Дигитална картографија и географски информациони системи

Дигитална картографија је дисциплина која користи

рачунаре(њихове програме) за прикупљање,анализу и синтезу података и

израду дигиталних географ. карата. Дигиталне карте су подложне сталним

променама па су практичније за употребу од класичних штампаних карата.

За добијање података користе се методе даљинске детекције помоћу

сензора на авионима и сателитима. Сензори раде на принципу рефлексије и

радијације електромагнетних таласа(рефлексија је кад ми пошаљемо зрак а

он се одбије о објекат који снимамо и врати се до нас, радијација је

самостално зрачење објекта ). Постоји много сателита који снимају земљу

а један од њих је Ландсат. Што се тиче даљинске детекције она има

примену у пољопривреди , заштити вода,ваздуха и тла , урбаном

планирању , за војне потребе и друго (у новије време за то се користе доста

и дронови, а за војску и безпилотне летелице).

Г Географски Информациони Систем представља рачунарске

програме који прикупљају,обрађују и презентују географске податке . Он

има улазни систем,рачунарски хардвер и софтвер и излазни систем.

Подаци о простору се добијају авионским и сателитским снимањем као и

помоћу дигитајзера. Дигитајзер је справа која штампане карте преводи у

дигиталну форму.

Шта ГИС програми омогућавају?

1.Мерење вредности природних и антропогених објеката,појава и процеса

у простору. Нпр. поплава,пожара, олуја и других непогода.

2.Чување података у дигиталном облику у виду бројева,тачака,цртица или

површински.

3.Анализу просторних података која омогућава откривање повезаности

између различитих географских елемената.

4.представљање резултата истраживања у виду карата,табела,графикона и

слично.

На основу података које пружа ГИС праве се комплексне карте које

пружају различите могућности као што су одређивање надморске висине и

нагиба терена, дужине река,површине речног слива и др. Анализом тих

карата могуће је предвидети природне катастрофе као што су поплаве,

лавине,ерозија тла и др. и тако умањити њихове последице.

Постоји више ГИС програма а неки од њих су Акр Инфо,Мап

Инфо,Интерграф и други. Они су подлога за интернет програме као што су

Гугл Мап,Гугл Ерт и Сербиа Мап. Они имају претраживаче који су од

велике практичне користи(када тражимо где је неко место на мапи и како

да дођемо до њега). Најпознатији програм је Гугл Мап у којем и крајњи

корисници могу учествовати у његовом креирању (предлагање корекције

грешака у локацији објеката, додавање фотографија). Широку примену има

и програм Гугл Тулс који користи мобилна телефонија. У вези ове теме

треба поменути да се уградњом сензора у виду чипова могу пратити

људи,возила и животиње што има практични и научни значај.

ЗЕМЉИНА КРЕТАЊА – РЕВОЛУЦИЈА

Револуција је окретање Земље око Сунца а један обрт траје 365 дана и

6 сати (то је тзв. календарска година и притом је свака 4. година

преступна). Стварна дужина обрта је 365 дана, 5 сати,48 минута и 46

секунди и то је тзв. тропска година. Због ове разлике сваке године

годишња доба почињу све раније и раније (мислимо на разлику у

минутима у току дана). Путања по којој идемо око Сунца зове се

еклиптика и она је облика елипсе. 4. јануара у тзв. Перихелу смо удаљени

147 милиона км, а 4. јула у Афелу 152 милиона км од Сунца. Просечна

брзина Земље је око 107 000 км/час а просечна удаљеност од Сунца је око
150 000 000 км. Земљина оса је у односу на еклиптику нагнута под углом

од 66,5 степени а у односу на небески екватор 22,5 степена. Небески

екватор је пресек небеске сфере у равни екватора Земље. Тачке пресека

еклиптике и небеског екват. су тачке пролећног и јесењег еквиноцијума

(спајају краћу осу еклиптике). Дужа оса еклиптике спаја тачке Перихела и

Афела а у њиховој близини су тзв. тачке солстицијума (зимског и летњег).

Последице револуције

1.Неједнака дужина обданице и ноћи током године - на севереној

полулопти 21.06. је летња дугодневница, 22.09. јесења равнодневница,

22.12. зимска краткодневница и 20.03. пролећна равнодневница (на јужној

полулопти је све контра). Само на екватору обданица и ноћ трају читаве

године једнако.Са удаљавањем од екватора током године разлике у

дужини обданице и ноћи су све веће да би на половима износиле по 6

месеци. Обданица и ноћ се смењују у року од 24 часа до 66,5 степени

северне и јужне ширине (сев. и јуж. поларника). Од поларника ка половима

имамо појаву целоднавних обданица или ноћи. Током лета одређене

хемисфере како идемо ка половима обданица је све дужа а у поларном

појасу је све већи број дана са целодневном обданицом.

2.Смена годишњих доба – изражена је у умереним појасевима а настаје

када земља дође у тачке еквиноцијума или солстицијума тј. када су дани

равнодневнице, дугодневнице или краткодневнице. Годишња доба настају

због нагнутости Земљине осе и њеног различитог положаја у односу на

Сунце. У зависности од тога у одређено доба године одређена полулопта је

више или мање окренута ка Сунцу. На оној полулопти која је више

окренута ка Сунцу је лето и наравно на оној која је више у мраку је зима.

3.Привидно годишње кретање Сунца – током године Сунце мења тачку

изласка и заласка на хоризонту. На дан равнодневнице сунце тачно излази

на истоку и залази на западу. Почев од 20.03. Сунце излази све северније

од тачке истока и залази све северније од тачке запада. 21.06. Сунце

достиже најсевернију тачку изласка и заласка и тог дана је дужина

Сунчевог лука на небу највећа и његови зраци тада падају под највећим

углом. После летње дугодневнице Сунце излази и залази све ближе тачки

истока и запада а после 22.09. излази и залази све јужније да би 22.12.

достигло крајњу јужну тачку излаза и залаза(тада је Сунчев лук најкраћи и

Сунце најниже прелази изнад хоризонта).

4.Топлотни појасеви – Има их 5 а налазе се између повратника ,поларника

и полова.

Жарки појас је између повратника( 23,5 степена С и Ј ширине) и у њему је

током године Сунце 2 пута у зениту осим на самим повратницима где је по

једанпут. Сунчеви зраци падају под великим углом па јако загревају

Земљу. Разлике дужине обданице и ноћи су мале.

Северни и јужни умерени појас се простиру између повратника и

поларника(66,5 степени С и Ј ширине). Изражена су годишња доба као и

разлике у дужини обданице и ноћи.

Северни и јужни хладни појас се простиру од поларника до полова (90

степени С и Ј ширине). Сунчеви зраци падају под малим углом па слабо

загревају земљину површину. Ту се јављају поларни дани и ноћи који су

све дужи према половима где износе по 6 месеци.

ЕВОЛУЦИЈА ГЕОГРАФСКОГ ОМОТАЧА (Голошка историја

Земље)

Од постанка земље до данас географски омотач се стално мењао,

углавном споро и неприметно. Повремено долазило је до наглих промена

услед удара метеора, јаких вулканских ерупција и других разлога. Сваки

део површине земље се временом мењао, тамо где је било копно сада је

море, пустиње су постале џунгле а низије планине итд. Такође и развој

живог света се разликовао у одређеним периодима, било је периода

процвата живота и периода масовног изумирања.

С Сфере географског омотача су узрочно-последично повезане јер

промена у једној сфери узрокује промене у другим сферама, практично

садашње стање географског омотача је само једна његова фаза развоја.

Проучавањем развоја геоомотача се бави палеогеографија која користи

стене и фосиле за своја изучавања. Фосили су окамењени остаци живих

бића или трагова њиховог постојања. Осим доказа о развоју живог света

фосили указују и на тектонске и климатске промене (морски организми на

планинама,дрвеће у поларним областима).

Г Геохронолошка скала се дели на еоне,ере,периоде и епохе.

Временске јединице су одређене на основу значајних догађаја у природи

као што су велике промене у живом свету,тектонске промене и сл. Постоје

2 еона а то су Прекамбрија и Фанерозоик

Прекамбрија (скривени живот)

Почиње са настанком земље пре 4,6 милијарди година и траје до

пре 0,54 милијарде година(90% земљине историје). Има три подеона(неки

аутори их сматрају за еоне због њихове велике дужине) а то су Хад,Архаик

и Протерозоик. Почетна фаза настанка земље је Хад који се завршио пре 4

милијарде година. У то време најпре настаје Сунчев Систем груписањем

честица у међузвезданом облаку. Када се Земља формирала њена

материја је била у растопљеном стању и тада су услед гравитације тешки

елементи потонули ка центру земље и формирали језгро, а лакши су

испливали на површину и формирали земљину кору. Гасови који су се тада

ослободили формирали су атмосферу а затим је настала и хидросфера.

Архаик се завршио пре 2,5 милијарде година и тада се формирају језгра

данашњих континената,крећу се литосферне плоче и сударајући се

стварају прве планинске системе. У атмосфери доминира СО2 а пре 3,7

милијарди година настаје први живот у виду једноставних бактерија -

прокариота. Протерозоик се завршава пре 540 000 000 година и у њему се

живот даље развија, настају сложени једноћелијски а затим и вишећелиј-

ски организми - еукариоте који на крају протерозоика еволуирају у

сложеније организме тј. гљиве,сунђере и корале. Расте садржај кисеоника

О2 у ваздуху а крајем овог подеона настаје озонски омотач 03 захваљујући

којем живот из мора прелази на копно.

Фанерозоик (видљиви живот)

Дели се на три ере а то су палеозоик,мезозоик и кенозоик.

ГЕОТЕКТОНСКЕ ПРОМЕНЕ – почетком палеозоика не свету постоји један

праконтинент Пангеа и један праокеан Панталаса. Средином мезозоика

Пангеа се дели на два копна, Лауразију на северу и Гондвану на југу.

Крајем мезозика од Лауразије настају језгра Северне Америке и Евроазије

а од Гондване језгра Јужне Америке,Африке,Аустралије,Антарктика и

Индије. Овај процес померања литосферних плоча је праћен вулканизмом,

земљотресима и стварањем планина(орогенеза). Данашње старе

громадне планине су настале у палеозоику(каледонска и херцинска

орогенеза) а младе веначне углавном средином кенозоика(пре 30

милиона година – алпска орогенеза) с тим да је њихово настајање почело

у мезозоику.

КЛИМАТСКЕ ПРИЛИКЕ – често су се мењале од суве до влажне и од топле

до хладне у различитим деловима света. Ера кенозоик је по питању климе

битна и дели се на две периоде а то су терцијер и квартар. Квартар је

почео пре 2,5 милиона година са појавом човека у источној Африци. Има

две епохе а то су плеистоцен и холоцен. Плеистоцен одликује смена

глацијала и интерглацијала(ледених и међуледених доба) и завршио се

пре 11700 година(са завршетком последњег леденог доба). Холоцен је

најновије међуледено доба (научници сматрају да ће ново ледено доба

наступити за око 15000 год., тако да смо ми сада усред интерглацијала).

ЖИВИ СВЕТ ФАНЕРОЗОИКА – У фанерозоику се развијају све сложенији

облици живота. У палеозоику(стари живот) који се завршио пре 250

милиона година живот постаје све бројнији и разноврснији. Средином ове

ере биљке и животиње масовно излазе на копно, појављују се кичмењаци

(рибе,водоземци и гмизавци) а крајем палеозоика бујају шуме и друге

биљне формације(периода карбона) од којих је касније настао угаљ.

Крајем палеозоика је било велико изумирање живог света услед

тектонских и климатских промена( разламање Пангее и ледено доба). У

мезозоику(средњи живот) који се завршио пре 66 милиона година

земљом господаре диносауруси на копну, у води и ваздуху. Били су

различитих величина и притом и биљоједи(бронтосаурус,диплодокус,

стегосаурус,трицератопс) и месоједи(тираносаурус,велоцирептор). Од

биљака доминирају голосеменице а крајем ове ере појављују се птице и

сисари. Крајем периода креде (мезозоик има три периоде а то су тријас,

јура и креда) услед удара метеора (или комете) долази до катаклизме на

земљи и изумирања диносауруса. Кенозоик(нови живот) почиње пре 66

милиона година и траје до данас. То је доба сисара који временом постају

крупнији и разноврснији. Притом они могу да контролишу телесну

температуру за разлику од диносауруса. Од биљака доминирају

скривеносеменице. Осим шума временом се појављују и травнате области

степе и саване. Током плеистоцена(ледена доба) типичан пример живог

света је мамут а пре 200 000 година појавио се и савремени човек

хомосапиенс.

