Prvi put s ocem na jutrenje

Autor: Laza K. Lazarević
Književni rod: epika sa elementima lirike i drame
Književna vrsta: psihološka pripovetka
Tema: Preobražaj okorelog kockara
Ideja (poruka): I najveći poroci kao što je kockanje (ja bih dodao: alkholizam i droga)
mogu se pobediti, ako imate pouzdan oslonac u porodici
Mesto i vreme radnje: Šabac pod kraj 19-og veka
Pripovedaču je bilo devet godina kada je doživeo nešto što nikada neće zaboraviti. Taj
događaj pamtili su on, njegova majka i starija sestra, ali mlađi brat ne. O tome mu je još
kasnije i majka pričala, ali otac nikad.

Radnja prirpovetke Prvi put s ocem na jutrenje prati uzbudljive i dramatične događaje u

jednoj partijarhalnoj porodici. Tragičnu priču pripoveda dečak Miša, srednje dete jedne
patrijarhalne porodice u kojoj glavnu reč ima otac Mitar, ugledni domaćin i trgovac, koji
se postepeno odaje kocki. Ovaj porok je celu porodicu doveo do velikog gubitka, jer je
otac prokockao kuću, kocku i ugled.
Priču pripoveda devetogodišnji dečak Miša iz ugla odraslog čoveka koji se priseća svog
detinjstva. On opisuje svog oca Mitra i njegov odnos prema svim članovima porodice,
kao i život cele porodice dok se otac kockao i prokockao sve što su imali.
Kada je u pitanju pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje tema dela je upravo
propadanje porodice usled kocke jednog njenog člana. Svestan svoje krivice, otac Mitar
je vrlo postiđen pokušao da oduzme sebi život pištoljem, ali ga je u tome sprečila žena
Marica, majka troje dece, koja ga je rečima podrške, ljubavi i praštanja urazumila i
povratila normalnom životu. Ovo je ujedno i osnovna nit priče.
analiza je lakša ukoliko se delo podeli u niz kompozicionih jedinica. Kako je reč o
pripovetki, moguće je podeliti je u osam celina ili poglavlja kako bi se bolje razumela i
kako bi bilo jednostavnije prepričati je.
U samom prologu je moguće uočiti motivaciju pripovedanja. Na početku pripovetke Prvi
put s ocem na jutrenje uočava se kratak uvod u priču o porodici, otkriva se pripovedač i
poreklo priče. U drugom delu narator Miša se priseća oca, njegove naravi, portreta,
odnosa prema deci, prema poslu i šegrtu, prema majci, prema komšijama. U trećem
poglavlju pripovetke je moguće saznati kakav je bio odnos dvoje supružnika i odnos
majke Marice prema mužu Mitru.
Četvrto poglavlje govori o ocu Mitru i njegovom početku kockanja. Prvo što je otac
izgubio kockajući se je sat (sahat), pravdajući se ženi Marici da se sat pokvario te ga je
poslao u Beograd na popravku. Zatim, kao u svim porocima, slede i prvi dobici, te otac
Mitar donosi kući atrahansku šubaru, zlatan lanac, kesu dukata i sat koji je povratio.
Drugi veliki gubitak obeležava ovaj deo pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje, kada
otac Mitar gubi svog vranca.
Peto poglavlje govori o tome kako je porok potpuno ovladao Mitrom koji je počeo
neprestano da se kocka, da dobija na kocki, ali i da gubi. Otac je zbog poroka postao
potpuno otuđen od kuće i posla, toliko otuđen da je zanemario svoj posao. Ovaj deo
pripovetke ima posebnu težinu jer govori o dramatičnoj noći – o kockanju u Mitrovoj
kući (“To je bila strašna noć!”).
Naredno poglavlje govori o jutru nakon teške noći i Mišinom pogledu kroz ključaonicu
na sobu u kojoj je sedeo otac Mitar snužden i poražen. Poslednje poglavlje predstavlja
kulminaciju i razrešenje. U noći nakon kockanja i gubitka svega, otac Mitar spremno je
napustio dom rešen da oduzme sebi život pištoljem. Majka Marica je uspela u tome da
ga spreči razgovorom ljubavi, podrške i razumevanja, te ovaj deo pripovetke Prvi put s
ocem na jutrenje govori o tome kako dobrota i praštanje pobeđuju – Mitar se vratio
svojoj porodici.
