Psihologija učenja – deo knjige ’’LOGIKA’’

DEFINICIJA

Šta je definicija?
Sud kojim se nedvosmisleno određuje sadržaj jednog pojma naziva se definicija.

Elementi definicije
Pojam čiji se sadržaj definicijom određuje naziva se definiendum.
U definiciji ,,Brucoš je student prve godine’’ – definiendum je ,,brucoš’’, a definiens ,,student
prve godine’’.
Genus proximum (najbliži rod) za neki pojam.
Ono po čemu se jedan pojam razlikuje od drugih pojmova koji potpadaju pod isti najbliži
rodni pojam naziva se differentia specifica (vrsna razlika).
Svaki se definiens može raščlaniti na najbliži rod i vrsnu razliku. U definiciji ,,Brucoš je
student prve godine’’ genus je ,,student’’, a diferentia specifica je ,,prve godine’’.
Glavni zahtev za valjanu definiciju glasi: Definitio fiat per genus proximum et differentiam
specificam – Definicija treba da se stvori pomoću najbližeg roda i vrsne razlike.

Da li je predmet definicije stvar, pojam ili reč

Logičari se spore i o prirodi definicije.
Šta je predmet definicije? Da li se definicijom određuje suština stvari, sadržaj pojma ili
značenje reči?
Prema realističkom shvatanju definicijom se određuje suština predmeta, prema
konceptualističkom shvatanju definicijom se određuje sadržaj pojma, a prema
nominalističkom shvatanju definicijom se određuje značenje reči.
Ako se prihvati nominalističko shvatanje, prirodno nastaje pitanje šta je to značenje reči koje
se definicijom objašnjava. Postoje različite teorije značenja, ali najprihvatljivije je shvatanje
po kojem je značenje reči sadržaj pojma koji se njom označava.
Značenje neke reči možemo objasniti samo tako da odredimo sadržaj pojma koji ona
označava.
Svaki pojam je misao o predmetu (u širem smislu), određujući sadržaj pojma, određujemo i
suštinu ,,predmeta’’ koji se njim misli. To znači da se svakom definicijom određuje suština
predmeta, i sadržaj pojma, i značenje reči.
Po tome da li se definicija neposredno usmerava na predmet, pojam ili reč možemo
razlikovati realnu, konceptualnu i nominalnu definiciju, ili realni, konceptualni i nominalni
oblik izražavanja definicije.
Tako bi definicija ,,Čovek je biće prakse’’, bila realna definicija,
,,Pojam čoveka je misao o biću prakse’’ bila bi konceptualna definicija, a
,,Reč čovek označava biće prakse’’ bila bi nominalna definicija.
Nominalnom ili verbalnom definicijom neki nazivaju svako objašnjenje značenja jedne reči,
čak i takvo koje se sastoji u pukom prevođenju, u zameni jedne strane reči drugom domaćom
rečju.
Ovakva objašnjenja pogrešno je nazvati definicijom jer se njima ne otkriva sadržaj pojma koji
se ,,objašnjava’’.

Mogu li definicije biti istinite i neistinite

Budući da se definicijom određuje sadržaj pojma – kao što neki kažu – a sadržaj pojma sam
po sebi nije istinit ni neistinit, ni definicija ne može biti ni istinita ni neistinita.
Drugi odgovaraju da definicija nije isto što i sadržaj pojma, nego sud kojim se određuje
sadržaj pojma, a svaki sud mora biti istinit ili neistinit.
Treći kažu da treba razlikovati preskriptivne definicije od deskriptivnih.
Preskriptivnom, legislativnom ili stipulativnom naziva se definicija kojom se određuje s kojim
sadržajem treba misliti neki pojam (ili: u kojem značenju treba upotrebljavati neku reč), a po
strani se postavlja pitanje upotrebljava li neko tu reč u tom značenju, odnosno da li neko taj
pojam tom smislu misli i da li su opsegom tako shvaćenog pojma obuhvaćeni oni predmeti
koji se odgovarajućom rečju obično označavaju.
Deskriptivnom, istorijskom ili leksičkom naziva se definicija koja potencira na to da raščlani
sadržaj jednog pojma koji u tom smislu izvestan broj ljudi misli, odnosno da razjasni ona
značenja koja neka reč u običnom, umetničkom, naučnom ili nekom drugom jeziku faktički
poseduje.
Preskriptivna definicija može biti samo više ili manje svrsishodna.
Deskriptivna definicija može biti istinita ili neistinita.
Treće shvatanje je najprihvatljivije.

