Toksikologija Skripta

SKRIPTA IZ
TOKSIKOLOGIJE
2021.
Arsović Natalija
Radović Branko
Skripta iz toksikologije- 2021
1. Istorijski razvoj toksikologije
Toksikologija je nauka o otrovima. Njeno ime potiče od reči “ toxicum “ što znači otrov ili
“toxicon” što znaci strelni otrov I “logia” što znači nauka.
Što se tile istorije toksikologije, prvi pisani document bio je “Ebers papyrus”. To je egipatski
zapis , nastao 1500 godine p.n.e. u kome je opisano preko 800 različitih lekova I otrova, kao
što su npr različiti metali, zatim morfin, kao I Kukuta koja je bila državni otrov stare Grčke za
izvršenje smrtne kazne.
Hipokrat je 400. Godina p.n.e. opisao štetne efekte olova, opisao kolike kao I spazme glatkih
mišida unutrašnjih organa, a kasnije Dioskorides je klasifikovao otrove na biljne, zivotinjske I
mineralne.
U Starom Rimu kralj Mithridat je koristio smešu koja se zvala “Toriak” I predstavljala je
antidote za sve otrove. Zatim u srednjem veku familija Bordžija je koristila “Aqua Toffana”
kao kozmetički preparat koji je sadržao Arsen I bio je odgovaran za veliki broj trovanja. U to
vreme je Paracelzus postavio prvu definiciju otrova koja je glasika “Dosis sola facit venenum”
– Samo doza je ta koja čini nešto otrovom.
Orfila je otac savremene toksikologije , jer je odvojio toksikologiju od ostalih nauka. Kod nas,
mr ph Pavle Ilid, prvi državni hemičar, je 1866.godine opisao Maršovu probu za dokazivanje
arsena.
2. Grane toksikologije
Grane toksikologije su:
-Sudska toksikologija: trovanja kod krivičnih dela najčešde
-Profesionalna toksikologija: trovanja koja se odnose na radon mesto
-Ekotoksikologija: toksikologija zagađenja životne okoline
-Vojna toksikologija: toks koja je odnosi najčešde na bojne otrove
-Toksikologija životnih namirnica
-Imunotoksikologija
-Radiotoksikologija
-Poljoprivredna toksikologija, regulatorna toksikologija…
3. Definicija i podela otrova

-Otrov je bilo koja supstanca koja uneta u organizam u određenoj dozi i pod određenim
uslovima izaziva strukturne ili funkcionalne poremedaje organizma i eventualno smrt. Taj
otrov može, ali I ne mora da bude stran organizmu.

-Neke supstance su neophodne za funkcionisanje našeg organizma, neke imaju lekovito
delovanje… tako da toksičnost supstance je uslovljeno dozom unete supstance i faktorima
koji utiču na otrovnost supstance.
-Razlika izmedju otrovnosti I opasnosti: Otrovnost je sposobnost izazivanja toksičnog efekta

pod odredjenim uslovima, dok je opasnost ta koja zavisi od fizicko –hemijskih, toksikoloških i
ekotoksikoloških svojstva hemikalije ( npr. eksplozivno, korozivno, zapaljivo)
-Podela otrova:
Prema toksičnosti: ( LD50 mg/kg)
1. Praktično netoksični > 15 000
2. Slabo toksični 5 000-15 000
3. Umereno toksični 500-5 000
4. Srednje toksični 50-500
5. Vrlo toksični 5-50
6. Izuzetno toksični < 5
Prema poreklu:
1. Biljne
2. Životinjske
3. Mineralni
Prema hemijskoj prirodi:
Kiseline, Baze, Metali, Organske supstance
Prema dejstvu na ciljne organe:
Krvni otrovi, nervni otrovi, hepatotoksičnost, nefrotoksičnost, neurotoksičnoost…
Prema sistematskom toku analize (Prema Kohn-Abrestu)
1. Gasoviti otrovi
2.Lako isparljivi otrovi
3. Mineralni otrovi
4. Prirodni I sintetski otrovi
4. Doze u toksikologiji
Što se tiče doza u toksikologiji, razlikujemo LD50, TD50 , LC50 , MAC, NOEL, NOAEL, LOEL,
LOAEL, TDI, TWI, Benchmark doza.

U zavisnosti od odgovora organism na neku supstancu, razlikujemo toksične I letalne doze.
Toksične doze su doze koje dovode do toksičnih efekata, a letalne doze su doze koje dovode
do smrti. Najčešde se izražavaju u mg/kg telesne mase. U toksikologiji najčešdde se koriste
LD25, LD50 I LD100.
LD50 je statistički određena pojedinačna doza supstance koja dovodi do smrti 50%
ispitivanih životinja.Tradicionalno se koristi kao mera akutne toksičnosti, Ito je prvi korak z
proceni toksičnosti nekog novog hemijskogjedinjenja.
Klasični eksperimentalna ispitivanja srednje letalne doze vrši se na pacovima, gde se koristi
opseg rastudih doza, I kao najviša doza se uzima ona zbog koje umre više od 90% ispitivanih
životinja. Opseg doza se određuje na osnovu hemijske strukture I prethodnih iskustava ili
podataka iz pilot istraživanja. Kada se predstavi grafički, dobija se sigmoidna kriva gde je na x
osi doza, a na y procenat odgovora (letalitet). Kako bi se dobile bolje vrednosti, to se prenosi
u semilog sistem. Nedostaci su upotreba velikog broja eksp životinja, velike inter I

intravarijabilne razlike , kao I to sto se prati samo letalitet I to pri unosu pojedinačne doze,
kao I problem sa ekstrapolacijom rezultata sa životinja na ljude.
U industrijskog toksikologiji se koristi MAC – maksimalna dozvoljena koncetracija jednog

gasa, pare ili prašine koje mogu podneti radnici radedi više godina po 8h dnevno na radnom
mestu,a da se ne pojave posledice po zdravlje ljudi. Vrednost se izražava u ppm što odgovara
1 ml gase ili šare na 1 m3 vazduha.
NOAEL – No Observed Adverse Effect Level
Maksimalna doza koja NE izaziva štetni efekat
LOAEL – Lowest Observed Adverse Effect Level
Minimalna doza koja izaziva štetni efekat
Za svaki štetni efekat, identifikuje se najveda eksperimentalna doza pri kojoj dati efekat nije
identifikovan, primenom statističkih testova i ekspertske procene, poređenjem sa
kontrolnom grupom. NOAEL u jednom eksperimentu je najniži NOAEL dobijen za seriju
ispitivanih štetnih efekata u datom eksperimentu. Nekada je teško proceniti da li je efekat
štetan.
Što se tiče NOAEL/LOAEL koncepta: Ne zavisi od matematičkog modela I lak za razumevanje..

Nedostaci: NOAEL veoma zavisi od dizajna eksperimenta,Ispitivanja sa velikom Sd daju
visoku NOAEL dozu. Može se primeniti u jednom eksperimentu
ADI = NOAEL/100 (SF)
NOAEL = LOAEL/10
ARfD = NOAEL/10

ADI - Prihvatljiv dnevni unos za čoveka- ARfD – Akutna referentna doza (količina supstance u
hrani ili vodi izraženu na kg TM koja se može uneti tokom jednog obroka ili jednog dana bez
rizika po zdravlje)
-Benchmark doza (BMD): Cilje je da se definiše referentni nivo (reference point RP) koji ne
zavisi toliko od eksperimentalnog dizajna kao NOAEL.
To je statistička donja granica pouzdanosti doze (BMD) koja dovodi do malog povedanja
efekta (5-10%) u odnosu na kontrolnu vrednost.
-MOE je odnos definisanog doznog nivoa (obično BMDLxx) za određeni efekat i procenjenog
unosa tog jedinjenja kod ljudi. MOE = BMDL/Ekspozicija
5. Testovi toksičnosti
Postoje :
-Test akutne toksičnosti: Jedan od njih je odredjivanje LD50 I TD50 gde se prati smrtnost, tj
toksični efekat na eks životinjama.. LD50 je definisana vrstom eksp životinja I putem unosa
otrova:
Akutna oralna toks – pacovi
Akutna inhalaciona toks- miševi
Akutna dermalna toks- morsko prase
-Test subakutne toksičnosti: u trajanju od 14 za oralnu, 21 za dermalnu I 90 dana za

inhalacionu toksičnost.
-Test hronične toksičnosti: izvodi se u trajannju od 12 meseci na psima ili 24 meseci

inhalaciono na pacovima
-Test ispitivanja mutagenosti I genotoksičnosti: Koristi se Amesov test u koloniji Salmonella

typhimurium (I to mutirane bakterije koje ne sintetišu histidin I ne mogu da rastu). Medjutim
ukoliko je agens kojim se izlaže mutagen dolazi do reverzne mutacije I omogudavanja sinteze
histidina koji su factor rasta za ove bakterije I dolazi do rasta kolonija.
-Karcinogenost: U toku 18-24 meseci na miševima I pacovima
-Reproduktivna toksičnost se ispituje u 2 generacije na pacovima.
-Senzibilizacija kože: Buehler test I test maksimizacije na albino zamorčidima topikalno,

intradermalno I epidermalno. Ako deluje kao allergen dolazi do kontaktnog dermatitisa.

6. Faktori toksičnosti
Faktori koji se odnose na toksičnost jedne supstance se dele u 3 grupe:
1. Faktori koji se odnose na sam otrov: kao što su fizičko-hemijske karakteristike supstance.
Od značaja su agregatno stanje I rastvorljivost jer utiče na put ekspozicije I mesto resorpcije
otrova ( otrovi u tečnom stanju brže deluju od onih u čvrstim, dok nerastvorna jedinjenja u
vodi I telesnim teč ostima po pravilu nisu toksična za razliku od rastvornih. Uslov za
resorpciju je da budu rastvorna u telesnim tečnostima I da se rastvaraju u delijskim
membranama koje su lipidne, ukoliko ne postoji neki poseban transporter)
Hemijska stuktura je takođe jako značajna, jer postoji povezanost izmedju izmedju hemijske
strukture i delovanja . Npr.
Genalkaloidi imaju manju toksičnost od alkaloida (formria se N-oksid na baznom azotu
alkaloida)
Alkoholi sa poveadenjem broja C atoma do C5 raste I toksičnost (izuzev metanola), a onda se

smanjuje jer se smanjuje rastvorljivost.
L nikotin je toksičniji od D nikotina.
Uvodjenjem atoma hlora u benzenov prsten dobija se hlorbenzen , manje toksičan od

benzena.
Uvodjenje hlora u molekul metana nastaje niz toksičnih jedinjenja, čija se toksičnost
povecava sa brojem Cl atoma (izuzetak je hloroform, jer iako je narkotik manje je toksičan od
CCl4 i dihlormetana)
2. Faktori ekspozicije: odnose se na put, dužinu, izvor i frekfenciju ekspozicije.. Put unosa je
najčešde oralni, dermalni i inhalacioni.
Dužina ekspozicije uslovljava da li de trovanje da bude akutno (jednokratna ekspozicija),

subakutno ( svakodnevno do 28 dana), subhronično ( do 3 meseca) I hronični ( preko 3
meseca svakodnevne ekspozicije otrovu). Duzina je znajna jer npr akutno izlaganje benzenu
ima depresorni efekat na CNS, dok hronično dolazi do citotoksičnosti.
3. Faktori koji se odnose na sam subjekat: Postoje interni I eksterni. Interni su vrsta, pol,
starost, ishrana, način života, imunološki, genetski status I zdrastveo stanje.. Dok eksterni su
faktori spoljašne sredine I dele se na fizičke,hemijske I socijalne. Npr za zeca je atropine
neotrovan, dok za čoveka jeste. Ishrana takođe utiče,pa su pothranjeni često podložniji
delovanju otrova.

7. Vrste trovanja prema uzorku
Zločinačka trovanja: koja mogu da budu masovna ( Bojni otrovi u ratovima: iperit, hlor,
cijanidi, sarin) ili pojedinačna ( korozivi, CO, arsenom, biljke)
Slučajna trovanja: masovna ( CO iz požara, trovanje hranom zagadjenom As, metanolom iz

alkoholnih pida), trovanje dece ( kozmetika, sredstva za domacinstvo,lekovi, biljke I plodovi),
trovanje odraslih (CO- u garažama, nepravilno skladistanje I korišdenje pesticida)
Samoubilačka trovanja: Njč je to trovanje lekovima( polimedikamentozna – BZ uz alkohol,

barbiturati)
Medicinska trovanja: odgovornost je medicinska radnika
Profesionalna trovanja: U industriji organski rastvarači, gasovi koji nastaju u različitim

industrijskim procesima, pare i čestice metala (rudnici i topionice), pesticidi pri
profesionalnoj primeni.
Toksikomanija-bolest zavisnosti: alkohol, pusenje, morfin, heroin, marihuana, LSD, kokain.
8. Epidemiologija trovanja
Što se tiče Srbije , 1997. godine osnovan je Nacionalni centar za kontrolu trovanja, sa
zadatkom “da organizuje i sprovodi preventivne mere zaštite od trovanja, da vrši
informisanje o dejstvu otrova, pruža medicinsku pomod u slučaju trovanja i otklanja
posledice trovanja”. Nacionalni centra se nalazi na VMA.
Najčešdi uzročnici trovanja su sredstva za čišdenje domadinstva, lekovi, kozmetički proizvodi,

biljke, pesticidi, hrana.. Najvedi procenat smrtnosti kod trovanja je izazvan lekovima, a
najčešdi put unosa je oralni. Zatim na drugo mesto su korozivi, onda i droge, gasovi i pare.
Najzastupljenija trovanja su slučajna, i to kod dece ispod 6 godina i starijih odoba, dok
namerna su najčešesde kod adolescenata kada je često pijanstvo i upotreba više lekova
odjednom.
Toksikovigilanca je aktivan proces koji obuhvata identifikaciju i analizu rizika od izloženosti

hemikalijama, kao i razmatranje mera koje se preduzimaju u cilju smanjenja rizika.
Podaci iz 2018. Godine pokazuju da se svake godine povedava broj registrovanih slučajeva
trovanja.
9. Toksikokinetika- sudbina otrova u ogranizmu
Toksikokinetika obuhvata ADME procene.

Kako bi otrov mogao da se apsorbuje mora da prođe kroz delijske mebrane,koje su lipofilne.
Tako da taj prolaz kroz membrane zavisi od lipofilnosti i koncetracionog gradijenta ,ali i
rastvorljivosti u telesnim tečnostima,kao i pH vrednosti sredine. Najbolje se aposrbuju
rastvorne, nejonizovane liposolubilne supstance. Mogudi mehanizmi transporta su: pasivna
difuzija, olakšana difuzija, aktivni transport, konvektivni transport, transport jonskih parova i
pinocitoza.
ODNOS BRZINA APSORPCIJE PLUDA:KOŽA:PER OS = 10:2:1
Kada se apsorbuje otrov, dospeva do sistemske cirkulacije gde može da bude u slobodnom
obliku, ili vezan za proteine plazme. Slobodna frakcija je ta koja je odgovorna za efekte
otrova. Ukoliko je veda frakcija slobodnih otrova u krvi, vede je i prodiranje u tkiva i delije
(raste volumen distribucije). Mnogi otrovi se vezuju za albumine (pogotvo kisele supstance) i
moze da dodje do interakcije izmedju supstanci koja je takođe kiselina i može da istisne
ksenobiotik iz veze sa albuminom i dolazi do povecane koncetracije i toksicnosti tog otrova (
npr. Sulfonamidski antibiotici mogu da istisnu derivate sulfonilureje i pojave hipoglikemije).
Otrovi mogu da se deponuju u kostima, bubrezima, u masnom tkivu.. odakle mogu dalje da
se oslobadjaju. Mogu da prodju kroz KMB i placentarnu barijeru (npr. različitim
transporterima za vitamine).
Nakon ispoljenog toksičnog efekta veliki broj se u organizmu metaboliše. Poznavanje

metabolizma je od značaja sa dva aspekta: često je nosilac toksičnosti metabolit i od značaja
je sa aspekta analitike radi odabira uzorka i analitičke metode.
Na kraju otrov biva ekskretivan. Glavni putevi izlučivanja su urinom, preko žuči ,
respiratornog trakta, putem kože i znoja.. Dominatno je izlučivanje preko bubrega. To je
regulisano glomerularnom filtracijom, tubularnom sekrecijom i tubularnom reapsorpcijom.
Hidrofilne supstance se lako izlučuju, a lipofilne najčešde reapsorubuju nakon glomerularne
filtracije.. Može da se utiče i na ovom nivou, gde npr kisele supstance mogu da se izlučuju
zaalkalisanjem urina (NaHCO3), i obrnuto bazne kiselim urinom( vit. C, NH4Cl)- jonizacija
supstanci.
10. Putevi unosa otrova u organizmu
Najčešdi putevi unosa jesu: oralna, inhalaciona i dermalna.
GIT –Kada se otrovi unesu per os, glavno mesto apsorpcije je tanko crevo. Sto se tiče
mahnizama, to su pasivna difuzija za liposolubilne i nejonizovane supstance. Osim toga
apsorbuju se i olakšanom difuzijom, aktivnim transportom, konvektivnim transportom ,
transport jonskih parova i pinocitozom. Ovaj način unošenja je značajan sa aspekta slučajnih
i namernih trovanja, kao i ekotoksikologije.
Pluda- Pluda su mesta apsorpcije gasova, para, aerosola i čestica metala. Pluda imaju veliki
apsorptivnu površinu, i najslabija je prepreka za prolazak. Ono što je značajno je gasni
particioni koeficijent jedinjenja. Veda je resprpcija što je gas, para ili čestica rastvorljivija u
krvi i tkivima. Ovaj put unosa je značajan sa aspekta profesionalne i ekotoksikologije kao i
zločinačka trovanja bojnim otrovima.
Koža- Resorpcija preko kože se dešava kroz epidermalne delije, preko folikula dlaka, lojnih i
znojnih žlezda. Kroz zdravu kožu se resorbuju gasovi i lako ispraljivi otrovi, a ako je oštedena
mogu i drugi. Npr alkoholi mogu da pospeše svoju resorpciju dermalnim putem. Značajno je
sa aspekta profesionalne ekotoksikologije.. Primer su masovna trovanja plikavcima.
Direktno u krvotok- Značajno sa aspekta toksikomanije, kao i medicinskih trovanja i

samoubilačkih.
11. Faktori distribucije otrova
Distribucija je farmakokinetički proces, koji zavisi od različitih faktora. To su:
Fizičke i hemijske osobine otroba: Značajni su Mr i polarnost, gde se molekuli male Mr i

nepolarnih osobina lakse distribuiraju.
Koncetracioni gradijent koji definiše zapreminu tkivne tečnosti u kojoj je otrov distribuiran
(Vd= doza/konc u plazmi).
Protok krvi: Otrovi se lakše distribuiraju do organa i tkiva koji su dobro prokrljveni kao što su
srce, mozak, jetra i bubrezi kod kojih imamo visok odnos protok krvi/masa.
Afinitet: Neki otrovi imaju afinitet za specifična tkiva pa se tako lipofilne supstance
distribuiraju u masno tkivo,a često tu i deponuju.
Strukturalne barijere: kao što su KMB, placentalna barijera. Lipofilni nejonizovani molekuli
mogu da prodju keoz KMB, dok neki otrovi mogu da prodju prostom difuzijom i kroz
placentu.
12. Deponovanje otrova u organizmu
Što se tiče deponovanje, otrovi kada se nađu u organizmu mogu da se akumuliraju .

Najznačajniji mesta deponovanja su krv, adipozno tkivo,kosti, jetra i bubrezi.
U krvi se akumuliraju otrovi tako što se vezuju u velikoj meri za proteine plazme
(sekobarbital 50%, tiroksin 99%).
Jetra: ima visok odnos protok krvi/masa i citplazmatske proteine u hepatocitima, tako da
ima veliki kapacitet za vezivanje otrova.
Bubrezi: ima najvedi odnos protok krvi/masa , tako da i za njih se vezuje veliki broj otrova
(npr kadmijum pokazuje tropizam za bubrege).

Kosti: U kostima takođe mogu da se deponoju neke supstance kao što su olovo, fluoridi i
stroncijum. Čak 90% olova se deponuje u kostima, gde se Pd menja sa Ca u hidroksiapatitu.
Adipozno tkivo: Tropizam za masno tkivo imaju izrazito lipofilne supstance kao što su PCB,
organohlorni insekticidi itd .. Npr ako dođe do naglog gubitka TM, može dodi do oslobadjanja
ovih otrova i toksičnosti.
Organ deponovanja može ali ne mora da bude ciljni organ toksičnosti.
13. Metabolizam otrova i letalna sinteza
Veliki broj lipofilnih jedinjenja podleže biotransformaciji, dok veliki broj hidrofilnih supstanci
se izlučuje u nepromenjenom obliku. Poznavanje metabolizma je od značaja sa dva aspekta:
često je nosilac toksičnosti metabolit i od značaja je sa aspekta analitike radi odabira uzorka i
analitičke metode.
Glavni metabolički organ je jetra, ali su svakako mogude reakcije metabolizma i u bubrezima,
srcu, mišidima..Metaboličke reakcije se dele na 2 faze: 1 asintetska (
hidroliza,oksidacija,redukcija) i 2. Sintetska faza
Kao proizvod prve faze metabolizma, nastaju hidrofilnija jedinjenja koje mogu biti manje ili
vede toksičnosti od primarnog jedinjenja. Što se tiče oksidacije, postoji mikrozomalna i
nemikrozomalna oksidacija. Glavni mikrozomalni enzim je CYP450.
Sineteske reakcije se dešavaju kada jedinjenje sad dobije konjugacioni centar (OH, NH2 ili
neka druga polarna grupa). U ovoj fazi dolazi do konjugacije sa endogenim supstratima, kao
što su glukuronska kiselina,glicin (hipurna kis), zatim glutation(merkapturna kis), sulfatima,
fosfatima, acetilovanje i metilovanje.
Letalna sinteza predstavlja biotransformaciju netoskične ili relativno netoksične supstance u

toksične metabolite u organizmu.
Npr. Metanol – formaldehida i mravlje kiseline
Etilenglikol – oksalne kiseline
Benzen (štetan je sam po sebi) ali se oksiduje do citotoksičnih fenola koji imaju drugačiji
mehanizam toks.
Aflatoksin B1 – 8,9 epksid (karcinogen- kovalentno se vezuje za DNK).
Aromatični ugljovodonici- epoksidi i fenoli
14. Eliminacija otrova
Što se tiče eliminacije otrova, nakon metabolizma veliki broj jedinjenja se izlučuje iz
organizma.
Glavni putevi izlučivanja su urinom, preko žuči , respiratornog trakta( izdisaj), putem kože i
znoja ( sektretima).. Dominatno je izlučivanje preko bubrega. To je regulisano
glomerularnom filtracijom, tubularnom sekrecijom i tubularnom reapsorpcijom. Hidrofilne
supstance se lako izlučuju, a lipofilne najčešde reapsorubuju nakon glomerularne filtracije..

Može da se utiče i na ovom nivou, gde npr kisele supstance mogu da se izlučuju
zaalkalisanjem urina (NaHCO3), i obrnuto bazne kiselim urinom( vit C, NH4Cl)- jonizacija
supstanci.
15. Toksikokinetički modeli
Ovi modeli služe za matematičko modeliranje delovanja organizma na hemijski agens.

Postoje klasični prostorni toksikokinetički modeli, gde se organizam predstavlja kao sistem
jednog ili dva(ređe tri) prostora, pogodna za ispitivanje na ljudima, i fiziološku
toksikokinetiku gde se organi ili tkiva gledaju kao posebni prostori povezani preko cirkulacije.
Jednoprostorni model: Brzo uspotravljanjekoncentracione ravnoteze izmedju tkiva i krvi u
odnosu na eliminaciju, stoga je pretpostavka da konc. u krviodrazava konc. u tkivima.
Koncentracija u plazmi i drugim tkivima se smanjuje konstantnom frakcijom po jedinici
vremena. Eliminacija je uglavnom 1. reda( procenat izlučivanja je isti, a količina se menja).
Kod dvoprostornog modela postoji i faza distribucije gde se brzo smanjuje konc supstance u
krvi nego u post-distibucionoj fazi.
Eliminacija vedine jedinjenja podleže procesima prvog reda, međutim povedanjem doze
može dodi do smanjenje eliminacije. Ta pojaza se zove postizanje kinetike nultog reda gde
eliminacija sada prati Mihails-Mentenovu kinetiku(nelinearanost u semilogaritamskom
dijagramu). Sa povedanjem doze dešava se saturacija bioloških procesa. Kada koncetracija
otrova dostigne u organizmu vedi vrednost od Km( dolazi do saturacije enzima metablizma),
eliminacija više nije proporcionalna dozi , nego dolazi do eliminacije konstantne kolicine
otrova ( npr. Etanol).
Fiziološki modeli su specifični za svaku supstancu, omogudavaju ekstrapolaciki sa eks

životinja na čoveka, ali su komplikovaniji.
16. Mehanizmi toksičnosti
Poznavanje mehanizama tokšičnosti ima veoma značajnu ulogu u toksikologiji jer pruža
fundamentalna objašnjenja o dejstvu otrova kroz strukturne i fiziološke promene koje
određeni otrov izaziva u organizmu.

Promene koje se javljaju u prisustvu otrova mogu biti rezultat samo fizičkog ili lokalnog
dejstva, kao što deluju korozivna sredstva ili azbest. Međutim, vedina otrova svoje dejstvo
ispoljava finim mehanizmima toksičnosti jer po resorpciji stupaju u različite reakcije sa
biomolekulima, od blagih i reverzibilnih do ireverzibilnih, izazivajudi veoma teške toksične
efekte. Ciljno mesto delovanja otrova, kada on dospe u organizam, može biti svaki
biomolekul, ali su to najčešde proteini, nukleinske kiseline, lipidi, glutation itd. što vodi
poremedaju u strukturi ili funkciji delije. Dejstvo otrova na biomolekule može biti
nespecifično, npr. interakcije sa dvogubom vezom viših nezasidenih masnih kiselina ili -SH
grupama proteina. U drugim slučajevima, dejstvo otrova je specifično kao u slučaju dejstva
na određene receptore ili vezivanja za određene regione DNK.
Značajnu ulogu u sagledavanju mehanizama toksičnosti ima i dobro poznavanje

toksikokinetike, što obuhvata najznačajnije puteve unosa, stepen apsorpcije, distribucije u
različite organe, metaboličke promene i na kraju ekskreciju otrova s obzirom da se
mehanizam toksičnosti može razlikovati u zavisnosti od ovih faktora. Po svom značaju se
među ovim procesima izdvaja metabolizam kojim se otrov prevodi u manje ili više toksični
metabolit što u pojedinim slučajevima određuje mehanizam toksičnosti.
Mehanizmi toksičnosti su brojni i razvrstavaju se na različite načine, a među najznačajnije

spadaju:
▪ Dejstvo otrova na proteine (enzime, receptore, transportne i depo proteine...)
▪ Oksidativni stres, lipidna peroksidacija
▪ Oštedenje DNK
▪ Bioaktivacija otrova (nastanak reaktivnih metabolita)
▪ Kovalentno vezivanje otrova i reaktivnih metabolita za delijske makromolekule
▪ Interakcije sa bioelementima
▪ Interakcije sa jonskim transportom
▪ Poremedaj delijske homeostaze kalcijuma
▪ Poremedaj mitohondrijalnih funkcija
▪ Imuno mehanizmi
▪ Apoptoza, nekroza
Od značaja je i činjenica da mali broj otrova svoju toksičnost iskazuje samo jednim
mehanizmom toksičnosti. Kod izvesnog broja otrova dominira određeni mehanizam, a
najčešde je toksičnost posledica niza mehanizama, zastupljenih u manjoj ili vedoj meri, bez
jasne slike koji je od mehanizama uzrok, a koji posledica.
17. Dejstvo otrova na proteinske strukture
Otrovi mogu da utiču na različite proteine u organizmu. Dejstvo otrova se najčešde ostvaruje
njihovim vezivanjem za proteine i ukoliko je ta veza dovoljno jaka mogu da izmene strukturu
ili funkciju strukturnih, transportnih, depo proteina ili onih koji imaju ulogu receptora,

jonskih nošača ili enzima. Ukoliko su ove promene toliko intenzivne da delija ne može da
održi homeostazu može dodi do smrti delije apoptozom ili nekrozom.
Dejstvo na transportne i depo proteine: Hemoglobin kao transportni protein ima bitno
mesto, kada se npr CO vezuje za Hb, i gradi karboksiHb koji više nema sposobnost da prenosi
kiseonik. Neki otrovi, kao što su nitriti,nitrati, aromatična nitro i amino jedinjenja, prevode
Hb u methemoglobin. Methemoglobin, koji umesto Fe2+ sadrži Fe3+, takođe nema
sposobnost prenosa kiseonika.
Otrovi mogu da ispolje svoje dejstvo i na različite proteine koji imaju ulogu u prenosu
gvožđa, bakra, cinka putem krvi ili deponovanju ovih bioelemenata u delijama (transferin,
ceruloplazmin, metalotioneini, ali i albumini). Homeostaza ovih bioelemenata je veoma
značajna jer u prekomernoj koncentraciji i u slobodnom obliku mogu iskazati svoju
toksičnost. Verovatno da se među otrovima koji deluju na ove proteine ističu toksični metali,
ali i drugi otrovi koji na bilo koji način stupaju u interakciju sa bioelementima, čime utiču na
njihovu resorpciju iz gastrointestinalnog trakta (GIT) ili na njihovo oslobađanje iz veza sa
proteinima. Pojedini otrovi imaju i izrazito dejstvo na strukturne proteine kao što je jon Hg2+
koji se vezuje za mnoge funkcionalne grupe na proteinima, sa albuminima gradi Hg-
albuminat koji se rastvara u visku albumina i razgrađuje delijski zid.
Dejstvo otrova na enzime: Otrovi vezuju za alosterno mesto enzima što dovodi do smanjene
aktivnosti enzima, otrovi mogu i da indukuju enzime što rezultuje njihovom pojačanom
funkcijom i nizom različitih posledica. Inhibicija enzima pod dejstvom otrova može biti
reverzibilna što je najčešde posledica nekovalentnog vezivanja otrova za enzim i ireverzibilna
kao posledica kovalentnog vezivanja. Reverzibilna inhibicija se deli na kompetitivnu i
nekompetitivnu. Kod kompetitivne inhibicije afinitet za supstrat je smanjen i ukoliko ima
dovoljno supstrata enzimski kapacitet je nepromenjen. Kod nekompetitivne inhibicije dolazi
do vezivanje otrova za alosterno mesto, afinitet je isti, ali je kapacitet enzima za supstrat
smanjen. Jedan od uobičajenih primera dejštva otrova na enzime je njihov uticaj na citohrom
P450 i acetilholinesterazu.
Otrovi mogu da deluju na ove enzime tako što ih indukuju ili inhibiraju, i tako dovode do
pojačanog ili usporenog metabolizma. Oba puta mogu biti poželjna ili nepoželjna. Pojačan
metabolizam sistemom citohroma može da vodi ka detoksikaciji, ali i ka nastanku toksičnijih
jedinjenja. Sa druge strane, usporen metabolizam može biti pozitivan ako usporava nastanak
toksičnog metabolita, ali i opasan kada usporava uklanjanje toksične supstance.
Induktori: Fenobarbiton je jedan od najpoznatijih induktora CYP enzima, ali i mnogih drugih
enzima. Jedan od primera toksičnosti usled aktivacije ovih enzima se srede pri istovremenoj
upotrebi kokaina i fenobarbitona. Ovo je ujedno i primer bioaktivacije koja za posledicu ima
izrazitu hepatotokšsčnost kokaina. Kokain se u hepatocitima konvertuje u niz reaktivnih
metabolita koji su nosioci njegove hepatotoksičnosti, a najvažniji momenat je N-metabolička
aktivacija (N-oksidativna bioaktivacija i N-demetilacija) koja se dešava pod dejstvom
citohroma. Ispitivanja na delijškim kulturama hepatocita ukazuju da indukcija P450 pod

dejstvom fenobarbitona može da pojača hepatotoksičnost kokaina za 100, pa čak i 1000
puta. Zatim kantarion, kao i TCDD, su takođe induktori CYP enzima.
Do inhibicije citohroma P450 može dodi direktno i indirektno:

Direktna inhibicija:
- kompeticija između dva ksenobiotika koji se metabolišu istim enzimom kao što omeprazol
inhibira metabolizam i eliminaciju diazepama.
-inhibitor nije supstrat za dati enzim, ali se vezuje za njega i ometa metabolizam drugog
ksenobiotika. To je slučaj sa hinidinom koji se ne metaboliše citohromom, ali se veoma
čvrsto vezuje za njega i time sprečava metabolizam antitusika dekstrometorfana.
Indirektna inhibicija je u stvari metabolizam-zavisna inhibicija jer P450 prevodi otrov u

metabolit koji je snažni inhibitor enzima. Nastali metabolit dalje može da deluje kao
reverzibilni (metabolizam fluoksetina do N-demetil fluoksetina, norfluoksetina) ili
ireverzibilni inhibitor enzima.
Acetilholinesteraza. Organofosfati koji se korište kao pesticidi i bojni otrovi su snažni

inhibitori enzima acetilholinesteraze koji razlaže acetilholin na holin i acetil ostatak. Ova
inhibicija je ireverzibilna, a odvija se tako sto se fosfor iz organofosfornog jedinjenja, kao što
je paration, vezuje za hidroksilnu grupu serina acetilholinesteraze. Na taj način dolazi do
fosforilacije enzima i gubitka njegove funkcije što dovodi do nagomilavanja acetilholina u
nervnoj sinapsi i ispoljavanja efekata pojačanog rada parasimpatikusa.
Dejstvo otrova na receptore:

GABA receptor je uključen u inhibitorne procese u CNS-u i često je mesto delovanja različitih
ksenobiotika tako da su ved i definisana mesta vezivanja pojedinih od njih. GABA receptore
aktiviraju barbiturati, benzodiazepini, etanol i drugi i tako ostvaruju svoje depresorno
delovanje. Oni se vezuju za specifična mesta na jonskim kanalima GABAa receptora, drže ih
otvorenim ili povedavaju frekvencu njihovog otvaranja, čime omogudavaju ulazak Cl jona i
posledičnu hiperpolarizaciju membrane postsinaptičkih neurona. Sa druge strane neki otrovi
su antagonisti GABA receptora. Organohlorni insekticidi (ciklodieni, lindan, alfa-endosulfan,
dieldrin, aldrin) blokiraju ulazak Cl jona što dovodi do pojave konvulzija. Ova jedinjenja
koriste receptorsko mesto za alkaloid pikrotoksin koji je nekompetitivni antagonist GABAa
receptora, te je u prošlosti bilo pokušaja njegove upotrebe u terapiji trovanja barbituratima.
Acetilholinski, muskarinski, receptori mogu biti stimulisani muskarinom, ali I kompetitivno

blokirani sa tubokurarinom (mišidni relaksant) koji je antagonist acetiholinskog receptora na
postsinaptičkoj membrani.

