Prvi čin

U prvom činu radnja se dešava u kući hadži Tome. Na samom početku pisac nam
prikazuje prazničnu atmosferu. Daje nam se opis kuće, opis unutrašnjosti i spoljašnjosti.
Prikazuje nam dve devojke, Vasku i Kocanu. Za razliku od Vaske koja je razdragana,
vesela i poigrava se sa Kocom, imamo Kocu koja je tužna i nevesela jer je sama.
Vaskino erotizovano poigravanje sa Kocom posledica je odsustva muškarca, ali i
praznične atmosfere. Stana plače i time nam skreće pažnju na svoju usamljeničku
poziciju među ostalim devoklama. Takođe, govore o svome bratu i strahu da se otac ne
naljuti na njega jer pijanči. U Staninom liku nalazimo osećanje straha i to je jedno od
osnovnih osećanja čoveka kulture. Tako i Stankovićevi likovi osećaju strah kada se
naruše norme kulture kojoj pripadaju.

Iz dijaloga Stane i Vaske saznajemo da se njihov brat ne odvaja od ciganke Koštane i

one se plaše mogućeg sukoba između oca i sina. Pre nego što se na scenu uvede hadži
Toma Stana pokušava da opovrgne bratovljevu zaluđenost Koštanom i govori da to nije
baš sve tako, da je njihov brat dobar. Ovde nam pisac prikazuje porodične odnose u
kulturi u kojoj čak ni unutar porodice jedni drugima ne žele priznati pravo stanje stvari.

Kada hadži Toma stupi na scenu, na videlo nam se iznosi sva suprotnost patrijahalne
stare sredine i čulnih nagona mladih. On je besan na sina zbog toga što bludniči sa
cigankom. Čitav svoj život je posvetio porodici i sticanju ugleda, tome da obezbedi što
bolji život svome sinu u budućnosti. On je toliko ljut da od jeda kida brojanice i u svom
monologu nam iznosi sebe kao antipod svome bludnom sinu. Hadži Toma je gotovo
uvređen zbog toga što njegov sin ne može da kontroliše svoje nagone, već kao i svi
drugi, koji nisu iz hadžijskih porodica, postupa. Od toga potiče njegovo predstavljanje
sebe kao uzornog modela.

Prebacuje mu zato što je čitav svoj život posvetio porodici i on je u mladosti mogao da
kontroliše svoje emocije. Gradio je sinu ugled, a umesto toga zatiče uplakanu ženu i sina
sa cigankom. Zatim sledi sukob hadži Tome sa suprugom Katom. Sada hadži Toma svu
krivicu prebacuje na nju, govori joj da je potekla iz porodice nedostojnog porekla. U tome
se ogleda još jedna hadži Tomina žrtva. Vidimo da se oženio nevoljenom i neprivlačnom
devojkom. Hadži Tomin brak predstavlja još jednu u nizu žrtvi, oženio se devojkom iz
bogate seljačke porodice zbog materijalne dobiti ucilju širenja svoje moći i moći
porodice.

Hadži Toma nam iznosi još jedan sukob, a to je sukob između stare i nove vlasti. On je
predstavnik stare vlasti, a Arsa predstavnik nove. Sve nedaće koje mu se događaju on
prebacuje na nesposobnost nove vlasti da vlada i sprovodi moć. Arsa je hadži Tomin
rođak suprostavlja se Tomi i govori da je Koštana poštena devojka i da nema razloga da
je uhapsi, jer nema dokaza. Ne može je uhapsiti ni zbog toga što mnoge hadžije žele
njenu pesmu. Hadži Toma Koštani daje karakteristike zavodnice, žene sposobne da
svojom seksualnošću vlada muškarcima, da ih iskorišćava i uništava njih i njihove
porodice. Na sva Arsina opravdanja hadži Toma odgovara da je ona i njemu pamet
zavrtela. Odlučuje da sam vrati red u porodicu i sredinu i kreće put Sobine.

Drugi čin

U drugom činu radnja se izmešta u Sobinu, hadži Tomino imanje na preiferiji koje je
izolovano od društvenog nadzora. U toj sredini u kojoj postoji mogućnost za otvorenijim
ponašanjem likova i intimnijim izrazom. Koštana stupa na scenu pesmom i igrom. Ona
se predstavlja kao junakinja koja ne dozvoljava muškaricima koji su oko nje da se
ponašaju nedolično i ne prihvata od svakoga novac.

