АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЈУЖНА СРБИЈА

Одсек – Висока школа за васпитаче Бујановац

Предмет: Истраживање у предколском васпитању и образовању

Тема: Специјализовани програми у курикулуму предшколског васпитања и образовања

Ментор: Студент:

др Соња Величковић, проф. Марина Закић 29М/23-03

Бујановац, 2023.
 Садржај

Увод..................................................................................................................................................

I ТЕОРИЈАКИ ПРИСТУП ПРОБЛЕМУ ИСТРАЖИВАЊА............................................

1. Дефинисање основних појмова…………………………………………………………

2.
Апстракт. Научна сазнања и искуства из праксе потврђују да Припремни предшколски
програм јесте есенцијално питање у систему предшколског васпитања. Реализација
Припремног предшколског програма доприноси програмском и организационом
повезивању предшколског и школског образовања и васпитања као претпоставке
остваривања континуитета у васпитању и образовању деце.

У овом истраживачком раду скрећемо пажњу на неопходност стварања услова за

успешније остваривање општих исхода васпитања и образовања кроз указивање на смисао,
значај, потребе и могућности развијања и примене специјализованих програма у нашим
предшколским установама. Ради се о веома комплексном питању (проблему) које има
интердисциплинарни, али и мултидисциплинарни карактер.

Ово истраживање проистиче из више чињеница које су у вези са остваривањем образовне

политике у нашој земљи. Проблем којим се бавимо јесте разматрање могућности
проширивања понуде програма и услуга кроз примену специјализованих програма у
предшколским установама. Циљ емпиријског истраживања је био да се утврде ставови
васпитача о значају и условима примене специјализованих програма у нашим
предшколским установама. У проучавању овог проблема наше истраживање је имало
карактер теренске студије и било је усмерено на проучавање постојећег стања, његову
анализу и извођење закључака, на основу којих је добијена слика стања у овој области.

У истраживање је било укључено 36 васпитача из 6 вртића Предшколске установе

„Колипбри ” у Коретишту, са истуреним одељењима у Станишору, Горњем Кусцу,
Шилову, Врбовцу и Партешу а спроведено је применом дескриптивне методе, уз
коришћење технике анкетирања. Резултати истраживања су потврдили општу хипотезу да
васпитачи имају позитиван став о значају примене специјализованих програма у нашим
предшколским установама, као и да уочавају потребу постојања одговарајућих услова за
то. Закључено је да у предшколским установама у Републици Србији постоје предуслови
за успешно увођење и развијање специјализованих програма.

Кључне речи: специјализовани програми, курикулум, предшколска установа, дете,

развој.
УВОД

Проучавање проблема и могућности васпитања и образовања, његових циљева и исхода,

принципа, програмских/курикуларних темеља, функција, садржаја и осталих сегмената
овог сложеног система је тежак научноистраживачки задатак, како у теоријском, тако и у
методолошком погледу.

У овом раду пажња је посвећена проучавању само једног сегмента, тј. области система и то
у делу који се односи на унапређивање квалитета процеса васпитања и образовања деце
раног узраста. Прецизније, покушаћемо да истакнемо неопходност стварања услова за
успешније остваривање општих исхода васпитања и образовања кроз указивање на смисао,
значај, потребе и могућности развијања и примене специјализованих програма у нашим
предшколским установама. Ради се о веома комплексном питању (проблему) које, као
такво, има интердисциплинарни, али и мултидисциплинарни карактер.

Сматрамо да ће овај покушај да се расветле природа, значај и функција увођења и

развијања савремених предшколских програма представљати надградњу претходно
обављених истраживања у овој области, али и дати макар скроман допринос унапређивању
васпитно-образовне праксе у нашим предшколским установама, подизању свести локалне
и шире заједнице о природи и значају васпитања и образовања деце раног узраста.

Напред наведено значи да ћемо у овом раду, имплицитно, указати и на неке проблеме са
којима се сусрећу практичари у процесу развијања квалитета предшколског васпитања и
образовања, почевши од нано (индивидуа) и микро (васпитна група), преко мезо
(предшколска установа), до макро (држава) нивоа.

