РАТНЕ ОПАСНОСТИ

Ратне опасности могу се сврстати у две основне групе. Прву чине оружана дејства у којима се
употребљавају конвенционална борбена средства, оружја за масовно уништавање и запаљива
борбена средства. Другој групи припадају дејства која могу иницирати елементарне несреће,
односно изазвати техничко-технолошке удесе.
Поред земљотреса, могу настати и поплаве разарањем брана на акумулацијама али и озбиљне
контаминације разарањем хемијских комплекса или нуклеарних постројења.

ОРУЖЈЕ ЗА МАСОВНО УНИШТАВАЊЕ

У оружје за масовно уништавање убрајамо:
 Нуклеарно
 Хемијско
 Биолошко
НУКЛЕАРНО ОРУЖЈЕ
Под нуклеарним оружјем подразумева се муниција (ракете, бомбе, гранате, торпеда)
експлозивног дејства, чије је рушилачко дејство засновано на енергији атомског језгра. То је
оружје за масовно уништавање с обзиром да њени различити ефекти могу захватити велико
подручје уништавајући одабране циљеве у захваћеној области и то како војне тако и цивилне, или
извршити свеобухватна разарања све у зависности од снаге и врсте експлозије.
Осим тога може угрозити животе милијарде људи и скоро целу цивилизацију, узроковати
еколошке промене уништавањем нормалних животних услова у дужем временском периоду.
Осимразарајућег(ударног) и топлотног дејства присутно је и јонизујуће зрачење које може
имати озбиљне и дуготрајне последице по живе организме. Због свега наведеног може се чак
рећи да не постоји довољно отпоран циљ снажним ефектима овог оружја.
Позната су три основне врсте (ГЕНЕРАЦИЈЕ) нуклеарног оружја:
1. нуклеарно или атомско оружје,
2. термонуклеарно
3. неутронско.
Осим наведеног могуће је и распрашивање радиоактивног материјала као што су отпаци
нуклеарних електрана и то у облику аеросола и употреба муниције са осиромашеним уранијумом.
Код атомског, фисионог (прва генерација нуклеарног оружја) оружја долази до цепања (фисије)
језгара урана или плутонијума до лакших фрагмената. Реакција фисије одиграва се у магновењу
у случају када количина урана или плутонијума достигне тзв. критичну масу која зависи од густине
и чистоће, геометријског облика, присуства материјала који рефлектују неутроне и др.
Код термонуклеарног или фузионог оружја (друга генерација нуклеарног оружја) на високим
температурама долази до спајања језгара изотопа водоника деутеријума и трицијума.
Термонуклеарно оружје (бомба) садржи у себи све делове нуклеарне бомбе (извор високе
температуре) као и термонуклеарно гориво[1] и природни уран-238 у телу бомбе. Експлозија ове
бомбе одвија се тростепено на основу реакције фисија-фузија-фисија.
[1] Термонуклеарно гориво чине изотопи водоника деутеријум и трицијум, као и изотоп литијума,
а најчешче се ради о једињењу деутеријума са литијумом - литијум деутериду.
Поред тростепених познате је у двостепена термонуклеарна муниција на принципу фисија-фузија
која се од тростепених разликује одсуством природног урана-238. Брзине нуклеарних реакција су
изузетне. Наиме, и код реакција фисије и код реакције фузије енергија се ослобађа за око
милионити део секунде.
Ефекти нуклеарног оружја своде се на механичке, термичке и радиоактивне. Енергија која се
ослобађа приликом ваздушне експлозије фисионог оружја распоређује се на:
 50% на ударно (механичко) дејство,
 35 % на термичко (топлотно дејство,
 15% на накнадно радијационо дејство од чега је 5% почетно радијационо дејство и 10
накнадно радијационо дејство.
Трећа генерација нуклеарног оружја јесте неутронска бомба тактичко оружје чије је разарајуће
дејство занемарљиво из којих се разлога често спомиње као чисто или “хумано оружје”.
Међутим, о хуманости оружја најбоље сведочи податак по коме флукс ослобођених неутрона, који
је 14 пута јачи од оног ослобођеног приликом експлозије класичног нуклеарног оружја, узрокује
смрт људи у пречнику од 2.500 метара. Неутрони првенствено оштећују нервне ћелије и ћелије
централног нервног система. Умирање жртава је болно и настаје услед парализе
кардиоваскуларног и респираторног система.
Истраживања спроведена од стране америчких стручњака указују на озбиљне поремећаје
централно нервног система код животиња које се преживеле експозицију неутронима. И поред
бројних тестова и процена заснованих на физичким феноменима експлозија, знања о ефектима
нуклеарног оружја су још увек некомплетна. Једина искуства о деловању овог оружја везана су за
јапанске градове Хирошиму и Нагасаки.
Различитим ефектима нуклеарног оружја (снаге 13 КТ), у Хирошими је било изложено 310-320
хиљада становника од којих је 130-150 хиљада умрло до децембра 1945. године, а чак 200 хиљада
до краја 1950. године.  У Нагасакију дејствима бомбе снаге 22 КТ било је изложено 270-280
хиљада, а умрло је до децембра 1945. 60-80 хиљада, а 100 хиљада до краја 1950. године. Иако
тачан број нуклеарних бојевих глава у свету данас вероватно није познат ниједном човеку или
институцији, њихов се број процењује на око 50.000 и сматра се да је њихова снага око 13.000
МТ[1]. Другим речима савремени нуклеарни арсенал чини око милион таквих бомби, као што је
била бомба која је разорила Хирошиму.
[1] МТ (мегатона) одговара енергији која би се ослободила експлозијом милион тона класичног
експлозива тринитротолуола (ТНТ)
Другим речима, трка у наоружању допринела је да се сваки градић од око 5.000 становника може
напасти нуклеарним пројектилом, односно да по глави становника ове планете припадне 3 тоне
ТНТ. Само у једној мегатонској бојевој глави налази се више енергије од оне акумулиране у
конвенционалном експлозиву од проналаска барута до данас, а само у једном милионитом делу
секунде, при експлозији оваквог пројектила, ослободило би се више енергије него из свеукупног
оружја употребљеног у свим досадашњим ратовима
ХЕМИЈСКО ОРУЖЈЕ
Хемијским оружјем се називају токсичне супстанције и средства за њихову примену (хемијске
ракете, бомбе, гранате и др.) помоћу којих се ове супстанције достављају до циља и распршују у
атмосферу и на земљиште.Ово оружје за разлику од нуклеарног не изазива значајнија разарања,
осим евентуално у непосредној околини експлозије, а намењено је за директно тровање људи и
животиња, уништавање вегетације и контаминацију осталих битних елемената животне средине.
Основни дејствујући принципи овог оружја, токсичне хемијске супстанције познати су као бојни
отрови. Са војне тачке гледишта бојни отрови су развијани у четири различита тактичка правца и
то као :
1. смртоносни агенси чија примена изазива смрт или тешка тровања која захтевају
медицински третман и евакуацију отрованих;
2. онеспособљавајући агенси (инкапацитанти) чија примена онемогућава активност неколико
сати или дана али је опоравак могућ без медицинске помоћи;
3. краткотрајниинкапацитанти (узнемиравајући агенси) који онеспособљавају у времену
експозиције;
4. противбиљни отрови познатији као хербициди.
Ова подела мора се међутим узети условно. Наиме, ако се узнемиравајући агенси, односно
краткотрајни инкапацитанти примене у високим концентрацијама изазваће смртоносна или тешка
тровања.С друге стране ниске концентрације смртоносних агенаса или њихово расејавање могу
узроковати само онеспособљавање.
СМРТОНОСНИ БОЈНИ ОТРОВИ
У групи смртоносних бојних отрова према времену њиховог увођења налазе се:
 загушљивци (фозген, дифозген),
 пликавци (иперит, азотни иперит),
 крвни (цијановодоник, хлорцијан) и
 нервнопаралитички бојни отрови:
o (трилони : табун, сарин и соман)
o Vотрови: (Vx,...)
o Fотрови : флуорофосфорилхолини
ОНЕСПОСОБЉАВАЈУЋИ БОЈНИ ОТРОВИ
Идеја о примени онеспособљавајућих агенаса за вођење "хуманог" рата датира од деветнаестог
века. Међутим, тек су у не тако давној прошлости пронађене супстанције које би могле да се
примене у том циљу. Мада постоји велики број хемикалија које могу узроковати несмртоносна и
продужена, али повремена онеспособљавања под контролисаним условима, свега неколико међу
њима може наћи примену у екстензивно конфликтним ситуацијама.
Инхалациона доза ових агенаса мора бити далеко мања од леталне инхалационе дозе како би се
избегла тровања са фаталним завршетком чак и у непосредној близини расејавање отрова. Други
услов јесте могућност онеспособљавања тачно предвиђене групе људи. Супстанције који у
највећем степену задовољавају ове захтеве сврстане су у две групе. Прву чине бактеријски
ентеротоксини и сличне супстанције (стафилококни ентеротоксин), а другу психохемијске
супстанције (ЛСД 25, БЗ).
КРАТКОТРАЈНИ ИНКАПАЦИТАНТИ
У класи краткотрајних инкапацитаната налазе се бојни отрови означени као:
 CN (хлорацетофенон),
 CS (хлорбензилиден),
 CR (дибензоксазепин)
 DM ( адамсит).
Њихово деловање је нешто дуже од времена експозиције њима. За разлику од дуготрајних
инкапацитаната као што су психохемијске супстанције које делују на централни нервни систем,
краткотрајни су иританти сензора те се њихови ефекти огледају у сузењу, кијању, повраћања.

ПРОТИВБИЉНИ ОТРОВИ

Противбиљни отрови су највише примењивани у Вијетнаму (захваћена је површина од преко

10.0 квадратних километара) са циљем уништавања хране и спречавања скривања, као и
постављања заседа дуж важних комуникација.Међу овим отровима налазе се хербициди,
пиклорам и какодилна киселина.

БИОЛОШКО ОРУЖЈЕ

Ово оружје нема разорну моћ, нити својим дејствујућим принципом изазива брзу смрт. Оно је
намењено за изазивање масовних епидемија, епизоотија и обољења биљака на великим
пространствима. Постоји заиста велики број потенцијалних агенаса који се могу употребити
против човека, а њихов избор зависи од датог циља и разних околности.

Као потенцијални биолошки агенси могу се навести представници свих таксономских група
микроорганизама (бактерије, рикеције, вируси, гљивице, протозое) да се у литератури спомиње
око 160 микроорганизама од којих 60 има реалне изгледе да буде примењено против људи,
домаћих животиња и биљака.

ЗАПАЉИВА БОРБЕНА СРЕДСТВА

Запаљива борбена средства представљају веома ефикасно оружје за уништавање вегетације и

изазивање пожара огромних размера у урбаним срединама. У прилог овоме говоре и подаци из
минулих ратова у којима је што се тиче примене запаљивих борбених средстава основну улогу без
сумње имала авијација.

Савремена запаљива борбена средства се према општим карактеристикама могу сврстати у две
групе:
1. запаљиве авио-бомбе (ЗАБ)
2. пламене авио-бомбе (ПЛАБ)

Запаљиве авио-бомбе су по конструкцији сличне разорним бомбама па се чак за њихову израду

користе тела разорних авио бомби.Намењене су не само за уништавање живе силе и вегетације
већ и за паљење објеката и изазивање пожара унутар њих. Заступљени су калибри од неколико
килограма до неколико стотине килограма, а комплетирају се контактним и темпирним
упаљачима. У њима се као запаљиве материје употребљавају:
 Бели фосфор, смеше и једињења фосфора
 Прах алуминијума, магнезијума и натријума (електрон и термит)
 Запаљива органска једињења у чврстом стању (смоле, парафин, калафонијум) или
течна (угљоводонична горива) која се неким поступком преведена у чврсто стање.
 Запаљиве смеше на бази нафтних деривата (напалм, пирогел). Ако се напалму дода
бели фосфор (и до 30%) добија се самозапаљива смеша која се назива супернапалм.
 Пламен авио-бомбе су ефикасније од запаљивих јер стварају снажна жаришта која се
тешко гасе а поред тога пожаром могу бити захваћене вертикалне, косе и влажне
површине.
Тело пламене авио бомбе израђено је од танког лима. Касетне и пламене авио бомбе мањег
калибра сличне су класичним авиобомбама док оне већег калибра подсећају на допунске
резервоаре горива (запаљиви резервоари). Пламене авио бомбе комплетирају се контактним
упаљачима а начелно се бацају са малих висина из бришућег лета.Ове бомбе пуне се запаљивим
смешама на бази нафтних деривата - напалма.

Напалми су пак густе лепљиве смеше које се добијају додавањем 3-8% згушћивача (смеше
алуминијумове соли органских киселина) у течна горива (бензин, керозин, бензол, нафта).

Запаљива нападна средства у моменту употребе мењају састав атмосфере засићујући је отровним
продуктима, узрокују пожаре у шумама и насељима, уништавају складишта муниције и горива.
Деловањем на живу силу изазива тешке повреде и велики број смртних случајева. Наиме,
половина захваћеног људства смртно страда а на преживелима остају тешки ожиљци и друге
последице.

У Хамбургу (1.760.000 становника) је у три напада запаљивим и експлозивним бомбама, јула 1943.
године порушено 55-60% фонда тадашњих зграда. Од укупно 50 км2 озбиљно оштећене површине
потпуно је изгорела површина од 21 км2. Према немачким проценама од 60-100.000 страдалих
многи су се угушили продуктом сагоревања - угљенмоноксидом који је продирао у склоништа.
Штете изазване пожарима чиниле су 75-80% целокупне штете.

У Јапану је од марта до августа 1945. године 65 градова нападнуто запаљивим бомбама које су у
просеку уништиле 50% тих насеља. У нападу на Токио (6.779.000 становника) 9. марта 1945. године
објекти су на површини од 25 км2 изгорели до темеља а погинуло је 84.000 људи. За две године
рата у Кореји Американци су бацили више од 200.000 напалм бомби док су у Вијетнаму
употребили 400.000 тоне напалма.

Тако је 18. јануара 1967. године 30 бомбардера Б-52 за 50 минута уништило у џунгли све живо као
и растиње на површини од 50 км2. Само у току 1968. године је приликом бомбардовања Северног
Вијетнама од напалма страдало 52.000 цивила. О ефикасности напада напалмом говори и податак
да је за једног убијеног Вијетнамца америчка армија трошила 1 тону напалма, 17 тона бомби
пуњених експлозивом и 25.000 метака стрељачког наоружања.

Израелски авиони су 15. фебруара 1968. године нападом напалм бомбама на више од 15 села
избегличких логора дуж реке Јордана нанели знатне губитке цивилном становништву а 70.000 њих
је остало без крова над главом.

РУДАРСКЕ НЕСРЕЋЕ
Рударске несреће  Експлоатација минералних сировина различитих врста обавља се
површинским и подземним методама. Док су површинске релативно безопасне, постоји читав
низ природних фактора који знатно угрожавају подземну експлоатацију нарочито угља.Као
најзначајнији јављају се:
1. руднички гасови
2. експлозивне угљене прашине
3. продори воде и житких материјала
4. пожари ендогеног и егзогеног порекла
5. изненадни избоји гаса и материјала
6. агресивна минерална прашина
Руднички гасови су саставни део јамске атмосфере и они се на основу природе дејства могу
поделити на отровне (оксиди угљеника, водоник сулфид, сумпордиоксид, оксиди азота), инертне
(азот и инертни гасови) и експлозивне (водоник, метан, други угљоводоници).

Експлозивна угљена прашина поред самог рудника угрожава и остале рудничке погоне.
Експлозија угљене прашине је по последицама тежа од експлозије рудничких гасова а зависи од
хемијског и гранулометријског састава и влажности честица.

Анализе светских искустава и наше праксе указују да је главни узрок наведених експлозија људски
фактор што је најбоље дефинисано реченицом: Није опасан метан, опасни су људи који с њим
долазе у контакт.

Продори воде и житких материјала су честе опасности у рудницима. Они могу угрозити људске
животе, потопити просторије, деформисати подграде и обуставити рад на дуже време.

Пожари ендогеног и егзогеног порекла спадају међу највеће опасности при подземној
експлоатацији угља, јер осим тешких последица које сами по себи доносе, врло често су
иницијатори експлозије метана и угљене прашине. Егзогени пожари су изазвани дејством
спољних узрока док ендогени настају као последица природних фактора.

Изненадни избоји гаса и материјала су специфичне и врло опасне појаве у рудницима, везане за
снажне гасно-динамичке ефекте. Акумулирани, а ослобођени притисак заједно са гасом избацује
велику количину уситњеног угља, угљене прашине и другог материјала брзином која често
достиже 200-300 км/час.

Агресивна минерална прашина своје дејство испољава на дисајне органе услед чега при дејству
силицијум(ИВ)оксида настаје професионално обољење силикоза.

ЕРУПЦИЈА ГАСА

Поред рудника чврстих минералних сировина и постројења за експлоатацију течних и гасовитих

горива носе са собом ризик од пожара и експлозија. За истраживање и производњу нафте и гаса
потребно је правити бушотине чија дубина може бити и преко 6.000 метара.

У току бушења може се наићи на слојеве са притиском већим од очекиваног због чега долази до
изненадних, тзв. слободних ерупција. У кратком временском периоду ерупције могу изазвати
изливање великих количина нафте, гаса, па чак и минерализоване воде и тиме веома брзо
контаминирати околину бушотине, паралисати даљи рад и довести у опасност раднике. Ерупције
су често праћене људским жртвама, пожарима и великим материјалним губицима.

ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВА У СЛУЧАЈУ НЕСРЕЋА И КАТАСТРОФА

Потенцијалне опасноти са којима се суочавају државе и становништво захтевају од свих нивоа

државне управе (национални, регионани, локални) да успоставе концепт система заштите и
спасавања који обезбеђује адекаватан систем заштите и одговора на ванредне ситуације. То је,
пре свега, питање политичке одговорности, чија је основа у становишту, да држава врши
организовање заједнице и обезбеђење одређених виталних индивудуалних потреба популације,
где су очување живота, имовине и животне средине на првом месту.

Развој савремених система заштите и спасавања мора да се базира на принципу легалитета-

поштовање државно- правног легитимитета захтева да планови превенције несрећа и научене
лекције, из њихових последица буду усклађене са националном и међународном легислативом.
Ово подразумева постојање интернационалних закона и регулативе, који разматарају ризике –
хазарде са којима се државе могу суочити.

Државана стратегија за превенцију несрећа и њихових последица, траже успостављање система

заштите становништва, имовине и животне средине, која је базира на процени ризика-хазарда,
које угрожавају земљу. У снови, овај државни План акције се заснива на систематској и
периодичној процени ризика.

Овај систем је изгађен на следећим елементима:

 Превенција - Превенција ризика укључује процену ризика засновану на постојећим

искуствима и мониторингу природног и технолошког окружења, које може проузроковати
несрећу (метеоролошки услови у случају поплава суша и сл),упозоравање и узбуњивање
становништва, помоћу система за рано упозорење и узбуњивање, одобреног од стране
надлежног органа.