УНУТРАШЊА ГРАЂА ЗЕМЉЕ И УНУТРАШЊЕ СИЛЕ ЗЕМЉЕ

Земља има три унутрашње и три спољне сфере, спољне су атмосфера,

хидросфера и биосфера(тренутно нас не занимају) а унутрашње су језгро,

омотач језгра и земљина кора. Унутрашње сфере су установљене

праћењем земљотресних таласа док се крећу кроз унутрашњост земље.

Утврђено је да они нагло мењају особине на одређеним дубинама што

значи да прелазе из једног у други облик материје. Постоје два типа

земљотресних(сеизмичких) таласа а то су примарни(лонгитудинални,

хоризонтални) и секундарни( трансверзални,вертикални) таласи.

Примарни су бржи али имају мању разорну моћ од вертикалних који имају

већу амплитуду.

Унутрашње сфере

1.ЗЕМЉИНА КОРА – то је чврст,површински омотач земље који учествује са

1% у земљиној запремини. Кора може бити континентална и океанска.

Континенетална кора је старија,дебљине од 20-70 км и зове се СиАл

слој(преовлађују једињења Силицијума и Алуминијума). Океанска кора је

млађа,дебљине 4-7 км и зове се СиМа слој(због преовлађујућих једињења

Силицијума и Магнезијума). Граница Земљине коре према Омотачу језгра

зове се Мохоровичићев слој према хрватском научнику Андрији

Мохоровичићу који га је открио.

1.ОМОТАЧ ЈЕЗГРА – То је средњи слој земље између коре и језгра који

чини 84% земљине запремине. Састоји се од горњег омотача који је у

чврстом стању и који се пружа до дубине од 125 км, затим растопљеног

слоја до дубине 350 км који се зове астеносфера и доњег омотача који се

пружа до дубине од 2900 км. Иначе земљина кора + горњи део омотача

језгра чине литосферу.

3.ЗЕМЉИНО ЈЕЗГРО – простире се од дубине 2900 км (Гутенбергов слој) до

центра земље. Дели се на спољне језгро које је растопљено и унутрашње

које је чврсто. Темература у језгру је од 3500 до 5000 С а језгро чини 15%

запремине земље. Језгро се зове и НиФа слој због преовлађујућег Никла и

Гвожђа у њему. У спољњем језгру кретањем наелектрисаног гвожђа

регенерише се земљин магнетизам.

Унутрашње силе

То су земљина тежа и земљина топлота. Оне утичу на померање

литосферних плоча на шта је почетком 20. века указао научник Алфред

Вегенер. Тиме је формирана теорија о померању кониненталних плоча тзв.

глобална тектоника. Према њој земљина кора се састоји од неколико

велики и малих плоча које се стално крећу малим брзинама (до 12 цм

годишње) у одређеним правцима. Растопљени стенски материјал који се

издиже из земљине унутрашњости се утискује у пукотине у земљиној кори

и тиме изазива померање блокова литосфере (тектонских плоча). Уколико

тај материјал избије на површину настаје вулканизам а хлађењем тог

материјала настаје нова земљина кора. Сфера земље где се манифестују

тектонски покрети се зове тектоносфера и она се поклапа са литосфером.

ПАДИНСКИ ПРОЦЕСИ

Настају због силе гравитације услед чијег деловања сви објекти на

земљи теже да се крећу надоле ка центру земље. На планинским

падинама материјал који стоји је у природној равнотежи са околином али

уколико се та равнотежа наруши долази до падинских процеса односно до

одвајања и спуштања стенског материјала на доле и његовог таложења у

подножју. Падински процеси могу настати због земљотреса али су чешће

узроковани спољним силама, претежно услед механичке и хемијске

ерозије. Облици рељефа настали падинским процесима су ерозивни и

акумулативни. Постоје три главна облика :

1.ТОЧИЛА су коритаста удубљења при врху планинских падина. Настају

када се због леда у пукотинама стена стенски материјал раздроби и

одрони на доле где се акумулира у виду купастих узвишења СИПАРА. Када

се у подножју узвишења споји неколико сипара настаје ПЛАЗ. Ови облици

рељефа су типични за високе кречњачке планине где је због ниских

температура изражено мразно разарање стена.

2.ОДРОНИ настају када се делови стена скотрљају низ падину, при том

горњи слојеви стена често покрену и стене испод . Чести су у клисурама и

кањонима где је велик нагиб планинских страна. Јављају се обично након

великих киша,топљења снега или земљотреса (да ли сте приметили мреже

на падинама узвишења поред пута ако сте се возили путевима у

планинским областима?).

3.КЛИЗИШТА представљају масовна померања горњих слојева тла низ

падину која настају после великих киша или топљења велике количине

снега. Том приликом растресито земљиште на површини упије велику

количину воде,отежа и изгуби контакт са компактним земљиштем у

дубљим слојевима. Том приликом између горњег растреситог и доњег

компактног(водонепропусног) слоја настаје нестабилна ерозивна

површина КЛИЗНА РАВАН. Услед тога горњи водом засићени и тешки слој

клизи надоле, обично неколико метара а некад и неколико десетина

метара. Клизишта изазива и човек сечом шума или подсецањем

планинских падина због изградње путева и других објеката. У умереним

појасевима и у нашој земљи клизишта су најчешћа у пролеће и јесен.

Клизишта често угрожавају куће и друге објекте па зато где се планира

градња неког објекта треба утврдити да ли је земљиште подложно

клизању.

ФЛУВИЈАЛНИ ПРОЦЕСИ

Настају деловањем река и заступљенији су више од других процеса

на Земљи. Њихов интензитет зависи од количине воде у реци,нагиба

терена,типа подлоге и вегетације. Процес започиње отицањем воде у

рекама и спирањем подлоге тј. механичком ерозијом речног корита.

Подлога бива однета снагом воде као и снагом наноса који река носи.

Нанос може бити растворени,лебдећи(ситне честице) и вучени (песак,

шљунак,крупнији комади стена).

Флувијални ерозивни облици

Настају механичком ерозијом реке.

1.РЕЧНО КОРИТО је жљеб којим река тече. Његов облик зависи од нагиба

терена,количине воде и врсте стена кроз које пролази. Планински делови

тока имају релативно узана и дубока корита а равничарски релативно

широка и плитка. У равничарским деловима тока реке често кривудају и

праве меандре у облику слова S . На меандрима су чести спрудови тј.

места где се нагомилава песак и други речни материјал. У планинским

деловима тока јављају се прегиби и отсеци у виду брзака,слапова и

водопада. Познати водопади су Нијагарин на граници САД и Канаде,

Игуасу на Граници Бразила и Аргентине , Викторијин на реци Замбези и

други.

2.РЕЧНА ДОЛИНА је велики рељефни облик који настаје вертикалним и

бочним усецањем речног корита у подлогу. Долина има долинско дно и

стране и она се временом продубљује и проширује деловањем вертикалне

и бочне ерозије. У планинским пределима преовладава вертикална

ерозија па су долине обично дубоке и узане са стрмим странама и у виду

кањона и клисура(у чему је разлика?). примери кањона су Колорадо у САД

и Тара у Црној Гори а пример клисуре је Ђердапска на Дунаву. У доњим

деловима тока заступљене су тзв. нормалне речне долине са широким

дном и благим странама. Постоје и фосилне долине какви су нпр. Уади у

пустињским областима (настали су у прошлости у условима влажније

климе када су у данашњим пустињама текле реке).

3.РЕЧНА ТЕРАСА је заравњено земљиште на странама долине које је

остатак некадашњег долинског дна. Некад их има и виду неколико

степеница што указује на еволуцију речне долине. Сада су фосилни

флувијални облик јер на њих више не делује флувијални процес.

Флувијални акумулативни облици

Настају тамо где преносна снага река ослаби а то је у доњим

деловима тока.

1.ПЛАВИНА – то је лепезаста или купаста творевина на месту где стрмо

корито бујичне притоке улази у долинско дно главне реке које је шире и

где је речна струја спорија.

2.АДА – то је речно острво које се јавља у равничарским(обично доњим)

деловима тока а претходи јој пешчани спруд. Често се јавља на ушћу једне

велике реке у другу где главна река успори воду мање притоке. Пример је

ада Велико Ратно острво у Београду. Аде расту и временом обрасту

вегетацијом а највећа ада на свету је Маражо на ушћу Амазона са

површином од 40100 км2.

3.ДЕЛТА – то је рачвасто ушће реке у језеро,море или океан(има облик,

троугла,трапеза или једноставно грчког слова делта). Настаје тако што река

нагомила нанос при ушћу а онда се разлива у више рукаваца. Делте

временом расту и шире копно на рачун мора. Примери су делте Ганга и

Брамапутре, Нила,Дунава,Мисисипија и тд.

4.АЛУВИЈАЛНА РАВАН је заравњено земљиште поред реке настало

изливањем реке и гомилањем речног наноса. Може бити широка од

неколико метара до неколико десетина км. Земља на равни је плодна и

погодна за пољопривреду.
КРАШКИ ПРОЦЕСИ

Представљају обликовање рељефа хемијском ерозијом путем

атмосферске воде(киша,снег,град) а одвијају се у карбонатним стенама

кречњацима и доломитима. Кречњак је стена са више од 50% СаСO3 а

доломит са више од 50% MgCO3 (кречњаци су при том знатно више

заступљени). Ако у води има раствореног СО2 или још неких других

супстанци оне могу да још више појачају крашки процес тј растварање

кречњака. Крашки облици рељефа могу бити површински и подземни.

Иначе сам термин КРАС се односи на област у јужној Словенији која је

типски пример кречњачког терена са типичним крашким облицима

рељефа.

Површински крашки облици

1.ШКРАПЕ - то су бразде и жлебови у кречњаку у виду пукотина дубине од

неколико цм до неколико м. Настају када се вода у млазевима слива низ

кречњак.

2.ВРТАЧЕ – су овална или левкаста удубљења која могу имати и преко 100

метара у пречнику и бити дубине више десетина метара. На њиховом дну

можемо наћи нешто земље црвенице која представља остатке

нерастворљивих супстанци у кречњаку.

3.УВАЛЕ – су пространа удубљења дужине и преко једног км и ширине до

500 м. Настају срастањем неколико вртача у низу или крашком ерозијом

мањих пресушених речних долина.

4.КРАШКА ПОЉА – су пространа удубљења дужине и по неколико

десетина км и ширине неколико км. Најчешће су прво тектонски спуштена

па затим скрашћена. Стране су им стрме и стеновите а дно равно и

прекривено плодном црвеницом. У неким пољима се могу наћи купаста

узвишења -хумови. Типична крашка поља се јављају у Динарском

красу(западна Босна,Херцеговина,Црна Гора), на Куби, у јужној Кини итд.

Подземни крашки облици

Настају захваљујући водопропустљивости кречњака, проучава их

спелеологија. Јављају се у виду јама и пећина.

1.ЈАМЕ – су вертикалне пукотине у кречњаку. Ако се налазе на високим

планинама могу бити у виду снежница или леденица. Јаме у којима се губе

површински водотокови су понори а јаме са малим отвором на површини

и великим удубљењем у унутрашњости се зову звекаре. Најдубље јаме на

свету су Верјовкина и Хрубера са дубином од 2112 и 2197 м. Налазе се у

Грузији на планини Кавказ.

2.ПЕЋИНЕ – су пространа хоризонтална удубљења, често се састоје од

више сужења и проширења која се зову ходници и дворане. У пећини

ходника и дворана у низу може бити на неколико нивоа који чине тзв.

спратове или хоризонте, у том случају најнижи хоризонт је обично под

водом. Најдужа пећина на свету је Мамутска у САД са дужином канала од

651 км а код нас Лазарева пећина код Бора са дужином од 9,8 км.

Међутим најпространија на свету је пећина Сон Донг у Вијетнаму са

висином дворане од 200м. Откривена је тек 1991. због неприступачности

терена а неколико година касније је и истражена.

Пећине имају и НАКИТ сталактите и сталагмите који настају излучивањем

СаСО3 из воде која пада са таваница пећина. Сталактити висе одозго а

сталагмити полазе одоздо, ако се споје настаје пећински стуб. На дну

пећине могу настати и ПЕЋИНСКЕ КАДЕ излучивањем СаСО3 из воде и

стварањем тзв. бигрених преграда. Накит и каде спадају у акумулативне

подземне крашке облике.

