ETIOLOGIJA PARANOIDNOSTI

(iz doktorata dr sci.med. Ljubise Kostica)

U svakodnevnom govoru i literaturi izraz “paranoidan” prisutan je i kao sinonim za

persekuciju tj. Sumanutost proganjanja, kako smo napred videli, mogla da bude paranoicno i
paranoidno strukturisana.

Pod paranoicnom strukturom podrazumeva se npr. 1) sistematizovanost procesa misljenja

2)cvrst-ideo afektivni blok 3) kvazilogicnost 4) uverljivost sumanutosti za okolinu

Sam termin “paranoia” potice od grckih reci para-pored i nous-dusa i bio je upotrebljavan u
staroj Grckoj za ljude koji su iz neznanja ili profesionalno govorili “umobolno”. U doba
hipokrata ovaj je termin sluzio kao opsti naziv za svaku dusevnu bolest.

Kahlbaum je prvi definisao paranoju na nacin na koji se danas upotrebljava, moze se reci da
je Krepelin ucinio najveci napor u razresavanju nozologije i pojmovnog odredjenja
paranoidnosti, diferencirajuci paranoju od grupe “dementia praecox”, on je posebno
izdvojio paranoju, parafreniju i paranoidnu shizofreniju.

1) Psiholoska tumacenja : Jaspers govori o “sumanutom raspolozenju” koje je ispunjeno

podozrivom,zlovoljnom i neprijatnom napetoscu, koje bolesnik nije u stanju da
obajsni. Savremenici Swanson, Bohnert I Smit takodje smatraju da u pranoidni
process mogu biti ukljucene intelektualne i afektivne izmene. Sa ovako pogresnom
percepcijom i nelogicnim modelom misljenja, emocije koje su ispunjenje nelogicnom
opasnoscu postaju stimulus paranoidnom misljenju, koje kada je jednom
uspostavljeno, ima tendencu da se razvija i postaje na neki nacin naviknut model
nalogickog zakljucivanja.

Najveci doprinos etiopatogenezi paranoidnosti pruzila je psihoanaliticka teorija I praksa. Jos

je otac psihoanalitickog ucenja , u tumacenju paranoidnosti isticao znacaj afektivnih impulse
u hostilne impulse, odnosno transformaciju ljubavi u mrzlnju, u cijoj je pozadini postojanje
osnovnog konflikta kroz potisnute homoseksualne impulse.

M.Klein usmerava paznju prema decjim, ranim zivotnim iskustvima, Abraham parananoju
smatra regresiju na fazu analnog sadizma, Fenichel istice da paranoidne sumanutosti
predstavljaju projekciju agresije iza koje stoje osecaji stida, krivice i neadekvatnosti.
Savremeni psihoanaliticar Meisner definise paranoidnost kao mehanizam odbrane kod koga
su podjednako znacajni identifikacija i introjekcija, a da iz ovakvih objektalnih odnosa
proistice problem autoriteta, odnosno osecanje gubitka autonomije.

Federni paranoidnost objasnjava narocitim slabostima u strukturi Ega, cija je unutrasnja

granica prema Idu slabo katektirana, sto prouzrokuje defektno osecanje realnosti.
Paranoidno falsifikovanje realnosti dolazi usled skupljanja Ego granica, sto predstavlja
mehanizam odbrane, a paranoidnost postaje process zbog nemogucnosti vracanja Ego
granica.
Odavno je uoceno da se razvoj paranoidne patologije odvija kroz faze.

Magnan je medju prvima opisao paranoidnu patologiju u fazama I to je uglavnom opste

prihvaceno, mada u zavisnosti od razlicitih psihijatrijskoh skola i pristupa, postoje razlicite
definicije faza i razlicita shvatanja njihovih medjuodnosa.
Navescu dva opisa paranoidne patologije, zato sto odrazavaju aktuelna shvatanja
paranoidne simptomatologije bez obzira na razlicite skole i pristupe.

I Svanon i Bone (Swanson, Bonhert, Smith) govore o “paranoidnoj kristalizaciji” kojoj

prethode “akutni paranoidni nemiri”, a koji se razvijaju na karakteristikama koje nisu
specigicne za paranoidnost, ali ipak predstavljaju rane manifestacije paranoidne
simptomatologije. Razvoj paranoidne patologije, prema ovim autorima, prikazan je u tabeli
u kojoj su po horizontali karakteristike paranoidne simptomatologije opisane prema
redosledu klinickog javljanja.