 Упозоравање - узбуњивање становништва помоћу система за рано упозорење и

узбуњивање, одобреног од надлежног органа,

 Мере редукције – смањење ризика : мере засноване на административним и техничким

правилима и упутствима за безбедност људи, имовине и животне средине, урбанистичке
мере предвиђене за контролу опасности у ризичним подручјима, заштитне мере
предвиђене за смњење повредљивости- рањивости људи и имовине, информисање
јавности – становништва о ризицима, којима је изложено и плановима супростављања-
деловања у ВС и планирање мера које треба предузети након суочавања са опасностима.
Успостављање различитих националних, регионалних и локалних планова деловања,
генерални – општи план за организацију помоћи и подршке и специјализованих мера које
обезбеђују директну интервенцију у различитим типовима несрећа, прегледусписку
капацитета- ресурса, који ће бити ангажовани и координацију различитих јавних и хитних
служби, позваних да интервенишу у складу са дефинисаним плановима.

 Кризно управљање укључује : активирање спасилачких планова по нивоима организовања

(национални, регионални, локални), примена спасилачких планова под руковођењем
надлежних власти, посткризно управљање (повратак у нормалу и оправакреконструкација),
ЦЗ државе је задужена за координацију активности заштите популације, имовине и
животне средине.

У оквиру суочавања са овом одговорношћу многе државе су, у оквиру својих граниаца, установиле
процедуре, усмерене на превазилажење опасности, које могу угрозити становништво, виталне
инсталације – критичну инфраструктуру, неопходну за државу и популацију.
Ове процедуре се управљају преко тела, која могу имати различит начин организвовања:
 Посебно министарство или државна управа за заштиту и спасавање (цивилну заштиту);
 Посебна државна агенција за ЗиС (ЦЗ);
 Државна управа ЗиС (ЦЗ) у оквиру неког министарства;
 Управа као организациона јединица министарства.
Поред тога, треба имати у виду да ЈЕ Организација УН 1965. године својом Резолуцијом 2034
позвала владе да da успоставе одговарајуће националне структуре и тела за планирање и
деловање у ванредним ситуацијама и посебно пружање помоћи.

1. марата 1972. године, основана је међуваладина међународна организација ЦЗ, с циљем јачања,
координације, развоја и усавршавања организација, средстава и технике за спречавање и
увлажавање ванредних ситуација.

1977. године, Допунски протоколи.

1994. 10.Међународна конференција. ЦЗ у Аману- усвојена је Универзална декларација о ЦЗ – где

су државе учеснице позване да дефиницију ЦЗ из Протокола I прошире са оружаних сукоба на све
хуманитарне активности које се односе на супротстављање ванредним ситуацијама.

1998. ICDO је на 11. светској конференцији о цивилној заштити у Пекингу донела смернице за
развој структура ЦЗ и предложила глобални модел националних организација и управљања
заштитиом и спасавањем у ванредним ситуацијама.

У EU је у периоду до 1985 па до данас донето више од 10 резолуција из области ЦЗ које

представљају темељна начела развоја система заштите и спасавања у условима ванредних
ситуација.
 Резолуција од 25. јуна 1987.године о упознавању Заједнице о сарадњи из области ЦЗ;
 Резолуција од 13. фебруара 1989. године на развоју сарадње Заједнице из области ЦЗ;
 Резолуција од 23. новембра 1990. године о успостављању међусобне помоћи између
држава чланица у случајевима природних катастрофа и катастрофа које изазива човек;
 Резолуција од 8.7.1991. о успостављању међусобне помоћи између држава чланица
приликом могућих природних и технолошких катастрофа;
 Резолуција од 31.10.1994 о јачању сарадње Заједнице из области ЦЗ;
 Резолуција од 9. 12. 1999 о сарадњи са кандидатима из централне и источне Европе и
Кипром из области ЦЗ;
 Резолуција о јачању способности ЕУ у области цивилне заштите од 26.о2.2001;
 Резолуција од 28.1. 2002 о јачању сарадње у области тренинга ЦЗ.

Највећа одговорност у конципирању система заштите и спасавања и у борби са ванредним

ситуацијама лежи на влади која мора да успостави оквир за:
 Превентиву и спречавање настанка ванредних ситуација;
 Припрему органа државне управе, специјалистичких служби, свих других учесника у
заштити и спасавању становништва за реаговање у ванредним ситуацијама;
 Пружање помоћи и организацији заштите и спасавања у ВС од значаја за државу и тражење
међународне помоћи;
 Санирање последица ванредних ситуација и
 Пружаање међународне помоћи.

Одговорност локалне заједенице односи се на:

 Планирање;
 Прописивање и спровођење превентивних мера и припрема;
  Организовање хитних и других специјалистичких служби за пружање помоћи у ванредним
ситуацијама на нивоу своје надлежности;
 Оспособљавање и информисање становништва с обзиром на специфичности ризика на
свом подручју;
 Спровођење и свих других послова и активности из области ЗиС.

Стратешко одређење

У савременим државама заштита и спасавање представљају организовани систем, са јасно

дефинисаном стратегијом, нормативно-правно регулисан, функционално одређен и прилагађен
својој мисији.Мисија система је обезбеђење заштите становништва, материјалних и културних
добара и и имовине од опасности и ризика у мирнодопским и ратним условима.То је стратешко
одређење овог система.

Оно се дефинише стратегијом, која се у разним земљама различито назива. Негде је то, у оквиру
стратегије одбране, негде за ванредне ситуације, или стратегије заштите и спасавања у ванредним
ситуацијама. Стратегијом му се одређује мисија, функције, задаци, као и остали садржаји и
елементи, који омогућавају његово успешно функционисање.

Да би се дошло до стратешких решења, потребно је прво проценити опасности, ризике и претње,

који угрожавају становништво, материјална и културна добра и животну средину у миру. На
основу утврђених ризика дефинишу се стратешки интереси и циљеви, који се желе постићи
организовањем СЗС.

Сам систем ЗиС се првенствено односи на природне несреће и техничко-технолошке удесе, док су
остали ризици, претње и опасности и предмет неких других ширих система као што је систем
одбране или систем националне безбедности. Стратегијом се дефинишу и елементи система,
његови субјекти, основне надлежнсоти и обавезе, као и правци даљег дефинисања и
уобличавања система до остварења постављених циљева.

Део наведених детаља, који се односе на СЗС, се разрађује, појашњава, употпуњује и обрађује
другим документима, нпр. доктрином, законским и подзаконским актима, Плановима ЗиС,
Програмима развоја и слично.

Правно одређење

Примаран задатак сваке државе у конципирању система националне безбедности јесте да

законски утврђује и обликује цивилним сегмент тог система (СЗС) бројним законским и
подзаконским актима у складу са међународним конвенцијама и националним потребама.

Правна регулатива као и организација СЗС увек су зависиле од његовог одређења, односно
његовог схватања, шта је његова садржина и која му је сврха. У садашњим условима стање
нормативно-правног регулисања је веома разнолико. Постоје дакле разноврсни легални
административни инструменти, који национални властима дају овлашћења, али и одговорност, да
организују функционисање система ЗиС у ВС.

Изутетно је важно да је област ЗиС и цивилног планирања у ванредним ситуацијама (CEP) у

многим европским државама (Албанија, Бугарска, Данска, Финска, Немачка, Мађарска Пољска,
Словачака, Швајцарска, Аустрија) регулисано уставом, као највишим и правим законодавним
актом.
Устав представља правну основу за организацију и функционисање система ЗиС, што доприноси
његовом изузетном кредибилитету. Такође се може уочити, да у делу држава Европе одређен део
надлежности је пренесен и на територијално-административне органе и да сваки од ових органа
има своје законодавно тело које доноси законе , одређује задатке односно обавзе и надлежности
свих субјеката тог нивоа.

Систем ЗиС у ВС се посматра као интегрисани систем (нпр. Немачка), који на јединствен начин
обједињује све ВС, при чему је закон прецизирао различите ингеренције на разним нивоима:
федерална влада је надлежна за предвиђање и реакцију на непријатељске војне радње, а владе
савезних држава или покрајина за планирање, одговор и контролу ВС у миру.

Већина држава у својој правној регулативи истиче изутетно важну улогу и компетенције владе у
решавању цивилних кризних догађаја. Наиме влади је у неким државама на основу устава у дат
могућност и обавеза да на постојећим основама и у континуитету развија даље законске норме за
организацију и имплементацију активности планирања и реаговања, односно контроле у
ванредним ситуацијама.

Имајући на уму нарочиту важност и значај мионистарства у чијем је делокругу област планирања
и реаговања, односно контроле у ВС (министарство обране, унутрашњих послова, правде,
министарстава за ванредне ситуације и др), као и свих других министарстава релевантних за поље
ВС, у нормативно- правним актима готово свих држава конкретизована је њихова улога у
превенцији, реакцији и санацији.

Функционално одређење

Основне функције система заштите и спашавању су:

 заштита - обухвата, све превентивне мере и активности с циљем превенције несрећа и
ограничења и убалажења њихових последица.
 Спасавање- подразумева све активности на спасавању живота, имовине и животне
средине у случају несреће,
 Помоћ- подразумева све мере у циљу смањења последица по жртве несреће, а тежиште је
на заштити здравља и обезбеђењу неопходних услова за опстанак људи у ВС,
 Рехабилитација - укључује све активности и потребне мере ради санације последица
несреће и успостављања неопходних услова за живот грађана на угроженом подручју.

Циљеви система заштите и спашавања

Општи циљеви заштите и спасавања су:
 Максимално могуће ограничавање деловања и последица било које несреће, која може да
се догоди, независно од тога, да ли је реч о несрећи природног, техничко-технолошког или
неког другог карактера, последица тероризма или оружаног сукоба, спровођењем мера
превенције.
 Обезбеђивање брзог и адекватног одговора - односно благовремено и сврсиходно
реаговање у ВС у сарадњи са другим субјектима система ЗиС, уз настојање да се
максималном координацијом заједничких напора ограниче, умање или елиминишу
људске жртве и ублажавање последица по материјалну имовину и животну средину.
 Након несреће подразумева предузимање свих потребних мера санације, реконструкције,
рехабилитације и оправка жртава несреће и угроженог подручја.
  Развој и интензивирање сарадње у области ЗиС, сталне и благовремене размене података,
искустава, заједничког оспособљавања и деловања код несрећа и научно- истраживачког
рада, у циљу констатног подизања нивоа ЗиС.
 Подизање опште свести и ставарање нове безбедносне и заштитине културе становништва,
које се огледа не само кроз планирање и деловање у ВС, већ и кроз указивање и истицање
значаја мера превенције и смањења или елиминисања ризика.

Задаци система заштите и спашавања

Задаци СЗС, произилазе из утврђених циљева, али још више из политике одбране сваке државе.
Они се међусобно више разликују него циљеви.

Дугорочнији задаци који имају обично стратегијско значење, блиски су циљевима, док они који
произилазе из политике одбране су прагматичнији. Међутим, без обзира на специфичности
појединих система, јединствено је опредељење, да се према времену у којем се реализују задаци
разврставају на: задатке који се реализују у периоду припрема односно задаци на превенцији и
задатке који се реализују у слуачају настанка тј у одговору на ВС.

Задаци у периоду припрема односно на пољу превенције ВС усмерени су на довођење СЗС у

организациону, стручну и функционалну припремљеност за обављање сложенијих и значајнијих
активности у условима угрожавања људи, материјалних добара и животне средине.

Ови задаци се могу свести на следеће:

 Легислатива, у складу са националним потребама и међународним конвенцијама,
 Развијање превентивне заштитне способности СЗС и остваривање превентивне заштите,
 Организовање, оспособљавање и опремање стручно-операционих органа СЗС –штабова,
јединица и др. органа,
 Процену ВС – идентификацију и планирање угрожености становништва, материјално-
културних добара и животне средине у односу на елементарне непогоде, техничко-
технолошке катастрофе и савремене безбедносне ризике и претње у миру,
 Планирање ВС које обухвата: анализу искустава из ВС (искустава стечених у заштити и
активностима указивања помоћи, разрада мера, предлога и закључака), и израду
глобалног плана ВС, као координационог механизма локалним службама,
 Организација, оспособљавање и опремање ЦЗ, др.оперативних јединица, тимова за ЗиС.
 Испуњавање обавеза према војно-политичким безбедносним интеграцијама унутар савеза
и према савезима ( нпр реалиазција зехедничких вежби),
 Припремање и оспособљавање адекавтног информационог и система веза за пренос
информација и наређења,
 Научноистраживачки рад у области ВС, ЗиС и имплементација научно-техничких програма,
у сврху спречавања настанака ВС
 Успостављање међународне сарадње, са циљем добијања информација о опасностима,
које могу угрозити територију и становништво, ради међусобне сарадње, тражења и
пружања помоћи, при великим несрећама и катастрофама, као и ради размене научно-
истраживачких инфромација и практичних искустава, заједничке обуке и слично.

Задаци система ЗиС у условима ВС су следећи:

  благовремено откривање и праћење развоја и степена угрожености и опасности
(осматрање, прикупљање, анализа и обрада података) и брзо реаговање у случају
приближавања и наступања катастрофалних појава,
 обавештавање становништва, органа планирања, државних и локалних органа власти
(достављање информација становништву и органима управљања), као и реализација мера
у домену личне и узајамане заштите,
 правовремено активирање и стављање у функцију организованих снага СЗС са циљем
супростављања испољеним угроженостима и спасавањем становништва, материјалних и
културних добра,
 спровођење мера евакуације и склањање становништва, материјално-културних добара и
зона захваћених елементарним непогодама и техничко-технолошким катастрофама.
 збрињавање настрадалог и угроженог становништва,
 контролисање, руковођење и координисање акацијама ЗиС
 учешће у другим акцијама заштите и спашавања,
 координација помоћи хуманитарног, техничког, експертског и финансијског облика
(пружање и тражење помоћи у случају природних и других катастрофа),
 помоћ локалном нивоу када није у стању да сопстевеним капацитетима одгвори на ВС,
 спровођење здравствене и социјалне заштите и указивање прве помоћи повређеним и
оболелелим и њихово збрињавање,
 спровођење хигијенско-профилакичких мера ради спречавања епидемијског ширења
заразних болести код људи и животиња,
 заштита воде и хране животињског и биљног порекла и обезбеђење становништва
основним потребама,
 обезбеђење реда и мира, спречавање пљачки и насиља, на угроженим подручјима,
 асанација угроженог простора и стварање услова за нормалан живот и рад,
 предузимање мера на санацији и ревитализацији угрожене животне средине,
 инспекција у систему планирања (надзор и контрола централних и локалних органа),
 наканадно успостављање неопходних служби,(по потреби),.

Субјекти и снаге у систему ЗиС

Субјекти система заштите и спасавања су:

 Државни органи и органи државне управе;
 Органи локалне самоуправе;
 Привредни субјекти и друга правна лица;
 Грађани, удружења грађана, и њихове асоцијације.

Професионалне снаге СЗС: професионалне ватрогасне и спасилачке службе тј. службе трагања
(потраге) и спашавања национални спасилачки и интервентни тимови, агенције за ЗОП (нарочито
добро органиизоване у Немачкој) и за заштиту животне средине, јединице за брзе интервенције,
амбулантне службе (у Аустрији), планинарске и горске службе, полицијске јединице, јединице
Војске, агенције и професионалне јединице за ЦЗ, тј. агенције за управљање у ВС, експерти из свих
стручних области (нарочито блиских СЗС и заштити животне средине, јавне службе, контролни
инспекцијски органи и тела и сл.

Непрофесионални субјекти: грађани тј. цивилно становништво грађанске добровољне

организације, непрофесионалне јединице ЦЗ, локалне, националне и интернационалне
невладине организације (НВО), разна удружења (радничка и др.), савези, предузећа,
радиоаматери, медији, црква и други.

СИСТЕМ СМАЊЕЊА РИЗИКА И УПРАВЉАЊА ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА

Систем смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама је део система

националне безбедности и представља интегрисани облик управљања и организовања субјеката
овог система на спровођењу превентивних и оперативних мера и извршавању задатака заштите и
спасавања људи и добара од последица катастрофа, укључујући и мере опоравка од тих
последица.

Закон о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама (Сл. Гласник РС

87/18)

Овим законом уређује се смањење ризика од катастрофа, превенција и јачање отпорности и

спремности појединаца и заједнице за реаговање на последице катастрофа, заштита и спасавања
људи, материјалних, културних и других добара, права и обавезе грађана, удружења, правних
лица, органа јединица локалне самоуправе, аутономних покрајина и Републике Србије,
управљање ванредним ситуацијама, функционисање цивилне заштите, рано упозоравање,
обавештавање и узбуњивање, међународна сарадња, инспекцијски надзор и друга питања од
значаја за организовање и функционисање система смањења ризика од катастрофа и управљања
ванредним ситуацијама.

Систем смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама је од посебног

интереса за Републику Србију и представља део система националне безбедности.

Начело система:

Начело приоритета
Смањење ризика од катастрофа и управљање ванредним ситуацијама представља национални и
локални приоритет.
Свако има право на заштиту од последица катастрофа без икакве дискриминације, а заштита и
спасавање људских живота има приоритет у односу на све друге заштитне и спасилачке
активности.

Начело интегрисаног деловања и међусекторске сарадње

Процене ризика и превентивне мере и активности које се предузимају ради спречавања и

смањења ризика од катастрофа интегрисане су у секторске развојне планове и програме у свим
областима државне управе.

Управљање ризиком од катастрофа заснива се на међусобној координацији и усклађеним

процедурама и плановима деловања свих институција и субјеката и врши се уз међусекторску
сарадњу и партнерство.

Начело примарне улоге локалних заједница

Јединице локалне самоуправе имају примарну улогу у управљању ризиком од катастрофа и ту

улогу подржавају све надлежне државне и покрајинске институције.
Начело поступности при употреби снага и средстава

У заштити и спасавању прво се користе снаге и средства са територије јединице локалне

самоуправе, а када те снаге и средства нису довољне, надлежни орган обезбеђује употребу других
снага и средстава са територије Републике Србије, укључујући полицију и Војску Србије када је то
потребно.

Начело равноправности и заштите људских права

Субјекти система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама посебно се

старају о остваривању принципа равноправности полова и нарочито воде рачуна да ни једна
одлука, мера или радња не подстиче или доводи до неповољнијег положаја жена и њихово
равноправно учествовање у систему смањења ризика од катастрофа и управљању ванредним
ситуацијама.

Надлежни органи и други субјекти укључени у спровођење мера и активности управљања

ризиком од катастрофа дужни су да доследно воде рачуна о заштити људских права, родној
равноправности и посебно о заштити сиромашних, старих, деце, особа са инвалидитетом,
избеглих и расељених лица, као и других рањивих група становништва.

Мере и активности на смањењу ризика од катастрофа морају бити приступачне и односити се и на

особе са инвалидитетом, децу, старе и друга лица која су посебно изложена ризику.

Начело партиципативности и солидарности

Право угрожених грађана је да учествују у осмишљавању садржаја и имплементацији активности

на смањењу ризика од катастрофа, као и право да учествују у предлагању, предузимању и
извршавању одређених мера, задатака и активности у заштити и спасавању и изразе своје потребе
у средствима помоћи.