Лекција ГЛАЦИЈАЛНИ И ЕОЛСКИ ПРОЦЕСИ

Глацијални процеси

Ови процеси се одвијају у поларним и високопланинским областима

тј. тамо где је у већем делу године температура ваздуха испод 0С. У тим

областима главни геоморфолошки агенс је лед а надморска висина изнад

које егзистира вечити снег и лед је снежна граница.

Док се креће ледник еродира подлогу и ствара ерозивне глацијалне

облике а то су цирк и валов.

1.ЦИРК – је овално удубљење испод планинских врхова које настаје

претходним гомолањем снега и стварањем леда. У овом случају лед

настаје сабијањем снега. У фосилним цирковима могу се наћи мала језера

каква су Штрбачко на Шари и Ђеравичко на Проклетијама.

2.ЛЕДНИЧКИ ВАЛОВ – је долина коју ледник испуњава крећући се полако

надоле (на први поглед тако не изгледа али ледници се заиста крећу,

додуше веома споро али због своје масе врше интензиван рад). Ако се

снег и лед отопе настаје фосилни валов, а ако валов потопи море настаје

фјорд (где су фјордови најчешћи?).

Ледничком акумулацијом настају наслаге разореног и преношеног

стенског материјала тзв. Морене, оне могу бити бочне и чеоне.

1.БОЧНЕ МОРЕНЕ су дуги бедеми са страна валова, пружају се паралелно

са ледником а настају еродирањем страна валова.

2.ЧЕОНА МОРЕНА је полукружни бедем настао еродирањем дна валова и

гомилањем материјала испред ледника (на челу ледника). Са унутрашње

стране ове морене формира се удубљење терминални басен у коме се

често задржава вода од отопљеног леда и где настају велика ледничка

акумулациона језера, нпр. Женевско,Боденско,Гарда,Бледско,Плавско. Из

неких од ових језера истичу реке које стварају флувио-глацијалне облике

рељефа какве су плавине и наносне (алувијалне) равнице.

Еолски процеси
Еол је био грчки бог ветра тј. код ових процеса ветар покреће и

преноси растресити стенски материјал и таложи га тамо где његова снага

ослаби. Ветар еродира рељеф дефлацијом и коразијом. Дефлација је

разарање и издувавање стенског материјала снагом самог ветра,а кад тај

материјал ношен ветром удари у друге стене и разара их то је коразија.

Ова два процеса се дешавају широм света али пре свега у пустињама и

тако настају ерозивни и акумулативни облици еолског рељефа.

Ерозивни облици су Дефлациона удубљења,Уади,Оазе и Гур. Уади су

полигенетски облици рељефа јер представљају фосилне речне долине

преобликоване еолском ерозијом. Дефлацијом и огољавањем подлоге те

стварањем удубљења на површини се може појавити подземна(изданска

вода) и ту настају Оазе(шта мислите колики имају значај за живот људи?).

Када мање пустињско узвишење остењак буде изложено коразији тј.

еродирању своје основе у подножју, временом од њега може настати

печуркасти стенски облик – Гур.

Акумулативни облици настају гомилањем песка и другог материјала и

променљиви су у времену и простору. Основни облик су Дине тј. пешчани

брегови. Профил дине је асиметричан, наветрена страна је блажа а

заветрена стрма. Дине се стално премештају у правцу дувања ветра а

српасте дине у пустињама средње Азије се зову Бархани.

Осим у пустињама еолски облици рељефа се срећу и ван њих а

примери су пешчаре и лесне заравни. У њима је еолски процес практично

заустављен сађењем шума, развојем травне и жбунасте вегетације као и

садњом биљних култура. Код нас се јављају у Војводини (имамо две

пешчаре и четири лесне заравни, знате које!?).

За крај да кажемо шта је дезертификација, то је једноставно речено

ширење пустиња. Настаје услед климатских промена или уклањања

вегетације (сеча шума,испаша стоке). Најпознатији пример је ширење

Сахаре ка југу што озбиљно угрожава пољопривреду субсахарских земаља

у Африци.

МАРИНСКИ И АНТРОПОГЕНИ ПРОЦЕСИ

Марински процеси

Представљају механичку ерозију таласа који делују на обале језера,

мора и океана и стварају абразионе облике рељефа. Осим таласа у малој

мери делују и плима и осека и морске струје. Док руше обале таласи

стварају ерозивне а тамо где снага таласа ослаби акумулативне облике

рељефа.

Ерозивни абразиони облици

1.ТАЛАСНА ПОТКАПИНА је удубљење на обали у висини нивоа мора које

настаје непрестаним ударањем таласа о обалу. Уколико су таласи јачи а

стене на обали мање отпорне, од таласних поткапина временом могу

настати и морске пећине.

2.КЛИФ је вертикални стеновити одсек који настаје обрушавањенм стена

изнад таласне поткапине. Моше бити висок и по неколико стотина метара.

Клифови су типични за обале западно-европских земаља као што су

Велика Британија,Француска,Шпанија и Португалија.

3.АБРАЗИОНА ТЕРАСА је плићак настао претходним усецањем таласних

поткапина и стварањем клифова као и таложењем абразионог материјала.

Акумулативни абразиони облици

Претходно еродираним материјалом са обале крупнији фрагменти се

таложе у плићаку а ситнији(песак) при обали докле таласи допиру. Постоје

3 акумулативна облика :
1.ЖАЛО (ПЛАЖА) је нанос од песка и шљунка на обали. Изван зоне

запљускивања таласа је зона фосилног абразионог рељефа који модифи-

кују киша,ветар и лед. Зрна песка на обали се разликују по боји и другим

одликама што указује на минерал од кога је песак настао. У различитим

деловима света песак на обали због тога има различиту боју.

2.ЛИТОРАЛНИ КОРДОН (пешчани спруд) је издужена наносна баријера од

песка испред обале, мале висине и пружа се паралелно са обалом.

Уколико кордон затвори неки залив тада се зове лидо а залив постаје

слано језеро – лагуна. Ако је кордон једним крајем спојен са обалом тада

се зове коса а ако није спојен ни са једне стране тада је литорално острво.

Литорални кордони су типични за северни Јадран, обалу Тексаса у

Мексичком заливу, обалу Украјине на Црном Мору итд. ИМА ЈОШ !

3.ТОМБОЛО је пешчани спруд који повезује обалу са неким острвом.

Примери су Свети Стефан, Мон сен Мишел итд. Осим простих постоје и

сложена томбола какво је Монте Арђентаро на обали Тиренског мора у

Италији које има три превлаке.

Антропогени процеси

Поред природних агенаса и човек утиче на промене у рељефу. Услед

повећања броја становника расту потребе људи па човек све више

експлоатише и мења природу, највише због рударства,саобраћаја и

пољопривреде. Тако настаје антропогени рељеф али при том грађевине

које је човек изградио се не сматрају за геоморфолошке облике.

Антропогени процеси могу бити директни и индиректни, директни су

надземна градња,експлоатација рудника и сл., а индиректни су у ствари

последица директних као што су убрзавање ерозије тла,стварање

клизишта,слегање земљишта и друго.

ОБЛИЦИ АНТРОПОГЕНЕ ЕРОЗИЈЕ су удубљења у рељефу као што су

подземне гараже,тунели,површински копови,каменоломи,усеци на

путевима итд. Примери код нас су површински копови лигнита у

Колубарском,Костолачком и Косовском басену,Раковачки каменолом на

Фрушкој Гори као и рудни копови у Бору и Мајданпеку.

ОБЛИЦИ АНТРОПОГЕНЕ АКУМУЛАЦИЈЕ су узвишења у рељефу као што су

напуштене депоније,јаловишта,насипи,лукобрани на обали,бране на

рекама и друго. Водом еродиран материјал са ових објеката се нагомилава

у околини и проширује природне акумулативне облике рељефа као што су

плавине, делте,острва итд.

АНТРОПОГЕНА АПЛАНАЦИЈА је уравњавање земљишта за потребе човека

уклањањем природних узвишења или попуњавањем удубљења у рељефу.

То су простори за аеродроме,стамбену изградњу,полдере и слично.

поглављеАТМОСФЕРА Лекција АТМОСФЕРА И ЊЕНЕ ОДЛИКЕ

Атмосфера је ваздушни омотач земље и прожима се са другим

сферама. Има вишеструки значај јер обезбеђује живом свету кисеоник

(дисање),угљен-диоксид(фотосинтеза) и азот(синтеза биљних

беланчевина). Затим спречава прекомерно загревање и хлађење земље,

омогућава кружење воде у природи, а помоћу кисеоника обезбеђује

сагоревање и производњу енергије. Такође штити нас од опасног ултра-

љубичастог зрачења и спречава пад метеора на земљу. Проучавањем

атмосфере се баве метеорологија и климатологија. Метеорологија је

физика атмосфере и она проучава време и временске промене. Климат-

ологија проучава климатске факторе и типове као и промене климе.

Састав атмосфере

Ваздух је механичка смеша гасова, азот чини 78%, кисеоник 21% и 1%

аргон,озон,С02 и други гасови. Азот је неактиван али има велики значај за

синтезу протеина у биљкама. Кисеоник потиче од фотосинтезе биљака,

нема боју и мирис,неотрован је(некад и лековит),не гори али потпомаже

горење. СО2 настаје као последица сагоревања или дисања живих

организама. Пошто упија топлоту повећање његове концентрације

доприноси глобалном загревању. Осим гасова ваздух има и примесе а то

су водена пара и аеросоли. Аеросоли су чврсте лебдеће супстанце и битни

су јер су језгра кондензације. То су прашина,пепео,песак,поленов прах и

микроорганизми. Јаке вулканске ерупције повећавају концентрацију

аеросола у ваздуху што се нпр. десило 1991. након ерупције вулкана

Пинатубо на Филипинима.

Структура атмосфере

Са удаљавањем од површине земље мењају се густина,притисак и

температура ваздуха. Густина и притисак се смањују на сваких 6 км за

отприлике 50% док су промене температуре неправилне јер се у неким

слојевима она и повећава са висином. Слојеви атмосфере су и утврђени на

основу промене Т и има их 5.

1.тропосфера је најнижи и најгушћи слој који се простире до тропопаузе

која је на висини 8-16 км а просечно на 10 км. Ту се налази 80%

ваздуха,главнина водене паре и ту се оодвија већина процеса у атмосфери

(ветар,падавине,грмљавина). Како се ваздух претежно загрева од подлоге

Т са висином опада и на тропопаузи достиже од -50 до -80С. ИМА ДОЛЕ !

2.стратосфера – простире се до стратопузе на 50 км висине, Т се од

тропопаузе до висине од 20 км не мења а затим нагоре расте због упијања

UV zračenja. На висини од 15-30 км је ОЗОНОСФЕРА која је од огромног

значаја јер се УВ зраци при проласку кроз њу апсорбују радвајајући при

том молекуле озона 03 на 02 + 0. Озон се обнавља природним путем,

нарочито при грмљавинским непогодама. Велики авиони лете у доњој

стратосфери(10-13 км висине) због ретког ваздуха(економичнија

вожња),нема других мањих летелица и мања је турбуленција.

3.мезосфера се простире до мезопузе на 80 км висине. Овде Т са висином

поново опада и на мезопаузи достиже -90С, а ова сфера је специфична јер

у њој сагоревају метеори.

4.термосфера – простире се до термопаузе на 400 км висине, а у њој Т

нагло расте са висином због загревања ретког ваздуха и достиже 1500С. Ту

настаје занимљива природна појава поларна светлост која се види око

магнетних полова изнад 65 степани СГШ и ЈГШ а настаје сударањем

космичке енергије са атомима атмосфере. Види се ноћу у виду драперија

светло зелене,плаве,жуте или роза боје. Око северног пола се зове аурора

бореалис а око јужног аурора аустралис (Аурора је била римска богиња

зоре).

5.егзосфера је спољни слој атмосфере где је ваздух редак скоро као у

вакууму и завршава се приближно на 10 000 км висине.

О Осим ОЗОНОСФЕРЕ атмосфера има још једну међусферу а то је

ЈОНОСФЕРА. Она се пружа између 60 – 1000 км висине, састоји се од

наелектрисаних јона а битна је јер омогућује пренос радиоталаса на

велике даљине. Ови таласи имају велику таласну дужину а малу

фреквенцију.
ЕНЕРГИЈА АТМОСФЕРЕ

У атмосфери се одигравају сложени проеси који су од великог

значају за живот на земљи и који се одигравају под утицајем сунчеве

зрачне енергије док су зрачење месеца,космичко зрачење и унутрашња

топлота земље занемарљиви. Земља непрекидно апсорбује и емитује

натраг у космос ово зрачење.

