Monografija - 2011 - Teorijski I Institucionalni Okvir Odzrivog Razvoja - 2011 - Petrovic Randjelovic, M, Jovanovic, S, Radukic, S

I KONCEPT GRANICA RASTA
Cilj ovog poglavlja jeste da prikaže teorijske stavove o prisutnosti oskudice

prirodnih resursa i na osnovu te oskudice postojanje granica rasta. Najranije
ideje o ograničenosti resursa za opstanak ljudske populacije mogu se naći još
u XVIII veku u radovima Thomas-a Malthus-a. U XIX veku aktuelna je
zabrinutost za oskudicu energetskih resursa i moguće usporavanje
privrednog rasta. Tokom XX veka, uvoñenjem efekata tehničkog progresa,
rañene su analize koje su čak pokazale da nema razloga zabrinutosti za
oskudicu prirodnih resursa. Izmeñu različitih škola i pristupa konceptu
granica rasta postoje razlike. One se ogledaju u različitim shvatanjima o
mogućnosti supstitucije različitih oblika kapitala, uticaju tehničkog progresa,
vremenskom horizontu vršenih analiza i predviñanja i u konačnom
postojanju granica rasta. U drugoj polovini XX veka, u analizama koje se
bave anticipiranjem kretanja različitih varijabli u budućnosti, učinjen je
zaokret ka ekološkoj problematici u odnosu na problematiku oskudice
resursa. Tako, u okviru problematike postojanja granica rasta postaje sve
aktuelnija tranzicija ka održivom razvoju, odnosno uvoñenju institucionalnih
okvira za usmeravanje ekonomskog, ekološkog i socijalnog razvoja.
1
1. Problematika oskudice prirodnih resursa
Najraniji pokušaji analize ekonomskog rasta i dovoljnosti prirodnih

resursa da bi se obezbedio taj rast mogu se naći još u XVIII veku u
teorijskim stavovima klasičara Thomas-a Malthus-a. On razlikuje dve
,,moći’’ u prirodi: ,,moć ljudske populacije’’ i ,,moć planete Zemlje’’. ,,Moć
planete Zemlje’’ da obezbedi dovoljno materijalnih dobara za stanovništvo
je manja u odnosu na ,,moć’’ koju ima populacija koja stalno raste. ,,Prema
zakonu prirode koji obezbeñuje potrebnu hranu za život ljudi, efekti ove dve
nejednake moći moraju da se očuvaju u ravnoteži.’’1
Jedan od načina da se ishrani rastuća populacija jeste proširenje
poljoprivredne delatnosti na zemljište koje do tada nije obrañivano.
Meñutim, to ne bi bilo dobro rešenje, jer bi onda najbolje poljoprivredno
zemljište najpre bilo stavljeno u funkciju proizvodnje hrane. Opadajući
marginalni prinosi igraju važnu ulogu u pesimističnim stavovima Malthus-a.
Oni nastaju u oba slučaja – i u slučaju intenzivne i u slučaju ekstenzivne
poljoprivredne proizvodnje. Produktivnost kapitala, rada i zemljišta može se
povećati uz pomoć napretka u razvoju tehnologije. Meñutim, tempo
tehnološkog napretka je u to vreme bio jako spor.
Tokom XIX i XX veka ponovo je aktuelna zabrinutost o
raspoloživosti prirodnih resursa za obezbeñenje privrednog rasta, odnosno
njihovoj oskudici. Sredinom XIX veka britanska ekonomija je bila u velikoj
meri zavisna od uglja kao energetskog resursa. Stenli Jevons2 je još 1865.
godine zastupao stav da je upotreba uglja, kao neobnovljivog resursa,
ograničena, a njegova eksploatacija vremenom postaje sve teža. On je tvrdio
da će cena uglja rasti i tako dovesti do nemogućnosti da se održi privredna
aktivnost. Meñutim, ubrzo nakon toga, eksploatacijom nafte, kao
energetskog resursa, omogućena je smanjena upotreba uglja.
U isto vreme u Americi, Pokret za konzervaciju (American
Conservation Movement) bavi se pitanjima iscrpljivanja prirodnih resursa.
Akcenat je na mineralnim sirovinama, šumama, zemljištu. Aktivisti ovog
Pokreta su bili stanovišta da privatna svojina i privatni interesi nisu
obezbeñivali racionalno i efikasno korišćenje prirodnih resursa na način da
ih bude dovoljno i za buduće generacije.
1
Malthus, T., An Essay on the Principle of Population, Printed for J. Johnson, in St.
Paul’s Church-Yard, 1798, str. 5.
2
Krautkraemer, J.A., Economics of scarcity: state of the debate, str. 4.
http://www.sarep.ucdavis.edu/seminar/krautkraemer.doc
2
Brzi rast američke privrede nakon Drugog svetskog rata odrazio se
na sve veću bojazan za dovoljnost prirodnih resursa. Rezultat ove
zabrinutosti za prirodne resurse jeste prvo sistematsko empirijsko ispitivanje
oskudice prirodnih resursa. Barnet i Morse3 su još 1963. godine istraživali
postojanje oskudice za više vrsta prirodnih resursa. Osim u slučaju šuma,
rezultati ovog istraživanja su pokazali da nema razloga za zabrinutost jer se
oskudica resursa smanjuje umesto očekivanog povećanja.
Tokom osamdesetih godina prošlog veka, aktuelna su predviñanja
oskudice prirodnih resursa. Cene prirodnih resursa, naročito cena energije,
bile su u porastu, a kvalitet vazduha i vode beležio je pogoršanje. Tako,
ponovo se javljaju pesimističke i mračne prognoze o opstanku ljudske
populacije i količini prirodnih resursa. Rimski klub je 1972. godine podržao
objavljivanje knjige ,,Granice rasta’’ (The Limits of Growth) koja predviña
ozbiljne negativne posledice aktuelnog privrednog rasta i rasta stanovnika i
to u prvoj polovini XXI veka. Nešto kasnije, 1979. godine, u delu ,,Oskudica
i ponovo razmotren rast’’ (Scarcity and Growth Reconsidered) dat je prikaz
još mračnije budućnosti.
Zabrinutost za oskudicu prirodnih resursa, krajem 1980-ih godina,
pristupna je u okviru koncepta održivog razvoja. Upozorava se na
mogućnost opstanka budućih generacija ukoliko današnja generacija ne
preduzme aktivnosti boljeg upravljanja prirodnom sredinom. U odnosu na
ranija stanovišta koja se bave problematikom raspoloživosti pojedinih
prirodnih resursa, ovaj koncept pridaje mnogo veću pažnju ne samo
ekonomskoj, već i ekološkoj i socijalnoj problematici razvoja.
2. Teorijski pristup uspostavljanju okvira za analizu i merenje oskudice

resursa
Publikacija pod nazivom ,,Oskudica i rast: Ekonomija raspoloživosti

prirodnih resursa’’ (Scarcity and Growth: The Economics of Natural
Resource Availability), štampana 1963. godine, sadrži jednu od prvih
empirijskih analiza oskudice resursa. Autori ove knjige su Barnett i Morse4.
Njihova studija predstavlja pažljivo urañenu analizu korišćenja prirodnih
resursa u nekoliko najznačajnijih sektora (poljoprivreda, rudarstvo,
šumarstvo, komercijalni ribolov) u SAD-u za period od 1870-1957. godine.
U fokusu njihovog istraživanja su troškovi ekstrakcije prirodnih resursa.
3
Farzin, Y.H., The Time Path of Scarcity Rent in the Theory of Exhaustible
Resources, The Economic Journal, Vol. 102, Issue 413, July, 1992, str. 814.
4
Krautkraemer, J.A., Economics of scarcity: state of the debate, str. 9.,
3
Troškovi ekstrakcije se izračunavaju kao potrebna količina rada i kapitala za
proizvodnju jedinice autputa. Ovo merenje se zasniva na stanovištu klasične
ekonomije prema kome bi, u uslovima opadajućih marginalnih prinosa i
ograničenih prirodnih resursa, sa rastom tražnje i smanjenjem raspoložive
količine odreñenog resursa, troškovi korišćenja prirodnih resursa trebalo da
rastu. Taj porast ekstrakcionih troškova mogao bi da bude ublažen uz pomoć
tehničkog progresa. Barnett i Morse su koristili ovu analizu da testiraju
hipotezu o neizbežnosti porasta oskudice resursa tokom vremena. Ovaj
postulat su predstavili kao ,,jaka’’ hipoteza oskudice prirodnih resursa.5
Suprotno, postoji i ,,slaba’’ hipoteza oskudice resursa koja se zasniva se na
tome da će vremenom postojati oskudica prirodnih resursa, ali sporijeg
intenziteta zbog uticaja tehničkog progresa.
Rezultati analize Barnett-a i Morse-a pokazuju da je tokom
posmatranog perioda (1870-1957. godine) u SAD-u broj stanovnika porastao
četiri puta, godišnja proizvodnja roba je povećana 20 puta, a autput
ekstraktivne industrije povećan oko 6 puta. Poljoprivredna proizvodnja je u
ovom vremenskom periodu povećana četiri puta, a troškovi po jedinici
proizvoda su smanjeni za jednu polovinu. Prinos kukuruza po hektaru bio je
relativno konstantan od 1800. do 1930. godine. Uvoñenjem hibridnog
kukuruza, prinosi su porasli oko 50% do 1950. godine, a zatim utrostručeni
izmeñu 1950. i 1984. godine. Prinos pšenice u SAD-u bio je relativno
konstantan od 1800. do 1950. godine, a zatim se više nego udvostručio
izmeñu 1950. i 1984. godine. Sa povećanjem produktivnosti u poljoprivredi,
porasla je dostupnost hrane, a cene su smanjene. Rast u proizvodnji hrane je
rezultat stavljanja u funkciju poljoprivredne proizvodnje i zemljišta koje nije
obrañivano, ali i rezultat intenziviranja poljoprivredne proizvodnje. Pored
toga, tehnološke revolucije koje su se dogodile u sektoru poljoprivrede,
doprinele su mnogo većoj dostupnosti hrane za povećan broj stanovnika. Svi
ovi podaci ukazuju na to da je proizvodnja hrane premašila rast stanovništva
i da Malthus-ova mračna predviñanja o stanovništvu i hrani nisu tačna.
Privreda postaje sve značajniji korisnik mineralnih sirovina, što se
odrazilo na to da se korišćenje mineralnih resursa poveća 40 puta. Meñutim,
troškovi ekstrakcije mineralnih resursa nakon 1920. godine počinju rapidno
da opadaju. U komercijalnom ribolovu je takoñe zapažen trend pada
ekstrakcionih troškova. Samo se u sektoru šumarstva povećavaju troškovi
ekstrakcije. Analizirani podaci na ovaj način ukazuju na zaključak koji ne
podržava ,,jaku’’ hipotezu povećanja oskudice resursa.6
5
Ibid, str. 224.
6
4
Rast oskudice prirodnih resursa nije zabeležen upravo zbog
tehnološkog progresa i veće efikasnosti upotrebe resursa. Nakon
uključivanja efekata tehnološkog progresa u analizu, dolazi se do zaključka
koji ne podržava početnu hipotezu. Supstitucija prirodnih resursa uz pomoć
dostignuća tehničkog progresa predstavlja protivtežu rastu cena koji je
povezan sa smanjenjem resursa.
Iskazivanje troškova ekstrakcije prirodnih resursa, prema Barnett-u i
Morse-u, zasniva se samo na inputima rada i kapitala. To je upravo i
nedostatak ovog metoda jer su zanemareni neki drugi inputi (npr. energetski
inputi) koji u značajnoj meri mogu da zamene inpute rada i kapitala. Drugi
nedostatak ogleda se u tome što je metoda merenja oskudice resursa,
zasnovana na troškovima ekstrakcije, statična. Ona ne obuhvata anticipiranje
trošenja prirodnih resursa kao važnog elementa za predviñanje oskudice
resursa. Pored toga, metoda zasnovana na troškovima ekstrakcije uzima u
obzir samo podatke koji se odnose na ponudu resursa. Za realnije
sagledavanje nastanka i produbljivanja oskudice važno je sagledati i buduću
tražnju za odreñenim resursima. Zato se u daljim istraživanjima o oskudnosti
resursa prednost daje drugim metodama koje se zasnivaju na tražnji za
resursima i očekivanjima o budućim potrebama i dostupnosti odreñenih
resursa.
,,Važno je naglasiti da je zaključak do kog su došli Barnett i Morse
primenljiv samo na SAD u specifičnom vremenskom periodu. Bilo bi
neadekvatno generalizovati globalno stanje resursa na osnovu rezultata iz
ovog slučaja. Bez obzira na to, ova studija ima svoj značaj za postavljanje
okvira za analizu opšte oskudice resursa.’’7
Analiza oskudice prirodnih resursa nastavljena je i nakon istraživanja
Barnett-a i Morse-a. Publikacija pod nazivom Scarcity and Growth
Reconsidered8 iz 1979. godine obrañuje podatke o troškovima ekstrakcije
prirodnih resursa do 1970. godine. Rezultati u ovoj publikaciji su, u suštini,
bili isti kao u prethodnoj: poljoprivreda i ekstraktivni sektor nastavljaju da
pokazuju snažan pad u troškovima rada po jedinici ekstrahovanog resursa.
Na drugoj strani, tokom 1970-ih godina u SAD-u, zabeleženo je značajno
povećanje troškova eksploatacije uglja i nafte. Objašnjenje za porast ovih
7
Hussen, A., Principles of Environmental Economics, Routledge, New York, 2004,
str. 226.
8
5
troškova, prema nekim autorima9, jeste u nadmetanju na tržištu i
,,iskazivanju tržišne moći’’, a ne u oskudici resursa.
Barnett je 1979. godine uočio da je još u publikaciji Scarcity and
Growth: The Economics of Natural Resource Availalbility učinjen zaokret ka
ekološkoj problematici u odnosu na problematiku oskudice resursa.
Zabrinutost za uticaj na prirodnu sredinu bi trebalo da dominira u odnosu na
zabrinutost za rast oskudice prirodnih resursa. Troškovi za smanjenje
zagañenja u to vreme iznosili su oko 2% ukupne proizvodnje, što je bilo
relativno malo. Rigoroznija politika smanjenja zagañenja bi trebalo da
dovede do izdvajanja do 3% ukupne proizvodnje do 2000. godine i
smanjenja projektovanog privrednog rasta za manje od desetine jednog
procenta.10
Stavovi velikog broja naučnika su da granice korišćenja prirodnih
resursa postoje. Godine 1972., autori (Meadows, D.H., Meadows, D.L.,
Randers, J., Behrens, W.W.) čuvene knjige ,,Granice rasta’’ (The Limits to
Growth) predviñaju da, imajući u vidu trenutnu potrošnju, granice
eksponencijalnog rasta ekonomskih aktivnosti, populacije i zagañenja
postoje. Na primer, mnogi stručnjaci očekuju da potrošnja nafte na svetskom
tržištu dostigne vrh pre 2020. godine.11 Analize o postojanju granica rasta,
istih autora, usledile su 1992. godine u publikaciji pod nazivom ,,Posle
granica’’ (Beyond the Limits), a zatim i 2004. godine u publikaciji ,,Granice
rasta: 30 godina posle’’ (Limits to Growth – The 30-Year Update).
Godine 2005. objavljena je još jedna publikacija koja se bavi
istraživanjima o oskudici prirodnih resursa pod nazivom ,, Okudica i
revidiran rast’’ (Scarcity and Growth Revisited). U publikacijama Scarcity
and Growth: The Economics of Natural Resource Availability i Scarcity and
Growth Reconsidered razmatraju se dugoročne imiplikacije oskudice resursa
na privredni rast i ljudsko blagostanje. Publikacija Scarcity and Growth
Revisited istražuje ove implikacije nakon 25 godina u uslovima novih
saznanja i iskustava. Zabrinutost za oskudicu prirodnih resursa se drastično
promenila. U odnosu na ranija istraživanja o efikasnosti alokacije
poljoprivrednih i mineralnih resursa, novija istraživanja su orijentisana na
ekološke posledice ekstrakcije resursa. Mišljenja o uticaju tehničkog
progresa na smanjenje oskudice resursa su podeljena. Novi pristup u
9
Ibid, str. 10.
10
Krautkraemer, J.A., Economics of scarcity: state of the debate, p. 10.
11
Neil, K., Resource Scarcity and Economic Growth, Cross-Sections: The Bruce
Hall Academic Journal, The Australian National University, 2005, str. 61.
6
razmatranju zabrinutosti za oskudicu resursa zagovara poboljšanje
institucionalnog okvira za upravljanje prirodnim resursima. Rezultati
istraživanja u ovoj publikaciji nisu pesimistični, ali da bi se prevazišli
problemi oko oskudice resursa, neophodno je zaštititi životnu sredinu,
podržati tehnološke inovacije i to u uslovima unapreñenog pravnog,
finansijskog i socijalnog institucionalnog okvira.
Debata o postojanju granica rasta traje već nekoliko decenija. Postoje
brojne studije koje proučavaju različite aspekte resursa za budućnost.
Meñutim, suština je u tome što i dalje postoji ogromna količina nesigurnosti
u vezi definisanja ograničenosti energetskih i drugih resursa.12
3. Teorijski pristup konceptu granica rasta
U literaturi je uobičajeno sagledavanje granica ekonomskog rasta kroz

prikaz stavova tri pravca: maltuzijanske škole, neoklasične škole i škole
ekološke ekonomije. Izmeñu ovih pristupa konceptu granica rasta postoje
brojne razlike i to kako u pogledu postojanja granica, tako i u pogledu
mogućnosti supstitucije različitih oblika kapitala. Meñutim, u odnosu na ove
škole, koncept održivog razvoja se izdvaja po etičkom principu koji
potencira podjednaku raspodelu bogatstva izmeñu sadašnje i budućih
generacija u uslovima koji ukazuju na postojanje ogrničenosti raspoloživih
resursa.
3.1. Pesimističke prognoze ekonomskog rasta Thomas-a Malhtus-a
Kao što je na početku istaknuto, u radovima Thomas-a Malthus-a13

mogu se naći osnove koncepta granica ekonomskog rasta. Osnovna
pretpostavka na kojoj se bazira Malthus-ova teorija o oskudnosti resursa
jeste da je ukupna veličina raspoloživog zemljišta za obavljanje
poljoprivredne proizvodnje ograničena, a od esencijalne vežnosti za
opstanak ljudske populacije je proizvodnja hrane. Ostale pretpostavke ovog
koncepta su14:
- ,,Moć ljudske populacije’’ je veća od ,,moći Zemlje’’ da obezbedi
zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Iz ovog postulata proizilazi
osnovni uzrok siromaštva.
12
Constanza, R., What is Ecological Economics?, Ecological Economics, Vol. 1,
Issue 1, Elsevier Science Publishers, Amsterdam, 1989, str. 3.
13
Thomas R. Malthus (1766-1834)
14
Prema: Hussen, A., Principles of Environmental Economics, Routledge, New
York, 2004, str. 201.
7
- Ako se ne kontroliše, tendencija rasta ljudske populacije je
eksponencijalna.
- Proizvodnja sredstava za život, odnosno poljoprivrednih proizvoda,
raste aritmetičkom progresijom.
- Rast ljudske populacije može da se očekuje sve dok količina
sredstava za opstanak raste.
Na bazi ovih postulata, pristalice Malthus-ove dokrine (Maltuzijanci)
smatraju da se ne može očekivati neograničeni rast ekonomske aktivnosti
ukoliko ne postoji efikasna kontrola stope rasta populacije i stope korišćenja
resursa.
Malthus-ova teorija poznata je i u demografiji, odnosno u teorijama o
stanovništvu. Prema Malthus-u, porodice bi trebalo da imaju onoliko dece
koliko su u mogućnosti da ishrane.15 Ukoliko zarade porastu iznad
egzistencijalnog nivoa, onda bi broj članova porodice mogao da se
povećava. Meñutim, stopa rasta broja stanovnika u kombinaciji sa
opadajućim marginalnim prinosom dovela bi zarade na egzistencijalni
minimum, ili čak i ispod njega, što bi dalje prouzrokovalo neuhranjenost,
glad i odloženo stvaranje porodice. Malthus je tvrdio da ,,stanovništvo raste
geometrijskom stopom, a poljoprivredna proizvodnja aritmetičkom
stopom.’’16 Tako, ponuda hrane će biti nedovoljna da zadovolji rastuću
tražnju i krajnji rezultat je egzistencijalni ili nedovoljan životni standard za
većinu stanovništva.
Malthus-ova teorija je podvrgnuta brojnim kritikama. Tako, jedna od
kritika odnosi se upravo na to da ova teorija ne uvažava institucionalni
faktor. Uz pomoć institucionalnih mehanizama (npr. raznim merama
ekonomske i socijalne politike) moguće je rešiti problem rasta populacije.
Rešenje problema rastuće populacije uz pomoć institucionalnih mehanizama
sreće se kasnije kod Herman-a Daly-ja. Meñutim, i Daly-jev koncept je
podvrgnut kritici, najviše zbog postojanja moralnih dilema.
Okolnosti u kojima je Malthus pisao bile su specifične zbog velikih
društvenih promena i potresa. Stanovništvo u Engleskoj je beležilo visoku
stopu rasta, a cene hrane, odnosno žitarica, bile su u porastu, najvećim delom
zbog postojanja ograničenja uvoza žita. Mnogi su se selili u gradove u
potrazi za poslom i boljim standardom. Malthus nije mogao predvideti brz
15
http://www.sarep.ucdavis.edu/seminar/krautkraemer.doc,
16
Malthus, T., An Essay on the Principle of Population, Printed for J. Johnson, in St.
Paul’s Church-Yard, 1798, str. 4.
8
tehnološki napredak i natalitet u budućnosti koji će dovesti do novih gledišta
o ekonomskom rastu i održanju broja stanovnika na Planeti.17 Tako, Malthus
nije mogao da predvidi uticaj koji razvoj tehnologije može da ima na
ublažavanje i usporavanje nastanka oskudice resursa, što predstavlja narednu
zamerku ovoj teoriji.
3.2. Stavovi neoklasičnih ekonomista o oskudici prirodnih resursa
Neoklasično viñenje budućnosti je prilično optimistično. Važna

pretpostavka ovih ekonomista je da bi ekonomski rast i tehnološki napredak
trebalo da budu predstavljeni kao rešenje za probleme vezane za populaciju,
resurse i ekološke štete. Za razliku od Malthus-ovih mračnih prognoza,
neoklasičari veruju da će, uz pomoć tehnologije, ne samo da se omogući
supstitucija resursa, već će se rezerve resursa proširiti.
Osnovu neoklasičnog stava o oskudici prirodnih resursa čine dva
postulata:
- Ljudski stvoren kapital (mašine, zgrade, putevi...) i prirodni kapital
su supstituti.
- Uz pomoć tehnoloških rešenja je moguće kontinuirano ublažavati
oskudicu prirodnih resursa.
Optimistička razmišljanja neoklasičnih ekonomista o dovoljnosti
resursa za buduće generacije se ogledaju u takozvanom konceptu ,,slabe’’
održivosti. Ovaj koncept pretpostavlja postojanje apsolutne supstitucije
prirodnog kapitala drugim oblicima kapitala. 18
Prema neoklasičarima, položaj budućih generacija može da se pogorša
ukoliko današnja generacija ,,preterano koristi’’ resurse.19 U tom smislu,
neoklasični ekonomisti ne odbacuju u potpunosti mišljenje da su prirodni
resursi ograničeni. Drugim rečima, ukoliko se renta od iskorišćavanja resursa
potroši, umesto da se investira u proizvodnju, tada je iscrpljivanje resursa
neodrživo. Smanjenje prirodnih resursa na jednoj strani, može biti
kompenzovano investiranjem u druge oblike kapitala, na drugoj strani.
Meñutim, sa ekonomskim rastom povećava se i neto nacionalno bogatstvo.
Ovo stvara mogućnost za veća ulaganja u tehnologiju i na taj način
17
18
Neumayer, E., Scarce or Abundant? The Economics of Natural Resource
Availability, Journal of Economic Surveys, Vol. 14, No. 3, 2000, str. 309.
19
Goodstein, E.S., Ekonomika i okoliš, Mate, Zagreb, 2003, str. 100.
9
pronalaženje supstituta za prirodne resurse, pronalaženje novih resursa i rast
efikasnosti korišćenja resursa. Na taj način bi se osigurao dalji rast i
blagostanje budućih generacija.
Podršku za svoj stav neoklasičari vide u dobro ureñenom tržišnom
sistemu i poštovanju državnih propisa. Uz pomoć zakona, propisa, mera,
uredbi, moguće je kontrolisati iscrpljivanje resursa i zagañenje. Ekonomski
rast može da stvori uslove za rešavanje ekoloških problema. Kada je u
pitanju problematika vezana za stanovništvo, očekivanja su da životni
standard raste, a da se stopa rasta populacije smanjuje. Prognoze budućeg
rasta sačinjene su uglavnom na osnovu proteklih kretanja. Tako, ovakav stav
neoklasičara je veoma često predmet kritike. ,,Najveći nedostatak
neoklasičnog ekonomskog mišljenja jeste tvrdnja o nesmanjenom
ekonomskom rastu, bazirana na ekstrapolaciji prošlih trendova. Najvažnije,
prošli trendovi u tehnološkom rastu ne mogu da opravdaju tvrdnju da će se
isti trend nastaviti u budućnosti.''20
3.2.1. Ekološka Kuznets-ova kriva

Neoklasična ekonomija podržava ideju da privredni rast dovodi do
porasta dohotka per capita, a onda i do poboljšanja kvaliteta životne sredine.
Ovakvo stanovište može da se objasni idejom da veći dohodak per capita
dovodi do porasta tražnje za kvalitetnijom i nezagañenom životnom
sredinom. Da bi se zadovoljila ova tražnja potrebno je povećati izdavanja za
unapreñenje životne sredine. Ova kretanja mogu da se predstave grafički u
obliku ,,inverzne-U krive''.
Ekološka Kuznets-ova kriva (EKC) predstavlja povezanost različitih
indikatora degradacije životne sredine i dohotka per capita. Hipoteza glasi da
u ranim stadijumima privrednog rasta, zagañenje i degradacija prirodne
sredine počinju da rastu, ali sa odreñenim nivoom dohotka per capita dalji
privredni rast dovodi do poboljšanja stanja životne sredine.
Koncept ekološke Kuznets-ove krive nastao je početkom 1990-ih
godina i to u radovima Grossman-a i Krueger-a21. Ova kriva je dobila naziv
prema Simon-u Kuznets-u, dobitniku Nobelove nagrade 1971. godine, koji je
istraživao odnos dohodovne nejednakosti i privrednog rasta i postavio
hipotezu da dohodovna nejednakost najpre raste, a onda opada sa daljim
privrednim rastom. Prema hipotezi na kojoj se zasniva ekološka Kuznets-ova
20
str. 239-240.
21
Grossman, M., Krueger, A.B., Economic Growth and the Environment, Quartetly
Journal of Economics, No. 110, 1995.
10
kriva, brži ekonomski rast bi trebalo da dovede do poboljšanja u životnoj
sredini.
Slika 1.1. Ekološka Kuznets-ova kriva

Nivo ekološke štete
Izvor: Hussen, A., Principles of Environmental Economics, Routledge, New York,

2004, str. 201.
Na Slici 1.1. je predstavljen odnos dohotka per capita i nivoa ekološke

štete. U početnim fazama privrednog rasta dolazi do narušavanja stanja
životne sredine, ali samo do odreñene tačke (nivoa dohotka per capita I0).
Nakon toga, dalji porast dohotka per capita, kao posledica privrednog rasta,
dovodi do poboljšanja kvaliteta životne sredine. Meñutim, pozitivna
korelacija izmeñu rasta dohotka i boljeg kvaliteta životne sredine ne može da
se održi neograničeno dugo. Nakon nivoa dohotka per capita I1, dalji rast
dohotka će ponovo da dovede do narušavanja životne sredine.
Kako bi se verifikovala validnost hipoteze ,,kvalitet životne sredine-
dohodak’’, kao postulata ekološke Kuznets-ove krive, urañeno je više
empirijskih studija. Grossman i Krueger22 su 1991. godine ispitivali da li će
kontinuirani ekonomski rast dovesti do veće štete po životnu sredinu ili do
rešavanja ključnih ekoloških problema. Tako, u svom istraživanju oni su
ispitivali odnos izmeñu obima ekonomske aktivnosti i kvaliteta životne
sredine. Došli su do zaključka da prilikom merenja kvaliteta vazduha u
različitim delovima SAD-a, ekonomski rast teži da ublaži problem zagañenja
22
Journal of Economics, No. 110, 1995, str. 353-377.
11
sumporom onda kada per capita dohodak u zemlji dostigne 4.000-5.000
dolara (na nivou iz 1985. godine).23
Istraživanje koje su obavili 1995. godine predstavljalo je širu
empirijsku analizu. Pored analize kvaliteta vazduha, Grossman i Krueger su
se u ovom istraživanju fokusirali na kvalitet vode.
Tabela 1.1. Nivoi dohotka per capita potrebni za zaustavljanje daljeg

zagañenja voda
EKC tačka preokreta
Zagañivač
1985 USD 2003 USD
Arsen 4,900 8,300
Kadmijum 5,000 8,400
Rastvoreni kiseonik 2,700 4,500
Nitrati 2,000 3,400
Olovo 10,500 17,700
Dim 6,200 10,500
Sumpor dioksid 4,100 6,900
Izvor: Yandle, B., Bhattarai, M., Vijayaraghavan, M., Environmental Kuznets
Curves: A Review of Findings, Methods, and Policy Implications, Research Study
02-1, Property and Environment Research Center, 2004, str. 13.
Tako, ,,došli su do zaključka da za sedam, od četrnaest indikatora koje

su analizirali, postoji statistički značajan pozitivan odnos izmeñu kvaliteta
životne sredine i dohotka i to za zemlje sa srednjim nivoom dohotka per
capita.’’24 Procenjeni nivoi dohotka na kojima dolazi do smanjenja
zagañenja vode prikazani su u Tabeli 1.1.
Shafik i Bandyopadhyay25 su 1992. godine vršili procenu ekološke
Kuznets-ove krive za deset različitih indikatora. Jedan od rezultata njihovog
istraživanja jeste da se nedostatak pijaće vode i gradskih sanitarnih sistema,
kao indikatora u ovoj analizi, povećava sa rastom dohotka tokom vremena.
Kod oba indikatora je potvrñeno nezavisno kretanje od kretanja dohotka.
Meñutim, dva zagañivača vazduha su potvrdila hipotezu ekološke Kuznets-
ove krive. Na nivou dohotka per capita od 3.000-4.000 USD (na nivou iz
23
Stern, I.D., Auld, T., Common, M.S., Sanyal, K.K., Is There an Environmental
Kuznets Curve for Sulfur?, Centre for Resource and Environmental Studies, The
Australian National University, Canberra ACT 0200, Australia. Paper presented at
the World Congress on Environmental Economics, Venezia, Italy, 1998, str. 17.
24
Journal of Economics, No. 110, 1995, str. 369.
25
Stern, D.I., The Rise and Fall of the Environmental Kuznets Curve, World
Development, Vol.32, No.8, Elsevier Ltd., 2004, str. 1424.
12
1985. godine), dolazi do preokreta u daljem zagañivanju, u smislu njegovog
smanjenja sa daljim povećanjem dohotka.
Na osnovu analize strukturnih promena u nacionalnoj privredi,
Panayotou26 je došao do zaključka o stepenu izraženosti ekološke
degradacije. Tako, svoje istraživanje je bazirao na tri nivoa ekološke
degradacije. Najizraženiji negativan uticaj na životnu sredinu jeste na nivou
dohotka per capita ispod 1.000 dolara. Prva velika strukturna promena u
nacionalnoj privredi dešava se prilikom povećanja učešća industrije u
odnosu na sektor poljoprivrede, gde je nivo dohotka per capita izmeñu
1.000-3.000 dolara. Druga strukturna transformacija počinje kada se
dostigne per capita dohodak od 10.000 dolara i počinju pomeranja sa
energetski intenzivne teške industrije ka uslugama i informatički intenzivnoj
industriji.
List i Gallet27 su 1999. godine analizirali podatke za 50 država u
Americi za period od 1929-1994. godine. Došli su do zaključka da emisija
zagañenja počinje da opada tek sa dostignutim nivoom dohotka per capita od
22.462 USD.
Rezultat do kog je došao veliki broj naučnika (npr. Cole 1997. godine,
Suri i Chapman 1998. godine)28, a koji su istraživali uticaj rasta dohotka per
capita na potrošnju energije per capita, bio je da sa rastom dohotka per capita
raste i potrošnja energije per capita. U ovom slučaju intenzitet korišćenja
energije ne prati ,,inverznu-U krivu''.
Selden i Song (1994) 29 su predstavili četiri teorijska argumenta u
prilog ,,inverznoj-U krivi'' na primeru lokalnih zagañivača vazduha:
1) Tražnja za kvalitetom životne sredine je dohodovno elastična;
2) Sa višim nivoom dohotka dolazi do strukturnih promena u
proizvodnji i potrošnji;
26
Panayotou, T., Empirical Tests and Policy Analysis of Environmental
Degradation at Different Stages of Economic Development, World Employment
Programme Research Working Paper WEP 2-22/WP238, International Labour
Office, Geneva, January, 1993.
27
Stern, D.I., The Rise and Fall of the Environmental Kuznets Curve, World
Development, Vol.32, No.8, Elsevier Ltd., 2004, str. 1424.
28
Ibid, str. 1426.
29
Bruyn, S.M., Bergh, J.C.J.M., Opschoor, J.B., Economic growth and emissions:
reconsidering the empirical basis of environmental Kuznets curves, Ecological
Economics, No. 25, Elsevier, 1998, str. 162.
13
3) Sa povećanjem dohotka dolazi do porasta broja informacija o
uticaju privrednih aktivnosti na prirodnu sredinu;
4) Intenzivnija meñunarodna trgovinska razmena je povezana sa
porastom nivoa dohotka.
Pretpostavke o kretanju ekološke Kuznets-ove krive mogu da se
objasne na primeru razvijenih i nerazvijenih zemalja. Karakteristika mnogih
razvijenih zemalja jeste stalno poboljšanje kvaliteta životne sredine. Neki od
faktora koji su doprineli ovim poboljšanjima jesu: smanjena emisija štetnih
materija velikih zagañivača uz pomoć tehničkih inovacija, rigoroznija
primena regulativa u oblasti zaštite životne sredine ili seljenje prljave
tehnologije u manje razvijene zemlje.
Nerazvijene zemlje bi trebalo da dostignu odgovarajući nivo dohotka
per capita kako bi bile u mogućnosti da rešavaju ekološke probleme. Tek
kada se dostigne vrh ekološke Kuznets-ove krive, moguće je primenjivati
ekološku regulativu i koristiti tehnologije koje su manje štetne za životnu
sredinu. Meñutim, relativno visok nivo dohotka per capita koji bi omogućio
sprečavanje dalje ekološke degradacije, na žalost, još uvek je nedostižan za
veliki broj nerazvijenih zemalja.
3.2.2. Nedostaci ekološke Kuznets-ove krive

Prilikom analize mogućnosti za poboljšanje stanja životne sredine,
ekološka Kuznets-ova kriva, osim dohotka per capita, ne sagledava ostale
faktore. Tako, kretanje stoka prirodnih resursa, mnogi ekološki problemi sa
kojima se suočava sve veći broj zemalja, efekat transfera prljavih tehnologija
u nerazvijene zemlje, nisu u potpunosti uzeti u obzir.
Ukoliko ekonomski rast pozitivno utiče na unapreñenje stanja životne
sredine, onda bi i politike koje stimulišu ekonomski rast trebalo da budu
povoljne za stanje životne sredine. Poboljšanje stanja životne sredine ne
može automatski da se očekuje ukoliko dohodak raste, već zavisi i od
politike i institucija. ,,Rast GDP-a samo obezbeñuje ambijent i uslove za
ekološka poboljšanja kroz rast tražnje za boljim kvalitetom životne sredine i
stvara resurse uz pomoć kojih je moguće ta poboljšanja ostvariti. Zbog toga
su neki autori naglasili važnost uvoñenja institucionalnog okvira za
obezbeñenje tih uslova.’’30 Odreñeni broj istraživanja (npr. istraživanje
30
Yandle, B., Bhattarai, M., Vijayaraghavan, M., Environmental Kuznets Curves: A
Review of Findings, Methods, and Policy Implications, Research Study 02-1,
Property and Environment Research Center, 2004, str. 29.
14
Torras-a i Boyse-a31) je pokazao da, osim povećanja nivoa dohotka, mnogi
drugi faktori utiču na poboljšanje kvaliteta životne sredine. Na primer,
socijalni faktori, kao što su veća pismenost i veće političke slobode, daju
značajan pozitivan efekat kvalitetu životne sredine, kako u razvijenim, tako i
u zemljama u razvoju. Efekat ovih institucionalnih poboljšanja naročito je
izražen u nerazvijenim zemljama.
U mnogim razvijenim zemljama i dalje postoji veliki problem
zagañenja. To može da znači da se izmeñu dohotka i kvaliteta životne
sredine uspostavlja veza koja je prikazana na Slici 1.1. nakon tačke I1.
Odnosno, u ovim zemljama, kada se dostigne odreñeni nivo dohotka, dalji
njegov rast vodi ka novom ciklusu ekološke degradacije. Pored toga, mnoge
najrazvijenije zemlje sveta (uključujući SAD) odbijaju da potpišu
meñunarodne sporazume kojima bi se obavezale da će smanjiti emisije
štetnih gasova i ublažiti dalju ekološku degradaciju, odnosno ulagati u
poboljšanje kvaliteta životne sredine. Ove informacije sugerišu da rast
dohotka per capita nije jedini faktor koji doprinosi poboljšanju kvaliteta
životne sredine.
3.3. Model ekonomskog rasta ekoloških ekonomista
Maltuzijanski pristup granicama ekonomskog rasta je prilično

pesimističan i zasniva se na strahu od iscrpljivanja nekih ključnih prirodnih
resursa, uključujući i zabrinutost za mogućnosti prirodnih kapaciteta da
asimiliraju otpad. Neoklasični pristup podržava stav o supstituciji prirodnih
ljudski stvorenim resursima i važnoj ulozi tehničkog progresa u zaustavljaju
ekološke degradacije. Pogled neoklasičara na buduća kretanja drugačiji je od
maltuzijanskog. Pored ova dva, suprotna stanovništa o granicama
ekonomskog rasta, postoji pristup poznat kao ekološka ekonomija.
Ekološki ekonomisti u svojim stavovima su veoma slični Malthus-u.
Zbog toga se oni često nazivaju i neomaltuzijancima. Oni veruju da veliki
porast broja stanovnika i sve brže povećanje potrošnje vrše neodrživi pritisak
na prirodne resurse. ,,Udvostručavanje i ponovno udvostručavanje
stanovništva i potrošnje moglo bi dovesti do velikog i iznenadnog smanjenja
ljudskog blagostanja.’’32
Stavovi ekoloških ekonomista su u velikoj meri drugačiji od stavova
neoklasičara. Za razliku od neoklasičara koji podržavaju ideju o supstituciji
faktora proizvodnje, ekološki ekonomisti su pristalice postojanja
31
Torras, M., Boyce, J.K., Income, Inequality and Pollution: A Reassessment of the
Environmental Kuznets Curve, Ecological Economics, No. 25, 1998, str. 147-160.
32
Goodstein, E.S., Ekonomika okoliša, Mate, Zagreb, 2003, str. 106.
15
komplementarnosti faktora proizvodnje. Prema njima, smanjenje prirodnih
resursa nije moguće nadoknaditi beskonačnom supstitucijom ljudski
stvorenim kapitalom.
Kada je reč o ulozi tehnologije, ekološka ekonomija, za razliku od
neoklasične, zagovara stav da tehnološki napredak samo u pojedinim
slučajevima može da omogući supstituciju prirodnih faktora. Prirodna
sredina obezbeñuje usluge direktno potrošačima. Vazduh koji udišemo,
hranu i vodu koju dobijamo, kao i zaštitu koju nam obezbeñuju domovi i
odeća, su benefiti koje dobijamo direktno ili indirektno iz prirode. Prirodna
sredina nam obezbeñuje veliki broj pogodnosti za koje ne postoje
supstituti.33 Zbog toga su ,,ekološki ekonomisti tehnološki pesimisti.’’34
Slika 1.2. Ekonomski sistem i prirodna sredina
Izvor: Tietenberg, T., Environmental Natural Resources Economics, Pearson

International Edition, 2006, str. 15.
Prirodni i ekonomski sistem se u okviru ekološke ekonomije

posmatraju kao meñusobno povezani i zavisni. Način na koji se upravlja
ekonomijom ima uticaja na životnu sredinu, a životna sredina utiče na
blagostanje ljudi i performanse ekonomije. U tom smislu, veoma je snažno
33
Tietenberg, T., Environmental Natural Resource Economics, Pearson
International Edition, 2006, str.15.
34
16
stanovište pristalica ekološke ekonomije da integrišu ove dve akademske
discipline.
Na Slici 1.2. predstavljeni su ekonomski i prirodni sistemi na način da
je ekonomski sistem podsistem sistema prirodne sredine. Prirodna sredina
obezbeñuje sirovine za privredu, koje se dalje u procesu proizvodnje, uz
pomoć energije pretvaraju u proizvode za potrošače. Upotrebljene sirovine i
energija se ponovo vraćaju u prirodnu sredinu, ali u obliku čvrstog otpada,
zagañenja vazduha i vode ili u vidu otpadne energije. ,,Taj otpad, koji
podjednako stvaraju kompanije i domaćinstva, mora negde ponovo da se
ulije u ekosistem, ili putem odlaganja u zemlju ili kao zagañenje vazduha i
vode.''35 Razmena materije i energije izmeñu prirodnog sistema i
ekonomskog podsistema je u središtu pažnje ekoloških ekonomista.
Ukoliko se prirodna sredina definiše dovoljno široko, odnos izmeñu
prirodne sredine i ekonomskog sistema može biti posmatran u okviru
zatvorenog sistema. Zatvoren sistem je onaj u kome nema inputa (energija,
materija) koji se dobijaju van granica sistema i nema autputa koje se
distribuiraju van sistema. Otvoreni sistem je sistem u kome postoji razmena
inputa i autputa i van granica sistema. S obzirom na to da planeta Zemlja
dobija energiju uglavnom od Sunca, da svemirski brodovi idu izvan granica
atmosfere, da li ćemo naš sistem smatrati otvorenim zavisi od toga u kojoj
meri će svemirska istraživanja omogućiti nove izvore sirovina.36 U
budućnosti je moguće da se mineralni resursi dobijaju sa drugih planeta.
,,Mada na današnjem nivou razvoja čovečanstva ovo deluje kao fantastika,
nije isključeno da će u budućnosti to biti moguće, te će perspektive opstanka
civilizacije biti sasvim drugačije od pesimističkih viñenja.’’37
Ekološka ekonomija, u objašnjenju postojanja biofizičkih granica
ekonomskog rasta, koristi zakone koji potiču i iz prirodnih nauka. Ona
integriše ekonomiju, ekologiju, termodinamiku, etiku i druge prirodne i
društvene nauke kako bi obezbedila interakciju prirodnog i eknomskog
sistema. Krajnji cilj je da se ekološki problemi rešavaju uz pomoć
strukturnih solucija. ,,Raspoloživost energije i implikacije korišćenja
energije na životnu sredinu jesu centralna pitanja ekološke ekonomije.''38
35
Harris, J.M., Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, Datastatus, Beograd,
2009, str. 7.
36
Tietenberg, T., Environmental Natural Resource Economics, Pearson
International Edition, 2006, str. 15.
37
Pešić, R.V., Ekonomija prirodnih resursa i životne sredine, Poljoprivredni fakultet
Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2002, str. 15.
38
2009, str.6.
17
Novi pristup razmatranju granica prirodnog sistema nastao je
početkom devetnaestog veka pojavom zakona termodinamike. Ovi zakoni su
doprineli razumevaju fizičkih zakona transformacije materije i energije.
Prema prvom zakonu termodinamike, ukupna količina materije i
energije u sistemu ostaje nepromenjena, odnosno materija i energije se ne
mogu niti stvoriti, niti uništiti. Materija iz prirodnog sistema odlazi u
ekonomski i tamo se ili akumulira ili vraća nazad u prirodni sistem kao
otpad. ,,Ovime je samo promenjen oblike materije i energije, ali ništa nije
izgubljeno u tom procesu.''39 Posmatranje planete Zemlje i njenog
neposrednog okruženja kao zatvorenog sistema može da se objasni ovim
zakonom termodinamike.
Prema drugom zakonu termodinamike, u sistemima koji su zatvoreni,
količina korisne materije i energije opada tokom vremena. Karakteristika
ovog zakona jeste ireverzibilnost. To znači da su svi procesi u prirodi
jednosmerni i nepovratni. Prema tome, granice ekonomskog rasta i prirodnih
resursa definitivno postoje. U takvom sistemu, u nepostojanju novih izvora
resursa, moguće je da se zalihe prirodnih resursa potroše. Ono što
čovečanstvo može da uradi u tom sistemu jeste da preduzme sve aktivnosti
da se momenat potpunog iscrpljenja resursa što duže odloži.
Ekološki ekonomisti su mišljenja da je potrebno pažljivo pratiti
biofizičke granice i obezbeñivati meñugeneracijsku jednakost. Ograničena
raspoloživost energije, ograničeni prirodni resursi, narušavanje prirodne
sredine, porast ljudske populacije, gubitak elastičnosti ekosistema, izvori
hrane, predstavljaju pitanja kojima se bave ekološki ekonomisti. Njihovo
viñenje je da tehnologija ne može u potpunosti da reši problem potrošnje
prirodnih resursa, odnosno uz pomoć tehnologije ne mogu da se premoste
ekološke granice. Dražave bi trebalo da se aktivnije posvete politici
uravnoteženja rasta populacije i potrošnje prirodnih resursa. Jedan od važnih
doprinosa ekološke ekonomije jeste pomeranje pažnje sa koncepta granica
ekonomskog rasta ka konceptu održivog razvoja.
Ono što može da se zaključi jeste da su prognoze ekoloških
ekonomista za budućnost mračne kao maltuzijanske. Meñutim, kako kaže
Boulding, koji je u svojim tvrdnjama skroman optimista, ,,bolje je biti
skroman optimista, nego potpuni pesimista’’40. Veliki broj naučnika iz
39
Callan, J.S., Thomas, J.M., Environmental Economics – Applications, Policy and
Theory, Thomson South-Western, USA, 2007, str. 15.
40
Boulding, K.E., The Economics of the Coming Spaceship Earth. In H. Jarrett
(ed.), Environmental Quality in a Growing Economy, Baltimore, MD: Resources for
the Future/Johns Hopkins University Press, 1966, str. 3-14.
18
oblasti ekonomije i prirodnih nauka dao je svoj direktni ili indirektni
doprinos razvoju ekološke ekonomije. Neki od najpoznatijih ekonomista su
Kenneth Boulding, Herman Daly i Nicholas Georgescu-Roegen, a od
ekologa Crawford Holling i Howard Odum.
3.3.1. Kenneth Boulding

Kenneth Boulding je jedan od prvih predstavnika ekološke ekonomije.
On je u svom čuvenom eseju iz 1960. godine ,,Ekonomija dolazećeg
svemirskog broda Zemlje’’41 (Economics of the Coming Spaceship Earth)
predvideo probleme sa kojima se čovečanstvo danas suočava: sukobe oko
energenata (nafte, plina...), prenaseljenost, globalno zagrevanje itd.
Boulding o Zemlji govori kao otvorenom i zatvorenom sistemu. U
zatvorenom sistemu autputi iz svih delova sistema su povezani sa inputima u
drugim delovima sistema. Ne postoje inputi i autputi van sistema. Ukoliko bi
postojao zatvoreni sistem, ne bi bilo moguće dobijati informacije izvan
sistema, niti bi ljudi bili svesni postojanja tih informacija. Boulding
ekonomiju u to vreme (1970-ih godina) predstavlja kao otvoreni sistem koji
sadrži inpute i autpute u obliku materije, energije i informacija.
Kada je reč o granicama raspoloživosti prirodnih resursa, Boulding
zastupa stav da one definitivno postoje. Energetski inputi, koji se dobijaju iz
fosilnih goriva, su vremenski ograničeni. Čak i optimistična predviñanja
očekuju da će, pri sadašnjoj stopi eksploatacije, fosilna goriva biti
iskorišćena, samo je pitanje za koliko vekova. Meñutim, u stavovima
Boulding-a, zagañenost je veći problem o kome treba brinuti, nego
iscrpljivanje resursa.
U svom eseju Boulding govori o ,,otvorenoj zemlji prošlosti’’ i
,,zatvorenoj zemlji budućnosti’’. ,,Zatvorena zemlja budućnosti’’ zasniva se
na ekonomskim principima koji su drugačiji od onih u ,,otvorenoj zemlji
prošlosti’’. Korišćeni termin ,,kaubojska ekonomija’’ predstavlja metaforu
za ,,otvorenu zemlju prošlosti’’ u kojoj ljudi nisu brinuli o kvalitetu prirodne
sredine, iskorišćavali su prirodne sresurse i zagañivali okolinu bez ikakvih
konsekvenci. Suprotno ovom scenariju, Boulding govori o ,,zatvorenoj
zemlji budućnosti’’ i ,,čoveku iz svemira” koji se nalazi u svemirskom brodu
sa ograničenim rezervoarom, kako za ekstrakciju, tako i za zagañenje. Za
ovu ekonomiju je karakteristično da postoji ograničena ponuda resursa i
hrane. Da bi se opstalo u ovakvom sistemu, sigurno je neophodna racionalna
upotreba resursa, ali i proces recikliranja. Tako, ponašanje ljudi u prošlosti
41
Roger, P., Ma, Y., McGilvray, J., Common, M., Natural Resources and
Environmental Economics, Pearson Education Limited, London, 2003, str. 9.
19
nije prihvatljivo za ekonomiju u budućnosti. Metafora ,,svemirski brod’’
odnosi se na moderno viñenje globalnih ekoloških problema.42
Razlika izmeñu zatvorenog i otvorenog sistema ekonomije jeste i u
stavovima o tome šta predstavlja uspeh jedne ekonomije. Osnovna mera
uspeha u ekonomiji ,,čoveka iz svemira’’ nije proizvodnja i potrošnja, već
priroda, kvalitet, ukupan stok kapitala. Ono o čemu postoji najveća
zabrinutost jeste održanje stoka prirodnih resursa. Kada je reč o tehnološkim
promenama, one mogu da daju veliki doprinos održanju datog stoka resursa.
U stavovima Kenneth-a Boulding-a ima elemenata koncepta održivog
razvoja, koji je nastao čitavu deceniju kasnije. U današnje vreme često se
razmišlja na način da je teorija o ,,čoveku iz svemira’’ daleka budućnost i da
još uvek možemo da se ponašamo na način na koji smo navikli, bez voñenja
brige o budućim generacijama. Naime, Boulding govori o etičkom odnosu
prema budućim generacijama. Rešenje, po njemu, jeste u tome da
blagostanje pojedinca zavisi od obima u kome on može sebe da identifikuje
sa drugim ljudima, kako iz sadašnjosti i prošlosti, tako i sa ljudskom
zajednicom iz budućnosti. 43
3.3.2. Nicholas Georgescu-Roegen

Nicholas Georgescu-Roegen je ekonomskoj nauci poznat po
istraživanjima koja povezuju ekonomiju i fiziku. Njegova istraživanja su
naročito karakteristična po upotrebi zakona entropije, drugog zakona
termodinamike, kao metafore za ekonomsku aktivnost. Tokom 1960-ih i
1970-ih godina objavljivao je publikacije u kojima se veoma kritički odnosio
prema stavovima neoklasičnih ekonomista.
Odnosi izmeñu ekonomskog i prirodnog sistema, prema Georgescu-
Roegen-u, odvijaju se na osnovu zakona termodinamike, naročito zakona
entropije, po kome količina slobodne energije koja može biti transformisana
u mehanički rad opada vremenom i može da predstavlja nepovratan proces44.
Georgescu-Roegen je opisao entropiju kao ,,glavni izvor ekonomske
oskudice"45. Istakao je nekoliko karakteristika termodinamike: kvalitativne
42
Jeroen, C.J.M. van den Berg, Themes, Approaches, and Differences with
Environmental Economics, Tinbergen Institute, Amsterdam, 2000, str. 3.
43
Boulding, K.E., The Economics of the Coming Spaceship Earth. In H. Jarrett
(ed.), Environmental Quality in a Growing Economy, Baltimore, MD: Resources for
the Future/Johns Hopkins University Press, 1966, str. 3-14.
44
Georgescu-Roegen, N., The Entropy Law and the Economic Process in
Retrospect, Eastern Economic Journal, No. 12, 1986, str. 3-25.
45
Gowdy, J., Mesner, S., The Evolution of Georgescu-Roegen’s Bioeconomics,
Review of Social Economy, Vol LVI No. 2, 1998, str. 147.
20
promene, ireverzibilnost, oskudica u pravom smislu. Ove karakteristike su u
suprotnosti sa mehaničkim modelom ekonomskih procesa.
Prema zakonu entropije, ekonomski procesi mogu da proizvedu
ireverzibilne posledice zbog nekontrolisane eksploatacije prirodne sredine.
Na primer, ekstrahujući zalihe neobnovljivih prirodnih resursa (naftu ili rude
metala) narušava se ili menja kvalitet drugih resursa (vode ili obradivog
zemljišta). Ljudsko društvo je najznačajniji ,,saradnik’’ entropije zbog
degradacije, usled povećanja stope iskorišćavanja prirodnih resursa i
vraćanja otpada u životnu sredinu. Posledice takvog odnosa prema prirodnoj
sredini osetiće buduće generacije. Prema ovom zakonu, buduće generacije će
naslediti narušeno prirodno okruženje, kojeg će biti u manjoj meri da
zadovolji njihove potrebe nego što je današnjoj generaciji na raspolaganju.
Tokom 1970-ih godina, Georgescu-Roegen je uveo termin
bioekonomija kojim obeležava novi pristup u ekonomiji. ,,Ovaj termin bi
trebalo da stvori svest kod ljudi o biološkom poreklu ekonomskih procesa i
na taj način usmeri pažnju na problem opstanka čovečanstva u uslovima
ograničenih raspoloživih resursa".46 Uvoñenjem pojma bioekonomije
Georgescu-Roegen je pokušao da ukaže na povezanost ekološke i socijalne
komponente sa ekonomskom aktivnošću u razvijenim privredama. Problemi
opstanka i granica rasta nastaju zbog toga što ekonomski sistem zavisi od
konačnih zaliha raspoložive energije i materije i dolazi u sukob sa
neizbežnim biofizičkim granicama.
Prema Georgescu-Roegen-u, na osnovu održivosti bilo kog
podsistema može se suditi o održivosti celokupnog sistema. Bez održavanja
osnovnih funkcija stoka resursa, ekonomski proces ne može nastaviti svoju
funkciju tokom vremena. To je razlog zašto Georgescu-Roegen uvek
insistira na tome da vreme mora biti parametar u bilo kojoj proizvodnoj
funkciji. Dužina vremenskog perioda se retko eksplicitno razmatra u
diskusijama o održivosti, ali je prema Georgescu-Roegen-u kritična tačka.47
Što vreme duže protiče, to je entropija u sistemu na višem nivou.
Usporavanje porasta entropije je jedini način da čovečanstvo omogući
dugoročni opstanak na Planeti. Postoje mišljenja da sa rastom entropije raste
i tehnološki napredak. Tehnološki napredak predstavlja proces koji se ne
može zaustaviti, baš kao ni smanjenje zaliha neobnovljivih resursa i
46
Gowdy, J., Mesner, S., The Evolution of Georgescu-Roegen’s Bioeconomics,
Review of Social Economy, Vol LVI No. 2, 1998, str. 149.
47
Ibid, str. 150.
21
narušavanje prirodne sredine.48 Krajnji cilj je što veće ulaganje u razvoj
novih tehnologija uz pomoć kojih bi se omogućila veća upotreba obnovljivih
izvora i umanjila šteta koja se nanosi prirodnoj sredini.
3.3.3. Herman Daly

Herman Daly je jedan od najpoznatijih kritičara neoklasične
ekonomske paradigme rasta. U svojoj kritici neoklasičnih ekonomista, Daly
zastupa stavove i doprinose Georgescu-Roegen-a. Oštru kritiku
neoklasičarima upućuje upravo zbog njihovog zanemarivanja stavova
Georgescu-Roegen-a.
Daly je predstavnik koncepta ,,jake održivosti’’, odnosno koncepta
koji ne podržava supstituciju prirodnog i ljudski stvorenog kapitala. Ovo je u
suprotnosti sa neoklasičnim stanovištem da prirodni kapital može biti
supstituisan ljudski stvorenim kapitalom. Daly smatra da su prirodni resursi
ograničeni u apsolutnom smislu.
Kada govori o održivom razvoju, Daly jej mišljenja da se takav razvoj
ne može dostići. Ključno u objašnjenju koncepta održivog razvoja jeste
odrediti šta se održava i koliko dugo. On definiše sledeća pravila koncepta
održivosti:
1. Obnovljivi resursi (npr. riba) bi trebalo da se koriste po stopi koja
nije veća od stope njihove regeneracije;
2. ,,Nikad ne smanjujte fond prirodnog kapitala ispod nivoa koji stvara
održivi prinos osim ako za proizvedene usluge trenutno nisu
raspoloživi dobri supstituti’’49;
3. Zagañenje i otpad ne bi trebalo da se emituju brže nego što prirodni
sistem može da ih apsorbuje, reciklira ili ih učini bezopasnim.
Daly u svojim radovima ističe značaj poljoprivrede za nacionalnu
ekonomiju, odnosno učešće poljoprivrede u strukturi BDP-a. On je mišljenja
da smanjenje učešća poljoprivrede u BDP-u ne bi trebalo ignorisati i
nadoknañivati ga povećanjem učešća sektora usluga ili nekog drugog
sektora.
48
Fitusi, Ž.P., Francuski institut za ekonomsko planiranje, Project
Syndicate/Institute for Human Sciences, 2006, http://www.project-
syndicate.org/commentary/fitoussi2/English
49
22
Daly je poznat po svojoj ideji ,,stacionarnog stanja ekonomije’’
(steady-state economy - SSE)50. Ovaj model povezan je sa ciljem da se
smanji upotreba materije i energije u ekonomiji. Ekonomija je deo okruženja
koje je konačno, a ekonomski rast dovodi do ugrožavanja životne sredine i
nejednakosti u bogatstvu. Daly smatra da u ovom modelu nije reč o
stagnaciji. Privreda može da raste kvalitativno, bez rasta u fizičkom smislu,
smatra Daly. Na primer, tehnološki progres može da utiče da vrednost
dobijenih usluga poraste, čak ako je fizički stok nepromenjen. U tom smilu,
on smatra da su za takav rast potrebna kvalitativna poboljšanja života ljudi.
To može da se obezbedi kroz povećanje društvenih vrednosti uz pomoć
obrazovanja i širenje znanja i podsticanja tehnološkog progresa.
Prema Daly-ju, od velike važnosti za budući razvoj jeste
uspostavljanje novih društvenih institucija. Razvoj institucija je čak važniji
od prirodnih resursa i znanja. U tom smislu, u modelu SSE potrebna su
odreñena prilagoñavanja i to:
1) Razvoj institucija za stabilizaciju populacije, odnosno kontrolu rasta
populacije.
2) Razvoj institucija za stabilizaciju stoka fizičkih resursa u smislu
odreñivanja kvota za ekstrakciju i korišćenje resursa.
3) Uvoñenje novih mehanizama za distribuciju dohotka i bogatstva.
Daly-jev koncept stabilizacije rasta populacije sačinjen je na osnovu
ideje o apsolutnoj kontroli rañanja. Naime, u ovom konceptu, svakom
pojedincu bu bilo dato pravo na samo jedno dete. Odnosno, svaki član
ljudske zajednice bi mogao samo jednom sebe da reprodukuje. Stopa rañanja
bila bi jednaka stopi smrtnosti i stabilnost rasta populacije bi bila
omogućena. Kontrola rañanja bi mogla da se sprovodi na osnovu
dodeljivanja certifikata. Svaki par bi dobio certifikat kojim im se garantuje
pravo da mogu da imaju dvoje dece. Meñutim, ukoliko oni žele više ili
manje dece, ovakav sistem obezbeñuje trgovinu certifikatima i
obezbeñivanje prava na željeni broj dece.
Kada je u pitanju problematika vezana za iscrpljivanje resursa, Daly-
jev predlog je uvoñenje kvota za korišćenje resursa. Ovim kvotama bi se
definisala količina resursa koja može da se eksploatiše. Veličina kvota i
njihova cena odreñivele bi se administrativno i to na osnovu cene
potencijalnog obnovljivog resursa koji predstavlja supstitut ili, ukoliko nema
50
Daly, H. E., Introduction, in H. E. Daly (ed.) Toward a Steady-State Economy,
San Francisco: W. H. Freeman, 1973.
23
supstituta za odreñeni resurs, kvota bi se odreñivala kao neki razumni etički
nivo potrošnje.
Novi mehanizmi za distribuciju dohotka i bogatstva, prema Daly-ju,
podrazumevaju uvoñenje maksimalnog i minimalnog nivoa dohotka, kao i
gornje granice bogatstva. Minimalni nivo dohotka bio bi finansiran delom iz
sredstava poreza i to od oporezivanja dela iznad maksimalnog dohotka i
gornje granice bogatstva stopom od 100%. Sredstva obezbeñena na ovaj
način sigurno ne bi bila dovoljna, ali najveći prihod za finansiranje
obezbeñivao bi se od prodaje kvota za eksploataciju resursa i prihoda od
poreza na ostvareni dohodak izmeñu minimalnog i maksimalnog nivoa. Na
ovim nivoima dohotka poreska stopa je mnogo niža.
Prilagoñavanja koja predlaže Daly za SSE su veoma skupa, odnosno
iziskuju visoke troškove. Takoñe, nameću i moralne dileme, naročito oko
menahizama za kontrolu rañanja.
3.4. Predviñanja granica rasta
Sedamdesete godine prošlog veka predstavljaju dekadu u kojoj je

definitivno porasla zabrinutost čovečanstva za implikacije privrednog rasta
na prirodnu sredinu. Mnogi dogañaji u tom periodu označili su početak
globalne akcije za zaštitu i očuvanje prirodne sredine. Na primer, 1970.
godine proslavljen je prvi Dan Zemlje. Zatim, u mnogim zemljama osnovane
su institucije za zaštitu životne sredine i doneti su brojni propisi iz te oblasti.
,,Prvi propisi koje je EZ donela u oblasti životne sredine bili su, izmeñu
ostalih, direktive koje su se odnosile na upravljanje otpadom (1975. godine),
kvalitet vode za kupanje (1976. godine), zaštitu ptica (1979. godine) itd.
Godine 1972. učinjen je ključni preokret u politici EU.’’51 Prvim Akcionim
programom iz 1972. godine predviñene su mere za smanjenje zagañivanja,
unapreñivanje prirodne sredine, preduzimanje potrebnih aktivnosti vezanih
za probleme životne sredine uzrokovane degradacijom pojedinih prirodnih
resursa. U ovom periodu pojavile su se brojne knjige i članci koji su se,
izmeñu ostalog, bavili prognoziranjem granica rasta i vremenskog okvira za
opstanak na Planeti. Tako, 1972. godine, pojavila se publikacija ,,Granice
rasta’’ (The Limits to Growth)52. Autori ove knjige bili su do tada nepoznati
svetskoj javnosti. Deniss Meadows bio je lider tima koji je na početku brojao
51
Todić, D., Vodič kroz EU politike – Životna sredina, Evropski pokret u Srbiji,
urednice: Nataša Dragojlović, Tanja Miščević, Beograd, 2010, str. 20.
52
Meadows, D.H., Meadows, D.L., Randers, J., Behrens, W.W., The Limits to
Growth: A Report for the Club of Rome`s project on the Predicament of Mankind,
Earth Island, Universe Books, New York, 1972.
24
17 članova. Knjiga je ubrzo prevedena na više od 30 jezika i štampana u
milionskom tiražu.
U publikaciji The Limits to Growth predstavljen je model rasta u kome
je simulirana budućnost svetske ekonomije uz razmatranje meñuzavisnosti i
uzročno-posledičnih veza ekonomije i prirodne sredine. Tim Dennis-a
Meadows-a je razmatrao obim problema, važnost pitanja na koja bi trebalo
dati odgovore, moguće modele za ispitivanje meñusobne zavisnosti varijabli
kao što su53: razvoj industrijske proizvodnje; porast broja stanovnika;
proizvodnja hrane, odnosno mogućnosti za povećanje poljoprivredne
proizvodnje i prinosa; kretanje količine neobnovljivih resursa i stanje
prirodne sredine u smislu porasta zagañenja i mogućnosti da se asimilira
otpad čije su količine sve veće.
Granice rasta su odreñene materijalnim i energetskim resursima iz
prirodne sredine, sa jedne strane, i kapacitetom Planete da apsorbuje otpad
koji je nastao korišćenjem ovih materijalnih resursa i energije, sa druge
strane. Težnja je koristiti resurse u okviru granica tako da ne bude štetnog
uticaja na stanovništvo, ekonomiju ili procese Zemlje za regeneraciju i
apsorbovanje otpada.
U objašnjenju modela ,,granice rasta’’ sve faktore je potrebno
posmatrati u meñusobnoj povezanosti i zavisnost. Resursi mogu biti
obnovljivi (poljoprivredno zemljište) i neobnovljivi (nafta). Oba izvora
resursa imaju svoje granice. Na primer, ,,obezbeñenje hrane je rezultat
kompleksnog seta faktora od kojih su zemljište i voda samo dva, ali
krucijalna. Podaci o ukupnoj raspoloživosti ili ugroženosti prirodnih resursa
su često prilično grubi, iako služe kao osnova za različite analize. Veoma
ozbiljno pitanje koje se javlja je kako se suočiti sa sve većom oskudicom i
pretećom degradacijom resursa.’’54
Kada se govori o zemljištu kao ograničenju za proizvodnju hrane,
važno je naglasiti da velike površine obradivog zemljišta postaju degradirane
i na taj način smanjene za poljoprivrednu proizvodnju zbog procesa kao što
su erozija i salinizacija, dok ukupna obradiva površina ostaje konstantna.
Ovaj gubitak zemljišta se delom nadoknañuje većim prinosima, ali prinosi ne
mogu da rastu neograničeno. ,,Proizvodnja žita per capita je dostigla vrh
1985. godine i od tada počinje polako da pada. Tako je svet od obilja
zemljišta došao u situaciju oskudice zemljišta. Poslednjih 35 godina, granice
53
Ibid, str. 21.
54
ðekić, S., Vučić, S., Uticaj prirodnih resursa na održiv razvoj poljoprivrede,
Ekonomika, br.1-2, 2006, str. 88.
25
u korišćenju zemljišta za zadovoljenje ukupnih potreba za hranom, naročito
površine pod najboljim zemljištem, su se približile.’’55
Naredno ograničenje za proizvodnju hrane je voda. U mnogim
zemljama, razvijenim i nerazvijenim, zadovoljenje potreba za vodom postaje
neodrživo. To znači da su granice korišćenja voda dosegnute.
U rešavanju problema oskudice vode, važno je kreirati i primeniti
adekvatnu strategiju prilagoñavanja novim uslovima kada razlika izmeñu
broja ljudi i raspoložive vode raste. ,,Strategija adaptacije se danas značajno
razlikuje od prošlih strategija kada su samo tehnička rešenja primenjivana u
uslovima oskudice vode. Budući da tehnička rešenja ne mogu da upravljaju
oskudicom vode na duži rok, problem bi trebalo da se rešava kroz adaptaciju
u smislu društvenog i institucionalnog prilagoñavanja.’’56
Jedan oblik adaptacije se odnosi na postepeni prelazak na proizvodnju
više autputa po jedinici utrošene vode. U većini slučajeva, ovo je moguće sa
novim tehnologijama ili racionalnijim korišćenjem raspoložive vode
(korišćenje prečišćene otpadne vode za navodnjavanje, industrijske potrebe i
sl.). Uvoñenje nove tehnologije i upravljanje resursima povezano je sa
različitim oblicima podsticaja i sankcija.
Važno ograničenje rasta jeste kapacitet Planete da apsorbuje otpad i
zagañenje nastalo kao rezultat ljudskih ekonomskih aktivnosti. Najopasniji
su nuklearni otpad, hazardni otad (sintetičke hemikalije) i štetni gasovi.
Predviñanje rasta ekonomskog sistema, u modelu iz 1970-ih godina, je
zasnovano na prikazivanju trenda ključnih varijabli. Rast populacije je
determinisan varijablama kao što su stope rañanja i smrtnosti, koje pak utiču
na varijable kao što su industrijski autput per capita, zagañenje, količina
raspoloživih resursa i dr. Ponašanje bilo koje varijable utiče na ostale i otuda
neophodnost sagledavanja svih varijabli u meñuzavisnosti. Uzročno-
posledične veze izmeñu varijabli i procesa omogućavaju simulacije budućih
kretanja. Ono što predstavlja novinu u ovom istraživanju jeste činjenica da
su autori knjige The Limits to Growth endogenizovali mnoge varijable koje
su prethodno tretirane kao egzogene, ili nisu razmatrane. Vremenski raspon
koji je obuhvaćen ovom analizom je od 1900-2100. godine.
55
Meadows, D., Randers, J., Meadows, D., A Synopsis Limits to Growth – The 30-
Year Update, Chelsea Green Publishing Company, 2004,
http://www.clubofrome.at/about/limitstogrowth.pdf
56
ðekić, S., Vučić, S., Uticaj prirodnih resursa na održiv razvoj poljoprivrede,
Ekonomika, br.1-2, 2006, str. 89.
26
Nakon dve godine rada, uz pomoć kompjuterskog programa World357,
izvedeni su odreñeni zaključci. Buduća kretanja polaznih varijabli ukazuju
na postojanje granica rasta koje bi mogle biti dostgnute u narednih sto
godina ukoliko se dotadašnji trend razvoja nastavi u budućnosti.58
Slika 1.3. Projekcija modela ,,granice rasta’’
Izvor: The Limits to Growth: A Report for the Club of Rome`s project on the
Predicament of Mankind, Earth Island, Universe Books, New York, 1972, str.124.
Na Slici 1.3. predstavljena je projekcija modela ,,granice rasta’’ iz