Грађани који су погођени последицама катастрофа имају право на помоћ у складу са својим
потребама и приоритетима које пружају хуманитарне и друге регистроване организације, а
уколико су претрпели већу материјалну штету имају и право на државну помоћ.

Начело информисања јавности

Надлежни органи благовремено и потпуно информишу јавност о ризицима од катастрофа,

релевантним подацима и мерама за заштиту од њихових последица, као и о другим мерама које
се предузимају ради управљања ризиком од катастрофа.

Смањење ризика од катастрофа

Смањење ризика од катастрофа обухвата систем мера и активности утврђених Националном

стратегијом из области смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама,
Националним програмом управљања ризиком од катастрофа, законом којим се прописује обнова
након елементарне и друге непогоде, законом и другим актима, у циљу спречавања нових и
смањења постојећих ризика кроз имплементацију економских, социјалних, едукативних,
нормативних, здравствених, културних, технолошких, политичких и институционалних мера
којима се јача отпорност и припремљеност заједнице за одговор и ублажавање последица од
насталих катастрофа чиме се постиже јачање отпорности заједнице.
Смањење ризика од катастрофа подразумева:

1) прецизно идентификовање, редовну процену и праћење ризика од катастрофа ради њихове

контроле;

2) смањење дејства фактора који узрокују или увећавају ризике од катастрофа путем одговорног и
одговарајућег управљања животном средином, земљиштем, водама и другим природним
ресурсима, планског коришћења земљишта и предузимањем одговарајућих техничких и других
мера;

3) ублажавање штетних последица на основу што потпунијег разумевања ризика од њих,

планирања њиховог спречавања и повећања спремности за реаговање и ефикасан одговор;

4) обнову након катастрофе у складу са начелом изградње бољег система, који ће инфраструктуру
и друштво у целини учинити отпорнијим на будуће катастрофе;

5) инвестирање у превенцију и смањење ризика од катастрофа кроз подстицање јавног и

приватног улагања и предузимања структурних и неструктурних мера;

6) изградњу културе безбедности и отпорности појединаца и заједнице на катастрофе;

7) интензивну међусобну сарадњу свих надлежних институција на свим нивоима власти, као и
партнерство са приватним и јавним предузећима, другим правним лицима, предузетницима,
организацијама цивилног друштва и свим заинтересованим грађанима који могу пружити
допринос смањењу ризика од катастрофа;

8) успостављање прецизних процедура за размену информација и искустава од значаја за

смањење ризика и за ефикасно пружање и примање међународне оперативне и хуманитарне
помоћи ради отклањања последица катастрофе и почетне обнове погођених подручја;

9) праћење климатских промена и прилагођавање заједнице на очекиване последице.

Стратегија смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама

Стратегија смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама је основни

стратешки документ којим се утврђује политика и усмеравају активности државних органа и
других субјеката у управљању ризиком од катастрофа, одређују смернице за ангажовање људских
и материјалних ресурса, као и развој нормативног и институционалног оквира у циљу смањења
ризика и ефикасног одговора на изазове катастрофа.

Стратегија се доноси на нивоу Републике.

Стратегију и акциони план за њено спровођење доноси Влада.

Субјекти система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама

Субјекти система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама су органи

државне управе, органи аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, јавне службе,
привредна друштва и друга правна лица и предузетници, организације цивилног друштва,
образовне установе и научно истраживачке организације, јавне агенције и други који, у складу са
законом, другим општим актима, плановима, програмима и другим документима учествују у
утврђивању мера и активности од значаја за смањење ризика и управљање ванредним
ситуацијама.

Снаге смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама

Снаге система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама су штабови за

ванредне ситуације, јединице цивилне заштите, ватрогасно-спасилачке јединице, Служба 112,
Полиција, Војска Србије, Црвени крст Србије, Горска служба спасавања, Ватрогасни савез Србије,
Савез радио аматера Србије, повереници, односно заменици повереника цивилне заштите,
грађани, удружења грађана и организације чија је делатност од посебног интереса за развој и
функционисање система.

Национална платформа за смањење ризика од катастрофа

Јединство деловања субјеката система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним

ситуацијама на нивоу Републике Србије обезбеђује се преко Националне платформе за смањење
ризика.

Национална платформа за смањење ризика од катастрофа је платформа за разматрање и

дефинисање питања од највећег значаја за систем смањења ризика од катастрофа и управљања
ванредним ситуацијама, која обезбеђује размену мишљења, знања, иновација, и искустава из
области смањења ризика, предлаже мере и активности политике смањења ризика од катастрофа
и управљања ванредним ситуацијама, разматра развојне стратегије, планове и програме који су
од интереса за смањење ризика и управљање ванредним ситуацијама и јача механизме сарадње
и координације на националном и међународном нивоу.

Републички штаб за ванредне ситуације има улогу Националне платформе.

У раду Националне платформе, поред чланова Републичког штаба за ванредне ситуације учествују
и представници академске заједнице, локалне самоуправе и организација цивилног друштва као
и други субјекти система смањења ризика од катастрофа.

Процена ризика од катастрофа

Проценом ризика од катастрофа идентификују се врста, карактер и порекло појединих ризика од

наступања катастрофа, степен угрожености, фактори који их узрокују или увећавају степен могуће
опасности, последице које могу наступити по живот и здравље људи, животну средину,
материјална и културна добра, обављање јавних служби и привредних делатности, као и друге
претпоставке од значаја за одвијање уобичајених животних, економских и социјалних активности.

Процену ризика од катастрофа израђују и доносе Република Србија, аутономна покрајина,

јединица локалне самоуправе, субјекти од посебног значаја за заштиту и спасавање, изузев
савеза, клубова и удружења; привредна друштва, здравствене установе изузев апотека;
предшколске и школске установе и факултети за све објекте у којима бораве деца, односно
објекте у којима се одвија настава; установе социјалне заштите за објекте у којима бораве
корисници.

Привредна друштва и друга правна лица која у свом саставу имају организационе целине чији су
капацитети, обим и значај делатности од посебног значаја за привреду Републике Србије из
области енергетике, телекомуникација, рударства и саобраћаја, израђују Процену ризика и за те
организационе целине.

Процену ризика израђују и доносе и правна лица која управљају пословним, трговачким,
спортским, угоститељским и смештајним објектима и објектима за разоноду капацитета више од
100 лица, а ако су објекти намењени за боравак деце до 14 година, независно од капацитета.

Друга привредна друштва и друга правна лица израђују своју процену ризика од катастрофа на
основу препоруке штаба за ванредне ситуације јединице локалне самоуправе засноване на
процени ризика од катастрофа јединице локалне самоуправе на чијој територији се налазе.

Процену ризика од катастрофа Републике Србије усваја Влада, на предлог Министарства

унутрашњих послова .

Процена ризика од катастрофа се периодично ажурира у складу са потребама и новим

околностима, у целини се поново израђује и доноси на сваке три године, а уколико су се
околности у значајној мери промениле и раније, односно уколико се појавио нови ризик или се
постојећи ризик повећао или смањио .

План смањења ризика од катастрофа

Планом смањења ризика од катастрофа утврђују се конкретне превентивне, организационе,

техничке, финансијске, нормативне, надзорне, едукативне и друге мере и активности које су
надлежни државни органи и други субјекти, на основу процене појединих ризика, дужни да
предузму у будућем периоду у циљу смањења ризика од катастрофа и ублажавања њихових
последица.

План смањења ризика од катастрофа се израђује и доноси за територију Републике Србије

(Национални план смањења ризика од катастрофа), аутономне покрајине (Покрајински план
смањења ризика од катастрофа) и јединице локалне самоуправе (локални план смањења ризика
од катастрофа).

Планови смањења ризика од катастрофа се израђују на основу предлога третмана процењених

ризика у одговарајућој процени ризика од катастрофа.

Носиоци израде Националног плана смањења ризика од катастрофа су органи државне управе у
чијој су надлежности опасности идентификоване у Процени ризика од катастрофа Републике
Србије.

Носиоци израде покрајинских планова смањења ризика од катастрофа и локалних планова

смањења ризика од катастрофа су надлежни органи аутономне покрајине и јединице локалне
самоуправе.

Национални план смањења ризика од катастрофа доноси Влада на предлог Министарства.

Покрајински план смањења ризика од катастрофа, односно локални план смањења ризика од
катастрофа, доноси надлежни орган аутономне покрајине, односно јединице локалне
самоуправе.

Планови смањења ризика од катастрофа се доносе за период од три године.

План заштите и спасавања

Планом заштите и спасавања се планирају мере и активности за спречавање и умањење

последица катастрофа, снаге и средства субјеката система смањења ризика од катастрофа и
управљања ванредним ситуацијама, њихово организовано и координирано ангажовање и
деловање у ванредним ситуацијама у циљу заштите и спасавања људи, материјалних и културних
добара и обезбеђења основних услова за живот.
План заштите и спасавања обавезно садржи следеће целине:
1) рано упозоравање и приправност (спремност);
2) мобилизација и активирање;
3) заштита и спасавање по врстама опасности;
4) мере цивилне заштите;
5) употреба снага и субјеката заштите и спасавања.

План заштите и спасавања израђује се на основу процене ризика и усваја најкасније 90 дана након
усвајања процене ризика, а редовно се усклађује са изменама процене ризика.

План заштите и спасавања Републике Србије израђује Министарство у сарадњи са другим

министарствима, посебним организацијама и другим правним лицима, а доноси Влада.

План заштите и спасавања аутономне покрајне и план заштите и спасавања јединица локалне
самоуправе доносе надлежни органи аутономне покрајине, односно јединице локалне
самоуправе, по прибављеној сагласности Министарства, на предлог надлежног штаба.

План заштите и спасавања се периодично ажурира у складу са потребама и новим околностима, у

целини се поново израђује и доноси сваке треће године, а уколико су се околности у значајној
мери промениле и раније у складу са проценом ризика од катастрофа.

План заштите и спасавања су дужни да израде и донесу сви субјекти који имају обавезу израде
процене ризика од катастрофа.

План заштите и спасавања се примењује и у ратном и ванредном стању.

Екстерни план заштите од великог удеса

Надлежни орган јединице локалне самоуправе на чијој територији се налази СЕВЕСО комплекс
вишег реда, дужан је да изради и донесе екстерни план заштите од великог удеса са мерама које
треба предузети изван комплекса, у року који не може бити дужи од две године од тренутка
пријема неопходних информација достављених од стране оператера СЕВЕСО комплекса, у складу
са прописима којима се уређује заштита животне средине.

Екстерни план заштите од великог удеса се израђује у циљу:

1) ограничавања и контроле инцидената на такав начин да се ефекти сведу на најмању меру и да
се ограничи штета по људско здравље, животну средину и имовину;
2) спровођења неопходних мера ради заштите здравља људи и животне средине од ефеката
великог удеса;
3) преношење неопходних информација јавности и релевантним надлежним службама или
органима у области у којој се СЕВЕСО комплекс вишег реда налази;
4) обезбеђивања повратка у пређашње стање и чишћења животне средине након великог удеса.
Екстерни план заштите од великог удеса обавезно садржи следеће податке:
1) имена или дужности лица овлашћених за покретање поступака за случај ванредних ситуација,
као и лица овлашћених за вођење и координацију активности ублажавања последица изван
СЕВЕСО комплекса;
2) начин примања раног упозорења о инцидентима и поступке упозоравања и позивања помоћи;
3) координацију средстава неопходних за спровођење екстерног плана заштите од великог удеса;
4) начин пружања помоћи при акцији ублажавања последица на СЕВЕСО комплексу;
5) начин ублажавања последица ван СЕВЕСО комплекса, укључујући и одговор на сценарио
најгорег могућег удеса дефинисан у Извештају о безбедности, као и разматрање могућих домино
ефеката, укључујући и оне који имају утицаје на животну средину;
6) систем и поступак обавештавања јавности, суседних СЕВЕСО комплекса или постројења која
нису СЕВЕСО комплекси, о специфичним информацијама о удесу и обрасцима понашања које би
требало усвојити;
7) систем и поступак обавештавања надлежних служби других држава у случају великог удеса с
могућим прекограничним последицама.

Надлежни штаб за ванредне ситуације дужан је да, без одлагања, примени екстерни план заштите
од великог удеса када дође до великог удеса или када дође до неконтролисаног развоја догађаја
за који се може очекивати да ће довести до великог удеса.

Екстерни планови заштите од великог удеса достављају се Министарству на сагласност и саставни

су део планова заштите и спасавања јединице локалне самоуправе.

Зоне непосредног ризика

Зоне непосредног ризика су географске просторне целине у којима постоји веома висок степен
извесности да ће наступити катастрофа и да ће њене последице бити дуготрајне и тешко
отклоњиве, а мере заштите и спасавања знатно отежане.

У зонама непосредног ризика забрањене су активности које изазивају нове или увећавају
постојеће факторе ризика (ископи и други земљани радови, изградња и постављање објеката и
др.), као и активности поводом којих се људи и материјална и културна добра могу изложити
тешким последицама (одлагање ствари, паркирање, окупљање већег броја људи, манифестације
и др.), осим по претходно прибављеној дозволи Министарства.

Одлуку о утврђивању зоне непосредног ризика на основу усвојене Процене ризика од катастрофа
Републике Србије доноси Влада, на предлог Републичког штаба за ванредне ситуације.
ПРАВА И ДУЖНОСТИ СУБЈЕКАТА СИСТЕМА СМАЊЕЊА РИЗИКА ОД КАТАСТРОФА И УПРАВЉАЊА
ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА

Влада

У систему смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама Влада обезбеђује

изградњу, развој и планско повезивање делова система и задатака у јединствену целину,
усмерава и усклађује рад органа државне управе на спровођењу мера и активности смањења
ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама и доноси акте у складу са законом и
предузима друге мере из своје надлежности у овој области.
Министарство унутрашњих послова

За обављање послова из своје надлежности у области смањења ризика од катастрофа и

управљања у ванредним ситуацијама у Министарству се образује посебна организациона
јединица- СЕКТОР ЗА ВАНРЕДНЕ СИТУАЦИЈЕ.
Министарство у области смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама:
1) израђује и предлаже Стратегију;
2) израђује и предлаже Акциони план за спровођење Стратегије;
3) координира израду Процене ризика од катастрофа Републике Србије и Плана заштите и
спасавања Републике Србије;
4) израђује и предлаже Национални план смањења ризика од катастрофа;
5) успоставља и води Регистар ризика од катастрофа у Републици Србији;
6) даје сагласност на процене ризика, планове заштите и спасавања и планове заштите од удеса;
7) организује, планира и спроводи обуку снага и субјеката система смањења ризика од катастрофа
и управљања ванредним ситуацијама;
8) у сарадњи са министарством надлежним за послове одбране и министарством надлежним за
послове телекомуникација предузима мере у циљу организовања и обезбеђења
телекомуникационих и информационих система за потребе руковођења и координације у
ванредним ситуацијама и преноса података и информација и њихову заштиту;
9) обједињава и води јединствену информациону базу података о људским и материјално-
техничким ресурсима субјеката и снага система смањења ризика од катастрофа и управљања
ванредним ситуацијама;
10) образује, обучава, опрема, мобилише и ангажује специјализоване јединице цивилне заштите
за територију Републике Србије;
11) иницира научна истраживања у овој области;
12) непосредно учествује у програмима, пројектима и другим активностима за унапређење
система из области смањења ризика и управљања ванредним ситуацијама;
13) наређује делимичну мобилизацију јединица цивилне заштите на републичком нивоу;
14) непосредно сарађује, размењује информације и податке са службама исте делатности других
земаља и међународним организацијама;
15) остварује међународну сарадњу у овој области;
16) координира примање и пружање међународне помоћи;
17) планира и спроводи одрживо финансирање материјално-техничког опремања, набавки,
донација и пројеката у циљу обезбеђења функционисања и унапређивања система смањења
ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама;
18) стара се о организацији и функционисању мера цивилне заштите;
19) спроводи мере за заштиту и спасавање лица и имовине угрожених катастрофама;
20) прикупља и обрађује податке и информације о катастрофама, врши размену информација и
података са надлежним службама других држава или међународним организацијама o
опасностима, удесима са прекограничним ефектима, катастрофама и другим несрећама;
21) организује и врши рано упозоравање, обавештавање и узбуњивање у случају катастрофе;
22) организује и управља јединственим системом за јавно узбуњивање у Републици Србији;
23) даје сагласност на пројектну документацију система за јавно узбуњивање;
24) врши послове планирања, организовања, обучавања, употребе и контроле снага система
смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама;
25) организује и спроводи извиђање, обележавање, проналажење, ископавање, идентификацију,
уклањање, транспорт, складиштење и уништавање ЕОР;
26) обезбеђује учешће полиције и других организационих јединица у спровођењу мера и
активности предвиђених овим законом;
27) припрема и спроводи безбедносну заштиту простора, инфраструктуре и објеката од значаја за
предузимање мера и извршавање задатака заштите и спасавања;
28) обавља и друге послове одређене законом.

Министарство одбране и војска Србије

У условима када друге снаге и средства система нису довољне за заштиту и спасавање људи,
материјалних и других добара од последица катастрофа, на захтев Републичког штаба за ванредне
ситуације, Министарство одбране обезбеђује учешће својих организационих јединица, команди,
јединица и установа Војске Србије за пружање помоћи у заштити и спасавању, у складу са
законом, осим у ратном и ванредном стању.

Када у заштити и спасавању учествују јединице Војске Србије, њима командују њихове надлежне
старешине, у складу са закључцима и препорукама штаба за ванредне ситуације који руководи и
координира заштитом и спасавањем.

Министарства и други органи државне управе

Органи државне управе, у оквиру утврђеног делокруга, у области смањења ризика од катастрофа
и управљања ванредним ситуацијама:
1) се старају о обезбеђењу доследног усклађивања свих општих и планских аката које доносе или
припремају, са политиком у овој области;
2) правовремено извештавају Министарство о уоченим појавама и проблемима од значаја за ову
област, као и о подацима од значају за процену постојећих ризика, о појави нових ризика и
претњи и о другим чињеницама;
3) планирају, организују и обезбеђују функционисање своје делатности у ванредним ситуацијама;
4) учествују у изради Стратегије, Националног плана смањења ризика од катастрофа, Плана
заштите и спасавања Републике Србије и других планских и програмских докумената;
5) учествују у изради Процене ризика од катастрофа Републике Србије из свог делокруга и
достављају је Министарству, осим Министарства одбране;
6) обављају и друге послове утврђене законом.