Vrste definicija
Neki dele sve definicije na ,,verbalne’’ i ,,ostenzivne’’.
Verbalne bi u ovom smislu bile sve definicije koje su izražene samo rečima.
Ostenzivne (pokazne) su sve definicije koje uključuju pokazivanje predmeta.
NPR: Ostenzivna definicija konja bi bila ako bismo u prisustvu konja pokazali prstom u
njegovom pravcu i izgovorili reč ,,konj’’.
Sigurno je da na taj način objašnjavamo značenje reči jako često – pogotovo deci i strancima.
Ali bolje je da takav potreban i koristan način objašnjavanja pojma ne nazivamo definicijom.
Ispravnije bi bilo reći da ima pojmova koje ne možemo definisati, pa ih moramo objasniti
ostenzivno.
Neki logičari razlikuju ,,esencijalne’’definicije od ,,genetičkih’’.
Esencijalna bi bila definicija kojom se određuje bit* neke stvari, a genetička ona kojom se
opisuje njen nastanak.
NPR: Moglo bi se reći da Lenjin daje esencijalnu definiciju države kad kaže da je ,,država
organ klasne vladavine, organ ugnjetavanja jedne klase od strane druge“, a genetičku kada
kaže da ,,država nastaje tamo, tada i utoliko, gde, kada i ukoliko klasne suprotnosti objektivno
ne mogu biti izmirene“.
Nema sumnje da je korisno opisati nastanak neke stvari. Bez razumevanja geneze neke pojave
najčešće se ne možemo dovinuti ni do shvatanja njene biti, a bez razumevanja ne možemo
ispravno shvatiti genezu.

Geneza nije bit, ni opis geneze definicija. Svaka je definicija esencijalna, a genetička
definicija je samo korisno pomoćno sredstvo za definiciju.

Neki ih pak dele na ,,eksplicitne’’ i ,,implicitne’’ definicije.

Eksplicitna definicija bi bila ona kojom se eksplicitno određuje sadržaj pojma, a
Implicitna definicija sastojala bi se u tome da se sadržaj pojma objasni upotrebom tog pojma u
sudu* ili nizu sudova.
NPR: Tako bismo mogli reći da su primitivni pojmovi u aksiomatskim sistemima implicitno
definisani aksiomima.
Implicitne definicije su često neophone, naročito kod onih viših pojmova koji se ne mogu
drugačije definisati.
Ovde se može govoriti o definiciji u strogom delu te reči. Bolje je govoriti o implicitnom,
indirektnom ili delimičnom objašnjenju sadržaja pojma.

Pravila definisanja
Da bi bila valjana, definicija mora ispunjavati određene zahteve.
Ti zakoni se uglavnom formulišu u obliku ,,pravila’’. Tako se od definicije traži da bude:
1. adekvatna, 2. akuratna – tačna, 3. ne-cirkularna, 4. ne-negativna, 5. ne-slikovita i 6. jasna.

1. ADEKVATNOST DEFINICIJE

Definicija koja nije ni preširoka ni preuska, tj. definicija čiji definens ima isti opseg kao i
definiendum, naziva se adekvatnom.
Da bi bila valjana definicija mora biti adekvatna – Definitio sit adeaquata.

2. AKURATNOST DEFINICIJE

Valjana definicja mora biti akuratna, tj. ona treba da sadrži samo bitne oznake po kojima se
sadržaj nekog pojma razlikuje od sadržaja drugih pojmova. Ovaj zahtev izražava se i ovako:
Definicija ne sme biti preobilna – Definitio ne sit abundans.
 3. CIRKULARNOST DEFINICIJE

Kada bismo jedan pojam definisali pomoću drugog, koji smo definisali pomoću onog prvog.
Ovakvim definisanjem, koje se naziva cirkularnim (kružnim), nije zapravo definisan nijedan
od dva prividno definisana pojma. Odatle pravilo:
Definicija se ne sme kretati u krugu – Definitio ne fiat in orbem.