publikacije The Limits to Growth. Može se uočiti da proizvodnja hrane per
capita, industrijski autput per capita i broj stanovnika najpre rastu
eksponencijalno. Sve vreme je prisutno rapidno smanjenje baze raspoloživih
resursa. Izmeñu 2000. i 2050. godine najpre dolazi do pada industrijske
57
World3 kompjuterski program zasniva se na dinamičkom sistemu i prikazuje kako
se kompleksan sistem menja tokom vremena. Ovaj program prati kretanje
populacije, industrijskog kapitala, zagañenja i obradivog zemljišta i to: kretanje
broja roñenih i umrlih, investicije, generisanje otpada i asimiliranje zagañenja,
eroziju zemljišta, poboljšanje zemljišta i pretvaranje zemljišta za urbano i
industrijsko korišćenje. Postoje brojne zamerke ovom kompjuterskom programu, a
jedna od njih je što ne pravi razliku izmeñu različitih geografskih celina u svetu i ne
prikazuje odvojeno bogat od siromašnog sveta.
58
Environmental Economics, Pearson Education Limited, London, 2003, p.45.
27
proizvodnje, opadanja proizvodnje hrane per capita, a nešto kasnije i do
naglog smanjenja populacije zbog nedostatka hrane. Količina zagañenja
konstantno raste, a nakon smanjenja industrijske proizvodnje, počinje polako
da opada.
Na dvadesetogodišnjicu objavljivanja knjige The Limits to Growth,
1992. godine, isti autori su izdali nastavak ove publikacije pod nazivom
,,Posle granica’’ (Beyond the Limits). ,,Ova knjiga je ukazala da je u mnogim
oblastima došlo do ,,prekoračenja’’ granica ili povećanja tražnje za
resursima. Kada doñe do ,,prekoračenja’’ to znači da je došlo do usporavanja
ili zaustavljanja rasta. Glavni izazov koji je predstavljen u knjizi Beyond the
Limits bio je kako vratiti svetske tokove u okvire održivosti.’’59 Publikacija
Beyond the Limits nije izazvala toliku pažnju kao prethodna. U stvari, postoji
veoma mala suštinska razlika u zaključcima ove dve publikacije. Bez obzira
na nove numeričke vrednosti, jer je baza podataka proširena za još 20
godina, model je u suštini modifikovan u veoma malom delu u odnosu na
original.
Nakon pojave ovih publikacija, nastavljen je trend negativnih uticaja
na prirodnu sredinu. Neki od podataka koji o tome govore su60: od 1900.
godine nivo mora je porastao za 10-20 cm; godine 1998. više od 45%
ukupne populacije je živelo sa prosečno 2 dolara dnevno ili manje. Jedna
petina najbogatije populacije poseduje 85% globalnog GNP-a. Jaz izmeñu
bogatih i siromašnih postaje sve veći; prva globalna procena gubitka
zemljišta, bazirana na studiji stotine eksperata, kazuje da 38% zemljišta koje
se koristi u poljoprivredi je degradirano. Pored ovih problema, Dennis
Meadow je istakao još neke61: godine 2002. FAO je ocenio da je 75%
svetske okeanske ribe ulovljeno, a ukoliko se nastavi ovakav trend zagañenja
i lova ribe, do 2048. godine više neće biti hrane iz mora; sredinom ovog
veka se očekuje da 7 milijardi ljudi može da bude suočeno sa nestašicom
vode; ozonska rupa je sve veća i 2006. godine je bila najveća u ljudskoj
istoriji.
Ovi podaci govore o prekoračenjima u korišćenju svetskih resursa. To
znači da se resursi iskorišćavaju brzinom koja je veća od brzine njihove
regeneracije. Količina otpada i nivo zagañenja rastu brže nego što Planeta
59
60
Ibid
61
Meadows, D., 30 Years of Perspective on Limits to Growth,
http://www.clubofrome.at/events/2006/vienna/dennis_meadows.html
28
može da ih apsorbuje ili ih učini neškodljivim. Ovo nesumnjivo vodi ka
globalnom ekološkom i ekonomskom kolapsu. Pitanje koje se nameće jeste
da li još uvek ima dovoljno vremena da se reše ovi problemi i ublaže njihove
posledice.62
Godine 2004. pojavila se publikacija ,,Granice rasta: 30 godina posle’’
(Limits to Growth – The 30-Year Update) u kojoj se ukazuje da je ljudsko
društvo u ozbiljnoj opasnosti od prekoračenja granica. Bez obzira što je svet
doživeo veliki napredak u smislu razvoja novih tehnologija, institucija i
različitih oblika rešenja za problem zagañenja životne sredine, prognoze
autora su još mračnije nego što su izgledale 1972. godine. Korišćenje resursa
i energije 1972. godine bilo je ispod granica, a u modelu iz 2004. godine je
eksploatacija ovih resursa premašila granice korišćenja.
Ono što publikaciju Limits to Growth – The 30-Year Update čini
drugačijom od drugih, koje se takoñe bave problemima klimatskih promena,
smanjenja ponude goriva, nestajanjem vrsta, jeste što ova knjiga prikazuje
kako ekonomska struktura utiče na stvaranje i širenje ovih problema63.
Prognoze rasta, predstavljene u ovoj knjizi, rañene su uz pomoć
kompjuterskog programa World3, odnosno World3-03.
Publikacija Limits to Growth – The 30-Year Update prezentuje 10
različitih scenarija za budućnost sve do 2100. godine. Većina predstavljenih
scenarija pokazuje neodrživost sistema zbog prevazilaženja granica
iscrpljivanja resursa, nestašice hrane, pada industrijske proizvodnje,
povećanja broja stanovnika. Pozitivan privredni rast se očekuje u prvih
nekoliko decenija XXI veka, zatim se prognozira njegovo zaustavljanje, a
onda nagli pad.
U prilog ovoj prognozi jesu predviñanja Departmana za ekonomska i
socijalna pitanja Ujedinjenih nacija (UN Department of Economic and Social
Affairs) koja kazuju da je ,,dijapazon kretanja globalne populacije za 2050.
godinu od 7,7 do 10,6 milijardi ljudi’’64 (Tabela 1.2.). Ovo predviñanje
neprekidnog rasta populacije prikazuje se fenomenom ,,zamah populacije’’.
Veliko povećanje broja ljudi u jednom trenutku mora dovesti do pada stope
rasta.
62
63
Ibid
64
2009, str. 203.
29
Tabela 1.2. Predviñanja populacije za 2050. godinu prema tri različita
scenarija fertiliteta
Populacija Predviñanja populacije za 2050. godinu (u
2005. godine milionima)
Region
(u milionima) Nizak fertilitet Srednji Visok fertilitet
fertilitet
Afrika 906 1,666 1,937 2,228
Azija 3,905 4,388 5,217 6,161
Južna 561 653 783 930
Amerika i
Karibi
Evropa 728 557 653 764
Severna 331 375 438 509
Amerika
Okeanija 33 41 48 55
Razvijeniji 1,211 1,057 1,236 1,440
regioni
Manje 5,253 6,622 7,840 9,206
razvijeni
regioni
Svetski saldo 6,465 7,680 9,076 10,646
Izvor: Harris, J.M., Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, Datastatus,
Beograd, 2009., str. 203., prema: Odeljenje za ekonomska i društvena pitanja
Ujedinjenih nacija, Odsek za populaciju, 2005.
Tokom vremena, ekstrakcija prirodnih resursa postaje sve teža, što

dovodi do smanjenja inputa za industrijsku proizvodnju. Rezultat je pad
obima proizvodnje, pad u sektoru usluga i poljoprivrednom sektoru. Porast
zagañenja će značajno ugroziti poljoprivrednu proizvodnju. Proizvodnja
hrane per capita počeće da opada što će dovesti do smanjenja očekivane
dužine životnog veka i broja ljudi.
Prema scenariju iz publikacije Limits to Growth – The 30-Year
Update, oko 2030. godine populacija dostiže svoj maksimum od oko 7
milijardi ljudi, a onda počinje da opada zbog povećanja stope smrtnosti usled
nedostatka hrane i zdravstvenih usluga. Ovaj scenario predstavljen je na Slici
1.4.
Meñutim, postoji i optimističko viñenje budućnosti u publikaciji
Limits to Growth – The 30-Year Update. Rešenje usklañenog ekonomskog
razvoja sa mogućnostima prirodne sredine jeste u tranziciji ka održivom
društvu (Slika 1.5.). U tom smislu, sistem bi trebalo da se kreće ka periodu
prilagoñavanja, a zatim da doñe u fazu ravnoteže.
30
Slika 1.4. Granice rasta prema scenariju iz publikacije ,,Granice rasta – 30
godina posle’’
Izvor: Meadows, D., Randers, J., Meadows, D., A Synopsis Limits to Growth – The
30-Year Update, Chelsea Green Publishing Company, 2004.,
Scenario prikazan na Slici 1.5. ukazuje da sve do sredine XXI veka

postoji veliko zagañenje, proizvodnja hrane nije na dovoljno visokom nivou,
populacija se povećava, a količina resursa konstantno opada. Meñutim, ono
što predstavlja suštinu ovog scenarija jeste da su kretanja svih posmatranih
varijabli dovoljno usporena. Vremenski horizont za upravljanje ovim
trendovima je značajno produžen. Ovakav predlog za budući razvoj je sličan
onom koji je dao Nicholas Georgesku-Roegene u svom objašnjenju razvoja
uz pomoć zakona termodinamike. Georgesku-Roegene je, takoñe, stanovišta
da granice rasta postoje, samo je potrebno odložiti trenutak potpunog
iscrpljivanja resursa.
31
Slika 1.5. Scenario za održivi model rasta
Izvor: Meadows, D., 30 Years of Perspective on Limits to Growth,

Na osnovu predviñanja budućnosti ljudskog društva na ovakav način,

neke preporuke za tranziciju ka održivom razvoju su65:
- Efekte donetih odluka u sadašnjosti bi trebalo sagledavati na mnogo
duži vremenski period.
- Sistem prikupljanja i analize informacija o ekonomskom,
socijalnom i ekološkom stanju i kretanjima bi trebalo značajno
unaprediti.
- Vreme potrebno za reakciju na novonastalu situaciju vezanu za
ekološke ili socijalne katastrofe bi trebalo skratiti, odnosno povećati
fleksibilnost sistema u reagovanju na iznenadne dogañaje. U ovim
situacija odgovornost je na državi da adekvatnim merama u
najkraćem mogućem vremenu pruži odgovor na negativni dogañaj.
65
Switalski, W., Future Oriented Studies, in Co-operation with the Polish
Association for the Club of Rome, 2007, str. 13,
http://www.clubofrome.at/news/sup2007/dl_may_switalski.pdf
32
- Potrošnju neobnovljivih resursa bi trebalo minimizirati i učiniti
efikasnijom. Zatim, neophodno je uložiti veće napore kako bi proces
recikliranja bio širih razmera.
- Stopa regeneracije ne bi trebalo da bude veća od stope eksploatacije
obnovljivih resursa. To znači da je potrebno obezbediti racionalno
korišćenje i ravnotežu izmeñu eksploatacije obnovljivih resursa i
mogućnosti za njihovo obnavljanje.
,,Ekonomske, tehnološke, pravne i edukativne mere mogu imati direktni i
indirektni uticaj na korišćenje prirodnih resursa ispod stope njihove
regeneracije i na odnos troškova degradacije i troškova zaštite tih resursa.’’66
Dennis Meadows67, u svom predstavljaju publikacije ,,Granice rasta -
30 godina posle’’ u Beču 2006. godine, naglašava da bi trebalo početi sa
iznalaženjem rešenja za proširenje vremenskog horizonta. On navodi primer
problema koji je uočio da se javlja širom sveta, a koji je povezan sa kratkim
periodom trajanja mandata, a ujedno i vizije i strategije razvoja, jedne vlasti.
Predlozi rešenja ovog problema bili bi:
- Uvoñenje specijalnog ,,saveta’’ pri vladi koji bi trajao duže nego
samo do sledećih izbora i koji bi imao aktivniju komunikaciju i
pristup medijima i ljudima.
- Ovaj ,,savet’’ bi bio nezavisan i izolovan od kratkoročnih političkih
interesa.
Za tranziciju ka održivom razvoju, trebalo bi ograničiti uticaj različitih
interesnih grupa i bogatih ljudi na kreiranje politike razvoja. Prema
Meadows-u, moguće je promeniti izborni zakon tako da bogati imaju manje
uticaja prilikom glasanja. Zatim, potrebno je inovirati sistem obrazovanja.
Cilj ove promene jeste razvoj svesti ljudi o budućim dešavanjima i
promenama. U funkciji ovih promena jesu izmene u rečniku i stručnoj
terminologiji. ,,Na primer, u upotrebi je termin ,,proizvodnja nafte’’.
Meñutim, ljudi ne proizvode naftu. Naftu ,,proizvodi’’ Planeta, a čovek je
samo koristi.’’68
Model ,,granice rasta’’, predstavljen kroz seriju publikacija, podvrgnut
je kritikama. Tako, jedna od zamerki predstavljenom modelu jeste
66
ðekić, S., Vučić, S., Ekološki menadžment kao faktor održivog razvoja
poljoprivrede Srbije, Ekonomika poljoprivrede, br.3, 2006, str. 586.
67
Meadows, D., 30 Years of Perspective on Limits to Growth,
68
Ibid
33
zasnovanost analize na ekstrapolaciji prošlih trendova. ,,Odlika budućnosti
jeste neizvesnost, odnosno nemogućnost predviñanja sa sigurnošću šta može
da se dogodi i promeni u budućnosti. Nekada prošlost može da bude ,,loš
vodič’’ za budućnost u kojoj su okolnosti i okruženje skloni promenama.’’69
Druga zamerka ovom modelu za predviñenje budućih trendova jeste
da ne uvažava institucionalni okvir, važan element u procesu tranzicije ka
održivom stanju. Switalski, član poljske Asocijacije pri Rimskom klubu, u
svom članku ,,Future Oriented Studies’’ navodi da je veoma bitno
prepoznati koje institucije su odgovorne za usmeravanje društva i ekonomije
ka održivom razvoju.70 Zbog toga je uvoñenje institucionalnog okvira za
usmeravanje budućeg razvoja, suštinski segment u modernim shvatanjima
održivosti i strateškom pristupu prilikom odreñivanja smernica ekonomskog,
ekološkog i socijalnog razvoja.
69
Neumayer, E., Scarce or Abundant? The Economics of Natural Resource
Availability, Journal of Economic Surveys, Vol. 14, No. 3, 2000, str. 309.
70
Switalski, W., Future Oriented Studies, in Co-operation with the Polish
Association for the Club of Rome, 2007, str. 23,
34
II KONCEPT ODRŽIVOG RAZVOJA
Predmet proučavanja u ovom poglavlju jeste koncept održivog razvoja i

njegovo suštinsko determinisanje. Učinjen je pokušaj da se ovaj savremeni
koncept razvoja prikaže kroz prizmu osnovnih komponenti i globalnog
pristupa njegovoj implementaciji. Značaj ovog koncepta ogleda se u tome
što on predstavlja jedan od osnovnih ciljeva meñunarodne zajednice ugrañen
u politike i strategije razvoja svih zemalja. Suštinu koncepta održivog
razvoja čini etičnost ili briga o nasleñu koje bi trebalo ostaviti budućim
generacijama. Za obezbeñenje ovog pristupa javlja se problem koji se odnosi
na ekonomsku efikasnost u korišćenju resursa i obezbeñenje jednakosti
meñu generacijama. Takoñe, različita su shvatanja o mogućnosti supstitucije
kapitala i u tom smislu postoje koncepti ,,jake’’ i ,,slabe’’ održivosti razvoja.
Konačno, za dostizanje održivog razvoja potrebno je poštovanje velikog
broja principa. Jedan od uslova za tranziciju ka održivom razvoju jeste
postojanje institucionalnih okvira za upravljanje politikom i strategijama
razvoja kako bi se obezbedila bolja koordinacija, sinhronizacija i
racionalizacija upotrebe svih raspoloživih resursa.
35
1. Nastanak i razvoj koncepta održivog razvoja
Održivi razvoj je je savremeni razvojni koncept koji istovremeno

uvažava i obuhvata tri ključne dimenzije – ekonomsku, ekološku i socijalnu.
Ovaj koncept poslednjih nekoliko decenija nalazi široku primenu kako u
strateškim dokumentima poslovnog sveta, tako i u makroekonomskoj politici
na nivou državnih institucija.
Održivi razvoj obezbeñuje usmeravanje budućeg razvoja uz
uspostavljanje balansa izmeñu socijalne, ekonomske i komponente zaštite
životne sredine. Od važnosti je sagledati evoluciju ovog koncepta jer na taj
način je moguće predvideti buduće trendove i uočiti nedostatke koje bi
trebalo ispraviti, kako bi se prirodno bogatstvo Planete sačuvalo i za buduće
naraštaje. Na Slici 2.1. dat je istorijski prikaz najvažnijih dogañaja na
globalnom nivou koji su obeležili evoluciju koncepta održivog razvoja.
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka naglo je poraslo
interesovanje za probleme prirodne sredine, što je doprinelo uvoñenju nove
dimenzije u debatama o razvoju. U to vreme pojavila su se prva upozorenja
o budućem razvoju od strane eminentnih stručnjaka. Počelo je formiranje
brojnih ekoloških organizacija na nacionalnom i meñunarodnom nivou. ,,Na
to je, u prvom redu, uticalo nepovoljno stanje životne sredine izazvano
privrednim rastom, ali i strahovanje od oskudice osnovnih prirodnih resursa
na kojima počiva moderna proizvodnja.’’71
Na konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini, održanoj 1972.
godine u Stokholmu, ukazano je na globalnu problematiku zagañenja životne
sredine. Konferenciji su prisustvovali predstavnici 113 zemalja i 19
meñunarodnih organizacija. Usvojen je dokument poznat kao ,,Stokholmska
deklaracija o čovekovoj sredini’’ (Declaration of the United Nations
Conference on the Human Environment). Rešenje globalnog problema
zagañenja, viñeno je u koordiniranoj meñunarodnoj saradnji. Neka od načela
meñunarodne saradnje u oblasti zaštite i unapreñenja životne sredine,
obuhvaćena ovom Deklaracijom, su:
71
Jovanović-Gavrilović, B., Održiv razvoj – suština koncepta i mogućnost merenja,
Održiv razvoj u SCG: institucionalno prilagoñavanje rešenjima i praksi u EU,
redaktori Miodrag Vujošević i Milorad Filipović, Ekonomski fakultet Beograd,
2006, str. 53.
36
Slika 2.1. Pregled najznačajnijih konferencija i dokumenata o održivom
razvoju
37
- Zaštita i unapreñenje životne sredine predstavlja najvažnije pitanje
koje utiče na dobrobit ljudi i ekonomski razvoj širom sveta. Odnos
prema ovom problemu predstavlja obavezu svih država na svetu.
- U zemljama u razvoju većina ekoloških problema proizilazi iz
njihove nerazvijenosti. Ove zemlje bi trebalo da usmere svoje
kapacitete ka privrednom razvoju, ali uzimajući u obzir potrebu za
očuvanjem i poboljšanjem životne sredine. Razvijene zemlje bi
trebalo da svoje napore usmere ka smanjenju jaza koji postoji
izmeñu razvijenih i nerazvijenih zemalja.
Deklaracijom je usvojeno i 26 principa koji se odnose na usvajanje
odgovorne politike planiranja i upravljanja resursima i kapacitetima Planete.
Prvi princip proklamuje osnovno pravo čoveka na slobodu, jednakost i
adekvatne uslove življenja, ali i odgovornost za zaštitu i unapreñenje životne
sredine za sadašnju i buduće generacije. ,,Od esencijalnog značaja jeste
saradnja svih država putem multilateralnih i bilateralnih sporazuma oko
pitanja vezanih za efektivnu kontrolu, zaštitu, smanjenje i eliminisanje
štetnih efekata po životnu sredinu.’’72 Može se reći da su na ovoj
konferenciji postavljeni temelji kodeksa ponašanja prema životnoj sredini za
nastupajući period.
Na desetogodišnjicu konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj
sredini u Stokholmu, od 10-18. maja 1982. godine, u Najrobiju je održana
druga po redu konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini73. Tada je
upozoreno na to da nekontrolisani industrijski razvoj i eksploatacija
prirodnih resursa ostavljaju velike posledice na životnu sredinu. U
Deklaraciji iz Najrobija istaknuto je da je Konferencija u Stokholmu imala
snažan uticaj na povećanje svesti javnosti o značaju očuvanja čovekove
okoline. U meñuvremenu je učinjen i značajan napredak u oblasti zaštite
životne sredine, nauke, obrazovanja, širenja informacija. Veliki broj zemalja
je prilagodio ekološko zakonodavstvo i u svoje ustave inkorporirao odredbe
koje se odnose na zaštitu životne sredine. Osnovane su mnoge vladine i
nevladine organizacije koje se bave problemima životne sredine, a
zaključeni su i brojni meñunarodni sporazumi o saradnji u oblasti očuvanja i
sprečavanja zagañenja. Deklaracija iz Najrobija potvrñuje principe
ustanovljene u Stokholmu.
72
Declaration of the United Nations Conference on the Human Environment,
http://www.unep.org/Documents.Multilingual/Default.asp?documentid=97&articlei
d=1503
73
Nairobi Declaration, http://www.unep.org/Law/PDF/NairobiDeclaration1982.pdf
38
Meñutim, uprkos pozitivnim tokovima koji su usledili nakon
konferencije u Stokholmu, na globalnom nivou došlo je do akumuliranja
novih problema i izazova u odnosu čoveka prema prirodnoj sredini. Na
konferenciji u Najrobiju istaknuto je da su se ,,tokom poslednje decenije
pojavila nova shvatanja i zapažanja: potreba za upravljanjem i procenom
životne sredine, kompleksnost odnosa prirodne sredine, privrednog razvoja,
rasta populacije i pritiska na životnu sredinu, posebno u urbanim
područjima. Sveobuhvatan i regionalno integrisan pristup upravljanju ovim
relacijama bi mogao da dovede do ekološki prihvatljivog i održivog
društveno-ekonomskog razvoja.’’74 Kako bi se podržale ove aktivnosti,
svaka država bi trebalo da unapredi svoje ekološko zakonodavstvo,
uključujući i konvencije i sporazume i proširi saradnju u oblasti naučnih
istraživanja i upravljanja životnom sredinom. Deklaracijom iz Najrobija se u
članu 8. ističe da bi posebnu pažnju trebalo obratiti na ulogu tehničkih
inovacija, pronalaženje mogućih supstituta prirodnih resursa, reciklažu i
konzervaciju resursa. Važno je uticati na svest javnosti o značaju očuvanja
životne sredine i to kroz širenje informacije i sistem obrazovanje. Od
suštinskog značaja za podizanje nivoa svesti o ovoj problematici jeste
odgovorno individualno ponašanje. Pored ovog, neophodno je i društveno
odgovorno ponašanje preduzeća, uključujući i multinacionalne kompanije,
prilikom donošenja odluka o industrijskoj proizvodnji, upotrebi tehnologije
ili izvozu robe u druge zemlje.
Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (World Commision on
Environment and Development) objavila je 1987. godine izveštaj pod
nazivom „Naša zajednička budućnost’’ (Our Common Future). Ova
komisija je poznatija kao ,,Brundtlandova komisija’’ (Brundtland
Commision). U Izveštaju Brundtland komisije se ukazuje na opasnost od
voñenja tadašnje politike privrednog razvoja ukoliko se ne uzimaju u obzir
mogućnosti Zemlje za obnavljanje resursa. To je značilo pomeranje pažnje
sa privrednog rasta prema pristupu koji, pored ekonomskih, obuhvata i
ekološke i socijalne ciljeve razvoja. U okviru Izveštaja ove Komisije
razmatrani su sledeći globalni problemi: uloga meñunarodne ekonomije u
budućem razvoju i njene implikacije na životnu sredinu; izazovi sa kojima se
svet suočava, a koji se odnose na broj stanovnika Planete; obezbeñenje
sigurnosti i dovoljnosti hrane; zaštita i očuvanje ekosistema; upotreba
energetskih resursa; implikacije daljeg industrijskog rasta i promene u
kvalitetu rasta; integrisanje ekoloških i ekonomskih ciljeva razvoja prilikom
donošenja odluka.
74
Ibid
39
Kako bi se obezbedio put ka održivosti, važnu podršku u tom procesu
obezbeñuju institucionalni okviri. Zbog toga je potrebno izgraditi nove
institucionalne kapacitete i prilagoditi postojeće. Izveštaj Brundtland
komisije predstavljao je i osnovu za narednu konferenciju Ujedinjenih nacija
o životnoj sredini i razvoju.
Godine 1992. održana je konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj
sredini i razvoju u Rio de Žaneiru. Ova konferencija je sa aspekta broja
učesnika i tema za razmatranje predviñenih agendom, bila značajnija od
konferencije u Stokholmu. U prilog njenoj značajnosti govore i podaci da je
Konferenciji prisustvovalo blizu 10.000 zvaničnih predstavnika iz oko 150
zemalja.
Najznačajniji rezultat ove Konferencije bio je usvajanje sledećih
dokumenata: Deklaracije o životnoj sredini i razvoju - Rio deklaracije,
Konvencije o promeni klime, Konvencije o biološkoj raznovrsnosti, Principa
o upravljanju, zaštiti i održivom razvoju svih tipova šuma, kao i Agende 21.
Rio deklaracija se bazira na Stokholmskoj deklaraciji uz uvažavanje novih
trendova ka ostvarenju koncepta održivog razvoja, dok Agenda 21
predstavlja akcioni plan za implementaciju održivog razvoja.
Na ovoj Konferenciji je ukazano da politika zaštite životne sredine
mora biti sastavni deo politike ekonomskog razvoja. Ovakav stav je prisutan
u dokumentima koji su usvojeni na Konferenciji. Tako se u Agendi 21 i Rio
deklaraciji naglašava da bi probleme vezane za zaštitu životne sredine
trebalo sagledavati i rešavati zajedno sa problemima siromaštva, razmene
naučnih i tehnoloških znanja, omogućavanja pristupa informacijama svakom
pojedincu. Oblasti o kojima se diskutovalo i u vezi kojih su donete neke
smernice za dalje upravljanje, odnose se na zaštitu vazduha, šuma, zemljišta,
poljoprivredu i ruralni razvoj, biološku raznovrsnost, vodene resurse,
toksične materije, ali i na ulogu žena u ostvarivanju koncepta održivog
razvoja, dece i mladih, starosedeoca i lokalnog stanovništva. Na
Konferenciji je posebno istaknuta neophodnost saradnje svih zemalja za
ostvarenje postavljenih ciljeva. U oblastima zaštite životne sredine, transfera
tehnologije, meñunarodnog zakonodavstva, održivog razvoja i otvaranja
meñunarodnog tržišta potrebna su partnerstva i koordinirane aktivnosti u
zajedničkim programima različitih zemalja.
,,Meñutim, uprkos impresivnim dostignućima, Rio konferencija nije
uspela da obezbedi dugoročni ugovor o pravednijem svetskom poretku na
koji je pozivala Brundtland konferencija. Kao što je bio slučaj u Stokholmu,
Rio nije uspeo da pomiri suprotstavljene zahteve industrijalizovanih i
40
zemalja u razvoju.’’75 Učesnici Samita se nisu usaglasili oko mnogih pitanja.
Veoma je teško doći do rešenja problema kada izmeñu zemalja postoje
različiti ekonomski interesi.
Generalna skupština UN, na posebnoj sednici o održivom razvoju,
poznatoj kao ,,Drugi Samit o Zemlji’’ ili Rio+5, održana je u Njujorku 1997.
godine. Predmet ove skupštine bio je Izveštaj o implementaciji Agende 21,
kao i napredak različitih država u implementaciji kocepta održivog razvoja.
Naime, mnogi problemi o kojima se razmatralo u Riu, ne samo da nisu
počeli da se rešavaju, već su postali još veći. Na primer76:
- U Riu je potpisana Konvencija o klimatskim promenama kojom su
se države obavezale da učine brojne aktivnosti na prevenciji
opasnosti od globalnog zagañenja. Nakon pet godina, globalna
emisija karbon dioksida je nastavila da raste.
- Konvencijom o biološkoj raznovrsnosti, donetoj na Prvom Svetskom
samitu, je predviñena zaštita ugroženih biljnih i životinjskih vrsta.
Procene su da je pet godina kasnije preko 100.000 vrsta nestalo kao
posledica čovekove aktivnosti.
- Razvijene zemlje su obećale da će obezbediti ,,nove i dodatne’’
resurse kako bi pomogle zaštiti životne sredine i zadovoljenju
osnovnih ljudskih potreba u nerazvijenim zemljama. Umesto toga,
četvrtina ljudske populacije je još siromašnija nego što je bila, još
više ljudi se suočava sa problemom nedostatka pijaće vode,
zagañenost raste, a nastavljena je i destrukcija šuma.
Kratak i usko fokusiran dnevni red je na samom sastanku značajno
proširen, što govori o mnogo većem značaju problematike koja je bila
predmet ovog Samita. Teme o kojima se raspravljalo bile su klimatske
promene, svetska trgovina, globalizacija, zabrinutost za budućnost šuma.
,,Rezultat ovog sastanka jesu dva dokumenta: ,,Izjava o posvećenosti" i
,,Program aktivnosti za dalju implementaciju Agende 21 ".’’77
75
Seyfang, G., Jordan, A., The Johannesburg Summit and Sustainable Development:
How Effective Are Environmental Conferences?, in Olav Schram Stokke and
Oystein B. Thommessen (eds.), Yearbook of International Co-operation on
Environment and Development 2002/2003, London, Earthscan Publications, str. 21.
76
Earth Summit II – Five years after Rio, what next?,
http://www.earthaction.org/earth-summit-ii.html
77
Seyfang, G., Jordan, A., The Johannesburg Summit and Sustainable Development:
How Effective Are Environmental Conferences?, in Olav Schram Stokke and
Oystein B. Thommessen (eds.), Yearbook of International Co-operation on
Environment and Development 2002/2003, London, Earthscan Publications, str. 21.
41
Na Kjoto konferenciji o klimatskim promenama 1997. godine,
razvijene zemlje su se usaglasile oko specifičnog cilja - smanjenja emisije
štetnih gasova. Rezultat ovog sporazuma jeste Kjoto Protokol koji reguliše78:
- Promovisanje energetske efikasnosti u svim sektorima u skladu sa
mogućnostima nacionalnih ekonomija,
- Upotrebu novih i obnovljivih izvora energije,
- Razvoj tehnologija kojima se omogućava kontrola emisije štetnih
gasova,
- Razvoj odžive poljorivrede koja koristi tehnike proizvodnje koje
uvažavaju uticaj na klimatske promene,
- Smanjivanje emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.
SAD su na ovoj Konferenciji zastupale predlog o stabilizaciji emisije
gasova, dok se predlog drugih zemalja odnosio na generalno smanjenje
emisije gasova. Zbog ovako suprotstavljenih stavova načinjen je trade-off.
Krajnji cilj koji je usvojen podrazumeva smanjenje emisije gasova koji
izazivaju efekat staklene bašte za 5,2% ispod nivoa iz 1990. godine u
periodu od 2008-2012. godine. EU je ratifikovala Kjoto Protokol, dok su
SAD, koje su ujedno i najveći proizvoñač štetnih gasova na svetu, to odbile.
Amsterdamskim ugovorom, koji je stupio na snagu 1999. godine,
održivi razvoj je predstavljen kao suštinski zadatak Evropske unije. Ovim
Ugovorom izvršene su neke izmene Ugovora o Evropskoj uniji. Tako,
izvršene su izmene u Članu 2. i Članu 6. u smislu dopune teksta
formulacijama koje sadrže elemente koncepta održivosti. Ovim članovima
predviñeno je da bi EU trebalo da ,,podstiče ekonomski i socijalni razvoj,
visok nivo zaposlenosti i dostizanje balansiranog i održivog razvoja.’’79 Na
taj način je potvrñena uloga koncepta održivog razvoja, kao osnovnog
principa na kome se zasniva funkcionisanje EU.
Siromašto u svetu je nastavilo da se povećava. Do još većeg
siromaštva sigurno je dovelo pogoršanje stanja životne sredine i iscrpljivanje
prirodnih resursa. Pogoršan kvalitet životne sredine dovodi i do narušavanja
zdravstvenog stanja stanovništva, čime su pogoñene upravo najsiromašnije
zemlje. Tako su na Milenijumskom samitu, održanom u Njujorku 2000.
78
Kyoto Protocol to the United Nations Framework Convention on Climate Change,
http://www.kyotoprotocol.com/resource/kpeng.pdf
79
Mahmoudi, S., Protection of the European Environment after the Amsterdam
Treaty, Stockholm Institute for Scandianvian Law 1957-2009., Vol. 39, 2000, str.
123-137.
42
godine, lideri 189 zemalja, uključujući i Srbiju, doneli Milenijumsku
deklaraciju. U ovoj Deklaraciji ukazano je na nužnost donošenja Strategije
za smanjenje siromaštva. ,,Značaj ove Deklaracije ogleda se u utvrñivanju
globalnih normi na kojima bi trebalo da počivaju meñunarodni odnosi u XXI
veku, a koje se odnose na: slobodu, jednakost, solidarnost, toleranciju,
poštovanje prirode i podelu odgovornosti.’’80 Ova Deklaracija sadrži osam
ciljeva razvoja, poznatih kao Milenijumski ciljevi razvoja (Millennium
Development Goals). Ovi ciljevi potvrñeni su od strane svih zemalja članica
Ujedinjenih nacija sporazumom iz Montereja i Planom implementacije iz
Johanesburga iz 2002. godine. Milenijumski ciljevi razvoja uključuju: 1)
preduzimanje aktivnosti u pravcu iskorenjivanja ekstremnog siromaštva i
gladi, 2) pružanje mogućnosti za osnovno obrazovanje svim ljudima, 3)
promovisanje rodne ravnopravnosti i poboljšanje položaja žena, 4)
smanjenje smrtnosti dece, 5) poboljšanje zdravstvene zaštite majki, 6) borbu
protiv teških bolesti (HIV-a, tuberkuloze i drugih bolesti), 7) zaštitu i
unapreñenje životne sredine, kao i 8) razvijanje globalnih partnerskih odnosa
u cilju daljeg razvoja. Glavna preporuka Deklaracije je da sve zemlje usvoje
i implementiraju nacionalne strategije za smanjenje siromaštva kako bi
postavljeni Milenijumski ciljevi razvoja bili postignuti.
Na samitu u Geteborgu, u junu 2001. godine, predstavljena je
Strategija održivog razvoja EU. Glavne pretnje održivom razvoju, koje
predstavljaju izazov za dalji razvoj EU, su: klimatske promene (globalno
zagrevanje), javno zdravlje i bezbednost hrane, siromaštvo, starenje
populacije, gubitak biodiverziteta, porast obima saobraćaja. Ova Strategija
predstavljala je pripremu za predstojeći Samit u Johanesburgu 2002. godine.
Godine 2002. u Johanesburgu je održan Svetski samit o održivom
razvoju (Rio+10). Na ovom Samitu je učestvovalo više od 60.000 ljudi,
aktivista ekoloških organizacija, predstavnika velikih svetskih kompanija i
preko 170 svetskih lidera. Aktivno učešće na ovom Samitu zabeležili su i
predstavnici Srbije. U obraćanju predstavnika srpske delegacije na ovoj
Konferenciji, istaknuto je da Srbija ima sopstveni stav prema neophodnim
aktivnostima za očuvanje životne sredine i resursa, kao i stav prema
odgovornosti za buduće generacije. U tom smislu, država Srbija je pokazala
spremnost da se priključi procesu rešavanja globalnog problema očuvanja
resursa za buduće generacije. Pored usmenog predstavljanja, Srbija se na
ovoj Konferenciji predstavila i dokumentima, posterom dece i esejom u
80
Jovanović, S., Ranñelović-Petrović, M., Jačanje institucionalnih okvira za
sprovoñenje strategije za smanjenje siromaštva na regionalnom nivou, Regionalni
razvoj, Niš, 2009, str. 166.
43
kome je predstavljena vizija održivog razvoja stanovnika naše zemlje. 81
Značajan dokument u ovom predstavljanju bio je i Lokalni akcioni plan
grada Niša.
Značajne teme o kojima se diskutovalo na ovoj Konferenciji bile su o
ulozi kompanija u rešavanju globalnog problema zaštite životne sredina i
implementaciji koncepta održivog razvoja. Ukazano je na to da bi upravo
kompanije trebalo da peuzmu značajniju ulogu u rešavanju problema životne
sredine. Meñutim, istaknuto je na Konferenciji, ovaj cilj je moguće ostvariti
jedino u partnerstvu različitih kompanija, vladinih i nevladinih organizacija i
lokalnih zajednica. Kada je reč o implementaciji koncepta održivog razvoja,
ukazano je na neophodnost izdvajanja značajnih finansijskih sredstava.
Rešenje za obezbeñenje izvora finansiranja je, takoñe, u partnerskim
odnosima.
Neke od aktivnosti, predviñene Deklaracijom iz Johanesburga, za
ostvarenje ciljeva koji se odnose na smanjenje siromaštva, zaštitu
neobnovljivih resursa i obezbeñenje potrebnih sredstava su82:
a) Implementacija aktivnosti u pravcu ostvarenja cilja iz
Milenijumske deklaracije da se do 2015. godine prepolovi broj
ljudi u svetu koji pate od gladi. Cilj je da se ostvari pravo ljudi na
adekvatan životni standard u pogledu ishranjenosti i zdravlja.
b) Razvoj i primena sistema za održivo korišćenje obnovljivih resursa
i integralnu procenu društveno-ekonomskih i ekoloških potencijala.
Poseban akcenat je na aktivnosti vlada, lokalnih vlasti i zajednica
da prate i upravljaju količinom i kvalitetom raspoloživih resursa.
c) Intenziviranje nacionalnih istraživanja u pravcu pronalaženja
ekološki podobnih tehnologija.
d) Promovisanje ulaganja privatnog sektora.
e) Jačanje održivosti poljoprivredne proizvodnje i obezbeñivanje
hrane.
81
Serbia Approaching the Summit on Sustainable Development – Johannesburg
2002, Preliminary Seminar, Ministry for the Protection of Natural Resources and the
Environment, Belgrade, April 26, 2002.
82
Johannesburg Declaration on Sustainable Development, 4 september, 2002,
A/CONF.199/20,
http://www.johannesburgsummit.org/html/documents/documents.html
44
Godine 2012. održaće se konferencija Rio+20, odnosno Konferencija
Ujedinjenih nacija o održivom razvoju u Rio de Žaneiru. Glavne teme ove
Konferencije biće83:
- ,,zelena ekonomija’’ u kontekstu održivog razvoja i iskorenjivanja
siromaštva i
- institucionalni okvir za održivi razvoj.
U današnje vreme prepoznat je značaj koji ima razvoj ,,zelene ekonomije’’ u
kontekstu ostvarenja koncepta održivog razvoja. Siromaštvo, kao globalni
problem, svakako zaslužuje mnogo veću pažnju. U prilog ovome jesu
prognoze o povećanju broja stanovnika Planete i suočavanje sa sve većim
brojem siromašnih. Za ubrzanje napretka ka održivom razvoju potrebni su
novi institucionalni okviri. Glavne poruke u dokumentima koji su nastali u
okviru pripremnih aktivnosti za predstojeću Konferenciju su:
1) sve zemlje bi trebalo da prilagode sopstvenu nacionalnu politiku i
programe u skladu sa ,,zelenom ekonomijom’’ u kontekstu održivog razvoja
i smanjenja siromaštva;
2) neophodno je usvojiti ili prilagoditi nacionalne razvojne strategije
uvažavajući koncept ,,zelene ekonomije’’;
3) unapreñenje rada institucija je od presudnog značaja za voñenje
politike ,,zelene ekonomije’’;
4) razvoj orjentisan prema ,,zelenoj ekonomiji’’ u kontekstu
održivog razvoja i iskorenjivanja siromaštva zavisi od strukturnih promena u
institucijama vlasti;
5) za kreiranje institucionalnog okvira za implementaciju koncepta
održivog razvoja potrebna je bolja koordinacija i saradnja svih raspoloživih
resursa.
Polazno stanovište ove Konferencije biće da su u dosadašnjem razvoju
koncepta održivog razvoja ojačane sve tri njegove komponente, kako
pojedinačno tako i u meñusobnoj povezanosti. Održivi razvoj i dalje
predstavlja jedan od osnovnih ciljeva meñunarodne zajednice još od
Konferencije Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju, održane u Rio
de Žaneiru 1992. godine.
83
Objective and themes of the United Nations Conference on Sustainable
Development, Report of the Secretary General, http://www.uncsd2012.org/rio20/
45
2. Komponente koncepta održivog razvoja
Koncept održivog razvoja uglavnom se predstavlja jednostavnim

modelom koji čine tri stuba: ekonomski, ekološki i socijalni. Ovaj model se
često naziva ,, model tri stuba’’ ili ,,model tri kruga’’ i predstavljen je na
Slici 2.2.
Slika 2.2. Tri osnovna stuba koncepta održivog razvoja
Ekonomski stub koncepta održivog razvoja označava težnju da se uz

efikasnu upotrebu prirodnih resursa obezbedi blagostanje ljudi. Ovu
dimenziju održivosti moguće je meriti rastom GDP-a per capita, razvojem
ekonomske strukture, nivoom i strukturom potrošnje, proizvodnje, trgovine
itd.
Drugi, socijalni stub ili komponenta koncepta održivog razvoja
predstavlja zahtev da socijalne usluge budu dostupnije ljudima. Tako, ovaj
stub obuhvata nekoliko različitih dimenzija: pružanje obrazovnih usluga,
pristup zdravstvenim uslugama, ravnopravnost meñu ljudima, poštovanje
različitosti, obezbeñenje prihvtljivog životnog standarda i zaposlenosti i dr.
Drugim rečima, socijalna komponenta održivosti podrazumeva upravljanje
ljudskim resursima na održiv način. Neki od parametara za sagledavanje
socijalne održivosti su stopa nezaposlenosti, stopa pismenosti, broj lekara i
dr.
Veoma važna, ekološka komponenta ili stub održivog razvoja,
podrazumeva konzervaciju i očuvanje fizičke i biološke baze ekosistema.
Ključni pokazatelji stanja i promena u okviru ove komponente odnose se na
46
emisiju štetnih gasova, kvalitet prirodnih resursa, broj zaštićenih područja,
bogatstvo flore i faune, uticaj poljoprivrede na prirodnu sredinu i dr. Eološka
komponenta koncepta održivog razvoja predstavlja platformu za kreiranje
ekološke politike.
Za ostvarenje ciljeva održivog razvoja potrebna je meñusobna
povezanost i komplementarnost sva tri stuba održivog razvoja. Takoñe,
važno je poštovati pravilo da sva tri stuba imaju podjednak doprinos
ostvarenju koncepta održivog razvoja. U voñenju politike razvoja ni jedan
stub ne bi trebalo posmatrati odvojeno od ostalih. Odnosno, politikom koja
uvažava meñusobnu interakciju i komplementarni razvoj ova tri stuba
moguće je obezbediti: unutargeneracijsku jednakost, meñugeneracijsku
jednakost, neutralizaciju negativnih ekoloških efekata i dr.
Meñutim, ovako predstavljene komponente održivosti podrazumevaju
da se svakoj daje podjednak značaj. Kada bi se svaki stub posmatrao
odvojeno, iz različite perspektive, sigurno da bi neki dobio veću važnost ili
prioritet u odnosu na ostale.84 Ukoliko bi sve tri komponente bile
ravnopravne, to bi značilo da postoji trade-off izmeñu njih i da jedan oblik
kapitala može da se zamenjuje drugim (prirodni kapital moguće je zameniti
ljudski stvorenim kapitalom). U stvarnosti, na mnogim konferencijama ili u
politici razvoja različitih zemalja, nekoj od tri komponente se daje
odgovarajuća prednost.
Jedan od pristupa u prikazivanju odnosa izmeñu društva, ekonomije i
životne sredine, odnosno komponenti održivog razvoja, je uz pomoć tri
koncentrična kruga. Ekonomska komponenta se nalazi unutar socijalne
(,,ugnežñena ekonomija’’), a onda obadve unutar ekološke komponente
(Slika 2.3).85 U ovakvom prikazu koncepta održivog razvoja, ekonomska
komponenta zavisi od ostale dve komponente. Odnosno, razvoj privrede
zavisi od razvoja društva i životne sredine. Iz ovakvog modela moguće je
izvesti zaključak da je komponenta koja se odnosi na životnu sredinu
najvažniji element koncepta održivosti. Meñutim, sve tri komponente trebalo
bi posmatrati u meñusobnoj interakciji i zavisnosti.
84
Giddings, B., Hopwood, B., O’Brien, G., Environment, Economy and Society:
Fitting them Together into Sustainable Development, Sustainable Development,
No.10, 2002, str. 189.,
http://download.clib.psu.ac.th/datawebclib/e_resource/trial_database/WileyInterScie
nceCD/pdf/SD/SD_4.pdf
85
Giddings, B., Hopwood, B., O’Brien, G., Environment, Economy and Society:
No.10, 2002, str. 191-192.
47
Slika 2.3. Koncept održivog razvoja – model tri koncentrična kruga
Izvor: Giddings, B., Hopwood, B., O’Brien, G., Environment, Economy and Society:
No.10, 2002, str. 192.
,,Upravljanje životnom sredinom se u suštini bavi distribucijom moći

u donošenju odluka. To je usko povezano sa pitanjem prava na životnu
sredinu i distribucije životne sredine. Raspodela moći je od fundamentalnog
značaja za obezbeñenje ravnoteže u ostvarivanju prava sadašnje i budućih
generacija.’’86 Kako bi se omogućila ovo distribucija prava na životnu
sredinu, neophodna je institucionalna podrška. Tako su Komisija
Ujedinjenih nacija za održivi razvoj (UN Commission for Sustainable
Development), a zatim i Svetska banka (World Bank) i Organizacija za
ekonomsku saradnju i razvoj (Organisation for Economic Co-operation and
Development - OECD) prepoznali i uveli institucionalnu održivost kao
četvrtu dimenziju koncepta održivog razvoja87.
Joachim H. Spangenberg88 je kreirao model pod nazivom prizma
održivosti koji sadrži četiri dimenzije koncepta održivog razvoja. Tako, od
86
Sustainable development: Theories and Principles for Sustainable Development,
http://www.scotland.gov.uk/Publications/2006/05/23091323/4
87
Prema: Kelly, C., Origins of Sustainability, Report for Task 1.1 – Appraisal of
Sustainable Project,
http://www.its.leeds.ac.uk/projects/sustainability/resources/Origins%20of%20Sustai
nability.doc
88
Spangenberg, J.H., Environmental space and the prism of sustainability:
frameworks for indicators measuring sustainable development, Ecological
Indicators, No. 2, 2002, p. 295-309, http://www.china-
sds.org/kcxfzbg/addinfomanage/lwwk/data/kcx27.pdf
48
1995. godine formalno je uvedena institucionalna dimenzija kao četvrti stub
koncepta održivog razvoja. Prizma održivosti prikazuje komponente
održivosti, ali i njihove meñusobne veze (Slika 2.4.).
Slika 2.4. Prizma održivosti – četiri elementa koncepta održivog razvoja
Izvor: Spangenberg, J.H., Environmental space and the prism of sustainability:

Indicators, No. 2, 2002, str. 295., http://www.china-
Institucionalna dimenzija održivosti se bavi problemima i

mogućnostima upravljanja socijalnim kapitalom na održivi način. Neki od
pokazatelja napretka u institucionalnom prilagoñavanju održivom razvoju
jesu: razvoj nauke i tehnologije, dostignuti nivo javne svesti, pristup
informacijama, stepen pripremljenosti za prirodne katastrofe i dr.
Značaj institucionalne dimenzije održivog razvoja dodatno je
apostrofiran u agendi za predstojeći Svetski samit III u Rio de Žaneiru 2012.
godine. Jedna od tema Konferencije, pored pitanja ,,zelene ekonomije’’, je
upravo vezana za uspostavljanje institucionalnog okvira za ostvarenje
koncepta održivog razvoja.
Svi predstavljeni dijagrami, odnosno modeli predstavljanja
komponenti koncepta održivog razvoja, prezentuju različite elemente
održivosti na drugačiji način. Meñutim, svi oni predstavljaju održivi razvoj
kao holistički koncept u kome je svaki element važan u tom procesu, ali u
odreñenim okolnostima se nekom od njih pridaje nešto manji ili veći značaj.
49
3. Definisanje i osnovne karakteristike koncepta održivog razvoja
U literaturi se može naći veliki broj različitih definicija, značenja i

interpretacija koncepta održivog razvoja. Upotreba ovog termina postala je
uobičajena kada je porasla svest ljudi o postojanju globalnih problema
vezanih za životnu sredinu. Meñutim, ne postoji definicija koncepta
održivog razvoja koja je opšte prihvaćena.
Najjednostavije rečeno, održivi razvoj predstavlja razvojni put koji
osigurava da blagostanje per capita ne opada u dužem vremenskom periodu.
Iz ovoga proizilazi da bi koncept održivog razvoja trebalo prihvatiti kao
proces u kome se odvijaju stalne promene u odnosima izmeñu društvenih,
ekonomskih i prirodnih sistema i procesa. Taj proces je dugoročan i zahteva
pažljivo voñenu i postepenu politiku razvoja jer su i izazovi na globalnom
nivou sa kojima se čovečanstvo suočava veoma kompleksni. Neki od
izazova na putu ostvarivanja održivog razvoja jesu: formiranje nove
ekološke svesti, povećanje odgovornosti (ljudi, korporacija, državne uprave),
veće uključivanje nauke u rešavanju aktuelnih problema zaštite životne
sredine.
Suštinu koncepta održivog razvoja čini etički princip, odnosno briga o
nasleñu. To podrazumeva da kvalitet života budućih generacija ne sme da
bude lošiji od kvaliteta života koji ima današnja generacija. Ovu ideju
najviše promoviše definicija održivog razvoja koju je formulisala Svetska
komisija za životnu sredinu i razvoj na Brundtland konferenciji 1987.
godine. Na ovoj konferenciji, održivi razvoj je definisan kao: ,,razvoj koji
zadovoljava potrebe sadašnje generacije bez ugrožavanja mogućnosti
budućih generacija da zadovolje svoje potrebe"89.
Postoji nekoliko karakteristika koncepta održivog razvoja koji
proizilaze iz ove definicije. Najvažnije su90:
- Jednakost. Definicija održivog razvoja jasno ističe pitanje
jednakosti. Briga za buduće generacije i zahtev za najmanje
podjednakim kvalitetom života današnje i budućih generacija
eksplicitno naglašavaju ovu karakteristiku održivosti.
89
Our Common Future, World Commission on Environment and Development,
Oxford University Press, Oxford, 1987, str. 43.
90
str. 269.
50
- Etičnost. Potrebe sadašnje generacije se ne smeju zadovoljavati na
štetu potreba (dobrobiti) budućih generacija. Ova karakteristika
održivog razvoja poznata je kao meñugeneracijska pravičnost.
- Efikasnost. Ekonomska efikasnost je jedan od ključnih uslova za
optimalno korišćenje prirodnih resursa.
Meñutim, bez obzira na to što je definicija sa Brundtland konferencije,
po mnogim shvatanjima, prihvaćena kao standardna definicija održivog
razvoja, postoje brojne kritike koje se uglavnom odnose na njenu nedovoljnu
preciznost. Kako bi definicija održivog razvoja bila potpunija i preciznija,
trebalo bi da uzme u obzir razmatranje brojnih pitanja o kojima je u
prethodnom izlaganju bilo reči. Neka od mogućih pojašnjenja koja bi
doprinela preciznosti ove definisije su: pojašnjenje kriterijuma za definisanje
ljudskih potreba sadašnje i budućih generacija; pojašnjenja vezana za
definisanje nasleña za buduće generacije; pojašnjenja vezana za dilemu o
postojanju granica prirodnih resursa; pojašnjenja koja se odnose na obim
prihvatljive supstitucije ili komplementarnosti prirodnog i ljudski stvorenog
kapitala; pojašnjenja o ulozi tehničkih dostignuća u ublažavanju problema
oskudice resursa.
Definicija održivog razvoja, prema Meñunarodnom Institutu za
održivi razvoj (International Institute for Sustainable Development),
zasnovana je na Brundtland definiciji uz dodatak da ,,suštinu koncepta
održivog razvoja čini ideja kako unutargeneracijska i meñugeneracijska
jednakost utiču na oblikovanje ili promene nacionalne ekonomije i
globalnog razvoja.’’91 U odnosu na tradicionalno pitanje alokacije resura,
novinu predstavlja rastući interes za pitanja jednakosti i distribucije resursa.
Osnovno u ovom konceptu jeste zabrinutost za uticaj ekonomskih odluka na
ekološki i socijalni razvoj. Izazov ovako definisanog koncepta održivog
razvoja upravo predstavlja anticipiranje promena na nacionalnom i
globalnom nivou.
Prema Departmanu UN za ekonomska i socijalna pitanja (UN
Department of Economic and Social Affairs) ,,dostizanje održivog razvoja
zahteva integraciju ekonomske, ekološke i socijalne komponente na svim
nivoima.’’92 Ovo je moguće ostvariti uz pomoć partnerstava u realizaciji
aktivnosti na različitim nivoima. Globalne akcije odnose se na rešavanje
problema vezanih za ključna pitanja održivog razvoja: ekonomiju, društvo,
upravljanje prirodnim resursima, implementaciju koncepta.
91
International Institute for Sustainable Development, www.iisd.org
92
UN Department of Economic and Social Affairs, Division for Sustainable
Development, http://www.un.org/esa/dsd/
51
Svetski poslovni savet za održivi razvoj (World Business Council for
Sustainable Development) definiše održivi razvoj na klasičan način: "održivi
razvoj predstavlja formu napretka koji zadovoljava potrebe sadašnjosti bez
ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe’’.
Meñutim, Svetski poslovni savet za održivi razvoj prepoznaje da ova
definicija održivosti izražava samo ideju, dok je u praksi veoma teško to
ostvariti, dokazati i saopštiti javnosti. Održivi razvoj je holistički koncept,
strategija koja zahteva integraciju ekonomskog rasta, socijalne jednakosti i
upravljanja životnom sredinom.
Definicija održivog razvoja jedne od uticajnih organizacija, kao što je
Londonska komisija za održivi razvoj (London Sustainable Development
Commission), glasi: ,,održivi razvoj je dinamičan proces koji omogućava
svim ljudima da realizuju svoje potencijale i poboljšaju kvalitet života na
način koji istovremeno štiti i unapreñuje Zemljine sisteme za podršku
življenju."93 Fokusiranje koncepta održivog razvoja na poboljšanje kvaliteta
života postaje sve šire prihvaćeno od strane vlada, kompanija, organizacija.
Iz ove definicije proizilazi da je ostvarenje održivog razvoja jedini način da
se postigne bolji kvalitet života za svakog pojedinca.
Na osnovu prethodno predstavljenih definicija održivog razvoja, može
se zaključiti da nije moguće precizno definisati njegovo značenje. Sve
definicije bi trebalo posmatrati u meñusobnoj komplementarnosti, a nikako
kao meñusobno isključive. Uostalom, u jednoj definiciji se ne može
očekivati da obuhvati sve determinante nekog procesa.
3.1. Koncept meñugeneracijske i unutargeneracijske jednakosti
Osnovu koncepta održivosti čini briga o budućim generacijama i

upotrebi neobnovljivih resursa u proizvodnji. Prema definiciji održivog
razvoja iz Brundtland izveštaja, to znači da bi buduće generacije trebalo da
imaju najmanje isto bogatstvo kao sadašnja generacija. Otuda proizilazi da je
etičnost veoma važan princip koncepta održivog razvoja. Prilikom donošenja
odluka o sadašnjoj potrošnji, trebalo bi uzeti u obzir dobrobit budućih
generacija. Današnja generacija nema moralno pravo da uskrati mogućnosti,
koje mogu da pruže prirodni resursi, budućim generacijama. Potrebe
današnje generacije bi trebalo zadovoljavati na način koji ne ostavlja
negativne posledice za zadovoljenje potreba budućih generacija, što je u
skladu sa definicijom održivosti iz Brundtland izveštaja. Meñutim, kada ne
93
London Sustainable Development Commission,
http://www.lsx.org.uk/whysus/what%20does%20it%20mean_page2760.aspx
52
bi postojala zabrinutost za kvalitet života budućih generacija, tada upotreba
neobnovljivih resursa ne bi bila predmet pažnje prilikom donošenja odluka.
Briga o budućim generacijama se može manifestovati na različite
načine. Na primer, kada je u pitanju upotreba neobnovljivih resursa u
proizvodnji, posmatrano sa aspekta meñugeneracijske jednakosti, stav o
konstantnoj potrošnji resursa nije prihvatljiv.
Jednakost meñu generacijama znači da bi trebalo za svaku generaciju
da postoji prihvatljiv nivo prihoda i kvaliteta životne sredine. Izmeñu
jednakosti meñu generacijama i ekonomske efikasnosti u korišćenju resursa
neminovno mora da postoji pogodba ili trade-off. Ukoliko se u današnjosti
prevaziñu granice proizvodnih mogućnosti, bez obzira na ekonomsku
efikasnost, to bi značilo smanjenje proizvodnih mogućnosti i niži društveni
bruto proizvod budućih generacija.
U literaturi postoje i drugačija mišljenja. Naime, ,,veća potrošnja
sadašnje generacije može da omogući meñugeneracijsku jednakost. Ova
tvrdnja je potkrepljena idejom da, iako će današnja generacija ostaviti
narednoj manje prirodnih resursa, omogućiće im viši nivo tehnologije i
kapitala.’’94
Ukoliko se posmatra unutargeneracijska jednakost, to bi značilo da
svi ljudi imaju jednak pristup resursima i mogućnostima, kao i da su svi
članovi ljudske zajednice odgovorni za životnu sredinu i njenu degradaciju.
Opšte je prihvaćeno da jednakost podrazumeva obezbeñenje pravednosti u
distribuciji dohotka, ali i gubitaka, kao i pravo svakog pojedinca na
prihvatljiv kvalitet i standard življenja.
Kada se govori o unutargeneracijskoj ravnopravnosti, može se reći da
je nejednakost meñu ljudima, u pogledu uživanja kvaliteta životne sredine,
prisutna u današnje vreme. Siromašni su suočeni sa mnogo više ekoloških
problema nego bogati. Bogati ljudi mogu sebi da priušte život u nezagañenoj
sredini jer imaju mogućnost izbora. Zatim, zaposleni u pojedinim
delatnostima izloženi su mnogo većem zdravstvenom riziku od ostalih. U
opasnim, prljavim i teškim industrijama uglavnom su zaposleni siromašniji,
migranti ili niže obrazovani.
Očuvanje prirodnog bogatstva na način da buduće generacije mogu
da zadovolje svoje potrebe na najmanjem nivou kao današnja generacija,
94
Neil, K., Resource Scarcity and Economic Growth, Cross-Sections: The Bruce
Hall Academic Journal, The Australian National University, 2005, str. 65-66.,
Pezzey, J., prema: Sustainable development concepts: An economic analysis, World
Bank environment paper, No. 2, World Bank, Washington D.C., 1992, str.13.
53
moguće je posmatrati kroz koncepte ,,jake’’ i ,,slabe’’ održivosti. Prema
konceptu ,,slabe’’ održivosti, prirodni resursi omogućavaju budućim
generacijama isti nivo blagostanja koji ima današnja generacija. Neminovni
gubitak prirodnih resursa i degradacija životne sredine mogu se nadoknadtiti
alternativnim izvorima za stvaranje blagostanja. U slučaju ,,jake’’ održivosti,
gubitak prirodnih resursa se ne može neograničeno supstituisati
alternativnim izvorima bogatstva. ,,Bez obzira koliko dodatnih izvora
bogatstva može biti na raspolaganju, buduće generacije ne bi trebalo da
naslede degradiranu životnu sredinu.’’95
3.2. Koncept ,,jake’’ i ,,slabe’’ održivosti
Koncept održivog razvoja je moguće analizirati sa aspekta uslova

potrebnih za njegovo ostvarenje. Jedan od osnovnih uslova za ostvarenje
održivog razvoja jeste da blagostanje ljudi ne opada tokom vremena. Ovaj
uslov može biti predstavljen kao pravilo konstantnog kapitala96. Ključno
pitanje za implementaciju ovog pravila jeste obim u kome različiti oblici
kapitala meñusobno mogu biti supstituti. Postoje različita shvatanja oko
mogućnosti supstitucije kapitala. Tako, postoje ,,jače’’ i ,,slabije’’ forme
koncepta održivog razvoja, odnosno koncepti ,,jake’’ i ,,slabe’’ održivosti.
Osnovna pretpostavka jeste da ukupna količina kapitala, odnosno zbir
prirodnog i ljudski stvorenog, ne opada tokom vremena. Zatim, pretpostavka
je da su svi oblici kapitala meñusobno zamenljivi, odnosno ,,postoji izvestan
stepen supstitucije izmeñu različitih oblika kapitala.’’97 Na nivou postojećeg
stoka kapitala, porast stanovništva dovodi do smanjenja blagostanja per
capita, ali tehnološki progres predstavlja rešenje za moguće povećanje
blagostanja ljudi.
Koncept, poznat kao ,,slaba održivost’’, podrazumeva da smanjenje
bilo kog oblika kapitala može biti kompenzovano ulaganjem u neki drugi
oblik kapitala. Za ostvarenje održivog razvoja pri ovakvom konceptu, ne
postoji velika bojazan zbog iscrpljivanja resursa.
95
Beder, S., Costing the Earth: Equity, Sustainable Development and
Environmental Economics, New Zealand Journal of Environmental Law, 4, 2000,
str. 230.
96
Pearce, D.W., Atkinson, G., The concept of sustainable development: An
evaluation of its usefulness ten years after Brundtland, Swiss Journal of Economics
and Statistics (SJES), Vol. 134, Issue III, 1998, str. 253.
97
Pešić, R.V., Ekonomija prirodnih resursa i životne sredine, Poljoprivredni fakultet
Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2002, str. 18.
54
Jedan od pristupa koji podržava koncept ,,slabe’’ održivosti jeste
Hartwick-Solow-ov98. U ovom pristupu dominira neoklasično sagledavanja
prirodnih resursa na način da su prirodni i ljudski stvoren kapital supstituti.
Za postizanje održivog razvoja neophodno je samo održavanje konstantnih
zaliha kapitala bez obzira na strukturu tih zaliha. Zbog toga se za Hartwick-
Solow-ov kriterijum održivosti kaže da je to ,,slab’’ kriterijum održivosti.99
Hatwick-Solow-ov koncept održivosti moguće je prikazati na primeru
strateškog opredeljenja privrednog razvoja pojedinih država. Tako, zemlje
izvoznice nafte, svoj privredni razvoj baziraju isključivo na iscrpljivanju
odreñene vrste prirodnih resursa. Meñutim, u tom slučaju održivi razvoj nije
obezbeñen. Prema Hartwick-Solow-ovom pristupu održivosti, rešenje
budućeg razvoja ovih zemalja jeste u tome da se renta dobijena od
ekstrakcije prirodnih resursa reinvestira u druge forme kapitala kako bi se
strateško opredeljenje privrednog razvoja usmerilo u novom pravcu (npr.
razvoj turizma).
Nasuprot ovom shvatanju održivosti, postoje stanovišta da
neograničena supstitucija stoka prirodnih resursa ljudski stvorenim
kapitalom ne može da obezbedi održivi razvoj. Ovo stanovište proizilazi iz
dileme da li ljudski stvoren kapital može da bude supstitut za sve prirodne
resurse. U konceptu ,,jake’’ održivosti, koji je u velikoj meri restriktivan,
prepoznati su tipovi prirodnog kapitala za koje je supstitucija prirodnog
ljudski stvorenim kapitalom neprihvatljiva. Tako, uvodi se pojam ,,kritičnog
prirodnog kapitala’’100 koji mora biti sačuvan i čije smanjenje ne može biti
kompenzovano stvaranjem drugih oblika kapitala. Za mnoge prirodne
resurse i uslove ne postoje supstituti. Najjednostavniji primeri jesu ozonski
omotač za koji nema supstituta i voda, kao resurs za koji ne postoje zamene.
Meñutim, ozonski omotač je moguće obnoviti, ali je za to potrebno da proñu
vekovi. Drugi primer jesu ireverzibilni procesi u ekosistemu. Neograničena
supstitucija prirodnog ljudski stvorenim kapitalom može da dovede do
nepopravljive štete za prirodnu sredinu. Na taj način je moguća degradacija
prirodne sredine koja predstavlja nepopravljivi gubitak sistema koji
omogućava život ljudima. U ovoj situaciji, mogućnosti budućih generacija
da koriste prirodne resurse su značajno smanjene i na taj način se ne
obezbeñuje meñugeneracijska jednakost. ,,Prema drugom tumačenju ,,jake’’
98
99
str. 272.
100
Harris, J. M., Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, Datastatus,
Beograd, 2009, str. 169.
55
održivosti, ako se istroši specifičan resurs (na primer, fosilna goriva), on se
mora zameniti kapitalom koji ima sličnu funkciju (na primer, postrojenja
solarne energije koja proizvode hidrogensko gorivo).’’101
Za obezbeñenje prihvatljivog nivoa blagostanja za buduće generacije,
rešenje je u ,,konzervaciji’’ prirodnih resursa. Zbog toga su potrebni ,,jaki’’
uslovi održivog razvoja. Zagovornici ,,jake’’ održivosti postavljaju dodatni
uslov da stok prirodnog kapitala ne bi trebalo da opada. Prirodni kapital je
neophodno očuvati, dok drugi oblici kapitala mogu da se smanjuju. Pored
toga, stav pristalica ,,jake’’ održivosti jeste da bi ekološke eksternalije
trebalo u većoj meri sagledati, a naročito neutralizaciju ekoloških efekata
kako bi se stok prirodnih resursa održao konstantnim.
Prema ovom konceptu, prirodni kapital i ljudski stvoren kapital se ne
mogu neograničeno smatrati supstitutima. Zapravo, mnogo realnije
sagledavanje ovih vrsta kapitala jeste sa aspekta komplementarnog odnosa.
Za razvoj su potrebni i jedan i drugi kapital. Ekonomski sektor ne može da
funkcioniše bez prirodnog kapitala. Zbog toga, prirodni kapital može da se
posmatra kao ograničavajući faktor u budućnosti i veoma važan za održivi
razvoj. Prema zagovornicima ,,jake’’ održivosti, da bi se omogućio održivi
razvoj potrebno je ispuniti uslov da stepen eksploatacije obnovljivih resursa
ne prelazi stepen njihove regeneracije.102
Kritike koncepta ,,slabe’’ održivosti fokusirane su uglavnom na
pretpostavku vezanu za mogućnost supstitucije kapitala jer prirodni i ljudski
stvoreni kapital ne mogu da budu perfektni supstituti. U tom slučaju
,,koncept meñugeneracijske jednakosti nije kompatibilan sa konceptom
,,slabe’’ održivosti.’’103
3.3. Stabilnost kao karakteristika održivog sistema
Jedna od karakteristika brojnih definicija koncepta održivog razvoja

jeste stabilnost sistema, odnosno sposobnost sistema da se održi u dugom
vremenskom periodu. Stabilnost sistema podrazumeva njegovu osobinu da
nakon poremećaja ili iznenadnih kriznih situacija može da se vrati u stabilno
stanje ili uravnoteženost. ,,To znači da se vrednosti varijabli vraćaju u stanje
101
Ibid, str. 169.
102
Hussen, A., Principles of Environmental Economics, Routledge, New York,
2004, str. 277.
103
Beder, S., Costing the Earth: Equity, Sustainable Development and
Environmental Economics, New Zealand Journal of Environmental Law, 4, 2000,
str. 231.
56
ravnoteže nakon nekog poremećaja.’’ 104 Prema tome, održiv je onaj sistem
koji ima sposobnost elastičnosti i uravnoteženja.
Meñutim, u objašnjenju ove karakteristike održivog sistema, potrebno
je definisati ,,dovoljno dug vremenski period’’ u okviru kog sistem može da
pretrpi neki poremećaj i vrati se u stanje ravnoteže. Postoje različita
shvatanja i definisanja dužine vremenskog perioda u kome se obezbeñuje
održivost razvoja105:
- Prema nekim autorima stanje sistema je održivo ako je moguće da
se neograničeno reprodukuje.
- Postoje razmatranja održivog sistema u okviru perioda od nekoliko
stotina godina.
- Sistem održivosti je moguće posmatrati na način da je neka
relevantna veličina ostavljena narednom periodu najmanje u isto
onoliko dobrom stanju kao što je bila u početnom periodu.
Zaključak do kog se dolazi jeste da prilikom definisanja održivog
sistema ne postoji konačni vremenski period, odnosno, vremenski horizont je
neograničeno dug.
Naime, održivost se odnosi na sposobnosti odreñenih varijabli da ne
opadaju vremenom. Veličine značajnih varijabli mogu da opadaju na
različite načine ili iz različitih razloga. Pad neke varijable može da nastane
usled uticaja endogenih faktora, na primer, pad prinosa žitarica usled pada
fertiliteta zemljišta. Ili, opadanje odreñene varijable može da nastane kao
posledica egzogenog šoka. Na primer, prema Conway-u106, kao rezultat
ekološkog stresa ili ekološkog šoka, prinosi iz poljoprivrede mogu da budu
depresirani. Za takav sistem se kaže da ima nedostatak elastičnosti.
Ekonomski rast, koji se oslanja uglavnom na prirodne resurse, ne
može beskonačno da se održava, odnosno da bude pozitivan, što je prikazano
na Slici 2.5. Tranzicija ka održivom razvoju podrazumeva dostizanje
stabilnog stanja, odnosno stabilizaciju rasta populacije, smanjenje
siromaštva, dovoljnu proizvodnju hrane i održavanje prirodnih sistema koji
104
Ayres, R.U., Jeroen C. J. M. van den Bergh, Gowdy, J.M., Viewpoint: Weak
Versus Strong Sustainability, Tinbergen Institute Discussion Papers 98-103/3,
Tinbergen Institute, 1998, str. 8, prema Common, M., Perrings, C., Towards an
ecological economics of sustainability, Ecological Economics, Vol. 6, 1992, str. 7-
34.
105
106
Conway, G.R., Agroecosystem Analysis, Agricultural Administration, No 20,
1985, str. 31-55.
57
podržavaju ljudski život. Za dostizanje stabilnog stanja, potrebna su ulaganja
u alternativne izvore energije, zaštitu životne sredine, obrazovanje ljudi.
Slika 2.5. Ekonomski rast koji dostiže stabilno stanje
Izvor: Harris, J. M., Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, Datastatus,