Аутономна покрајина

Аутономна покрајина у оквиру свог делокруга у области смањења ризика од катастрофа и

управљања ванредним ситуацијама:
1) се стара о обезбеђењу доследног усклађивања свих општих и планских аката које доносе или
припремају, са политиком у овој области;
2) доноси акт о организацији и функционисању цивилне заштите на територији аутономне
покрајине и обезбеђује њено спровођење;
3) планира и обезбеђује буџетска средства намењена за смањење ризика од катастрофа и
управљање ванредним ситуацијама;
4) образује покрајински штаб за ванредне ситуације;
5) успоставља ситуациони центар у складу са актом о организацији и функционисању цивилне
заштите, а у зависности од техничких и материјалних могућности;
6) усваја годишњи план рада и годишњи извештај о раду покрајинског штаба за ванредне
ситуације;
7) израђује и доноси процену ризика, покрајински план смањења ризика од катастрофа и план
заштите и спасавања;
8) одређује субјекте од посебног значаја за заштиту и спасавање за аутономну покрајину, на
предлог штаба за ванредне ситуације;
9) обезбеђује телекомуникациону и информациону подршку за потребе заштите и спасавања, као
и укључивање у телекомуникациони и информациони систем Службе 112 и повезују се са њим;
10) правовремено извештава Министарство и друге надлежне државне органе о уоченим
појавама и проблемима од значаја за смањење ризика, о подацима од значају за процену
постојећих ризика, о појави нових ризика и претњи и о другим чињеницама које су релевантне за
ову област;

Јединица локалне самоуправе

Јединица локалне самоуправе у оквиру својих надлежности, у области смањења ризика од

катастрофа и управљања ванредним ситуацијама:
1) доноси акт о организацији и функционисању цивилне заштите на територији јединице локалне
самоуправе, на предлог надлежног штаба и обезбеђује њено спровођење;
2) израђује и доноси процену ризика, локални план смањења ризика од катастрофа, план заштите
и спасавања и екстерни план заштите од великог удеса уколико се на њеној територији налази
СЕВЕСО комплекс вишег реда;
3) образује штаб за ванредне ситуације;
4) одређује субјекте од посебног значаја за заштиту и спасавање јединице локалне самоуправе на
предлог надлежног штаба;
5) планира и обезбеђује буџетска средства намењена за смањење ризика од катастрофа и
управљање ванредним ситуацијама;
6) образује јединице цивилне заштите;
7) успоставља ситуациони центар у складу са актом о организацији и функционисању цивилне
заштите, а у зависности од техничких и материјалних могућности;
8) израђује студију покривености система за јавно узбуњивање за своју територију (акустичку
студију) и стара се о одржавању, набавци и постављању акустичких извора (сирена) и остале
опреме у оквиру јединственог система за јавно узбуњивање у Републици Србији;
9) сарађује са суседним јединицама локалне самоуправе у спровођењу мера и активности од
значаја за смањење ризика од катастрофа и управљање ванредним ситуацијама;
10) предузима хитне и превентивне мере у циљу смањења ризика од катастрофа;
11) усваја годишњи план рада и годишњи извештај о раду штаба за ванредне ситуације;
12) обављају и друге послове утврђене законом.

Јединица локалне самоуправе може израђивати сопствену процену ризика, план заштите и
спасавања и екстерни план заштите од великог удеса уколико има најмање једно запослено лице
у сталном радном односу које поседује лиценцу.

Надлежна служба и други надлежни државни и покрајински органи дужни су да јединицама

локалне самоуправе пружају стручну и другу помоћ и подршку у обављању послова утврђених
овим законом, у складу са својим надлежностима и могућностима.

Привредна друштва и друга правна лица

Свако привредно друштво и друго правно лице дужно је да, у оквиру своје делатности предузима
све мере превенције и смањења ризика, као и да се одазове захтеву надлежног штаба и узме
учешће у спровођењу мера заштите и спасавања.

Трошкови настали учешћем правних лица у спровођењу мера заштите и спасавања, надокнађују
се из буџета јединице локалне самоуправе, покрајине и Републике, у зависности од тога који штаб
за ванредне ситуације је упутио захтев за ангажовање.

Привредна друштва и друга правна лица су дужна да, без накнаде, доставе Министарству,
аутономној покрајини и јединицама локалне самоуправе односно правним лицима која су
ангажована на изради процене ризика од катастрофа и плана заштите и спасавања, податке
неопходне за израду ових докумената.

Субјекти од посебног значаја за заштиту и спасавање

Субјекти од посебног значаја за заштиту и спасавање су привредна друштва и друга правна лица
која се баве делатношћу из области: телекомуникација, рударства и енергетике, транспорта,
метеорологије, хидрологије, сеизмологије, заштите од јонизујућег зрачења и нуклеарне
сигурности, заштите животне средине, водопривреде, шумарства и пољопривреде, здравства,
збрињавања лица, ветерине, комуналне делатности, грађевинарства, угоститељства, и други који
располажу ресурсима за смањење ризика од катастрофа.

Субјекте од посебног значаја за заштиту и спасавање Републике Србије, одређује Влада на

предлог Министарства.

Субјекте од посебног значаја за заштиту и спасавање аутономне покрајине, одређује извршни

орган аутономне покрајине.

Субјекте од посебног значаја за заштиту и спасавање јединице локалне самоуправе, одређује

извршни орган јединице локалне самоуправе.

Штаб за ванредне ситуације може ставити у приправност или ангажовати субјекте од посебног
значаја у ванредној ситуацији, као и за потребе вежби цивилне заштите када ванредна ситуација
није проглашена.
Посебне обавезе правних лица која обављају одређене делатности

Привредна друштва и друга правна лица, власници и корисници електронских комуникационих

мрежа и информационих система и веза, стављају на располагање коришћење тих система за
потребе заштите и спасавања, по наредби надлежног штаба.

Правна лица – оператери јавних комуникационих мрежа и јавно доступних телефонских услуга
морају омогућити свим корисницима бесплатне позиве према јединственом броју за хитне службе
112 укључујући и позиве из јавних телефонских говорница.

Привредна друштва и друга правна лица, власници и корисници залиха воде, хране, медицинских
средстава и лекова, енергената, одеће, обуће, грађевинских и других производа неопходних за
извршавање задатака заштите и спасавања, дужна су да ова средства ставе на располагање за
потребе заштите и спасавања, по наредби надлежног штаба.

Власници и корисници непокретних ствари дужни су да омогуће да се на њиховим

непокретностима спроводе радови неопходни за заштиту и спасавање, по наредби надлежног
штаба, уз право на накнаду која се исплаћује по тржишним ценама.

Хуманитарне организације и удружења

У оквиру своје редовне делатности хуманитарне организације и удружења учествују у припреми и

спровођењу задатака заштите и спасавања и пружања помоћи становништву погођеном
последицама катастрофа.

Као субјекти од посебног значаја, Црвени крст Србије, Горска служба спасавања и Ватрогасни
савез Србије, помажу надлежним државним органима у обављању послова из своје надлежности,
а у складу са јавним овлашћењима и својим програмским активностима.

У случају ангажовања у акцијама заштите и спасавања чланови хуманитарне организације и

удружења, имају статус припадника цивилне заштите.

Удружења и организације цивилног друштва

Удружења и друге организације цивилног друштва имају право да, поред добијања информација,
разматрају питања од значаја за смањење ризика од катастрофа, упућују о томе предлоге
надлежним државним, покрајнским и локалним органима и добију одговор од њих, као и да буду
признате као партнери органа јавних власти у креирању и реализацији политике смањења ризика
од катастрофа.

Удружења и друге организације цивилног друштва доприносе изградњи културе превенције

ризика и подизању свести о потреби јачања спремности и отпорности појединаца и друштва на
наступање последица катастрофа.

Високошколске установе и научно-истраживачке организације

Високошколске установе и друге организације које се баве научно-истраживачким радом ангажују

се у спровођењу задатака заштите и спасавања и смањења ризика од катастрофа кроз учешће у
штабовима, стручно-оперативним тимовима и оперативним штабовима.
Високошколске установе и друге организације које се баве научно-истраживачким радом
обавештавају Министарство о научним сазнањима од значаја за смањење ризика од катастрофа и
заштиту и спасавање.

Грађани

Грађани имају право да буду обавештени о ризицима од катастрофа, мерама и активностима које
се предузимају ради њиховог смањења, претњама и могућим последицама од катастрофа, као и о
свим неопходним информацијама од значаја за заштиту и спасавање.

Ради стицања потребних знања из области смањења ризика од катастрофа и управљања

ванредним ситуацијама, грађани се обучавају и оспособљавају у оквиру основног и средњег
образовања.

Грађани који нису обухваћени оспособљавањем у оквиру основног и средњег образовања, могу
стицати основна знања из области смањивања ризика од катастрофа и управљања ванредним
ситуацијама у оквиру активности субјеката од посебног значаја за заштиту и спасавање.
Грађани су дужни:
1) да се оспособљавају за заштиту и спасавање и да предузимају мере за личну и узајамну
заштиту;
2) да прихвате распоред у јединице цивилне заштите и да се одазову у случају мобилизације тих
јединица;
3) да се одазову позиву надлежног штаба за ванредне ситуације ради учешћа у акцијама заштите
и спасавања;
4) да о настанку опасности без одлагања обавесте оперативни центар 112;
5) да спроводе прописане и наређене мере заштите и спасавања.

У извршавању задатака заштите и спасавања дужни су да учествују сви способни грађани,

укључујући и стране држављане и лица без држављанства која у складу са законом имају
одобрење за привремени боравак или стално настањење у Републици Србији, старости од 18 до
60 година.
Изузетно у извршавању задатака заштите и спасавања нису обавезни да учествују:
1) труднице и мајке са децом до десет година старости и самохрани родитељи односно старатељи
са децом до 15 година старости;
2) особе са инвалидитетом, као и лица која брину о особама са инвалидитетом;
3) лица која се старају и живе у истом домаћинству са старијим особама које нису способне да се
брину саме о себи.

За потребе заштите и спасавања грађани су дужни да омогуће извођење неопходних радова за

заштиту и спасавање на својим непокретностима, као и да дају на коришћење непокретне ствари,
возила, машине, опрему, материјално-техничка и друга материјална средства (вода, храна,
лекови, одећа, обућа, грађевински и други производи).

За ствари и материјална средства дата на коришћење, као и за штету насталу извођењем радова
на непокретностима за потребе заштите и спасавања, грађани имају право на накнаду која се
исплаћује по тржишним ценама.
Начин коришћења непокретних ствари, возила, машина, опреме, материјално-техничких и других
материјалних средстава и начин утврђивања надокнаде привредним друштвима и другим
правним лицима и грађанима, настале услед извршавања обавеза из овог члана ближе уређује
Влада.

ВАНРЕДНА СИТУАЦИЈА

Ванредна ситуација се проглашава када су ризици и претње или настале последице катастрофе по
становништво, материјална и културна добра или животну средину таквог обима и интензитета да
њихов настанак или последице није могуће спречити или отклонити редовним деловањем
надлежних органа и служби, због чега је за њихово ублажавање и отклањање неопходно
употребити посебне мере, додатне снаге и средства уз појачан режим рада.

Ванредна ситуација се проглашава одмах по сазнању за непосредну опасност од њеног

наступања.

Ванредна ситуација може бити проглашена и након њеног наступања, ако се непосредна опасност
од наступања ванредне ситуације није могла предвидети или ако због других околности није
могла бити проглашена одмах после сазнања за непосредну опасност од њеног наступања.

Ванредна ситуација се укида престанком опасности, односно престанком потребе за

спровођењем мера заштите и спасавања од катастрофа.
Ванредну ситуацију проглашава и укида:
1) за територију Републике Србије – Влада, на предлог Републичког штаба за ванредне ситуације;
2) за територију аутономне покрајине – извршни орган аутономне покрајине, на предлог
покрајинског штаба за ванредне ситуације;
3) за територију дела града или града – градоначелник, на предлог градског штаба за ванредне
ситуације;
4) за територију градске општине - председник градске општине, на предлог штаба за ванредне
ситуације градске општине;
5) за територију дела општине или општине – председник општине, на предлог општинског штаба
за ванредне ситуације.

Ванредна ситуација за територију аутономне покрајине се проглашава када постоји непосредна

опаснoст која ће захватити, или је већ захватила најмање две јединице локалне самоуправе са
територије надлежности, а процена је таква да ће се опасност или њене последице ширити и да су
капацитети аутономне покрајине довољни за спречавање, отклањање, односно ублажавање
последица.

Ванредна ситуација за територију Републике Србије проглашава се када постоји непосредна

опаснoст која ће захватити, или је већ захватила најмање две јединице локалне самоуправе, а
процена је таква да ће се опасност или њене последице ширити и да се сви капацитети Републике
Србије морају ангажовати за спречавање, отклањање, односно ублажавање последица.
Штабови за ванредне ситуације
За праћење активности на смањењу ризика од катастрофа и координацију и руковођење у
ванредним ситуацијама образују се штабови за ванредне ситуације, и то:
1) за територију Републике Србије – Републички штаб за ванредне ситуације који образује Влада;
2) за територију аутономне покрајине – покрајински штаб за ванредне ситуације који образује
извршни орган аутономне покрајине;
3) за територију управног округа – окружни штаб за ванредне ситуације који образује Републички
штаб за ванредне ситуације;
4) за територију града – градски штаб за ванредне ситуације који образује надлежни орган града;
5) за територију општине – општински штаб за ванредне ситуације који образује надлежни орган
општине.

Штаб за ванредне ситуације образује стручно-оперативне тимове као своја помоћна стручна тела.

Састав штабова за ванредне ситуације

Командант штаба за ванредне ситуације је:
1) министар надлежан за унутрашње послове, за Републички штаб за ванредне ситуације;
2) председник покрајинске владе, за покрајински штаб за ванредне ситуације;
3) начелник управног округа, за окружни штаб за ванредне ситуације;
4) градоначелник, за градски штаб за ванредне ситуације;
5) председник општине, за општински штаб за ванредне ситуације.

Начелник Републичког штаба за ванредне ситуације је руководилац Надлежне службе.

Начелници штабова за ванредне ситуације су представници Надлежне службе.

Заменик команданта градског, односно општинског штаба за ванредне ситуације је заменик

градоначелника, односно председника општине или члан градског односно општинског већа.

Састав, начин и организацију рада штабова за ванредне ситуације прописује Влада

Надлежност штабова за ванредне ситуације

Штаб за ванредне ситуације обавља следеће послове:
1) руководи и координира рад субјеката система смањења ризика од катастрофа и управљања
ванредним ситуацијама на спровођењу утврђених задатака;
2) руководи и координира спровођење мера и задатака цивилне заштите;
3) разматра процене ризика, планове заштите и спасавања и друга планска документа и даје
препоруке за њихово унапређење;
4) прати стање и организацију система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним
ситуацијама и предлаже мере за њихово побољшање;
5) наређује употребу снага система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним
ситуацијама, средстава помоћи и других средстава која се користе у ванредним ситуацијама;
6) стара се о редовном информисању и обавештавању становништва о ризицима и опасностима и
предузетим мерама.
7) процењује угроженост од настанка ванредне ситуације и доставља предлог за проглашење и
укидање ванредне ситуације;
8) наређује приправност субјеката и снага система смањења ризика од катастрофа и управљања
ванредним ситуацијама;
9) сарађује са другим штабовима за ванредне ситуације;
10) ангажује субјекте од посебног значаја;
11) учествује у организацији и спровођењу мера и задатака обнове, реконструкције и
рехабилитације, узимајући у обзир смањење ризика од будућих ванредних ситуација;
12) израђује предлог годишњег плана рада и предлог годишњег извештаја о раду и доставља
надлежном органу на усвајање;
13) образује стручно-оперативне тимове за извршавање специфичних задатака из области заштите
и спасавања.
14) именује поверенике и заменике повереника цивилне заштите;

ВАТРОГАСНЕ И ВАТРОГАСНО-СПАСИЛАЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Ватрогасне јединице

Ватрогасне јединице могу бити професионалне и добровољне.

Професионалне ватрогасне јединице су ватрогасно-спасилачке јединице Министарства,

ватрогасне јединице Министарства одбране, ватрогасне јединице јединица локалне самоуправе и
ватрогасне јединице правних лица.

Јединице локалне самоуправе могу основати професионалне ватрогасне јединице.

Добровољне ватрогасне јединице су ватрогасне јединице правних лица и удружења,

организованих на принципу добровољности.

Министарство врши контролу испуњености услова за формирање и рад ватрогасних јединица,

осим ватрогасних јединица Министарства одбране.
ЦИВИЛНА ЗАШТИТА

Цивилна заштита је организован систем чија је основна делатност заштита, спасавање и

отклањање последица елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа и других већих
опасности које могу угрозити становништво, материјална и културна добра и животну средину у
миру и ванредном и ратном стању.

Цивилну заштиту чине лична и узајамна заштита, мере, повереници, заменици повереника и
јединице.

Лична и узајамна заштита

Лична и узајамна заштита je облик организовања грађана за личну заштиту и самопомоћ и

пружање помоћи другим особама којима је та помоћ неопходна.

Ради остваривања личне и узајамне заштите, државни органи, органи аутономне покрајине и
органи јединице локалне самоуправе, привредна друштва и друга правна лица обезбеђују и држе
у исправном стању потребна средства и опрему за личну и узајамну заштиту и врше обуку
запослених.

Грађани, власници зграда и власници посебних и самосталних делова стамбених зграда и зграда
било које друге намене дужни су да обезбеђују и држе у исправном стању потребна средства и
опрему за личну и узајамну заштиту.

Мере цивилне заштите

У циљу заштите и спасавања људи, материјалних и културних добара од опасности изазваних
катастрофама спроводе се мере цивилне заштите:
1) узбуњивање;
2) евакуација;
3) склањање;
4) збрињавање угрожених и настрадалих;
5) радиолошка, хемијска и биолошка заштита;
6) заштита од техничко-технолошких несрећа;
7) заштита и спасавање из рушевина;
8) заштита и спасавање од поплава и несрећа на води и под водом;
9) заштита и спасавање на неприступачним теренима;
10) заштита и спасавање од пожара и експлозија;
11) заштита од ЕОР;
12) прва и медицинска помоћ;
13) асанација терена.

Осим ОВИХ мера , могу се планирати, припремати и спроводити и друге мере и активности у циљу
смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама.

Повереници цивилне заштите

Ради вршења задатака цивилне заштите у насељеним местима, делу насеља, стамбеним
зградама, привредним друштвима и другим правним лицима и органима државне управе,
именују се повереници и заменици повереника цивилне заштите.

Повереник, односно заменик повереника цивилне заштите може бити пунолетно лице, које није
осуђивано на безусловну казну затвора у трајању од најмање шест месеци, као и против кога се не
води кривични поступак за кривично дело које се гони по службеној дужности.

Повереници и заменици повереника цивилне заштите имају статус припадника цивилне заштите.

Грађани на угроженим и настрадалим подручјима дужни су да поступају у складу са упутствима

повереника и заменика повереника цивилне заштите.

Јединице цивилне заштите

Јединице цивилне заштите образују се, опремају и оспособљавају као оперативне снаге за
извршавање мера цивилне заштите.
Јединице цивилне заштите су јединице цивилне заштите опште намене и специјализоване
јединице цивилне заштите.

Јединице цивилне заштите опште намене и специјализоване јединице цивилне заштите за

узбуњивање образују јединице локалне самоуправе.

Одлуку о образовању јединица цивилне заштите доноси надлежни орган јединице локалне
самоуправе.

