Vudi Alen

SAD SMO KVIT

bojana888
 METERLINGOVI SPISKOVI

F irma „Podmitljivac & sinovi” najzad je objavila dugoočekivani prvi tom Meterlingovih
spiskova veša za pranje (Sabrani spiskovi veša za pranje Hansa Meterlinga, tom I, 437
str, plus uvod od XXXII stranice; sa indeksom; 18,75 dolara), sa učenim komentarima
istaknutog stručnjaka za Meterlinga, Gintera Ajzenbada. Odluka da se ovo delo objavi
posebno, pre nego što se završi njegov veličanstveni oeuvre u četiri toma, istovremeno je i
dobrodošla i mudra, jer će ova beskompromisna i iskričava knjiga smesta zaustaviti
neprijatne glasine o tome da su Podmitljivac & sinovi, pošto su požnjeli finu nadoknadu za
Meterlingove romane, dramu, te sveske, dnevnike i pisma, prosto tražili način da još malo
zarade na istom izvoru. Kako su samo pogrešili svi klevetnici! Zaista, prvi Meterlingov
spisak veša za pranje:

SPISAK BR. 1

6 pari gaća
4 potkošulje
6 pari plavih čarapa
4 plave košulje
2 bele košulje
6 maramica
Ne štirkati

služi kao savršeni, gotovo potpuni uvod u tog napaćenog genija, koga su savremenici znali
kao „Onu Prašku Ludaju”. Ovaj spisak je na brzaka odrađen dok je Meterling pisao Ispovesti
jednog čudovišnog sira, delo zaprepašćujućeg filozofskog značaja u kome je dokazao da ne
samo što je Kant pogrešio u vezi sa univerzumom, nego nikad nije platio nijedan račun.
Meterlingova averzija prema štirku tipična je za taj period, a kad mu se upravo ovaj
smotuljak odeće vratio previše krut, Meterling je postao ćudljiv i depresivan. Njegova
gazdarica, frau Vajzer, ispričala je prijateljima da „Her Meterling danima ne izlazi iz sobe,
plačući zato što su mu uštirkali gaće”. Naravno, Brojer je već istakao vezu između krutog
donjeg veša i Meterlingovog stalnog osećaja da o njemu govorkaju ljudi sa opuštenim
obrazima (Meterling: paranoidno-depresivna psihoza i rani spiskovi, Cajs Pres). Ta tema
nesposobnosti da se slede uputstva pojavljuje se u Meterlingovoj jedinoj drami, Astma, kada
Nidlman greškom donese ukletu tenisku lopticu u Valhalu.

Očita zagonetka drugog spiska

SPISAK BR. 2

7 pari gaća

5 potkošulja

7 pari crnih čarapa

6 plavih košulja

6 maramica

Ne štirkati

jeste sedam pari crnih čarapa, pošto se odavno zna da je Meterling gajio duboku naklonost
prema plavim čarapama. Zaista, godinama bi se i na sam pomen neke druge boje potpuno
razgnevio, i jednom je gurnuo Rilkea u med zato što je pesnik rekao da više voli smeđooke
žene. Prema Ani Frojd („Meterlingove čarape kao izraz falusne majke”, Psihoanalitički
žurnal, novembar 1935), njegovo iznenadno okretanje ka turobnijim čarapama povezano je sa
time što je bio veoma nesrećan zbog „Bajrojtskog incidenta”. Upravo je tamo, za vreme
prvog čina Tristana, kinuo, oduvavši tupe s glave jednog od najbogatijih redovnih posetilaca
opere. Publika je počela da se trese od smeha, ali Vagner ga je odbranio danas klasičnom
izjavom da „Svi kijaju.” Na to je Kozima Vagner briznula u plač i optužila Meterlinga da
sabotira delo njenog muža.

Neosporno je da je Meterling imao nekakve planove vezane za Kozimu Vagner:

znamo da ju je jednom uhvatio za ruku u Lajpcigu i opet, četiri godine kasnije, u oblasti Rur.
U Dancigu je uvijeno aludirao na njene cevanice za vreme oluje, te je ona odlučila da je
najbolje da se više ne viđa s njim. Vrativši se kući potpuno iscrpljen, Meterling je napisao
Razmišljanja jedne kokoške i originalni rukopis posvetio Vagnerovima. Kad su ga upotrebili
kao podmetač ispod kraće noge kuhinjskog stola, Meterling se nadurio i počeo da nosi tamne
čarape. Domaćica ga je preklinjala da zadrži svoje voljene plave ili da makar isproba braon,
ali Meterling ju je ispsovao, rekavši: „Droljo! A što ne na rombove, a?”

U trećem spisku

SPISAK BR. 3

6 maramica

5 potkošulja

8 pari čarapa

3 krevetska čaršava

2 jastučnice

prvi se put pominje posteljina: Meterlingu je posteljina bila izuzetno draga, a naročito
jastučnice koje su on i njegova sestra kao deca navlačili preko glave igrajući se duhova, sve
dok jednog dana on nije upao u kamenolom. Meterling je voleo da spava na čistoj posteljini,
te to vole i njegove književne tvorevine. Horst Vaserman, impotentni bravar u Filetu haringe,
ubija da bi mu se promenila posteljina, a Dženi, u Pastirovom prstu, voljna je da ode u krevet
sa Klajnmanom (koga mrzi jer je njenu majku namazao puterom) ,,ako to znači da će ležati
između mekih čaršava”. Tragično je što vešernica nikad nije sredila posteljinu na za
Meterlinga zadovoljavajući način, ali tvrditi, kako to čini Pfalc, da ga je zaziranje od toga
sprečilo da završi Kud hodiš, o kretenu? apsurdno je. Meterling je koristio luksuznu uslugu
slanja čaršava na pranje, ali nije bio zavisan od nje.

Ono što je Meterlinga sprečilo da završi svoju dugo planiranu zbirku poezije bila je
jedna propala romansa, koja igra važnu ulogu u „Čuvenom četvrtom” spisku:
 SPISAK BR. 4

7 pari gaća

6 maramica

6 potkošulja

7 pari crnih čarapa

Ne štirkati

Posebna usluga: da bude gotovo za jedan dan

Godine 1884, Meterling je upoznao Lu Andreas-Salome, i odjednom, saznajemo,

zahtevao je da mu se veš pere svaki dan. Zapravo, njih dvoje je upoznao Niče, koji je rekao
Lu da je Meterling ili genije ili idiot i da vidi da li može da pogodi šta je. U to vreme,
specijalna usluga pranja za jedan dan postajala je baš popularna na Kontinentu, pogotovo
među intelektualcima, a Meterling je pozdravio tu novotariju. Pre svega, bila je brza, a
Meterling je voleo brzinu. Uvek je na sastanke dolazio ranije - ponekad i nekoliko dana
ranije, kako bi morali da ga smeste u gostinsku sobu. I Lu je volela da joj svaki dan stiže
isporuka čistog veša. Radovala se kao malo dete, često vodeći Meterlinga u šumu i tamo
odmotavajući najnoviji zavežljaj. Volela je njegove potkošulje i maramice, ali više od svega,
obožavala je njegove gaće. Napisala je Ničeu da su Meterlingove gaće nešto najuzvišenije što
je ikad ugledala, uključujući i Tako je govorio Zaratustra. Niče se poneo kao džentlmen, ali
uvek je bio ljubomoran na Meterlingov donji veš i bliskim prijateljima je rekao da ga smatra
„ekstremno hegelovskim”. Lu Salome i Meterling rastali su se nakon Velike nestašice melase
1886. i, premda je Meterling oprostio Lu, ona je za njega uvek govorila da je ,,u njegovom
umu sve besprekorno zategnuto”.

Peti spisak

SPISAK BR. 5

6 potkošulja

6 gaća
 6 maramica

oduvek zbunjuje naučnike, pre svega zbog potpunog odsustva čarapa. (Zaista, Tomasa Mana,
kada je mnogo godina kasnije pisao, ovaj je problem toliko zaokupio da je napisao čitav
jedan komad o njemu, Mojsijeve čarape, koji je slučajno ispustio u šaht.) Zašto je ovaj
književni div najednom izbrisao čarape sa svog nedeljnog spiska? Ne, kao što neki učenjaci
kažu, kao znak njegovog nadolazećeg ludila, premda je Meterling do tada već usvojio
određene čudne obrasce ponašanja. Pre svega, verovao je da ili njega prate ili da on prati
nekog. Bliskim prijateljima je ispričao vladin plan da mu ukrade bradu, a jednom, na odmoru
u Jeni, nije mogao da izgovori ništa osim reči „plavi patlidžan” čitava četiri dana. Pa ipak, ti
napadi su bili sporadični i ne mogu se okriviti za nestanak čarapa. Niti se može okriviti
njegova imitacija Kafke, koji je u jednom kratkom periodu svog života prestao da nosi
čarape, zbog osećaja krivice. Ali Ajzenbad nas uverava daje Meterling nastavio da nosi
čarape. Prosto je prestao da ih šalje na pranje! A zašto? Zato što je u tom periodu života
stekao novu domaćicu, frau Milner, koja je pristala da mu ručno pere čarape - što je bio gest
koji je toliko dirnuo Meterlinga da je ženi ostavio sve svoje bogatstvo, koje se sastojalo od
jednog crnog šešira i nešto duvana. Ona se pojavljuje i kao Hilda u njegovoj komičnoj
alegoriji Gnoj majke Brant.

Očito, Meterlingova ličnost počela je da se raslojava do 1894, ako išta možemo da

zaključimo iz šestog spiska:

SPISAK BR. 6

25 maramica

1 potkošulja

5 gaća

1 čarapa

i ne iznenađuje nas kad saznamo da je upravo u ovo vreme krenuo na analizu kod Frojda.
Upoznao je Frojda više godina pre toga u Beču, kad su obojica prisustvovali izvedbi Edipa,
sa koje su Frojda, oblivenog hladnim znojem, morali da iznesu. Njihove seanse bile su burne,
ako je verovati Frojdovim beleškama, a Meterling je bio neprijateljski nastrojen. Jednom je
pripretio Frojdu da će mu uštirkati bradu i često mu je govorio da ga podseća na radnika iz
njegove vešernice. Postepeno, na videlo je izašao Meterlingov neobičan odnos sa ocem.
(Izučavaoci Meterlinga već znaju za njegovog oca, sitničavog činovnika koji je često ismevao
Meterlinga upoređujući ga sa kobasicom.) Frojd piše o ključnom snu koji mu je Metering
opisao:

Na večeri sam s nekim prijateljima, kad odjednom ušeta neki čovek sa činijom supe
na povocu. Optuži moj donji veš za veleizdaju, a kad jedna dama stane u moju odbranu,
otpadne joj čelo. Meni je u snu to zabavno, i smejem se. Uskoro se svi smeju, osim radnika iz
moje vešernice, koji deluje strogo i sedi sipajući kašu sebi u uši. Ulazi moj otac, zgrabi
damino čelo i pobegne s njim. Odjuri na javni trg, vičući: „Najzad! Najzad! Čelo koje je
samo moje! Sad više neću morati da se oslanjam na onog svog glupog sina.” To me u snu
izdeprimira, i ophrvava me želja da poljubim gradonačelnikov veš. (Ovde pacijent jeca i
zaboravlja ostatak sna.)

Sa zaključcima koje je stekao na osnovu ovog sna, Frojd je uspeo da pomogne

Meterlingu i njih dvojica su i van analize postali prilično dobri prijatelji, premda Frojd nikad
nije dozvoljavao Meterlingu da stane iza njega.

Najavljeno je da će se u Tomu II Ajzenbad pozabaviti spiskovima 7-25, uključujući i

godine Meterlingove „privatne pralje” i patetičnog nesporazuma sa Kinezima na ćošku.
 OSVRT NA ORGANIZOVANI KRIMINAL

N ije nikakva tajna da organizovani kriminal u Americi donosi preko četrdeset milijardi
dolara godišnje. To je prilično fina suma, pogotovo kad se uzme u obzir da Mafija vrlo
malo troši na kancelarijski materijal. Pouzdani izvori kazuju da je Koza Nostra prošle godine
potrošila ne više od šest hiljada dolara na personalizovani pisaći pribor, a još manje na
heftalice. Štaviše, imaju samo jednu sekretaricu koja sve kuca, i upravnu zgradu od svega tri
male prostorije, koju dele sa Plesnim studiom Freda Perskog.

Prošle godine, organizovani kriminal bio je direktno odgovoran za više od stotinu

ubistava, a mafiosi su indirektno učestvovali u još nekoliko stotina, ili tako što su ubicama
pozajmili novac za putne troškove, ili tako što su im pridržavali kapute. Ostale nezakonite
radnje kojima su se bavili članovi Koza Nostre uključuju kockanje, narkotike, prostituciju,
otimanje vozila, zelenašenje i prevoz jedne velike pastrmke preko federalne granice u
nemoralne svrhe. Pipci tog korumpiranog carstva sežu čak i u samu vladu. Pre svega nekoliko
meseci, dvojica glavešina bandi protiv kojih je podignuta optužnica na državnom nivou
provela su noć u Beloj kući, a predsednik je prespavao na kauču.

Istorija organizovanog kriminala u Sjedinjenim Državama

Godine 1921, Tomas (Kasapin) Kovelo i Ćiro (Krojač) Santuči pokušali su da

organizuju različite etničke grupe podzemlja i tako preuzmu Čikago. To je osujećeno kad je
Albert (Logički Pozitivista) Korilo smaknuo Kida Lipskog lako što ga je zaključao u orman i
iz njega isisao sav vazduh kroz slamčicu. Brat Lipskog, Mendi (alijas Mendi Luis, alias
Mendi Larsen, alijas Mendi Alijas) osvetio je ubistvo Lipskog tako što je oteo Santučijevog
brata Gaetana (poznatog i kao Mali Toni, ili rabin Henri Šarpstajn) i vratio ga nekoliko
nedelja kasnije u dvadeset sedam različitih teglica. To je označilo početak krvoprolića.
 Dominik (Herpetolog) Mione upucao je Lakija Lorenca (koji je dobio taj nadimak 1
kad bomba koja mu je eksplodirala u šeširu nije uspela da ga ubije) ispred jednog bara u
Čikagu. Zauzvrat, Korilo i njegovi ljudi pratili su i našli Mionea u Njuarku i od njegove glave
napravili duvački instrument. U tom trenutku, banda Vitale, čiji je vođa bio Đuzepe Vitale
(pravo ime Kvinsi Bedeker) krenula je da dela kako bi preuzela sav šverc alkohola u Harlemu
od Irca Larija Dojla - reketaša koji je bio toliko sumnjičav da nikom u Njujorku nije
dozvoljavao da stane iza njega, i šetao bi tako što je stalno izvodio piruete i uvrtao se. Dojl je
ubijen kad je Građevinska kompanija Skilante odlučila da svoj novi poslovni prostor sagradi
na hrbatu njegovog nosa. Dojlov namesnik, Veliki Piti (Mali Piti) Ros, preuzeo je vođstvo;
odupirao se Vitaleovom preuzimanju i namamio je Vitalea u jednu praznu garažu u centru
grada pod izgovorom da se tamo održava maskenbal. Ništa ne sumnjajući, Vitale je ušetao u
garažu obučen kao džinovski miš, i istog trena je izrešetan mecima iz mitraljeza. Iz odanosti
prema svom pogubljenom šefu, Vitaleovi ljudi su smesta prebegli Rosu. Isto je učinila i
Vitaleova verenica, Bea Moreti, šou-gerla i zvezda brodvejskog hit mjuzikla Kaži kadiš, koja
se na kraju udala za Rosa, premda je kasnije tražila razvod, optuživši ga da ju jednom
namazao neprijatnom kremom.

U strahu od intervencije federalaca, Vinsent Kolumbraro, Kralj tosta s puterom,

zatražio je primirje. (Kolumbraro je imao takvu kontrolu nad svim tostom s puterom koji je
ulazio u Nju Džerzi i izlazio iz njega, da je njegova jedna jedina reč mogla upropastiti
doručak dve trećine nacije.) Svi članovi podzemlja pozvani su na skup u jedan restorančić u
Pert Amboju,2 gde im je Kolumbraro rekao da međusobni sukobi moraju prestati i da od sada
svi moraju pristojno da se oblače i da ne smeju više da se šunjaju naokolo. Pisma koja su
ranije potpisivana crnom rukom ubuduće će biti potpisivana sa „Sve najlepše”, a cela
teritorija će se podeliti na jednake delove, pri čemu će Kolumbrarova majka dobiti Nju
Džerzi. Tako je Mafija, ili Koza Nostra (bukvalno, „moja pasta za zube” ili „naša pasta za
zube”) rođena. Dva dana kasnije, Kolumbraro je ušao u finu toplu kupku da se okupa i vodi
se kao nestao poslednjih četrdeset šest godina.

1 Lucky (engl.) - srećković (Prim. prev.).

2 Gradić u Nju Džerziju (Prim. prev.).
 Struktura mafije

Koza Nostra je organizovana kao svaka vlada ili velika korporacija - ili grupa
gangstera, kad smo već kod toga. Na vrhu je capo di tutti capi, ili šef nad šefovima. Sastanci
se održavaju u njegovoj kući i njegova je dužnost da nabavi hladne nareske i kockice leda.
Ako to ne učini, sleduje mu trenutna smrt. (Smrt, uzgred budi rečeno, jeste jedna od najgorih
stvari koje mogu da se dese članovima Koza Nostre, i mnogi od njih više vole da prosto plate
novčanu kaznu.) Ispod šefa nad šefovima jesu njegovi namesnici, i svaki od njih upravlja
pojedinim delom grada sa svojom ,,porodicom”. Mafijaške porodice ne čine žena i deca koji
uvek idu na mesta poput cirkusa ili na piknike. To su zapravo grupe krajnje ozbiljnih
muškaraca, čija jedina radost u životu potiče od posmatranja koliko dugo izvesni ljudi mogu
da ostanu ispod površine Ist Rivera pre nego što počnu da grgolje.

Pristupanje Mafiji je vrlo komplikovano. Predloženom članu se na oči stavi povez i

odvede se u mračnu prostoriju. U džepove mu se stave komadići dinje, i od njega se zahteva
da skakuće na jednoj nozi i viče: „Juhu! Ćaos!” Zatim, svi članovi odbora, ili commissione,
povuku ga za donju usnu, a potom naglo puste; neki čak mogu poželeti da to učine dvaput.
Nakon toga, na glavu mu se stavi ovas. Ako se žali, diskvalifikovan je. Ako, međutim, kaže:
„Odlično, volim da mi ovas bude na glavi”, biva srdačno primljen u bratstvo. To se čini tako
što ga ostali poljube u obraz i rukuju se s njim. Od tog trenutka, nije mu dozvoljeno da jede
čatni, da zabavlja prijatelje imitirajući kokošku, ili da ubije nekoga po imenu Vito.

Zaključci

Organizovani kriminal je kuga koja izjeda našu naciju. Iako se mnogi mladi
Amerikanci upuste u kriminalnu karijeru zavedeni mišlju da će voditi lagan život, većina
kriminalaca zapravo ima dugačko radno vreme, često u zgradama bez klima-uređaja. Svima
nam je dužnost da uočimo kriminalce. Obično se mogu prepoznati po velikoj dugmadi za
manžetne i po tome što ne prestanu da jedu kad na čoveka pored koga sede padne nakovanj.
Najbolji metodi za borbu protiv organizovanog kriminala jesu:
 1. Reći kriminalcima da niste kod kuće.

2. Pozvati policiju kad god neuobičajeno veliki broj radnika iz Sicilijanske perionice
veša počne da peva u vašem foajeu.

3. Prisluškivanje telefona.

Prisluškivanje telefona ne može se primenjivati tek tako, ali njegovu efikasnost

ilustruje ovaj prepis razgovora između dva šefa bandi u njujorškoj oblasti čije je telefone
prisluškivao FBI.

Entoni: Halo? Riko?

Riko: Halo?

Entoni: Riko?

Riko: Halo.

Entoni: Riko?

Riko: Ne čujem vas.

Entoni: Jesi ti, Riko? Ne čujem te.

Riko: Šta?

Entoni: Je l’ me čuješ?

Riko: Halo?

Entoni: Riko?

Riko: Veza je loša.

Entoni: Je 1’ me čuješ?

Riko: Halo?

Entoni: Riko?

Riko: Halo?

Entoni: Centrala, veza je loša.

 Centrala: Spustite slušalicu i ponovo pozovite, gospodine.

Riko: Halo?

Zbog ovog dokaza, Entoni (Riba) Rotuno i Riko Pancini osuđeni su i trenutno
izdržavaju petnaest godina u Sing Singu zbog nezakonitog posedovanja Bensonhersta.3

3 Bensonhurst - deo njujorške opštine Bruklin, stereotipno viđen kao obećana zemlja za mafijaše (Prim. prev.).
 ŠMEDOVI MEMOARI

N aizgled neiscrpna bujica literature o Trećem rajhu nastavlja se nesmanjenom

žestinom, sa memoarima Fridriha Šmeda, koji su u pripremi. Šmed, najpoznatiji
berberin u Nemačkoj za vreme rata, pružao je frizerske usluge Hitleru i mnogim vladinim i
vojnim zvaničnicima na visokim položajima. Kao što je napomenuto tokom Nirnberškog
procesa, ne samo da se Šmed izgleda uvek zaticao na pravom mestu u pravo vreme, već je
imao i „više od fotografskog pamćenja”, te je tako posedovao jedinstvenu sposobnost da
napiše ovaj pronicljivi uvid u samo središte nacističke Nemačke. Sledi nekoliko kratkih
odlomaka:

U proleće 1940, jedan veliki mercedes stao je ispred moje berbernice u Konigštrase
127, i u nju je ušetao Hitler. „Hoću samo da mi malo skratite kosu”, rekao je, ,,i ne skidajte
previše s vrha.” Objasnio sam mu da će morati malo da sačeka zato što je fon Ribentrop pre
njega. Hitler je rekao da žuri i pitao je Ribentropa je l’ može on sledeći, ali Ribentrop je
insistirao na tome da će, ako on bude preskočen, to dati lošu sliku o Ministarstvu spoljnih
poslova. Hitler je stoga nekoga pozvao telefonom, i Ribentrop je smesta premešten u Afrički
korpus, a Hitler je podšišan. Takvo suparništvo se stalno odvijalo. Jednom je Gering sredio da
policija zadrži Hajdriha pod lažnim izgovorom, kako bi dobio stolicu pored prozora. Gering
je bio raskalašan i često je želeo da sedi na konjiću na ljuljanje dok se šiša. Nacistička visoka
komanda se zbog toga stidela, ali ništa nisu mogli da učine. Jednom ga je Hes izazvao: ,,Ja
danas hoću da sedim na konjiću, her feldmaršale.”

„Nemoguće. Ja sam ga rezervisao”, obrecnu se Gering.

,,Ja imam naredbu od Firera lično. Kaže da mi je dozvoljeno da sedim na konjiću za

vreme šišanja.” I Hes iz džepa izvuče pismo od Hitlera u kome je to pisalo. Gering je bio
razjaren. Nikad nije oprostio Hesu, i rekao je da će ga ubuduće žena šišati kod kuće pomoću
lonca. Hitler se nasmejao kad je to čuo, ali Gering je bio ozbiljan i to obećanje bi i ispunio da
mu Ministar oružja nije odbio trebovanje za makaze za istanjivanje kose.
 Pitali su me da li sam bio svestan moralnih implikacija toga što sam radio. Kao što
sam rekao sudu u Nirnbergu, nisam znao da je Hitler bio nacista. Zapravo, godinama sam
mislio da radi za telefonsku kompaniju. Kad sam najzad otkrio kakvo je čudovište, bilo je
prekasno da bilo šta učinim, pošto sam već dao kaparu za neki nameštaj. Jednom, potkraj
rata, razmišljao sam o tome da Fireru olabavim čaršav oko vrata i pustim da mu nekoliko
maleckih dlaka padne niz leđa, ali me je u poslednjem trenutku izdala hrabrost.