Na samom kraju pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje, u epilogu, navodi se sudbina
Pere Zelembaća u samo jednoj rečenici, osobe koja je oca Mitra dovela do gubitka
svega – “robija i tuca kamen”. Takođe, iz ove rečenice se saznaje u koje vreme su
smešteni događaji iz pripovetke.
Opis oca Mitra
Narav oca Mitra je, kako to narator kaže, vrlo “čudnovata”. Naime, Mitar je
ozbiljan, ćutljiv, namršten čovek, prek i nepristupačan čovek koji prema porodici i
okolini ne pokazuju pažnju. Nikada se nije smejao, a njegova reč se morala slepo
slušati. Vrlo hladan i osorljiv, čovek koji se nikada nije šalio. Sa svetom, ali i sa svojom
ženom Maricom gotovo da nije govorio. U crkvu je išao samo na Đurđevdan, dok je
kafanu posećivao svako veče. Iako je malo pio, rado je pio vino, dok za rakiju i kafu nije
mario. Ono što je poremetilo porodični život je Mitrova kockarska strast.
Međutim, o Mitrovoj pravednosti i toplini se može naslutiti iz opisa da mu je usna zaigra
od bola za bratom, žalio je što je morao da otpusti najboljeg šegrta, kao i iz toga što ga
je vidno mučila savest zbog kockanja kojem se ipak vraćao iznova i iznova. Osorljivo
ponašanje Mitra, narator pravda druženjem sa lošim ljudima. Tokom svih dešavanja
koja su ga zadesila, otac Mitar se menja, te se menja i njegov izgled i narav. Nakon
dramtične noći u kojoj je izgubio sve što je u životu stekao, Mitar se kompletno menja,
te mu se menja i stav i držanje koje je nekada bilo gospodsko, a sada previše opušteno
i skromno.
Opis majke Marice
Lik Marice u delu Prvi put s ocem na jutrenje Laza Lazarević prikazuje na jedan veoma
poseban način, opisujući ženu koja je na početku pripovetke oličenje patrijarhalne
žene koje se kreće kao senka, ćuti i trpi sve. Takođe, majka Marica je žena kojoj je
porodica na prvom mestu, ali pritisnuta autoritetom muža-domaćina ipak ne uspeva da
odgovori oca Mitra od kocke, pa kroz patnju strepi za budućnost porodice. Međutim, i
lik Marice u delu Prvi put s ocem na jutrenje doživljava promenu, o čemu svedoči
poslednja scena kada Marica sprečava Mitra da oduzme sebi život. U poslednjoj sceni,
Marica se grčevito bori da mužu vrati život, pa ne samo da mu prašta sve, već
pokazuje i poštovanje, ljubav i nežnost, kao i veru u njega. Sićušna i tiha žena postaje
uspravna i snažna, hrabrući muža i dajući mu svoje poslednje devojačke dukate. Njena
snaga je u strpljenju, razumevanju, ljubavi i praštanju. Pažnja i žrtvovanje majke Marici
uticali su na to da se slomi otac Mitar i povrati porodici.

Glavna pouka i zaključak dela je da ako imate pouzdan oslonac u porodici, i najveći

poroci kao što je kocka, mogu se pobediti i prevazići ukoliko ste svesni svog problema.
Porodična ljubav je najjača i uz razumevanje i podršku svaki problem i porok je moguće
rešiti.
Ep o Gilgamešu
Književni rod: epika
Književna vrsta: Ep
Tema: Kako pobediti smrt i dosegnuti večni život?
Ideja (poruka): Čovek se može približi večnosti samo stvaranjem dela trajne vrednosti
Vreme radnje: oko 1700 godina p.n.e.
Mesto radnje: Mesopotamija
Ep o Gilgamešu je nastao oko 2000 godina p.n.e. Pisan je na glinenim pločicama. U
epu se govori o legendarnom junaku Gilgamešu, kralju grada Uruka. Bio je 2/3 Bog, a
1/3 čovek, a tim i smrtan. Boginja Aruru je stvorila od blata Enkidua i oživela ga sa
ciljem da savlada Gilgameša, ali su se njih dvojica sprijateljili. Kad je Enkidu umro,
Gilgameš je bio strahovito ojađen. Bez njega više nije hteo da živi, nije jeo, tugovao je,
lutao zapušten po pustinji, jadikovao i rešio da ode u Podzemni svet da traži travku
besmrtnosti da bi oživeo svoga prijatelja. U Podzemnom svetu saznao je da neće
uspeti, jer su bogovi besmrtnost zadržali za sebe. Međutim, ipak je našao travku, ali
ukrala mu je lukava zmija, vraća se bez nje i umire u svojoj palati u snu.