Ukoliko se učini osvrt na koncept ,,granica rasta’’, sistem u tranziciji

ka održivom razvoju prolazi period prilagoñavanja i dolazi u fazu ravnoteže.
Takoñe, Herman Daly, pristalica koncepta ,,jake’’ održivosti, govori o
stabilnosti kao optimalnom nivou populacije i ekonomske aktivnosti. U
ovakvom sistemu, aktivnosti koje ne podrazumevaju trošenje resursa i ne
ugrožavaju prirodnu sredinu, mogu neograničeno da rastu. Prema konceptu
održivog razvoja, ,,ekonomski razvoj bi trebalo sve više da se usmerava ka
tim vrstama inherentno ,,održivih’’ aktivnosti.’’107
4. Principi održivog razvoja
Održivi razvoj, kao kompleksan koncept, trebalo bi da se zasniva na

principima koji bi istovremeno bili zajednički za više oblasti - ekološku,
socijalnu i ekonomsku. Baziranje održivog razvoja na sveobuhvatnim
principima značilo bi da se istovremeno mogu dati odgovori na više pitanja.
Tako, neke od problematika koje bi trebalo da predstavljaju osnovu za
definisanje principa održivog razvoja odnose se na:
107
Harris, J. M., Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, Datastatus,
58
- Obezbeñenje pravednog distribuiranja koristi i troškova
ekonomskog, ekološkog i socijalnog razvoja;
- Poboljšanje kvaliteta života, ali bez produbljivanja jaza izmeñu
siromašnih i bogatih;
- Omogućavanje participacije i jednakog pristupa prilikom donošenja
odluka;
- Postojanje odgovornosti donosioci odluka ili kreatora politika za
efekte svojih odluka;
- Uvažavanje mogućnosti ekosistema da podrži sve veći broj ljudi i
ekonomskih aktivnosti.
Postoji veliki broj proklamovanih pricipa održivog razvoja. Neki od
njih proističu iz zvaničnih dokumenata svetskih konferencija, literature iz
oblasti zaštite životne sredine, socijalnog i privrednog razvoja, ili principa na
kojima se zasniva budući razvoj ljudskog društva. Tako, u ovom radu dat je
prikaz tri grupe principa održivog razvoja:
1) Prva grupa principa proizilazi iz same definicije održivosti,
odnosno njenog dela koji ukazuje na nužnost ravnopravnosti ili
jednakosti izmeñu generacija;
2) Druga grupa principa predstavlja opšte principe održivog
razvoja, proizašle iz deklaracija najvažnijih svetskih
konferencija o održivom razvoju;
3) Treću grupu principa čine principi izvedeni iz opštih principa
razvoja ljudskog društva u 21. veku, utvrñenih Milenijumskom
deklaracijom.
S obzirom na to da je u osnovi definicije održivog razvoja
ravnopravnost ili jednakost, odnosno omogućavanje budućim generacijama
jednako pravo na životnu sredinu koju današnja generacija ima, svakako je
bitno osvrnuti se na principe ravnopravnosti ili jednakosti. Bez obzira na to
što ne postoje jasne etičke vrednosti ili smernice kojima bi se ukazalo na
prioritete u razvoju ljudskog društva, moguće je identifikovati ključne
vrednosti ili principe razvoja. Tako, Haughton108 (1999) navodi pet
najvažnijih principa jednakosti:
• Sagledavanje potreba budućih generacija (meñugeneracijska
jednakost);
108
Haughton, H., Environmental Justice and the Sustainable City, Journal of
Planning Education and Research, 1999, Vo. 18, No. 3, str. 240.
59
• Socijalna pravda (unutargeneracijska jednakost);
• Prekogranična odgovornost (geografska jednakost);
• Proceduralna pravičnost (svi ljudi su otvoreni i pošteni) i
• Jednakost meñu vrstama (značaj biodiverziteta).
Put ka održivom razvoju se zasniva na principima koji predstavljaju
zahtev da se sagledavaju budući dogañaji, odnosno potrebe budućih
generacija, poštuje socijalna jednakost (uvažvanje različitih klasa, polova ili
rasa), omogući svim ljudima da učestvuju u oblikovanju svoje budućnosti i
prepozna značaj biodiverziteta odnosno očuvanja integriteta ekosistema.
Poštovanje ovih principa trebalo bi da pokrene razvoj društva u novom
pravcu, gde ne bismo imali na jednoj strani siromaštvo velikog broja ljudi,
dok na drugoj strani odreñeni broj ljudi ima benefite zasnovane na tom
siromaštvu.
Neki od opštih principa koncepta održivog razvoja, koji proizilaze iz
principa proklamovanih Deklaracijom iz Stokholma iz 1972. godine i Rio
deklaracijom iz 1992. godine su:
1. Partnerstvo i zajednička odgovornost. Svaka zemlja ima sopstvenu
odgovornost za iscrpljivanje prirodnih resursa, uz poštovanje
sopstvene politike privrednog razvoja i politike zaštite životne
sredine. Meñutim, zbog uticaja na degradaciju životne sredine na
globalnom nivou, sve zemlje bi trebalo da sarañuju. Pored pitanja
životne sredine, saradnja svih zemalja je neophodna i u politici
iskorenjavanja siromaštva.
2. Strateški pristup. Meñunarodne aktivnosti u oblasti privrednog,
ekološkog i socijalnog razvoja trebalo bi da budu predvoñene
strategijom. Zbog toga postoji odgovornost svake zemlje za
donošenje adekvatne strategije održivog razvoja.
3. Komplementarnost. Politika zaštite životne sredine, socijalna
politika i politika privrednog razvoja bi trebalo da budu meñusobno
povezane i komplementarne. Tako, važan element ovog principa
održivog razvoja jeste poštovanje uloge žena u razvoju i upravljanju
zaštitom životne sredine. Takoñe, za ostvarenje održivog razvoja
važno je stvaranje globalnog partnerstva mladih iz celog sveta koji
bi trebalo da svojim idejama i kreativnošću doprinesu kreiranju bolje
i pravednije budućnosti. Politika privrednog razvoja bi trebalo da se
odvija na način da se smanje ili eliminišu oni oblici proizvodnje koji
nisu u skladu sa konceptom održivog razvoja, odnosno koji
60
ugrožavaju resurse prirodne sredine i osnovno pravo ljudi na zdrav
život u harmoniji sa prirodom.
4. Jednakost. Svi ljudi imaju pravo na zdrav život i zdravu životnu
sredinu. Ovo pravo na zdravu životnu sredinu mora da se ostvari
tako da i buduće generacije mogu da ga ostvare u istoj meri.
Principi i vrednosti, utvrñeni Milenijumskom deklaracijom UN,
potvrñuju principe održivog razvoja iz Rio Deklaracije i Deklaracije iz
Stokholma. Odgovornost, ljudska prava i jednakost su u osnovi ovih
principa. Neki od principa, prema Milenijumskoj deklaraciji, na kojima bi
trebalo da se zasniva razvoj u XXI veku su109:
• Sloboda. Muškarci i žene imaju pravo da žive svoj život i podižu
svoju decu u dostojanstvu, bez gladi i straha od nasilja, ugnjetavanja
ili nepravde. Demokratsko i participativno upravljanje zasnovano na
volji ljudi predstavlja najbolji način da se osiguraju ova prava.
• Solidarnost. Globalnim izazovima se mora upravljati na način koji
distribuira troškovi i obaveze pravedno u skladu sa osnovnim
principima jednakosti i socijalne pravde. Oni koji trpe ili imaju
najmanju dobrobit zaslužuju pomoć onih koji imaju najviše koristi.
• Tolerancija. Ljudska bića moraju poštovati jedni druge, u svoj svojoj
raznolikosti verovanja, kulture i jezika. Razlike unutar i izmeñu
društava ne bi trebalo potiskivati, već ih treba uvažavati kao
dragocenu vrednost čovečanstva. Kulturu mira i dijaloga u svim
državama bi trebalo aktivno promovisati.
• Poštovanje prirode. Upravljanje prirodnim resursima i biljnim i
životinjskim vrstama mora biti na način da se sačuvaju za budućnost.
Današnji neodrživi modeli proizvodnje i potrošnje moraju se menjati u
interesu blagostanja budućih generacija.
• Zajednička odgovornost. Odgovornost za upravljanje globalnim
ekonomskim, društvenim i ekološkim razvojem mora se deliti meñu
svim narodima sveta. U podeli ove odgovornosti, Ujedinjene nacije
moraju imati centralnu ulogu.
109
United Nations Millennium Declaration, Values and principles, Resolution
adopted by the General Assembly, 8 September 2000,
http://www.un.org/millennium/declaration/ares552e.htm
61
Važan princip održivog razvoja trebalo bi da bude realno prikazivanje
podataka o životnom standardu, zagañenosti ili oskudnosti resursa.
Uzimanje u obzir prosečnih vrednosti da bi se prikazala neka pojava ili
tendencija, u mnogome zamagljuje stvarnu sliku. Na primer, iskazivanje
prosečnih primanja po stanovniku, zagañenja po stanovniku, ili raspoložive
količine ukupnih resursa, ne pokazuje realnu stvarnost, jer je veliki jaz u
distribuciji bogatstva, resursa ili zagañenja izmeñu različitih zemalja ili
kontinenata. Zbog toga, ovaj princip održivog razvoja predstavlja zahtev da
se podaci o najvažnijim pitanjima u svetu prikazuju po geografskim
celinama. U prilog važnosti usvajanja i sprovoñenja ovog principa jeste i
ukazana slabost ranije predstavljenog modela ,,granice rasta’’ (Meadows,
D.H., Meadows, D.L., Randers, J., Behrens, W.W.).
62
III UTICAJ SAVREMENIH TRENDOVA U SVETSKOJ
PRIVREDI NA IMPLEMENTACIJU KONCEPTA ODRŽIVOG
RAZVOJA
Cilj ovog poglavlja je da ukaže na značaj koji pravilno razumevanje i

identifikacija uticaja globalnih uslova u kojima se ostvaruje održivi razvoj
ima za efikasnu implementaciju koncepta održivog razvoja. Naime, aktuelni
proces globalizacije svetske privrede postavio je nove izazove i ograničenja,
ali je i nametnuo potrebu za ostvarivanjem održivog razvoja, ne ostavljajući
pri tom nosiocima razvojne politike mogućnost alternativnog izbora. Kao
institucionalni nosioci stranih direktnih investicija i ključni pokretači
inovacija u domenu ekološke tehnologije, multinacionalne korporacije su
postale najznačajniji agenti održivog razvoja. U savremenoj globalizovanoj
ekonomiji one pokazuju veću sklonost ka preduzimanju dobrovoljnih
inicijativa i snošenju odgovornosti prema ekološkim i socijalnim
posledicama njihovih prekograničnih aktivnosti. Imajući u vidu značaj
promene odnosa prema životnoj sredini i društvu u celini za dugoročno
maksimiziranje profita, multinacionalne korporacije svesno preuzimaju novu
ulogu: da svoje prekogranične aktivnosti ostvaruju na način koji podmiruje
potrebe sadašnjih, bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da
podmiruju sopstvene potrebe.
Meñutim, transformacija neodrživih modela proizvodnje i potrošnje u
održive modele rasta i razvoja moguća je samo u uslovima postojanja takvog
institucionalnog okvira koji doprinosi efektivnom korišćenju pozitivnih
strana globalizacije u svrhe održivog razvoja i deluje u pravcu oblikovanja
ekološki prihvatljivog ponašanja svih aktera. Imajući u vidu da potencijal
globalizacije nije na pravi način iskorišćen, neophodno je preduzimanje
aktivnosti u pravcu poboljšanja institucionalne infrastrukture sa osnovnim
ciljem: ostvarivanje globalno održivog razvoja.
63
1. Održivi razvoj u globalizovanoj ekonomiji
1.1. Osnovna pitanja globalizacije
Globalizacija “kao institucionalna integracija nacionalnih i regionalnih

tržišta u jedinstveni svetski sistem…” 110 prisutna je u savremenoj teoriji i
praksi u različitim oblicima i različitog intenziteta već nekoliko decenija.
Kao fenomen svetskih dimenzija, globalizacija ima svoju evoluciju: ona ne
predstavlja stanje, već proces koji ima svoju prošlost, sadašnjost i budućnost.
Globalizacija ne predstavlja nov fenomen. Ona vuče korene još iz
biblijskih vremena kroz čitav XV vek kada su Kolumbo i portugalski
istraživači putovali oko zemljine kugle. Značajno je istaći da istorija
globalizacije ne predstavlja ujednačen progres ka većem obimu trgovine i
većem stepenu ekonomske integracije. U literaturi, uobičajeno je
razlikovanje tri ere ili tri talasa globalizacije, čiji je komparativni prikaz dat
u Tabeli 3.1.
U prvoj eri globalizacije, koja je trajala od kraja 1800. do 1914.
godine, učinjen je izvestan napredak u pogledu otvaranja nacionalnih granica
i podsticanja slobodnog kretanja trgovinskih i investicionih tokova.
Meñutim, uprkos očekivanjima u pogledu daljeg napretka, ovu eru
globalizacije je iznenada prekinuo Prvi svetski rat, praćen trgovinskim
protekcionizmom i rastućim nacionalizmom. U drugoj eri globalizacije, koja
se vezuje za period od 1950. do 1980. godine, najavljeno je ponovno
otvaranje nacionalnih granica. U ovoj eri globalizacije javlja se novi talas
liberalizacije trgovinskih tokova sa nastupanjem Opšteg sporazuma o
carinama i trgovini (General Agreement on Tariffs and Trade – GATT) i
dolazi do jačanja integracije izmeñu zemalja Trijade (Evropa, Severna
Amerika i Japan). Treća era globalizacije vremenski se poklapa sa
pokretanjem novih rundi pregovora u okviru GATT-a, početkom procesa
deregulacije nacionalnih ekonomija i liberalizacije trgovinskih i
investicionih tokova, raspada SSSR-a i otvaranja zemalja Latinske Amerike
ka globalnim tokovima trgovine i kapitala, ali i tehnološkim napretkom u
transportu i telekomunikacijama. Sa stupanjem na scenu ovih faktora dolazi
do razvoja globalne ekonomije, koja karakteriše sadašnju eru globalizacije.
110
Mitrović, ð., Razvoj institucija u zemljama u tranziciji i proces globalizacije,
zbornik radova Ekonomske teme br. 1-2, Ekonomski fakultet, Niš, 2001, str. 255.
64
Tabela 3.1. Komparativni prikaz razvojnih faza procesa globalizacije
Faza Vremenski
Karakteristike Pokretači Izazovi
razvoja period
1. otvaranje granica 1. vozovi, 1. Prvi svetski rat,
nacionalnih 2. brodovi, 2. povećanje
ekonomija, 3. automobili, trgovinskog
2. ubrzanje 4. telefon. protekcionizma i
trgovinskih i rastući
investicionih nacionalnizam,
Prva 1800-1914.
tokova, 3. Carinski zakon iz
3. slobodno 1922 (tzv. Forney-
kretanje ljudi bez McCumber Tariff
putnih isprava, Law),
4. primena zlatnog 4. Velika Depresija.
standarda.
1. liberalizacija 1. nastupanje Opšteg 1. ubrzanje reformi
trgovine, sporazuma o tokom 80-ih
2. integracija carinama i trgovini godina XX veka.
Druga 1950-1980.
Evrope, Severne (General Agreement
Amerike i on Tariffs and Trade
Japana. – GATT).
1. nastavak procesa 1. nove runde 1. gubitak radnih
liberalizacije pregovora u okviru mesta,
trgovine i GATT-a, 2. dohodna
ekonomskog 2. deregulacija, nejednakost,
integrisanja 3. plivajući devizni 3. gubitak
1980-do zemalja, kurs, nacionalnog
Treća
danas 2. razvoj globalnih 4. slobodna trgovina, suvereniteta i
tršišta kapitala, 5. privatno vlasništvo, kulturnog
3. širenje globalnih 6. tehnološki napredak identiteta,
lanaca u transportu i 4. EKOLOŠKA
snabdevanja. telekomunikacijama. DEGRADACIJA
.
Izvor: Preble, J.F., Toward a Framework for Achieving a Sustainable Globalization,
Business and Society Review, 115:3, 2010, str. 332.
Globalizacija je, kao trend svetskih razmera, obeležila poslednju

deceniju dvadesetog veka, i na početku novog milenijuma najavila stvaranje
novih odnosa izmeñu ekonomija i nacija. Iako je sam termin globalizacija
uveden u upotrebu 1960-ih godina, kraj Hladnog rata, odnosno sam početak
90-ih godina XX veka bi se mogao označiti kao stvarni početak debata o
globalizaciji. Neki autori tvrde da je kraj Hladnog rata 1990. godine
omogućio ulazak u eru brzih i intenzivnih globalnih promena. Ovo tim pre
što su njegovim okončanjem osloboñene one pokretačke snage sposobne za
65
promovisanje novih ekonomskih, socijalnih i političkih kretanja u domaćem
i meñunarodnom kontekstu.
Globalizacija predstavlja najpopularniji koncept i, ujedno, najviše
korišćen ili najviše zloupotrebljen termin poslednje decenije XX veka. Ipak,
uprkos njegovoj popularnosti i širokoj primeni, precizno značenje termina
nije sasvim odreñeno, a saglasnost u pogledu njegovog značenja daleko od
toga da je postignuta. Prema definiciji Centra za globalna rešenja Kiran-a C.
Patel-a sa Univerziteta Južna Florida, globalizacija doprinosi kompresiji
prostora i vremena širom sveta i jačanju svesti o ljudskom i prirodnom svetu
u celini. U tom kontekstu, kao osnovne karakteristike globalizacije izdvajaju
se sledeće:
− širenje komunikacionih mreža koje se pružaju preko većeg
prostora i čiji se efekti ogledaju u skraćivanju potrebnog vremena
za ostvarivanje aktivnosti;
− povećanje svesti o povezanosti, unificiranosti i razlikama;
− eliminisanje autonomije aktera i institucija na svim nivoima (tj.
lokalnom, nacionalnom, regionalnom i meñunarodnom);
− prihvatanje globalnog identiteta;
− povećanje pritiska na ekosistem širom sveta.
Za ekonomiste, globalizacija u tom smislu doprinosi skraćivanju
vremena potrebnog za ostvarivanje ekonomskih transakcija i efikasnijem
prostornom povezivanju ekonomskih subjekata, smanjivanju troškova
ekonomskih i socijalnih interakcija preko granica nacionalne ekonomije i
izjednačavanju cena roba i usluga u prostoru i vremenu.
Pod uticajem globalizacije danas je čitav svet postao “globalno selo”.
Globalizacija je u prošlosti, kao i danas, bila podstaknuta željom za
poboljšanjem životnog standarda ljudi. Razlika izmeñu ranijih faza
globalizacije i sadašnjeg talasa je u naglašenoj brzini, intenzitetu, obimu i
lakoći po kojoj ljudi ostvaruju meñusobne interakcije u prostoru i vremenu.
Brzina, obim i intenzitet sadašnjeg talasa globalizacije su inicirani tempom
tehnoloških promena, naročito u informacionoj i telekomunikacionoj
tehnologiji i efikasnijim i jeftinijim transportom robe širom sveta. Činjenica
je da su razvoj Interneta i napredak na polju telekomunikacione tehnologije
olakšali ne samo komunikaciju i trgovinsku razmenu na velikim
razdaljinama, već i učinili mogućim obavljanje poslova i transakcija na
različitim mestima u isto vreme. Uporedo s tim, napredak na polju
proizvodne tehnologije omogućio je odvajanje mesta proizvodnje od mesta
potrošnje.
66
Globalizacija je doprinela povećanju obima i intenziteta interakcija
izmeñu ljudi, ali i povećanju brzine transakcija. Jedna od koristi takvog
brzog i široko rasprostranjenog meñusobnog delovanja ogleda se u brzoj
difuziji znanja i tehnologije. Meñutim, povećanje brzine interakcije izmeñu
ljudi i njihova široka rasprostranjenost ima i svoje negativne strane. Iz
razloga što su ljudi postali globalni susedi, došlo je do povećanja, kako
pozitivnih, tako i negativnih eksternalija nastalih kao posledica
individualnih, ali i grupnih aktivnosti. Meñu onim eksternalijama koje su
tesno povezane sa potrošnjom resursa naročito se ističu ekološko zagañenje i
seča šume.
Globalizacija, stoga, predstavlja kompleksan proces čiji je tempo i
pravac odreñen brojnim faktorima i čije ekonomske, socijalne i ekološke
pojavne manifestacije ostavljaju duboke i dalekosežne posledice. Iz tog
razloga je i samo pojmovno definisanje i odreñivanje procesa globalizacije
veoma težak zadatak. Meñutim, moguće je identifikovati (najmanje) šest
osobenih aspekata koji karakterišu aktuelni proces globalizacije u svetskim
razmerama.
Prvi aspekt se odnosi na završetak hegemonije zapadnih zemalja u
meñunarodnim ekonomskim i političkim odnosima i pojačanu integraciju
ostalih zemalja na meñunarodnoj političkoj i ekonomskoj sceni. U drugom
aspektu je naglašen značaj znanja i tehnologije, kao dva ključna faktora koja
determinišu proces globalizacije. Neki ekonomisti črsto stoje pri uverenju da
globalizacija predstavlja proces koji je najvećim delom predvoñen znanjem,
i to posebno, naučnim znanjem koje proizvodi tehnološke inovacije. Treća
karakteristika se odnosi na ogromne kulturne promene koje su nastale usled
čvršćeg povezivanja i razmene informacija izmeñu društava i ekonomija,
podržane inovacijama i tehnološkim napretkom. Četvrti aspekt se odnosi na
narušavanje nacionalnog suvereniteta. Ova karakteristika globalizacije je
privukla veliku pažnju analitičara i jedna je od najkontroverznijih, iz razloga
što se smatra da povećava rizik za održanje socijalne kohezije u budućnosti.
Peta karakteristika se odnosi na značajne promene u političkom i procesu
donošenja odluka. Tehnološki razvoj, brojni trgovinski i meñunarodni
sporazumi pružaju mogućnost da javnost u svakoj zemlji bude dobro
informisana i doprinose povećanju njihove svesti o globalnim vezama i
odnosima. Najzad, šesti karakterističan aspekt procesa globalizacije je
ekološki problem i njegov istaknuti značaj koji zauzima u političkoj agendi.
Nove tehnologije za identifikaciju i razumevanje ekoloških problema, kao i
za razmenu informacija izmeñu zemalja, povećavaju svest javnosti o
rastućem ekološkom riziku i problemima koje stvara prekomerna
eksploatacija prirodnih resursa i generisanje zagañenja.
67
Sve napred navedene karakteristike globalizacije uslovljene su u
najvećoj meri nekim ekonomskim momentima i kretanjima u poslednjoj
deceniji XX veka. Od pomenutih šest aspekata koji karakterišu proces
globalizacije, ključni element je brza promena u ekonomskim odnosima
izmeñu zemalja. Značajna dimenzija ovih promena odnosi se na “povećanu
ekonomsku meñuzavisnost zemalja širom sveta kroz povećani obim i
raznovrsnost prekograničnih transakcija roba i usluga i meñunarodnih
tokova kapitala, kao i kroz bržu i rasprostranjenu difuziju tehnologije”.111
Tehnološki i politički faktori predstavljaju osnovne pokretače
globalizacije. Razvoj moderne informacione i komunikacione tehnologije, s
jedne strane, praćen nižim transportnim troškovima, olakšao je trgovinsku
razmenu i doprineo intenziviranju prekograničnih kretanja kapitala. S druge
strane, na političkoj sceni, ogroman talas liberalizacije u poslednjoj deceniji
XX veka, naročito u trgovini i na finansijskom tržištu, doprineo je jačanju
ekonomske meñuzavisnosti izmeñu zemalja. Usled toga, povećanje obima i
raznovrsnosti prekograničnih transakcija roba i usluga posledica je, ne samo
tehnoloških poboljšanja u transportu i komunikacijama, već i procesa
liberalizacije trgovine, kao integralnog elementa šireg trenda indukovanim
političkim faktorima na globalnom nivou. Povećanje obima meñunarodnih
tokova kapitala takoñe je posledica tehnoloških poboljšanja u
telekomunikacionoj i računarskoj tehnologiji, kao i liberalizacije tržišta
kapitala. Osim toga, brza i široko rasprostranjena difuzija tehnologije
podstaknuta je tehnološkim razvojem i liberalizacijom tržišta roba, usluga i
kapitala koji su olakšali prekogranični transfer opreme, mašina i proizvodnih
procesa, ali i doprineli intenziviranju tokova stranih direktnih investicija.
Stoga, posmatrajući globalizaciju na ovaj način, Wolfom (1997) ukazuje na
to da: “Tehnologija čini globalizaciju mogućom. Liberalizacija pruža
mogućnost da se ona ostvari”.112
Pojam globalizacije se otuda koristi kako bi se njime označila serija
brzih promena koje su obuhvatile svet i koje ga menjaju iz korena. Meñutim,
moguće je identifikovati četiri glavne promene koje su obeležile poslednju
deceniju XX veka i koje su indukovane i tesno povezane sa globalizacijom.
Ove promene uključuju:113
111
Ekonomska definicija procesa globalizacije Meñunarodnog monetarnog fonda.
112
Wolf, M., Why This Hatered of the Market?, u: Is Globalization Inevitable and
Desirable?, http://www.monde-diplomatique.fr/md/dossiers/ft, 1997.
113
Prilagoñeno prema: Halle, M., Globalization and Sustainable Development,
International Review for Environmental Strategies, Vol.3, No.1, 2002, str.35.
68
a) Brzo širenje informacione tehnologije danas je omogućilo
informacije dostupnim svuda u svetu. Razvoj informacione tehnologije
doprineo je ne samo skraćivanju vremena potrebnog za komunikaciju, već i
smanjenju troškova komunikacije. Sa povećanjem efektivnosti u
komunikacijama došlo je do globalizacije brojnih lokalnih problema, putem
otvaranja mogućnosti nadležnim organima na lokalnom nivou da sa
globalnog aspekta rešavaju postojeće lokalne probleme.
b) Sa intenziviranjem procesa internacionalizacije kapitala došlo je
do sve čvršće povezanosti nacionalnih ekonomija, odnosno do jačanja
meñunarodne ekonomske saradnje putem olakšanja pristupa neophodnom
resursu razvoja, kapitalu, ali i pružanju mogućnosti investitorima da
proširuju svoje aktivnosti van granica matične zemlje. Takve okolnosti imale
su za posledicu da se na meñunarodnom nivou razvije čitav niz investicionih
ugovora koji štite prava i interese investitora bez preciznog odreñivanja
odgovornosti investitora, ali je i povećan pritisak na investitore iz razvijenih
zemalja da ne primenjuju niže standarde pri realizaciji njihovih aktivnosti u
inostranstvu u odnosu na standarde koje primenjuju u matičnim zemljama.
Praktično iskustvo je pokazalo da je u poslednjoj deceniji XX veka rešavanje
ovog problema podstaklo aktivnosti ekološki interesnih grupa da sa aspekta
svojih interesa deluju u pravcu postavljanja sve čvršćih zahteva za
povećanjem korporativne ekološke i socijalne odgovornosti. Njegovo
rešavanje je, takoñe, iniciralo i polemiku koji su to standardi koje bi
multinacionalne korporacije trebalo da primenjuju, a koji su ekološki i
socijalno opravdani.
c) Ubrzani tempo promena u uslovima globalizacije povećao je
konkurentske prednosti onih instutucija koje poseduju kapacitet da se brzo i
na efikasan način prilagoñavaju novonastalim promenama. Osim toga, ove
promene su ostvarile presudan uticaj na jačanje odnosa kooperacije izmeñu
sektora, delom kako bi se ublažio pritisak ovih promena i premostile
poteškoće sa kojima se suočavaju institucionalni partneri. Značajno je istaći
da je globalizacija dovela do slabljenja uloge države u regulisanju
ekonomskih tokova i prenošenje dela njene nadležnosti na viši nivo, na
multilateralne organizacije ili nadnacionalne institucije, ali i na niži nivo, na
regionalne ili lokalne organe vlasti.
d) I najzad, kreiranje čitavog niza propisa, normi i standarda
predstavlja četvrtu ključnu promenu koju je indukovao aktuelni proces
globalizacije. Ovi propisi, koje kreiraju moćni akteri u meñudržavnim
organizacijama i koji postaju sve više unificirani širom sveta, danas
upravljaju svim aspektima makroekonomskog ponašanja i predstavljaju
conditio sine qua non ostvarivanja većeg učešća na tržištu. Podmirivanje
69
zahteva koje MMF postavlja u pogledu dodeljivanja zajmova, paket
političkih reformi koje nameće Svetska banka i multilateralni trgovinski
propisi Svetske trgovinske organizacije predstavljaju tipične primere rigidne
makroekonomske institucionalne arhitekture koja ne samo da oblikuje način
na koji zemlje deluju meñusobno, već sve više način na koji one deluju u
matičnoj zemlji.
1.2. Kompatibilnost globalizacije i održivog razvoja
Debate o održivosti razvoja podstaknute su sve većom zabrinutošću

globalne zajednice u pogledu narušavanja stanja u domenu životne sredine i
ugrañenih slabosti tradicionalnih modela razvoja koji su podržavali
industrijsku modernizaciju zemalja Trećeg sveta tokom 70-ih i 80-ih godina
XX veka. Pitanje načina na koji bi se ljudske društvene i ekonomske
aktivnosti uskladile sa regenerativnim kapacitetom globalnog ekološkog
sistema nalazilo se u središtu pažnje ovih diskusija. Zbog toga je
interesovanje za koncept održivog razvoja postalo izraženije u svetlu procesa
globalizacije.
Ovo iz razloga što “globalizacija kreira nove mogućnosti za razvoj
odnosa saradnje, ali u isto vreme postavlja nove probleme i pitanja. Na
primer, liberalizacija trgovine doprinosi povećanju stope privrednog rasta,
što naizmenično može imati za posledicu povećanje stepena zagañenja,
uključujući prekogranične eksternalije i neodrživu potrošnju prirodnih
resursa. Ekonomska integracija jača konkurentski pritisak preko granica
nacionalne ekonomije, što doprinosi ostvarivanju interesa potrošača
snižavanjem cena, poboljšanjem kvaliteta usluga i povećanjem izbora
potrošača. Meñutim, takav konkurentski pritisak primorava nacionalne vlade
na preduzimanje mera regulacije i uslovljava potrebu za primenom
meñudržavne koordinacije nacionalnih politika, ali i potrebu za saradnjom u
domenu upravljanja globalnim problemima. Bez efektivnog upravljanja na
meñunarodnom niovu, globalizacija može intenzivirati ekološku štetu i
umanjiti perspektive održivog razvoja”.114
Problemi koje sa sobom nose proces globalizacije i izazovi održivog
razvoja su predmet obimne literature. Meñutim, rasprave o tim problemima
sadrže brojne protivurečnosti i neslaganja. Pre svega, oni su, po pravilu,
tretirani kao nezavisni i meñusobno odvojeni problemi. Prioritet koji se
davao rešavanju problema vezanih za proces globalizacije i umanjenje
114
Prilagoñeno prema: Petrović-Ranñelović, M., Aranñelović, Z., Globalizacija i
zaštita životne sredine, Ekonomske teme, br. 2, Ekonomski fakultet, Niš, 2007, str.
122.
70
značaja problema održivog razvoja, kao jednog od najznačajnijeg aspekta
procesa globalizacije, podstakao je neke istraživače da izraze sumnju u
pogledu validnosti pretpostavke o nepostojanju odnosa uzajamne zavisnosti i
meñusobne uslovljenosti ova dva fenomena. Danas se suočavamo sa
dilemom da li postoji usklañenost izmeñu globalizacije i održivog razvoja, i
ukoliko ne postoji, da li se ova dva trenda mogu učiniti kompatibilnim.
Debate o globalizaciji i održivom razvoju se danas nalaze u centru
intelektualnih i političkih rasprava. Pesimisti smatraju da pojačana
konkurencija, kao posledica globalizacije tržišta i sve veće ekonomske
slobode, podstiče neodržive modele potrošnje resursa i proizvodnje,
maksimizirajući profite na račun budućeg blagostanja. S druge strane,
optimisti tvrde da tržišna globalizacija i ekonomska sloboda produkuju
efikasnu alokaciju resursa, povećavajući ulogu relativnih cena i kažnjavajući
neefikasnost donosioca odluka, što bi u krajnjem doprinelo povećanju
sadašnjeg i budućeg blagostanja.
U ekonomskom pogledu, globalizacija se može shvatiti kao proces u
kome poslovne odluke, proces proizvodnje i tržišta postepeno počinju da
poprimaju više globalne, a manje nacionalne karakteristike. Uticaj
ekonomske globalizacije na održivi razvoj je kompleksan, kao što je i sam
karakter ovog procesa i on se ostvaruje preko različitih kanala:
• globalizacija doprinosi ubrzanju tempa privrednog rasta i utiče na
životnu sredinu – nepovoljno na nekim etapama razvoja,
povoljno na drugim;
• globalizacija doprinosi ubrzanju strukturnih promena, menjajući
na taj način stepen korišćenja resursa i nivoe zagañenja unutar
zemalja;
• globalizacija vrši difuziju kapitala i tehnologije, dok se u
zavisnosti od njihovih ekoloških karakteristika, stanje u domenu
životne sredine može poboljšati ili pogoršati;
• globalizacija deluje kao transmisioni mehanizam i uvećava
tržišne nedostatke i deformacije u politikama koje mogu povećati
ekološku štetu i pogoršati stanje u domenu životne sredine.
Uporedo sa dinamiziranjem tempa privrednog rasta i pružanjem
doprinosa povećanju ukupnog globalnog autputa, globalizacija može narušiti
perspektive u pogledu ekonomskog prosperiteta u pojedinim zemljama,
sektorima ili industrijskim granama. Takva marginalizacija ekonomija i ljudi
može imati za posledicu prekomerno iscrpljivanje neobnovljivih resursa i
ekološku degradaciju.
71
Globalizacija doprinosi širenju svetskih standarda proizvodnje i može
podstaći trend ka podizanju standarda ili trku do vrha u ekološkim
standardima. S druge strane, u uslovima intenzivne meñunarodne
konkurencije pojačana je i bojazan od gubitka konkurentske sposobnosti
usled ne fer konkurentske prakse ili primene slabih standarda, što
naizmenično može dovesti do snižavanja ekoloških standarda ispod
optimalnog nivoa ili trke do dna u ekološkim standardima. Osim toga,
ekonomska globalizacija menja odnos izmeñu države i tržišta,
ograničavajući ulogu države i jačajući ulogu tržišta u ekonomskim,
socijalnim i ekološkim rezultatima. S druge strane, ona postavlja zahtev za
većom meñudržavnom kooperacijom u upravljanju i koordinaciji
nacionalnih politika zaštite životne sredine.
Postoji visok stepen meñusobne povezanosti i uzajamne zavisnosti
izmeñu globalizacije i održivog razvoja. U osnovi, faktori koji pokreću
globalizaciju jesu ujedno i pokretačke snage za održivi razvoj. Na primer,
savremene komunikacione tehnologije doprinose ubrzanju promena,
umanjujući pri tom značaj tradicionalnih mehanizama kontrole, uz
istovremeno povećanje transparentnosti i mogućnosti za ostvarivanje
globalnog upravljanja. One mogu poboljšati pristup relevantnim
informacijama, omogućiti pristup novim znanjima i olakšati preduzimanje
neophodnih aktivnosti. Politike liberalizacije trgovine, koje leže u osnovi
globalizacije, pomažu u zatvaranju jaza izmeñu bogatih i siromašnih
zemalja, putem akceleracije stope privrednog rasta.
Globalizacija se može posmatrati kao proces koji uključuje dve
komponente. Prvo, ovaj proces utiče na promenu strukture tržišta. Pod
uticajem globalizacije ne samo da se tržišta proširuju, usled veće
horizontalne integracije u proizvodnji i poboljšanja pristupa potrošača
čitavom nizu raznovrsnih proizvoda i usluga, već se ona i produbljuju, usled
veće vertikalne integracije u proizvodnji, uključujući i nove oblike
kooperacije izmeñu preduzeća. Drugo, globalizacija doprinosi povećanju
stope tehnoloških promena i difuzije. Ove dve komponente procesa
globalizacije jedna drugu podržavaju, budući da brža stopa promene tržišne
strukture dovodi do ubrzanog tehnološkog razvoja i obratno.115
Naime, globalizaciju odlikuju strukturne reforme, naročito
liberalizacija trgovine i investicija, koja vodi ka povećanju trgovinskih i
115
Jones, T., Martins, J. O., Comments on: Environmental Regulation, Multinational
Companies and International Competitiveness, u: Welfens, Paul, J. J. (editor),
Internationalization of the Economy and Environmental Policy Options, Springer-
Verlag Berlin Heidelberg New York, 2001, str. 59.
72
investicionih tokova. Meñunarodna trgovina i investicije podstiču rast,
menjaju strukturu i utiču na geografsku difuziju ekonomskih aktivnosti,
stimulišu konkurenciju i olakšavaju meñunarodno širenje tehnologije.
Liberalizacija trgovine i investicija predstavlja pokretač i pojavnu
manifestaciju procesa globalizacije. Ona, takoñe, predstavlja osnovni kanal
preko kog globalizacija utiče na kvalitet životne sredine i održivi razvoj. U
zavisnosti od okolnosti, trgovina i investicije mogu generisati značajne kako
pozitivne, tako i negativne efekte na održiv razvoj.
1.3. Pozitivni versus negativni uticaji globalizacije na održivi razvoj
Procena sveukupnih uticaja globalizacije na razvoj predstavlja

veoma složen zadatak, budući da kompleksnost ovog fenomena otežava
donošenje uniformnih zaključaka. U zavisnosti od faktora koji ih odreñuju,
razvojni uticaji globalizacije se mogu rangirati od krajnje pozitivnih do
krajnje negativnih, što logično nameće zaključak da globalizacija sama po
sebi nije niti štetna, niti povoljna za razvoj. Izvesno je, meñutim, da
globalizacija nudi nove mogućnosti za ostvarivanje brojnih razvojnih koristi,
posebno onih koje su od suštinskog značaja za realizaciju ciljeva održivog
razvoja. Pozitivni uticaji globalizacije na održivi razvoj uključuju:116
1. pojavu društvenih organizacija, koje ostvaruju veliki uticaj na
oblikovanje aktivnosti kako vlada, tako i moćnih multinacionalnih
korporacija, povećavajući njihovu odgovornost za preduzete aktivnosti
primenom visokih standarda u područjima kao što su ekološki kvalitet,
standardi rada ili ljudska prava;
2. razvoj koncepta odgovornog korporativnog upravljanja
zasnovanog na modelu upravljanja poslovnim aktivnostima na način koji je
transparentan i omogućuje suštinsku participaciju svih stejkholdera u
procesu donošenja odluka, ali i postavlja jasne mehanizme odgovornosti za
preduzete aktivnosti;
3. dobrovoljno angažovanje privatnog sektora u prihvatanju principa i
standarda korporativnog odgovornog ponašanja u skladu sa ciljevima
održivosti;
4. povećanje svesti o značaju ljudskih prava i prava na održivi razvoj.
“Površno gledano ima se utisak da globalizacija, pored toga što je
neminovnost u savremenim uslovima, ima samo pozitivne posledice i/ili da
116
International Review for Environmental Strategies, Vol. 3, No. 1, str. 36.
73
one preovlañuju. Sama činjenica da postoje čitavi pokreti u svetu koji se
bore protiv procesa globalizacije upućuje da ovom fenomenu mora da se
priñe obazrivo, njemu se mora posvetiti naučna pažnja”. 117 Protivnici
globalizacije tvrde da su se i efekti globalizacije i primenjenih lekova
Vašingtonskog konsenzusa pokazali nedelotvornim, a da su koristi uživale
samo razvijene zemlje sveta. U tom kontekstu, negativni uticaji globalizacije
ogledaju se u:118
1. produbljivanju jaza izmeñu industrijski razvijenih i zemalja u
razvoju, kao i do povećanja socijalnih razlika unutar zemalja;
2. koncentraciji ekonomske i političke moći u rukama onih koji
poseduju kapital za investiranje i pristup političkom procesu donošenja
odluka;
3. proširivanju opsega dejstva ekonomske politike, a naročito
multilateralnih ekonomskih propisa i normi na područje donošenja
nacionalnih odluka, dovodeći pritom u pitanje tradicionalno poimanje o
nacionalnom suverentitetu i jačanje zavisnosti od spoljašnjih faktora razvoja;
4. aktiviranju masovnih protesta antiglobalista širom sveta, koji nose
jasnu poruku da: privredni rast mora biti ugrañen u model socijalnog i
ekološkog razvoja i postati predmet čvršćih nacionalnih i meñunarodnih
zakonodavnih standarda i odgovornosti.
Poreñenjem pozitivnih i negativnih uticaja globalizacije na održivi
razvoj ne može se sa preciznošću utvrditi da li je krajnji uticaj globalizacije
pozitivan ili negativan. Meñutim, ono što je sigurno je da je proces
globalizacije doprineo izgradnji povoljnog ambijenta za ostvarivanje
održivog razvoja, ali da njegov potencijal nije u dovoljnoj meri i u
potpunosti na efikasan način iskorišćen. Imajući u vidu činjenicu da
globalizacija nosi u sebi ogroman razvojni potencijal, postoji opšta
saglasnost da se on može efektivno upotrebiti u svrhe održivog razvoja
unutar takvog globalnog ambijenta u kome primenjene mere regulacije
doprinose maksimiziranju pozitivnih i minimiziranju ili neutralisanju
negativnih uticaja globalizacije na održivi razvoj.
Značajno je istaći da je veoma teško podvući jasnu liniju izmeñu
pojavnih manifestacija procesa globalizacije i faktora koji utiču na njihovo
117
Aranñelović, Z., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet, Niš, 2004, str. 356.
118
International Review for Environmental Strategies, Vol. 3, No. 1, str. 36.
74
oblikovanje. Pritom, moguće je utvrditi neke osnovne determinante procesa
ekonomske globalizacije:119
brza integracija informacione tehnologije u korporativno
planiranje i aktivnosti multinacionalnih korporacija,
povezivanje svetskih finansijskih centara (bankarskih sistema,
berzi i dr.) i kreiranje ogromnih novčanih tokova,
pojava globalnih oligopola – preuzimanje dominantne uloge nad
svetskom proizvodnjom, naročito u industrijama visoke tehnologije, od
strane relativno malog broja moćnih multinacionalnih korporacija,
promena korporativne forme multnacionalnih korporacija sa
tradicionalnih (velikih, centralizovanih) hijerarhijskih struktura ka
decentralizovanim i fleksibilnim oblicima organizacije,
razvoj manjih, raznovrsnih formi unutar i izmeñu korporativne
mreže, uključujući nezavisne profitne centre, licenciranje, franšizing i brojne
druge aranžmane,
povećanje razmera svetske trgovine u formi intermedijarnih,
polugotovih proizvoda i usluga, i povećanje obima takve trgovine u obliku
transfera unutar korporacija,
povećanje obima stranih direktnih investicija, koji danas
višestruko nadmašuje obim trgovinskih tokova izmeñu razvijenih zemalja,
kao i internacionalizacija podele rada i aktivnosti istraživanja i razvoja,
razvoj svetske avio-industrije i značajan rast meñunarodnog
turizma i putovanja,
marginalizacija zemalja u razvoju, posebno onih najmanje
razvijenih, kroz povećanje koncentracije stranih investicija i tehnološki
transfer izmeñu razvijenih i novoindustrijalizovanih zemalja Istočne i
Jugoistočne Azije.
Evolucija svetske ekonomije od meñunarodnog ka globalnom
poslovanju omogućena je, pre svega, rastućim tokovima stranih direktnih
investicija i ekspanzijom uloge multinacionalnih korporacija. Sve veća uloga
multinacionalnih korporacija i stranih direktih investicija, posebno, u
globalnom ekonomskom razvoju dovela je do prihvatanja ideje da ova dva
119
Prilagoñeno prema: Sprenger, R. U., Economic Globalization, FDI Environment
and Employment, u: Welfens, Paul, J. J. (editor), Internationalization of the
Economy and Environmental policy Options, Springer-Verlag Berlin Heidelberg
New York, 2001, str. 81.
75
entiteta predstavljaju jedan od osnovnih stubova globalizacije. Iako se
globalizacija razlikuje od održivog razvoja po pojavnim manifestacijama i
opsegu dejstva, ova dva koncepta imaju brojne zajedničke elemente, što se
posebno odnosi na aktere. Dominantno stanovište je da multinacionalne
korporacije predstavljaju glavne aktere u aktuelnom procesu globalizacije,
dok njihove prekogranične investicione aktivnosti ostvaruju značajne
pozitivne ili negativne uticaje na održiv razvoj.
2. Uloga multinacionalnih korporacija u održivom razvoju
Ekonomska globalizacija predstavlja odraz kontinuirane ekspanzije i

uzajamne integracije nacionalnih tržišta i ključni trend koji je obeležio kraj
XX veka. Revolucija koja je nastupila u komunikacijama i transportu, kako u
pogledu troškova, tako i u pogledu vremenske i prostorne kompresije,
generisana je napretkom na polju nauke i tehnologije, koji je na taj način
učinio ekonomsku globalizaciju mogućom. O tome svedoče podaci o
prekookenskim troškovima špedicije koji su se gotovo prepolovili u odnosu
na iste troškove u 1930. godini, dok je cena kompjutera početkom 90-ih
godina XX veka iznosila negde oko 1/125 deo cene kompujtera u 1960.
godini, a krajem 1990-ih godina je redukovana dalje za nekih 80%.120 Ovaj
efekat tehnološkog napretka, tzv. efekat vremenske i prostorne kompresije, u
velikoj meri je doprineo smanjivanju troškova za ostvarivanje meñunarodne
trgovine i investicija, ali i učinio mogućom organizaciju i koordinaciju
globalne proizvodnje.
Tehnološku pokretačku snagu ekonomske globalizacije čine
tehnološki napredak i razvoj informacione tehnologije, a institucionalnu
pokretačku snagu ovog trenda predstavljaju tržišne reforme. Pod uticajem
GATT-a i WTO-a mnoge zemlje su postepeno smanjivale carinske i
necarinske barijere, što je naizmenično podsticajno delovalo na
meñunarodno kretanje trgovinskih i investicionih tokova. Osim toga,
tranzicija od centralno-planske ka tržišnoj ekonomiji, kao proces koji je
zahvatio bivše socijalističke zemlje s početka 90-ih godina XX veka,
dodatno je doprineo i učinio mogućom punu integraciju nacionalnih
ekonomija u globalni sistem.
“Fragmentacija proizvodnje, praćena stvaranjem globalne
distributivne mreže, generalna je karakteristika savremenog razvojnog
trenda: globalizacije. Informatička revolucija i razvoj novih tehnologija uneli
su novu dimenziju unutar meñunarodne podele rada u okviru velikih
120
Shangquan, G., Economic Globalization: Trends, Risks and Risks Prevention,
Economic and Social Affairs, 2000, str. 1.
76
funkcionalnih sistema multinacionalnih korporacija. U poslednjih dvadeset
godina, proces liberalizacije trgovine i investicija doprineo je dinamiziranju
meñunarodnih ekonomskih transakcija. To se odrazilo ne samo na povećanje
dimenzija globalnog tržišta, već i na razgranjavanje aktivnosti unutar
korporativnog sistema proizvodnje. Internacionalizacija proizvodnje je sve
više praćena procesom izrazite internalizacije meñunarodnih ekonomskih
odnosa čiji su glavni nosioci multinacionalne korporacije. Posledično,
razvijen je takav meñunarodni sistem proizvodnje unutar kojeg
multinacionalne korporacije vrše dislokaciju različitih delova proizvodnog
procesa, uključujući i usluge, sa ciljem povećanja troškovne efikasnosti,
ostvarivanja pristupa resursima, sistemima logističke podrške i novim
tržištima.”. 121
Ogromne promene u meñunarodnoj ekonomiji u poslednje tri decenije
indukovane su tehnološkim napretkom i promenama u organizacionoj
strukturi preduzeća koje su, u kombinaciji sa programima liberalizacije
ekonomskih tokova, podstakle sve veću internacionalizaciju proizvodnje i
finansija. Proces intenzivne ekonomske globalizacije nametnuo je osnovno
pitanje budućeg privrednog razvoja, odnosno pitanje uloge privatnog sektora
u razvoju, i posebno u održivom razvoju.
U uslovima sve veće internacionalizacije ekonomija u svetu,
multinacionalne korporacije postaju centralni organizatori ekonomske
aktivnosti i glavni akteri u oblikovanju meñunarodne podele rada. Ovu ulogu
one ostvaruju preko stranih direktnih investicija i kroz brojne ne-equity
aranžmane sa lokalnim preduzećima u zemlji domaćina.
Tokom 80-ih godina XX veka dolazi do značajnih promena mesta i
uloge države i multinacionalnih korporacija u privrednom razvoju. Sve više
je vladalo uverenje da država predstavlja glavni izvor problema, a ne rešenje
potencijalnih razvojnih problema, a da su multinacionalne korporacije
ključna komponenta u rešavanju problema izazvanih nedostacima državne
intervencije. Iz tog razloga, uloga države, kao najznačajnijeg aktera u
meñunarodnim ekonomskim odnosima, sve više se menja u korist
multinacionalnih korporacija koje danas svojom ogromnom finansijskom i
tržišnom snagom nadmašuju dejstvo i ulogu države u meñunarodnoj
ekonomskoj sferi. Danas dominira shvatanje da prekogranične investicione
121
Prilagoñeno prema: Petrović-Ranñelović, M., Merdžeri i akvizicije versus
greenfield investicije: razvojni uticaji, zbornik radova sa XXXI Simpozijuma o
operacionim istraživanjima (Iriški venac, Fruška Gora, 14-17. septembar),
Rudarsko-geološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Katedra za primenu računara,
2004, str. 354.
77
aktivnosti multinacionalnih korporacija ostvaruju najveći uticaj na
oblikovanje razvojnih performansi zemlje domaćina, razvijenih, i posebno
zemalja u razvoju. Rastući značaj multinacionalnih korporacija u svetskoj
ekonomiji upravo potvrñuje njihova uloga vodećeg pokretača procesa
globalizacije svetske privrede i uloga glavnog promotera razvoja u globalnoj
ekonomiji.
Inače u toku poslednjih nekoliko decenija uloga multinacionalnih
korporacija u održivom razvoju predstavljala je jednu od najkontroverznijih
rasprava meñu ekonomistima u čijem fokusu su pitanja i problemi iz domena
životne sredine. Gledišta o ulozi multinacionalnih korporacija u održivom
razvoju prilično se razlikuju i kreću se od:
− onih koji ih proglašavaju glavnim krivcima za rastuću ekološku
degradaciju i neodrživost aktuelnih modela razvoja,
− do onih koji u njima vide glavnu pokretačku snagu razvoja i
vodećeg faktora za uklanjanje prepreka koje razdvajaju zemlje i sputavaju
meñunarodne ekonomske odnose, kao i faktora koji u kontekstu globalnih
promena doprinosi smanjivanju razlika u nivou razvijenosti i ostvarivanju
vizije globalnog održivog razvoja.
Pristalice teorije zavisnosti i ekološki ekonomisti kritički se odnose
prema ulozi multinacionalnih korporacija u održivom razvoju i iznose
pesimističke stavove u pogledu doprinosa multinacionalnih korporacija
zaštiti životne sredine u zemljama u razvoju. Po njihovom mišljenju,
rukovoñene profitnom motivacijom, multinacionalne korporacije će vršiti
realokaciju ekološki rizičnih proizvoda iz jedne zemlje u drugu, sve dok ne
nañu pravo tržište za te proizvode. Pod pritiskom gorućih razvojnih
problema, manje razvijene zemlje su prinuñene da propisuju slabe ekološke
standarde kako bi privukle inostrane investitore. Zbog visokih troškova
usklañivanja sa čvršćim ekološkim standardima u razvijenom svetu, zemlje u
razvoju će, usled toga, postati luke za ekološki štetne industrije
multinacionalnih korporacija iz razvijenog sveta.
Teorijska predviñanja ove dve škole nisu ostala samo na čisto
teorijskom polju, već su i potvrñena brojnim izvršenim istraživanja koja su
podržale tezu o realokaciji prljavih industrija ka zemljama u razvoju. Na
primer, UNEP (1981) je pružio dokaze o realokaciji nekih rizičnih industrija
iz SAD-a ka Meksiku upravo zahvaljujući ekološkim faktorima. Za Korten-a
(1995) prema tome “ekonomska globalizacija pruža veće mogućnosti
bogatijima da prenose svoje ekološke namete siromašnijima izvozom otpada
78
i ekološki štetnih fabrika”.122 Mani i Wheeler (1998) 123 ukazuju na migraciju
nekih japanskih prljavih sektora, kao i američkih, ka njihovim trgovinskim
partnerima. Meñutim, ovakav trend nije tipičan za kretanja u okviru
evropske industrije. Slabost ekoloških propisa može biti jača determinanta
stranih direktnih investicija u tim sektorima u poreñenju sa industrijama koje
su manje intenzivne po pitanju zagañenja, kao što su električna i neelektrična
mašinerija, transportna oprema i proizvodnja hrane.124 Mabey i McNally
(1998) 125 ističu da prljavije industrije, bilo da su resursno intenzivne ili
intenzivne po pitanju zagañenja, u kojima su ekološki troškovi veći, mogu
bežati ka manje čvrstim režimima ekološke regulacije. Slične dokaze je
pružio i Rasiah (1999),126 koji je, analizirajući odnos izmeñu
multinacionalnih korporacija i životne sredine na primeru Malezije,
ustanovio da multinacionalne korporacije vrše transfer ekološki inferiornije
mašinerije ka Maleziji, usled nižih ekoloških standarda u Maleziji.
Za razliku od pristalica teorije zavisnosti i ekoloških ekonomista,
neoliberalni ekonomisti tvrde da su multinacionalne korporacije
najznačajniji pokretači održivog razvoja, budući da se one javljaju kao
kreatori i vlasnici savremene i ekološki čistije tehnologije, kao i iz razloga
što slede bolju menadžersku praksu koja može biti direktno transferisana do
njihovih afilijacija u zemljama u razvoju. Usled toga, umesto luka
zagañenja, multinacionalne korporacije stvaraju oreole zagañenja u
zemljama u razvoju kroz izvoz moderne tehnologije. “Raspoložive činjenice
pokazuju da u nekim sektorima oreoli zagañenja zaista postoje. Ova hipoteza
je primarno potvrñena u energetskom sektoru, u kome korišćenje novije i
superiornije tehnologije može doneti značajne ekonomske uštede”.127 Meñu
istraživanjima koja su pružila dokaze koji podržavaju hipotezu trke do vrha
122
Korten, D., When Corporations Rule the World, Conecticut: Cumarian Press,
1995, str. 31.
123
Mani, M., Wheeler, D., In Search of Pollution Havens? Dirty Industry in the
World Economy 1960-1995, Journal of Environment & Development, No. 7:3, 1998,
str. 215-247.
124
Xing, Y., Kolstad, Ch. D., Do Lax Environmental Regulations Attract Foreign
Investment?, Working Paper in Economics, No.6-95R, 1998.
125
Mabey, N., McNally, R., Foreign Direct Investment and the Environment: From
Pollution Havens to Sustainable Development, WWF-UK Report, July 1998, str. 41.
126
Rasiah, R., Transnational Corporations and the Environment: The Case of
Malaysia, Occasional Paper, No. 4, Cross Border Environmental Project, CHP:
Copenhagen Business School, 1999.
127
Aranñelović, Z., Petrović-Ranñelović, M., Does Foreign Direct Investment Harm
the Host Country's Environmental Performance? An Analytical Assessment,
Economic themes, No. 6/2006, Faculty of Economics, Niš, 2006, str. 4.
79
ili oreola zagañenja, naročito se ističe studija Eskeland-a i Harrison-ove
(1997). 128 Primenom pokazatelja energetske efikasnosti, upotreba energije po
jedinici autputa, oni su pronašli da je inostrano vlasništvo povezano sa
čistijim metodama i nižim nivoima korišćenja energije u tri zemlje iz
njihovog uzorka (Meksiko, Venecuela i Obala Slonovače). Studija
Blackman-a i Wu-a (1998)129 takoñe je dala značajnu podršku zaključku da
su inostrane investicije u energetski sektor u Kini povećale energetsku
efikasnost i redukovale emisije. Ovo iz razloga što su strane direktne
investicije usmerene na proizvodnju i korišćenje naprednih tehnologija. Bolji
menadžment i jačanje konkurentskog pritiska na tržištu zemlje domaćina
takoñe predstavljaju posledicu efekta oreola zagañenja.
Na osnovu svega navedenog moglo bi se uočiti da ova naizgled
logična, ali u osnovi dva različita gledišta o uticaju multinacionalnih
korporacija na životnu sredinu u zemljama u razvoju unose dilemu meñu
kreatorima politike u zemljama u razvoju. Osnovni problem sa kojim se
suočavaju kreatori politike svodi se na sledeća pitanja: Na koji način se
mogu uskladiti ovi oprečni stavovi kako bi se postavila osnova za kreiranje
odgovarajuće politike prema multinacionalnim korporacijama? Da li
multinacionalne korporacije predstavljaju takve entitete koji su sami po sebi
štetni za ostvarivanje ciljeva održivog razvoja? Na koji način i putem kojih
mehanizama se može povećati doprinos multinacionalnih korporacija
održivom razvoju?
2.1. Doprinos multinacionalnih korporacija održivom razvoju
“U vremenu kompleksnih promena, tehnološke inovacije predstavljaju

