Chapter 2. Logistika 4.0: SCM u eri Industrije 4.0.

(Promena patenata
logistike u industriji 4.0 I uloga digitalne transformacije u upravljanju
lancima snabdevanja).

1. Uvod

Lanci snabdevanja i logističke operacije doživele su važne i brze promene tokom 1990-ih
i ranih 2000-ih. Ove promene nametnule su značajne izazove u industriji transporta tereta. Just-
in-time i potpuna orijentacija ka kupcu bili su jedan od glavnih izazova sa kojima se industrija
suočavala. Kako su ekonomija i tržište postali globalizovani, sve više je uticalo na nabavku i
distribuciju robe. Elektronska razmena podataka (EDI) i Internet, globalni sistemi za
pozicioniranje putem satelita (GPS) i sistemi za podršku odlučivanju (DSS) bile su nove
informacione tehnologije koje su se pojavile kao odgovor na ove izazove u logističkoj industriji.
Operativni kapacitet i sposobnost donošenja odluka u realnom vremenu špeditera su značajno
povećani kako su usvojili ove nove tehnologije (Roi 2001).
Integracija fizičkih i digitalnih tehnologija, kao što su senzori, ugrađeni sistemi, Cloud i
Internet of Things (IoT) pokrenula je Četvrtu industrijsku revoluciju. Glavna ideja pored
industrijske revolucije je povećanje korišćenja resursa i produktivnosti što dovodi do sticanja
konkurentske prednosti za kompanije. Trenutna industrijska transformacija ne samo da
preoblikuje osnovne poslovne procese već i otkriva nove koncepte pametnih i povezanih
tehnologija (Onar i Ustundag 2017).
Kompanije uvode složene procese i snose visoke troškove tokom implementacije
Industrije 4.0 zbog novonastalih tehnologija koje utiču na ulaz i izlaz procesa. Podrška najvišeg
menadžmenta postaje sve važnija pošto implementacija industrije 4.0 menja osnovne metode
proizvodnje kompanije i zahteva široku vizuelnu perspektivu, strategiju, organizaciju i gotove
proizvode. (Akdil et al. 2018).
Prelazak sa računara na pametne uređaje koji koriste tehnologiju zasnovanu na Cloud-u
bio je jedan od značajnih napretka u poslednjoj deceniji. Sistemi automatizacije zasnovani na
računaru postaju povezani sa bežičnom mrežom u današnjoj internet eri. Međusobna povezanost
ljudi, mašina i platformi koje omogućavaju mašinama da međusobno komuniciraju je napredak
koji se sada pojavljuje kao zasluga Interneta. Implementacija ove tehnologije na proizvodne i
poslovne operacije opisana je kao Industrija 4.0 (Tjahjono et al. 2017).
Industrija 4.0 nameće vrelike promene u trenutnom proizvodnom procesu kompanija.
Integracija digitalizacije i interneta u proizvodni proces dovodi do globalne transformacije
proizvodne industrije. Fabrika budućnosti je zamišljena kao sajber-fizički sistemi (CPS) koji
povezuju mašine i ljudska bića. Ove pametne fabrike će nastati kako se tehnološki napredak
bude usvajao, prihvatio i koristio u proizvodnji inteligentnih proizvoda u industrijskim
procesima. Neke od digitalnih tehnologija uključuju, naprednu robotiku i veštačku inteligenciju,
visokotehnološke senzore, Cloud, Internet of Things, digitalnu proizvodnju (uključujući 3D
štampanje), prikupljanje podataka i analitiku (Tjahjono et al. 2017. ).
 2. Osnove logistike: Definicije i terminologija

Logistika je u osnovi orijentacija ka planiranju, koordinaciju ili šemi koja nastoji da

stvori efikasan plan za protok robe i informacija kroz sistem. Upravljanje lancem snabdevanja se
zasniva na ovom okviru i pokušava da poveže i koordinira procese između subjekata u procesu,
tj. dobavljača i kupaca, i same organizacije (Christopher 2016).
Najčešće verovanje o terminu „logistika” je da je ovaj termin prvi put upotrebio
švajcarski general Baron de Jomini (1779–1869). Reč „logistika“ ima dva korena, od kojih su
oba francuskog porekla. „Logistique” dolazi iz vojnog ranga, a odnosi se na organizaciju trupa za
podršku vojnoj službi. „Loger“ se odnosi na prostornu vojnu organizaciju, odnosno kampovanje.
Američka vojska je počela da koristi termin „logistika“ krajem devetnaestog veka, označavajući
praksu vojne podrške, odnosno transporta i snabdevanja oružanih snaga.
Tokom Drugog svetskog rata, „logistika“ je korišćena da opiše proces planiranja i
upravljanja obezbeđivanjem, ponovnim snabdevanjem savezničke vojske. Logistika je prvi put
korišćena u civilnom sektoru u trgovinskoj industriji 1960-ih. Logistika znači planiranje i
obavljanje fizičke distribucije robe u SAD. Logistiku je u nauku evoluirao Hans Kristijan Pfol
1974. godine kada su definisane karakteristične oblasti logističkih zadataka i konceptualizovani
njeni aksiomi (Tepić et al. 2011).
Logistika se sastoji od složenog skupa aktivnosti koje zahtevaju zbirku metrika za
adekvatno merenje učinka (Caplice i Sheffi 1995). Koncept 7P logistike je jedna od
opšteprihvaćenih definicija logistike. Logistika podrazumeva obezbeđivanje dostupnosti pravog
proizvoda, u pravoj količini i u pravom stanju, na pravom mestu, u pravo vreme, za pravog
potrošača, po pravoj ceni. Logistika je definisana kao „deo procesa lanca snabdevanja koji
planira, sprovodi i kontroliše efikasnost, tok i skladištenje robe, usluga i srodnih informacija od
mesta proizvodnje do tačke potrošnje kako bi se ispunili zahtevi kupaca“ od strane Saveta za
upravljanje logistikom (Rutner i Langlei 2000).
Kako su njene funkcije i oblasti interesovanja raznovrsne, definicija logistike je
evoluirala tokom vremena. Posle vojne industrije, logistika je na kraju uticala na mnoge sektore
u privredi. Transport poljoprivrednih dobara doveo je do uvođenja koncepta nevojne logistike
poznatog kao „fizička distribucija“. Napredak u industriji i IT tehnologijama, kao i tehnološki,
ekonomski, politički, društveni ili ekološki faktori takođe utiču na razvoj logistike. Potreba za
brzim delovanjem i brzim donošenjem odluka, obavljanje usluge na vreme i dovoljna
fleksibilnost da zadovolji potrebe kupaca su neki od glavnih izazova sa kojima se suočavaju
logističke operacije.
Pravilna i efikasna primena savremenih tehnologija može prevazići gore pomenute
izazove. Kompanije postaju sve više zainteresovane za ovaj tehnološki razvoj jer treba da
poboljšaju svoje poslovne performanse i steknu konkurentsku prednost na tržištu kroz primenu
ovih tehnologija (Szimanska et al. 2017).
2.1 Ulazna i izlazna logistika