Kratak sadržaj ploča
Prva ploča
Na početku opisan je utvrđeni grad Uruk i njegov kralj Gilgameš. On vlada kao silnik, i
narod traži od bogova da stvore junaka koji će ga savladati. Po zapovedi Anua, boga
neba, boginja Aruru ga načini od blata i ovlaži ga pljuvačkom. To je novi
junak Enkidu. Jeo je travu i pio vodu zajedno sa poljskim životinjama. Nekom je lovcu
zasipao jame i uništavao postavljene zamke. Ovaj se prituži Gilgamešu, koji mu dade
mladu ženu da svojim čarima zavede Enkidua i tako ga odvoji od stoke. Tako se sve i
dogodi. Žena opisuje Enkidu Gilgameša i njegovu snagu, a Enkidu odluči da se s njim
bori. Zajedno sa ženom stiže u Uruk, gde ih narod svečano dočeka. Međutim,
Gilgameš je sanjao čudan san. Po majčinom tumačenju sna, on će pobediti jednog
junaka koji će mu posle te borbe postati prijatelj i brat.
Druga ploča
U prvom delu se opisuje sastanak Enkidua sa Gilgamešom i njihova borba u kojoj
pobeđuje Gilgameš. Posredstvom njegove majke, oni postaju prijatelji i braća. U
drugom delu Gilgameš poziva Enkidua da zajedno pođu u Kedrovu šumu i ubiju
njenog čuvara strašnog Humbabu, koji je uvredio Šamaša, boga Sunca, a neprestano
uznemirava i stanovnike bregova.
Treća ploča:
Gilgameš i Enkidu se pripremaju za putovanje u Kedrovu šumu. Oni dobiju blagoslov
od Gilgamešove majke, boginje Ninsun, kao i podršku boga Sunca Šamaša, koji
postaje njihov zaštitnik.
Četvrta ploča
Šamaš, bog sunca, šalje Gilgameša i Enkidua da ubiju strašnoga Humbabu jer ga je
uvredio. Gilgameš to objavljuje knezovima u gradu. Njegova majka moli Šamaša da u
borbi pomogne njenom sinu, a Enkidua moli da ga zaštiti. Gilgameš i Enkidu dođu do
Kedrove šume iza koje se diže Breg bogova. Uz pomoć Šamaša i ratnog
boga Niniba, oni ubiju Humbabinog čuvara šume. Enkidu klone, a Gilgameš ga hrabri i
nagovara da pođu dalje. Tako stigoše u šumu.
Peta ploča:
Gilgameš i Enkidu nisu dorasli strašnom Humbabi, ali su uz pomoć svog zaštitnika
Šamaša koji šalje osam moćnih vetrova (zviždeći vetar, probijajući vetar, Blizard, zli
vetar, demonski vetar, zaleđeni vetar, oluju, peščanu oluju) protiv šumskog zaštitnika.
Sada u Gilgamešovoj milosti, Humbaba moli za svoj život, obećavši da će dati kralju
svu drvenu građu koju želi. Enkidu, međutim, savetuje Gilgameša da ne pokazuje
milost. Oni svirepo ubijaju Humbabu, vadeći mu utrobu. Zatim su posekli moćna
kedrova stabla koje je Humbaba pre štitio i sa splavom se niz Eufrat vraćaju nazad u
civilizaciju, u grad Uruk.
Šesta ploča
Po povratku, Gilgameš opra svoje oružje i obuče novu odeću. Bio je lep, pa i sama
boginja Istar baci pogled na njega. Zove ga da joj bude ljubavnik, ali on odbija i
nabraja joj sva njena rđava dela. Istar se potuži ocu Anuu i traži od njega da pošalje
čarobnog bika, koji bi ubio Gilgameša. Anu joj ispuni želju, ali Gilgameš i Enkidu
savladaju i ubiju bika. Istar se pope na zid grada Uruka i prokle Gilgameša. On i
Enkidu slave sa narodom pobedu nad nebeskim bikom.
Sedma ploča
Enkidu priča Gilgamešu svoj poslednji san: zgrabio ga orao i odneo visoko, a zatim ga
ispustio, te se na tlu razmrskao. On predoseća da taj san znači nesreću. I Gilgameš
uviđa da mu bogovi nisu više naklonjeni. Enkidu se razboli i leži dvanaest dana u
groznici. Na kraju proriče svoju smrt.