Сунчево зрачење и земљино израчивање

Сунце је звезда средње величине која се састоји углавном од

водоника и хелијума, има стабилно зрачење које настаје процесима фузије

чиме се ослобађа велика количина енергије у виду електромагнетних

таласа брзине 300 000 км/ч. Сунчево зрачење има кратке таласне дужине а

чине га ултраљубичасто,видљиво и инфрацрвено зрачење. УВ зрачење

већим делом упије атмосфера док је ИЦ топлотно зрачење.

О Од укупног сунчевог зрачења које доспе до атмосфере 30% се одбије

од облака,копна и мора натраг у атмосферу и тај одбијени део зрачења се

зове АЛБЕДО. 19% зрачења апсорбује атмосфера а преосталих 51%

доспева на површину земље. Зрачење које доспева на земљу је збир

директног и дифузног зрачења. Директно зрачење је јасно шта је а

дифузно зрачење настаје расипањем сунчевих зрака у атмосфери и

доспева до површине земље из свих праваца. Иначе захваљујући

расипању и преламању сунчевих зрака у атмосфери тј. ДИФУЗНОЈ

РЕФЛЕКСИЈИ дневна светлост се јавља и пре и после заласка сунца. Такође

када је облачно време да нема дифузног зрачења(рефлексије) био би

мрак. Лети и када је облачно морамо опрезно да се сунчамо јер и тада ако

смо неопрезни можемо да изгоримо због дифузног зрачења. Збир

директног и дифузног зрачења је тзв. глобално зрачење. Удео директног и

дифузног зрачења у оквиру глобалног је променљив и зависи од

облачности,положаја сунца и прозрачности атмосфере.

С Сунчево зрачење које доспе на површину земље се претвара у

топлотну енергију коју земља упије а затим враћа натраг у космос у виду

дуготаласног зрачења (земљино израчивање). Топлота стално долази и

одлази са површине земље и тако се одржава термичка равнотежа на

планети. Различита места на земљи добијају различиту количину енергије

у одређено време што зависи од ГШ,годишњег доба,доба дана и одлика

земљишта(надморска висина,вегетација,тип тла). Најбитнији фактор је

географска ширина јер како се иде од екватора ка половима упадни угао

сунчевих зрака је све мањи па је мањи и њихов топлотни ефекат јер исти

сноп зрака загрева већу површину. Атмосферске и океанске струје преносе

топлоту од екватора ка половима и обрнуто па се захваљујући томе

екваторске области не прегревају. Рељеф утиче локално на интензитет

зрачења, нпр. јужне падине узвишења се јаче загревају на северној

полулопти и обратно.

Трајање сунчевог сјаја - Инсолација

Представља временско раздобље када сунчево зрачење обасјава

земљину површину интензитетом већим од 120 W/m2. Зависи углавном од

облачности а мање од других фактора а изражава се у сатима на

годишњем и дневном нивоу. Мери се Кембел-Стоксовим ХЕЛИОГРАФОМ

који ради на принципу прогоревања папирне траке која је подељена на

сате (погледајте у књизи како то функционише ! ). Практичан значај

добијених података је да укажу на исплативост употребе соларних уређаја.

У новије време се све више користи електронски хелиограф јер Кембел-

Стоксов не омогућава аутоматско регистровање података. Инсолација је

највећа у суптропским пустињама где достиже 4000 часова годишње. Код

нас је просечно 2100 а на Фарским острвима само 840 часова просечно

годишње.
СОЛАРНА ЕНЕРГИЈА И ТЕМПЕРАТУРА ВАЗДУХА

Соларна енергија

Еколошки је чиста и поздана а користи се за добијање струје и

топлотне енергије, користи се помоћу соларних панела и колектора(први

су за струју а други за топлоту). Осим предности има и мане а то су цена и

заузимање великих површина(кровови кућа су згодни за панеле). Да би

соларна постројења била исплатива потребна је годишња инсолација од

мин. 1450 сати па је употреба ове енергије најбоља у суптропским

пустињама а није погодна у облачним субполарним областима.

Температура ваздуха

Веома је битна за све аспекте људског живота(одећа,обућа,

пољопривреда, грејање). Температира – Т је степен загрејаности ваздуха

односно брзина кретања његових молекула. Што је кретање брже већа је

Т. Пошто зависи од подлоге у граду је Т по правилу виша јер асвалт,бетон,

кровови више апсорбују топлоту од површина под вегетацијом у околини.

Дневни и годушњи ход температуре ваздуха

У току дана Т достиже мин. у зору а затим расте и достиже макс. око

14 часова, да би онда опадала до зоре. Сунчеви зраци најјаче загревају

земљу у подне али пошто се ваздух претежно загрева од подлоге макс. Т

није тада већ око два сата касније(треба времена да земља упије а затим

израчи топлоту). Највеће промене Т су лети током ведрих дана а најмање

зими при облачном времену. Облаци нпр. спречавају брђе хлађење

приземног слоја ваздуха јер задржавају топлоту коју земља израчи према

космосу.

У току године на северној полулопти најтоплији месец је јул а у

приобаљима август. Најниже Т су у јануару а у приобаљима у фебруару.

Разлог одступања за копно и воду је специфична топлота јер је она за воду

2,5 пута већа од копна. Због тога су дневна и годишња колебања Т већа на

копну него на мору које се спорије загрева и спорије хлади.

Вертикални распоред температуре

Пошто се ваздух претежно загрева од подлоге Т са висином опада.

Вредност која то показује се зове ВЕРТИКАЛНИ ТЕРМИЧКИ ГРАДИЈЕНТ и он

просечно износи 0,65С на сваких 100 м висине. Дешава се да у одређеном

слоју Т са висином расте и то је температурна инверзија. Јавља се зими у

котлинама када се хладан и тежак ваздух задржи изнад тла а топлији и

ређи ваздух буде изнад њега. Овакви метео услови доприносе већем

загађењу ваздуха а у рано пролеће могу изазвати мразеве и нанети штету

воћу и другим пољопривредним културама.

Хоризонтални распоред температуре

Са повећањем географске ширине Т се смањује због смањења

сунчеве радијације али има и одступања која се јављају над океанима и у

екваторским областима. Хоризонтални распоред Т се представља помоћу

изотермних карата а изотерме су линије које повезују тачке са истим

просечним Т, обично се користе јануарске и јулске изотерме. У јануару

полови топлоте су у унутрашњости Аустралије и јужне Африке са средњим

Т изнад 30С. Пол хладноће је у источном Сибиру са Т које иду испод -40С.

Због Голфске струје обала западне Европе има знатно већу Т од источне

обале Северне Америке. У јулу полови топлоте су у Сахари, југозападној

Азији,северном Мексику и на југозападу САД са просечним Т изнад 30С.

Најниже Т су на Антарктику где падају испод -40С. Најнижа Т је измерена

на руској истраживачкој станици Восток на Антарктику -89С. На северној

полулопти најхладније је у Ојмјакону и Верхојанску(источни Сибир) где је

измерено -67С. Највише Т су измерене у Долини смрти у САД и у оази

Азизи у Либији +57С и 58 степени С.

КРЕТАЊЕ ВАЗДУХА (ваздушни притисак и ветар)

Ваздух има масу којом притиска површину земље тј. ствара ваздушни

притисак. Притисак се изражава у милибарима а некад су се користили и

мм живиног стуба. Са висином притисак правилно опада за 1 мб на сваких

8,4 метра. На нивоу мора нормалан притисак је 1013 мб. У Ст. Пазови нпр.

вредност нормалног притиска је 1003 мб с обзиром да је на 84 м

надморске висине. Другим речима места на различитим надморским

висинама имају различите вредности нормалног притиска. Иначе у пракси

се притисак за свако место помоћу таблица своди на ниво мора а затим се

може реално упоредити. Због разлике у притиску настаје ветар тј струјање

ваздуха од поља вишег ка пољу нижег притиска. Већа разлика у притиску

условљава јачи ветар.

Глобална циркулација атмосфере ГЦА и стални ветрови

ГЦА је кретање ваздуха на планетарном нивоу и захваљујући томе

топао ваздух иде у више а хладан у ниже ширине. Да је земља хомогене

површине (нпр. само вода) и да нема ротације ГЦА би била једноставна.

Ваздух би се изнад екватора издизао до висине од неколико км (због

загревања па је топао и лаган), путовао ка половима и тамо хладио,

спуштао и враћао се у приземном слоју ка екватору. Тако би на обе

хемисфере имали по једну циркулациону ћелију. Међутим због ротације и

постојања копна и мора ГЦА је сложенија и састоји се од по три

циркулационе ћелије на обе хемисфере. Ове ћелије образују тзв. сталне

ветрове.

Прва је Хедлијева ћелија између екватора и 30 степена ГШ. Ваздух се

издиже изнад екватора, струји на висини до 30. степена а онда се спушта и

враћа у приземљу ка екватору у виду пасата( имају на северној полулопти

североисточни а на јужној југоисточни смер). Између њих је око екватора

појас ниског притиска са слабим ветровима тзв. ИНТЕРТРОПСКА ЗОНА

КОНВЕРГЕНЦИЈЕ – ИЗК.

Друга је Ферелова ћелија између 30. и 60. степена ГШ. Ваздух се од 30.

степена креће у смеру супротно пасату као југозападни и северозападни тј.

западни ветар ка пољу ниског притиска у умереном појасу. Тамо се уздиже

и на висини путује ка суптропском појасу где се опет спушта.

Трећа је Поларна ћелија између 60. и 90 степена ГШ са истом шемом

циркулације као у Хадлијевој ћелији. Обезбеђује поларне источне ветрове

са истим смером као и пасати. Границе ћелија и ИЗК се подударају са ГШ у

време равнодневница али се цео систем помера ка северу или југу у лето

одређене хемисфере. У лето северне хемисфере ИЗК се помера северно

од екватора а зими обрнуто. Генерално изнад екватора и у умереном

појасу су поља ниског а изнад суптропског и поларног појаса високог

притиска што утиче на изглед глобалне циркулације атмосфере и правац

сталних ветрова.

Периодични ветрови

Дувају у одређено доба године и периодично мењају смер.

1.МОНСУНИ су најпознатији а типични су за Индију и Индокину. Настају

због велике разлике у температури (а самим тим и притиску) између мора

и копна у различито доба године. Летњи монсун дува са мора(које је

хладније па је притисак изнад њега већи) тј. Индијског океана ка северу

односно ка копну где је топлије и нижи је притисак. Доноси падавине и од

великог је значаја за становништво јер 2 милијарде људи зависи од њега.

Зимски монсун обрнуто дува са расхлађеног копна (виши притисак) kа југу

тј. топлијем океану, сув је и слабијег интензитета.

2.ДАНИК И НОЋНИК су ветрови који се јављају у току дана у приобалним

областима, углавном лети и спадају у локалну циркулацију атмосфере. У

току обданице са мора (хладније и виши притисак) струји ка копну

освежавајући ветар даник. Ноћу се копно брже охлади од мора због мање
специфичне топлоте па је тада изнад њега хладније са вишим притиском.

Због тога настаје ветар ка мору ноћник.

3.ПЛАНИНСКИ И ДОЛИНСКИ ВЕТАР – у току дана ваздух се греје и диже у

вис као долински ветар уз планинске стране. Нођу се ваздух охлади,отежа

и спушта у долину као планински ветар. Ови ветрови се јављају током

ведрог и мирног времена, наравно у планинско-долинским областима.

Локални ветрови

Дувају у неким деловима света у одређено доба године.

1.Широко се јавља у медитеранском приобаљу Африке и у јужној Европи у

зиму и пролеђе, дува ка северу а настаје када је поље високог притиска

изнад Сахаре а ниског у Средоземљу. У Африци се зове Гибли или Хамсин

и доноси топло и суво време а кад пређе Медитеран накупи се влаге па у

јужну Европу долази као влажан ветар Југо. Понекад Широко донесе песак

из Сахаре што узрокује жуту или црвенкасту кишу у приобаљу јужне

Европе. Има још !!!!

2.Мистрал дува зими од севера ка југу долином Роне у Француској. То је

хладан и сув ветар који настаје када је центар високог притиска изнад

Бискајског залива а ниског у западном Средоземљу.