Rane manifestacije Akutni paranoidni nemiri Paranoidna kristalizacija

“Centriranost (osecanje da
je u centru tudjih
interesovanja
Lako vredjanje
Neopravdana oholost I
“uobrazenost”-fasada
samodovoljnosti
Pazljiva preokupacija sa
skrivenim znacenjem ili
motivima
Preterana briga za
samostalnost, strah od
gubitka kontrole
Osecanje da je “razlicit”
neadekvatan,
nekompetentan
Racionalizacija neuspeha
kao posledica oskudnih
okolnosti
Preterana pravednost,
“krstaski rat vodjen protiv
socijalnih nepravdi
Nelagodnost oko posla I
pod vlascu drugih, konflikti
sa autoritetima
Osecanje seksualne
slabosti
Sumnja da ljudi razgovaraju o
njemu
Osecanje proganjanja
Osecanje da je prevaren ma
nacin koji je odobravan
Sumnjicavost, cinizam
Misljenje da drugi pokusavaju
da vladaju njime, ili zadobiju
korist od njega
Hipohondrijaza
Okrivljivanje drugih ljudi da mu
osujecuju plan, koji funkcionisu
nezavisno
Osvetoljubivost prema ljudima
koji ce biti kaznjeni
Strah od dominacije, od
pokoravanja tudjim zeljama (ne
seksualnim)
Pomamna heteroseksualna
aktivnost, ili strah od
povlacenja od
heteroseksualnosti
Fiksirane ideje odnosa
Sumanutosti proganjanja
Sumanute ideje
grandioznosti
Fiksirane sumanutosti o
tajnim motivima I spletkama
drugih
Sumanutosti proveravanja
(radarom)
Somatske sumanutosti
Paranoidno “osvetljivanje”
vidjeno kao zavera koja
prouzrokuje njegov neuspeh
Gonjenje da unisti ili ubije,
(mozda) da oslobodi drustvo
od opasnosti
Homoseksualna panika: kriza
pasivnosti predavanje
celokupne kontrole
Homoseksualna panika- kriza
od homoseksualnih impulse

2
Racionalizacija
Pojacana ostrina za
uzbudljive dogafjaje (cesto
prijatne)
Skriveni, necujni glasovi
Negacija Projekcija
Iluzije o tako mnogo Halucinacije uopste
dozivljavanja
Akusticke iluzije Akusticke halucinacije

Svanson i Bone smatraju da “paranoidna kristalizacija” predstavlja “paranoidno

osvetljavanje”, koje paranoidnom omogucava da postigne izvestan stepen kontrole veoma
bolnog unutrasnjeg stanja usled “paranoidnih nemira”. Zato bolesnik pocinje da spolja
analizira svoja osecanja, strahove i percepcije, sto izgradjuje u sumanutosti i halucinacije. Po
ovim autorima, kristalizacija void ponovnom uspostavljanju izvesnog dusevnog
ekvilibrijuma, mada po cenu “izvrtanja” stvarnosi i izolovanja od ljudi, ili realizacije
neprijateljstva. Sa probubljivanjem patologije, radi iskrivljenja je sve manja potreba u
spoljasnjim stimulansima; paranoidni sada “vidi”, “cuje”, “mirise” I “ oseca” objekte, koji
nisu podsticaji, a ovakva dozivljavanja su podesenja prema njegovim unutrasnjim
potrebama.

Kameron (Cameron) opisuje tri faze u razvoju paranoidne patologije

I Rana faza

Kod veoma psihoticnog razvoja, ova faza moze da ima prodromalnu fazu u kojoj su
smanjena interesovanja za realne interpersonalne komunikacije. U ovoj fazi bolesnik je
obuzet usamljenom opservacijom okoline. On posmatra gestove, mimike, osmehe,
osluskuje razgovore. U konverzaciji ucestvuje sa sugestivnim pitanima i voli da sve to
ponovo ispituje. On je zbunjen i pokusava da shvati sta se sa njim dogadja, a ovi pokusaji
predstavljaju pocetne korake ka rekonstrukciji-sumanutoj osnovi.

II Faza preliminarne kristalizacije

Ovu fazu karakterise “trazenje fokusa”. Bolesnik pocinje da formira hipoteze, u cemu
podseca na ono sto cine I drugi ljudi u nerazumljivim situacijama. Ali ovde paranoidni defekt
i sumnjicavost ometaju tacno ispitivanje realnosti, a ucinjene pogreske cine ih tolerantnim.
Ipak, paranoidni ne moze da se oslobodi svojih projektivnih strahova, niti da suzbije patnju I
ne moze da se okrene nekom uverenju. On se okrece projekciji, sto dovodi do rekonstrukcije
realnosti, koja se inkorporira u psihopatologiju.