Jednom u Berhtesgadenu, Hitler se okrenuo prema meni i rekao: „Kako bih izgledao
sa zulufima?” Šper je počeo da se smeje, i Hitler se uvredio. „Sasvim sam ozbiljan, her Šper”,
rekao je. „Mislim da bi mi dobro stajali zulufi.” Gering, servilni klovn, smesta se složio,
rekavši: „Firer sa zulufima kakva sjajna ideja!” On je zapravo bio jedina osoba sa dovoljno
integriteta da kaže Fireru da treba da se ošiša. „Previše vulgarno”, rekao je sad Šper. „Zulufi
su nešto što bih povezao sa Čerčilom.” Hitler se razgnevio. Da li Čerčil razmišlja o tome da
pusti zulufe, zanimalo ga je, i ako razmišlja, koliko i kada? Himler, koji je navodno bio šef
obaveštajne službe, smesta je pozvan. Geringa je Šperov stav iznervirao i šapnuo mu je:
„Zašto stvaraš nevolje, a? Ako hoće zulufe, pusti ga da pusti zulufe.” Šper, koji je obično bio
nadasve taktičan, nazvao je Geringa licemerom i „tofuom u nemačkoj uniformi”. Gering se
zakleo da će mu se osvetiti, i kasnije su kružile glasine o tome da je naredio specijalnim SS
stražarima da naprave Šperu španske gaće od čaršava.

Himler je stigao sav usplahiren. Bio je usred časa stepovanja kad je telefon zazvonio,
naloživši mu da dođe u Berhtesgaden. Uplašio se da se poziv ticao izgubljenog tovara od
nekoliko hiljada kupastih šešira za zabave koji su obećani Romelu za zimsku ofanzivu.
(Himler nije bio naviknut da ga pozivaju na večeru u Berhtesgaden, zato što je imao loš vid i
Hitler nije mogao da podnese da ga gleda kako prinosi viljušku licu, a onda tura hranu negde
na obraz.) Himler je znao da nešto nije u redu, jer ga je Hitler zvao ,,Prcvoljak”, što je činio
jedino kad je bio iznerviran. Iznenada se Firer okrenu ka njemu, vičući: „Hoće li Čerčil
pustiti zulufe?”

Himler je pocrveneo.

„Pa?”

Himler je rekao da je načuo da Čerčil razmatra zulufe, ali da ništa nije zvanično. Što
se tiče veličine i broja, objasnio je, verovatno će pustiti dva, srednje dužine, ali niko nije ništa
hteo da kaže dok se ne bude znalo zasigurno. Hitler je vrisnuo i lupio pesnicom o sto. (To je
predstavljalo Geringov trijumf nad Šperom.) Hitler je izvukao mapu i pokazao nam kako će
Engleskoj preseći snabdevanje toplim peškirima. Blokiravši Dardanele, Denic bi sprečio
iznošenje peškira na obalu i njihovo širenje po licima Britanaca koji ih sa zebnjom iščekuju.
Ali ostalo je osnovno pitanje: Može li Hitler da pobedi Čerčila u zulufima? Himler je rekao
da je Čerčil u prednosti, jer je prvi počeo, i da će možda biti nemoguće stići ga. Gering, taj
praznoglavi optimista, rekao je da bi Firer verovatno mogao brže da pusti zulufe, pogotovo
ako organizujemo celokupne nemačke snage da zajedno streme tome. Fon Rundštet je na
sastanku Generalštaba rekao da je greška pokušati istovremeno puštati zulufe na dva fronta i
savetovao je Hitleru da bi bilo pametnije koncentrisati sve napore na jedan dobar zuluf. Hitler
je rekao da može da ih pusti istovremeno na dva obraza. Romel se složio sa fon Rundštetom.
„Nikad neće izrasti jednaki, mein Führer”, rekao je. ,,Ne ako ih na brzinu puštate.” Hitler se
razljutio i rekao da se to tiče njega i njegovog berberina. Šper je obećao da će utrostručiti
proizvodnju kreme za brijanje do jeseni, i Hitler je bio euforično srećan. A onda, u zimu
1942, Rusi su krenuli u kontraofanzivu i zulufi su počeli da stagniraju. Hitler je postao
utučen, strahujući da će Čerčil uskoro izgledati divno, dok će on i dalje biti ,,običan”, ali
ubrzo nakon toga stigle su nam vesti da je Čerčil odustao od ideje zulufa jer su previše
koštali. I opet se ispostavilo da je Firer bio u pravu.

Nakon iskrcavanja na Siciliju, Hitlerova kosa postala je suva i neposlušna. To je bilo

delimično zbog uspeha Saveznika, a delimično zbog toga što je poslušao Gebelsa, koji mu je
savetovao da svaki dan pere kosu. Kad je general Guderijan to čuo, smesta se vratio kući s
Ruskog fronta i rekao Fireru da ne sme da šamponira kosu češće od triput nedeljno. To je bila
procedura koju je Generalštab, uz izuzetan uspeh, sprovodio u prethodna dva rata. Hitler je
opet odbacio savet svojih generala i nastavio je da pere kosu svaki dan. Borman je pomagao
Hitleru oko ispiranja i činilo se da je uvek prisutan, sa češljem. Naposletku je Hitler postao
zavisan od Bormana i kad god je poželeo da se ogleda, Borman je morao da pogleda u
ogledalo pre njega. Kako su se savezničke snage probijale na istok, tako je Hitlerova kosa
postajala sve gora. Suve i zapuštene kose, satima bi grmeo o tome kako će se lepo ošišati i
obrijati kad Nemačka dobije rat, možda čak i nauljiti kosu. Sad mi je jasno da ništa od toga
nije nameravao da učini.

Jednog dana, Hes je uzeo Firerovu bočicu losiona za kosu i avionom krenuo u
Englesku. Nemačka vrhovna komanda je bila razjarena. Verovali su da je Hes planirao da je
da Saveznicima u zamenu za vlastitu amnestiju. Hitler je bio posebno gnevan kad je čuo
vesti, pošto se upravo istuširao i hteo da sredi kosu. (Hes je kasnije u Nirnbergu objasnio da
je planirao da Čerčilu napravi frizuru u pokušaju da okonča rat. Stigao je da Čerčila nagne
nad lavabo kad su ga uhapsili.)

Potkraj 1944, Gering je pustio brkove, zbog čega su krenule priče da će ubrzo
zameniti Hitlera. Hitler je bio jako ljut i optužio je Geringa za nelojalnost. „Među vođama
Rajha smeju da postoje samo jedni brkovi, i to moji!” povikao je. Gering je tvrdio da bi dva
para brkova možda nemačkom narodu pružila jaču nadu u ishod rata, koji je išao loše, ali
Hitler se nije složio. A onda, u januaru 1945, zavera nekolicine generala da Hitleru obriju
brkove u snu i proglase Denica za novog vođu zakazao je kad je fon Staufenberg, u tami
Hitlerove spavaće sobe, umesto brkova, obrijao jednu Firerovu obrvu. Proglašeno je
vanredno stanje, i Gebels se iznenada pojavio u mojoj berbernici. „Upravo je izvršen pokušaj
na Firerove brkove; ali bio je neuspešan”, rekao je, tresući se. Gebels je sredio da ja odem na
radio i obratim se nemačkom narodu, što sam i učinio, s minimalnim beleškama. „Firer se
dobro oseća”, uveravao sam ih. „Još uvek ima brkove. Ponavljam. Firer još uvek ima brkove.
Zavera da se oni obriju nije uspela.”

Pred sam kraj, došao sam u Hitlerov bunker. Savezničke linije su stezale obruč oko
Berlina, i Hitler je osećao da će mu, ako Rusi stignu prvi, trebati pravo šišanje, ali da će mu,
ako prvo stignu Amerikanci, biti dovoljno samo malo skraćivanje kose. Svi su se svađali.
Usred svega toga, Borman je hteo da ga obrijem, i obećao sam mu da ću početi da radim ua
nekim planovima. Hitler je postao zlovoljan i povučen. Pričao je kako će napraviti razdeljak
od uha do uha, a zatim je tvrdio da će razvoj električnog brijača okrenuti rat u korist
Nemačke. „Moći ćemo da se obrijemo za nekoliko sekundi, a, Šmede?” mrmljao je.
Spominjao je još neke sulude planove i rekao da će se jednog dana ne samo ošišati, već i
uobličiti kosu. Kao i obično, opsednut veličinom, zakleo se da će na kraju napraviti ogromnu
rokabili frizuru - ,,od koje će ceo svet drhtati i za čije će češljanje trebati počasna garda.”
Najzad, rukovali smo se i poslednji put sam mu skratio kosu. Dao mi je napojnicu od jednog
pfeniga. „Želeo bih da je više”, rekao je, ,,ali otkad su Saveznici preplavili Evropu, malko
sam švorc.”
 MOJA FILOZOFIJA

R azvijanje moje filozofije dogodilo se ovako: Moja žena, pozvavši me da probam njen
prvi sufle, slučajno mi je prosula jednu kašiku na stopalo, slomivši nekoliko manjih
kostiju. Pozvali smo lekare, oni su me snimili rendgenom i pregledali, i naredili mi da ležim
mesec dana. Tokom oporavka, počeo sam da se bavim delima nekih od mislilaca zapadnog
društva koji ulivaju najveće strahopoštovanje - hrpom knjiga koju sam ostavio po strani baš
za neku ovakvu priliku. Prezrevši hronološki red, počeo sam sa Kjerkegorom i Sartrom, onda
brzo prešao na Spinozu, Hjuma, Kafku i Kamija. Nije mi bilo dosadno, kao što sam
strahovao; pre sam bio opčinjen hitrinom s kojom su ti veliki umovi nepokolebljivo napadali
moral, umetnost, etiku, život i smrt. Sećam se kako sam reagovao na jedno tipično lucidno
Kjerkegorovo zapažanje: „Takav odnos koji se odnosi na svoje ja (to jest, neko ja), zasigurno
je ili sam stvorio svoje ja, ili ga je stvorilo neko drugo ja.” Ta ideja mi je naterala suze na oči.
Tako mi svega, pomislih, kako li je dobro biti tako mudar! (Ja sam čovek koji ima muke da
sastavi dve smislene rečenice na temu „Dan koji sam proveo u zoološkom vrtu”.) Istina,
odlomak mi je bio potpuno nerazumljiv, ali kakve to ima veze ako se Kjerkegor zabavljao?
Iznenada, ubeđen da je metafizika posao kojim mi je suđeno da se bavim, uzeo sam pero i
odmah počeo da zapisujem prvo od vlastitih razmatranja. Rad se nastavio hitro, i za svega
dva popodneva - s pauzama za dremanje i pokušaje da dvema kapislama pogodim medveda u
oči - završio sam filozofsko delo koje, nadam se, neće biti pronađeno pre moje smrti, ili pre
3000. godine (šta već dođe prvo), i koje će mi, skromno se nadam, obezbediti poštovanja
dostojno mesto među najznačajnijim misliocima u istoriji. Ovo je samo mali uzorak glavnine
intelektualnog blaga koji ostavljam budućim pokolenjima, ili dok ne dođe spremačica.
 I. Kritika čiste strepnje

U formulisanju svake filozofije, prvo što moramo uzeti u obzir jeste ovo: Šta možemo
znati? To jest, šta možemo biti sigurni da znamo, ili sigurni da znamo da smo ga znali, ako je
uopšte i saznatljivo. Ili smo ga prosto zaboravili i previše nas je sramota da bilo šta kažemo?
Dekart je nagovestio taj problem kad je napisao: „Moj um nikad ne može spoznati moje telo,
premda se prilično sprijateljio s mojim nogama.” Pod „saznatljivim”, uzgred budi rečeno, ne
podrazumevam ono što se može saznati čulnom percepcijom, niti ono što se može razumeti
umom, već više ono za šta možemo reći da se može Znati ili ono što poseduje Saznatljivost ili
Spoznatljivost, ili makar nešto što možete spomenuti nekom prijatelju.

Možemo li zapravo ,,spoznati” univerzum? Gospode, dovoljno je teško snaći se u

Kineskoj četvrti. Poenta, međutim, jeste u sledećem: Ima li ičega tamo? I zašto? I zar baš
moraju da budu tako glasni? Najzad, nema sumnje da je najvažnija karakteristika ,,stvarnosti”
to što joj nedostaje suština. To ne znači da ona nema suštine, samo da joj ona nedostaje.
(Stvarnost o kojoj ovde govorim jeste ista ona koju je opisao Hobs, samo malo manja.) Stoga
se kartezijanska izreka „Mislim, dakle postojim” možda može bolje iskazati kao ,,Ej, eno je
Edna sa saksofonom!” Te, dakle, da bismo poznavali supstanciju ili ideju, moramo u nju
sumnjati, i tako, sumnjajući u nju, spoznati osobine koje poseduje u svom svršenom stanju,
koje su zaista ,,u samoj stvari” ili ,,od same stvari”, ili od nečega ili ničega. Ako je ovo jasno,
možemo za trenutak da ostavimo epistemologiju.

II. Eshatološka dijalektika kao način savladavanja herpesa zostera

Možemo reći da se univerzum sastoji od jedne supstancije, i tu supstanciju ćemo zvati

,,atomima”, ili ćemo je zvati ,,monadama”. Demokrit ju je nazivao atomima. Lajbnic ju je
nazivao monadama. Sva sreća da se njih dvojica nikad nisu sreli, inače bi se razvila veoma
dosadna rasprava. Te ,,čestice” je pokrenuo neki uzrok ili suštinski princip, ili je možda nešto
negde palo. Poenta je u tome da je sada prekasno nešto učiniti povodom toga, osim, možda,
jedenja dosta sirove ribe. To, naravno, ne objašnjava zašto je duša besmrtna. Niti nam išta
govori o životu posle smrti, ili o tome što moj ujka Sender ima osećaj da ga prate Albanci.
Uzročna veza između prvog principa (to jest, Boga ili nekog snažnog vetra) i ma kakvog
teleološkog koncepta bivstvovanja (Bivstvovanja) jeste, prema Paskalu, „toliko apsurdna da
nije čak ni smešna (Smešna).” Šopenhauer je to nazivao ,,voljom”, ali njegov lekar je
konstatovao da je u pitanju polenska kijavica. U poznijem dobu, postao je ogorčen zbog toga,
ili, možda verovatnije, zbog sve jače sumnje u to da nije Mocart.

III. Kosmos sa pet dolara dnevno

Šta je, onda, ,,lepo”? Spajanje skladnog sa ispravnim, ili spajanje skladnog s nečim
što samo zvuči kao ,,ispravno”? Možda je skladno trebalo spojiti sa ,,ispranim” i to nam
zapravo stvara sve nevolje. To jest, ono što je dobro ili poseduje osobine ,,dobrog” rezultira
,,istinom”. Ako ne, možete se kladiti da to nije lepo, iako i dalje može biti vodootporno.
Počinjem da mislim da sam od početka u pravu i da sve treba da se spoji sa ispranim. Ma,
dobro sad.

Dve parabole

Čovek prilazi palati. Njen jedini ulaz čuvaju neki razjareni Huni koji puštaju unutra
samo ljude koji se zovu Julije. Čovek pokuša da podmiti stražare ponudivši im jednogodišnju
zalihu najboljih komada piletine. Oni niti prezrivo odbiju njegovu ponudu, niti je prihvate,
već ga prosto ščepaju za nos i uvrću ga dok ne poprimi izgled tiple. Čovek kaže da je
izuzetno važno da uđe u palatu jer nosi rezervne gaće imperatoru. Kad stražari opet odbiju da
ga puste, on zaigra čarlston. Deluju kao da uživaju u njegovom plesu, ali uskoro se snevesele
zbog načina na koji se savezna vlada ophodi prema Navaho Indijancima. Ostavši bez daha,
čovek se sruši. Umire, ne videvši imperatora i dugujući ljudima iz Stenveja šezdeset dolara za
klavir koji je iznajmio u avgustu.
 *

Dali su mi poruku koju treba da dostavim nekom generalu. Jašem i jašem, ali izgleda
kao da se generalov štab sve više i više udaljava. Najzad, ogromni crni panter skoči na mene i
proždere mi mozak i srce. To mi baš pokvari veče. Ma koliko se trudio, ne mogu da uhvatim
generala, koga vidim u daljini kako trči u gaćama i šapuće reč „muškatni oraščić” svojim
neprijateljima.

Aforizmi

Nemoguće je objektivno doživeti vlastitu smrt, a ne falširati.

Univerzum je prosto efemerna ideja u Božjem umu - što je prilično neprijatna

pomisao, pogotovo ako ste upravo platili akontaciju za kuću.

Večno ništavilo je okej, ako ste prikladno obučeni.

Samo kad bi Dionis bio živ! Gde bi jeo?

Ne samo da nema Boga, nego probajte samo da nađete vodoinstalatera vikendom.

 DOBRO, ALI DA LI PARNA MAŠINA MOŽE OVO?

L istao sam neki časopis dok sam čekao Jozefa K., svog bigla, da se vrati sa svoje
redovne pedesetominutne šetnje na koju svakog utorka ide sa jednim psihoterapeutom
Park avenije - jungovskim veterinarom koji, za pedeset dolara po seansi, smelo pokušava da
ga ubedi da opušteni obrazi nisu društveni nedostatak - kad naiđoh na rečenicu u dnu strane
koja mi je zapala za oko kao obaveštenje o prekoračenju računa. Bio je to samo još jedan u
nizu standardno stereotipnih članaka s naslovom poput ,,Historagrami” ili „Ovo sigurno niste
znali”, ali njen značaj me je protresao snagom početnih taktova Betovenove „Devete”.
„Sendvič je”, pisalo je, „izmislio erl od Sendviča.” Zapanjen tim vestima, ponovo sam
pročitao rečenicu, i obuzela me je nehotična drhtavica. Um mi se uskovitlao i počeo da
zamišlja te ogromne snove, nade i prepreke, koji su sigurno imali ulogu u otkriću prvog
sendviča. Oči su mi zasuzile i pogledah kroz prozor u svetlucave kule grada i obuze me neki
osećaj večnosti, dok sam se divio čovekovom neiskorenljivom mestu u kosmosu. Čovek
izumitelj! Preda mnom se pojaviše Da Vinčijeve sveske - hrabri planovi najviših težnji
ljudskog roda. Pomislih na Aristotela, Dantea, Šekspira. Prvi Folio. Njutna. Hendlovog

Mesiju. Monea. Impresionizam. Edisona. Kubizam. Stravinskog. E = mc2...

Stalno pred očima imajući prvi sendvič koji se nalazi u vitrini u Britanskom muzeju,
proveo sam naredna tri meseca radeći na kratkoj biografiji njegovog velikog izumitelja,
njegove visosti Erla. Premda je moje znanje istorije pomalo klimavo, i premda u poređenju s
mojom, sposobnost romantizovanja jednog prosečnog korisnika esida deluje bedno, nadam se
da sam dočarao barem suštinu tog nepriznatog genija, i da će ove šture beleške inspirisati
nekog pravog istoričara koji će se nadovezati na njih.

1718: Rođenje erla od Sendviča u porodici iz više klase. Otac je oduševljen što je
postao glavni potkivač konja Njegovog veličanstva Kralja - radno mesto na kome će biti
nekoliko godina, dok ne otkrije da je kovač i, ogorčen, da ostavku. Majka je obična Hausfrau
nemačkog porekla, čiji se jednoličan jelovnik sastoji uglavnom od masti i ovsene kaše,
premda pokazuje izvesnu sposobnost kulinarske imaginacije time što ume da smuti pristojan
krem od mleka i vina.

1725-35: Pohađa školu, gde uči jahanje i latinski. U školi dolazi u dodir s hladnim
narescima i pokazuje neuobičajeno zanimanje za tanko isečene listiće pečene govedine i
šunke. Do mature, to mu je postala opsesija, i premda njegov rad pod nazivom „Analiza i
prateće pojave užine” izaziva interesovanje profesora, ostali učenici ga smatraju čudnim.

1736: Upisuje se na Univerzitet u Kembridžu, po naredbi roditelja, da studira retoriku

i metafiziku, ali ne pokazuje mnogo entuzijazma ni prema jednom. Stalno se buneći protiv
svega što je akademsko, optužen je za krađu vekni hleba i vršenje protivprirodnih
eksperimenata sa njima. Optužbe za jeres rezultiraju izbacivanjem sa fakulteta.

1738: Nakon što su ga se roditelji odrekli, odlazi u Skandinaviju, gde provodi tri
godine intenzivno proučavajući sir. Silno ga zanimaju mnoge vrste sardina na koje nailazi i u
beležnicu piše: „Uveren sam da postoji neka trajna stvarnost, veća od svega što je čovek
dosad postigao, u jukstapoziciji različitih vrsta hrane. Uprostiti, uprostiti.” Po povratku u
Englesku, upoznaje Nel Smolbor, piljarevu kćer, i ženi se njome. Ona će ga naučiti svemu što
će ikada znati o zelenoj salati.

1741: Živeći na selu od malog nasledstva, danonoćno radi, često preskačući obroke da
uštedi za hranu. Prvo završeno delo - kriška hleba, kriška hleba preko nje, i šnit ćuretine
preko toga - prolazi užasno loše. Ogorčen i razočaran, vraća se u radnu sobu i počinje
ispočetka.

1745: Nakon četiri godine mahnitog rada, ubeđen je da je na pragu uspeha. Ostalim
istraživačima prikazuje krišku hleba između dva šnita ćuretine. Njegovo delo odbacuju svi
osim Dejvida Hjuma, koji oseća da će se neumitno dogoditi nešto značajno i podstiče ga.
Obodren prijateljstvom s filozofom, vraća se poslu s obnovljenim žarom.

1747: Krajnje siromašan, ne može više da priušti rad sa pečenom govedinom ili
ćuretinom i prelazi na šunku, koja je jeftinija.

1750: U proleće, izlaže i prikazuje tri uzastopna šnita šunke naslagana jedan na drugi;
to izaziva izvesno interesovanje, uglavnom u intelektualnim krugovima, ali opšta javnost
ostaje ravnodušna. Tri kriške hleba jedna na drugoj pojačavaju njegov ugled, i premda se još
ne vidi zreo stil, Volter ga poziva da dođe.

1751: Putuje u Francusku, gde je dramski pisac-filozof postigao neke zanimljive

rezultate sa hlebom i majonezom. Dva čoveka se sprijateljuju i otpočinju prepisku koja će se
naglo završiti kad Volteru ponestane markica.

1758: Zbog toga što ga sve više prihvataju tvorci javnog mnjenja, kraljica mu nalaže
da joj napravi „nešto specijalno” za ručak sa španskim ambasadorom. Radi danonoćno,
cepajući na stotine skica, ali najzad - 27. aprila 1758, u 4.17 ujutru - stvara delo sačinjeno od
nekoliko šnitova šunke koji su odgore i odole poklopljeni dvema kriškama ražanog hleba. U
naletu inspiracije, ukrašava delo senfom. To namah postaje senzacija i dobija zadatak da
priprema sve subotnje ručkove do kraja godine.

1760: Uspeh sledi za uspehom, i on stvara ,,sendviče”, kako se nazivaju u njegovu

čast, od pečene govedine, piletine, jezika, i gotovo svih zamislivih vrsta hladnih narezaka. Ne
zadovoljavajući se oprobanim formulama, traga za novim idejama i osmišljava kombinovani
sendvič, za koji dobija Orden reda podvezice.

1769: Živi na seoskom imanju, i posećuju ga najveći ljudi njegovog veka; Hajdn,
Kant, Ruso i Ben Frenklin navraćaju u njegov dom, i neki u njegovim neverovatnim
kreacijama uživaju za stolom, dok drugi naručuju sendviče za poneti.

1778: Premda fizički stari, i dalje teži novim oblicima i u dnevnik zapisuje: „Radim
do kasno u noć po ovoj zimi i moram sve da prepečem kako bih se zagrejao.” Kasnije, te
godine, njegov nepoklopljeni topli sendvič s pečenom govedinom izaziva skandal svojom
iskrenošću.

1783: Kako bi proslavio šezdeset četvrti rođendan, stvara hamburger i lično kreće na
turneju po velikim svetskim prestonicama, praveći hamburgere u koncertnim dvoranama pred
mnogobrojnom publikom koja mu se divi. U Nemačkoj, Gete mu predlaže da pljeskavice
služi u kajzericama - što je ideja koja oduševljava Erla, i za autora Fausta on kaže: „Taj Gete,
baš je on super lik.” Ta primedba oduševljava Getea, premda se naredne godine njih dvojica
intelektualno razilaze zbog koncepta polupresnog, srednje pečenog i reš pečenog mesa.