Osma ploča
Enkidu umire, a Gilgameš se, žalostan, seća srećnih dana koje je proveo sa
prijateljem. Šest ga je dana i šest noći oplakivao, a sedmoga dana sahranio. Pun bola
luta stepom i susreće lovca. Jada mu se kako je izgubio prijatelja i kako se sada i sam
boji smrti.
Deveta ploča
Gilgameš je uznemiren, boji se smrti. Hoće da ode do Utnapištima, svoga praoca, od
koga želi da sazna kako bi mogao postići večni život. Jurio je preko stepe i stigao do
brega Mašu, na kome je kapija kroz koju prolazi Sunce. Nju čuvaju škorpioni. Na
njegovu molbu oni ga puste u mračni klanac. Dugo je putovao kroz tamu, a kad je
izašao na svetlo, pokloni se Šamašu, bogu Sunca. Ovaj ga uputi do Vrta bogova, iza
koga se nalaze Svetsko more i Vode smrti, gde na jednom ostrvu živi Utnapištim.
Gilgameš stigne do Vrta bogova, čiji kedrovi nose na sebi razne dragulje kao plodove.
Deseta ploča:
Na dalekoj udaljenoj obali Gilgameš susreće Siduri koja čuva ulaz u Vrt bogova. Ona
pokušava da ga odvrati od njegove potrage da oživi prijatelja. Međutim, on je previše
ožalošćen gubitkom Enkidua i ispunjen strahom od svoje eventualne smrti da bi se
dao odvratiti od svoje namere. Gilgameš zatim prelazi "Vode smrti" sa
skeledžijom Utašanabijem na kraju se sastaje sa besmrtnim Utnapištimom.
Jedanaesta ploča:
Utnapištim govori Gilgamešu detaljno o Velikoj poplavi i nerado mu daje priliku da
bude besmrtan. On obaveštava Gilgameša da, ako može ostati budan sedam dana,
postaće besmrtan. Pokušavajuć da to ostvari Gilgameš, neminovno zaspi. Utnapištim
ga obaveštava o posebnoj biljci koja raste samo na dnu mora. Iako mu ne dodeljuje
besmrtnost, vratiče ga u mladost. Gilgameš veže kamenje za noge da bi zaronio
duboko i dohvata biljku i nada se da će je doneti u Uruk. On stavlja biljku na obalu
jezera. Dok se kupa, zmija je ukrade. Gilgameš se vraća u Uruk očajan, ali prizor
grada sa njegovim masivnim zidovima pokreću ga na pohvaljivanje lepote samoga
grada.
Dvanaesta ploča
Gilgameš nema mira. Poziva čarobnjake i sveštenike i traži od njih da mu dozovu
Enkiduov duh. Oni ga šalju u Podzemni svet, ali on ne uspeva da vidi Enkidua i da s
njim govori. Po povratku iz Podzemlja, na Gilgamešovu molbu Ea mu omogućuje da
ugleda Enkiduovu senu i da s njom razgovara.
Kritički osvrt
Lepotu i vrednost epa čine humanizam i čovekoljublje, ljubav prema prijatelju za koga
sve treba učiniti i bez koga je život prazan. Pokušaj da se život održi i smrt prevaziđe
je u tome da se stvori besmrtno delo. Čovek se može približiti večnosti samo
stvaranjem dela trajne vrednosti koje će o njemu da govore i nakon njegovog fizičkog
nestanka. Humanizam u epu je veoma izražen u druženju Gilgameša i Enkidua i tek je
samoća naterala Gilgameša da razmišlja o smrti. Aleksandar Veliki našao je vodu
života, ali ju je izgubio krivicom svoga kuvara; prvi čovek, vavilonski Adapa, nije smeo
da okusi jelo besmrtnosti, koje mu je za svojom trpezom ponudio vrhovni bog Anu, jer
je mislio da mu Anu sprema zamku; Adam je prodao svoju besmrtnost za plod koji će
ga dovesti do saznanja dobra i zla; Gilgameš je dobio, najzad, travku života, ali je
pustio da mu je ukrade zmija. U krajnjem redu, što ljudi nisu besmrtni, kriva je ona
poznata zavist bogova, koja je bila tako važna komponenta u staroj, naročito u grčkoj
religioznosti. Bez obzira na starost epa, neke teme su savremene, večne i bliske
svakom čoveku: čovekoljublje, želja da se prevaziđe smrt, i da se delima čovekov
život pomeri u večnost. U ovom epu pominje se Veliki potop koji je uništio ljude, slično
potopu iz Biblije.