vodeći pokretač privrednog rasta i razvoja privreda svih zemalja. Difuzija
savremenih tehnologija ključna je pretpostavka ubrzanog razvoja zemalja u
razvoju i zemalja u tranziciji i njihovog približavanja razvijenim zemljama.
Meñutim, savremene tehnologije ne predstavljaju samo instrument za
pružanje podrške u dinamiziranju stope privrednog rasta i ubrzanju
privrednog razvoja. One, takoñe, predstavljaju osnovni instrument za
poboljšanje stanja u životnoj sredini i ekoloških performansi zemalja u
razvoju i zemalja u tranziciji. Novi proizvodni procesi i proizvodi, u
128
Eskeland, S. G., Harrison, A. E., Moving to Greener Pastures? Multinationals
and the Pollution Haven Hypothesis, World Bank Policy Research Working Paper
1744, March 1997.
129
Blackman, A., Wu, X., Foreign Direct Investment in China’s Power Sector:
Trends, Benefits and Barriers, Discussion Paper 98-50, Washington D.C, Resources
for the Future, September 1998.
80
zavisnosti od stepena njihove ekološke podobnosti, mogu doprineti
minimiziranju trade-off-a izmeñu privrednog rasta i pritiska na životnu
sredinu smanjivanjem intenziteta zagañenja privrednih aktivnosti”.130
Promene u aktuelnim modelima prozvodnje i potrošnje su od ključnog
značaja za dugoročno održanje prirodnih resursa i očuvanje kvaliteta životne
sredine. Razvoj i primena ekološki podobnih tehnologija smatra se suštinski
najznačajnijim elementom u ostvarivanju tranzicije ka održivom razvoju.
Meñutim, velika je dilema da li će se sa daljom difuzijom moderne
tehnologije ekološko zagañenje redukovati ili će doći samo do realokacije
ekoloških problema sa jednog na drugo područje ili iz jedne u drugu zemlju.
Praksa je pokazala da tehnološke inovacije sa pozitivnim ekološkim
učinkom mogu poslužiti kao pogodan instrument za minimiziranje i ex ante
sprečavanje negativnih uticaja antropogenih aktivnosti na životnu sredinu.
Ilustrativni primeri inovacija takve vrste u sektoru proizvodnje i usluga
odnose se na: (a) ekološki opravdanu eksploataciju sirovina, (b) otkriće i
korišćenje novih izvora sirovina, (c) zamena sirovina manje oskudnim,
odnosno obnovljivim, manje ekološki štetnim resursima, (d) razvoj i
uvoñenje ekološki pogodnih potrošnih dobara, (e) razvoj i uvoñenje novih,
ekonomski opravdanih tehnologija, kako u pogledu potrošnje resursa, tako i
u pogledu sprečavanju štetnih emisija, (f) razvoj i uvoñenje kapaciteta za
preradu otpada i tehnologija za sanaciju ekološke štete.
Imajući to u vidu, tehnološki napredak predstavlja ključni faktor
poboljšanja stanja u domenu životne sredine iz najmanje četiri razloga. Prvo,
primenom savremene tehnologije u procesu proizvodnje povećava se obim
proizvodnje, smanjuju utrošci faktora proizvodnje i posledično realizuju
efekti ekonomije obima. Drugo, smanjivanjem upotrebe prirodnih resursa,
primenom savremene tehnologije povećava se efikasnost i racionalizuje
upotreba svake jedinice utrošenih resursa u procesu proizvodnje. Treće,
visok nivo tehnologije proizvodnje podržava proizvodnju onih proizvoda
koji su manje ekološki štetni prilikom njihove upotrebe ili prodaje. Četvrto,
primena savremene ekološki podobne tehnologije u funkciji je smanjenja
emisije zagañenja u životnoj sredini.
“Veza izmeñu multinacionalnih korporacija i tehnoloških promena je
dvostruka: multinacionalne korporacije predstavljaju ključne aktere u
razvoju tehnologije, dok su u isto vreme, njihove aktivnosti veoma zavisne
od tog razvoja. U stvari, tehnološki razvoj predstavlja ključni faktor koji je
130
Petrović-Ranñelović, M., Radukić, S., The Impact Of Environmental Policy In
Shaping The Environmental Performances Of Foreign Direct Investment, Economic
themes, No. 4, 2010, str. 575.
81
doprineo povećanju značaja multinacionalnih korporacija i njihovih
globalnih strategija, koje su vrlo često motivisane potrebom za
ostvarivanjem kontrole nad razvojem i korišćenjem novih tehnologija. Ove
strategije pokazuju da je povećanje mobilnosti tehnoloških tokova
indukovano aktivnostima multinacionalnih korporacija i da ova preduzeća
predstavljaju značajan instrument za transfer tehnologije ka zemljama
domaćinima”.131
Prekogranične investicione aktivnosti multinacionalnih korporacija,
pored ostvarivanja potencijalno velikih efekata na stopu privrednog rasta
zemlje domaćina kroz različite kanale (preko uticaja na kvantitet i kvalitet
formiranja kapitala, transfera tehnologije, podizanje nivoa razvoja humanog
kapitala, proširivanja trgovinskih mogućnosti), ostvaruju takoñe uticaj i na
kvalitet životne sredine, sa odreñenim implikacijama na dugoročnu održivost
privrednog rasta i mogućnost ostvarivanja održivog razvoja. Kao glavni
nosioci aktivnosti istraživanja i razvoja i vodeći nosioci savremene
tehnologije u svetu, multinacionalne korporacije danas pokazuju sve veći
interes ka istraživanju i primeni ekološki podobne tehnologije. Meñutim, ne
treba zanemariti činjenicu da se multinacionalne korporacije danas ne
pojavljaju samo u jednostranoj ulozi tehnoloških inovatora. One takoñe
raspolažu i znanjima i razvijenim veštinama i tehnikama u pogledu
bezbednog manipulisanja, transporta, skladištenja, korišćenja i odlaganja
toksičnog materijala, kao i razvoja tehnologija koje redukuju nivo otpada i
zagañenja.
“Multinacionalne korporacije uvode savremenu ekološki opravdanu
tehnologiju u zemlju domaćina direktno, investiranjem u osnivanje afilijacija
ili prodajom tehnologije domaćim proizvoñačima i potrošačima. Strane
direktne investicije mogu generisati i ekološki korisne tehnološke spillover
efekte, ali i doprineti povećanju ekološke efikasnosti, dinamiziranjem
konkurencije na tržištu zemlje domaćina. Osim toga, multinacionalne
korporacije nameću stroge ekološke zahteve svojim dobavljačima u zemlji
domaćina, što ih podstiče na usvajanje dobrih ekoloških propisa, standarda i
menadžment prakse pri realizaciji njihovih aktivnosti. Meñutim, ekološki
uticaj ulaznih stranih direktnih investicija nije isti na sve sektore jedne
ekonomije. Investicije u ekološki osetljive sektore ostvaruju daleko veći
131
UNCTAD, World Investment Report 1992: Transnational Corporations as
Engines of Growth, United Nations, New York, 1992, str. 102.
82
uticaj na nivo ekološke efikasnosti zemlje domaćina, nego one koje se
ostvaruju u relativo nezagañujućim (čistijim) ekonomskim sektorima”.132
Multinacionalne korporacije preko stranih direktnih investicija ne
ostvaruju samo transfer ekološki podobne tehnologije do njihovih afilijacija
u zemlji domaćina. Preko stranih direktnih investicija one vrše i transfer
efikasnijeg sistema upravljanja u oblasti životne sredine ka dobavljačima,
potrošačima i lokalnim preduzećima u zemlji domaćina, kako na osnovu
demonstracionog efekta, tako i na osnovu primene čvrstih ekoloških
standarda. Ekonomske i ekološke koristi od primene mera preventivne
zaštite od zagañenja su višestruko veće u odnosu na neka tradicionalna
rešenja. Praktična istraživanja pokazuju da ekološki podobna tehnologija ne
samo da je ekonomski i ekološki isplativa, već doprinosi i ostvarivanju
dodatnih koristi. Na primer, njena primena može doprineti ublažavanju nekih
socijalnih problema, kao što su nezaposlenost i siromaštvo, u zemlji
domaćina. Uvoñenje kvalitativnih novina u sistem korporativnog upravlja
životnom sredinom zasniva se na zameni tradicionalnog pristupa, koji je
usmeren ka korekciji, novim pristupom koji ima za cilj ex ante zaštitu
životne sredine od zagañenja.
Osim toga, multinacionalne korporacije mogu doprineti ostvarivanju
ciljeva održivog razvoja i transferom ekoloških menadžerskih znanja i
veština kroz upošljavanje inostranih menadžera u afilijacijama u zemlji
domaćina. Čineći na taj način dostupnim znanja i iskustva koja su manje
raspoloživa lokalno, multinacionalne korporacije pozitivno doprinose
povećanju kapaciteta ekološkog menadžmenta zemlje domaćina. Usled toga,
nije iznenañujuće da za zemlje u razvoju, naročito one koje ne raspolažu
resursima za tehnološke inovacije, multinacionalne korporacije nisu samo
značajni faktori održivog razvoja, već i jedina realna šansa za njegovo
ostvarivanje. Meñutim, pozitivan doprinos multinacionalnih korporacija
održivom razvoju može se ostvariti jedino pod uslovom postojanja takvog
regulatornog sistema u zemlji domaćina koji aktivno promoviše održivo
ponašanje inostranih investitora i doprinosi ostvarivanju obostranih interesa:
kako profitne motivacije inostranih investitora, tako i ciljeva održivog
razvoja zemlje domaćina. “Da bi osigurali da FDI ne uzrokuju značajne štete
po životnu sredinu, neophodno je izgraditi regulacioni kapacitet većine
zemalja tako da bude u stanju da sprovodi i bude dosledan višim
nacionalnim i meñunarodnim standardima životne sredine. Poboljšanje
standarda može jednostavno obuhvatati bolju primenu postojećeg
132
Petrović-Ranñelović, M., Radukić, S., The Impact Of Environmental Policy In
Shaping The Environmental Performances Of Foreign Direct Investment, Economic
themes, No. 4, 2010, str. 576-577.
83
zakonodavstva o proceni uticaja na životnu sredinu (EIA) ili pravila
odgovornosti investitora. Pažnju bi trebalo usmeriti na funkcionisanje
institucija na mezo-nivou (regionalne, opštinske i lokalne vlasti), jer se na
tim nivoima direktno kontrolišu planiranje, korišćenje resursa i privatne
aktivnosti”.133 Meñutim, imajući u vidu prekogranični karakter ekoloških
problema, kreiranje takvog regulatornog sistema koji bi omogućio veću
fleksibilnost i sposobnost kontrole ekološki rizičnih projekata stranih
direktnih investicija multinacionalnih korporacija zahteva razvoj adekvatne
institucionalne infrastrukture ne samo na nacionalnom, već i na regionalnom
i meñunarodnom nivou.
Povećanje uticaja multinacionalnih korporacija i njihove uloge u
oblikovanju razvojnih performansi može se pratiti počev od 70-ih godina
XX veka kada njihove prekogranične aktivnosti počinju da slede trend
eksplozivnog rasta. Sudeći prema raspoloživim podacima, period od 1970-
2010. godine karakteriše uzlazna dinamika rasta aktivnosti multinacionalnih
preduzeća. Ovu konstataciju potvrñuje podatak o povećanju broja
multinacionalnih korporacija: 1970. godine poslovalo je samo negde oko
7.000 multinacionalnih korporacija, njihov broj se u 2000. godini povećao na
63.000 roditeljskih preduzeća sa negde oko 690.000 afilijacija u
inostranstvu,134 dok danas u svetu posluje 103.786 multinacionalnih
korporacija koje kontrolišu oko 892.114 afilijacija u inostranstvu.135
Meñutim, u posmatranom periodu nije došlo samo do kvantitativnog
povećanja multinacionalnih korporacija, već i do uvećanja njihove
finansijske snage. U periodu od 1990. do 2000. godine, ukupan obim prodaje
100 najvećih multinacionalnih korporacija povećan je sa 3.2 triliona US
dolara na negde oko 8.4 triliona US dolara. Prema procenama UNCTAD-a,136
multinacionalne korporacije su u 2010. godini ostvarile dodatnu vrednost u
iznosu od približno 16 triliona US dolara, što predstavlja više od četvrtine
globalnog GDP-a. Posmatrano prema veličini i ekonomskoj snazi, moglo bi
se zaključiti da multinacionalne korporacije poseduju veliki kapacitet uticaja
na kreiranje razvojne politike u zemljama domaćinima. Praksa je potvrdila
133
Radukić, S., Petrović-Ranñelović, M., Efekti stranih direktnih investicija na
održiv razvoj, Ekonomika, br. 3-4, 2006, str. 192.
134
Prilagoñeno prema: UNCTAD, World Investment Report: Cross-Border Mergers
and Acquisition and Development, New York and Geneva: United Nations, 2000,
str. 37.
135
UNCTAD, www.unctad.org/sections/dite_dir/docs/WIR11_web%20tab%2034.pdf
136
UNCTAD, World Investment Report 2011: Non-Equity Modes of International
Production and Development, Chapter I: Global Investment Trends, United Nations:
New York and Geneva, 2011, str. 24.
84
da se, usled brojnih očekivanih razvojnih koristi koje prate aktivnosti
multinacionalnih korporacija, ekonomske i političke odluke vlada zemalja
domaćina vrlo često donose u korist investicija i tržišnih potreba
multinacionalnih korporacija. U takvoj situaciji se kao pitanje nameće da li
ogromna korporativna snaga umanjuje perspektive održivog razvoja
zaobilaženjem ekoloških standarda zemlje domaćina. Osim toga, strah od
realokacije investicionih aktivnosti i napuštanja zemlje domaćina, kao i
očekivani negativni razvojni efekti takvih kretanja po zemlju domaćina,
mogu ostvariti presudan uticaj na nivo na kojem zemlje u razvoju postavljaju
ekološke propise kojima se regulišu aktivnosti multinacionalnih korporacija.
“Postoji uverenje da zemlje koje su intenzivno angažovane u proces
proizvodnje stvaraju veće zagañenje. Rasprave o uticaju ekoloških propisa
na održivo ponašanje inostranih investitora pojavile su se sa povećanjem
razlika u ekološkim propisima izmeñu razvijenih i zemalja u razvoju. Ovaj
problem je takoñe dobio na značaju kako su aktivnosti zemalja u razvoju
počele da pokazuju znake nefer konkurencije putem snižavanja propisa”.137
Dugo vremena pažnja istraživača bila je okupirana potencijalnim negativnim
ekološkim efektima prekograničnih aktivnosti multinacionalnih korporacija
na zemlje u razvoju. Najveće rasprave su se vodile upravo oko pitanja da li
multinacionalne korporacije vrše realokaciju ekološki štetne proizvodnje ka
zemljama u razvoju kako bi ostvarile uštede u troškovima, odnosno koristi
od primene slabije regulisanih propisa o zaštiti životne sredine. Meñutim,
izvršena istraživanja hipoteze luka zagañenja nisu pružila dovoljno ubedljive
dokaze koji pružaju osnovu za donošenje zaključka da multinacionalne
korporacije slede ekološki štetnu praksu pri realizaciji prekograničnih
investicionih aktivnosti u zemljama u razvoju. Ovo naročito iz razloga što
“... ekološki troškovi ne predstavljaju ključne faktore u donošenju odluka o
lokaciji investicija. Uprkos činjenici da troškovna efektivnost može biti
značajan pokretač prekograničnih investicionih aktivnosti, multinacionalne
korporacije pokazuju veću sklonost za ostvarivanje aktivnosti u zemlji sa
adekvatnim ekološkim okvirom nego u zemlji sa slabim. Ukoliko kompanije
preduzimaju investicije koje poboljšavaju životnu sredinu, mnogi proizvodni
troškovi će se smanjiti sa poboljšanjem kvaliteta životne sredine”.138
Neki istraživači smatraju da multinacionalne korporacije ne
primenjuju niti bolju niti goru ekološku praksu od lokalnih preduzeća u
137
Petrović-Ranñelović, M., Foreign Direct Investment and Sustainable
Development: An Analysis of the Impact of Environmental Regulations on
Investment Location Decisions, Facta Universitatis – Series Economics and
Organization, Vol. 4, No.2, 2007, str. 185.
138
Isto, str. 187.
85
zemlji domaćina. U jednom obimnom istraživanju koje je sproveo UNCTAD
(1988), utvrñeno je da se broj nesreća u industriji povećao u toku poslednjih
pedeset godina, pri čemu raspoloživi podaci ukazuju da su u manje od
polovine tih nesrećnih okolnosti bile uključene multinacionalne korporacije.
Veliki broj nesreća upravo se dogodio u nacionalnim ili preduzećima u
državnom vlasništvu.139 Meñutim, čak i da multinacionalne korporacije slede
niže ekološke standarde pri realizaciji investicionih aktivnosti u zemljama u
razvoju, mnoštvo je dokaza koji potvrñuju da je njihova ekološka praksa u
zemljama u razvoju pouzdanija i odgovornija od prakse koju slede lokalna
preduzeća.
Danas je opšte prihvaćeno da multinacionalne korporacije pri
realizaciji svojih prekograničnih investicionih aktivnosti primenjuju
standardizovanu tehnologiju i ekološke menažment sisteme bez obzira na
stepen razvijenosti zemlje domaćina i nivo primene ekoloških propisa.
Takvo njihovo ponašanje se može objasniti sledećim razlozima:
(1) u osnovi takvog ponašanja leže čisto profitni motivi, budući da
primena iste tehnologije vodi ka troškovnim uštedama, usled povećanja
meñunarodne efikasnosti poslovanja i ostvarivanja veće produktivnosti;
(2) primena ekološki čistih tehnologija i poštovanje jasno definisanih
ekoloških standarda matične zemlje u afilijacijama u inostranstvu doprinosi
jačanju reputacije korporacije meñu potrošačima, ali predstavlja i instrument
za obezbeñenje rizika od snošenja legalno ustanovljene ogovornosti u
slučaju industrijskih incidenata. Multinacionalne korporacije se sve više
angažuju u izjednačavanju uslova poslovanja ne samo primenom istih
ekoloških standarda u svojim afijacijama u inostranstvu, već takoñe i
nametanjem čvršćih ekološih zahteva lokalnim dobavljačima koji se
uključuju u globalnu mrežu proizvodnje. Ovi komercijalni ekološki zahtevi
su de jure dobrovoljni, ali de facto obavezujući za lokalne dobavljače kako
bi se oni efikasno integrisali u korporativnu mrežu proizvodnje;
(3) racionalni i profitno orijentisani inostrani investitori mogu da
anticipiraju podizanje ekoloških standarda tokom vremena u zemlji
domaćina koju odlikuje manje stroži režim ekološke regulacije. Usled toga,
u inicijalnoj fazi ulaganja, oni implementiraju savremenu tehnologiju kako
bi se izbegla velika troškovna prilagoñavanja u kasnijim fazama životnog
ciklusa investicije;
(4) ukoliko multinacionalne korporacije poseduju slične kapacitete u
zemljama sa višim i nižim ekološkim standardima, one nalaze da je korisnije
139
Dicken, P., Global Shift: Transforming the World Economy, 3rd ed. London:
Chapman, 1998, str. 250.
86
da uvode istu tehnologiju za ublažavanje zagañenja i u zemljama sa nižim
ekološkim standardima. Ovo iz razloga što troškovi demontaže već uvedene
tehnologije mogu nadmašiti koristi od uštede u troškovima za ublažavanje
zagañenja.
2.2. Strateška reakcija multinacionalnih korporacija na izazove

održivog razvoja
Multinacionalne korporacije su sve do 80-ih godina XX veka

smatrane pokretačima razvoja globalne ekonomije. Na takvo mišljenje o
njihovoj ulozi u razvoju u najvećoj meri je uticao stav meñu ekonomistima
slobodnog tržišta da su multinacionalne korporacije zakonski odgovorne
samo njihovima akcionarima za finansijske performanse korporacije. U
skladu sa tim dominiralo je uverenje da multinacionalne korporacije
predstavljaju isključivo profitno orijentisane entitete, koji nemaju nikakvu
zakonsku obavezu da inkorporiraju društvene interese u svoje aktivnosti. U
svom radu “The social responsibility of business is to increase its profit”,
objavljenom u New York Times Magazine, Milton Friedman izričito
podržava ovo mišljenje iz razloga što “postoji jedna i jedina društvena
odgovornost poslovanja – upotreba resursa i angažovanje u takvim
aktivnostima koje su projektovane da uvećavaju njegove profite”. 140
Meñutim, nakon čitavog niza ekoloških katastrofa, neposredno indukovanih
aktivnostima multinacionalnih korporacija tokom 80-ih godina XX veka, i
sazrevanjem svesti o zavisnosti ljudskog opstanka od kvaliteta prirodnog
okruženja, radikalno je izmenjeno mišljenje o ulozi multinacionalnih
korporacija u razvoju. Pod pretpostavkom da multinacionalne korporacije
predstavljaju osnovne pokretače ekološki rizičnih aktivnosti, mnogi
istraživači dovode u pitanje tradicionalni model poslovne prakse, pozivajući
pritom multinacionalne korporacije da postave dugoročnu održivost životne
sredine na visoko mesto u rangu prioriteta zajedno sa njihovim profitnim
interesima. Ova ideja o usklañivanju korporativnih interesa sa ekološkom
zaštitom dala je podstreka za definisanje koncepta održivog razvoja.
Iako je pitanje korporativne odgovornosti prema životnoj sredini bilo
predmet kritičkog preispitivanja javnosti, sve do Samita u Riu nisu bili jasno
definisani instrumenti meñunarodne regulacije koji bi obavezivali privatni
sektor na ostvarivanje ekološki prihvatljivog ponašanja. Meñutim, u
poslednjoj deceniji XX veka nekoliko značajnijih institucionalnih momenata
presudno je uticalo na promenu korporativnog odnosa prema životnoj sredini
140
Friedman, M., The Social Responsibility of Business is to Increase its Profits,
New York Times Magazine, September 13, 1970, str. 126.
87
i održivom razvoju. Ključni momenat koji se smatra prekretnicom u razvoju
korporativne društvene odgovornosti i preusmeravanju pažnje ka rešavanju
globalnih ekoloških problema i ostvarivanju održivog razvoja dogodio se
1992. godine na Samitu u Riu. O potrebi urgentnog preduzimanja
zajedničkih aktivnosti kako bi se minimizirao jaz izmeñu privrednog rasta i
zaštite životne sredine indikativno ukazuje princip 14. Deklaracije iz Ria. On
postavlja zahtev za “meñudržavnom kooperacijom u sprečavanju realokacije
i transfera bilo kakvih aktivnosti i supstanci koje uzrokuju ozbiljnu ekološku
degradaciju ili su štetni po ljudsko zdravlje”.141 Osim toga, Deklaracija
obavezuje poslovnu zajednicu na pružanje podrške principu predostrožnosti
u pogledu ekoloških problema, ali i na preduzimanje aktivnosti u pravcu
promocije ekološke odgovornosti i razvoja i difuzije ekološki čiste
tehnologije. I u globalnom akcionom planu za XXI vek, tzv. Agendi 21,
postavljeni su brojni zahtevi koje bi multinacionalne korporacije trebalo da
ispune kako bi se obezbedilo njihovo poslovanje u skladu sa principima
održivosti. U kontekstu ključnih odredbi Agende 21, multinacionalne
korporacije bi trebalo:142
a) da budu stimulisane da uvode korporativne politike o održivom
razvoju širom sveta (poglavlje 30.22),
b) da imaju posebnu ulogu i interese u unapreñenju saradnje u
pogledu transfera tehnologije i razvoja humanog kapitala i infrastrukture u
zemlji domaćina (poglavlje 34.27),
c) da dele svoje iskustvo iz oblasti ekološkog menadžmenta sa
lokalnim vlastima, nacionalnim vladama i meñunarodnim organizacijama
(poglavlje 30.22),
d) da podnose godišnje izveštaje o njihovim ekološkim rezultatima,
kao i o korišćenju energetskih i prirodnih resursa (poglavlje 30.10 (a)),
e) da čine dostupnom ekološki podobnu tehnologiju afilijacijama u
zemljama u razvoju (poglavlje 30.22),
f) da pružaju podatke (o proizvedenim supstancama) koji su
neophodni naročito za procenu potencijalnog rizika po ljudsko zdravlje i
životnu sredinu (poglavlje 19.16),
g) da primenjuju pristup “odgovornog održavanja” na hemijske
proizvode, uzimajući u obzir ukupan životni ciklus takvih proizvoda
(poglavlja 19.5 (b) i 20.18 (d)),
141
Rio Deklaracija o životnoj sredini i razvoju 1992, www.unep.org
142
Preuzeto iz originalnog dokumenta Agende 21.
88
h) da usvajaju, na dobrovoljnoj osnovi, programe koji podržavaju
pravo informisanja zajednice, na bazi meñunarodnih vodiča, koji uključuju
informacije o uzrocima nesrećnih slučajeva ili o potencijalnim rizičnim
okolnostima i mogućim načinima za njihovo sprečavanje (poglavlje 19.51
(e)),
i) da stavljaju na raspolaganje informacije vladama zemalja
domaćina koje su neophodne za identifikaciju onih investitora koji su
uključeni u aktivnostima rizičnim po životnu sredinu, kao što su rizični
otpad, informacije o mestima na kojima se vrši njihovo odlaganje,
informacije o kontaminiranom zemljištu kome je potrebna sanacija i
informacije o izlaganju i rizicima (poglavlje 20.23 (a)).
Svesne činjenice da više ne mogu da deluju kao samostalni entiteti i
shvatajući neodrživost tradicionalne poslovne prakse, koja je isključivo
usmerena ka maksimiziranju profita, mnoge multinacionalne korporacije su
u toku poslednje decenije XX veka počele da usvajaju dobrovoljne
inicijative i da slede takvu praksu korporativne samoregulacije koja
doprinosi opštem blagostanju i nosi etiketu poslovne ekološke odgovornosti.
To je i potvrñeno u jednom opsežnom istraživanju koje je sprovedeno pod
okriljem OECD-a (2005)143 u kome su pruženi jasni dokazi da su inicijative
za korporativnu društvenu odgovornost danas postale široko rasprostranjeni
meñunarodni poslovni trend, kako u zemljama OECD-a, tako i u
ekonomijama u razvoju.
Postoji visok stepen saglasnosti da korporativna društvena
odgovornost (ili vrlo često nazivana korporativno državljanstvo), kao tipičan
primer institucionalne inovacije na korporativnom nivou, danas predstavlja
jedan od efikasnih načina za ostvarivanje održivog razvoja. U literaturi se
mogu sresti različite definicije ovog pojma, premda se za potrebe ovog dela
rada mogu izdvojiti sledeće.
Prema Svetskom privrednom savetu za održivi razvoj, društvena
odgovornost se definiše kao “etičko ponašanje kompanije prema društvu”,
odnosno odgovorno upravljanje “aktivnostima u odnosima sa drugim
akcionarima koji ostvaruju legitimne interese u poslovanju”.144
Korporativno državljanstvo se, prema Logan-u, Roy i Redelbrugge-u
(1997), definiše kao praksa koja odražava “korporativnu direktnu
143
OECD, Corporate Responsibility Practices in Emerging Market Companies – A
Fact Finding Study, OECD, Paris, 2005, str. 4.
144
World Business Council for Sustainable Development, Meeting Changing
Expectations: Corporate Social Responsibility, Geneva, Switzerland, 1998.
89
odgovornost prema zaposlenima, akcionarima ili vlasnicima, kupcima i
dobavljačima, i zajednici u kojoj korporacija ostvaruje aktivnosti i opslužuje
tržište”. 145 Ovi autori tvrde da korporacije pokazuju dobru praksu iz
najmanje četiri razloga: 1) komercijalni vlastiti interesi – na osnovu kojih se
one pridržavaju svih zakona i propisa i biraju one aktivnosti koje doprinose
ostvarivanju koristi akcionarima i zajedinici, ali koje direktno doprinose i
njihovoj profitabilnosti i konkurentnosti na tržištu, 2) dodatni vlastiti interesi
sa neposrednim koristima − na osnovu kojih one preduzimaju aktivnosti koje
prevazilaze normalne poslovne interese radi ostvarivanja koristi akcionara i
zajednice, na način koji takoñe pruža mogućnost ostvarivanja kratkoročnih i
dugoročnih koristi kompanije, 3) dodatni vlastiti interesi sa dugoročnim
koristima − na osnovu kojih one pružaju podršku aktivnostima zemlje
domaćina, kao što je obrazovanje i usavršavanje, koje mogu imati značajan
uticaj na kontinuitet poslovnih uspeha, 4) promocija zajedničkog dobra −
gde one podržavaju ili učestvuju u aktivnostima koje poboljšavaju uslove u
zemlji domaćina ili za akcionare, bez ostvarivanja direktnih opipljivih koristi
za kompaniju.
Neki autori kao što su Marsdern i Andriof (1997) mišljenja su da je
korporativno državljanstvo “razumevanje i upravljanje organizacionim
uticajima i odnosima sa ostalim delom društva na način koji minimizira
negativne i maksimizira pozitivne uticaje”. 146 Prema jednoj ekološki
interesnoj grupi, korporativna društvena odgovornost predstavlja
“ostvarivanje poslovanja na način koji podmiruje ili nadmašuje etička,
legalna, komercijalna i javna očekivanja koje društvo ima prema privrednoj
aktivnosti”.147
Budući da se sve veći broj multinacionalnih korporacija obavezuje na
pridržavanje dobre ekološke prakse u svom poslovanju, predstavnici
poslovnih asocijacija ukazuju da je ekološka regulacija njihovih aktivnosti u
zemljama domaćinima, posebno u zemljama u razvoju, troškovno
irelevantna. To naročito iz razloga, što su multinacionalne korporacije
postale svesne činjenice da je u njihovom profitnom interesu da preduzimaju
dobrovoljne inicijative u domenu rešavanja ekoloških problema. Posebno
one multinacionalne korporacije koje teže ka ostvarivanju većih profita,
145
Logan, D., Delwin, R., Regelbrugge, L., Global Corporate Citizenship –
Rationale and Strategies, Washington, D. C.: The Hitachi Foundation, 1997, str. 7.
146
Marsden, Ch., Andriof, J., Understanding Corporate Citizenship and how to
Influence it’’, Working Paper, Conventry, England: BP Corporate Citizenship Unit,
Warwick Business School, 1997.
147
Business for Social Responsibility, Introduction to Corporate Social
Responsibility, San Francisco: BSR, 1998, str. 1.
90
moraju da realizuju svoje aktivnosti sa većom ekološkom odgovornošću, iz
razloga što “se u suprotnom može javiti rizik od promene realne (i
potencijalne buduće) vrednosti kompanije, narušavanja njihove pozicije kao
ekološki odgovornih entiteta i slabljenja konkurentskih prednosti, ukoliko se
njihovi kupci i potrošači okreću ka drugim kompanijama koje su ili za koje
se smatra da su ekološki odgovornije”.148
Meñutim, neki istraživači su došli do saznanja da su korporativni
napori ka samoregulaciji više indukovani merama čvršće državne ekološke
regulacije, nego mogućnostima za ostvarivanje profita. Brojne studije su
pružile dokaze da velika ulaganja u aktivnosti istraživanja i razvoja i
primenu tehnologije za zaštitu životne sredine umanjuju profitne mogućnosti
velikih preduzeća. Otuda i proizilazi suštinsko ograničenje win-win scenarija
budući da je:149 “kupovina i eksploatacija opreme za kontrolu zagañenja
skupa... Odgovarajuće deponovanje toksičnog otpada veoma je skupo i
dugotrajno. Ti napori umanjuju profite i u jednom konkuretskom sistemu,
kompanije koje podržavaju takvu praksu jednostavno se vrednuju van
tržišta”.
Pod pritiskom visokih troškova ekološkog prilagoñavanja, nelogično
je očekivati da će korporacije transferisati ekološki podobnu tehnologiju ka
afilijacijama lociranim u zemljama u razvoju na dobrovoljnoj osnovi. Na
meñunarodnom nivou, u okviru OECD-a je razvijeno nekoliko instrumenata
za podsticanje korporativno odgovornog ponašanja, meñu kojima je svakako
najznačajniji OECD-ov vodič za multinacionalna preduzeća. Meñutim,
njegova osnovna slabost se ogleda u tome što usklañivanje ponašanja
multinacionalnih korporacija sa smernicama je dobrovoljno i nije zakonski
obavezujuće. To jasno potvrñuje izveštaj UNEP-a (2002) koji indikativno
ukazuje na “povećanje jaza izmeñu napora da se redukuje uticaj preduzeća i
industrija na prirodu i pogoršanje uslova na planeti, iz razloga što je samo
manji broj kompanija u svakoj industrijskoj grani aktivno integrisao
socijalne i ekološke faktore u poslovne odluke”.150 Osim toga, dobrovoljni
etički propisi su ograničeni samo na one sektore u kojima poznate marke
148
Elkington, J., Towards the Sustainable Corporation: Win-Win Business
Strategies for Sustainable Development, California Management Review, 36(2),
1994, str. 97.
149
Buchholz, R. A., Principles of Environmental Management, Englewood Cliffs,
NJ: Prentice Hall, 1993, str. 55.
150
UNEP (United Nations Environmental Program), The State of the Environment:
Selected Topics. UNEP, Nairobi, Kenya, 1981, str. 1.
91
igraju odlučujujuću ulogu.151 Paradoksalno zvuči da se ekstraktivne
industrije, kao što su industrija nafte i rudarstvo, koje ostvaruju najveći uticaj
na životnu sredinu, ne obavezuju na dobrovoljne etičke propise, najvećim
delom iz razloga što poznati brendovi nemaju značajnu ulogu u tim
sektorima.
Meñutim, dobrovoljni propisi mogu odigrati značajnu ulogu u
podsticanju ekološki podobnog ponašanja multinacionalnih korporacija iz
razloga: (a) što mogu delovati na poboljšanje korporativne ekološke prakse,
(b) što mogu biti upotrebljeni kao kriterijum za procenu ekološke efikasnosti
korporacije, u slučaju kada korporativna ekološka praksa nije usklañena sa
principima, (c) ali i iz razloga što njihova pravilna i transparentna primena
može tokom vremena biti upotrebljena za razvoj najbolje prakse i poslužiti
kao šablon za budući razvoj obavezujućih propisa.
Na osnovu prethodne analize moglo bi se zaključiti da se način na koji
multinacionalne korporacije rešavaju i strateški reaguju na ekološke
probleme u velikoj meri izmenio u poslednjoj deceniji XX veka. Mnoge od
njih su sa strategije zaobilaženja ili minimalnog prilagoñavanja ekološkim
propisima prešle na strategiju proaktivnog ekološkog menadžmenta koji
prevazilazi legalne zahteve zemlje domaćina. Multinacionalne korporacije u
rešavanju ekoloških problema ne samo da se sve više pridržavaju
nacionalnih propisa i regulative, već dobrovoljno postavljaju veće zahteve
kako bi pronašle efikasniji način za minimiziranje ekološkog uticaja njihovih
prekograničnih aktivnosti. Osim toga, povećanje transparentnosti aktivnosti
multinacionalnih korporacija blagovremenim pružanjem konzistentnih i
istinitih informacija u izveštajima o njihovim ekološkim performansama,
predstavlja dobar način za povećanje kredibiliteta korporacije, ali i efikasnije
ostvarivanje funkcije dobrog grañanina putem poboljšanja dijaloga sa
akcionarima i nadležnim organima u zemlji domaćina.
Meñu osnovne motive kojima se rukovode multinacionalne
korporacije pri donošenju odluke o usvajanju i implementaciji proaktivnog
ekološkog menadžmenta spadaju sledeći: potreba za proaktivnom strateškom
reakcijom na eksterne ekološke izazove i probleme, ostvarivanje finansijskih
koristi od društvene odgovornosti, povećanje konkurentskih prednosti na
osnovu poboljšanja ekoloških performansi, podmirivanje interesa svih
stejkholdera, povećanje korporativne efikasnosti i održivosti njihovih
aktivnosti, kao i povećanje lojalnosti potrošača.
151
Na primer, sektor odeće, obuće, igračaka, sprotske opreme, potrošačkih dobara i
trgovina na malo.
92
Ne može se osporiti činjenica da danas multinacionalne korporacije
“... predstavljaju značajnu kariku u spajanju ekološke sfere izmeñu jedne
zemlje i druge i izmeñu jednog regiona i drugog. One tu ulogu ostvaruju
efektivnije u odnosu na druge meñunarodne aktere u ekološkoj zaštiti i
kontroli (kao što su UN), i druge meñunarodne državne organizacije i
komisije i velike nevladine organizacije”.152
Privatni sektor je danas postao ključni faktor podrške održivom rastu i
razvoju u globalnoj ekonomiji. Ogromna ekonomska i politička moć
multinacionalnih korporacija, kao i sloboda u kretanju i ostvarivanju
meñunarodnih transakcija, nosi i veću odgovornost ovih globalnih entiteta
prema ekološkim i socijalnim posledicama njihovih aktivnosti. Bilo bi
pogrešno optuživati multinacionalne korporacije za brojne ekološke
probleme sa kojima se suočavamo danas. Ovo tim pre što se ne sme
zanemariti činjenica: (1) da će privatni sektor i ubuduće imati ulogu ključnog
pokretača privrednog rasta i (2) da se održivi razvoj, koji zavisi od tempa
privrednog rasta, ne može ostvariti bez privatnog sektora.
3. Neka otvorena pitanja i ograničenja razvoja
“Poslednjih deset godina prošlog veka ostaće upamćene po rapidnoj

globalnoj integraciji tržišta (roba, usluga, kapitala i na nekom nivou
kvalifikovanog rada) sa svim pratećim mogućnostima, prednostima i
rizicima. Za ekologe, taj period biće zapamćen po Svetskom samitu u Riu
1992. godine i preduzetim koracima ka budućem definisanju i stvaranju
okvira za primenu različitih meñunarodnih ekoloških sporazuma – o
iscrpljivanju ozona, biodiverziteta i klimatskim promenama”.153 Meñutim,
kako se sve više bliži Svetski samit o održivom razvoju (Rio+20) ili Svetski
samit III, i nakon trideset godina od Konferencije UN o životnoj sredini u
Stokholmu i dvadeset godina nakon Rio Konferencije UN o životnoj sredini
i razvoju, postaje jasno da su glavni izazovi održivog razvoja daleko od
ostvarenja, kao i kada je sam pojam održivog razvoja postao predmet
ozbiljne političke rasprave nakon njegovog popularisanja u Brundtland
izveštaju. Uprkos činjenici da su u poslednje dve decenije intenzivirane
152
Hadlock, C.R. Multinational Corporations and the Transfer of Environmental
Technology to Developing Countries, International Environmental Affairs, 6, 2,
1994, str. 155.
153
Prilagoñeno prema: Vučić, S., Petrović-Ranñelović, M., Uticaj stranih direktnih
investicija na privredu zemlje domaćina sa aspekta održivog razvoja, zbornik
radova Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja br. 9, Ekonomski
fakultet, Niš, jun 2004, str. 629.
93
institucionalne aktivnosti u pravcu minimiziranja ekoloških opasnosti i
rizika, kao i da su u praksi potvrñene intencije nosioca razvojnih aktivnosti
ka preduzimanju zelenih aktivnosti i programa razvoja, mnogi ekološki
problemi ne samo da nisu rešeni, već pokazuju znake pogoršanja.
Svet se danas ponovo nalazi na putu ka Riu, skoro dvadeset godina
nakon svetskog Samita iz 1992. godine, koji je postavio osnovu za sklapanje
sporazuma, kreiranje politika i razvoj principa održivog razvoja. Ovu
konstataciju potvrñuje sve veća zabrinutost meñunarodne ekološke zajednice
koja i nakon blizu dve decenije od samita u Riu i dalje iznosi sumnju u
pogledu efektivnosti njegovog uticaja na rešavanje globalnih ekoloških
problema. Stoga, velika je dilema da li je zaista samit u Riu ostvario uticaj
na redefinisanje modela razvoja na održivoj osnovi i delovao kao platforma
za postavljanje temelja za igradnju održivog razvoja.
Poslednjih godina svedoci smo naglog povećanja naučnog
razumevanja uticaja ljudskih aktivnosti na planetu Zemlju i atmosferu.
Izvesno je, naime, da je samit u Riu uticao na značajno povećanje globalne
svesti o značaju rešavanja problema rastuće ekološke degradacije, kao i na
obavezivanje svetskih političkih lidera na preduzimanje aktivnosti u pravcu
efikasnijeg rešavanja ovog problema. On je takoñe ostvario uticaj na
priznavanje uloge civilnog društva u kreiranju meñunarodne politike, što je u
izvesnoj meri izmenilo način na koji se meñunarodna politika zaštite životne
sredine kreira i implementira. Nevladine organizacije odigrale su aktivnu
ulogu u svim aspektima Rio procesa i imale ulogu ključnih aktera u
implementaciji aktivnosti definisanih u Agendi 21. Osim toga, zaključci
Samita naišli su na veliku podršku od strane privatnog sektora, koji je
shvatajući ozbiljnost i težinu problema delovao trenutno, formirajući
Poslovni savet za održivi razvoj (Business Council for Sustainable
Development) i naglašavajući značaj ekološke i socijalne odgovornosti
korporativnog sektora u ostvarivanju globalne vizije održivog razvoja.
Kao što je već u II poglavlju na to ukazano, samit u Riu je odigrao
ključnu ulogu u kompletiranju Konvencije o biološkoj raznovrsnosti,
Konvencije o promeni klime i prihvatanju Principa o upravljanju, zaštiti i
održivom razvoju svih tipova šuma. “Značaj usvajanja Konvencije o
biološkoj raznovrsnosti ogleda se u obezbeñivanju kritičnog foruma za
nastavak debate o problemima ekološke degradacije, premda iskustvo
pokazuje da je zabeležen relativno manji napredak u njenoj implementaciji.
Pokazalo se nažalost da izostanak podrške Konvenciji o biološkoj
raznovrsnosti i odbijanje preuzimanja obaveza na osnovu Konvencije o
94
promeni klime nije bio samo privremen.”154 Osim toga, meñunarodna
zajednica je bila uverena da će Principi o upravljanju, zaštiti i održivom
razvoju svih tipova šuma podstaći razvoj sveobuhvatnog, meñunarodnog
okvira za regulisanje aktivnosti na mikro nivou kako bi se sprečilo
uništavanje šumskog bogatstva. Meñutim, takva predubeñenja ostala su
samo na nivou očekivanih, bez konkretnih rezultata.
Indikativno je, naime, je samit u Riu uneo radikalne izmene i ostvario
presudan uticaj na promenu modela finansiranja održivog razvoja. Ovu
konstataciju potvrñuju tri ključne promene u finansiranju održivog razvoja
koje su ostvarene nakon Samita.
Prva novina odnosi se na uvoñenje novih instrumenata u politici
zaštite životne sredine, kako na nacionalnom, tako i na meñunarodnom
nivou. Na nacionalnom nivou primetni su napori ka smanjenju primene
ekološki neefikasnih subvencija u politici zaštite životne sredine i uvoñenje
ekoloških troškova, ekoloških nadoknada (user fees) i programa trgovine
emisijama (emission trading programmes). Na meñunarodnoj sceni, privatne
kompanije i vlade nekih zemalja su inicirale pilot programe o zajedničkim
aktivnostima i potpisale ugovore o biodiverzitetu. Budući da zemlje u
razvoju raspolažu obiljem prirodnih resursa, a oskudevaju u kapitalu,
dominiralo je uverenje da će se takvim meñunarodnim mehanizmima
podstaći transfer značajnih tokova finansijskih resursa i tehnologija, od
razvijenih ka nerazvijenim zemljama.
Drugo, u cilju usmeravanja privreda zemalja u razvoju na put ka
održivom razvoju Agenda 21 obavezuje da se 125 milijardi US dolara
godišnje novih i dodatnih finansijskih resursa transferiše ka ovim zemljama.
Prema procenama, nakon samita u Riu više od 125 milijardi US dolara
godišnje transferisano je iz razvijenih zemalja ka zemljama u razvoju i to ne
iz javnih, već iz privatnih izvora. Osim toga, zvanična razvojna pomoć i
napori ka mobilizaciji domaćih resursa su pokazali nedostatke u
ispunjavanju obaveza utvrñenih na samitu u Riu. Učešće zvanične razvojne
pomoći u bruto nacionalnom proizvodu u zemljama OECD-a opalo je sa
0,34% u 1992. godini na samo 0,27% u 1995. godini, dok su privatni tokovi
kapitala povećali učešće na više od 86% u ukupnim tokovima kapitala ka
zemljama u razvoju u 1996. godini (prema: World Bank, 1997). Sredstva
namenjena za Globalnu ekološku olakšicu (Global Environment Facility) i
Multilateralni fond Montrealskog protokola (Multilateral Fund of the
Montreal Protocol) su povećana, ali ne u onoj meri u kojoj je to očekivano.
154
Halle, M., Globalization and Sustainable Development, International Review for
Environmental Strategies, Vol. 3, No. 1, 2002, str. 34.
95
Mnoge zemlje u razvoju su povećale ulaganja u socijalni i ekološki sektor, u
nekim slučajevima kroz osnivanje vanbudžetskih ekoloških fondova, kao i
preko mehanizama tradicionalne budžetske alokacije. Procena trendova u
mobilizaciji domaćih resursa za održivi razvoj je opterećena konceptualnim
problemima, koji se odnose na definisanje i identifikaciju troškova održivog
razvoja, ali i nedostupnošću podataka o javnim i privatnim troškovima
vezanim za realizaciju socijalnih i ekoloških aktivnosti. Bez obzira na
skromne rezultate zvanične razvojne pomoći i potrebe za daljim progresom u
mobilizaciji domaćih finansijskih resursa, ne može se zaključiti da je uticaj
samita u Riu bio beznačajan. Ono što je sasvim izvesno je da bi dostignuća
bila manja da nije bilo Samita.
Treće, nakon Samita u Riu dolazi do naglog povećanja tokova
privatnog kapitala za finansiranje održivog razvoja od razvijenih ka
zemljama u razvoju. Inostrani privatni kapital tokom devedesetih godina XX
veka postaje dominantni izvor kapitala za mnoge zemlje u razvoju. Privatni
tokovi kapitala su tokom 80-ih godina XX veka činili samo jednu trećinu od
ukupnih tokova kapitala prema zemljama u razvoju. Prema procenama
Svetske banke, oni danas čine preko 80% ukupnog kapitala koji se usmerava
ka zemljama u razvoju. Motivisani mogućnostima ostvarivanja visokih
profita, privatni tokovi kapitala će nastaviti svoju dalju ekspanziju,
zahvaljujući neprekidnom procesu globalizacije proizvodnje, trgovinskoj
liberalizaciji i finansijskoj integraciji. U poslednjoj deceniji XX veka ove
mogućnosti su takoñe značajno povećane prihvatanjem tržišne orijentacije i
privatizacijom preduzeća u državnom vlasništvu u velikom broju zemalja.
Meñutim, privatni tokovi kapitala, motivisani više mogućnostima za
osvajanje novih tržišta i maksimiziranjem profita nego potrebama za
dopunskim kapitalom ili razvojnim prioritetima zemlje domaćina, primarno
se koncentrišu u tzv. emerging ekonomijama, izbegavajući pri tom
siromašne zemlje, rizičnije za ulaganja, sa nerazvijenim institucijama i
slabom infrastrukturnom opremljenošću. Sem toga, suštinsku karakteristiku
privatnih tokova kapitala čini njihova promenjivost i visok stepen osetljivosti
na promene uslova na tržištu.
Po rečima Panayotou-a (2000) od blizu 280 milijardi $ privatnih
tokova kapitala koji su usmereni ka zemljama u razvoju, 45% čine strane
direktne investicije, 33% dužničko finansiranje i 19% čine portfolio
investicije. 155 To faktički ukazuje da inostrani tokovi privatnog kapitala ka
zemljama u razvoju ne samo da su naglo povećani nakon samita u Riu, već
je promenjena i njihova kompozicija: učešće komercijalnih zajmova i
155
Panayotou, T., Globalization and Environment, CID Working Paper, No. 53, July
2000, str. 21.
96
portoflio investicija je opalo u korist sve većeg rasta stranih direktnih
investicija.
Dunning (1994) navodi brojne razloge tako eksplozivnog rasta stranih
direktnih investicija. Po svom značaju se naročito ističu fundamentalne
promene u političkim ideologijama i ekonomskim sistemima koje su dovele
do promena u načinu na koji vlade u mnogim zemljama, naročito u
zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji, procenju uticaj stranih direktnih
investicija na njihove privrede i stepen u kome one doprinose ostvarivanju
njihovih razvojnih interesa. Vlade zemalja domaćina imaju na raspolaganju
čitav niz političkih instrumenata koji one mogu primenjivati na
prekogranične investicione aktivnosti multinacionalnih korporacija, a njihov
izbor zavisi od nivoa dostignutog razvoja, političke ideologije, kulturnih
normi, istorije i institucionalne infrastrukture.
Iskustvo je potvrdilo da su zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji prošle
različite faze u pogledu odnosa prema ulozi stranih direktnih investicija u
procesu privrednog razvoja. Umesto sumnje i nepoverenja koje je
preovladavalo sve do kraja osamdesetih godina XX veka, danas one široko
otvaraju vrata stranim direktnim investicijama i aktivno podstiču njihov
priliv. Ovo se može objasniti činjenicom da su vlade zemalja domaćina
izmenile vredonosne kriterijume prema stranim direktnim investicijama i
kriterijume za procenu pratećih koristi i troškova. Osim toga, istorijski
posmatrano, dominantna politička ideologija je oduvek predstavljala
značajnu determinantnu odnosa vlade zemlje domaćina prema stranim
direktnim investicijama. Ona se je danas u značajnoj meri promenila od
nekadašnjeg neprijateljsko nastrojenog odnosa do pružanja podrške razvoju
odnosa kooperativne saradnje izmeñu vlade i multinacionalnih korporacija u
cilju pune apsorpcije razvojnih koristi koje sa sobom nose strane direktne
investicije.
Drugi značajan faktor koji je uticao na rast tokova stranih direktnih
investicija, prema Dunning-u, je globalizacija svetske privrede i integracija
meñunarodne proizvodnje, praćena sve većom meñuzavisnošću ekonomija
širom sveta. Ovaj proces je doveo do proširivanja meñunarodnih transakcija
i produbljivanja meñuzavisnosti izmeñu ekonomskih aktivnosti u većini
zemalja. Meñutim, pored promena u ponašanju i odnosa zemlje domaćina,
novi razvojni momenti u globalnoj ekonomiji uticali su i na promenu
ponašanja preduzeća. Pod pritiskom velike konkurencije, preduzeća danas
osećaju potrebu da eksploatišu nova tržišta i resurse po najnižim troškovima.
Meñu dopunskim faktorima koji su odigrali važnu ulogu u dinamiziranju
tokova stranih direktnih investicija ističu se naročito razvoj informacione
97
tehnologije, meñunarodna podela rada praćena izmenjenim ambijentom za
meñunarodnu konkurenciju i deregulacijom ključnih sektora.
Meñutim, postavlja se pitanje kakav je značaj i kakve implikacije
privatni tokovi kapitala imaju na održiv razvoj. Izvesno je, naime, da
privatni tokovi kapitala ne predstavlju supstitut zvanične razvojne pomoći,
što je potvrñeno i u praksi siromašnih zemalja koje imaju velike potrebe za
razvojnom pomoći. Osim toga, ne postoji neki automatski mehanizam
posredstvom koga se sve privatne investicije tranformišu u održive razvojne
aktivnosti i projekte razvoja. Činjenica je da su socijalni i ekološki projekti
razvoja dugo vremena zanemarivani od strane inostranih privatnih
investitora, delom zahvaljući čvrstoj državnoj regulaciji koja je ograničavala
njihovu participaciju u ovim područjima. Zapravo, bez efektivne primene
ekoloških propisa i slobode transfera profita i dividenti atraktivnost ovih
sektora za privatna strana ulaganja je manja.
Procesi intenzivne deregulacije i privatizacije u poslednjoj deceniji
XX veka doprineli su, izmeñu ostalog, i povećanju atraktivnosti
infrastrukturnog sektora za privatna strana ulaganja. Ovi procesi su u
najvećoj uticali i na promene u sektorskoj kompoziciji stranih direktnih
investicija u pravcu kontinuiranog trenda rasta uslužnih stranih direktnih
investicija. “Meñutim, ono što se za investicione aktivnosti u servisnom
sektoru može izdvojiti kao posebna karakteristika devedesetih godina, jeste
promena vezana za rast značaja i privlačnosti lociranja investicionih
sredstava u domenu infrastrukturnih usluga156 koje su do tada bile uglavnom
zatvorene za strani kapital. To najbolje potvrñuje cifra od 7 milijardi US
dolara koliko su godišnje iznosile investicije razvijenih zemalja u
infrastrukturne grane na početku 90-ih godina”.157 Osim toga, sa razvojem
inovativnih strategija finansiranja, kao što su BOT (build-operate-transfer),
BOO (build-own-operate) i BOL (build-own-lease) dodatno je povećana
156
Uobičajena definicija infrastrukturnog sektora obuhvata javne usluge (tj.
elektroprivredu, telekomunikacije, vodovod i kanalizaciju), javne grañevinske
radove (putevi, brane) i transport (železnica, luke i aerodromi) (Svetska banka, 1994,
str. 2). Ove privredne grane imaju odreñene zajedničke karakteristike: njihov
proizvod je javno dobro, a njihov razvoj zahteva značajne fiksne troškove, što sa
druge strane nudi i velike potencijale korišćenja ekonomije obima. Ostale javne
službe kao što su zdravstvo, školstvo, nauka imaju iste karakteristike i ulaze u okvir
infrastrukturnog sektora.
157
Vidas-Bubanja, M., Značaj stranih direktnih investicija u infrastrukturni sektor
za privredni razvoj Jugoslavije, zbornik radova Tranzicija i privredni razvoj -
kratkoročni i dugoročni aspekti, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 1998, str.
154.
98
privlačnost infrastrukturnog sektora za privatna strana ulaganja, budući da su
otvorena vrata za brži protok privatnog stranog kapitala i povećane
mogućnosti za apsorpciju potencijalnih pozitivnih efekata stranih direktnih
investicija na održivi razvoj zemlje domaćina.
Ipak, nakon dvadeset godina mora se priznati da je Samit u Riu pored
suštinskih prednosti pokazao i neke krupne slabosti i nedostatke. Čak i kada
se ne bi uzele u obzir neke apokaliptične izjave koje su se mogle čuti tokom i
posle Samita, par example da on predstavlja poslednju šansu za spas planete
Zemlje, rezultati Samita su daleko od očekivanih. Ovo tim pre, što
raspoloživi podaci pokazuju da je u periodu od 1992. do 2000. godine nivo
meñunarodne pomoći smanjen za 13 milijardi US dolara, što neposredno
pruža osnovu za donošenje zaključka o minornom uticaju Samita na
obavezivanje zemalja ka ostvarivanju definisanih ciljeva i zadataka u
domenu razvojne pomoći. Osim toga, Agenda 21, kao akcioni plan održivog
razvoja za XXI vek, ostaje i dalje katalog želja, budući da sredstva
namenjena u tu svrhu nisu uspela da se materijalizuju.
Ono što, zapravo, predstavlja ozbiljnu slabost Samita je razvoj
neodgovarajuće institucionalne arhitekture za održivi razvoj. Pre svega, na
Samitu je donet zaključak o osnivanju Zemaljskog saveta koji je trebalo da
ostvaruje funkciju Saveta bezbednosti za održiv razvoj. Meñutim, osnivanje
Zemaljskog samita nije naišlo na odgovarajuću podršku meñunarodne
zajednice, već funkcija koja je njemu bila namenjena dodeljena je nevladinoj
organizaciji. Sem toga, na Samitu je doneta odluka o osnivanju agencije
unutar sistema UN, takozvana Komisiju za održivi razvoj, koja bi nadgledala
implementaciju Agende 21. Stvaranje takve Komisije, po mišljenju
ekoloških aktivista, predstavlja važnu institucionalnu inovaciju na
meñunarodnom nivou, ali njen osnovni nedostatak se ogleda u tome što je
ona vrlo brzo postala zavisna od politike UN.
Prilagoñavanje institucionalne arhitekture izazovima globalnih
promena odražava ne samo njenu fleksibilnost, već i značaj razvoja globalne
političke podrške i meñunarodne saradnje u rešavanju globalnih problema
sve većeg zagañenja i narušavanja stanja u životnoj sredini.
Strategija privrednog razvoja koja se zasniva na ubrzanju privrednog
rasta i ona koja ima za cilj ostvarivanje održivog razvoja se ne mogu
posmatrati kao dve nezavisne i strategije meñu kojima nema odnosa
komplementarnosti. Dinamična prireda, zajedno sa socijalnom jednakošću i
održivim korišćenjem resursa, čine temelje, odnosno stubove održivog
razvoja. Polazeći od činjenice da je koncept održivog razvoja nastao kao
posledica uverenja da su ekološki menadžment i racionalno korišćenje
prirodnih resursa neophodan preduslov za ostvarivanje “razvoja bez
99
ekološke degradacije”, onda se s pravom može postaviti pitanje: Na koji
način je moguće ostvariti skladniji odnos izmeñu zaštite životne sredine i
potrebe za ubrzanim privrednim razvojem?
Postojanje čvrste veze izmeñu privrednog razvoja i zaštite životne
sredine, potvrñuje činjenica da privredni razvoj nudi nove mogućnosti za
zaštitu životne sredine stvaranjem uslova za primenu napredne ekološke
tehnologije i menadžment sistema, ali i podsticanjem ekološki podobnih
modela potrošnje. Privredni rast može doprineti ostvarivanju održivog
razvoja, ali i naneti ogromnu štetu životnoj sredini u slučaju odsustva
primene adekvatnih mera regulacije i nepostojanja institucija koje regulišu
tržište i obezbeñuju donošenje odluka na demokratski način.
Moglo bi se uočiti da prednja konstatacija u osnovi predstavlja
najznačajniju lekciju koja je naučena u dve dekade nakon samita u Riu.
Institucionalni okvir i mehanizmi upravljanja koji podupiru održiv razvoj i
od kojih u najvećoj meri zavisi ostvarivanje održivog razvoja su toliko
značajni da oni konstituišu četvrti stub održivog razvoja. On u stvari
obezbeñuje legitimitet aktivnosti na području razvoja i garantuje ekološku i
socijalnu odgovornost razvojnog procesa prema efektima preduzetih
ulaganja. Četvrti stub održivog razvoja konstituišu demokratske institucije i
on se zasniva na većoj transparentnosti, ali i većoj mogućnosti participacije
civilnog društva u donošenju odluka. Stoga postaje sasvim jasno da su svi
pokušaji balansiranog razvoja prve tri komponente, odnosno prva tri stuba
održivog razvoja u odsustvu četvrtog osuñeni na neuspeh.
Značajno je napomenuti da se realizacija zaključaka i preporuke
Zemaljskog samita o potrebi hitnog preduzimanja neophodnih aktivnosti
kako bi se spasila planeta Zemlja, vremenski poklopila sa recesijom koja je
zahvatila razvijene zemlje, smanjenjem budžeta za razvojnu pomoć i
nemogućnošću ispunjavanja meñunarodno preuzetih obaveza od strane
zemalja koje su prisustvovale Samitu. Osim toga, njihova realizacija se
vremenski poklopila sa primenom recepata Vašingtonskog konsenzusa na
bivše socijalističke zemlje koje su pošle putem tranzicije početkom 90-ih
godina XX veka. Prema Vašingtonskom konsenzusu uklanjanje ograničenja
na trgovinske i investicione tokove i na slobodno kretanje kapitala osnovna
je pretpostavka za ubrzanje tempa privrednog rasta. Meñutim, rast
društvenog proizvoda uz nevoñenje brige o socijalnim i ekološkim
problemima može imati za posledicu pogoršanje ovih problema i posledično
angažovanje novih, dodatnih rastom generisanih sredstava za potrebe
njihovog rešavanja.
100
4. Značaj poboljšanja institucionalne infrastrukture za implementaciju
koncepta održivog razvoja
Na samom početku novog milenijuma ponovo je uključen alarm

upozorenja o neodrživosti aktuelnog modela razvoja u uslovima sve veće
globalizacije svetske privrede. O potrebi hitnog preduzimanja neophodnih
mera i aktivnosti globalne zajednice svedoči i Izveštaj UNEP-a, Global
Environmental Outlook 2000, koji indikativno ukazuje na sledeće: “Dva
ključna trenda su obeležila početak trećeg milenijuma. Prvo, globalnom
ekosistemu preti opasnost od ozbiljnog debalansa u produktivnosti i
distribuciji robe i usluga. Veliki deo čovečanstva i dalje živi u ekstremnom
siromaštvu, dok projekcije budućih trendova ukazuju na povećanje razlike
izmeñu onih koji uživaju koristi od ekonomskog i tehnološkog razvoja i onih
koji se nalaze na margini. Takva neodrživa progresija izmeñu dva ekstrema,
bogatih i siromašnih, preti ugrožavanju stabilnosti sveukupnog društva i
globalnog okruženja. Drugo, svet prolazi kroz ubrzane promene, dok
ekološki razvoj i dalje zaostaje za ekonomskim i socijalnim. Ekološke koristi
od nove tehnologije sve više nadmašuju stopa rasta stanovništva i privredni
razvoj. Proces globalizacije koji ostvaruje ogroman uticaj na socijalni razvoj
je neophodno preusmeriti ka otklanjanju, a ne ka produbljivanju jaza izmeñu
bogatih i siromašnih na globalnom nivou. Uklanjanje ovih debalansa
predstavlja jedini način za obezbeñivanje održive budućnosti planete Zemlje
i društva”.158
Mogućnosti ostvarivanja vizije održivog razvoja na početku novog
milenijuma su znatno umanjene najvećim delom zahvaljući načinu na koji se
upravlja aktuelnim procesom globalizacije. Iako osnovni pokretači ovog
procesa, globalizacija trgovine, proizvodnje i finansija, nude nove
mogućnosti za izvoz ekološki podobnih tehnologija, smanjenje otpada i
poboljšanje stanja u domenu životne sredine, ipak nepostojanje koordinirane
akcije izmeñu institucija koje podržavaju proces globalizacije i ekološki
interesnih grupa i dalje predstavlja prepreku za efektivno korišćenje
pozitivnih strana globalizacije u svrhe održivog razvoja. Usled toga, glavni
politički izazov na početku XXI veka ogleda se u pronalaženju načina za
ostvarivanje bolje koordinacije izmeñu institucija koje su nadležne za
promociju privrednog rasta i onih koje se bave ekološkim posledicama
ekonomskih aktivnosti. Budući da održivi razvoj poziva na integraciju
ekoloških pitanja u proces donošenja odluka u područjima kao što su
industrija, poljoprivreda, trgovina, energetika i finansije, jedino kroz takvu
158
UNEP GEO Tim, Global Environmental Outlook 2000 – Overview GEO 2000,
UNEP, 1999. str. 2.
101
integraciju u sve sektorske politike moguće je obezbediti sigurne ekološke
dobitke. Stoga, od ključnog je značaja razumevanje prirode odnosa izmeñu
globalizacije i modela korišćenja prirodnih resursa: on nije direktan, već
posredno oblikovan politikama, institucijama i procesima na lokalnom,
regionalnom i globalnom nivou. To neposredno ukazuje da je globalizacija,
pre svega, politički proces koji nastaje kao posledica promišljenih aktivnosti
političkih aktera i proces koji generiše različite implikacije.
Moglo bi se uočiti da su se na početku novog milenijuma nosioci
političkih odluka na globalnom nivou suočili sa dvostrukim izazovom: (1)
kako pronaći najefikasniji način za potpunije uključivanje socijalnih i
ekoloških prioriteta u globalni makroekonomski sistem, i (2) na koji način
preoblikovati postojeće mehanizme upravljanja na svim nivoima, kako bi
ekonomska politika bila efikasno ugrañena u širi institucionalni okvir za
ostvarivanje održivog razvoja.
Napredak na planu održivog razvoja zahteva preduzimanje suštinskih
promena kako na nacionalnom, tako i na meñunarodnom nivou. Na
nacionalnom nivou, ostvarivanje ciljeva održivog razvoja postavlja zahtev za
primenom odgovarajućeg paketa instrumenata (kako tržišno zasnovanih,
tako i regulatornih instrumenata) i jačanje institucionalnog kapaciteta u cilju
njihove primene na transparentan i odgovoran način.
Početkom novog milenijuma, OECD (2001)159 je predložio osnovne
smernice na osnovu kojih bi trebalo da se razvije adekvatan institucionalni
okvir za ostvarivanje održivog razvoja, a koje se odnose na:
1. Efikasno korišćenje tržišnog mehanizma u svrhe održivog razvoja –
Sistem cena predstavlja najefikasni mehanizam korekcije ekološki štetnih
olakšica za proizvodnju i potrošnju. Da bi se pravilno odredile cene, tržište
bi trebalo da vrši valjano funkciju mehanizma za ostvarivanje održivog
razvoja. To je moguće ostvariti ukoliko cene jasno odražavaju troškove
ekološke degradacije. Sve veća primena tržišno zasnovanih instrumenata u
politici zaštite životne sredine pravda se činjenicom da oni pružaju signale za
internalizaciju ekoloških eksternalija na efikasan način;
2. Maksimalno korišćenje dostignuća na polju nauke i tehnološkog
razvoja – Tehnologija predstavlja jedan od faktora koji igra ključnu ulogu u
razdvajanju trendova u privrednom rastu od ekološke degradacije. Meñutim
treba imati u vidu da se ovaj pozitivan tehnološki efekat ne ispoljava
automatski i da tehnologija može imati kako pozitivne, tako i negativne
efekte na životnu sredinu. Maksimiziranje pozitivnog učinka ukazuje na
159
OECD, Sustainable Development: Critical Issues, Paris, September 2001, str. 3.
102
potrebu kreiranja podsticajnog poslovnog okruženja i ključnu ulogu države u
maksimalnom korišćenju potencijala naučno-tehničkog progresa u promociji
održivog razvoja. U tom kontekstu, uloga države se ogleda ne samo u
podsticanju ekološki povoljnog ponašanja kako inovatora, tako i korisnika
tehnologije, putem primene ekonomskih instrumenta, već i u primeni mera
koje obezbeñuju pravilno odražavanje prioriteta održivog razvoja u
aktivnostima osnovnih istraživanja;
3. Poboljšanje procesa donošenja odluka – Održivi razvoj naglašava
značaj razvoja institucija koje su sposobne da efikasno integrišu ekonomske,
socijalne i ekološke ciljeve na svakom nivou donošenja odluka. Bolja
koordinacija na svim nivoima donošenja političkih odluka doprinosi
povećanju efikasnosti i efektivnosti državne intervencije. To ukazuje na
potrebu bolje integracije ekološke i socijalne politike u sve sektorske
politike, kao i na povećanje transparentnosti u donošenju odluka i veće
učešće javnosti u kreiranju politike i njenoj implementaciji;
4. Efikasno upravljanje ekonomskim tokovima na globalnom nivou –
Dva su područja od posebnog značaja za održivi razvoj. Prvo, meñunarodni
trgovinski i investicioni tokovi, i drugo, razvojne potrebe zemalja u razvoju
kao učesnika u globalnoj ekonomskoj aktivnosti. Efikasno upravljanje
tokovima trgovine i investicija podrazumeva njihovo prilagoñavanje
nacionalnim socijalnim i ekološkim ciljevima. S druge strane, ostvarivanje
održivog razvoja na globalnom nivou nije moguće bez aktivnog učešća
zemalja u razvoju.
Promocija održivog razvoja u uslovima globalizacija nameće potrebu
za preduzimanje takvih mera koje će biti dovoljno efektivne u
implementaciji da suštinski doprinesu ostvarivanju vizije održivog razvoja.
Postoje u osnovi tri ključna principa kojih se treba pridržavati pri kreiranju
ovih mera:
1. Meñunarodna saradnja u domenu rešavanja ekoloških problema
postaje neophodna kada efekti ovih problema prevazilaze granice nacionalne
ekonomije i poprimaju prekogranični i globalni karakter. Supsidijarnost
predstavlja ključni princip na kome počiva politika zaštite životne sredine
Evropske unije i referentnu tačku u kreiranju efektivnije ekološke politike.
Supsidijarnost u svom izvornom značenju odnosi se na odreñivanje
optimalnog stepena institucionalne podrške na svakom nivou odlučivanja.
Premda je meñunarodni nivo najpovoljniji okvir za rešavanje globalnih
ekoloških problema, pogodnije je kreiranje viših nivoa upravljanja, od
lokalnog do meñunarodnog, rukovodeći se principom da se odluke donose
samo na višim nivoima, budući da sam karakter problema ne dozvoljava
njihovo donošenje na nižim;
103
2. Princip koherentnosti predstavlja svojevrsnu dopunu principa
supsidijarnosti, budući da obezbeñuje pravednu raspodelu odgovornosti
izmeñu onih institucija koje se bave različitim aspektima globalizacije.
Drugim rečima, on obezbeñuje koordinaciju u aktivnostima i političkoj
reakciji svih onih institucija koje se bave onim aspektima globalizacije koji
su od značaja za održiv razvoj. Princip koherentnosti, takoñe, postavlja
zahtev za uključivanje ekoloških i socijalnih problema u tradicionalna
područja politike. Ovo tim pre, što održivi razvoj znači prihvatanje činjenice
da se ekološki problemi ne mogu rešiti izolovano od ostalih problema, već
kao integralni element problema koji prate sveukupnu ekonomsku aktivnost;
3. I najzad, princip uključenosti postavlja zahtev za većom
uključenošću socijalnih grupa u proces donošenja odluka. Izazov je
dvostruk. S jedne strane, veća participacija zahteva izgradnju kapaciteta u
zemljama koje oskudevaju humanim kapitalom i kojima nedostaje iskustvo
kako bi se uključile u globalno donošenje odluka na efikasan način. I drugo,
povećanje broja učesnika u raspravama o globalnim ekološkim problemima.
“Potreba za kolektivnom aktivnošću u domenu rešavanja ekoloških
problema je nužna, budući da aktuelna institucionalna arhitektura i proces
donošenja odluka postojećeg meñunarodnog ekološkog režima pokazuju
duboke slabosti. Fragmentacija, jaz u pokrivenosti izvesnih problema i
kontradikcije izmeñu različitih sporazuma, organizacija i agencija sa
izvesnom ekološkom odgovornošću narušavaju efektivnost preuzetih
aktivnosti. Nova institucionalna struktura bi trebalo da pruži informacionu
bazu potrebnu za donošenje dobrih ekoloških odluka, kapacitet koji bi
procenjivao rizike, troškove, koristi i političke opcije na komparativnoj
osnovi, mehanizam za alokaciju resursa privatnog i državnog sektora na
meñunarodnom nivou, i načine za poboljšanje rezultata globalnih ekoloških
aktivnosti i programa”.160
Veliki je izazov kreiranja adekvatne institucionalne podrške za održivi
razvoj na svim nivoima za donošenje političkih odluka. Reforma sistema
upravljanja predstavlja ključ za rešavanje problema i nameće potrebu za
uspostavljenjem novih sistema komunikacije na svim nivoima donošenja
odluka i preduzimanje aktivnosti u pravcu veće zastupljenosti ključnih
ciljeva održivog razvoja u svim relevantnim područjima ekonomske politike.
160
Petrović-Ranñelović, M., Aranñelović Z., Globalizacija i zaštita životne sredine,
Ekonomske teme br. 2, Ekonomski fakultet, Niš, 2007, str. 125.
104
IV INSTITUCIONALNI OKVIR ZA OSTVARIVANJE
ODRŽIVOG RAZVOJA U EVROPSKOJ UNIJI
Institucionalni okvir za ostvarivanje održivog razvoja u Evropskoj uniji