1790: Na retrospektivnoj izložbi svojih dela u Londonu, iznenada dobija bolove u

grudima i ljudi pomisle da umire, ali on se oporavlja dovoljno da nadgleda izgradnju
italijanskog sendviča u kifli koju je obavljala grupa talentovanih sledbenika. Otkrivanje tog
sendviča u Italiji izazvalo je nerede, a i danas ga razume samo šačica kritičara.

1792: Oboleva od „0” nogu, koje ne leči na vreme, i podleže bolesti u snu. Sahranjen
je u Vestminsterskoj opatiji, i hiljade ljudi oplakuju njegovu smrt. Na sahrani, veliki nemački
pesnik Helderlin rezimira njegova dostignuća s neskrivenim poštovanjem: „Oslobodio je svet
od ručka koji se loče kašikom. Toliko mu dugujemo.”
 IGRA SA SMRĆU

(Radnja komada se odvija u spavaćoj sobi dvospratne kuće Neta Akermana, negde u
Kju Gardensu. Pod je prekriven itisonom od zida do zida. U sobi je ogroman bračni krevet,
kao i veliki toaletni stočić. Sobu ukrašavaju lep nameštaj i zavese, dok je na zidovima
nekoliko slika i ne naročito privlačan barometar. Čuje se tiha muzika dok se podiže zavesa.
Net Akerman, ćelavi, trbušasti pedesetsedmogodišnji krojač leži na krevetu dovršavajući
sutrašnji Dejli njuz. Nosi bademantil i papuče, i čita uz noćnu lampu prikačenu za beli
naslon kreveta. Negde je blizu ponoći. Iznenada začujemo neki zvuk, i Net se uspravlja u
krevetu i pogleda kroz prozor.)

Net: Šta je to, kog vraga?

(Kroz prozor se u kuću nespretno pentra neki turobni, zabrađeni lik. Uljez nosi crnu
kapuljaču i crnu odeću pripijenu uz telo. Kapuljača mu prekriva glavu, ali ne i lice, koje je
sredovečno i potpuno belo. Pomalo podseća na Neta. Čujno dahće, a potom zapne za sims i
upadne u sobu.)

Smrt (jer to je upravo ona): Gospode Bože. Samo što nisam slomio vrat.

Net (zapanjeno gledajući): Ko ste vi?

Smrt: Smrt.

Net: Ko?

Smrt: Smrt. Slušaj - je l’ mogu malo da sednem? Samo što nisam slomio vrat. Tresem
se kao prut.

Net: Ko ste vi?

Smrt: Smrt. Imaš čašu vode?

Net: Smrt? Kako to mislite, Smrt?

 Smrt: Je l’ tebi nešto fali? Je 1’ vidiš crni kostim i bledo lice?

Net: Aha.

Smrt: Je 1’ Noć veštica?

Net: Ne.

Smrt: Onda sam Smrt. E sad, je l’ mogu da dobijem čašu vode - ili gazirani sok?

Net: Ako je ovo nekakva šala...

Smrt: Kakva šala? Imaš pedeset sedam godina? Net Akerman? Ulica Pasifik 118?
Osim ako sam uprskao - gde je taj spisak? (Nespretno pretura po džepu, najzad izvukavši
kartončić sa adresom. Izgleda da se slaže.)

Net: Šta hoćete od mene?

Smrt: Šta hoću? Šta misliš da hoću?

Net: Mora da se šalite. Ja pucam od zdravlja.

Smrt (ne naročito impresionirana): Aha. (Gledajući naokolo) Fina kuća. Sam si je
sredio?

Net: Unajmili smo dekoraterku, ali sarađivali smo s njom.

Smrt (gledajući sliku na zidu): Obožavam ovu decu s krupnim očima.

Net: Ne želim još da idem.

Smrt: Ti ne želiš da ideš? Aj’, molim te, nemoj da počinješ. I ovako mi je muka od
penjanja.

Net: Kakvog penjanja?

Smrt: Popeo sam se uz oluk. Pokušavao sam da dramatično upadnem. Vidim velike
prozore i tebe, budnog, kako čitaš. Kontam, vredi pokušati. Uzveraću se i ući uz malo - znaš
već... (Pucne prstima). U međuvremenu, peta mi se zakači na nekakvu lozu, oluk se slomi, i
visim o končiću. Onda pelerina počne da se cepa. Slušaj, aj’ lepo da idemo. Baš je naporno
veče.

Net: Slomio si mi oluk?

Smrt: Čuj, slomio. Nije se slomio. Samo je malo savijen. Zar ništa nisi čuo? Spucao
sam se u zemlju.
 Net: Čitao sam.

Smrt: Mora da si bio baš zaokupljen. (Podižući novine koje je Net čitao)
„STUDENTKINJE UHVAĆENE U NARKOMANSKOJ ORGIJI” Mogu ovo da pozajmim?

Net: Nisam završio.

Smrt: Ovaj - ortak, ne znam kako ovo da ti saopštim...

Net: Što jednostavno nisi zvonio dole?

Smrt: Kažem ti, mogao sam, ali kako to onda izgleda? Ovako dodam malo drame.
Nečega. Jesi čitao Fausta?

Net: Šta?

Smrt: A šta da si imao goste? Sediš tu s nekim važnim ljudima. Ja sam Smrt - treba da
pozvonim i došepesam pravo do vas? Aj’, mućni malo glavom.

Net: Slušaj, druškane, jako je kasno.

Smrt: Aha. Pa, hoćeš da ideš?

Net: Kuda da idem?

Smrt: Smrt. To. Ono. Večna lovišta. (Posmatrajući svoje koleno) Znaš, baš sam se
gadno posekao. Ovo mi je prvi posao, još imam fore da dobijem gangrenu.

Net: Pazi sad, čekaj malo. Treba mi vremena. Nisam spreman za odlazak.

Smrt: Žao mi je, ne mogu ti pomoći. Želeo bih, ali kucnuo je čas.

Net: Kako je sad kucnuo čas? Pripojio sam se Originalnim modistima.

Smrt: U čemu je razlika, par dolara manje-više?

Net: Ma da, što bi tebe bilo briga? Vama su garant svi troškovi plaćeni.

Smrt: Hoćeš sada da pođeš?

Net (Pomno ga posmatrajući): Žao mi je, ali ne mogu da poverujem da si Smrt.

Smrt: Zašto? Šta si očekivao - Roka Hadsona?

Net: Ne, nije u tome stvar.

Smrt: Žao mi je ako sam te razočarao.

Net: Nemoj da se vređaš. Ne znam, uvek sam mislio da ćeš biti... ovaj... viši.
 Smrt: Visok sam sto sedamdeset. Prosečno za moju težinu.

Net: Malo ličiš na mene.

Smrt: Na koga bi trebalo da ličim? Ja sam tvoja smrt.

Net: Daj mi malo vremena. Neki drugi dan.

Smrt: Ne mogu. Šta hoćeš da ti kažem?

Net: Još jedan dan. Dvadeset četiri časa.

Smrt: Šta će ti? Na radiju su rekli da će sutra padati kiša.

Net: Je 1’ ne možemo nekako to da sredimo?

Smrt: Kako, na primer?

Net: Je I’ igraš šah?

Smrt: Ne igram.

Net: Jednom sam te video na slici kako igraš šah.

Smrt: Nisi mogao mene videti, jer ne igram šah. Možda remi.

Net: Igraš remi?

Smrt: Je 1’ igram remi? Je 1’ Pariz grad?

Net: Dobar si, a?

Smrt: Jako sam dobar.

Net: Sad ću da ti kažem šta ću da uradim...

Smrt: Nemoj sa mnom da sklapaš pogodbe.

Net: Igraću remi s tobom. Ako ti pobediš, odmah ću da pođem. Ako ja pobedim, daš
mi još malo vremena. Samo još malo - još jedan dan.

Smrt: Ko još ima vremena za remi?

Net: Ma hajde. Ako si tako dobar.

Smrt: Mada bih baš odigrao jednu partiju...

Net: Ma hajde. Budi drug. Završićemo za pola sata.

Smrt: Stvarno ne bi trebalo.

 Net: Evo, ovde su mi karte. Nemoj da dramiš.

Smrt: Dobro, ’ajde. Malo ćemo igrati. Opustiće me to.

Net (Vadeći karte, blokčić i olovku): Nećeš zažaliti.

Smrt: Nemoj da mi pričaš ko neki prodavac. Vadi karte i daj mi neki gazirani sok i
neke grickalice. Pobogu, upadne ti neznanac, a ti nemaš ni čips ni perece.

Net: Dole u činiji imaš M&M bombonice.

Smrt: Bombonice. Šta da ti dođe predsednik? Je 1’ bi i on dobio bombonice?

Net: Ti nisi predsednik.

Smrt: Deli.

(Net deli, okreće peticu.)

Net: Hoćeš da igraš u desetinu centa po poenu da bude zanimljivije?

Smrt: Nije ti dovoljno zanimljivo?

Net: Bolje igram kad igram u pare.

Smrt: Kako god ti kažeš, Njute.4

Net: Net. Net Akerman. Ne znaš ni kako se zovem?

Smrt: Njut, Net - glava me zabolela.

Net: Je l’ hoćeš tu peticu?

Smrt: Ne.

Net: Onda vuci.

Smrt (Pregledajući ruku dok vuče): Isuse, ništa nemam.

Net: Kako je to?

Smrt: Kako je šta?

(Dok razgovaraju, vuku i bacaju karte.)

Net: Smrt.

Smrt: Kakvo treba da bude? Spusti nešto.

Net: Je l’ ima nešto posle toga?

4 Newt - (engl.) - daždevnjak (Prim. prev.).
 Smrt: Aha, čuvaš dvojke.

Net: Pitam te. Je l’ ima nešto posle toga?

Smrt (odsutno): Videćeš.

Net: O, znači, videću nešto?

Smrt: Pa, možda nije trebalo tako da se izrazim. Baci.

Net: Baš je teško izvući odgovor iz tebe.

Smrt: Igram karte.

Net: Okej, igraj, igraj.

Smrt: U međuvremenu, dajem ti karte jednu po jednu.

Net: Nemoj da gledaš one bačene.

Smrt: Ne gledam. Slažem ih. Koja je karta za zatvaranje?

Net: Četvorka. Već si spreman da zatvoriš?

Smrt: Ko kaže da sam spreman da zatvorim? Samo sam pitao koja je karta za
zatvaranje.

Net: A ja sam samo pitao je l’ imam čemu da se nadam.

Smrt: Igraj.

Net: Je l’ baš ništa ne možeš da mi kažeš? Kuda idemo?

Smrt: Mi? Iskreno, ti ćeš se samo sručiti na pod.

Net: O, jedva čekam! Hoće boleti?

Smrt: Traje samo sekund.

Net: Sjajno. (Uzdahne) Baš mi je to trebalo. Čovek se spoji s Originalnim

modistima...

Smrt: Šta kažeš na četiri poena?

Net: Zatvaraš?

Smrt: Je l’ četiri poena dobro?

Net: Ne, ja imam dva.

Smrt: Zezaš me.

 Net: Ne, izgubio si.

Smrt: Blagi bože, a ja mislio da čuvaš šestice.

Net: Ne. Ti deliš. Dvadeset poena i dva bonusa. Kreni. (Smrt deli.) Moram da se
sručim na pod, a? Ne mogu da stojim iznad sofe kad se to dogodi?

Smrt: Ne. Igraj.

Net: Zašto ne?

Smrt: Zato što padaš na pod! Pusti me na miru. Pokušavam da se koncentrišem.

Net: Što mora da bude na podu? Samo to kažem. Zašto ne može sve da se desi, a ja da
stojim pored sofe?

Smrt: Daću sve od sebe. Je l’ možemo sad da igramo?

Net: Samo to kažem. Podsećaš me na Moa Lefkovica. I on je tvrdoglav.

Smrt: Podsećam ga na Moa Lefkovica. Ja sam jedan od najužasnijih likova koje

možeš da zamisliš, a njega podsećam na Moa Lefkovica. Šta je on, krznar?

Net: Ne bi ti škodilo da si takav krznar. Zarađuje osamdeset hiljada godišnje.

Pozamanterija. Ima vlastitu fabriku. Dva poena.

Smrt: Šta?

Net: Dva poena. Zatvaram. Šta ti imaš?

Smrt: Moja ruka je ko košarkaški rezultat.

Net: I treba ti pik.

Smrt: Samo kad bi ti manje pričao.

(Ponovo podele i nastave da igraju.)

Net: Na šta si mislio onda kad si rekao da ti je ovo prvi posao?

Smrt: Kako ti zvuči?

Net: Šta mi govoriš - da niko ranije nije otišao?

Smrt: Naravno da su išli. Ali nisam ih ja vodio.

Net: Nego ko?

Smrt: Drugi.
 Net: Ima i drugih?

Smrt: Naravno. Svako odlazi na svoj način.

Net: Nisam to znao.

Smrt: A što bi ti znao? Ko si sad pa ti?

Net: Kako to misliš, ko sam sad pa ja? Znači - ja nisam ništa.

Smrt: Nije da nisi ništa. Ti si krojač. Gde se ti uklapaš u saznanje večitih tajni?

Net: O čemu ti pričaš? Super zarađujem. Iškolovao sam dvoje dece. Jedno radi u
reklamnom poslu, drugo se udalo. Imam svoju kuću. Vozim krajsler. Moja žena dobija sve što
poželi. Sluškinje, bundu od nerca, odmore. Sada je u Iden Roku.5 Pedeset dolara dnevno zato
što želi da bude blizu sestre. Treba da joj se pridružim sledeće nedelje, i šta ti onda misliš, ko
sam ja - neki uličar?

Smrt: Okej. Nemoj biti preosetljiv.

Net: Ko je preosetljiv?

Smrt: Kako bi se tebi dopalo da se ja tako lako vređam?

Net: Jesam te ja vređao?

Smrt: Nisi mi rekao da sam te razočarao?

Net: Šta očekuješ? Hoćeš da ti organizujem žurku i pozovem ceo komšiluk?

Smrt: Ne pričam o tome. Mislim, ja lično. Te, prenizak sam, te ovakav sam, te onakav
sam.

Net: Rekao sam da ličiš na mene. Ko jaje jajetu.

Smrt: Okej, deli, deli.

(Nastavljaju da igraju dok polako počinje da se čuje nenametljiva muzika, a svetla

slabe dok sve ne prekrije potpuna tama. Svetlost se polako ponovo pali, i sada je prošlo neko
vreme, i partija je završena. Net broji poene.)

Net: Šezdeset osam... sto pedeset... Pa, izgubio si.

Smrt (snuždeno pregledajući špil): Znao sam da nije trebalo da bacim onu devetku.
Prokletstvo.

5 Eden Roc - luksuzni hotel i banja u Majamiju (Prim. prev.).

 Net: Znači, vidimo se sutra.

Smrt: Kako to misliš, vidimo se sutra?

Net: Osvojio sam još jedan dan. Ostavi me na miru.

Smrt: Bio si ozbiljan?

Net: Dogovorili smo se.

Smrt: Da, ali...

Net: Nemoj ti meni ,,ali”. Osvojio sam dvadeset četiri časa. Vrati se sutra.

Smrt: Nisam znao da zaista igramo u vreme.

Net: Ko ti je kriv. Treba pažljivije da slušaš.

Smrt: Gde da idem na dvadeset četiri časa?

Net: U čemu je razlika? Glavno je da sam ja osvojio još jedan dan.

Smrt: I šta ja da radim - da se šetam po ulici?

Net: Uzmi sobu u hotelu i idi u bioskop. Idi u saunu. Nemoj da praviš federalni slučaj
od ovoga.

Smrt: Ponovo saberi.

Net: Plus, duguješ mi dvadeset osam dolara.

Smrt: Šta?

Net: Upravo tako, druškane. Evo ti - pročitaj.

Smrt (preturajući po džepovima): Imam nekoliko dolara - nemam dvadeset osam.

Net: Primiću ček.

Smrt: S kog računa?

Net: Skontaj s kim ja imam posla.

Smrt: Tuži me. Gde ja da imam tekući račun?

Net: Okej, daj šta imaš, i kvit smo.

Smrt: Slušaj, trebaju mi te pare.

Net: Šta će tebi pare?

 Smrt: O čemu ti pričaš? Ti odlaziš iza zavese.

Net: Pa?

Smrt: Pa je l’ znaš kako je to daleko?

Net: Pa?

Smrt: Pa, šta je s gorivom? Šta je s putarinom?

Net: Idemo kolima!

Smrt: Saznaćeš. (Uzrujano) Slušaj - vratiću se sutra, i daćeš mi priliku da povratim

svoj novac. Inače sam sto posto nagrabusio.

Net: Šta god hoćeš. Igramo u duplo ili ništa. Verovatno ću dobiti dodatnu nedelju ili
mesec. Kako igraš, možda i nekoliko godina.

Smrt: U međuvremenu, ja sam zaglavljen ovde.

Net: Vidimo se sutra.

Smrt (dok je Net gura prema vratima): Gde ima neki dobar hotel? Šta ja pričam,
kakav hotel, nemam para. Idem da sednem u Bikford.6 (Uzima Njuz.)

Net: Izlazi. Izlazi. To su moje novine. (Uzima ih od Smrti.)

Smrt (izlazeći): Nisam mogao lepo da ga pokupim i odem. Morao sam da igram remi.

Net (vičući za njim): I pazi kako silaziš niz stepenice. Ćilim se odlepio na jednom
stepeniku.

(Baš u taj čas, čujemo strašan tresak. Net uzdahne, onda ode do natkasne i nekog
pozove telefonom.)

Net: Halo, Mo? Slušaj, ne znam da li se to neko zeza ili šta već, ali Smrt mi je upravo
bila ovde. Malo smo igrali remi... Ne, Smrt. Lično. Ili neko ko tvrdi da je Smrt. Ali Mo,
kakva je on šeprtlja!

ZAVESA
6 Bickford’s - poznati lanac restorana i kafeterija u Njujorku sa niskim cenama i dugim radnim vremenom,
popularan između dvadesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka (Prim. prev.).
 PROLEĆNI BILTEN

B roj fakultetskih biltena i zavodljivih oglasa za obrazovanje odraslih koji mi se

pojavljuju u poštanskom sandučetu ubedio me je da sam sigurno na specijalnom
poštanskom spisku onih koji su se ispisali s fakulteta. Nije da se žalim; ima nečeg u
spiskovima dopisnih kurseva što mi golica maštu opčinjenošću do sada rezervisanom za
katalog za modne detalje za medeni mesec u Hong Kongu, koji su mi jednom greškom
poslali. Kad god pročitam poslednji bilten o dopisnim kursevima, odmah isplaniram da sve
prekinem i vratim se u školu. (Pre mnogo godina su me izbacili s fakulteta, kao žrtvu
nedokazanih optužbi, sasvim sličnim onima koje su nekada prikačili Žutom Dečaku Vejlu.) 7
Zasad, međutim, i dalje ostajem neobrazovana, neprosvećena odrasla osoba, i razvio sam
naviku listanja zamišljenog, fino odštampanog biltena o kursevima koji je manje-više isti kao
i svi ostali:

Letnji semestar

Ekonomska teorija: Sistematska aplikacija i kritička evaluacija osnovnih analitičkih

koncepata ekonomske teorije, sa posebnim osvrtom na novac i zašto je dobar. Funkcije
fiksnih koeficijenata proizvodnje, krivulje troškova i nabavke i nekonveksnost sačinjavaju
prvi semestar, dok se drugi semestar koncentriše na trošenje, skupljanje sitniša i održavanje
urednog novčanika. Analizira se Uprava saveznih rezervi, a napredni studenti obučavaju se
kako da pravilno popune priznanicu o uplati. Ostale teme uključuju: Inflacija i depresija -
kako se obući za ove prilike. Zajmovi, kamate, izvrdavanje otplate dugova.

Istorija evropske civilizacije: Još od otkrića fosilizovanog eohipusa8 u muškom

toaletu Sidonove kafeterije u Ist Raderfordu, Nju Džerzi, podozreva se da su Evropa i
Amerika nekada bile povezane pojasem kopna koji je kasnije potonuo ili postao Ist
7 Joseph „Yellow Kid” Weil (1875-1976) - jedan od najpoznatijih američkih prevaranata, koji je tokom svoje
karijere ukrao preko osam miliona dolara (Prim. prev.).
8 Eohippus ili hyracolherium - minijaturni, najstariji poznati predak konja koji se smatra praocem svih
kopitara i papkara (Prim. prev.).
Raderford, Nju Džerzi, ili pak i jedno i drugo. To baca novo svetlo na formiranje evropskog
društva i istoričarima omogućava da pretpostave zašto je iskrslo u oblasti koja bi bila mnogo
pogodnija za Aziju. Na kursu se proučava i odluka da se renesansa održi u Italiji.

Uvod u psihologiju: Teorija ljudskog ponašanja. Zašto neke ljude nazivamo „divnim
pojedincima” i zašto postoje neki koje prosto želimo da uštinemo. Postoji li razdvojenost uma
i tela i, ako je to slučaj, šta je bolje imati? Raspravlja se o agresiji i buntu. (Studentima koje
naročito zanimaju ti aspekti psihologije savetuje se da se upišu na neki od sledećih kurseva u
zimskom semestru: Uvod u netrpeljivost; Netrpeljivost - srednji nivo; Napredna mržnja;
Teorijske osnove ponašanja.) Posebna pažnja posvećena je izučavanju svesnog nasuprot
nesvesnom, sa mnogo korisnih saveta kako ostati svestan.

Psihopatologija: Cilj kursa je razumevanje opsesija i fobija, uključujući i strah od

toga da će vas iznenada zarobiti i napuniti mesom krabe, opiranju da se uzvrati odbojkaškom
servisu i nesposobnosti da se izgovori fraza „vuneni sako” u prisustvu žena. Analizira se
opsesivni poriv za društvom dabrova.

Filozofija I: Izučavaju se svi od Platona do Kamija, a obuhvaćene su sledeće teme:

Etika: Kategorički imperativ i šest načina kako da ga okrenete u svoju korist.

Estetika: Je li umetnost ogledalo života, ili šta već?

Metafizika: Šta se dešava duši nakon smrti? Kako se snalazi?

Epistemologija: Je li saznanje saznatljivo? Ako nije, kako to znamo?

Apsurdno: Zašto se postojanje često smatra blesavim, pogotovo za muškarce koji nose
braon-bele cipele. Proučavaju se Mnogo i Jedno, pošto su vezani za Drugo. (Studenti koji
postignu Jedno prelaze na Dvojno.)

Filozofija XXIX-B: Uvod u Boga. Suočenje sa Tvorcem vaseljene putem

neformalnih predavanja i izleta na teren.

Nova matematika: Standardna matematika je nedavno postala zastarela kad je

otkriveno da već godinama cifru pet pišemo naopačke. To je dovelo do reevaluacije brojanja
kao metoda za stizanje od jedan do deset. Studentima se predaju napredni koncepti bulovske
algebre i ranije nerešive jednačine rešavaju se pretnjama odmazde.

Osnovna astronomija: Detaljno izučavanje svemira i njegovog održavanja i čišćenja.

Sunce, koje je sačinjeno od gasa, može svakog časa da eksplodira, čime ceo naš planetarni
sistem može da odleti u paramparčad; studentima se daju saveti o tome šta prosečan građanin
može da učini u takvoj situaciji. Takođe, uče i kako da prepoznaju razna sazvežđa, kao što su
Ursa Major ili Veliki Medved, Cygnus ili Labud, Sagittarius ili Strelac i dvanaest zvezda
koje sačinjavaju Lumida ili Prodavca Pantalona.

Moderna biologija: Kako telo funkcioniše i gde se obično može naći. Analizira se
krv, i uči se zašto je to nešto najbolje što može kolati venama. Studenti seciraju žabu, i njen
sistem za varenje porede sa ljudskim, pri čemu žaba daje dobru sliku o sebi, osim kada je reč
o kariju.