У чему се огледа значај теме којом се овде бавимо? У последњим декадама прошлог и у
почетној новог миленијума научноистраживачка јавност се темељније бави проучавањем и
унапређивањем разумевања значаја развоја и учења у раном узрасту и улоге коју
предшколско васпитање и образовање може да одигра у смислу пружања једнаких
животних прилика за сву децу.

Национални миленијумски циљеви развоја у Републици Србији (Влада Републике Србије,

2006) и циљеви Стратегије развоја васпитања и образовања до 2020. Године (2012)
постављени су тако да подстичу и подржавају повећање обухвата деце предшколским
васпитањем и образовањем. Значај ове теме огледа се, дакле, у чињеници да стратешком
контексту треба дати истраживачки допринос којим ће се дати подршка одржавању
постојећег нивоа, али и унапређивању квалитета услуга које пружа систем
институционално организованог предшколског васпитања и образовања у Србији.
Побољшање понуде облика и програма у области предшколског васпитања и образовања
једна је, треба то нагласити, од дуго постојећих, али недовољно разрађених и примењених
идеја у нашој васпитно-образовној пракси.
Важност ове теме произилази и из питања која се отварају након проучавања досадашње
праксе у Србији, а која се односи на ову област. Наиме, последњих пет деценија извршена
су два велика покушаја у смислу проширивања понуде програма и услуга у области
предшколског васпитања и образовања.

Почетни импулс за диверсификацију (седамдесетих година двадесетог века) дат је кроз

осмишљавање различитих типова понуде, од болничких група и путујућег вртића, до
породичних јаслица и професионалних „дадиља”.

Међутим, то није „довело до програмске разноврсности нити до значајнијег повећања

обухвата деце (изузев деце најстаријег предшколског узраста, од шест до седам година), а
неки облици су временом замрли” (Ковач-Церовић, Левков, 2002: 234).

Међутим, до стварања услова, односно доношења законске регулативе која би утемељила

системске промене – није дошло (у планираном року, од 2002. до 2004). Ово увођење
промена је требало остварити и кроз реализацију пројеката током 2002. и 2003. на
националном нивоу (на пример „Снимак постојећих капацитета и понуде програма и
услуга за рано васпитање, образовање и негу у државном, приватном и НВО сектору” и
„Обука локалних управних структура за демократско управљање и развој бриге о деци
предшколског узраста”) (Ковач-Церовић, Левков, 2002). Осим доношења Закона о
предшколском васпитању и образовању (2010), у коме се наглашава важност већег
обухвата деце кроз проширивање понуде програма и услуга, као и мреже предшколских
установа, до доношења нове Стратегије за развој образовања и васпитања у Србији до
2020. године (2012), на овом пољу није било значајнијих резултата, судећи по
статистичким подацима изнесеним у овом и другим званичним документима (обухват деце
предшколским васпитањем и образовањем узраста од 3 до 7 година је имао тенденцију
благог пораста: 2004. године – 37,3%, а 2005 – 39,2%, али треба истаћи и велику стопу пада
наталитета, као и значајне миграције становништва током последњих деценија, што
заправо и овакво повећање обухвата доводи у питање). Бавећи се проблемом контекста
обезбеђивања квалитета у предшколском васпитању и образовању, овај проблем
разматрају и Живка Крњаја и Драгана Павловић-Бренеселовић.

Оне наводе да специфични задатак бр. 4 у документу Национални миленијумски развојни

циљеви, насталом 2006. (да 70% деце узраста од 3 до 7 година до 2015. године буде
обухваћено предшколским васпитањем и образовањем са посебним акцентом на децу из
осетљивих група), представља наставак визије повећања обухвата у односу на претходна
стратешка документа. Међутим, „издвојено акцентовање повећања обухвата деце
предшколским васпитањем и образовањем без истовременог повезивања са повећањем
капацитета, рациом” (односом броја деце према броју одраслих у групи),
диверсификацијом и другим димензијама, „одражава партикуларно разумевање квалитета
и носи опасност његовог смањења” (Крњаја, Павловић-Бренесаловић, 2013: 146).
Слаб успех, тј. низак ниво остварености системских мера предузетих у ранијим
периодима, показује и покретање нових пројеката („ИМПРЕС”, „ДИЛС”, „Вртићи без
граница 1”, „Вртићи без граница 2”, „Карика која недостаје”, на пример), кроз које се,
изнова, у укљученим предшколским установама и локалним самоуправама предузимају
активности које представљају покушај остваривања постављених државних циљева.
Ефекти њихове реализације тек треба да буду предмет евалуације. Имајући све ово у виду,
при овом (трећем) покушају, стручна јавност, кроз перманентни дијалог и демократско
уважавање мишљења и примере добре праксе различитих актера у васпитно-образовном
систему, треба да покаже како личну, тако и колективну озбиљност и одговорност
професионалаца, у смислу повезивања теорије и праксе, потпуне операционализације
задатака свих учесника процеса и умрежавања са другим димензијама квалитета.
Повећање обухвата деце предшколским васпитањем и образовањем нема сврху уколико је
окренуто само себи и оно се увек мора посматрати у функцији остваривања општег циља,
а то је остваривање права сваког детета на укључивање у квалитетно образовање (Крњаја,
ПавловићБренесаловић, 2013: 147).