Ulazna logistika se odnosi na protok sirovina od dobavljača do proizvođača. Prijem,

skladištenje i distribucija sirovina ili robe između dobavljača i proizvođača su ulazne logističke
aktivnosti. Konsolidacija tereta, izbor prevoznika i načina transporta, rukovanje materijalima,
skladištenje i upravljanje povrtatnom logistikom su upravljačke odluke povezane sa ulaznom
logistikom. Izlazna logistika obuhvata aktivnosti fizičke distribucije gotovih proizvoda, kao što
je sakupljanje, skladištenje i distribucija proizvoda od proizvođača do kupaca. Skladištenje
gotovog proizvoda, rukovanje materijalom, planiranje i upravljanje mrežom, obrada narudžbi,
kao i zakazivanje i rutiranje vozila se smatraju izlaznim logističkim aktivnostima. Glavna razlika
između ulazne i izlazne logistike su karakteristike proizvoda. Dok su materijali kojima se rukuje
u ulaznoj logistici sirovine ili polugotov proizvod, materijali kojima se rukuje u izlaznoj logistici
su gotov proizvod. Izlazna logistika uključuje složenije procese od ulazne logistike zbog veće
proizvodne vrednosti i strogih zahteva kupaca kao što je isporuka na vreme (Vu i Dunn 1995).
Fizička distribucija je oblast poslovnog upravljanja i predstavlja kretanje sirovina i
gotovih proizvoda i razvoj sistema kretanja. Iako je fizička distribucija obično povezana sa
izlaznim kretanjama proizvoda iz firme, ona pokriva širi koncept koji uključuje i ulazna i izlazna
kretanja (Ballou 2007). Ulazne i izlazne logističke aktivnosti prikazane su na slici 1 ispod.

Transport + Proizvodne Marketing +

Dobavljači Kupci
Skladištenje operacije Prodaja

Ulazna logistika Izlazna logistika

2.2 Глобализација и
либерализација и њихов утицај на ланце снабдевања

Globalizacija, liberalizacija trgovine i otvaranje granica za trgovinu generalno su doveli

do povećanog priliva stranih investicija, osnivanja multinacionalnih kompanija u zemljama u
razvoju i integracije ovih zemalja u globalne lance snabdevanja (Minten et al. 2007). Ekonomska
integracija i napredak jedne države u velikoj meri zavise od uspešnog uspostavljanja logističke
servisa; stoga je liberalizacija sve više podržana naporima da se liberalizuju logističke usluge.
Liberalizacija trgovine logističkim uslugama je suštinska faza šire strategije za proširenje
izvoznog potencijala i postizanje ekonomskog razvoja (Tongzon 2012).
Upravljanje lancem snabdevanja ne može se smatrati domaćim fenomenom jer današnji
lanci snabdevanja prevazilaze nacionalne granice i šire se u različitim zemljama. Širenje lanaca
snabdevanja donosi nove izazove globalizacije kompanijama koje uživaju u geografski
distribuiranim lancima snabdevanja za svoje postojeće ili nove linije proizvoda (Meikell i
Gargeia 2005).
 Globalizacija nudi ogromne mogućnosti kao i povećane rizike u razvoju lanaca
snabdevanja. Dok neki lanci snabdevanja koriste njene mogućnosti, a drugi nanose štetu rizicima
koji proizlaze iz globalizacije. Stoga, i prilike i neizvesnosti treba uzeti u obzir prilikom
dizajniranja globalne mreže lanca snabdevanja. Dok globalizacija nudi kompanijama mogućnost
da dođu do novih tržišta na kojima mogu da se oglašavaju potencijalnim kupcima, ona takođe
predstavlja značajne mogućnosti smanjenja troškova dozvoljavajući im da prošire poslovanje na
zemlje sa niskim troškovima. Međutim, ove mogućnosti su obično praćene potencijalnim
rizicima koji mogu poremetiti tok u lancu snabdevanja. Neki od ovih faktora rizika su prirodne
katastrofe, nedostatak stručnih resursa, geopolitička neizvesnost, teroristička infiltracija tereta,
povećanje cena goriva, fluktuacija valute, itd. (Chopra i Meindl 2013). Prostorna fragmentacija
se smatra jednim od glavnih pokretača globalizacije. Mnoge kompanije dele svoje poslovanje u
različite faze i pomeraju ove faze u različite regione. Nekoliko poslovnih aktivnosti koje čine
lanac snabdevanja kompanije organizovano je i obavlja se na različitim lokacijama ili različitim
zemljama. Kompanije imaju za cilj da iskoriste prednosti tehnologije, plata i drugih razlika u
troškovima usvajanjem prostorne fragmentacije koja je prihvaćena kao jedan od glavnih faktora
ekonomske globalizacije (Fujita i Thisse 2006).