3.Бура je слична Мистралу а дува као североисточни ветар на источном

Јадрану. Настаје када је поље високог притиска изнад Панонске низије а

ниског изнад Јадрана. Понекад буде олујне јачине а доноси суво и хладно

време. Најјача је у подножју планине Велебит.

4.Кошава је југоисточни ветар који настаје када је у Украјини висок а у

Панонској низији низак притисак. Сува је и хладна а дува код нас у

Подунављу и Поморављу. У Вршцу достиже и преко 100 км/час.

5.Фен је топао и сув ветар који дува крајем зиме, типичан је за северне

падине Алпа и Динарида а настаје кад је центар високог притиска изнад

Ђеновског залива а ниског изнад јужне Немачке. Настаје када ветар са

мора прелази планине и спушта се са друге стране као сув и топао пошто

се на наветреној страни ваздух ослободио влаге. У Северној Америци се

зове Чинук-снегождер.

АТМОСФЕРСКА ВОДА

Садржај водене паре у ваздуху је мах 4% а постоје два показатеља

њене количине у ваздуху:

1.АПСОЛУТНА ВЛАЖНОСТ представља количину водене паре у грамима

коју садржи 1 м3 ваздуха. Расте са порастом температуре што значи да

топлији ваздух може да прими већу количину водене паре.

2.РЕЛАТИВНА ВЛАЖНОСТ је засићеност ваздуха воденом паром тј. однос

његове апсолутне влажности и његове мах могуће апсолутне влажности

(до кондензације). Обрнуто је сразмерна температури тј. при истој

апсолутној влажности са порастом Т релативна влажност опада и обрнуто.

Зими је апсолутна влажност мања а релативна велика док је лети

супротно. Релативна влажност је битна за човека и његове активности.

Високу релативну влажност човек теже подноси при веома топлом или

хладном времену.

Однос температуре и релативне влажности је ИНДЕКС ТОПЛОТЕ који нам

указује на наш субјективни осећај топлоте. Ако је Т 30С а РВ 90% наш осећај

ће бити као да је 41С. Ако је пак РВ 20% имаћемо осећај као да је 28С. Због

тога боравак људи у Сибиру или Сахари није тако тежак без обзира на

веома ниске и високе Т у тим областима (тамо је мала релативна влажност

ваздуха).

Облаци и магла

1.Облаци – ваздух се загрева од подлоге и као топлији постаје лакши и

пење се у вис(конвекција). Подижући се он се хлади и у једном тренутку

постаје засићен воденом паром тј. долази до кондензације(прелазак воде

из гасовитог у течно стање). Температура на којој долази до кондензације

се зове Росна тачка. Најпре настају ситне капљице које формирају облаке а

при том се честице водене паре формирају око аеросола који служе као

језгра кондензације. Облаци могу настати и сублимацијом када водена

пара директно прелази у кристалиће леда. Ваздух може бити подигнут у

вис на три начина:

а) конвенктивним тј. вертикалним струјањем кад се загреје одоздо.

б) орографским подизањем кад наиђе на баријеру(планину).

в) фронталним подизањем када се хладнији и тежи ваздух подвуче под

топлији и лакши ваздух и избаци га у вис.

Према висини облаци се деле у три групе. Високи су изнад 6000 мнв и

састоје се од кристалића леда, то су цирус,цирокумулус и циростратус.

Средњи су између 2000-6000 мнв и претежно су од водене паре али

углавном не дају падавине, то су алтокумулус и алтостратус.

Ниски си испод 2000 мнв и састоје се од водене паре и капљица воде, то су

стратус,стратокумулус и нимбостратус који се развијају хоризонтално и

кумулус и кумулонимбус који се развијају вертикално и зову се зато

конвективни облаци. Кумулонимбус се вертикално развије и до 12 км и то

је грмљавински облак који авиони обилазе.

2.Магла настаје када до кондензације водене паре дође у приземљу, при

магли видљивост је мања од 1 км а ако је мања од 100 м каже се да је

магла густа. Ако има магле а види се више од км то је сумаглица. Постоје

две врсте магле. Прве су радијационе које настају хлађењем приземног

ваздуха у ноћним и јутарњим сатима. Друге су адвективне или

хоризонталне магле које настају када ветар носи топао ваздух преко

хладне површине, зими се јављају над копном а лети над морем. Сан
Франциско је познат по појави овог типа магле.

Падавине

Представљају атмосферску воду која доспе на тло, има их више врста

али само киша и снег доприносе њиховој већој укупној количини. За

њихово формирање су неопходна три услова а то су: Извор влаге тј.

довољно водене паре, хлађење влажног ваздуха до тачке росе и

кондензација паре у капљице воде или честице леда. Падавине могу бити

конвективне,орографске и фронталне у зависности како је ваздух потиснут

у вис и како је дошло до његовог хлађења и кондензовања.. Највише

падавина примају екваторске и монсунске области као и западне обале

континената у умереним појасевима. Најсушније су суптропске и поларне

области. Падавине се деле на високе и ниске.

ВИСОКЕ ПАДАВИНЕ су киша,снег,град и крупа.

Киша обично пада из кумулонимбуса и нимбостратуса а ређе из

кумулуса,стратуса и стратокумулуса. Из кумулонимбуса пада лети у виду

пљускова са грмљавином а из нимбостратуса зими пада ситна киша или

снег.

Снег настаје сублимацијом у виду пахуљица када је Т око 0 С.

Град представља ледена зрна обично величине грашка или лешника. Пада

из олујних кумулонимбуса лети у поподневним и вечерњим часовима.

Пада десетак мин. али изазива материјалне штете. Градоносни облаци се

прате метеорадарима а када се уоче активира се противградна служба.

Крупа су ситна ледена зрна, пада крајем зиме када је Т око 0С. Крат. траје.

НИСКЕ ПАДАВИНЕ су роса,слана,иње и поледица.

Роса се јавља лети ујутру на трави, настаје кондензацијом водене паре у

капљице, битна је у степама и пустињама за биљке.

Слана се јавља зими ујутру на трави у виду кристала леда, настаје

сублимацијом.
Иње такође настаје зими при хладном магловитом времену, настаје када

прехлађене капљице магле (прехлађена вода је она која је и даље у

течном стању а Т јој је испод 0С) ударају о гране дрвећа,ограде,

електроводове итд. и ту се претворе у кристалиће леда.

Поледица настаје зими када прехлађена киша пада на хладно тло и

моментално се мрзне. Тада настаје ледена кора која се осим на тлу хвата

као и иње на другим објектима, опасна је за пешаке и саобраћај.

ВРЕМЕ И ВРЕМЕНСКЕ ПРОМЕНЕ

Време је тренутно стање атмосферских појава у неком месту,

временски (климатски ) елементи су : Сунчева радијација(инсолација),

температура,притисак,ветар,влажност,облачност и падавине. Стање

времена у неком месту зависи од особина ваздушне масе изнад тог места.

Ваздушне масе

Ваздушне масе су огромне количине ваздуха које су у пречнику по

неколико стотина или хиљада км и које у свим својим деловима имају исте

или сличне особине. Област где ваздушне маса настаје је изворишна

област и она даје особине ваздушној маси. У складу са тим ваздушне масе

могу бити континенеталне и маритимне(када је у питању врста подлоге) и

при том поларне(арктичке),умерене(у књизи пише поларне, не знам

зашто?),тропске и екваторске(у зависности од географске ширине).

Ваздушна маса има особине области где је формирана а када продре у

другу област тамо преноси своје особине. Хладне ваздушне масе теже да

иду ка екватору а топле ка половима, оне се срећу у умереним појасевима

где узрокују променљиво време.

Промене ваздушног притиска

Поља високог и ниског ваздушног притиска се стално премештају и

узрокују промене времена. ЦИКЛОН је поље ниског притиска, доноси

нестабилно време са падавинама. Притисак је најнижи у центру циклона а

ка ободу расте. АНТИЦИКЛОН је поље високог притиска и доноси стабилно

време без падавина. У антициклону притисак расте од периферије ка

центру. Антициколони се претежно образују у суптропским појасевима и

такође зими над континаентима а лети над океанима.

- Због Кориолисове силе(настаје због ротације) ваздух се на северној

хемисфери у циклону креће супротно од казаљке на сату а у антициклону у

смеру казаљке на сату, на јужној полулопти је све обрнуто.

- Током северног лета велики циклон је изнад Азије а изражени

антициклони су Азорски и Северно Пацифички. Током зиме изражени су

Исландски и Алеутски циклон а антициклони су Канадски,Сибирски и

Јужноатлански, Јужноиндијски и јужнопацифички.

- У умереном појасу падавине доносе циклони умерених ширина који

се крећу од запада ка истоку и настају због интеракције тропских и

поларних ваздушних маса. Доносе кишу и снег западним обалама

континената(највише) а израженији су зими. На време у Србији зими утиче

циклон изнад западног средоземља(Ђеновског залива) који се премешта

ка истоки и доноси падавине.

Ваздушни фронтови

Настају у зонама где се сударе две различите ваздушне масе, два

главна су топли и хладни. Хладни фронт доноси захлађење, настаје када

топли ваздух стоји а хладан наступа на њега и потискује га. Хладан ваздух

се подвлачи под топли који се нагло издиже и хлади и тада настају облаци

који доносе падавине. Лети узрокује пљускове са грмљавином а зими

кишу или снег који падају на великом подручју. Топли фронт доноси

отопљење а настаје када хладни ваздух стоји а топли наступа. Том

приликом топли ваздух се постепено издиже изнад хладног и тада се

такође формирају облаци. Међутим атмосфера је стабилнија него код

хладног фронта па су временске промене спорије а и топли фронт се

спорије премешта од хладног. Такође се јављају падавине али слабијег

интензитета.

Атмосферске појаве и процеси

МУЊА је електрично пражњење између различито наелектрисаних

поља у облаку. ГРОМ је елктрич. пражњење између облака и земље услед

њиховог различитог наелектрисања. ГРМЉАВИНА је звучни ефекат муње и

грома(постоје и друга тумачења ових појмова) а на основу брзине звука

(око 340м/с) може се утврдити колико далеко од нас је севнула муња или

ударио гром. Грмљавинске непогоде обично трају око пола сата али могу

изазвати штете па и људске жртве због јаке кише,града,јаког ветра и удара

грома. За време грмљавинске непогоде ако смо напољу треба да

избегавамо високо дрвеће,електричне водове,водене површине, да

искључимо мобилни телефон, а ако смо у пољу треба да се склупчамо и не

додирујемо земљу рукама.

ТОРНАДО је левкасти ваздушни вртлог који се спушта из олујних

кумулонимбуса. Најчешће се јавља у пролеће у средњем делу САД. Унутар

левка је притисак веома низак а на ободу левка дувају ветрови брзине и до

500 км/час. Захвата мале површине али зато уништава све на свом путу. У

САД настаје због судара топлог и влажног ваздуха са југа из Мексичког

залива и хладног сувог ваздуха са севера. То ствара веома нестабилне

временске услове који су погодни за стварање торнада.

ТРОПСКИ ЦИКЛОН је систем ниског притиска који настаје у касно лето и

јесен изнад топлог океана и креће се ка копну. Изазива јаке ветрове и

кишу и велике људске жртве и материјалне штете. Када наиђе на копно

постепено се угаси јер му енергију даје топла вода са океана. У Карипској

области ови циклони се зову урагани, у западном Пацифику тајфуни, у

Индијском океану циклони а у Аустралији Вили-Вилис. Прате се

метеоролошким радарима а један од најразорнијих је био ураган Катрина

који је 2005. погодио Њу Орлеанс.

ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА

Прогноза представља предвиђање времена на основу праћења и

мерења појава у атмосфери. Може бити краткорочна – за један дан,

средњерочна – до недељу дана и дугорочна – за месец и више дана.

Предвиђа вредности температуре,притиска,ветра(правац и брзина) као и

падавине. У нашој земљи прогнозом се бави Републички Хидрометеорол-

ошки Завод Србије, скраћено РХМЗС. Прогноза је веома битна за човека и

његове активности јер нам омогућава увид у будуће временске прилике.

Вредности метеоролошких елемената се добијају на метеоролошким

станицама помођу метеоролошких инструмената а они се налазе у

метеоролошким кућицама на 2 м висине.

Температура ваздуха је најважнији елемент, мери се термометром а

изражава у степенима целзијуса. Мин. Т достиже у зору а макс око 14 сати.

У пракси се користе средња дневна,месечна и годишња температура.