Ona u dijalogu sa Magdom sebe poistovećuje sa divljim kestenom, i samo njeno ime u
vranjskom govoru je naziv za kesten. Kao i Koštana i Mitke sebe dovodi u vezu sa
pojavama iz prirode. Svoj život poredi sa pojavom jeseni, laganim odumiranjem sunca,
sa neminovnim tokom i sudbinom. Mitke i Koštana su od onih junaka koji su teško
uklopljivi u sredinu u kojoj se nalaze. I on je nekada bio mlad i lep, kao i Koštanina majka
Salče, a sada su matori. Time nam on jasno odvaja vreme mladosti i lepote od vremena
starosti. Samo dok traju mladost i lepota, život za Mitketa ima smisla.

Krivca za ovakav svoj život Mitke vidi u bratu Arsi koji ga je silom oženio. On kao i hadži
Toma nije oženio voljenu ženu, ali razlika u njihovom odnosu prema ženama je velika.
Mitke je u mladosti imao silne ljubavnice i priča o tome koliko je bio mlad i jak. Traži od
Koštane da skine mintan da bi osetio svom svojom snagom i silinom čula onu
nekadašnju strast i ljubav. Njegova najveća pobuna protiv civilizacije i kulture ogleda se
u traženju stihova o lepoti koja ne poznaje razliku roda, i u čijoj osnovi je priča o incestu,
jedan od najtežih prestupa u kulturi i istoriji.

Ulaskom hadži Tome ponovo se uvodi dramatika. Njegova pojava unosi strah među
cigane. On nastupa silovito, pun je bese i van sebe je. Jedina koja je smela pred njega
takvog da istupi je Magda, nekadašnja Tomina negovateljica. Ona nastoji da u njemu
probudi druga osećanja, i iskazuje mu veliko poštovanje. Nakon Mitketovog ukazivanja
na uskršnje običaje, a naročito na običaje njega kao hadžije, hadži Toma se ipak malo
smiri i sede. Hadži Tomu su lukavo uvukli u svoj svet i on opomenut da se ne ponaša
kao pravi hadžija odustaje od prvobitne namere.

Novu unutrašnju pometnju hadži Toma počinje da oseća sa Koštaninom pesmom koja
govori o lepoti koja nema granice, čija se jačina izdiže iznad svih kulturnih normi. Dijalog
između Magde i Tome otkriva nam jednog Tomu koji je takođe kao mlad išao da se
provodi. Hadži Toma sebe ovde poredi sa presušenim izvorom česme. Koštana ga
slama pesmama i na kraju ga potpuno baca u trans pesmom o mladiću koji luta Starom
Srbijom i Makedonijom, i koji bi radije smrt izabrao nego da vidi kako drugi ljubi njegovu
voljenu. U Tominoj svesti se javlja svest o ograničenosti ljudskog veka i prolaznosti
života. Hadži Tomin “žal za mladost” nije onaj Mitketov zbog gađenja erotsih čula, več
zbog jednog ne iživljenog i proćerdanog života.

Poseban odnos imaju Stojan i Koštana, a to je skoro opsesivna zaljubljenost Stojana u

ciganku Koštanu. Stojan je rastrzan između toga što je voli i toga što zna da nikada ne
može biti njegova, da je ne može oženiti. On ne obećava Koštani da će ostaviti porodicu
zbog nje jer njegovo delovanje je potpuno onemogućeno. Koštana se prema njemu
ponaša zaštitnički, ona ga odgovara od sukoba sa ocem, odbija njegov novac i govri mu
da ne treba da je voli. Stojan se pokorava očevom autoritetu i odlazi kući bez ikakvog
prekog pogleda.

Treći čin

U trećem činu nam se ponovo prikazuje hadži Tomin dom. Stana saopštava Stojanu da
otac celu noć pijanči sa Koštanom i da se toliko promenio da ne liči na onog starog. To
da Koštana peva nekom drugom izaziva u njemu bes. Govori da je ciganka, da ide za
onim ko joj više da. Zatim on bes prebacuje na majku zbg toga što ga je rodila. Majka
Kata mu odgovara na to da je on njen ponos i da treba da se oženi i dovde devojku u
kuću. Čitav svoj život ona je posvetila sinu, da bi sa njim prozivela mirno kada sa
njegovim ocem nije mogla. Na taj način će njeno žrtvovanje u patrijahalnoj kulturi dobiti
smisao.