4. NEGATIVNA DEFINICIJA

Ova definicija upućuje na predmet koji se pojmom misli.

NPR: Ako kažemo da je ,,čovek živo biće koje nije biljka ni životinja“ – time je pojam čoveka
razgraničen od drugih pojmova sa kojima bi se mogao pobrkati, ali još uvek ne znamo šta je
čovek. Otuda pravilo:
Definicija ne sme biti negativna – Definitio ne sit negans.
Ako je pojam negativan, prirodno je da i definicija bude negativna. Tako nije pogrešno da se
negativno definišu pojmovi kao što su ,,nesposobnost’’, ,,nezavisnost’’, ,,nespretnost’’
i ,,siroče’’.
Pravilo bi trebalo modifikovati na: Pozitivne pojmove ne valja definisati negativno.

5. SLIKOVITNOST DEFINICIJE

Slikoviti izraz nam ne govori dovoljno o čemu je tu reč.

Možemo da se složimo sa Ničeom kada kaže da je ,,država najhladnija od svih hladnih
nemani“. Međutim, reči ,,neman’’ i ,,hladan’’, pomoću kojih se ovde govori o državi,
očigledno nisu mišljene u svom bukvalnom smislu.
Prema tome, premda nam izreka uspešno slikovito dočarava bit države, ne možemo je
smatrati definicijom. Jedno od pravila glasi:
Definicija se ne sme služiti slikama.

6. JASNOĆA DEFINCIJE

Definisanje nejasnog pomoću još nejasnijeg – obscurum per obscurius.

Definicija je valjana samo ako su pojmovi od kojih se sastoji definiens jasniji nego što je
definiendum. Kraće rečeno:
Definicija treba da bude jasna.

Granica definisanja
Bilo bi najidealnije kad bismo sve pojmove mogli definisati po svim pravilima. To često nije
moguće.
Najopštije , osnovne pojmove ne možemo definisati jer nemaju viši rodni pojam. Ne možemo
definisati ni pojmove koji nemaju vrsnu razliku.
Ima i onih koje ne umemo definisati, iako je to u principu moguće. To su obično vrlo složeni
pojmovi, kod kojih nije lako utvrditi šta im je ,,genus“, a šta ,,differentia specifica“.
Pomoćni postupci koji delimično zamenjuju definiciju
U slučajevima kad ne možemo dati tačnu definicju nekog pojma ili kad ne umemo, ali se
bojimo da naš sagovornik ne bi mogao shvatiti tu definiciju, služimo se raznim pomoćnim
postupima. To su takozvane ostenzivne, genetičke i implicitne ,,definicije“. I još dva:
1. Opis ili deskripcija je postupak kojem se nabrajajući oznake nekog pojma, ne određujemo
njihov međusobni odnos i rang.
2. Razlikovanje ili distinkcija je postupak kojim se jedan pojam objašnjava tako da se uputi na
neki srodan pojam i da se upozori na razliku među njima.
NPR: ,,Sarkazam je sličan ironiji, ali je žešći i bezobzirniji“.

DIVIZIJA

Uvod
Definicijom određujemo sadržaj pojma. Pored sadržaja, svaki pojam poseduje i opseg. Opseg
pojma određuje se divizijom.

Šta je divizija?
Pojmovi se mogu deliti na jednostavne i složene, pozitivne i negativne, jasne i nejasne,
razgovetne i nerazgovetne… Raspravljajući o sudu, delimo ih na jednostavne i složene,
afirmativne i negativne, modalne i nemodalne… Zaključci se dele na deduktivne i induktivne.