predmet je izučavanja ovog poglavlja. Jedan od najvažnijih ekonomskih
ciljeva Evropske unije je uspostavljanje Jedinstvenog evropskog tržišta.
Zajedničko tržište uključuje koordinaciju ekonomskih politika država
članica, u cilju postizanja stabilne monetarne politike, stvaranja i razvoja
zajedničke politike, posebno politike konkurencije na tržištu, regionalne
strukturne politike, politike zaštite životne sredine, kao i socijalne politike.
Sa stanovišta zaštite životne sredine, na jedinstvenom tržištu se formiraju
cene proizvoda i usluga pod jedinstvenim uslovima, uzimajući u obzir
moguće troškove zaštite životne sredine, što utiče na konkurentnost učesnika
na tržištu.
105
1. Zaštita životne sredine u Evropskoj uniji – pravni okvir
Acquis Communautaire (komunitarno pravo EU) obuhvata sve važeće

ugovore i pravne akte EU koji su izvedeni iz njih. Evropska ekonomska
zajednica (EEZ) je osnovana Rimskim ugovorom iz 1957. godine u kome
nije bilo reči o zaštiti životne sredine. U cilju rešavanja ekoloških problema
države članice reagovale su na nacionalnom nivou. U okviru EEZ oživljava
interes za ekološku problematiku u vreme održavanja prve Konferencije UN
o zaštiti životne sredine u Stokholmu 1972. godine. Evropska zajednica je
bila kritikovana zbog davanja prioriteta trgovini i privrednom razvoju u
odnosu na životnu sredinu. Neposredno nakon toga, na Samitu EZ održanom
u Parizu, od Komisije je zatraženo da razradi akcioni program zaštite životne
sredine.
U samoj EEZ preduzimane su odreñene aktivnosti u oblasti životne
sredine koje je, u saglasnosti sa Rimskim ugovorom, inicirao Savet
Zajednice. Zajednica je počela sa aktivnostima u oblasti životne sredine
1972. godine, donošenjem petogodišnjih akcionih programa koji su bili
usmereni na uklanjanje ili smanjenje postojećeg zagañenja i na uvoñenje
minimalnih standarda u oblasti upravljanja otpadom, zagañenja vazduha i
vode.
Na osnovu opštih odredbi Ugovora EZ, da bi se ostvarilo kontinuirano
i uravnoteženo privredno širenje, neophodno je usaglašavanje nacionalnih
pravnih propisa relevantnih za funkcionisanjeunutrašnjeg tržišta. Zbog toga
je Rimski ugovor dopunjen donošenjem najpre Jedinstvenog evropskog akta
1986. godine, koji sadrži posebno poglavlje o životnoj sredini. Tada su
utvrñene smernice koje su već dugo bile u praksi: princip prevencije i
princip uzroka i porekla (otklanjanje značajnih zagañenja životne sredine na
izvoru). Prema Jedinstvenom evropskom aktu, najvažniji instrument
uključivanja zaštite životne sredine u ostale oblasti politike je kontrola
asimilativnog kapaciteta životne sredine. Predviñen je jedinstveni upravni
postupak planiranja privrednih objekata radi ispitivanja njihovog delovanja
na ljude, biljni i životinjski svet i životnu sredinu.
Komisija je naložila hitno donošenje politike zaštite životne sredine
1989. godine na osnovu studije koja je posebno upozoravala na povećanje
opterećenosti životne sredine na unutrašnjem tržištu, pre svega povećanjem
saobraćaja. Ugovorom o Evropskoj uniji (1993), inače poznatijem pod
nazivom Ugovor iz Mastrihta i Ugovorom o EU iz Amsterdama (1997), EU
su data izričita ovlašćenja i u domenu zaštite i unapreñenja životne sredine,
čime je samo potvrñena dotadašnja praksa. U posebnom poglavlju,
definisani su ciljevi politike zaštite životne sredine uzimajući u obzir
106
specifičnosti pojedinih regiona i primenu principa "zagañivač plaća".
"Ciljevi politike zaštite životne sredine su da se očuva, štiti i poboljša
kvalitet životne sredine; zaštiti ljudsko zdravlje; da se doprinese razumnom i
racionalnom korišćenju resursa; da se podrže meñunarodne mere za
tretiranje regionalnih i svetskih problema".161 Amsterdamski sporazum
predviña visok nivo zaštite životne sredine na principu predostrožnosti,
sprečavanja i uklanjanja uzroka na mestu nastanka, kao i da zagañivač plaća
za štetu koju izaziva. Takoñe, postavlja se osnova za pravne instrumente u
politici zaštite životne sredine (većinom putem jednoglasnosti), predviñaju
programi aktivnosti sa odreñenim prioritetima koje treba realizovati i
predviña se podnošenje godišnjeg izveštaja Komisije Savetu o politici zaštite
životne sredine. Najzad, Ugovorom iz Nice (2001), koji je posebno usmeren
na prilagoñavanje Unije velikom predstojećem proširenju članstva, unete su
značajne novine u sastavu i radu pojedinih organa.
Dakle, uvoñenjem novih članova u Ugovore o EU u osnovne zadatke
EU se navode i "održivi rast", "visok nivo zaštite i unapreñenja kvaliteta
životne sredine" i "podizanje standarda i kvaliteta života".162 U Ugovoru iz
Mastrihta, amandiranom kasnije Ugovorom iz Amsterdama, životna sredina
se ne pominje izričito, ali se naglašava da u glavne ciljeve EU spada, pored
ostalog, i “unapreñenje uravnoteženog i održivog ekonomskog i socijalnog
napretka”.
Značajne odredbe koje se tiču ove problematike unete su i
amandiranjem, prvo Ugovorom iz Mastrihta, a zatim i Ugovorom iz
Amsterdama, pojedinih članova Ugovora o osnivanju EEZ (članovi 3 i 130).
Novoformulisani član 3 Ugovora iz Mastrihta sadrži i odredbu prema kojoj
se u aktivnosti EEZ ubraja i “politika u sferi zaštite životne sredine. U
Ugovor iz Amsterdama unet je novi član 3c u kome se ističe da problematika
zaštite životne sredine mora da bude integrisana u komunitarnu politiku i
aktivnosti navedene u članu 3. Takoñe, organi Unije, obavezni su, prema
odredbama novog člana 3c, da ekološki aspekt “uzmu u obzir prilikom
definisanja i sprovoñenja u život politike u svim oblastima”.163
161
Trajković, M., Savetodavni izveštaj o razvoju sistema zaštite životne sredine u
Srbiji i Crnoj Gori u kontekstu zahteva EU procesa stabilizacije i pridruživanja i
pristupa STO, Savetodavni centar za ekonomska i pravna pitanja i G17 institut,
Beograd, maj 2003, str. 37.
162
Član 2 Ugovora iz Amsterdama.
163
Član 3 Ugovora iz Amsterdama.
107
Na osnovu Ugovora iz Mastrihta dopunjenog novim članovima (130r,
130s i 130t), odnosno Ugovora iz Amsterdama (članovi 174, 175 i 176)
ističu se sledeći glavni ciljevi politike EU u oblasti zaštite životne sredine:
- očuvanje, zaštita i unapreñenje kvaliteta životne sredine,
- mudro i racionalno korišćenje prirodnih resursa,
- unapreñenje mera koje se preduzimaju na meñunarodnom planu u
cilju rešavanja problema u domenu zaštite životne sredine, kako na
regionalnom, tako i na svetskom nivou. Posebno je istaknuto da će
se pritom voditi računa o načelu prevencije i uzimati u obzir
posebne karakteristike pojedinih regiona i potrebe privrednog i
socijalnog razvoja.164
Pravna regulativa EU je vrlo obimna zbog prenošenja značajnih
ovlašćenja sa nivoa država članica na nivo Unije, tj. na nadnacionalni nivo.
"Smatra se da EU ima najveća ovlašćenja upravo u domenu zaštite životne
sredine, gde pored vršenja unutrašnjih nadležnosti, deluje i kao meñunarodni
subjekt u zaključivanju meñunarodnih ugovora i ostvarivanju drugih vidova
saradnje. Na ovaj način uspostavljena su dva pravna sistema koji egzistiraju
uporedo - na nivou Unije i na nacionalnom nivou država članica. Sistem
Unije je autonoman u obimu prenetih ovlašćenja od strane država članica,
dok su one samostalne u nadležnostima koje su zadržale. Podrazumeva se da
u ovakvoj konstelaciji odnosa mora da postoji visok nivo saradnje i pomoći
u sprovoñenju propisa".165 Strogim ekološkim normama Komisija, uvek uz
podršku Evropskog parlamenta i Evropskog suda pravde, želi da osigura
visok nivo zaštite životne sredine na unutrašnjem tržištu. Više odredbi
Ugovora iz Amsterdama se odnosi na unilateralne akcije država članica EU,
usmerene ka uvoñenju viših standarda životne sredine od propisanih
zakonodavstvom EU (uz saglasnost Komisije) "kada su one srazmerne i ne
kriju pojačane trgovinske prepreke". Na višim standardima su posebno
insistirale skandinavske zemlje, Nemačka i Austrija.
Ugovorom iz Mastrihta konačno je načelno omogućeno donošenje
većinskih odluka (umesto postupka jednoglasnosti) i veće učestvovanje
Evropskog parlamenta, a time i njegovog Odbora za životnu sredinu, u
164
Vukasović, V., Nadležnost Evropske Unije u oblasti zaštite životne sredine,
zbornik radova Zaštita životne sredine u meñunarodnom i unutrašnjem pravu - izbor
najznačajnijih izvora prava, Ministarstvo zdravlja i zaštite životne okoline Republike
Srbije - Uprava za zaštitu životne okoline, Beograd, 2001, str. 30.
165
Ivanjac, M., Pravni instrumenti politike zaštite životne sredine, zbornik radova
Privreda i životna sredina - ekonomska i ekološka meñuzavisnost, redaktor: dr
Božidar Milenović, Fakultet zaštite na radu, Niš, 1999, str. 154.
108
politici zaštite životne sredine EU. Od Amsterdamskog ugovora važi
Postupak saodlučivanja Saveta i Evropskog parlamenta, pri čemu se u
važnim oblastima, kao što je, na primer, ekološki porez, i dalje zahteva
jednoglasnost u Savetu. U tom pogledu ništa nije promenjeno ni Ugovorom
iz Nice.
Dotadašnja zakonska regulativa nije mogla da spreči globalne
probleme zagañenja životne sredine, pa se ukazala potreba za
sinhronizovanim delovanjem na evropskom i meñunarodnom nivou. Peti
program aktivnosti Zajednice u oblasti zaštite životne sredine pod nazivom
"U pravcu održivosti" ustanovio je osnovne principe evropske strategije
održivog razvoja u periodu 1992-2000. godina i označio početak
horizontalnog pristupa Zajednice u rešavanju ovih problema, jer uzima u
obzir sve uzroke zagañenja (industriju, energetiku, saobraćaj, poljoprivredu,
turizam itd.). Ovaj sveobuhvatni pristup politici zaštite životne sredine je
odobren od strane Komisije u Saopštenju iz 1998. godine o integrisanju
životne sredine u politike Evropske unije i od strane Evropskog saveta u
Beču iste godine. Institucije Zajednice su obavezne da vode računa o
pitanjima očuvanja životne sredine u okviru svih ostalih politika putem
procene njihovog uticaja na životnu sredinu, a ova praksa je proširena i na
nacionalne politike.166
Evropski savet je zato zahtevao od Komisije da donosi strategije koje
uzimaju u obzir pitanja zaštite životne sredine u svim politikama da bi se
stavio akcenat na zajednička sektorska pitanja, kao što su promena klime i
dimenzija životne sredine u zapošljavanju i proširenju Zajednice. Dakle,
tokom 1998. godine, odlukom Evropskog parlamenta i Saveta, akcioni plan
je dopunjen novim prioritetnim područjima koja bi dala veći doprinos
ostvarivanju ciljeva održivog razvoja. Pritom se, pre svega, misli na
integraciju životne sredine u druge politike, koncentraciju na interventna
područja (poljoprivreda, industrija, transport, energija i turizam), širenje
spektra instrumenata koji treba da obezbede veću efikasnost, bolje
sprovoñenje i obezbeñivanje poštovanja legislative, jačanje javne svesti o
problemima životne sredine itd.
166
Detaljnije o proceni uticaja planova, programa i politika na životnu sredinu i
strateškoj proceni u Evropskoj uniji videti: Petrović-Ranñelović, M., Radukić, S.,
SEA as a strategically tool for sustainable policy decision making in the European
Union, International Scientific Conference: The Chalenges of Economic Science and
Practice in the 21st Century, University of Niš, Faculty of Economics, 2010, str. 77-
88.
109
U šestom akcionom programu “Životna sredina 2010: naša budućnost,
naš izbor” definisano je pet prioritetnih pravaca strategijske akcije EU.
Glavni zadaci su: unapreñenje sprovoñenja postojeće legislative
(izveštavanje o sprovoñenju prava životne sredine, unapreñenje rada
inspekcije, efikasnost Evropskog suda); integracija životne sredine u druge
sektorske politike (razvoj indikatora monitoringa integracionog procesa);
jačanje uloge grañana i podsticanje promene ponašanja (unapreñenje
ponašanja grañana prema životnoj sredini, poboljšavanje kvaliteta
informacija o životnoj sredini); rad u partnerstvu sa poslovnim sektorom i
uvažavanje zahteva tržišta (podsticanje korišćenja šeme eko-menadžmenta –
EMAS, podsticanje kompanija da objavljuju svoje aktivnosti u vezi sa
poštovanjem zahteva zaštite životne sredine, ustanovljavanje integralne
politike proizvoda, unapreñenje korišćenja i procene efikasnosti šeme eko-
označavanja, unapreñenje “zelenih nabavki”, donošenje legislative o
odgovornosti u oblasti životne sredine), kao i uzimanje u obzir problema
životne sredine pri planiranju korišćenja zemljišta (publikovanje saopštenja
o značaju integrisanja životne sredinu u planiranje i upravljanje korišćenjem
zemljišta, unapreñenje primene Direktive o proceni uticaja na životnu
sredinu, širenje tzv. “dobre prakse” i brza razmena iskustava u vezi sa
održivim razvojem uključujući urbani razvoj, uključivanje održivog razvoja
u Regionalnu politiku zajednice, razvoj aktivnog partnerstva za održivi
turizam).
Da bi sprovela strateške akcije, EU je osnovala fondove koji
podržavaju zaštitu životne sredine u zemljama članicama EU i to su:
Finansijski instrument za životnu sredinu (LIFE), Kohezioni fond i
Strukturni fondovi. Najznačajniji od njih je Finansijski instrument za životnu
sredinu (LIFE) koji doprinosi realizaciji i definisanju politike Evropske
zajednice u oblasti životne sredine. On finansira tri tematska elementa:
Prirodu, Životnu sredinu i Treće zemlje. Zatim, Kohezioni fond finansira
krupne projekte u oblasti životne sredine i saobraćaja u zemljama članicama
koje imaju BNP ispod 90% od proseka EU.
Strukturni fondovi pružaju pomoć manje razvijenim regionima ili
regionima suočenim sa strukturnim problemima. Aktivnosti fondova su
organizovane prema tri osnovna cilja:
• promovisanje razvoja i strukturnih prilagoñavanja regiona
zaostalih u razvoju;
• podrška ekonomskim i društvenim promenama u oblastima sa
strukturnim problemima;
110
• podrška usvajanju i modernizaciji politike i sistema obrazovanja,
obuke i razvoja.167
Najnovijim Ugovorom iz Nice zaključenim 2001. godine unete su
značajne novine u sastavu i radu pojedinih organa u pravcu prilagoñavanja
Unije proširivanju članstva. Šesti akcioni program životne sredine od 2001-
2010. godine usredsreñen je na zaštitu klime, zdravlja, prirode i raznolikosti
vrsta, kao i na upravljanje prirodnim resursima. Pri tom, razmatraju se i
posebni problemi zemalja koje žele da pristupe EU.
U pogledu proširivanja članstva, zakonodavstvo EU o životnoj sredini
postavlja mnoge izazove kandidatima. Pravno nasleñe EU je veoma obimno,
kompleksno i skupo, a problemi u životnoj sredini su mnogo značajniji u
zemljama kandidatima, nego u zemljama članicama. Zbog takve situacije,
1999. godine ustanovljen je poseban fond ISPA (Instrument for Structural
Policies for Pre-Accession - Instrument za strukturne politike pre
pristupanja) kao glavno sredstvo preko koga je EU pružala ekološku pomoć.
Fondovi koji su pružali podršku merama u oblasti životne sredine za zemlje
kandidate u fazi pre pridruživanja su bili PHARE, ISPA i SAPARD
(Specijalni programi pristupanja za poljoprivredni i ruralni razvoj) koji su
imali za cilj pripremu zemalja kandidata za Strukturni i Kohezioni fond i
ispunjavanje uslova za članstvo u EU. Ovi fondovi su imali slične ciljeve i
radne metode kao i Strukturni i Kohezioni fond.168 Programom PHARE se
investirala izgradnja institucija i investicije, ISPA je služila za pružanje
pomoći projektima saobraćajne i ekološke infrastrukture u zemljama
kandidatima i SAPARD je pružao pomoć zemljama kandidatima u
dugoročnom prilagoñavanju sektora poljoprivrede i ruralnom razvoju.
Sredstva iz ISPA fonda su od 2000. godine bila raspoloživa zemljama
kandidatima za skupe investicione projekte u oblasti zaštite životne sredine
radi usklañivanja zakonodavstva, naročito sa okvirnom Direktivom o
zagañenju vazduha iz 1996. godine (dovoñenje zagañenja 13 odreñenih
zagañivača na standardni nivo), Direktivom o postrojenjima za sagorevanje
iz 1988. godine (efekti osiromašenja ozona), Direktivom integrativnog
sprečavanja i kontrole zagañenja iz 1996. godine (tretman vode za piće i
prečišćavanja) itd. Takoñe, svrha projekata je bila pružanje pomoći
167
UNDP-Vodič za dobro upravljanje u oblasti životne sredine, Regionalna
kancelarija za Evropu i Zajednicu nezavisnih država UNDP-a, Beograd, 2003, str.
266.
168
Na primer ISPA je slična Kohezionom fondu, SAPARD je sličan
Usmeravajućem odeljku u okviru EAGGF (Evropskog fonda za usmeravanje i
garancije u poljoprivredi), a PHARE služi kao okvir za aktivnosti koje u EU
pokrivaju Strukturni fondovi.
111
zemljama kandidatima da realizuju propise EU iz oblasti životne sredine i da
upoznaju javne institucije sa ciljevima i procedurama EU.
Dakle, vremenom je EU razvila širok spektar spoljnih programa
pomoći. Potreba da se olakša koherentnost i da se unapredi doslednost u
delovanju Unije, kao i da se postignu bolji rezultati i veći uticaj sa
dostupnim sredstvima, dovela je do toga da Evropska komisija predloži
pojednostavljen okvir za spoljna delovanja tokom perioda 2007-2013.
Nova (manja) sredstva spoljnih programa pomoći, pre svega, regulišu
saradnju EU sa zemljama u razvoju i industrijalizovanim zemljama, zatim
politiku EU prema susednim zemljama, proširenje i druge posebne teme.
Meñu novim predloženim pravnim osnovama, Komisija je 2006. godine
predstavila Evropskom parlamentu i Savetu Evrope Instrument za
predpristupnu podršku – IPA. Pošto je njegov delokrug izmeñu spoljne
pomoći i unutrašnje politike, IPA ima za cilj da pruži potrebnu podršku
zemljama koje su kandidati i potencijalni kandidati za članstvo u EU.
IPA zamenjuje pet ranijih instrumenata za predpristupnu podršku
(PHARE, ISPA, SAPARD, instrument za Tursku i CARDS) i na taj način
ujedinjuje predpristupnu podršku koja ima zajedničku pravnu osnovu. IPA je
ustanovljen radi boljeg prilagoñavanja različitim ciljevima i napretku svakog
korisnika i pruža ciljanu i efikasnu podršku u skladu sa njihovim potrebama i
razvojem. Takoñe, IPA se sprovodi kroz pet komponenti: podrška u
tranziciji i institucionalna izgradnja, regionalna i prekogranična saradnja,
regionalni razvoj, razvoj ljudskih resursa i razvoj ruralnih područja.
“Zemlje potencijalni kandidati” za priključenje EU, mogu da se
prijave samo za korišćenje fondova iz prve dve komponente, odnosno za
pomoć u tranziciji i izgradnji institucija, kao i regionalnoj i prekograničnoj
saradnji. Pomoć u tranziciji i izgradnja institucija, kao svojevrsni nastavak
PHARE programa, uz izuzetak komponente ekonomske i socijalne kohezije,
podržava aktivnosti usmerene na izgradnju i jačanje institucionalnog okvira
u vezi sa usvajanjem i sprovoñenjem pravnog nasleña EU. Potencijalni
korisnici te komponente su organi državne uprave, preduzeća u javnom
vlasništvu, nevladine organizacije, preduzeća i ostale neprofitne
organizacije. Prekogranična saradnja podržava aktivnosti u vezi sa
saradnjom sa zemljama članicama i zemljama korisnicama programa IPA, a
zasniva se na višegodišnjem programu prekogranične saradnje. Potencijalni
korisnici te komponente su pogranične regije. Ostale tri komponente
dostupne su samo zemljama kandidatima za priključenje. Dakle, EU kroz
IPA fondove pomoć usmerava u sledeće sektore: jačanje demokratskih
institucija i vladavine prava, reformu javnih službi, sprovoñenje ekonomskih
reformi, promovisanje poštovanja ljudskih prava i prava manjina, kao i
112
jednakosti meñu polovima, podršku razvoju civilnog društva i unapreñenje
regionalne saradnje, kao i doprinos održivom razvoju i smanjenju
siromaštva.
Svest o tome da su resursi životne sredine ograničeni i da imaju svoju
cenu još uvek nije opšte rasprostranjena, kao ni ubeñenje da zaštita životne
sredine ne mora da ograničava konkurentnost, već da je čak može povećati.
U vremenima recesije i nezaposlenosti još uvek se teži privrednom rastu,
koji ne vodi računa o zagañivanju životne sredine i iskorišćavanju resursa i
ocenjuje zaštitu životne sredine kao vrlo skupu.
Postavlja se pitanje da li će promene kojima teži Komisija uspeti da
ostvare ekološki prihvatljiv privredni razvoj. U tom cilju bilo je potrebno
izvršiti ekološku reformu poreskih sistema. Pored toga, sve jače naglašeni
princip subsidijarnosti možda preti nacionalnim, odnosno regionalnim
omekšavanjem ekoloških normi EU. Napredak u politici zaštite životne
sredine EU se ogleda u uključivanju ekološke dimenzije u druge oblasti
politike, koja je propisana Jedinstvenim evropskim aktom, a zatim
precizirana u Ugovoru iz Amsterdama. Takoñe, ekološko-politički izazovi u
sasvim novoj dimenziji čekaju EU u pogledu proširenja na Istok. Zemlje
kandidati imaju zadatak da preuzmu celokupno ekološko zakonodavstvo EU,
da ga primene i izgrade odgovarajuće institucije.
2. Pravo Evropske unije i nacionalno pravo u oblasti zaštite

životne sredine
Evropska unija teži aktivnoj politici zaštite životne sredine, pa su, u

skladu s tim, izraženi zahtevi Evropske komisije i nacionalnih vlada da se
urade procene uticaja na životnu sredinu. Princip subsidijarnosti zahteva da
se Komisija bavi samo onim problemima kod kojih je efektivnost primene na
evropskom nivou veća nego na nacionalnom ili regionalnom nivou.
Meñutim, postoji problem u primeni ekološkog zakonodavstva EU i u
zemljama članicama. Bolja primena zakona o životnoj sredini Evropske
zajednice jedan je od prioritetnih ciljeva Evropske komisije. Komisija je
2005. godine najavila da će preduzeti pravne mere protiv svih zemalja
članica u slučajevima prekršaja ekološkog zakona. Takoñe, to je
predstavljalo prvo upozorenje mnogim novim zemljama članicama za
nepoštovanje ekoloških direktiva. Generalni direktorat za životnu sredinu
sistematski kontroliše sprovoñenje i u slučaju nepoštovanja inicira procedure
protiv onih zemalja članica koje krše zakone Zajednice. U vezi sa tim
formiran je IMPEL (Implementation and Enforcement of Environmental
Law), koji predstavlja neformalnu mrežu evropskih inspektora zaštite
113
životne sredine i kreatora politike koja se bavi implementacijom ekološkog
zakonodavstva. Ova mreža uključuje sve zemlje članice EU.
Harmonizacija zakonodavstva u oblasti životne sredine u Evropskoj
uniji osigurava visok nivo kvaliteta životne sredine i omogućava bolje
funkcionisanje internog evropskog tržišta. Zemlje kandidati su obavezne da
pre pristupanja EU usvoje zakonodavstvo EU u oblasti životne sredine i da
ga primene u roku od oko 10 godina nakon pristupanja. „Jedna nedavna
studija EU procenjuje da godišnje koristi (uključujući i one iz oblasti
zdravlja, resursa i eko-sistema), koje proističu iz primene zakonodavstva EU
u oblasti životne sredine u 13 zemalja kandidata, predstavljaju 2,6%
njihovog BNP u periodu 1999-2020. Za neke zemlje sa naglašenim
problemima u oblasti životne sredine, procenjuje se da su koristi još veće“. 169
Kod procene mogućih implikacija prijema novih članica, sa stanovišta
problematike životne sredine mogu da se jave pozitivni, ali i negativni efekti.
Pozitivni efekti se očekuju od povećanja investiranja u infrastrukturu u
oblasti životne sredine u državama koje pristupaju, razvoja tržišta za
industriju EU u vezi sa zaštitom životne sredine, rasprostranjenije upotrebe
široke skale instrumenata u oblasti životne sredine, unapreñenja primene
principa i pravila odgovornosti, pomeranja od filozofije „smanjenja
zagañenja“ ka filozofiji „upravljanja zagañenjem“ itd. Zato je neophodno
učiniti značajan napor za brz napredak u pravcu izjednačavanja legislative
zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE) sa EU. 170 Pošto se procenjuje da
ukupni investicioni troškovi prilagoñavanja stanja životne sredine u
zemljama CIE prema kriterijumima EU iznose više od 100 milijardi evra,
neophodna je pomoć EU u tzv. predpristupnom periodu i to iz nekoliko
različitih izvora.171 Takoñe, zbog usmeravanja velikih sredstava u nove
članice, može oslabiti uloga EU u promovisanju principa održivog razvoja u
ostalim delovima sveta, što može imati negativne političke konotacije.
Različit stepen privrednog razvoja izmeñu zemalja članica i novih zemalja
169
UNDP-Vodič za dobro upravljanje u oblasti životne sredine, Regionalna
kancelarija za Evropu i Zajednicu nezavisnih država UNDP-a, Beograd, 2003, str.
154-155.
170
Prema nekim procenama, najznačajniji napori zemalja CIE treba da se učine u
oblasti zaštite voda, energetskom sektoru, sektoru upravljanja otpadom i
ustanovljavanju potrebnog administrativnog sistema za implementaciju i monitoring
propisa EU.
171
U tom kontekstu, posebno mesto imaju programi EU PHARE i TASIC, sredstva
Evropske investicione banke, programi bilateralne pomoći Evropske banke za
rekonstrukciju i razvoj, pozajmice Evropske zajednice za čelik i ugalj i EURATOM,
pomoć Svetske banke, Pariskog i Londonskog kluba.
114
koje pristupaju, može stvoriti pritisak u vezi daljeg širenja Unije i uticati na
krivljenje principa konkurencije unutar jedinstvenog tržišta.
Što se tiče uslova za prijem u EU, jedan deo tih uslova ima opšti
karakter i tiče se ukupnog položaja i opšte procene stanja tranzicije u ovim
zemljama, dok se drugi deo uslova tiče pojedinih konkretnih oblasti. Radi se
o sistemskom pristupu primeni principa integralnosti. Tako politike EU u
drugim oblastima utiču i na oblast životne sredine i obrnuto.
Ugovor o EU na načelan način odreñuje uslove za prijem u ovu
organizaciju, a kriterijumi prijema u EU se odreñuju odlukama nadležnih
tela EU. „Kriterijumi sa sastanka Saveta EU iz Kopenhagena, juna 1993.
godine, obuhvataju zahteve koji se odnose na stabilnost institucija i
obezbeñenje demokratije, vladavine prava, ljudskih prava, poštovanja i
zaštite manjina, kao i razvoja tržišne ekonomije. Na sastanku Saveta u
Esenu, krajem 1994. godine, definisana je strategija pripreme zemalja
Centralne i Istočne Evrope za prijem u EU, čiji su osnovi elementi:
sprovoñenje postojećih evropskih sporazuma (o saradnji izmeñu EU i
pojedinih država),172 „strukturni dijalog“ sa državama Centralne i Istočne
Evrope, podrška EU tranzicionim procesima i usaglašavanje zakonodavstva
sa zakonodavstvom EU“. 173
Kriterijumi iz oblasti životne sredine zahtevaju prilagoñavanje propisa
u ovoj oblasti standardima EU. Taj proces ima više faza: transponovanje
relevantnih propisa, pravila i procedura EU u nacionalno zakonodavstvo,
obezbeñenje institucija i sredstava za ostvarivanje propisa, obezbeñenje
kontrole i kazni za nesprovoñenje relevantnih propisa itd. Prema Strategiji
pristupanja u oblasti zaštite životne sredine, dugoročne nacionalne strategije
država CIE treba da obuhvate sledeća pitanja: utvrñivanje prioriteta u ovoj
oblasti, popunjavanje pravnih i administrativnih praznina, ispravljanje
nedostataka u postojećoj pravnoj regulativi i ispitivanje ekonomskih
implikacija mera koje treba preduzeti.
Najznačajnija dokumenta EU kojima se utvrñuju propisi koje treba
uneti u pravne sisteme zemalja CIE kandidata za prijem u EU su: Bela knjiga
– Priprema pridruženih zemalja Centralne i Istočne Evrope za integraciju u
172
Ovim sporazumima su utvrñeni osnovni elementi pridruživanja, kao što su:
uspostavljanje političkog dijaloga na svim nivoima, regulisanje pitanja iz oblasti
“četiri slobode kretanja” (roba, usluga, kapitala i radne snage), približavanje
zakonodavstva itd.
173
Todić, D., Savremena politika i pravo životne sredine, Megatrend univerzitet
primenjenih nauka, Beograd, 2002, str. 396-397.
115
interno tržište Unije i Priručnik (vodič) za približavanje legislativi EU u
oblasti životne sredine.
Bela knjiga – Priprema pridruženih zemalja CIE za integraciju u
interno tržište Unije iz 1995. godine, predstavlja najcelovitiji dokument koji
se odnosi na pripreme zemalja CIE za pristupanje EU. U „Beloj knjizi“
izričito se naglašava da je „od posebne važnosti za stvaranje šireg evropskog
tržišta izmeñu EU i zemalja CIE da se pitanje očuvanja životne sredine od
samog početka tretira kao sastavni deo procesa trgovinske i ekonomske
integracije pridruženih zemalja-članica Centralne i Istočne Evrope i kao
sastavni deo predpristupne strategije“. 174 Naglašava se da je najznačajnije
preduzimanje ekonomskih reformi i prilagoñavanje zakonodavstva u cilju
formiranja institucija tržišne privrede. „Belom knjigom“ su identifikovane
ključne mere u pojedinim sektorima i sugerisan je redosled njihovog
sprovoñenja.
Najeksplicitnije odredbe o kriterijumima koji se odnose na životnu
sredinu sadržane su u tački 8 Aneksa, koja obuhvata jedanaest oblasti. 175
Sadržaj kriterijuma se uglavnom odnosi na aktivnosti EU u domenu kvaliteta
proizvoda (ekološki standardi) i zaštite životne sredine u tom kontekstu, ali
značajan deo zakonodavstva EU iz ove oblasti nije obuhvaćen.176 Priručnik
za približavanje zakonodavstvu EU u oblasti životne sredine sadrži značajno
širu listu propisa EU u ovoj oblasti u poreñenju sa „Belom knjigom“.177
174
Bela knjiga: Priprema pridruženih zemalja Centralne i Istočne Evrope za
integraciju u unutrašnje tržište Unije, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2001,
str. 309.
175
Bela knjiga obuhvata zakonodavstvo u sledećim oblastima: 1. radioaktivna
kontaminacija namirnica, 2. zaštita od radijacije, 3. hemijske supstance, 4. kontrola
stepena rizičnosti postojećih supstanci, 5. izvoz i uvoz opasnih hemikalija, 6.
posledice namernog puštanja genetski modifikovanih organizama u životnu sredinu,
7. politika uklanjanja otpadnih materija, 8. emisija buke iz grañevinskih fabrika i
opreme, 9. zagañenost vazduha – sadržaj olova u benzinu i sumpora u nekim tečnim
gorivima, 10. zagañenost vazduha – isparljiva organska jedinjenja (VOC) i 11.
kontrola supstanci koje uništavaju ozon.
176
Ovo se odnosi na: zagañivanje iz stacionarnih izvora, zagañivanje vazduha i
voda, zaštita prirode i tzv. horizontalne mere zaštite životne sredine.
177
Zakonodavstvo EU u oblasti životne sredine, kome zemlje CIE moraju da
prilagode svoje propise, klasifikovano je u sledeće grupe: 1. tzv. horizontalno
zakonodavstvo (odnosi se na opšta pitanja upravljanja životnom sredinom); 2.
kvalitet vazduha; 3. upravljanje otpadom; 4. kvalitet vode; 5. zaštita prirode; 6.
kontrola industrijskog zagañivanja i upravljanje rizikom; 7. hemikalije i genetski
modifikovani organizmi; 8. buka iz vozila i mašina; 9. nuklearna sigurnost i
116
Dakle, ima više razloga zbog kojih bi trebalo pažljivo pratiti
komunitarno ekološko zakonodavstvo i primenjivati ga u praksi i zbog kojih
bi domaće zakonodavstvo trebalo u većoj meri harmonizovati sa ekološkim
zakonodavstvom EU. Značajan deo ekološke regulative EU sadrži i odredbe
koje se tiču saradnje sa državama nečlanicama i drugim meñunarodnim
organizacijama. Tu posebno spadaju sledeći slučajevi: „a) Odluke EU o
pristupanju meñunarodnim ugovorima čije su strane ugovornice i države
nečlanice ili čija primena iz nekog drugog razloga interesuje države
nečlanice; b) Sve odluke EU koje se tiču njenih veza sa drugim
meñunarodnim organizacijama, akcionim programima i drugim
meñunarodnim aranžmanima iz domena zaštite životne sredine i c) Značajan
deo ekološke regulative koja se ne odnosi neposredno na države nečlanice
ima za njih odreñeni značaj, na primer, propisi EU koji se tiču izvoza i uvoza
nekih opasnih hemikalija.178
Potrebno je posebno razmotriti pravnu regulativu u oblasti životne
sredine EU i država nečlanica sa posebnim osvrtom na interes Republike
Srbije. Meñusobni odnosi Evropske unije (tada EEZ) i Republike Srbije
(tada SFRJ) su pošli uzlaznom linijom naročito posle zaključivanja
Sporazuma o saradnji 1980. godine (dopunjenog 1987. godine nizom
protokola). Njime je, pored ostalog, bio osnovan i Savet za saradnju EU i
Jugoslavije koji se sastajao jednom godišnje na ministarskom nivou.
Meñutim, nakon izbijanja krize na prostoru bivše Jugoslavije i uvoñenjem
sankcija EU i UN devedesetih godina prošlog veka prekinuta je saradnja, da
bi se odnosi normalizovali tek 2000. godine.
Treba naglasiti da naša zemlja u odnosu na većinu zemalja CIE ima
znatne prednosti, jer je do izbijanja krize na ovim prostorima, imala saradnju
sa EU i drugim zapadnoevropskim organizacijama u pogledu prihvatanja
odreñenih tehničkih i ekoloških standarda. Naša zemlja je u većoj meri od
ostalih zemalja ove grupacije učestvovala u meñunarodnoj saradnji, na
svetskom, evopskom i regionalnom planu tako da je veliki deo
meñunarodnog ekološkog prava već unet u nacionalno zakonodavstvo.
Dakle, da bi se pridružile EU, nove zemlje članice iz CIE moraju
preneti acquis communautaire u domaći zakon i politiku i početi sa
radijaciona zaštita; 10. klimatske promene; 11. civilna zaštita; 12. politika i 13.
meñunarodna saradnja.
178
Todić, D., Vukasović, V., Ekološka kriza u svetu i odgovor meñunarodne
zajednice (izbor najznačajnijih meñunarodnih dokumenata i jugoslovenskih
propisa), Savezni sekretarijat za rad, zdravstvo i socijalno staranje - Sektor za
životnu sredinu, Institut za meñunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2002, str. 51.
117
primenom i izvršavanjem ovih mera. Acquis se sastoji od 31 poglavlja, koja
detaljno opisuju zakone, propise, norme i standarde EU za različite suštinski
bitne oblasti politike. Poglavlje o ekologiji sadrži preko 300 propisa i
direktiva. Oni uključuju okvirno zakonodavstvo, mere po meñunarodnim
sporazumima, zaštitu biodiverziteta, standarde proizvoda i mere koje
obezbeñuju smanjenje nacionalnog, prekograničnog i globalnog zagañenja.
Meñutim, iako teoretski postoji jedan acquis i dalje postoji niz interpretacija
njegovog sadržaja i širok spektar institucionalnih modela usmerenih ka
implementaciji u starijim i novijim zemljama EU.
Prihvatanje i primena ekoloških zakona i propisa odreñenih acquis-om
bilo je teško za nove države članice i u nekim slučajevima taj proces je ostao
nezavršen. Suprotno od prethodnih proširenja, gde su zemljama kandidatima
davani periodi za usaglašavanje da bi se postigla harmonizacija, zemljama
CIE je to bio preduslov za članstvo. Iako je prihvatanje zakonodavstva
postignuto prilično brzo, implementacija tog masivnog skupa zakona i
propisa teče sporije. Za vladine i nevladine učesnike iz CIE, sprovoñenje
tako velike mase zakona i propisa u relativno kratkom vremenskom periodu
u odnosu na onaj koji je bio potreban za njihovo stvaranje i primenu u
Zapadnoj Evropi, predstavlja ogroman izazov.
Štaviše, ekološko zakonodavstvo je skupo i tehnički kompleksno za
primenu. Nove države članice trebaju da osavremene, prošire ili izgrade
instalacije i infrastrukturu. Takoñe, nedostatak administrativnih i finansijskih
resursa sprečava efektivnu primenu zakonodavstva i vodi ka slabom
monitoringu. „Komisija je procenila da će nove zemlje članice trebati oko 80
milijardi do 110 milijardi evra investicija da bi uskladile svoje pravo sa
ekološkim pravom EU ili oko 1,057 evra per capita“.179
Tokom decenije priprema i pregovora o prijemu, stavljen je akcenat na
harmonizaciju zakona i propisa u zemljama CIE sa acquis-om i u tom cilju
obezbeñeno je finansiranje za olakšanje prevoda direktiva i propisa EU,
edukaciju i obuku kreatora politike iz regiona po zahtevima EU i izradu
nacrta ekološkog zakonodavstva i drugih propisa.
U prvim danima tranzicije, bilateralnu pomoć nudila je većina
zapadno-evropskih država, SAD, Kanada i Japan, preko meñuvladinih
organizacija, kao i putem više nevladinih organizacija. “Meñunarodne vlade
179
CEC (Commission of the European Communities) (2001) Communication from
the Commission to the Council and European Parliament – Ten Years after Rio;
Preparing for the World Summit on Sustainable Development in 2002,
COM(2001)53 FINAL, Luxembourg: Office for Official Publications of the
European Communities.
118
ukupno su uložile preko 3 milijarde ECU ranih 1990-ih, a Nemačka i Danska
imale su vodeću ulogu meñu evropskim donatorima sa ukupnim doprinosima
od preko 500 miliona ECU. Izmeñu 1990. i 1994. godine, Svetska banka
obezbedila je zajmove od ukupno 788 miliona dolara za projekte iz oblasti
ekologije. U isto vreme, mnogo država, agencija, fondacija, nevladinih
organizacija i firmi, takoñe, je doprinelo razvoju ekoloških kapaciteta
obezbeñivanjem naučne, tehničke i političke pomoći”.180 EU je pružala
finansijsku pomoć zemljama da se pripreme za članstvo preko tri glavna
fonda pre pristupanja EU. 181 Komisija je 2006. godine zamenila ranije
instrumente za predpristupnu podršku novim instrumentom (IPA) i na taj
način podvela predpristupnu podršku pod jedinstvenu pravnu osnovu. Iako je
mnogo država požurilo da pruži podršku u ranim danima tranzicije, kako se
prijem bližio, mnogi donatori i agencije povukli su se iz regiona. Kasnih
1990-ih, EU je ostala primarni izvor finansiranja ekoloških pitanja u
zemljama CIE.
Imajući u vidu sve napred navedeno, proces tranzicije u istočno-
evropskim zemljama je imao svoje pozitivne i negativne strane sa stanovišta
ekološkog menadžmenta i održivog razvoja. Pre svega, kreatori ekonomske i
ekološke politike u ovim zemljama trebali su da uzmu u obzir sve pozitivne i
negativne strane ovog procesa da bi se postigao kvalitetan privredni razvoj
uz zaštitu životne sredine (Slika 4. 1.).
Stavljen je akcenat na jačanje pravnog, administrativnog i
institucionalnog kapaciteta države za upravljanje životnom sredinom,
odnosno kapaciteta ekološkog upravljanja. Najveći pojedinačni podsticaj
ovog procesa je bio želja zemalja u regionu da postanu članice EU. „Taj
uticaj je delovao paralelno sa razvojem novih strategija regionalne saradnje,
posebno izmeñu zemalja u susedstvu koje dele zajedničke ekološke odlike ili
resurse, kao što je na primer reka. To uključuje saradnju izmeñu zemalja u
slivu reke Dunav i zemlje u okolini Crnog i Kaspijskog mora, a ovaj proces
je finansijski potpomognut od strane EU“. 182
180
Jordan, A., Environmental Policy in the European Union – Actors, Institutions &
Processes, Earthscan, London, 2005, str. 282.
181
Instrument za strukturne politike pre pristupanja (ISPA), Poseban program
pristupanja za poljoprivredu i ruralni razvoj (SAPARD) i PHARE.
182
Baker, S., Sustainable Development, Routledge, London, New York, 2006, str.
189.
119
Slika 4. 1. Ekološki menadžment i održivi razvoj u procesu tranzicije
Tranzicija
• Stari društveni, politički i ekonomski odnosi
• Ekološko nasledstvo (pozitivno i negativno)
• Prihvatanje i prilagoñavanje
• Članstvo u EU
• Modernizacija na sektorskom nivou
Pozitivno Negativno
• Nove šeme i • Novi ekološki pritisci
institucije • Problemi sa
ekološkog upravljanja integracijom ekološke
• Povećanje učešća politike
• Pojačano • Narušavanje društvenih
zakonodavstvo uslova za održiv razvoj
• Širenje modela
zapadnog razvoja
Izvor: Baker, S., Sustainable Development, Routledge, London, New York, 2006,
str. 206.
Kako članstvo raste, EU postaje istovremeno više integrisana i

institucionalno složenija. Sve članice EU, sa Istoka i Zapada, moraju da
razviju organizacione strukture koje odgovaraju njihovim jedinstvenim
situacijama. Kao rezultat toga, potrebna je ravnoteža izmeñu centralizacije i
decentralizacije tako da države članice mogu napraviti različite izbore u vezi
sa načinima na koji će postići iste ekološke ciljeve. Iako su evropske politike
o zaštiti životne sredine podložne promeni, zajednički izazovi sa kojima se
suočavaju i novi i stari članovi EU sugerišu da će inovacije i učenje iz
iskustva morati da budu transnacionalni i višesmerni. Države, grañani, ideje i
iskustva iz CIE verovatno će biti potrebni širom Evrope ako se želi pobeda
nad pan-evropskim izazovima sprovoñenja politike zaštite životne sredine i
održivosti.
120
3. Podela nadležnosti u oblasti zaštite životne sredine na nivou Evropske
unije
Nadležnosti Evropske unije u oblasti zaštite životne sredine, kao i u

ostalim oblastima, ostvaruju se preko utvrñene institucionalne strukture,
odnosno organa koji deluju u svojim domenima. Glavni organi EU koji
donose pravne akte u oblasti zaštite životne sredine su: Evropski parlament,
Savet ministara, Komisija i sudski organi.
Glavne funkcije Evropskog parlamenta (EP) su odobravanje budžeta i
izglasavanje poverenja Komisiji. Parlament ima 626 poslanika koje biraju
direktno zemlje članice na period od 5 godina. Dakle, EP ima zakonodavna,
budžetska i kontrolna ovlašćenja. U izvesnoj meri učestvuje i u donošenju
pravnih akata, jer je Jedinstvenim evropskim aktom propisano da Savet EU
sarañuje sa Parlamentom. Takoñe, Komitet za životnu sredinu i potrošačka
pitanja koga imenuje Evropski parlament, izmeñu ostalog, prati i
problematiku zaštite i unapreñenja životne sredine.
Glavna uloga Saveta ministara (Saveta EU) je usvajanje pravnih akata.
On ima i zakonodavna i izvršna ovlašćenja. U njegovom radu učestvuju
ministri za zaštitu životne sredine država članica. Radi održavanja
kontinuiteta u radu, pošto se sastanci na ministarskom nivou samo
povremeno održavaju, formiran je Komitet stalnih predstavnika183 u čijem su
sastavu i predstavnici ministarstava za životnu sredinu. Zavisno od teme,
Savet donosi odluke kvalifikovanom većinom ili jednoglasno, dok je
usklañivanje glasova ministara uslovljeno brojem stanovnika zemlje članice.
Značajnije mere u ovoj oblasti Savet donosi jednoglasno (da bi se obezbedile
države članice od eventualnog preglasavanja prilikom odlučivanja o
značajnijim pitanjima), a na predlog Komisije EU i posle konsultacija sa
Evropskim parlamentom i Ekonomskim i socijalnim komitetom. Takoñe,
Savet je ovlašćen za privremeno oslobañanje pojedine države članice
primene načela "zagañivač plaća", ukoliko su troškovi suviše visoki tako da
ih ne može podneti, ili odobravanje finansijske pomoći u tu svrhu.
Komisija se bavi predlaganjem i sprovoñenjem pravnih akata,
odnosno Komisija formuliše politiku i daje predloge zakona koji se zatim
dostavljaju na raspravu Savetu i Parlamentu. Pored kontrole, ona može
dobiti i odreñena ovlašćenja od Saveta da se brine o implementaciji
pojedinih pravnih akata u zemljama članicama putem tzv. subsidijarne
regulative.184 Značajne uloge Komisije su zastupanje EU u odnosima sa
183
The Committee of Permanent Representatives – COREPER.
184
Videti načelo subsidijarnosti zaštite životne sredine EEZ.
121
drugim subjektima meñunarodnog prava, zaključivanje meñunarodnih
ugovora, učestvovanje u radu meñunarodnih organizacija, uključivanje u
druge meñunarodne aranžmane (na primer akcioni planovi za zaštitu životne
sredine u pojedinim regionima), koordiniranje saradnje sa državama
nečlanicama (na primer program PHARE) itd. Evropska komisija je izvršno
telo koje se sastoji od predsednika i članova komisije, koje biraju zemlje
članice i Parlament. Komisija je organizovana u Generalne direktorate, pri
čemu je XI Generalni direktorat pretežno nadležan za zaštitu životne sredine.
Radu Komisije u domenu pravne regulative pomažu Pravna služba i
Generalni sekretarijat.
Glavni sudski organ EU je Sud pravde. Njegova uloga je tumačenje
primene odredbi Ugovora o osnivanju Unije. Stranke pred njim su, pre
svega, institucije EU i države članice. Sporove mogu voditi pravna i fizička
lica protiv država članica i protiv EU, t.j. protiv odluka Komisije. Pored
toga, organi EU, države i nacionalni sudovi mogu od njega tražiti
savetodavno mišljenje kada odlučuju u vezi sa primenom prava Unije
uopšte, pa i u domenu zaštite životne sredine. Zbog velikog broja predmeta i
predstojećeg proširenja članstva, Ugovorom u Nici predviñen je niz promena
u radu Suda, što podrazumeva i prenošenje nekih nadležnosti na Sud prve
instance. Ovaj sudski organ osnovan je 1989. godine da bi postojala još
jedna sudska instanca i da bi se omogućilo Sudu pravde da se posveti
obavljanju osnovnih funkcija.
Veliki značaj u sprovoñenju politike životne sredine, pored glavnih
organa EU, imaju i druga tela ove organizacije kao što su: Ekonomski i
socijalni savet, Sud za finansijsku kontrolu, Komitet regiona, Ombudsman,
Evropska agencija za životnu sredinu, neformalna konsultativna tela i dr.
Ekonomski i socijalni savet je i osnovan u želji da se u proces
kreiranja politike EU u raznim oblastima uključe predstavnici što više
kategorija stanovništva (proizvoñači, poljoprivrednici, prevoznici, radnici,
trgovci, predstavnici javnog mnenja itd.). Članovi Saveta nisu vezani
nikakvim mandatom, već obavljaju svoje funkcije slobodno i u opštem
interesu Zajednice. U cilju efikasnijeg rada, ovaj organ je osnovao stručne
grupe za pojedine oblasti delovanja, kao što je i stručna grupa za životnu
sredinu, čiji je osnovni cilj da se u voñenje politike EU u oblasti zaštite
životne sredine uključe predstavnici različitih kategorija stanovništva u
skladu sa principom demokratije.
Sud za finansijsku kontrolu, kao što sam naziv govori, vrši finansijsku
kontrolu u EU, uključujući i poslovanje u domenu zaštite životne sredine.
Takoñe, Komitet regiona je osnovan radi efikasnije regionalne saradnje u
različitim oblastima uključujući i ekološka pitanja.
122
Osim sudskih organa EU, uveden je Ombudsman kao još jedan od
mehanizama kontrole rada institucija EU. Njemu se žale pravna i fizička lica
koja žive ili rade na teritoriji Unije, direktno ili preko nekog člana
Parlamenta.
Evropska agencija za životnu sredinu (EEA) osnovana je 1990.
godine, a počela je sa radom 1995. godine. Njen osnovni zadatak je
prikupljanje informacija o stanju životne sredine u Evropi i saradnja na
ovom planu sa zemljama nečlanicama EU i drugim meñunarodnim
organizacijama. Ona redovno objavljuje izveštaje o stanju životne sredine u
Evropi i daje važne procene tog stanja.
Komisija EU je osnovala tri neformalna konsultativna tela za životnu
sredinu i održiv razvoj i to: Evropski konsultativni forum za životnu sredinu
i održiv razvoj, Grupa za razmatranje politike u oblasti životne sredine i
Mreža EU za implementaciju i sprovoñenje ekološkog prava. Najznačajniji
je Evropski konsultativni forum koji je osnovan 1993. godine, u skladu sa
odredbama Petog akcionog programa za životnu sredinu EU, čiji su članovi
eksperti koji predstavljaju razne interesne grupe (industriju, zaposlene,
potrošače, NVO, lokalne i regionalne vlasti itd.), a od 1997. godine i eksperti
iz pridruženih zemalja Centralne i Istočne Evrope. Forum savetuje Komisiju
u vezi sa pitanjima zaštite životne sredine, a posebno u vezi sprovoñenja
tekućeg i pripreme narednog akcionog plana za životnu sredinu EU.
Od ostalih tela treba spomenuti Evropsku investicionu banku,
Evropski monetarni institut i Evropsku centralnu banku. Pored njih
osnovano je i više specijalnih fondova, kao na primer Kohezioni fond za
finansiranje projekata u oblasti zaštite životne sredine, posebno u manje
razvijenim članicama Unije.
Na regionalnom planu, EU je inicirala i osnovala pojedine
organizacije i druge institucionalne aranžmane koji su značajni za ekološku
saradnju država Jugoistične Evrope, kao što su Regionalni centar za životnu
sredinu Centralne i Istočne Evrope (REC), Inicijativa za saradnju u
Jugoistočnoj Evropi (SECI) i Pakt stabilnosti za Jugoistočnu Evropu.
U današnje vreme, pravni sistem EU pruža mogućnost učešća grañana
i organizacija grañana u kreiranju i sprovoñenju politike u oblasti zaštite
životne sredine preko Evropskog parlamenta i Ekonomskog i socijalnog
komiteta EU. Pored toga, postoji i mogućnost pokretanja postupaka kod
institucija EU u slučajevima narušavanja prava na adekvatnu životnu
sredinu. Pošto je ekološka problematika u zemljama EU vrlo značajna, nema
političke partije koja u svom programu ne sadrži i ekološki aspekt. Ako neka
ekološka akcija ne uspe da se ostvari preko institucija EU, onda ostaju na
123
raspolaganju nacionalne institucije (vladine institucije ili nevladine
organizacije) i mogućnosti delovanja od opštenacionalnog do lokalnog
nivoa.
Tabela 4. 1. Stadijumi u procesu donošenja politike zaštite životne sredine EU
1. Odreñivanje programa rada (svih institucija)
• ustavni pritisak
• pritisci za harmonizaciju
• zakonski pritisci
• evolucija politike i širenje
• pritisci iz institucija EU
• meñunarodno pravo
• reagovanje na vanredna stanja
• razmena informacija
2. Formulisanje (Evropska komisija, generalni direktorati)
• pozadinski stav ili referat sa diskusije
• predlog koje su sačinile tehničke jedinice unutar DG
• sastanci savetodavnog odbora sa nacionalnim ekspertima
• sastanci savetodavnog odbora sa industrijom, NGO i drugim
zainteresovanim stranama
• pravne službe
• konsultacije izmeñu službi
• kabineti zainteresovanih članova Komisije
• Generalni sekretar Komisije
• šefovi kabineta
• kolegijum članova Komisije
3. Usvajanje (Savet ministara, Parlament, ESC, Odbor regiona)
• Generalni sekretar Saveta ministara
• Parlament, ESC i Odbor regiona za mišljenje
• stalni predstavnici
• relevantne nacionalne vladine agencije
• radna grupa za životnu sredinu
• COREPER
• Parlament za mišljenje
• Ekološki savet za odluku
4. Implementacija (Komisija, države članice)
• vlade država članica
• relevantne nacionalne vladine agencije
• Evropska komisija
• Sud pravde (ukoliko je neophodno)
Izvor: McCormick, J., Environmental Policy in the European Union, Palgrave, New York,
2001, str. 110.
124
Grañani EU mogu, preko Evropskog parlamenta, učestvovati u
procesu kreiranja politike Unije uopšte, pa i u domenu životne sredine. Oni
mogu da utiču na zaštitu svojih prava na adekvatnu životnu sredinu u meri u
kojoj je to u nadležnosti EU, kako unapred tako i kad do povrede tih prava
doñe. Nadležnosti Evropskog parlamenta su: donošenje odluka u skladu sa
procedurom predviñenom Ugovorom o EU; davanje saglasnosti i mišljenja;
kontrola rada ostalih organa EU; prijem peticija i imenovanje Ombudsmana
itd.
Ukoliko je narušeno pravo na adekvatnu životnu sredinu u okviru
pravnog sistema EU grañani imaju tri mogućnosti: upućivanje žalbe
Komisiji EU; upućivanje peticije Evropskom parlamentu i obraćanje
Ombudsmanu. Žalba Komisiji EU može biti upućena od strane svakog
grañanina EU protiv svake države EU u vidu formulara. Slanje peticije
Evropskom parlamentu dovodi do parlamentarne rasprave o navedenom
pitanju. Ombudsmana imenuje Evropski parlament koji je ovlašćen da prima
žalbe na rad organa EU sa izuzetkom sudskih organa. Na osnovu žalbi,
sopstvenom inicijativom ili posredstvom nekog člana Evropskog parlamenta,
može se pokrenuti istraga i preduzeti adekvatne mere. Ako su grañani bili u
pravu po osnovu žalbe, vrši se obaveštavanje o rezultatima istrage i davanje
roka od tri meseca da se postupi po nalazu istrage. Ukoliko ne doñe do toga,
šalje se izveštaj Parlamentu za preduzimanje daljih mera. Pravo na žalbu
postoji u slučaju kršenja pojedinih odluka EU od strane država članica i
povodom prava na informisanost o stanju u životnoj sredini i preduzetim
popravnim merama od strane nadležnih službi.
Celokupna procedura donošenja odluka o zaštiti životne sredine u EU
može se predstaviti Tabelom 4. 1. Proces donošenja politike zaštite životne
sredine se sastoji iz četiri faze: odreñivanje programa rada (svih institucija),
formulacija, usvajanje i primena politike zaštite životne sredine EU.
4. Politika zaštite životne sredine Evropske unije
Politika zaštite životne sredine ima za cilj rešavanje brojnih i sve

značajnijih problema životne sredine uz obezbeñenje privrednog rasta,
odnosno održavanje ekološke ravnoteže uz istovremeno ubrzanje razvojne
dinamike privrede. Centralni principi politike zaštite životne sredine su
sledeći:
a) usaglašavanje privrednog razvoja sa potrebama za očuvanjem
ekološke ravnoteže,
b) delovanje u pravcu stvaranja novih potreba, potreba koje su u
saglasnosti sa principima ekološke bezbednosti,
125
c) težište u aplikaciji i komercijalnoj valorizaciji onih magistralnih
pravaca savremenog naučno-tehničkog progresa koji su
maksimalno u funkciji zadovoljenja sve oštrijih ekoloških
standarda,
d) voñenje odgovarajuće demografske politike. U kontekstu ekološke
dimenzije, najkraće rečeno, to je politika koja nastoji da obezbedi
priraštaj stanovništva koji može nesmetano podržavati postojeći
ekonomski rast i aktuelni razvoj nauke i tehnologije.185
Politika zaštite životne sredine EU zasniva se na ekonomskom
pristupu. U prvim godinama postojanja EZ, postojalo je neslaganje izmeñu
zemalja članica u vezi sa akcijama EZ na polju politike zaštite životne
sredine. Velika Britanija je zagovarala tradicionalni pristup, tzv. "dobra
praktična sredstva" ("best practicable means") kontrole zagañenja koji je
podrazumevao procenu troškova i koristi odreñenih mera uz oslanjanje na
intuiciju relevantnih inspektora. Ostale zemlje članice su predlagale pristup
tzv. "dobre raspložive tehnologije" ("best available technology") koji
podrazumeva maksimalno smanjenje zagañenja uzimajući u obzir tehničke
mogućnosti, a ne troškove. Pri tome, nije bilo postavljano vremensko
ograničenje za usvajanje nekog od pristupa ili bi se drugi pristup usvojio uz
klauzulu da ne donosi prekomerni trošak.
Postojala su očevidna neslaganja i oko pitanja koji nivo smanjenja
zagañenja je poželjan. Tako je V. Britanija težila da preceni troškove
smanjenja, a da podceni koristi i hitnost smanjenja zagañenja i često se
smatralo da je neophodno više dokaza pre preduzimanja akcija.
Rešenje je postignuto ubacivanjem u Jedinstveni evropski akt klauzule
o potrebi uzimanja u obzir potencijalnih koristi i troškova akcije ili
izbegavanja akcije. Takoñe, zakon V. Britanije je usvojio princip tzv. "dobre
raspoložive tehnologije koja ne donosi prekomerni trošak" ("best available
technology not entailing excessive cost" - "BATNEEC"). Ipak, promene u
pristupu su bile površne.
Dakle, krajnji cilj politike EU u oblasti životne sredine je ostvarenje
visokog stepena zaštite životne sredine. U ovom delu biće reči o opštim
ciljevima zaštite životne sredine EU koji su uneti u različite odredbe
Ugovora o EU i principima za ostvarenje tih ciljeva.
185
Cvetanović, S., Jovović, D., Ekonomska politika Evropske unije - nova evropska
ekonomija, Ekonomski fakultet, Niš, 2006, str. 192.
126
4.1. Ciljevi politike zaštite životne sredine Evropske unije
Član 2 Ugovora o EU186 i Član 2 Ugovora o EZ187 odreñuju opšte

ciljeve zaštite životne sredine EU, koji su kompletirani specifičnim ciljevima
odreñenim u Članu 174. 188 Različiti ciljevi Ugovora nisu postavljeni po
hijerarhijskom redu, jer Zajednica nastoji da postigne sve ciljeve. Ukoliko se
u pojedinim slučajevima različiti ciljevi sukobljavaju, onda institucije
Zajednice moraju da nañu kompromis. Konflikti su česti (na primer izmeñu
uspostavljanja internog tržišta dobara i potrebe za zaštitom životne sredine
primenom principa opreznosti). Član 6 Ugovora EZ189 koji je uveden
Ugovorom iz Amsterdama, ne ukazuje na drugačije interpretacije. U stvari,
hijerarhija ciljeva bi trebala da ima jasnije objašnjenje u Ugovoru.
Različiti ciljevi zaštite životne sredine ne vode konkretnim zahtevima
za pravnom akcijom. Na primer, nije moguće iz zahteva za štedljivom
upotrebom prirodnih resursa izvesti pravo na ograničeno korišćenje
zemljišta, na primer za poljoprivredne svrhe. Ciljevi nisu sami po sebi
sprovodljivi u praksi. Institucije Zajednice imaju veoma veliko diskreciono
pravo za preduzimanje ili ne preduzimanje akcije.
Akcija Zajednice bi trebalo da doprinese postizanju različitih ciljeva,
kao što je navedeno u Članu 174 EZ. Posle mera Zajednice postoje takoñe
meñunarodne, nacionalne, regionalne i lokalne mere koje pomažu postizanju
ciljeva. Odgovornost i nadležnost Zajednice u ekološkim pitanjima su dakle
podeljeni sa zemljama članicama. Takoñe, aktivnosti Zajednice su generalno
odreñene principom subsidijarnosti, Član 5, a u specifičnim slučajevima
ekoloških akcionih programa, Član 175 stavlja naglasak na akciju i
186
Ugovor o EU, Član 2: “(Unija treba da postavi sama sledeće ciljeve) –
unapreñenje ekonomskog i društvenog progresa i postizanje ujednačenog i održivog
razvoja...”
187
Ugovor o EZ, Član 2: “(Zajednica treba da ima kao zadatak)... da unapreñuje u
Zajednici harmoničan, ujednačen i održiv razvoj ekonomskih aktivnosti, održiv i
neinflatorni rast... visok nivo zaštite i poboljšanja kvaliteta životne sredine, rastući
životni standard i kvalitet života...”
188
Ugovor o EZ, Član 174(1): „Politika životne sredine Zajednice treba da doprinese
ostvarenju sledećih ciljeva: očuvanje, zaštita i poboljšanje kvaliteta životne sredine;
zaštita zdravlja ljudi; obazriva i racionalna upotreba prirodnih resursa; promovisanje
mera na meñunarodnom nivou koje se bave regionalnim ekološkim problemima ili
problemima širom sveta“.
189
Ugovor o EZ, Član 6: “Zahtevi zaštite životne sredine moraju da se integrišu u
definisanje i implementaciju politika Zajednice i aktivnosti koje su u vezi sa Članom
3, posebno sa stanovišta promovisanja održivog razvoja”.
127
individualne mere koje su još potrebne, a da bi bile prihvaćene, neophodna
je odluka većine u okviru različitih odredbi Ugovora.
4.1.1. Održivi razvoj

Amsterdamski ugovor iz 1997. godine uvodi koncept održivog razvoja
u zakonodavstvo Zajednice (Preambula Ugovora o EU, Član 2 Ugovora, kao
i Članovi 2 i 6 EZ). Ugovor pominje ovaj cilj bez njegovog definisanja. U
stvari, Član 2 u verziji Mastrihtskog ugovora, je odredio kao jedan od ciljeva
Zajednice "održivi razvoj", takoñe bez definisanja. Oba ugovora se baziraju
na Brundtland izveštaju iz 1987. godine. U tom izveštaju naglašeno je da,
potreba za privrednim razvojem treba da bude "održiva". 190
Ubacivanje ovog koncepta u Ugovor, zajedno sa drugim odredbama o
zaštiti životne sredine, signalizira obavezu da se obezbedi štedljivo
korišćenje prirodnih resursa što je u ekološkom i ekonomskom interesu
budućih generacija, kao i sadašnjih. To je bilo prvi put da se govori o
ekološkim interesima budućih generacija koji se bar pominju u pravnom
kontekstu Ugovora o EU.
U sekundarnom (drugostepenom) zakonodavstvu Zajednice, "održivi
razvoj" je bio definisan na sledeći način: "”Održivi razvoj” znači poboljšanje
standarda života i blagostanje većine populacije unutar granica kapaciteta
ekosistema, održavanjem prirodne imovine i njenog biološkog diverziteta u
korist sadašnjih i budućih generacija". 191 Ta definicija je ponovo
deskriptivna, ali nije precizna. To pokazuje da pravni sadržaj "održivog
razvoja" ostaje neodreñen, pošto se ne može utvrditi uticaj sadašnjih mera na
buduće generacije. Dakle, na primer, moglo bi se smatrati da korišćenje
energije, koja uključuje stvaranje radioaktivnog otpada za koji još ne postoji
tehnologija sigurnog deponovanja i koji bi bio opasan i za hiljadu godina,
sigurno utiče na buduće generacije i zbog toga nije održiv.
Praksa Zajednice pokazuje inflatornu upotrebu izraza "održivi" koji se
pripisuje aktivnosti da bi joj dala “zelenu boju”, a neki sadržaji koji su
stavljeni u kontekst "održivosti", kasnije se izvode iz njega. Generalno,
nemoguće je precizno odrediti ako i kada će buduće generacije biti u
mogućnosti da zadovolje njihove sopstvene potrebe. Na neki način, svako
prostorno planiranje ureñenja grada i izgradnja puta danas uticaće na prava
budućih generacija da odrede njihove sopstvene potrebe. Dakle, različite
190
Report of the World Commission on Environment and Development: Our
Common Future, http://www.un-documents.net/wced-ocf.htm
191
Krämer, L., E. C. Environmental Law, Sweet & Maxwell, London, 2000, str. 7.
128
odredbe u Ugovoru o održivom razvoju daju instrukcije za političke akcije, a
manje za aktuelni pravni koncept.
4.1.2. Visok nivo zaštite životne sredine