Hadži Toma se pojavljuje u zagrljaju sa ciganima i Koštanom. Ironiju i prezir koju on

upučuje svome sinu potiču od sinovljeve neaktivnost, nemuževnosti, mekuštva i
neodlučnosti njegovog sina. Stojan se nije ni izdigao iznad ljubavi prema Koštani, niti je
bio spreman uzeti ono što želi, već ostaje bolan, razapet i poput devojke leži i pati.
Pored odbacivanja sina, hadži Toma odbacuje i ženu, govori da ženu nikada nije ni
imao, nego da je imao majku. Poredi sebe sa drvetom kao ukazivanjem da njemu
obnove nema. Zatim priznaje da je čitav život proveo u potiskivanju emocija. Od besa
prema sinu, hadži Toma i pušku uperi ka njemu, ali iz delirijuma izlazi ugledavši Arsu.

U ovom činu hadži toma ima zaštitnički odnos prema ciganima i zagrljen sa njima ustaje
protiv porodice, nasupreot prvom činu. Kada Stojan ustane protiv Koštane on je brani.
Kada Arsa tera cigane on ih zadrđava. Zatim Arsa uz pomoć Koštane ispeva da odvede
cigane iz hadžijske kuće. Radnja se premešta u Mitketovu baštu. On na zahtev svoga
brata Arse odlazi kući, ali za sobom vodi cigane.

Za razliku od prethodih likova, Mitke nema neostvarenu ljubav, nije ljut ni na koga iz
porodice, već je njegov žal u tome što je sam. Mitke svoju pesmu određuje kao pesmu
punu bola, derta, patnje. Taj dert nije proistekao iz određene životne situacije, već od
rođenja jednog specifičnog stanja duha, a to je melanholija, gde mitke dđivljava život kao
nešto što nema smisla. Čitav život on je tragao za nečim što bi u njemu izazvalo punoću,
ukazalo na smisao življenja. Svoje unutrašnje stanje on opisuje kao “težak, golem
karasevdah”. On čak pomišlja i da se ubije, a u tome ga sprečava Arsa. Tu se dvojica
braće nalaze u sukobu i Arsa mu preti da će ga on ubiti ako se ne smiri. Tu Mitke
doživljava preobražaj jer uviđa da je porodicu zapostavio.

Arsa naređuje da se Koštana uda za banjskog Ciganina Asana ili će onu koja ju je rodila
i tako vaspitala, obesiti. Koštanina majka je jedina koja se usprotivila Arsi, klečala je,
molila od straha zbog toga šta se njenoj ćerki desiti. Čupala je sebi kosu uzvukivajući da
je Koštana premlada za brak i pomišljala na to da se Koštana pre može ubiti negi na taj
brak pristati. Salče se sve vreme ponaša kao da otkidaju deo nje, kao da joj ubijaju dete.

Četvrti čin

Četvrti čin se odigrava u ciganskoj mahali. Koštana čeka pod nadzorom vlasti da Asan
dođe i odvede je za ženu. U njoj se smenjuju osećanje besa i nemoći. Koštana
prebacuje Kmetu što učestvuje u njenoj udadbi, ali on je nemoćan da bilo šta promeni.
Koštana se u nastupu besa uništava, kida odeću i naružava sopstveno lice. Na taj način
se on obračunava sa vima njima, ali i sama sa sobom. Koštanin bes je bio takav da je
prenerazio Kmeta i on znajući da će ga ubiti ako je ostavi, napušta je i ostavlja sudbini.

Zatim se pojavljuje Stojan koji poziva Koštanu da zajedno pođu u svet gde će samo
njemu pripadati ukazuje na njegovo razračunavanje sa porodičnim dužnostima. Koštana
ga međutim ne doživljava kao svog spasioca, ona odaje iznenaženost, a u pogledu joj
se vidi razočaranost. Koštana ga odbija, jer ne pristaje na to da je iko obaveže, neće da
iko ukida njenu slobodu. Koštana se odriče ljubavi, govori da nikada nikog nije volela.
Želi da ostane svoja i da ne pripada ni jednom muškarcu.

Koštana drugačije dočekuje Mitketa, moli ga da je ne da. Mitke na njene molbe i očaj
odgovara da bude razumna i da se pomiri sa vlastitom sudbinom. On joj time prikazuje
svu surovost i težinu života. Nakon što joj je prikazao šta je čeka u životu, govori o svojoj
identičnoj sudbini. Time nam pokazuje univerzalnost čovekove sudbine u patrijahalnoj
kulturi. On svoj govor završava time da bi svoja čula trebalo nadvladati, egocentrizam i
individualnost, sve zarad svog bližnjeg, porodice. On je smisao svog življenja pronašao
u svojim bližnjim, zarad brata i porodice pomirio se sa sudbinom.

