РЕД РЕЧИ У РEЧEНИЦИ

 У структури ср./хр. речен. постоје:

o места која су обична за поједине чланове речен. и
o места која им нису обична

Þ да синтаксеме као чланови ср./хр. речен. не налазе се увек у

истом распореду:

 обичан распоред појед. реч. чл. назива се нормалан ред;

 другачији распоред појед. реч. чл. назива се инверзија или
обрнути ред речи.
I. Субјекат и Предикат:
 нормалан распоред основних реч. чл. јесте (1)→Суб и (2)→Пред:
Учтељ (С) пише (П) на табли.; Сестра (С) је плакала (П).
 обрнут распоред (инверзија) = стилска вредност (= истицање
предикатовог значења):
Пише (П) учитељ (С) на табли.; Плакала је (П) сестра (С).

II. Атрибут:
 нормално место
а) конгруентног атрибута = препозиција:
Лепа села су права туристичка атракција.; Латице цвета су црвене.
→ Села лепа ...; Цвета латице ... = инверзија.
б) неконгруентног атрибута = постпозиција:
Улице града су чисте. / Града улице ... = инверзија/.

III. Апозиција:
 нормално место = постпозиција:
Иво Андрић, добитник Нобелове награде, докторирао је у Грацу.
 Ако је у препозицији = инверзија.
Добитник Нобелове награде, Иво Андрић, је докторирао у Грацу.

IV. Објекат:
  нормалан распоред, у вези са управном речи објекта, јесте
постпозиција:
Иван оре њиву.; Зорица спрема ручак.; Анка је непрестано трептала
очима.
 обрнут распоред (инверзија) = препозиција:
Иван њиву оре.; Зорица ручак спрема.; Анка је непрестано очима
трептала.

V. Прилошке одредбе:
 нормалан распоред = око глагола:
Јуче смо играли фудбал. / Фудбал смо играли јуче.; Пера је свирао
тихо. / Тихо је свирао Пера.
 обрнут распоред (инверзија) = прил. одредбе се налазе било према
почетку, било према крају реченице (и значе, по правилу, истицање
значења прил. одр.):
Наш колега свирао је неку стару и тужну песму тихо. / Тихо је наш
колега ту стару и тужну песму свирао.

 Истицање значења појединих речен. чланова помоћу инверзије може

се повећати интонационим средствима (најчешће реченичним
акцентом) ® тако, реч у инверзији може бити носилац реченичног
акцента;
 Два су места најпогоднија за посебно, нарочито истицање:
почетак и крај реченице. Пр.:
Ни¢чега се ја не плашим! « Не плашим се ја ни¢чега!
[Друге варијанте исте речен.: Ја се ничега не плашим!; Ја се не
плашим ни¢чега! .... ] ► сви ови видови једне те исте реченичне
структуре чине реченичну парадигму у вези с редом речи.
® основни, инвариантни вид те структуре јесте њен облик с
нормалним распоредом речен. чланова [Ја се не плашим ничега!];
® остали видови = синтаксичко-стилске варијанте. Пр.:
 Иван пише писмо мајци. (=основни, инвариантни вид);
 Писмо пише Иван мајци. / Пише писмо Иван мајци. / Мајци
Иван писмо пише. / Пише мајци Иван писмо. ... Þ све
варијанте оваквих речен. парадигми носе исту информацију
 (као и инваријанта), а допунска им је садржајна вредност у
истицању значења појединих речен. чланова;
 У закључку:
o Ред речен. чланова у ср. /хр. јез. = слободан;
o Инверзија = стилска појава (по правилу);
o Међутим, има и примера у којима ред речи има граматичку
функцију (где не може бити измењен ред речи, јер би речен.
изгубила логику, значење или би имале сасвим друго значење).
Уп.:
Маче огребло дете. « Дете огребло маче.
Извоз потиснуо увоз. « Увоз потиснуо извоз.
 Напомена: у језичким реализацијама, до инверзије често долази не из
стилских, већ из контекстуалних и конситуационих разлога; Þ то
значи да на прво место може доћи, нпр., објекат или прил. одр., али
не ради истицања значења њеног, већ зато што је потребно да се
вежу за:
 оно о чему је било говора у претходној реченици (= контекстуална
веза), или
 оно што је живо присутно у говорној ситуацији (= конситуациона
веза)
Þ у синтакси се та контекстуалност и конситуациона условљеност
неког речен. члана на првом месту месту у реченици назива се
синтаксичким претпољем. Пр.:
1. Ветар пишти, бубња на прозору, гране крцкају. Испод стрехе као
да нешто режи (Испод стрехе = конситуациони разлог);
2. Лабудови су пливали језером полако и без шума. А с обале, с траве,
иза пањева и камења, пратили су их очи ловца. (=конситуациони
разлог).