Такође, треба имати у виду то да досадашња неефикасност и безуспешна имплементација

мера које треба да допринесу квалитету (хуманизацији) живота како појединца, тако и
заједнице уопште, производи додатне проблеме, као и трошкове, те повећава финансијско
задужење будућих становника ове државе, што је својеврсни парадокс јер постављени
стратешки циљеви, поред осталог, уколико се остваре, треба да доведу и до бољитка и
економске ефикасности у материјалном статусу појединца, локалне заједнице и саме
државе. Ово је у супротности и са учесталим изјавама економских стручњака о највећој
исплативости за заједницу, уколико улаже у квалитетно рано образовање подмлатка
(Хецкман, према Клеменовић, 2009: 7).

Овај истраживачки рад је, у том смислу, посвећен указивању на смисао и значај
коришћења постојећих потенцијала (програмских, кадровских, физичких и других) у
нашим предшколским установама, утемељених на богатој традицији васпитања и
образовања деце предшколског узраста, али ће и скренути пажњу на значај унапређивања
квалитета тих ресурса у процесу увођења и развијања специјализованих програма.
 1- Припремни предшколски програм - савремени курикулум предшколског
васпитања и образовања

Будући да није постојао закон о предшколском васпитању и образовању, као и да

предшколство није представљало део јединственог образовног система у Републици
Србији, јавила се потреба да се постави потпуно нова концепција предшколског васпитања
и образовања у нашим вртићима. Пратећи реформске процесе образовања у Европи, у
Србији је дефинисана Национална хуманистичка концепција предшколског васпитања и
образовања на којој почива и Припремни предшколски програм. Нови програм је морао
бити довољно флексибилан како се не би, према мишљењу Мојић (2010: 187) ,,изазвао
контраефекат код васпитача, који су навикли на традиционални и, помало, „школски“
начин рада. Нажалост, корени таквог приступа раду са предшколском децом лежали су у
неадекватним програмима, заснованим на академском поучавању, а не на интересовањима
и развојним могућностима сваког од њих“.

Већ дуги низ година предшколски програми, њихова структура, израда и примена у пракси
заокупља пажњу бројних аутора и практичара у свету и код нас (Malaguzzi, 1998; Rinaldi;
Каменов,1996; Пешић,1989; Клеменовић, 2009). Критика традиционалних, дидактизираних
предшколских програма који су рађени по угледу на школске програме довела је до појаве
отворених, савремених предшколских програма који се темеље на идеји хуманизма, на
принципима конструисања и суконструисања знања и искуства деце у интеракцији са
одраслима, вршњацима, различитим материјалима и идејама и на ново схватању улоге
васпитача, а и родитеља у том процесу. Малагузи (Malaguzzi, 1998: 83) истиче: „У
традиционалном курикулуму све је унапред строго одређено и такође добро снабдевено
пакетима материјала и средстава, тако да се ствара привид импресивног система у којем се
учитељу све унапред сервира, тако да он не мора мислити“ У тим установама најчешће
доминирају недемократски поступци васпитача/учитеља и у њима поучавање има
доминантну улогу. У нашим установама нема таквог планираног курикулума јер такав
приступ гура установу у место где се најпре поучава, а учење запоставља.