Cilj postizanja visokog nivoa zaštite životne sredine se sada nalazi u
okviru Ugovora EZ, član 2, i ponavlja se sličnim terminima u članu 174
EZ. 192 Slična odredba je u osnovi člana 95 EZ.193 Članom se ne odreñuje koji
je to visok nivo zaštite, jer sigurno to nije najviši nivo koji bi mogao biti. 194
Visok nivo bi se verovatno najbolje odredio posmatranjem standarda onih
zemalja članica koje imaju propisan visok standard zaštite životne sredine
(Danska, Holandija, Švedska, Finska, Austrija, Nemačka). Takoñe se može
razmatrati praksa drugih industrijskih država sa prepoznatljivo jakom
politikom zaštite životne sredine, kao što su Švajcarska ili Norveška.
Deklaracije, rezolucije i ciljevi politike mogu da budu značajni indikator,
posebno u oblastima gde standardi još nisu postavljeni na nacionalnom ili
meñunarodnom nivou, ili gde je naučna nesigurnost velika. Pošto član 2
Ugovora EZ izričito označava da je poboljšanje kvaliteta životne sredine
jedan od ciljeva politike Zajednice, svaka mera na višem nivou mora zbog
toga da bude usmerena na poboljšanje postojeće situacije.
Posebna napomena je da visok nivo zaštite više ne dozvoljava
prihvatanje mera koje predviñaju najniži opšti imenilac zaštite životne
sredine i dozvoljavaju individualnim zemljama članicama, koje su
naklonjene striktnijim merama, da usvoje takve mere članom 176 EZ na
nacionalnom nivou. U stvari, visok nivo zaštite će se postići na nivou
Zajednice u celini, a ne nacionalnim merama. Član 174 odreñuje da bi
192
Ugovor o EZ, član 174(2.1): "Politika Zajednice o zaštiti životne sredine bi
trebalo da ima za cilj visok nivo zaštite uzimajući u obzir raznovrsne situacije u
različitim regionima Zajednice".
193
Ugovor o EZ, član 95(3): "Komisija (u njenim predlozima koji se tiču zaštite
životne sredine) preduzeće visok nivo zaštite uzimajući u obzir posebno svaki novi
razvoj zasnovan na naučnim činjenicama. Unutar njihovih moći, Evropski parlament
i Savet će takoñe tražiti postizanje ovog cilja".
194
Videti, takoñe, Sud časti, slučaj C-233/94 Nemačka versus Parlament i Savet
(1997) E.C.R I-2405, paragraf 48 u slučaju zaštite potrošača gde se prema članu 153
EZ zahteva visok nivo zaštite: "mora postojati visok nivo zaštite potrošača...;
meñutim, nema odredbe u Ugovornim obavezama zakonodavstva Zajednice za
prihvatanje najvišeg nivoa zaštite koji se može naći kod pojedinačnih država članica.
Smanjenje nivoa zaštite koji može zbog toga rezultirati u odreñenim slučajevima
kroz primenu... Direktiva ne dovodi u pitanje generalni rezultat koji se direktivom
želi postići, naime željeno poboljšanje zaštite ... [potrošača] unutar Zajednice".
Krämer, (2000), str. 8.
129
trebalo pravilno uzeti u obzir interese regiona koji su ekološki podreñeni,
dozvoljavajući im da dostignu standard, što ponovo opravdava visok nivo,
ali ne najviši nivo zaštite.
Visok nivo zaštite životne sredine ne može da se ostvari na sudu. To
sledi iz činjenice da se članovi 2 i 174 EZ odnose na politiku zaštite životne
sredine kao celinu, a ne na pojedinačnu meru koja je usvojena u okviru te
politike. Takoñe, politika je "usmerena" na visok nivo zaštite životne sredine
i dakle može uvek da se tvrdi da je na taj način usmerena ka postizanju tog
cilja.
Suprotno članovima 2 i 174, član 95 se odnosi na individualne mere, a
ne na politiku u opštem smislu. Kada predlog Komisije nije zasnovan na
visokom nivou zaštite životne sredine, Evropski parlament ima pravo na
donošenje odluke suprotne Komisiji195 prema članu 230. To sledi iz
proceduralnih odredbi članova 250 i 251 EZ. U stvari, kada Komisija daje
predlog o "visokom nivou" (slučaj A), Savet može zauzeti opšti stav i
usvojiti predlog niže zaštite, samo putem jednoglasnosti (član 250).
Meñutim, kada Komisija daje predlog "nižeg nivoa" (slučaj B), Savet može
zauzeti opšti stav i konačno usvojiti predlog kvalifikovanom većinom, pošto
to ne menja predlog Komisije. Opšti stav Saveta može jedino biti osporen
apsolutnom većinom Evropskog parlamenta. Kada je mišljenje većine
zajedničko sa mišljenjem Komisije, Savet može odlučiti jednoglasno (slučaj
A); kada mišljenje većine nije zajedničko sa mišljenjem Komisije, Savet
može da odluči većinom glasova (slučaj B).
Ova razmatranja imaju teorijski karakter. Evropski parlament, do sada,
nikada nije preduzeo aktivnosti protiv Komisije. U svim situacijama
povodom članova 95 i 175 EZ koje su se pojavile do sada, praksa Komisije i
Saveta pokazuje da obe institucije koriste formulu visokog nivoa zaštite
životne sredine i na taj način sva pravna akta koja su predložena ili usvojena
su razmatrana uzimajući u obzir visok nivo zaštite životne sredine.
"Sankcija" za nepredlaganje ili neusvajanje mera na visokom nivou
zaštite životne sredine je predviñena članom 176, a za mere člana 175
članovima 95(4) do (7): u oba slučaja, zemlje članice mogu, pod odreñenim
uslovima, da održe ili uvedu striktnije nacionalne mere. Moguće je očekivati
da predlog nižeg nivoa zaštite merama Zajednice, uveliko trpi pritisak
zemalja članica sa visokim nivoom zaštite da se poveća nivo ekoloških mera
Zajednice i preduzimaju ili zadržavaju nacionalne mere.
195
Parlament nema takvo pravo donošenja odluke suprotne Savetu, pošto Ugovorom
EZ, član 95 izričito označava da Savet treba samo da "traži postizanje" visokog
nivoa zaštite.
130
4.1.3. Specifični ciljevi člana 174(1)
Četiri specifična cilja koja su detaljno opisana u članu 174(1) nisu
uveli značajne novine u pogledu ostvarivanja zaštite životne sredine. Prema
ovom članu, mere zaštite Zajednice koje nisu ograničene na teritoriju
Zajednice, u praksi, nikad nisu postojale. Na primer, u slučaju mera zaštite
zdravlja ljudi, one mogu da se odnose na zaštitu životne sredine, zaštitu
poljoprivrede, zaštitu internog tržišta, zaštitu potrošača ili javno zdravlje i
dakle da budu zasnovane na drugim ugovornim odredbama, a ne na
članovima 174 do 176. Takoñe, termin "prirodni resursi" je nejasno
definisan: on verovatno podrazumeva upravljanje svim resursima koji su u
životnoj sredini, odnosno fauna i flora, šume, minerali, vazduh, voda,
zemljište, nafta, prirodni gas i hemikalije. Mere prevencije od degradacije ili
oštećenja ovih resursa, kao što su prevencija od nesreće i sigurno odlaganje
otpada, su uključene u termin "oprezna i racionalna upotreba".
Identifikovanje cilja, pre svega glavnog cilja, neke mere je značajno,
zbog toga što cilj odreñuje pravnu osnovu mere. Procedura donošenja
odluka, sadržaj mere i rezidualna prava i obaveze država članica variraju u
zavisnosti od primenljivosti pravne baze.
4. 2. Principi politike zaštite životne sredine Evropske unije
Prvi deo Ugovora EZ, t.j. članovi od 1 do 16 Ugovora o EZ, nose

naslov "Principi". Oni predstavljaju osnovu Ugovora o EZ, odreñuju ciljeve
institucionalnih i proceduralnih pravila i brojne druge odredbe opšteg
karaktera. U smislu životne sredine, značajni su članovi 5 o subsidijarnosti196
196
Ugovor o EZ, član 5: "Zajednica bi delovala unutar granica moći datih ovim
Ugovorom i odreñenih ciljeva. U oblastima koje ne spadaju unutar isključive
nadležnosti, Zajednica bi preduzela akciju u skladu sa principom subsidijarnosti,
samo ako i do nivoa kada ciljevi predložene akcije ne mogu da se postignu od strane
zemalja članica i mogu zbog toga, iz razloga obimnosti ili efekata predložene akcije,
da se na bolji način postignu od strane Zajednice.
Svaka akcija Zajednice ne bi trebala da bude iznad onog što je neophodno za
postizanje ciljeva ovog Ugovora".
131
i 6 o integraciji197. Pored ovih opštih principa, član 174(2.2) dodaje neke
specifične ekološke principe.198
Ne može se odrediti da li sve ove različite odredbe imaju isti pravni
karakter. Prema principima člana 174(2.2) EZ, postoje opšte instrukcije za
politiku zaštite životne sredine Zajednice, ali nisu uspostavljena povezana
zakonska pravila koja se primenjuju na svaku individualnu meru Zajednice i
nije odreñena sadržina obaveze koja se preuzima specifičnim merama u
korist životne sredine. Zbog toga, pravila bi se mogla primeniti samo
jačanjem uloge Evropskog suda u veoma ekstremnim slučajevima gde se
vidi sistematsko zanemarivanje principa u politici.
Takvo rezonovanje je sporno. Nemački autori posebno vide principe
člana 174(2.2) kao povezana zakonska pravila, koja su poštovana u svakoj
individualnoj meri. Meñutim, široka diskrecija preduzetih mera od strane
institucija Zajednice bi samo vodila ka ilegalnosti mere, u izuzetnim
slučajevima, zbog toga što su principi bili zanemareni. Kao što se vidi,
praktični rezultati nisu bitno različiti.
Razmatranje principa u ekološkom pravu i politici je, u velikom
stepenu, van diskusije koja zauzima mesto pod okriljem javnog
meñunarodnog prava. U tom kontekstu, principi mogu da igraju značajnu
ulogu u doprinosu oblikovanja meñunarodnog ekološkog prava. Meñutim,
ne bi trebalo zaboraviti da je suštinski deo javnog meñunarodnog ekološkog
prava meko pravo koje nije u stvari vezano za države članice. Suprotno
tome, pravo Zajednice je povezano i sposobno za odreñivanje odredbi koje
povezuju države članice i privatna lica, na isti način kao što Deklaracija o
ljudskim pravima UN ima visoku vrednost za meñunarodnu zajednicu, ali je
sekundarnog značaja za Evropu, gde je Savet Evropske konvencije o
ljudskim pravima uspostavio povezivanje ostvarivih ljudskih prava sa
ekološkim principima EZ. Ugovor je manje značajan za ekološko pravo
Zajednice, koje je razvilo veliki broj povezanih odredbi koje materijalizuju
ove principe za aktuelne, konkretne situacije.
Sud časti u nekom konkretnom slučaju interpretira pravo Zajednice u
svetlu jednog od principa člana 174(2.2). U presudi Sud odlučuje da li je
regionalna zabrana za uvoz otpada kompatibilna sa odredbama Zajednice o
197
Ugovor o EZ, član 6: "Zahtevi o zaštiti životne sredine moraju biti integrisani u
definiciju i primenu politika Zajednice i aktivnosti koje se odnose na član 3, posebno
sa stanovišta unapreñivanja održivog razvoja".
198
Ugovor o EZ, član 174(2.2): "(Politika Zajednice)... bi bila zasnovana na principu
opreznosti i principima preventivne akcije koja bi se trebala preduzeti, tako da bi
ekološke štete bile kao prioritet otklonjene na izvoru i da bi zagañivač platio".
132
slobodnoj cirkulaciji dobara, mada je uvoz otpada iz druge zemlje članice
tretiran različito od regionalnog otpada. Sud nije ustanovio diskriminaciju u
tom slučaju.
Presuda je data na osnovu verzije člana 174 iz 1987. godine, koja se
odnosila na akciju Zajednice više nego na politiku Zajednice. Na osnovu ove
odredbe smatralo se da su se principi člana 174 odnosili na individualne
mere. Suprotno tome, sadašnje formulisanje ovog člana razmatra politiku
Zajednice kao celinu, što ne zahteva da svaka individualna mera Zajednice
uzima u obzir sve principe člana 174(2.2). Zahtev da se principi člana 174
primenjuju na svaku individualnu meru Zajednice bi značilo da bi brojne
mere bile kontradiktorne (na primer) principu zagañivač plaća, pošto nema
odredbe o tome.
Kada su principi člana 174 viñeni kao opšte instrukcije za politiku
Zajednice oni imaju neki indirektni pravni značaj. Oni nameću obavezu na
Zajednicu da bazira njenu politiku na ovim principima i da planira politiku i
mere na taj način. Štaviše, posmatranje ovih principa može da igra značajnu
ulogu u odlučivanju, od slučaja do slučaja, zavisno od toga da li ciljevi člana
174(1) mogu da se postignu od strane zemalja članica i na taj način je
omogućeno bolje postizanje ovih principa od strane Zajednice
(subsidijarnost, Ugovor o EZ, član 5). Tamo gde, na primer, Zajednica
preduzima meru ekološke odgovornosti, može se pozivati na prevenciju i
princip zagañivač plaća da bi se opravdala akcija Zajednice, pod okriljem
subsidijarnosti. Primer pokazuje u isto vreme ograničenu korisnost principa,
pošto države članice koje se protive meri mogu smatrati da princip
subsidijarnosti ne bi dozvolio da bude preduzeta akcija na nivou Zajednice.
Principi bi mogli takoñe da budu korišćeni za opravdanje izabrane pravne
osnove (član 95, 175 ili druga odredba) za specifične mere i njihove
sadržine, i za interpretiranje sekundarnog zakonodavstva Zajednice.
4.2.1. Subsidijarnost
Princip subsidijarnosti, koji je postavljen u članu 5 EZ, je najpre unet
1987. godine u Ugovor o EZ, ali u drugačijoj verziji199 i ograničen na
ekološka pitanja. Ugovor iz Mastrihta 1992. godine ukinuo je tu odredbu i
uveo novi član 3b u Ugovor. Amsterdamski ugovor iz 1997. godine dodao je
tome, kao aneks na Ugovor o EZ, „Protokol o primeni principa
199
Ugovor o EZ, član 130r(4) (verzija 1987. godine): "Zajednica bi preduzela akciju
vezanu za životnu sredinu do stepena do koga ciljevi koji se odnose na paragraf 1
mogu da se postignu bolje na nivou Zajednice nego na nivou individualne zemlje
članice".
133
subsidijarnosti i proporcionalnosti”, gde su, u 13 detaljnih tačaka,
postavljena pravila o subsidijarnosti i proporcionalnosti. Stil ovog Protokola
daje utisak da je formulisan sa perspektive EU, dakle smanjivanjem količine
moći koju je regionalna ili nacionalna administracija imala do tada.
Članom 5 i ovim Protokolom koji su bili inspirisani starim članom
130r(4) i prethodnim nacrtom opšteg Ugovora o EU Evropskog parlamenta,
uspostavljeno je opšte pravilo za sve aktivnosti Zajednice, uključujući
životnu sredinu. To nije pravilo o nadležnosti već princip koji unapred
odreñuje aktivnost Zajednice i, kao takav, ima pravnu snagu. Institucije
Zajednice će, kada preduzimaju akciju, odrediti za svaku individualnu meru
koji uslovi člana 5 i ovog Protokola važe. Dakle, institucije imaju veliku
diskreciju u vezi sadržaja ovih mera.
Razmatranje o subsidijarnosti je nastavljeno na nivou Zajednice,
posebno pošto je potpisan Ugovor iz Mastrihta o deregulaciji i
pojednostavljivanju zakonodavstva. Iako član 2 Ugovora o EU zahteva da
acquis communautaire bude podržan u celini, politički pritisci koji su se
javili 1992. godine, u vezi subsidijarnosti, daju pregled postojećih ekoloških
direktiva gde su države članice bile obavezne da preduzmu investicije za
čišćenje (ova diskusija je bila posebno intenzivna u sektoru vode). Suprotno
tome, jedva se vodila diskusija o subsidijarnosti kada su bila postavljena
pitanja o finansiranju ekonomski slabije razvijenih regiona sredstvima
Zajednice, kada su razmatrane mere koje poboljšavaju konkurentnost
ekonomskih učesnika u Zajednici ili kada se diskutovalo o finansijskoj
pomoći malim i srednjim preduzećima.
Nivo zaštite životne sredine zavisi od interpretacije da ona ne može da
se u dovoljnoj meri postigne od strane država članica i dakle može biti bolje
postignuta na nivou Zajednice. Najbolja ilustracija praktičnih teškoća je
diskusija u Ekonomskom i socijalnom odboru o predlogu Direktive 96/61 o
integrisanoj prevenciji i kontroli zagañenja. Odbor je diskutovao za i protiv
odreñivanja limitirajućih vrednosti emisije za industrijske instalacije širom
Zajednice i zaključio je: „princip subsidijarnosti pravilno shvaćen, je
konzistentan sa uspostavljanjem limitirajućih vrednosti na nivou države
članice. Visok nivo zaštite u Zajednici koji se zahteva u Ugovoru o EU može
jedino biti postignut ako su limitirajuće vrednosti države članice postavljene
i primenjene”.200
Nije lako odrediti opšta pravila koja bi pokazala koji se ciljevi politike
zaštite životne sredine mogu na bolji način postići na nivou Zajednice.
Države članice sa aktivnom sopstvenom politikom zaštite životne sredine
200
134
imaju iskustvo pri odlučivanju koje mere na nivou individualne države
članice su bolje rešenje. Danas postoji duboki jaz izmeñu individualnih
nacionalnih politika zaštite životne sredine država članica i regulacija.
Države članice kao što su Danska, Holandija, Švedska, Austrija i Nemačka
su duboko ubeñene u potrebu ekoloških zaštitnih mera nego, na primer,
Grčka, Španija, Portugal ili Italija. U nekim zemljama članicama, ekološko
zakonodavstvo često se mnogo ne slaže sa merama koje su prethodno bile
usvojene na nivou Zajednice. Saglasno tome, akcija na nivou Zajednice
često označava obezbeñenje da su ekološke mere preduzete u svim država
članica. U stvari, ako je ostavljeno državama članicama da preduzimaju
akciju, generalno govoreći to neće obezbediti da sve države članice usvoje
odredbe, ali čak iako se to desi njihovi koncepti, sadržaji i tajminzi će se
izuzetno retko poklopili. Kada zemlje članice preduzmu akciju u različito
vreme, postoji nekada opasnost za Zajednicu kao celinu od neravnoteža,
deformisanja konkurencije i šema trgovine, stvaranja novih barijera trgovini
itd. Štaviše, problemima kao što su: rečna i morska voda, zagañenje
vazduha, zaštita vrsta flore i faune, klimatska pitanja, zaštita ozonskog
omotača, kisele kiše, eutrofikacija i upravljanje proizvodima koji završavaju
njihov životni vek (otpad) ne može se ozbiljno baviti samo na nacionalnom
nivou. U takvim slučajevima napori jedne države članice bi lako bili uništeni
pasivnošću druge. Takoñe, na primer to bi imalo uticaja na lokaciju
industrijskih preduzeća, zaposlenost i kvalitet života. Zbog toga, ciljevi člana
174(1) mogu se postići brže i efektivnije unutar cele Zajednice, t.j. za
ekosistem Zajednice kao celine.
Štaviše, neke zemlje članice smatraju da je teško, iako ne nemoguće,
da definišu i primene mere koje nude efektivnu zaštitu životne sredine
uopšte, faune i flore posebno, pošto se na mere zaštite životne sredine
posmatra kao na postepeno opadanje privrednog razvoja. Negativni efekti
narušavanja životne sredine postaju vidljiviji i politički značajniji kada je
privredni razvoj dovoljno odmakao. Siromaštvo je najveći ekološki
zagañivač, tako da u Zapadnoj Evropi postoji element ekonomske podele
izmeñu severa i juga (ili zemalja Kohezionog fonda) kojima se dodaju
zemlje Centralne i Istočne Evrope. Na južnoj strani Zajednice, ekološka
svest i spremnost za delovanje su očigledno manje rasprostranjeni. Diskusija
u Zajednici o tome na kom nivou zaštita životne sredine može biti bolje
postignuta ne ostavlja ova razmatranja po strani, mada se ona manje vodi u
Nemačkoj ili V. Britaniji.
Šta označava izraz „bolje” u članu 5 nije u potpunosti jasno. On može
označavati brže, efektivnije, jeftinije, efikasnije, bliže grañanima (t.j. ne
suviše centralizovano), demokratičnije, ujednačenije, konzistentnije sa
135
merama u drugim delovima industrijskog sveta, ili globalno ili na nivou
Evropske zajednice, tako da se sa ovim pojašnjenjima daje preciznije
objašnjenje. Zbog toga treba da se odlučuje od slučaja do slučaja, uzimajući
u obzir sve činjenice, da li je bolje preduzimati mere na nivou Zajednice za
postizanje ciljeva zaštite životne sredine Zajednice. Cilj mora da bude zaštita
i poboljšanje kvaliteta životne sredine u celoj Zajednici. Pravilno
razmatranje mora da bude izvršeno na osnovu razlika u ekološkom
zakonodavstvu zemalja članica, različite svesti o ekološkim pitanjima,
ekološke infrastrukture u zemljama članica, rizika da nacionalne zaštitne
mere mogu biti različito vremenski odreñene ili formulisane, opasnosti od
preseljenja industrijskih preduzeća u zemlje sa nižim standardima, mogućeg
odstupanja trgovine i potencijalnih promena u konkurentskoj poziciji unutar
Zajednice i Zajednice prema zemljama koje ne pripadaju EZ. Osnovna briga
je poboljšati kvalitet životne sredine, postići visok nivo zaštite i obezbediti
održivi razvoj na što širem mogućem području.
Član 5 pominje razmere ili efekte predložene akcije kao primere za
ciljeve koji mogu biti bolje postignuti na nivou Zajednice. Protokol iz 1997.
godine takoñe navodi kao „instrukcije”, koja pitanja imaju transnacionalne
aspekte, gde bi usamljene akcije država članica bile u sukobu sa zahtevima
Ugovora ili „bi pak značajno oštetile interese država članica, a akcija
Zajednice bi proizvela jasne koristi zbog razmera ili efekata”. 201 Napomena
je da interesi država članica ignorišu činjenicu da Ugovor o EZ takoñe sadrži
koncept „opšteg interesa Zajednice”.
Kao odgovor na pitanje da li bi trebalo da postoji zakonodavstvo
Zajednice o ekološkoj odgovornosti, trebali bi se razmotriti sledeći aspekti:
postoji zakonodavstvo o odgovornosti u svim zemljama članicama, ali se
razlikuju pitanja odgovornosti za nemarnost ili striktna odgovornost, težina
dokaza, zaštićena imovina i štete; postoje razlike kao što su one kod primene
ovih odredbi na ekološku štetu, ekološka šteta je različito definisana; brojni
slučajevi rešeni u različitim sudovima su značajno različiti izmeñu zemalja
članica; troškovi za ekonomske učesnike su u porastu, npr. kod premija
osiguranja; ekološki problem nije slučajno zagañenje, već progresivna
akumulacija zagañivača u životnoj sredini; mnoga zagañenja su uzrokovana
mnoštvom zagañivača, a ne samo jednim; tamo gde ekonomski učesnik
poštuje postojeće zakonodavstvo, ne bi bio odgovoran za ekološku štetu i
slično. Na kraju ovakve liste, pitanje je da li treba imati zakonodavsto o
odgovornosti za štetu po životnu sredinu na nivou Zajednice ili ne i koju
201
Krämer, L., E. C. Environmental Law, Sweet & Maxwell, London, 2000, str. 13-
14.
136
sadržinu takvo zakonodavstvo treba da ima, što je politička, a ne pravna
subsidijarnost.
Zakonodavac je stavljen u inferiornu poziciju iza donosioca politike i
rasuñuje sa političkog, ekonomskog, društveno-kulturalnog, pravnog i
ekološkog aspekta. To znači da njegova odluka obično postaje politička
odluka.
4.2.2. Integracija
Sadašnji član 6 EZ je preteča ekološkog poglavlja Ugovora o EZ:
verzija iz 1987. godine člana 174 sadrži klauzulu o integraciji202, koja je bila
formulisana na takav način da je mogla, koristeći doktrinu direktnog efekta
Suda časti, da bude primenjena direktno. Klauzula je bila razmatrana suviše
precizno ili suviše neodreñeno i bila je zbog toga zamenjena frazom koja je
slična onoj koja se sada koristi u članu 6.203 Može se smatrati da se kod
nekih drugih politika Zajednice ne razmatra dovoljno integracija životne
sredine sa njihovim politikama i merama, a diskusija se pre Amsterdamskog
ugovora o EU fokusirala na zahtev da se inkorporiše u poglavlja o
poljoprivredi, saobraćaju, konkurenciji i slično, obraćajući pažnju na
ekološki značaj. To je vodilo uklanjanju i neznatnom preformulisanju
odredbe sadašnjeg člana 6.
U odredbi se tvrdi da bi ekološki značaj u potpunosti trebalo uzeti u
obzir u elaboraciji i implementaciji drugih politika Zajednice. To je
zasnovano na konceptu da ekološki zahtevi i, naknadno, politika zaštite
životne sredine ne mogu da budu posmatrani izolovano kao “zelena politika”
čije oblasti posebno deluju na zaštitu vode, vazduha, zemljišta, faune i flore.
Takoñe na životnu sredinu utiču i druge politike, kao što su na primer
saobraćajna, energetska i poljoprivredna. Član 6 zbog toga zahteva
permanentno "ozelenjavanje" svih politika Zajednice. Kao što je napred
pomenuto, mada, član 6 ne dozvoljava da prioritet bude dat ekološkim
zahtevima nad drugim zahtevima, različiti ciljevi Ugovora o EZ rangirani su
na istom nivou i politika mora nastojati da ih sve postigne.
"Politike i aktivnosti Zajednice" se odnose na različite politike
nabrojane u članu 3. One uključuju sve aktivnosti Zajednice koje su
obuhvaćene Ugovorom o EZ. Mere koje su odreñene Ugovorom o EU
(meñunarodna i bezbedonosna politika, odredbe o politici i pravna saradnja u
202
Član 130r(2.2) EZ (verzija iz 1987. godine): "Zahtevi zaštite životne sredine
treba da budu komponenta drugih politika Zajednice".
203
Član 130r(2.3) EZ (verzija iz 1993. godine): "Zahtevi zaštite životne sredine
moraju biti integrisani u definiciju i implementaciju drugih politika Zajednice".
137
kriminalnim pitanjima) nisu pokriveni članom 6. Politike koje su u okviru
Ugovora EURATOM204 nisu uključene kao sam Ugovor EURATOM,
posebno Ugovor koji podstiče korišćenje nuklearne energije nije spomenut u
članu 6. U vezi sa "energetskim aktivnostima" u članu 3 Ugovora o EZ nije
stvarno popravljena ova situacija, pošto su dozvoljene specifične mere u
energetskom sektoru bez promene odgovornosti Zajednice u okviru Ugovora
EURATOM.
Prema nekom mišljenju Zajednica je potrošila, od početka, suviše
novca na nuklearnu energiju u odnosu na obnovljive izvore energije. Član 6
bi dozvolio preokret takve politike, ako će postojati politika koja će
promovisati obnovljivu energiju. Ponovo, to je pitanje politike, a ne prava,
odnosno ne postoji pravna obaveza za investiranje uvećanih suma radi
propagiranja obnovljive energije.
"Zahtevi o zaštiti zaštite životne sredine" su prvi od svih različitih
ciljeva stavljeni u članove 2 i 174(1). Dakle, ciljevi obezbeñivanja održivog
razvoja, očuvanjem, zaštitom i unapreñivanjem kvaliteta životne sredine bi
se takoñe razmatrali unutar okvira drugih politika. Principi koji su
postavljeni u članu 174(2.2) takoñe formiraju deo o zahtevima zaštite
životne sredine. U stvari, nema smisla primeniti princip opreznosti, u okviru
politike zaštite životne sredine, i preduzeti akciju bez najnovijih naučnih
činjenica o štetnosti pojedinih substanci i onda zauzeti suprotan stav u
kontekstu politike internog tržišta.
Na isti način bilo bi kontradiktorno tražiti preventivne mere u politici
zaštite životne sredine, ali ne i u drugim politikama, dakle limitirajući akciju
Zajednice na interventne mere koje pokušavaju da otklone ekološku štetu. U
stvari, najveća šteta po životnu sredinu je prouzrokovana saobraćajem,
poljoprivredom, energijom, industrijskim razvojem i drugim politikama, a ne
merama preduzetim unutar okvira politike zaštite životne sredine.205
U stvari, cela debata o tome kako klasifikovati specifične mere
Zajednice je uzaludna: da li je zaštita voda od nitrata poljoprivrednog izvora,
mera poljoprivredne ili politike zaštite životne sredine, ne bi trebalo imati
204
Evropska zajednica za atomsku energiju (European Atomic Energy Community -
EURATOM)
205
Detaljnije o uticaju poljoprivrede na životnu sredinu videti u: Jovanović, S.,
Radukić, S., Agroecological Performances in the Function of Sustainability and Eco
Management, Thematic issue of proceedings “Integration Problems in the European
Union and Balkan Countries”, University Ca’ Foscari – Venice, Center for
Economic Policy Analysis – DSE, University of Niš – Faculty of Economics,
Venice, april 2008, str. 141-151.
138
uticaja na principe koji su uzeti u razmatranje. Isto se primenjuje na zabranu
azbestnih vlakana, mere smanjenja zagañenja od automobila, gorivo ili
instalacije (t.j. fabrike). Smatra se da je zastarelo da se klasifikuju specifične
mere tako da pripadaju odreñenoj politici i član 6 doprinosi progresivnom
prevazilaženju tih problema. Zbog toga, njihova interpretacija je široka,
odnosno ako je mera preduzeta u okviru Ugovora o EZ, trebalo bi potpuno
razmotriti njen uticaj na zaštitu životne sredine.
Ova široka interpretacija ne bi trebalo da dozvoli da se zaboravi da bi
ekološke zahteve trebalo uzeti u razmatranje u formulisanju i implementaciji
politika, a ne individualnih mera. Tačno je, meñutim, da je odreñena politika
"primenjena" individualnim merama. Zbog toga je sumnjivo da li svaka
individualna mera u politici internog tržišta, poljoprivrede ili saobraćaja
uzima u razmatranje ekološke zahteve. U nekom slučaju, institucije
Zajednice imaju veoma široko diskreciono pravo na primenu principa člana
6 u praksi. Pošto član 6, suprotno njegovoj verziji iz 1987. godine, više ne
predstavlja činjenicu već predlaže neophodnu proceduru politike Zajednice,
a njena primena u praksi će zavisiti u potpunosti od toga da li postoji
politička volja institucija Zajednice da učini ovu odredbu operativnom.
Ponovo, samo u ekstremnim slučajevima bi se moglo smatrati da politike
Zajednice ne uzimaju u obzir zahteve zaštite životne sredine u njihovom
definisanju i primeni. Normalno, široko diskreciono pravo koje je
raspoloživo članom 6 ne bi učinilo takvu akciju uspešnom.
Kao primeri se mogu navesti odredbe o zabrani letova aviona noću,
zabrana puštanja u pogon naftnih platformi na moru, razvoj električnih
vetrovitih parkova u ili pored prirodnih staništa, zahtev za procenom
ekološkog uticaja u svim slučajevima gde se projekat sufinansira iz fondova
Zajednice i slično. Integracioni zahtev člana 6 ne može rešiti ova pitanja.
Pitanje: koji obim takvih mera može da se realizuje u svim ovim slučajevima
je političke, a ne pravne prirode.
4.2.3. Princip opreznosti

Princip opreznosti je bio uveden u član 174(2) EZ 1993. godine, dok je
princip prevencije već bio prisutan u Ugovoru od 1987. godine. Poreklo i
sadržina principa opreznosti su nejasni. Pošto ne postoji definicija u
Ugovoru, princip je prepušten širokoj interpretaciji. Konvencija o zaštiti
morske sredine u severo-istočnom Atlantiku (OSPAR), na koju se obavezala
Zajednica, opisuje princip opreznosti kao princip "snage kojom su
preventivne mere preduzete kada postoje opravdane osnove za brigu da
substance ili energija koje se direktno ili indirektno unose u životnu sredinu
mogu proizvesti štetu po ljudsko zdravlje, oštećenje prirodnih resursa,... čak
139
tamo gde ne postoji ubedljiv dokaz o uzročnoj vezi izmeñu inputa i
efekata".206 Princip je spomenut u Deklaraciji UN Konferencije u Rio de
Žaneiru 1992. godine207 i sve više se davalo opravdanje merama Zajednice,
čak u slučajevima kada naučno istraživanje nije još u potpunosti pokazalo
uzrok ekološke štete.
Primer je preduzimanje mera za zabranu ili ograničenje prometa
substanci ili proizvoda kao što su azbest i kadmijum: na osnovu Regulacije
793/93, kada ekonomski učesnici traže da za svaki od ovih proizvoda bude
urañena procena rizika da bi saznali da li ekološki i humani rizik opravdava
ograničenja. Primena principa opreznosti bi značila da mere Zajednice mogu
da se preduzmu bez čekanja na takvu procenu rizika, koja obično oduzima
suviše vremena, neubedljiva je ili je teško interpretirati rezultate. Drugi
primer je klimatska promena. Zajednica se obavezala na primenu
Konvencije UN o klimatskoj promeni koja preduzima borbu protiv
globalnog zagrevanja, dok najnoviji naučni dokaz o globalnom zagrevanju
koje je rezultat delovanja ljudi još uvek nije potvrñen.
Ponekad se smatra da usvajanje principa opreznosti zahteva naučnu
procenu rizika. Taj argument izgleda da se protivi političkim naporima za
smanjenjem polja primene ovog principa što je više moguće. U stvari, član
174(2) ne sadrži neki takav uslov i gore pomenuti primeri pokazuju politički
karakter ovih argumenata. Ukoliko je za mere opreznosti neophodna naučna
procena o riziku, to bi bilo neophodno za svaku meru.
Slična razmatranja se primenjuju na druge zahteve za limitiranje
primene principa opreznosti u slučajevima kada postoji mogućnost
ekstremnog, nepovratnog rizika, gde postoji potreba za prihvatanjem hitnih
mera ili ograničenja samo privremenim merama. Nijedan od ovih uslova nije
pronañen u članu 174(2), koji više pokazuje politički nego pravni karakter
ovih argumenata.
206
207
Sands, P., Tarasofsky R., Weiss M. (eds), Documents in International
Environmental Law (Manchester i New York, 1994), Vol. II, App. 49; Rio de
Janeiro Declaration on Environment and Development, June 16, 1992, Princip 15
"Da bi zaštitili životnu sredinu, pristup opreznosti bi trebao da bude široko
primenjen u državama prema njihovim mogućnostima. Ukoliko postoje pretnje od
ozbiljnih ili nepovratnih šteta, nedostatak potpune naučne sigurnosti ne bi trebalo
koristiti kao razlog za odlaganje troškovno-efektivnih mera za prevenciju ekološke
degradacije".
140
4.2.4. Princip prevencije
Nejasno je koji obim principa prevencije ima sadržinu nezavisnu od
principa opreznosti, mada istorija uključivanja principa u Ugovor o EZ
pokazuje da nema. Izgleda da nema akcije Zajednice koja bi bila moguća
prema principu opreznosti, ali ne i prema principu prevencije i obrnuto.
Pošto se oba principa, u praksi, uglavnom uvek koriste zajedno i ne postoji
definicija ni za jednog od njih u Ugovoru o EZ, posebna pravna vrednost
jednog ili drugog nije jasna, zbog toga, bi njih trebalo koristiti kao sinonime.
Princip oprezne/preventivne akcije ima veliki značaj u svakoj ozbiljnoj
politici zaštite životne sredine, pošto dozvoljava ili zahteva akciju koja treba
da se preduzme u ranoj fazi. Mere više primarno ne označavaju otklanjanje
štete ili zagañenja nakon njegove pojave, u stvari mere su preduzete ranije,
da bi sprečile zagañenje ili pojavu štete. Takoñe to ima ekonomski smisao
pošto normalno daleko više košta čišćenje ili otklanjanje štete posle njene
pojave, ukoliko je popravka moguća u celini. Član 174(2) ne odreñuje koju
formu preventivne akcije bi trebalo preduzeti.
4.2.4. Otklanjanje štete na izvoru

Princip da ekološka šteta treba da, kao prioritet, bude otklonjena na
izvoru je unet u Ugovor 1987. godine. On označava poželjno razmišljanje
pre nego realnost. U stvari, otklanjanje ekološke štete od automobila
(zagañenje vazduha, iskorišćenje zemljišta, buka, gužva u saobraćaju,
stvaranje otpada itd.) na izvoru bi značilo da bi se automobili ukinuli ili bi
bar apsolutni prioritet bio dat javnom saobraćaju, cena benzina bi se
povećala da bi se smanjilo korišćenje automobila, ograničila proizvodnja
automobila (maksimalna potrošnja goriva, maksimalna brzina itd.) ili bi bile
preduzete druge mere. To bi imalo implikacije na proizvodnju, zaposlenost i
investiranje za koje nijedna zemlja na svetu nije spremna. Sadašnja
tehnologija katalitičkih konvertora za automobile je jasno naftna tehnologija
koja nije ozbiljno osporena. Slični primeri bi se mogli lako dati za mere u
pogledu klimatske promene, stvaranja otpada, seče šuma, kiselih kiša ili
zagañenja mora.
Nije jasno šta pojam "čišćenje" označava. Sigurno, kao u svim drugim
slučajevima, institucije Zajednice imaju veliko diskreciono pravo na to koje
mere žele da primene i na vremenski interval i sadržaj ovih željenih mera.
Pošto ekološka šteta često ne može u stvari da bude kompletno očišćena,
treba uvesti zakon koji odreñuje kako šteta, koja se javila, može da se
minimizira i dalja šteta spreči.
141
Kao što je napred pomenuto, Sud časti je opravdao regionalnu uvoznu
zabranu za otpad pored drugih argumenata ovim principom, koji vodi, po
mišljenju Suda, ka neophodnosti odlaganja otpada što je moguće bliže mestu
stvaranja otpada. U sličnom slučaju, Sud časti je objavio nemačku odredbu
koja zahteva da odlaganje otpada bude u Nemačkoj, koja je kompatibilna sa
Ugovorom pošto "odražava bavljenje ciljem koji je podudaran sa principima
iz člana 130r(2) Ugovora da bi ekološka šteta trebalo, u principu, da bude
otklonjena na izvoru".208
Kao što je navedeno, presuda u prvom slučaju izgleda da utiče na
motiv za razmatranje podele odgovornosti izmeñu Zajednice i država
članica. Izgleda da je moguće definisati zakonska pravila precizno "otpad bi
trebalo odlagati na što bližem mestu" na osnovu principa koji je ovde
diskutovan. U pravnoj literaturi, ostaje pitanje da li princip otklanjanja štete
na izvoru ne vodi Zajednicu prema tome, da prihvati, kao prioritet, granične
vrednosti emisije pre nego da prihvati ili favorizuje standarde kvaliteta.
Praksa Zajednice, posebno u vezi zagañenja vazduha i vode, preferira
standarde kvaliteta. Ova tendencija je bila izrazitija od 1991-1992. godine,
kada počinje rasprava u Zajednici o deregulaciji, subsidijarnosti i
fleksibilnosti. Koristeći isto rezonovanje kao u dve presude o otpadu
pomenute napred, Sud časti je tvrdio, u podudaranju sa pomenutim pravnim
mišljenjem, da je princip otklanjanja na izvoru zahtevao da zakonodavstvo
Zajednice bude bazirano uglavnom na standardima emisije. Takoñe, Sud je
donosio zaključke sa stanovišta uvoñenja katalitičkih konvertora, koje je
zakon Zajednice prihvatio radi minimizacije emisija automobila, koji nisu
bili kompatibilni sa ovim principom, pa su automobili i gorivo stvarali
nekoliko zagañivača. Ovi primeri pokazuju kako će se dalje rezonovati tamo
gde su principi člana 174(2) stavljeni u zakonska pravila, ostavljajući po
strani stav da, u najboljim uslovima, oni jedino konstituišu zakonska pravila
Zajednice, a ne nacionalne ili regionalne odredbe.
Zaključak je da ovaj princip predviña da će biti ustanovljene odredbe
Zajednice koje se bave uvoznim ili izvoznim zabranama otpada, ali ne i
sadržaj same takve odredbe. Princip dozvoljava da granične vrednosti
emisije Zajednice budu preferirane u odnosu na standarde kvaliteta, ali to ne
zahteva da se zauzme takav pristup. Zabrana na izvoz otpada u zemlje u
razvoju može biti pomoćni princip, ali princip ne zahteva da takva zabrana
bude izrazita. Nema zemlje članice koja bi mogla da stavi Savet iznad
208
Slučaj C-422/92 Komisija protiv Nemačke (1995) E.C.R. I-1097; presuda je
doneta kada sekundarno pravo Zajednice nije sadržavalo odredbu koja dozvoljava
zemljama članicama generalno da izvoze ili uvoze otpad za deponovanje. Presuda se
zato bavila primarnim pravom.
142
Evropskog suda iako Savet usvaja druge mere i može se dodati da nema
zemlje članice koja bi bila ovlašćena, u odsustvu mere Saveta o izvoznoj
zabrani, da izriče takvu izvoznu zabranu unilateralno.
4.2.5. Princip zagañivač plaća

Ovaj princip je unet u Ugovor 1987. godine, mada je postojao na
nivou Zajednice od 1973. godine. Njegove lingvističke verzije su sasvim
različite. Dok engleska verzija tvrdi da "zagañivač treba da plati", postoji
šest verzija koje afirmišu "zagañivač plaća", a nemački tekst govori o
principu uzročnosti. Pošto sve verzije imaju isto značenje i princip, kao i
svako drugo gledište o pravu Zajednice, mora da se interpretira autonomno
na osnovu prava Zajednice i bez nacionalnih interpretacija, ipak njegovu
sadržinu je teško odrediti: ko je zagañivač? Osoba koja zagañuje životnu
sredinu ili osoba koja prevazilazi postojeće granične vrednosti? Da li je
vozač automobila zagañivač, proizvoñači automobila ili proizvoñač ili
uvoznik goriva? Štaviše, ko plaća (ili bi trebalo da to radi) za emisije ili
uzrokovanje štete? Šta je sa štetom u drugoj zemlji članici ili u trećoj zemlji?
Da li bi vozač automobila trebao takoñe da plati izgradnju puteva? Koliko bi
trebao da plati? Da li je potrebno investiranje u čistije tehnologije?
Ova pitanja pokazuju da je princip zagañivač plaća originalno
ekonomski princip i može se razumeti izražavanjem koncepta troškova štete
po životnu sredinu. Štete i čišćenja ne bi trebalo finansirati putem poreza
društva, već osoba koja je prouzrokovala zagañenje treba da snosi troškove.
Njegovo unošenje u Ugovor o EZ bi vodilo ka svim vrstama anomalija koje
nisu u vezi sa zakonom. Prvo, jedva da neki tekst Zajednice sadrži odredbe o
tome ko treba da plati za šta ili neku drugu odredbu koja primenjuje princip
zagañivač plaća u praksi. Ako je princip pravno uobličen i primenljiv, javila
bi se sistematska greška koja bi se teško tolerisala, meñutim, niko ipak ne bi
podneo štetu iz takvih odredbi.
Drugo, iako zagañivač nije poreski obveznik on plaća za zagañenje.
Subvencije i državne pomoći ne bi bile u saglasnosti sa ovim principom i
trebalo bi ih obrisati. Meñutim, mere Zajednice su počele da se preduzimaju
i drugi ekonomski učesnici mogu primiti državnu pomoć i postaviti opšta
pravila za takvu pomoć. Isto se primenjuje na ekološku pomoć Zajednice,
koja se davala zemljama članicama iz Strukturnih fondova, Kohezionog
fonda, LIFE i drugih budžetskih sredstava. Ako je princip zagañivač plaća
pravno uobličen princip, Kohezioni fond bi sigurno bio delimično
inkompatibilan sa njim pošto on takoñe finansira mere otklanjanja štete.
Meñutim, nema teksta zakona u kome se tvrdi da primena principa
zagañivač plaća uzima u obzir državnu pomoć.
143
U stvarnosti, u svim zemljama članicama i na nivou Zajednice,
čišćenje životne sredine je smatrano zadatkom javnih autoriteta koji postoje
nezavisno od pitanja da li se može zagañivač identifikovati i zatražiti da plati
za zagañenje. Takva identifikacija je praktično nemoguća u slučajevima
zagañenja podzemnih voda ili priobalnih voda, seče šume, erozije zemljišta,
pustinja, promene klime, smoga u urbanim područjima i brojnom zagañenju
iz prošlih aktivnosti. Javni autoriteti su dakle samo oni koji obezbeñuju
čišćenje ili preduzimaju druge interventne ili preventivne mere za
zaustavljanje daljeg zagañenja. Nije nepojmljivo da je ova praksa razmatrana
kao inkompatibilna sa principom zagañivač plaća.
Zbog toga, u celini, princip zagañivač plaća dozvoljava institucijama
Zajednice da usvoje mere koje utiču da osobe koje uzrokuju zagañenje
životne sredine snose troškove zagañenja. Meñutim, već je omogućeno
institucijama Zajednice da ostvaruju ciljeve člana 174(1) Ugovora o EZ.
4.3. Ekonomski instrumenti u politici zaštite životne sredine
Budući da pitanja zaštite životne sredine zauzimaju istaknuto mesto

u meñunarodnoj političkoj agendi, s pravom se može reći da dobro
koncipirana politika zaštite životne sredine danas predstavlja ključni
mehanizam za efikasno suočavanje sa ekološkim izazovima i suštinski
element u izgradnji institucionalne platforme za ostvarivanje vizije održivog
razvoja. Pri kreiranju politike zaštite životne sredine, nosioci političkih
odluka suočavaju se sa problemom dvostrukog izbora: jasno definisanje
osnovnog cilja politike zaštite životne sredine i utvrñivanje načina za
njegovo ostvarivanje.
Postoje različite vrste politika zaštite životne sredine koje se
meñusobno razlikuju prema načinu na koji se očekuje promena u ponašanju
zagañivača prema životnoj sredini. ”Kada se procenjuje efektivnost i
podobnost politike za rešavanje datog problema u kontroli zagañenja životne
sredine, neophodno je imati u vidu sledeće kriterijume: efikasnost, troškovna
efektivnost, pravednost, stimulisanje tehnoloških inovacija, primenjivost i
usklañenost sa moralnim načelima’’. 209 Izvesno je, meñutim, da efikasnost i
troškovna efektivnost predstavljaju jedine moguće kriterijume za evaluaciju
politike zaštite životne sredine. Na osnovu ovih kriterijuma moguće je
izvršiti procenu i pravilan izbor alternativnih instrumenta politike zaštite
209
Field, Barry G. and Field, M. K., Environmental Economics: An Introduction,
McGraw Hill, international edition, fourth edition, 2006, str. 180.
144
životne sredine. Postoji čitava lepeza instrumenata u politici zaštite životne
sredine koji mogu poslužiti kao način za realizaciju osnovnog cilja ove
politike. Uopšteno posmatrano, instrumenti u politici zaštite životne sredine
se mogu definisati kao strukturirane aktivnosti koje imaju za cilj da indukuju
promene u drugim aktivnostima na način koji doprinosi ostvarivanju
postavljenih ekoloških ciljeva. Pravilan izbor instrumenata za kontrolu
zagañenja od suštinskog je značaja za donošenje efikasnih odluka u politici
zaštite životne sredine.
Praktičnim istraživanjima je utvrñeno da se nakon 70-ih godina XX
veka politika zaštite životne u industrijski razvijenim zemljama odlikovala
dvema suštinskim karakteristikama: prvo, razvijeni su brojni principi, koji su
postavili osnovu za kreiranje politika zaštite životne sredine na mikro i
meñunarodnom nivou, od kojih je najznačajniji princip ’’zagañivač plaća’’; i
drugo, došlo je do kreiranja čitavog niza instrumenata neophodnih za
implementaciju i sprovoñenje politika zaštite životne sredine. Uporedo sa
povećanjem uticaja politike zaštite životne sredine na oblikovanje ekološki
relevatnog ponašanja ekonomskih aktera, period nakon 70-ih godina XX
veka afirmiše se i kao period u kome je došlo i do povećanja značaja i uloge
tehnološke politike u podsticanju razvoja i primeni nove tehnologije za
kontrolu zagañenja. ’’Dobro je poznato da je pod uticajem državne politike
zaštite životne sredine ostvaren uspeh u razdvajanju trendova u emisiji
zagañenja od privrednog rasta kao takvog, dok je uticaj ovih politika na
inovativnu i konkurentsku sposobnost uprkos tome predmet kontroverznih
rasprava. S jedne strane, smatralo se da opterećivanje budžeta kompanije,
politikom zaštite životne sredine u kojoj su do sada dominirali regulatorni
instrumenti, može ograničiti korporativnu sposobnost/spremnost za
inovacijama, sa pratećim reperkusijama na nivo njihove meñunarodne
konkurentnosti. I suprotno, smatralo da se da aktivna politika zaštite životne
sredine može podstaći sklonost preduzeća ka inovacijama i pomoći u
ostvarivanju tehnoloških promena’’.210
Politika zaštite životne sredine i tehnološka politika sve do poslednje
decenije XX veka nisu bile na pravi način integrisane iz dva osnovna
razloga. Prvo, tehnologija se nije posmatrala kao potencijalni instrument za
rešavanje ekoloških problema. Drugo, regulatorni pristup u politici zaštite
životne sredine nije bio usmeren ka stimulisanju razvoja novih tehnologija,
već ka razvoju najbolje raspoloživih tehnika. Iz tih razloga, tehnološke
inovacije nisu sagledavane u svetlu mogućnosti za poboljšanje životne
210
Hemmelskamp, J. and Leone, F., Do Environmental Taxes and Standards Induce
Innovation?, in Welfens, Paul J.J. (editor), Internationalization of the Economy and
Environmental Policy Options, Springer, 2001, str. 302.
145
sredine i pružanja doprinosa održivom razvoju. Meñutim, takva situacija je
značajno promenjena kako su razne vrste savremene opreme počele da
doprinose značajno ublažavanju zagañenja. Na primer, napredak u oblasti
korišćenja energije i razvoj tehnologija za povećanje energetske efikasnosti
ostvario je značaj pozitivan doprinos ekološkim poboljšanjima. Kako je
razvoj ekološke tehnologije doprineo sve većoj primeni ekološki čistijih
proizvodnih procesa i povećanju upotrebe ekoloških proizvoda, s pravom se
može reći da tehnologija danas zauzima značajno mesto meñu faktorima u
rešavanju ekoloških problema i ostvarivanju održivih modela rasta i razvoja.
Rastuća popularnost i sve veća primena ekonomskih instrumenata u
politici zaštite životne sredine može se objasniti činjencom da ovi
instrumenti, za razliku od tradicionalnih, komandno-kontrolnih instrumenata,
pružaju mogućnost kreatorima politike da ostvaruju ekološke ciljeve po
najnižim troškovima. Drugi argument koji se pravda njihova veća primena je
da je pored statičke efikasnosti, njihova ključna prednost u pružanju
dinamičkih podsticaja za razvoj i usvajanje tehnologije za kontrolu
zagañenja. Imajući u vidu da je u dugom roku, naredak u zaštiti životne
sredine u najvećoj meri je odreñen efektima politike zaštite životne sredine
na tehnološke promene, moglo bi se konstatovati da danas ekonomski
instrumenti imaju ključnu ulogu u ostvarivanju ekološki održivog razvoja.
U cilju pravilnog razumevanja njihovog značaja, a u skladu sa
potrebama ovog dela rada, u daljim razmatranjima biće izvršena analiza
osnovnih ekonomskih instrumenata u politici zaštite životne sredine.
4.3.1. Ekološki porezi i ekološke subvencije kao fiskalni instrumenti u

politici zaštite životne sredine
’’Preduzeća nanose štetu životnoj sredini iz razloga što ne uzimaju u
obzir socijalnu štetu koje njihove aktivnosti proizrokuju. Usled toga, jedan
od najboljih pristupa u kontroli emisija je da nadležni državni organi
utvrñuju cenu takvih emisija. To se može ostvariti na dva načina: putem
oporezivanja svake jedinice emisije ili putem pružanja subvencija za svaku
jedincu emisije kako bi se smanjio nivo zagañenja’’. 211 Prednost korišćenja
ekoloških poreza i ekoloških subvencija kao fiskalnih instrumenata u politici
zaštite životne sredine ogleda se u mogućnosti premošćavanja jaza izmeñu
privatnih i socijalnih troškova, odnosno koristi. Na primer, u ceni proizvoda
koji zagañuju životnu sredinu, kao što su benzin ili pesticidi, nisu uključeni
socijalni troškovi narušavanja ljudskog zdravlja i troškovi drugih aktivnosti
211
146
koji nastaju usled njihovog korišćenja, iz razloga što su ovi troškovi eksterni
za prozvoñača ili potrošača. Usled toga, vrednost inputa i finalnih proizvoda
je potcenjena, ne samo u pogledu socijalnih troškova, već i u poreñenju sa
nezagañujućim ili manje zagañujućim (ekološki štetnim) proizvodima.
Naizmenično, može doći do prekomerne proizvodnje i potrošnje ekološki
štetnih proizvoda i generisanja ekološke štete na nivou višem od socijalno
prihvatljivog nivoa.
Iz tog razloga, osnovni cilj ekoloških poreza je smanjivanje stepena i
kvantuma potrošnje ekološki štetnih supstanci ili intenziteta korišćenja
resursa. Uvoñenje ekoloških poreza predstavlja dobar način za eliminisanje
ekološki štetnih aktivnosti, ali nosi u sebi potencijalnu opasnost od gubitka
konkurentske prednosti, budući da nametanje ekoloških poreza dodatno
uvećava troškove konkretnog proizvoñača. Njihova osnovna funkcija je
uključivanje stvarnih troškova zagañenja u cene proizvoda i usluga. ’’ Dobro
dizajnirani ekološki porezi povećavaju cenu robe ili aktivnosti kako bi ona u
potpunosti odražavala troškove ekološke štete. Troškovi ekološke štete –
eksternalije – su usled toga internalizovani u tržišne cene. Na taj način se
obezbeñuje da potrošači i preduzeća uzimaju u obzir ove troškove pri
donošenju svojih odluka’’.212 Da bi ostvarili ovu funkciju, poreze treba
postaviti tako da su jednaki marginalnoj ekološkoj šteti koja odgovara
socijalno prihvatljivom nivou zagañenja. Ova stopa poreza, poznata pod
nazivom Piguvianov porez, pretpostavlja uključivanje stvarnih troškova u
cenu, korigovanjem cene robe za odreñeni iznos smanjenja socijalne koristi
uzrokovane eksternalijama koje su povezane sa robom.
Prema funkciji, ekološki porezi se najčešće dele na poreze za
ispuštanje efluenata/emisije (porezi na emisije) i poreze na proizvode. Porezi
na emisije (ili naknade za zagañenje) primenjuju se na emisije štetnih
materija i shodno tome, predstavljaju direktna plaćanja zagañivača za
učinjeno zagañenje. Podsticajni karakter ovog instrumenta ogleda se u
direktnom stimulisanju zagañivača na primenu mera za smanjivanje
zagañenja. S druge strane, oporezivanjem inputa i gotovih proizvoda koji
imaju negativan uticaj na životnu sredinu ostvaruju se manji indirektni efekti
na promenu ponašanja zagañivača. Ovo iz razloga što se povećanjem
relativnih cena inputa ili proizvoda koji kreiraju zagañenje, primenom ove
vrste poreza, podstiče samo njihovo racionalnije korišćenje ili manja
potrošnja, ali ne i razvoj i primena tehnologije za ublažavanje zagañenja.
212
OECD, Environmental Taxation a Guide For Policy Makers, OECD, Paris,
September 2011, str. 2.
147
Porezi na emisije mogu biti dizajnirani na način tako da stimulišu
zagañivače na primenu mera za kontrolu zagañenja. Primenom diferencirane
poreske strukture, na primer, zagañivači, koji u svom poslovanju premašuju
nivo postavljenih standarda za kontrolu zagañenja, oporezuju se po nižoj
stopi, dok se oni koji ne podmiruju ove standarde oporezuju po većoj stopi.
Iako je njihova osnovna funkcija da podstiču ekološki poželjno ponašanje
zagañivača, porezi na emisije suočavaju se sa brojnim ograničenjima. Pre
svega, da bi se utvrdila adekvatna poreska stopa neophodno je izvršiti
procenu marginalne koristi i marginalnih troškova kako bi se odredio
optimalni nivo zagañenja. Drugo, postavljanjem isuviše niskih stopa
ekoloških poreza ne podstiče se ekološki poželjno ponašanje, dok visoke
stope poreza zahtevaju kompleksne poreske strukture i administrativne
mehanizme. Treće, porezi koji se zasnivaju na merenju štetne emisije
praćeni su značajnim administrativnim i troškovima njihove primene u
poreñenju sa porezima na proizvode.
Oprezivanje inputa i gotovih proizvoda čija proizvodnja i potrošnja
generiše negativne efekte na životnu sredinu ostvaruje indirektne i manje
podsticajne efekte u odnosu na poreze na emisije. Meñutim, budući da se
oslanja na primeni administrativnih tehnika postojećeg poreskog sistema,
njegova primena je jednostavnija. Tipični primeri uključuju poreze na
gorivo, industrijske hemikalije i pesticide. Osnovni cilj uvoñenja poreza na
proizvode je smanjivanje upotrebe ovih proizvoda i proporcionalno
smanjenje proizvodnje zagañivača, ali ne i podsticanje ublažavanja
zagañenja. Efikasnost delovanja poreza na ekološki nepodobne proizvode,
kao instrumenta za smanjenje zagañenja, zavisi od visine stope oporezivanja
i cenovne elastičnosti za proizvodom dovoljne da destimuliše potrošnju i
proizvodnju proizvoda koji prouzrokuje zagañenje. Ekološki porezi na
proizvode predstavljaju naročito pogodan instrument kontrole potrošnje koja
prouzrokuje zagañenje, budući da se nametanjem ovih poreza povećava cena
proizvoda, a pri tom i svest potrošača o ekološkim posledicama njihovog
izbora. Ekološki porez na gotove proizvode se može postaviti tako da
indirektno doprinosi povećanju meñunarodne konkurentnosti zemlje koja ga
uvodi, ukoliko proizvodi koji nisu namenjeni potrošnji na domaćem tržištu i
inputi za njegovu proizvodnju podležu ekološkoj carini.
Primena jednoobraznog ekološkog poreza na sirov materijal i
intermedijarne proizvode može ostvariti distorzivne efekte ukoliko su neki
inputi ekološki štetniji od drugih. Jedan od načina za efikasno rešavanje
problema leži u uvoñenju različitih poreskih stopa, tako da se inputi sa većim
eksternalijama oporezuju po većoj stopi, dok se poreska stopa na ekološki
povoljne proizvode redukuje. Osnovni cilj uvoñenja različitih poreskih stopa
148
je podsticanje promene u ponašanju zagañivača u pravcu primene supstituta
za ekološki nepovoljne proizvode. U suprotnom, ukoliko ne postoje
supstituti, diferencirano oporezivanje može ostvariti distorzivne efekte. Kako
poreska diferencijacija po definiciji ima podsticajni karakter, smatra se da je
diferencirano oporezivanje neutralno sa aspekta prihoda.
Fiskalni instrumenti u politici zaštite životne sredine koji podstiču
ekološki povoljno ponašanje ekonomskih subjekata ne uključuju samo
poreze, već i ekološke subvencije, koje predstavljaju aktivniji modalitet
učešća države u smanjenju zagañenja. ’’Ekološke subvencije, uopšteno,
predstavljaju plaćanja koja bi trebalo da podstaknu ekonomske aktere na
preduzimanje ekološki povoljnih mera, kao što je instaliranje opreme za
ublažavanje zagañenja’’. 213 Umesto da oporezuje zagañivače, kako bi se nivo
zagañenja smanjio do optimalnog nivoa, država subvencioniše izdatke za
smanjenje zagañenja. Budući da predstavljaju troškove koji idu na teret
državnog budžeta, s jedne strane, a omogućavaju preduzećima da ostvaruju
veću dobit, s druge strane, ekološke subvencije ostvaruju podsticajne efekte
na zagañivače da poboljšaju svoje ekološko ponašanje. Optimalna ekološka
subvencija takoñe je jednaka marginalnoj ekološkoj šteti na nivou optimalne
poreske stope. Efekti ekoloških subvencija u pogledu ekološkog poboljšanja
i statičke ekonomske efikasnosti (minimiziranje troškova upotrebe resursa)
su isti kao i u slučaju ekoloških poreza, izuzev za razlike u transakcionim
troškovima izmeñu ubiranja poreza i plaćanja subvencija.
Meñutim, na dugi rok ekološke subvencije se mogu pokazati
neefikasnim instrumentom za kontrolu zagañenja u poreñenju sa ekološkim
porezima budući da njihova vremenski neograničena primena može da
podstakne ulazak novih proizvoñača u industrijskoj grani koja se
subvencioniše što može imati za posledicu podizanje nivoa zagañenja i
povećanje troškova subvencija. To predstavlja tipičan primer kršenja
principa zagañivač plaća u distribuciji troškova za kontrolu zagañenja,
budući da će u takvoj situaciji troškove ekoloških poreza snosiće proizvoñači
i potrošači ekološki nepodobnih proizvoda, dok će troškove subvencija
snositi poreski obveznici.
Vlade nekih zemalja, u težnji da efikasnije primenjuju princip
zagañivač plaća u politici zaštite životne sredine i suočene sa poteškoćama u
državnom budžetu, ne retko primenjuju troškovno skupe ekološke
subvencije i uglavnom se oslanjanju investicione poreske olakšice u
213
Folmer, H. and Gabel, H. Landis (eds), Principles of Environmental and
Resource Economics: A Guide for Students and Decision-Makers, Edward Elgar
Publishing, Inc., 2000, str. 180.
149
podsticanju ekološki povoljnog ponašanja domaćih i inostranih preduzeća.
Meñu investicionim poreskim olakšicama svakako najznačajnije mesto u
podsticanju ekološki povoljnog ponašanja zauzimaju investicioni poreski
kredit, ubrzana amortizacija za opremu koja kontroliše zagañenje i olakšice
za tretman otpada.214 Investicione poreske olakšice predstavljaju jedan od
široko primenjenih mehanizama za podsticanje ekološki povoljnog
ponašanja ekonomskih subjekata, uprkos činjenici da se njihov uticaj ne
razlikuje u mnogome od uticaja subvencija. Prvo, troškovi koji prate
pružanje investicionih poreskih olakšica sakriveni su od kritičkog ispitivanja
javnosti i, usled toga, vrlo povoljan način pružanja prikrivenih subvencija.
Drugo, investicione poreske olakšice podstiču ekonomske subjekte na
preduzimanje mera zaštite životne sredine i ne ostvaruju negativne efekte na
nivo njihove meñunarodne konkurentnosti. Pozitivni efekti investicionih
poreskih olakšica na nivo meñunarodne konkurentnosti ekonomskih
subjekata se neće ostvariti ukoliko instalirani kapaciteti ne funkcionišu
efikasno. Budući da se na taj način ne podstiče sklonost zagañivača na
redukciju zagañenja (samo za instaliranje opreme), investicione olakšice u
suštini deluju na sličan način kao i subvencije: prouzrokuju povećanje,
umesto opadanje nivoa zagañenja. Shodno tome, investicione poreske
olakšice mogu delovati distorzivno na alokaciju resursa i mogu skretati
odluke investitora ka primeni manje ekološki efikasne tehnologije za
redukciju zagañenja.
Veliki broj zemalja koristi poreske kredite i subvencije kao olakšice
za industrijsku realokaciju kako bi se stimulisalo premeštanje proizvodnje
koja zagañuje životnu sredinu iz urbanih centara, gde je uticaj zagañenja
veoma visok, ka manje nastanjenim područjima ili industrijskim zonama.
Takvi krediti i subvencije se pravdaju visokim troškovima realokacije,
povećanjem zemljišnog poseda za produktivno korišćenje i ekonomijom
obima u kontroli zagañenja, koja nastaje usled konsolidacije sličnih
industrija unutar jedinstvenog industrijskog područja. Kao vremenski
ograničena olakšica za industrijsku realokaciju, poreski kredit poseduje niz
prednosti. Meñutim, ukoliko se ova vrsta poreske olakšice primenjuje u
dužem vremenskom periodu ona će postati subvencija za industrije koje
zagañuju životnu sredinu, povećavajući nivo zagañenja i prouzrokujući
značajne odlive iz državnog budžeta.
214
Poreske olakšice za ekološke investicije u formi poreskih kredita i ubrzane
amortizacije najčešće se primenjuju u Kanadi, Francuskoj, Koreji i Tajvanu, dok se
Japan i Nemačka oslanjaju isključivo na ubrzanoj amortizaciji, a Holandija na
primeni poreskih kredita za investicije u ekološku zaštitu.
150
Prednosti korišćenja fiskalnih instrumenta u politici zaštite životne
sredine i stimulisanja ekološki povoljnog ponašanja ekonomskih subjekata
ogledaju se u:215 (1) sa ekonomskog i ekološkog aspekta, fiskalni instrumenti
pokazuju veliku efikasnost; (2) nakon uvoñenja, na primer, ekoloških
poreza, svako dalje smanjenje korišćenja ekološki štetnih proizvoda
povećava prihod kompanije ili pojedinca, budući da se ostvaruju uštede u
iznosu poreza po jedinici ekološki štetnog proizvoda koji se više ne koristi;
(3) čak i niže stope poreza (ispod socijalnih troškova) doprinose poboljšanju
ekološke efikasnosti proizvodnje; (4) porezi stimulišu preduzeća na razvoj ili
uvoñenje čistijih proizvodnih tehnika, budući da će njihovom primenom
preduzeća ostvariti uštede u iznosu poreskih obaveza; (5) ovaj instrument
ostavlja mogućnost privatnim preduzećima slobodu izbora pri donošenju
odluke da li će plaćati poreze ili investirati u nove tehnologije.
Pored prednosti, fiskalni instrumenti praćeni su i nekim značajnim
nedostacima: (1) ukoliko postoji jak politički pritisak, moguće je da se
porezi postave ispod nivoa koji ne obezbeñuje pokriće ukupnih socijalnih
troškova; (2) osim toga, javlja se i tendencija za uvoñenjem ovih poreza
kako bi se obezbedili dodatni prihodi u državnom budžetu; (3) ovi
instrumenti vrlo često pokazuju neefikasnost u rešavanju regionalnih
aspekata zagañenja; (4) inflacija može umanjiti efekte oporezivanja; (5)
postoji problem izraženog regresivnog efekta.
Ekološki porezi, ukoliko su na pravi način strukturirani, mogu
postati vrlo značajan podsticajni mehanizam reforme fiskalne politike.
Reforma fiskalnog sistema, zapravo, bi trebalo da se kreće u pravcu
ograničavanja primene tradicionalnih poreza i njihove zamene ekološkim
porezima. To bi trebalo da se ostvaruje na način koji ne uključuje promene u
ukupnom poreskom opterećenju poreskog obveznika, kako bi se privreda
usmerila na kolosek održivog razvoja, podsticanjem privrednog rasta i
očuvanja resursa, i destimulisanjem njihovog prekomernog korišćenja i, po
tom osnovu, smanjivanjem nivoa ekološkog zagañenja. Budući da postojeći
fiskalni sistem oporezivanjem socijalnih koristi prouzrokuje tržišne
deformacije, reformisani fiskalni sistem koji oporezuje socijalne troškove bi
trebalo da ukloni tržišne deformacije i ublaži imperfektnosti tržišta. Zapravo,
zadatak ekološkog poreza je da naplatom poreskih dadžbina ublaži
imperfektnosti tržišta, kako bi se smanjila proizvodnja i potrošnja proizvoda
sa štetnim efektima po životnu sredinu i redukovao nivo zagañenja do onog
nivoa koji se smatra ekološki opravdanim, odnosno održivim. Kratkoročno
posmatrano, reforma postojećeg fiskalnog sistema ne bi imala za posledicu
215
http://www.cedar.at/unep/eia/docs/eco_incent.html
151
generisanje dodatnih prihoda, ali bi doprinela u značajnoj meri smanjenju
budžetskih izdataka na ime ekološke regulacije i ublažavanje zagañenja. U
dugom roku, reforma fiskalnog sistema doprinela bi povećanju poreske
osnovice i, shodno tome, povećanju poreskih prihoda bez dodatnog
povećanja poreskog opterećenja.
U odnosu prema stranim direktnim investicijama, ekološki porezi
ostvaruju podsticajne efekte, odnosno stimulišu investitore na smanjivanje
zagañenja u zavisnosti od visine troškova. Posmatrano sa aspekta državnog
budžeta, ekološki porezi ostvaruju redistributivni efekat, budući da oni
javljaju kao instrumenti za povećanje budžetskih prihoda za potrebe
rešavanja ekoloških problema. Na primer, porez na korporativnu dobit se
može smanjiti, dok se izgubljeni poreski prihod nadoknañuje nametanjem
poreza na benzin, poreza na hemikalije i druge proizvode koji zagañuju
životnu sredinu. Naravno, efikasnije bi bilo da se vrši direktno oporezivanje
zagañivača (SO2, CO2), nego proizvoda koji zagañuju životnu sredinu, ali
samo uvoñenje poreza i ubiranje poreskih prihoda je u tom slučaju
kompleksnije i skuplje, naročito u zemljama u razvoju i zemljama u
tranziciji sa ograničenim administrativnim i tehničkim sposobnostima.
4.3.2. Sistemi dadžbina