3. Digitalizacija logistike i izazovi u logistici 4.0

3.1. Sistemi za kontrolu zaliha (ICS-Inventory Control Systems)

Primarna konkurentska prednost bila je „trošak“ za proizvođače tokom 1960-ih. Dakle,

kompanije su se pretežno fokusirale na proizvodnju velikog obima i minimiziranje troškova
tokom ovog perioda. Sistemi za kontrolu zaliha (ICS) kao što su kompjuterizovani sistemi za
tačku ponovnog naručivanja (ROP-reorder point) bili su dovoljni za osnovne potrebe
proizvodnje i planiranja mnogih kompanija. Ovi sistemi su uključivali ekonomsku količinu
porudžbine (EOK-economic order quantity) i funkcije ekonomske količine ponovnog poretka
(Jacobs i Veston 2007). Pored toga, ICS-ovi su dizajnirani da upravljaju osnovnim
konvencionalnim procesom upravljanja zalihama. ICS-ovi su bili jedna od najranijih poslovnih
aplikacija, koja nije pripadala oblastima finansija i računovodstva. (Shehab et al. 2004).

3.2. Planiranje potreba za materijalima (MRP- Materials Requirement Planning)

Kasne 1960-te bile su svedok sistema Planiranja potreba za materijalima (MRP) kao
odgovor na potrebu za vrhunskim sistemom koji je u stanju da planira i rasporedi materijale za
proizvodnju sofisticiranih proizvoda. Planiranje proizvodnih resursa (MRP 2) i planiranje resursa
preduzeća (ERP-Enterprise Resource Planning) izvedeni su iz MRP-a i bili su njegovi naslednici.
Prva MRP rešenja zahtevala su veliku tehničku podršku da podrže glavne računare; stoga su bili
skupi, spori i teški za rukovanje. Razvoj integrisanijih poslovnih informacionih sistema
omogućen je pojavom bržeg i većeg kapaciteta za skladištenje podataka (Jacobs and Veston
2007).
Krajem 1970-ih, primarna konkurentska prednost proizvođača pomerila se sa troškova na
„marketing“. U to vreme, proizvođači su usvojili jedinstvene strategije ciljanog tržišta stavljajući
naglasak na planiranje proizvodnje. Drugim rečima, fokusirali su se na integraciju proizvodnje
dok su identifikovali svoje ciljno tržište fokusirajući se na određenu grupu potrošača na koju je
njihov proizvod ili usluga bila usmerena. MRP sistemi su zadovoljili zahteve kompanija tokom
kasnih 1970-ih, jer su omogućili integraciju osnovnih poslovnih funkcija, kao što su predviđanje,
master planiranje proizvodnje, nabavka, proizvodnja i kontrola zaliha. Mnoge softverske
korporacije, kao što su SAP, Oracle, J.D. Edvard, koje će postati glavne ERP kompanije u
narednim decenijama, osnovane su sredinom 1970-ih kao odgovor na potrebu za korporativnim
tehnološkim rešenjima (Jacobs and Veston 2007).
MRP sistemi su bili proizvodno orijentisani informacioni sistemi zasnovani na sistemu
izdavanja porudžbina sa vremenskim fazama. Ovi sistemi distribuiraju aktivnosti, zadatke i
resurse u planiranoj vremenskoj skali na osnovu planiranog završetka plana, zadatka ili projekta.
Proizvodni radni nalozi i nalozi za kupovinu se planiraju i oslobađaju na osnovu glavnog plana
proizvodnje (MPS-master production schedule) kako bi se osiguralo da se komponente i delovi
primaju kada su potrebni u proizvodnoj liniji. Smanjenje zaliha, poboljšanje usluga za korisnike i
povećanje produktivnosti i efikasnosti su neke od glavnih prednosti MRP sistema (Shehab et al.
2004).

3.3. Planiranje proizvodnih resursa (MRP II - Manufacturing Resource Planning)

Primarna konkurentska prednost kompanija tokom 1980-ih prešla je na „kvalitet“ nakon

pojave svetski poznatih osnivača Total Kualiti Management (TKM), kao što su V. Edvards
Deming, Joseph M. Juran, Philip B. Crosbi i Kaoru Ishikava. U ovoj deceniji, proizvodne
strategije kompanija su se uglavnom fokusirale na strogu kontrolu svojih procesa, visok kvalitet
proizvodnje i pokušaje smanjenja režijskih troškova. Implementacija proizvodnih tehnika svetske
klase bila je najvažniji napredak u ovoj deceniji. Kompanije su želele da njihova roba, usluge i
procesi budu rangirani među najboljima od strane njihovih kupaca i stručnjaka iz industrije. Ove
promene u primarnoj konkurentskoj prednosti kompanija dovele su do potrebe za revizijom
obima postojećih tehnoloških rešenja preduzeća (Jacobs i Veston 2007).
Kao rezultat sve veće konkurencije među kompanijama na tržištu i sofisticiranosti
proizvoda, MRP je razvijen i prerađen da obuhvati više poslovnih funkcija kao što su obračun
troškova proizvoda i marketing. Raniji sistem planiranja i kontrole materijala postao je sistem za
celu kompaniju sposoban da planira sve resurse kompanije. Ovaj novi sistem se u to vreme zvao
Planiranje proizvodnih resursa (MRP II) (Shehab et al. 2004).
Glavna svrha MRPII-a bila je da integriše primarne funkcije preduzeća kao što su
proizvodnja, marketing i finansije, kao i druge funkcije kao što su osoblje, inženjering i nabavka
u procesu planiranja. MRP II je bio sistem za celu kompaniju i često je imao ugrađenu simulaciju
koja je bila sposobna da pokrene scenarije „šta ako” (Chen 2001). Sistemi za planiranje
proizvodnih resursa (MRP II) integrisali su sistem finansijskog računovodstva i sistem
finansijskog upravljanja zajedno sa sistemima upravljanja proizvodnjom i materijalima. Ovaj
integrisani poslovni sistem je omogućio kompanijama da donose čvrste odluke o materijalnim i
kapacitetnim zahtevima koji se odnose na planirane operacije, razradu aktivnosti i operacije i
prevedu sve aktivnosti u finansijskim izveštajima (Umble et al. 2003).