III Faza finalne kristalizacije : paranoidna pseudozajednica

Do ove faze projekcije nisu imale fiksirani focus, odnosno specificno prepoznatljivu opasnost
koja dolazi iz posebnog izvora.
U ovoj fazi paranoidni konceptualizuje “druge” kao ujedinjenu grupu sa odredjenim
nemerama, gde je on centar zavere. Tako se formira dobro strukturirana pseudo-zajednica
sa svim projekcijama i pogresnim interpretacijama koje razumno operisu unutar nje.
Paranoidna pseudozajednica je imaginarna organizacija: ona ukljucuje neke realne osobe sa
realnim funkcionisanjem, osobe koje su pogresno identifikovane, i neke potpuno imaginarne
osobe. Svi oni funkcionisu u kompleksu imaginarne zajednice ujedinjujuci namere

3
agresivnog delovanja prema paranoidnom, koji je time fiksirao fokus na izvore opasnosti. U
jednoj formiranoj pseudozajednici realna desavanja su distorzirana i tako tumacena da “
nahrane” prethodni process, beznacajni incidenti obogaceni su u istom smislu, a jasni
dogadjaji transformisani su u komponente rastuce sumanutosti. Zbog toga sto su sebe
ukljucili u komponente mnogo materijala iz spoljasnjeg sveta, pokusaji paranoidnih da se
bore u tako neugodnom polozaju osudjeni sun a neuspeh.
Neki od njih 1) mogu da ostanu fiksirani na nivou pseudo-zajednice, kada moze da sledi
povlacenje i paranoidna ruminacija, a najmanji broj elaborira u klasicnu paranoiju.
2) Drugi nose njihov sumauti sistem u otvorenu akciju (IV Faza paranoidne akcije).

Mnogi su sposobni da zamene nerealisticke rekonstrukcije njihove sumanutosti sa vise

realistickim elementima. U tom kontekstu mogu da se traze teske i neizvesne (psiho)
terapijske mogucnosti.

Kameron smatra da je paranoidnost prouzrokovana procesom defektne socijalizacije, sto

stvara teskoce da se licni stavovi prilagode stavovima koji omogucavaju bolje i sigurnije
odnose i slobodne komunikacije sa drugim osobama. Ova iskustva vode projektivnih
strahovima, cega se takva licnost ne moze da oslobodi. Porjekcija dovodi do rekonstrukcije
realnosti i gubitka potrebe za socijalnim kontaktom, sto se inkorporira u psihopatologiju.
Tako, kao kompenzacija za realnu socijalnu zajednicu, formira se “pseudozajednica”. Ovakva
imaginarna organizacija sa svim projekcijama i pogresnim interpretacijama ukljucuje realne
osobe, sa realnim funkcijama, osobe koje su pogresno identifikovane, i potpuno imaginarne
osobe. Iz ovoga proizilazi shvatanje o postojanju kontinuirane potrebe za socijalnim
kontaktima.
Interesantno je pitanje da li socijalni procesi mogu da budu organizovani tako da apsorbuju
paranoidne potencijale, I u tom pogledu Meissner narociti znacaj pridaje formaciji grupe,
kao jednom od osnovnih aspekata funkcionisanja socijalnih procesa. Organizacija grupa i
grupno ponasanje mogu da pruze zastitu od osecanja gubitka i separacije idealiziranjem
vrednosti i stavova, a grupni process moze da posluzi kao bolja odbrana nego paranoidna
konstrukcija, sto je narocito od znacaja za kontekst grupne psihoterapije paranoidnosti.
Naravno, grupni process moze, u grupi ili grupom da pribavi podrsku i sadrzaj unutar kojeg
paranidnost moze da bude pokrenuta ili potvrdjena u razlicitim oblicima sistema verovanja,
sve do stepena sumanute paranoidne distorzije.

2) Socioloska tumacenja
Sulivan paranoidne ideje proganjanja i grandioznosti posmatra kao kompleksne procese koji
predstavljaju teznju da se savlada ili obliterira neprebolno osecanje inferiornosti I
nedostatak kapaciteta za pobudjivanje pozitivnih stavova u drugima. Sulivan navodi sledece
poremecaje kao karakteristike paranoidnosti:
1) Projektivno misljenje

Postoje dva vida: prosta projekcija ili obrtanje cilja: Ja mrzim tebe- ti mrzis mene. Stav se
nije promenio, promenjen je samo smer.
Slozene ili inverzne projekcije, koje se satoje iz 5 faza: “Ja ga volim”, Potiskivanje,
Reaktivna formacija : Ja ga mrzim , Ponovo potiskivanje, “On mene mrzi”. Pored
promene smera menja se I pocetni impuls.
2) Hostilnost

4
Neprijateljski stav i ljutnja sluze da se drze na odstojanju svi koji mogu da ugroze paranoidnu
odbranu koja stiti od nepodnosljive neprijatnosti.