Dadžbine se mogu definisati kao plaćanja za korišćenje resursa,
infrastrukture i javnih usluga, i stoje u tesnoj konekciji sa tržišnom cenom
privatnih dobara. Prema drugom stanovištu, dažbine predstavljaju cenu
korišćenja dobara od javnog interesa ili cenu javno pruženih privatnih
dobara. U odnosu na cene privatnih dobara koje su tržišno odreñene, cene
javnih dobara su administrativno postavljene od strane države. U tome se i
ogleda osnovna razlika izmeñu dadžbina i poreza: porezi ne predstavljaju
plaćanja za pružene usluge, već instrument za povećanje fiskalnih prihoda.
Osim toga, porezi predstavljaju važan oslonac ekspanzije državnih aktivnosti
budući da učestvuju u stvaranju državnih prihoda, dok su dadžbine, kao
vanbudžetski instrumenti, usmerene na pokriće troškova odreñenih javnih
investicija. Takva vrsta povezanosti sa državnim budžetom i stavljanje na
raspolaganje korišćenje resursa, javnih usluga i infrastrukture po nultim ili
nominalnim troškovima, kvalifikuje dadžbine korisnika više kao poreze,
nego kao cene.
Dadžbine korisnika se više posmatraju kao instrument za delimičnu
nadoknadu troškova, nego kao izvor budžetskih prihoda. Meñutim, primena
sistema dadžbina za učinjeno zagañenje može stvoriti potencijalno velike
probleme i izazvati distorzivne efekte u ekonomiji. To naročito u slučaju
ukoliko ih nadležni organi u oblasti životne sredine ne posmatraju kao
152
instrument za pokriće troškova zagañenja ili plaćanja za korišćenje javnih
usluga ili resursa, već kao instrument (porez) za potencijalno povećanje
prihoda i namensko obeležavanje prihoda od dadžbina na upotrebe sa
alternativnim mogućnostima korišćenja.
Primarna funkcija dadžbina ogleda se u podsticanju promene
ponašanja korisnika ograničenih resursa u pravcu njihove efikasnije upotrebe
na način na koji indukuje usklañivanje njihovog ponašanja sa socijalnim
interesima. Dadžbine korisnika ne samo da doprinose smanjenju intenziteta
korišćenja resursa i njihovom održanju, već i povećanju prihoda kao izvora
za finansiranje ekoloških investicija. Sistem dadžbina je moguće postaviti
tako da on efektivno ne doprinosi povećanju državnih prihoda, već
smanjenju odreñenog nivoa zagañenja.
Sistem dadžbina se može podeliti u tri osnovne grupe. Prvu grupu
čine dadžbine za zagañenje, i one uključuju dadžbine za ispuštanje
efluenta/emisije, dadžbine za čvrst otpad, dadžbine za pojačanu buku i
dadžbine na proizvod. Drugu grupu dadžbina čine direktne dadžbine
korisnika (za korišćenje dobara od opšteg interesa), koje uključuju dadžbine
za korišćenje vode, električne energije i dr., korišćenje parkova, putarine, itd.
Treću grupu dadžbina čine indirektne dadžbine korisnika, i one uključuju
dadžbine za poboljšanja i naknade za uticaj. Dadžbine za poboljšanja se
naplaćuju od vlasnika privatnih poseda koji uživaju koristi od javnih
investicija (na primer, ukoliko država ulaže u izgradnju infrastrukture,
vrednost privatnog poseda se može višestruko povećati). Dadžbine za
poboljšanja mogu poslužiti kao izvor prihoda za finansiranje odreñenih
javnih investicija ili za parcijalno pokriće troškova javnih aktivnosti.
Meñutim, osnovni nedostatak dadžbina za poboljšanja se ogleda u tome što
su njihovi podsticajni efekti indirektni i ograničeni. Naknade za uticaj
predstavljaju takvu vrstu dadžbina koje imaju za cilj da internalizuju
eksterne troškove privatnih investicija na odreñeni prostor ili ambijentalno
okruženje. Ilustrativan primer predstavljaju dadžbine koje se naplaćuju od
privatnih investitora po kubnom metru grañevinskog zemljišta. U poreñenju
sa prethodno analiziranim vrstama dadžbina, podsticajni efekat za smanjenje
zagañenja u slučaju ove vrste dadžbina je veći, naročito ukoliko se one
naplaćuju od onog investitora koji započinje poslovanje u novoizgrañenom
objektu.
4.3.3. Ekološki fondovi kao finansijski instrumenti u politici zaštite

životne sredine
Primenom finansijskih instrumenata u ekološkoj politici mogu se
stimulisati ekološki pogodne aktivnosti ili projekti sa pozitivnim
153
eksternalijama, kao što su pošumljavanje ili primena naprednih tehnika za
kontrolu erozije zemljišta. Finansijski instrumenti poseduju dosta sličnosti sa
subvencijama i sistemima poreskih olakšica, i, usled toga, dele mnoga
ograničenja sa kojima se ovi instrumenti suočavaju u primeni i podsticanju
ekološki povoljnog ponašanja ekonomskih subjekata. Finansijski instrumenti
u politici zaštite životne sredine se razlikuju od fiskalnih instrumenata,
budući da oni predstavljaju vanbudžetske instrumente, koji se finansiraju
putem inostrane pomoći, zaduživanjem u inostranstvu i tome slično. Budući
da su sredstva zajmova ograničena u upotrebi i moraju se otplatiti, efekti
finansijskih subvencija se ne razlikuju umnogome od efekata subvencija koje
potiču iz državnog budžeta. Vrlo često osnovnu motivaciju za kreiranje
posebnih fondova za ekološku zaštitu i očuvanje resursa čini izbegavanje
kritičkog posmatranja budžetskog procesa.
’’Prema principu zagañivač plaća preduzeća bi trebalo da koriste
sopstvene resurse za finansiranje investicija kako bi se podmirili zahtevi
ekološke politike. Implementacija ovog Principa predstavljala je značajan
politički cilj za mnoge zemlje u regionu Centralne i Istočne Evrope, ali se
pokazala teško ostvarljivom, posebno tamo gde su se preduzeća suočavala sa
ekonomskom krizom i neodrživim makroekonomskim uslovima’’. 216 U
procesu tranzicije ka tržišnoj ekonomiji, veliki broj tržišnih, institucionalnih
i drugih faktora ograničio je efikasnu primenu finansijskih instrumenata u
finansiranju zaštite životne sredine. Ovi faktori uključuju slabo sprovoñenje
ekološke politike, finansijska ograničenja kompanija i domaćinstava, nizak
stepen razvoja i nesigurnosti fiskalnog sistema, nedovoljan nivo razvoja
bankarskog i finansijskog sistema, nedovoljan protok informacija o
ekološkoj šteti, i dr. Odgovarajući na takvu situaciju, vlade mnogih zemalja
Centralne i Istočne Evrope su kreirale vanbudžetske fondove kao privremeni
instrument i tranzicioni mehanizam za finansiranje ekološke zaštite. Kao
institucije koje imaju za cilj usmeravanje budžetskih i vanbudžetskih
sredstava za projekte u zaštitu životne sredine, fondovi za zaštitu životne
sredine u zemljama u tranziciji, ublažavanjem finansijskog tereta investicija
u ekološku zaštitu, bi trebalo da doprinesu ekološkim poboljšanjima u ovih
zemljama. Osim toga, fondovi bi trebalo da ostvaruju značajnu
institucionalnu funkciju: ubrzanje razvoja i sticanje znanja i iskustava u
pripremi i evaluaciji projekata kojima zemlje u tranziciji oskudevaju.
Finansiranje ovih fondova preko ekoloških dadžbina i iz eksternih izvora
vrlo često je ograničavalo mogućnost praktične primene ovog mehanizma u
nekim zemljama ’’zbog visokih kamatnih stopa na pozajmljena sredstva i
216
OECD, Environmental Trends in Transition Economies, Policy Brief, October,
1999, str. 5.
154
usled poteškoća mnogih korisnika da plaćaju naknade neophodne za otplatu
dugova’’.217
Kada se analizira opravdanost osnivanja ovih fondova prvi problem
koji privlači pažnju vezuje se za efikasnost trošenja namenskog obeležavanja
i izdvajanja sredstava. Namensko trošenje sredstava pretpostavlja izdvajanje
novčanih sredstava iz regularnog procesa trošenja i smanjivanje raspoloživih
sredstava za druge, alternativne namene. To može naneti poteškoće u dugom
roku, ukoliko se sredstva fondova namenski obeležavaju i usmeravaju po
inerciji ka rešavanju problema koji nemaju više prioritet. Osim toga,
troškovna efektivnost namenskog obeležavanja je na niskom nivou, iz
razloga što je nivo finansiranja iz budžetskih sredstava više prilagoñen
promenama na strani ponude, a manje promenama na strani potrošnje. Danas
dominira shvatanje da u uslovima ograničenih finansijskih resursa dobro
dizajnirani fondovi predstavljaju efikasan mehanizam za kanalisanje
sredstava u pravcu rešavanja ekoloških problema u zemljama u tranziciji.
Meñutim, treba istaći da primena obeleženih fondova, kao i primena
subvencija, predstavlja drugo najbolje rešenje u politici zaštite životne
sredine.
Uopšteno posmatrano, ekološki fondovi u zemljama u tranziciji
predstavljaju nacionalne fondove za finansiranje i pružanje pomoći
privatnim ili državnim kompanijama pri realizaciji projekata ekološke
zaštite. Meñu zemljama u tranziciji postoje izvesne razlike u pogledu
strukture ekoloških fondova, vremenu osnivanja, izvorima sredstava i dr.
Najznačajniji izvori sredstava fondova ekološke zaštite su prihodi od
ekoloških poreza i kazni za neusklañivanje ponašanja ekonomskih subjekata
sa ustanovljenim standardima za zaštitu zagañenja. U nekim slučajevima,
kao što je to bio slučaj sa Estonijom, prihodi od privatizacije su činili oko
27% ukupnih prihoda ekološkog fonda. Osnovni mehanizmi plaćanja su
donacije, različite forme mekih zajmova, investicije u akcionarski kapital i
dr. Efikasnost fondova za ekološku zaštitu se može meriti njihovim
doprinosom u prevazilaženju nedostataka ekološke politike i rešavanju
problema koji proizilaze iz nerazvijenosti finansijskih tržišta. Uloga fondova
primarno zavisi od izvora finansiranja i njihove organizacije. Njihova uloga,
izvori i mehanizmi alokacije sredstava se menja uporedo sa napretkom u
realizaciji procesa tranzicije i razvojem bankarskog sektora, i tržišta kapitala.
Iskustvo je pokazalo da ove institucije tokom vremena pokazuju tendenciju
za pronalaženjem novih namena i zadataka. Oni mogu delovati u potpunosti
samostalno ili mogu biti transformisani u finansijske institucije, ili napušteni
217
OECD, Environmental Trends in Transition Economies, Policy Brief, October,
1999, str.5.
155
i uključeni u budžet, kao što se to već dogodilo u nekim zemljama
(Mañarska i Estonija).
Primena finansijskih instrumenata, kao što su revolving krediti,
ekološki fondovi, realokacione olakšice i subvencionirane kamate ili meki
zajmovi za projekte sa značajnim pozitivnim eksternalijama, u politici zaštite
životne sredine predstavlja drugo najbolje rešenje u slučaju neefikasnog
funkcionisanja tržišta kapitala. Osim toga, oni mogu poslužiti i instrument za
mobilizaciju dodatnih finansijskih resursa za investicije ekološku zaštitu i
održivi razvoj, ali i kao sredstvo za podsticanje ekološke svesti investitora da
ulažu sredstva u socijalno opravdane projekte. Premda se ne može osporiti
vrednost finansijskih olakšica kao drugog najboljeg rešenja u politici zaštite
životne sredine, ipak se s pravom ističe da se prvo najbolje rešenje u politici
zaštite životne sredine ogleda u neutralisanju imperfektnosti tržišta,
efikasnijoj alokaciji budžetskih resursa i ukl jučivanju stvarnih troškova u
cenu koštanja proizvoda i usluga. Finansijske subvencije, meki zajmovi,
subvencionirane kamatne stope i devizna sredstva ili namenski fondovi ne
pokazuju neku veću efikasnost u internalizaciji eksternih socijalnih troškova
i podsticanju ekološki povoljnog ponašanja domaćih i stranih investitora.
4.3.4. Instrumenti za obezbeñenje odgovornosti

Instrumenti za obezbeñenje odgovornosti predstavljaju takve
instrumente politike zaštite životne sredine koji imaju za cilj da indukuju
socijalno odgovorno ponašanje ekonomskih subjekata legalnim
ustanovljenjem odgovornosti za štetu nanetu prirodnim resursima, ekološku
štetu, štetu nanetu ljudskom zdravlju, štetu koja je prouzrokovana
nepoštovanjem ekoloških zakona i propisa, i neplaćanjem poreza, naknada ili
dadžbina. Instrumenti za obezbeñenje odgovornosti odreñuju pravila
ponašanja svih subjekata, pravnih i fizičkih lica, u oblasti zaštite životne
sredine. U suštini, oni predstavljaju mehanizme preko kojih se sprovode
zakonske aktivnosti i primenjuje državna moć prinude, kako bi se
administrativnim i zakonodavnim merama ekonomski subjekti primorali na
poštovanje odreñenih pravila ponašanja u oblasti zaštite životne sredine. Ono
što razlikuje instrumente za obezbeñenje odgovornosti od ostalih
instrumenata politike zaštite životne sredine je da opasnost od preduzimanja
legalnih aktivnosti, kako bi se nadoknadila šteta, predstavlja ekonomski
instrument koji internalizuje eksterne troškove u prvi mah. U odnosu na
poreze i dadžbine, koji su postavljeni na nivou marginalnih troškova štete
kako bi se umanjila opasnost od pojave ekološki rizičnih proizvoda i
aktivnosti, i u poreñenju sa garancijama za izvršenje obaveza i sistemima
refundiranja prethodno izvršenih depozita koji internalizuju ex ante,
156
instrumenti za obezbeñenje od ekološkog rizika i nadoknade štete deluju ex
post. Meñutim, ovi instrumenti ostvaruju efekte preventivnih instrumenata
sve dok očekivana naplata štete prevazilazi koristi od ekološki
neodgovornog ponašanja.
Osiguranje od odgovornosti za ekološku štetu se javilo kao
instrument udruživanja i zajedničkog učešća u odgovornosti meñu
subjektima koji snose odgovornost. Podsticajni efekat sistema odgovornosti
nije u potpunosti amortizovan sve dok premije za osiguranje od
odgovornosti variraju u zavisnosti od individualnog ponašanja ili ekoloških
performansi.
Primena sistema za obezbeñenje odgovornosti zahteva dobro
razvijen zakonodavni sistem kako bi se osiguralo da svi ekonomski subjekti
koji ne poštuju zakone snose odreñene finansijske posledice. To, zapravo,
predstavlja i njihov nedostatak, budući da sistemi za obezbeñenje
odgovornosti nisu naročito pogodni za primenu u zemljama u razvoju sa
slabo razvijenim zakonodavnim sistemom, ili u onim zemljama u razvoju
koje se tradicionalno oslanjanju na primenu sudskih postupaka u rešavanju
sporova ili kažnjavanju zagañivača za učinjenu ekološku štetu. Osim toga,
primena ovog instrumenta je praćena visokim troškovima kontrole za
procenu ekološke štete i velikim administrativnim troškovima, što umanjuje
njegovu operativnu efikasnost i ograničava njegovu praktičnu primenjivost u
zemljama u razvoju.
4.3.5. Garancije za izvršenje obaveza i sistemi za refundiranje depozita

Garancije za izvršenje obaveza i sistemi za refundiranje depozita
predstavljaju takve ekonomske instrumente u politici zaštite životne sredine
koji su usmereni ka prenošenju odgovornosti za kontrolu i monitoring
zagañenja ka individualnim proizvoñačima i potrošačima koji plaćaju
unapred za potencijalnu ekološku štetu. U osnovi, uvoñenje ovih
instrumenata inspirisano je velikim izdacima iz državnog budžeta za
čišćenje kontaminiranog zemljišta, prikupljanje i tretman otpada,
amelioraciju napuštenog zemljišta nakon miniranja, pošumljavanje goleti i
obezbeñenje od prirodnih katastrofa. Obzirom da se najveći deo državnih
ekoloških izdataka odnosi na obnavljanje degradiranog okruženja,
uvoñenjem ovih instrumenata njihov udeo se može smanjiti putem naplate
troškova od zagañivača ili korisnika odgovornih aktivnosti.
Garancije za izvršenje obaveza (performance bond), polažu
proizvoñači ili korisnici resursa, čime garantuju poštovanje propisa koji se
odnose na životnu sredinu ili uslova korišćenja prirodnih resursa. Njima se,
zapravo, obezbeñuje preduzimanje neophodnih mera za minimiziranje
157
ekološke štete uzrokovane aktivnostima resursno ekstraktivnih kompanija i
potencijalnih zagañivača životne sredine, omogućuje da se na troškovno
efikasan način vrši čišćenje i uklanjanje preostale štete, i obezbeñuje
raspoloživost sredstava za uklanjanje otpada i obnavljanje životne sredine od
strane svih onih koji su položili garancije. Garancije za izvršenje obaveza ne
predstavljaju mehanizme za ograničavanje ekonomske aktivnosti, budući da
one mogu biti korišćene kao krediti koji donose kamatu ili mogu biti
zamenjene bankarskim garancijama. Osim toga, podsticajni karakter ovog
instrumenta ogleda se u tome što se nakon izvršenja obaveza, garancija vraća
proizvoñaču.
Sistemi za refundiranje depozita (deposit-refund systems) deluju na
sličan način kao i garancije za izvršenje obaveza u prenošenju odgovornosti
za kontrolu ekološke degradacije do proizvoñača i potrošača proizvoda koji
zagañuju životnu sredinu. Oni su, usled toga, stimulisani da vrše reciklažu
otpada, kao nusproizvoda njihove proizvodnje i potrošnje, ili pak da
preduzimaju mere bezbednog deponovanja ili da na drugi način finansiraju
prikupljanje otpada.
Sistemi za refundiranje depozita predstavljaju u suštini kombinaciju
poreza na proizvode i subvencije za recikliranje ili adekvatno odlaganje
otpada. ’’Na primer, subvencija (povraćaj depozita) se plaća potrošačima
kada oni vraćaju konkretan proizvod koji je nepovoljan sa ekološkog aspekta
do utvrñenog centra za njegovo prikupljanje. Osnovni cilj subvencije je da
destimuliše odlaganje otpada na ekološki štetan način. Sredstva za isplatu
subvencija prikupljaju se nametanjem poreza (depozit) na proizvode koji su
ekološki nepovoljni prilikom njihove kupovine. U tom slučaju osnovni cilj
uvoñenja ovih poreza se ne ogleda toliko u podsticanju smanjivanja
potrošnje konkretnog proizvoda, koliko u prikupljanja sredstava kako bi se
platile subvencije’’. 218 Rečju, depozit se plaća za kupovinu ekološki štetnih
proizvoda, a vraća se kada se utvrdi da isti ne ostvaruje negativne efekte na
životnu sredinu.
Primena sistema za refundiranje prethodno izvršenih depozita
naročito je pogodna u situacijama kada je potrošnja i korišćenje proizvoda
široko rasprostranjena i kada nadležni organi nisu u mogućnosti da vrše
monitoring otpada. Usled toga, jedan od osnovnih ciljeva ovog sistema je da
se destimuliše ilegalno, ekološki neprihvatljivo odlaganje otpada. Štetni
proizvodi koji se neadekvatno odlažu imaju veće socijalne troškove u
odnosu na one koji se odlažu na ekološki povoljan način, budući da ekološki
218
158
nepovoljno odlaganje predstavlja veliku opasnost po životnu sredinu i
ljudsko zdravlje. Sistem za refundiranje depozita sa ciljem smanjivanja
otpada i podsticanja njegovog recikliranja pogodan je za primenu nad
širokim nizom proizvoda i nusprodukta (otpada) počev od staklene ambalaže
i saobraćajnih sredstava, do potrošačkih proizvoda koji sadrže plastične
materije i toksične supstance.
4.3.6. Tržišne dozvole za zagañenje

Budući da ekološki kvalitet predstavlja javno dobro, uloga države je
da preko politike zaštite životne sredine obezbedi željeni nivo ekološkog
kvaliteta i da putem oporezivanja obezbeñuje finansijska sredstva za
dostizanje željenih cljeva. To se može ostvariti kombinovanom primenom
propisa za kontrolu zagañenja, olakšica i javnim investicijama za
ublažavanje zagañenja. Moguću alternativu takvom pristupu predstavlja
oponašanje delovanja tržišnog mehanizma, u stvari kreiranje tržišta za
ekološki kvalitet. Ovakav pristup tretira životnu sredinu kao oskudan, još
uvek netržišni i podcenjeni resurs koji se prekomerno koristi iz razloga što je
slobodan. Usled toga, rešenje bi se moglo pronaći u kreiranju tržišta na kome
se pravo korišćenja resursa legalno ustanovljava, vrednuje i njime se trguje
kao svakom drugom robom. Utvrñivanjem i alokacijom prava nad
korišćenjem ekoloških resursa bi trebalo da se obezbedi njihova upotreba do
željenog nivoa ekološkog kvaliteta i da se odredi sadržaj individualnih prava.
Cena ekoloških resursa bi trebalo da, uvažavajući njihovu limitiranost,
doprinese njihovom racionalnom korišćenju, budući da što se resursi više
koriste veći su troškovi. Trgovina dozvolama za zagañenje bi trebalo da
obezbedi da je asmilativni kapacitet životne sredine, oskudni resurs,
iskorišćen na najbolji mogući način. Tokom vremena, privredni rast i
potreba za ekspanzijom ekonomskih aktivnosti bi dalje stimulisala
proizvoñače da povećavaju efikasnost u korišćenju resursa, redukuju otpad
po jedinici autputa i razvijaju nove tehnologije i tehnike za ublažavanje
zagañenja.
Dozvole kojima se trguje (tradeable emission permits) postaju sve
popularniji ekonomski instrument u politici zaštite životne sredine, budući
da se njime omogućava ostvarivanje socijalno prihvatljivog nivoa kontrole
zagañenja životne sredine. U okviru ovog sistema, ukupna količina
dozvoljenog zagañenja se utvrñuje, a zatim raspodeljuje izmeñu preduzeća u
vidu dozvola za zagañenje kojima se trguje na posebnom tržišu. Zapravo,
dozvole kojima se trguje ’’podrazumevaju avansnu prodaju prava na
159
odreñenu kvotu emisija zagañujućih materija konkretnom preduzeću, koje
može da kupi ovu dozvolu na tržišu hartija kvota emisije’’. 219
’’U osnovi postoje dve vrste programa dozvola kojima se trguje:
credit trading programi (CRE) i cap-and-trade programi (CAP). CRE
programi funkcionišu tako što dozvoljavaju preduzećima da prodaju kredite
koje su kreirali usled većeg smanjenja njihovih emisija nego što je to
propisano postojećom regulativom... CAP programi funkcionišu nešto
drugačije. Prvi korak u CAP programu je donošenje centralizovane odluke
(od strane regulatorne agencije ili nekog drugog entiteta) o dozvoljenom
agregatnom kvantitetu emisija. Dozvole se potom utvrñuju prema tom
kvantitetu’’. 220 Ove dozvole se zatim raspodeljuju izmeñu zagañivača prema
nivou autputa ili tekućim nivoima emisija. Oni industrijski proizvoñači koji
imaju manjak dozvola ili imaju planove u pogledu proširenja poslovanja
moraju obezbediti dozvole za emisiju putem smanjenja emisija postojećeg
postrojenja. Meñutim, oni mogu i otkupljivati dozvole od drugih zagañivača
koji su u mogućnosti da smanjuju emisije po nižim troškovima ili nalaze da
je unosnije da prodaju svoje dozvole nego da ih sami koriste. Usled toga,
željeni nivo smanjenja emisija se ostvaruje po najnižim mogućim troškovima
i pruža se snažan podstrek preduzećima da dalje ulažu napore u pravcu
povećanja efikasnosti i preduzimanje aktivnosti razvoja i primene ekološki
podobne tehnologije.
Posmatrano sa aspekta efikasnosti, ne postoji razlika izmeñu
emisionih dozvola koje su izdate bilo besplatno, bilo prodate po fiksnoj ceni
ili prodate po najvećoj ponuñenoj ceni. Sve dok je količina dozvoljene
emisije fiksirana i sve dok se njima slobodno trguje, nivo smanjenja emisija
će se ostvarivati po najnižim mogućim društvenim troškovima. Besplatno
izdavanje dozvola kojima se trguje, pripisivanjem svojinskih prava nad
asimilativnim kapacitetom životne sredine, vrši se do odreñenog utvrñenog
nivoa dozvole. Ukoliko se dozvole prodaju na tržištu ili su predmet aukcija
moguće je ostvarivanje dvostrukih koristi, kako za državu u formi povećanih
prihoda, tako i za grañane kako usled povećanja ponude javnih dobara, tako i
usled snižavanja poreza. Dozvole kojima se trguje mogu biti alocirane do
konkretnog fizičkog lica, po principu jedna osoba, jedna dozvola, u sistemu
gde je ukupan broj dozvola fiksno postavljen na socijalno prihvatljivom
nivou emisija. U tako postavljenom sistemu dozvola kojima se trguje
zagañivač otkupljuje dozvole od pojedinca koji ima pravo na ostvarivanje
219
Zeković, S., Ekonomski i tržišni instrumenti u politici održivog razvoja u Srbiji,
Industrija 1-4, 2002, str. 69.
220
McGraw Hill, international edition, fourth edition, 2006, str. 257-258.
160
koristi od korišćenja asimilativnog kapaciteta životne sredine. Svaka osoba
ili fizičko lice ima pravo na zdravu životnu sredinu i trebalo bi da, u skladu
sa principom zagañivač plaća, bude obeštećena od strane zagañivača za
smanjenje kvaliteta životne sredine.
Posmatrano sa ekonomskog aspekta, osnovna slabost sistema
dozvola kojima se trguje ogleda se u visokim troškovima njegove
implementacije. Ovi tim pre što njegovo uvoñenje zahteva realizaciju
čitavog seta aktivnosti (kao što su precizno definisanje vazdušnog područja,
što neposredno istiskuje poznavanje izvora i kretanje zagañivača pod
lokalnim atmosferskim uslovima, kao i monitoring ambijentalnog kvaliteta
vazduha na odreñenom vazdušnom području), ali i razvoj pratećih sistema za
pružanje neophodne podrške njegovoj efikasnoj implmentaciji (razvoj
sistema za monitoring ili inspekcijski nadzor individualnih izvora emisija
kako bi se obezbedilo poštovanje dozvoljene količine emisije, i ustanovljenje
pratećih sistema za odobravanje izdavanja dozvola i registrovanje trgovinske
razmene izmeñu vlasnika dozvola). U zavisnosti od vrste zagañenja i
sadržaja dozvole, troškovi koji prate uvoñenje sistema dozvola kojima se
trguje mogu značajno biti umanjeni. Tipičan primer je ugljen dioksid, zbog
čijeg karaktera globalnog zagañivača nema potrebe za definisanjem
vazdušnog područja, budući da je irelevantno gde se u svetu ovaj zagañivač
emituje. U slučaju lokalnih zagañivača vazduha, sistemi samoizveštavanja,
procene i inspekcijskog nadzora sa predviñenim kaznenim merama za
nepoštovanje propisa mogu zameniti formalni sistem za odobravanje
izdavanja dozvola i registrovanje trgovinske razmene izmeñu vlasnika
dozvola.
Trgovina dozvolama za zagañenje je praćena brojnim prednostima,
tako i nedostacima. Prednosti korišćenja ovog ekonomskog instrumenta
ekološke politike naročito se ogledaju u: (1) prodajom dozvola za zagañenje
povećavaju se budžetski prihodi; (2) povećava se mogućnost dostizanja
odreñenih standarda zagañenja, uključujući maksimalno dozvoljeni nivo
zagañenja; (3) one postaju potencijalni izvor za rešavanje izvesnih
regionalnih problema; (4) sa administrativne tačke gledišta, lakše je
manipulisanje dozvolama za zagañenje, budući da nakon inicijalne emisije
dozvola nije potrebna dalja intervencija države; (5) ovaj instrument pokazuje
veliku fleksibilnost, budući da, u slučaju potrebe za smanjivanjem nivoa
zagañenja, nadležni državni organi mogu vršiti otkup dozvola radi
ostvarivanja željenog ekološkog kvaliteta. Na taj način se pruža mogućnost
lakše izmene standarda koji odražavaju promene u ekološkom kvalitetu nego
po sistemu direktnih propisa ili poreza.
161
Nedostaci ovog instrumenta ekološke politike ogledaju se u: (1)
postoje izvesne poteškoće u adekvatnoj kontroli i monitornigu izdatih
dozvola za zagañenje; (2) postoji opasnost da će preduzeća koja su
konkurentnija vremenom potisnuti manje konkurentna preduzeća. Sa
ekonomskog aspekta to se može pokazati efikasnim, ali može dovesti takoñe
i do situacije gde preduzeća ostvaruju monopolistički ili oligopolistički
položaj na tržištu; (3) vrlo je teško uveriti javnost da dozvole za zagañenje
predstavljaju u osnovi instrument za očuvanje životne sreindine, usled
kontradiktornog karaktera ovog instrumenta; (4) primenom ovog instrumenta
se ne mogu rešiti prekogranični problemi zagañenja; (5) potencijalno, ovaj
instrument može dovesti do skretanja odluka preduzeća o zasnivanju
proizvodnje u drugim regionima ili zemljama gde ne postoje utvrñena
ograničenja na količine emisija zagañujućih materija; (6) ograničena je
njihova efektivnost u uticaju, budući da se ovim instrumentom može
efikasno delovati na minimiziranje negativnog ekološkog učinka samo
odreñenih štetnih ekoloških faktora, kao što je ugljen dioksid ili teški metali.
***
Značajno je istaći da primena ekonomskih instrumenata u politici

zaštite životne sredine, uprkos brojnim prednostima nad komandno-
kontrolnim, ne predstavlja najbolju političku opciju u svim situacijama.
Isključivo oslanjanje na primenu jednog instrumenta predstavlja pogrešnu
strategiju iz razloga što svi instrumenti, i ekonomski i komandno-kontrolni,
pokazuju kako prednosti, tako i nedostatke, i usled činjenice da nijedan od
njih ne poseduje dovoljan nivo fleksibilnosti i efikasnosti u rešavanju svih
ekoloških problema u svim mogućim situacijama. ’’Praksa je pokazala da u
većini slučajeva primena kombinovanog sistema (komandno-kontrolni
instrumenti plus ekonomski instrumenti) predstavlja ekonomski opravdan
način za ostvarivanje postavljenih ciljeva. Ovo naročito iz razloga što
primena komandno-kontrolnih instrumenata obezbeñuje smanjivanje stepena
i troškova neizvesnosti, dok primena ekonomskih instrumenata nudi
fleksibilnost u rešavanju ekoloških problema’’. 221 Posebno treba voditi
računa da u primeni kombinovanog pristupa u politici zaštite životne sredine
maksimalno budu iskorišćene prednosti onih instrumenata za koje se smatra
da podržavaju specifične ciljeve, a da se njihove slabosti neutrališu
primenom dodatnih, komplementarnih instrumenata.
221
Petrović-Ranñelović, M. i Radukić, S., The Impact Of Environmental Policy in
Shaping the Environmental Performances of Foreign Direct Investment, Economic
themes, No. 4, 2010, str. 588.
162
5. Strategija održivog razvoja Evropske unije
Evropska unija ima proaktivni pristup u promovisanju održivog

razvoja na svojoj teritoriji i na meñunarodnom nivou. On podrazumeva
koordinisanu akciju i jako voñstvo od strane Unije. Proširivanje EU će
učiniti sve ovo značajnijim.
Cilj Strategije održivog razvoja EU (SDS) je poboljšanje kvaliteta
života sadašnjih i budućih generacija. Posebna namera je bila obezbediti
privredni rast, zaštitu životne sredine i društvenu integraciju. Održivi razvoj
zahteva raširenu ekonomsku reformu ka kreiranju novih tržišta i "postizanju
pravilnih cena", na primer, obezbeñivanjem da prodajne cene dobara i usluga
uključuju troškove štete koja je prouzrokovana zagañenjem. Na ovaj način,
tržište će stimulisati kompanije i potrošače da više uzimaju u obzir efekte
njihovog ponašanja prema drugima.
Stabilni menadžment i dugoročni ciljevi politika, ciljevi koje je
moguće proveriti, koji omogućavaju da preduzeća i pojedinci bolje planiraju
i postepeno se prilagoñavaju promenama i uveliko će smanjiti troškovi
promena. Da bi se procenio uspeh u ostvarivanju ovih ciljeva, treba uzeti u
obzir skup preciznih indikatora. „Indikatori ekološke performanse prate
efektivnost i efikasnost upravljanja resursima kompanije. Upravljačko
računovodstvo zaštite životne sredine pomaže pri stvaranju indikatora
ekološke performanse koji pružaju podršku organizacijama pri proceni i
izveštavanju o materijalnim aspektima njihove ekološke performanse“. 222
Meñutim, bolja koordinacija, dijalog i dugoročni ciljevi sami za sebe neće
biti dovoljni. Ono što je konačno bitno je sadržaj politike.
Dakle, EU se angažovala na promenama, da bi započela suočavanje sa
neodrživim ekonomskim, društvenim i ekološkim trendovima. U
Lisabonskoj strategiji 2000. godine je ustanovljen ambiciozni redosled
ekonomskih i socijalnih reformi da bi se stvorila visoko dinamična i
konkurentna, zasnovana na znanju, ekonomija. Strategija održivog razvoja
doneta je 2001. godine od strane Evropskog saveta na sednici u Geteborgu, a
njena eksterna dimenzija je definisana u Barseloni 2002. godine, pred
početak Svetskog samita UN o održivom razvoju u Johanesburgu na leto
2002. godine. Svaki od ovih koraka je bio praćen važnim odlukama i
aktivnostima radi izvršavanja preuzetih obaveza.
222
Stevanović, T., Radukić, S., Stanković J., The Role of Management Accounting in
Measuring and Monitoring Ecological Efficiency, monografija: “Contemporary
Issues in Economy, Business and Management”, editor: dr Verica Babić, University
of Kragujevac, Faculty of Economics, 2011, str. 456.
163
SDS EU i Lisabonska strategija za rast i zaposlenje dopunjuju jedna
drugu. SDS je primarno orijentisana na kvalitet života, intra i inter
generacijsku jednakost i povezanost svih oblasti politike, uključujući
eksterne aspekte. Prepoznata je uloga ekonomskog razvoja u olakšavanju
tranzicije ka održivijem društvu. Lisabonska strategija fokusira se primarno
na aktivnosti i mere sa ciljem povećanja konkurentnosti i privrednog rasta,
kao i otvaranja novih radnih mesta. Prema ovim strategijama, ekonomski,
društveni i ekološki ciljevi mogu pojačati jedni druge i zato bi ih trebalo
zajedno poboljšavati. Obe strategije imaju za cilj podršku neophodnim
strukturnim promenama koje omogućavaju da privrede država članica
savladaju izazove globalizacije. U tom kontekstu SDS EU naglašava da
investicije u humani, društveni i ekološki kapital, kao i tehnološke inovacije,
su pretpostavke dugoročne konkurentnosti i ekonomskog prosperiteta,
društvene kohezije, kvaliteta zaposlenosti i bolje zaštite životne sredine.
Meñutim, uprkos svemu ovome nije došlo do dovoljnog napretka.
Komisija je predlaganjem ciljeva Strategije razvoja Unije za sledećih pet
godina reafirmisala njenu obavezu ostvarivanja održivog razvoja. Kako je
Komisija afirmisala u srednjoročnom izveštaju Lisabonske strategije:
"Lisabon i Strategija održivog razvoja doprinose osiguranju ciljeva održivog
razvoja. Da bi došlo do obostranog pojačanja, njihov cilj su komplementarne
aktivnosti, upotreba skupa instrumenata i ostvarivanje rezultata u različitim
vremenskim okvirima".223 Pored toga, izveštaj Lisabonske strategije je bio
praćen donošenjem, takoñe od strane Komisije, korigovane Socijalne agende
EU, koja je sadržala plan politika koje mogu da pomognu da se postigne
koherentnost i dalji razvoj socijalnog modela kao odgovor na neodržive
trendove, što doprinosi cilju održivog razvoja.
Ostvarivanje dugoročne vizije traži konkretne ciljeve usmerene na
trendove dugog roka, kao i mehanizme za postizanje postavljenih ciljeva.
Komisija je već potvrdila značaj suštinskih strateških ciljeva o prosperitetu,
solidarnosti i sigurnosti ka održivom razvoju.224
Meñutim, bila je potrebna revizija Strategije održivog razvoja da bi se
prihvatio širi pristup koji naglašava strukturne promene u privredi koje su
neophodne za pomeranje prema održivim šemama proizvodnje i potrošnje i
223
Commission of the European Communities (COM(2005) 37), Communication
from the Commission to the Council and the European Parliament, The 2005 Review
of the EU Sustainable Development Strategy: Initial Stocktaking and Future
Orientations, Brussels, 9.2.2005, str. 4.
224
Commission of the European Communities (COM(2005) 12), Strategic
objectives 2005-2009 - Europe 2010: A partnership for European Renewal:
Prosperity, Solidarity and Security, Brussels, 26.1.2005.
164
sticanja konkurentske prednosti. Sa daljim naglašavanjem novog pristupa
kreiranja politike, revidirana Strategija će reafirmisati trodimenzionalni
pristup i osigurati punu integraciju i pojačanje eksternih aspekata održivog
razvoja. Osim toga, potvrdiće se da će održiv razvoj biti vodeći princip
politika EU na osnovu predloga finansijskih perspektiva od 2007-2013.
godine. 225
Na osnovu pregleda SDS EU koji je dala Komisija 2004. godine i
komunikacionog dokumenta Komisije „Na osnovu pregleda Strategije
održivog razvoja – platforma za akciju“ iz decembra 2005. godine, kao i
doprinosa Saveta, Evropskog parlamenta, Evropskog ekonomskog i
društvenog odbora i drugih, Evropski savet je juna 2006. godine usvojio
ambicioznu i obimnu obnovljenu SDS za proširenu EU, na osnovu one
usvojene 2001. godine.
Dakle, nova, kompletnija i ambicioznija Strategija održivog razvoja
EU sa ciljevima, indikatorima i efektivnom monitoring procedurom je
bazirana na dugoročnoj viziji i potpuno uključuje eksternu dimenziju. Kao
osnova ove obnovljene Strategije, Evropski savet je 2005. godine doneo
deklaraciju226 u kojoj su definisani osnovni ciljevi i principi kreiranja
politike. Kao ključni ciljevi se navode: zaštita životne sredine, društvena
jednakost i kohezija, ekonomski prosperitet i prihvatanje meñunarodne
odgovornosti. Principi na kojima se bazira politika su: promovisanje i zaštita
fundamentalnih prava, solidarnost unutar i izmeñu generacija, otvoreno i
demokratsko društvo, učešće grañana, učešće privrede i društvenih partnera,
politička koherentnost i upravljanje, politička integracija, primena najboljeg
raspoloživog znanja, princip opreznosti i zagañivač plaća.
Prema tome, Strategija održivog razvoja EU ima sledeće komponente:
Prvo, postavlja širu viziju o tome šta je održivost. "Održiv razvoj nudi
EU pozitivnu dugoročnu viziju društva koje je prosperitetnije i pravednije i
koje obećava čistiju, sigurniju i zdraviju životnu sredinu - društvo koje
omogućava bolji kvalitet života za nas, našu decu i naše unuke".227
225
Prema: Den Europaeiske Union og De Forenede Nationer, Sustainable
Development Strategy: EU Commission presents new platform, Brussels,
13.12.2005, http://www.europa-eu-un.org
226
Draft Declaration on Guiding Principles for Sustainable Development, Commission of
the European Communities, Brussels, 25.05.2005.
227
Commission of the European Communities (COM(2001) 264), Communication
from the Commission, A Sustainable Europe for a Better World: A European Union
Strategy for Sustainable Development, Brussels, 15.5.2001, str. 2.
165
Razumevanje značaja i meñusobne povezanosti izmeñu ova tri stuba
održivog razvoja je krucijalno.
Drugo, Strategijom se nastoji da se poboljša način na koji se kreiraju
politike, fokusirajući se na poboljšanje koherentnosti politika i donošenju
dobro informisanih političkih odluka. To znači pažljivo ispitivanje punih
efekata Strategije, uključujući one o neaktivnosti zabeležene u novijim
procenama uticaja, i slanje pravih signala tržištu preko odreñivanja tačnih
cena. Takoñe, to zahteva da donosioci odluka u EU uzmu u obzir globalni
kontekst i aktivno promovišu konzistentnost izmeñu interne i eksterne
politike. Pored toga, zahteva se investiranje u nauku i tehnologiju kao
podrške ostvarivanju koncepta održivog razvoja. Konačno, novi pristup
donošenju politika insistira na poboljšanju komunikacije i mobilnosti
grañana i preduzeća.
Treće, odnosi se na preduzimanje mera za destimulisanje trendova koji
nisu održivi, kao što su pitanja promene klime i upotrebe energije,
ugrožavanje ljudskog zdravlja, siromaštvo i socijalno zanemarivanje,
starenje društva, upravljanje prirodnim resursima, upotreba zemljišta i
transport.
Konačno, globalna dimenzija Strategije je proširena na neke
meñunarodne ciljeve i fokusirala se na prioritetne ciljeve koji su
identifikovani na Svetskom samitu o održivom razvoju 2002. godine. Ti
ciljevi su: iskorišćavanje globalizacije, trgovina u cilju održivog razvoja,
borba sa siromaštvom, društveni razvoj, održivo upravljanje prirodnim i
resursima životne sredine, poboljšanje koherentnosti politika EU, bolje
upravljanje na svim nivoima i finansiranje održivog razvoja.
Dakle, Strategija održivog razvoja (SDS) pokazuje pravac akcije na
nivou EU. Ona predstavlja platformu za promene i u tom pravcu podstiče
aktivnosti poslovnih lidera, regionalnih i lokalnih autoriteta, nevladinih
organizacija, akademskih i organizacija grañana; identifikuje ključna pitanja
kod kojih je neophodno hitno preduzimanje akcija, kao što su klimatske
promene i efikasnost korišćenja energije; pokazuje vezu uticaj različitih
politika EU na održivost u trećim zemljama i obrnuto; obezbeñuje da
institucije EU i države članice deluju kao efektivni partneri za postizanje
promena, merenje progresa i pravilno odreñivanje prioriteta.
Radi početnog napretka predložene su brojne specifične inicijative i to:
• niz mera za podsticanje razvoja proizvoda i procesa za budućnost,
kao što su ekološki i efikasniji automobili, informacione i
komunikacione tehnologije, upotreba obnovljivih izvora energije i
166
vodonika. Ove mere uključuju investiranje u istraživanje i razvoj
tehnologije i bolju regulaciju;
• delovanje sa drugim zemljama u pravcu smanjivanja emisija
gasova "staklene bašte" na osnovu obaveza koje se moraju ispuniti
do 2012. godine;
• Akcioni plan energetske efikasnosti koji bi pomogao realizaciji
potencijala za 20% ušteda, na primer, u grañevinarstvu širom
Evrope;
• prikazivanje Šeme trgovine emisijama u EU da bi se razmotrilo
njeno proširivanje, na primer na smanjenje emisija gasova
"staklene bašte" od vazdušnog i pomorskog transporta;
• poboljšanje koordinacije i pružanje pomoći u razvoju, kao i
jačanje evropskog voñstva u globalnom procesu održivog
razvoja.228
SDS je bazirana na postojećim politikama EU. Kod svih glavnih
političkih predloga Evropske komisije potrebno je izvršiti procenu uticaja na
održivost. Komisija je dužna da podnosi izveštaj o napretku u ostvarivanju
Strategije Evropskom Savetu svake druge godine.
Poslednji objavljeni izveštaj iz 2009. godine donet je u posebno teškoj
ekonomskoj situaciji za EU i njene partnere širom sveta. Predložene mere za
rešavanje tekuće krize su kompatibilne sa dugoročnim ciljevima održivosti.
Kao odgovor krizu, EU i zemlje članice su preduzele mere za reformu
finansijskog sistema, podršku realnoj privredi, promovisanje zaposlenosti i
doprinos globalnom oporavku. Novembra 2008. godine, Komisija je usvojila
Plan oporavka za rast i zaposlenost.229 Ovaj Plan uključuje mere za
podsticanje tražnje, pomaže vraćanju poverenja i promovisanju zaposlenosti,
kao i društvene inkluzije. Takoñe, on predlaže da pametne investicije u
usavršavanje i tehnologije pomažu pri postizanju visokog ekonomskog rasta
i održivog prosperiteta na dugi rok. Eko-efikasna ekonomija doprineće
postizanju ključnih ciljeva SDS. Glavni ciljevi su otvaranje novih poslovnih
mogućnosti, podizanje konkurentnosti EU i stimulisanje rasta zaposlenosti, i
zato predstavljaju suštinske elemente nove Strategije 2020 EU.
228
Zdravković, D., Radukić, S., Nacionalni sistem održivog razvoja i zaštite životne
sredine u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, Pelikan print, Niš, 2006, str. 34-35.
229
Recovery Plan COM(2008) 800, 26.11.2008 and COM(2009) 114, 4.3.2009,
Employment Communication COM (2009)257, 3.6.2009 and Communication
"Cohesion policy: investing in the real economy", COM(2008) 876, 16.12.2008.
167
Dakle, SDS EU bi trebalo da bude fokusirana na dugoročne ciljeve EU
na sledećim poljima:
• doprinos brzom prelasku na ekonomiju sa niskim procentom ugljenika i
malim inputima, baziranu na energetsko i resursno efikasnim
tehnologijama i održivom transportu, i pomeranje ka održivom načinu
potrošnje;
• intenziviranje ekoloških napora za zaštitu biodiverziteta, vazduha, vode
i drugih prirodnih resursa;
• promovisanje društvene uključenosti;
• jačanje meñunarodne dimenzijeodrživog razvoja i intenziviranje napora
za borbu protiv globalnog siromaštva.230
230
COM (2009) 400 final, Communication From the Commission to the European
Parliament, the Council, the European Economic and Social Committee and The
Committee of the Regions, Mainstreaming sustainable development into EU
policies: 2009 Review of the European Union Strategy for Sustainable
Development, Brussels, 24.7.2009.
168
V USAGLAŠAVANJE INSTITUCIONALNOG OKVIRA
ZA PRIMENU KONCEPTA ODRŽIVOG RAZVOJA SRBIJE
SA MEðUNARODNIM STANDARDIMA
Cilj ovog poglavlja je da ukaže na značaj integracije koncepta održivog

razvoja, kao globalnog koncepta, u proces donošenja politike na svim
nivoima. Takva integracija se može ostvariti ukoliko svi nivoi upravljanja
sarañuju jedan s drugim uzimajući u obzir različite institucionalne okvire,
kulture i specifične okolnosti u državama članicama EU i zemljama
kandidatima za članstvo, gde spada i Srbija.
Pri implementaciji ovog koncepta trebalo bi koristiti pun opseg instrumenata
da bi se poboljšala tržišna transparentnost i da bi cene reflektovale stvarne
ekonomske, društvene i ekološke troškove proizvoda i usluga (prave cene).
Trebalo bi prepoznati njihov potencijal za pomirenje zaštite životne sredine i
racionalnog ekonomskog rasta i iskoristiti dobitne mogućnosti. Pored toga,
trebalo bi proceniti njihovu celishodnost preko skupa kriterijuma,
uključujući njihov uticaj na konkurentnost i produktivnost.
169
1. Komplementarnost različitih strategija u funkciji ostvarenja
koncepta održivog razvoja
Sve veći broj izazova sa kojima se svet suočava, u vidu globalizacije,

pritiska na prirodnu sredinu ili velike nezaposlenosti, zahtevaju nove
pristupe strateškom opredeljenju razvoja. Pored toga, nova politika razvoja
zahteva komplementarnost različitih strategija prilikom njihove
implementacije. Svetska ekonomska kriza iz 2008. godine u značajnoj meri
je doprinela da mnoge zemlje skrenu sa svoje putanje ka dostizanju održive
budućnosti. Neke od ,,najvažnijih posledica ekonomske krize odražavaju se
na smanjeni obim kreditiranja, smanjenje proizvodnje kroz smanjenje inputa,
smanjenje konkurentnosti, povećanje cena, smanjenje potrošnje itd.’’ 231
Zbog toga je potrebno, u narednom periodu, obezbediti stabilnost sistema
kroz omogućavanje veće zaposlenosti, smanjenje siromaštva, bolju
efikasnost u korišćenju energetskih i drugih resursa. Pored toga, partnerstva,
oličena u zajedničkom delovanju ili komplementarnim aktivnostima u
implementaciji različitih strategija razvoja, predstavljaju jedan od načina za
izlazak u susret izazovima održivog razvoja.
U pravcu obezbeñenja uslova za nastavak puta ka održivom razvoju,
Evropska unija je usvojila novu strategiju razvoja „Evropa 2020“ (EUROPE
2020). Posebna pažnja je posvećena merama za ublažavanje ekonomskih i
socijalnih posledica ekonomske krize iz 2008. godine. U ovoj Strategiji se
navode tri priorita232:
1) Razvoj zasnovan na znanju (smart growth) – razvoj ekonomije
zasnovan na znanju i inovacijama.
2) Održivi razvoj – promovisanje veće efikasnosti u korišćenju
resursa, ,,zelene’’ i konkurentnije ekonomije.
3) Inkluzivni razvoj – podsticanje ekonomije zasnovane na većoj
zaposlenosti, obezbeñujući na taj način socijalnu i teritorijalnu koheziju.
Za ostvarenje veće efikasnosti u korišćenju resursa, podsticanja
zapošljavanja i širenja znanja, neophodna je meñusobna povezanost
različitih politika i strategija EU. ,,Jedna od važnih strategija EU, ne samo za
zemlje članice, jeste Strategija EU za Dunavski region. Ova Strategija može
231
ðekić, S., Jovanović, S., Radukić, S., Regional Aspect of Consequences of World
Economic Crisis in Agricultural Sector, Ekonomika poljoprivrede, specijalni broj 2,
I book, Vol. LVII, 2010, str. 108.
232
Europa 2020, A Strategy for smart, sustainable and inclusive growth, European
Commission, Brussels, 03.03.2010.
170
doprineti ostvarenju ciljeva Evropske unije.’’233 Takoñe, ova Strategija je
zasnovana na Strategiji održivog razvoja EU. Prema zaključku Saveta EU
na sednici u Luksemburgu, 13. aprila 2011. godine ,,potencijal
Strategije za Dunavski region da doprinese dugoročnim ciljevima,
kao i ,,pametnom”, održivom i inkluzivnom rastu Evropske unije je
osiguran”234. Na taj način ,,Strategija za Dunavski region u potpunosti
podržava i ojačava ciljeve politike ruralnog razvoja. Ovom Strategijom se
podržavaju sve komponente koncepta održivog razvoja, potencira uloga
potrošnje energije i korišćenja obnovljivih izvora energije, omogućava
unapreñenje poslovnog okruženja, obezbeñuje inkluzivni pristup razvoju
društvenih zajednica, što je u funkciji razvoja velikog broja zemalja
Evrope.’’235
Nova strategija razvoja EU uslovila je prilagoñavanja u strateškim
pristupima za budući razvoj i sektorskih politika. Jedan primer predstavljaju
novi ciljevi politike ruralnog razvoja EU za period do 2020. godine. Nova
politika ruralnog razvoja označena je kao ,,zelena'', što je u skladu i sa
ciljevima održivog razvoja koji će biti razmatrani na Svetskom samitu III u
Rio de Žaneiru, 2012. godine. Tako, neki od ciljeva, koji će doprineti
ostvarenju ciljeva Strategije 2020, jesu: stabilnost u proizvodnji hrane,
uvoñenje inovacija, odgovarajuće mere za očuvanje kvaliteta zemljišta, veća
briga za klimatske promene, pružanje podrške mladima itd. ,,Za poboljšanje
uslova života i rada u ruralnim područjima potrebno je podržati ostvarenje
održivog ruralnog razvoja''236.
Izmeñu ciljeva ovih strategija i sektorskih politika postoji meñusobna
komplementarnost. Uočiljivo je da je koncept održivog razvoja ugrañen u
ove politike i stragije. Tako, zajedničko obeležje strateških dokumenata, ne
samo zemalja EU, jeste veća efikasnost u korišćenju raspoloživih
233
Jovanović, S., Radukić, S., Komplementarnost različitih strategija u davanju
podrške razvoju Dunavskog regiona, Ekonomika poljoprivrede, specijalni broj,
2011, str.
234
Council conclusions on the European Union Strategy for the Danube Region,
Council of the European Union, Brussels, 13 April 2011.
235
Jovanović, S., Radukić, S., Komplementarnost različitih strategija u davanju
2011, str.
236
Jovanović, S., Radukić, S., Serbian Agriculture in Terms of the Global Economic
Crisis, Experiences in Overcoming the Global Economic Crisis – The Cases of Italy
and Serbia, Editors: Zoran Aranñelović, Dino Martellato, University of Niš, Faculty
of Economics and University Ca’ Foscari – Venice, Center for Economic Policy
Analysis, Niš, 2011., str. 222.
171
ekonomskih, ekoloških i socijalnih potencijala za obezbeñenje uslova na
putu ka održivom razvoju.
Neki od elemenata Strategije održivog razvoja EU, Strategije 2020,
Strategije razvoja Dunavskog regiona i sektorskih politika, a koji
predstavljaju komplementarne aktivnosti, su:
- Zajedničke aktivnosti i saradnja evropskih zemalja u pravcu
smanjivanja emisije štetnih gasova;
- Obezbeñenje uslova za veću energetsku efikasnost;
- Podsticanje razmene znanja i investiranje u istraživanje i razvoj
novih tehnologija;
- Ostvarenje ciljeva socijalnog razvoja u pogledu smanjenja
siromaštva i socijalne inkluzije;
- Saradnja u oblasti zaštite životne sredine, s obzirom na to da se
ekološki problemi ne mogu sagledavati samo u okvirima nacionalnih
privreda.
- Različiti pristupi poslovne saradnje sa ciljem ekonomskog jačanja i
razvoja nedovoljno razvijenih područja.
Cilj povezivanja različitih strategija u njihovoj implementaciji jeste
integralni pristup razvoju, bolja koordinacija sektorskih politika, efektivnost,
optimizacija, racionalizacija i usaglašavanje na svim nivoima. Realizacijom
ovih ciljeva doprineće se prevazilaženju izazova globalnog razvoja,
,,zelenoj’’ ekonomiji i kreiranju boljeg institucionalnog okvira za jačanje
ekonomske, ekološke i socijalne komponente koncepta održivog razvoja.
Imajući u vidu težnju Srbije za priključenje državama članicama EU,
sigurno je važno donositi i sprovoditi strategije koje podržavaju koncept
održivog razvoja. Tako, saradnja sa evropskim zemljama u okviru
implementacije Strategije za Dunavski region, usaglašavanje zakona i
strategija sa standardima u okviru EU, predstavljaju dobar pristup za
ostvarenje održivog razvoja.
2. Zaštita životne sredine Republike Srbije – pravni okvir
Zakonodavno-pravni i institucionalni okvir za upravljanje zaštitom

životne sredine determinisan je Ustavom Republike Srbije. Ustav predviña
pravo grañana na zdravu životnu sredinu, ali i obavezu grañana da štite i
unapreñuju životnu sredinu u skladu sa zakonom. Sistem pravnih normi u
oblasti zaštite i unapreñenja životne sredine u Republici Srbiji čini preko 100
172
zakona i drugih propisa. Zakonodavna, izvršna i sudska vlast se sprovode
uglavnom preko zakonom definisanih nadležnosti republičkih organa.
Takoñe, zakonom su dodeljene odreñene nadležnosti autonomnoj pokrajini,
kao i lokalnim samoupravama.
Narodna skupština Republike Srbije je decembra 2004. godine donela
četiri zakona iz oblasti zaštite životne sredine i to: Zakon o proceni uticaja na
životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu,
Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagañivanja životne sredine i
Zakon o zaštiti životne sredine. Ovi zakoni su usklañeni sa Direktivama EU
o proceni uticaja na životnu sredinu, strateškoj proceni uticaja, integrisanom
sprečavanju i kontroli zagañenja i učešću javnosti. U daljem tekstu će se
detaljnije izložiti Zakon o zaštiti životne sredine.
Zakon o zaštiti životne sredine, pored osnovnih odredbi, propisuje
upravljanje prirodnim vrednostima, mere i uslove zaštite životne sredine,
praćenje stanja životne sredine, informisanje i učešće javnosti, ekonomske
instrumente, odgovornost za zagañivanje životne sredine, nadzor, kaznene
odredbe i prelazne i završne odredbe. U osnovi ovog zakona je sistem zaštite
životne sredine koga čine mere, uslovi i instrumenti za:
1. održivo upravljanje, očuvanje prirodne ravnoteže, celovitosti,
raznovrsnosti i kvaliteta prirodnih vrednosti i uslova za opstanak
svih živih bića;
2. sprečavanje, kontrolu, smanjivanje i sanaciju svih oblika
zagañivanja životne sredine.237
Sistem zaštite životne sredine, u okviru svojih ovlašćenja, obezbeñuju:
1. Republika ;
2. autonomna pokrajina;
3. opština, odnosno grad (jedinica lokalne samouprave);
4. preduzeća, druga domaća i strana pravna lica i preduzetnici koji u
obavljanju privredne i druge delatnosti koriste prirodne vrednosti,
ugrožavaju ili zagañuju životnu sredinu;
5. naučne i stručne organizacije i druge javne službe;
6. grañanin, grupe grañana, njihova udruženja, profesionalne ili
druge organizacije. 238
237
Zakon o zaštiti životne sredine, Službeni glasnik Republike Srbije, broj 135, 21.
decembar 2004, str. 29.
238
sredine u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, Pelikan print, Niš, 2006, str. 67.
173
Subjekti sistema zaštite životne sredine su pravna i fizička lica koja su
dužna da u obavljanju svojih delatnosti čuvaju i unapreñuju životnu sredinu
što obuhvata sledeće: racionalno korišćenje prirodnih bogatstava,
uračunavanje troškova zaštite životne sredine u okviru investicionih i
proizvodnih troškova, primenu propisa, odnosno preduzimanje mera zaštite
životne sredine, u skladu sa zakonom.
Osnovna načela zaštite životne sredine su:239
1. načelo integralnosti,
2. načelo prevencije i predostrožnosti,
3. načelo očuvanja prirodnih vrednosti,
4. načelo održivog razvoja,
5. načelo odgovornosti zagañivača i njegovor pravnog sledbenika,
6. načelo "zagañivač plaća",
7. načelo "korisnik plaća",
8. načelo supsidijarne odgovornosti,
9. načelo primene podsticajnih mera,
10. načelo informisanja i učešća javnosti i
11. načelo zaštite prava na zdravu životnu sredinu i pristupa
pravosuñu.
U skladu sa načelom informisanja i učešća javnosti, zakonom je
propisano redovno, blagovremeno, potpuno i objektivno obaveštavanje
javnosti o stanju životne sredine, kao i o merama upozorenja ili razvoju
zagañenja koja mogu predstavljati opasnost za život i zdravlje ljudi. Takoñe,
javnost ima pravo pristupa propisanim registrima i pravo učešća u
odlučivanju o:
1. strateškoj proceni uticaja planova i programa na životnu sredinu;
2. proceni uticaja projekata čija realizacija može dovesti do
zagañivanja životne sredine ili predstavlja rizik po životnu sredinu
i zdravlje ljudi;
3. odobravanju rada novih, odnosno postojećih postrojenja.240
U Republici Srbiji se primenjuju domaći i meñunarodni standardi i
propisi za upravljanje, sertifikaciju i registraciju sistema upravljanja zaštitom
životne sredine (JUS-ISO 14001, uključivanje u Sistem upravljanja i
kontrole zaštite životne sredine EU - sistem EMAS). U sistem EMAS mogu
se uključiti pravna i fizička lica koja u svom poslovanju ispunjavaju zahteve
239
Isto, str. 68.
240
174
sistema upravljanja zaštitom životne sredine koji se odnose na utvrñivanje i
voñenje politike, planiranje, sprovoñenje, kontrolu i proveru sistema
upravljanja i primene mera za njegovo unapreñivanje. Ministarstvo vodi
registar pravnih i fizičkih lica uključenih u sistem EMAS koji mogu koristiti
znak EMAS. Takoñe, propisani su standardi proizvoda, procesa i usluga i
pravo na korišćenje ekološkog znaka.
Kontinuirana kontrola i praćenje stanja životne sredine, odnosno
monitoring, nalazi se u okviru nadležnosti Republike, autonomne pokrajine i
jedinica lokalne samouprave utvrñene zakonom. Monitoring je sastavni deo
jedinstvenog informacionog sistema životne sredine koji se uspostavlja i
vodi radi efikasnog identifikovanja, klasifikovanja, obrade, praćenja i
evidencije prirodnih vrednosti i upravljanja životnom sredinom. Pored
informacionog sistema, u nadležnost Agencije spada voñenje integralnog
katastra zagañivača radi praćenja kvalitativnih i kvantitativnih promena u
životnoj sredini i preduzimanja mera zaštite životne sredine.
Odreñivanjem i sprovoñenjem Nacionalne strategije održivog
korišćenja prirodnih resursa i dobara i Nacionalnog programa zaštite životne
sredine koje donosi Narodna skupština omogućuje se planiranje i upravljanje
zaštitom životne sredine. Nacionalna strategija se realizuje putem planova,
programa i osnova za svaki pojedinačni prirodni resurs ili dobro koje donosi
Vlada Republike Srbije. Nacionalni program obezbeñuje integralnu zaštitu
životne sredine i sadrži:
1. opis i ocenu stanja životne sredine;
2. osnovne ciljeve i kriterijume za sprovoñenje zaštite životne
sredine u celini, po oblastima i prostornim celinama sa
prioritetnim merama zaštite;
3. uslove za primenu najpovoljnijih privrednih, tehničkih,
tehnoloških, ekonomskih i drugih mera za održiv razvoj i
upravljanje zaštitom životne sredine;
4. dugoročne i kratkoročne mere za sprečavanje, ublažavanje i
kontrolu zagañivanja;
5. nosioce, način i dinamiku realizacije;
6. sredstva za realizaciju.241
Radi realizacije Nacionalnog programa, Vlada donosi akcione i
sanacione planove i jednom u dve godine podnosi izveštaj Narodnoj
skupštini o realizaciji Nacionalne strategije i Nacionalnog programa.
Akcione i sanacione planove priprema Ministarstvo sa ministarstvima
241
175
nadležnim za odgovarajuću oblast i oni sadrže: stanje, mere, procenu uticaja
na zdravlje ljudi u slučaju ugrožene životne sredine, nosioce, način,
dinamiku i sredstva za realizaciju plana.
Da bi se ostvarili ciljevi zaštite životne sredine, zakon predviña
finansiranje od strane Republike, autonomne pokrajine ili jedinica lokalne
samouprave u okviru njihovih ovlašćenja. Navode se sledeće vrste
ekonomskih instrumenata:
1. naknada za korišćenje prirodnih vrednosti,
2. naknada za zagañivanje životne sredine,
3. sredstva budžeta i meñunarodne finansijske pomoći,
4. Fond za zaštitu životne sredine i
5. ekonomske podsticajne mere.242
Naknadu za korišćenje prirodnih vrednosti i troškove sanacije snosi
korisnik prirodnog resursa, u skladu sa posebnim zakonom. Takoñe, lice
koje uzrokuje zagañenje životne sredine emisijama, odnosno otpadom ili
proizvodi, koristi ili stavlja u promet sirovine, poluproizvode ili proizvode
koji sadrže materije štetne po životnu sredinu smatra se zagañivačem koji je
dužan da plaća naknadu za zagañivanje životne sredine.
Finansiranje iz namenskih sredstava budžeta i sredstava meñunarodne
finansijske pomoći vrši se preko Fonda za zaštitu životne sredine. Radi
obezbeñivanja finansijskih sredstava za podsticanje zaštite i unapreñivanja
životne sredine u Republici osniva se Fond za zaštitu životne sredine. Fond
obavlja poslove u vezi sa finansiranjem pripreme sprovoñenja i razvoja
programa, projekata i drugih aktivnosti u oblasti očuvanja, održivog
korišćenja, zaštite i unapreñivanja životne sredine, kao i u oblasti energetske
efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora energije, a naročito:
1. stručne i druge poslove u vezi sa pribavljanjem, upravljanjem i
korišćenjem sredstava Fonda;
2. posredovanje u vezi sa finansiranjem zaštite životne sredine i
energetske efikasnosti iz sredstava stranih država, meñunarodnih
organizacija, finansijskih institucija i tela, kao i domaćih i stranih
pravnih i fizičkih lica;
3. voñenje baze podataka o programima, projektima i drugim
aktivnostima u oblasti zaštite životne sredine i energetske
242
sredine u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, Pelikan print, Niš, 2006, str. 71.
176
efikasnosti, kao i potrebnim i raspoloživim finansijskim
sredstvima za njihovo ostvarivanje;
4. podsticanje, uspostavljanje i ostvarivanje saradnje sa
meñunarodnim i domaćim finansijskim institucijama i drugim
pravnim i fizičkim licima radi finansiranja zaštite životne sredine i
energetske efikasnosti u skladu sa Nacionalnim programom i
drugim strateškim planovima i programima, kao i zaključenim
meñunarodnim ugovorima za namene utvrñene ovim zakonom.243
Sredstva fonda se daju pravnim i fizičkim licima putem zajmova,
izdavanja garancija i drugih oblika jemstava, subvencija, pomoći i donacija
na osnovu javnog konkursa. Pravna i fizička lica koja primenjuju
tehnologije, proizvode i stavljaju u promet proizvode čiji je uticaj povoljniji
od drugih sličnih, odnosno koji koriste obnovljive izvore energije, opremu i
ureñaje koji neposredno služe zaštiti životne sredine, mogu imati poreske,
carinske i druge olakšice ili oslobañanja od obaveze plaćanja, pod uslovima i
na način utvrñen posebnim zakonom. Takoñe, za reciklažu, odnosno
smanjivanje negativnih uticaja aktivnosti na životnu sredinu na organizovani
način, mogu se utvrditi posebne podsticajne mere u vidu subvencija,
depozita i njegovog refundiranja.
U okviru odgovornosti za zagañivanje životne sredine, pravno i fizičko
lice dužno je da u obavljanju svoje aktivnosti obezbedi zaštitu životne
sredine i to:
1. primenom i sprovoñenjem propisa o zaštiti životne sredine;
2. održivim korišćenjem prirodnih resursa, dobara i energije;
3. uvoñenjem energetski efikasnijih tehnologija i korišćenjem
obnovljivih prirodnih resursa;
4. upotrebom proizvoda, procesa, tehnologija i prakse koji manje
ugrožavaju životnu sredinu;
5. preduzimanjem mera prevencije ili otklanjanja posledica
ugrožavanja i štete po životnu sredinu;
6. voñenjem evidencije na propisani način o potrošnji sirovina i
energije, ispuštanju zagañujućih materija i energije, klasifikaciji,
karakteristikama i količinama otpada, kao i o drugim podacima i
njihovo dostavljanje nadležnim organima;
7. kontrolom aktivnosti i rada postojenja koji mogu predstavljati rizik
ili prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi;
243
177
8. drugim merama u skladu sa zakonom.244
Nadzor nad primenom odredaba ovog zakona i propisa donetih na
osnovu ovog zakona vrši Ministarstvo. Inspekcijski nadzor vrši Ministarstvo
preko inspektora za zaštitu životne sredine, kao i autonomna pokrajina i
jedinica lokalne samouprave. U slučaju ne poštovanja Zakona propisane su
kaznene odredbe u vidu privrednih prestupa i prekršaja.
3. Harmonizacija zakonodavstva o zaštiti životne sredine Republike