18. Interakcije sa bioelementima i jonskim transportom kao
mehanizmi toksičnosti
Interakcije sa bioelementima se mogu posmatrati u užem i širem smislu reči. Tipične

interakcije se sredu između toksičnih metala i bioelemenata i najčešde se zasnivaju na
kompeticiji za ista mesta vezivanja na različitim biomolekulima na osnovu vedeg afiniteta ili
količine. Kompeticija toksičnih metala i bioelemenata za transportne sisteme (ceruloplazmin,
transferin) vodi promeni u sadržaju bioelemenata u tkivima i delijama. Takođe može dodi i do
redistribucije esencijalnih katjona i to u smeru smanjenja ili porasta njihove normalne
koncentracije u tkivu. Kada toksičan metal istisne bioelement može da dođe do gubitka
različitih funkcija ili strukture proteina. Na interakcije utiču brojni faktori kao što je sličnost
između toksičnog metala i esencijalnog katjona što je slučaj sa metalima koji pripadaju istoj
grupi periodnog sistema, ili imaju približno istu širinu orbitale, oksidaciono stanje, sličnu
toksikokinetiku itd. U širem smislu, u interakcije sa bioelementima stupaju i svi helatni
agensi, ugljen disulfid, disulfiram, ali i druga jedinjenja bogata sulfhidrilnim i drugim grupama
koja mogu helirati metale.
Otrovi mogu delovati na jonske nosače i jonske kanale koji regulišu prolaz jona kroz
membrane. Ovo še može ogledati u kompeticiji za prolaz čime se inhibira jonski “fiziološki”
transport, ali može da dođe i do promene konformacije kanalskih peptide. Tetrodotoksin je
neurotoksin koji se akumulira u jednoj vrsti morske ribe, „naduvane ribe“, a proizvod je
bakterija. Za samu ribu nije toksičan, ali tredina slučajeva trovanja ljudi se završava letalno
pošto nakon niza simptoma kao što su utrnulost usana i jezika, parestezije ekstremiteta,
dolazi do paralize mišida i prestanka disanja. Tetrodotoksin blokira Na+ kanale tako što sa
spoljašnje strane nervne delije ulazi u Na+ kanal (blokira ulazak Na), katjonski deo molekula
prolazi, ali drugi deo molekula koji je veliki blokira kanal, bez obzira da li je kanal otvoren ili
zatvoren. Ovakav mehanizam ispoljavaju i piretroidi i DDT koji se vezuju za otvoren Na+ kanal
sprečavajudi njegovo zatvaranje i repolarizaciju što rezultuje hiperekscitacijom.
Smatra se da digitoksin, jedan od otrova koji je poznat od davnina, ispoljava svoju toksičnost
sličnim mehanizmom. Digitoksin dovodi do poremedaja u radu K+/ Na+pumpe čime remeti
Na+/ Ca2+ transport što rezultuje porastom nivoa Ca2+ u deliji i prekomernom stimulacijom
delije.
19. Oksidativni stres kao mehanizam dejstva
Slobodni radikali (reaktivne vrste kiseonika, azota, ugljenika ili sumpora) su normalni
proizvodi metabolizma. U fiziološkim koncentracijama slobodni radikali, prvenstveno nastali
u mitohondrijama u procesu oksidativne fosforilacije, zatim endoplazmatičnom retikulumu i
peroksizomima, ostvaruju ulogu u intradelijskoj signalizaciji i regulaciji. U povedanim
količinama slobodni radikali izazivaju oksidativna oštedenja konstituenata delije, inhibiraju
funkcije proteina i mogu izazvati smrt delije.
Otrovi mogu da izazovu oksidativni stres direktno izazivajudi pojačani nastanak slobodnih
radikala, ali i indirektno, utičudi na antioksidativni sistem zaštite.
Parakvat, mnogo puta podleže redoks kruženju u organizmu. Od jednog molekula parakvata
može da nastane ogroman broj superoksidnih anjona. Ovaj procese se produžava sve dok
ima NADPH tj. dok se ne potroši ili ne može da se regeneriše. Dodatni problem je što se
parakvat selektivno akumulira u alveolama što objašnjava njegovo specifično delovanje na
pluda. Redoks potencijal parakvata je visok, znatno viši od kiseonikovog, što olakšava prenos
elektrona od redukovanog parakvata na kiseonik. Od značaja je i činjenica da kiseonika u
pludima ima u visokim koncentracijama, mnogo višim nego u drugim tkivima, što je od
značaja za nastanak superoksidnih anjona.
Otrovi mogu da indukuju nastanak reaktivnih vršta kiseonika (ROS) ako mogu da uđu u
mitohondrije i da reaguju sa kompleksima na lancu za elektronski transport sa unutrašnje
strane membrane mitohondrija blokirajudi normalno kretanje elektrona. Kao posledica,
naročito ako je reč o otrovima koji su akceptori elektrona, javlja se preusmeravanje
normalnog protoka elektrona i povedana produkcija ROS-a. Tipični primeri su doksorubicin ili
MPTP. Doksorubicin po svojoj strukturi spada u strukturno veoma važnu grupu jedinjenja
koja indukuju oksidativni stres i uključeni su u redoks kruženje. Ipak, hinoni u ovim
promenama stižu do hidrohinona, oblika koji je mnogo manje toksičan i koji se može
smatrati proizvodom detoksikacije jer se konjuguje i izlučuje iz organizma. Značajan broj
otrova deluje na ovaj način, a jedan od najpoznatijih primera je svakako benzen.
Fentonova reakcija. Vodonik-peroksid u organizmu podleže degradaciji pod dejstvom

enzima, katalaza ili glutation peroksidaze, a ukoliko se to ne desi može da se neenzimski
konvertuje u slededi ROS, hidroksil radikal. Ova reakcija se naziva Fentonova reakcija i
katalizovana je prvenstveno gvožđem, ali i drugim redoks-aktivnim prelaznim metalima. S
obzirom na potencijalnu opasnost od ovih redoks-aktivnih bioelemenata za deliju oni su u
normalnim uslovima čvrsto vezani za proteine i niskomolekularne ligande. Problem se javlja
kada se pod dejstvom pojedinih otrova ovi bioelementi oslobode iz tih depoa.
Lipidna peroksidacija koja nastaje pod dejstvom otrova sa prooksidativnim dejstvom je
najbolje proučeno oksidativno oštedenje koje zahvata delijske membrane, lipoproteine i
druge molekule koji sadrže lipide. U toku procesa lipidne peroksidacije koji se odvija kroz
faze inicijacije, propagacije i terminacije, nastaju primarni visokoreaktivni intermedijeri: alkil
radikali, peroksi i alkoksi radikali, kao i lipidni hidroperoksidi, koji daljom razgradnjom daju
sekundarne produkte lipidne peroksidacije, kratkolančane isparljive ugljovodonike i
aldehide. Malondialdehid (MDA) je jedan od krajnjih produkata oksidativnih oštedenja lipida
i može da reaguje sa amino grupama proteina i nukleinskih kiselina izazivajudi još vede
oštedenje delije. Lipidna peroksidacija smanjuje fluidnost bioloških membrana čime se
povedava propustljivost za jednovalentne i dvovalentne jone i inaktiviraju membranski
enzimi. Fragmentacija lanaca masnih kiselina dovodi do gubitka integriteta membrana, dok
ruptura lizozomskih membrana dovodi do oslobađanja hidrolitičkih enzima koji dalje
ošteduju deliju.
Oksidativna modifikacija proteina podrazumeva promene na bočnim lancima

aminokiselinskih ostataka, konverziju proteina u proteine vede molekulske mase (unakrsno

protein-protein vezivanje), kao i fragmentaciju polipeptidnih lanaca. Na oksidativna
oštedenja naročito su osetljivi proteini kod kojih se u bočnim lancima nalaze amino kiseline u
čiji sastav ulazi sumpor, a zatim aromatične amino kiseline.
Oksidativna oštedenja DNK. Povedani nastanak reaktivnih vrsta kiseonika dovodi do promene
na nivou genoma, tj. različitih oštedenja strukture DNK: prekidi jednog lanca, prekidi oba
lanca, razmene između sestrinskih hromatida, DNK-DNK unakrsno povezivanje…
Antioksidativni zaštitni sistem se sastoji od enzimskih i neenzimskih komponenata koje imaju

značajnu ulogu u zaštiti od oksidativnih oštedenja koja izazivaju različiti ksenobiotici.
Enzimske komponente su antioksidativni enzimi u čiji sastav ulazi jon metala, npr. superoksid
dizmutaza: Cu/Zn-SOD (citosol) ili Mn-SOD (mitohondrije), katalaza i glutation reduktaza (Fe),
glutation peroksidaza (kofaktor Se). Ovi enzimi imaju veoma značajnu ulogu u odbrani od
toksičnih efekata slobodnih radikala koji nastaju pod dejstvom otrova, a njihov pozitivan
efekat je potvrđen u brojnim istraživanjima. Otrovi mogu da remete njihovu funkciju na
različite načine, kao što se toksični metali takmiče sa bioelementima za iste položaje
vezivanja na enzimima i vezivanjem za enzimske kofaktore, ali i tako što utiču na gensku
regulaciju, transkripciju i translaciju odgovornu za sintezu ovih enzima. Ovi efekti mogu da
dovedu do inhibicije antioksidativnih enzima, ali i do njihove indukcije. Takođe, na primeru
kadmijuma se zapaža uticaj dužine izloženosti na aktivnost ovih enzima te je nakon akutnog
trovanja njihova aktivnost smanjena, a nakon produžene izloženosti povišena.
Neenzimske komponente antioksidativnog zaštitnog sistema su glutation, vitamin C, vitamin
E, koenzim Q, metalotioneini, a to su jedinjenja koja imaju sposobnost da odlože ili spreče
oksidaciju konstituenata delije. Uglavnom deluju tako što uklanjaju slobodne radikale,
vitamin E prekida lančanu reakciju lipidne peroksidacije, vitamin C predaje elektrone
slobodnim radikalima, kompleksira metale koji učestvuju u ciklusu redoks reakcija,
regeneriše vitamin E itd. Metalotioneini su proteini male molekulske mase sa visokim
sadržajem SH grupa koji učestvuju u održavanju homeostaze cinka i bakra, a štite organizam
od toksičnih efekata kadmijuma i žive. U molekulu metalotioneina, cistein-tiolatne grupe se
vezuju sa jonima metala i grade metal-tiolatne grupe koje reaguju sa superoksid i hidroksil
radikalom i uklanjaju ih veoma efikasno.
20. Hematotoksičnost
Krv ima veoma značajnu ulogu u prenosu kiseonika i svih materija neophodnih za normalno
funkcionisanje organizma, ali i toksičnih supstanci, do pojedinih organa i delija. Pored toga
što se putem krvi vrši transport otrova u organizmu do ciljnih organa, otrov može i da ispolji
toksične efekte na samu krv. Otrov može da deluje direktno na produkciju krvnih delija kao
što deluju mitotički otrovi, ili indirektno npr. otrovi koji smanjuju nivo gvožđa raspoloživog za
sintezu hemoglobina. Posledice kako direktnog tako i indirektnog dejstva otrova na delije krvi
ili njihove prekursore su predvidive i često opasne po život, a uključuju hipoksiju, hemoragije
i infekcije. Otrovi najčešde ispoljavaju toksične efekte na krv tako što dovode do promene u
broju krvnih elemenata, promene u sintezi i funkciji krvnih elemenata, kao i promene u pH
vrednosti krvi ili deluju na proces koagulacije.
Promena broja krvnih elemenata koje se javljaju pod dejstvom otrova se manifestuju kao
anemija, leukemija, trombocitopenija, agranulocitopenija itd, ali i aplastična anemija. Otrovi
deluju na proces nastanka eritrocita, njihovu funkciju, ali i preživljavanje eritrocita, što
najčešde dovodi do pada broja eritrocita u cirkulaciji, anemije. Dva glavna načina kojima
otrovi dovode do pojave teške anemije su: 1. smanjena produkcija eritrocita 2. ubrzana
destrukcija eritrocita.
Benzen- metabolizmom benzena nastaju aktivni metaboliti, pirokatehol, hidrohinon itd, koji
su mitotski otrovi. Oni svoje toksično dejstvo ispoljavaju prvenstveno na tkiva koja se brzo
dele kao što je kostna srž izazivajudi njenu hipoplaziju, hiperplaziju (benignu i malignu) ili
aplaziju.
Olovo deluje na krv brojnim mehanizmima koji za posledicu imaju različite poremedaje među
kojima se po značaju izdvaja smanjenje broja krvnih delija. Cink dovodi do pada broja
eritrocita i smanjenja hematokrita što se objašnjava interakcijama između cinka i bakra,
odnosno smanjenjem sadržaja bakra u fiziološki značajnim procesima.
Promena pH vrednosti krvi ima veliki uticaj na funkcionisanje hemoglobina, tako smanjenje
pH dovodi do smanjenog afiniteta hemoglobina za kiseonik (hloroform i etar smanjuju pH)
Promene u koagulaciji krvi su još jedno od mogudih dejstava otrova (benzen, oksalna
kiselina). Na ovaj način efekat ispoljavaju i oralni antikoagulansi, kao što je varfarin, koji
imaju uzak terapijski indeks uz velike inter-individualne razlike u odgovoru na istu dozu te se
kao posledica prekoračenja doze javlja rizik od krvarenja.
Poremedaji u sintezi porfirinskog prstena, koji ulazi u sastav hema, dovode do razvoja
sideroblastne anemije, sa karakterističnom akumulacijom gvožđa u eritroblastima kostne
srži. Otrovi koji interferiraju sa ovim procesima dovode do sideroblastne anemije su etanol,
hloramfenikol, izoniazid, cink, olovo... U sintezi hema jedan od ključnih momenata je i
inkorporiranje gvožđa u porfirinški pršten, tako da otrovi koji dovode do smanjenja nivoa Fe
mogu dovesti do sideropenijske anemije. Jedan od značajnih efekata olova na krv se ogleda i
u smanjenoj sintezi hemoglobina. Olovo u manjoj ili vedoj meri inhibira sve enzime koji
učestvuju u sintezi hemoglobina što za posledicu ima povišenu koncentraciju različitih
intermedijera iz sinteze hemoglobina, kako u krvi tako i u urinu.
Otrovi mogu da deluju i direktno na hemoglobin vezujudi se za njega i ometajudi transport
kiseonika kao što vezivanjem ugljen monoksida za oksihemoglobin nastaje
karboksihemoglobin koji nema sposobnost prenosa kiseonika. Neka jedinjenja kao što su
aromatična amino i nitro jedinjenja, nitriti, nitrati, hlorati prevode Fe2+ u hemoglobinu u Fe3+
pri čemu nastaje methemoglobin koji takođe ne može da obavlja funkciju prenosa kiseonika.
Methemoglobin može nastati direktno kao što je slučaj kod izloženosti nitritima, ili
indirektno, bioaktivacijom otrova, npr. aromatičnih amina do redoks-aktivnih metabolita koji
dovode do stvaranja methemoglobina.

21.Hepatotoksičnost
Toksični efekti otrova na jetru se javljaju često i predstavljaju uobičajenu pojavu kod
trovanja. To je značajnim delom posledica činjenice da nakon per os unosa i resorpcije u GIT-
u otrovi prvo odlaze u jetru gde se javlja efekat „prvog prolaza kroz jetru“.
Među mehanizme kojima otrovi ispoljavaju toksične efekte na jetru se izdvajaju vezivanje
otrova za -SH grupe proteina, kovalentno vezivanje reaktivnih intermedijera za
makromolekule, imunotoksične reakcije i oksidativni stres, koji u zavisnosti od intenziteta
promena dovode do nekroze ili apoptoze hepatocita. Najznačajnija oštedenja jetre koja se
mogu javiti pod dejstvom akutne izloženošti otrovima su nekroza i holestaza, a nakon
hronične izloženosti ciroza, steatoza, hepatitis, karcinom jetre itd.
Nekroza jetre: Nakon unosa jednokratnih visokih doza pojedinih otrova koji deluju na jetru
kao posledica se često javlja nekroza velikog broja hepatocita. Hepatociti zahvadeni
nekrozom se razgrađuju i javlja se karakterištična infiltracija limfocita. Ukoliko je ova pojava
lokalizovana na nekoliko hepatocita naziva se fokalna nekroza, a kada je zahvaden ceo lobus
jetre reč je o masivnoj nekrozi. Jetra poseduje veoma veliki regenerativni potencijal tako da
nekrotične lezije kod trovanja ne moraju da budu kritične, npr. ukoliko je došlo do prestanka
ekspozicije i primenjen je antidot. Ipak, velika oštedenja koja zahvataju preko 80% hepatocita
dovode do masivnih lezija i ireverzibilnih oštedenja pri čemu dolazi do kompletnog gubitka
funkcije jetre, hiperamonemije, otkazivanja moždanih funkcija i smrti. Među otrove koji
izazivaju nekrozu jetre svrstavaju se paracetamol, halogeni ugljovodonici, nitrozamini,
berilijum, aflatoksin.
Primeri: Akutno trovanje paracetamolom (unos 15 g paracetamola, a po nekim podacima i

niže) dovodi do razvoja nekroze jetre. Unet u terapijskim dozama paracetamol se eliminiše
urinom u obliku konjugata sa glukuronidima i sulfatima, a mali procenat od unete doze se
oksidiše sistemom citohrom oksidaze i nastaje toksično, visoko reaktivno, jedinjenje N-acetil-
p-benzohinonimin (NAPQI). Nastali NAPQI se konjuguje sa glutationom (GSH) i u obliku
acetaminofen-3-merkapturne kiseline se lako izlučuje urinom. Ukoliko dođe do trovanja
paracetamolom, NAPQI naštaje u velikoj količini, rezerve GSH se iscrpljuju i postaju
nedovoljne, preovladava toksični metabolit koji se vezuje za proteine, izaziva oksidativni
stres, porast intracelularnog Ca2+, oštedenje mitohondrija što sve zajedno vodi ka nekrozi
jetre. Iako je usled poboljšanja uslova rada profesionalna izloženost ugljentetrahloridu sve
manja, ovaj organski rastvarač u toksikologiji ostaje jedan od najboljih primera i „model
supstanca“ koja dovodi do razvoja nekroze jetre.
Pod dejstvom citohroma P450, konkretno CYP2E1, ugljentetrahlorid se prevodi u radikal
•CCl3 i dalje u radikal CCl3OO• što je klasičan primer bioaktivacije otrova u slobodni radikal
koji inicira lipidnu peroksidaciju odvajajudi vodonikov atom iz polinezasidenih masnih kiselina
iz fosfolipida. Lipidna peroksidacija, nastala pod dejstvom ugljentetrahlorida, povedava
permeabilnost plazma membrane za Ca2+ jon, što vodi teškom oštedenju homeostaze
kalcijuma i nekrozi delije. Pored ovog mehanizma, radikal •CCl3 može direktno da se veže za
tkivne makromolekule, a neki od proizvoda lipidne peroksidacije kao što su reaktivni
aldehidi, npr. 4-hidroksinonenal, mogu da formiraju adukte na proteinima. Potvrda za ove
mehanizme je da je znatno poboljšanje toksičnih efekata ugljentetrahlorida dobijeno
inhibicijom CYP enzima, održavanjem homeostaze Ca2+, primenom antioksidanasa itd. Kao
potvrda za ovakav mehanizam delovanja služe i podaci dobijeni kod radnika kod kojih je
alkoholizam, usled pojačanog rada CYP enzimskog sistema, doprineo znatno vedoj
osetljivosti na izloženost ugljentetrahloridu, u poređenju sa radnicima koji ne konzumiraju
redovno alkoholna pida.
Alil alkohol je industrijska hemikalija koja se koristi u proizvodnji plastičnih masa, usporivača
gorenja, smola, a u toksikologiji predstavlja primer otrova koji toksičnost prvenstveno
ispoljava na periportalnu, zonu 1, u jetri. Alkohol se uz pomod alkoholne dehidrogenaze
metaboliše do veoma reaktivnog aldehida akroleina koji se smatra glavnim uzročnikom
oštedenja jetre. Iako je vezivanje reaktivnog metabolita akroleina za proteine i formiranje
adukta glavni uzrok smrti hepatocita, lipidna peroksidacija je takođe od značaja za oštedenje
delije u uslovima kompromitovanog antioksidantnog statusa.
Holestaza: Do supresije ili opstrukcije oticanja žuči može dodi usled različitih inter- ili intra-
hepatičkih uzroka.
To su: 1. direktna inhibicija protoka žuči ili selektivna inhibicija ekskrecije pojedinih
jedinjenja;
2. kompeticija otrova sa endogenim supstratom za regulatorne proteine;
3. poremedaj permeabilnosti membrane hepatocita ili žučnih kanala. Brojni otrovi izazivaju
holestazu putem različitih mehanizama u koje su često uključeni transmembranski
transportni sistemi, bilo da je oštedena njihova funkcija, ili da je došlo do nishodne regulacije
njihove ekspresije. Bez obzira na uzrok posledice su uvek iste, a to je da se proizvodi koji se
normalno ekskretuju iz jetre putem žuči nagomilavaju u telu. Verovatno najpoznatiji primer
je hiperbilirubinemija, kada se bilirubin koji je normalni proizvod razgradnje hema i
normalno se izlučuje iz organizma putem žuči, zadržava u organizmu i nagomilava u koži i
beonjačama. Holestazu izazivaju: fenotiazini (hlorpromazin, tioridazin), antidepresivi
(amitriptilin, imipramin), eritromicin, sulfonamidi, oralni kontraceptivi, dihloretilen, etanol,
Mn. Pojava holestaze se dovodi u vezu sa primenom leka benoksaprofena (NSAIL-nesteroidni
antiinflamatorni lekovi) kod pojedinih pacijenata. Benoksaprofen se selektivno akumulira u
žučnom kanalu gde se dostižu veoma visoke koncentracije ovog leka. Ovo je verovatno
posledica nastanka slabo hidrosolubilnog benoksaprofen-acil-glukuronida koji se taloži u
žučnom kanalu, a pri alkalnom pH žuči ovaj metabolit hidrolizuje do reaktivnog oblika koji še
zatim vezuje za proteine u žučnim kanalima.
Steatoza ili “masna jetra” je oboljenje jetre koje se karakteriše povedanom akumulacijom
masti u hepatocitima uz istovremeni pad lipida i lipoproteina u plazmi. Količina masnih
kiselina u jetri zavisi od ravnoteže između njihovog dopremanja u jetru pomodu hilomikrona i
količine lipoproteina vrlo male gustine (VLDL) koji napuštaju jetru. Steatoza se ne svrstava u
teška oboljenja jetre i promene koje se dešavaju su reverzibilne prirode, jer po prestanku
dejstva otrova delije se vradaju u normalno stanje i u strukturnom i u funkcionalnom smislu.
Na primer, po prestanku konzumiranja etanola masne akumulacije u jetri se povlače u

periodu od 2 do 4 nedelje. Ipak, ima izuzetaka kao što je Rejov sindrom gde se kod dece sa
virusnom infekcijom nakon primene acetil salicilne kiseline razvija mikrovezikularna steatoza,
hiperamonemija, a mogud je i letalni ishod. Steatozu izazivaju etanol, ugljentetrahlorid,
tetraciklini, valproinska kiselina itd.
Ciroza je oštedenje jetre koje se javlja usled hronične izloženosti pojedinim otrovima kao što
su etanol, As, Mn, pirolizidinski alkaloidi, vitamin A, ugljentetrahlorid, tioacetamid,
dimetilnitrozamin... Ciroza je progresivan proces u kome zamena funkcionalnog hepatičnog
tkiva rezultuje nastankom nefunkcionalnog vezivnog tkiva. Nakon ovih promena
onemogudena je regeneracija hepatocita i oni bivaju zamenjeni fibroznim tkivom.
Kolagenizacija parenhima jetre dovodi do restrikcije prokrvljenosti čime se narušava uloga
jetre u metabolizmu i detoksikaciji. Zbog velikog funkcionalnog kapaciteta jetre ove promene
u početku prolaze nezapaženo i ukoliko se izloženost otrovu nastavi dolazi do daljih
oštedenja koja više ne mogu prodi nezapaženo. Dolazi do razvoja kolateralnog krvotoka i
kompletnog zastoja funkcije jetre što rezultuje letalnim ishodom.
Hepatitis se javlja usled izloženosti otrovima koji deluju na hepatocite tako da delije imunog
sistema primaju signal da uklone hepatocite. Hepatitis mogu izazvati halotan, izofluran
(anestetici), izoniazid, triciklični antidepresivi, fenitoin, sulfonamidi itd. Poznati primer je
hepatitis koji se razvija nakon izloženosti halotanu. Halotan se prevodi u reaktivni
intermedijer koji se vezuju za endogene proteine. Tom prilikom nastaje hapten koji imuni
sistem prepoznaje kao nešto što je „strano“ organizmu. Aktiviraju se imune delije koje
napadaju ove hepatocite što vodi nekrozi i apoptozi.
Neoplazme predstavljaju nekontrolisanu proliferaciju delija jetre, a među uzročnicima ovih

promena su karcinogene materije. U jetri se srede hepatocelularni karcinom koji se javlja kao
posledica izloženosti etanolu, nekim anaboličkim steroidima, ali i usled dugotrajnog unosa
hrane kontaminirane aflatoksinima. Ređe se javlja veoma maligni angiosarkom sinusoidalnih
delija npr. kao posledica dugotrajne profesionalne izloženosti vinilhloridu ili arsenu.
Radioaktivni torijum diokskid koji se koristi kao kontraštno sredstvo u radiologiji može da
dovede do pojave holangiokarcinoma, karcinoma žučnih puteva. U karcinogene materije
koje izazivaju razvoja neoplazmi u jetri spadaju: aflatoksin B1, pirolizidinski alkaloidi,
antraceni, nitrozamini, polihlorovani bifenili, acetilaminofluoren, uretan, pojedini anabolički
steroidi itd.
22. Nefrotoksičnost
Do sada je identifikovano preko 300 hemikalija koje izazivaju oštedenje bubrega, a među
njima je pored velikog broj industrijskih hemikalija i zagađivača životne sredine, kao što šu
metali živa, kadmijum i olovo i značajan broj lekova koji se koriste u kliničkoj praksi
(cefalosporini, aminoglikozidi, radiokontrasti, hemoterapeutici, imunosupresivi, analgetici).
Otrovi koji deluju na bubrege ispoljavaju svoj toksični efekat na nefron, a najugroženije su
proksimalne tubule jer primaju veliku količinu tečnosti, ali i samih otrova. Proksimalne tubule
se karakterisu visokom aktivnošdu mnogih enzima i izrazitim metabolizmom koji je
neophodan da se svi energetski zavisni procesi održavaju. U zavisnošti od fizičko-hemijskih
osobina otrova i lokalizacije transportnih sistema kao što su organski, anjonski i katjonski
nosači oštedenja se javljaju u različitim segmentima proksimalnih tubula.
Do oštedenja delija bubrega i renalne funkcije može dodi usled vazokonstrikcije koja se javlja
pod dejstvom pojedinih otrova, dejstvom otrova na glomerularnu funkciju (filtraciju),
uticajem na tubularnu funkciju (reapsorpciju) i deskvamacijom i nagomilavanjem odumrlih
delija.
Akutna renalna oštedenja su:
- hipoperfuzija/hipofiltracija (amfotericin B, aminoglikozidi, ciklosporini, radiokontrastna
sredstva, NSAIL)
-oštedenja tubularne reapsorbcije (beta-laktami, sulfonamidi, tetraciklini, NSAIL) -akutna
tubularna nekroza (amfotericin B, aminoglikozidi, paracetamol, betalaktamski antibiotici,
cisplatin, halogenovani ugljovodonici, teški metali, mikotoksini, radiokontrastna sredstva)
-opstruktivne uropatije (radiokontrastna sredstva)
Među hroničnim renalnim oštedenjima pod dejstvom otrova se izdvaja hronični
tubulointersticijalni nefritis do koga dovodi izloženost analgeticima, cisplatinu, ciklosporinu,
Cd, Hg, Pb itd.
Primeri:
Iako mnogi toksični metali pri hroničnom trovanju deluju na bubrege, po svom značaju se
izdvaja kadmijum kao jedan od najpoznatijih primera nefrotoksičnosti. Kadmijum se tokom
niza godina, nekad i decenija, akumulira u korteksu bubrega dok ne dođe do razvoja
proteinurije sa progresivnim oštedenjem bubrega. Kadmijum indukuje sintezu
metalotioneina2 (MT) čime se objašnjava poznati fenomen tolerancije koji se ogleda u tome
da prethodnom primenom niskih doza kadmijuma može da se značajno umanji efekat
letalnih doza kadmijuma. Jedan mol MT vezuje 7 atoma kadmijuma čime se oni uplidu u sve
nivoe kretanja Cd u organizmu. Cd-MT kada napusti jetru odlazi u bubrege i zahvaljujudi
tome što je molekul malih dimenzija prolazi glomerularnu filtraciju odakle biva preuzet u
delije proksimalnih tubula gde može da se akumulira duži vremenski period. Ukoliko dođe do
lizozomalne degradacije proteina, što se javlja kada se prekorači granična vrednost koja
iznosi 200 mg Cd/kg tkiva bubrega, kadmijum de iskazati nefrotoksične efekte. Kao
najznačajniji mehanizmi toksičnosti navode oksidativni stres, vezivanje za sulfhidrilne grupe,
ali i istiskivanje bioelemenata iz MT ili metal zavisnih enzima.
Brojne lekove karakteriše nefrotoksičnost, a jedan od njih je cisplatin
(cisdiaminodihlorplatina), potentan hemoterapeutik ali uske terapijske širine. Lečenje
pacijenata je ograničeno njegovom neurotoksičnošdu, ototoksičnošdu i nefrotoksičnošdu, ali
ipak se proksimalni tubulociti izdvajaju kao najznačajnije mesto delovanja. Proksimalni
tubulociti preuzimaju cisplatin, najverovatnije sa bazolateralne strane, a najviša
koncentracija, kao i najteže oštedenje, se zapažaju u S3 segmentu, verovatno zbog
povedanog transporta, tako da pacijenti uglavnom imaju smanjenje renalne funkcije za 10 do
30%. Kada uđe u deliju, cisplatin gubi dva hlora i prelazi u hidratisani oblik koji je znatno
nestabilniji i koji se unakrsno vezuje za DNK, reaguje sa RNK, fosfolipidima, amino kiselinama
u enzimima, receptorima, istiskuje bioelemente, remeti organizaciju citoskeleta, inhibira
mitohondrijalne enzime, indukuje oksidativni stres.
23.Neurotoksičnost
Otrovi mogu da deluju na nervi sistem (NS) tako što ošteduju nervno tkivo, neurone kao
funkcionalne delije NS, Švanove delije (mijelinski omotač) ili glija delije. Takođe, otrovi mogu
da dovedu do funkcionalnih promena u nervnom sistemu jer blokiraju, menjaju ili aktiviraju
jonske kanale, zatim ometaju neurotransmisiju interferiranjem sa neurotransmiterima, ali i
blokiranjem njihovog oslobađanja, preuzimanja, razgradnje itd. Jedna od specifičnosti
nervnog sistema, kada je u pitanju dejstvo otrova, je i prisustvo krvno-moždane barijere
(KMB) koja ima ulogu zaštite nervnog sistema. Endotelne delije u KMB su čvrsto povezane te
otrovi ne mogu da prolaze između delija ved moraju da prolaze kroz membranu. Stoga je za
neke otrove ova barijera potpuno nepropustljiva dok za druge, kao što su liposolubilni otrovi,
i ne predstavlja pravu barijeru.
Neuronopatije- neuroni su delije koje su veoma osetljive na dejstvo otrova što je posledica
njihove specifične građe, dužine delije, izrazite ekscitabilnosti membrane, brze depolarizacije
i repolarizacije, ali i specifičnih procesa koji zahtevaju vrlo aktivni metabolizam ovih delija.
Neuronopatije se javljaju pod dejstvom mnogih otrova, nazivaju se „tokšične neuronopatije“
i izazivaju ih različiti otrovi sa zajedničkom osobinom da imaju sklonost ka neuronima
uzrokujudi njihovo oštedenje ili smrt. Inicijalno otrovi mogu oštetiti neuron što može da
rezultuje apoptozom ili nekrozom. Gubitak neurona u CNS je ireverzibilni događaj i uključuje
degeneraciju svih delova neurona, dendrita, aksona, mijelinskog omotača. U moždanom
tkivu se najčešde razvija difuzna encefalopatija sa opštim poremedajem funkcija, a znatno
ređe postoji razlika u stepenu oštedenja subpopulacija neurona.
Živa je metal koji u različitim formama ispoljava različite toksične efekte na različite organe.
Za razliku od Hg2+ koja je dominantno nefrotoksična, organska živa je neurotoksična. U
osnovi obe toksičnosti leži sposobnost mimikrije koja je kod žive, bilo neorganske ili
organske, veoma izražena. Metil-Hg-cistein kompleks imitira metionin i u tom obliku prolazi
krvnomoždanu barijeru. Organska živa delom prolazi barijeru zato što je lipofilna, ali je
mnogo značajnije što u cisteinskoj formi može da koristi specifične transportere za amino
kiseline, prolazi kroz endotelnu barijeru i ulazi u astrocite. Kada jednom uđe u mozak metil
živa remeti glikolizu, biosintezu nukleinskih kiselina, aerobnu respiraciju, sintezu proteina,
oslobađanje neurotransmitera itd. tako što se vezuje za -SH grupe proteina, izaziva
oksidativni stres i menja homeostazu kalcijuma. Metil živa vodi rasprostranjenom oštedenju
neurona i difuznoj encefalopatiji. Neuroni su veoma osetljivi na dejstvo žive, a najosetljiviji su
ipak oni koji su locirani u ganglijama zadnjih korenova, ukazujudi još jednom na osetljivost
neurona koji nisu zaštideni krvno-moždanom barijerom.
MPTP (1-metil-4-fenil-1,2,3,6-tetrahidropiridin) je jedinjenje koje nastaje u sintezi
meperidina (new heroine) te su i prvi toksični efekti zapaženi kod zavisnika, a zatim i kod
radnika u sintezi herbicida. Prema nekim podacima i stanovništvo je izloženo ovom
toksičnom agensu. Simptomi i znaci trovanja veoma liče na Parkinsonovu bolest jer MPTP

dovodi do degeneracija dopaminergičkih neurona u substanciji nigri sa degeneracijom koja
se nastavlja dugi niz godina nakon izlaganja. U astrocitima se MPTP uz pomod monoamino
oksida prevodi do MPDP+ koji dalje autooksidacijom prelazi u MPP+. MPP+ napušta astrocite
i uz pomod transportera za dopamin ulazi u dopaminergičke neurone gde izaziva oštedenje
mitohondrija i smrt delije. Mehanizam toksičnog dejstva se razlikuje od mehanizma kojim
mangan ispoljava toksične efekte na NS. Od ostalih to su: arsen, hloramfenikol, olovo, CO,
metanol, aluminijum…
Aksonopatije su neurotoksični poremedaju u kojima je primarno mesto toksičnosti akson.