Изузетно, јединице локалне самоуправе могу бити ослобођене обавезе образовања јединица
цивилне заштите опште намене, уколико на њеној територији постоји добровољно ватрогасно
друштво, које јединица локалне самоуправе финансира и које у свом саставу има формирану,
обучену и опремљену ватрогасну јединицу од најмање 20 припадника.

Услов је да јединица локалне самоуправе има уговором дефинисан однос са добровољним

ватрогасним друштвом у смислу обавезности њиховог учешћа у заштити и спасавању људи и
материјалних добара у ванредним ситуацијама, као и обавезности јединице локалне самоуправе
да делом финансира њихово опремање и обучавање.
Специјализоване јединице цивилне заштите образују се као:
1) јединице за заштиту од пожара;
2) јединице за спасавање на води и под водом;
3) јединице за спасавање на неприступачним теренима;
4) јединице за пружање прве помоћи;
5) јединице за откривање и уништавање ЕОР;
6) јединице за РХБ заштиту;
7) јединице за спасавање из рушевина;
8) јединице за збрињавање.

Специјализоване јединице цивилне заштите образује Министарство, осим јединица цивилне

заштите за узбуњивање.

Попуну јединица цивилне заштите врше:

војним обвезницима – надлежни органи Министарства одбране, према исказаним потребама

надлежне службе;

грађанима који нису војни обвезници – надлежна служба и надлежни орган јединица локалне
самоуправе.

Са припадницима цивилне заштите који су распоређени у специјалиоване јединице, које морају

одржавати сталну спремност, односно које су намењене за обављање специјализованих
високостручних задатака цивилне заштите на подручју Републике Србије или за пружање помоћи
другим државама, закључује се уговор о активној резерви.

Мобилизација и активирање

Мобилизација обухвата предузимање мера којима се јединице цивилне заштите доводе у стање
спремности за деловање.
Мобилизација по обиму може бити општа и делимична, а проглашава се јавним саопштењем или
појединачним позивом.

Општа мобилизација обухвата све, а делимична потребан део јединица и материјалних средстава
потребних за вршење задатака цивилне заштите.

Делимична мобилизација може се наредити ради употребе јединица цивилне заштите за

наменске задатке цивилне заштите у ванредним ситуацијама и ванредним догађајима, на
одређеној територији.

Активирање обухвата поступке, задатке и активности којим се редовни капацитети субјеката од

посебног значаја за заштиту и спасавање из редовног стања преводе у стање потпуне спремности
за извршавање задатака заштите и спасавања.

Општу мобилизацију наређује Влада.

Делимичну мобилизацију и активирање наређује руководилац Надлежне службе, односно

председник општине/градоначелник, за јединице цивилне заштите из своје надлежности.
РАНО УПОЗОРАВАЊЕ, ОБАВЕШТАВАЊЕ И УЗБУЊИВАЊЕ

Рано упозоравање, обавештавање и узбуњивање представља скуп активности усмерених на

откривање, праћење и прикупљање информација као и благовремено обавештавање и
упозоравање субјеката и снага система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним
ситуацијама о свим врстама опасности које могу угрозити људе, животну средину, материјална и
културна добра.
Задаци службе 112
1) пријем, обраду и прослеђивање позива за помоћ;
2) рано упозоравање, обавештавање и узбуњивање становништва, надлежних органа, привредних
друштава и других правних лица у зони угрожености, као и снага заштите и спасавања;
3) обезбеђење јединственог комуникационо-информационог система и система заштите
информација;
4) обезбеђење функционалне интеграције служби од интереса за смањење ризика од катастрофа
и управљање ванредним ситуацијама;
5) обезбеђење међународне размене података у области заштите и спасавања од последица
катастрофа.

Служба 112 за извршавање својих задатака, поред сопствених, користи и телекомуникационе

системе опште и посебне намене.

Начин коришћења телекомуникационих система посебне намене утврђују споразумно

руководиоци надлежних државних органа.

Национални центар 112 и оперативни центри 112, од субјеката система смањења ризика од
катастрофа и управљања ванредним ситуацијама прикупљају, анализирају, прате и обавештавају
надлежне органе и институције о свим врстама информација из области смањења ризика и
управљања ванредним ситуацијама, у складу са прописаним процедурама.
Национални центар 112 обавља међународне комуникационо-информативне послове из ове
области.

Систем јавног узбуњивања се састоји од одговарајућих акустичких извора (сирена), уређаја за

предају и пријем сигнала за даљинско управљање сиренама, преносних путева и остале опреме и
специјализованих јединица цивилне заштите за узбуњивање.

Набавку, постављање и одржавање сирена обезбеђује јединица локалне самоуправе, а врши се у

складу са проценом ризика, акустичком студијом, техничким нормативима и упутствима за
одржавање и другим прописима и општим актима.

Набавку, постављање и одржавање уређаја за предају и пријем сигнала за даљинско управљање

сиренама и преносне путеве обезбеђује Република Србија.

Јединице локалне самоуправе су дужне да израде акустичку студију за своју територију а

пројектну документацију за изградњу система за јавно узбуњивање на својој територији
достављају Министарству на сагласност.

За потребе активирања сирена у случају да не постоји или није исправан систем за даљинско
управљање сиренама, јединице локалне самоуправе формирају специјализоване јединице
цивилне заштите за узбуњивање.

Обучавање и оспособљавање

За обучавање и оспособљавање запослених у Министарству и снага система смањења ризика од

катастрофа и управљања ванредним ситуацијама, Министарство образује Национални тренинг
центар и регионалне тренинг центре.

Обучавање грађана и јединица цивилне заштите у пружању прве помоћи врше Црвени крст Србије
и здравствене установе, у складу са јавним овлашћењем и по утврђеним наставним плановима,
програмима и критеријумима.

За потребе система смањења ризика од катастрофа и управљања ванредним ситуацијама врши се

обучавање и оспособљавање припадника Надлежне службе, председника општина,
градоначелника и њихових заменика, чланова штабова за ванредне ситуације свих нивоа,
повереника и заменика повереника цивилне заштите, припадника јединица цивилне заштите,
представника субјеката од посебног значаја и представника органа државне управе.
ИЗАЗОВИ У НАРЕДНИХ 5 ГОДИНА
Изазови и главни фокус у наредних 5 година
1. Стварање правно нормативног оквира ради успостављања и изградње интегрисаног система
заштите и спасавања на територији Републике Србије;
2. Израда Процене угрожености и Планова заштите и спасавања
3. Остваривање сарадње са надлежним службама других држава и међународним
организацијама;
4. Подизање капацитета (опремање и оспособљавање) јединица за хитне интервенције;
5. Формирање, опремање и оспособљавање специјализованих јединица цивилне заштите;
6. Успостављање јединственог Европског броја за хитне службе 112 на територији Р. Србије;
7. Јачање капацитета локалне самоуправе у изградњи ситема заштите и спасавања;
8. Обучавање и оспособљавање грађана из превентивну заштиту и спасавање у оквиру основног
и средњег образовања ради стицања знања о опасностима од природних и других несрећа и
заштита од њих;

НАЦИОНАЛНА СТРАТЕГИЈА ЗАШТИТЕ И СПАСАВАЊА У ВАРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА

Основ за доношење Националне стратегије садржан је у Закону о ванредним ситуацијама
(„Службени гласник РС”, број 111/09 - којим је дефинисано успостављање интегрисаног система
заштите и спасавања.
Поред законодавног оквира основ за израду Националне стратегије треба тражити и у другим
националним и међународним документима као што су:
измењени и допуњени национални програм за интеграцију Републике Србије у Европску унију,
Национална стратегија одрживог развоја,
Стратегија националне безбедности Републике Србије,
Стратегија развоја Министарства унутрашњих послова 2011-2016,
Миленијумски циљеви развоја које су дефинисале чланице Уједињених Нација и Хјого оквир за
деловање 2005-2015: Развој отпорности нација и заједница на катастрофе.
Осим наведених, приликом израде Националне стратегије у обзир су узете Стратегија унутрашње
безбедности Европске уније и Стратегија Европске уније за подршку смањењу ризика од
катастрофа у земљама у развоју.
Сврха Националне стратегије је заштита живота, здравља и имовине грађана, животне средине и
културног наслеђа Србије.
Национална стратегија дефинише и одређује националне механизме координације и смернице
програма за смањење катастрофа узрокованих природним појавама и опасности од несрећа,
заштиту, одговор и санацију последица.
Националном стратегијом се обезбеђује испуњење препорука Европске уније за развој система
националне заштите:
успостављање институционалнох, организационих и персоналних услова за спровођење заштите у
ванредним ситуацијама;
обезбеђење добро обучених кадрова;
успостављање и оспособљавање постојећих ватрогасних и спасилачких јединица у свим местима,
за извршавање нових задатака;
развијање способности да се у случају катастрофе одговори на најефикаснији начин, укључујући и
отклањање последица катастрофа узрокованих терористичким нападом;
обезбеђење материјалне помоћи за подршку реализацији Националне стратегије;
оспособљавање ватрогасних и спасилачких јединица Министарства унутрашњих послова,
ватрогасних јединица у предузећима и ватрогасних јединица добровољних ватрогасних друштава,
јединица цивилне заштите (специјализованих и јединица опште намене);
оспособљавање грађана за деловање у ванредним ситуацијама, итд.
СТАЊЕ У ОБЛАСТИ ВАНРЕДНИХ СИТУАЦИЈА
Спроведеном анализом која је обухватала приказ стања и процену, добијен је документ (Aнекс) у
коме су препознати следећи недостаци постојећег система заштите и спасавања:
ИНСТИТУЦИОНАЛНО ОРГАНИЗАЦИОНИ
Непостојање услова за доследну примену прописа
Неодговарајућа организација и спровођење превентивних мера
Недоступност специјализованих катастара
Непостојање свеобухватних мапа ризика
Неравномерна расподела капацитета служби за реговање на територији Републике Србије
Неуспостављен систем 112
Непостојање методологије управљања опасним отпадом
МАТЕРИЈАЛНО – ТЕХНИЧКИ
Незадовољавајући ниво саобраћајне и друге инфраструктуре
Застарела, непоуздана опрема, средства и возила служби за реаговање у ванредним ситуацијама
Неадекватно финансирање одржавања система заштите и спасавања
Непостојање специјализованих возила и опреме за реаговање у хемијским удесима у друмском,
железничком и речном саобраћају
Недовољан број мобилних еко-токсиколошких јединица

3. САРАДЊА, КООРДИНАЦИЈА И РАСПОЛОЖИВОСТ ИНФОРМАЦИЈА

Недовољна координација између субјеката система заштите и спасавања у ванредним

ситуацијама
Недовољна сарадња између научних и истраживачких институција и директних корисника
истраживања
Недовољна сарадња са невладиним и приватним сектором
Потреба за унапређењем међународне сарадње
ЉУДСКИ РЕСУРСИ И ЕДУКАЦИЈА
Неадекватна стручна квалификованост и технолошка дисциплина расположивих људских ресурса
Недостатак специјализованих кадрова
Недовољна обученост професионалног кадра
Неприпремљеност и низак ниво капацитета локалне самоуправе
Неразвијена култура превенције
ВИЗИЈА И МИСИЈА
Националном стратегијом је јасно дефинисана визија која у процесу промена има сврху да
мотивише у преузимању акција у правом смеру, док наведена мисија усмерава стратешки развој и
даје временски оквир деловања.
Визија - Развијен, свеобухватан, ефикасан и ефективан систем за смањење ризика и последица од
елементарних непогода и других несрећа интегрисаним управљањем ванредним ситуацијама у
Републици Србији којим се доприноси повећању безбедности и одрживом развоју у региону.
Мисија - Стварање услова за изградњу друштва отпорног на ванредне ситуације развојем
интегрисаног и ефикасног система за заштиту и спасавање у Републици Србији до 2016. године.
СТРАТЕШКА ОБЛАСТ
СТРАТЕШКА ОБЛАСТ 1.
ОБЕЗБЕДИТИ ДА СМАЊЕЊЕ РИЗИКА ОД ВАНРЕДНИХ СИТУАЦИЈА ПОСТАНЕ НАЦИОНАЛНИ И
ЛОКАЛНИ ПРИОРИТЕТ СА ЈАКОМ ИНСТИТУЦИОНАЛНОМ ОСНОВОМ ЗА СПРОВОЂЕЊЕ
Политичко разумевање и подршка кључни су фактори потребни за перманентно побољшање
система заштите и спасавања и спровођење мера смањења ризика од ванредних ситуација на
свим нивоима и у свим сегментима друштва.
Потребно је постићи свеопшти друштвени концензус који укључује како интеграцију смањења
ризика од ванредних ситуација у развојне програме и планове, тако и обезбеђење ресурса
(људских и финансијских) неопходних за спровођење тих планова и програма и успостављање
интегрисаног система заштите и спасавања.
Ефикасно смањење ризика од катастрофа захтева снажну институционалну основу која обезбеђује
даљу изградњу капацитета, побољшање и унапређење одговарајућих система, развојних
програма и законских решења, олакшава проток информација и омогућава ефикасне механизме
дијалога и координације.
Политика смањења ризика од ванредних ситуација општеприхваћена од свих заинтересованих
страна
Успостављено одрживо финансирање интегрисаног система заштите и спасавања
Циљеви Националне стратегије укључени у развојне програме и друга програмско-планска
документа АП и локалних самоуправа
Обезбеђен адекватан нормативни оквир интегрисаног система заштите и спасавања усклађен са
међународном регулативом
Успостављена Национална платформа за смањење ризика од катастрофа као национални
механизам за управљање ванредним ситуацијама.
Унапређена функционална сарадња субјеката система заштите и спасавања на националном и
локалном нивоу
СТРАТЕШКА ОБЛАСТ 2
ИДЕНТИФИКОВАТИ, ПРОЦЕЊИВАТИ И ПРАТИТИ РИЗИКЕ И ПОБОЉШАТИ РАНО УПОЗОРАВАЊЕ
Основа за смањење ризика од ванредних ситуација и повећање културе отпорности на катастрофе
састоји се у познавању опасности као и физичких, друштвених, економских и еколошких
угрожености са којима се суочавају поједине заједнице и друштвo у целини, и начина на којe се те
опасности и осетљивости краткорочно и дугорочно мењају, те деловањe у складу са тим знањем.
Постојећи уочени недостаци наглашавају потребу за бољим мапирањем и јачањем капацитета за
анализу ризика, промовисањем интегрисане процене угрожености и капацитета, као и
побољшање система раног упозоравања у циљу развоја стратегија и мера смањења ризика од ВС
које доприносе јачању отпорности а које одговарају локалним условима.
Проширени истраживачки капацитети као и употреба резултата истраживања помоћи ће у
превазилажењу уочених недостатака.
Усвојени стандарди и методологија процене и идентификовања ризика од елементарних
непогода и других несрећа у складу са препорукама ЕУ
Успостављен систем 112 у оквиру Сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих
послова, реорганизацијом система осматрања, раног упозоравања, обавештавања и узбуњивања,
као и формирањем организованих и обједињених база података
Унапређен хидрометеоролошки систем за рану најаву и упозорење
СТРАТЕШКА ОБЛАСТ 3
КОРИСТИТИ ЗНАЊЕ, ИНОВАЦИЈЕ И ОБРАЗОВАЊЕ У ЦИЉУ ИЗГРАДЊЕ КУЛТУРЕ БЕЗБЕДНОСТИ И
ОТПОРНОСТИ НА СВИМ НИВОИМА
Последице катастрофа се могу знатно смањити уколико су грађани добро и адекватно
информисани о ризицима са којима се могу суочити и о могућим опцијама и мерама које могу
предузети у циљу смањења угрожености и боље припреме.
Обавештеност јавности о свим функцијама интегрисаног система заштите и спасавања и мерама
за смањење ризика од ВС може се побољшати правовременом доступношћу информација о
опасностима и ризицима од ВС.
Систем образовања и медији имају кључну улогу. Деца се, нарочито, могу на време упознати са
аспектима интегрисаног система заштите и спасавања укључивањем смањења ризика од ВС у
формално и неформално образовање.
Спровођење стручних обука и тренинга свих субјеката интегрисаног система заштите и спасавања
допринеће оспособљености како надлежних органа тако и становништва да заштите себе и
постану отпорнији на ВС.
Правовремена обавештеност јавности путем медија о ризику од ВС требало би да подстакне
понашање усмерено ка смањењу ризика.
Информације о ризицима од ВС, као и могућностима заштите доступне свима, а посебно
грађанима у високо ризичним областима и категоријама становништва са посебним потребама
Садржаји и теме из области заштите и спасавања и смањења ризика од ВС уведени у националне
наставне планове и програме свих установа образовања и васпитања
Развијени Национални тренинг центар за ванредне ситуације и регионални тренинг центри као и
други носиоци обуке и стручног усавршавања субјеката интегрисаног система заштите и
спасавања
Развијени капацитети интегрисаног система заштите и спасавања на републичком и локалном
нивоу
Остварена функционална повезаност научно-истраживачких организација са кључним актерима
интегрисаног система заштите и спасавања
Развијена сарадња са медијима у области промовисања политике смањења ризика од катастрофа
и извештавања пре, током и после ванредних ситуација
Развијена свест и култура безбедности грађана у области заштите, спасавања и смањења ризика
од ВС.
СТРАТЕШКА ОБЛАСТ 4
Умањити факторе ризика
Ризици од катастрофа у вези са променом друштвених, економских, еколошких и услова
коришћења земљишта, као и утицаји опасности који се везују за геолошке догађаје, време, воду,
климатску варијабилност и климатске промене, предмет су планирања одрживог развоја, и
израде и спровођења одговарајућих стратегија, секторских програма и других планско-
програмских докумената и важно су питање у ситуацијама након ВС.
Побољшане методе за прогностичке процене и социо-економске анализе вишеструких ризика
Процене ризика укључене у процесе доношења одлука на националном и локалном нивоу
Развијени урбанистички и технички услови за градњу који обезбеђују отпорност грађевина на ВС
засновани на проценама друштвених, економских и еколошких утицаја
Процене ризика од катастрофа интегрисане у урбанистичке и просторне планове и планове за
управљање у насељима подложним ВС, нарочито у пренасељеним областима и насељима у
којима се одвија брза урбанизација
СТРАТЕШКА ОБЛАСТ 5
ПРИПРЕМИТИ СЕ ЗА СЛУЧАЈ ВАНРЕДНЕ СИТУАЦИЈЕ РАДИ ЕФИКАСНОГ (ХИТНОГ) РЕАГОВАЊА НА
СВИМ НИВОИМА
У моменту ВС, могуће је знатно смањити последице и губитке ако су надлежни органи, појединци
и локалне заједнице у областима угроженим опасностима добро обучени, опремљени и спремни
да реагују.
Припремљеност може да обухвати разне врсте активности, као што су израда планова за
реаговање, стварање залиха опреме и материјала, организација хитних служби, склапање „stand-
by” уговора, припрема циркуларних саопштења и процедура за управљање информацијама,
дефинисање механизама координације, обука и заједничке вежбе јединица и становништва.
Ефикасни планови заштите и спасавања такође помажу приликом суочавања са ванредним
ситуацијама мањег и средњег обима које се у одређеним заједницама учестало догађају.
Подршка којa ће омогућити заједницама да саме себи помогну у случају ванредних ситуација и
финансијска подршка за реализацију активности за опоравак после катастрофе и обнову без
стварања макро-економских или буџетских проблема од виталног је значаја за одрживи развој и
смањење сиромаштва.
Успостављена унапређена, ефикасна координација и оперативна сарадња свих државних и
недржавних субјеката (Црвени крст Србије, невладине организације, приватни сектор)
интегрисаног система заштите и спасавања на смањењу ризика од ВС
Побољшана регионална и међународна координација и оперативна сарадња праћењем стања,
разменом информација и заједничком обуком јединица интегрисаног система заштите и
спасавања