ОСАМОСТАЉИВАЊЕ ЈЕЗИЧКИХ ЈЕДИНИЦА

 ОЈЈ = синтаксичко-стилска појава која се не темељи на

посебностима у језику, у његовој дубинској структури. Пр.:
„Пучина, грдна и сурова, дизала се пред њим.“ (Растко Петровић) ®
грдна и сурова = конгруентни атрибути; њихово нормално место
јесте у препозицији (уп.: Грдна и сурова пучина ...), али је Р.
Петровић употр. ову речен. у једној динамичној синтаксичко-
 стилској варијанти у којој атрибути су не само у постпозицији, већ
су и интонационо издвојени у интонацијској конфигурацији
реченице [одвојени су паузама, у писању запетама, с могућношћу да
се изговоре посебним гласом] Þ тако су у интонационом рељефу
реченице осамостаљени, а тиме је више истакнуто значење ових
синт. јединица.
® осамостаљивањем могу се издвојити и други реченични делови.
 Осамостаљивање се реализује:
1) интонационим средствима [= пауза или паузе (ако је осамост. део
у средини) + изговара се посебним гласом (јачим, вишим, нижим и
сл)];
- интонационим средствима ® део који се издваја,
осамостаљује се делимично и синтаксички, тј. донекле издваја
се из састава интегралних делова реченице (Þслаби
синтаксичка повезаност)
2) инверзијом (често заједно са интонац. средствима).

 Постоје два типа осамостаљивања:

1) Осамостаљивање слабијег (првог) степена - пр.:
а. Марко опет прими писмо, дугачко, плачљиво, тужно.
б. Осећала је, чулима свим, и целом својом кожом, како пролази
време.
в. Најзад је ушла – тихо, на врховима прстију.
г. Тишина је, око куће, била, све дебља, а снег је опет почео да веје.

2) Осамостаљивање јачег (другог) степена – пр.:

а. Лични губитак поста мање важан. И бол. И човек. И данашњи
дан.
б. Изашао сам увређен. И зачуђен.
в. Онда је проговорио вођа устанка. О преко потребном јединству
устаника и о одлучности у борби.
г. Пожеле да умре. Ту на сандуку. На својој спреми девојачкој.
 д. Добила је само опомену, а могла је добити и отказ. Као Ђура.
Као стотине других запослених. Þ
 из горњих примера, видљиво је да се могу осамостаљивати разни
речен. делови, заправо не може читав субјекат и читав
предикат (јер је њихова синт. веза срж реченице) али могу и
делови субјекатске, односно предикатске синтагме (в. пр. а.);
 осамостаљују се, дакле, и атрибути (пр. г), објекти (пр. в),
прил. одр., па и апозиција (само у другом, јачем степену, јер је у
основној функцији већ осамостаљен у првом степену)(пр. 1 „на
својој спреми девојачкој.“ и 1 в „на врховима прстију“);
 И поред тога што се неки делови осамостаљени, они ни у 1, а
поготово не у 2. степену, нису потпуно издвојени из речен. Ти
делови нису сасвим аутономни у структурном погледу, већ
само на комуникативном плану функционишу аутономно.
Þ осамостаљени делови, мање или више остају синтаксички
везани с реченицом из које су издвојени. Њихова синтаксичка
повезаност с матичном реченицом се асоцира, уколико су на
крају реченице; када су у средини реченице (= осамост. 10) ®
синт. повезаност се не асоцира, већ је евидентно присутна.
 Језичка јединица у положају:
1. Осамостаљења 10 значи:
o слабије истицање које се обележава у
- усменом говору: мањом паузом + мањим истицањем гласом
осамостаљеног дела;
- писању: запетом (најчешће) + (понекад) цртом (као знаком
за нешто већу паузу).
2. Осамостаљења 20 (јачег степена) = снажнији начин истицања
(у стилском погледу):
- усменом говору: већа пауза + веће истицање осамост. дела
интонацијом;
- писању: пауза се маркира (обележава) тачком, а
осамостаљени део почиње великим почетним словом.
 Осамостаљења = синтаксичко-стилска појава која је присутна у
усменом говору (разговору), а у писаном казивању изразитије се
испољава у уметничком стилу (код неких писаца, овакво
обликовање речен. постао је манир).