Gilgameš – spoj čoveka i Boga, pati od imoderacije. Najveći je od svih i najbolji u svemu (ratovanju,
gradnji), sve dok se ne pojavi Enkidu koji mu predstavlja protivtežu. Lep i moćan, Gilgameš spava sa
svakom ženom koju želi bez obzira želi li ona to isto. On uzima mladenku za vreme bračne noći,
plećmićke ćerke, žene ratnika. Kad mu saputnik Enkidu umre, on se slomi i počinje sa straženjem
večnog života, ali na kraju pronađe mudrost i pomiri se sa svojom smrtnošću.

Enkidu – Gilgamešev verni prijatelj i pomagač. Nerafiniran i grub, izgrađen je od gline i odgojile su ga
životinje. Ne snalazi se u civilizovanom svetu, uvek ostaje divljak. Gilgameševa je suprostnost i ponaša
se viteški. Pokušava da zaštiti nevine čak i od Gilgameša. On je zaslužan za to što je Gilgameš na kraju
postao pravi vođa svog naroda.
Sofokle Antigona analiza dela
Pisac: Sofokle
Književni rod: drama
Književna vrsta: tragedija
Vreme radnje: V vek pre nove ere
Mesto radnje: Teba
Antigona je Edipova kćerka i Ismenina sestra, a njena sestrinska ljubav prema bratu ju je
učinila simbolom snažnih ženskih emocija kojima je suprotstavljena neprikosnovena muška
vlast. Antigona je hrabra i istrajna u svojim odlukama jer svoju savest i sestrinsku dužnost
stavlja ispred zakona i kralja, zbog čega na kraju i strada. Njena tragična krivica nije u inatu ili
nepromišljenosti, već u težnji ka slobonom razmišljanju i savesnom postupanju.
Antigona je simbol usamljenog i nemećnog pojedinca koji se bori protiv vlasti u liku Kreonta,
pa je njeno stradanje neminovno. Iako je svesna posledica svojih postupaka – stradanja i
ispaštanja, Antigona ne mrzi, pa su se izdvojile njene reči: za ljubav, ne za mržnju, ja sam
rođena kao simbol ženske požrtvovanosti i borbe za ljubav i slobodu.
Ismena – Antigonina sestra
Ismena je Antigonina sestra, a Edipova kćerka. Za razliku od Antigone, Ismena se poslušno
pokorava kraljevim naređenjima ne želeći da izaziva ionako nesrećnu sudbinu koja je
zadesila njenu porodicu.
Kreont – tebanski kralj i Antigonin ujak
Kreont je kralj Tebe, koji je izazvao tragediju velikih razmena nakon što je zabranio da se
Polinik (Antigonin i Ismenin brat) pokopa, a nakon toga i osudio na smrt Antigonu koja se
suprotstavila kraljevom proglasu. Dosledan je svojim idealima zbog kojih je izazvao niz
tragičnih događaja, nakon čega i sam postaje izgubljen i očajan (ta nema me više, ništa sam
ja).
Hemon – Kreontov sin zaljubljen u Antigonu
Hemon je Kreontov sin, zaljubljen u Antigonu. Pogođen je očevom odlukom koja Antigonu
osuđuje na smrt, te u mržnji prema njemu, a u ljubavi prema Antigoni, oduzima sam sebi
život probadajući se mačem. Kreontova žena Euridika proklinje Kreonta i izvršava samoubistvo
nakon saznanja o smrti svog sina.
Strukturu dela Antigona čine prolog (početni deo), pet epizoda (činova), i eksoda (završni
deo). U eksodu je uključena i katastrofa drame.

Prolog
Antigona saopštava sestri Ismeni o odluci Kreonta, kralja Tebe, da se njihov poginuli brat
Polinik ne može sahraniti sa svim počastima. Povod za kraljevu odluku je sukob braće
Polinika i Eteoklea, u kome je Polinik ušao u Tebu da nasilno preuzme bratov
presto verujući da je tako pravedno. Nakon smrti braće, kralj dozvoljava da se Eteokle kao
branilac prestola i države sahrani kako dolikuje, dok tu mogućnost uskraćuje Poliniku –
rušitelju Tebe.