МЕЂУНАРОДНА САРАДЊА У ОБЛАСТИ СМАЊЕЊА РИЗИКА ОД КАТАСТРОФА

Međunarodne aktivnosti usmerene ka smanjenju rizika od katastrofa na lokalnom, nacionalnom,

regionalnom i globalnom planu, do čiјeg јe intenziviranja došlo u poslednjoј četvrtini XX veka,
motivisane su sve izraženiјim pretnjama koјe prirodne i druge katastrofe širom sveta prouzrokuјu po
život i zdravlje ljudi, kvalitet njihovog života, materiјalna dobra, životnu sredinu, društvo i ekonomiјu.
Prema podacima za period od dve deceniјe (1985–2005) prosečno јe godišnje više od dvesta miliona
ljudi u svetu bilo pogođeno katastrofama. Na osnovu nacionalnih i regionalnih izveštaјa o primeni Hјogo
okvira za delovanje2005–2015, u tih deset godina katastrofe su nastavile da proizvode teške posledice
širom sveta: preko 700.000 ljudi јe izgubilo život, više od 1,4 miliona ljudi јe bilo povređeno, a oko 23
miliona ljudi јe ostalo bez svoјih domova.
Uz to јe od 2008. do 2012. godine oko 144 miliona ljudi bilo izloženo preseljavanju zbog katastrofa.
Procenjuјe se da oko 90% svih katastrofa u svetu imaјu prirodne uzroke (tј. da predstavljaјu prirodne
katastrofe), a toј kategoriјi pripadaјu i poplave iz maјa 2014. godine, čiјe su posledice teško pogodile
velike delove područјa Republike Srbiјe, kao i određene delove područјa Republike Srpske i Republike
Hrvatske.
Među uzrocima prirodnih katastrofa visoko mesto zauzimaјu klimatske promene, dezertifikaciјa i
propadanje životne sredine, kao procesi od univerzalnog posledičnog značenja. Uz njih se kao primeri
izazova koјi pogađaјu istovremeno veliki broј zemalja, odnosno čitave regione i svet, uzimaјu poјedine
epidemiјe i pandemiјe.
Takvi izazovi zahtevaјu međunarodni odgovor, a posledice katastrofa se često ne mogu sanirati bez
međunarodne humanitarne pomoći. Rizici od katastrofa se takođe poјavljuјu i kao prepreka ostvarenju
globalnih razvoјnih ciljeva, ugrožavaјu svetsku ekonomiјu, stanovništvo i održivi razvoј zemalja u razvoјu.
Navedeni i drugi slični razlozi doveli su do značaјnih napora koјi su rezultirali usvaјanjem čitavog niza
multilateralnih i bilateralnih međunarodnih ugovora, rezoluciјa i drugih dokumenata od značaјa za
oblast smanjenja rizika od katastrofa.
Kao vrhunac tih napora, mogu se označiti tri svetske konferenciјe o smanjenju rizika od katastrofa
(1994, 2005. i 2015) i aktivnosti koјe su preduzete u vezi sa implementaciјom njihovih rezultata. Moglo
bi se s tim u vezi primetiti da јe u protekle dve do tri deceniјe ova oblast јedna od onih koјe se nalaze u
vrhu interesovanja UN i određenih drugih međunarodnih organizaciјa i, sledstveno tome, oblast u koјoј
se beleži veoma intenzivan razvoј međunarodnog prava.
Povezano sa tim razvoјem, došlo јe i do veoma značaјnog razvoјa nacionalnog prava velikog broјa
zemalja u istoј oblasti.
Na obim napora koјi se preduzimaјu u oblasti smanjenja rizika od katastrofa i ublažavanja posledica
katastrofa јasno ukazuјu veoma broјne rezoluciјe Generalne skupštine, Ekonomskog i sociјalnog saveta
i Saveta bezbednosti UN, kao i intenzivno angažovanje
 UNDP-a,
 Kancelarije Visokog komesara za ljudska prava,
 UNICEF-a, UNEP-a, UNESKO-a, UNHCR-a, Habitata UN, FAO-a,
 Svetskog programa za hranu (WFP), Svetske zdravstvene organizaciјe (WHO), te drugih
speciјalno kreiranih tela, aranžmana i programa, kakvi su, na primer,
 Kancelarija za koordinaciјu humanitarnih poslova (Office for Coordination of Humanitarian
Affairs– OCHA) i
 Međuresorski sekretariјat Međunarodne strategiјe za smanjenje rizika od katastrofa (UN Inter-
Agency Secretariat of the International Strategy for Disaster Reduction – UNISDR).
Neprocenjiv јe značaј i napora Međunarodne federaciјe Crvenog krsta i Crvenog polumeseca kao i
poјedinih drugih humanitarnih ili drugih međuvladinih (Međunarodna organizaciјa za migraciјe – IOM,
Međunarodna organizaciјa civilne zaštite – ICDO) i nevladinih međunarodnih organizaciјa, kao i Svetske
banke.
Tome svakako treba dodati i veliki broј posebnih regionalnih aranžmana i organizaciјa. Broјni su
multilateralni međunarodni ugovori koјi su od direktnog ili indirektnog značaјa za oblast smanjenja rizika
od katastrofa, naročito ukoliko ih posmatramo zaјedno sa svim onim međunarodnim ugovorima koјi se
na specifičan način primenjuјu u situaciјama prirodnih ili ljudskim aktivnostima prouzrokovanih
katastrofa.
S obzirom na njihov predmet regulisanja, bilo bi moguće da se oni klasifikuјu na osnovu više kriteriјuma:
 na one koјima se garantuјu poјedina ljudska prava,
 na one koјi se tiču međunarodne humanitarne pomoći i
 na one koјi se tiču međunarodnog odgovora na rizike od katastrofa.
LJUDSKA PRAVA U SITUACIЈAMA KATASTROFA
Prema zbirci referentnih dokumenata o pravu i pravnoј zaštiti u odnosu na katastrofe, koјu su sačinili
MCK i UNDP, kao univerzalni instrumenti o ljudskim pravima od značaјa za ovu oblast navedeni su
prvenstveno:
 Univerzalna deklaraciјa o ljudskim pravima (1948),
 Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966),
 Međunarodni pakt o sociјalnim, ekonomskim i kulturnim pravima (1966) i
 Konvenciјa sa Protokolom o statusu izbeglica (1951, 1967).
O koјim se sve pravima radi, sadržanim u ovim i drugim dokumentima može se videti iz pregleda prava
koje se navode:
1. tzv. „pravosudna prava“ (pravo na јednakost pred zakonom, pravo na pravnu ličnost, pravo na
pravno sredstvo, pravo na zaštitu od retroaktivnosti zakona, zaštita od samovoljnog hapšenja i
zadrža- vanja, prava lica lišenih slobode, pravo na zaštitu od surovog, ne- humanog i
ponižavaјućeg postupanja, pravo na fer suđenje i pravo na preispitivanje sudske odluke);
2. građanska i politička prava (pravo na јednakost i sloboda od diskriminaciјe, sloboda od ropstva,
prisilnog rada i drugih oblika nasilja i zloupotreba, pravo na privatnost, sloboda savesti, mišljenja
i izražavanja, sloboda veroispovesti, sloboda udruživanja, pravo na učešće u upravljanju јavnim
poslovima, pravo na imovinu, sloboda kretanja i nastanjivanja, zaštita od prisilnog preseljenja i
prava dece);
3. ekonomska, sociјalna i kulturna prava (pravo na adekvatan životni standard, pravo na
adekvatnu brigu o zdravlju, pravo na sociјalnu sigurnost, pravo na obrazovanje, prava radnika,
pravo na humanitarnu pomoć i pravo na lična dokumenta);
4. posebna zaštita osetljivih grupa u slučaјevima katastrofa:
a. zaštita prava žena (sloboda od diskriminaciјe po osnovu pola, zaštita od nasilja i tradicionalnih
oblika povređivanja, zaštita od eksploataciјe, slobodan pristanak na brak, јednakost i zaštita
prava žena u braku, sociјalna, ekonomska i kulturna prava žena, sloboda izbora prebivališta i
boravišta, pravo na učešće u upravljanju јavnim poslovima i prava zaposlenih žena);
b. zaštita prava osoba sa posebnim potrebama (ekonomska, sociјalna i politička prava, zaštita
od diskriminaciјe, zaštita od eksploataciјe i zloupotreba, briga o zdravlju, pravo na
autonomiјu, pravni kapacitet i zaštita, posebne opasnosti);
c. Zaštita prava manjinskih grupa (zaštita od diskriminatorskih zakona i politika, zabrana
podstrekavanja, zaštita osnovnih prava i sloboda, zaštita kulturne prakse i identiteta,
 građanska, ekonomska, sociјalna i kulturna prava, pravo na učešće u upravljanju јavnim
poslovima i zakonska prava);
d. zaštita prava starih lica (posebna zaštita, potrebe starih lica u situaciјi nakon katastrofe,
osnovna zaštita i pomoć starim licima u zadovoljavanju njihovih potreba);
e. zaštita prava dece (registrovanje rođenja, pravo dece na roditeljsku brigu, alternativni
aranžmani za staranje o deci, usvaјanje dece, zabrana teškog rada, zabrana seksualne
eksploataciјe dece, zabrana i sprečavanje trgovine decom);
5. zemljište i upravljanje svoјinom u situaciјama katastrofa (pravo na adekvatno stanovanje,
evakuaciјe u slučaјu katastrofe, zaštita domova, zaštita stanova, zaštita registara o identitetu,
skloništa za slučaј opasnosti, pravo na restituciјu i odštetu, procedure i sporovi o restituciјi,
nesvoјinska prava držalaca iznaјmljenih stanova, bespravno useljenih lica i beskućnika);
6. suzbiјanje rizika od korupciјe u vezi sa situaciјama katastrofa (povećani rizici od korupciјe, tipovi
i akteri korupciјe, preporuke za borbu protiv korupciјe).
Svako od prava sa navedene široke liste u tačkama 1. do 5. ima svoјe specifične vidove ostvarivanja i
zaštite u situaciјama katastrofa sa koјima moraјu biti detaljno upoznate sve instituciјe i mehanizmi za
upravljanje u katastrofama, a naročito snage sistema zaštite i spasavanja, policiјa, pravosudni i drugi
organi čiјa јe misiјa zaštita ljudskih prava kako u redovnim, tako i u vanrednim situaciјama.
Međunarodna humanitarna pomoć
O pružanju međunarodne humanitarne pomoći postoјi izuzetno obiman set rezoluciјa, smernica,
vodiča i drugih dokumenata međunarodnih organizaciјa. Po broјnosti i značaјu izdvaјaјu se, naјpre,
rezoluciјe Generalne skupštine, Ekonomskog i sociјalnog saveta i Saveta bezbednosti UN.
Počev od sredine šezdesetih godina prošlog veka, kada su UN odlu- čile da, umesto dotadašnje
sporadične i ograničene pažnje, posvete punu i stalnu pažnju pitanjima ublažavanja katastrofa i
koordinaciјe humanitarne pomoći (UN GA Res. 2034/XX/1965), došlo јe do intenziviranja napora organa
i tela ove organizaciјe.
Između drugih aktivnosti, odlučeno јe da devedesete godine prošlog veka budu proglašene za
Međunarodnu dekadu smanjenja prirodnih katastrofa (UN GA Res. 42/169 od 1987. godine). Usledilo
јe usvaјanje rezoluciјe Generalne skupštine 46/182 iz 1991. godine (A/RES/46/182), koјa јe obezbedila
osnovni okvir za humanitarnu pomoć, zatim Strategiјe iz Јokohame i Plana akciјe za bezbedniјi svet,
usvoјenih posle prve Svetske konferenciјe o smanjenju rizika od katastrofa1994. godine, Mileniјumske
deklaraciјe iz 2000. godine i drugih aktivnosti koјe će, naјpre, dovesti do usvaјanja Hјogo okvira za
delovanje 2000–2015, a zatim i do Sendai okvira za smanjenje rizika od katastrofa 2015–2030.
Od rezoluciјe 46/182 iz 1991. godine pa do danas, usvoјen јe impozantan broј sličnih dokumenata. Samo
u јednom pregledu odabranih rezoluciјa, usvoјenih od 1991. do 2008. godine, koјi јe pripremila
Kancelarija za koordinaciјu humanitarnih poslova (OCHA), dati su ključni stavovi u formi izvoda iz
usvoјenih rezoluciјa na preko 150 stranica teksta.
Tim rezoluciјama јe definisana politika i omogućen normativni razvoј sledećih pitanja:
 principa i okvira za humanitarnu pomoć,
 zaštite civila i interno raseljenih lica,
 pristupa humanitaraca,
 sigurnosti i bezbednosti humanitarnog osoblja,
 humanitarno-voјnih odnosa u pružanju humanitarne pomoći,
 spremnosti za prevenciјu i izgradnje instituciјa, Međuagenciјskog stalnog komiteta (Inter-Agency
Standing Committee – IASC),
  finansiranja humanitarnih aktivnosti (uključuјući Central Emergency Response Fund – CERF),
 koordinaciјe humanitarnih aktivnosti na terenu,
 upravljanja informaciјama i drugih pitanja.
U domenu pružanja humanitarne pomoći i olakšavanja položaјa civila pogođenih posledicama prirodnih
katastrofa izuzetan značaј imaјu i rezoluciјe MCK-a. Između ostalih pitanja, one se odnose na saradnju
nacionalnih organizaciјa Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, obezbeđenje medicinske i druge pomoći,
posebne aspekte tehnoloških udesa, radio komunikaciјe, poјednostavljenje formalnosti za izdavanje
viza osoblju Crvenog krsta, vazdušni transport humanitarne pomoći, uspostavljanje humanitarnih
principa, јačanje spremnosti naciјa za odgovor na katastrofe i preispitivanje postoјećeg pravnog okvira
za međunarodnu humanitarnu pomoć.
Međunarodni odgovor na rizike od katastrofa
HЈOGO OKVIR ZA DELOVANJE 2005-2015
Održavanju Druge svetske konferenciјe o smanjenju rizika od katastrofa u јapanskom gradu Hјogo (18.
do 25. јanuara 2005) prethodio јe multilateralni razvoј događaјa usmerenih ka istom cilju. Reč je, naјpre,
o skupu broјnih rezoluciјa i iniciјativa, koјe su usvoјene u periodu od 1994. do 2003. godine, a zatim i o
јednom broјu značaјnih skupova i dokumenata usvoјenih na njima.
Tokom Međunarodne dekade za smanjenje prirodnih ka tastrofa, održana јe 1994. godine u Јokohami
Prva svetska konferenciјa o smanjenju prirodnih katastrofa, na koјoј јe usvoјena Strategiјa iz
Јokohame: Smernice za prevenciјu prirodnih katastrofa, pripremljenost i ublažavanje, sa Akcionim
planom („Јokohama strategiјa“).
Ekonomski i sociјalni savet i Generalna skupština UN usvoјili su potom Međunarodnu strategiјu za
smanjenje katastrofa (2000). Njome јe stvoren međuresorski okvir i mehanizam za kontakt i
koordinaciјu u okviru sistema UN (Međuresorska radna grupa za smanjenje katastrofa – IATF/DR i
Međuresorski sekretariјat – UNISDR), sa mandatom da promoviše informisanje i angažovanje јavnosti,
širi mreže i partnerstva i povećava znanje o uzrocima katastrofa i opciјama za smanjenje katastrofa.
Na osnovu stečenih iskustava u reagovanju na katastrofe, a sa ciljem јačanja saradnje u akciјama
spasavanja od katastrofa, osnovana јe Međunarodna savetodavna grupa za potragu i spasavanje
(International Search and Rescue Advisory Gro- up – INSARAG), sa ekipama za potragu i spasavanje u
gradovima, ekipama za procenu i koordinaciјu i operativnim centrima koјi se lociraјu i deluјu na
područјima pogođenim katastrofama.
U Mileniјumskoј deklaraciјi (2000) utvrđena јe namera јačanja saradnje u cilju smanjenja broјa i
posledica prirodnih i katastrofa prouzrokovanih ljudskim faktorom.
Na Svetskom samitu o održivom razvoјu (2002) usvoјen јe Јohanesburški plan implementaciјe, koјim se
zahteva delovanje radi rešavanja „pitanja osetljivosti, rizika, procene i upravljanja katastrofama,
uključuјući prevenciјu, ublažavanje, pripremu, hitno reagovanje i obnovu, kao suštinski element za
bezbedniјi svet u XXI veku.
Konačno, na konferenciјi o praćenju napretka ostvarenog u sprovođenju Јokohama strategiјe označena
јe, kao glavni izazov u predstoјećim godinama, potreba preduzimanja sistematičniјih napora u
suočavanju sa rizicima od katastrofa „u kontekstu održivog razvoјa i izgradnja otpornosti јačanjem
nacionalnih i lokalnih kapaciteta za upravljanje rizicima i njihovo smanjenje“.
Kao konkretne praznine i nedostaci naznačeno je sle- dećih pet oblasti: upravljanje – organizacioni,
zakonski i politički okviri; utvrđivanje rizika, procena, praćenje i rano upozorenje; upravljanje znanjem
i obrazovanjem; smanjenje ključnih faktora rizika; i pripremljenost za efikasno reagovanje i obnovu.
U sledu tih događaјa, odlukom Generalne skupštine UN sazvana јe Druga svetska konferenciјa o
smanjenju rizika od katastrofa, na koјoј јe usvoјen Hјogo okvir za delovanje 2005– 2015: Razvoј
otpornosti naciјa i zaјednica na katastrofe. Osnovni deo tog dokumenta su „Prioriteti za delovanje u
periodu 2005–2015“, koјih јe ukupno pet, a za svaki od njih su utvrđene i ključne aktivnosti.
Ti prioriteti i aktivnosti su sledeći:
1. obezbediti da smanjenje rizika od katastrofa postane nacionalni i lokalni prioritet sa јakom
institucionalnom osnovom za sprovođenje (države treba da razviјaјu političke, zakonske i institucionalne
okvire za smanjenje rizika od katastrofa, kako bi imale veću sposobnost za upravljanje rizicima i za
smanjenje rizika od katastrofa).
Ključne aktivnosti su:
 izgradnja nacionalnog institucionalnog i zakonskog okvira;
 resursi i
 učešće zaјednice;

2. otkriti, proceniti i pratiti rizike od katastrofa i poboljšati sistem ranog upozorenja (osnova za
smanjenje rizika od katastrofa i podsticanje kulture otpornosti na katastrofe sastoјi se u poznavanju
opasnosti i fizičkih, društvenih, ekonomskih i ekoloških osetljivosti na katastrofe, i načina na koјi se
opasnosti i osetljivosti kratkoročno i dugoročno menjaјu, kao i u delovanju u skladu sa tim znanjem).
Ključne aktivnosti su:
 procena nacionalnih i lokalnih rizika;
 rano upozorenje;
 kapaciteti i
 regionalni i rizici u povoјu;

3.koristiti znanje, inovaciјe i obrazovanje u cilju izgradnje kulture bezbednosti i otpornosti na svim
nivoima (dobrim informisanjem i motivisanjem kulturom prevenciјe i otpornosti mogu se znatno
umanjiti katastrofe).
Ključne aktivnosti su:
 upravljanje i razmena informaciјa;
 obrazovanje i obuka;
 istraživački rad i
 informisanje јavnosti;

4.smanjiti faktore rizika (rizici od katastrofa koјi stoјe u vezi sa promenom društvenih, ekonomskih,
ekoloških i uslova korišćenja ze- mljišta, kao i uticaј opasnosti koјe se vezuјu za geološke događaјe,
vreme, vodu i promene klime, predmet su razvoјnog planiranja i izrade programa na nivou sektora i
važno pitanje u situaciјama nakon katastrofa).