3.4. Планирање ресурса предузећа (ЕРП - Enterprise Resource Planning)

Kontinuirano unapređenje tehnologije omogućilo je proširenje MRP II da obuhvati sve

aktivnosti planiranja resursa za celokupno poslovanje do ranih 1990-ih. Pored postojećih glavnih
funkcionalnosti, neke poslovne oblasti kao što su dizajn proizvoda, skladištenje informacija,
planiranje kapaciteta, ljudski resursi, finansije, upravljanje projektima i marketing su integrisane
u novi sistem (Umble et al. 2003). Ove kritične poslovne oblasti utiču na kompanije koje nastoje
da steknu konkurentsku prednost efektivnim korišćenjem svojih sredstava, uključujući
informacije. Za razliku od prethodnih verzija, ERP softverske kompanije su omogućile
implementaciju ovih kritičnih poslovnih sistema ne samo u proizvodne već I u neproizvodne
kompanije (Ptak i Schragenheim 2003).
Softverski sistemi za planiranje resursa preduzeća (ERP) se sastoje od širokog spektra
softverskih proizvoda koji podržavaju svakodnevne poslovne operacije i proces donošenja
odluka u korporaciji. ERP integriše i automatizuje operacije upravljanja lancem snabdevanja,
kontrole zaliha, planiranja proizvodnje i proizvodnje, podrške prodaji, upravljanja odnosima sa
kupcima, finansijskog i troškovnog računovodstva, ljudskih resursa i mnogih drugih poslovnih
procesa (Hitt et al. 2002).
Istorijski gledano, ERP sistemi izvedeni iz MRP II sistema su dizajnirani da upravljaju
nalozima za zalihe kompanije, planiraju planove proizvodnje i organizuju zalihe. Pored ovih
funkcija, ERP sistemi integrišu podatke o zalihama sa finansijskim podacima, podacima o
prodaji i ljudskim resursima kako bi omogućili organizaciji da odredi cene svojih proizvoda,
generiše finansijske izveštaje, efikasno upravlja radnom snagom, materijalima i novcem (Markus
et al. 2000). Širenje MRP II u ERP tokom 1990-ih težilo je daljem poboljšanju planiranja resursa
uključivanjem komponenti lanca snabdevanja u opseg faze planiranja. Dakle, glavna razlika
između MRP II i ERP-a je u tome što se MRP II fokusira na planiranje i raspoređivanje internih
resursa kompanije, dok ERP pored njenih internih resursa, planira i raspoređuje resurse
dobavljača kompanije uzimajući u obzir dinamičke zahteve i rasporede kupaca u obzir (Chen
2001).
ERP je dodao novi opseg mogućnosti u MRP II, uključujući finansije, distribuciju i
razvoj ljudskih resursa, koje su integrisane za rukovanje globalnim poslovnim operacijama. Ove
funkcionalnosti su proširene da pokriju mnoge druge „back-office“ funkcije do sredine 1990-ih.
Neka od ovih proširenja uključuju upravljanje narudžbinama, finansijsko upravljanje,
skladištenje, distribuciju proizvoda, kontrolu kvaliteta, upravljanje imovinom i upravljanje
ljudskim resursima. Kasnije su se funkcionalnosti ERP sistema dodatno proširile i obuhvatile
poslove „front office“, na primer, prodajne snage i automatizaciju marketinga, elektronsku e-
trgovinu i sisteme lanca snabdevanja (Rao 2000). Slika 2 u nastavku predstavlja vremensku liniju
faza razvoja ERP-a počevši od ICS-a.
 4. Industrija 4.0, Logistika 4.0 i Lanac snabdevanja 4.0
Značaj logistike u poslovanju se vremenom povećavao. Integracija lanca snabdevanja,
orijentacija na porudžbine kupaca (brz odgovor) i pravovremene aplikacije za upravljanje
zalihama transformisale su poslovne strategije kompanija, uključujući njihove logističke
strategije. Osnovne poslovne aktivnosti, kao što su odabir kupaca i dobavljača, dizajn proizvoda i
strateško savezništvo, su pod uticajem logističkih strategija (Caplice i Sheffi 1995.)
Kompetentnost kompanije uključuje učenje kako da se razlikuje od konkurenata jer novi
trend može stvoriti napredak koji dramatično poboljšava poslovne performanse. Inovacija koja
pokreće novi poslovni model odbacivanjem postojećeg naziva se disruptivna tehnologija. Nove
tehnologije možda neće zadovoljiti trenutne potrebe kupaca kompanije; međutim, sposobnost
ovih tehnologija u nastajanju obično dovodi do poboljšanja performansi kompanija tokom
određenog vremenskog perioda. Disruptivne tehnologije imaju sposobnost da poboljšaju
poslovne performanse iznad nivoa performansi postojećih tehnologija koje se odbacuju. Dakle,
ignorisanje novih tehnologija u njihovim najranijim fazama može dovesti do ozbiljnih posledica
po kompanije (Angeleanu 2015).
Disruptivne tehnologije transformišu ključne kompetencije mnogih kompanija i poslovne
modele mnogih industrija. Digitalizacija proizvodnih procesa i brzi rast informacionih
tehnologija dramatično su uticali na lance snabdevanja tokom ere Četvrte industrijske revolucije.
Ove tehnologije u nastajanju treba da budu temeljno shvaćene od strane menadžmenta kako bi se
izgradio jak strateški put za budućnost. Industrija 4.0 je zbir svih disruptivnih tehnologija koje se
primenjuju u lancu vrednosti. Sedam karakteristika Industrije 4.0 razmatra se u tabeli 1 (Pfohl et
al. 2015).
CPS su u srži Četvrte industrijske revolucije. CPS su fizički mehanizmi koji se mogu
pratiti, kontrolisati i koordinirati putem komunikacionog sistema preko interneta. Razvoj CPS-a i
njihova integracija u proizvodne sisteme doprineli su rađanju Industrije 4.0. CPS omogućava
interakciju sa fizičkim svetom preko mrežne opreme kao što su senzori, aktuatori, upravljačke
jedinice za obradu i komunikacioni uređaji. Visoka stopa rasta sajber tehnologija i integracija
digitalnih uređaja u lance snabdevanja doprineli su razvoju mnogih oblasti kao što su proizvodni
procesi, sektor logistike, zdravstvene usluge i autonomna vozila. Internet stvari (IoT) je ubrzao
integraciju CPS-a u proizvodne i uslužne operacije, što je dovelo do revolucionarnih koraka u
sektorima proizvodnje, usluga i logistike (Barreto et al. 2017).