Brzo čitanje: Ovaj kurs će svaki dan do kraja semestra pomalo povećavati brzinu
čitanja, a tada će se od studenata tražiti da pročitaju Braću Karamazove za petnaest minuta.
Metod se sastoji u preletanju pogledom po stranici i izbacivanju svega osim zamenica iz
vidnog polja. Uskoro se izbacuju i zamenice. Postepeno, studente podstiču na dremku. Secira
se žaba. Stiže proleće. Ljudi se venčavaju i umiru. Pinkerton9 se ne vraća.

Muzikologija III: Blok flauta. Studenti uče da sviraju „Jenki Dudl” na nekakvom
drvenom duvačkom instrumentu bez piska i brzo napreduju do Brandenburških koncerata.
Onda se lagano vraćaju na „Jenki Dudl”.

Razumevanje muzike: Da bi se sjajna muzička kompozicija pravilno ,,čula”, mora

se: (1) znati gde se rodio kompozitor, (2) razlikovati rondo i skerco, i to potkrepiti delanjem.
Stav je bitan. Osmehivanje je nekulturno, osim ako je kompozitor nameravao da muzika bude
smešna, kao u Til Ojlenšpigelu, koji je prepun muzičkih šala (premda trombon ima najbolje

9 Lik iz Pučinijeve opere Madam Baterflaj (Prim. prev.).

replike). I uho mora biti izvežbano, jer je to organ koji je najlakše prevariti i može pomisliti
da je nos ako se stereo zvučnici loše rasporede. Ostale teme uključuju: Četvorotaktna pauza i
njen potencijal političkog oružja. Gregorijanski koral: Koji monasi su davali ritam.

Pisanje za pozornicu: Drama se svodi na sukob. I razvoj likova je veoma važan. I

ono što govore. Studenti uče da dugi, dosadni govori nisu baš efikasni, dok kratki, „duhoviti”
izgleda dobro prolaze. Izučava se uprošćena psihologija publike: Zašto komad o dragom
starom liku po imenu Dedica često nije zanimljiv u pozorištu kao zurenje u nečiju glavu i
pokušaj da ga primorate da se okrene. Istražuju se i zanimljivi vidovi pozorišne istorije. Na
primer, pre nego što je izmišljen kurziv, didaskalije su često greškom smatrane delom
dijaloga, i veliki glumci bi se često zatekli kako govore: „Džon ustaje, prelazi na levu stranu
pozornice.” To je, prirodno, rezultiralo postiđenošću i, u nekim prilikama, užasnim kritikama.
Ovaj fenomen se detaljno analizira, i studenti se podučavaju kako da izbegnu greške.
Obavezna lektira: knjiga A. F. Šultea, Šekspir: da li je on bio četiri žene?

Uvod u socijalni rad: Kurs osmišljen tako da poduči socijalne radnike koji žele da
izađu ,,na teren”. Teme koje kurs obuhvata uključuju: kako ulične bande pretvoriti u
košarkaške timove i obratno; igrališta kao sredstvo sprečavanja maloletničkog kriminala, i
kako navesti potencijalne ubicc da isprobaju tobogan; diskriminacija; rastureni dom; šta da
radite ako vas udare lancem od bicikla.

Jejts i higijena, komparativna studija: Analizira se poezija Vilijama Batlera Jejtsa,

kroz prizmu valjane brige o zubima. (Kurs je otvoren za ograničen broj studenata.)
 HASIDSKE PRIČE, SA PRIRUČNIKOM ZA TUMAČENJE
KOJI JE NAPISAO JEDAN ISTAKNUTI UČENJAK

J edan čovek se zaputio u Helm da zatraži savet od rabina Ben Kadiša, najsvetijeg od svih
rabina iz devetog veka, i možda i najvećeg smarača srednjeg veka.

,,Rabine”, upita čovek, ,,gde da pronađem mir?”

Hasid ga osmotri i reče: „Brzo, pogledaj iza sebe!” Čovek se okrenu, a rabin Ben
Kadiš odalami ga otpozadi po glavi svećnjakom. ,,Je l’ ti to dovoljno mirno?” zakikota se,
nameštajući kipu.10

U ovoj priči, postavlja se jedno besmisleno pitanje. Ne samo da je pitanje besmisleno,

već je besmislen i čovek koji se zaputio u Helm da ga postavi. Nije da je on pre puta bio tako
daleko od Helma, ali zašto ne bi mogao da ostane tamo gde je? Zašto gnjavi rabina Ben
Kadiša - zar rabin nema dovoljno problema? Ako ćemo pravo, rabin je potpuno zaglibio sa
nekim kockarima, a prozvan je i u slučaju dokazivanja očinstva koji je pokrenula izvesna
gospođa Heht. Ne, poenta ove priče je da taj čovek nema šta pametnije da radi nego da putuje
naokolo i ide ljudima na živce. Zbog toga ga rabin opauči po glavi, što je, sudeći prema Tori,
jedan od najsuptilnijih načina da nekome pokažete da vam je stalo do njega. U jednoj sličnoj
verziji ove priče, rabin, raspomamljen, skače na čoveka i perom mu ureže priču o Ruti na nos.

Rabin Radic iz Poljske bio je veoma nizak rabin sa dugačkom bradom, za koga kažu
da je izazvao mnoge pogrome svojim smislom za humor. Jedan od njegovih učenika upitao
ga je: „Koga je Bog više voleo - Mojsija ili Avrama?”

10 Mala okrugla kapa kojom Jevreji pokrivaju glavu i koja simboliše pokornost i bogobojažljivost (Prim. prev.).
 ,,Avrama”, reče Cadik.11

„Ali Mojsije je odveo Izrailj u Obećanu zemlju”, reče učenik.

„Dobro, onda Mojsija”, odgovori Cadik.

„Razumem, rabine. Bilo je to glupo pitanje.”

,,Ne samo to, nego si i ti glup, žena ti je rugoba, a ako mi se ne skineš s noge,
ekskomuniciran si.”

Ovde se od rabina traži da proceni ko je bolji, Mojsije ili Avram. To nije lako,
pogotovo za čoveka koji nikad nije pročitao Bibliju i sve vreme folira da jeste. I šta se
podrazumeva pod beznadno relativnim terminom ,,bolje”? Ne mora da znači da je ono što
je ,,bolje” rabinu ,,bolje” i njegovom učeniku. Na primer, rabin voli da spava na stomaku. I
učenik voli da spava na rabinovom stomaku. Ovde je problem očigledan. Trebalo bi obratiti
pažnju i na to da nagaziti rabina (što učenik u ovoj priči čini) jeste greh, sudeći po Tori, sličan
milovanju macesa12 u bilo koje druge svrhe osim jela.

Čovek koji nije mogao da uda svoju ružnu kćer posetio je rabina Šimela iz Krakova.
„Srce mi je teško”, rekao je rabiju, ,,jer mi je Bog podario ružnu kćer.”

„Koliko ružnu?” upita Vidoviti.

„Kad bi ležala na tanjiru sa haringom, ne biste uspeli da ih razlikujete.”

Vidovnjak iz Krakova je dugo razmišljao, i najzad upita: kakvom haringom?”

Čovek, zatečen tim pitanjem, brzo razmisli i reče: „Ovaj mariniranom.”

„Izeš ga”, reče rabin. ,,Da je usoljena, imala bi veće šanse.”

Ovde imamo priču koja ilustruje tragediju prolaznih osobina kao što je lepota. Da li
devojka zaista liči na haringu? Zašto da ne? Jeste li videli neke od stvorova koji se danas
šećkaju naokolo, pogotovo u turističkim oblastima? A čak i ako liči, nisu li sva stvorenja lepa

11 Hebrejski - pravični (Prim. prev.).

12 Ritualni beskvasni hleb koju Jevreji jedu tokom Pashe (Prim. prev.).
u Božjim očima? Možda, ili ako devojka izgleda kao da joj bolje pristaje tegla preliva od vina
nego večernja haljina, ima velikih problema. Začudo, i za ženu samog rabina Šimela govorili
su da liči na lignju, ali samo u licu, ali to je i te kako nadomestila svojim jakim suvim kašljem
- a poenta svega ovoga mi izmiče.

Rabina Cvija Haima Jizroela, ortodoksnog tumača Tore i čoveka koji je od

kukumavčenja napravio umetnost kakvoj nema ravne na Zapadu, jednoglasno su, kao
najmudrijeg čoveka renesanse, slavili ostali Jevreji, koji su činili ukupno šesnaestinu jednog
procenta stanovništva. Jednom, dok je išao u sinagogu da proslavi sveti jevrejski praznik
kojim se obeležava to što je Bog pogazio sva data obećanja, jedna žena ga zaustavi i upita
sledeće pitanje: „Rabine, zašto nam nije dozvoljeno da jedemo svinjetinu?”

„Nije?” u neverici upita rabi. ,,Ups.”

Ovo je jedna od malobrojnih priča u celokupnoj hasidskoj književnosti koja se bavi

hebrejskim zakonima. Rabin zna da ne treba da jede svinjetinu; međutim, baš ga briga, zato
što voli svinjetinu. Ne samo da voli svinjetinu; nego mu silno zadovoljstvo pričinjava
kotrljanje uskršnjih jaja. Ukratko, nije mu baš naročito stalo do tradicionalnog ortodoksnog
judaizma i Božji ugovor sa Avramom smatra „običnim trućanjem”. Još uvek je nejasno zašto
je hebrejski zakon zabranio svinjetinu, a neki stručnjaci veruju da se u Tori predlaže samo da
se svinjetina ne jede u određenim restoranima.

Rabin Bojmel, učenjak iz Vitebska, odlučio je da otpočne post u znak protesta protiv
nepravičnog zakona koji ruskim Jevrejima zabranjuje da nose mokasine izvan geta. Šesnaest
nedelja, sveti čovek je ležao na goloj slamarici, zureći u tavanicu i potpuno odbijajući hranu.
Njegovi učenici zabrinuli su se za njegov život, a onda, jednog dana, jedna žena priđe
njegovoj postelji i, nagnuvši se upita učenog mudraca: ,,Rabine, kakve je boje bila Esterina
kosa?” Rabi se slabački okrete na stranu i pogleda je u lice. „Pazi šta je ona našla da me
pita!” reče. „Znaš kako me boli glava od šesnaest nedelja bez ijednog zalogaja!” Na te reči,
rabinovi učenici lično je ispratiše do suke,13 gde je dobro jela iz roga izobilja dok joj nisu
doneli račun.

Ovo je suptilno bavljenje problemom gordosti i taštine, i izgleda da ukazuje na to da

je post velika greška. Pogotovo na prazan stomak. Čovek nije vinovnik vlastite nesreće, i
patnja je zaista Božja volja, premda nikako ne mogu da uklavirim zašto mu ona pričinjava
toliko zadovoljstvo. Izvesna ortodoksna jevrejska plemena veruju da je patnja jedini način za
iskupljenje, a učenjaci pišu o sekti po imenu Eseni, koji su namerno naletali na zidove. Bog,
sudeći po kasnijim knjigama Mojsijevim, jeste blagonaklon, iako još uvek ima mnogo tema u
koje radije ne bih ulazio.

Rabin Jekel iz Zansa, koji je imao najbolju dikciju na svetu dok mu neki nejevrejin
nije ukrao odjekujuće donje rublje, tri noći zaredom sanjao je da će, ako otputuje u Vorki,
tano naći veliko blago. Oprostivši se sa ženom i decom, krenuo je na put, rekavši da će se
vratiti za deset dana. Dve godine kasnije, pronašli su ga kako luta po Uralu i održava
emocijalnu vezu sa pandom. Hladnog i izgladnelog rabija odveli u kući, gde su ga vratili u
život vrelom supom i rebarcima. Posle toga, dali su mu nešto da jede. Posle večere, ispričao
je ovu priču: Tri dana nakon što je napustio Zans, napali su ga divlji nomadi. Kad su saznali
da je Jevrejin, naterali su ga da im svima prepravi sportske sakoe i suzi pantalone. Kao da to
nije bilo dovoljno ponižavajuće, stavili su mu pavlaku u uši i zapečatili ih voskom. Najzad,
rabin je pobegao i zaputio se u najbliži grad, ali je umesto toga završio na Uralu, gde ga je
bilo sramota da nekog pita za put.

Nakon što je ispričao ovu priču, rabin je ustao i otišao u svoju sobu da spava i, gle,
ispod jastuka je našao blago koje je na početku tražio. Sav srećan, pao je ničice i zahvalio
Bogu. Tri dana kasnije, opet je lutao po Uralu, ovoga puta preobučen u zeca.

Ovo malo remek-delo lepo ilustruje apsurdnost misticizma. Rabin sanja tri noći
zaredom. Ako se Pet knjiga Mojsijevih oduzme od Deset božjih zapovesti, dobijemo pet

13 Koliba koja se gradi pored kuće i u kojoj se jede i spava tokom jevrejskog praznika Sukota (Prim. prev.).
Minus braća Jakov i Isav, jednako je tri. Baš je ovakva računica navela rabina Jicaka Ben
Levija, velikog jevrejskog mistika, da dobije duplo na konjskim trkama pedeset dva dana
zaredom, i da opet završi na socijalnoj pomoći.
 PREPISKA IZMEĐU GOSIDŽA I VARDEBIDIJANA

Dragi moj Vardebidijane,

Danas sam se poprilično nasekirao kad sam, pregledajući jutarnju poštu, otkrio da je
moje pismo od 16. septembra, u kome je bio moj dvadeset drugi potez (skakač na četvrto
kraljevo polje), vraćeno neotvoreno, zbog male pogreške u adresiranju - tačnije, propusta da
upišem vaše ime i adresu (koliko frojdovski neko može da se ponaša?), kao i da zalepim
poštansku markicu. Nije tajna da sam u poslednje vreme zabrinut zbog lagarija na berzi, i
premda je gorepomenutog 16. septembra kulminacija dugotrajnog survavanja Udruženu
antimateriju za sva vremena izbacila s Njujorške berze, iznenada srozavši mog brokera na
nivo familije mahunarki, ne nudim to kao izgovor za svoj nehat i užasnu nesposobnost.
Uprskao sam. Oprostite mi. To što vi niste primetili da nedostaje jedno pismo ukazuje na
izvesnu zbunjenost s vaše strane, koju pripisujem zanosu, ali Bog zna da svi grešimo. Takav
je život - i šah.

Pa, onda, pošto je greška obelodanjena, sledi jednostavna ispravka. Ako biste bili tako
ljubazni da prebacite mog skakača na četvrto polje vašeg kralja, mislim da možemo tačnije
nastaviti našu malu partiju. Šah-mat koji ste objavili u jutrošnjem pismu jeste, ako ćemo
pravo, lažna uzbuna, i ako ponovo proučite pozicije u svetlu današnjeg otkrića, videćete da se
zapravo vaš kralj nalazi blizu mata, otkriven i nebranjen, nepomična meta mojih grabljivih
lovaca. Ironične li su promene nagore u minijaturnom ratu! Sudba, u obličju odeljenja za
zagubljena pisma, postaje svemoćna i - voila! - kolo sreće se okreće. Još jednom, molim vas
da primite moje najiskrenije izvinjenje zbog kobne nesmotrenosti i željno iščekujem vaš
sledeći potez.

Prilažem svoj četrdeset peti potez: Moj skakač uzima vašu kraljicu.

Sve najbolje,

Gosidž
 Gosidž,

Jutros sam primio pismo s vašim četrdeset petim potezom (vaš skakač jede moju
kraljicu?), kao i vašim dugačkim objašnjenjem u vezi sa izostankom u našoj prepisci koji se
dogodio polovinom septembra. Samo da vidim da li sam vas dobro razumeo. Sada tvrdite da
bi vaš skakač, koga sam uklonio s table pre nekoliko nedelja, trebalo da stoji na četvrtom
kraljevom polju, zbog pisma koje se zagubilo u pošti pre dvadeset tri poteza. Nisam primetio
da se dogodila takva nezgoda i jasno se sećam da ste načinili dvadeset drugi potez, koji je,
mislim, bio vaš top na kraljičino šesto polje, gde je kasnije izmasakriran u jednom vašem
gambitu koji je tragično zatajio.

Trenutno, na kraljevom četvrtom polju nalazi se moj top, a pošto vi nemate skakača,
uprkos odeljenju za zagubljena pisma, nekako i ne mogu da razumem kojom figurom to
uzimate moju kraljicu. Koliko shvatam, ono što želite, s obzirom na to da je većina vaših
figura blokirana, jeste da se vaš kralj pomeri na četvrto polje mog lovca (što vam je jedina
mogućnost) - i bio sam slobodan da učinim tu izmenu, te da potom uzvratim današnjim
potezom, mojim četrdeset šestim, kojim vam uzimam kraljicu i dajem šah kralju. Sad vaše
pismo postaje jasnije.

Mislim da se preostali potezi partije sada mogu odigrati glatko i hitro.

Iskreno vaš,

Vardebidijan

Vardebidijane,

Upravo sam pročitao vašu poslednju poruku, onu u kojoj spominjete neki bizarni
četrdeset šesti potez vezan za uklanjanje moje kraljice sa polja na kome se ne nalazi već
jedanaest dana. Mislim da sam strpljivim računanjem otkrio uzrok vaše zbunjenosti i
pogrešnog razumevanja postojećih činjenica. Ideja da se vaš top nalazi na kraljevom četvrtom
polju podjednako je nemogućna kao i postojanje dveju istih pahuljica snega; ako ponovo
pogledate deveti potez partije, jasno ćete videti da je vaš top zarobljen. Zaista, to se zbilo u
istoj onoj smeloj žrtvenoj kombinaciji koja vam je razorila centar i koštala vas oba topa. Šta
oni sada rade na tabli?

Na razmatranje vam dajem tumačenje da se sve odigralo na sledeći način: jačina

napada i burne razmene u dvadeset drugom potezu i oko njega ostavile su vas u stanju blage
psihološke disocijacije, i u zebnji da držite stvari pod kontrolom koju ste tada osećali niste
primetili da moje uobičajeno pismo nije stiglo, već ste vlastite figure pomerili dvaput, što
vam je dalo pomalo nepravednu prednost, zar ne? S tim je sada svršeno, i bilo bi teško, ako
ne i nemoguće, da rekonstruišemo potonje korake. Stoga, smatram da najbolji način da se sve
ovo ispravi jeste meni pružiti priliku da sada načinim dva poteza zaredom. Što je pravedno,
pravedno je.

Najpre, dakle, uzimam vašeg lovca pionom. Potom, pošto to vašu kraljicu ostavlja
nezaštićenu, uzimam i nju. Mislim da sada možemo bez teškoća krenuti na poslednje
stadijume.

Sve najbolje,

Gosidž

P. S. Prilažem i dijagram na kome je prikazano kako tabla tačno izgleda, kako biste
imali bolji uvid pred završnicu. Kao što vidite, vaš kralj je u klopci, nečuvan i sam u centru.
Sve najbolje.

G.

Gosidž,

Danas sam primio vaše poslednje pismo, i premda mu je samo malo nedostajalo pa da
bude koherentno, mislim da shvatam uzrok vaše zaprepašćenosti. Iz vašeg priloženog
dijagrama, postalo mi je jasno da smo poslednjih šest nedelja igrali dve potpuno različite
partije šaha - ja u skladu sa našom prepiskom, vi više shodno svetu kako ga vi doživljavate,
pre nego shodno ma kakvom racionalnom sistemu reda. Potez skakačem koji se navodno
zagubio u pošti bio bi nemogućan u dvadeset drugom potezu, pošto je ta figura tada stajala na
kraju poslednjeg reda, a potez koji vi opisujete doveo bi je na klupski stočić, pored table.

Što se tiče dva poteza zaredom da se nadoknadi onaj koji se navodno zagubio u pošti,
mora da se šalite, starče. Prihvatiću vaš prvi potez (možete uzeti mog lovca), ali ne mogu
vam dozvoliti drugi i, pošto je sada red na mene, uzvraćam tako što uklanjam vašu kraljicu
svojim topom. To što mi kažete da nemam nijednog topa ne znači baš mnogo u stvarnosti,
pošto samo treba da spustim pogled na tablu, pa da ih vidim kako lukavo i žustro jure po njoj.

Najzad, onaj dijagram na kome ste nacrtali tablu kako je vi zamišljate ukazuje na
pristup igri bez poštovanja pravila dostojan braće Marks, i, premda jeste zabavno, baš i ne
govori mnogo u prilog vašem usvajanju knjige Nimcovič o šahu, koju ste zimus izneli iz
biblioteke strpavši je pod džemper od alpake, pošto sam vas video. Predlažem vam da
proučite dijagram koji vam prilažem i namestite figure na tabli u skladu s njim, kako bismo
mogli završiti partiju barem u nekoj meri precizno.

Pun nade,

Vardebidijan

Vardebidijane,

Pošto ne želim da odugovlačim jednu ionako zbrkanu rabotu (znam da je od nedavne

bolesti vaše inače dobro zdravlje postalo slabo i neorganizovano, što je izazvalo manji
raskorak sa stvarnim svetom kakav poznajemo), moram iskoristiti ovu priliku da raspletem
naše prljavo klupko okolnosti pre nego što nepovratno krene ka nekom kafkijanskom
raspletu.

Da sam znao da niste džentlmen koji bi mi dozvolio da nadoknadim vašu prednost još
jednim potezom, ne bih, u četrdeset šestom potezu, dopustio svom pionu da uzme vašeg
lovca. Prema vašem dijagramu, zapravo, te su dve figure bile postavljene tako da je to
nemoguće, s obzirom na to da smo obavezani pravilima Svetske šahovske federacije, a ne
Bokserskog odbora države Njujork. Ne sumnjajući u to da je vaša namera imala
konstruktivnu ulogu u uklanjanju moje kraljice, primećujem da katastrofa može da nastupi
jedino kad sebi pripišete tu arbitrarnu moć odlučivanja i počnete da izigravate diktatora,
praveći taktičke brljotine dvoličnošću i agresijom - što je navika koju ste osudili kod naših
svetskih vođa pre nekoliko meseci u svom radu ,,De Sad i politika nenasilnosti”.

Nažalost, pošto je partija trajala bez prekida, nisam uspeo da izračunam na koje polje
tačno treba da vratite otuđenog skakača, i predlažem da to prepustimo božjoj volji tako što ću
ja zažmuriti i hitnuti ga na tablu, prihvativši da pristanem na polje na koje padne. To bi
trebalo da doda dozu uzbudljivosti našem malom susretu. Moj četrdeset sedmi potez: moj top
uzima vašeg skakača.

Sve najbolje,

Gosidž

Gosidž,

Kako je samo zanimljivo bilo vaše poslednje pismo! Dobro osmišljeno, sažeto, sa
svim elementima koji možda deluju kao da ostvaruju ono što u određenim referentnim
grupama može da prođe kao komunikativni efekat, a opet, posve obojeno onim što Žan-Pol
Sartr voli da naziva ,,ništavilom”. Čovek smesta biva ophrvan dubokim osećanjem očaja i
jasno se seti dnevnika koje pokatkad za sobom ostavljaju sudbini prepušteni istraživači na
Polu, ili pisama nemačkih vojnika kod Staljingrada. Opčinjavajuće je kako čula izgube
koherentnost kad su suočena sa povremenom kobnom istinom, te jurcaju kao bez glave,
podržavajući fatamorgane i stvarajući nesigurnu zaštitu od naleta i suviše užasavajućeg
postojanja!

Kako bilo da bilo, prijatelju moj, upravo sam proveo veći deo nedelje baveći se
nezdravom atmosferom ludačkih alibija poznatijom kao vaša pisma u pokušaju da sve
sredim, kako bismo prosto mogli već jednom da završimo partiju. Više nemate kraljicu.
Pozdravite se s njom. A nemate ni topove. U potpunosti zaboravite na jednog lovca, pošto
sam ga pojeo. Drugi se tako nemoćno nalazi daleko od glavne radnje da vam je bolje da ne
računate na njega, jer će vam to slomiti srce.