Ваздушни притисак се мери барометром а изражава у милибарима(некад

су коришћени и мм Живиног стуба – 1013 мб је одговарало 760 мм

живиног стуба). Промена притиска указује на промену времена, пораст

притиска наговештава стабилизацију а пад погоршање времена са

падавинама и ветром. Температура и притисак су скаларне величине.

Ветар је векторска величина јер има и брзину и правац, за изражавање

брзине ветра се користе м/с, км/час, а на мору и чворови и наутичке миље.

За одређивање правца се користи 8 или 16 праваца(у складу са странама

света). Брзина ветра се мери анемометром а правац се одређује

ветроказом.

Облачност се одређује слободном проценом метеоролога осматрача и

изражава се у осминама, нпр ако је половина неба под облацима

облачност је 4/8.

Релативна влажност ваздуха се мери хигрометром док се количина

падавина мери кишомером.

Метео станице које прикупљају податке се осим на копну налазе и на

мору(стационарне и плутајуће бове) и у орбити. За добијање података из

атмосфере користе се балони пуњени водоником или хелијумом који носе

радио сонде за регистровање вредности метео елемената. Радари се

користе за праћење олуја са градом јер могу да региструју њихову

структуру и омогуће податке за предвиђање њиховог даљег развоја.

Метео сателити у орбити прикупљају разне податке а користе класичне и

инфрацрвене камере које снимају Т копна,воде и облака.

СИНОПТИЧКЕ КАРТЕ (прогностичке) су географске карте на којима су

помоћу симбола и бројева унете вредности метео елемената које су

измерене у претходном временском интервалу. Тако се подаци за сваку

метео станицу лако представљају и упоређују. Осим података са метео

станица на карту су унете и изолиније тј. линије које спајају тачке са истим

вредностима температуре – изотерме, притиска – изобаре, количине

падавине – изохијете, облачности – изонефе и инсолације – изохеле.

Најчешће се користе изобаре са јасно истакнутим циклонима и

антициклонима. У новије време за израду прогнозе се користе и

компјутери и сложени математички модели. На основу убачених података

и математичког модела компјутер рачуна будуће стање атмосфере. На

основу овога метеоролог коригује и допуњава временску прогнозу и

припрема је за саопштење јавности.

КЛИМА

Клима је просечно стање времена односно временских(климатских)

елемената у некој области. За добијање веродостојне представе о клими

потребна су осматрања и мерења климатских елемената од најмање 30

година. Да је земљина површина равно копно или вода земља би имала

тзв. СОЛАРНУ климу која би зависила само од интензитета Сунчевог

зрачења па би са повећањем ГШ температура равномерно опадала, што

значи да би места на истој ГШ имала исту климу. Међутим земљина

површина је сложена па бројни чиниоци мењају соларну у тзв. РЕАЛНУ или

ФИЗИЧКУ климу. Ти чиниоци су :

1.Географска ширина (ГШ) – она је најважнији фактор а као што већ знамо

са њеним порастом се смањује упадни угао сунчевог зрачења и загревање

Земље па самим тим и температура ваздуха.

2.Распред мора и копна је битан фактор јер копно и море имају различиту

специфичну топлоту па се различитом брзином загревају и хладе. Места

која су на обали великих водених површина због тога имају умеренију

климу тј. мање темп. амплитуде а при том и већу количину падавина.

3.Рељеф је такође важан фактор јер се са порастом надморске висине

мењају и температура,притисак и количина падавина. Наветрене стране

узвишења примају падавине јер се влажан ваздух са њихове стране

уздиже и хлади и при том долази до кондензације и падавина. Заветрене

стране су суве и ту се налазе тзв. кишне сенке.

4.Морске струје настају под утицајем сталних ветрова и могу бити топле и

хладне. Пример је Голфска струја која повољно утиче на климе западне

Европе јер доноси падавине а зими повећава температуру ваздуха. Хладне

струје узрокују мало испаравање и недостатак падавина што доводи до

стварања приморских пустиња у суптропском појасу. Нпр. Намиб у Африци

и Атакама у Јужној Америци.

5.Вегетација зависи директно од климе али и посредно утиче на њу.

Биљке имају низак албедо и апсорбују велику количину топлоте која се

троши углавном на транспирацију. Поготово шуме благотворно делују на

климу јер ублажавају промене Т и ветар а при том фотосинтезом биљке

троше СО2 а ослобађају кисеоник у атмосферу.

Клима градова

У граду уместо земљишта и природне вегетације највеће површине

заузимају асфалт,бетон,кровови и други вештачки материјали. Градски

ваздух је загађен сумпор-диоксидом,азотним-оксидима,угљен диоксидом,

честицама чађи и другим штетним материјама. Оне настају због

индустрије,саобраћаја,грејања итд. Лети се у граду асфалтне и бетонске

површине јако угреју а зими је вазгух топлији због грејања као и чињенице

да је због зграда ветар у граду слабији па слабије одводи топлоту из града.

Грaдски ваздух је замућенији тј. пун је аеросола што доводи лакше до

кондензације и стварања облака и падавина. Велики део човечанства

живи у велики градовима чија клима неповољно утиче на здравље људи.

Најчешће се код људи јављају болести дисајних путева.

ТИПОВИ КЛИМЕ НА ЗЕМЉИ

Пошто на климу утиче више различитих фактора клима на планети је

разнолика. Без обзира што је ГШ најважнији фактор места на истој ГШ

често имају веома различиту климу због утицаја других фактора. Типови

климе на земљи се издвајају на основу дугорочних мерења и праћења

климатских (метеоролошких) елемената. Два најважнија су Т и падавине.

На земљи има неколико главних типова климе :

1.ЕКВАТОРИЈАЛНА клима је заступљена у централној Африци,Амазонији и

Индонезији. Одликују је константно релативно високе Т, годишње

падавине просечно 2000 мм(има их преко целе године) и мале амплитуде

Т. Максимуми падавина су у доба равнодневница а услед обиља топлоте и

влаге ту расту тропске кишне шуме.

2.ТРОПСКА САВАНСКА клима је заступљена северно и јужно од екваториј-

алне климе у Африци,Америци и северној Аустралији. И ту су Т високе целе

године али постоји летње кишно и зимско сушно доба. Падавине су

довољне за високе траве-саване а животиње мигрирају у области где је

кишни период и бујнија трава.

3.МОНСУНСКА клима је типична за Индију и Индокину, слична је саванској

клими али има много већу количину падавина која је често већа у односу

на екваторски појас. Ипак њих има претежно у летње доба године.

4.ПУСТИЊСКА клима има тропску и умерену варијанту. Тропска пуст.

клима захвата Сахару,део јужне Африке,југозападну Азију и унутрашњост

Аустралије. Падавине су ретке(испод 100 мм годишње) а дневне

амплитуде Т су велике, повремено се јављају и пешчане олује. Умерена

пустињ. клима је типична за средњу Азију. Током године је овде велико

колебање Т јер су лета топла као и у тропским пустињама али су зиме

веома хладне када Т падају и до – 40С.

5.СРЕДОЗЕМНА клима захвата Медитеран,Калифорнију у САД,Средњи

Чиле као и југозапад Африке и Аустралије. Лета су топла и сува а зиме

благе и кишовите. Ова клима погодује развоју приморског рекреативног

туризма.

6.СУПТРОПСКА ВЛАЖНА клима је присутна на источним обалама

континената у суптропском појасу (јужна Кина,Југоисток САД,југ

Бразила,источна Аустралија), лета су ту топла и влажна а зиме релативно

свеже и суве.

7.ОКЕАНСКА клима је заступљена на западним обалама континената у

умереном појасу(западна Канада,јужни Чиле,западна Европа). Зиме су

благе,лета свежа а падавина има преко целе године захваљујући западним

ветровима са океана.

8.КОНТИНЕНТАЛНА клима доминира у унутрашњости континената у

умереном појасу. У односу на океанску климу ту су лета топлија,зиме

хладније а мања је количина падавина. Између ова два типа је варијанта

умерено континенеталне климе.

9.СУБПОЛАРНА клима захвата север Америке и Евроазије, одликује се

кратким и свежим летима и дугим хладним зимама са малом количином

падавина. Као тип вегетације ту је заступљена тундра.

10.ПОЛАРНА клима је заступљена на Антарктику,Гренланду и над

Северним Леденим океаном(Арктик). Одликују је веома ниске Т,јаки

ветрови и мала количина падавина искључиво у виду снега. То су области

ледених пустиња.

11.ПЛАНИНСКА клима је заступљена у високим планинским областима и

одликују је свежа и кратка лета и дуге снеговите зиме. Надморска висина

где се јавља ова клима зависи од ГШ. Са порастом ГШ смањује се

надморска висина доње границе подручја планинске климе а то је обично

горња граница шума. У Шведској је нпр. 650 а на Килиманџару у Африци

на око 4000 мнв.

ЧОВЕК И КЛИМА

У последње време смо сведоци знатних промена климе које се

дешавају под утицајем човека, последице се манифестују на неколико

начина.

Ефекат стаклене баште и глобално загревање

Гасови као што су СО2,СН4,водена пара ,озон и други пропуштају

краткоталасно сунчево зрачење ка земљи а са друге стране апсорбују део

дуготаласног топлотног земљиног израчивања ка космосу. На тај начин се

ствара природни ефекат стаклене баште захваљујући коме је просечна Т

на планети 14С а не – 18С као што би било да тога нема. Међутим са

порастом броја становника и развојем индустрије и саобраћаја те

сагоревањем фосилних горива повећава се концентрација ових гасова

(највише СО2) што доводи до појачања ефекта стаклене баште и глобалног

загревања. Овоме доприноси и сеча шума јер дрвеће троши СО2 за

процес фотосинтезе.

Глобално загревање је повећање просечне Т ваздуха ( у последњих 100

година за 0,85С) што доводи до низа последица као што су топљење

ледника на планинама и у поларним областима,пораст Т и нивоа светског

мора као и учесталост природних непогода као што су суше,олује,поплаве

и др.

О Озонске рупе

Озон О3 је троатомни молекул кисеоника који је у тропосфери отрован

за живе организме али у стратосфери је користан јер упија опасне

ултраљубичасте зраке (изазивају опекотине и рак коже). Од 80-их година

20. века појавиле су се озонске рупе тј. области где је озонски омотач

знатно оштећен. Озон разграђују ЦФЦ једињења(хлорфлуороугљеници)

која се налазе у расхладним уређајима као и халони у ПП апаратима. Од 90

-их година 20. века многе земље су смањиле или забраниле употребу ЦФЦ

једињења.
Смог и киселе кише

Смог или димна магла (smoke+fog) настаје сједињавањем гасова, прашине,

чађи и других аеросола са воденом паром у атмосфери. Настаје при

стабилном времену и тада небо добија сиво-жућкасу боју. Опасан је за

здравље јер изазива болести дисајних путева а нпр. смог у Лондону 1952.

је узроковао смрт 12 000 људи. Данас највише проблема ствара Пекингу и

другим великим кинеским градовима.

Киселе кише су падавине чија је РН вредност мања од 5,6 а настају

сједињавањем NО2,SО2,СО2 и других гасова са воденом паром у

атмосфери. У новије време загађују животну средину широм света а

посебно у САД,Европи,Кини и Индији. Ове кише узрокују сушење

шума,деградирање земљишта а загађују и површинске воде са великом

штетом по тамошњи живи свет. Такође нагризају металне површине и

грађевински материјал.За разлику од смога који је концентрисан изнад

градова киселе кише се излучују изнад широких простора, често далеко од

извора загађења.

Временске непогоде

Све су учесталије због ефекта стаклене баште а јављају се у виду

високих и ниских Т ваздуха, олуја са грмљавином,јаким ветром и градом, у

виду суше итд. Због тога су за грађане важне правовремене временске

прогнозе. Екстремна топлота и суша настају када се антициклон лети

устали над одређеним подручјем и врео ваздух при тлу буде заробљен.

Код човека такве временске прилике могу изазвати топлотни удар и смрт

па треба предузети мере заштите(пити више течности,адекватно се

обући,не излазити на сунце у најтоплијем делу дана). Европу а посебно

Француску топлотни талас је погодио у лето 2003. и изазвао смрт 30 000

људи. Обично топлотни талас прати дужи безкишни период и тада настаје

суша са последицама по пољопривреду,водени саобраћај,

водоснабдевање и друго.