Tabela 1. Sedam karakterističnih karakteristika industrije 4.0 (Pfohl et al. 2015).

Karakteristike Opis
Ključni aspekti lanca snabdevanja, kao što su interni procesi,
1. Digitalizacija komponente proizvoda, komunikacioni kanali, prolaze kroz
ubrzani proces digitalizacije.
2. Automatizacija Tehnologije Industrije 4.0 omogućavaju mašinama i
algoritmima da samostalno donose odluke i obavljaju
aktivnosti učenja. Ova sposobnost autonomnog donošenja
odluka i učenja omogućava proizvodnim pogonima da rade
uz minimalnu interakciju čoveka i mašine.
3. Transparentnost Tehnologije Industrije 4.0 povećavaju transparentnost
procesa stvaranja vrednosti u firmi što dovodi do
kolaborativnijeg i efikasnijeg mehanizma donošenja odluka,
kao i transparentnost korporativnih partnera i kupaca.
4. Mobilnost Širenje mobilnih uređaja pojednostavljuje komunikaciju i
deljenje podataka na globalnom nivou. Mobilnost uređaja
modifikuje interakciju kupaca i kompanija i komunikaciju
između mašina u procesu proizvodnje.
5. Modularizacija Razvoj mobilnih uređaja pojednostavljuje komunikaciju i
deljenje podataka na globalnom nivou. Mobilnost uređaja
modifikuje interakciju kupaca i kompanija i komunikaciju
između mašina u procesu proizvodnje.
6. Mrežna saradnja Procesi kompanija će biti definisani i aktivnosti će se
odlučivati kroz interakciju mašina i ljudi unutar specifičnih
mreža unutar i van organizacionih granica kompanija.
7. Komunikacija Saradnja u mrežama omogućava mašinama da počnu da
komuniciraju jedni sa drugima i ljudima na socijalizovan
način.

Povezanost između proizvoda, mašina, transportnih sistema i ljudi transformiše postojeće

proizvodne sisteme. Pametne fabrike će biti okvir za buduće proizvodne sisteme. Pametne
fabrike su fleksibilni, isplativi i individualizovani sistemi masovne proizvodnje gde proizvodi
teku nezavisno kroz proizvodni proces uz minimalnu ljudsku intervenciju (Hofmann i Rusch
2017). Informacione i komunikacione tehnologije (IKT- Information and Communication
Technologies) postale su važna i neizbežna komponenta industrijske proizvodnje poslednjih
godina. Novi izazovi su se pojavili u sektoru logistike kao rezultat uspona industrijskog interneta
stvari (IIoT - Internet of Things). Ovi izazovi su zahtevali tehnološke modifikacije kao što su
transparentnost u lancima snabdevanja i kontrola integriteta koja garantuje isporuku pravih
proizvoda na pravu lokaciju u pravo vreme. Koncept logistike 4.0 uveden je i oblikovan
razvojem ICT-a i IOT-a (Barreto et al. 2017).

4.1. Razvoj logistike

Logistika je prošla kroz tri revolucionarna koraka pre nego što je dostigla svoj najnoviji
proboj, Logistika 4.0. Prvi korak (Logistics 1.0) pokrenut je „mehanizacijom transporta“ počevši
od kasnog 19. i početka 20. veka. U ovom periodu, brodovi i vozovi opremljeni parnim
mašinama bili su glavni vid transporta za kretanje robe i kontejnera i zamenili su ljudsku i
životinjsku snagu. Kapacitet transporta je značajno porastao u 20. veku, označavajući početak
doba masovnog transporta. Drugi korak (Logistics 2.0) bio je rezultat „automatizacije sistema
rukovanja“ tokom 1960-ih. Ova druga inovacija u logistici pokrenuta je pronalaskom električne
energije i širenjem tehnika masovne proizvodnje u proizvodnji i upotpunjena automatizacijom
rukovanja teretom. U ovom periodu automatizovani sistemi skladištenja i sortiranja i
automatizovani sistemi za utovar i istovar zamenjeni su konvencionalnim skladištenjem, a najteži
posao počele su da obavljaju mašine na električni pogon. U to vreme, kontejnerski brodovi su
postali dominantni u lukama, i oni su transformisali lučki sistem rukovanja teretom. Treći korak
(Logistics 3.0) pojavio se kao „sistem upravljanja logistikom“ 1980-ih. Računari i informacione
tehnologije (IT) predvodili su sistemizaciju logističkih aktivnosti i pokrenuli treću inovaciju u
logistici. Mogućnosti upravljanja automatizacijom i logistikom su značajno razvijene kao
rezultat integracije IT sistema, kao što su sistemi za upravljanje skladištem (WMS-Warhause
Menagement System) i sistem upravljanja transportom (TMS – Transport Menagement System).
Četvrti korak (Logistics 4.0) je sada u ranoj fazi. Internet of Things i Internet of Services (IoT &
IoS) su glavni pokretači Logistics 4.0 (Vang 2016). Slika 3 ispod predstavlja proces razvoja
logistike tokom vremena.
4.2 Logistika 4.0