Srbije sa Evropskom unijom
Sve do sedamdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji nije postojala

jasno definisana politika zaštite životne sredine. Definisanju politike zaštite i
unapreñenja životne sredine pristupilo se posle prve Konferencije UN o
životnoj sredini u Stokholmu 1972. godine. Sistem zaštite i unapreñenja
životne sredine je bio regulisan velikim brojem propisa i sektorski
podeljenim ovlašćenjima u različitim državnim organima tako da nije mogao
usklañeno i konzistentno ostvarivati svoju funkciju. Ekonomski i drugi
interesi su odreñivali uslove i način eksploatacije prirodnih resursa, bez
uračunavanja direktnih i indirektnih uticaja na životnu sredinu.
Jedan od preduslova za uspešnu saradnju Srbije sa EU u domenu
zaštite životne sredine je prilagoñavanje politici i pravnoj regulativi ove
organizacije i njenih članica, tj. harmonizacija zakonodavstva. Za države
nečlanice, kao što je i Srbija, ovo nije važno samo zbog zaštite životne
sredine u užem smislu, već i zbog mnogih drugih oblasti koje su usko
povezane sa ovom problematikom i zahtevaju regionalnu saradnju.
Zemlje Centralne i Istočne Evrope, tzv. zemlje u tranziciji, u koje
spada i Srbija, moraju veću pažnju da obrate na ekološke aspekte svog
privreñivanja, što je i uslov za njihovu saradnju sa EU. U tzv. Beloj knjizi
pod naslovom Pripreme pridruženih zemalja centralne i istočne Evrope za
integraciju u unutrašnje tržište Unije izričito se naglašava da u cilju
proširenja jedinstvenog evropskog tržišta, predpristupne strategije
pridruženih zemalja iz ovog regiona trebaju, pored ostalog, da sadrže i
pitanja zaštite životne sredine. Ova knjiga sadrži spisak mera koje ove
zemlje treba da preduzmu i faze kroz koje treba da proñu da bi se prilagodile
ekološkom zakonodavstvu EU.
“Situacija u oblasti zaštite životne sredine u balkanskim zemljama je
dosta slična. Decenija regionalnih sukoba, uz slabu institucionalnu
244
178
infrastrukturu, sa industrijskim sistemima u stanju propadanja i višegodišnje
nepraćenje nivoa zagañenja doveli su životnu sredinu u jugoistočnoj Evropi
u stanje ozbiljne zapuštenosti. Pošto je zaštita životne sredine jedan od
prioriteta Evropske unije, zemlje u tranziciji trebaju da obrate više pažnje na
ovu oblast što je u skladu sa njihovom težnjom u pravcu evropske
integracije. Položaj Srbije se ne može uporeñivati sa zemljama iz ovog bloka
koje su kandidati za članstvo u EU, ali nema sumnje da je to i budućnost
Srbije”.245 Meñutim, Jugoslavija je do izbijanja krize bila bliža evropskim
organizacijama od ostalih zemalja Centralne i Istočne Evrope, u smislu
intenziteta meñunarodne saradnje, na svetskom, evropskom i regionalnom
planu, kao i prihvatanja odreñenih meñunarodnih tehničkih i ekoloških
standarda.
Postoji čitav niz razloga za ujednačavanje nacionalnog zakonodavstva
sa ekološkim zakonodavstvom EU. Regulativa EU iz oblasti zaštite životne
sredine uključuje odredbe koje se tiču saradnje sa državama nečlanicama i
drugim meñunarodnim organizacijama i tu spadaju:
a) Odluke EU o pristupanju meñunarodnim ugovorima čije su strane
ugovornice i države nečlanice ili čija primena iz nekog drugog
razloga interesuje države nečlanice;
b) Sve odluke EU koje se tiču njenih veza sa drugim meñunarodnim
organizacijama, akcionim programima i drugim meñunarodnim
aranžmanima iz domena zaštite životne sredine;
c) Značajan deo ekološke regulative koja se ne odnosi neposredno na
države nečlanice ima za te države odreñeni značaj, na primer,
propisi EU koji se tiču izvoza i uvoza nekih opasnih hemikalija.246
Obaveza usklañivanja zakonodavstva Republike Srbije sa pravnim
tekovinama EU prvi put se pominje u Rezoluciji o pridruživanju Evropskoj
uniji koju je usvojila Narodna skupština 2004. godine. U tom aktu se navodi
da je to prioritet u radu Skupštine i da treba povećati efikasnost tog procesa
uvoñenjem posebnih procedura. U vezi s tim je i Akcioni plan za
usklañivanje nacrta zakona sa propisima Evropske unije koji je usvojila
Vlada Republike Srbije 2003. godine. Akcioni plan sadrži obrazloženje
245
sredine u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, Pelikan print, Niš, 2006, str. 51-52.
246
Vukasović, V., Nadležnost Evropske Unije u oblasti zaštite životne sredine,
zbornik radova Zaštita životne sredine u meñunarodnom i unutrašnjem pravu - izbor
najznačajnijih izvora prava, Ministarstvo zdravlja i zaštite životne okoline Republike
Srbije - Uprava za zaštitu životne okoline, Beograd, 2001, str. 41.
179
potrebe za donošenjem nekog zakona, institucije nadležne za njegovo
sprovoñenje i ostale elemente koji su značajni za prilagoñavanje nacionalnog
pravnog sistema pravnim tekovinama EU. To nije lak zadatak, zato što pravo
zaštite životne sredine EU sadrži više od dve stotine pravnih propisa iz
različitih oblasti. U ovom procesu se smatralo da treba dati prirotet onim
propisima EU koji imaju povoljan odnos koristi i troškova i čija je
impelementacija relativno jednostavna. Proces harmonizacije zakonodavstva
obuhvata tri faze:
• uporeñivanje postojećeg nacionalnog zakonodavstva u oblasti
životne sredine sa zakonodavstvom EU da bi se odredio sadašnji
stepen usklañenosti zakonodavstva u cilju odlučivanja koje nove
zakone usvojiti, a kojima su potrebne izmene i dopune;
• osnivanje i jačanje institucija u oblasti životne sredine i
obezbeñivanje finansijskih sredstava za efikasnu primenu zakona;
• uspostavljanje sistema monitoringa i sprovoñenja važećih zakona.
U Republici Srbiji, proces harmonizacije zakona u oblasti zaštite
životne sredine sa zakonodavstvom EU je započet donošenjem četiri zakona
2004. godine i to su: Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o
strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o integrisanom
sprečavanju i kontroli zagañivanja životne sredine i Zakon o zaštiti životne
sredine. To znači da su ovi zakoni bili prvi koji objedinjuju zaštitu u
različitim oblastima životne sredine u pravcu približavanja našeg pravnog
sistema zakonodavstvu EU. S obzirom na značaj ovih zakona za
približavanje zakonodavstvu i politici EU o životnoj sredini, treba naglasiti
da su u njihovim odredbama sadržani osnovni elementi velikog broja
direktiva, preporuka i pravila Saveta EU. Institucionalne novine Zakona o
zaštiti životne sredine su osnivanje Agencije za zaštitu životne sredine koja
upravlja informacionim sistemom i Fonda za zaštitu životne sredine koji se
bavi finansiranjem zaštite i unapreñenja životne sredine.
Skupština Republike Srbije je 2009. godine usvojila set od 16 zakona
iz ove oblasti (Zakon o zaštiti vazduha, prirode, zaštiti od buke u životnoj
sredini, o upravljanju otpadom, o ambalaži i ambalažnom otpadu, o
izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine itd.). Donošenjem
najnovijeg seta zakona došlo je do sveobuhvatnijeg regulisanja zaštite
životne sredine po sektorima i uvedene su značajne novine.
180
Osnovne novine u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti
životne sredine247 tiču se podsticajnih mera na nivou jedinica lokalne
samouprave i formiranja posebnih fondova, u vidu budžetskih fondova, sa
namenskim sredstvima i kontrolom trošenja ovih sredstava. Namena
korišćenja tih sredstava je u svrhu unapreñenja životne sredine i u druge
svrhe koje su propisane za republički Fond. Takoñe, druga značajna novina u
ovom Zakonu je drastično povećanje kazni za privredne prestupe i prekršaje
u ovoj oblasti.
U svakom slučaju predstoji dalje unapreñivanje zakonodavstva
Republike Srbije, a donošenjem ovih zakona može se zaključiti da je pravno
regulisanje u oblasti zaštite životne sredine u velikoj meri poboljšano i
usklañeno sa pravom EU. “Srbiji predstoji kontinuirana harmonizacija
pravnog sistema sa pravom EU. Imajući u vidu značaj zaštite životne
sredine, najracionalnije i najekonomičnije je jedinstveno rešenje za
regulisanje zaštite i unapreñivanja životne sredine na nivou države, što je u
skladu sa politikom razvoja koja se odnosi na jedinstvenu teritoriju Srbije.
Tržišna ekonomija, kao trajno opredeljenje budućeg razvoja Srbije, zahteva
ujednačene uslove privreñivanja za celo tržišno područje”.248
4. Strategija održivog razvoja Republike Srbije
Vlada Republike Srbije je maja 2008. godine usvojila Nacionalnu

strategiju održivog razvoja. „Nacionalna strategija održivog razvoja definiše
održivi razvoj kao ciljno-orijentisan, dugoročan (kontinuiran), sveobuhvatan
i sinergetski proces koji utiče na sve aspekte života (ekonomski, socijalni,
ekološki i institucionalni) na svim nivoima... Dugoročni koncept održivog
razvoja podrazumeva stalni ekonomski rast, ali takav koji osim ekonomske
efikasnosti i tehnološkog napretka, većeg učešća čistijih tehnologija i
inovativnosti celog društva i društveno odgovornog poslovanja, obezbeñuje
smanjenje siromaštva, dugoročno bolje korišćenje resursa, unapreñenje
zdravstvenih uslova i kvaliteta života i smanjenje nivoa zagañenja na nivo
koji mogu da izdrže činioci životne sredine, sprečavanje budućih zagañenja i
očuvanje biodiverziteta“. 249 Održivi razvoj podrazumeva zadovoljavanje
247
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, 2009, Službeni
glasnik Republike Srbije: 36/09.
248
Vasić, S., Uloga države u neutralisanju ekoloških eksternih efekata, Ekonomski
fakultet, Niš, 2004, str. 172-173.
249
Nacionalna strategija održivog razvoja, Službeni glasnik Republike Srbije, br.
57, 3. jun 2008, str. 5.
181
društveno-ekonomskih potreba grañana uz istovremeno smanjenje
negativnih uticaja ili štete po životnu sredinu ili prirodne resurse.
„Cilj Nacionalne strategije održivog razvoja je da dovede do
ravnoteže tri ključna faktora, odnosno tri stupa održivog razvoja: održivog
ekonomskog rasta i privrednog i tehnološkog razvoja, održivog razvoja
društva na bazi socijalne ravnoteže, zaštite životne sredine uz racionalno
raspolaganje prirodnim resursima, spajajući ih u jednu celinu podržanu
odgovarajućim institucionalnim okvirom“.250 Prema tome, jedan od glavnih
ciljeva održivog razvoja je otvaranje novih radnih mesta i smanjenje stope
nezaposlenosti.
Nacionalna strategija održivog razvoja je definisala društveno-
ekonomske uslove za postizanje ciljeva održivog razvoja. Takoñe, odredila
je ciljeve, prioritete i mere u pojedinim oblastima životne sredine, kao i
faktore rizika po životnu sredinu. U Strategiji je istaknut i uticaj pojedinih
privrednih sektora na životnu sredinu.
Strategija se sastoji, pored uvoda, iz sledećih poglavlja: strateško
opredeljenje za održiv razvoj, privreda Republike Srbije – održivost
zasnovana na znanju, društveno-ekonomski uslovi i perspektive, životna
sredina i prirodni resursi, institucionalni okvir, finansiranje Strategije i
praćenje sprovoñenja Strategije. Funkcionalne veze izmeñu elemenata
Strategije prikazane su na Slici 5. 1.
250
Isto, str. 6.
182
Slika 5. 1. Funkcionalne veze elemenata Nacionalne strategije održivog
razvoja
Izvor: Nacionalna strategija održivog razvoja, Službeni glasnik Republike Srbije,

br. 57, 3. jun 2008, str. 8.
Polazna osnova izrade Strategije je bila analiza postojećih sektorskih i

meñusektorskih strategija radi njenog uklapanja u postojeći strategijski
okvir. Takoñe, usledila su još dva Radna dokumenta: povezanost
ekonomskog razvoja i zaštite životne sredine i veze izmeñu životne sredine i
odreñenih socijalnih pitanja. Formirane su tri radne grupe od predstavnika
relevantnih institucija koje su se bavile komponentama održivog razvoja -
ekonomija zasnovana na znanju, socijalna pitanja i životna sredina.
Radne grupe su počele sa analizom početnog stanja prioritetnih
zadataka kako bi definisale strateške ciljeve i instrumente za njihovo
ostvarivanje. Posebna pažnja je usmerena na definisanje institucionalnog
okvira, kao i finansijskog plana kako bi se omogućilo dugoročno planiranje
postavljenih aktivnosti u budžetu Republike Srbije i obezbedila neophodna
sredstva iz kredita ili donacija. Konkretne mere i aktivnosti za sprovoñenje
Strategije su detaljno izložene u akcionom planu koji je usvojila Vlada.
Usvajanjem Strategije, Republika Srbija je ispunila još jedan od
važnih uslova za pridruživanje Evropskoj uniji. Nacionalna strategija je
usklañena sa sličnim meñunarodnim dokumentima kao što su: Strategija
održivog razvoja EU koja je usvojena 2001. godine i revidirana 2006.
godine, Lisabonska strategija EU i Milenijumski ciljevi razvoja UN,
odnosno Nacionalni milenijumski ciljevi razvoja Republike Srbije, usvojeni
2006. godine. Takoñe, Nacionalna strategija održivog razvoja je pošla od
reformskih ciljeva i principa definisanih u strateškim dokumentima koje je
donela Vlada i to su: Nacionalna strategija Srbije za pristupanje Srbije i Crne
Gore Evropskoj uniji, Strategija za smanjenje siromaštva, Nacionalna
strategija privrednog razvoja Republike Srbije 2006-2012. godine i Nacrt
Nacionalnog programa zaštite životne sredine. Nacionalna strategija je
usklañena i sa postojećim sektorskim strategijama.
Strateškim opredeljenjem za održivi razvoj definisani su vizija i
nacionalni prioriteti održivog razvoja Republike Srbije. „Republika Srbija je
2017. godine institucionalno i ekonomski razvijena država sa adekvatnom
infrastrukturom, kompatibilna sa standardima EU, sa privredom zasnovanom
na znanju, efikasno korišćenim prirodnim i stvorenim resursima, većom
efikasnošću i produktivnošću, bogata obrazovanim ljudima, sa očuvanom
životnom sredinom, istorijskim i kulturnim nasleñem, država u kojoj postoji
partnerstvo javnog, privatnog i civilnog sektora i koja pruža jednake
mogućnosti za sve grañane“. 251
Saglasno viziji, definisani su nacionalni prioriteti Strategije. Na
osnovu toga, postavljeni su strateški i sektorski ciljevi, prioritetne aktivnosti
i razvojni instrumenti. Ključni nacionalni prioriteti Republike Srbije čijim
ostvarenjem se ostvaruju vizija i ciljevi održivog razvoja su sledeći:
1. Članstvo u EU;
2. Razvoj konkurentne tržišne privrede i uravnotežen ekonomski
rast;
3. Razvoj i obrazovanje ljudi, povećanje zapošljavanja i socijalna
uključenost;
4. Razvoj infrastrukture i ravnomeran regionalni razvoj i
251
Isto, str. 13-14.
184
5. Zaštita i unapreñenje životne sredine i racionalno korišćenje
prirodnih resursa.252
Ostvarivanje održivog razvoja podrazumeva uvoñenje, prilagoñavanje
i primenu principa Evropske unije, odnosno povećanje konkurentnosti
zasnovane na znanju, inovacijama i preduzetništvu, što je definisano
Lisabonskom strategijom EU. Takoñe, Nacionalna strategija održivog
razvoja Republike Srbije se zasniva na globalno prihvaćenim principima
definisanim u Deklaraciji o održivom razvoju iz Johanesburga,
Milenijumskim ciljevima razvoja UN i Strategiji održivog razvoja EU i to
su:
1. Meñugeneracijska solidarnost i solidarnost unutar generacije;
2. Otvoreno i demokratsko društvo – učešće grañana u odlučivanju;
3. Znanje kao nosilac razvoja;
4. Uključenost u društvene procese;
5. Integrisanje pitanja životne sredine u ostale sektorske politike;
6. Princip predostrožnosti;
7. Princip zagañivač/korisnik plaća, uključenje troškova vezanih za
životnu sredinu u cenu proizvoda i
8. Održiva proizvodnja i potrošnja.253
Savremene tendencije razvoja svetske privrede nameću nove trendove
razvoja nacionalne ekonomije (globalizacija ukupnih robnih i finansijskih
tokova; liberalizacija robnih i kapitalnih tokova; harmonizacija, koordinacija
i regionalizacija ekonomskih politika itd.). Današnjoj Republici Srbiji
neophodan je održivi privredni razvoj koji je zasnovan na porastu grupe
ključnih ekonomskih pokazatelja (rast GNP, zaposlenosti, spoljno-
trgovinske razmene, konkurentnosti i izvoza, investicija, standarda
stanovništva) uz smanjenje ekonomskog opterećenja po osnovu spoljnog
duga, kao i uz ostvarivanje trajne makroekonomske stabilnosti, boljeg
kvaliteta života, ekološkog stanja i opšteg blagostanja društva. „Umesto
starog koncepta prirodnih komparativnih prednosti, u modernom shvatanju
razvoja dominiraju ostvarene komparativne prednosti, umesto prirodnih
resursa brzina kreiranja inovacija i sposobnost jedne privrede da ostvarena
teorijska znanja pretvori u pronalaske i nove tehnologije, postaju ključne
odrednice brzine rasta i razvoja nacionalne ekonomije. Nekadašnje shvatanje
bogatstva mereno je fizičkim i finansijskim kapitalom (tone proizvedene
robe i milioni stečenog novca), a danas je ključna odrednica nacionalnog
252
Videti: Nacionalna strategija održivog razvoja, Službeni glasnik Republike
Srbije, br. 57, 3. jun 2008, str. 14-16.
253
Videti: Isto, str. 16-17.
185
bogatstva sposobnost ostvarivanja novih znanja, ideja, inovacija i
tehnologija, odnosno kreiranje i raspolaganje humanim kapitalom“. 254
Takoñe, došlo je do globalne promene u strukturi proizvodnih faktora
tako da sve veću dominaciju imaju nematerijalni faktori privrednog rasta kao
što su znanje, informacije, organizacija, kultura, informisanje, obrazovanje,
pravni sistem. Ulaganje u razvoj ljudskog kapitala, prema iskustvima
ekonomsko-tehnološki najnaprednijih zemalja, donosi najveću stopu dodate
vrednosti po jedinici uloženog rada i kapitala.
Promocija znanja kao faktora razvoja privrede i društva u našoj zemlji
je strateški zadatak koji zahteva značajne promene u cilju održivog razvoja
društva:
- privredu zasnovanu na znanju, kao kvalitativnu odrednicu
strateškog razvojnog procesa;
- strukturu i kvalitet održive ekonomije i privrednog sistema;
- način ostvarivanja i dovršetka održivih ekonomskih reformi;
- adekvatno makro-ekonomsko okruženje i izbor ekonomske
politke;
- sistem održive proizvodnje i potrošnje;
- unapreñenje sistema obrazovanja i vaspitanja;
- razvoj i unapreñenje informaciono-komunikacionih tehnologija;
- održivu naučno-tehnološku politiku i sistem;
- zaštitu i unapreñenje intelektualne svojine.255
Proces evolucije u privredi je uticao da je danas svuda u svetu treći
sektor (sektor usluga) postao ključni sa stanovišta ukupne zaposlenosti i
ostvarivanja dohotka. Karakteristike sektora usluga su da je u njemu danas
najveći broj zaposlenih, da dominiraju male firme, veća fleksibilnost, da je
produktivniji od ostalih sektora, jer je u njemu veća i efektivnija upotreba
informacija i znanja, da podstiče produktivnost poljoprivrede i industrije i sl.
U svetu se javlja novi koncept održive proizvodnje i potrošnje.
Suština ovog koncepta je da se u proizvodnji ostvari što veća dodata
vrednost uz što manji utrošak materijala, energije i uzrokovanja što manjih
negativnih ekoloških posledica. U početku su se preduzimale mere za
popravljanje nastalih šteta (rešavanje pitanja otpada, smanjenje posledica
štetnih emisija, „zelena“ pakovanja, reciklaža postojećih nusproizvoda), a
kasnije je veći značaj dat preventivnim merama.
254
Isto, str. 20.
255
Isto, str. 21-22.
186
Današnji globalni koncept održive proizvodnje i potrošnje
podrazumeva ekološku, materijalnu i energetsku efikasnost u svakoj fazi
proizvodnje dobara i usluga (od dizajniranja proizvoda ili usluge do
reciklaže i odlaganja otpada). U oblasti potrošnje neophodna je
transparentnost ekoloških karakteristika proizvoda i načina njihove upotrebe,
kao i široka participacija javnosti u tom procesu.
U Republici Srbiji može se reći da je stepen održivosti proizvodnje i
potrošnje na niskom nivou i zato je neophodno preduzeti adekvatne mere
državne intervencije za podizanje nivoa održivosti. To sistematski
podrazumeva:
- ekonomske intervencije – plaćanje ukupne cene (uključujući
eksternalije) energije, kao i prirodnih, naročito neobnovljivih
resursa, dobara i usluga, pre svega na osnovu promena
zakonodavne aktivnosti, u skladu sa načelom „zagañivač plaća” i
„korisnik plaća”;
- stimulativne mere – podsticanje proizvodnje, što šire upotrebe i
potrošnje „zelenih” i ekološki podobnih (reciklabilnih) materijala
i obnovljive energije;
- donošenje odgovarajućih zakona kojima se reguliše ekološki
štetna i neprihvatljiva proizvodnja i potrošnja, odnosno uvoz i
izvoz ekološki nepodobnih proizvoda i usluga;
- edukaciju i obrazovanje za održivu proizvodnju i potrošnju na
širokom frontu;
- standardizaciju prihvatljivih proizvoda i usluga sa stanovišta
ekološke i druge zaštite potrošača;
- široku medijsku kampanju za održivi način proizvodnje i
potrošnje;
- demonstraciju zdravog života i sistema održive potrošnje
korišćenjem efikasnijeg, ekonomičnijeg i čistijeg prevoza
(gradski prevoz i bicikli umesto privatnih automobila);
- negovanje adekvatnog ponašanja ljudi u potrošnji energije, vode,
hrane, zaštiti prirode i očuvanja biodiverziteta, kulturnih i drugih
trajnih vrednosti u potrošnji;
- adekvatnu zaštitu potrošača i njihovo uključivanje u definisanje
mera i aktivnosti za sprovoñenje koncepta održive proizvodnje i
potrošnje.256
Jedan od nacionalnih prioriteta za postizanje održivog razvoja
Republike Srbije je zaštita i unapreñenje životne sredine i racionalno
256
Isto, str. 38.
187
korišćenje prirodnih resursa. To podrazumeva harmonizaciju nacionalnih
propisa sa zakonodavstvom EU, kao i integraciju i usaglašavanje ciljeva i
mera svih sektorskih politika. Zato je od prioritetne važnosti usvajanje i
sprovoñenje Nacionalnog programa zaštite životne sredine uz odgovarajuće
akcione planove, kao i usvajanje i primena Nacionalne strategije održivog
korišćenja resursa i dobara (intersektorskog strateškog dokumenta koji se
realizuje putem planova i programa koje donosi Vlada za svaki pojedinačni
prirodni resurs). Zatim, neophodno je usvojiti specijalizovane programe,
planove akcija i mere radi aktivnije uloge resornih ministarstava u održivom
razvoju posebno onih sektora čije je funkcionisanje i razvoj direktno
povezano sa eksploatacijom prirodnih resursa. Preduzimanjem mera za
razvoj čistijih tehnologija, povećanje energetske efikasnosti i korišćenje
obnovljivih izvora energije, svakako će uticati na smanjenje zagañenja
životne sredine.
Institucionalni mehanizmi za implementaciju Strategije održivog
razvoja specifični su za svaku zemlju i zavise od specifičnosti ustavnog
ureñenja svake zemlje. Regulacija implementacije može da bude različita, ali
je od velikog značaja prenošenje odgovornosti za implementaciju. Prilikom
izrade Strategije rukovodilo se iskustvima drugih zemalja u izradi i
implementaciji ovakve vrste strategije. Najčešći izazovi, prepoznati u
iskustvima drugih zemalja, jesu: prekomerna institucionalna i
administrativna tela i procedure utiču na uspešnost primene strategije;
efikasnost rada novoformiranih institucija i organa; nedostatak jake političke
podrške i podrške sa nivoa ključnih ministarstava.
Institucionalni okvir za ostvarivanje održivog razvoja čine:
Kancelarija za održivi razvoj i Savet za održivi razvoj. Kancelarija za održivi
razvoj formirana je pri Kabinetu podpredsednika Vlade. Njen zadatak je
koordinacija u sprovoñenju Strategije održivog razvoja, pripremanje odluka i
koordinacija rada Saveta za održivi razvoj. Savet za održivi razvoj je
meñuministarsko telo koje čine ministri nadležni za pojedina pitanja iz
oblasti održivog razvoja (ministri nadležni za poslove zaštite životne sredine,
ekonomije i regionalnog razvoja, finansija, rada i socijalne politike,
telekomunikacija i informatičkog društva, nauke i drugi). Savetom rukovodi
podpredsednik Vlade u čijoj je nadležnosti sprovoñenje Strategije održivog
razvoja.
Takoñe, Kancelarija za održivi razvoj se bavi praćenjem i
koordinacijom sprovoñenja Akcionog plana, što podrazumeva i praćenje
indikatora održivog razvoja. Dakle, Kancelarija za održivi razvoj treba da
obavlja stručne, administrativne i operativne poslove vezane za koordinaciju
188
rada ministarstava, organizacija i službi Vlade koji se odnose na sprovoñenje
Strategije. Funkcionisanje Kancelarije pomažu postojeće ustanove, kao i
nove institucije koje bi, pored osnovnih funkcija, bile zadužene za praćenje
odreñene grupe indikatora održivog razvoja.
Od ostalih institucija potrebno je osnovati Agenciju za održivi razvoj.
Osnovni zadatak ove Agencije bio bi sprovoñenje Strategije kroz realizaciju
aktivnosti iz Akcionog plana i monitoring ostvarenih rezultata. Pored
Agencije, za sprovoñenje Strategije potrebna je izgradnja i meñusobno
povezivanje novih institucija, što je prikazano na Slici 5. 2.
Slika 5.2. Šema institucionalnog okvira za sprovoñenje Nacionalne strategije

održivog razvoja u Srbiji
Izvor: Nacionalna strategija održivog razvoja Republike Srbije, Vlada Republike Srbije,
Beograd, 2008. godine, str. 123.
189
Odgovornost za koordinaciju i sprovoñenje Strategije preuzima
Kancelarija za održivi razvoj, ali neophodna je podrška Vlade i svih
zainteresovanih strana. Zadatak Kancelarije za održivi razvoj je da troškovi i
koristi za društvo od primene održivog razvoja budu jasno izraženi da bi
donosioci odluka i javnost bili informisani i da bi se donele ispravne odluke
za dobrobit društva u celini.
Za postizanje navedenih ciljeva potrebno je izgraditi savremenu i
efikasnu državnu upravu. Poboljšanje saradnje, koordinacije i konsultacija
izmeñu sektora, kao i izmeñu državne uprave i privatnog i civilnog sektora je
preduslova za ostvarenje održivog razvoja. Izgradnja efikasnog
institucionalnog okvira na svim nivoima ključni je osnov za implementaciju
ciljeva održivog razvoja. Sa institucionalnog stanovišta, potrebno je jačanje
kapaciteta ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine, Agencije za
zaštitu životne sredine i Fonda za zaštitu životne sredine, kao i ostalih
relevantnih institucija.
Pored izgradnje institucionalnih prioriteta, uspešna primena Strategije
zahteva i uspostavljanje efikasnog sistema finansiranja. Izvori finansiranja
Strategije su: budžet Republike i budžeti lokalnih samouprava; namenska
sredstva raznih fondova Republike Srbije; sredstva privrednih subjekata;
donatorski programi, pomoći i zajmovi kod meñunarodnih finansijskih
institucija.
Vlada treba da planira budžet koji će podržavati strateške razvojne
prioritete i da obezbedi efikasan mehanizam praćenja ostvarivanja
racionalnosti u korišćenju budžetskih sredstava za te svrhe. Vlada takoñe
treba da planira rastući deo budžeta za održivi razvoj, u cilju obezbeñenja
dodatnih sredstava za sprovoñenje Akcionog plana, kroz mehanizam
partnerstva javnog i privatnog sektora, saradnju sa donatorskom zajednicom
i na druge načine.
Nacionalni akcioni plan održivog razvoja je ključni mehanizam za
sprovoñenje Strategije. U Akcionom planu ciljevi postavljeni u Strategiji
razvijaju se u aktivnosti. Praćenje sprovoñenja Strategije se vrši na osnovu
seta meñunarodno priznatih indikatora održivog razvoja. Kancelarija za
održivi razvoj i meñuministarske radne grupe imaju institucionalnu
odgovornost za izveštavanje o napretku u sprovoñenju Strategije. Izveštaji o
napretku pripremaju se jednom godišnje i zasnovani su na indikatorima
održivog razvoja.
Prema pojedinačnim ciljevima održivog razvoja navedenim u
Strategiji, Akcionim planom se definišu specifične mere i aktivnosti za
njihovo sprovoñenje. Mere i aktivnosti imaju različit stepen
190
operacionalizacije, odnosno ukoliko je planirano njihovo sprovoñenje u prve
tri godine one su detaljnije izložene. Za sve definisane mere i aktivnosti
nadležne institucije će razviti detaljne projekte neophodne za
implementaciju.
Nacionalnom strategijom održivog razvoja Republike Srbije definisan
je institucionalni okvir za njeno sprovoñenje, na osnovu čega je definisana
nadležnost za sprovoñenje mera i aktivnosti Akcionim planom. Pošto je
koncept održivog razvoja višedimenzionalni brojne institucije su nadležne za
preduzimanje konkretnih mera i aktivnosti za postizanje ciljeva. Za svaku
predviñenu meru i aktivnost definisani su rokovi za implementaciju. Takoñe,
za većinu mera i aktivnosti (ukoliko je moguće izraziti) predviñeni su ukupni
troškovi implementacije u novčanim iznosima, kao i izvori iz kojih će se
finansirati.
U Akcionom planu za sprovoñenje Nacionalne strategije održivog
razvoja za period od 2009. do 2017. godine, u delu 1. Privreda Republike
Srbije – održivost zasnovana na znanju (1.1. Kakva je ekonomija potrebna
Republici Srbiji) navedeno je 5 ciljeva: održiva ekonomija, privreda
zasnovana na znanju, ekspanzija trećeg sektora, uspostavljanje sistema
održive proizvodnje i potrošnje i internalizacija eksternalija. Na primer, za
ostvarivanje cilja održiva ekonomija, Akcionim planom se predviñaju
konkretne aktivnosti: 257
1. Kontinuirano usklañivanje potrošnje sa rezultatima proizvodnje i
produktivnosti rada, odnosno sa mogućnostima alimentiranja budžeta
Republike Srbije.
2. Nastavak reforme javnih finansija: smanjivanje poreskog
opterećenja privrede i grañana tako da javni rashodi ne prelaze 40% BDP,
kao i proširivanje poreske osnovice na sve aktivnosti.
3. Fiskalna ravnoteža: uravnoteženje fiskalnih prihoda i rashoda i
prelazak na dugoročno suficitarno finansiranje budžeta.
4. Održivo upravljanje eksternim i unutrašnjim dugom: svoñenje
učešća ukupnog javnog duga do 30% BDP; ukupnog eksternog duga do 60%
BDP; javnog eksternog duga na 15% BDP; kontrola dužničkog opterećenja
po zaposlenom (do 5 prosečnih mesečnih zarada) i po stanovniku (do 10%
godišnjeg dohotka per capita).
5. Smanjivanje deficita tekućeg računa na nivo ispod 10% BDP.
6. Ostvarivanje cenovne stabilnosti: permanentno smanjivane inflacije
na niži nivo (ispod 4% godišnje).
257
Akcioni plan za sprovoñenje Nacionalne strategije održivog razvoja za period od
2009. do 2017. godine, Beograd, 13. mart 2009. godine („Službeni glasnik RS”, broj
22/09), str. 6-7.
191
LITERATURA
1. Akcioni plan za sprovoñenje Nacionalne strategije održivog razvoja za period

od 2009. do 2017. godine, Beograd, 13. mart 2009. godine („Službeni glasnik
RS”, broj 22/09)
2. Aranñelović, Z., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet, Niš, 2004.
3. Aranñelović, Z., Petrović-Ranñelović, M., Does Foreign Direct Investment
Harm the Host Country's Environmental Performance? An Analytical
Assessment, Economic themes, No. 6/2006, Faculty of Economics, Niš, 2006.
4. Ayres, R.U., Jeroen C. J. M. van den Bergh, Gowdy, J.M., Viewpoint: Weak
Versus Strong Sustainability, Tinbergen Institute Discussion Papers 98-103/3,
Tinbergen Institute, 1998, str. 8, prema Common, M., Perrings, C., Towards an
ecological economics of sustainability, Ecological Economics, Vol. 6, 1992.
5. Baker, S., Sustainable Development, Routledge, London, New York, 2006.
6. Beder, S., Costing the Earth: Equity, Sustainable Development and
Environmental Economics, New Zealand Journal of Environmental Law, 4,
2000.
7. Bela knjiga: Priprema pridruženih zemalja Centralne i Istočne Evrope za
integraciju u unutrašnje tržište Unije, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2001.
8. Blackman, A. and Wu, X., Foreign Direct Investment in China’s Power Sector:
Trends, Benefits and Barriers, Discussion Paper 98-50, Washington D.C,
Resources for the Future, September 1998.
9. Boulding, K.E., The Economics of the Coming Spaceship Earth. In H. Jarrett
(ed.), Environmental Quality in a Growing Economy, Baltimore, MD: Resources
for the Future/Johns Hopkins University Press, 1966.
10. Bruyn, S.M., Bergh, J.C.J.M., Opschoor, J.B., Economic growth and emissions:
reconsidering the empirical basis of environmental Kuznets curves, Ecological
Economics, No. 25, Elsevier, 1998.
11. Buchholz, R. A., Principles of Environmental Management, Englewood Cliffs,
NJ: Prentice Hall, 1993.
12. Business for Social Responsibility, Introduction to Corporate Social
Responsibility, San Francisco: BSR, 1998.
13. Callan, J.S., Thomas, J.M., Environmental Economics – Applications, Policy and
Theory, Thomson South-Western, USA, 2007.
14. CEC (Commission of the European Communities) (2001) Communication from
the Commission to the Council and European Parliament – Ten Years after Rio;
Preparing for the World Summit on Sustainable Development in 2002,
COM(2001)53 FINAL, Luxembourg: Office for Official Publications of the
European Communities.
15. COM (2009) 400 final, Communication From the Commission to the European
Parliament, the Council, the European Economic and Social Committee and The
Committee of the Regions, Mainstreaming sustainable development into EU
policies: 2009 Review of the European Union Strategy for Sustainable
Development, Brussels, 24.7.2009.
192
16. Commission of the European Communities (COM(2001) 264), Communication
from the Commission, A Sustainable Europe for a Better World: A European
Union Strategy for Sustainable Development, Brussels, 15.5.2001.
17. Commission of the European Communities (COM(2005) 12), Strategic
objectives 2005-2009 - Europe 2010: A partnership for European Renewal:
Prosperity, Solidarity and Security, Brussels, 26.1.2005.
18. Commission of the European Communities (COM(2005) 37), Communication
from the Commission to the Council and the European Parliament, The 2005
Review of the EU Sustainable Development Strategy: Initial Stocktaking and
Future Orientations, Brussels, 9.2.2005.
19. Constanza, R., What is Ecological Economics?, Ecological Economics, Vol. 1,
Issue 1, Elsevier Science Publishers, Amsterdam, 1989.
20. Conway, G.R., Agroecosystem Analysis, Agricultural Administration, No 20,
1985.
21. Council conclusions on the European Union Strategy for the Danube Region,
Council of the European Union, Brussels, 13 April 2011.
22. Cvetanović, S., Jovović, D., Ekonomska politika Evropske unije - nova evropska
ekonomija, Ekonomski fakultet, Niš, 2006.
23. Daly, H. E., Introduction, in H. E. Daly (ed.) Toward a Steady-State Economy,
San Francisco: W. H. Freeman, 1973.
24. Declaration of the United Nations Conference on the Human Environment,
http://www.unep.org/Documents.Multilingual/Default.asp?documentid=97&artic
leid=1503
25. Den Europaeiske Union og De Forenede Nationer, Sustainable Development
Strategy: EU Commission presents new platform, Brussels, 13.12.2005,
http://www.europa-eu-un.org
26. Dicken, P., Global Shift: Transforming the World Economy, 3rd ed. London:
Chapman, 1998.
27. Draft Declaration on Guiding Principles for Sustainable Development,
Commission of the European Communities, Brussels, 25.05.2005.
28. ðekić, S., Jovanović, S., Radukić, S., Regional Aspect of Consequences of World
Economic Crisis in Agricultural Sector, Ekonomika poljoprivrede, specijalni broj
2, I book, Vol. LVII, 2010.
29. ðekić, S., Vučić, S., Ekološki menadžment kao faktor održivog razvoja
poljoprivrede Srbije, Ekonomika poljoprivrede, br.3, 2006.
30. ðekić, S., Vučić, S., Uticaj prirodnih resursa na održiv razvoj poljoprivrede,
Ekonomika, br.1-2, 2006.
31. Earth Summit II – Five years after Rio, what next?,
http://www.earthaction.org/earth-summit-ii.html
32. Elkington, J., Towards the Sustainable Corporation: Win-Win Business
Strategies for Sustainable Development, California Management Review, 36(2),
1994.
33. Eskeland, S. G. and Harrison, A. E., Moving to Greener Pastures?
Multinationals and the Pollution Haven Hypothesis, World Bank Policy
Research Working Paper 1744, March 1997.
193
34. Europa 2020, A Strategy for smart, sustainable and inclusive growth, European
Commission, Brussels, 03.03.2010.
35. Farzin, Y.H., The Time Path of Scarcity Rent in the Theory of Exhaustible
Resources, The Economic Journal, Vol. 102, Issue 413, July, 1992.
36. Field, Barry G. and Field, M. K., Environmental Economics: An Introduction,
McGraw Hill, international edition, fourth edition, 2006.
37. Fitusi, Ž.P., Francuski institut za ekonomsko planiranje, Project
Syndicate/Institute for Human Sciences, 2006, http://www.project-
syndicate.org/commentary/fitoussi2/English
38. Folmer, H. and Gabel, H. Landis (eds), Principles of Environmental and
Resource Economics: A Guide for Students and Decision-Makers, Edward Elgar
Publishing, Inc., 2000.
39. Friedman, M., The Social Responsibility of Business is to Increase its Profits,
New York Times Magazine, September 13, 1970.
40. Georgescu-Roegen, N., The Entropy Law and the Economic Process in
Retrospect, Eastern Economic Journal, No. 12, 1986.
41. Giddings, B., Hopwood, B., O’Brien, G., Environment, Economy and Society:
No.10, 2002,
http://download.clib.psu.ac.th/datawebclib/e_resource/trial_database/WileyInterS
cienceCD/pdf/SD/SD_4.pdf
42. Goodstein, E.S., Ekonomika okoliša, Mate, Zagreb, 2003.
43. Gowdy, J., Mesner, S., The Evolution of Georgescu-Roegen’s Bioeconomics,
Review of Social Economy, Vol LVI No. 2, 1998.
44. Grossman, M., Krueger, A.B., Economic Growth and the Environment, Quartetly
Journal of Economics, No. 110, 1995.
45. Hadlock, C.R. Multinational Corporations and the Transfer of Environmental
Technology to Developing Countries, International Environmental Affairs, 6, 2,
1994.
46. Halle, M., Globalization and Sustainable Development, International Review
for Environmental Strategies, Vol.3, No.1, 2002.
47. Harris, J. M., Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, Datastatus,
Beograd, 2009.
48. Haughton, H., Environmental Justice and the Sustainable City, Journal of
Planning Education and Research, 1999, Vo. 18, No. 3.
49. Hemmelskamp, J. and Leone, F., Do Environmental Taxes and Standards Induce
Innovation?, in Welfens, Paul J.J. (editor), Internationalization of the Economy
and Environmental Policy Options, Springer, 2001.
50. Hussen, A., Principles of Environmental Economics, Routledge, New York,
2004.
51. International Institute for Sustainable Development, www.iisd.org
52. Ivanjac, M., Pravni instrumenti politike zaštite životne sredine, zbornik radova
Privreda i životna sredina - ekonomska i ekološka meñuzavisnost, redaktor: dr
Božidar Milenović, Fakultet zaštite na radu, Niš, 1999.
53. Jeroen, C.J.M. van den Berg, Themes, Approaches, and Differences with
Environmental Economics, Tinbergen Institute, Amsterdam, 2000.
194
54. Johannesburg Declaration on Sustainable Development, 4 september, 2002,
A/CONF.199/20,
http://www.johannesburgsummit.org/html/documents/documents.html
55. Jones, T., Martins, J. O., Comments on: Environmental Regulation,
Multinational Companies and International Competitiveness, u: Welfens, Paul,
J. J. (editor), Internationalization of the Economy and Environmental Policy
Options, Springer-Verlag Berlin Heidelberg New York, 2001.
56. Jordan, A., Environmental Policy in the European Union – Actors, Institutions &
Processes, Earthscan, London, 2005.
57. Jovanović, S., Radukić, S., Agroecological Performances in the Function of
Sustainability and Eco Management, Thematic issue of proceedings “Integration
Problems in the European Union and Balkan Countries”, University Ca’ Foscari
– Venice, Center for Economic Policy Analysis – DSE, University of Niš –
Faculty of Economics, Venice, april 2008.
58. Jovanović, S., Radukić, S., Komplementarnost različitih strategija u davanju
2011.
59. Jovanović, S., Radukić, S., Serbian Agriculture in Terms of the Global Economic
Crisis, Experiences in Overcoming the Global Economic Crisis – The Cases of
Italy and Serbia, Editors: Zoran Aranñelović, Dino Martellato, University of Niš,
Faculty of Economics and University Ca’ Foscari – Venice, Center for Economic
Policy Analysis, Niš, 2011.
60. Jovanović, S., Ranñelović-Petrović, M., Jačanje institucionalnih okvira za
sprovoñenje strategije za smanjenje siromaštva na regionalnom nivou,
Regionalni razvoj i demografski tokovi zemalja Jugoistočne Evrope, br. 14,
Ekonomski fakulet, Niš, 2009.
61. Jovanović-Gavrilović, B., Održiv razvoj – suština koncepta i mogućnost merenja,
Održiv razvoj u SCG: institucionalno prilagoñavanje rešenjima i praksi u EU,
redaktori Miodrag Vujošević i Milorad Filipović, Ekonomski fakultet Beograd,
2006.
62. Kelly, C., Origins of Sustainability, Report for Task 1.1 – Appraisal of
Sustainable Project,
http://www.its.leeds.ac.uk/projects/sustainability/resources/Origins%20of%20Su
stainability.doc
63. Korten, D., When Corporations Rule the World, Conecticut: Cumarian Press,
1995.
64. Krämer, L., E. C. Environmental Law, Sweet & Maxwell, London, 2000.
65. Krautkraemer, J.A., Economics of scarcity: state of the debate,
66. Kyoto Protocol to the United Nations Framework Convention on Climate
Change, http://www.kyotoprotocol.com/resource/kpeng.pdf
67. Logan, D., Delwin, R. and Regelbrugge, L., Global Corporate Citizenship –
Rationale and Strategies, Washington, D. C.: The Hitachi Foundation, 1997.
68. London Sustainable Development Commission,
http://www.lsx.org.uk/whysus/what%20does%20it%20mean_page2760.aspx
195
69. Mabey, N. and McNally, R., Foreign Direct Investment and the Environment:
From Pollution Havens to Sustainable Development, WWF-UK Report, July
1998.
70. Mahmoudi, S., Protection of the European Environment after the Amsterdam
Treaty, Stockholm Institute for Scandianvian Law 1957-2009., Vol. 39, 2000.
71. Malthus, T., An Essay on the Principle of Population, Printed for J. Johnson, in
St. Paul’s Church-Yard, 1798.
72. Mani, M. and Wheeler, D., In Search of Pollution Havens? Dirty Industry in the
World Economy 1960-1995, Journal of Environment & Development, No. 7:3,
1998.
73. Marsden, Ch. and Andriof, J., Understanding Corporate Citizenship and how to
Influence it’’, Working Paper, Conventry, England: BP Corporate Citizenship
Unit, Warwick Business School, 1997.
74. McCormick, J., Environmental Policy in the European Union, Palgrave, New
York, 2001.
75. Meadows, D., 30 Years of Perspective on Limits to Growth,
76. Meadows, D., Randers, J., Meadows, D., A Synopsis Limits to Growth – The 30-
77. Meadows, D.H., Meadows, D.L., Randers, J., Behrens, W.W., The Limits to
Growth: A Report for the Club of Rome`s project on the Predicament of
Mankind, Earth Island, Universe Books, New York, 1972.
78. Mitrović, ð., Razvoj institucija u zemljama u tranziciji i proces globalizacije,
zbornik radova Ekonomske teme br. 1-2, Ekonomski fakultet, Niš, 2001.
79. Nacionalna strategija održivog razvoja, Službeni glasnik Republike Srbije, br.
57, 3. jun 2008.
80. Nacionalna strategija održivog razvoja, Službeni glasnik Republike Srbije, br.
57, 3. jun 2008.
81. Nairobi Declaration,
http://www.unep.org/Law/PDF/NairobiDeclaration1982.pdf
82. Neil, K., Resource Scarcity and Economic Growth, Cross-Sections: The Bruce
Hall Academic Journal, The Australian National University, 2005, prema
Pezzey, J., Sustainable development concepts: An economic analysis, World
Bank environment paper, No. 2, World Bank, Washington D.C., 1992.
83. Neumayer, E., Scarce or Abundant? The Economics of Natural Resource
Availability, Journal of Economic Surveys, Vol. 14, No. 3, 2000.
84. Objective and themes of the United Nations Conference on Sustainable
Development, Report of the Secretary General, http://www.uncsd2012.org/rio20/
85. OECD, Corporate Responsibility Practices in Emerging Market Companies – A
Fact Finding Study, OECD, Paris, 2005.
86. OECD, Environmental Taxation a Guide For Policy Makers, OECD, Paris,
September 2011.
87. OECD, Environmental Trends in Transition Economies, Policy Brief, October,
1999.
88. OECD, Sustainable Development: Critical Issues, Paris, September 2001.
196
89. Our Common Future, World Commission on Environment and Development,
Oxford University Press, Oxford, 1987.
90. Panayotou, T., Empirical Tests and Policy Analysis of Environmental
Degradation at Different Stages of Economic Development, World Employment
Programme Research Working Paper WEP 2-22/WP238, International Labour
Office, Geneva, January, 1993.
91. Panayotou, T., Globalization and Environment, CID Working Paper, No. 53,
July 2000.
92. Pearce, D.W., Atkinson, G., The concept of sustainable development: An
evaluation of its usefulness ten years after Brundtland, Swiss Journal of
Economics and Statistics (SJES), Vol. 134, Issue III, 1998.
93. Pešić, R.V., Ekonomija prirodnih resursa i životne sredine, Poljoprivredni
fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2002.
94. Petrović-Ranñelović, M, Aranñelović Z., Globalizacija i zaštita životne sredine.
Ekonomske teme br. 2, Ekonomski fakultet, Niš, 2007.
95. Petrović-Ranñelović, M., Foreign Direct Investment and Sustainable
Development: An Analysis of the Impact of Environmental Regulations on
Investment Location Decisions, Facta Universitatis – Series Economics and
Organization, Vol. 4, No.2, 2007.
96. Petrović-Ranñelović, M., Merdžeri i akvizicije versus greenfield investicije:
razvojni uticaji, zbornik radova sa XXXI Simpozijuma o operacionim
istraživanjima (Iriški venac, Fruška Gora, 14-17. septembar), Rudarsko-geološki
fakultet Univerziteta u Beogradu, Katedra za primenu računara, 2004.
97. Petrović-Ranñelović, M., Radukić, S., SEA as a strategically tool for sustainable
policy decision making in the European Union, International Scientific
Conference: The Chalenges of Economic Science and Practice in the 21st
Century, University of Niš, Faculty of Economics, 2010.
98. Petrović-Ranñelović, M., Radukić, S., The Impact Of Environmental Policy In
Shaping The Environmental Performances Of Foreign Direct Investment,
Economic themes, No. 4, 2010.
99. Preble, J.F., Toward a Framework for Achieving a Sustainable Globalization,
Business and Society Review, 115:3, 2010.
100. Radukić, S. i Petrović-Ranñelović, M., Efekti stranih direktnih investicija na
održiv razvoj, Ekonomika, br. 3-4, 2006.
101. Rasiah, R., Transnational Corporations and the Environment: The Case of
Malaysia, Occasional Paper, No. 4, Cross Border Environmental Project, CHP:
Copenhagen Business School, 1999.
102. Recovery Plan COM(2008) 800, 26.11.2008 and COM(2009) 114, 4.3.2009,
Employment Communication COM (2009)257, 3.6.2009 and Communication
"Cohesion policy: investing in the real economy", COM(2008) 876, 16.12.2008.
103. Report of the World Commission on Environment and Development: Our
Common Future, http://www.un-documents.net/wced-ocf.htm
104. Rio Deklaracija o životnoj sredini i razvoju 1992, www.unep.org
105. Roger, P., Ma, Y., McGilvray, J., Common, M., Natural Resources and
Environmental Economics, Pearson Education Limited, London, 2003.
197
106. Sands, P., Tarasofsky R., Weiss M. (eds), Documents in International
Environmental Law (Manchester i New York, 1994), Vol. II, App. 49; Rio de
Janeiro Declaration on Environment and Development, June 16, 1992, Princip 15
Serbia Approaching the Summit on Sustainable Development – Johannesburg
2002, Preliminary Seminar, Ministry for the Protection of Natural Resources and
the Environment, Belgrade, April 26, 2002.
107. Schanzenbacher, B., Economic incentives as policy instruments for
environmental management and sustainable development,
http://www.cedar.at/unep/eia/docs/eco_incent.html
108. Seyfang, G., Jordan, A., The Johannesburg Summit and Sustainable
Development: How Effective Are Environmental Conferences?, in Olav Schram
Stokke and Oystein B. Thommessen (eds.), Yearbook of International Co-
operation on Environment and Development 2002/2003, London, Earthscan
Publications.
109. Shangquan, G., Economic Globalization: Trends, Risks and Risks Prevention,
Economic and Social Affairs, 2000.
110. Spangenberg, J.H., Environmental space and the prism of sustainability:
Indicators, No. 2, 2002, p. 295-309, http://www.china-
111. Sprenger, R. U., Economic Globalization, FDI Environment and Employment,
u: Welfens, Paul, J. J. (editor), Internationalization of the Economy and
Environmental policy Options, Springer-Verlag Berlin Heidelberg New York,
2001.
112. Stern, D.I., The Rise and Fall of the Environmental Kuznets Curve, World
Development, Vol.32, No.8, Elsevier Ltd., 2004.
113. Stern, I.D., Auld, T., Common, M.S., Sanyal, K.K., Is There an Environmental
Kuznets Curve for Sulfur?, Centre for Resource and Environmental Studies, The
Australian National University, Canberra ACT 0200, Australia. Paper presented
at the World Congress on Environmental Economics, Venezia, Italy, 1998.
114. Stevanović, T., Radukić, S., Stanković J., The Role of Management Accounting
in Measuring and Monitoring Ecological Efficiency, monografija:
“Contemporary Issues in Economy, Business and Management”, editor: dr
Verica Babić, University of Kragujevac, Faculty of Economics, 2011.
115. Sustainable development: Theories and Principles for Sustainable Development,
http://www.scotland.gov.uk/Publications/2006/05/23091323/4
116. Switalski, W., Future Oriented Studies, in Co-operation with the Polish
Association for the Club of Rome, 2007,
117. Tietenberg, T., Environmental Natural Resource Economics, Pearson
International Edition, 2006.
118. Todić, D., Savremena politika i pravo životne sredine, Megatrend univerzitet
primenjenih nauka, Beograd, 2002.
119. Todić, D., Vodič kroz EU politike – Životna sredina, Evropski pokret u Srbiji,
urednice: Nataša Dragojlović, Tanja Miščević, Beograd, 2010.
198
120. Todić, D., Vukasović, V., Ekološka kriza u svetu i odgovor meñunarodne
zajednice (izbor najznačajnijih meñunarodnih dokumenata i jugoslovenskih
propisa), Savezni sekretarijat za rad, zdravstvo i socijalno staranje - Sektor za
životnu sredinu, Institut za meñunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2002.
121. Torras, M., Boyce, J.K., Income, Inequality and Pollution: A Reassessment of the
Environmental Kuznets Curve, Ecological Economics, No. 25, 1998.
122. Trajković, M., Savetodavni izveštaj o razvoju sistema zaštite životne sredine u
Srbiji i Crnoj Gori u kontekstu zahteva EU procesa stabilizacije i pridruživanja i
pristupa STO, Savetodavni centar za ekonomska i pravna pitanja i G17 institut,
Beograd, maj 2003.
123. UN Department of Economic and Social Affairs, Division for Sustainable
Development, http://www.un.org/esa/dsd/
124. UNCTAD,
http://www.unctad.org/sections/dite_dir/docs/WIR11_web%20tab%2034.pdf
125. UNCTAD, World Investment Report 1992: Transnational Corporations as
Engines of Growth, United Nations, New York, 1992.
126. UNCTAD, World Investment Report 2011: Non-Equity Modes of International
Production and Development, Chapter I: Global Investment Trends, United
Nations: New York and Geneva, 2011.
127. UNCTAD, World Investment Report: Cross-Border Mergers and Acquisition
and Development, New York and Geneva: United Nations, 2000.
128. UNDP-Vodič za dobro upravljanje u oblasti životne sredine, Regionalna
kancelarija za Evropu i Zajednicu nezavisnih država UNDP-a, Beograd, 2003.
129. UNEP (United Nations Environmental Program), The State of the Environment:
Selected Topics. UNEP, Nairobi, Kenya, 1981, str. 1.
130. UNEP GEO Tim, Global Environmental Outlook 2000 – Overview GEO 2000,
UNEP, 1999.
131. United Nations Millennium Declaration, Values and principles, Resolution
adopted by the General Assembly, 8 September 2000,
http://www.un.org/millennium/declaration/ares552e.htm
132. Vasić, S., Uloga države u neutralisanju ekoloških eksternih efekata, Ekonomski
fakultet, Niš, 2004.
133. Vidas-Bubanja, M., Značaj stranih direktnih investicija u infrastrukturni sektor
za privredni razvoj Jugoslavije, zbornik radova Tranzicija i privredni razvoj -
kratkoročni i dugoročni aspekti, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 1998.
134. Vučić, S. i Petrović-Ranñelović, M., Uticaj stranih direktnih investicija na
privredu zemlje domaćina sa aspekta održivog razvoja, zbornik radova
Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja br. 9, Ekonomski
fakultet, Niš, jun 2004.
135. Vukasović, V., Nadležnost Evropske Unije u oblasti zaštite životne sredine,
zbornik radova Zaštita životne sredine u meñunarodnom i unutrašnjem pravu -
izbor najznačajnijih izvora prava, Ministarstvo zdravlja i zaštite životne okoline
Republike Srbije - Uprava za zaštitu životne okoline, Beograd, 2001.
136. Wolf, M., Why This Hatered of the Market?, u: Is Globalization Inevitable and
Desirable?, http://www.monde-diplomatique.fr/md/dossiers/ft, 1997.
199
137. World Business Council for Sustainable Development, Meeting Changing
Expectations: Corporate Social Responsibility, Geneva, Switzerland, 1998.
138. Xing, Y., Kolstad, Ch. D., Do Lax Environmental Regulations Attract Foreign
Investment?, Working Paper in Economics, No.6-95R, 1998.
139. Yandle, B., Bhattarai, M., Vijayaraghavan, M., Environmental Kuznets Curves:
A Review of Findings, Methods, and Policy Implications, Research Study 02-1,
Property and Environment Research Center, 2004.
140. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, 2009, Službeni
glasnik Republike Srbije: 36/09.
141. Zakon o zaštiti životne sredine, Službeni glasnik Republike Srbije, broj 135, 21.
decembar 2004.
142. Zdravković, D., Radukić, S., Nacionalni sistem održivog razvoja i zaštite životne
sredine u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, Pelikan print, Niš, 2006.
143. Zeković, S., Ekonomski i tržišni instrumenti u politici održivog razvoja u Srbiji,
Industrija 1-4, 2002.
200
SADRŽAJ
I KONCEPT GRANICA RASTA ........................................................ 1

1. Problematika oskudice prirodnih resursa ................................. 2
2. Teorijski pristup uspostavljanju okvira za
analizu i merenje oskudice resursa ................................................. 3
3. Teorijski pristup konceptu granica rasta................................... 7
3.1. Pesimističke prognoze ekonomskog rasta
Thomas-a Malhtus-a...................................................................... 7
3.2. Stavovi neoklasičnih ekonomista o oskudici
prirodnih resursa ........................................................................... 9
3.2.1. Ekološka Kuznets-ova kriva ......................................... 10
3.2.2. Nedostaci ekološke Kuznets-ove krive ........................ 14
3.3. Model ekonomskog rasta ekoloških ekonomista.............. 15
3.3.1. Kenneth Boulding.......................................................... 19
3.3.2. Nicholas Georgescu-Roegen......................................... 20
3.3.3. Herman Daly .................................................................. 22
3.4. Predviñanja granica rasta ................................................... 24
II KONCEPT ODRŽIVOG RAZVOJA ........................................... 35
1. Nastanak i razvoj koncepta održivog razvoja ......................... 36
2. Komponente koncepta održivog razvoja .................................. 46
3. Definisanje i osnovne karakteristike koncepta
održivog razvoja ............................................................................... 50
3.1. Koncept meñugeneracijske i unutargeneracijske
jednakosti ...................................................................................... 52
3.2. Koncept ,,jake’’ i ,,slabe’’ održivosti ................................. 54
3.3. Stabilnost kao karakteristika održivog sistema ............... 56
4. Principi održivog razvoja............................................................ 58
201
III UTICAJ SAVREMENIH TRENDOVA U
SVETSKOJ PRIVREDI NA IMPLEMENTACIJU
KONCEPTA ODRŽIVOG RAZVOJA ............................................ 63
1. Održivi razvoj u globalizovanoj ekonomiji .............................. 64
1.1. Osnovna pitanja globalizacije ............................................. 64
1.2. Kompatibilnost globalizacije i održivog razvoja ............. 70
1.3. Pozitivni versus negativni uticaji globalizacije
na održivi razvoj........................................................................... 73
2. Uloga multinacionalnih korporacija u održivom razvoju ..... 76
2.1. Doprinos multinacionalnih korporacija
održivom razvoju ......................................................................... 80
2.2. Strateška reakcija multinacionalnih korporacija na
izazove održivog razvoja ............................................................. 87
3. Neka otvorena pitanja i ograničenja razvoja .......................... 93
4. Značaj poboljšanja institucionalne infrastrukture za
implementaciju koncepta održivog razvoja ...............................101
IV INSTITUCIONALNI OKVIR ZA OSTVARIVANJE
ODRŽIVOG RAZVOJA U EVROPSKOJ UNIJI ........................105
1. Zaštita životne sredine u Evropskoj uniji – pravni okvir ....106
2. Pravo Evropske unije i nacionalno pravo u
oblasti zaštite životne sredine .......................................................113
3. Podela nadležnosti u oblasti zaštite životne sredine
na nivou Evropske unije................................................................121
4. Politika zaštite životne sredine Evropske unije .....................125
4.1. Ciljevi politike zaštite životne sredine Evropske unije .127
4.1.1. Održivi razvoj ..............................................................128
4.1.2. Visok nivo zaštite životne sredine .............................129
4.1.3. Specifični ciljevi člana 174(1).....................................131
4. 2. Principi politike zaštite životne sredine
Evropske unije ............................................................................131
4.2.1. Subsidijarnost ..............................................................133
4.2.2. Integracija.....................................................................137
4.2.3. Princip opreznosti........................................................139
202
4.2.4. Princip prevencije........................................................141
4.2.4. Otklanjanje štete na izvoru ........................................141
4.2.5. Princip zagañivač plaća ..............................................143
4.3. Ekonomski instrumenti u politici
zaštite životne sredine ................................................................144
4.3.1. Ekološki porezi i ekološke subvencije kao
fiskalni instrumenti u politici zaštite životne sredine .......146
4.3.2. Sistemi dadžbina ..........................................................152
4.3.3. Ekološki fondovi kao finansijski instrumenti u
politici zaštite životne sredine ..............................................153
4.3.4. Instrumenti za obezbeñenje odgovornosti ...............156
4.3.5. Garancije za izvršenje obaveza i sistemi za
refundiranje depozita ............................................................157
4.3.6. Tržišne dozvole za zagañenje.....................................159
5. Strategija održivog razvoja Evropske unije ..........................163
V USAGLAŠAVANJE INSTITUCIONALNOG OKVIRA ZA
PRIMENU KONCEPTA ODRŽIVOG RAZVOJA SRBIJE SA
MEðUNARODNIM STANDARDIMA ..........................................169
1. Komplementarnost različitih strategija u funkciji
ostvarenja koncepta održivog razvoja ........................................170
2. Zaštita životne sredine Republike Srbije – pravni okvir .....172
3. Harmonizacija zakonodavstva o zaštiti životne sredine
Republike Srbije sa Evropskom unijom .....................................178
4. Strategija održivog razvoja Republike Srbije .......................181
LITERATURA ...................................................................................192
203

Monografija - 2011 - Teorijski I Institucionalni Okvir Odzrivog Razvoja - 2011 - Petrovic Randjelovic, M, Jovanovic, S, Radukic, S

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Monografija - 2011 - Teorijski I Institucionalni Okvir Odzrivog Razvoja - 2011 - Petrovic Randjelovic, M, Jovanovic, S, Radukic, S

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

I KONCEPT GRANICA RASTA

Cilj ovog poglavlja jeste da prikaže teorijske stavove o prisutnosti oskudice

Najraniji pokušaji analize ekonomskog rasta i dovoljnosti prirodnih

2. Teorijski pristup uspostavljanju okvira za analizu i merenje oskudice

Publikacija pod nazivom ,,Oskudica i rast: Ekonomija raspoloživosti

3. Teorijski pristup konceptu granica rasta

U literaturi je uobičajeno sagledavanje granica ekonomskog rasta kroz

3.1. Pesimističke prognoze ekonomskog rasta Thomas-a Malhtus-a

Kao što je na početku istaknuto, u radovima Thomas-a Malthus-a13

3.2. Stavovi neoklasičnih ekonomista o oskudici prirodnih resursa

Neoklasično viñenje budućnosti je prilično optimistično. Važna

3.2.1. Ekološka Kuznets-ova kriva

Slika 1.1. Ekološka Kuznets-ova kriva

Izvor: Hussen, A., Principles of Environmental Economics, Routledge, New York,

Na Slici 1.1. je predstavljen odnos dohotka per capita i nivoa ekološke

Tabela 1.1. Nivoi dohotka per capita potrebni za zaustavljanje daljeg

Tako, ,,došli su do zaključka da za sedam, od četrnaest indikatora koje

3.2.2. Nedostaci ekološke Kuznets-ove krive

3.3. Model ekonomskog rasta ekoloških ekonomista

Maltuzijanski pristup granicama ekonomskog rasta je prilično

Slika 1.2. Ekonomski sistem i prirodna sredina

Izvor: Tietenberg, T., Environmental Natural Resources Economics, Pearson

Prirodni i ekonomski sistem se u okviru ekološke ekonomije

3.3.1. Kenneth Boulding

3.3.2. Nicholas Georgescu-Roegen

3.3.3. Herman Daly

3.4. Predviñanja granica rasta

Sedamdesete godine prošlog veka predstavljaju dekadu u kojoj je

Slika 1.3. Projekcija modela ,,granice rasta’’

Na Slici 1.3. predstavljena je projekcija modela ,,granice rasta’’ iz

Tokom vremena, ekstrakcija prirodnih resursa postaje sve teža, što

Scenario prikazan na Slici 1.5. ukazuje da sve do sredine XXI veka

Izvor: Meadows, D., 30 Years of Perspective on Limits to Growth,

Na osnovu predviñanja budućnosti ljudskog društva na ovakav način,

Predmet proučavanja u ovom poglavlju jeste koncept održivog razvoja i

Održivi razvoj je je savremeni razvojni koncept koji istovremeno

Koncept održivog razvoja uglavnom se predstavlja jednostavnim

Slika 2.2. Tri osnovna stuba koncepta održivog razvoja

Ekonomski stub koncepta održivog razvoja označava težnju da se uz

,,Upravljanje životnom sredinom se u suštini bavi distribucijom moći

Slika 2.4. Prizma održivosti – četiri elementa koncepta održivog razvoja

Izvor: Spangenberg, J.H., Environmental space and the prism of sustainability:

Institucionalna dimenzija održivosti se bavi problemima i

U literaturi se može naći veliki broj različitih definicija, značenja i

3.1. Koncept meñugeneracijske i unutargeneracijske jednakosti

Osnovu koncepta održivosti čini briga o budućim generacijama i

3.2. Koncept ,,jake’’ i ,,slabe’’ održivosti

Koncept održivog razvoja je moguće analizirati sa aspekta uslova

3.3. Stabilnost kao karakteristika održivog sistema

Jedna od karakteristika brojnih definicija koncepta održivog razvoja

Slika 2.5. Ekonomski rast koji dostiže stabilno stanje

Izvor: Harris, J. M., Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, Datastatus,

Ukoliko se učini osvrt na koncept ,,granica rasta’’, sistem u tranziciji

4. Principi održivog razvoja

Održivi razvoj, kao kompleksan koncept, trebalo bi da se zasniva na

Cilj ovog poglavlja je da ukaže na značaj koji pravilno razumevanje i

1.1. Osnovna pitanja globalizacije

Globalizacija “kao institucionalna integracija nacionalnih i regionalnih

Globalizacija je, kao trend svetskih razmera, obeležila poslednju

1.2. Kompatibilnost globalizacije i održivog razvoja

Debate o održivosti razvoja podstaknute su sve većom zabrinutošću

1.3. Pozitivni versus negativni uticaji globalizacije na održivi razvoj

Procena sveukupnih uticaja globalizacije na razvoj predstavlja