Kada delimo sve zaključke na induktivne i deduktivne, onda samim tim ne kažemo ništa ni o
sadržaju pojma ,,zaključak“ ni o sadržajima pojmova ,, deduktivan zaključak“ ili ,,induktivan
zaključak“, ali na taj način ekspliciramo, objašnjavamo opseg pojma ,,zaključak“.
Logički postupak kojim se utvrđuje opseg nekog pojma naziva se deoba ili divizija.
Ne znači da se divizija upotrebljava samo kad govorimo ili pišemo o logici. Divizijom se
mnogo služimo u svim naukama i u običnom životu.

Elementi divizije
U svakoj deobi možemo razlikovati:
1. Pojam čiji opseg divizijom utvrđujemo,
2. Stanovište ili princip po kojem se divizija vrši i
3. Niže pojmove koji ulaze u opseg nekog pojma, a dobijamo ih deleći taj pojam po
određenom principu.
Pojam čiji se opseg deobom utvrđuje naziva se deobena celina – totum divisionis.
Princip po kojem se deoba vrši naziva se osnova deobe – fundamentum divisionis, principium
divisionis.
Pojmovi koji se dobijaju deobom nazivaju se članovi deobe – membra divisionis.
Vrste divizije prema broju članova
Broj članova deobe može biti različit. Kada sudove podelimo po kvalitetu, dobijamo dva
člana deobe (afirmativne i negativne sudove).
Prema broju članova deobe možemo razlikovati: dvodeobu ili dihotomiju, trodeobu ili
trihotomiju, četvorodeobu ili tetratomiju, petodeobu ili pentatomiju…
Neke pojmove možemo podeliti dihotomijski po jednom principu, trihotomijski po drugom,
tetratomijski po trećem…
Ali svaki pojam bez razlike možemo deliti dihozomijski, i to tako da ga podelimo na dva
protivrečna koordinirana pojma.

Paralelne divizije ili kodivizije

Ista deobena celina može se podeliti po raznim deobenim principima, pa deobom istog pojma
možemo dobiti razne članove deobe.
Ovakve deobe kojima se ista deobena celina deli po različitim principima tako da od nje
dobijamo različite članove deobe zovu se paralelne divizije ili kodivizije.

Subdivizije
Pojmovi ,,deobena celina“ i ,,član deobe“ nisu apsolutni. Nijedan pojam uzeti izolovano
nije ,,deobena celina“ ni ,,član deobe“, nego pojam postaje jedno ili drugo samo u okviru
određene deobe.
Zato jedan pojam koji smo dobili jednom deobom te je u okviru te deobe član deobe može
postati uporište nove deobe, dakle deobena celina.
Deoba pojmova koji je sam član neke deobe naziva se poddeobom ili subdivizijom u odnosu
na tu prvu deobu.
Subdivizijom dobijeni članovi deobe mogu se dalje deliti novom deobom, koja će u odnosu na
onu početnu biti potpoddeoba, subsubdivizija ili jednostavnije, druga subdivizija.

Klasifikacija
Složeni sistem u kojem je čitavo jedno područje ljudskog znanja sređeno pomoću niza
divizija, subdivizija i paralelnih divizija naziva se klasifikacijom.
Termin ,,klasifikacija“ izveden je iz reči ,,klasa“ (lat. Classis- razred), te prvobitno znači
razređivanje, to jest raspoređivanje pojedinačnih predmeta po razredima ili klasama kojima po
svojim osobinama pripadaju.
Klasifikacija je po prvobitnoj ideji postupak obratan od divizije. Dok divizijama i
subdivizijama idemo od najopštijih pojmova prema sve posebnijim, klasifikacijom bismo išli
od individualnih predmeta i pojmova prema sve opštijim pojmovima, pod koje se ovi
individualni pojmovi mogu podvesti.
Okupljanje predmeta i pojmoa u sve šire grupe valjano samo ako se ovakvo grupiranje može
izvesti i valjanom divizijom.
Nema principijalne razlike između valjane divizije i valjane klasifikacije. Njihovi rezultati se
moraju slagati. Klasifikacija – skup međusobno povezanih divizija.