Logistika 4.0 je termin za tehnologije i koncepte organizacije lanca vrednosti. Mnoge

tehnologije u nastajanju zauzimaju ključnu ulogu u Logistici 4.0. Na primer, CPS nadgleda
fizičke procese, generiše virtuelne kopije fizičkog sveta i donosi decentralizovane odluke u
okviru logističkih procesa, dok Data Mining (DM) otkriva potrebna znanja za pomoć u
procesima donošenja odluka. CPS komunicira i sarađuje sa drugim kompanijama i ljudima u
realnom vremenu putem interneta stvari. Zajednička upotreba bar kodova, tehnologije
radiofrekventne identifikacije (RFID), senzora, sistema za globalno pozicioniranje (GPS) i
drugih naprednih mrežnih tehnologija za obradu informacija i mrežne komunikacije čine koncept
Logistice 4.0. Ove napredne tehnologije se u velikoj meri koriste u logističkim operacijama, kao
što su transport tereta, skladištenje, distribucija, pakovanje, rukovanje i srodne aktivnosti.
Automatizovane logističke operacije i sprovođenje efikasnih transportnih procesa povećavaju
nivo usluge i zadovoljstvo kupaca i smanjuju ukupne troškove i potrošnju prirodnih resursa
(Vang 2016).
Termin Logistika 4.0 označava specifičnu primenu Industrije 4.0 u oblasti logistike.
Logistika 4.0 je izazvana novim tehnologijama i njihovom primenom u logistici. Svaka
informaciona i komunikaciona tehnologija donosi novo rešenje u specifičnoj oblasti logistike
(Glistau i Machado 2018). Logistika 4.0 se odnosi na logističke sisteme koji se sastoje od
nezavisnih podsistema gde ponašanje podsistema zavisi od drugih okolnih podsistema. Definicija
Logistike 4.0 kombinuje dva aspekta: procesni (procesi lanca snabdevanja su predmet akcija
Logistike 4.0) i tehničke alate i tehnologije koje podržavaju interne procese u lancima
snabdevanja (Szimanska et al. 2017). Tabela 2 prikazuje važne tehnologije i oblast njihove
primene u okviru Logistike 4.0 u obliku morfološke kutije.
 Potrebe i složenost u prerađivačkoj industriji pokazuju monotono rastući trend poslednjih
godina. Ubrzana evolucija tehnologije, oštra konkurencija, brzorastuća nestabilnost na
međunarodnim tržištima, rastuća potražnja za visoko individualizovanim proizvodima i
proizvodi sa kratkim životnim ciklusom predstavljaju ključne izazove za kompanije. Malo je
verovatno da će trenutni pristupi izgraditi isplative, fleksibilne, prilagodljive, stabilne i održive
lance snabdevanja. Jake industrijske zemlje će morati da usvoje industriju 4.0 kako bi zadržale
svoje pozicije. Prilagođavanje ovoj novoj inicijativi uvešće veoma fleksibilnu masovnu
proizvodnju, koordinaciju i optimizaciju sistema u realnom vremenu, smanjenje troškova i nove
poslovne modele. Kao rezultat ove nove inicijative očekuju se i veliki novi trendovi u logistici.
Praćenje tokova materijala u realnom vremenu, poboljšano rukovanje materijalom i upravljanje
rizikom su neke od potencijalnih primena Industrije 4.0 na logistiku (Hofmann i Rusch 2017).
Neke studije (npr. Hofmann i Rusch 2017; Strandhagen et al. 2017a) istražuju implikacije
industrije 4.0 na upravljanje logistikom. Hofmann i Rusch (2017) ispituju dve dimenzije
logističkih operacija: (1) Fizičku dimenziju lanca snabdevanja i (2) Dimenziju lanca vrednosti
digitalnih podataka. Fizička dimenzija uključuje autonomne i samokontrolisane logističke
sisteme (npr. autonomni kamioni), automatizovane sisteme za rukovanje materijalom (npr. roboti
za biranje komada) i autonomne sisteme za obradu narudžbi (npr. pametni ugovori na tehnologiji
blackchain-a koji su povezani i u interakciji jedni sa drugima. Digitalna dimenzija, sa druge
strane, obuhvata senzorske i mašinske podatke koji se prikupljaju iz fizičke dimenzije lanca
snabdevanja i predstavlja ključni ulaz za strateške poslovne odluke. Predloženi model je prikazan
na slici 4.
I ulazna i izlazna logistika moraju da budu u skladu sa brzo promenljivom tržišnom
dinamikom, jer je potražnja za visoko prilagođenim proizvodima i uslugama u stalnom porastu.
Zbog svoje složene prirode, tradicionalne metode planiranja i kontrole nisu korisne. Termin
“Logistics 4.0” označava integraciju logistike i novonastalih inovacija i aplikacija CPS-a.
Logistics 4.0 je sličan „pametnim proizvodima“ i „pametnim uslugama“ u smislu pristupa
zasnovanog na tehnologiji. Pametni proizvodi i usluge izvršavaju zadatke koji se ponavljaju i ne
zahtevaju inteligenciju; stoga se zaposleni mogu fokusirati na zadatke koji zahtevaju
inteligenciju.
 „Pametna logistika“ je sistem koji ima prednosti, kao što su poboljšanje fleksibilnosti
lanca snabdevanja, brzo prilagođavanje promenljivim tržištima i tačnost u ispunjavanju potreba
kupaca. Sve ovo će dovesti do višeg nivoa usluga za korisnike, optimizacije proizvodnje i
smanjenja troškova skladištenja i proizvodnje. Sve veća upotreba Interneta koji omogućava
interakciju u realnom vremenu između čoveka i mašina i brza digitalizacija poslednjih godina
doveli su do rađanja ovog novog koncepta (Barreto et al. 2017). Efikasna i otporna Logistika 4.0
zahteva da poseduje tehnološke aplikacije prikazane u tabeli 3.