Što se tiče skakača koga ste pošteno izgubili ali odbijate da ga predate, stavio sam ga
na jedino pojmljivo mesto na kome bi se mogao naći, čime sam vam dozvolio
najneverovatnije kršenje pravila još od onomad kad su Persijanci smućkali onu malu
diverziju. Nalazi se na sedmom polju mog lovca i, ako možete da organizujete svoje
opadajuće sposobnosti dovoljno dugo da proučite tablu, primetićete da ta ista figura na kojoj
mi zavidite sada blokira jedini put kojim vaš kralj može da pobegne iz mog čeličnog stiska.
Baš je prikladno što se vaša pohlepna spletka okrenula u moju korist! Skakač, koji je na
kolenima iskukao da se vrati u igru, minirao je vašu završnicu!

Moj potez je kraljica na kraljevo peto polje, i predviđam mat u jednom potezu.

Srdačno,

Vardebidijan

Vardebidijane,

Očito je stalna napetost izazvana odbranom niza sve tuplje beznadežnih šahovskih
pozicija usporila osetljivu mašineriju vašeg psihičkog aparata, čime je njegovo razumevanje
spoljnih pojava postalo malčice klimavo. Zbog vas nemam druge nego da ovo takmičenje
okončam brzo i nemilosrdno, uklanjajući pritisak pre nego što izazove neko trajne oštećenje
kod vas.

Skakač - da, skakač! - na kraljičino šesto. Šah.

Gosidž

Gosidž,

Lovac na kraljičino peto. Šah-mat.

Žao mi je što se ispostavilo da je konkurencija prejaka za vas, ali, ako vam je za

utehu, nekoliko lokalnih šahovskih majstora je, nakon što su videli moju tehniku, poludelo.
Ako želite revanš, predlažem vam da pokušamo sa skreblom, koji mi je relativno nova
zanimacija, te možda i neću moći tako lako da vas pobedim.

Vardebidijan
 Vardebidijane,

Top na kraljevo osmo. Šah-mat.

Umesto da vas mučim podrobnijim detaljima o svom matu, pošto verujem da ste u
principu pristojan čovek (jednog dana, neka vrsta terapije će me podržati), rado prihvatam
vaš poziv da igramo skrebl. Izvadite tablu i slova. Pošto ste u šahu bili beli i time dobili
prednost prvog poteza (da sam znao za vaša ograničenja, više bih vam popustio), ja ću prvi
igrati. Sedam slova koja sam upravo okrenuo jesu O, A, E, J, N, R i Z - neperspektivna
mešavina koja bi, čak i onim najsumnjičavijima, trebalo da garantuje integritet mog poteza.
Na svu sreću, međutim, širok rečnik, kao i sklonost ka ezoteričnom, omogućili su mi da
uvedem etimološki red u nešto što bi, nekome manje pismenom, moglo delovati kao
papazjanija. Moja prva reč je ,,ZANJERO”. Proverite je u rečniku. Sada je stavite,
horizontalno, sa slovom E na srednjem polju. Izbrojte pažljivo, ne zaboravljajući dvostruke
poene za prvi potez u partiji i bonus od pedeset poena za to što sam iskoristio svih sedam
slova. Rezultat je sada 116-0.

Vi ste na potezu.

Gosidž
 ZAPISI IZ PREGOJENOG DOMA
(Nakon što sam za vreme jednog avionskog putovanja pročitao i Dostojevskog i
novi broj časopisa Mršavimo zajedno)

D ebeo sam. Ogavno sam debeo. Ja sam najdeblje ljudsko biće za koje znam. Na celom
telu nemam ništa osim prekomernih kilograma. Prsti su mi debeli. Ručni zglobovi su
mi debeli. Oči su mi debele. (Možete li da zamislite debele oči?) Imam na stotine kilograma
viška. Salo kaplje s mene kao topli preliv od karamele sa sladoleda. Obim mog struka izaziva
nevericu kod svih onih koji su me videli. Nema tu nikakvog spora, ja sam pravi debeljko. E
sad, čitalac bi mogao da se zapita, koje su prednosti ili mane toga što ste građeni kao kakva
planeta? Ne bih da zbijam šale, niti govorim u paradoksima, ali moram reći da je samo salo
iznad buržoaskog morala. To je, prosto, salo. Naravno, smešno je pomisliti da bi salo moglo
da ima vlastitu vrednost, da bi salo moglo da bude, recimo, zlo, ili sažaljivo. Apsurdno! Jer,
šta je, na kraju krajeva, salo, ako ne hrpa kilograma? A šta su kilogrami? Prosto nagomilana
smeša ćelija. Može li ćelija biti moralna? Je li ćelija iznad dobra ili zla? Ko zna - previše su
male. Ne, prijatelju, nikako ne smemo pokušavati da razlikujemo dobro salo i loše salo.
Moramo naučiti da se sa gojaznima suočavamo bez osude, bez razmišljanja o tome da je salo
ovog čoveka prvorazredno, a da je salo ovog ubogog bednika prljavo.

Uzmimo, recimo, K. Taj tip je bio takav krmak da nije mogao da prođe kroz prosečan
dovratak bez ćuskije. Zaista, K. ne bi ni pomislio da pređe iz jedne prostorije uobičajenog
stana u drugu, a da se prethodno najpre ne skine do gole kože, a potom namaže puterom. Ni
meni nisu strane uvrede kakve je K. zacelo trpeo od bandi mladih nasilnika u prolazu. Kako
su ga sigurno često ranjavali povici poput ,,Stomaklijo!” i „Dembo!” Kako ga je sigurno
zabolelo kada se gubernator veče pred Miholjdan okrenuo prema njemu i, pred mnogim
dostojanstvenicima, rekao: ,,Ti nezgrapna lončino kaše!”

A onda, jednog dana, kad K. to više nije mogao da podnese, počeo je da drži dijetu.
Da, dijetu! Prvo su otišli slatkiši. Onda hleb, alkohol, skrob, sosevi. Ukratko, K. se odrekao
upravo onih stvari zbog kojih čovek postane nesposoban da veže pertle bez pomoći čeličane
braće Santini. Postepeno, počeo je da mršavi. Slojevi sala spali su mu s ruku i nogu. Dok je
nekad izgledao kao da ga je lakše preskočiti nego zaobići, sad se najednom pojavio u javnosti
normalno građen. Da, čak i privlačno građen. Delovalo je kao da je najsrećniji čovek na
svetu. Kažem ,,delovalo”, jer, osamnaest godina kasnije, kad je bio na samrti, a groznica
besnela njegovim velikim telom, čuli su ga da je zavapio: „Moje salo! Donesite mi moje salo!
Oh, molim vas! Neophodno mi je moje salo! Oh, neka neko stavi malo masnog tkiva na
mene! Kakva sam budala bio. Rastati se od svog sala! Mora da sam šurovao s Nečastivim!”
Mislim da je poenta ove priče očigledna.

Sada čitalac verovatno misli: Zašto se onda, ako si pregojeni salko, nisi zaposlio u
cirkusu? Zato što - a ovo priznajem ne malo posramljen - ne mogu da napustim kuću. Ne
mogu da izađem napolje, jer ne mogu da obučem pantalone. Noge su mi predebele za odeću.
One su istinski rezultat veće količine goveđeg mesnog nareska nego što se može naći na
Drugoj aveniji - rekao bih oko dvanaest hiljada sendviča po nozi. I to ne svih s krtim mesom,
iako sam im naglasio. Jedno je sigurno: da moje salo može da govori, verovatno bi pričalo o
čovekovoj teškoj samoći - sa, pa, možda nekoliko dodatnih saveta kako napraviti brod od
papira. Svaki kilogram na mom telu želi da ga čuju, kao i Podvaljci Četiri do Dvanaest,
uključujući i četvrti i dvanaesti. Moje salo je čudno salo. Mnogo toga je videlo. Sami moji
listovi su proživeli ceo jedan život. Moje salo nije srećno salo, ali je pravo salo. Nije lažno
salo. Lažno salo je najgore salo koje možete imati, mada ne znam da li ga još ima u radnjama.

Ali, hajde da vam ispričam kako sam postao debeo. Jer nisam ja oduvek debeo. Crkva
me je takvim načinila. U jednom dobu bio sam mršav - vrlo mršav. Toliko mršav, zapravo, da
bi reći za mene da sam debeo bila greška u percepciji. Bio sam mršav sve do jednog dana -
mislim da je bio moj dvadeseti rođendan - kad sam pio čaj i jeo čvarke sa ujakom u jednom
finom restoranu. Iznenada me ujak upita: ,,Da li veruješ u Boga? I, ako veruješ, šta misliš,
koliko On ima kila?” To rekavši, povuče dug, obilan dim iz cigare i, na onaj samopouzdan,
samouveren način koji je razvio, dobi tako žestok napad kašlja, da sam pomislio da će preći u
unutrašnje krvarenje.

,,Ne verujem u Boga”, rekoh mu. „Jer, ako Bog postoji, reci mi, ujače, zašto postoje
siromaštvo i ćelavost? Zašto neki ljudi prođu kroz život imuni na hiljadu smrtnih neprijatelja
ljudskog roda, dok drugi dobiju migrenu koja traje nedeljama? Zašto su nam dani odbrojani a
ne, recimo, odslovani? Odgovori mi, ujače. Ili sam te šokirao?”
 Znao sam da mogu bezbedno to da kažem, pošto tog čoveka nikad ništa nije šokiralo.
Zaista, video je kako majku njegovog učitelja šaha siluju Turci i ceo taj događaj bi mu bio
zabavan da nije tako dugo trajao.

„Dobri moj nećače”, reče on, „Bog postoji, ma šta ti mislio, i svuda je. Da! Svuda!”

„Svuda, ujače? Kako to možeš da kažeš kad ne znaš zasigurno ni da li mi postojimo?

Istina, u ovom trenutku dodirujem tvoju bradavicu, ali zar to ne bi mogla biti iluzija? Zar no
bi ceo život mogao biti iluzija? Zaista, zar na Istoku nema izvesnih sekti svetih ljudi koji su
ubeđeni da ništa ne postoji izvan njihovog uma osim Ojster bara14 na stanici Grend Sentral?
Zar nije moguće da smo prosto sami i besciljni, osuđeni da lutamo u jednom ravnodušnom
univerzumu, bez nade u spas, niti bilo kakvih izgleda osim bede, smrti i prazne stvarnosti
večnog ništa?”

Video sam da sam ovim ostavio snažan utisak na ujaka, jer mi je rekao: ,,I pitaš se
zašto te ljudi češće ne pozivaju na zabave? Isuse, kako si morbidan!” Optužio me je da sam
nihilista, a onda, enigmatično kako to senilni ljudi umeju, rekao: „Bog nije uvek tamo gde Ga
tražiš, ali uveravam te, dragi nećače, On je svuda. U ovim čvarcima, na primer.” To rekavši,
otišao je, ostavivši mi svoj blagoslov i ceh koji je izgledao kao račun za nosač aviona.

Vratio sam se kući pitajući se šta je mislio tom jednostavnom izjavom ,,On je svuda.
U ovim čvarcima, na primer.” Već pospan i izbačen iz koloseka, legao sam u krevet i
zadremao. Za to vreme, usnio sam san koji će mi zauvek promeniti život. U snu se šetam po
prirodi, kad odjednom primetim da sam gladan. Da umirem od gladi, takoreći. Naiđem na
neki restoran i uđem. Naručim nepoklopljeni topli sendvič sa pečenom govedinom i, kao
prilog, pomfrit. Konobarica, koja liči na moju gazdaricu (potpuno bezbojnu ženu koja svakog
odmah asocira na neke od dlakavijih vrsta lišajeva), pokušava da me namami da naručim
pileću salatu, koja ne izgleda sveže. Dok razgovaram s tom ženom, ona se pretvori u escajg
za predjelo od dvadeset četiri dela. Počnem histerično da se smejem, onda se smeh najednom
pretvori u suze, a potom u ozbiljnu infekciju uha. Prostoriju prožima jarki sjaj, i ugledam
neko svetlucavo obličje kako se približava na belom atu. To je moj pedikir, i ja padnem na
zemlju zbog krivice.

Takav beše moj san. Probudio sam se sa snažnim osećajem zadovoljstva životom.
Iznenada bejah optimističan. Sve je bilo jasno. Izjava moga ujaka odjekivala je po srži samog
mog bića. Otišao sam u kuhinju i počeo da jedem. Pojeo sam sve što sam našao. Kolače, hleb,

14 Grand Central Oyster Bar - restoran u Njujorku, specijalizovan za morske plodove (Prim. prev.).
cerealije, meso, voće. Sočne čokolade, povrće u sosu, vino, ribu, kremove i rezance, eklere i
kobasice čija je ukupna vrednost premašivala šezdeset hiljada dolara. Ako je Bog svuda,
zaključio sam, onda je u hrani. Stoga, što više budem jeo, postaću bliži Bogu. Gonjen tim
novim religijskim žarom, prežderavao sam se kao fanatik. Kroz šest meseci, bio sam
najsvetiji među svetima, sa srcem potpuno posvećenim molitvama i stomakom koji je sasvim
sam prelazio državnu granicu. Poslednji put sam svoja stopala video jednog četvrtka ujutru u
Vitebsku, premda su, koliko znam, još uvek tamo dole. Jeo sam i jeo i rastao i rastao. Sad
smanjiti obroke bilo bi užasno glupo. Čak i greh! Jer kad izgubimo deset kilograma, dragi
čitaoče (a pretpostavljam da ti nisi tako krupan kao ja), možda gubimo najboljih deset
kilograma koje imamo! Možda gubimo kilograme koji sadrže našu genijalnost, našu
čovečnost, našu ljubav i poštenje ili, u slučaju jednog vojnog inspektora koga sam poznavao,
samo malo ružnog i mlohavog sala s kukova.

Da, znam šta govoriš. Govoriš da to direktno protivureči svemu - da, svemu - što sam
ranije iskazao. Odjednom neutralnom salu pridajem vrednosti! Da, i šta s tim? Jer nije li život
baš takva jedna protivurečnost? Nečije mišljenje o salu može da se promeni baš kao što se i
godišnja doba menjaju, kao što se naša kosa menja, kao što se sam život menja. Jer život je
promena, a salo je život, a salo je i smrt. Zar ne vidiš? Salo je sve! Osim, naravno, ako si
predebeo.
 JEDNO SEĆANJE NA DVADESETE

U Čikago sam prvi put došao dvadesetih godina, i to da vidim jednu tuču. Ernest
Hemingvej je bio sa mnom i obojica smo odseli u kampu za trening Džeka Dempsija. 15
Hemingvej je netom završio dve priče o boksu i, premda smo i Gertruda Stajn i ja mislili da
su pristojne, složili smo se da ih treba još dosta doraditi. Zavitlavao sam Hemingveja zbog
romana koji je trebalo da mu izađe i mnogo smo se smejali i zabavljali, a onda smo navukli
bokserske rukavice i on mi je slomio nos.

Te zime, Alis Toklas, Pikaso i ja iznajmili smo vilu na jugu Francuske. U to vreme
sam radio na knjizi za koju sam smatrao da je jedan od važnijih američkih romana, ali slova
su bila i suviše sitna i nisam uspeo da je završim.

Popodne bismo Gertruda Stajn i ja odlazili u lokalne prodavnice u potragu za

antikvitetima, i sećam se da sam je jednom pitao, šta misli, da li treba da postanem pisac. Na
onaj svoj tipično zagonetni način koji nas je sve očaravao, rekla je: ,,Ne.” To sam protumačio
kao ,,da” i sutradan otplovio za Italiju. Italija me je mnogo podsećala na Čikago, pogotovo
Venecija, jer oba grada imaju kanale i ulice prepune statua i katedrala koje su načinili najveći
vajari renesanse.

Tog meseca otišli smo u Pikasov atelje u Arlu, koji se tada zvao Ruan ili Cirih, dok ga
Francuzi nisu preimenovali 1589. godine, za vreme Luja Nejasnog. (Luj je bio nezakoniti
kralj iz šesnaestog veka koji je prosto bio zloban prema svima.) Pikaso je tad počinjao period
koji će kasnije postati poznat kao ,,plavi”, ali Gertruda Stajn i ja smo popili kafu s njim, pa ga
je otpočeo deset minuta kasnije. Trajao je četiri godine, tako da deset minuta i nije mnogo
značilo.

Pikaso je bio nizak čovek koji je hodao na smešan način tako što bi stavljao jednu
nogu ispred druge, dok ne načini, kako ih je on zvao, ,,korake”. Smejali smo se tim

15 Jack Dempsey (1895-1983) - američki bokser koji je od 1919. do 1926. bio svetski šampion u teškoj
kategoriji (Prim. prev.).
simpatičnim idejama, ali krajem tridesetih godina, uz jačanje fašizma, i nije se imalo čemu
smejati. I Gertruda Stajn i ja vrlo smo podrobno proučili Pikasova najnovija dela, a Gertruda
Stajn je smatrala da je „umetnost, sva umetnost, prosto izraz nečega”. Pikaso se nije složio s
tim i rekao: „Ostavi me na miru. Jedem.” Ja sam osećao sam da je Pikaso u pravu. Zaista je
jeo.

Pikasov studio je bio posve različit od Matisovog po tome što je Pikasov bio aljkav,
dok je kod Matisa sve bilo kao pod konac. Čudnovato, i obratno je bilo tačno. U septembru te
godine, Matis je unajmljen da oslika alegoriju, ali zbog ženine bolesti nije to uspeo da učini i
na kraju su preko nje zalepili tapete. Savršeno se sećam tih događaja zato što je to bilo baš
pred zimu tokom koje smo svi živeli u onom jeftinom stanu na severu Švajcarske gde je
povremeno padala kiša a onda bi, isto tako iznenada, stala. Huan Gris, španski kubista,
ubedio je Alis Toklas da mu pozira za mrtvu prirodu i, uz svoje tipično apstraktno poimanje
predmeta, počeo da joj svodi lice na osnovne geometrijske oblike dok policija nije došla i
odvukla ga s nje. Gris je bio španski provincijalac, i Gertruda Stajn je govorila da samo pravi
Španac može da se ponaša kao on; to jest, pričao je španski i ponekad se vraćao u Španiju da
vidi porodicu. Bilo je zaista sjajno to gledati.

Sećam se jednog popodneva kada smo sedeli u jednom živahnom baru na jugu
Francuske sa nogama udobno podignutim na hoklice na severu Francuske, kad je Gertruda
Stajn rekla: „Muka mi je.” Pikasu je to bilo jako smešno, a Matis i ja smo to shvatili kao
nagoveštaj da treba da odemo u Afriku. Sedam nedelja kasnije, u Keniji, naleteli smo na
Hemingveja. Pocrneo i bradat, već je počinjao da razviju onaj poznati suvoparni prozni stil o
očima i ustima. Ovde, na neistraženom crnom kontinentu, Hemingvej je na hiljade puta
prkosio ispucalim usnama.

„Šta ima, Erneste?” upitao sam ga. Izricao je kićene hvalospeve o smrti i
pustolovinama kako je samo on umeo, a kad sam se probudio, već je bio podigao šator i
sedeo naspram velike vatre, svima nam spremajući odlične derme 16 za predjelo. Zavitlavao
sam ga za bradu koju je pustio i smejali smo se i pijuckali konjak, a onda smo navukli
bokserske rukavice i on mi je slomio nos.

Te godine sam po drugi put otišao u Pariz da razgovaram sa jednim mršavim, napetim
evropskim kompozitorom sa orlovskim nosom i izuzetno brzim pogledom koji će jednog
dana postati Igor Stravinski, a potom, nešto kasnije, njegov najbolji prijatelj. Odseo sam kod

16 Jevrejsko jelo, vrsta kobasice (Prim. prev.).

Mana Reja i njegove žutuge,17 a Salvador Dali nam se pridružio za večerom nekoliko puta i
Dali je odlučio da izvede predstavu u kojoj će učestvovati samo jedna osoba, što je i učinio i
bila je strašno uspešna, pošto se i pojavila samo jedna osoba i bila je to živahna i odlična
francuska zima.

Sećam se da su se jedne večeri Skot Ficdžerald i njegova žena vratili kući sa

novogodišnje zabave. Bilo je to u aprilu. Tokom prethodna tri meseca, nisu jeli ni pili ništa
osim šampanjca, a neke prethodne nedelje, u večernjoj garderobi, spustili su se limuzinom s
litice od trideset metara u okean zato što ih je neko čikao da to učine. Bilo je nečeg stvarnog u
vezi sa Ficdžeraldima; sledili su one osnovne moralne principe. Bili su tako skromni ljudi, i,
kad ih je Grant Vud kasnije ubedio da mu poziraju za „Američku gotiku”, sećam se kako su
bili polaskani. Sve vreme poziranja, rekla im je Zelda, Skot je ispuštao trozubac.

Tokom sledećih nekoliko godina, sve sam se više združivao sa Skotom, i većina naših
prijatelja verovala je da je zasnovao protagonistu svog poslednjeg romana na meni a da sam
ja zasnovao svoj život na njegovom prethodnom romanu i najzad, na kraju me je tužio jedan
izmišljeni lik.

Skot je imao velikih problema sa disciplinom i, iako smo svi obožavali Zeldu, složili
smo se da ona štetno utiče na njegov rad, smanjujući njegovo stvaralaštvo sa jednog romana
godišnje na povremeni recept za jela sa morskim plodovima i niz zareza.

Najzad, 1929, svi smo zajedno otišli u Španiju gde nas je Hemingvej upoznao sa
Manoleteom, koji je bio tako osetljiv da je bio gotovo feminiziran. Nosio je uske toreadorske
čakšire, ili ponekad kapri pantalone. Manolete je bio veliki, veliki umetnik. Da nije postao
matador, bio je tako graciozan da je mogao postati svetski poznat računovođa.

Silno smo se zabavljali te godine u Španiji i putovali smo i pisali i Hemingvej me je

vodio da pecamo tune i ja sam ulovio četiri konzerve i smejali smo se i Alis Toklas me je
pitala da li sam zaljubljen u Gertrudu Stajn jer sam joj posvetio zbirku pesama iako su to bile
pesme T. S. Eliota i rekao sam da, volim je, ali to nikad ne bi uspelo jer je ona previše
inteligentna za mene i Alis Toklas se složila a onda smo navukli bokserske rukavice i
Gertruda Stajn mi je slomila nos.

17 Vrsta morske ribe, iz familije Dasyatidae (Prim. prev.).

 GROF DRAKULA

N egde u Transilvaniji, čudovište Drakula spava u svom kovčegu, čekajući da padne

mrak. Pošto bi od izloženosti sunčevim zracima zasigurno skončao, ostaje zaštićen u
prostoru obloženom satenom, na kome je srebrnim slovima ispisano njegovo prezime. A onda
nastupa trenutak tmine i, vođen nekim čudesnim nagonom, zloduh se pomalja iz svog
bezbednog skrovišta i, poprimivši gnusni oblik šišmiša ili vuka, šunja se po okolini, sišući
krv svojih žrtava. Najzad, pre nego što prvi zraci njegovog dušmanina, sunca, najave novi
dan, žuri natrag na sigurno, u svoj skriveni kovčeg, i spava; i ceo ciklus kreće ispočetka.

Sad počinje da se meškolji. Treptanje njegovih kapaka jeste reakcija na neki

starodrevni, neobjašnjivi nagon koji mu govori da je sunce gotovo zašlo i da se bliži njegov
čas. Večeras je naročito gladan i dok tamo leži, sada već potpuno budan, u pelerini sa
crvenom postavom i fraku, čekajući da oseti, neobjašnjivo pronicljivo, onaj tačni trenutak
tmine pre nego što otvori poklopac i izađe, odlučuje ko će biti njegove večerašnje žrtve.
Pekar i njegova žena, pomisli. Sočni, dostupni i ništa ne podozrevaju. Pomisao na nesmotreni
par čije je poverenje pažljivo stekao uzbuđuje njegovu krvožednost do tačke ključanja i jedva
uspeva da se suzdrži tih poslednjih nekoliko sekundi pre nego što izađe iz kovčega da potraži
svoj plen.

Odjednom, zna da je sunce zašlo. Kao kakav anđeo iz pakla, žustro ustaje i,
pretvorivši se u šišmiša, leti kao bez glave do kućice svojih izazovnih žrtava.