Otrovi koji deluju na ovaj način su ved brojni, a njihov broj se stalno povedava. U slučaju
aksonopatije, akson propada zajedno sa mijelinskim omotačem a telo neurona ostaje
neoštedeno. Pod dejstvom otrova dolazi do “hemijskog presecanja" na nekom mestu duž
aksona, a distalno od tog mesta dolazi do degeneracije aksona. Posledice „hemijskog
presecanja“ nisu iste u CNS i PNS jer u perifernom NS postoji mogudnost regeneracije aksona
uz pomod glija delija i makrofaga. Kada dođe do degeneracije aksona u PNS javlja se
poremedaj senzorne i motorne funkcije koji počinje od najudaljenijih delova, šaka i stopala
(„neuronopatija u vidu rukavica i čarapa“), a pri produženoj izloženosti su zahvadeni gornji
delovi tela i aksoni kičmene moždine.
Primeri : Ugljendisulfid je organski rastvarač koji se veoma mnogo koristi u industriji.
Profesionalna izloženost ugljendisulfidu dovodi do distalne aksonopatije, na isti način kao
heksan ili etanol. Kovalentno unakrsno povezivanje neurofilamenata dovodi do degeneracije
aksona u PNS i poremedaja senzorne i motorne funkcije u najudaljenijim delovima tela,
stopalima i šakama. Slično deluju i heksan, etanol… Ostali efekti ugljendisulfida na NS su
promene u ponašanju koje podsedaju na psihozu, impotencija, difuzna encefalopatija itd.
Akrilamid (propilenamid, vinil monomer) je polazna sirovina u proizvodnji poliakrilamida koji
se koristi za zaštitu od vlage, u proizvodnji papira, kao flokulant pri prečišdavanju vode itd.
Akrilamid deluje preko reaktivnog, epoksidnog metabolita, izazivajudi toksičnu distalnu
aksonopatiju koja počinje degeneracijom terminalnih delova aksona ometajudi funkciju
sinapse. Pri produženoj izloženosti degeneracija zahvata i gornje delove aksona i dolazi do
poremedaja prenosa. Ostali: platina, etilenoksid, kolhicin, izoniazid, metronidazol, vinkristin,
zlato, piretroidi…
Mijelinopatije- mijelinski omotač obezbeđuje električnu izolaciju za neuronske procese tako

da oštedenje ili gubitak mijelinškog omotača dovodi do usporenog ili poremedeno
provođenje impulsa. Ekspozicija neurotoksičnom otrovu može dovesti do odvajanje mijelina
od aksona (intramijelinski edem) ili selektivni gubitak mijelina (demijelinizacija).
Remijelinizacija aksona u PNS je moguda, dok je u CNS veoma ograničenih mogudnosti.
Otrovi koji dovode do mijelonopatije su: amjodaron, disufliram, heksahlorofen, trietilkalaj..

24. Pulmotoksičnost
Putem respiratornog trakta u organizam se unose otrovi karakteristični za radnu i životnu

sredinu, ali i duvanski dim, neki lekovi ili sredstva zloupotrebe. U pluda dospevaju i značajne
količine otrova i lekova putem cirkulacije s obzirom da ona primaju celokupnu krv iz srca.
Pluda su veoma dobro prokrvljena i u njima se obavlja brza razmena gasova i razvijen je
odličan odbrambeni sistem: mukocilijarni transport, makrofage, delije imunog sistema,
mehanizmi popravke…
Direktna toksičnost nakon inhalacije je zavisna od rastvorljivosti:
- hidrosolubilni otrovi (SO2, NH3, Cl2) deluju na sluzokožu gornjih i donjih disajnih puteva i
prvenstveno se tu javljaju oštedenja
- gasovi koji su slabo rastvorljivi u vodi, kao što su u O3 i NO2, u manjoj meri deluju na disajne
puteve, ved dospevaju do pluda i tamo izazivaju toksične efekte.
Vede čestice se nagomilavaju u nosu, manje čestice idu do disajnih puteva, dok najmanje
stižu do alveola gde mogu dovesti do inflamacije u pludima i posledično sistemskog efekta.
Pored direktne toksičnosti otrovi mogu ispoljiti i indirektnu toksičnost dejstvom na centar za
disanje i mehanizam disanja, ali i sistemsku toksičnost kada su pluda ciljni organ toksičnosti
bez obzira na put unosa otrova.
Iritacija je posledica inhalacije gasova koji su iritansi – Cl2, NH3, O3, SO2, NO2, a koji u dodiru
sa tkivnim tečnostima dovode do nastanka kiselih ili baznih oblika koji izazivaju iritaciju.
Blaža iritacija se karakteriše curenjem iz nosa, bolom u grlu, kašljem, izmenjenim ritmom
disanja. Teža iritacija je pradena bronhokonstrikcijom, sekrecijom sluzokože, šištanjem iz
pluda, kratkim dahom itd. Iritansi u respiratornom traktu mogu da dovedu i do stimulacije
centra za disanje. Produžena iritacija može dovesti do bronhokonstrikcije pradene edemom i
sekundarnom infekcijom.
ARDS (Akutni resp distress sindrom) se javlja kao posledica dejstva otrova na alveole,
konkretno na pneumocite I i endotelne delije kapilara u alveolama. Jako oštedenje kapilarnog
endotelijuma izaziva poremedaj u permeabilnosti kapilara, nakupljanje tečnosti, i u početku
intersticijalni edem koji prelazi u alveolarni edem. Primarni pludni edem je glavan
karakteristika ARDS. Oticanje tečnosti u alveole može biti tako intenzivno da prevazilazi
mogudnosti limfne drenaže i inaktivira surfaktante što sve zajedno izaziva poremedaj u
razmeni gasova, nedostatka kiseonika i smrt. Ukoliko su oštedenja manja može dodi do
oporavka uz pomod epitelne regeneracije i reapsorpcije edematozne tečnosti, ali bolest
može i da progredira u pludnu fibrozu. Među otrovima koji su uzročnici ARDS se izdvajaju
ozon i hlor, od lekova triciklični antidepresivi, benzodiazepini i salicilati, dok su među
sredstvima zloupotrebe to opijati, kokain i amfetamini.
Pludna fibroza- Hronična izloženost izvesnim otrovima kao što su gasovi i čestice iz životne
sredine, ali i pojedini lekovi, dovode do razvoja pludne fibroze koju karakteriše zamena
respiratornog tkiva vezivnim tkivom. Oslobađanje citokina i faktora rasta iz aktiviranih
makrofaga i neutrofila dovodi do proliferacije fibroblasta, a uporedo u pludima raste i sadržaj
ekstracelularnog kolagena izmenjenog sastava. Sve ovo dovodi do toga da se funkcionalna
površina pluda smanjuje, ona postaju kruta, neelastična što rezultuje poremedajem u izmeni
gasova. Jedan od najboljih primera ovakvog oštedenja pluda su pneumokonioze (silikoza,
azbestoza) koje su posledica hronične izloženosti prašini, česticama i vlaknima koji se
akumuliraju u pludima i dovode do razvoja pludne fibroze. Azbest je prirodni mineral koji se
sastoji od oksida silicijuma, magnezijuma i gvožđa u različitom i promenljivom odnosu, a
bolest koja se javlja usled hronične izloženosti azbestu se naziva azbestoza. Azbestoza je
hronična inflamatorna bolest čija je glavna karakteristika fibroza. Čestice azbesta ošteduju zid
makrofaga, sadržaj makrofaga se oslobađa u okolni prostor pludnog parenhima i javlja se
reakcija oko stranog tela. Izloženost azbestu dovodi i do razvoja karcinoma pluda, ali i
mezotelioma (karcinom pleure ili peritoneuma) koji vrši pritisak na pluda jer ih obavija
debelim slojem tumora. Pušači izloženi azbestu imaju povedan rizik od pojave karcinoma
pluda, ali samo pušenje ne povedava rizik od pojave mezotelioma.
Hronična opstruktivna bolest pluda nastaje kao posledica hroničnog bronhitisa ili pludnog
emfizema i predstavlja teško oboljenje koje karakteriše hronična ireverzibilna opstrukcija
disajnih puteva usled smanjenja širine lumena i smanjenje sposobnosti za ekspirijum
(izdisanje vazduha) što vodi teškom i po život opasnom nedostatku kiseonika. Duvanski dim
je glavni uzročnik ove bolesti u više od 90% registrovanih slučajeva. U sastav duvanskog dima
ulazi veliki broj hemikalija, među kojima su mnogi iritansi i pludni otrovi, ali koje od njih
igraju najvažniju ulogu u razvoju ove bolesti nije sa sigurnošdu utvrđeno. Hronični bronhitis
je praden progresivnim kašljem i sa obilnim mukusom i mukocilijarnom disfunkcijom. Postoji
povedanje broja i uvedanje mukusnih žlezda i goblet delija, a aktivnost cilija je oštedena. Kod
pludnog emfizema dolazi do postepene destrukcije zida alveola, smanjenja elastičnih vlakana
(elastina) i kao posledica se javlja uvedanje vazdušnog prostora. Kod pušača se srede znatno
vedi broj neutrofila i makrofaga u respiratornom traktu koje kada su aktivirane, mogu da
oslobode proteaze kao što su elastaze. Dodatno, slobodni radikali iz duvanskog dima
inaktiviraju alfa-1- antitripsin koji inhibira elastaze u pludima, te ovaj disbalans između
proteaza i antiproteaza vodi pojačanom oštedenju alveolarnog zida.
Astma je inflamatorna bolest kod koje dolazi do hiperaktivnosti disajnih puteva sa spastičnim
kontrakcijama bronhija kao odgovor na različite stimuluse uključujudi alergene. Bronhijalna
inflamacija je izazvana tip 1 reakcijom preosetljivosti i uključuje interakciju alergena sa IgE
antitelima. Ovo stanje može biti inicirano aero zagađivačima kao što su ozon ili
sumpordioksid, ali i neki lekovi, aspirin, beta-blokatori ili kalcijumovi antagonisti. Neki otrovi
prisutni na radnom mestu, kao što je toluen diizocijanat (TDI) koji se koristi u proizvodnji
poliuretanskih plastičnih masa može da izazove astmu. TDI reaguje sa proteinima i formira
adukte koje organizam prepoznaje kao antigene.
Karcinom pluda je maligna neoplazma koja se obično javlja u epitelu disajnih puteva, a
prethode joj progresivne promene tipa metaplazije ili displazije u epitelu bronhija i
bronhiola. U epitelnim delijama dolazi do postupne akumulacije onkogenih mutacija, a gen
p53 je mutiran u oko 60% pacijenata sa karcinomom pluda. Među glavne uzročnike pojave
ove vrste karcinoma je pušenje, a do 90% pacijenata su pušači jer duvanski dim i katran
sadrže veliki broj otrova koji doprinoše pojavi raka pluda..
Primeri: Poliaromatični ugljovodonici (PAH-ovi) su sastojci duvanskog dima i katrana. Od ovih

jedinjenja putem metaboličke aktivacije uz pomod CYP enzima nastaju epoksidni
intermedijeri. Dalje, pomodu epoksid hidrolaze, ovi epoksidni oblici prelaze u krajnji oblik,
karcinogeni diolepoksid koji se vezuje za DNK. Do ovih metaboličkih promena dolazi u
delijama humane bronhijalne mukoze i perifernim pludnim delijama, gde se i mogu
detektovati DNK privesci. Karakterističan spektar p53 mutacija u karcinomu pluda kod pušača
se upravo pripisuje mutagenim efektima PAH-ova.
Bleomicini su citotoksični glikopeptidni antibiotici koji se koriste u terapiji karcinoma testisa i
limfoma. Hronična primena bleomicina može izazvati oštedenje endotela krvnih sudova
pluda koje je pradeno edemom i nakupljanjem inflamatornih delija. Oslobođeni citokini
aktiviraju fibroblaste i dovode do inicijacije fibroze. Smatra se da je specifična osetljivost
pluda na bleomicin posledica nedostatka bleomicin hidrolaze u pludima, enzima koji
inaktivira ovaj lek.
25.Teratogenost
Teratogeneza je In utero malformacije razvoja delova tela, organa ili dela organa pod
dejstvom unutrašnjih i spoljašnjih faktora.
Prvih 8 nedelja gestacije: najveda osetljivost za razvoj morfoloških promena i znatan broj
spontanih pobačaja, dok od 9 do 38 nedelja: retko greške u morfogenezi, ali neoplazme,
disfunkcije organa, anomalije u razvoju i ponašanju, promene u CNS-u...
Posledice teratogenog efekta:

Hypoplasia – smanjena veličina celog ili dela organa (mikrocefalija)
Agenesis – odsustvo nekog organa (unilateralna ageneza bubrega)
Anomalije u deobi – spojeni prsti
Aatresia – nekompletno obrazovanje lumena (ezofagalna atrezija)
Ectopia – izmeštanje organa sa prirodnog mesta (srce izvan toraksa)
Primeri: Talidomid-1956. godine uveden u Evropi kao lek protiv jutarnjih mučnina u trudnodi.
Dovodio je do Phocomelia (phoco, foka + melos, ud) i amelia (bez uda ili udova). Rođeno oko
6 000 dece sa oštedenjima. Ne ispoljava teratogeno dejstvo na miševima i pacovima, za
razliku od primata (marmoset, vrsta majmuna) – „sa zakašnjenjem“ ispitan na 19 životinjskih
vrsta, 8 od 9 primata teratogeni efekat.
DES (dietilstilbestrol) - Sintetički estrogen – terapija u visoko rizičnim trudnodama. Preko 2
miliona žena primalo DES. Pri rođenju – anomalije genitalnog trakta, ali i odložen teratogeni
efekat – kod ženske dece starosti 17-22 godine pojava adenokarcinoma vagine i cerviksa.
Retinoidi - Jedinjenja slična vitaminu A. Primena – terapija oboljenja kože: cistične akne,
psorijaza i terapija nekih karcinoma . Izotretinoin – derivat retinolne kiseline. Mehanizam
dejstva – reaguju sa receptorima retinolne kiseline (RAR) u ciljnim organima. Dovode do
malformacije, oštedenje mozga, malo i asimetrično lice, oštedenje ili nedostatak spoljašnjeg
uha, atrezija auditornog kanala, hipoplazija timusa, promene na srcu (separacija aorte i
pulmonalne arterije).
Antihipertenzivi: ACE (angiotenzin konvertujudi enzim) inhibitori (kaptopril, enalapril) i AT
(angiotenzin) antagonisti: malformacije, renalna tubularna disgeneza, hipoplazija pluda,
usporeni intrauterini rast, neonatalna hipotenzija, oligurija/anurija.
Antikoagulansi: varfarin: Teške hemoragije u fetusu → teška oštedenja mozga, hipoplazija
nosa, distalnih falanga, spontani pobačaji
Nesteroidni antiinflamatorni antireumatici: krvarenje, uticaj na ductus arteriosus, oštedenje
funkcije bubrega.
Fetalni alkoholni sindrom (Alkoholni sindrom fetusa) (FAS): morfološke anomalije i anomalije
u razvoju – tanka gornja usna, mikrocefalija, retardacija intrauterinog razvoja, CNS
poremedaji.
26. Mutagenost
Mutageneza je promena genetskog koda. Mutageni mogu da deluju na somatske i

germinativne delije. Mutacije koje se odigravaju u somatskim delijama izazivaju mutagene
(karcinogene) efekte kod eksponovane jedinke/osobe (sledede generacije nisu ugrožene).
Kada mutageni izazivaju različite tipove genetskog oštedenja na germinativnim delijama,
ugrožene su sledede generacije.
Tipovi genetskog očteedenja:
-Tačkaste mutacije : Genske mutacije - „najjednostavniji“ tip genetskog oštedenja. Rezultat
mutacije u nizu DNK ➢ Promene u hromozomu koje uključuju samo jedan nukleotid, tj. bazu
u okviru jednog gena (usled substitucije, brisanja ili ubacivanja neke baze).
UV radijacija, X-zraci, akridin, alkilirajudi agensi, 5- bromouracil...
Primer: Hidroksilni radikal → oksidacija DNK → 8-OHdG (8- hidroksideoksiguanozin) →
tačkaste mutacije.
-Hromozomske aberacije: Promena strukture hromozoma – kidanje ili druge promene

strukture hromozoma, npr. stvaranje „prstenastih” hromozoma Promena broja hromozoma
– aneuploidija (prisustvo jednog više ili manje hromozoma), poliploidija (prisustvo viška
jednog ili više setova hromozoma); Down-ov, Turner-ov, Klinefelter-ov, Edward-ov sindrom
itd.
Test hromozomskih aberacija (in vitro i in vivo)
Ispitivanje mutagenosti
1. Ames-ov test
2. Test na delijskim kulturama
3. In vivo ispitivanje mutagenosti
Ames assay (Dr. Bruce N. Ames) - Najčešde korišden test za utvrđivanje mutagenosti
ispitivane supstance; validan i za ispitivanje karcinogena (oko 90% poznatih karcinogena daje
pozitivnu reakciju).
U testu se koriste bakterije Salmonella typhimurium, koja ima mutiran gen za sintezu

histidina, i mikrozomi jetre pacova.
Ukoliko je agens mutagen, izaziva reversne mutacije, dodi de do sinteze histidina i rasta
kolonije bakterija.
Direktni karcinogeni – pozitivan test i bez mikrozoma jetre
Negenotoksični karcinogeni – mogu prodi nezapaženo karcinogeni koji ne deluju direktno
mutageno.
27. Karcinogenost
Karcinogeneza – nekontrolisana proliferacija delija tj. proces nastanka tumora pretvaranjem

normalne delije u transformisanu deliju putem mehanizama zasnovanih na promenama gena
ili drugim mehanizmima; višestepeni biohemijski i biološki proces sa dugim latentnim
periodom.
Tumori (neoplazme): benigni i maligni (karcinomi-epitel; sarkomi-vezivno i mišidno tkivo;
limfomi i leukemije)
Karcinogen je agens (hemijski ili fizički) koji uzrokuje pojavu tumora .

Karcinogen je agens čija primena kod prethodno netretiranih životinja dovodi do statistički
značajnog povedanja incidence jednog ili više tkivnih tipova tumora, u poređenju sa
incidencom kod netretirane grupe životinja…
…kao i sposobnost skradivanja latentnog perioda, pogoršavanja bolesti ili izazivanja vedeg
broja tumora kod jedne jedinke.
Uzroci maligne transformacije:

Unutrašnji:Uloga gena, spontana mutacija, imunodeficijentna stanja, hormonski poremedaji,
stres itd.
Spoljašnji – dejstvo karcinogena:
1.Hemijski karcinogeni:
-Genotoksični karcinogeni - Dovode do oštedenja genoma (ireverzibilno) ➢ Inicijacija tumora
Podela: Direktni – deluju direktno na DNK (epoksidi, imini, alkil i sulfat estri, iperit) Indirektni
– postaju karcinogeni nakon metaboličke aktivacije (PAHovi, aflatoksini, nitrozamini,
heterociklični amini, aromatični amini)
-Negenotoksični karcinogeni (nondirectly mutagenic, epigenetski karcinogeni) ➢ Ne dovode
do oštedenja genoma – stimulišu rast ili inflamaciju, menjaju ekspresiju gena (reverzibilno)
➢ Promocija tumora
2.Fizički karcinogeni; jonizujude i nejonizujude (npr. UV) zračenje - mogu direktno da oštete
DNK ili da dovedu do stvaranja slobodnih radikala
3.Biološki karcinogeni (virusi)
Faze karcinogeneze:
1. Inicijacija – Kratkotrajno izlaganje karcinogenoj supstanci u jednom delijskom ciklusu koje
dovodi do ireverzibilnih, naslednih genetskih promena koje se prenose na derke delije.
Uzročnici: karcinogeni koji imaju genotoksična svojstva i direktno ošteduju DNK.
2. Promocija – Dug i spor proces; faza delijske proliferacije u kojoj dolazi do umnožavanja

delija sa inicijalnim oštedenjem i stvaranje izmenjenog klona delija; delimično reverzibilan,
može se zaustaviti određenim hemopreventivnim agensima.
3. Progresija – Trajna proliferacija izmenjenih klonova delija sa pojavom gubitka „kontrole
rasta” i izbegavanja odbrambenih mehanizama domadina. Dalja aktivacija onkogena i
inaktivacija tumor supresornih gena; proces neoangiogeneze (neophodan za dalji rast
tumora, invazivnost i metastaze).
Latentni period – period od izloženosti karcinogenu do razvoja maligniteta (kod ljudi u
najvedem broju slučaja 12-25 godina, do 40 godina u slučaju mezotelioma izazvanog
azbestom).
Široko rasprotranjen stav da za karcinogene ne postoji prag, odnodno doza ispod koje nede
dodi do razvoja maligniteta. Ipak… sa porastom intenziteta i dužine ekspozicije raste i
verovatnoda ispoljavanja karcinogenog delovanje hemikalije tj. izloženost visokim dozama
(koncentracijama) u najvedem broju slučajeva povedava rizik od pojave maligniteta
Klasifikacija:
Grupa
1 – Karcinogeni za ljude (120) – formaldehid, PCB, TCDD..
2A – Verovatno karcinogeni za ljude (81) –akrilamid, malation,hloramfenikol..
2B – Možda karcinogeni za ljude (299) –Bleomicin, oksazepam..
3 – Ne može se klasifikovati prema karcinogenosti za ljude (502) –Saharin, toluen..
Verovatno nije karcinogen za ljude (1)
28. Opšti principi terapije trovanje
Osnovni principi trovanja:

-Reanimacija: Stabilizacija pacijenta, održavanje vitalnih funkcija( Kardiovaskularni
sistem,respiratorni sistem ,nervni ssstem.Postavljanje dijagnoze trovanja (istorija pacijenta,
lekarski pregled, laboratorijski testovi)
-Dekontaminacija: Prevencija apsorpcije otrova → mere i postupci koji sprečavaju dalju
apsorpciju toksične materije. Iznošenje osobe iz kontaminirane zone. Gastrointestinalna –
izazivanje povradanja – ispiranje želuca – davanje aktivnog uglja – davanje laksativa.
Pojačana eliminacija:Urinarna (forsirana diureza), Peritonealna dijaliza, Hemodijaliza,
Hemofiltracija, Hemoperfuzija, Ponovljena primena aktivnog uglja (Osnova (antidotskog)
dejstva – velika površina na kojoj se adsorbuju otrovi, ali slaba adsorpcija jako jonizovanih
otrova (gvožđe, litijum, cijanidi) i malih polarnih molekula (alkoholi). Ponovljena primena
aktivnog uglja → pojačana eliminacija otrova koji imaju mali volumen distribucije i podležu
enterogastričnoj ili enterohepatičnoj recirkulaciji (digitoksin, betablokatori) ili difunduju u
lumen GIT-a iz crevne cirkulacije (fenobarbiton i teofilin)).
-Simptomatska terapija: Jedan od najznačajnijih principa u lečenju trovanja.antikonvulzivi
(benzodiazepini), antibiotici, antiaritmici, kardiotonici, sredstva za terapiju acido-baznog
disbalansa (Na-bikarbonat)...
-Primena antidota: Protivotrovi, mogu da budu fizički, fiziološki I hemijski.
Mali broj antidota I plus mogu da pokažu toksičnost.Primeri: kiseonik, atropin, etanol,
acetilcistein, amilnitrit, Fab antitela…
29. Antidoti
Antidoti su supstance koje sprečavaju ili poništavaju delovanje otrova. Mogu da budu
specifični za jedan otrov, ili nespecifični (za više otrova).
Na osnovu mehanizma delovanja, antidoti se mogu grupisati na fiziološke I hemijske.
Hemijski interaguju sa otrovima i inaktiviraju ga, dok fiziološki funkcionišu po principu
antagonizacije delovanja otrova.
Antidoti mogu da spreče resorpciju (preduslov da se jos nije apsorbovao): metali grade
nerastvorna ili slabo rastvorna jedinjenja sa helirajudim agensima (npr. EDTA), pa deluju kao
protivotrovi jedni drugima.
Takođe alkaloidi i tanini grade nerastvorna jedinjenja, koja se ne mogu resorbovati.
Aktivni ugalj (Carbo medicinalis) adsorbuje na svojoj površini veliki broj supstanci, pa se
koristi kao protivotrov širokog spektra dejstva.
Belančevinasta voda taloži neke soli I organska jedinjenja(dobija se mešanjem 4 belanaca sa
1l vode).
Primeri: BAL (British anti-Lewisite)- Prvobitno sintetisan kao antidot kod trovanja bojnim
otrovom luizitom. 2,3-dimerkaptopropanol, ditiolni helatni agens . Koristi se u tretmanu
trovanja teškim metalima (arsen, živa, zlato, olovo).
–EDTA(Kalcijum, dinatrijum-EDTA) Za terapiju trovanja prvenstveno olovom. Mobiliše Pb iz
mekih tkiva i kostiju → pojačana eliminacija, ↑ Pb u urinu, ↓ Pb u krvi; nakon prestanka
terapije dolazi do ↑ Pb u krvi usled uspostavljanja ravnoteže između kostiju i mekih tkiva .↑
eliminacija bioelemenata, Zn, Mn, Fe, Cu… Ponavljanje terapije, pradenje pacijenata.
Antidoti mogu da kompetitivno inhibiraju otrov tako što se vezuju za isto mesto na
receptoru, ili eventualno za alosternno mesto inhibira delovanje otrova.
Primeri:
-Atropin- alkaloid, jak otrov. On je fiziološki antidote kod trovanja organofosfatima I
karbamatima.. Parasimpatolitik- kompetitivno blokira dejstvo acetilholina na muskarinskim
receptorima.
Toksičnost: Ubrzava rad srca i atrioventrikularnu provodljivost, ↓bronhosekrecija i olakšano
disanje, ↓intestinalna sekrecija i peristaltika, ↓sekrecija pljuvačnih i drugih žlezda.
-Nalokson : Sintetski N-alili derivat oksimorfina. On je kompetitivni opijatni
antagonist(blokira opijatne receptore u CNS).
Nema odlike opijatnih agonista → ne dovodi do depresije disanja ni depresije CNS čak ni
kada se primeni u visokim dozama.
-Flumazenil: Kompetitivni inhibitor receptora za benzodiazepine u CNS, ne deluje kao
agonist, nije toksičan ni pri visokim dozama.
Visoko selektivan → nema efekta kod trovanja alkoholom jer nema efekta na receptore za
etanol; nema efekta na opiodne receptore. Parenteralna primena dovodi do vrlo brzog
dejstva, ali kratak poluživot u krvi. Oprez pri kombinovanim trovanjima.
-Etanol: antidot kod trovanja metanolom i etilenglikolom .Substrat za enzim alkoholnu
dehidrogenazu, sprečava se nastanak toksičnih metabolita koji nastaju pri trovanju

metanolom ili etilenglikolom.
1 promil etanola u krvi – efikasna saturacija alkoholne dehidrogenaze.
Prva pomod – etanol peroralno (alkoholno pide),a teža trovanja – etanol infuzijom.
-Antidoti u terapiji trovanja cijanidima : Antidotski kompleti u zdravstvenim ustanovama.
Sredstva koja razgrađuju cijanide u digestivnom traktu .
Amili-nitrit i metilensko plavo → methemoglobin → cijanmethemoglobin
Na-tiosulfat + cijanidi → tiocijanat + sulfit (u prisustvu enzima sulfotransferaza).
30. Osnovi analitičke toksikologije
Analitička toksikologija se grana toksikologije koja se bavim primenom metoda koje se

koriste u cilju identifikacije otrova u ciljnom uzorku.
Važni koraci tokom toksikološke analize su:
-Izbor i količina adekvatnog biološkog uzorka- koji zavisi od vremena koje je proteklo od
upotrebe ispitivane supstance, učestalosti upotrebe, doze, puta primene i toksikokinetike, a
sa druga strane od stepena invazivonosti uzorkovanja.
-Pravilno sakupljanje i dostava uzorka je jako bitna, treba da se izbegne manipulacija i
falsifikovanje uzorka.
-Stabilnost uzorka treba da bude očuvana do momenta analiziranja. Potrebno je da se
skladišti na odg temp, zaštideno od svetlosti ako je potrebno, i da se dodaju konzervansi ako
je potrebno (da spreče degradaciju).
-Priprema uzorka za analizu je takođe jako značajna i postupak izolovanja ispitivane
supstance treba da bude u što vedemprocentu, u što čistijem obliku, I po mogudstvu bez
interferirajudih supstanci. Postupci za pripremu uzorka zavise od vrste jedinjenja koje treba
da se ispita i biološkog matriksa.
-brojne analitičke tehnike se koriste za kvalitativnu i kvantitaivnu analizu uzorka.
-Za skrining analize se koriste se najčešde jednostavne i brze metode kako što su
imunohemijske metode (test trake), kolor testovi i tankoslojna hromatografija (koje može i
za kvantitativnu analizu). Skrining metode se koriste direktno za uzorcima, bez prethodne
pripreme.
-Za kvantitivne analize koriste se hromatografske tehnike kao što su tečna i gasna
hromatografija uz različite principe detekcije (UV,masena spektro, fluoresecenta
spektrometrija). Ove tehnike, sem za kvantitativne analize se koriste i za potrvdu rezultata
dobijenih preliminarnim testovima.
-Obrada dobijenih rezultata i tumačenje potrazumeva veoma obazrivo i precizno analiziranje
dobijenih rezultata u odgovarajudim uzorcima.
-Finalni zvanični dokument o urađenoj toksikološkoj analizi je toksikološki izveštaj, potpisan
od strane odgovornog lica i overen od strane ustanove gde je urađena analiza.
-Od velike pomodi mogu biti i neke dodatne informacije o trovanom licu (pol,godine,
stanje..), supstanci na koju se sumnja, i načinu trovanja.