Tabela 1
Tehnološka aplikacija
Planiranje resursa - Zajedno sa usvajanjem Industrije 4.0 i implementacijom CPS-a, odgovarajući sistem
upravljanja planiranjem resursa poboljšava ukupnu produktivnost, fleksibilnost i agilnost lanca snabdevanja.
Sposoban sistem planiranja resursa će izgraditi snažan model predviđanja za resurse organizacije (npr. ljudi,
materijali i oprema). Ovo će dovesti do optimizacije resursa i procesa, smanjenja vremena do tržišta, povećanja
zadovoljstva kupaca.
Sistemi upravljanja skladištem - Uvođenje pametnih sistema i implementacija i integracija ovih sistema u
sisteme upravljanja skladištem (WMS) izazivaju radikalnu transformaciju u magacinskim aktivnostima.
Inteligentni WMS-ovi mogu pratiti lokaciju i procenjeno vreme dolaska transportera pomoću CPS-a. Dakle,
inteligentni WMS-ovi će moći da optimizuju isporuku tačno na vreme i tačno u sekvenci tako što će odlučiti i
pripremiti odgovarajuću mesto za pristajanje. U isto vreme, podaci o isporuci (npr. količina, veličina i cena) će
RFID senzori biti poslati celom lancu snabdevanja. Za premeštanje dolazne robe biće zatražena odgovarajuća
oprema za rukovanje materijalom i raspoloživi skladišni prostor će odmah dodeliti WMS na osnovu specifičnosti
isporuke.
Sistemi upravljanja transportom - Sistemi upravljanja transportom (TMS) olakšavaju interakciju između
sistema za upravljanje narudžbama (OMS) i distributivnog centra (DC) ili skladišta. Napredni TMS-ovi se mogu
integrisati u druge tehnologije lanca snabdevanja kao što su sistemi upravljanja skladištem i globalni sistemi
upravljanja trgovinom. TMS mogu elektronski komunicirati sa kupcima, trgovinskim partnerima i prevoznicima.
Logistics 4.0 koristi podatke u realnom vremenu za postizanje efikasnih i efektivnih logističkih procesa. ATMS
omogućava kompaniji da precizno odredi lokaciju svojih transportera korišćenjem GPS tehnologije dok su na
putu, nadgleda i prati kretanje robe, pregovara sa prevoznicima, konsoliduje pošiljke i komunicira sa
inteligentnim transportnim sistemima (ITS) . Stoga je TMS jedan od bitnih elemenata za koncept logistike 4.0.
Inteligentni transportni sistemi - inteligentni transportni sistemi (ITS) pružaju rešenja za pouzdanu platformu za
transportne operacije. ITS radi u različitim oblastima transportnih sistema, kao što su upravljanje transportom,
kontrola, infrastruktura i operacije. Računarski hardver, sistem pozicioniranja, senzorske tehnologije,
telekomunikacije, obrada podataka, virtuelni rad i tehnike planiranja su neke od tehnologija koje su usvojili ITS.
Potpuno operativan ITS podržava inteligentno upravljanje parkingom kamiona i oblastima isporuke,
multimodalnu dostavu, tj. planiranje i koordinaciju različitih načina transporta tokom različitih logističkih
operacija, proračun i praćenje emisije CO, prioritet operacija 2 i navođenje brzine vozila (npr. smanjenje
potrošnje goriva, niže emisije i smanjenje rada teških vozila u urbanim sredinama) i podrška ekološkoj vožnji
(npr. manja potrošnja goriva i emisija CO prihvatanjem energetski efikasnih metoda vožnje).
Sigurnost informacija - Na način na koji organizacije rade preduzeća su uticala na nove tehnologije zasnovane
na internetu kao što je Cloud, CPS, IoT i Industrija 4.0. Inovativne tehnologije sa potencijalnim uticajem na
poslovanje postaju sve važnije iz dana u dan za kompanije koje su zainteresovane da smanje svoje operativne
troškove i steknu konkurentsku prednost na tržištu. Ova tendencija donosi probleme bezbednosti informacija.
Neočekivani bezbednosni rizici su inherentni novim tehnologijama. Stoga je zaštita IT infrastrukture i
informacionih sredstava jedna od glavnih briga za organizacije.
Promovisanje kontinuiranog pokušaja da se izgradi bezbednosna kultura i priznavanje da svi tehnološki uređaji,
aplikacije i sistemi imaju svoje inherentne ranjivosti pomoći će organizacijama da dostignu željeni nivo
bezbednosti i podstaknu svoje poslovne ciljeve. Kompanije treba da identifikuju, implementiraju, nadgledaju i
kontrolišu svoje željene bezbednosne zahteve kako bi postigle potreban nivo bezbednosti informacija.
Blackchain tehnologija - Blockchain tehnologija (BCT) se može primeniti na neke specifične oblasti lanaca
snabdevanja kao što su pametni ugovori, praćenje imovine, bezbedno i bez grešaka ispunjavanje porudžbina i
 sajber bezbednost. Pametni ugovori pomažu kompanijama da razmenjuju novčanu imovinu, akcije ili bilo šta
vredno na pouzdan, transparentan i nekonfliktan način. Dakle, vreme transakcije i troškovi će biti minimizirani.
Jedna od glavnih funkcija BCT-a je da prati i beleži sve aktivnosti lanca snabdevanja određenog sredstva od
njegovog porekla do konačnog odredišta. Ovo se zove funkcija praćenja imovine blekčejna. Ova karakteristika
BCT-a štiti kompanije od lažnih transakcija i olakšava praćenje robe u celom lancu snabdevanja. Mogućnost
praćenja sredstava BCT-a smanjuje rizik od gubitka i oštećenja tokom tranzita.
BCT može ubrzati proces ispunjenja porudžbine sa svojim prednostima kao što su brza potvrda kreditne istorije
klijenta, brza analiza statusa zaliha, obaveštenje o statusu porudžbine/isporuke i nudeći transparentnost tokom
procesa ispunjenja porudžbine.
Rastuće pretnje od sajber kriminala poslednjih godina nameću visok rizik za mreže lanca snabdevanja. BCT, sa
svojom vidljivošću, privatnošću i funkcijama non-stop verifikacije informacija, je izvanredna tehnologija koja
ublažava rizike sajber kriminala u mrežama lanca snabdevanja.
Cloud tehnologija - Cloud je istaknuta tehnologija za implementaciju autonomne kontrole u logistici.
Autonomna logistička rešenja sa inteligentnim softverskim agentima mogu se postaviti na IT infrastrukturu koju
nude dobavljači usluga u Cloud-u. Neke usluge koje nude ovi provajderi mogu se kretati od skalabilnih
hardverskih platformi do potpune kontrole procesa logističkih operacija. Autonomni sistemi kontrole logistike
omogućavaju korisnicima da se fokusiraju na svoje osnovne poslovne operacije i više ne moraju da ulažu u IT
infrastrukturu.
Internet od Things (IoT) - Internet može povezati fizičke objekte jedni sa drugima i stvoriti pametnije usluge za
životnu sredinu. Ove prednosti interneta se smatraju glavnim pokretačima IOT-a. Internet of Things omogućava
kompanijama da prate svoju robu u svakoj fazi logističkog procesa u realnom vremenu i upravljaju svojom
logističkom arhitekturom. Dok se prati tok robe, kompanija može analizirati podatke generisane u svakoj fazi
logističkog procesa i distribuirati podatke svim stranama u procesu. Korišćenje podataka u realnom vremenu u
predviđanju omogućava kompanijama da shvate buduće trendove i verovatnoću neočekivanih događaja. Stoga se
preventivne mere ili politike mogu usvojiti unapred. Na taj način kompanije dobijaju konkurentsku prednost jer
postaju osetljivije na tržište.
Proširena stvarnost (Augmented Reality) - Sistemi proširene stvarnosti (AR) mogu da učestvuju u logistici,
proizvodnji, obuci i operacijama održavanja. AR kombinuje kompjuterski generisane podatke sa fizičkim svetom
kako bi pomogao radnicima. Na primer, biranje po viziji je jedan od inovativnih metoda izbora porudžbina
zasnovanih na AR tehnologiji. Ovo logističko rešenje nudi brz i efikasan način preuzimanja proizvoda uz
smanjenje radnog vremena.