,,Oh, grofe Drakula, kakvo prijatno iznenađenje”, kaže pekarova žena, otvorivši vrata
da ga pusti. (Opet je poprimio ljudski oblik, dok ulazi u njihov dom, šarmantno skrivajući
svoj grabežljivi cilj.)

„Šta vas dovodi ovako rano?” upita pekar.

„Naš dogovor za večeru”, odgovara grof. „Nadam se da nisam pogrešio. Pozvali ste
me da dođem večeras, zar ne?”
 ,,Da, večeras, ali to je tek za sedam sati.”

,,Oprostite?” upita Drakula, zbunjeno šarajući brzim pogledom po sobi.

,,Ili ste došli da s nama posmatrate pomračenje?”

,,Pomračenje?”

,,Da. Danas je potpuno pomračenje sunca.”

,,Šta?”

„Nekoliko trenutaka tame od podneva do dva minuta posle podneva. Pogledajte kroz
prozor.”

,,Uf - u velikoj sam nevolji.”

„A?”

,,A sad, ako biste me izvinili...”

„Šta, grofe Drakula?”

„Moram da idem - aha - o, bože...” Izbezumljeno i nespretno pokušava da nađe

kvaku.

,,Da idete? Tek ste stigli.”

„Ali - ali - mislim da sam baš gadno uprskao.”

„Grofe Drakula, bledi ste.”

„Jesam li? Treba mi malo svežeg vazduha. Drago mi što sam vas video...”

„Dođite. Sedite. Da popijemo nešto.”

,,Da popijemo? Ne, moram da bežim. Ovaj, stali ste mi na pelerinu.”

„Svakako. Opustite se. Malo vina.”

„Vina? O, ne, prestao sam da pijem vino - jetra i tako to, znate već. A sad stvarno
moram da bežim. Upravo sam se setio, ostavio sam upaljeno svetlo u zamku - računi će biti
ogromni...”

„Molim vas”, kaže pekar, obgrlivši grofa jednom rukom, stiskom prijateljstva. ,,Ne
smetate. Nemojte biti baš tako pristojni. Pa šta ako ste poranili.”

„Zaista, rado bih ostao, ali na drugoj strani grada održava se skup starih rumunskih
grofova, a ja sam zadužen za hladne nareske.”

„Samo jurite, jurite, jurite. Čudo je što niste dobili srčani udar.”

,,Da, tako je - a sada...”

„Večeras pravim pilav s piletinom”, ubaci se pekarova žena. „Nadam se da to volite.”

„Divno, divno”, kaže grof, uz osmeh, dok je gura u neki veš. A onda, greškom
otvorivši vrata od ormana, uđe unutra. „Gospode, gde su prokleta ulazna vrata?”

,,Ah”, smeje se pekarova žena, ,,baš je duhovit čovek, ovaj grof.”

„Znao sam da će vam se to dopasti”, kaže Drakula, na silu se smejuljeći. ,,A sad mi se
sklanjajte s puta.” Najzad otvara ulazna vrata, ali vreme mu je isteklo.

„O, pogledaj, mamice”, kaže pekar, „pomračenje je sigurno gotovo. Sunce opet
izlazi.”

,,E, dobro”, kaže Drakula, zalupivši ulazna vrata. „Odlučio sam da ostanem. Brzo
navucite roletne - brzo! Mrdajte!”

„Koje roletne?” pita pekar.

„Nemate roletne, je l’? Logično. Imate nekakav podrum u ovoj rupi?”

,,Ne”, kaže žena ljubazno. „Stalno govorim Jarslovu da ugradi podrum, ali on me
nikad ne sluša. Baš vam je neki, taj Jarslov, moj muž.”

„Gušim se od emocija. Gde je orman?”

,,To ste već izveli, grofe Drakula. Unt mamica i ja smo se smejali.”

,,Ah - baš je duhovit čovek, taj grof.”

„Slušajte, ja ću biti u ormanu. Pokucajte mi u pola osam.” I to rekavši, grof uđe u

orman i zalupi vrata.

,,Hi hi - tako je duhovit, Jarslove.”

„O, grofe. Izađite iz ormana. Prestanite da se blesavite.” Iz unutrašnjosti ormana

dopire Drakulin prigušeni glas.

,,Ne mogu - molim vas - verujte mi na reč. Samo me pustite da ostanem ovde. Dobro
mi je. Stvarno.”

„Grofe Drakula, prestanite da se izmotavate. Već nas stomak boli od smeha.”

 ,,Da vam kažem, baš mi se jako sviđa ovaj orman.”

,,Da, ali...”

„Znam, znam... deluje čudno, a opet, ja sam ovde, i provodim se kao nikad. Baš sam
pre neki dan pričao gospođi Hes, dajte mi dobar orman i mogu u njemu da stojim satima.
Slatka žena, gospođa Hes. Debela, ali slatka... E sad, zašto lepo ne odete nešto da radite i
vratite se po mene u sumrak? O, Ramona, la da da di da da di, Ramona...”

Sad stižu gradonačelnik i njegova žena Katja. Bili su u prolazu i odlučili da navrate do
svojih dobrih prijatelja, pekara i njegove žene.

„Zdravo, Jarslove. Nadam se da Katja i ja ne smetamo?”

„Naravno da ne, gospodine gradonačelniče. Izađite, grofe Drakula! Imamo goste!”

,,Je li grof ovde?” upita gradonačelnik, iznenađeno.

„Jeste, i nikada nećete pogoditi gde je”, kaže pekareva žena.

„Baš je retkost njega videti napolju ovako rano. Zapravo, ne sećam se da sam ga ikad
video preko dana.”

,,E pa, sad je ovde. Izađite, grofe Drakula!”

„Gde je?” pita Katja, ne znajući da li da se smeje ili ne.

„Izađite sada! Hajdete!” Pekareva žena postaje nestrpljiva.

,,U ormanu je”, kaže pekar, izvinjavajućim tonom.

,,Stvarno?” pita gradonačelnik.

,,Hajdete”, kaže pekar, praveći se da nije već počeo da se nervira, dok kuca na vrata
od ormana. „Što je dosta - dosta je. Gradonačelnik je ovde.”

„Izađite, Drakula”, viče Uvaženi, „hajde da popijemo nešto.”

„Ne, samo vi popijte. Ja ovde imam neka posla.”

,,U ormanu?”

,,Da, nemojte da vam pokvarim dan. Čujem vas šta govorite. Uključiću se u razgovor
ako budem imao nešto da dodam.”

Svi se zgledaju i sležu ramenima. Vino je usuto i piju.

„Baš je bilo dobro pomračenje danas”, kaže gradonačelnik, pijuckajući iz svoje čaše.
 ,,Da”, složi se pekar. ,,Neverovatno.”

,,Ma da. Očaravajuće”, kaže glas iz ormana.

„Šta, Drakula?”

„Ništa, ništa. Nema veze.”

I tako vreme prolazi, dok gradonačelnik više ne može da izdrži i na silu otvorivši
vrata ormana, vikne: „Hajde, Drakula. Uvek sam mislio da ste zreo čovek. Prestanite s ovim
ludostima.”

Dnevno svetlo dopire unutra, od čega zlo čudovište vrisne i polako se raspada,
postajući kostur, a potom prah, pred očima četvoro prisutnih. Nagnuvši se nad gomilicu belog
pepela na dnu ormana, pekareva žena vikne: ,,Je l’ ovo znači da je večera otkazana?”
 MALO GLASNIJE, MOLIM VAS

I majte na umu da imate posla sa čovekom koji je odradio Fineganovo bdenje na

rolerkousteru na Kouni Ajlandu,18 lakoćom prodirući u nerazumljivu džojsovsku
zagonetku, uprkos žestokom bacakanju od koga su mi se gotovo rasklimavile srebrne plombe.
Imajte na umu i to da spadam u nekolicinu odabranih koji su smesta uočili, na bjuiku
naguranom u Muzej moderne umetnosti, upravo ono preplitanje nijanse i senke koje je
Odilon Redon19 mogao postići, samo da je odustao od suptilne dvosmislenosti pastela i radio
automobilskom presom. Isto tako, dečice, kao onaj čija je bujica zapažanja pružila prvi pravi
uvid u Godoa zbunjenoj pozorišnoj publici koja se usporeno i izgubljeno motala po predvorju
za vreme pauze, iznervirana zato što je ispljunula pare za paprene ulaznice za nekakvu
prepirku u kojoj nema ni pobedničkih pesmica, niti jedne jedine ženske u šljokicama, moram
reći da je moj odnos sa sedam veselica prilično stabilan. Na to treba dodati činjenicu da me je
osam istovremenih radio programa u Taun Holu20 oborilo s nogu, kao i to da i danas
povremeno sedim uz svoj filko radio, posle posla, u jednom harlemskom suterenu, gde
slušamo, odvrnuto do daske, prognozu vremena i vesti i gde je jedan lakonski poljoprivredni
radnik po imenu Džes, koji u životu nije išao u školu, sa puno emocija pustio završni pregled
vrednosti akcija. Pravi soul. Najzad, da svima bude sasvim jasno kakav sam, primite znanju
da je moje lice stalna pojava na raznim dešavanjima i premijerama alternativnih filmova, te
da često pišem za Sajl end strim, produhovljeni tromesečnik posvećen naprednim idejama iz
oblasti kinematografije i rečnog ribolova. Ako te preporuke nisu dovoljne da me označe kao
Osećajnog Tipa, onda se, brate, predajem. A ipak, premda pronicljivost s mene kaplje kao
javorov sirup s vafla, nedavno sam se podsetio da u oblasti kulture posedujem Ahilovu petu
koja mi se proteže uz nogu sve do vrata.

Sve je počelo jednog januarskog dana prošle godine dok sam stajao u Makginisovom
baru na Brodveju, gutajući parče najukusnije slatke pite sa sirom na svetu i doživljavajući

18 Coney Island - poluostrvo (nekada ostrvo) u Bruklinu (Prim. prev.).

19 Bertrand-Jean Odilon Redon (1840-1916) - francuski slikar i grafičar (Prim. prev.).
20 Čuveni njujorški prostor u kome se odvijaju predstave, performansi, koncerti, govori, itd (Prim. prev.).
krivicom izazvanu holesterolsku halucinaciju u kojoj sam čuo kako mi se aorta zgrušava u
hokejski pak. Pored mene je stajala neka ubistvena plavuša čije se poprsje podizalo i spuštalo
ispod tanke crne potkošulje, toliko provokativno da je moglo da izazove likantropiju čak i
kod mladog izviđača. Tokom prethodnih petnaest minuta, glavna tema naša veze bilo je moje
„Dodajte mi kiseli preliv”, uprkos tome što sam načinio nekoliko pokušaja da iniciram neku
akciju. Elem, dodala mi je preliv, i bio sam primoran da malo istresem na svoju slatku pitu,
kako bih dokazao integritet svog zahteva.

„Koliko mi se čini, skočila je cena jaja na tržištu terminskih poslova”, usudih se

najzad da kažem, izigravajući nonšalantnog čoveka čiji je hobi spajanje korporacija.
Nesvestan toga da je njen momak, lučki radnik, upravo ušao - natempirano kao kod Stanlija i
Olija - i stao iza mene, uputih mu gladan, ispotajan pogled i sećam se da sam počeo da
pametujem nešto o Kraft-Ebingu21 samo par trenutaka pre nego što sam izgubio svest.
Sledeće čega se sećam jeste da sam bežao niz ulicu, kako bih izbegao gnev nečega što mi je
izgledalo kao palica nekog sicilijanskog rođaka rešenog da osveti devojčinu čast. Utočište
sam potražio u hladnoj tami nekog bioskopa za kratke dokumentarce, gde su podvizi Duška i
Dugouška i tri sedativa ponovo uspostavili uobičajeni ton mog nervnog sistema. Kad je počeo
film, ispostavilo se da je u pitanju putopisni dokumentarac o žbunovitim predelima Nove
Gvineje - temi koja mi drži pažnju jednako kao i „Oblici mahovine” i „Kako žive
pingvini”. ,,Domoroci” tupio je narator, „čiji se život ni najmanje ne razlikuje od onog koji su
vodili ljudi pre mnogo miliona godina, ubijaju divljeg vepra (čiji se životni standard, izgleda,
isto nije naročito popravio) i noću sede oko vatre, pantomimom dočaravajući uspešan lov koji
su tog dana obavili.” Pantomima. Shvatio sam, tako jasno da su mi se sinusi pročistili. To je
slaba tačka u mom kulturnom oklopu - jedina slaba tačka, razume se, ali slaba tačka koja me
muči još od detinjstva, kad nikako nisam uspeo da shvatim pantomimsku predstavu
Gogoljevog Šinjela, ubeđen da gledam četrnaest Rusa kako rade fiskulturu. Pantomima je
oduvek predstavljala zagonetku za mene - i to onu koju sam namerno zaboravio zato što me
je zbog nje uvek bilo sramota. Ali, evo opet te mane i, kao za inat, podjednako je loša kao i
ranije. Nisam razumeo raspomamljenu gestikulaciju glavnog glumca u domorodačkoj
predstavi sa Nove Gvineje ništa bolje nego što sam razumeo Marsela Marsoa u svim onim
satiričnim mini-predstavama koje ispunjavaju gomile tako neograničenim divljenjem. Vrteo
sam se u sedištu dok je amater-tespijac iz džungle nemo golicao maštu svojih primitivnih
sunarodnika, na kraju prikupivši pune ruke novčanih priznanica od plemenskih starešina, a

21 Richard Freiherr von Krafft-Ebing (1840-1902) - austrijsko-nemački psihijatar i seksolog, čije se

najpoznatije delo, Psychopathia sexualis, bavi seksualnim perverzijama (Prim. prev.).
onda sam šmugnuo iz pozorišta, utučen.

Te večeri kod kuće, postao sam opsednut svojom manom. Bila je to surova istina:
uprkos psećoj hitrini u ostalim oblastima umetničkih težnji, bilo mi je potrebno samo jedno
veče, pa da sebe jasno predstavim kao Markamovog 22 motikaša krajnje otupelog,
zaglupljenog i brata volu. Počeo sam da se predajem nemoćnom gnevu, ali ukočila mi se
zadnja strana butine i bio sam primoran da sednem. Na kraju krajeva, rasuđivao sam, postoji
li elementarniji način komunikacije. Zašto je značenje te univerzalne umetnosti očigledno
svima osim meni? Ponovo sam pokušao da se predam nemoćnom gnevu, i ovog puta sam to i
postigao, ali pošto živim u mirnom kraju, nekoliko minuta kasnije, svratila su dva primitivca,
predstavnici Devetnaestog kvarta, i obavestili me da nemoćni gnev može rezultirati
novčanom kaznom od petsto dolara, šest meseci zatvora, ili oboje. Zahvalio sam im se i
odjurio u krevet, gde je upinjanje da zaspim i zaboravim na svoju čudovišnu nesavršenost za
posledicu imalo osam sati noćnog nemira kakav ne bih poželeo ni Makbetu.

Sledeći primer mojih mimetičkih mana od kojih se krv ledi u žilama usledio je svega
nekoliko nedelja kasnije, kad su se na mojim vratima pojavile dve besplatne karte za
pozorište - rezultat toga što sam na radio-programu dve nedelje - pre toga prepoznao glas
Mame Jensi.23 Glavna nagrada je bio bentli, i u svom uzbuđenju da se brzo javim didžeju,
iskočio sam nag iz kade. Zgrabivši telefon jednom mokrom rukom i pokušavajući da
isključim radio drugom, u rikošetu sam se nabio o tavanicu, dok su se svetla prigušila u
okrugu od nekoliko milja, kao kad je Lepke24 seo na električnu stolicu. Moj drugi let oko
lustera prekinula je otvorena fijoka na pisaćem stolu Luj XV, koju sam presreo glavom, pri
čemu me je mesingano postolje tresnulo po ustima. Cvetni amblem na licu, koji je sad
izgledao kao pečat od modle za kolače iz doba rokokoa, plus čvoruga na glavi veličine
njorkinog jajeta uticali su na moju lucidnost, zbog čega sam završio na drugom mestu, iza
gospođe Slita Mazurskog, te sam se, osujećenih snova u bentliju, zadovoljio sa dve besplatne
ulaznice za nekakvu večernju predstavu na Of Brodveju. To što je na repertoaru bio čuveni
međunarodni pantomimičar svelo je moj žar na temperaturu polarne kape, ali, nadajući se da
ću time prekinuti baksuz, odlučio sam da odem. Pošto za svega šest nedelja nisam mogao da
nađem pratilju, kartu viška sam upotrebio kao napojnicu za svog perača prozora Larsa,
22 Edwin Markham (1852-1940) - američki pesnik koji je napisao čuvenu pesmu „Čovek s motikom”,
inspirisanu istoimenom Mijeovom slikom (Prim. prev.).
23 Estelle Mama Yancey (1896-1986) - američka bluz pevačica (Prim prev.).
24 Louis Lepke Buchalter (1897-1944) - američki mafijaš, jedini važniji šef mafije koji je dobio smrtnu kaznu
(Prim. prev.).
bezvoljno služinče osećajno poput Berlinskog zida. Najpre je pomislio da se narandžasti
kartončić jede, ali kad sam mu objasnio da se njime dobija jedno veče pantomime - jednog od
jedinih vidova masovne zabave izuzev posmatranja vatre koje on možda može da razume -
silno mi se zahvaljivao.

Na veče predstave, nas dvojica - ja u svojoj operskoj pelerini, Lars sa svojom kofom -
samouvereno smo iskočili iz taksija i, ušavši u pozorište, gordo odmarširali do svojih sedišta,
gde sam pregledao program i, uz malu tremu, video da će se prvo odigrati mala nema zabava
pod nazivom Odlazak na piknik. Počela je kad je jedan vrlo sitan čovek izašao na scenu,
našminkan u kreč belo i odeven u uski crni triko. Standardna odeća za piknik - i sam sam to
nosio prošle godine na piknik u Central parku i, sa izuzetkom nekoliko buntovnih omladinaca
koji su to shvatili kao znak da mi preurede štrčeće delove, niko nije obraćao pažnju na nju.
Pantomimičar je sada krenuo da širi ćebe za piknik i, istog trena, vratila se moja stara
zbunjenost. Ili je širio ćebe za piknik, ili je muzao nekakvu malu kozu. Potom je krajnje
pažljivo izuo cipele, osim što nisam baš siguran da su u pitanju bile cipele, pošto je jednu
popio, a drugu poslao poštom u Pitsburg. Kažem ,,Pitsburg”, ali zapravo je vrlo teško
pantomimom predstaviti ideju Pitsburga, i sad, dok razmišljam o tome, čini mi se da uopšte
nije pokazivao Pitsburg, već čoveka koji vozi kolica za golf kroz okretna vrata - ili, možda,
dva čoveka koji rastavljaju štamparsku mašinu. Nemam pojma kakve veze to ima s piknikom.
Pantomimičar je zatim počeo da raspoređuje nevidljivu zbirku pravougaonih predmeta, bez
ikakve sumnji teških, poput svih tomova Enciklopedije Britanike, koje je podozrevam, vadio
iz korpe za piknik, premda su, sudeći po tome kako ih je držao, to isto tako mogli biti i
članovi Budimpeštanskog gudačkog kvarteta, vezani i zapušenih usta.

Do tada sam već, na iznenađenje onih koji su sedeli pored mene, zatekao sebe kako,
kao i obično, pokušavam da pomognem pantomimičaru da pojasni detalje scene naglas,
pogađajući šta radi. „Jastuk... veliki jastuk. Jastučić za kauč? Izgleda kao jastučić...” To
dobronamerno učestvovanje često uzrujava istinske ljubitelje nemog teatra, i primetio sam da
su, u tim prilikama, oni koji sede do mene skloni da iskažu nelagodnost na različite načine,
od značajnog nakašljavanja do treska po potiljku nalik na udarac lavlje šape, koji sam jednom
primio od jedne članice grupe domaćica iz Manhaseta. Tom prilikom, bogata naslednica koja
je ličila na Ikaboda Krejna25 pacnula me je lornjetom po zglavcima prstiju, kao bičem,
ukorivši me sa: ,,O’ladi, frajeru.” Potom, postavši blagonaklona, objasnila mi je, strpljivo i

25 Ichabod Crane - junak iz priče „Legenda o uspavanoj dolini” Irvinga Vošingtona (Prim. prev.).
lagano izgovarajući reči, kao neko ko se obraća pešadincu koji još nosi tragove rata, da se
pantomimičar sada na duhovit način bavi raznim elementima koji obično silno sekiraju ljude
na pikniku - mravima, kišom, i zaboravljenim otvaračem za flaše koji uvek izazove smeh.
Privremeno prosvetljen, tresao sam se od smeha pri pomisli na čoveka koga muči odsustvo
otvarača za flaše, i divio se beskrajnim mogućnostima koje iz toga proizlaze.

Najzad, pantomimičar je počeo da duva u staklo. Ili je duvao staklo ili je tetovirao sve
studente Univerziteta Nortvestern. Ličilo je na studente Univerziteta Nortvestern, ali mogao
je to biti i muški hor - ili mašina za visokofrekventno grejanje - ili ma koji veliki, izumrli
četvoronožac, često vodozemac, i obično biljožder, čiji se fosilizovani ostaci mogu naći čak i
na Arktiku. Sad se publika već valjala od smeha zbog šenlučenja na sceni. Čak je i ograničeni
Lars džogerom brisao suze radosnice s lica. Ali za mene nije bilo nade; što sam se više trudio,
sve sam manje razumeo. Ophrvao me je neki malodušni zamor, te sam izuo mokasine i rešio
da dremnem. Sledeće čega sam svestan: dve spremačice rade na balkonu, raspravljajući o
dobrim i lošim stranama upale sinovijalne opne. Pribravši se pri slabom sjaju pozorišnog
radnog svetla, ispravio sam kravatu i zaputio se do Rajkera, gde uopšte nisam imao problema
da razumem hamburger i čokoladni šejk i, po prvi put te večeri, odbacio sam teret krivice. Do
dana današnjeg ostao sam kulturno nepotpun, ali radim na tome. Ako nekad ugledate nekog
estetu kako na pantomimi čkilji, vrpolji se i mrmlja sebi u bradu, priđite i javite se - ali
uhvatite me na početku predstave; ne volim da me uznemiravaju dok spavam.
 RAZGOVORI S HELMHOLCOM

T ekst koji sledi čini nekoliko odlomaka iz razgovora preuzetih iz knjige Razgovori s
Helmholcom, koja je trenutno u pripremi.

Doktor Helmholc, koji se približava devedesetom rođendanu, bio je Frojdov

savremenik i osnivač škole psihologije koja nosi njegovo ime. Najčuveniji je, možda, po
svojim bihejviorističkim eksperimentima, u kojima je dokazao da je smrt stečena osobina.

Helmholc stanuje na seoskom imanju u Lozani, u Švajcarskoj, sa svojim slugom

Hrolfom i svojom dogom Hrolfom. Većinu vremena provodi pišući, i trenutno prepravlja
svoju autobiografiju kako bi u nju uključio sebe. ,,Razgovori” su obavljani tokom nekoliko
meseci između Helmholca i njegovog učenika i sledbenika Firsa Hofnunga, koga Helmholc
mrzi iz dna duše, ali toleriše zato što mu donosi nugat. Njihovi razgovori bili su o raznim
temama, od psihopatologiji i religije do toga zašto Helmholc izgleda ne može da dobije
kreditnu karticu. Ispostavilo se da je ,,Učitelj”, kako ga Hofnung zove, toplo i pronicljivo
ljudsko biće koje tvrdi da bi rado dalo sve što je postiglo u životu samo da se nekako oslobodi
osipa.

1. april: Stigao sam u Helmholcovu kuću tačno u deset ujutru, i služavka mi je rekla
da je doktor u svojoj sobi, gde se bavi poštom. Od treme sam pomislio da je rekla da je
doktor u svojoj sobi gde se bavi postom. Ispostavilo se da sam dobro čuo i da se Helmholc
zaista bavio postom. Obe šake su mu bile pune nekakvog zrnevlja i raspoređivao ga je u
nasumične gomile. Kad sam ga upitao šta radi, rekao je: „Ah - kad bi se samo više ljudi
bavilo postom.” Njegov odgovor me je zbunio, ali smatrao sam da je najbolje da ne insistiram
na objašnjenju. Dok je sedeo zavaljen u svojoj kožnoj fotelji, pitao sam ga nešto o prvim
danima psihoanalize.