31. Materijal za toksikološku analizu
Materijal za toksikološku analizu mogu biti: vazduh, voda, zemlja, hrana, biološki materijal,
lešni materijal i bilo koji “sumnjivi” materijal.
Prema tome da li se radi kliničko-toks ili sudsko-toks analiza, razlikuju se uglavnom materijali.
Uzorci za kliničko-toks analizu uglavnom se dobijaju neiznvazivnim putem I to su uglavnom:
urin, feces, saliva, znoj, sperma, izdahnuti vazduh , nokti, kosa, povradeni sadržaj i naravno
skoro uvek,krv.
Uzorci za sudsko-toks analizu ,pored pomenutih uzoraka, koriste se i organi preminule
osobe, telesne tečnosti(očna vodica,amnionska tečnost)..
Što se tiče količine, zbog etičkih i zdrastvenih razloga za kliničko-toks analizu su manje nego
kod sudsko-toks.
Biološki uzorci se čuvaju u frižideru na temp od 4 C, do 2 nedelje, a za duže čuvanje se
zamrzavaju na -20 C. Uzorci koji sadrže manje stabilne supstance, kao i konzervisana krv se
odmah zamrzavaju.
Što se tiče psihoaktivnih supstanci, uzorci mogu biti formulacije u prometu, biološki uzorci
trovanih osoba, i svaki sumnjiv materijal (nešto što je osoba koristila u neposrednoj pripremi
i administraciji sredstva zloupotrebe- špric, alu folija, kesice, kutije..).
Vazduh se uzorkuje u gasnim epruvetama i bocama, imendžerima.. U boci ili epruveti se prvo
napravi vakuum, pa se boca prenese u prostoriju gde se uzorkuje vazduh.. Impindžeri se
aparati koji uzimaju veliku količinu vazduha za ispitivanje. Određena količina vazduha se
sprovodi ugrađenom pompom kroz ispiralice u kojiima se materije koje se istražuju
zadržavaju apsorpcinim sredstvom.
Voda se uzorkuje u polietilenim inertnim posudama (uzima se voda sa različitih dubina).
Zemljište se uzorkuje u polietilenskim vredicama i sa različitih dubina..
32. Skrining analize
Skrining analize olakšavaju dalji rad analitičara, jer služe kao indikacija na koji otrov ili grupu
otrova može da se posumnja.. Bilo da je u pitanju ispitivanje organa, sumnjive hrane, pida,
lekova ili slično najpre treba izvršiti prethodne probe bez pripreme materijala.
-Određivanje pH materijala- lakmus papirom da se vidi kakvu reakciju daje ispitivani

materijal što je od posebnog značaja za ispitivanje tečnosti i hrane, a kod organa je mogude
samo kratko nakon smrti pre nego što dođe do raspadanja organskih materija. Tada nastaje
amonijak ,pa de reakcija biti alkalna. Ukoliko je neopshodno zahrevanje isparava amonijak,pa
ako je reakcija i nakon toga alkalna onda je trovanje bazana. Ako je reakcija probe
kisela,onda se sumnja na trovanje kiselinama.
-Miris i boja su takođe značajni posebno kod sumnjivih tečnosti specifičnog mirisa poput
fenola, cijanovodonika i boja.

-Probe sa reagens hartijama: Giugnardov reagen- hartija sa ovim reagensom se boji crveno
ukoliko stoji do 2h u zatvorenoj posudi iznad materijala sa HCN.
Reagens hartija sa Pb-acetatom pocrni u slučaju prisustva H2S.
Hartija natopljena AgNO3 pocrni ukoliko je u materijalu prisutan fosfor ili H2S.
-Test trake se uglavnom koriste za ispitivanje opioida, halucinogena i sedativa kod zavisnika,
radnika i sportiska. Uzorak je urin koji se nakapava.
Test funkcionise po principu hromatografskog imuno eseja gde se traka natopi urinom dolazi
do reakcije Ag-At ukoliko postoji supstanca na koju se sumnja u urinu. Ovi kompleksi Ag-At
su mobilni i kapilarnim silama dolaze do test regiona u formi linije. Ukoliko ima
supstance,ona okupira sva At da nema slobodnih koji bi reagovali sa kontrolom na test
traci,pa je pozitivan test ako ima 1 linija, a negativan 2.( Lažno pozitivne reakcije mogu dati
supstance tipa pseudoefedrin na amfetamin, ali strudla sa makom kao pozitivan rezultat na
opiodie).
-Spektroskopsko ispitivanje krvi se vrši kada je krv poslata uz organe jer može da ukaže na
trovanje CO. Ukoliko u krvi nije prisutan CO, dodavanjem redukcionog sredstva spektar se
menja te u predelu žute spektralne linije nastavlja se široka crna traka koja je karakteristična
za redukovani Hb-Stockesova traka.
33. Procedura istraživanja otrova
Adekvatno urađena toksikološka analiza (u što kradem vremenskom periodu i sa visokom

pouzdanošdu), pravilno protumačeni rezultat i klinička slika trovanog ključni su preduslovi za
postavljanje pravilne i efikasne terapije trovanja. Primena jednostavnih i brzih skrining
analiza, kao i korišdenje mnogo sofisticiranijih analitičkih postupakaza kvalitativnu i
kvantitativnu analizu ispitivanih supstanci, u nastavku analitičkog postupka, osnovno su
oruđe za dobijanje validnog i pouzdanog rezultata.
Adekvatan analitički postupak treba da:
• Razreši sumnju trovanja, tj. da proizvede pouzdan rezultat
• Opseg merljivih koncentracija mora da pokriva polje terapijskih vrednosti u biološkim

uzorcima (što ujedno znači da je i opseg toksičnih vrednosti obuhvaden) (validacija
bioanalitičke metode)
• Odgovori zahtevu kliničkog toksikologa (hitnost, kvalitativni/kvantitativni postupak)
• Da je mogud u datim laboratorijskim uslovima
• Ako imamo mogudnost izbora analitičkog postupka onda se opredeljujemo prema

slededim kriterijumima: brzina (ako je neophodna hitnost, onda je to prioritet);
jednostavnost (kratki analitički postupci ujedno sužavaju polje mogudih
kontaminacija tokom manipulacije; brzinu i ekonomičnost); racionalnost
(cost/benefit).
Kvalitativni analitički pristup nekada dalje zadovoljavajudi odgovor (kod hitnosti zbrinjavanja,
trovanog u prvom koraku TA; smernica za dalji tok KTA u smislu kvanitifikacije uzročnika
trovanja). S druge strane ovakav pristup nosi sa sobom određenu nepouzdanost (s obzirom
da su dokazne reakcije (razne screening tenihke) manje ili više (ne)specifične). Kvantitativni
analitički pristup daje pozdane (specifične su) i kompletne rezultate (ujedno i kvalitativne).
Predstavlja validan pristup za postavljanje dozne terapije tokom tretmana trovanja i pradenje
ishoda terapije. Problem ovog pristupa je što su takve tehnike skupe (hromatografske,
imunoesej...).
34.Priprema materijala za toksikološku analizu
Cilj pripreme biološkog materijala: da se dobije otrov koji u rastvor, u što čistijem obliku;
koncetrisanje otrova, uklanjanje potencijalnih interferencija; uklanjanje intereferencija koje
bi mogle da ometaju rad analiza.
Metode su složene i zavise od vrste ispitivane toksične supstance i analiziranog uzorka.
Izbor metoda pripreme zavisi od :
-fizičko-hemijskih osobina supstance
-pripreme materijala u kome se istražuje
-metode kvalitativne i kvantitativne analize
Uticaj karakteriste otrova na izbor metode pripreme:

-lako ispraljivi otrovi ( bez pripreme)
-isparljive organske i neorganske supstance (destilacija)
-organske i neorgasnke supstance , posebno anjoni ( dijaliza)
-gasoviti otrovi ( mikrodifuzija)
-metali( mineralizacija)
-neispraljive organske supstance ( ekstrakcija)- najčešdi slučaj u toksikologiji
Ako nema pripreme, mada je to vrlo retko, mogu da se odredjuju lako ispraljivi otrovi.
Materijal za analizu je krv.
Pr. Određivanje etanola u krvi- GH sa head spacom
Destilacija, dijaliza i mikrodifuzija:
-destilacija/frakciona destilacija (t.k. do 90 C. –metanol, etanol, benzen, hlorovani
ugljovodonici...)
-destilacija vodenom parom (t.k. iznas 90 C)
-dijaliza- separacija supstanci male molekulske mase od koloidno rastvorenih supstanci i
makromolekula procesom difuzije kroz membranu nepermeabilnu za velike molekule.

-mikrodifuzija(CO, HCN- Conway delija)
-minerlazija, ekstrakcija... – sl. 2 pitanja
35. Priprema materijala za analizu metalnih otrova
Metalni otrovi su mineralni otrovi koji se u organizmu vezuju za organske molekule (vezani
za –SH i druge grupe), pa je za njihovo istraživanje potrebno prvo razoriti organski material i
prevesti ih u jonsko stanje procesom mineralizacije. Uzorci sa skorašnju ekspoziciju mogu biti
krv i urin, a za raniju ekspoziciju se koristi kosa.
Metodom žarenja (suva mineralizacija) se vrši mineralizacija uzorka na visokim

temperaturama. Na temperaturama do 500 °C de dodi do značajnog gubitka Cd, Ag, Hg, As, a
na vedim temperaturama, do 800°C i do isparavanja brojnih drugih metala (npr. Sb, Fe, Pb),
pa se ne koristi tako često.
Prisutne su i metode mineralizacije na niskog temperature uz dodatak oksidacionih agensa

(vlažna mineralizacija) – različite kombinacije oksidanasa uz blago zagrevanje :
•Fresenius-Babo-Ogier metoda: Razaranje organskog materijala se vrši nascentnim hlorom

koji se oslobađa pri reakciji kalijum-hlorata i HCl (nastaju nascentni hlor, KCl i voda). Ovim
postupkom se ne mineralizuju masti, te se one moraju odstraniti. Uvodi se SO2 koji
neutralize višak hlora, a višak SO2 se uklanja zagrevanjem.
• Za razaranje malih količina organskog materijala mogu se koristiti kombinacije

H2SO4/HNO3; H2SO4/H2O2; HNO3/ H2O2; HNO3/ HClO4; HClO4/rastvor bihromata itd. Ostatak
po razaranju treba da bude bezbojan.
Danas je metoda izbora razaranje pomodu mikrotalasne pednice – mikrotalasna digestija

(zatvoren sistem, smanjena kontaminacija, nema gubitka isparljivih metala, brza,
jednostavna i ekonomična primena, manja količina upotrebljenih kiselina, bezbedna).
Prisutne su i druge metode pripreme - razblaživanje uzorka, taloženje proteina u kiseloj
sredini, ekstrakcija organskim rastvaračima preko helatizirajudih agenasa, jonska izmena sa
jono-izmenjivačkim smolama.
Nakon razaranja uzorka se primenjuju metode određivanja, kao što su AAS – metoda izbora
(plamena i sa grafitnom kivetom, borhidridnim sistemom), ICPS (indukovana plazma),
kolorimetrija, kompleksometrija, polarografija.
36. Priprema materijala za analizu biljnih i sintetskih otrova
Cilj pripreme biološkog materijala za analizu IV grupe otrova je dobijanje otrova u što
čistijem obliku, odnosno ukocentrisavanje otrova koji je u organizmu u jako maloj količini
izmešan sa velikim brojem organskih nečistoda.
Neisparljive organske materije se mogu izolovati deproteinizacijom (pomodu etanola,
acetona, HCl, TCA, fosfovolframovom kiselinom, vinskom kiselinom sa acetonom…) ili
ekstrakcijom. Ekstrakcija je separaciona metoda zasnovana na različitosti afiniteta
komponenata smeše prema vodenoj ili organskoj fazi. Dodavanjem baza suzbija se
disocijacija baza, odnosno dodatkom kiseline se suzbija disocijacija kiselina. Tako se
jedinjenja koja treba ekstrahovati prenose u organsku fazu u kojoj su rastvorljiviji nakon
suzbijanja disocijacije. Često je potrebno sprovesti i pretpripremnu fazu – razblaženje uzorka,
segmentacija (ustinjavanje, pulverizacija), filtriranje/centrifugiranje uzorka nakon
seckanja/homogenizacije, hidrolitička razgradnja, precipitacija proteina.
Tečno-tečna ekstrakcija (LLE) je jeftina i efikasna metoda pripreme materijala (posebno sa

niskim sadržajem proteina). Najpre se uzorak (npr. urin, želudačni sadržaj) prenese u levak za
ekstrakciju i doda rastvor kiseline, koji se ekstrahuje nepolarnim rastvaračem. U nevodenoj
fazu su prisutne nejonizovane supstance kiselih osobina. Vodena faza se zaalkališe i ponovo
ekstrahuje nepolarnim rastvaračem. Ovaj put su u nevodenoj fazi nedisosovane supstance
baznih karakteristika. Željene faze upariti na kraju (Ovo je osnovna LLE, iz praktikuma,
postoje brojne modifikacije). Zahtevna je u smislu rada i materijala, može dodi do stvaranja
emulzija i lošeg separacije.
Tečno-čvsta ekstrakcija (SPE) se zasniva na razdvajanju analita putem selektivnog razdvajanja

komponenti između čvrste i tečne faze. Analit se rastvara u rastvaraču sa malom eluacionom
modi i veže se za adsorbens. Najpre se vrši kondicioniranje (aktivacija) adsorbensa, nakon
čega se kroz sistem propušta uzorak. Pri tome se analit i pojedine nečistode zadrže na
adsorbensu. Potom se nečistode ispiraju i na samom kraju se analit eluira sa adsorbensa. SPE
je jednostavna i brza za izvođenje, ekonomična, efikasna, ima vedi prinos i selektivnost i
specifičnost.
Postoje i mikro ekstrakcija na čvrstoj fazi i mikrotalasna ekstrakcija.
37. Metode kvalitativne i kvantitativne analize u toksikološkoj praksi
Komercijalne test trake. Kao uzorak se najčešde koriste urin i saliva. Na tržištu – trake za
brzu identifikaciju sredstava zloupotrebe ili njihovih metabolita. Zasnivaju se na principu
hromatografskog imunoeseja. Mogu detektovati jednu ili više supstanci. Daju samo
preliminarni rezultat!
Kolor testovi. Zasnivaju se na sposobnosti reagensa da sa odgovarajudom grupom grade

obojen proizvod, stabilne ili nestabilne boje. Mogu se izvoditi direktno sa sumnjivim uzorkom
(prah, tečnost) i biološkim uzorcima (urin, krv, saliva) ili sa uparenim ekstraktima uzoraka.
Koriste se za detekciju u tankoslojnoj hromatografiji. Brzi su, jeftini, jednostavni za izvođenje
i usmeravaju i olakšavaju daju analizu. Nisu specifični (jedan reagens više supstanci dokazuje
i jedna supstanca pomodu više reagenasa) i postoji veliki broj interferirajudih supstanci.
Uporedo se rade i reakcije sa kontrolnim uzorkom i standardom.
Hromatografija. Primenjuje se i za kvalitativnu i za kvantitativnu analizu. Razdvajanje
komponenti smeše se zasniva na njihovim različitim afinitetima ka stacionarnoj i mobilnoj
fazi. U zavisnosti od namene hromatografija (na savremenim instrumentima) može biti
konfirmaciona (kada je cilj samo analiza uzorka) i preparativna (kada je cilj dobijanje nekog
uzorka hromatografijom). Precizna je, specifična i reproduktivna, te spada među
najpouzdanije analitičke metode. Hromatografske tehnike koje su u primeni su: tankoslojna
hromatografija (TLC), tečna hromatografija visokih performansi (HPLC, isto što i tečna
hromatografija LC), gasna hromatografija (GC). Nakon razdvajana se analizirana jedinjenja
identifikuju i kvantifikuju, najčešde pomodu UV i fluoroscentom spektrofotometrijom i
masenom spektroskopijom (MS). Uzorci za analizu se pripremaju ekstrakcijom (izuzetak npr.
alkohol u krvi). Za preliminarna kvalitativna ispitivanja se najčešde koristi TLC, dok se za
potvrdu dobijenih rezultata i kvantitativnu analizu najčešde koriste HPLC i GC.
Tankoslojna hromatografija. TLC i visoko efikasna tankoslojna hromatografija (HP-TLC) se

često koriste za detekciju sredstava zloupotrebe, tokom preliminarnih ispitivanja. Može se
koristiti i za kvantitativnu analizu primenom denzitometrijske tehnike. HP-TLC je kvalitetnija i
štedljivija u pogledu vremena i reagenasa od TLC, ali i skuplja. Kvalitativna analiza se vrši
pomodu Rf vrednosti koja je konstanta za određeni skup uslova za jednu supstancu. Rf
predstavlja odnos pređenog puta supstance i rastvarača. Stacionarna faza je čvrsta supstanca
(silica gel, celuloza) naneta na staklenu ili aluminijumsku pločicu. Hromatogram se razvija u
zatvorenoj komori gde se mobilna faza (najčešde organski rastvarači) kapilarnim silama penju
uz pločicu i eluiraju komponente smeše. Nakon razvijanja hromatograma se vrši identifikacija
zona prskanjem raznih reagensa.
Tečna hromatografija. HPLC se koristi za kvantitativnu analizu i potvrdu rezultata skrining

metoda. Razdvajanje se vrši na koloni koja je ispunjena stacionarnom fazom. Različito
zadržavanje analita u koloni predstavljeno je retencionim vremenom (Rt). Rt je konstanta
pod istim uslovima za jedno jedinjenje. Stacionarna faza je od silika gela za koji su vezane
razne hemijske grupe. Mobilna faza pod visokim pritiskom prolazi kroz kolonu i nosi
supstance iz uzorka. Detekcija se vrši pomodu UV, fluorimetrijskom spektrofotometrijom,
MS. Kvalitativna analiza se izvodi poređenjem pikova (Rt i UV spektar) hromatograma sa
bazom podataka. Kvanitativna analiza se vrši na osnovu površine ispod pika.
Gasna hromatografija. Kod GC uzorak se pod visokim temperaturama evaporizuje.

Evaporisani uzorak je putem gasovite mobilne faze (helijum, azot) nošen duž kolone
(dugačke, mogu da budu po 50 metara) cilindričnog oblika na čijoj je površini nanesena
stacionarna faza. Vreme zadržavanja u koloni se označava kao Rt. Nakon uzimanja u obzir
dužine kolone i Rt dobija se retencioni faktor (Rf), koji predstavlja konstantu za određenu
supstancu pod određenim uslovima. Kvalitativna analiza se vrši putem Rt i Rf, a kvantitativna
putem površine ispod pika.
UV/Vis spektrofotometrija. Meri se smanjenje intenziteta monohromatskog zračenja koje

neka supstanca apsorbuje. Merenje se vrši na talasnoj dužinu na kojoj ispitivano jedinjenje
pokazuje maksimalnu apsorbanciju. Na osnovu serije standardnih rastvora se izradi

kalibraciona kriva i iz apsorbancije uzorka se odredi koncentracija ispitivane supstance.
Kolorimetrijsko određivanje je slično, samo izvor ne daje monohromatsko zračenje, ved
svetlost sa intervalom talasnih dužina.
Atomska apsorpciona spektrofotometrija (AAS). Meri se smanjenje intenziteta

monohromatskog zračenja pri prolasku kroz paru uzorka. Atomi nekog elementa mogu da
prime samo onu energiju koja bi ih pobudila, a svetlost baš te energije je emitovana iz lampe
koja je prekrivena analiziranim metalom. Predstavlja metodu izbora za određivanje brojnih
metala. Nedostatak je što može da se u jednom trenutku određuje samo jedan metal (zbog
lampe). Ova metoda je tačna, reporduktivna i precizna. Postoje plamena (plamen izvor
toplote i energije za atomizaciju, osrednje osetljivosti) i bezplamena (visoka osetljivost).
P-AES (plazma atomska emisiona spektrofotometrija). Plazma predstavlja savremenu

alternativu plamenu (nastaje na do 10 000 °C). Može se određivati više metala istovremeno i
osetljiva je za vedinu metala.
Indukovano spregnuta (kuplovana) plazma-masena spektrometrija (ICP-MS). Visoka

temperature u plazmi jonizuje elemente i usmeravaju se u maseni spektrometar, gde se
razdvajaju na osnovu odnosa masa/naelektrisanje (m/z). Mogude je istovremeno
određivanje velikog broja atoma. Poseduje veliku osetljivost i mogudnost određivanja
izotopa.
38. Ugljen-monoksid
CO – Gas bez boje, ukusa i mirisa,proizvod svakog nepotpunog sagorevanja (sagorevanje

fosilnih goriva - energetska postrojenja, automobili, domadinstva i industrijska postrojenja).
Koncentracija od 1 % u vazduhu smrtonosna!
Toksikološki značaj. Akutna ekspozicija (jednom i ne više od 24 sata) - letalna doza: 50 ppm–
za 8 sati; hronična ekspozicija CO (dugotrajna ekspozicija, niskim dozama) – posledica
urbanog života. Uzorčnik je profesionalnih (radnici u visokim pedima za topljenje gvožđa, u
tunelima, na prometnim raskrsnicama), slučajnih (pedi na čvrsta goriva) i samoubilačkih
trovanja. Značajan je i sa aspekta ekotoksikologije. Zemni gas sadrži CO.
Mesta nastanka CO i mesta ekspozicije - garaže,autoputevi, zadimljne prostorije,

automobilski saobradaj, požari, pedi na čvrsta goriva, industrija (rafinerije nafte, visoke pedi,
fabrike papira i postrojenja za proizvodnju građevinskog materijala), duvanski dim. Faktori
koji utiču na sadržaj HbCO: conc. CO u vazduhu, ventilacija, dužina ekspozicije...
Toksikokinetika. Put ekspozicije je inhalacioni, gde se lako apsorbuje, a na apsorbciju utiču:

parcijalni pritisak CO, sadržaj,volumen pludne ventilacije, prethodno stanje individue...
Manje od 1% se oksiduje u CO2. Eliminacija preko pluda- ekponencijalni odnos; povedava se
sa sadržajem O2; biološko poluvreme kod zdravih 4-5 h.

Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. CO se vezuje za: Hb, mioglobin, citohrom
oksidazu, izaziva tkivnu i delijsku hipoksiju. Vezivanjem za Hb nastaje karboksihemoglobin,
koji ne prenosi kiseonik i javlja se hipoksija. Usled hipoksije se prelazi na anaerobni
metabolizam, koji usled velikih količina mlečne kiselina može izazvati laktatnu acidozu.
Akutna trovanja: Oštedenje tkiva osetljivih na hipoksiju –srce i mozak

Simptomi: mučnina, glavobolja pradena vrtoglavicom, opšta slabost i umor, dezorijentacija u
prostoru i vremenu, malaksalost i mišidna slabost, poremedaj vida, poremedaj razmišljanja,
kolaps, povedan intrakranijalni pritisak.
Smrt – miokardijalna ishemija i poremedaji u EEG-u; CNS neuropatija i demijelinizacija
nerava.
Hronična trovanja: slabljenje psihomotornih f-ja, kardiovaskularne promene.
Terapija trovanja. Simptomatska terapija cerebralne i srčane ishemije. Čist O2 izaziva

disocijacija HbCO i eliminacija CO. Za sadržaj HbCO u krvi koji je manji od 15% - svež vazduh;
kod sadržaja HbCO od 40 % - hiperbarični O2.
Analitika.Osnovni principi kvalitativnih i kvantitativnih analiza:

1) veda stabilnost HbCO u odnosu na HbO
2) redukcione osobine CO
3) spektralna analiza
Metoda izbora – gasna hromatografija
Koeficijent intoksikacije:
KI = saržaj CO u krvi / max. sadržaj CO koji analizirana krv prima
CO se može odrediti u vazduhu ili u krvi trovane osobe. U vazduhu se određuje oksido-
redukcionom metodom ili gasnom hromatografijom. CO se oksiduje u prisustvu PdCl 2 do
CO2, a određuje se indirektno preko viška neredukovanog PdCl2.
Metoda gasne hromatografije je metoda izbora kod profesionalnih trovanja CO u radnika,

pušača i u kontroli krvi za transfuziju. U vijalu sa uzorkom krvi se dodaju saponin i conc.
H2SO4 ili [K4Fe(CN)6] da bi se oslobodio CO iz karboksihemoglobina. Špricem se uzorkuje

gasovita faza iznad uzorka i nanese na kolonu. Kao detektor se koristi TCD (detektor
termalne provodljivosti). Javljaju se tri pika: za kiseonik, azot i CO. Nedostatak metode je
njeno dugo trajanje i izdrada standard iz krvi zdravih osoba za izradu kalibracione krive.
U krvi se CO takođe može odretiti i metodom po Volfu, koja se zasniva na vedoj stabilnosti
HbCO od HbO, poređenjem bolje hemolizata sa standardom Co(NO3)2. Opseg koji se može
odrediti je 3-30%.
Dodatno, prisustvo CO u krvi se može odrediti spektroskopijski, tako da ukoliko je prisutan u

krvi ne dolazi do promene spektralnih linija pri dodatku redukcionog sredstva u krv. Ukoliko
ipak nema CO u krvi dolazi do pojave crne linije u žutom delu spektra.
39. Ugljen-dioksid
CO2 – gas bez boje i mirisa, nastaje potpunim sagorevanjem i disanjem.
Toksikološki značaj. Normalan je sastojak vazduha, ali povedanjem koncentracije CO2 dolazi
do smanjivanja koncentracije kiseonika. Koncentracije od preko 40% CO2 u vazduhu dovode
do trenutne smrti – neki rudnici, bunari, podrumi gde zri vode. Značajan je sa aspekta
slučajnih trovanja i aerozagađenja, jer sprečava reemisuju apsorbovane toplote od strane
površine zemlje, što dovodi do efekta staklene bašte i globalnog zagrevanja.
Analitika. CO2 se određuje indirektnom metodom iz vaduha po Petenkoferu. Ugljen-dioksid

iz uzorka se titrira sa Ba(OH)2, nakon čega se višak baze retitrira sa oksalnom kiselinom.
40. Sumpor-dioksid
SO2 – gas bez boje, karakterističnog zagušljivog mirisa, anhidrid je sumporaste kiseline. Pod
UV svetlom se oksiduje u SO3 (anhidrid sumporne kiseline), poseduje jake redukcione
osobine (redukuje NO2 do NO).
Toksikološki značaj. Izaziva profesionalna, hronična trovanja, kao i akutna, slučajna.

Značajan je zagađivač životne sredine – glavni uzročnik kiselih kiša, sastojak smoga, dovodi
do hronične ekspozicije opšte populacije. Prirodno potiče iz vulkana, ali je dejstvo čoveka
zaslužno za skoro celokupnu emisiju - industrijski procesi upotrebe materijala koji sadrže
sumpor, kao što su: proizvodnja električne energije iz uglja, ulja ili gasova koji sadrže sumpor,
obrada ruda metala koje sadrže sumpor, sagorevanje foslnih goriva, emisija iz saobradaja,
sredstvo za dezinfekciju, sulfiti kao konzervansi, fumigant.
Toksikokinetika. Unosi se inhalaciono, eventualno dermalno. Rastvara se u mukusu gornjeg

respiratornog trakta i dobro se resorbuje. U krvi se vezuje za alfa-globulin, metaboliše se u
jetri sulfit-oksidazom i ekskretuje urinom.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Respiratorni sistem je ciljni organ toksičnosti.

SO2 je hidrosolubilan gas pa deluje u gornjim delovima respiratornog sistema kao iritans i

zagušljivač (nastaje H2SO3). Pri akutnoj ekspoziciji (pri 4 ppm) trenutno izaziva iritaciju grla i
otežano disanje, ne-astmatičnog tipa, sa slededim simptomima: jak nadražaj sluzokože nosa,
grla i gornjih disajnih puteva, poremedaj čula ukusa i mirisa, iritacija očiju i pojačano suzenje,
jak kašalj i gušenje (otežano disanje), bronhokonstrikcija, smrt usled pludnog edema. Pri
hroničnoj ekspoziciji (pri 1 ppm) ispoljava astmatični efekat koji ošteduje pluda, sa
simptomima: nadražaj kože i očiju i gornjih disajnih puteva, hronično zapaljenje organa za
disanje (upala pluda), na koje ljudi imaju individualnu osetljivost i mogu se navidi usled
zadebljanja sluzokože.
Terapija trovanja. Pri kontaktu sa očima i kožom ispiranje vodom. Pri udisanju inhalacija
0,5% NaHCO3, davanje O2, mirovanje, utopljavanje, zaštita od nastanka infekcije
antibioticima, upotreba bronhodilatatora.
Analitika. SO2 se određuje iz vazduha. Oksido-redukcionom metodom se oksiduje do

sumporne kiseline, a jod redukuju u jodidnu kiselinu. Reakcija se izvodi uz skrob kao
indikator i odvija se do nestanka plave boje; metoda je nespecifična. U fuksin-formaldehidnoj
probi se sumporasta kiselina adira na fuksin i dobija se leukosulfonska kiselina, koja se po
dodatku formaldehida pretvara u ljubičasti proizvod, koji se određuje spektrofotometrijski.
41. Vodonik-sulfid
H2S- bezbojan, zapaljiv i eksplozivan gas, teškog mirisa na pokvarena jaja (pri višim
koncentracijama sladunjav miris i ukus), jako redukciono sredstvo, teži od vazduha.
Toksikološki značaj. Uzorčnik je profesionalnih i slučajnih trovanja (lako ga je osetiti zbog

mirisa). U prirodi potiče iz vulkana i stvara se pri svim procesima truljenja organskog
materijala sa sumporom pod uticajem bakterija: kanalizacija, bunari, septičke jame…
Antropogeni izvori: sporedni produkt u industriji nafte,proizvodnja koksa, viskoze, gume,
prerada kože i krzna, u otpadnim vodama pri proizvodnji piva, šedera, klanica, mlekara...
Toksikokinetika.Unosi se putem pluda i putem kože, brza apsorpcija u oba slučaja. Ulazi u 3
metabolička puta detoksikacije: oksidacija do tiosulfata (glavni put), metilacija, reakcija sa
glutationom, ali se i aktivira u reakciji sa metalnim jonima i disulfidnimgrupama proteina.
Eliminiše se putem bubrega u obliku metabolita.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. H2S je protoplazmatični otrov, gradi kompleks

sa Fe3+ jonom iz citohromoksidaza mitohondrija (kao CN-), što vodi prestanku delijskog
disanja i smrti delije. Ciljni organi toksičnosti su pluda (edem) i CNS (paraliza respiratornog
centra), dovodi do gušenja. Lokalno izaziva iritaciju očiju i gornjih disajnih puteva (nastaje
Na2S, koji oslobađa OH- jone sa korozivnim dejstvom). Niske koncetracije dovode do:
glavobolje, malksalosti, vrtoglavice, nesvestice, iritacije očiju i gornjih disajnih puteva,
zeleno-sive linije na gingivi, bronhitisa. Visoke koncentracije izazivaju i muku i povradanje,
konfuziju, agitiranost, drhtavicu, dispneu, kašalj. Veoma visoke kocentracije (1%) dovode do
infarkta miokarda i kolapsa kardiorespiratornog sistema.
Terapija trovanja. Prekid ekspozicije i davanje veštačkog disanja ili kiseonika/hiperbarične
komore. H2S ima mnogo vedi afinitet za methemoglobin nego za delijske citohrome, pa se
stoga daju amil nitrit inhalaciono i/ili i.v. Na-nitrit. Može se uključiti i simptomatska terapija
bronhodilatatorima (beta-agonisti ili antiholinergici).
Analitika. H2S se određuje iz vazduha. EPA metodom se H2S iz uzorka pomodu CdSO4 prevodi
u CdS, koji se određuje jodometrijski. Postoje još i metoda sa jodom, nefelometrijska metoda
sa AgNO3 i reakcija nastanka metilenskog plavog sa diaminima.
42. Azotovi oksidi
Azotovi oksidi su neutralni (N2O, NO,N2O2) i kiseli oksidi (NO2, N2O3, N2O4, N2O5).
Toksikološki značaj. Najvedi toksikološki značaj imaju NO, NO2 i N2O4. Izazivaju profesionalna
trovanja uglavnom, mogu i slučajna. U prirodi nastaju dejstvom bakterija, iz vulkana, pri
pražnjenju atmosferskog elektriciteta. Dejstvom čoveka nastaju sagorevanjem (fosilna goriva
i SUS motori), u termoelektranama, nuklearnim probama, pri prozivodnji HNO3, nitrata,
đubriva, eksploziva. Poseduju izražen ekotoksikološki značaj, jer su uzročnici kiselih kiša,
efekta staklene bašte, uništavaju ozonski omotač, dok u nižim slojevima atmosfere
doprinose stvaranju toksičnog ozona. NO se najviše emituje, ali se u prisustvu kiseonika
oksiduje do NO2.
Toksikokinetika. Inhalaciono se unose i dobro se apsorbuju.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. NO2 je nosilac toksičnosti, izraziti oksidacioni

agens i koroziv. NO je relativno netoksičan (ali je prekursor NO2 i HNO3), pri vedim
koncentracijama izaziva oštedenje pluda. NO2 oštečuje pluda putem 3 mehanizma: gradi
HNO2 i HNO3, koji direktno ošteduju pluda; inicira nastanak slobodnih radikala koji dovode do
oksidacije proteina, lipidne peroksidacije i oštedenja delijskih membrana; smanjuje otpornost
na infekcije remetedi funkciju makrofaga i imune funkcije. Methemoglobinemija se
objašnjava nastankom nitrata i nitrita, a smatra se i da je NO uzročnik.Ciljni organ toksičnosti
- respiratorni sistem-edem pluda. NO2 korozivno i iritantno deluje na kožu, oči, respiratorni
trakt, može izazvati ozbiljna oštedenja pluda, Liposolubilan je, prolazi donje delove pluda,
ošteduje kapilare i izaziva inflamaciju. Niske koncentracije izazivaju kašalj, glavobolju, gubitak
apetita i stomačne tegobe. Ostali simptomi obuhvataju: pneumoniju, bronhitis, bronhiolitis,
emfizem, pulmonarni edem, methemoglobinemiju, dilatirano srce, ubrzan puls, kongestiju i
cirkularni kolaps. Nakon inicijalnih simptoma sledi latentni period do 3 dana (može biti i
nekoliko nedelja), nakon kog se javlja faza pogoršanja: dispnea, tahipnea, tahikardija, pludna
hipertenzija, cirkulatorni kolaps, koma, konvulzije, pludni edem-smrt.
Terapija trovanja. Izvesti trovanog na svež vazduh i pratiti disanje, dati O2 po potrebi. Po
potrebi zbog bronhospazma i edema dati β-2-agoniste i kortikosteroide. Za lečenje
methemoglobinemije dati 1% rastvor metilenskog plavog. Može se dati i vitamin C kao
redukciono sredstvo.
Analitika. Određuju se iz vazduha Grej-Ilosvejovom metodom, gde pri diazotacijoi sa
sulfanilnom kiselinom i α-naftilaminom nastaje azo jedinjenje crvene boje, koje se određuje
spektrofotometrijski.
43. Toksična methemoglobinemija
Methemoglobin (MetHb) nastaje oksidacijom Fe2+ iz hemoglobina u Fe3+ koji nema

sposobnost transportovanja kiseonika. Methemoglobinemija se definiše porastom MetHb u
krvi i može biti urođena i stečena („toksična methemoglobinemija“). Normalna vrednost
MetHb je 1,5%, a brojni agensi mogu dovesti do njegovog povedanog stvaranja: nitriti i
nitrati, amino i nitro derivati beznena, hlorati, itd. Pri nižim koncentracijama se javlja
cijanoza, dok sa porastom koncentracije koža postaje plavosiva, nastaje odsustvo
koordinacije pokreta, otežano disanje pri naporu i kompenzatorna tahikardija. Pri
koncentraciji MetHb od 60-70% dolazi do smrtnog ishoda. Terapija toksične
methemoglobinemije sa niskom koncentracijom MetHb je vitamin C, dok je za više
koncentracije neophodno i.v. dati metilensko plavo, dati 100% kiseonik ili vršiti transfuziju
krvi. Materijal za analizu je krv, gde se MetHb određuje spektrofotometrijskom metodom.
Dodatkom KCN se MetHb prevodi u cijanmethemoglobin, pri čemu dolazi do promene
apsorbcionog spektra.
44. Opšte karakteristike lako-isparljivih otrova
Po sistematskom toku analize po Kohn-Abrestu, lako isparljivi otrovi pripadaju II grupi

otrova. Oni su tečnog agregatnog stanja, sa niskim naponom pare, koji omogudava
isparavanje ved na sobnoj temperaturi. Zbog toga je put unosa ovih otrova najčešde
inhalacioni. Moguda je i per os intoksikacija (npr. etanol, metanol), ali je ređa. Najviše
izloženi parama ovih rastvarača su radnici u industriji gde se koriste organski rastvarači,
akoloholi... Kako su neki lipofilni, a neki i male molekulske mase, dobro se raspodeljuju u
moždano tkivo. Efekat svih lako isparljivih otrova je potencijacija inhibitorne
neurotransmisije i depresija CNS-a. Često su u obliku nestandardizovanih smeša, te se može
javiti potencijacija ili sinergizam ovih efekata. Pri hroničnoj izoženosti efekti su različiti, neki
od njih su hematotoksični i karcinogeni, poput benzena.
Određivanje ovih otrova se vrši iz vazduha, ali često se kao materijal za analizu koriste krv ili
urin trovanih osoba. Iz materijala se izoluju destilacijom (sa ili bez vodene pare, npr. etanol
se izoluje destilacijom iz krvi, bez vodene pare), a metoda izbora za analizu je gasna
hromatografija. Kvalitativna analiza se vrši na osnovu retencionog vremena (retencionog
faktora), a kvantitativna na osnovu PIK-a na hromatogramu. Ukoliko se koristi GC sa
headspace-om nema potrebe pripremati uzorak. KRv se unosi u komoru, zagreva, otrov
isparava, a dodat NaCl u vijalu vezuje vodu, povišava njenu tačku ključanja i onemogudava
njenu interferenciju pri analizi. Uzorkuje se para iznad tečnosti, a preko plamenog ili
jonoizmenjivačkog detektora se određuju retenciona vremena i PIK-ovi.
45. Cijanidi
Nosilac toksičnosti je cijanidni anjon (CN-) pa su otrovne samo rastvorljive soli, gas
cijanovodonik i cijanovodnična kiselina.
Toksikološki značaj. Cijanidi su jedni od najjačih poznatih otrova, korišdeni su kao bojni
otrovi, za masovna ubijanja (Holokaust) i za izvršavanje smrtnih kazni. Izazivači su slučajnih i
namernih trovanja, kao i profesionalnih jer se koriste u industriji (procesi galvanizacije,
proizvodnja plastične mase, fumiganta, fertilizera, eksploziva, ekstrakcija plemenitih metala
– npr. zlata). U prirodi se nalaze u okviru cijanogenih glikozida (toksičniji per os nego i.v.) iz
kojih se olobađaju dejstvom ß-glikonidaze (emulzina) (nastaju i benzaldehid i glukoza).
Toksikokinetika. Cijanidi se metabolišu u prisustvu tiosulfata do tiocijanata, čime se

detoksikuju.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Cijanidni anjon se vezuje za Fe3+ u enzimima

