олигосахариди полисахариди

пентозе: дисахариди: пентозани:

хексозе: трисахариди: хексозани:

Моносахариди, или прости шећери, су кристалне супстанце слатког

хранљиву вредност биљних хранива. Лигнин је нерастворљив и несварљив,

Нутритивна улога угљених хидрата у животињском организму је

Захваљујући хидрофилности појединих структурних полисахарида

Табела 5. Место и ефекат варења сирове целулозе код појединих врста

Количина сирове целулозе у хранивима утиче на њихову

На раст и број бактерија повољно утиче присуство одговарајуће

сирћетне киселине, или конверзијом пропионске и бутерне у гликоген.

СИРОВЕ МАСТИ (ЛИПИДИ)

Ово је група органских материја чији се поједини чланови међусобно

једноставне масти сложене масти

просте масти (триглицериди масних фосфоглицериди (фосфатиди):

(таб.6.). Незасићене масне киселине су реактивније и имају већи метаболички

Табела 6. Садржај масних киселина у масти неких хранива,

Просте масти су изграђене од истих елемената као и угљени хидрати -

Елементарни састав простих масти и скроба

Животињске масти се претежно састоје од простих масти

Слика 2. Синтеза масти

У стандардној анализи сточне хране масти се одређују екстракцијом

Сварљивост и хранљива вредност сирове масти зависи од њеног

састав депоноване и млечне масти, а тиме и на квалитет сточарских

Утицај масти из хране на састав телесне масти свиња

Наведени утицај састава масти из хране испољава се углавном у