Poslednje reči na sceni pripadaju samoj Koštani. Za razliku od Mitketa ona sa scene ne
odlazi pogurena. Na naredbu policije ona odgovara besom i gordošću kojima se uzdiže
iznad svih prisutnih, iznad celokupnog patrijahalnog društva. Ona izgovara da će sve
sama, majci govori da ćuti i samostalno ulazi u svadbena kola. Koštana ovim ispoljava
jaku ličnost, spremnu na podnošenje vlastite sudbine, objavljuje jednu rešenost za
postojanjem uprkos svima.

Pesme koje se javljaju unutar drame veoma su značajne kako za razumevanje

unutrašnjih previranja u junacima, tako i za samu dramu. Nemogućnost ličnog izbora
dovodila je junake do raznih psihičkih lomova i kriza. Odnos ljudske prirode i kulture
jeste onaj u kojem u najvećoj meri počivaju unutrašnji sukobi junaka. Osnovna jedinica
patrijahalne kulture jeste porodica i njoj je sve podređeno.

Likovi: Hadži Toma, Stojan (hadži Tomin sin), Stana (hadži Tpmina ćerka), Kata (hadži
Tomina žena), Arsa (predsednik opštine), Mitka (Arsin brat), Vaska (Arsina ćerka),
Koštana (zanosna ciganka), Salče (Koštanina majka), Marko (vodeničar i sluga Tomin),
Magda (Markova žena), Ciganin Asan, Kmet.

Analiza likova

Hadži Toma – on je slika i prilika morala i vodje u varoši. I za varoš i za ukućane bio je
autoritet, kršan, strašan i moćan, ali on je duboko nesrećan, ranjiv, željan prave ljubavi i
žali za svojom mladošću. On i Mitke boluju iste boljke, prisilne ženidbe i nametnute
društvene norme, koje ih guše, sputavaju i duboko unesrećuju.

Mitka – “Lud se i rodio”. Nije mu bilo ravnog od Skoplja do Soluna. Imao je sve što je
hteo, dobre konje, puške i žene, živeo je kao pravi bekrija. Brat ga je silom oženio i time
mu oduzeo život i započeo patnju. Želi da mu se to vreme vrati makar još jednom, da ga
oseti, omiriše… On je u isto vreme čovek pića, veselja, ljubavi i strasti, ali on je i čovek
nostalgije, ogorčenosti i tuge. “Ništa mi nije, zdrav sam, a bolan! Bolan od samoga sebe.
Bolan što sam živ”.

Koštana – Ima nemirnu, osetljivu, čistu dušu pravog umetnika. Celo Vranje za njom
luduje, i stari i mladi, a ona ostaje poštena u čaršiskom smislu reči (“Još su njene kose
neizmršene, grlo negriženo i još niko nije pio njene crne oči od kojih se gubi pamet!”), ali
i duhovnom. Peva i pleše iz ljubavi, ne samo zbog zarade. Svesna je svog mesta u
društvu i ne očekuje išta više od toga. Njena iskrena i najvća ljubav je umetnost, a kada
su joj to uzeli ona se predala, jer za nju život u kući s mužem i decom nije život već
zatvor.
Beleška o autoru

Borisav “Bora” Stanković bio je cenjeni srpski književnik i romanopisac s prelaza iz 19. u
20. vek. Rodio se 31. ožujka 1876. godine u Vranju gde je pohađao osnovnu školu i
gimnaziju. 1902. godine završio je Pravne nauke u Beogradu i oženio se.

Nakon toga, godinu dana proveo je u Parizu, a od 1904. godine radi kao carinik. Radio
je još kao poreznik, kao kontrolor trošarine u Bajlonijevoj pivovari te kao činovnik
Crkvenog odjela Ministarstva prosvete.

1915. godine, za vreme rata, odlazi iz Beograda prvo u Niš pa u Crnu Goru gde je
zarobljen u Podgorici. Austrijanci su ga poslali u Derventu odakle je vraćen kući nazad u
Beograd.

Umro je 22. oktobra 1927. godine u Beogradu.

Stanković je kao književnik najzraženiji upravo u moderni jer je pisao složene

pripovedne strukture. Njegova najstaknutija dela svakako su pripovetka “Nečista krv” te
drama “Koštana”.