Уместо тога, почетком сваке године васпитачи се састају и договарају о раду, о могућим
пројектима, краткорочним или дугорочним. Они им служе само као структурална подлога
или помоћ, а од деце зависи шта ће се и како даље усмеравати јер васпитач следи дете, а не
план. Међутим, то не значи да у нашим установама влада анархија или импровизација.
Свесни смо да много тога не знамо, али и да ћемо то антиципирати у будућности. Оно што
знамо јесте да је у раду са децом само једна трећина извесна, а две трећине неизвесне и
нове. Та једна трећина нам омогућује разумевање осталих. Ми тежимо истраживању како
учење тече, како се учење може организовати и поспешити, које су то ситуације које
погодују учењу и друго. Све нам ово не може компензовати оно што не знамо. Али, свесни
ситуације да не знамо, стално тражимо, истражујемо како бисмо открили, спознали оно
што не знамо. Тако гледајући нашу ситуацију налазимо сличности са децом и са њиховим
истраживањима. Свесни смо, исто тако, да ће нам деца помоћи у том тражењу својим
идејама, сугестијама, проблемима, питањима, ако их будемо знали слушати и следити
(Исто: 87-89).

Наводи Малагузија говоре да у шведским установама нема курикулума ни планирања у

традиционалном смислу. Васпитач зна општа педагошка начела на којима се темељи
њихов приступ. На основу свог искуства и знања о детету само поставља хипотезе које би
се могле догодити. Те хипотезе су флексибилне и прилагођавају се интересима и
потребама деце и стога се користе изразом пројектовање уместо планирање. Пројектовање
се заснива на слици о детету које је активно компетентно социјално биће, јединствено и
непоновљиво, има потребе, али и права, жели ступати у интеракцију са другим особама,
богато је потенцијалима и ради тога му треба пружити услове, физичке и социјалне, да би
се развило. Треба му осигурати квалитетну организацију простора, материјале и услове за
учење и квалитетно живљење у установи. Наравно, у том окружењу одрасли имају важно
место.

Када говори о стварању и пројектовању курикулума, Риналди (Rinaldi,1998: 103) се

користи метафоричким језиком и каже како је то путовање у којем је потребан компас за
одређивање смера. Никако то није путовање возом у којем је све тачно одређено и
распоређено).

Америчка студија Eagertolearn: Educating Our Preschoolers (Желите да сазнте: Образовање

предшколаца) (2000) бавила се квалитетом предшколских програма. На основу поставки
које су утврдили издвајамо следеће квалитете програма:

- уважавање когнитивног социо-емоционалног и физичког развоја као комплементарних

аспеката развоја;

- партнерски однос васпитач – дете – родитељ;

- рад у малим групама, по центрима за учење;

- добро дефинисани исходи који се остварују кроз учеће активности;

- постављен на националном нивоу, није строго усмерен појединачним педагошко-

психолошким теоријама;

- оквирно је дат у облику смерница;

- отворен је за нова научна сазнања и за промене у начину живота деце и њихових

породица (Клеменовић, 2004: 35, према Eagertolearn: Educating Our Preschoolers, 2000).

Актуелни ППП у сушини је предшколски курикулум, који има јасну дефиницију

предшколског васпитања и образовања, добре принципе, циљеве и задатке и прагматичне
садржаје у оба модела. Има савремену дидактичку концепцију засновану на систему
учећих активности, које се подједнако односе на све аспекте развоја деце и има наглашен
општи циљ, а то јехолистички (целовит) развој предшколског детета, у складу са својим
способностима, потенцијалима, особеностима, потребама и интересима. Програм у
потпуности ставља конкретно дете у центар свих збивања (Правилник о општим основама
предшколског програма).
У прилог ППП као савременом курикулуму говоре и речи А. Миљак која наводи: „У њему
се дете види као конструктивни стваралац сопственог развоја и у први план стављена су
знања практичара како (а не шта, које садржаје) подржавати и помагати да би се
задовољиле основне дечје развојне потребе и интересовања (али и омогућило развијање
нових), у чему кључну улогу има квалитет организације (просторне, временске и
педагошке) установе, односно дечјег вртића“ (Клеменовић, 2004: 37, према Миљак, 1996).

