Шамар нашем језику

Сваки човек има јединствен језик. То најбоље знају зубари и песници. По чему је
један језик особен? — По мелодији и осећању која та мелодија изазива. Онакви смо какви
словимо. Ми смо речи и гласови. Ми смо логоси који музици дајемо смисао. Ми смо мале
поете Оца поезије. И онда ми ти кажеш: „немој ми ту реч, ,,депресија“ звучи стручније
или: „кад чујем „духоклонуће“ падам у депру“. Оно што за сигурно можемо приметити:
српскост српског језичког осећања запада у тешку духоклоњу од оваквих и сличних
изјава.
Да ли си се икада запитао како би просечноме српском грађанину са средине 20.
века звучао твој дивљи српски? Веруј ми, Његоша хвата страшан кринџ кад чује тебе како
говориш, као тебе кад чујеш ,,сусрамље".
Необичне су нам „нове“ речи јер је наше језичко осећање атрофирало и расрбило
се у корист англосрпског. Те тзв. нове речи, и то да поцртамо, нису уопће нове! Ретко се
деси да ми заиста успемо да створимо неологизам, а још ређе успешан. Но, то не значи да
не треба покушавати, опитовати, играти се (са) језиком.
Говорити уопште није лако, како погрешно мисле самопроглашени стручњаци
српског. Потребно је много више од језичког осећања и урођене матерње мелодије да би
био стручњаком језика. То знају Казанове. Ви сте још у пећини и анималном ако тако
мислите. Немате свести о систематичности језика, о метајезику, језичности језичког. Шта
би сте Ви као родитељ учинили на Ваш јединац мора да оперише срце и да се кардиологу
у посао умеша бурегџија? Да ли бисте препустили сина масним рукама? Јер, Боже мој,
има и бурекџија срце, зна и он о срцу понешто! Не мора имати савршене руке пијанисте,
знање лекарско или срце песничко, зар не?
Камо среће да ово најпре политичари схвате! Процветала би Србијица. Свуда и на
свему штеде само се речима размећу нештедимице, не схватајући да речи имају и своју
сенку, своју симболичну позадину прећутаног. Они су успели што до сада нико није, а то је
да обелодане својим језиком своје грешно несвесно. Хвала Богу на власти. Изгледа да
воља за власт чини изузетно и даје махове многоречитим прегаоцима празнине.
 Данас је по среди нови стандард. Увек фанатизам. Нема средине. Или блебетање и
празнословље или језичко насиље и латентна агресија, скривена под велом „политичке
коректности“, и то, нажалост, не само у политици. Одређивање граница једног језика не
одређује један човек, ма он био и геније. Језик усмерсвају песници у доживљају вечности,
кроз искуство времена.
Професори професора српског отписали су смер куда нељуди (да ли је човек човек
без језика? Боље је немати језик него га злоупотребити...) желе српски да стигне.
Написали су читуљу српскоме језику 2019. године. И нека су. Добро је ако српски нестане.
И Срби ће нестати. Мрзите ме колико хоћете, али сваки крај је радостан јер разбија
илузију. Сваки апокалипсис је граничан, према томе пресудан. Могућности су и даље на
столу.
Било како било и било шта да буде, Језик ће надживети своје тлачитеље. Само, да
ли ће тада имати човека да (с) Њиме и Њему говори?

У потпису:

(стоји отисак мог левог палца, али сам уклонио слику, мислећи да је то разлог зашто није
хтео да Вам прикаже слова лепо)