С друге стране обилне падавине изазивају поплаве,клизишта, материјалну

штету па и људске жртве.. Обилан снег и ниске Т зими ометају саобраћај а

рани и касни мразеви наносе велике штете биљним културама. За време

олуја опасност представљају јак ветар,град а поготово удари грома од

којих сваке године у Србији погине неколико људи. У Београду и Новом

Саду се годишње јавља око 40 дана са грмљавином а највише у Сјеници и

Димитровграду – 57.

Мере заштите атмосфере

Човек предузима бројне активности да смањи загађење атмосфере.

Индустрија се измешта ван насељених места,постављају се филтери на

фабричке димњаке,подижу се зелени(шумски) појасеви око градова и

индустријских зона,уводе се аутомобили на хибридни и електрични погон

а форсира се и коришћење бициклова. Такође све више се користи

енергија ветра,сунца и геотермална енергија. Појављују се тзв. ЗЕЛЕНИ

ГРАДОВИ који су еколошки оријентисани што значи да се у њима мање

користе аутомобили а више бициклови,возила градског превоза су све

више на струју,велике територије захватају паркови и друге зелене

површине а енергија се углавном добија од чистих обновљивих извора.

Пример за ово је тзв. вертикална шума у Милану.

Поглавље ХИДРОСФЕРА , Лекција СТРУКТУРА ХИДРОСФЕРЕ И КРУЖЕЊЕ

ВОДЕ У ПРИРОДИ

Вода је услов живота, налази се свуда око нас и улази у састав живих
бића. Све воде на земљи чине хидросферу, од тога 97,5% су слане а 2,5 %

тзв. слатке воде. Вода се стално креће,мења агрегатна стања и премешта

из једне средине у другу. Јавља се у течном стању(површинске и подземне

воде),гасовитом(пара) и чврстом стању(снег,лед и град).

В Вода испарава са земљишта,водених површина и биљака у атмосферу.

Како се пење нагоре где је хладније пара се кондензује и претвара у

облаке и падавине(киша) које због гравитације доспевају натраг на земљу.

Сублимацијом водена пара прелази у кристалиће леда и тако настају снег

и град.

В Вода која доспе на тло у виду падавина делом испари,делом отекне

површински у мора,океане(и мањим делом у језера) а делом понире у

земљину унутрашњост и формира подземне воде. Ове воде поново

доспевају на површину у виду извора. Део падавина се задржава у

тлу,стенама и биљкама одакле испарава и поново се враћа у атмосферу.

Тако настаје КРУЖЕЊЕ ВОДЕ У ПРИРОДИ услед непрестаног кретања воде

и промене њеног агрегатног стања. Воде проучава ХИДРОЛОГИЈА.

Грчки филозоф Талес из Милета је указао да где нема воде нема ни

живота и да пре него што почне да гради своје станиште човек мора да

обезбеди воду јер је то његова прва потреба. Зато су и прве цивилизације

настале поред великих река као што су Нил,Хоангхо,Инд,Тигар и Еуфрат.

7 70% човекове масе чини вода и човек без ње не може опстати дуже

од неколико дана, вода је неопходна за животне процесе у организму а

такође и за фотосинтезу и транспирацију биљака.

Вода је спољна сила која образује рељеф јер када из атмосфере доспе на

тло, услед гравитације отиче наниже или понире у земљину унутрашњост.

Подземне воде затим избијају на површину и формирају водотокове који

теку наниже и врше флувијалну ерозију и акумулацију.

Чиста вода је услов здравља људи и других живих организама, њена три

важна својства су кисеоник, РН вредност и нитрати. Кисеоник је потребан

рибама и другим организмима, загађење воде или подизање њене

температуре (радом термо и нуклеарних централа) доводи до смањања

количине кисеоника у рекама и до оболења или смрти живих организама.

Нитрати су уобичајена супстанца у води али њихова превелика

концентрација такође доводи до смањења количине кисеоника у води.

Загађење нитратима обично настаје због присуства животињског отпада у

води. Чиста вода има вредност РН 7, ако је мање од 7 вода је кисела што је

неповољно по живе организме. Повећању киселости воде у језерима и

рекама највише доприносе киселе кише.

Чиста вода је обновљив ресурс али у многим деловима света резерве

воде су веома ограничене (северна Африка,југозападна Азија,већи део

Аустралије). У тим деловима света користи се и десалинизација тј.

пречишћавање морске воде али пошто је то скупа технологија користе је

само богатије земље(Израел,Кувајт,УАР). 70% слатке воде се налази у

ледницима па се у новије време и та вода користи за пиће.

Д Доступност чисте воде ће у будућности бити све тежа због пораста

популације,глобалног загревања и загађења околине па се говори да ће се

ратови у будућности све мање водити због нафте и гаса а све више због

воде. Србија спада у земље средње богате водом и према подацима по

количини и квалитету воде налази се на 47. месту у свету.

СВЕТСКО МОРЕ

Чине га сва мора и океани који су међусобно повезани. Захвата 71%

површине земље а проучава га океанологија.

Елементи светског мора

Океани су огромне водене површине између континената и захватају

највећи део светског мора.

1. ТИХИ ОКЕАН је највећи а простире се између Азије и Аустралије на

западу и Америке на истоку. У њему се налазе бројна острва која чине

Океанију а при том је и најдубљи (11 034 м) у Маријанском рову.

2. АТЛАНСКИ ОКЕАН се налази између Америке на западу и Европе и

Африке на истоку. Због размицања тектонских плоча у зони

Средњеатланског гребена површина му се стално повећава.

3. ИНДИЈСКИ ОКЕАН је између Африке на западу,Азије на северу и

Аустралије на истоку. Најтоплији је јер му се већи део налази у тропском

појасу.

4.ЈУЖНИ ОКЕАН се простире око Антарктика и најузбурканији је јер се

налази у зони сталних западних ветрова.

5. СЕВЕРНИ ЛЕДЕНИ ОКЕАН захвата Арктик северно од Америке и

Евроазије. Већи део године је под ледом чија се површина постепено

смањује.

Мора су мањи периферни делови океана који су острвима и полуострвиме

одвојени од других делова светског мора. Деле се на неколико група:

а) УНУТРАШЊА мора која су окружена копном скоро са свих страна а

примери су Средоземно,Црно,Балтичко,Црвено.

Б) ИВИЧНА мора су преграђена од океана острвима а типична су за источну

Азију.Примери су Охотско,Јапанско,Источно Кинеско као и Северно и

Карипско.

В) МЕЂУОСТРВСКА мора која су типична за југоисточну Азију као што су

Јаванско,Молучко и Коралско.

Мора могу бити и МЕЂУКОНТИНЕНТАЛНА као што су Средоземно и

Берингово и УНУТРАШЊА као што су Балтичко и Жуто.

Заливи су делови мора који дубље залазе у копно, неки су велики као што
су Хадсонов,Бенгалски и Мексички. Могу бити у виду фјордова – узаних

дугачких залива насталих радом ледника. Касније их је потопило море.

Најдужи је Согне фјорд у Норвешкој дужине 150 км а фјордова осим у

Норвешкој има и на Исланду,Новом Зеланду, у Чилеу,Канади итд.

Естуари су левкасти заливи који представљају потопљена речна ушћа.

Типични су за обалу Француске,Велике Британије и Немачке. Ријаси су

заливи настали потапањем речних долина у брдовитим приобалним

областима а типични су за северну обалу Шпаније,Ирску,Нови

Зеланд,јужну обалу Кине итд.

Мореузи су узани делови мора који спајају две водене а раздвајају две

копнене површине. Примери су Гибралтарски,Босфор,Берингов,Магеланов

итд. Канали су настали радом човека и имају велики значај за поморски

саобраћај. То су Панамски,Суецки,Коринтски,Килски и други.

Особине морске воде

Могу бити физичке и хемијске. Хемијска особина је салинитет.

Морска вода има слано-горки укус због растворених хлорида и сулфата а

салинитет је количина соли у мору и изражава се у грамима по литру

односно промилима. Просечан салинитет светског мора је 35 промила. Он

зависи од дотока слатке воде(падавине,реке,топљење леда) и

испаравања. Најсланије море је Црвено са салинитетом од 42 промила.

Мање су слана мора и океани у екваторском и субполарном а највише у

суптропском појасу. Физичке особине су :

1.Температура мора – она се смањује од екватора ка половима али има и

одступања због распореда копна и мора и морских струја. Т мора око

екватора је од 25 до 28С, у умереном појасу од 10-20С а у поларном појасу

око или испод 0С. Најтоплије море је Црвено где Т достиже и 36С.

Температура мора је веома битна особина јер море акумулира велику

количину топлоте и утиче на климу приобалних области.

2.Боја мора зависи од преламања и расипања Сунчевих зрака у

води,дубине,боје дна и чистоће воде. Топла,дубока и слана мора имају

плаву а хладна,плића и мање слана мора зелену боју. На ушћима великих

река боја иде од жуте до мрке у зависности од боје наноса који река носи.

Нпр. Жуто море има ту боју због наноса који носи река Хоанго (Жута река).

3. Провидност мора је дубина до које се види кроз воду. Мора у

суптропском појасу су најпровиднија а провидност је највећа у Саргаском

мору – 65 метара. У субполарном појасу мора су богата планктоном па је

тамо провидност просечно 10 метара.

КРЕТАЊЕ И ЗНАЧАЈ СВЕТСКОГ МОРА

Кретање морске воде

Морска вода се непрестано креће на три начина :

1.ТАЛАСИ – углавном настају радом ветра. Талас има елементе а то су

таласни брег,таласна удолина,висина,дужина,брзина,периода и нагиб.

Величина таласа зависи од јачине ветра као и од величине и дубине

морског и океанског басена. На Средоземном мору таласи достижу висину

до 9 м а на океанима(поготово Јужном) могу достићи и 30 м висине.

Енергија таласа се користи за добијање струје у Португалији,Шкотској,

Канади,Аустралији итд. Таласи могу настати и подморским земљотресима

и вулканским ерупцијама, такав талас је цунами и он има велику

рушилачку снагу. Пре цунамија море се повуче са обале а затим када

удари, цунами изазива велике штете и људске жртве. Цунами је 2004. у

југоисточној Азији однео око 300 000 живота а у Јапану 2011. око 20 000.

2. МОРСКЕ СТРУЈЕ су огромни водотокови у океанима а настају деловањем

сталних ветрова. Брзина им је неколико км на дан, ширина неколико

десетина или стотина км а дубина до 300м. Могу бити топле које иду од

нижих ка вишим ширинама и хладне које иду обрнуто. Ове струје знатно

утичу на климу приобаља. Топле струје повољно утичу а примери су

Голфска,Курошио,Бразилска итд. Хладне струје неповољно утичу на климу

приобаља али су богате планктоном и рибом па су добре за риболов.

Пример је Струја Западних ветрова чији су огранци Хумболтова у Пацифику

и Бенгуелска струја у Атлантику.

3. МОРСКА ДОБА (плима и осека) су наизменична ритмична спуштања

нивоа мора услед гравитације Месеца и Сунца. У току дана два пута

наступа плима(издизање мора) и то на страни земље окренутој ка Месецу

и на супротној страни(зенитална и надирна плима),. У местима која су под

углом од 90 степени је осека(спуштање мора). Највеће плиме и осеке су у

време младог и пуног месеца када су Сунце,Земља и месец у истој равни.

Најмање разлике плиме и осеке су када Сунце,Земља и Месец образују

прав угао а то је у време прве и последње четврти. Та разлика се зове

ВЕЛИЧИНА МОРСКИХ ДОБА и она обично износи од 10 цм до 2м. На обали

западне Европе достиже 10 м, а у заливу Фанди у Канади и преко 17 м.

Енергија морских доба се све више користи за добијање струје а прва

електрана тог типа је направљена 1967. на реци Ранс у Француској.

Значај светског мора

Људи су од давнина населили морске обале али тек са развојем

бродоградње су почели интензивније да користе богатства мора.Од

средине 20. века експлоатишу се нафта и гас са морског дна па се данас

40% укупне произведене количине ових ресурса добија на овај начин.

Рибе и алге се интензивно лове а 80% улова рибе потиче из плитких мора

северне хемисфере. Услед пркомерног улова рибе изостане проста

репродукција неких врста рибе што узрокује смањење њихове популације

па су многе државе увеле ограничења на количину уловљене рибе.

Саобраћајни значај мора је велик јер се 3/4 светске трговине одвија

морем. Превозе се нафта,угаљ,руде,житарице али и сва друга роба.