(veliki broj enzima). Inhibira kompleks citohromoksidaza (citohrom a3 kompleks), čime se
sprečava prelazak elektrona na kiseonik u mitohondrijama i ne dolazi do stvaranja ATP-a
(protoplazmatični otrov). Zbog toga venska krv ostaje bogata HbO i ovakva pojava se naziva
histotoksična hipoksija (normalne količine O2 u krvi, ali delija ne može da ga preuzme). Blago
trovanje: slabost, glavobolja, povradanje... Pri težim trovanjima HCN direktno stimuliše
hemioreceptore karotide - kratki period hiperpneje, poremedaj rada srca; smrt- centralni
respiratorni arest; (nekoliko sec. posle udisanja HCN ili u toku jednog sata posle uzimanja
soli).
Terapija trovanja. Najnovija terapija:hidroksikobalamin (nastaje cijanhdroksikobalamin) i

NaHCO3 (zbog nagomilavanja mlečne kiseline usled transfera aerobnog na anaerobni delijski
metabolizam). Stara terapija: izazivanje methemoglobinemije (prelazak cijanidnog anjona na
MetHb): Na-nitrit (5% MetHb) i.v. ili inhalaciono amilnitrit,Na2S2O3 i.v. i per os (stvaranje
tiocijanata), KMnO4 per os; terapija kiseonikom.
Analitika. Dokazuju se u krvi metodom prethodne probe u reakciji sa pikrinskom kiselinom

(Guignard-ovim regensom), impregniranom na hartiji. Hartija se unosi u zatvorenu epruvetu i
stoji iznad uzorka krvi (2h) i ukoliko su prisutni cijanidi hartija se boji u crveno (nastajanje
izopurpurata). Metoda je kvalitativna i služi samo za dokazivanje prisustva cijanida u uzorku.
46. Metanol
Toksikološki značaj. Za metanol su karakteristična slučajna, akutna trovanja koja mogu biti
masovna, zbog falsifikovanja pida. Takođe se može uneti ingestijom denaturisanog alkohola
(metilovani EtOH) od strane alkoholičara ili od strane ljudi koji ne tolerišu alkohol. Moguda su
i profesionalna trovanja, kada je put unosa inhalacioni ili preko kože u laboratorijama ili
industriji boja i lakova. Hronični alkoholičari mogu prodi sa odsustvom simptoma trovanja.

Toksikokinetika. Put unosa može biti oralni, inhalacioni i dermalni. Prvo se metaboliše do
formaldehida, pomodu alkoholne-dehidrogenaze, a potom se on prevodi u mravlju kiselinu
posredstvom aldehid-dehidrogenaze. Mravlja kiselina se može oksidovati do ugljen-dioksida i
vode.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. U GIT-u izaziva iritaciju mukoze i dovodi do

nauzeje, povradanja, abdominalnih bolova. Na nivou CNS-a izaziva akutnu depresiju i
ispoljava dejstvo slično etanolu, uz izostanak euforije kao razlike. Nastali formaldehid
ošteduje očni nerv (koji je ciljni organ), što izaziva probleme sa vidom: fotofobiju, gubitak
oštrine i eventualno slepilo. Mravlja kiselina koja nastaje je uzrok ravoja metaboličke acidoze
i oštedenja tkiva, usled čega se javlja tahipnea, Kussmaul-ov respirationi i kardiovaskularni
kolaps. Kao komplikaciju može izazvati napade (cerebralni edem ili nekroza bazalnih
ganglija).
Terapija trovanja. Metanol može prikriti simptome trovanja salicilatima te je potrebno

proveriti prisustvo/sadržaj paracetamola/salicilata (kod pokušaja samoubistva).Izazivanje
povradanja i lavaža želudca – do 2 h od ingestije.Aktivni ugalj nije indikovan. Agresivna
korekcija metaboličke acidoze - soda bikarbona. Antidotska terapija:10% EtOH u 5%
dekstrozi (EtOH povedava t1/2 MeOH, pa se kod teških trovanja etanol daje duže od 2 dana);
4-metilpirazol(inhibitor alkoholne dehidrogenaze, ne dovodi do depresije CNS).Napadi (CNS)
se tretiraju sa fenitoinom(voditi računa o stepenu deprsije CNS i hipoglikemiji). U slučaju
metaboličke acidoze i problema sa vidom, teške acidoze, visoke koncentracije ili visokog
unosa metanola, kao i kod pacijenata sa obolelim bubrezima se pribegava
hemodijalizi/peritonealnoj dijalizi.
Analitika. Uzorak za analizu su krv ili pide. Metoda izbora je gasna hromatografija. Takođe se
može primeniti i fuksin-formaldehidna proba, pri čemu nastaje obojeni proizvod koji se
kolometrijski određuje, kao i neke oksido-redukcione i enzimske metode.
47. Etanol
Toksikološki značaj. Akutno trovanje etanolom je pijanstvo, a hronično je bolest zavisnosti –

alkoholizam (smatra se toksikomanijom, trovanjem radi uživanja). Alkoholizam je hronična,
primarna, nasledna bolest. Nastaje zbog psihološke osetljivosti pojedinca na zavisnost, a
karakteriše se: promenom tolerancije, psihološkom zavisnošdu, gubitkom kontrole u pidu.
Osim u pidu, zastupljen je i u drugim tečnostima (za dezifenkciju, za ispiranje usta, losioni...).
Osim trovanja radi uživanja prisutna su i profesionalna trovanja.
Toksikokinetika. Najčešdi put unosa je per os (absorpcija u želucu do 20%), manje značajni
su inhalacioni i dermalni. Neki od faktora koji utiču na absorpciju su: brzina i način
konzumiranja alkoholnog pida, tip pida, hrana u GIT-u, koncentracija etanola u alkoholnom
pidu. Pasivnom difuzijom prolazi kroz membrane. 80-90% unetog etanola se metabolište do
sirdetne kiseline i to uglavnom u jetri, a ekskretuje se urinom, znojenjem ili ekspirijumom.

Etanol se prvenstveno oksiduje alkolonhom-dehidrogenazom u acetaldehid, koji se potom
aldehidnom-dehidratazom oksiduje u sirdetnu kiselinu. Ona se uključuje u CLK, gde kao
krajnji produkt metabolizma etanola nastaju CO2 i voda. Iz acetladehida takođe može nastati
aceti-CoA. Volumen distribucije etanola se razlikuje kod muškaraca i žena. Kocentracije
etanola u krvi žena su vede zbog manje zapremine krvi, manje ekspresije metaboličkih
enzima i vedeg udela masnog tkiva u ukupnoj telesnoj masi. Eliminacija etanola prati kinetiku
prvog reda, dok se ne zasite metabolički enzimi i tada prelazi na kinetiku nultog reda. Akutni
unos etanola inhibira mirkozomalne enzime jetre, dok hronični indukuje.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Etanol deluje neurotoksično tako što potencira
GABA-ergičku transimisuju (putem GABAa receptora), inhibira NMDA receptore (smanjuje
ekscitaciju CNS-a), inhibira Ca2+ voltažno zavisne kanala,izaziva oslobađanje endogenih
opioidnih peptida (osedaj prijatnosti), deluje blago diuretično (smanjeno oslobađanje
vazopresina). Etanol dovodi do reverzibilnog deponovanja triglicerida u jetri, te nastanka
masne jetre, ciroze, hepatocelularnog carcinoma. Dovodi do oksidativnog sredstva i utroška
NAD+-a. NedostatakNAD+-a u jetri inhibira procese glikolize, CLK, oksidacije masnih kiselina,
glukoneogeneze. Nadoknadom NAD+-a se stvara i laktat koji može dovesti do acidoze.
Akutno trovanje se manifestuje: CNS depresijom, crvenilom kože, nesigurnim hodom,

gubitkom koordinacije, hipotermijom, tahikardijom, diurezom, nekontrolisanim ponašanjem,
respiratornom depresijom, a pri visokim dozama se mogu javiti atrijalna fibrilacija, acidoza,
akutni pankreatitits, kongestivno srčano oštedenje, pulmonarni edem, kardiovaskularni
kolaps i iznenadna smrt.
Tolerancija na etanol se javlja zbog ushodne regulacije NMDA receptora i nishodne regulacije
GABAa receptora. Ako se po značajno razvijenoj toleranciji iznenada prestane sa
konzumiranjem alkohola smanjide se inhibicija posredovana GABA-om i povedade se
ekscitacije posredovana glutamatom (mogude konvulzije).
Pri razvoju alkoholizma javljaju se: dijabetes, gojaznost, fetalni alkoholni sindrom, hronični
pankreatitis, tahikardija, oboljenja jetre, malnutricije, kardiomiopatija. Nagli prekid
konzumiranja alkohola može izazvati sindrom obustave, pa čak i delirijum tremens, koji se
može završiti smrtnim ishodom.
Terapija trovanja. Hipoglikemija i depresija disanja su po život najopasnija stanja usled

trovanja etanolom, te ih treba regulisati, kao i temperaturu i acidozu. Izazvati povradanje ili
lavažu želudca, ako nije prošlo više od jednog sata od ingestije etanola, kod alkoholičara dati
tiamin (sprečavanje neuroloških ispada). Izbegavati forsiranu diurezu (mogude pogoršanje
hipotenzije). Aktivni ugalj ne vezuje etanol i metabolite, pa ga ne treba davati, kao ni
flumazenil. Terapija kod odvikavanja od alkoholizma: nadoknada tečnosti i elektrolita,
tiamin, benzodiazepini, naltrekson, akamprosat (NMDA antagonista), disulfiram (ADH2
inhibitor- acetaldehid izaziva neprijatno crvenilo, mučninu, povradanje), beta-blokatori i
antipsihotici.

Analitika. Upotrebljavaju se gasna hromatografija, enzimske i oksido-redukciona metoda.
Sudski priznat uzorak je samo krv, a može se određivati i iz urina, izdahnutog vazduha. Može
se analizirati GC sa headspace-om, gde se kao detektor koriste plameni ili jonoizmenjivački
detektor. U oksido-redukcionoj metodi etanol se oksiduje pomogu kalijum-dihromata do
sirdetne kiseline i indirektno se određuje spektrofotometrijski iz viška neizreagovalog
kalijum-dihromata. Problem ove metode je što je, za razliku od GC, nespecifična i svi alkoholi
daju ovu reakciju.
48. Etilen glikol
Etilen glikol je bezbojna i bezmirisna tečnost, sladunjavog ukusa (izloženost dece), snižava
tačku mržnjenja.
Toksikološki značaj. Ulazi u sastav antifriza, zbog svog osmotskog dejstva, kao i u sistemu za
hlađenje automobila, u tečnosti za hidrauličko kočenje, u “de-icing” sredstvima za prostirke i
čišdenje materijala. Uzročnik je slučajnih trovanja kod dece zbog sladunjavog ukusa i kod
alkoholičara u nedostatku etanola (odsustvo snažnog mirisa alkohola kod trovanog, koji
ostavlja utisak pijane osobe, ukazuje na mogudnost trovanja EG). Kod dugih ekspozicija može
izazvati profesionalna trovanja.
Toksikokinetika. Značajan je per os unos, unos preko kože i udisanje para. EG se prvo putem
alkoholne-dehidrogenaze oksiduje u glikoaldehid, koji se dalje oksiduje do glikolne kiseline
posredstvom aldehidne-dehidrogenaze. Glikolna kiselina se dalje oksiduje do glioksalata, koji
se ponovo oksiduje do oksalne kiseline. Nepromenjeni oblik i metaboliti se ekskretuju putem
urina. Izaziva povedan osmotski gap.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Etilen glikol dovodi do depresije CNS-a (bez
zadaha na alkohol). Osim toga EG i njegov metabolit glikolna kiselina dovode do povedane
konverzije piruvata u laktat, koji može izazvati metaboličku acidozu; spora dalja konverzija
glikolne kiseline u glioksalnu kiselinu doprinosi porastu toksičnosti glikolne kiseline. Oksalna
kiselina ne doprinosi metaboličkoj acidozi, ali usled stvaranja Ca-oksalata, doprinosi
hipokalcemiji i depoziciji kalcijuma u tkivima, te je ovaj metabolit zaslužan za
nefrotoksičnost.
Klinička manifestacija trovanja EG ima 3 faze: CNS faza (do 12h, slično trovanju etanolom,
bez zadaha): konfuzija, ataksija, halucinacije, nerazgovetan govor i koma; metabolička
acidoza i kardiopulmonarna faza: muka, povradanje, hiperventilacija, hipokalcemija (grdevi u
mišičima), hipertenzija, tahikardija upala i edem pluda, RDS; faza bubrega (do 24-72h):
pojava kristala u urinu, oligurija i anurija. Stvoren Ca-oksalat se deponuje u brojnim tkivima
širom celog organizma. Mogud je oporavak renalne funkcije. Ukoliko se ne leči trovanje EG se
može fatalno završiti.
Terapija trovanja. Specifični antidot kod trovanja EG je inhibitor alkoholne dehidrogenaze 4-

metil pirazol (fomepizol). Istraživanja pokazuju da samo fomepizol onemogudava stvaranje
EG metabolita, ne i etanol. Tradicionalni doskorašnji tretman je obuhvatao etanol, Na-
hidrogen karbonat i hemodijalizu (etanol je kompetitivni inhibitor alkohlne dehidrogenaze,
Na-hidrogen karbonat elimincaiju glikolne kiseline, inhibira precipitaciju oksaltanih kristala
(kl. nije dokazano)). Nedostaci ovog tretmana su depresija CNS-a i hipoglikemija tokom
tretmana etanolom. U teškim slučajevima se koristi i dalje hemodijaliza uz 4-metilpirazol,
etanol, tiamin, piridoksin NaHCO3 i Ca-glukonat (ili sulfat).
Analitika. Metoda izbora je gasna hromatografija, a dostupne su i hemijska metoda sa

kalijum-dihromatom i enzimska metoda.
49. Benzen
Bezbojna tečnost, karakterističnog mirisa, lako je zapaljiv.
Toksikološki značaj. Jedan od najviše upotrebljavanih hemijskih sirovina (dobijanje boja,

lakova, mirisa, eksploziva i dr) i rastvarača (industrija kaučuka, veštačke svile, boja i
lakova...), značajan sastojak benzina i značajna količina nastaje u saobradaju i rafinerijama
nafte. Značajan je sa aspekta profesionalnih trovanja, a opšta populacija je izložena benzenu
putem pušenja, pasivnog pušenja i emisije iz saobradaja.
Toksikokinetika. Pare benzena se unose inhalacionim putem, liposolubilan je i dobro se

resorbuje. U jetri se vrši konjugacija benzena sa glutationom, kao i njegova hidroksilacija u
fenole (koji se dalje mogu konjugovati), takođe nastaju i benzohinoni. Deo nepromenjenog
benzena se eliminiše ekspirijumom, a konjugovani metaboliti se izlučuju urinom.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. U metabolizmu benzena nastaju fenoksi

radikali, koji su mitotički otrovi i imaju citotoksično dejstvo. Radikali generišu reaktivne
kiseonične vrste; metaboliti direktno reaguju sa proteinima i DNK. Akutno benzen izaziva
depresiju CNS-a (glavobolja, malaksalost, vrtoglavica, nauzea, osedaj sličan pijanstvu,
euforija, lezije jetre i bubrega, depresija disanja, depresija rada srca). Hronično benzene
ispoljava hematotoksičnost i to kroz: eritropoezu (nastaje aplastična anemija), leukopoezu
(nastaju neutropenija, leukocitoza, leukemija, limfocitoza) i trombopoezu (nastaje
trombocitopenija); mutagenost, karcinogenost (humani karcinogen prema IARC (1. grupa),
uzročna veza između izlaganja benzenu i AML); reproduktivnu toksičnost (spontani pobačaji,
menstrualni poremedaji, atrofije jajnika); imuntoksičnost (oštedenje humoralnog i delijskog
odgovora).
Analitika. Benzen se određuje u vazduhu kondenzacijom sa formaldehidom pri čemu nastaje

crvenomrki proizvod čija se boja poredi sa stadardom Na-nitroprusida. U urinu se određuju
metaboliti benzena, fenoli, koji u reakciji sa Gibsovim reagensom daju pavo jedinjenje.

50. Toluen, ksilen
Toksikološki značaj. Toluen je jedan od glavnih sastojaka benzina i razređivača, kao i jedan
od čestih rastvarača (zamena za toksičniji benzen). Koristi se u plastičnoj industriji,
mašinogradnji, građevinarstvu,u proizvodnji boja, sredstava za premazivanje, lepkova, lakova
za nokte i kozmetici, u štamparskim procesima. Koristi se pri zloupotrebi (inhaliranje lepka)
radi postizanja stimulacije CNS-a i efekta euforije. Ksilen se takođe koristi kao rastvarač
industriji kože, gume, hemijskoj, industriji plastike i sintetičkog vlakna, kao razređivač i
sredstvo za čišdenje, posrednik u sintezama, a ima ga i u benzinu. Značajni su sa aspekta
profesionalnih trovanja.
Toksikokinetika. Unose se prvenstveno inhalacionim putem, a zbog lipofilnosti distribuiraju i

lipofilna tkiva – mozak. Metabolišu se u jetri putem mikrozomalne oksidaze, alkoholne i
aldehidne dehidrogenaza i to dolazi do hidroksilacije u orto ili para položajima ili se metil
grupe oksiduju do karboksilnih kiselina. Fenoli se konjuguju sa sulfatom ili glukuronskom
kiselinom, a karboksilne kiseline sa glicinom ili glukuronskom kiselinom. Metaboliti se
izlučuju urinom, a nepromenjeni oblici putem pluda.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Toluen ostvaruje reverzibilne interakcije sa

komponentama membrane (lipidi i proteini) nervnog sistema (pad koncentracije
membranskih fosfolipida ili inhibicija njihove sinteze u delijama moždane kore, kao i
smanjenja broja neurona u hipokampusu, atrofija moždanih regija bogatih lipidima, naročito
u beloj masi); izaziva promene u aktivnosti enzima koji učestvuju u sintezi i/ili degradaciji
neurotransmitera, kao i promene u vezivanju neurotransmitera za membranske receptore
(dovodi do povedanja koncentracije dopamina, noradrenalina i serotonina); ometa
dopaminergičke mehanizme delija mrežnjače; stvara strukturne promene u mozgu.
Ostvaruje akutni narkotični/subnarkotični sindrom, mentalnu labilnost, zamor, poremedaj
sna, ponašanja, ličnosti. Mutagen je i karcinogen (IARC grupa 3). Hronična izloženost se
karakteriše neurološkim poremedajima, a naročito poremedajem sluha. Toluen deluje
iritaciono na respiratorni epitel, izaziva aritmije, tubularnu nekrozu, hematotoksičan je,
izaziva masnu jetru i rabdomiolizu.
Ksilen reaguje direktno sa lipidima u membrani neurona, povedava GABAa receptorsku

funkciju i citotoksičan je. Akutno izaziva pospanost, glavobolju, vrtoglavicu, gubitak
koncentracije. Hronična izloženost izaziva neurotoksičnost, hepatotoksičnost,
kardiotoksičnost, nefrotoksičnost, reproduktivna toksičnost, mutagenost, karcinogenost
(IARC grupa 3).
Analitika. Uzorkuje se vazduh u industriji ili urin radnika i na njima se vrše ispitivanja
metabolita.

51. Amino/nitro benzene
Anilin je bezbojna tečnost, specifičnog mirisa, koja isparava u znatnoj meri i na sobnoj
temperaturi. Nitrobenzen je bledožuta tečnost sa jakim, karakterističnim mirisom na gorki
badem. Oba potamne kada stoje na vazduhu.
Toksikološki značaj. Anilin je važna sirovina za dobijanje niza organskih proizvoda, naročito
veštačkih boja, a nitrobenzen se koristi u hemijskoj industriji organskih sintetskih boja,
eksploziva, u parfimeriji (zbog svog mirisa). Oba su značajna sa aspekta profesionalnih
trovanja.
Toksikokinetika. Put unosa oba jedinjenja može biti dermalni i inhalacioni. Anilin se
hidroksiluje (najviše para položaj), a potom i konjuguje (mogude konjugovanje i amino
grupe). Nitrobenzen se može izbaciti nepromenjen putem fecesa i ekspirijuma. Može da se
hidroksiluje do nitrofenola, a može i da se redukuje putem nitroreduktaze do anilina, koji
dalje može da se hidroksiluje.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Anilin može izazvati iritaciju kože, očiju i
respiratornog trakta, destrukciju eritrocita, methemoglobinemiju. Takođe je neurotoskičan i
hepatotoksičan. Trovanje anilinom se naziva anilizam i odlikuju ga opšta slabost, umor, slab
apetit, vrtoglavica, hematurija, cijanoza (methemoglobinemija), cistitis i kontaktni
dermatitis. Nitrobenzen je nuro- i hepatotoksičan, takođe izaziva methemoglobinemiju i
mogudi je karcinogen (2B grupa IARC). Trovanje nitrobenzenom se prezentuje nauzejom,
vrtoglavicom, glavoboljom i cijanozom.
Analitika. Oba jedinjenja se određuju gasnom hromatografijom.
52. Trihloretilen
CHCl=CCl2 - Trihloretilen je nezapaljiva, bezbojna tečnost, prijatnog mirisa.
Toksikološki značaj. Značajan je sa aspekta profesionalnih trovanja. Široko se koristi u

industriji za odmašdivanje metala, čišdenje motora, ekstrakciju ulja, voska. Koristi se i za
čišdenje poliranih sočiva, suvo hemijsko čišdenje odede, kao lepak za sirovu gumu.
Toksikokinetika. Put unosa može biti inhalacioni i dermalni. Preko epoksidnog intermedijera
se metaboliše do hloralhidrata (ranije korišden kao sedativ). Dalje se oksiduje do
trihloretanola (TCE) i trihlorsirdetne kiseline (TCA) (karcinogeni). Moguda je i konjugacija THE
sa glutationom.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Trihloretanol interaguje sa konstituentima

membrane neurona. Ispoljava karcinogenost i teratogenost, kao i neuro-, hepato- i
nefrotoksičnost. Hronična trovanja dovode do gubitka telesne mase, anemije, žutice i
zamora.

Analitika. Materijal za analizu je urin trovana osobe, u kom se određuje sadržaj metabolita
trihlorsirdetne kiseline Fugiwara metodom. TCA sa piridinom u alkalnoj sredini daje ružičasti
proizvod koji se određuje spektrofotometrijski.
53. Ugljen-disulfid
CS2 – zapaljiva tečnost, koja isparava na sobnoj temperaturi. Čist CS2 je bezbojan i ugodnog,
eteričnog mirisa, dok je tehnički CS2 žudkast i neugodnog mirisa.
Toksikološki značaj. Uglavnom izaziva profesionalna trovanja, koristi se u industriji u

proizvodnji veštačke svile, celofana i tetrahlormetana. Izloženost opšte populacije-niski nivoi
CS2 u vazduhu ili indirektno.
Toksikokinetika. Resorpcija je obimna i brza inhalacionim, oralnim i dermalnim putem

ekspozicije, uz veoma brzo postavljanje ravnoteže. Resorbovani CS2 se distribuira u mozak i
jetru. Manji deo se eliminiše nepromenjen putem pluda, dok se vedina metaboliše preko dva
puta: Direktna interakcija CS2 sa slobodnim –NH2 i -SH grupama aminokiselina i polipeptida
pri čemu nastaju ditiokarbamati tritiokarbamati; mikrozomalni metabolizam CS 2 pri čemu
nastaju reaktivni intermedijeri koji se kovalentno vezuju za makromolekule.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. CS2 reaguje sa amino grupama proteina i

nukleinskih kiselina i helira mikroelemente (nastali ditiokarbamati), što izaziva perifernu
neurotoksičnost i to: inhibicijom dopamin-ß-hidroksilaze usled vezivanja Cu kao kofaktora pri
transformaciji dopamina u noradrenalin i formiranjem ditiokarbamatnog derivata sa
piridoksamin fosfatom dovodi do hipovitaminoze B6 (kofaktor pri dekarboksilaciji glutamata
u GABA-u), a kao manifestacije pokazuje: aksonsku degeneraciju, parezu, paralizu, ataksiju,
mišidnu distrofiju. Takođe formira reaktivni S, posredstvom monooksigenaza, koji se
kovalentno vezuje za makromolekule.
Izaziva poremedaj metabolizma amina, peptida, proteina, ugljenih hidrata (smanjuje

glikogen), lipida (povedava ih), mikroelemenata (smanjuje Zn i Cu) i vitamina B6 (smanjuje
ga), a izaziva i oksidativni stres, što sve rezultuje neuro-, hepato-, endokrinom i
kardiovaskularnom toksičnošdu.
Pri inhalacionoj ekspoziciji dovodi do dispnee, smanjivanja kapaciteta respiratonog sistema,

aterosklerotičnih promena, GIT problema (kod teških trovanja), povedanja LDL-a i apoB,
kreatinina. Dovodi i do retinopatija, smanjenja serumskog tiroksina, smanjene fibrinolitičke
aktivnosti… Može izazvati smrtni ishod. Ne postoje dokazi da je mutagen ili karcinogen. Pri
dermalnoj izloženosti dovode do pojave plikova prekrivenih tankom membranom;
hemoragičnih plikova.
Analitika. Materijal za analizu je urin, gde se određuje nepromenjeni oblik. CS2 reaguje sa
dietilaminom i bakar-acetatom pri čemu nastaje žuto obojena kompleksna so, koja se
određuje kolorimetrijski.

54. POPs hemikalije
Perzistentni organski zagađivači su molekuli velike mase, sadrže halogene elemente,

najčešde hlor. Perzistentni su zbog svoje otpornosti na fotolitičku, biološku i hemijsku
degradaciju. Hemijski se razlikuju policiklični aromatični ugljovodonici i halogenovani
ugljovodonici. Neki su pesticidi, poput aldrina, dieldrina i lindana, neki su industrijske
hemikalije kao polihlorovani bifenili (PCB), a neki su sporedni produkti industrije i
sagorevanja, kao polihlorovani dibenzo-dioksini (PCDD) i polihlorovani dibenzo-furani
(PCDF). Ova jedinjenja su lako isparljiva što im omogudava transport vazduhom na velike
udaljenosti. Oni se kredu u predele nižih temperatura iz predela viših temperatura, gde se
kondenzuju i postaju manje mobilni. Stepen prostiranja zavisi od njihovog pritiska pare i
stepena degradacije. Obzirom na izuzetnu lipofilnost i hemijsku stabilnost dospevaju u
masna tkiva, što omogudava njihovu ugradnju u lanac ishrane.
Toksikološki značaj. POP mogu biti prirodni i antropogeni. Čovek je svakako značajniji izvor
POP-ova usled proizvodnje, primene i odlaganja ovih hemikalijakoje nastaju kao nus-
produkti procesa proizvodnje i sagorevanja organskih materija. Opšta populacija je izložena
preko ribe, živine i mlečnih proizvoda zbog bioakumulacije u lanac ishrane. Profesionalna
ekspozicija je značajna kod radnika koji upravljaju otpadom.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. POP-ovi ostvaruju niz štetnih efekata poput
neuroloških poremedaja, hepatotoksičnosti, reproduktivne toksičnosti, poremedaja imunog i
endokrinog sistema. POP-ovi su karcinogeni (ne svi) i povezuju se sa razvojem dijavetesa.
Teško je predvideti potpuni uticaj POP-ova jer je čitava populacija svakodnevno izložena
velikom broju potencijalno štetnih supstanci.
Stokholmska konvencija iz tog razloga ograničava ili zabranjuje upotrebu i emisiju nekih POP
hemikalija radi zaštite zdravlja. Trenutno je na listi 28 jedinjenja.
55. Polihlorovani bifenili/polibromovani difenil etri/perfloro

jedinjenja
1’ Polihlorovani bifenili (PCBs)
Svojstva PCB-ova zavise od stepena hlorovanosti i sastava smeše. Mogu biti bezbojna ulja, ali
i crne i žute smole. Imaju karakterističan jak miris, a pare su im nevidljive.
Toksikološki značaj. PCB-ovi se upotrebljavaju kao rashladni medijumi u transformatorima.

Kako ne provode struju i kako su termostabilni našli su široku upotrebu u industriji
izolacionih materijala, boja, plastičnih masa, maziva, ulja, pesticida… Pored dobrih namena
PCB-ova svrstavaju se u otpad biohazardnog porekla. Negativno utiču na biosistem i
predstavljaju naglašeni rizik zagađenja životne sredine, vode, vazduha i zemljišta. Kao
značajan izvor oralne intoksikacije navodi se masna hrana poput ribe ili kontaminacija
namirnica migracijom POP-ova iz ambalaže.