5. Закључак и будући правац

Ovo poglavlje uvodi opširan pregled logistike, njenih promenljivih obrazaca u eri
industrije 4.0 i njene uloge u digitalnoj transformaciji u SCM. Istorijski razvoj ICS-a, evolucija
logistike, interakcija između industrije 4.0 i pametne logistike, i potencijalni izazovi logistike 4.0
su široko diskutovani.
Logistika je jedan od ključnih stubova u lancu vrednosti za dobavljače, proizvođače i
trgovce na malo jer ne mogu biti konkurentni na tržištu bez dobijanja prave robe u pravo vreme
na pravom mestu. Sve je teže ispuniti ove zahteve jer logističke mreže postaju nesigurne i
nestabilne. Nove metode, tehnologije i usluge zahtevaju kompanije kako se povećava složenost
logističkih mreža. Mnogi izazovi i mogućnosti za logistiku pojavljuju se kao rezultat današnjeg
ponašanja potrošača. Stoga je prelazak sa tradicionalne logistike na nova logistička rešenja
neizbežan. Industrija 4.0 će transformisati i poboljšati tradicionalnu logistiku i njenu
samopercepciju (Vang 2016). Logistika 4.0 je složen sistem sastavljen od mnogih novih
tehnologija koje su povezane i sposobne da međusobno komuniciraju, a odgovoran je za
ispunjavanje potreba kupaca i ispunjavanje zahteva sve veće složenosti logističkih operacija.
Logistika 4.0 je element industrije 4.0 i ova dva se ne mogu smatrati nezavisnim jedno od drugog
(Vang 2016).
Kao element Industrije 4.0, Logistika 4.0 stvara mogućnosti za nove poslovne modele.
Trenutna razmena informacija, kompjuterizovana poslovna rešenja i mogućnost analize velikih
podataka u realnom vremenu su neke od karakteristika koje kompanije dobijaju kao rezultat
usvajanja Logistics 4.0. Kombinovana upotreba svih ovih karakteristika Logistics 4.0 menja
način na koji kompanije obavljaju svoje poslovanje. Danas su u fokusu kompanija preduzeća
orijentisana na usluge, gde učešće kupaca počinje u fazi dizajna proizvoda ili usluge. Ovu
transformaciju ubrzavaju tehnologije Industrije 4.0 kao što su CPS, IoT, IoS, pametni proizvodi i
pametni procesi (Strandhagen et al. 2017b).
Tradicionalna logistika će doživeti transformaciju pošto Industrija 4.0 preuzme današnji
konvencionalni proizvodni proces koji se koristi. Ova promena u logistici neće biti laka.
Međutim, to će značajno promeniti način na koji kompanije obavljaju svoje logističke operacije i
poboljšati efikasnost procesa, produktivnost i zadovoljstvo kupaca. Kompanije koje prihvate
Logistiku 4.0 će steći konkurentsku prednost jer će ih Logistika 4.0 opremiti fleksibilnim,
održivim i veoma održivim lancem snabdevanja. Transformacija konvencionalnih logističkih
sistema u pametne logističke sisteme i optimizacija logističkog procesa dovešće do agilnih
lanaca snabdevanja, poboljšane uštede troškova, viših nivoa usluga za korisnike i zadovoljstva.