Постоје и специјализовани бродови као што су танкери,хладњаче и

бродови са коморама за дозревање(банана нпр.). У свету има око 700

великих и опремљених лука а две највеће су Ротердам и Сингапур.

Загађење и заштита светског мора

Светско море је све загађеније пре свега поред густо насељених

обала, а у море доспева разни отпад укључујући и медицински. Реке уносе

у море велику количину штетних органских материја што узрокује

*цветање воде* односно нагли развој алги и других биљака на површини

воде. Обогаћивање воде органским једињењима(еутрофикација) доводи

до потрошње кисеоника у води и помора риба. Такође коришћење

хемикалија у пољопривреди посредно доводи до загађења мора овим

материјама које су потенцијално токсичне. Везујућу се за планктон оне

улазе у ланац исхране па представљају опасност за морске организме а

преко њих и за људе. Највећи и најопаснији загађивач је нафта јер 1 литар

нафте може да загади до милион литара воде. Хаварије танкера и нафтних

бушотина доводе до овога а велику штету је направила хаварија бушотине

у Мексичком заливу 2010. У свим океанима налазимо тепихе смећа а

највећи је у северном Пацифику са површином од неколико милиона

км2(велик је као неки континент). Ситним комадићима пластике хране се

рибе што доводи до њиховог угинућа.

З Због свега тога људи предузимају мере за заштиту светског мора,

усвојени су међународни уговори о заштити океана и ангажовани бројни

волонтери широм света који прикупљају отпад са плажа,изливену нафту и

друго.
ВОДОПРИВРЕДА

То је делатност којом се управља водама и спроводе активности

везане за воду. Њен значај нагло расте са повећањем броја становника и

потрошњом воде у свету. У развијеним земљама се троши и до 1500

литара воде дневно по становнику, док са друге стране у неким

неразвијеним мање од 10 литара. Највише се воде троши за навод-

њавање,водоснабдевање и индустрију. У свету је све већи проблем

несташица чисте пијаће воде, пре свега у Африци (пустиње,пораст броја

становника) и Азији (велики број становника и велика густина насељ-

ености, загађење). У новије време то постаје проблем и у Аустралији због

честих суша.

ИНТЕГРАЛНО УПРАВЉАЊЕ ВОДОМ је скуп мера и активности усмерених на

добијање чисте воде за водоснабдевање и друге намене, заштиту вода и

заштиту од вода. Интегрално управљање водом се заснива на одрживом

развоју тј. да потребе садашњих генерација не угрозе потребе будућих

генерација.

Заштита вода

Човек је загадио многе реке,изданску воду и светско море па је

његова обавеза а и услов опстанка да заштити воде од загађења и да

пречишћава отпадне воде. Мере заштите обухватају :

1. Хлађење воде из термо и нуклеарних централа

2. Рециклирање воде у индустрији и рударству

3. Мању потрошњу хемијских средстава у пољопривреди (вештачка

ђубрива,пестициди,хербициди и друго)

4. Стварање депонија смећа далеко од водених токова

5. Сталну контролу квалитета воде и законску регулативу са строгим

казнама за загађиваче

6. Одржавање исправним водоводне инсталације ради спречавања

непотребних губитака воде, нпр. кроз отворену славину за 1 минут исцури

10 – 15 литара воде.

Заштита од вода

Вода може нанети велике штете када дође до поплава због обилних

падавина или брзог отапања снега у планинама, такође и због вулканских

ерупција или рушења брана и насипа. Поплаве не само да изазивају

метеријалне штете већ и људске жртве. У планинама се јављају бујичне

поплаве после обилних падавина, настају нагло и тада вода носи са собом

земљу,стене,дрвеће и друго и таква усковитлана маса уништава све пред

собом па су овакве поплаве посебно опасне. Поплаве су природне

непогоде али човек може својим активностима да повећа опасност од

њих, нпр. сечом шума јер обезшумљено земљиште не задржава већу

количину воде после јаких киша па она директно иде у корито. Човек

може да ублажи штетне последице поплава пошумљавањем, изградњом

насипа, копањем канала за одводњавање, сталним праћењем водостаја а

власти могу и да забране изградњу кућа на земљишту које је потенцијално

угрожено од поплава.

ГЕОГРАФСКИ ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ – ГИС може да помогне на

заштити од поплава представља базу података за картирање вода, изворе

загађења и сл. Он може да пружи одговоре на питања где се може десити

поплава,који су објекти најугроженији и ко су и где су највећи загађивачи

воде. ГИС има и улогу у управљању водама јер пружа визуелизацију

терена и даје процене о потенцијалним поплавама и загађењу воде што

омогућава људима да предузму одговарајуће мере заштите.

ЈЕЗЕРА

Језера су удубљења на површини земље испуњена водом. Највише

их има у Канади,Финској и Русији, а највеће језеро на свету је Каспијско са

површином од 371 000 км2. Могу бити проточна (нпр. Скадарско) када

имају и притоке и отоку и уворна (нпр. Каспијско) када имају само притоке

а воду губе испаравањем. Најдубље и најбогатије водом на свету је

Бајкалско језеро у Сибиру. Већина језера у свету су слатководна али има и

слановодних каква су нпр. Ротба у Сенегалу, Мртво море у Израелу, Ран у

Турској, такође и Каспијско језеро је слано па га због тога а и због величине

зову и морем.

Подела језера

Према положају у односу на море језера могу бити нормална (дно

изнад површине мора), депресије (површина испод нивоа мора, нпр.

Мртво море на – 417 мнв) и криптодепресије (дно испод а површина изнад

нивоа мора, нпр. Бајкалско,Тангањика,Скадарско,Ладога). Највише пловно

језеро на свету је Титикака на Андима на надм. висини од 3812м.

Према начину постанка језерског басена постоје 4 врсте језера:

1.ТЕКТОНСКА - настала су тектонским покретима на неколико начина.

Раседна језера су настала у тектонским рововима, велика су и дубока а

примери су Велика Америчка језера, Бајкалско,Викторијино итд.

Вулканска се налазе у кратерима угашених вулкана, нпр. Тал на

Филипинима и Кратер Лејк у Орегону -САД.

Урниска настају када се после земљотреса земља одрони и прегради

речну долину, такво је Сареско језеро на Памиру у средњој Азији.

Реликтна језера су остаци некадашњих мора и то је Каспијско језеро.

Постоје и метеорска језера (Чаб на полуострву Лабрадор у Канади) која се

налазе у метеорском кратеру.

2.ЕРОЗИВНА – настају ерозивним радом спољних сила.

Глацијална се налазе у цирковима на високим планинама, нпр. Ливадичко

на Шар планини.

Речна језера су заостали меандри када река промени ток, јављају се поред

великих равничарских река а примери су Обедска бара код Саве и Царска

бара код Тисе.

Крашка језера испуњавају површинске крашке облике, таква су Црвено у

Хрватској (налази се у вртачи) и Скадарско на граници Црне Горе и

Албаније (захвата крашко поље).

Еолска језера настају када ветар одува површински слој земље и оголи

изданску воду а примери су Палићко и Лудошко језеро код Суботице.

3.АКУМУЛАТИВНА – настају нагомилавањем материјала и на тај начин се

створе услови за стварање језера.

Глацијална језера су у терминалном басену, знатно су већа од циркних а

примери су Плавско,Бледско,Комо.

Речна језера настају у крашким областима таложењем CaCO3 на неким

местима и стварањем тзв. бигрених преграда иза којих се вода ујезери,

пример су Плитвичка језера у Хрватској.

Приморска језера настају стварањем пешчаног спруда испред обале који

прегради неки залив(такав спруд се зове лидо). Тако настају лагуне и

лимани.

Зоогена језера настају у топлим морима таложењем корала у виду

прстена. Острво у виду прстена се зове атол а оваква острва (и језера у

њима) се јављају широм Тихог океана.

Језера су често полигенетска јер више фактора учествује у њиховом

настанку.

4.ВЕШТАЧКА – настају преграђивањем речних долина бетонским или

земљаним бранама. Служе за производњу струје, водоснабдевање,

наводњавање и туризам. Бране испред вештачких језера представљају

велике и захтевне грађевинске подухвате. Укупна површина ових језера на

свету је 800 000 км2 а највеће језеро је Волта у Гани са површином од

8 500 км2. Код нас је највеће Ђердапско на Дунаву које је настало 1972.

након изградње бране за ХЦ Ђердап 1, дуго је око 100 км и достиже

дубину до 100 метара.

ЛЕД НА ЗЕМЉИ

Јавља се у различитим облицима на планети :

1. ПЕРМАФРОСТ је стално замрзнуто земљиште и захвата 24% земљине

површине. Захвата пространства Сибира,Антарктика,Гренланда,Канаде и

арктичких острва. У Сибиру достиже дубину до 1500 метара. На високим

планинама умереног и тропског појаса се јавља алпски пермафрост који је

мање дубине. Површински слојеви пермафроста се лети одледе до дубине

од максимално 2 метра и тада се на просторима пермафроста јављају баре

и мочваре јер доњи смрзнути слој пермафроста не дозвољава понирање

воде даље на доле.

2. ЛЕД НА РЕКАМА настаје зими на високим ГШ и знатно утиче на

морфологију корита и живи свет у рекама. Лед прави проблем јер утиче на

подизање водостаја(поплаве),спречава продор кисеоника у воду што

угрожава живот рибама,онемогућава пловидбу а велике санте угрожавају

мостове, бране и насипе.

3.МОРСКИ ЛЕД плута на површини мора јер је лед мање густине од морске

воде. Покрива 7% светске површине односно 12% светског мора на

Арктику и око Антарктика.

4. ЛЕДНИК је мања или већа ледена маса која настаје у областима где је

температура ваздуха у већем делу године испод 0С па се ту снег годинама

таложи и претвара у лед. Површине под копненим ледом зову се једним

именом Хионосфера. Ледници се крећу надоле услед сопствене тежине и

силе гравитације све до снежне границе где се отапају. Због своје масе

ледници врше интензивну ерозију и акумулацију материјала на земљиној

површини.

Снежна граница је она надморска висина изнад које настају ледници а

висина снежне границе зависи од ГШ, надморске висине као и од

температуре и падавина у некој области. У екваторском појасу је на око

5 000 мнв, на Кавказу од 2700 до 3800 мнв у смеру запад-исток, а на

Алпима на око 3000 мнв. У субполарним областима је нижа ближе обали а

виша у залеђу (у Норвешкој 1000-1500 мнв) док је у поларним областима

на нивоу мора.

Типови ледника

А) Планински ледници се јављају на високим планинама и могу бити

циркни,долински,суподински и платоски. Циркни су мали у цирковима а

долински образују своје валове. Суподински настају у подножјима планина

спајањем више долинских ледника и типични су за Аљаску. Платоски

ледници су типични за Скандинавске планине где се ледена маса

нагомилава на висоравнима у виду ледених поља Ајсфелда. Са Ајсфелда се

одвајају леднички језици Ајстреми у виду долинских ледника.

Б) Континентални ледници се зову Инландајс и прекривају Гренланд и

Антарктик. Са Гренландског инландајса се одвајају ледени брегови који

упадају у море и опасни су за бродове,нафтне платформа и сл.

Антарктички инландајс прекрива околна мора и од њега се одвајају велике

ледене санте тј. шелфски ледници.

Савремена глацијација

На Антарктику под ледом је 13,5 милиона км2 и ту је сконцентрисано

70% залиха слатке воде на земљи. Лед је просечне дебљине 1500 метара а

максималне 4300 метара. Његовим отапањем ниво светског мора би се

подигао за 80 метара. На Арктику 2/3 територије чини Северни Ледени

океан који је покривен релативно танким ледом. Лети се лед отапа и плута

океаном у виду санти а генерално се површина под ледом смањује због

глобалног загревања. На Гренланду лед захвата 80% острва односно

2 милиона км2 са максималном дебљином до 3 км. Отапање тог леда би

изазвало подизање нивоа светског мора за 7 метара. У осталим деловима

света лед захвата мање површине. На Исланду чини 11% површине а

највећи ледник је Ватнајокул просечне дебљине 400 метара. Велике

површине ледници захватају на Аљасци, на Андима у Чилеу и Аргентини а

такође и на планинама средње Азије као што су Памир,Каракорум и

Хималаји. На Алпима је највећи ледник Алеч у Швајцарској са дужином од

23 км. Мањи ледници се налазе и у Африци на планинама Килиманџаро,

Кенија и Рувензори. Ледници су огроман извор слатке воде па постоје

планови о коришћењу поларног леда за водоснабдевање.