Toksikokinetika. U organizam dominantno dospevaju preko hrane ili kože. Apsorpcija se
povedava sa porastom stepena hlorovanja. Fotodegradacija i mikrobna degradacija zavise od
oblika PCB-a, u kom su rastvaraču rastvoreni itd.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Ekspozicija visokim nivoima PCB-ova

manifestuje se u vidu hlorakni ili hiperpigmentacije noktiju i kože, mišidnom slabošdu i
spazmom. Međutim, kratkotrajna ekspozicija niskim dozama ne dovodi do značajnog efekta
na zdravlje. PCB-ovi su kancerogeni, teratogeni i mutageni. Na kancerogeno dejstvo nema
uticaj struktura molekula, ved se pretpostavlja da do nenormalnog ponašanja delije dolazi
usled uticaja PCB-ova na CYP450. Vrlo retko dolazi do fatalnih akutnih trovanja, ali izlaganje
PCB-pvima može dovesti do oštedenja kože, smanjenja koštane srži, poremedaja
reproduktivnog sistema, menstrualnih poremedaja, nenormalnog razvoja zuba.
2’ Polibromovani difeniletri (PBDEs)
Polibromovani difeniletri su usporivači gorenja, pa se zato dodaju raznim prozivodima u cilju

usporavanja i/ili sprečavanja izbijanja požara, npr: mobilni telefoni, računari, plastika, zavese,
itisoni. Do ekspozicije ljudi PBDE-ovima može dodi ingestijom, inhalacijom, dermalno.
Najznačajnije toksične efekte ispoljavaju na jetru, štitnu žlezdu, nervni sistem, rast i razvoj.
IARC ne klasifikuje PBDE-ove kao karcinogene za ljude, dok EPA klasifikuje samo jedno
jedinjenje kao mogudi karcinogen za ljude.
3’ Perfloro jedinjenja (PFOS i PFOA)
Unose se putem kontaminiranih namirnica i vode za pide, gde ove hemikalije dospevaju iz
materijala za pakovanje ili posuđa (teflon). Prisutni su i u penama za gašenje požara i
vatrootpornim odelima. Eliminišu se putem bubrega. Toksične efekte ispoljavaju na štitnu
žlezdu (T3), jetru (trigliceridi), pluda i bubrege.
56. Dioksini
Toksikološki značaj. Ovoj grupi POP-ova pripadaju PCDD-ovi i PCDF-ovi. Nalaze se u mesu,
mleku, ribi i jajima. Nastaju kao sporedni produkti pri proizvodnji hlorovanih aromatičnih
jedinjenja. Prisutni su u dimu cigareta i smatraju se ubikvitarnim proizvodima sagorevanja.
Vazduh je glavni medijum za transport dioksina. Potencijalna akumulacija za kopnene
organizme je niska, a za vodene potencijalni rezervoari su voda, sediment i hrana.
Toksikokinetika. Dobro se resorbuju i prolaze lipofilne membrane. Deponuju se u masnom

tkivu, metabolički su inertni i imaju dug poluživot u organizmu. Izlučuju se uglavnom putem
žuči, a mogu i putem fecesa, urina i mleka. Prolaze kroz placentu.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Dioksini se u deliji vezuju za receptor za

aromatične ugljovodnike (Ah receptor, aril-ugljovodnični receptor), koji je ksenosenzor tj.
transkripcioni faktor u citoplazmi i jedru. Tom prilikom nastaje kompleks dioksin-Ah receptor
koji deluje na DNK i povedava transkripciju gena za sintezu enzima koji učestvuju u
metabolizmu stranih supstanci, kao i proteina koji regulišu rast delije. Izazivaju
abnormalnosti u razvoju reproduktivnog sistema (broj spermatozoida, sekundarne seksualne
odlike, masa polnih žlezda, malformacije urogenitalnog trakta). Povezani su sa nastankom
neurobihejvorialnih efekata, endometrioze, dijabetesa, karcinogenošdu i razvojem
kardiovaskularnih bolesti.
Analitika. Određuju se gasnom hromatografijom. Mala koncentracija i veliki broj izomera

otežava analitički postupak.
57. Opšte karakteristike metalnih otrova
Metali kada se jednom emituju u životnu sredinu ostaju u njoj stotinama godina. Prirodno se
redistribuiraju u okolinu geološkim i biološkim ciklusom. Kiša rastvara stene i rude i fizički
transportuje metale u reke gde precipitiraju ili se dalje raznose do mora i okeana. Biljke
preuzimaju teške metale iz zemljišta, vode, đubriva ili pesticida. Biokoncentracija metala u
biljkama posledično omogudava ingestiju metala od strane životinja, a kasnije i čoveka, u
toku ovog procesa se i biomagnifikuju.
Toksikološki značaj. Akutna trovanja metalima su retka (više imaju istorijski značaj), jer
poseduju karakterističan metalni ukus i visok LD. Izuzetak su mišomor (As 2O3) i soli talijuma
(sulfat i acetat). Danas su najviše od značaja hronična trovanja, kao posledica profesionalne
izloženosti i zagađenja čovekove okoline (olovo, živa i kadmijum najznačajniji zagađivači
biosfere). Neki od antropogenih izvora metala su rudarstvo, proizvodnja metala, sagorevanje
fosilnih goriva, agrikultura, elektronika.
Toksikokinetika. Profesionalna populacija je metalima izložena putem pluda i kože, a opšta

populacija putem pluda i GIT-a. Primarni organi u koje se metali raspodeljuju su jetra i
bubrezi. Kadmijum ima izraženi tropizam za bubrege, a olovo za kosti. Najčešde ne podležu
metaboličkim reakcijama, osim pseudometala (As,Se,Sb). Resorbovani metali se najčešde
urinom izlučuju (a mogu i znojem, mlekom, suzama), a neresorbovani putem fecesa.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Toksičnost metala zavisi od raznih faktora, kao
što su: rastvorljivost, valentno stanje, hemijski oblik, stanje imunog sistema, starost itd.
Toksičnost metala je rezultat vezivanja za aktivne grupe delijskih konstituenata. Tako
blokiraju funkcije bioaktivnih jedinjenja poput enzima. Metali pospešuju nastanak slobodnih
radikala i oksidativni stres, ukoliko su promenljive valence. Kadmijum, živa i olovo izazivaju
oksidativni stres slabljenjem antioksidativne zaštite. Takođe mogu vršiti i zamenu nekog
drugog jona. Pri akutnom trovanju izazivaju GIT tegobe, a pri hroničnom ošteduju jetru,
nervni sistem, pluda, bubrege. Neki metali deluju kao negenotoksični karcinogeni: As, Cd, Ni,
Cr i Be spadaju u 1. grupu IARC (karcinom pluda), a Pb i Co spadaju u 2B. grupu IARC. (Pb ipak
2A)
Terapija trovanja. U terapiji trovanja metalima se koriste ligandi (helatni agensi) koji vezuju
metal i učestvuju u njegovoj ekskreciji. Idealni ligand: hidrosolubilan, metabolički inertan,
gradi netoksične komplekse sa toksičnim metalima, eliminiše se iz organizma, ima mali
afinitet vezivanja za esencijalne metale. U primeni su BAL i.m. (2,3-dimerkaptopropanol,
toksičan) i njegovi derivati DMPS i DMSA per os; EDTA (etilendiamintetrasirdetna kiselina), tj
CaNa2EDTA i.v.(neselektivan); penicilamin per os (Wilsonova bolest); deferoksamin (za Fe);
ditiokarbamat (DTC). Mogu pokazati toksičnost pri heliranju esencijalnih jona.
Analitika. Metalni otrovi su mineralni otrovi koji se istražuju po razaranju organskih materija
i prelasku u jonski oblik (grupa 3). Uzorci: krv i urin – skorašnja ekspozicija; kosa – ranija
ekspozicija. Postoji više metoda razaranja (mineralizacije), kao što su metoda žarenja (suva
mineralizacija), metoda na niskoj temperaturi sa oksidacionim sredstvima (vlažna
mineralizacija), metoda jonske izmene, taloženjem proteina u kiseloj sredini, mikrotalasnom
pednicom (danas metoda izbora). Metoda izbora za određivanje metala je atomska
apsorpciona spektrofotometrija (AAS) (plamena i sa grafitnom kivetom, borhidridnim
sistemom), a takođe se koriste i kolorimetrija, kompleksometrija, polarografija.
58. Organometalna jedinjenja
Organska jedinjenja arsena su manje toksična od neorganskih. Zamenom vodonikovih atoma

u AsH3 (arsinu) dobija se niz jedinjenja koja se nazivaju arsini, a uvođenjem halogena u
molecule arsina im se povedava toksičnost. Sintetski arsini su se koristili kao bojni otrovi.
Nastala su jedinjenja kijavci, plikavci i nadražljivci, poput etil-dihlorarsina i etil-dibromarsina,
koji su korišdeni u vidu aerosola. Najznačakniji su Clark I (difenil-hlorarsin), Clark II
(cijandifenilarsin) i adamsit (difenil-amino-hlorarsin) i korišdeni su u Drugom svetskom ratu.
Luizit je takođe bojni otrov i dobijen je reakcijom acetilena i arsen-trihlorida. Deluje kao
nadražljivac za respiratorni trakt i kao plikavac, samo jedna kap stavljena na kožu izaziva
teške bolove usled hidrolize i nastanka HCl.
Od derivate arsenatne kiseline (H3AsO4) značajni su Na-kakodilat, korišden kao citostatik,

atoksil korišden u terapiji sifilisa i triparsamid protiv spavajude bolesti. Derivati
arsenobenzola su salvarsan (korišden u terapiji sifilisa), neosalvarsan, mafarsen i sulfarsid.
Danas je upotreba As jedinjenja ograničena na spavajudu bolest i homeopatske lekove.
Stibamin i kalijum-antimon-tartarat su jedinjenja velike toksičnosti. Letalna doza im nije

zabeležena zbog izraženog emetičnog delovanja. Stibamin se koristio u terapiji bolesti kala-
azar.
Organska jedinjenja žive opšte formule R-Hg-X deluju kao dezinficijensi, fungicidi i diuretici.
Dezinficijensi su prenstveno fenil derivati žive. Diuretični efekat ima emrsalil sa teofilinom
oficinalan po Ph. Jug. IV. Teofilin je dodat da poboljša diuretični efekat i smanji toksičnost
žive. Kao fungicid se koristio HgCl2, ali je zamenjen aril-jedinjenjima žive.
Toksičnost organskih jedinjenja žive je rezultat liposolubilnosti, isparljivost i kumulativnog

delovanja. Ranije se smatralo da usled rastvoljivosti u lipidima dospevaju u spore i da nastaje
metalna živa koja blokira SH- grupe enzima gljiva. Upotreba ovih jedinjenja je potisnuta usled
značajnih rezidua. Metil-živa je značajan metabolit neorganskih živinih jedinjenja, akumulira
se u ribi i izaziva neurološke poremedaje usled izraženog tropizma za CNS.
Olovni benzin sadrži tetraetil-olovo čijim se sagorevanjem oslobađa olovo i zagađuje životnu
sredinu. Od jedninjenja mangana i cinka su značajni maneb i cimeb.
59. Arsen
As – metaloid Va grupe, prisutan u oksidacionim stanjima -3, 0, +3 i +5 (najčešdi u životnoj

sredini).
Toksikološki značaj. Istorijski gledano arsen se koristio za zločinačka trovanja, ali je dolazilo i
do medicinskih (neorganska jedinjenja za leukemiju, psorijazu; salvarsan za sifilis). Danas je
značajan sa aspekta profesionalnih i slučajnih trovanja (arsen i arsin kao nečistode). Jedan je
od najznačajnijih zagađivača životne sredine. Prirodno u vazduh dospeva iz vulkana, u zemlji
se nalazi u sulfidnim rudama i prati rude gvožđa, a u vodi iz geotermalnih izvora i
rastvaranjem ruda. Antropogeni izvori arsena su rudnici, topionice; proizvodnja legura;
pesticidi, herbicidi i insekticidi sa arsenom (neroganska jedinjenja zabranjena, prisutna
organska); elektronska industrija (galijum arsenid); prozivodnja lepka, boja, stakla,
konzervanasa za zaštitu kože i drveta. Ekspozicija vazduhom je značajna sa aspekta
profesionalnih trovanja, dok je per os ekspozicija značajna za opštu populaciju: hrana
proizvedena u područjima sa visokim sadržajem As u vodi i zemljištu (žitarice, naročito
pirinač); namirnice sa prirodno visokim sadržajem As neorganskih i organska jedinjenja
(plodovi mora); arsenobetain i arsenoholin su dominantna organska jedinjenja As u morskoj
ribi, školjkama i algama, nisu toksični, ne podležu metilaciji i u nepromenjenom obliku se
izlučuje putem urina. Veliki međunarodni problem su visoke koncentracije arsena u vodi za
pide.
Elementarni arsen nije toksičan. As2O3 (mišomor, arsenik), je bela praškasta supstanca bez
metalnog ukusa, slatkog ukusa i podseda na šeder. Može da se suspenduje u tečnosti i
pomeša sa hranom u cilju akutnog trovanja. Često zaostaje u lavatu trovanog u vidu finijih
zrnaca. Koristio se kao raticid i za devitalizaciju nerava u stomatologiji. Ulazi u sastav
homeopatskih lekova za poboljšanje rada imunog sistema. Soli H3AsO3 su se koristile u
terapiji sifilisa. AsH3 (arsin) je bezbojan gas, mirisa na beli luk, jedno od najtoksičnijih
arsenovih jedinjenja. Uzročnik je akutnih slučajnih trovanja jer se oslobađa dejstvom kiselina
na rude arsena. Organska jedinjenja arsena su opisana u prethodnom pitanju.
Toksikokinetika. Per os unos je karakterističan za opštu populaciju, putem pluda za

profesionalnu, a minimalno je mogude i dermalno. Apsorpcija u GIT-u se vrši na mestima i
putevima resorpcije fosfata. Neorganska jedinjenja se brzo i kompletno resorbuju, a
organska oko 70%. Brzo se distribuira u organe i tkiva bogate proteinima sa SH grupama;
prolazi placentu. Deponuje se u jetri, bubrezima, srcu, pludima; kao i u kosi, koži, noktima
(Mee’s-ove linije), kostima – posledica vezivanja za keratin. Metabolizam se odvija u jetri
(neorganska jedinjenja); ne odvija se kod svih vrsta (velike inter- i intraindividualne razlike,
kao i razlike među populacijama); dolazi do aktivacije ili detoksikacije i uključuje dva procesa:
redukcija arsenata As(V) do arsenita As(III) i oksidativna metilacija do mono- (MMA) i di-
(DMA) metilovanih jedinjenja (pod dejstvom arsen(III) metil transferaze i to redosledom
redukcija, metilacija, ponovo redukcija i metilacija i ponovo još jednom oba). Na
metabolizam arsena utiču starost, pol, ishrana, vrsta organizma, genetski polimorfizam.
Ekskretuje se putem urina i to u nepromenjenom neorganskom obliku, kao MMA i kao DMA.
Manje količine se ekskretuju putem fecesa, znoja, kože (deskvamacija delija), a može i putem
mleka.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Arsen je opšti protoplazmatični otrov – izrazito

dejstvo na sve oksidativne procese u deliji (As+3 – glavna toksična forma; toksičnost As+5 je
povezana sa redukcijom do As+3). Inhibira mitohondrijske enzime, usporava delijsko disanje;
As+3 – dejstvo na kompleks piruvat dehidrogenaze (nagomilavanje piruvata u krvi – acidoza);
As+5 – ometanje oksidativne fosforilacije – inhibicija stvaranja ATP; dilatacija krvnih sudova,
nekroza. Od nekarcinogenih toksičnih efektata se javljaju: anemija, periferna neuropatija,
poremdaj funkcije bubrega i jetre, KVS i GIT poremedaji, promene na koži, sve više dokaza za
dijabetes, hipertenziju. Prema IARC-u spade u 1. grupu karcinogena. Negenotoksični je
karcinogen, deluje epigenetskim mehanizmima (metilacija, modifikacija histona, miRNA).
Izaziva karcinome pluda, kože, bešike, bubrega, jetre, prostate.
Akutno trovanje se manifestuje: mučninom, povradanjem, dijarejom (pirinčana voda), bolom

u stomaku (gastroenteritis); pojačanom salivacijom; padom krvnog pritiska; oštedenjem
bubrega; crvenilom i osipom po koži; oštedenjem arterija i miokarda. Smrt nastupa veoma
brzo (par sati), nizak LD50. Akutna trovanja arsinom su drugačija jer je on hemolitički otrov;
prvi znak je tamnocrveni urin, a javljasu se glavobolja, osedaj hladnode i opšte slabosti.
Hronično trovanje se naziva arsenicizam. Od simptoma su karakteristične promene na koži

(hiperpigmentacija – arsenova melanodermija; eritemi; ulceracije; hiperkeratoza; promene
na noktima) i nervni poremedaji (parestezije i bolovi u ekstremitetima). Javljaju se i gubitak
težine, malaksalost, dah mirisa na beli luk, otežan hod, slabost mišida, oštedenja jetre,
bubrega, anemija. Najznačajniji biomarker duže ekspozicije je arsen u kosi i noktima, nema
biomarkere efekta.
Terapija trovanja. Prevenirati resorpciju otrova povradanjem, ispiranjem želuca ili

medickinskim ugljem. Od antidota se daje BAL (2,3-dimerkaptopropanol) i.m., a deluje i
penicilamin per os. Kod trovanja arsinom terapija je simptomatska jer BAL nema efekta.
Analitika. Maršova proba je nastala prva i njome se vrši dokazivanje arsena. On se prvobitno
redukuje nascentnim vodonikom iz arsenaste i arsenove kiseline do arsina, koji se uvodi u
staklenu cev u kojoj se razlaže do arsena i vodonika i nastaje arsenovo ogledalo. Antimon
može značajno interferirati usled nastanka antimonovog ogledala, pa se arsen od njega
razdvaja natrijum-hipohloritom, u kom je arsen rastvoran. Mogude je vršiti i određivanje
arsena gravimetrijom.

Gutcajtovom metodom se takođe dokazuje arsen. Takođe je prvo potrebno prevesti ga u
arsin, koji sa srebro-nitratom daje žuti talog, koji hidrolizuje u višku vode i stvara se
elementarno srebro.
Metodom po Kigsley-Schaffert-u se takođe arsen određuje iz arsina (prvo redukcija sa KI i

SnCl2 do As+3, pa nascentnim vodonikom do arsina), koji sa amonijum-molibdatom i hidrazin-
sulfatom gradi molibdensko plavo, koje se određuje spektrofotometrijom.
Metoda izbora za određivanje arsena u biološkom materijalu (urin) je AAS sa borhidridnim

sistemom.
60. Talijum
Toksikološki značaj. Talijum je uzročnik akutnih trovanja i to slučajnih, samoubilačkih i

zločinačkih. Izaziva i hronična zločinačka trovanja. Profesionalna trovanja su retka, a
upotrebljava se u bojenju stakla, imitaciji dragog kamenja, pirotehnici i hemijskoj industriji.
Ranije su kao raticidi korišdeni talijum-sulfat i talijum-acetat.
Toksikokinetika. Putevi unosa su preko pluda i GIT-a (dobra resorpcija putem GIT-a). Ima
kumulativno dejstvo i izraženi tropizam za bubrege, srčani mišid, a deponuje se i u kosi.
Sporo se eliminiše putem urina i fecesa. Ima nisku LD (oko 2g za čoveka).
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Talijumove soli su jedne od najtoksičnijih

mineralnih otrova. Talijum ima visok potencijal vezivanja za SH grupe, naročito za glutation.
Takođe izaziva oksidativni stres i antagonizam sa kalijumom. Akutno trovanje se manifestuje
GIT poremedajima; nervnim poremedajima (hiperestezija kože (osoba ne podnosi kontakt
čak ni sa čaršavom), uznemirenost, nesanica, mentalna konfuzija, bolan polineurit);
motoričkim smetnjama; konvulzijama i komom. Hronično trovanje izaziva nespecifične
simptome koji liče na brzo starenje, kao i alopeciju, koja je karakteristična za ovo trovanje.
Terapija trovanja. Kod akutnog trovanja izazvati povradanje, isprati želudac sa 1% NaI,
koristiti medicinski ugalj ili dati purgative (natriju-sulfat, ricinusovo ulje). Davati i.v.
kardiotonike, glukozu i vitamin B1. Može se izvšiti hemodijaliza ili forsirana diureza. Helatni
agensi nisu od pomodi kod trovanja talijumom.
Analitika. Što se tiče identifikacije talijuma, njegove soli boje plamen u zeleno. Osim toga pri
dodatku tiosulfata u višku, a zatim KI grade žut talog TlI. Određivanje se može vršiti
gravimetrijski iz žutog taloga talijum-hromata, kao i kolorimetrijski i pulsnom polarografijom.
Metoda izbora za određivanje je AAS.
61. Barijum
Toksikološki značaj. Upotreba barijuma je veoma rasprostranjena u industriji stakla i

keramike , boja, papira i gume, koristi se kao stabilizator plastičnih masa (najčešde u obliku
fluorida, fluorosilikata, silikata i BaCO3). Barijum-sulfat se koristi u medicini kao rentgenski
kontrast za probavni trakt, jer je nerastvoran. Najznačajnija su akutna, slučajna trovanja per
os, kada se unesu rastvorne barijumove soli: BaCl2 umesto Na2SO4 (slični kristali), BaCO3
umesto BaSO4 (medicinska trovanja), konzumiranje namirnica falsifikovanih BaCO3. Iako je
upotreba rastvorljivih Ba jedinjenja raširena i raznovrsna u industriji profesionalna trovanja
nemaju značaja.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Barijum je fiziološki antagonista kalijuma i

izaziva hipokalijemiju. Otrov je skeletne i srčane muskulature (dovodi prvo do stimulacije, pa
do paralize), ciljni organi su srce, skeletni mišidi i GIT. Usled ekscitacije mišida u GIT-u dovodi
do mučnine, povradanja, dijareje, kolike. Dejstvom na skeletne mišide izaziva tremor,
ubrzano disanje i usporeni rad srca, a potom paraliza; na srce deluje slično digitalisu.
Terapija trovanja. Daju se netoksični, rastvorljivi sulfati da bi se istaložio i eliminisao iz

želuca. I.v. se daje kalijum kao antagonista i vrši se simptomatska terapija.
Analitika. Određivanje barijuma se vrši pomogu AAS i AES. Može se dokazati po razaranju
materijala metodom alkalnog topljenja SO42- i CrO42-.
62. Olovo
Toksikološki značaj. Olovo je značajan uzročnik profesionalnih trovanja i izloženosti

stanovništva (hronična trovanja se nazivaju saturnizam). Značajan je zagađivač životne
sredine (pare i čestice olova u atmosferi). Od neorganskih jedinjenja olova se koriste minijum
(Pb3O4), olovna gleđ (PbO), olovne boje (karbonat i karbonat dihidroksid), olovni pigmenti
(olovo sulfohromat, olovo hromat, molibdat, sulfat). Od organskih jedinjenja značajno je
tetraetil-olovo. Ljudi su profesionalno izloženi olovu putem pluda (čestice prašine, aerosoli i
pare) i kože (kontaminacija olovom sa odede i kože radnika se može preneti na druge osobe,
posebno članove domadinstva). Izvori profesionalnih trovanja su topionice, fabrike
akumulatora, rudnici olova i manjim delom fabrike keramike, kristal stakla, emajla. U
prošlosti je opšta populacija bila izložena olovu putem vodovodnih cevi, olovnih boja,
olovnog benzina, a danas putem kompjutera, nakita, kozmetike, keramike, konzervi,
kalajisanog posuđa, alternativne medicine. Hrana i pida mogu biti kontaminirana olovom
tokom prozivodnje i pakovanja i skladištenja-predmeti (materijali) koji dolaze u kontakt sa
hranom, različiti materijali. Neki hobiji mogu uzrokovati vedi izloženost olovu- streljaštvo,
ribolov (tegovi), slikanje, lemljenje, izrada vitraža i keramičkih predmeta. Najvedem riziku od
trovanja olovom su izložena deca i trudnice/fetusi (olovo prolazi placentarnu barijeru, utiče
na vijabilnost fetusa i njegov razvoj, kao i rani razvoj deteta). Deca su izložena olovu putem
ishrance, vode za pide, boja, vazduha, zemljišta, prašine. Akutna zločinačka i samoubilčka
trovanja su retka zbog karakterističnog metalnog ukusa i velike letalne doze.
Toksikokinetika. Olovo se unosi putem pluda (čestice Pb i tetraetil-olovo), GIT-a (rastvorljiva

neorganska jedinjenja, značajno sa aspekta trovanja dece) i kože (tetraetil-olovo). Olovo je
kumulativni otrov, u krvi se preuzima u eritrocite i prenosi do mekih tkiva (jetra, bubrezi,
mozak (delimično prolazi KMB)), akumulira se u kostima, sa jako dugim poluvremenom
eliminacije (1-2 decenije).Sadržaj Pb u fetusu u korelaciji sa sadržajem Pb u krvi majke (jer
prolazi placentu). Eliminiše se najviše preko urina, zatim fecesa, a može se nadi u kosi, znoju,
mleku, noktima.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Olovo se kao i svi metali vezuje za SH grupe
proteina i interaguje sa bioelementima. Hronično trovanje dovodi do deficita bioelemenata i
nastanka oksidativnog stresa. Deluje hematotoksično: inhibira sintezu hemoglobina (inhibira
dehidratazu delta-aminolevulinske kiseline, koproporfirinogen dekarboksilazu i
hemisintetazu), inhibira pirimidin-5’ -nukleotidazu (nagomilavanje nukleotida-punktirani
eritrociti) i izaziva anemiju usled skradenog života eritrocita. Dejstvom na CNS izaziva
encefalopatiju - nevoljni pokreti, mučnina, umor, preosetljivost, konvulzije, koma, a na PNS
izaziva perifernu motornu neuropatiju (slabost mišida, „padajuda“ šaka-posledica
demijelinizacije i degeneracije aksona). Dejstvom na GIT se javljaju anoreksija, povradanje,
konstipacija/dijareja (olovne kolike). U bubrezima ošteduje proksimalne tubule (smanjena
reapsorpcija glukoze, fosfata, aminokiselina...) i stvara ireverzibilne promene - intersticijalna
fibroza, skleroza renalnih sudova, glomerularna atrofija. Zbog prolaska kroz placentu
povedava rizik od abortusa i oštedenja fetusa; izaziva povedan sterilitet; kao i preveremenu
amenoreju u žena. Studije ukazuju da može povisiti krvni pritisak. Pripada grupi 2A
karcinogena prema IARC-u. Kakoe je tetraetil-olovo lipofilno, akumulira se u CNS-u i izaziva
nesanicu, nemiran san i košare, a u težim slučajevima halucinacije poput delirijum tremensa.
Kod dece češde izaziva olovnu encefalopatiju i edem mozga i javljaju se slededi simptomi: na
početku letargija, povradanje, iritabilnost, a progrediraju do ataksije, smanjenja svesti,
konvulzije, kome i smrti. Oporavak uz mogude trajne posledice (mentalna retardacija,
epilepsija, optička neuropatija, slepilo). Niski nivoi ekspozicije mogu uzrokovati: nizak IQ,
smanjenu pažnju, oštedenje sluha, hiperaktivnost, poremedaje ponašanja. Ne postoji sigurna
granica Pb u krvi.
Terapija trovanja. Isprati želudac ili indukovati povradanje. Pri saturnizmu mora se voditi
računa o mibilizaciji olova iz kostiju kao depoa, jer u acidozi i pri upotrebi kiselih antibiotika
može dodi do mobilizacije iz skeleta u cirkulaciju i nastanka akutnog trovanja. Od helatnih
agenasa se daje CaNa2EDTA, BAL u slučaju akutnog trovanja, DMSA (kod dece, per os) i D-
penicilamin (ako su drugi kontraindikovani). Takođe se daje i simptomatska terapija. Povedan
unos magnezijuma ispoljava profilaktički i terapijski efekat u uslovima hronične izloženosti.
Analitika. Uzorak za analizu je krv i urin. Metoda izbora je AAS (plamena i bezplamena).
Metodom sa ditiizonom nastaje ružičasti kompleks koji se određuje spektrofotometrijski.
Može se koristiti i polarografija, a takođe se može spektrofotometrijski određivati
koproporfirin u urinu, koji nastaje pri inhibiciji sinteze hema. ICP-OES, ICP-MS.

63. Kadmijum
Toksikološki značaj. Kadmijum je najčešde izazivač hroničnih trovanja (kadmioza), dok

veoma retko izaziva akutna trovanja. Jedan je od najznačajnijih zagađivača životne sredine,
pa je značajan sa aspekta ekotoksikologije. Do profesionalne izloženosti dovodi u rudnicima i
topionicama (pratilac cinka), pri galvanizaciji (štiti gvožđe od rđanja), industriji automobilskih
guma, boja i pigmenata, plastičnih masa (Cd jedinjenja – boje i stabilizatori, npr. Cd-stearat
je stabilizator). Koristi se i u fabrikama Ni-Cd baterija. Opšta populacija je izložena
kadmijumu putem hrane - Cd ulazi u lanac ishrane, prirodno prisutan ili usled zagađenja
životne sredine, Cd u fertilizerima. Takođe značajno je izlaganje pušenjem – duvan (Nicotiana
tabacum) je hiperakumulator kadmijuma. Itai- itai bolest je nastala usled hroničnog unosa
kontaminiranog pirinča u koji je kadmijum prešao iz zagađene vode kojom je zalivan.
Toksikokinetika. Cd se unosi putem pluda (značajno za profesionalnu ekspoziciju (pare i

aerosol) i značajno za pušenje), kao i putem GIT-a (značajno za opštu populaciju).
Eritrocitima se distribuira do jetre i bubrega, ima kumulativno dejstvo. Pogotovo se kumuluje
u bubrezima (poluživot 30 godina). Ekskretuje se veoma sporo putem urina i fecesa.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Kadmijum ima brojne mehanizme toksičnosti,

kao što su promena u aktivnosti brojnih enzima – inhibira enzima sa –SH grupama, vezuje se
sa glutation i metalotioneine, što je proces detoksikacije, ali su rezerve ovih jedinjenja
ograničene. Indirektno izaziva nastanak oksidativnog stresa – inhibira mehanizme
antioksidativne zaštite (ne može Cd da učestvuje u redoks reakcijama) – inhibira superoksid-
dismutazu, glutation-reduktazu, glutation-peroksidazu i glutation-S-transferazu; deluje na
vitamine C i E i na koenzim Q. Takođe izaziva nastanak apoptoze, ostvaruje interakcije sa
bioelementima: Zn, Mg, Cu, Ca, Se... (unos ovih elemenata deluje profilaktički protiv trovanja
Cd). Ostvaruje promene u strukturi i funkciji delijske membrane; promene u strukturi DNK i
promene u ekspresiji gena; inhibiciju sinteze ATP u mitohondrijama.
Hronična toksičnost se zbog dugog poluživota u organizmu i visoke toksičnosti javlja i pri
umerenim nivoima ekspozicije. Hronični efekti se ispoljavaju na jetri, bubrezima, kostima,
KVS-u (povedan rizik od hipertenzije) i endokrinom sistemu. Pripada humanim
karcinogenima (1. grupa IARC), izaziva karcinom pluda. Hronični efekti na bubreg su
ireverzibilni i progrediraju - proteinurija, aminoacidurija i glukozurija, kao i nefropatija (usled
nekroze proksimalnih tubula). Može izazvati iritaciju pluda i pludni edem. Dovodi do
oštedenja skeleta pri hroničoj izloženosti, bolest itai-itai (teška osteomalacija, osteoporoza i
fragilnost kostiju; poremedaj metabolizma Ca (povedana eliminacija); nefropatija; rezultat
visoke hronične ekspozicije putem vode i hrane pri deficitu vitamina D i Ca; žene starije
životne dobi (posle menopauze i više trudnoda)). Mnogo niže doze nego kod itai-itai bolesti,
smatraju se uzročnikom/kofaktorom nastanka osteoporoze. Kod radnika hronično izloženih
Cd javlja se žuti rub na zubima usled ekskrecije kadmijuma putem salive, ali samo usled lose
oralne higijene.