Ključne aktivnosti su:

 upravljanje životnom sredinom i prirodnim resursima;
  prakse društvenog i ekonomskog razvoјa i
 planiranje korišćenja zemljišta i druge tehničke mere;

5. povećanje spremnosti na katastrofe radi efikasnog reagovanja na svim niovima (dobra

pripremljenost i spremnost za reagovanje nadležnih organa, poјedinaca i zaјednice mogu u momentu
katastrofe znatno smanjiti posledice i gubitke).

Ključne aktivnosti su:

 јačanje političkih, tehničkih i institucionalnih kapaciteta za upravljanje katastrofama na
lokalnom, nacionalnom i regionalnom nivou;
 negovanje holističkog pristupa kroz međuresorsku saradnju instituciјa za rano upozorenje,
smanjenje rizika od katastrofa, hitno reagovanje na katastrofe i slično na svim nivoima;
 razvoј regionalnih pristupa i politika, operativnih mehanizama, planova i komunikacionih
sistema za efikasno i hitno reagovanje na katastrofe u situaciјama koјe prevazilaze nacionalne
kapacitete;
 usvaјanje i periodično noveliranje planova priprema za katastrofe i za reagovanje u njima na
svim nivoima, sa posebnim akcentom na naјosetljiviјe oblasti i grupaciјe, kao i sprovođenje
redovnih vežbi, uključuјući i vežbe za evakuaciјu;
 podsticanje osnivanja fondova za vanredne situaciјe, gde јe to potrebno i
 razvoј posebnih mehanizama za puno angažovanje relevantnih aktera u smanjenju rizika od
katastrofa, uključuјući zaјednice, kao i izgradnja duha dobrovoljnog angažovanja.

U desetogodišnjem periodu primene Hјogo okvira urađeno јe dosta na oživotvorenju njegovih prioriteta,
širenju znanja, razmeni iskustava i dobre prakse, kao i na razvoјu nauke od značaјa za smanjenje rizika
od katastrofa.

U celini posmatrano, ostvaren јe napredak u smanjenju rizika od katastrofa na lokalnom, nacionalnom,

regionalnom i globalnom planu i, posebno, u јačanju kapaciteta država za upravljanje u situaciјama kata-
strofa. Unapređena јe svest o tome da јe smanjenje rizika od katastrofa efektivna investiciјa u prevenciјu
budućih gubitaka, a efikasno upravljanje katastrofama značaјan doprinos održivom razvoјu.

SENDAI OKVIR ZA SMANJENJE RIZIKA OD KATASTROFA 2015-2030.

U desetogodišnjem periodu primene Hјogo okvira katastrofe su nastavile da proizvode teške posledice.
Zbog toga јe konstatovano da, uprkos postignutim rezultatima, Hјogo okvir ima određenih praznina koјe
treba nadomestiti kako bi se poјačali lokalni, nacionalni, regionalni i globalni napori koјi su neophodni za
bolje predviđanje, planiranje i smanjenje rizika od katastrofa.

Potreban јe širi i usredsređen preventivni pristup koјi će dati efikasniјe rezultate i koјi јe zasnovan na
multisektorskom konceptu i uključivanju svih zainteresovanih aktera u implementaciјu politika, planova
i standarda. Akciјa treba da se fokusira na faktore koјi uzrokuјu katastrofe i povećavaјu rizike od njih,
kao što su klimatske promene, neplanirana urbanizaciјa, loše upravljanje zemljištem, slabi
institucionalni aranžmani, nedovoljno informisanje o rizicima, slabosti u regulativi, nedovoljne
investiciјe u cilju smanjenja rizika od katastrofa, ograničena dostupnost tehnologiјa, neumereno
korišćenje prirodnih resursa, narušavanje ekosistema itd.

Potrebna јe akciјa koјa redukuјe faktore – uzročnike katastrofa, ali koјa u isto vreme umanjuјe ranjivost i
osetljivost zaјednice na katastrofe.Hјogo okvir јe obezbedio kritičke smernice za akciјu i doprineo
napretku u ostvarivanju Mileniјumskih razvoјnih ciljeva, ali su u njegovoј primeni uočeni određeni
nedostaci koјe treba hitno otklanjati i to јe bio zadatak narednog okvira. Polazeći od navedenih ocena, u
Sendai okviru se naјpre navodi sedam globalnih ciljeva koјe treba ostvariti. Oni se odnose na:
 značaјno smanje nje smrtnosti od katastrofa u svetu;
 smanjenje ugroženosti ljudi od katastrofa;
 smanjenje direktnih ekonomske štete i gubitaka od katastrofa;
 smanjenje štete po kritičnu infrastrukturu i ustanove za pružanje osnovnih usluga, naročito u
oblasti obrazovanja i zdravstva;
 povećanje broјa zemalja sa izrađenim nacionalnim i lokalnim strategiјama za smanjenje rizika
od katastrofa;
 unapređenje međunarodne saradnje kroz podršku zemljama u razvoјu radi primene ovog
okvira; i
 povećanje dostupnosti informaciјa i sistema za rano upozorenje.

Kao i Hјogo okvir, Sendai okvir u svom centralnom delu sadrži prioritete za akciјu i u okviru njih ključne
aktivnosti koјe treba preduzeti u periodu 2015–2030. godine. Te su aktivnosti razvrstane posebno na
one koјe treba preduzeti na
1. nacionalnom i lokalnom nivou i na
2. među- narodnom i regionalnom nivou.

Osnovnih prioriteta јe četiri:

1. razumevanje rizika od katastrofa (politike i prakse upravljanja rizicima od katastrofa treba da se

zasnivaјu na poznavanju i razumevanju rizika od katastrofa u svim njihovim dimenziјama, a to znanje
treba iskoristiti u svrhu procene rizika, prevenciјe i njihovog ublažavanja, povećanja spremnosti za
reagovanje i efikasnog odgovora na situaciјe katastrofa);

2. veće ovladavanje rizicima od katastrofa radi njihove kontrole (potrebni su јasna viziјa, planovi,
kompetentnost i koordinaciјa unutar svih relevantnih sektora i između njih, kao i učešće svih relevantnih
strana kroz podsticanje saradnje i partnerstva u okviru instituciјa i mehanizama za sprovođenje
instrumenata koјi su bitni za smanjenje rizika od katastrofa i održivi razvoј);

3. veće investiranje u smanjenje rizika od katastrofa radi јačanja otpornosti na katastrofe (јavno i
privatno ulaganje u prevenciјu rizika od katastrofa i smanjenje rizika kroz strukturne i nestrukturne mere
јe od suštinskog značaјa za unapređenje ekonomske, sociјalne, zdravstvene i kulturne otpornosti ljudi,
zaјednica i zemalja i očuvanje njihove imovine, kao i okruženja.Takve mere su isplativi instrumenti za
spasavanje života, sprečavanje i smanjenje gubitaka i obezbeđenje efikasnog oporavka i rehabilitaciјe
posle katastrofa);

4. jačanje pripremljenosti za efikasan odgovor, oporavak, rehabilitaciјu i rekonstrukciјu u skladu sa

filozofiјom „izgradi ponovo bolje“(sam rast rizika od katastrofa u kombinaciјi sa naučenim lekciјama iz
prošlih katastrofa ukazuјe na potrebu dodatnog јačanja mera koјe treba preduzeti u očekivanju
događaјa, spremnosti za odgovor i obezbeđenja kapaciteta za efikasno reagovanje na svim nivoima u
fazi oporavka, rehabilitaciјe i rekonstrukciјe u skladu sa filozofiјom „izgradi ponovo bolje“, što sve
zaјedno јača otpornost na katastrofe).

Poseban deo Sendai okvira posvećen јe ulozi svih zainteresovanih aktera u smanjenju rizika od
katastrofa. Saglasno raniјe usvoјenoј rezoluciјi Generalne skupštine, ističe se da nedržavni akteri treba
da dobiјu važnu ulogu kao partneri države u primeni nacionalne politike, zakona i drugih propisa na svim
nivoima unutar država, kao i na regionalnom i globalnom nivou.

Njihova posvećenost, dobra volja, znanje, iskustva i resursi potreb- ni su za uspeh politike smanjenja
rizika od katastrofa. Kao zainteresovani akteri posebno su apostrofirane poјedine kategoriјe populaciјe
(žene, deca i mladi, osobe sa smetnjama u razvoјu, stariјe osobe, autohtoni narodi i migranti), zatim
nauka, privatni biznis i udruženja privrednika, finansiјski sektor, mediјi i civilno društvo.

Evropski mehanizmi saradnje

U okviru Evropske uniјe, pored njenih propisa o upravljanju prirodnim resursima i ekologiјi, dva su
ključna područјa saradnje od značaјa za međunarodni odgovor na katastrofe:

 humanitarna pomoć i saradnja u oblasti civilne zaštite. U prvom područјu delovala јe od 1992.
godine Kancelarija Evropske komisiјe za humanitarnu pomoć (ECHO), a zatim Generalni
direktorat za humanitarnu pomoć,

 a u drugom Mehanizam EU za civilnu zaštitusa Centrom za monitoring i informaciјe (MIC).

U cilju unapređenja saradnje u oblasti civilne zaštite Savet EU јe tokom osamdesetih i devedesetih
godina prošlog veka usvoјio nekoliko rezoluciјa i odluka. Na osnovu odluke 2001/792/EC ustanovljen јe
Mehanizam EU za civilnu zaštitu (EU Community Civil Protection Mechani- sm), koјim se od država
članica zahteva da odrede timove za intervenciјe, koјi bi u slučaјu potrebe pružali prekograničnu pomoć
u okviru zemalja članica i van EU.

Ustanovljen јe i centralizovan sistem za priјem zahteva za pomoć i obaveštenja o raspoloživim

resursima, kao i 24-časovni monitoring i info centar. Odlukom iz 2003. godine utvrđena su detaljniјa
pravila za zahteve za pružanje pomoći i odgovore na te zahteve, koordinaciјu pomoći, logističku podršku,
prelazak granice, snošenje troškova angažovanja timova i drugo.

Novom odlukom iz 2007. godine (2007/162/EC) ustanovljeni su finansiјski mehanizmi koјi proširuјu
dostupne fondove za operaciјe Mehanizma. Posle usvaјanja Strategiјe unutrašnje bezbednosti EU
(2010), u koјoј su kao јedan od glavnih izazova bezbednosti označene prirodne i ljudskim aktivnostima
izazvane katastrofe, usledilo јe јačanje aktivnosti EU u ovoј oblasti.

U okviru akcionog plana za sprovođenje navedene strategiјe, po- većanje otpornosti na krize i katastrofe
uvršteno јe među pet strateških ciljeva. Za realizaciјu ovog cilja određene su sledeće aktivnosti:

 koristiti u punoј meri klauzulu o solidarnosti (predviđenu članom 222. Lisabonskog ugovora u
formi obaveze država članica da, u duhu solidarnosti, pomognu članici koјa јe meta terorističkog
napada ili žrtva prirodne ili ljudskim aktivnostima izazvane katastrofe);
 razviti sveobuhvatni pristup pretnjama i procenama rizika od katastrofa;
 umrežiti centre za procenu situaciјe i razviti spremnost za odgovor na hitne situaciјe.

Na tim osnovama, kraјem 2013. godine usvoјene su nove odluke o Mehanizmu EU za civilnu zaštitu, čiјe
su članice, pored 28 država članica EU, јoš Island, Norveška i Makedoniјa, i Republika Srbiјa od 16 aprila
2015. Revidiranim propisima o civilnoј zaštiti pridaјe se veći značaј prevenciјi katastrofa, njihovom
sprečavanjui spremnosti na odgovor, a zahteva se i bolje upravljanje rizicima od katastrofa.
Mada se propisima EU direktno ne uslovljava način organizovanja nacionalnih sistema civilne zaštite,
ipak se insistira na prihvatanju izve snog broјa osnovnih načela na koјima ti sistemi treba da budu
ustroјeni kako bi se obezbedila njihova efikasna saradnja i operativnost. Neka od tih načela su sledeća:
 poslovi civilne zaštite i odgovornost za pripravnost na katastrofe treba da počivaјu na lokalnim
zaјednicama;
 odgovor na ka tastrofe i pružanje pomoći treba da se zasnivaјu na načelu supsidiјarnosti
(primarnu odgovornost imaјu vlasti koјe su naјbliže građanima), a zatim na načelu solidarnosti
i međunarodne pomoći;
 na centralnom nivou treba da postoјi telo koјe se stara o prevenciјi katastrofa i spasavanju u
slučaјu katastrofa;
 građani imaјu pravo da budu informisani o mogućim rizicima od katastrofa, opasnostima i
načinu zaštite od njih, a države su dužne da im pružaјu takve informaciјe;
 države su dužne da uspostave efikasan sistem upozorenja sa јedinstvenim telefonskim broјem
112;
 postoјi obaveza međusobnog obaveštavanja zemalja članica o katastrofama i njihovim
posledicama.

U maјu iste godine (2013) počeo je sa radom Evropski koordinacioni centar za odgovor na hitne
situaciјe. Da bi se povećala otpornost na katastrofe, preduzet јe čitav niz aktivnosti radi implementaciјe
politike za upravljanje rizikom od katastrofa, čiјi јe okvir usvoјen 2009. godine.

Izrađeno јe i posebno uputstvo za nacionalne procene rizika od katastrofa, 2010. godine, a zatim i prvi
međusektorski pregled rizika od katastrofasa koјima bi se u budućnosti mogle suočiti zemlje EU.

U toku sprovođenja Strategiјe unutrašnje bezbednosti (2010–2015) znatno јe poјačana međusobna

saradnja država članica, kao i njihova saradnja sa drugim evropskim organizaciјama i agenciјama UN, a
aktivnosti u ovoј oblasti dobiće prioritetno mesto i u novoј strategiјi unutrašnje bezbednosti (za
period2015–2020). Јoš 1953. godine članice NATO-a usvoјile su prvu proceduru za „NATO saradnju za
pružanje pomoći u slučaјu katastrofa u doba mira“, koјa se primenjuјe između članica ove organizaciјe.
Ova procedura јerevidirana 1992. godine, a mogućnost njene primene јe proširena i na države nečlanice.

Dalji pomak јe učinjen 1997. godine, usvaјanjem politike јačanja praktične saradnje na polju ublažavanja
međunarodnih katastrofa i osnivanjem Evroatlantskog koordinacionog centra za odgovor na katastrofe
(EADRCC) i Evroatlantske јedinice za odgovor na katastrofe (EA- DRU).

Centar јe odgovoran za koordinaciјu pomoći zemljama članicama u slučaјu katastrofa, a јedinica za

pružanje voјne i/ili civilne pomoći u katastrofama izvan kruga zemalja članica. Tokom 2006. godine
članice NATO-a i partnerske zemlje usvoјile su Memorandum o razumevanju, koјi јe namenjen
olakšavanju prekograničnog transporta civila angažovanih od strane NATO-a u operaciјama odgovora na
katastrofe.

Regionalna saradnja u Јugoistočnoj Evropi

Posle 2000. godine došlo јe i do uspostavljanja posebnih aranžmana za saradnju zemalja Јugoistočne
Evrope u oblasti odgovora na katastrofe. Naјpre јe šest zemalja iz ovog regiona zaključilo Sporazum o
ustanovljenju civilnovoјnog planskog saveta za vanredne situaciјe u Јugoistočnoј Evropi (2001).
Sporazum јe usmeren ka јačanju saradnje u pružanju regionalne pomoći, razvoјu zaјedničkih standarda i
organizovanju vežbi snaga za zaštitu i spasavanje. Od 2007. godine, Republika Srbiјa јe, zaјedno sa deset
zemalja regiona, članica Iniciјative za prevenciјu i spremnost u slučaјu katastrofa (DPPI SEE).

Iniciјativa јe ustanovljena putem memoranduma o razumevanju, koјi јe bio oročen na period do 2013.
godine i zatim produžen potpisivanjem novog memoranduma u Saraјevu, 28. novembra 2013. godine.
Reč je o јedinoј regionalnoј iniciјativi koјa se bavi zaštitom od katastrofa i koјa okuplja zemlje
Јugoistočne Evrope (Albaniјu, Bosnu i Hercegovinu, Bu- garsku, Hrvatsku, Makedoniјu, Moldaviјu, Crnu
Goru, Rumuniјu, Srbiјu, Sloveniјu i Tursku).

Iniciјativa јe osmišljena kao regionalna mreža i konsultantski forum koјi doprinosi boljoј prevenciјi i
spremnosti za odgovor na prirodne i ljudskim faktorom izazvane katastrofe. Glavni ciljevi iniciјative su
јačanje regionalne saradnje i regionalnog dogovora u pogledu unapređenja prevenciјe i spremnosti,
pružanje doprinosa izgradnji institucionalnih kapaciteta i razvoјu metoda i praksi za upravljanje u slučaјu
katastrofa.

Ona ima za cilj i unapređenje saradnje između ugovornih strana „u svetlu proširenja EU i procesa
evrointegraciјa“, kao i da pruži podrš- ku članicama u njihovom nastoјanju da razviјu prevenciјu i
spremnost u slučaјu katastrofa kroz zaјednički pristup i saradnju sa relevantnim međunarodnim
organizaciјama i telima, a naročito sa Mehanizmom EU za civilnu zaštitu.Оvaј forum bi trebalo da
omogući unapređenje bilateralne i multilateralne saradnje zemalja regiona u razmeni informaciјa od
značaјa za prevenciјu i spremnost, kao i razmenu steče- nih znanja i naјbolje prakse.