Adekvatnost divizije
Nepotpune deobe u kojima skup opsega članova deobe ne pokriva čitavu deobenu celinu
nazivamo preuskim.
Preširoka bi bila deoba sudova na istinite, neistinite i besmislene. Rečenice mogu biti
besmislene, ali besmislena rečenica ne izražava sud.
Preširoku i preusku deobu možemo nazvati neadekvatnom. Deoba je neadekvatna ako opseg
deobene celine nije jednak zbiru opsega članova deobe.
Za deobu u kojoj se skup članova deobe jednak opsegu deobene celine kažemo da je
adekvatna.
Jedan od osnovnih zahteva za valjanu diviziju je da bude adekvatna – Divisio sit adaequata!

Jedinstvenost divizije
Posledica preplitanja dva principa da se članovi deobe međusobno ne isključuju. Ovakvu
deobu u kojoj se članovi deobe međusobno ne isključuju jer deoba nije provedena po jednom
principu nazivamo nejedinstvenom, zbrkanom ili konfuznom.
NPR: Ako bismo podelili sve ljude na iskrene, glupe i plašljive, podela bi bila i nejedinstvena
(jer se u njoj prepliću tri različita principa) i neadekvatna (jer ima ljudi koji nisu ni iskreni, ni
glupi, ni plašljivi).
Deoba koja je provedena po jednom principu i čiji se članovi međusobno isključuju, tj.
nemaju ni delimično zajednički opseg, naziva se jedinstvenom.
Jedan od osnovnih zahteva valjane deobe da bude jedinstvena, odnosno da ne bude zbrkana –
Divisio ne sit confusa!

Postupnost divizije
Niz divizija kojima se pojam deli na svoje najbliže vrste, a ove na svoje neposredne vrste, pri
čemu se ne preskaču pojedine divizije, naziva se postupnim, dok bi divizija u kojoj taj zahtev
ne bi bio udovoljen bila nepostupna.
Jedan od osnovnih zahteva za valjanu diviziju je da bude postupna, tj. da se vrši u najbliže
članove – Divisio fiat in membra proxima!
Nepoznate reči:
* Sud (suđenje, tvrdnja, tvrđenje, argument) je veza između dva pojma kojim se po osnovu
međusobnog odnosa ta dva pojma nešto tvrdi.
Sud može imati samo dve istinosne vrednosti koje su moguće, može biti istinit ili neistinit.
Sudovi se mogu razvrstati prema kvantitetu, kvalitetu, relaciji (odnosu, vezi) i modalitetu.
Kvantitativni sudovi mogu biti opšti i posebni, kvalitativni mogu biti afirmativni (potvrdni) i
odrečni dok se sudovi prema relaciji dele na kategoričke, hipotetičke i disjunktivne
(razdvajajuće).

* Aksiom ili postulat, prema definiciji u klasičnoj filozofiji, je tvrdnja (u matematici se često
prikazuje u simboličkom obliku) koja je evidentna ili dobro uspostavljena, te koja je
prihvaćena bez kontroverzi ili pitanja.
U logici ili u matematici aksiom može biti korišten kao premisa ili početna tačka za dalje
rezonovanje ili argumente.
Reč dolazi iz grčkog jezika, od axíōma - ono što se smatra dostojnim ili sposobnim' ili 'ono
što je samo po sebi istinito.
Prema upotrebi u modernoj logici, aksiom je jednostavno premisa ili početna tačka
rasuđivanja.
Bez obzira da li je smisleno (i, ako je tako, šta to znači) za aksiom, ili bilo koju matematičku
tvrdnju, da bude „tačna“ je centralno pitanje u filozofiji matematike, o čemu savremeni
matematičari imaju različita mišljenja.

* Bit, suština ili esencija (grč. ουσια [ousia], lat. essentia), osnovno je svojstvo nekog bića ili
pojave kojim se mogu objasniti razna posebna i složena zbivanja.
Bit je ono po čemu nešto jeste baš to što jeste; priroda stvari, ono bez čega ne bi bila ono što
jeste.
Stvar ne može izgubiti svoju esenciju a da pri tom ne prestane njena egzistencija.