(Akutna trovanja se manifestuju GIT tegobama pradenim šokom i letalnim ishodom usled
prestanka rada bubrega, srca i jetre. Hronična trovanja rezultuju emfizemom i fibrozom
pluda. Usled nefrotoksičnosti se javljaju hiperkalciurija i hipourikemija.)
Terapija trovanja. Terapija za hronično trovanje je nerešena. Bitan je prekid izloženosti i

suporivna terapija. (Preporučuje se stabilisani H2S koji taloži Cd). Po potrebi lavaža želuca.
Suplementacija vitaminom D je bila korisna u terpaiji itai-itai bolesti.
Analitika. Određuje se AAS (plamenom i bezplamenom), ICP-OES, ICP-MS. Mogude je i

spektrofotometrijsko određivanje ditizonskom metodom.
64. Živa
Hg – prisutna kao elementarna (srebrnkasta tečnost, niskog napona pare, lako isparljiva),
neorganska u stanju +1 (Hg2Cl2) i +2 (HgCl2, HgO, Hg(NO3)2) i organska (R-Hg-X).
Toksikološki značaj. Toksično delovanje ostvaruju pare elementarne žive i rastvorljiva

neorganska i organska jedinjenja. Izaziva profesionalna i slučajna trovanja. Značajan je
zagađivač životne sredine (kruženje u prirodi, ulazak u lanac ishrane, bioakumulacija i
biomagnifikacija). Prirodno se oslobađa isparavanjem iz zemljine kore, a oslobađa se i raznim
aktivnostima čoveka. U medicine se kalomel (Hg2Cl2) koristio kao laksans (nerastvorljiv),
HgCl2 kao dezinficijens, mersalil kao diuretik. Živin amalgam ima primenu u stomatologiji, a
HgO je imao primenu u oftalmologiji. Hg2+ deluje fungicidno, pa se koristi u poljoprivredi. U
industriji može dodi do hroničnih trovanja (hidrargirizma) radom u rudnicima žive i
topljenjem ruda, kao i kada se koristi za dobijanje plemenitih metala amalgamacijom.
Upotrebljava se i u hlor-alkalnoj industriji, električnim uređajima (štedljive sijalice), fizičkim
mernim instrumentima. Metil-živa nastaje u mikroorganizmima iz elementarne žive.
Organska jedinjenja žive su opisana u 58. pitanju. Merkuri jedinjenja su rastvorljivija, pa i
toksičnija od merkuro jedinjenja, koja se ne resorbuju. Živin nitrat se koristio u izradi šešira i
izazivao je bolest ludih šeširdžija (tremor, gubitak koordinacije, nerazgovetan govor, gubitak
zuba, poremedaj (gubitak) pamdenja, depresija, razdražljivost i anksioznost).
Toksikokinetika. Apsorbuje se putem pluda (Hg pare -rudnici, topionice, elektronska i

hemijska industrija; R-Hg-X sa visokim naponom pare fungicidi, Me-Hg; prašine, dimovi Hg
jedinjenja), GIT-a (elementarna Hg (jako mali udeo); neorganska Hg jedinjenja; metil-živa
(skoro potpuno)) i kože (R-Hg-X i živine masti). Elementarna živa se putem katalaza oskiduje
do stanja +2, a delimično se oksiduje i živa iz R-Hg-X. Kumuluje se u jetri, bubrezima, mozgu.
Zbog dugog poluvremena eliminacije (do 90 dana) je kumulativni otrov. Neorganska živa se
primarno eliminiše urinom, manje fecesom, dok je kod organske žive situacija obrnuta. U
manjoj meri se izlučuje znojem, salivom, mlekom, kožom, kosom.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Hg+2 je protoplazmatični otrov, precipitira

proteine, inhibira enzime (posebno sa -SH grupama), a deluje i korozivno. Delijska membrane
je mesto ciljnog napada(veliki broj -SH grupa) što ima za posledicu ometanje Na, K i ATP-aze.
Pare žive i organska jedinjenja sa kratkim nizom nemaju korozivno dejstvo i prolaze KMB i
placentu (metil-Hg prolazi kroz KMB metionin transportnim sistemom). Neorganska
jedinjenja imaju tropizam za bubrege.
Simptomi akutnog trovanja neorganskim jedinjenjama žive se manifestuju u fazama, a

bubreg je ciljni organ, uz nisku LD. Prva je digestivna faza pradena oštedenjem mukoze usta,
grla, ezofagusa i želuca. Dolazi do povradanja i krvave dijareje. Druga faza je anurija usled
nekroze tubularnog epitela. Treda faza je evolucija, javlja se azometija i disbalans elektrolita,
uremija, razvija se akutna bubrežna insuficijencija i dolazi do smrti. Hronična izloženost može
izazvati autoimunski glomerulonephritis, akrodiniju-sindrom kod dece (imuno rekacija).
Unos živine pare u roku od nekoliko sati izaziva kašalj, dispneu, groznicu, slabost i nastupa
pludno oštedenje u vidu edema i intersticijalne inflamacije. Pri hroničnoj izloženosti su
karakteristični CNS efekti (slabost, umor, parestezije, tahikardija, tremor, eretizam (povedana
osetljivost, promenjeno ponašanje)). Osim njih javljaju se i proteinurija, glomerulonefritis
(auto-imuni kompleksi), hipersenzitivnost, poremeden zavoj mozga fetusa.
Hronična izloženost organskoj živi izaziva razne CNS efekte: konstrikciju vidnog polja,
parestezije, poremedaj sluha, ataksiju, tremor mišida. Pored toga iskazuje i reproduktivnu i
razvojnu toksičnost- mentalna retardacija, neuromuskularni poremedaji → fetus osetljiviji od
odrasle osobe, majke bez simptoma, novorođenčad sa ozbiljnim neurološkim problemima
(Minamata).
Hronično trovanje, hidrargirizam je obično reultat profesionalna izloženosti parama žive i

neorganskoj živi. Izazivaju orofaringealni sindrom (stomatitis, salivacija-velike količine
pljuvačke, karakteristične promene na ždrelu, gingivitis-gubitak zuba); neuropsihički sindrom
(pare Hg): 1. Stadijum mikromerkurijalizam – nervoza, nesanica, loše raspoloženje 2.
Stadijum – tremor mercuriallis 3. Stadijum – živin eretizam (psihički poremedaji: ekcitiranost,
uzbuđenost, bacanje predmeta, vika, skakanje) – ireverzibilne promene. Neorganska živa
izaziva i oštedenje bubrege i urtikarije i dermatitis.
Terapija trovanja. Izazvati povradanje i/ili ispiranje želuca (retka peroralna trovanja, voditi
računa o korozivnom dejstvu). Kao antidote koristi BAL i penicilamin, koristiti i simptomatsku
terapiju. (Natrijum-sulfid sprečava resorpciju, može i medicinski ugalj.) Kod organskih
jedninjenja žive ne deluju helirajudi agensi, samo simptomatska terapija.
Analitika. Laka isparljivost otežava razaranje biološkog material pa se koristi aparatura za

razaranje na hladno. Za analitiku žive se koriste AAS (hidridni sistem, tehnika hladnih para),
živin analizator, GC i HPLC spregnute sa ICP-MS. Može da se određuje i kompleksiranjem sa
ditizonom. Dokazivanje žive u brašnu se može izvšiti sa Cu2[HgI4], pri čemu nastaje crveno-
narandžasti talog.

65. Hrom
Cr+3 je esencijalni jon za ljude i životinje, ima značajnu ulogu u metabolizmu glukoze i lipida
(deficit Cr podseda na dijabetes). Cr+2 i Cr+3 su relativno bezopasni, nema dokaza o njihovoj
toksičnosti. Cr+2 lako oksidiše do Cr+3.
Toksikološki značaj. Sa aspekta toksikologije je značajan Cr+6 – soli hromne kiseline: hromati
i bihromati, koji izazivaju akutna i hronična trovanja. Izaziva profesionalna trovanja usled
udisanja prašine ili isparenja (proces hromiranja); svakodnevni dodir ruku sa rastvorima
hromata (kožne erupcije, ulceracije...). Retka su slučajna i samoubilačka trovanja (K 2Cr2O7 u
conc. HNO3). Hromna kiselina i hromati imaju ulogu u industriji (hromiranje metala, grafička
industrija, industrija tekstila, u fotografiji, izradi boja i za štavljenje kože). Hrom
(elementarini) se takođe koristi u industriji (legure otporne prema koroziji, hemijska
industrija, industrija vatrostalnih materijala). Jedinjenja hroma imaju skromnu primenu i u
medicini: hromna kiselina (jako oksidaciono sredstvo) za uklanjanje bradavica, razblažena
kao dezodorans protiv znojenja nogu; hrom(III)-oksid – spoljašnja upotreba kao kaustičnog
sredstva; Na-radio hromat i.v. – određivanje life-span-a eritrocita.
Toksikokinetika. Unosi se pludima (Cr+3 i Cr+6), GIT-om (Cr+3< 1%; Cr+6 2%) i preko kože Cr+6
(naročito preko oštedene kože i sluzokože – hronično trovanje). U organizmu se hrom
redukuje iz stanja +6 u stanje +3. Organi sa najvedim sadržajem hroma su jetra, bubrezi,
slezina i krv. Hrom nema kumulativno dejstvo, prolazi kroz placentu. Ekskretuje se putem
urina u stanju +3.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Hrom izaziva dermatitis i ulceracije kože.

Javljaju se naglo posle višemesečne izloženosti. Lice postaje crveno, pradeno pruritusom.
Ulceracije su lokalizovane na rukama i stopalima. Karakteristična posledica trovanja hromom
je perforacija nosne pregrade. Hrom spada u 1. grupu karcinogena prema IARC (karcinom
bronhija kod profesionalno izloženih). Eksperimentalni podaci pokazuju da je teratogen i
embriotoksičan. Izaziva i oštedenje bubrega, deluje kaustično na GIT, usled oksidacionog
svojstva izaziva methemoglobinemiju. Utiče na stvaranje slobodnih radikala.
Terapija trovanja. Terapija akutnog trovanja po ingestiji: lavaža želuca, helatna terapija sa
CaNa2EDTA ili BAL; hemodijaliza u slučaju oštedenja bubrega; suportivna terapija. Kod
hroničnih trovanja EDTA nema efekta, vrši se simptomatska terapija. U svim pogonima gde
se radi sa hromom potrebno je sporvesti preventivne mere.
Analitika. Separativno određivanje Cr+3 i Cr+6 je od značaja. Metoda izbora je AAS sa

grafitnom kivetom. Može se izvoditi i reakcija kompleksiranja hromata sa difenilkarbazidom.
66. Mangan
Mangan ima značajnu biohemijsku i fiziološku ulogu. Neophodan je za enzimske reakcije

(ulazi u sastav arginaze, enolaze, kofaktor fosforilaza i peptidaza), normalno funkcionisanje
hematopoetskog sitema. Takođe je neophodan za normalnu oplodnju i rast i za normalno
funkcionisanje CNS-a.
Toksikološki značaj. Niža oksidaciona stanja pokazuju vedu toksičnost (+2, +3 +4 – katjoni -
baznog karaktera - toksikološki najznačajniji MnO2). Viša oksidaciona stanja pokazuju manju
toksičnost (anjoni – MnO42- i MnO4- (relativno bezopasan). Kalijum-permanganat oralno unet
pokazuje kaustično dejstvo (povradanje i bolovi u želucu, vede koncentracije dovode do teške
ozlede digestivnog trakta, a vede količine i do sekundarnih krvarenja, infekcije i smrti).
Mangan je uzročnik profesionalnih, hroničnih trovanja (manganizma), kao posledica

udisanjaprašine manganovih oksida. Koristi se u metalurgiji (dodaje se u legure), eletkričnoj
industriji (suve baterije, MnO2), industriji boja i hemijskoj industriji. Od organskih jedinjenja
koristi se maneb kao fungicid i MMT (antidetonator benzina, zamena za tetraetil-olovo).
Jedno organsko jedinjenje mangana se koristi u medicini kao kontrastno sredstvo. Voda
može biti kontaminirana manganom ili da prirodno sadrži vede količine mangana, naročito
leti.
Toksikokinetika. Jedinjenja se uglavnom unose putem pluda (profesionalna ekspozicija), a

mogu i putem GIT-a (opšta populacija, niska resorpcija). Distribucija putem krvi je brza i
mangan se distribuira u jetru, bubrege, intestinalni trakt, endokrine žlezde i pankreas.
Afinitet pri raspodeli na početku nije veliki za moždano tkivo, ali tu se najduže zadržava.
Skoro u potpunosti se eliminiše putem fecesa, malo preko urina (značajnije pri vedoj
izloženosti).
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Mangan utiče na kocentracije serotonina i

dopamina u CNS-u. Inhibira tiroksin-hidroksilazu čime smanjuje nivoe L-DOPE,a potom i
dopamina. Osim na dopaminske, deluje i na holinergičke i GABA-ergičke puteve. Dovodi do
različitih funkcionalnih i morfoloških promena u CNS-u koje podsedaju na Parkinsonovu
bolest (ošteduje globus pallidus i substanciu nigru). Na razvoj manganizma utiču individualna
osetljivost, starost (mladi osetljiviji), zdravstveno stanje (bolesti jetre, CNS-a, avitaminoze,
alkoholizam).
Simptomi hroničnog trovanja javljaju se nakon jedne do dve godine, nervni simptomi su sa
progresivnim tokom. Javljaju se motoričke smetnje – otežan i nesiguran hod, kokošiji hod,
nespretni i nesigurni pokreti ruku, promena rukopisa, lice liči na masku (slični Parkinsonovoj
bolesti). Osim neuroloških simptoma izaziva i cirozu jetre.
Terapija trovanja. Posle prekida ekspozicije, otrovane osobe se teško oporavljaju, smatra se
da se hronično trovanje ne može izlečiti. Daje se simptomatska terapija. Primenjuje se L-
DOPA da ublaži Parkinsonizam, fizikalna terapija je obavezna.
Analitika. Mangan se određuje kolorimetrijskim metodama kompleksiranja sa

difenilkarbazonom ili oksidacijom do permanganata (jodatom ili peroksidisulfatom). Takođe
se može određivati pomodu AAS.

67. Toksičnost bakra i cinka
1’ Bakar
Ulazi u sastav brojnih enzima koji katalizuju oksido redukcije (kataza, citohrom c oksidaza,
superoksid-dismutaza…). Potpomaže stvaranje eritrocita i ulazi u sastav proteina plazme
ceruloplazmina (Wilson-ova bolest – smanjen ceruloplazmin, a koncentracija endogenog Cu
visoka).
Toksikološki značaj. Retko dovodi do profesionalnih trovanja zbog emetičnog dejstva.

Kriminalna trovanja su retka zbog neprijatnog ukusa i emetičnog dejstva. Toksičnost
pokazuje Cu2+ jon, akutna trovanja izaziva fungicid CuSO4. Osim kao fungicid, bakar se kao
elementarni koristi u izradi legura (bronza i mesing) i provodnika.
Toksikokinetika. Unosi se inhalaciono i oralno (resorpcija brza i dobro regulisana,

metalotioneini), ređe preko kože. Distribuira se putem krvi (ceruloplazmin) do jetre,
bubrega, pankreasa, CNS-a i kostiju (boji ih u zeleno). Eliminiše se putem fecesa.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Toksičan je samo +2 jon, a +1 jon mora

prethodno da se oksiduje. U akutnim trovanjima izaziva nadražaj kože i sluzokože
respiratornog trakta, intenzivno povradanje, izbljuvci i stolica su plavo-zeleni (stolica kasnije
crna), oštedenje bubrega i jetre, paralizu mišida, tahikardiju. Poseduje emetična svojstva.
Usled posledica oksidativnih oštedenja membrana i makromolekula izaziva oštedenje jetre,
bubrega, anemiju, imunotoksičnost. Visoke koncentracije endogenog bakra izazivaju Wilson-
ovu bolest (oštedenje CNS-a i jetre). CuSO4 ima kaustičan efekat pri LD.
Terapija trovanja. Daju se belančevinasta voda, kalijum-heksacijanoferat (nerastvorni

kompleks Cu nastaje), BAL, EDTA i penicilamin (Wilson-ova bolest).
Analitika. Za dokazivanje je mogude koristiti elektrolizu i taloženje sa kalijum-

heksacijanoferatom (mrk talog). Određivanje se vrši pomodu kolorimetrijskih metoda,
polarografije i AAS.
2’ Cink
Cink je od esecnijalnog značaja jer ulazi u sastav insulina, kao i enzima karboanhidraze,
karboksipeptidaze, alkoholne dehidrogenaze.
Toksikološki značaj. Značajan je sa aspekta profesionalna trovanja - udisanje para ZnO pri
topljenju ruda i proizvodnji mesinga(legura Zn i Cu). Može izazvati slučajna, akutna trovanja,
ali retko. U medici se koristi ZnO kao adstrigens, a ranije su se koristile i soli, ZnSO 4 se
koristio kao emetik. U industriji se koristi u procesu galvanizacije. Cineb se upotrebljava kao
fungicid.

Toksikokinetika. Put unosa preko pluda je značajan sa aspekta profesionalne ekspozicije, a
putem GIT-a sa aspekta slučajnih trovanja usled zamene soli – emetično dejstvo. Distribucija
je brza, a eliminiše se uglavnom putem fecesa.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Cink-oksid denaturiše proteine delija bronhija i

alveola. Denaturisan kompleks cink-protein deluje kao pirogen. Cink izaziva cinkovu groznicu
(kod radnika uglavnom), koja je slična malaričnim napadima: povedanje telesne temperature
(40 C), drhtavica, umor, povradanje, glavobolja, mentalna konfuzija, halucinacije i
konvulzije. Febrilni napad najčešde traje nekoliko sati i posle obilnog znojenja dolazi do
ozdravljenja.
Terapija trovanja. Kao terapija se daju belančevinasta voda, kalijuferocijanid i daje se

simptomatska terapija.
Analitika. Cink se određuje gravimetrijski iz cink-suflata i pomodu AAS. Mogude je i

kolorimetrijsko određivanje sa ditizonom.
68. Korozivi- kiseline i baze
Grupi mineralnih otrova koji se istražuju bez prethodnog razaranja organskog materijala
pripadaju korozivi, soli hlorati, nitriti, nitrati i fluoridi. Korozivi su supstance koje ošteduju
tkivo s kojim su u fizičkom kontaktu, te izazivaju u malim koncentracijama iritaciju, a u vedim
opekotine i dehidrataciju tkiva. Korozivima pripadaju kiseline, baze, oksidaciona sredstva (sa
neutralnim pH), dehidrataciona sredstva (conc. H2SO4, kalcijum-oksid), alkilirajudi agensi
(dimetil-sulfat) i fenoli.
Kiseline
H2SO4 (industrija - hemijska i prehrambena; laboratorije; baterije) – slučajna trovanja (vitriol

– namerna trovanja).
HNO3(laboratorija - oksidaciono sredstvo, sredstvo za nitrovanje; za izradu eksploziva,

grafička industrija, galvanoplastika) - karakterističnog zagušljivog mirisa, boji kožu žuto-
narandžasto; pare kiseline – azotovi oksidi; određivanje: Griess-ova reakcija.
HCl (industrija, laboratorije, sona kiselina – upotreba u domadinstvu)
CH3COOH – esencija za turšiju
Baze
NaOH – kamena soda (ranije korišdena kao sredstvo za čišdenje u domadinstvu, 1% rastvor
dovodi do oštedenja kože)
Alkalni karbonati – deterdženti
NH4OH – sredstva za čišdenje

Toksikološki značaj. Ove supstance imaju masovnu primenu i široku dostupnost. Dovode do
akutnih trovanja - često teška, trajna oštedenja i veliki broj letalnih ishoda (često
samoubilačka, retko slučajna, ponekad zločinačka, voditi računa o zaštiti na radu). Mogu
izazvati i hronična trovanja - ređa, produženo izlaganje malim količinama para jakih kiselina
(HCl, HF) – iritacija kože i oka i respiratorni problem. Primenjuju se u industriji (hemijska i
prehrambena; H2SO4 – baterije; HNO3 – čišdenje metala, HF – odstranjivanje rđe), zanastvu,
laboratorijama, domadinstvu (sredstva za čišdenje – sona kiselina, sredstva za beljenje –
hipohlorit, kaustična soda – izrada sapuna).
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Nosioci toksičnosti su joni kiselina ili baza ili
oksidacioni i dehidratacioni potencijal. Razblaženi rastvori izazivaju denaturaciju proteina, a
koncentrovani razaraju tkiva. Faktori od kojih zavisi korozivni efekat ovih jedninjenja su:
agregatno stanje (čvrsto/tečno), pH, količina, koncentracija, puferski kapacitet, hrana
(prisustvo ili odsustvo), trajanje ekspozicije. Lokalno, korozivi deluju na GIT, respiratorni
trakt, kožu i oči. Pri per os unosu kiseline deluju na želudac i izazivaju koagulativnu nekrozu
(denaturacija proteina, isušivanje delija – edem, eritem, ulceracije i nekroza). Pri per os
unosu baza one deluju na jednjak i izazivaju pihtijastu nekrozu (rastvaranje proteina ,
destrukcija kolagena, saponifikacija masti, destrukcija delijske membrane, submukozna
vaskularna nekroza i smrt delija). Peroralno uneti korozivi izazivaju jak bol, povradanje sa
tragovima krvi, dijareju (krvavu, mukoidnu) i hipotenziju. Prilikom inhalacije izazivaju
bronhijalnu iritaciju, edem pluda, penasti sputum, hipotenziju i dispneu. Na koži izazivaju bol
i obojenje, a okularno konjuktivitis, bol, suzenje, fotofobiju i oštedenje kornee. Od sistemskih
efekata mogu izazvati tešku metaboličku acidozu, respiratornu insuficijenciju,
kardiocirkulatornu insuficijenciju i oštedenje bubrega, a svaka stavka može voditi letalnom
ishodu. Trenutne komplikacije uključuju probleme sa disanjem, šok, perforaciju GIT-a, a
odložene suženje jednaka, opstrukcije i karcinom jednjaka (nakon alkalija).
Terapija trovanja. Bitno je što pre odreagovati. Pri kontaktu sa kožom ili očima je potrebno
obilno ispiranje vodom (15 min) (ukloniti sočiva ukoliko su prisutna). Ne vršiti neutralizaciju.
Pri per os unosu se može razblaživati vodom ili eventualno mlekom (biti oprezan zbog
egzotermne reakcije, ne dodavati vodu u kiselinu). Ne izazivati povradanje da ne bi došlo do
daljeg oštedenja. Vršiti gastričnu lavažu, mogu se dodati kortikosteroidi. Može se primeniti
medicinski ugalj, ali najčešde ne (ometa ezofagoskopiju). Dodati simptomatsku terapiju.
Ukoliko je neophodno izvršiti resekciju (odstraniti delove organa).
Analitika. Olakšana usled tipičnih simptoma i toksičnih efekata – korozivi. Metodama

izdvajanja je potrebno izdvojiti koroziv, a to su: maceracija, dijaliza i elektrodijaliza. Kao
metode određivanja se koriste specifične taložne reakcije i titracije.
69. Fluoridi
Fluoridi pripadaju grupi mineralnih otrova koji se istražuju bez prethodnog razaranja
organskog materijala. Unos fluorida nije obavezan, ali je neophodan za prevenciju zubnog
karjesa i remineralizacije gleđi. Fluoridi su praškaste supstance, unose se vodom za pide u

vidu rastvora. Dentalni proizvodi omogudavaju lokalnu aplikaciju fluorida. Ovakav
profilaktički efekat je efikasniji. Fluoridi imaju malu terapijsku širinu. Fluoridni anjon ima isto
naelektrisanje i radijus kao hidroksilni, pa može dodi do njihove zamene.
Toksikološki značaj. Kao koroziv deluje HF i to izaziva duboke korozivne lezije, jer je kiselina
male konstante disocijacije i lako prodire u tkivo. Akutna trovanja fluoridima su retka i
slučajna uglavnom, nakon fluorisanja vode, zamenom praškastih supstanci. Hronična
trovanja (fluoroze) su češda i mogu nastati u industriji aluminijuma, stakla, naftnoj industriji,
metalurgiji, proizvodnji freona i organskih jedinjenja fluora. Opšta populacija može biti
izložena endemskim fluorozama. Per os se mogu unositi putem vode, hrane (žitarice, pirinač,
čaj) i suplemenata fluora. Lokalno su ljudi izloženi putem proizvodi za čišdenje i negu zuba.
Toksikokinetika. Za profesionalnu izloženost su značajni putevi unosa preko pluda i kože

(korozivno dejstvo). Opšta populacija je izložena putem GIT-a (obimna resorpcija, uticaj
hrane – Ca, Mg, Al). Distribuira se u tkiva bogata kalcijumom i deponuje u kostima i zubima.
Prolazi placentu i izlučuje se u mleko. Eliminiše se najviše putem urina (utiču hrana, lekovi,
pH), a slabije fecesom, znojem i mlekom.
Mehanizam toksičnosti i simptomi trovanja. Fluoridi remete ravnotežu kalcijuma i fosfata,

vrše izmenu redoks statusa (oksidativni stres, delijsko disanje, dejstvo na membranski
potencijal (propustljivost membrane mitohondrija). Takođe deluju i na transportne proteine
(Ca i fosfatni transporteri, transport glukoze, N+ /K+ - ATP-aza) i izazivaju apoptozu i nekrozu.
Deluju i na proliferaciju delija i delijski ciklus.
Fluoridi na zubima izazivaju dentalnu fluorozu – žute-sivesmeđe mrlje na zubima i krhkost

zubne gleđi. Na kostima izazivaju skeletnu fluorozu - osteskleroza, kalcifikacija ligamenata,
teži deformiteti kostiju, prelomi kostiju. Dejstvo fluoride na KVS i NS je posledica
hipokalcijemije i/ili hiperkalijemije.
Pri akutnoj ekspoziciji dovode do razvoja hipokalcijemije (fluoridi talože kalcijum),

abdominalnih bolova, dijareje, salivacije, poremedaja u radu srca i nervnog sistema, bolova u
mišidima i tetanuskih grčeva. Pri hroničnoj ekspoziciji se razvijaju kaheksija, opstipacija,
parestezija, osteoskleroza ili osteoporoza (vidne promene na zubima, žuto-mrka obojenja na
zubima).
Terapija trovanja. Za oralne intoksikacije dati Aqua calcii p.o. i i.v. kalcijum-glukonat. Za
kontakt sa kožom i očima obilno isprati vodom i koristiti lokalni preparat kalcijum-glukonata
i to 2,5%-5% gel za kožu i 1% kapi za oči.
Analitika. Materijal za analizu mogu biti voda, urin, paste za zube, hrana, zubi i tkivo oko
zuba. Određivanje se može izvoditi gravimetrijski (CaF2), kolorimetrijski (metoda sa
Alizarinom III) i elektrohemijski sa jon-selektivnom elektrodom. Određivanje F u urinu je
pouzdan test za utvrđivanje ekspozicije, a procenjivanje unosa se vrši određivanjem u vodi,
hrani, dentalnim proizvodima.

70. Toksini – opšte karakteristike i podela
Toksini su otrovi prirodnog porekla (biotoksini; otrovi koje luče živi organizmi od
jednostavnih mikroorganizama do visoko razvijenih kičmenjaka).
Sastav: organske prirodne supstance veoma raznolike strukture; jednostavnije - otrovi
biljnog porekla, veoma kompleksna - otrovi životinjskog porekla (npr. otrov životinjskog
porekla može sadržati više različitih toksina, neurotoksin, kardiotoksin i brojne druge
supstance).
Otrovi biljaka i životinja sadrže biološki aktivne supstance koje se koriste u medicinske svrhe.
Toksikološki značaj: Akutna trovanja (slučajna, samoubilačka, zločinačka-ranije) -zamena

lekovitih biljaka i gljiva otrovnim; izloženost morskim otrovnim životinjama; ubodi pčela, osa,
ujedi zmija.
Hronična trovanja ( ređe- mikotoksinima)
Spadaju u red najjačih otrova. Izoluju se iz uzorka izdvajaju organskim raastvaračima
metodom ekstrakcije.
Podela prema poreklu:

Otrovi biljaka (fitotoksini)
Otrovi životinja (zootoksini)
Otrovne pečurke
Otrovi mikroorganizama : gljivica (mikotoksini), bakterija, algi (saksitoksin, ciguatoksin).
71. Fitotoksini- otrovi biljaka
Fitotoksini su otrovi poreklom iz biljaka. Mogu se nalaziti u samo jednom delu biljke, više
delova ili celoj biljci. Različiti delovi biljke (koren, list, seme) često sadrže različite
koncentracije toksične supstance. Npr Veratrum album u svim delovima, Nerium oleander u
svim, Digitalis u semenkama I listovima.
Danas: oko 6% od ukupne izloženosti i trovanja.
Akutna slučajna trovanja kod ljudi (zamena biljaka).
Značajna izloženost male dece, mlađe od 5-6 godina( Ingestija ili žvakanje listova i bobica
privlačnog izgleda, kao i kontakt kože (baštenske i sobne ukrasne biljke)).
Medicinska primena: predoziranje karditoničnim glikozidima.
Relativno jednostavna do veoma složena jedinjenja(sekundardni metabolite)= alkaloidi,
amino kiseline, proteini i peptidi, kardiotonični i cijanogenetski glikozidi, furanokumarini,
saponozidi, terpeni, biljne kiseline i dr.
Toksični efekti:
Od polenske kijavice (alergijskog rinitisa) do ozbiljnih sistemskih efekata usled ingestije
pojedinih biljaka.
Kontaktni dermatitis i fotoosetljivost su najčešde reakcije.
Efekti variraju u zavisnosti od: koncentracije toksične supstance u pojedinim delovima
biljke,starosti biljke, klimatskih uslova i sastava zemljišta, genetičkih razlika u varijetetima
biljaka.
Ispoljavaju se sa propratnim simptomima na brojnim organima: GIT, krvi, koži, KVS, NS, jetri,
pludima.
-Toksični efekti na GIT: iritacija, mučnina, povradanje, dijareja.
Uzročnici: lektini i alkaloidi
Biljke: Ricinus communis – lektini (ricin I i ricin II - A- i Blanac) – smrtonosna dijareja
Colchicum autumnale – kolhicin
Vinca alkaloidi – vinkristin
-Toksično dejstvo na koži : fizička i hemijska iritacija, alergijske reakcije preosetljivosti
(alergijski kontaktni dermatitis).
Uzročnici: alkaloidi, kristali Ca-oksalata, rezorcinoli
Simtpomi: otok, bol i peckanje
Biljke: Urticacae- (Mravlja kiselina, histamin, acetilholin, serotonin
Narcisi, lale, irisi i difenbahija (Kristali Ca-oksalata, inflamatorni proteini – oslobađanje
histamina i serotonina).
-Toksično dejstvo na KVS- hipotenzija, hipertenzija, vazokonstrikcija, bradikardija
Uzročnici: vazoaktivni i kardioaktivni alkaloidi (ergot alkaloidi);
kardiotonični heterozidi..
-Toksično dejstvo na NS- blokada neuromuskulatorne transmisije, neurotoksičnost,
ekscitacija Uzročnici: Neuromuskulatorna blokada( Strihnin), Ekscitatorne amino kiseline
,(atropin i skopolamin).
-Toksično dejstvo na jetru: različita oštedenja jetre koja vode ka cirozi i razvoju tumora.
Uzročnici: pirolizidinski alkaloidi (metabolit ispoljava toksičnost, mutagena i kancerogena
dejstva) -fam. Compositae, Boraginaceae, Leguminosae.
Ciklični i biciklični heptapeptidi.
Tretman bolesti –eliminacija otrova iz organizma, simptomatska th.
Identifikacija biljnog otrova i primena fiziološkog antidota(Ukoliko se donese deo ingestirane
biljke može olakšati identifikaciju).
72. Atropin i fizostigmin
Atropin
Toksikološki značaj: Nalazi se u biljakama: Atropa belladonna (velebilje); Hyoscyamus niger
(bunika); Datura stramonium (tatula).
Derivat je tropanolne kiseline. Atropin se ranije koristio u oftalmologiji kao midrijatik I
preoperativno da smanji bronhijalnu sekreciju. Služi kao fiziološki antidot trovanja
organofosfatima ili fozostigminom.
Toksično dejstvo: Antimuskarinik, kompetitivni reverzibilni antagonist ACh na muskarinskim

receptorima u srcu, CNS-u, na žlezdama I glatkim mišidima.
Akutno trovanje: suvoda sluznica, topla-suva-crvena koža, midrijaza, fotofobija, tahikardija,
halucinacije, delirijum, koma, cirkulatorni kolaps, respiratorna insuficijencija.
Osnovi terapije: lavaža želuca, aktivni ugalj, laksativi. Ako se resorbovao daje se
FIZOSTIGMIN(inh AchE).
Analitika: Vitalijeva rja za dokazivanje atropina izvodi se uparavanjem baznog ekstrakta do
suva,dodavanjem konc HNO3 te nakon njenog uparavanja doda etanolni rastvor KOH gde se
razvija ljubičasta boja.
Fizostigmin
Toksikološki značaj: Izoluje se iz semena physostigma venenosum, Fabaceae. Upotrebljava
se u oftalmologiji kao inh AcE u th glaukoma. Do trovanja je dolazila usled neadekvatnog
doziranja.
Toksično dejstvo: hiperholinergik, inhibicija AChE- pa se efekti javljaju kao posledica
povenade koncetracije AcH.
Muskarinski efekti: salivacija, znojenje, bronhosekrecija, bronhokonstrikcija, mioza,
bradikardija, inkontinencija.
Nikotinski efekti: mišidna slabost, fascikulacije skeletnih mišida.
Centralni efekti: nemir, konfuznost, konvulzije, depresija disanja
Osnovi terapije: ATROPIN – fiziološki antidote.
73. Kolhicin
Toksikološki značaj: Biološki izvor je Colchicum autumnale. Koristio se u th gihta.

