Живот старог Врања и патријархалне средине је верно описан у делима Боре Станковића.

То
је свет пун осећања и чежњи, унутрашње патње, у коме се јунаци боре са собом и са правилима
друштва у коме живе.Међу женским ликовима који страдају због своје лепоте и посебности,
Коштана је била симбол слободе и живота без ограничења, али тога је морала да се одрекне.
Јунаци дела Боре Станковића подносе своју судбину и прихватају је, без обзира на своје жеље.

Уз музику која изазива севдах и подсећа на све што је прошло и никад неће да се врати
јунаци играју и певају, али у себи су тужни и несрећни. Очекивали су много од живота, а мало су
добили. Хаџи Тома је прежалио своју младост, баште и старе љубави. Стојан је пун младалачке
снаге и занесен животом који је пред њим. Митке је на крају свог живота схватио да је целог
живота носио у себи неку тугу које није успео да се ослободи. Све их је повезала Коштана, неко ко
је оличење уживања у животу. На крају је и она осетила шта је несрећа и схватила да је човек
створен само за бол и патњу.

У патријархалној средини југа Србије игра и песма једне слободне Циганке је поделила
Врање. Мужеви су јој остављали новац, жене и мајке су клеле и биле очајне. Коштана је играла и
певала јер је то био смисао њеног живота. За сваког јунака драме је била оно што га боли, што му
недостаје или га подсећа на младост која је прошла и неће никад да се врати. Стојан је волео и
хтео да је поведе у свет и да јој слободу коју је желела, али Коштана је знала да су њих двоје из два
различита света. За Миткета је била неостварена жал, патња што ни он није могао да живи
слободно и неспутано. Друштво је наметало правила која су морала да се поштују. Коштану је
њена енергија и снага личности, посебна лепота и љубав према песми довела до губитка
слободе.Миткета су на силу оженили и одузели му све, зато је остао да пати и сећа се своје
младости . За Коштану је венчање као смрт, затвор из ког нема излаза. Са Миткетом је делила
љубав према месечини, чулним ноћима и младости која не вене. Али, човек је створен само за бол
и страдање, то је истина коју је од њега научила.

Коштана је у своје страдање пошла достојанствено уздигнута и поносна. Послушала је савет

старог Миткета. Чекале су је черге, деца, живот пун ограничења, али Врање је могло да одахне.
Човек који жели своју слободу изнад свега мора да схвати да је њена цена велика.

Дела Боре Станковића указују да младост и живот пролазе и богатство нестаје, породице
пропадају, лепота се губи као да је није било. Свако може да прихвати достојанствено своје
страдање или да заувек пати за оним што је прошло и неће никад да се врати.