„Kad sam upoznao Frojda, već sam radio na svojim teorijama. Frojd je bio u pekari.
Pokušavao je da kupi Schnecken26 ali bilo mu je nepodnošljivo da ih zatraži izgovorivši
njihovo ime. Frojda je bilo i suviše sramota da izgovori reč Schnecken, kao što verovatno
znate. ’Dajte mi nekoliko onih kolačića’, rekao je, pokazujući na njih. Pekar je rekao: ’Mislite
na ove Schnecken, her profesore?’ Na to je Frojd pocrveneo kao bulka i izleteo kroz vrata
mrmljajući: ’Ovaj, ne ništa - nema veze.’ Ja sam bez imalo napora kupio pecivo i doneo ga
Frojdu kao poklon. Postali smo dobri prijatelji. Još od tada razmišljam o tome kako je neke
ljude sramota da izgovore pojedine reči. Ima li nekih reči kojih se vi stidite?”

Objasnio sam doktoru Helmholcu da ne mogu da naručim Jastorajz (paradajz punjen

jastogom) u određenom restoranu. Helmholc je smatrao da je to krajnje idiotska reč i poželeo
da izgrebe lice osobe koja ju je izmislila.

Razgovor se ponovo vratio na Frojda, koji je izgleda Helmholcu stalno bio na pameti,
premda su se dva čoveka zamrzela nakon svađe oko nekog peršuna.

„Sećam se jednog Frojdovog slučaja. Edna S. Histerična paraliza nosa. Nije mogla da
imitira zeku kad bi joj rekli da to učini. Zbog toga joj je bilo veoma nelagodno u društvu
prijatelja, koji su često bili svirepi. ’Hajde, Liebchen, pokaži nam kako imitiraš zeku.’ Onda
bi svi nesputano počeli da mrdaju nozdrvama, jedni druge silno zabavljajući.

„Došla je u Frojdovu ordinaciju na niz analitičkih seansi, ali nešto je pošlo naopako,
te je, umesto da prenese osećanja na Frojda, prenela osećanja na njegov čiviluk, visoki drveni
komad nameštaja na drugoj strani prostorije. Frojd se uspaničio, pošto se u ono doba
psihoanaliza posmatrala skeptično, a kad je devojka pobegla na krstarenje sa čivilukom, Frojd
se zakleo da više nikad neće nikog lečiti. Zaista neko vreme se ozbiljno poigravao mišlju da
postane akrobata, sve dok ga Ferenci27 nije ubedio da nikad neće naučiti dobro da se prevrće.”

Videlo se da Helmolcu počinje da se spava, pošto je skliznuo sa fotelje na pod ispod

stola i zaspao. Ne želeći da iskorišćavam njegovu predusretljivost, na prstima sam izašao
napolje.

5. april: Kad sam stigao, zatekao sam Helmholca kako vežba violinu. (Sjajan je
amaterski violinista, premda ne ume da čita note i zna da svira samo jedan ton.) Helmholc je
ponovo pričao o nekim problemima rane psihoanalize.

„Svi su se ulagivali Frojdu. Rank je bio ljubomoran na Džounsa. Džouns je zavideo

26 Vrsta slatkog peciva sa cimetom i suvim grožđem (Prim. prev.).

27 Šandor Ferenci (1873-1933) - mađarski psihoanalitičar (Prim. prev.)
Brilu. Brila je toliko nerviralo Adlerovo prisustvo da je sakrio Adlerov filcani žirado šešir.
Jednom je Frojd imao karamele u džepu i dao je jednu Jungu. Rank je bio van sebe od gneva.
Požalio mi se da Frojd najviše voli Junga. Posebno kad je reč o deljenju slatkiša. Ignorisao
sam to, pošto me nije bilo naročito briga za Ranka otkako je nedugo pre toga za moj rad o
euforiji kod puževa rekao da je ’zenit mongoloidnog razmišljanja’.

„Godinama kasnije, Rank je ponovo spomenuo taj incident dok smo se vozili po
Alpima. Podsetio sam ga kako se u to vreme glupo ponašao, a on mi je priznao da je bio pod
velikim pritiskom zato što se njegovo ime, Oto, isto piše i od napred i od nazad, što ga je
deprimiralo.”

Helmholc me je pozvao na večeru. Sedeli smo za velikim hrastovim stolom koji mu

je, kako on tvrdi, poklonila Greta Garbo, premda ona kaže da ne zna ni za sto ni za
Helmholca. Tipična večera kod Helmholca sastojala se od: jednog velikog zrna suvog grožđa,
obilnih porcija svinjskog sala i jedne konzerve lososa. Posle večere, jeli smo pepermint
bombone, a Helmholc je izneo svoju zbirku lakiranih leptira, ali se nadurio kad je shvatio da
neće da lete.

Kasnije, u dnevnoj sobi, Helmholc i ja smo se opustili uz cigare. (Helmholc je

zaboravio da upali svoju cigaru, ali tako je jako vukao da se zaista smanjivala.) Razgovarali
smo o nekim Učiteljevim najslavnijim slučajevima.

„Jedan slučaj je bio Joakim B. čovek od oko četrdeset pet godina koji nije mogao da
uđe u prostoriju u kojoj je bilo violončelo, sve dok ga neko iz porodice Rotšild ne zamoli.
Osim toga, Joakim B. je mucao. Ali ne kad je pričao. Samo kad je pisao. Kad bi, na primer,
napisao reč ’bez’, u tekstu bi se pojavila kao ’b-b-b-b-b-bez’. Mnogo su ga zadirkivali zbog
te mane, i pokušao je da izvrši samoubistvo gušenjem unutar velike palačinke. Izlečio sam ga
hipnozom, i uspeo je da ostvari normalan, zdrav život, premda je u kasnijim godinama stalno
umišljao da je upoznao konja koji mu savetuje da počne da se bavi arhitekturom.”

Helmholc je pričao o ozloglašenom silovatelju V, zbog koga je jedno vreme ceo

London drhtao od straha.

„Krajnje neobičan slučaj perverzije. Imao je seksualnu fantaziju koja se ponavljala u

kojoj ga je ponižavala grupa antropologa i prisiljavala ga da hoda nogu iskrivljenih u ’O’, što
mu je, kako je priznao, pričinjavalo izuzetno seksualno uživanje. Prisetio se da je kao dete
zatekao kućepaziteljku svojih roditelja, ženu slabog morala, kako ljubi potočarku, što mu je
bilo erotično. Kao tinejdžera, kaznili su ga zato što je izlakirao glavu svoga brata, premda se
njegov otac, po struci moler, više uznemirio zbog toga što je dečaka premazao samo jednom.

,,V. je prvu ženu napao sa osamnaest godina, a potom je godinama silovao po šest
žena nedeljno. Najviše što sam uspeo u njegovoj terapiji bilo je da pronađem neku više
društveno prihvatljivu naviku koja bi zamenila njegove agresivne sklonosti; i nakon toga, kad
god bi naišao na kakvu blaženo-bezbrižnu ženu, umesto da je napadne, iz jakne bi izvukao
veliku ribu-list i pokazao joj je. Premda je kod po nekih žena taj prizor izazivao zabrinutost,
bile su pošteđene nasilja, a neke su čak priznale i da im je to iskustvo neizmerno obogatilo
život.”

12. april: Ovoga puta Helmholc se nije baš dobro osećao. Prethodnog dana se izgubio
na livadi i pao je na nekakve kruške. Bio je vezan za postelju, ali sedeo je uspravno i čak se i
nasmejao kad sam mu rekao da imam čir.

Razgovarali smo o teoriji obrnute psihologije, koju je razvio nedugo posle Frojdove
smrti. (Frojdova smrt, prema Ernestu Džounsu, bila je događaj koji je izazvao konačni raskid
između Helmholca i Frojda, i njih dvojica su posle toga veoma retko razgovarala.)

U to vreme, Helmholc je usavršio eksperiment u kome bi pozvonio, a na to bi grupa

belih miševa otpratila gospođu Helmholc do vrata i ostavila je na ivičnjaku. Obavio je mnogo
takvih bihejviorističkih eksperimenata i prestao je tek kad je pas istreniran da balavi po
naređenju odbio da ga pusti u kuću za vreme praznika. Uzgred, još uvek mu se pripisuje
klasični članak o „Spontanom kikotanju kod irvasa”.

,,Da, osnovao sam školu obrnute psihologije. Sasvim slučajno, zapravo. Moja žena i
ja bili smo udobno ušuškani u krevetu kad sam odjednom poželeo čašu vode. Previše lenj da
je sam naspem, zamolio sam gospođu Helmholc da mi je donese. Odbila je, rekavši da je
previše iscrpljena od podizanja leblebija. Prepirali smo se oko toga ko treba da donese vodu.
Najzad, rekao sam: ’Zapravo ni ne želim čašu vode. Zaista, čaša vode je nešto što sad ni
najmanje ne želim.’ Na to, žena je skočila i rekla: ’A je 1’ da, nećeš vode, a? E pa, baš mi je
žao.’ I brzo je izašla iz kreveta i donela mi vode. Pokušao sam da o tom događaju popričam
sa Frojdom na izletu analitičara u Berlinu, ali on i Jung su bili partneri u trci na tri noge i bili
su previše obuzeti slavljem da me slušaju.

„Tek sam mnogo godina kasnije našao način da iskoristim taj princip u lečenju
depresije, i uspeo sam da izlečim velikog operskog pevača Dž. od morbidne zebnje da će
jednog dana završiti u pletenoj korpi za piknik.”
 18. april: Kad sam stigao, zatekao sam Helmholca kako obrezuje grmove ruža. Vrlo
je rečito govorio o lepoti cveća, koje voli jer ,,ne traži stalno neki novac u zajam”.

Razgovarali smo o savremenoj psihoanalizi, koju Helmholc smatra mitom koji u

životu održava industrija kauča.

,,Ti moderni analitičari! Toliko naplaćuju. U moje vreme, za pet maraka bi te lečio
sam Frojd. Za deset maraka, lečio bi te i ispeglao ti pantalone. Za petnaest maraka, Frojd bi ti
dopustio da ti njega lečiš, a u to su spadale i dve povrćke po izboru. Trideset dolara na sat!
Pedeset dolara na sat! Kajzer je dobijao samo dvanaest i četvrt zato što je Kajzer! A morao je
da peške ide na posao! A tek dužina lečenja! Dve godine! Pet godina! Kad neko od nas ne bi
izlečio pacijenta za šest meseci, vratio bi mu pare, odveo ga na koji god muzički kabare on
hoće i poklonio mu ili činiju za voće od mahagonija ili set noževa za meso od nerđajućeg
čelika. Sećam se da si uvek mogao da prepoznaš pacijente koje Jung nije uspeo da izleči,
pošto im je on poklanjao velike plišane pande.”

Šetali smo se baštenskom stazom i Helmholc se okrenuo drugim temama koje su ga

zanimale. Iz njega je izbijala istinska bujica zapažanja, a neka sam uspeo da sačuvam
pribeleživši ih.

O čovekovom postojanju: „Kad bi čovek bio besmrtan, shvatate li vi koliki bi mu bili

računi za meso?”

O religiji: ,,Ne verujem u život posle smrti, premda ću poneti rezervne gaće.”

O književnosti: „Sva književnost je fusnota Faustu. Nemam pojma šta pod tim
podrazumevam.”

Uveren sam da je Helmholc zaista veliki čovek.

 VIVA VARGAS!
Odlomci iz dnevnika jednog revolucionara

3. jun: Viva Vargas! Danas gledamo u brda. Razjareni i zgroženi zbog toga što našu
malu zemlju eksploatiše korumpirani Arojov režim, poslali smo Hulija u palatu sa spiskom
žalbi i zahteva, koje nismo ni na brzaka smislili niti su, po mom mišljenju, bili preterani.
Ispostavilo se, međutim, da Arojov pretrpani raspored ne uključuje odvajanje vremena od
hlađenja lepezama radi sastanka sa našim voljenim pobunjeničkim izaslanikom, te je umesto
toga celu stvar preneo na svog ministra, koji je rekao da će našoj peticiji posvetiti punu
pažnju, ali da prvo želi da vidi koliko dugo Hulio može da se smeška sa glavom u vreloj lavi.

Zbog brojnih ogorčenja poput ovog, napokon smo, predvođeni briljantnim Emiliom
Molinom Vargasom, odlučili da stvar preuzmemo u svoje ruke. Ako to podrazumeva
veleizdaju, povikasmo na gradskim uglovima, iskoristimo je do maksimuma.

Ja sam, nažalost, leškario u toploj kadi kad su stigle vesti da će policija uskoro doći da
me obesi. Iskočivši iz kade sa razumljivom hitrinom, stao sam na vlažan sapun i obrušio se sa
prednjeg popločanog dvorišta, na svu sreću ublaživši pad zubima, koji su počeli da klize po
zemlji kao prosute žvake. Premda bejah nag i izubijan, opstanak mi je nalagao da odmah
delam i, uzjahavši Dijabla, svog pastuva, ispustih pobunjenički poklič! Konj se prope, a ja mu
skliznuh niz leđa na zemlju, slomivši nekoliko malih kostiju.

Kao da to sve nije bilo dovoljno bolno, jedva da sam peške prešao sedam metara, kad
sam se setio štamparske mašine, i ne želeći da za sobom ostavim tako jako političko oružje ili
dokaz, okrenuo sam se da je donesem. Sudbina je htela da čudo bude teže nego što izgleda i
podići ga bilo je pre posao za dizalicu nego za studenta od pedeset kila. Kad je policija stigla,
ruka mi je bila zaglavljena u mašini koja je nekontrolisano hučala, štampajući dugačke
odlomke iz Marksa po mojim golim leđima. Ne pitajte me kako sam uspeo da se otrgnem i
iskočim kroz zadnji prozor. Srećom, utekao sam policiji i nekako stigao na sigurno, u
Vargasov kamp.
 4. jun: Kako je mirno ovde u brdima. Život na otvorenom, pod zvezdama. Grupa
posvećenih ljudi koji svi zajedno delaju radi zajedničkog cilja. Premda sam očekivao da ću
imati nekog udela u planiranju napada, Vargas smatra da ću možda biti korisniji kao kuvar
družine. Nije to lak posao kad namirnica ima malo, ali neko to mora da radi i, po svemu
sudeći, prvi obrok koji sam spremio bio je veliki hit. Istina, nisu svi baš ludi za gila
čudovištem,28 ali ne smemo da budemo izbirljivi, i, izuzev tričave nekolicine koja gaji
predrasude prema svim gmizavcima, večera je protekla bez incidenata.

Danas sam slučajno čuo Vargasa i prilično je optimističan u vezi sa našim izgledima.
Smatra da će preuzeti kontrolu nad glavnim gradom negde u decembru. Njegov brat, Luis, s
druge strane, po prirodi sklon samoispitivanju, smatra da je samo pitanje vremena kada ćemo
crći od gladi. Braća Vargas se stalno prepiru oko vojne strategije i političke filozofije, i teško
je zamisliti da su ta dva velika pobunjenička poglavara još koliko prošle nedelje bili
poslužitelji u muškom toaletu u ovdašnjem Hiltonu. U međuvremenu, čekamo.

10. jun: Proveo dan vežbajući. Kako se čudesno iz skrnave grupe gerilaca pretvaramo
u posvećenu vojsku. Jutros smo Ernandes i ja vežbali s mačetama, našim poput žileta oštrim
noževima za šećernu trsku i, zahvaljujući izlivu krajnje vatrenosti moga partnera, saznao sam
da mi je krvna grupa nulta. Najgore je čekanje. Arturo ima gitaru, ali ume da svira samo
„Cielito lindo” i, premda se većini pesma u početku baš dopadala, sada mu je retko ko traži.
Probao sam da spremim gila čudovište na novi način i mislim da se ljudima dopalo, iako sam
primetio da je nekolicina morala naporno da žvaće i zabacuje glavu da proguta.

Opet sam slučajno čuo Vargasa. On i njegov brat pričali su o planovima nakon što
zauzmu glavni grad. Pitam se kakvo mesto čuva za mene kad se revolucija završi. Sasvim
sam siguran da će se moja vatrena odanost, koja se može opisati jedino kao pseća, isplatiti.

1. jul: Grupa naših najboljih ljudi napala je danas jedno selo u potrazi za hranom, i
dobila priliku da pribegne mnogim taktikama na kojima smo radili. Većina pobunjenika se
sasvim dobro držala i, premda je grupa pobijena, Vargas smatra da je to moralna pobeda. Mi
koji nismo učestvovali u napadu sedeli smo u logoru dok nam je Arturo ugađao sa malo
„Cielito linda”. Moral je i dalje visok, iako hrane i oružja gotovo uopšte nemamo a vreme
28 Vrsta džinovskog otrovnog guštera (hiloderma suspectum) (Prim. prev.).
prolazi sporo. Srećom, pažnju nam zaokuplja vrućina od četrdeset stepeni, koja je, mislim,
odgovorna za većinu čudnih grgutavih zvukova koje družina ispušta. Kucnuće i naš čas.

10. jul: Današnji dan je, sve u svemu, bio dobar, uprkos činjenici da su nas iz zasede
napali Arojovi ljudi i gadno desetkovali. To je delimično bilo mojom krivicom, pošto sam
odao naš položaj nehotice vrisnuvši imena našeg hrišćanskog trijumvirata kad mi je tarantula
prešla preko noge. Nekoliko trenutaka nisam uspeo da se otarasim upornog malog pauka dok
je napredovao prema unutrašnjim predelima moje odeće, zbog čega sam se, trzajući se kao u
kakvom napadu, uvijao prema potoku, i u njemu bacakao tokom, kako mi se činilo, četrdeset
pet minuta. Ubrzo potom, Arojovi vojnici otvorili su vatru na nas. Hrabro smo se borili,
premda je šok zbog toga što su nas uhvatili na prepad izazvao blagu zbrku i tokom prvih
deset minuta naši ljudi su pucali jedni na druge. Vargas je za dlaku izbegao katastrofu, pošto
mu je aktivirana ručna granata pala kod nogu. Naredio mi je da padnem na nju, svestan da je
samo on nezamenljiv za naš cilj, i ja tako učinih. Proviđenje je htelo da granata ne eksplodira
i otišao sam od nje neozleđen, osim malog tika i nemogućnosti da zaspim, osim ako me neko
drži za ruku.

15. jul: Moral u grupi izgleda i dalje opstaje, uprkos izvesnim manjim neuspesima.
Najpre, Migel je ukrao neke rakete zemlja-zemlja, ali je mislio da su rakete zemlja-vazduh i,
pokušavajući da obori nekoliko Arojovih aviona, digao je u vazduh sve naše kamione. Kad je
pokušao da to ignoriše uz smeh, Hose se razgnevio i potukli su se. Kasnije, sve su izgladili i
dezertirali. Dezertiranje je, uzgred budi rečeno, postalo veliki problem, premda ga u ovom
trenutku optimizam i timski duh svode na tri od svaka četiri čoveka. Ja sam, naravno, i dalje
odan i kuvam, ali čini mi se da ljudi još ne razumeju težinu tog zadatka. Zapravo, zapretili su
mi životom ako ne smislim neku alternativu gila čudovištu. Pa ipak, možda ću ih ovih dana
iznenaditi nečim novim. U međuvremenu, svi sedimo u logoru i čekamo. Vargas se šetka po
svom šatoru, a Arturo sedi i svira „Cielito lindo”.

1. avgust: Uprkos svemu na čemu moramo biti zahvalni, nema sumnje da se u

pobunjeničkom štabu javila izvesna napetost. Sitnice, vidljive samo pažljivom oku, ukazuju
na prikrivenu nelagodnost. Najpre, ljudi se dosta bodu noževima, pošto svađe postaju češće.
Takođe, pokušaj da opljačkamo magacin sa municijom i ponovo se naoružamo završio se
porazom kad je Horheova signalna raketa pre vremena eksplodirala u njegovom džepu.
Oterali su sve ljude osim Horhea, koga su zarobili nakon što se odbio o dvadesetak zgrada
poput flipera. Uveče u logoru, kad sam izneo gila čudovište, ljudi su se pobunili. Nekoliko
njih me je držalo dok me je Ramon udarao kutlačom. Na svu sreću, spasla me je oluja s
grmljavinom koja je odnela tri života. Najzad, kad su frustracije dostigle vrhunac, Arturo je
zasvirao „Cielito lindo”, i nekoliko muzički manje nastrojenih ljudi iz grupe odvuklo ga je iza
neke stene i nabilo mu gitaru u grlo.

Što se tiče finansija, pozitivno je to što je Vargasov diplomatski izaslanik, posle

mnogo neuspešnih pokušaja, uspeo da postigne zanimljiv dogovor sa CIA po kome su oni, u
zamenu za našu nepokolebljivu odanost njihovoj politici za vjek vjekova, obavezni da nam
obezbede najmanje pedeset pilića na roštilju.

Vargas sada smatra da je možda prenaglio kad je predvideo da će uspeh doći u

decembru i nagoveštava da će za pobedu možda trebati još vremena. Začudo, odustao je od
mapa terena i nacrta i sada se više oslanja na astrološka predviđanja i ptičje iznutrice.

12. avgust: Situacija se pogoršava. Ispostavilo se da su pečurke, koje sam tako

pažljivo ubrao ne bih li malo promenio jelovnik, otrovne; i premda je jedina uznemiravajuća
nuspojava manje trzanje koje trpi većina ljudi, delovali su nepotrebno ogorčeno. Povrh toga,
CIA je ponovo prosudila o našim izgledima za uspeh revolucije i kao rezultat toga, Aroju i
njegovoj vladi organizovala branč za pomirenje u Vulfijevom restoranu na Majami Biču. To,
kao i poklon od dvadeset četiri mlazna bombardera, Vargas tumači kao suptilno
preusmeravanje njihovih simpatija.

Čini se da je moral i dalje umereno visok i, iako je stopa dezertiranja porasla, i dalje je
ograničena na one koji mogu da hodaju. Sam Vargas deluje pomalo zlovoljno i počeo je da
sakuplja parčiće kanapa. Sada smatra da život pod Arojovim režimom možda i nije tako
neugodan i pita se da li bi možda trebalo da preusmerimo preostale ljude, odbacimo ideale
revolucije i osnujemo rumba orkestar. U međuvremenu, planine se odronjavaju od obilnih
kiša, i braća Huares su u snu odletela u klisuru. Poslali smo izaslanika Aroju, sa izmenjenom
listom zahteva, vodeći računa o tome da precrtamo delove koji se tiču njegove bezuslovne
predaje i na njihovo mesto ubacimo nagrađeni recept za gvakamole. Pitam se kako će sve to
ispasti.
 15. avgust: Zauzeli smo glavni grad! Neverovatni detalji slede:

Nakon mnogo promišljanja, grupa je glasala i odlučila da poslednje nade položimo u

samoubilačku misiju, smatrajući da će možda baš element iznenađenja izjednačiti naše i
Arojove superiorne snage. Dok smo marširali kroz džunglu, prema palati, glad i umor su
polako nagrizali našu rešenost i, dok smo se približavali svome odredištu, odlučili smo da
promenimo taktiku i vidimo da li će preklinjanje na kolenima upaliti. Predali smo se
stražarima ispred palate, koji su nas, s puškama uperenim u leđa, izveli pred Aroja. Diktator
je uzeo u obzir olakšavajuću okolnost što smo se dobrovoljno predali i premda je i dalje
planirao da raščereči Vargasa, trebalo je da se mi ostali izvučemo s tim da nas žive oderu.
Ponovo razmotrivši svoju situaciju u svetlu te nove ideje, podlegli smo panici i raštrkali se u
svim pravcima, dok su stražari otvorili vatru. Vargas i ja pojurili smo na sprat i, u potrazi za
skrovištem, upali u budoar madam Arojo, zatekavši je u trenutku nezakonite strasti sa
Arojovim bratom. Oboje su se unervozili. Arojov brat je onda izvukao revolver i ispalio jedan
hitac. Nije znao da je to signal grupi plaćenika koju je CIA unajmila da im pomogne da nas
zbriše iz brda u zamenu za to što je Arojo dozvolio Sjedinjenim Državama da tamo otvore
tezge firme za bezalkoholna pića Orindž džulijus. Plaćenici, koji su i sami bili zbunjeni oko
toga kome su odani, zahvaljujući višenedeljnom slušanju američke spoljne politike
izvrdavanja i dvosmislenosti, greškom su napali palatu. Arojo i njegovi ljudi iznenada su
posumnjali na to da ih je CIA izigrala i okrenuli su oružje na napadače. U isto vreme,
dugoplanirana zavera nekolicine maoista da smaknu Aroja krenula je naopako kad je bomba
koju su postavili u jedan tako eksplodirala pre vremena, oduvavši levo krilo palate i ispalivši
Arojovu ženu i brata kroz neke drvene grede.