3) Sumnjicavost
Ona kod paranoidnih ima posebne karakteristike kao sto su krutost i generalizacija,
odnosno paranoidni sumnjaju stalno I na sve oko sebe, uz nastojanje I potrebu za
novim dokazivanjima.
4) Pridavanje povecanog znacaja sebi
Ono se kod paranoidnih manifestuje kroz “centriranost”, pod kojom se podrazumeva
dozivljavanje da je licnost u centru interesovanja i paznje drugih ljudi, od cega
proizilazi dozivljaj progonjenosti zbog veceg znacaja od drugih, iza cega stoji
inferiornost. Dakle bolje je biti progonjen nego ignorisan zbog svog malog znacaja.

5) Sumanute ideje proganjanja

One imaju bitnu karakteristiku da se relativno povezane sa realnoscu I u velikoj meri
su u saglasnosti sa subjektivnom realnoscu, onakvom kakvom je bolesnik dozivljava.
Ovaj subjektivni odnos nije autistican kao kod shizofrenije, ali nije ni realan kao kod
zdravih ljudi.
6) Sumanute ideje grandioznosti
Za razliku od sumanutih ideja velicine kod kojih je ponasanje u skladu sa idejom, ove
sumanute ideje karakterise dozivljaj nepriznate velicine, a razvijaju se iz osecaja
inferiornosti.

3) Bioloska tumacenja
Istrazivanja gentskih i konstitucionih faktora paranoidnosti decenijama predstavlja predmet
interesovanja mnogobrojnih autora. Istorijski su znacajna Kretchmera, Kollea u proucavanju
parafrenije I paranoidnih psihoza kasnijeg zivotnog doba, pokazuju da se ova paranoidna
stanja genetski razlikuju od shizofrenije i maniako-depresivne psihoze, ali nije utvrdjen
samostalni oblik nasledjivanja, pa se istice vaznost negenetskih faktora. Utvrdjeno je da
medju srodnicima paranoidnih shizofrenika ima manje shizofrenih nego medju srodnicima
neparanoidnih (hebefrenih, katatonih i simplex) shizofrenika. Studije shizofrenog oboljenja
kod jednojajnih blizanaca poakazuju da postoje genetska razlika paranoidne i neparanoidne
shizofrenije. Ucestalost shizofrenog poremecaja medju srodnicima neshizofrenih
paranoidnih bolesnika je manja, nego kod shizofrenih i gotovo je ista kao ucestalost
shizofrenije u opstoj populaciji.
Poznato je da se paranoidni poremecaji narocito manifestuju u period od 40-60 god. zivota,
pri cemu je veca zastupljenost zenskog pola od 40-50 godina. Vecina autora u ovoj pojavi
vidi uticaje precipitirajucih I deklansirajucih biosocijalnih faktora. Slicno se psiho-bioloskim
faktorima objasnjavaju premenstrualne i postmenstrualne paranoidne manifestacije
obzirom da nije dokazana direktna korelacija sa hormonalnim promenama.

Paranoidni simptomi, mogu da se jave kod razlicitih lezija degenerativnih, toksicnih ili
zapaljenskih oboljenja cns-a. U tom slucaju anatomski i patoloski defekti igraju ulogu u vec
razvijenoj konstelaciji licnosti i paranoidne manifestacije se mogu smatrati sekundarnim, pri
cemu je mogucde da se paranoidni simptomi pojavljuju ranije , specificno nagovestavajuci
organsku disfunkciju.

5
Amfetamini su najkarakteristicnije povezani sa manifiestacijama paranoidne
simptomatologije. Na osnovu eksperim.na psima intoksikacije amfetaminima stimulisu CNS I
ovakva stimulativna aktivnost u amigdaloidnom jezgru rezultira smanjenjem kateholamina.
Slicni efekti zapazaju se I u mezencefalisnom retikularnom aktivirajucem sistemu (RAS), u
oblastima mozga koji koordiniraju opticke i vestibularne mehanizme, kao I u temporalnom
korteksu i limbickom sitemu.