Antigona nije spremna da prihvati zabranu oplakivanja i sahrane brata, i govori sestri kako nije
spremna da se odupre božanskim zakonima i sestrinskoj ljubavi, te da će radije umreti
nego dopustiti da psi raznesu telo njenog brata.
Ismena odbija da podrži Antigonu, ne želeći da izaziva novu nesreću koja u prošlosti nije
zaobilazila njenu porodicu: Njihov Otac Edip je saznao da se greškom oženio sopstvenom
majkom i sa njom dobio Antigonu, Ismenu, Eteokla i Polinika, nakon čega je sam sebi
iskopao oči, a majka im se obesila, dok su se braća međusobno poubijala u borbi.
Prva epizoda
Prva epizoda počinje zvaničnim saopštenjem kralja Kreonta da se Polinik neće sahraniti na
tradicionalan način, jer je za života predstavljao pretnju i opasnost za Tebu. Stražar ga
obaveštava da je neko već prekršio naređenje, te da je Polinikovo telo zakopano. Kreont
pobesni zbog nepoštovanja njegove odluke, i naredi da se krivac pronađe.
Druga epizoda
Stražar pronalazi Antigonu koja oplakuje brata i dovodi je pred Kreonta. Antigona jasno daje
do znanja da božje, svete zakone koji su stariji i kojih svako treba da se drži, ne želi da potčini
ljudskim (kraljevim). Pojavljuje se i Ismena koja želi da podeli sa sestrom odgovornost, ali
Antigona to odbija.
Hor se ponovo oglašava pesmom koja govori da dom koji je pogođen nesrećom, uvek biva na
meti bogova koji nastavljaju da ga potresaju. Hor poručuje da će jad pratiti svaku generaciju
ove porodice, aludirajući time na Edipa i njegovu nesreću.
Treća epizoda
Odvija se dijalog između Kreonta i njegovog sina Hemona, koji je zaljubljen u
Antigonu. Hemon pokušava da odvrati oca od odluke da osudi Antigonu na smrt, pozivajući
se na narod koji je na njenoj strani. Takođe, Hemon tvrdi da je velika vrlina poslušati šta
drugi misle i govore. Ipak, samouvereni Kreont odbacuje sinovljeve molbe, tvrdeći da državom
vlada kralj a ne narod, te da su strogost i doslednost ono po čemu se ocenjuje autoritet
vladara. Kreont donosi odluku da se Antigona zazida živa, i da joj se daje onoliko hrane koliko
je dovoljno da se produže njene muke.
Četvrta epizoda
Antigona jadikuje nad svojom sudbinom, žalosna što nije rodila decu i ostvarila svoje snove.
Njena tugovanje je praćeno horskom pesmom koja slavi njenu hrabrost, pravednost i
smelost.
Peta epizoda
Mudrac Teresija nagovara Kreonta da odustane od izvršenja stroge kazne, pozivajući se na
svoje mudračko iskustvo. Kreont oseća da je povredio svete zakone donoseći ovu strašnu
odluku, ali već biva kasno.
Eksoda
Glasnik donosi tragične vesti: Antigona se obesila u svojoj grobnici, a za njom je ušao i
Hemon, u nameri da je spasi. Nailazi Kreont koji želi da spreči još veću tragediju, a Hemon
se probada mačem i tako oduzima sebi život.
Kreontova žena i Hemonova majka diže ruku na sebe usled žalosti za sinom, a Kreont ostaje u
očaju i tuzi jadikujući zbog nepromišljene odluke koju je doneo. Kreont krivi sebe za
nesreću koja ga je snašla, a tragedija se završava horskom pesmom koja poručuje da božji
red ne treba remetiti nikad, jer se u suprotnom plaća visoka cena.
Antigona citati koji se pamte
Tragedija Antigona je svetu poklonila i nekoliko mudrih citata koje izgovaraju i poznaju čak i oni
koji delo nisu pročitali. Ove čuvene rečenice se pripisuju glavnim junacima dela, iako su se
pretvorile u pouke koje su nadživele dramu, a i njenog autora.

 A ja za ljubav samo na taj dođoh svet. – Antigona

 Tvrdoglavost je isto što i bezumlje. – mudrac Tiresija
 Za nemogućim ne valja težiti. – Ismena
 Čovek najviše onakav vredi, što je svakog znanja pun. – Hemon
 Ne voli niko glasnika loših vesti. – Stražar
 Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena! – Antigona