Врло важно питање свих програма је да ли теоријска основа има своје практично
остварење. Најважније је постићи јединство између планираног и стварног курукулума. По
наводима Клеменовић (2004: 26), под „појмом званични или планирани курикулум
означава се оно што је прокламовано концептом и програмом васпитно-образовног рада,
док појам стварни или прихваћени курикулум означава реалност дечјег искуства“.
Програм представља оквир у коме ће свака предшколска установа, сваки васпитач, са
потребама и интересовањима деце на првом месту, изградити свој сопствени стварни
курикулум. Ниједан савремени курикулум не би смео бити образац и рецепт, већ добар
темељ за стварање реалног програма, заснованог на поштовању индивидуалности сваког
детета. Стога можемо рећи да ППП није строго одређен и подложан је даљем развоју, јер
не прописује, већ предлаже могуће садржаје и активности које ће бити изабране на основу
структуре групе, индивидуалних могућности деце, њихових потреба и интересовања. Све
наведене особине говоре у прилог томе да је ППП савремени отворени курикулум који,
својом концепцијом, даје пуну слободу васпитачу као креатору и критичару сопствене
праксе да кроз своју праксу и размену идеја са другим практичарима, обогаћује теоријске
поставке Програма и развија сопствени програм. Најважнији захтев је не угрожавати дечји
развој, већ га, стварањем повољних дидактичко-материјалних услова, подстицати и
усмеравати, што говори о његовој хуманистичкој оријентацији.

Припремни предшколски програм као савремени курикулум предшколског васпитања и

образовања хуманистичке оријентације, постао је саставни део обавезног деветогодишњег
образовања и васпитања у Србији. На тај начин се, бар у последњој предшколској години,
стварају могућности за обухват све деце (посебно деце која из ППП први пут бивају
укључена у институционално васпитање, деце из сеоских средина, деце из различитих
културних и језичких заједница, деце из породица са социокултурним хендикепом), како
би се изједначиле њихове стартне позиције за почетак школовања.

1.1. Место специјализованих програма у курикулуму

Посебни и специјализовани програми у оквиру предшколског програма могу бити:
„програми посебних области васпитно-образовног рада; програми неговања језика и
културе националне мањине; пригодни и повремени програми који имају за циљ
остваривање културних и рекреативних активности, односно одмора деце; програми
подршке породици; програми за рад са децом у породици (породичне јасле, „беби
сервис”); други програми и облици рада и услуга” (Закон о предшколском…, 2010: 14).

Документима Правилник о стандардима услова за остваривање посебних и

специјализованих програма у области предшколског васпитања и образовања (2012) и
Правилник о врстама, начину остваривања и финансирања посебних, специјализованих
програма и других облика рада и услуга које остварује предшколска установа (2013)
прописани су основни услови (начини остваривања и финансирања) за њихову примену у
васпитно-образовној пракси. Врсте специјализованих програма у предшколској установи
су: Причаоница–Читаоница, Студио (радионица) драмског изражавања, Специјализовани
курсеви, Ликовни атеље (радионица, студио), Програми физичке културе, Клубови и
секције, Игротека (Правилник о врстама…, 2013). Програми су намењени деци
предшколског узраста „која су обухваћена и деци која нису обухваћена предшколским
програмом, у складу са Законом, као и њиховим родитељима односно старатељима и
другим заинтересованим лицима, у складу са функцијом и специфичностима програма”
(Правилник о врстама…, 2013: 4).

1.2. Пример остваривања специјализованих програма

Као што се у свету националног курикулума развијају редовни програми, ПУ „Колибри” у

Коретишту у последњих неколико година интензивно ради на развијању различитих
специјализованих програма који, као инструменти регулације васпитно-образовне
делатности, „имају и функцију утврђивања заједничких циљева, задатака, садржаја,
активности, метода и облика рада”, којима се ова институција руководи, уз дате
могућности прилагођавања потребама и узрасним специфичностима деце, те иницијативу
и стваралаштво носилаца реализације ових програма.

При томе, води се рачуна о карактеристикама саме установе, потребама

родитеља/старатеља деце, као и уже и шире друштвене заједнице у целини. У установи се,
такође, реализују и специјализовани програми које осмишљавају и реализују сарадници
који нису запослени у њој.

Циљ и метод истраживања.

Циљ овог истраживачког рада је био да се утврде ставови васпитача о значају и условима
примене специјализованих програма у нашим предшколским установама.
Метод истраживања

За прикупљање, класификацију и анализу истраживања коришћена је дескриптивна метода

и теоријкса анализа, уз коришћење технике анкетирања.