Zgrabivši koferče puno švajcarskih novčanica, Arojo jurnu na zadnja vrata, prema
svom uvek pripravnom vojnom mlaznjaku. Njegov pilot je poleteo usred puščane paljbe ali,
zbunivši se zbog svih tih grozničavih događaja, pritisnuo je pogrešan prekidač, čime je
krenuo da se obrušava pravo na nos. Nekoliko trenutaka kasnije, srušio se u logoru
pobunjeničke vojske, desetkovao im trupe i time ih prisilio na predaju.

Sve to vreme, Vargas, naš voljeni vođa, sjajno je usvojio politiku budnog čekanja,
koju je sproveo tako što je nepokretno čučao kraj kamina, prerušen u ukrasnu figuru crnca.
Kad se gužva raščistila, na vrhovima prstiju je otišao u glavnu kancelariju i preuzeo vlast,
zastavši samo da otvori kraljevski frižider i na brzaka napravi začinjeni sendvič sa šunkom.

Celu noć smo slavili i svi su se jako napili. Kasnije sam razgovarao sa Vargasom o
ozbiljnom poslu upravljanja državom. Premda on veruje da su slobodni izbori od suštinskog
značaja za svaku demokratiju, radije će sačekati dok se ljudi malo obrazuju pre glasanja. Do
tada, improvizovao je radni sistem vladavine zasnovan na božanskoj monarhiji, a moju
odanost je nagradio tako što mi je dopustio da mu sedim s desne strane kad jedemo. Plus,
zadužen sam i za besprekornu čistoću poljskog vecea.
 PRONALAZAK I UPOTREBA LAŽNE MRLJE OD
MASTILA

N ema dokaza da se lažna mrlja od mastila pojavila na Zapadu pre 1921, premda se zna
da su Napoleona silno zabavljale zujalice-zezalice, sprave koje se sakriju u dlanu i pri
dodiru izazovu protresanje nalik na udar struje. Napoleon bi ponudio kraljevsku ruku
prijateljstva kakvom stranom dostojanstveniku, protresao dlan svoje nepodozrive žrtve i
prsnuo u grohotni carski smeh, dok pocrvenela naivčina izvodi improvizovanu poskočicu, na
oduševljenje dvora.

Zujalica-zezalica je pretrpela mnoge izmene, a najslavnija od njih dogodila se nakon

što je poglavica Santa Ana29 izumeo žvakaću gumu (Ja verujem da je žvakaća guma
prvobitno bila neko jelo njegove žene koje je prosto zastalo u grlu), i to tako što joj je dat
oblik paklice žvaka sa ukusom sperminta koja je bila opremljena suptilnom mišolovkom.
Naivčina, kad bi joj neko ponudio žvaku, doživela bi oštar bol, pošto bi je gvozdena opruga
tresnula po jagodicama naivnih prstiju. Prva reakcija je uglavnom bila bol, zatim bi usledio
zarazni smeh, i naposletku, nekakva narodska mudrost. Nije tajna da je geg sa udarajućom
žvakaćom gumom uneo znatnu dozu vedrine kod Alama; i premda niko nije preživeo, većina
stručnjaka veruje da je sve moglo biti mnogo gore bez tog lukavog malog štosa.

Kad je izbio Građanski rat, Amerikanci su se sve više i više trudili da izbegnu užase
jedne nestajuće nacije; i dok su se severnjački generali radije zabavljali probušenim čašama,
Robert E. Li je mnoge odsudne trenutke proveo briljantno se služeći cvetom koji prska. Na
početku rata, niko nikad nije pomirisao navodni „prekrasni karanfil” na Lijevom reveru, a da
nije pošteno isprskan u oko vodom iz reke Suvani. Kad su stvari pošle naopako za Jug,
međutim, Li se okanio nekada moderne naprave i oslanjao se prosto na postavljanje eksera na
stolice ljudi koje nije voleo.

Posle rata, i sve do početka dvadesetog veka, i takozvane ere kontroverznih bogataša,

29 Santa Ana (oko 1790-1849) - indijanski poglavica iz plemena Komanči (Prim. prev.).
prašak koji izaziva kijanje i mala limenka sa natpisom bademi, iz koje bi dugačke, zmijolike
opruge iskočile pravo žrtvi u lice, predstavljali su sve iole valjano u oblasti izmotavanja.
Kažu da je Dž. P. Morgan 30 više voleo prašak, dok je starijem Rokfeleru više odgovarala
limenka.

A onda, godine 1921, grupa biologa koji su se sastali u Hong Kongu da kupe odela
otkrila je veštačku mrlju od mastila. Ona je na Orijentu dugo bila jedna od glavnih stavki na
repertoaru zabave, i nekoliko kasnijih dinastija sačuvale su moć zahvaljujući briljantnoj
upotrebi nečega što je ličilo na bocu koja se prolila i ružnu fleku od mastila, ali je zapravo
bilo limena mrlja.

Prve mrlje od mastila, kako se saznaje, bile su primitivne, imale su preko tri metra i
trideset centimetara u prečniku, i nikog živog nisu prevarile.

Međutim, kad je jedan švajcarski fizičar otkrio koncept manjih veličina, dokazavši da
se predmetu određene veličine ta veličina može redukovati, prosto tako što se on ,,smanji”,
lažna mrlja od mastila izborila se za svoje mesto.

Ostala je na svom mestu sve do 1934, kad ju je Frenklin Delano Ruzvelt uklonio s
njenog mesta i stavio je na nečije tuđe mesto. Ruzvelt ju je mudro iskoristio da smiri štrajk u
Pensilvaniji, a detalji tog događaja su zabavni. Posramljene vođe, što radnika, što uprave, bili
su ubeđeni da se prolila bočica mastila, uništivši nečiju sofu neprocenjive vrednosti, urađenu
u ampir stilu. Zamislite samo kako im je laknulo kad su shvatili da je sve bilo samo šala. Tri
dana kasnije, čeličana je ponovo otvorena.

30 John Pierpont Morgan (1837-1913) - američki finansijer i bankar (Prim. prev.).

 GLAVNA ZVERKA

S edeo sam u kancelariji, čisteći talog iz svoje trideset osmice i pitajući se odakle će mi
stići sledeći slučaj. Volim što sam privatno njuškalo, i premda mi s vremena na vreme
masiraju desni automobilskom dizalicom, zbog slatkog mirisa zelembaća sve se isplati. Da i
ne spominjem cure, koje su mi manja preokupacija, po važnosti odmah iznad disanja. Zato su
mi se, kad su se vrata moje kancelarije širom otvorila i u nju krupnim koracima ušetala
dugokosa plavuša po imenu Heder Batkis, te mi rekla da je golišavi model i da joj treba moja
pomoć, pljuvačne žlezde ubacile u treću. Nosila je kratku suknju i uski džemper, i njena
figura je opisivala skup parabola koje su i kod jaka mogle izazvati srčani udar.

„Šta mogu da učinim za tebe, šećeru?”

„Želim da mi pronađete nekog.”

„Nestala osoba? Jesi li probala u policiji?”

,,Ne baš, gospodine Lupovicu.”

„Zovi me Kajzer, šećeru. Okej, u čemu je fora?”

,,Bog.”

,,Bog?”

„Baš tako, Bog. Tvorac, Suštinski princip, Prvi uzrok svega, Sveprožimajući. Želim
da mi nađeš Njega.”

I ranije su mi se u kancelariji pojavljivale dileje, ali kad su ovako građene, moraš ih

saslušati.

,,Zašto?”

,,To je moja stvar, Kajzeru. Ti Ga samo nađi.”

„Žao mi je, šećeru. Našla si pogrešnog momka.”

 „Ali zašto?”

„Osim ako znam sve činjenice...”, rekoh, ustajući.

,,Okej, okej”, rekla je, ugrizavši se za donju usnu. Ispravila je šav na čarapi, što je bilo
čisto radi mene, ali u tom trenutku, nisam se na to pecao.

„Hajde da otvorimo karte, šećeru.”

,,Pa, zapravo - nisam stvarno golišavi model.”

,,Nisi?”

„Nisam. A ni ne zovem se Heder Batkis. Zovem se Kler Rozensvajg i studiram na

Vasaru. Filozofiju. Istoriju zapadne misli i sve to. Moram u januaru da predam seminarski. „O
zapadnoj religiji”. Svi ostali s kursa će predati spekulativne radove. Ali ja hoću da znam.
Profesor Grebanijer je rekao da će onaj ko zaista sazna sto posto položiti ispit. A tata mi je
obećao mercedes ako budem imala sve desetke.”

Otvorio sam kutiju lakija i paketić žvaka i uzeo jednu cigaretu i jednu žvakaću gumu.
Zainteresovao sam se za njenu priču. Razmažena studentkinja. Visok IQ i telo koje sam želeo
bolje da upoznam.

„Kako Bog izgleda?”

„Nikad Ga nisam videla.”

„Pa kako onda znaš da postoji?”

,,To ti treba da otkriješ.”

,,O, sjajno. Znači, ne znaš kako izgleda? Ni gde da počnem da Ga tražim?”

,,Ne. Ne baš. Premda podozrevam da je svuda. U vazduhu, u svakom cvetu, u tebi i

meni - i u ovoj stolici.”

,,Aha.” Znači, ona je panteista. U sebi sam to zabeležio i rekao joj da ću probati da
rešim njen slučaj - za sto dolara dnevno, troškove i večeru s njom. Nasmešila se i rekla da je
dogovor pao. Zajedno smo se spustili liftom. Napolju si smrkavalo. Možda Bog postoji, a
možda i ne, ali negde u tom gradu ima gomila tipova koji će pokušati da me spreče da
saznam.

Prvi trag mi je bio rabin Isak Vajzman, lokalni sveštenik koji mi je dugovao uslugu
zato što sam otkrio ko mu utrljava svinjetinu u šešir. Shvatio sam da nešto nije u redu kad
sam razgovarao s njim zato što je bio uplašen. Baš uplašen.

„Naravno da postoji znaš-već-šta, ali meni nije dopušteno ni da izgovorim Njegovo

ime, ili će me On satrti na mestu, što nikad nisam shvatao - zašto bi neko bio tako osetljiv kad
je reč o izgovaranju njegovog imena?”

,,Je l’ Ga viđaš nekad?”

,,Ja? Ti to ozbiljno? Imam sreće ako vidim svoje unučiće.”

,,Pa kako onda znaš da postoji?”

„Kako znam? Kakvo ti je to pitanje? Da li bih mogao da nađem ovakvo odelo za

četrnaest dolara da nema nikog tamo gore? Evo, pipni gabarden - kako možeš i da sumnjaš?”

„Nemaš nikakav drugi dokaz?”

„Hej - a šta je Stari zavet? Ništa? Kako misliš da je Mojsije izveo Izrailj iz Egipta?
Osmehom i stepovanjem? Veruj, ne možeš da razdvojiš Crveno more nekom spravicom iz
robne kuće. Treba ti moć.”

„Znači, opasan je, a?”

,,Da. Vrlo opasan. Čovek bi pomislio da će uz sav taj uspeh biti mnogo miliji.”

„Otkud znaš toliko?”

„Zato što smo mi izabrani narod. Od sve svoje dece, najbolje se o nama brine, a i o
tome bih jednog dana želeo da popričam s Njim.”

„Koliko Mu plaćate zato što ste izabrani?”

,,Ne pitaj.”

Znači, tako stvari stoje. Jevreji su uz Boga zbog mnogo čega. Stari reket za zaštitu.
Brine se o njima u zamenu za cenu. A sudeći po onome što mi je rabin Vajzman ispričao,
debelo im je naplatio. Seo sam u taksi i otišao do Denijevog bilijar kluba na Desetoj aveniji.
Upravnik je bio mali ljigavi tip koji mi se nije dopao.

,,Je 1’ Čikago Fil ovde?”

,,Ko bi da zna?”

Zgrabio sam ga za revere, pritom mu malo zaderavši kožu.

„Šta, propalice?”
 ,,Pozadi”, reče, promenivši stav.

Čikago Fil. Falsifikator, pljačkaš banaka, siledžija i otvoreni ateista.

„Taj tip nikad nije postojao, Kajzeru. To ti je živa istina. Sve je samo naduvana
reklama. Velika zverka ne postoji. To je mafija. Uglavnom sicilijanska. Međunarodna. Ali
nema pravog šefa. Osim, možda, pape.”

„Želim da upoznam papu.”

„Može da se sredi”, reče, namignuvši.

,,Da li ti ime Kler Rozensvajg nešto znači?”

,,Ne.”

„Heder Batkis?”

„Čekaj malo. Naravno. Ona izblajhana sa sifonima sa Radklifa.”

„Radklifa? Meni je rekla da je s Vasara.”

,,E, pa, laže. Predaje na Radklifu. Jedno vreme je bila u šemi s nekim filozofom.”

,,Panteistom?”

,,Ne. Empiristom, koliko se sećam. Propalitet. Potpuno je odbacio Hegela i svu

dijalektičku metodologiju.”

„Jedan od onih.”

„Ma da. Nekada je bio bubnjar u džez triju. Onda se navukao na logički pozitivizam.
Kad to nije uspelo, probao je s pragmatizmom. Poslednje što sam o njemu čuo je da je ukrao
gomilu para da se upiše na kurs o Šopenhaueru na Kolumbiji. Mafija želi da ga nađe - ili da
se dočepa njegovih udžbenika, pa da ih preproda.”

„Hvala, File.”

„Veruj mi na reč, Kajzeru. Tamo nema nikog. Samo praznina. Ne bih uspeo da pustim
sve one nevažeće čekove ili ovako zezam društvo kad bih makar na sekund mogao da osetim
neki autentični Bitak. Univerzum je strogo fenomenološki. Ništa nije večno. Sve je
besmisleno.”

„Koji je konj pobedio u petoj trci na Akvedaktu?”

„Santa Bejbi.”
 Popio sam pivo kod O’Rorka i pokušao da sve to shvatim, ali ništa nije imalo smisla.
Sokrat je izvršio samoubistvo - ili bar tako kažu. Hrista su ubili. Niče je podilejisao. Ako
nekog ima, nema šanse da bi On želeo da neko to zna. I zašto je Kler Rozensvajg lagala za
Vasar? Da li je moguće da je Dekart bio u pravu? Da li je univerzum dualistički? Ili je Kant
pogodio u centar kad je pretpostavio da Bog postoji na moralnoj osnovi?

Te večeri sam izveo Kler u restoran. Deset minuta nakon što je stigao račun, bili smo
u krevetu i, brate, slobodno zadrži svoju zapadnu misao. Izvela je gimnastičke pokrete koji bi
joj doneli prvo mesto na olimpijadi u Tihuani. Posle je ležala na jastuku do mene,
razbarušene duge, plave kose. Naša naga tela još su bila isprepletena. Pušio sam i zurio u
tavanicu.

„Kler, šta ako je Kjerkegor u pravu?”

„Na šta misliš?”

„Ako nikad ne možeš zaista da znaš. Samo da veruješ.”

,,To je apsurdno.”

„Nemoj biti tako racionalna.”

„Nisam racionalna, Kajzeru.” Zapalila je cigaretu. „Samo nemoj da se postaviš

ontološki. Ne sad. Ne bih mogla da podnesem da se sa mnom ponašaš ontološki.”

Uzrujala se. Nagnuo sam se i poljubio je, a onda je zazvonio telefon. Javila se.

,,Za tebe je.”

Glas s druge strane pripadao je naredniku Ridu iz Odeljenja za ubistva.

„Još tražiš Boga?”

,,Aha.”

„Svemoćno Biće? Samo počelo, Tvorca vaseljene? Prvi uzrok svega postojećeg?”

„Baš tako.”

„Neko ko odgovara tom opisu upravo se pojavio u mrtvačnici. Bolje da odmah dođeš
ovamo.”

Bogami, bio je to On, i po tome kako je izgledao, bilo je to delo profesionalca.”

„Bio je mrtav pre nego što su Ga doneli.”

 „Gde ste Ga našli?”

,,U skladištu u ulici Delansi.”

,,Tragovi?”

„Delo egzistencijaliste. U to smo sigurni.”

„Otkud znate?”

„Urađeno je nasumično. Izgleda kao da nije pratio nikakav sistem. Impulsivno.”

„Zločin iz strasti?”

„Pogodio si. Što znači da si ti osumnjičen, Kajzeru.”

„Zašto ja?”

„Svi u upravi znaju kakav je tvoj stav prema Jaspersu.”

,,To ne znači da sam ubica.”

,,Ne još, ali si osumnjičen.”

Napolju, na ulici, udahnuo sam vazduh u pluća i pokušao da razbistrim misli. Uzeo
sam taksi do Njuarka i izašao, te peške prešao jedan blok, do Đordinovog italijanskog
restorana. Tamo, za stolom u zadnjem delu, sedela je Njegova svetost. Papa, glavom i
bradom. Sedeo je s dva tipa koja sam video u nekoliko policijskih postrojavanja
osumnjičenih.

,,Sedi”, reče, podižući pogled s testa. Pružio mi je prsten. Nasmešio sam mu se svojim
najširim osmehom, ali nisam poljubio prsten. To mu je zasmetalo, a meni je bilo drago. Jedan
poen za mene.

„Hoćeš li malo testa?”

,,Ne hvala, Vaša svetosti. Ali vi samo izvolite.”

„Ništa? Ni salatu?”

„Upravo sam jeo.”

„Kako hoćeš, ali ovde prave sjajan preliv od rokfora. Ne kao u Vatikanu, gde ne
možeš da dobiješ pristojan obrok.”

„Odmah ću preći na stvar, pontife. Tražim Boga.”

„Obratio si se pravoj osobi.”

 „Onda, znači, On postoji?” Svima im je to bilo vrlo zabavno i nasmejali su se.
Zakukuljeni pored mene reče: ,,O, baš je to smešno. Mudrica bi da zna da li On postoji.”

Pomerio sam stolicu da se udobnije namestim i spustio mu nogu na mali prst.

,,Pardon.” Ali razljutio se.

„Naravno da postoji, Lupovicu, ali ja sam jedini koji komunicira s Njim. On priča
samo kroz mene.”

„Zašto kroz tebe, druškane?”

„Zato što ja nosim crveno odelo.”

„Ovaj kostim?”

„Nemoj da ga kritikuješ. Svako jutro kad ustanem, obučem ovo crveno odelo i
odjednom sam opasna zverka. Sve je u odelu. Mislim, ako ćemo iskreno, kad bih išao po ulici
u pantalonama i sportskom sakou, ne bi mogli da me uhapse zbog religije.”

„Znači, jeste naduvana reklama. Boga nema.”

,,Ne znam. Ali u čemu je razlika? Lova je dobra.”

,,Je l’ se ikad brineš da ti vešernica neće vratiti crveno odelo na vreme, pa ćeš onda
biti isti kao svi mi?”

„Koristim specijalnu uslugu pranja za jedan dan. Kontam da vredi dati par ekstra centi
za sigurnost.”

,,Da li ti ime Kler Rozensvajg nešto znači?”

„Naravno. Ona je na Odseku za prirodne nauke na Brin Moru.”

„Kažeš prirodne nauke? Hvala.”

,,Na čemu.”

,,Na odgovoru, pontife.” Upadoh u taksi i odjurih preko mosta Džordž Vašington.
Usput sam svratio do kancelarije i nešto na brzaka proverio. Vozeći se prema Klerinom stanu,
složio sam deliće slagalice i prvi put se sve uklopilo. Kad sam se popeo, nosila je prozirni
penjoar i delovala je kao da je nešto muči.

„Bog je mrtav. Policija je bila ovde. Traže te. Misle da je ubica egzistencijalista.”

,,Ne, šećeru. Ti si ubica.”

 „Šta? Nemoj da zbijaš šale, Kajzeru.”

,,Ti si Ga ubila.”

„Šta to govoriš?”

,,Ti, dušo. Ne Heder Batkis, niti Kler Rozensvajg, već doktor Elen Šepard.”

„Otkud znaš kako se zovem?”

„Profesorka fizike na Brin Moru. Najmlađi šef odseka svih vremena. Na zimskoj
igranci primila si se na džez muzičara koji je baš napaljen na filozofiju. Oženjen je, ali to te
ne sprečava. Par noći u krevetu i imaš osećaj da je to ljubav. Ali na kraju ne uspeva zato što
se nešto isprečilo između vas. Bog. Vidiš, šećeru, on je verovao, ili želeo da veruje, ali ti, sa
svojim slatkim malim naučničkim umom, morala si da budeš apsolutno sigurna.”

,,Ne, Kajzeru, kunem se.”

,,Pa počneš da se pretvaraš da studiraš filozofiju zato što ti to pruža priliku da se

otarasiš određenih prepreka. Lako si se rešila Sokrata, ali Dekart te je nadvladao, pa si
iskoristila Spinozu da se otarasiš Dekarta, ali kad ti Kant nije udovoljio, morala si i njega da
se rešiš.”

,,Ne znaš o čemu pričaš.”

„Samlela si Lajbnica, ali to ti nije bilo dovoljno dobro, jer si znala da si mrtva ako
neko poveruje Paskalu, pa si i njega morala da se otarasiš; ali, tu si pogrešila, zato što si
verovala Martinu Buberu. Samo, šećeru, on je bio mlakonja. Verovao je u Boga, tako da si
morala da se otarasiš samog Boga.”

„Kajzeru, poludeo si!”

,,Ne, dušo. Predstavila si se kao panteista, što bi ti dalo pristup Njemu - ako On
postoji, a postojao je. Otišao je s tobom na Šelbijevu zabavu, i kad Džejson nije gledao, ubila
si Ga.”

,,Ko su, kog vraga, Šelbi i Džejson?”

„Kakve to ima veze? Život je sad ionako apsurdan.”

,,Kajzeru”, rekla je, iznenada zadrhtavši. „Nećeš me prijaviti?”

„O da, dušo. Kad neko smakne Vrhovno Biće, neko mora da plati.”

„O, Kajzeru, mogli bismo zajedno da pobegnemo. Samo nas dvoje. Mogli bismo da
zaboravimo na filozofiju. Da se skrasimo i možda počnemo da se bavimo semantikom.”

„Žao mi je, šećeru. Nema šanse.”

Sad je bila sva u suzama i počela je da svlači penjoar s ramena, i odjednom se nađoh
tamo s nagom Venerom čije celo telo kao da je govorilo: Uzmi me - tvoja sam. Venerom čija
je desna ruka razbarušila moju kosu, dok je leva ruka podigla četrdeset peticu i uperila mi je u
leđa. Otrgao sam se uz hitac iz svoje trideset osmice pre nego što je stigla da povuče obarač;
ispustila je pištolj i presamitila se u neverici.

„Kako si mogao, Kajzeru?”

Brzo je nestajala, ali stigao sam na vreme da joj kažem.

„Manifestacija univerzuma kao složene ideje po sebi nasuprot postojanju unutar ili
izvan pravog Bivstvovanja u sebi jeste inherentno konceptualno ništavilo ili Ništavilo u
odnosu na bilo koji apstraktni oblik postojanja ili onoga što postoji ili onoga što je postojalo u
večnosti i ne potpada pod zakone telesnosti ili kretanja, ili ideja vezanih za nemateriju ili
nedostatak objektivnog Bića ili subjektivnog drugog.”

Bila je to suptilna ideja, ali mislim da je razumela pre nego što je umrla.