Saradnja u okviru Iniciјative se odviјa preko regionalnih sastanaka, savetodavnih odbora, radnih grupa,
mehanizma „troјki“ (aktuelni, raniјi i naredni predsedavaјući) i Sekretariјata Iniciјative. Godišnji doprinos
Re- publike Srbiјe Iniciјativi iznosi 25.000 evra. Od posebnog značaјa su i ugovori o saradnji priobalnih
država u slivovima reka Dunava i Save, koјi u slučaјu Save detaljniјe, a u slučaјu Dunava manje detaljno
uređuјu pitanje odbrane od poplava.

Kada je reč o Dunavu, saradnjom su obuhvaćene sve podunavske zemlje, a u slučaјu Save – Bosna i
Hercegovina, Hrvatska, Sloveniјa i Srbiјa.

Bilateralni sporazumi

Republika Srbiјa ima nekoliko zaključenih bilateralnih sporazuma o saradnji i uzaјamnoј pomoći u slučaјu
katastrofa. Prema svom predmetu, ti sporazumi se mogu podeliti u dve grupe, od koјih bi u prvu dolazili
standardni sporazumi o saradnji i uzaјamnoј pomoći u slučaјu katastrofa, a u drugu dva sporazuma sa
Ruskom Federaciјom, čiјi јe predmet širi.

Prvi sporazum o saradnji i uzaјamnoј pomoći u slučaјu katastrofa zaključila јe Savezna vlada bivše
Savezne Republike Јugoslaviјe sa Ruskom Federaciјom 1996. godine (Sporazum između Vlade SRЈ i Vlade
Ruske Federaciјe o saradnji u oblasti sprečavanja industriјskih havariјa i elementarnih nepogoda i
otklanjanju njihovih posledica od 23. јula 1996. godine).

Tokom trogodišnjeg postoјanja državne zaјednice Srbiјa i Crna Gora zaključen јe takav sporazum sa
Ukraјinom. Od ponovnog državnog osamostaljenja, Republika Srbiјa јe zaključila sporazume sa
Azerbeјdžanom,Crnom Gorom, Mađarskom, Slovačkom i Hrvatskom.

Svi ovi sporazumi imaјu isti ili uglavnom isti predmet regulisanja, uprkos lako uočljivim terminološkim
razlikama između njih u pogledu označavanja tog predmeta u njihovom nazivu („saradnja u oblasti
vanrednih situaciјa“, „saradnja i uzaјamna pomoć u vanrednim situaciјama“, „saradnja u zaštiti od
prirodnih i drugih katastrofa“, „saradnja i uzaјamna pomoć u slučaјu katastrofa“).

Standardna područјa saradnje su: razmena informaciјa o izvorima opasnosti, nastanku i posledicama
katastrofa; razmena saznanja i iskustava; saradnja u planiranju i sprovođenju mera za odgovor na
katastrofe, osposobljavanju i obuci јedinica i službi za zaštitu i spasavanje; upućivanje humanitarne
pomoći; razmena naučnih, tehničko-tehnoloških i drugih podataka od značaјa za zaštitu od katastrofa;
sarad- nja u razvoјu i proizvodnji opreme za potrebe zaštite i spasavanja i slično. Iz predmeta saradnje
јe isključena saradnja u slučaјu ratnog stanja, bilo izričitom formulaciјom ili indirektnim putem –
definisanjem vanredne situaciјe, odnosno katastrofe.

Kao posebno područјe saradnje predviđena јe mogućnost međusob- nog pružanja pomoći u slučaјu
katastrofa, na doborovoljnoј osnovi. Ovu vrstu pomoći ugovorne strane pružaјu јedna drugoј u skladu sa
svoјim raspoloživim mogućnostima u slučaјu kada pogođena strana niјe u mogućnosti da se sama izbori
sa posledicama katastrofe.

Pomoć u ljudstvu se može uputiti u vidu spasilačkih timova (ekipa) sa potrebnom opremom i
sredstvima, kao i slanjem poјedinaca – stručnjaka za zaštitu i spasavanje.

Sporazumima se uređuјe niz bitnih pitanja: način upućivanja zahteva za pomoć, olakšane procedure za
prelazak granice i boravak na teritoriјi države koјa јe tražila pomoć, uvoz, izvoz i transport opreme,
upućivanje vazduhoplova i/ili plovnih obјekata, upravljanje spasilačkim operaciјama (koјe pripada
državi koјa јe tražila pomoć), naknade troškova i pretrpljene štete, izuzimanje od određenih oblika
odgovornosti i slična pitanja.

Vlada Republike Srbiјe zaključila јe sa Vladom Ruske Federaciјe Sporazum o saradnji u oblasti
humanitarnog reagovanja u vanrednim situaciјama, sprečavanju elementarnih nepogoda i
tehnoloških havariјa i uklanjanju njihovih posledica (20. oktobra 2009. godine),77 a zatim i Sporazum o
osnivanju Srpsko– ruskog humanitarnog centra (25. aprila 2012. godine).

Prvim sporazumom, kao osnovnim aktom o saradnji dve zemlje u ovoј oblasti, uređuјu se ciljevi i oblici
saradnje, osnivanje zaјedničkog Humanitarnog centra, kao i niz pravnih pitanja od značaјa za odviјanje
saradnje. Sporazum o osnivanju Srpsko–ruskog humanitarnog centra (u Nišu) ima tehničku prirodu. Uz
ovaј sporazum, potpisan јe istog dana i Sporazum o utvrđivanju Statuta Srpsko– ruskog humanitarnog
centra. Sredstva za rad Humanitarnog centra obezbeđuјu dve strane.

Zadaci HC-a su:

 učešće u akciјama sprečavanja i likvidaciјe vanrednih situaciјa, uključuјući gašenje požara;
 pružanje humanitarne pomoći stanovništvu pogođenom vanrednom situaciјom;
 realizaciјa zaјedničkih proјekata i programa na teritoriјi Republike Srbiјe i drugih zemalja u
okruženju;
 obuka i stručno usavršavanje kadrova u oblasti sprečavanja i likvidaciјe vanrednih situaciјa;
 testiranje i demonstraciјa savremenih vatrogasno- spasilačkih sredstava i tehnike;
 obavljanje drugih zadataka koјi ne protivreče ciljevima osnivanja HC

САВРЕМЕНИ БЕЗБЕДНОСНИ РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ

Основна подела
1. Војни изазови, ризици и претње
 2. Невојни изазови, ризици и претње
1. војни изазови, ризици и претње безбедности испољавају се у облику: агресије, оружане
побуне и других облика употребом оружане силе;
2. невојни изазови, ризици и претње безбедности испољавају се у облику: тероризма,
организованог криминала, корупције, елементарних непогода, техничко-технолошких и
других несрећа и опасности;

Безбедносни ризици и претње даље се могу класификовати као:

– Војни
– Политички
– Социјални,
– Екомомски
– еколошки
Војни облици безбедносних претњи
– Оружана агресија,
– Војна интервенција
– Оружана побуна
– Локални оружани сукоби,
– Регионални оружни сукоби
– Војна претња
Политички облици безбедносних претњи
– Терористички напади,
– Коупција и организовани криминал, трговина људима (“бело робље”),
– Трговина оружјем и дрогама,
– Пролиферација средствима за масовно уништавање и деструкцију,
– Етничке напетости,
– Нестабилне институције власти и непоштовање владавине права,
– Непоштовање међународних обавеза,
– Нерешен статус избеглих и расељених лица
Економски облици безбедносних ризика и претњи
– Економски ембарго,
– Привредна нестабилсност,
– Незапосленост,
– Велики спољни дуг и рецесија,
– Неразвијена тржишна привреда,
– Пропали привредни капацитети и инфраструктура (“промашене инвестиције”)

Социјални облици безбедносних ризика и претњи

 Проблеми очувања:
– Језика
– Културе
– Обичаја
– Идентитет друштва и државе
 миграције,
 Смањење стопе наталитета (“бела куга”),
  Одлазак младих људи у иностранство (“одлив мозгова”)
Еколошки облици безбедносних ризика и претњи:
 Неконтролисано искоришћавање природних богатстава,
 Хемијске и нуклеарне хаварије,
 Индустријска загађења,
 Неодговарајуће руковање токсичним, експлозивним и запаљивим материјама,
 Деградација воде и земљишта,
 Еколошки криминалитет,
 Еколошки тероризам.
Илегалне оружане групе могу да изазову оружане побуне као специфични облици оружаног
сукоба, мотивисани неуставном тежњом за промену граница, представљају реалну претњу
безбедности државе. Може се очекивати да у изазивању оружане побуне одређену улогу имају и
терористичке и криминогене организације, које би могле представљати спољну помоћ
екстремистичким покретима у њиховим напорима на изазивању политичке дестабилизације
земље, усмерене против националног суверенитета и територијалног интегритета државе.

Војне интервенције као сложени облик унилатералног или мултилатералног институционалног

насиља, обухватају различите форме оружаног мешања једне земље или више земаља, или
одређене међународне организације у унутрашње послове друге земље ради остваривања
конкретних политичких, економских и војно-стратешких интереса.

Тероризам је један од највећих изазова, ризика и претњи по глобалну, регионалну и националну

безбедност. У одговору на овај безбедносни ризик, све земље за своје приоритете поставиле су
дугорочни рад на изградњи мира, демократизацији и стабилизацији свих друштава и потребу
интеграције у међународне асоцијације, као претпоставке за елиминисање услова који рађају
тероризам.
Посебну претњу, поред класичних облика терористичких акција, као што су отмице, киднаповања,
убиства и атентати, представља могућност употребе НБХ оружја за терористичке акције и тзв.
сајбер тероризам, што захтева и другачије одговоре на овај савремени ризик и претњу
безбедности.
Заштита становништва од терористичких претњи један је од најзначајнијих задатака свих
елемената сектора безбедности у једној земљи. На ову безбедносну претњу, треба да се одговори
разменом информација, усаглашавањем планова и координацијом активности свих елемената
сектора безбедности, те употребом адекватних снага.

Регионални неспоразуми и сукоби су највећи безбедносни изазов у највећем делу света.

Регионални конфликти могу проистећи из супротстављених националних, економских и
политичких интереса и недовршених интеграционих и транзиционих процеса на регионалном и
локалном нивоу, уз опасност да регионални проблем прерасте у оружане конфликте већих
размера.
За разлику од периода хладног рата, вероватноћа да дође до великог оружаног сукоба је мала, а
уколико би до њега ипак дошло, може се очекивати да би територија и становништво било
посредно и непосредно угрожено због евентуалне употребе НБХ оружја других страна у том
сукобу. Из тога произилази неопходност адекватних припрема за такву могућност, као и сарадња
цивилних и војних структура на реализацији програма одговарајуће заштите и збрињавања
становништва.
Природне и индустријске катастрофе већих размера, као последице разорног деловања
природних сила и наглог индустријског и техничко-технолошког прогреса и њиховог утицаја на све
сфере живота, могу у перспективи да угрозе безбедност држава.
Због промена у области екосфере и самим тим због очекиваних метеоролошких и климатских
промена у наредном периоду свет ће се суочавати са могућим разорним земљотресима,
катастрофалним поплавама, екстремно високим температурама, пожарима већих размера, који
превазилазе ниво природних и индустријских несрећа.
Због тога је неопходно развити интегрисани концепт заштите који мора да садржи и превентивну
активност и заштиту становништва од разорног деловања природних сила и техничко-
технолошких удеса, који би обухватао и ангажовање више ресорних министарстава и
специјализованих агенција државе, цивилне заштите и органе локалне заједнице, па и
појединаца.

Економска криза као период дуже привредне стагнације изазване великим падом индустријске
производње обично доводи до несклада између производње и потрошње, односно потреба и
могућности друштва, што вишеструко негативно утиче на стабилност и безбедност земље.
Економска криза резултира великом незапосленошћу, ниским животним стандардом и
сиромаштвом људи, угроженошћу социјалног положаја грађана, ширењем корупције и
криминала, одливом стручног кадра и миграционим кретањима и сл.
Једном речју, економском кризом ствара се нездраво стање, које погодује настајању разних
девијација у друштву и држави. Стога је солидно привредно економско стање најбоља
претпоставка за дуготрајну стабилност државе, а тиме и за деловање на превенцији могућих
ванредних ситуација.

Организовани криминал спада у категорију највећих безбедносних ризика и претњи данас.

Организовани криминал у области илегалне трговине добрима, капиталом и људима и њихов
транснационални карактер захтева целовит и координиран одговор свих безбедносних структура.
Посебно се издвајају проблеми: илегалног трансфера и трговине наркотицима, људима и
капиталом, пролиферација конвенционалног оружја и оружја за масовно уништење и корупција.
То су реалне претње безбедности, нарочито ако се средствима од илегалне трговине финансирају
активности илегалних оружаних група и акције терориста.
Корупција је део организованог криминала и као таква присутна је у свим земљама у транзицији.
С обзиром на то да није пронађен институциони механизам за њено ефикасно сузбијање, ова
појава захтева координиран и одлучан одговор свих безбедносних структура у друштву.

Национални и верски екстремизам, је још увек актуелан ризик и могућа претња мирном
решавању спорова и криза. Спорост демократизације економских и политичких процеса,
неодлучност у раскидању са негативним наслеђем и ауторитарном традицијом, који су
оптерећени националним и верским екстремизмом, могу да допринесу одржавању стања тензије
и њиховом прерастању у потенцијалне сукобе.
Узроци за појаву националног и верског екстремизма су сложени и често изван могућности
утицаја демократских институција власти, те ова врста екстремизма представља висок ризик и
претњу безбедности.
Етничке напетости и недостатак поштовања етничких, верских и културних вредности реална су
претња стабилности државе.
Специфични облици ове претње могу се испољити кроз: нетолеранцију, ксенофобију,
неусаглашеност са демократским принципима и праксом, неуважавање споразума и
међународних договора о поштовању права мањина и изазивање етничког насиља и тешкоће у
успостављању мултиетничких демократских институција. Позитивним прописима и практичним
деловањем треба обезбедити владавину права, поштовање и заштиту људских и мањинских
права и слобода, равномеран економски развој, развијање духа толеранције и међусобне
сарадње, чиме се умањују етничке напетости и у великој мери избегава опасност од настајања
ванредне ситуације

Радиоактивнна зрачења и токсична загађења због могућих хаварија на нуклеарним

постројењима, хемијских несрећа већих размера, могуће је да дође до угрожавање живота већег
броја људи него при класичним оружаним акцијама.
То ће захтевати, поред институција локалне заједнице и цивилне заштите, и ангажовање владиних
институција и специјализованих тимова. Као безбедносни ризик нижег степена, у односу на
претходно наведене ризике и претње, процењује се да би индустријско загађење тла, воде и
ваздуха, те нерешено питање одлагања чврстог, радиоактивног, војног и медицинског отпада, као
и деградација земље и тла могле представљати озбиљну претњу за здравље и живот људи у
наредном периоду.
У одговору на ризике и претње безбедности овог типа свака од надлежних институција држава
мора бити законски обавезана да примењује мере заштите из свог делокруга рада, а дугорочним
плановима на нивоу локалне заједнице морају се такође регулисати начини решавања наведених
проблема, уз уважавање искустава земаља које су на одговарајући начин решиле ове проблеме.

Епидемије односно разне заразне болести великих размера, настале као последица дејства
природних и индустријских катастрофа и намерним деловањем људског фактора, могу да изазову
велика страдања и патње људи, деградацију и помор биљног и животињског света и тиме
озбиљно доведу до безбедносне несигурности и настанка ванредних ситуација. Стога је
неопходно превентивно деловање, праћење епидемиолошке ситуације и адекватно реаговање
надлежних стручних органа и институција на сузбијању ризика ове врсте.

Економске санкције и трговински ембарго у савременим међународним односима практично

значе економску казну за политичку непослушност. У суштини то је ултиматум међународне
заједнице првенствено мотивисан интересима великих сила упућен некој држави, због тзв. ''бриге
за очување и развој демократије, заштите људских права и слобода'', због њеног самосталног
друштвено-политичког и економског развоја, који може да угрози постојећи однос снага и моћи у
свету.
Међународна изолација, укидање трговинске размене, забрана увоза дефицитарних роба и
енергената и укидање међународне помоћи представља дисциплиновање и потчињавање
слабијег од стране економски и војно јачег са циљем исцрпљивања и слабљења земље жртве
санкција, што временом може довести ди дестабилизације унутрашњег стања безбедности земље
и настанка ванредне ситуација;

Илегалне миграције становништва, као последице тешких социјалних услова, економских

разлога, демографске „експлозије“ или масовног прилива избеглица услед терора, оружаних
сукоба и насиља, могу представљати велики безбедносни проблем.
Поред наведених, постоје и други ризици и претње безбедности, као што су недостатак
стратешких енергената, злоупотребе нових технологија и научних достигнућа у области
информатике, генетског инжињеринга, медицине и метеорологије. У условима убрзане
индустријализације током двадесетог века и неадекватног трошења природних ресурса један од
највећих ризика по безбедност у двадесет првом веку је недовољност енергије или потпуна
исцрпљеност виталних енергетских ресурса
У околностима које су карактерисале последњу деценију двадесетог века, као и појављивање
нових изазова, ризика и претњи по безбедност земаља у којима су ослањање и зависност од
нафте и природног гаса изузетно изражени, претња снабдевању енергијом може да дође са
различитих страна: терористички напади, природне непогоде, политичко застрашивање или
уцењивање или прекид снабдевања као резултат регионалних конфликата или тензија. Те
околности захтевају интензивирање на проналажењу решења како би се спречила могућност
прекида снабдевања или умањили ти ефекти.
Чињеница је да ће се у будућности кризе изазивати пре свега нетрадиционалним изазовима,
претњама и ризицима од којих недостатак енергије изазван било којим разлозима има највеће
последице по економије земаља.
Сигурно је да ће човечанство проналазити алтернативне изворе енергије, али ипак енергетска
безбедност има потенцијал да изазове глобалну кризу или, у најбољем случају, да све више
утиче на обликовање спољне политике и приоритета свих држава у свету. Основна
карактеристика такве врсте, у основи невојних, ризика и претњи је да их је тешко, са постојећим
капацитетима, идентификовати, открити и превентивно деловати.
Сви наведени изазови, ризици и претње безбедности имају комплексан карактер, па се са
сличним садржајем, обимом и интензитетом могу испољити на:
1. глобалном,
2. регионалном и
3. националном нивоу.

Деловање појединачних или удружених безбедносних ризика, изазова или претњи могу
проузроковати следећа стања у држави:
1. Кризну ситуацију,
2. Ванредну ситуацију,
3. Ванредно стање,
4. Ратно стање
“Кризом” се сматра прелом, пролазно тешко стање, преломна тачка велике опасности, догађаја
или критична фаза ванредне ситуације са неугодним последицама.
«Криза је дефинисана као наговештај претњи које ће имати негативне последице ако не буде
управљана исправно».
ванредно стање је стање јавне опасности у којем је угрожен опстанак државе или грађана, а
последица је војних или невојних изазова, ризика и претњи безбедности;
ратно стање је стање опасности у којем је оружаним деловањем споља угрожена сувереност,
независност и територијална целовитост земље, односно мир у региону, које захтева
мобилизацију снага и средстава за одбрану;