(zamena u prolede sa sremušom ali i đurđevkom).
Toksikokinetika: Sporo se resorbuje, pa se teški simptomi javljaju nakon 2-5h od uzimanja
visoke doze. Ekskretuje se urinom,sporo.
Toksično dejstvo: Pripada mitotičkim otrovima – vezuje se za tubulin I sprečava njegovu
polimerizaciju u mikrotubule(sprečava deobu delija).
Trovanje tj simptomi se javljaju u 3 faze: Faza I (1-3. dana) gastrointestimnalna i cirkulatorna
faza : mučnina, grčevi, povradanje, kardiogeni šok, dehidratacija.
Faza II (3-10. dana) aplazija kostne srži : rabdomioliza, poremedaj koagulacije..
Faza III (posle 10. dana) oporavak praden alopecijom.
Analitika: Dokazuje se delovanjem konc HNO3 stvaranjem ljubičaste boje koja prelazi
vremenom u žutu.
Osnovi terapije: nema specifičnog antidota, lavaža želuca, aktivni ugalj, laksativi, barbiturati
kratkog dejstva, relaksantna sredstva, diazepam.
74. Strihnin
Toksikološki značaj: Biološki izvor je Strychni semen, Strychnos nux vomica, Loganiaceae.
Koristio se kao pesticid. Uzročnik je zločinačkih I slučajnih trovanja. Ranije je pokušana
njegova primena kod trovanja barbituratima, ali bezuspešno.
Toksično dejstvo: konvulzivni otrov, blokator postsinaptičkog inhibitornog efekta glicina u
kičmenoj moždini i CNS
Ciljni organ/tkivo: kičmena moždina, CNS
Akutno trovanje: dolazi do nastanka tetanusnih grčeva, fotofobije, preosetljivosti na zvuk,
konvulzije, previjanje tela u luk, tonički grč dijafragme( pa može dodi do respiratornog
aresta)
Osnovi terapije: lavaža želuca, aktivni ugalj, laksativi, barbiturati kratkog dejstva- za
konvulzije, relaksantna sredstva, diazepam. Telesnu temp obarati hlađenjem.
Analitika: Upariti bazni ekstrakt, dodati H2SO4. Vrhom staklenog štapida provlačiti kalijum-
dihromat, gde nastane ljubičasta boka tj trag iza zrnaca dihromata.
75. Kardiotonični heterozidi
Toksikološki značaj: Biološki izvor su različite vrste digitalis, a najpoznatiji je Digitalis

purpurea. Oni imaju jako usku terapijsku širinu, I toksične doze su 2 do 3 puta vede od
terapijskih,koji su inače jako male. Digoksin se koristi u th teže srčane insuficijencije I
atrijalne fibrilacije. Moguda su medicinska trovanja , kada nije adekvatno doziranje ili zbog
nekih interakcija sa drugim lekovima..
Toksičn dejstvo: Inhibiraju Na/K pumpu, tako da nema izlaska Na, dolazi do poremedaja u
radu Na/Ca pumpe, gde se akumilira Ca I dovodi do pojačane snage kontrakcije srca. Oni
deluju na električni aktivost srca, tako što povedava nagib 4. Faze depolarizacije I skraduje
trajanje akcionog potencijala.
Pri trovanju javlja se disbalans elektrolita, poremedaj srčanog ritma (tahikardija,
esktrasistole, AV blok..) , glavobolja, konfuzija, bol, koma, smetnje u vidu, diplopija, fotofija I
GIT tegobe(mučnina, povradanje, grčevi).
Osnovi terapije: stabilizacija vitalnih funkcija, lavaža, aktivni ugalj, simptomatska terapija,
specifična Fab-antitela.
Analitika: Fluoresciraju plavo pod UV lampoon nakon kisele derivatizacije HCl, pa se tako
doazuju TLC-om, kvantitativno HPLC I RIA.
76. Otrovi životinja

Otrovi žiotinja su zootoksini, I značajna su akutna slučajna trovanja kao što su: ugriz zmije,
ubod insekta, zatim konzumacija morskih plodova (školjke, delovi ribe...),kao i izloženost
kontaktom sa morskim životinjama (meduze).
Visoka smrtnost je najčešče samo u nerazvijenim delovima sveta (ofidizam – ugriz otrovne
zmije i njegove posledice).
Medicinska primena otrova životinjskog porekla: Biološke aktivne supstance iz zmijskih
otrova koriste se za lečenje nekih patoloških stanja (razgradnja krvnih ugrušaka u krvnim
sudovima koji su odgovorni za nastanak srčanog ili moždanog udara; tetrodotoksin sa
bupivakainom za prolongiranje lokalnog anestetičkog efekta).
Vrste otrovnih životinja:
-Životinje otrovnice – fanerotoksične, poseduju žlezde koje luče otrove (venome) i organe
specijalizovane za ubrizgavanje otrova u telo žrtve (zub kod zmije, bodlja kod škorpiona) –
odbrana od napadača ili hvatanje plena (afričke i azijske kobre prskanje otrova u oči).
-Otrovne životinje– kriptotoksične (grč. kriptos=sakriven), pasivne ubice, imaju otrovan jedan
deo tela (npr. neke vrste riba) i nemaju organe specijalizovane za ubrizgavanje otrova u telo
žrtve; otrovne delove poseduju u svrhu samoodbrane; obojene su jarkim bojama i poseduju
šare koje upozoravaju na njihovu otrovnost.
Klasifikacija zootoksina:
1. Otrovi morskih životinja (otrovne ribe)
2. Otrovi zglavkara (škorpioni, paukovi…)
3. Otrovi vodozemaca (otrovne žabe)
4. Otrovi gmizavaca (gušteri i zmije)
5. Otrovi sisara
Sastav zmijskog otrova: Kompleksna smeša biološki aktivnih supstanci – zadatak paralizovati
ili usmrtiti plen, ili pak iskoristiti u samoodbrani: Proteini i peptidi (neurotoksin, kardiotoksin,
hemotoksin i citotoksin) – čine 90-95% (toksični i netoksični), Neorganski joni – Na, Ca, K,
Mn, Izvesne količine Zn, Fe, Co, Mg i Ni, kao i druge komponente: Glikoproteini, lipidi,
biogeni amini, slobodne amino kiseline…
Podela zmijskih otrova prema dejstvu:

Hematoksični– razaraju tkivo na mestu ugriza, utiču na krvne delije (eritrocite i leukocite) i na
zgrušavanje krvi, a mogu štetno delovati i na srce, skeletne mišide, pluda i bubrege.
Neurotoksični – ne razaraju tkiva, ved deluju na nervni sistem izazivajudi senzorne i
motoričke poremedaje i mogu ometati rad srca i pluda.
Razlika samo u količini pojedinih supstanci u sastavu zmijskog otrova, kod otrovnica
preovlađuju hemotoksični agensi, a kod zmija neotrovnica otrovi sadrže prvenstveno
neurotoksične susptance.
Toksični efekti: Direktno oštedenje tkiva na mestu ugriza i nekroza.
Dejstvo na krvne delije i koagulaciju.
Hemolitički i hemoragički efekat.
Indirektno dejstvo na srčani mišid i paraliza centra za disanje.
Promene u funkciji NS.
Promene u metabolizmu i respiraciji.
Alergijske reakcije.
Hipotenzija – šok.
Mehanizam dejstva: Oslobađanje medijatora inflamacije i aktivacija inflamtornog odgovora
(TNF-ɑ i drugi).
Povedanje intracelularnog Ca – uticaj na kontrakciju mišida i nekrozu.
Smanjuje količinu fibrinogena i fibrin.
Fosfolipaze – oštedenje membrane trombocita – trombocitopenija:
Blokada Ca kanala u presinaptičkim neuronima.

Simptomi trovanja: Lokalni (mesto ugriza) Brz razvoj edema (20 minuta), akutni bol,
hemoragije, lokalna nekroza i trajni edem koji postaje tvrd i hladan.
-Sistemski (opšti):Uznemirenost, povremeno povradanje, prolazni šok, dijareja, kolike,
abdominalni bol, vaskularni kolaps, tahikardija, hemoliza i hematurija, hemoragije različite
veličine. Ukoliko se ne pristupi adekvatnoj terapiji smrt nastupa za nekoliko dana.
-Lokalni tretman – dezinfekcija rane uz primenu odgovarjudih antiseptika, stavljanje na ranu
hladne komprese (krioterapija), imobilizacija, podvezivanje, mirovanje osobe.
Opšti tretman – davanje iv ANTIVENOM – ANTIVENIN; iv Caheparinat, antibiotici,
kortikosteroidi, infuzija, transfuzija.
Pauci :
Crna udovica – Latrodectus Sadrži enom – neurotoksični proteini (6-5) sa visokim sadržajem
izoleucina i leucina i niskim sadržajem tirozina – potentniji od otrova zmija otrovnica
(pikomolarne koncentracije), neurotoksin, ɑ-latrotoksin.
Toksičnost – bolovi u mišidima, glavobolja i poremedaji NS, edem, dejstvo na nervni sistem
se brzo širi po telu.
Simptomi trovanja – nervni i muskularni simptomi, fascikulacije i grčenje mišida,
abdominalni bol, bolovi u mišidima, edem, ataksija i paraliza, paraliza respiratornih mišida,
dispnoja i poremedaj disanja.
Terapija trovanja – simtopmatska, opioidi za otklanjanje bola, diazepam, iv davanje
hiperimunog seruma.
Ose, pčele, stršljenovi: Smrtnost kao posledica preosetljivosti na venom i razvoj

anafilaktičkog šoka.
Venom – peptidi i neenzimski proteini, fosfolipaza A i B, hijaluronidaza, histamin i 5-
hidroksihistamin.
Pčela – histamin i peptid melitin.
Osa – histamin, serotonin i peptid “osin kinin”.
Stršljen – histamin, serotonin i acetilholin.
Simptomi trovanja: Mesto uboda – bol, crvenilo, lokalni edem, Opšti (nakon vedeg broja
uboda) – znojenje, povradanje, tahikardija, dispnoja, kolike, dijareja, ponekad koma, kolaps,
smrt.
Tretman trovanja: Pažljivo pincetom izvudi žaoku pazedi da se ne pritisne.
Lokalno – alkohol, krema sa kortikosteroidima, antihistaminici, slaba kiselina (osa), soda
bikarbona (pčela).
Sistemski – u slučaju anafilaktičke reakcije – adrenalin, antihistaminici i kortikosteroidi.
Žabe krastače (Bufo):

Ingestija ili kontakt dovodi do oslobađanja venoma iz parotidne žlezde (smeštena u koži
iznad glave); sekret sadrži brojne toksične supstance – bufotoksini, karditoksični steroidni
derivati (bufogenini, bufotoksini), derivati indola (bufotenini i serotonin),kateholamine
(adrenalin i noradrenalin).Halucinogeno dejstvo – bufotenin 5 puta jače dejstvo od LSD ❑

Mehanizam toksičnog dejstva – dejstvo poput kardiotoksičnih heterozida – inhibicija
aktivnosti enzima natrijum-kalijum ATPaze ( Ca u citozolu – ihibicija sprovođenja imuplsa
uintracelularnog Na, srcu).
Simptomi trovanja – prekomerna salivacija usled iritacije usana i bukalne mukoze,
povradanje, bradikardija.
Terapija (otrovane životinje) – lavaža želuca, davanje što više tečnosti, simtomatska terapija
propranolol, diazepam.
Morska riba (fugu)- Delikatesno jelo u Japanu (oktobar-mart); 50 smrtnih trovanja godišnje u
ovoj zemlji; poneki slučaj trovanja u SAD; ingestija delova ribe (jetra, gonade i koža) – sadrže
tetrodotoksin aminoperhidroinazolinska struktura (LD 0.1 mg/kg); rastvoran u vodi,
termostabilan (sadrže i druge ribe, zglavkari, krabe, sezonska varijacija u sadržaju).
Ciljno mesto dejstva – CNS i PNS.
Mehanizam toksičnog dejstva – blokada Na kanala duž aksona.
Efekat: paraliza skeletnih mišida, respiratornog i vazomotornog centra.
Tretman trovanja – uspešan ukoliko se pacijentu ukaže lekarska pomod u roku od 24 sata.
77.Otrovi pečuraka
Dva su osnovna toksikološka aspekta koja razmatramo kada su gljive u pitanju:

1. Akutna trovanja gljivama usled zamene sa jestivim gljivama (obično slučajna trovanja)
2. Zloupotreba određenih vrsta gljiva u svrhe uživanj.
Akutna trovanja gljivama imaju veliki značaj u kliničkoj toksikologiji zbog: raznolike kliničke
slike (ispoljvaju 8 različitih sindroma),učestalosti (godišnje se u Evropi leči oko 10 000
pacijenata) i velike smrtnosti (trovanja sa gljivom „Amanita phalloides“ - 10-50% smrtnost).
Najvažniji predstavnici otrovnih gljiva kod nas:
-Zelena pupavka (Amanita phalloides): Njoj se prepisuje 90% od svih smrtnih ishoda
trovanja gljivama! 1/3 šeširida je dovoljna da izazove letalno trovanje deteta.
-Muhara (Amanita muscaria)- trovanje obično nije smrtonosno.
-Panterovka ( Amanita pantherina)
-Ludara (Boletus satanas) – deluje na sluznicu želuca.
Toksikološki značaj: Aktivne komponente gljiva, koje su odgovorne za trovanja, su veoma

različite hemijske strukture i daju različitu kliničku sliku trovanja: GIT tegobe: povradnje,
diarea, bol u želucu, krvarenje, oštedenje jetre;
CNS tegobe: halucinacije, konvulzije, koma…
Simptomi se javljaju odmah ili posle određenog latentnog (inkubacionog) vremena;Što je
inkubaciono vreme duže, to je otrovnost gljiva veda!
Podela otrovnih gljiva po aktivnom principu:
I grupa – koja sadrži ciklopeptide
Ova jedinjenja su odgovorna za preko 90% smrtnih ishoda od pečuraka; Ciklopeptide
nalazimo kod roda Amanita.Preko 15 vrsta ciklopeptida je izolovani.Najčešde spominjani :
amanitin i faloidin.
Nakon unosa, alfa-amanitin se odmah veže za RNA-polimerazu II, uzrokujudi citolizu
hepatocita. Otprilike 15% otrovanih osoba de umreti za otprilike 10 dana. Oni koji se oporave
su u riziku od trajnog oštedenja jetre i najčešde zahtevaju transplantaciju jetre.
Faloidin: Mehanizam dejstva na nivou delije se svodi na to da vezuje aktin sprečavajudi
njegovu depolimerizaciju i tako dovodi do trovanja delije. Takođe, faloidin inhibira hidrolizu
ATP-a na aktinu. Tako da on zarobljava monomere aktina i stabilizuje njihovu strukturu što
znatno snižava konstantu disocijacije monomera i sprečava stvaranje ADP-a.
Osobine: ne denaturišu se kuvanjem; LD50 amatoksina - 0.1 mg/kg (čovek) - jedan šeširid za
odraslu osobu.
Klinička slika trovanja: I faza - GIT poremedaji
II faza (12-48h) - oporavak, pa naglo pogoršanje funkcije jetre (enzimi↑)
III faza (2-4 dana) - slabljenje jetre, srca i bubrega; difuzna intravaskularna koagulacija;
konvulzija i smrt.
Terapija - lavaža želudca uz aktivni ugalj, hemoperfuzija i nadoknada tečnosti i elektrolita,
kortikosteroidi, penicilin, vitamin K, ranitidin… Terapijom se značajno smanjuje smrtnost
II grupa – koja sadrži muscimol i ibotenska kiselinu.
Muscimol (poznat i kao agarin ili pantherine) glavni je psihoaktivni sastojak Amanita
muscaria i srodnih vrsta gljiva. Muscimol je modan, selektivni agonist za GABA -a receptor i
prikazuje sedativno - hipnotičku i disociativnu psihoaktivnost.
Iboteninska kiselina - neurotoksični agens iz Amanita muscaria; polazna je komponenta za
nastanak muscimola, pri ingestiji gljive ili sušenju iste, pretvarajudi se u muscimol
dekarboksiliranjem.
Efekti: ataksija, euforija, halucinacije.
Predoziranje – psihoza, konvulzije i koma...

Terapija: fozostigmin ili atropin (antiholinergički ili holinergički znaci)
III grupa – koja sadrži monometilhidrazin
MMH je toksin rastvorljiv u vodi i izaziva gastroenteritis, hemolizu, methemoglobinemiju,
otkazivanje jetre i bubrega, konvulzije i komu. Kuvanjem se smanjuje toksičnost. MMH je
nestabilan i pare od kuvanja mogu izazvati trovanje. Često je otrovan upravo onaj koji je
spremao hranu. Trovanje nastaje konzumiranjem gljiva ili udisanjem para. Sveže gljive imaju
više toksina nego termički obrađene, i sveže više nego sušene.
MMH je inhibitor pirodoksin kinaze čime izaziva deficit pirodoksina i pirodoksin fosfata koji je
esencijalni kofaktor mnogih enzima uključujudi i glutamin dekarboksilazu (GAD).
Vitalni znaci trovanja: tahikardija ( ubrzan rad srca); hipotenzija (smanjenje krvnog pritiska);
tahipneja (ubrzano disanje, a nastaje sekundarno zbog methemoglobinemije i/ili hemolize);
groznica Smrtnost i do 40%.
IV grupa – koja sadrži muskarin
Muskarin oponaša dejstvo neurotransmitera acetilholina na muskarinskim acetilholinskim
receptorima. To je bila prva parasimpatomimetska supstanca ikad studirana. Ona uzrokuje
snažnu aktivaciju perifernog parasimpatetičkog nervnog sistema što može da dovede do
konvulzija i smrti.
V grupa – koja sadrži koprin
Mehanizam dejstva: Koprol se metaboliše u glutaminsku kiselinu i 1-aminociklopropanol,
biološki aktivnu supstancu koja inhibira enzim acetaldehid dehidrogenazu.
Koprin (slično disulfiramu) inhibira oksidaciju etanola u acetaldehidnoj fazi.
Simptomi: crvenilo lica i trupa, palpitacije, dispnea, bol u grudima..
Terapija: Simptomatska.
Smrtnost - retka
VI grupa – koja sadrži indole
Psilocin i psilocibin – slični serotoninu, a dejstvo na CNS slično LSD-u (dietilamid lizergne
kiseline). Psilocibin se u telu pretvara u farmakološki aktivni psilocin defosforizacijom (uz
pomod enzima defosforilaze).
Simptomi: (30-60 min) euforije, halucinacije (smatraju se prijatnim), tahikardija, midrijaza i
parestezija.
Trajanje dejstva – 4-6h
Terapija: simptomatska ,a smrtnost – vrlo retka.
VII grupa – aktivni principi su različite hemijske strukture, sa istim kliničkim simptomima -
GIT iritansi.
Zajedničke osobine pve 7. grupe: povradanje i dijarea odmah posle uzimanja, ne izazivaju
sistemske simptome i znake trovanja, benigan klinički tok (nije potrebno lečenje).
Terapija: simptomatska, a smrtnost - vrlo retka.
Podela trovanja gljivama prema sindromima, (skupovima simptoma) u odnosu na vreme do

javljanja prvih znakova trovanja:
-Trovanja sa kratkim inkubacionim periodom (30 min - 3 sata) ispoljavaju se u vidu 5
sindroma: - gastrointestinalni - muskarinski - muscimolski (mikoatropinski) - psilocibinski
(psihotomimetski) - koprinski.Ona imaju povoljan tok i ishod.
-Dug inkubacioni period u trajanju od tri sata do nekoliko dana, karakteriše trovanja sa
oštedenjem jetre i bubrega. Ona imaju tešku kliničku sliku i često letalni ishod. To su trovanja
sa slikom - amanitinskog (faloidinskog) sindroma, - orelaninskog i giromitrinskog sindroma.
Veoma je važno da se odmah izazove povradanje i da se pacijent javi lekaru. Šanse za
izlečenje su znatno vede ako se specifična terapija primeni u prvih 48 sati.
78. Mikotoksini
Mikotoksini su toksini poreklom iz plesni.

Najtoksičnije mikotoksine produkuju Penicillum vrste:
-Penicillum citrinum - žuti pirinač, “sindrom žutog pirinča”, “kardijalni beri-beri”, proizvodi:
citrinin; (kancerogeno i nefrotoksično dejstvo)
-Penicillum islandicum – braon pirinač, proizvodi: luteoskirin i ciklohloritin;(kancerogeno i
hepatotoksično dejstvo).
Mikotoksikoze: trovanja mikotoksinima kod ljudi i toplokrvnih životinja.
Vrste trovanja prema uzroku: Slučajna, ali i zločinačka.
Vrste trovanja prema dužini per os ekspozicije: akutna i hronična
Ciljni organi: CNS, KV, respiratoni sistem, GIT (smrt)
Neki su karcinogeni (aflatoxin B – jedan od najjačih hepatokarcinogena), mutageni,
teratogeni i imunosupresivi.
Podela:
Prema hemijskoj strukturi:
- 3-nitropropionska kiselina
-Aflatoksini
-Fumonizini
-Ohratoksni
-Trihoteceni
-Zearalenon
Prema poreklu (izvoru): vrsta gljiva koje ih produkuje (jedna vrsta gljiva moža da produkuje
više mikotoksina...
Prema njihovoj biosintezi (produkti određenih metaboličkih procesa u gljivama);
3-nitropropionska kiselina
Izvor: Aspergillus, Penicillium, Arthrinium
Mehanizam dejstva: Deluje kao mitohondrijalni otrov.Supstrat za enzim sukcinat
dehidrogenazu (kompeks II u mitohondrjalnom respiratornom lancu - prevodi sukcinat u
fumarat (nije kometitivni inhibitor).
Klinička slika trovanja: simptomi slični Huntington-ovoj bolesti (abnormalno kretanje I
pokreti).
Metabolizam: Posle resorpcije iz GIT ulazi u cirkulaciju i metaboliše se do nitrita, a delimično
se oksidiše u prisustvu sukcinat dehidrogenaze. Retka su trovanja kod ljudi. Ne akumulira se

u organizmu, male doze ne dovode do ireverzibilnih promena. Nema mutagena, niti
karcinogena svojstva I ne dovodi do hroničnog trovanja.
Aflatoksini (Naredno pitanje)
Fumonizini
Fumonizin B1- najčešdi i najvažniji zatim postoji I Fumonizin B2.
Izvor: Fusarium monilifome (najvažiji), Fusarium proliferat, Fusarium nygamoni
Rasprostranjenost: U kukuruzu (klip) i kukurznim proizvodima.
FB1 i FB2 su veoma toksikološki značajni.
FB1 ispoljava toksičnost na: CNS, jetru, pankreas, bubrege i pluda.
Klinička slika trovanja: Ljudi: rak jednjaka (ređe jetre) Južna Afrika i Kina.
Konj: neurotoksičnost , leukoencefalomalacija (LEM) kod konja.
Svinje: pludni edem
Ohratoksni
Izvor: Aspergillus ochraceus - subtropska i tropska područja, Penicilium veridicatum,
Penicilium cyclopium.
Rasprostranjenost: U kukuruzu, ječmu, ovsu, kikirikiju, kafi i vinu.
Klinička slika trovanja: Oštedenje bubrega: tubularna nekroza, tumor bubrega, tumor
mokradnih puteva.
Oštedenje jetre, enteritis, Imunosupresiv, teratogen i karcinogen: grupa 2B (nedovoljno
podataka o karcinogenosti po ljude, a dovoljo za životinje).
Trihoteceni
Najtoksičniji je T2 toksin. Rasprostranjen je u žitaricama širom sveta, a nema ih u jajima I
mlečnim proizvodima. Mehanizam toksičnosti: Sprečava proteinsku sintezu i replikaciju DNK
i aktivira dopaminske recetore u krv.
Klinička slika: imunosupresiv, deluje na intestinalne delije u crevim, dovodi do hemoragije
Neurotoksično dejstvo.
Ograničeni podaci o karcinogenosti kod životinja.
Ostljivost životinjskih vrsta: Svinje (povradanje)
Zearelanon
Ima ekstrogenu aktivnost.
Rasprostranjenost: U kukuruzu i pšenici.
Ostljivost životinjskih vrsta: Svinje (hipertrofija uterusa i neplodnost)
79. Aflatoksini
Aflatoksin B1- najtoksičiji i uvek prisutni gde su i B2, G1 i G2
Aflatoksin B2, Aflatoksin G1, Aflatoksin G2, Aflatoksin M1 ( u mleku, metabolički produkt
Aflatoksina B1)
Izvor: Aspergillus flavus, Aspergillus Parasiticus, Aspergillus homius.
Rasprostranjenost: U kikirikiju, pistadima, lešnicima, semenu pamuka, susamu, kukuruzu,
soji.
Kod nedovoljno osušene hrane (pre i posle žetve, puno kiša, raspadanje insekata), u
subtropskim i tropskim krajevima.
Aflatoksini su kumarinski derivati. Fluoresciraju...(na osnovu boje fluorescencije pod UV
zracima-B “blue” i G “green”).
Obeležavanje: Velikim slovima na osnovu fluorescencije ili prisustva u određenim
namirnicama; npr. M1 prisutni u mleku...
Metabolizam Aflatoksina B1:

U organizmu se metabolišu u toksičnije metabolite, epoksidne strukture, koji su nosioci
karcinogenog efekta!
Karcinogeni:
Aflatoksin B - gupa 1 (rak jetre i supresija imunog sistema)
Aflatoksini G1 i M, potvrđen kod životinja.
Imunosupresivi: primena vakcina kod životinja ne daje adekvatan odgovor.
Hronična trovanja: Mršavost (svinja), slab prinos mleka (krave).
Analitika aflatoksina u hrani:

Detekcija i kvantifikacija prisustva antigena (AFB1 - protein) u uzorku se vrši korišdenjem:
Fizičko-hemijska metoda: TLC, HPLC.
Imunološka metoda: ELISA test (rutisnka analiza), direktni kompetitivni test ELISA test se
bazira na antigen-antitelo reakciji uz prisustvo agensa za razvijanje boje (u daljem tekstu
substrat)
80.Pesticidi- definicije i podele

Prema zakonu o biocidnim proizvodima, biocidni proizvod jeste aktivna supstanca ili smeša
koja sadrži jednu ili više aktivnih supstanci, pripremljena u obliku u kome se snabdevaju
korisnici, a čija je namena da hemijski ili biološki uništi, odvrati, učini bezopasnim, spreči
delovanje ili kontroliše nepoželjne organizme.
Vrste biocidnih proizvoda razvrstavaju se u grupe, i to: 1) Dezinficijensi i biocidni proizvodi
za opštu upotrebu; 2) Konzervansi; 3) Biocidni proizvodi za suzbijanje štetočina; 4) Ostale
vrste biocidnih proizvoda.
Pesticidi su supstance hemijskog, biološkog ili prirodnog porekla namenjene za prevenciju,
uništavanje I suzbijanje štetočina.
To mogu biti: rodenticidi ( protiv glodara), avicidi ( protiv ptica), piscicidi ( protiv riba),
insekticidi, repelenti (odbijaju insekte), a najčešde se koriste herbicidi ( protiv nepoželjnih
biljaka).
Podela:
-prema nameni (insekticidi, herbicidi, fungicidi, rodenticidi, arboricidi, akaricidi, nematocidi,
defolijanti, desikanti, hemosterilizanti, repelenti, algicidi, baktericidi, moluscidi),
-prema hemijskom sastavu (OFJ, karbamati, ditiokarbamati, OHJ, piretrini, dinitrofenoli,
derivati fenoksisir d.kis., dipiridili, triazini, kumarinska jedinjenja, der.ureje, ftalimidi, jedinj.

Sn, Hg, Cu,Ta, S, As, F)
-prema klasi i kategoriji toksičnosti.
Značaj upotrebe pesticida je iskoreniti korove, štetočine, da zaštite biljke od bolesti I uštediti
novac. Takođe štite od vektora infektivnih I tropskih bolesti poput virusa zapadnog Nila,
malarije ili žute groznice. Ali opet postoje I štetne strane, tj izazivaju toksične efekte kod
drugih životinja I ljudi.
Što se tiče insekticida , postoje : Organohlorni insekticidi, organofosforni insekticidi,
karbamati, Insekticidi biljnog porekla i sintetski homolozi.
81.Organohlorni insekticidi
Organohlorni insekticidi je grupa insekticida koja pripada POPs hemikalijama. Prema

hemijskoj strukturi dele se na:
-Derivati hlorbenzena (DDT- dietildifeniltrihloretan)
-Derivati cikloheksana( heksahlocikloheksan,lindan)
-Hlorovani derivati kamfena i terpentina(kamfehlor)
-Derivati indana (aldrin, dieldrin)
-Drugi organohlorni insekticidi
Mehanizam toksičnosti I simptomi: Deluje na nivou perifernog nervnog sistema. Na aksonu,

sprečava zatvaranje Na kanala, nakon aktivacije I depolarizacije . Natrijum curi kroz
membranu I izaziva hiperekscitaciju neurona. Dodatno, inhibira Na/K I Ca/Mg pumpe, te
smanjuju spostobnost kalmodulina da prenosi Ca jon. Neuroni postaju spontano nadraženi ili
nadraženi blagim stiumulansima.Takođe aldrin,dieldrin, heptahlor deluju centralno
inhibirajudi GABA-eričku transmisiju ,što dovodi do nastanka konvulzije.
Dobro se resorbuje, deponuje se u masnom tkivu I perzistiraju u organizmu. Jedini od
organhloring insekticida koji se koriste je DDT, u kontroli malarije.
Akutno trovanje: Mučnina, povradanje, dijareja, gubitak ravnoteže, vrtoglavica, konfuzija,
parestezija usana, jezika i lica, Mišidna hiperekscitabilnost, konvulzije, depresija disanja i
srčanog rada.
Hronično trovanje: Opšta slabost, encefalitisi, polineruritisi, pareza ekstremiteta, tremor,
anemija leukocitoza, dermatitis..
Simptomatska terapija: Lavaža želuca, aktivni ugalj, salinska purgative. Uklanjanje vodom i
sapunom sa kože. Kupiranje konvulzija(diazepam).
Što se tiče efekata : pokazuju efekte na reprodukciju I razvoj(smanjuju fertilitet),
karcinogenost, imunotoksičnost(imunosupresivni I autoimunski)..
82. Organofosforni insekticidi

Toksikološki značaj. Organofosfati spadaju među najtoksičnije otrove za ptice i sisare (prema
LD50). Uzročnici su slučajnih trovanja (zamena sa jestivim uljem), kao i suicidalnih trovanja.
Izazivaju i zločinačka trovanja kada se koriste kao bojni otrovi (sarin, tabun). Koriste se kao
isekticidi, herbicidi, fungicidi (paration, malation, dihlorvos), u javnoj higijeni kao biocidi i u
veterini za šistozomijazu i glaukom.
Nepostojani su u prirodi, jer su estri i lako hidrolizuju, ali ispoljavaju veliku akutnu toksičnost.
Ako dospeju u vodu ekstremno su toksični za ribe i ptice. Pri dugoj ekspoziciji životinja dolazi
do promena u ponašanju i prirodnim instiktima. Nemaju sposobnost biomagnifikacije, ali
ulaze u lanac ishrane. Komarci su se nekada ubijali malationom.
Toksikokinetika. Apsorbuju se dobro putem pluda, GIT-a i kože. Imaju dugo poluvreme
eliminacije (par dana).
Mehanizmi toksičnosti i simptomi trovanja. Najznačajniji ciljni molekul za dejstvo

organofostafata je acetilholin-esteraza (AChE). Dolazi do ireverzibilne inhibicije ovog enzima,
usled ostvarivanja kovalentne veze sa reziduom serina u aktivnom mestu. Osim AChE inibira i
druge enzime, kao što su butirilholinesteraza i lizil oksidaza. Vremenom može dodi do
spontane dealkilacije (“aging”, povedava se stabilnost kompleksa organofosfat-AChE), kao i
do spontane reaktivacije enzima (retko). Usled inhibicije AChE dovodi do povedanja nivoa
ACh, koji izaziva akutni holinergički sindrom, koji se odlikuje sa tri grupe simptoma. Prva
grupa su muskarinski simptomi i to su hipersalivacija, lakrimacija, muka, povradanje, dijareja,
znojenje, bronhoreja, bronhokonstrikcija, bradikardija, hipotenzija, mioza. Druga grupa su
nikotinski simptomi: fascikulacije mišida, malaksalost, arefleksija, paraliza muskulature,
tahikardija, hipertenzija. U tredu grupu spadaju centralni simptomi: nemir, tremor,
glavobolja, gubitak koncentracije, pospanost, konfuzija, konvulzije, koma, prestanak disanja.
Od kliničkih sindroma sem akutne holinergičke krize mogu izazvati: intermedijarni sindrom
(prvih dana slabost proksimalnih skeletnih mišida (interkostalni), paraliza kranijalnih nerava,
oštedenje mišida), odloženu perifernu neuropatiju (7-14. dana tr. simetrična senzomotorna
aksonopatija (dugih aksona)), kao i hronični neuropsihijatrijski poremedaj. Procena težine
trovanja se zasniva na kliničkoj slici i aktivnosti holinesteraze.
Terapija trovanja. Zbog velike toksičnosti potrebno je pristupiti agresivnoj terapiji. Izazvati
lavažu želuca, aspiraciju gornjih disajnih puteva, kardiopulmonalnu reanimaciju. Dati
atroipin-sulfat (do hiperatropinizacije), reaktivator holinesteraze (pralidoksim ili HI-6),
diazepam ili midazolam. Dati i simptomatsku terapiju.
83. Karbamati
Toksikološki značaj. Mono-, dimeti-karbamati i tiokarbamati se koriste kao insekticidi, a
ditiokarbamati kao fungicidi (tiram, ciram, maneb, cineb). Koriste se aldikarb, karbofuran,
oksamil i drugi. Deluju nakon apsorpcije korenovim sistemom kada u biljci postignu
određene koncentracije. U medicinske svrhe se koriste fizostigmin (antidot atropinu),
piridostigmin i neostigmine (m. gravis).

Toksikokinetika. Dobro se resorbuju usled lipofilnosti, ali su manje perzistentni od
organohlornih jedinjenja.
Mehanizmi toksičnosti i simptomi trovanja. Karbamati deluju kao reverzibilni inhibitori

acetilholin-esteraze. Stoga su im simptomi trovanja slični onima pri trovanju
organofosfatima, ali slabijeg intenziteta (zbog nekovalentnih interakcija sa enzimom i kradeg
poluvremena eliminacije). Javljaju se slabost, zamuden vid, GIT tegobe, pojačano zonjenje i
tremor. Mogudi je smrtni ishod nakog blokade disanja.
Terapija trovanja. Pri trovanju karbamatima, pralidoksim nema efekta u terapiji. Daju se
atropine i benzodiazepini.
84. Piretroidi
Piretroidi su insekticidi biljnog ili polusintetskog porekla. Prirodni su nikotin, veratrin i
piretrini (iz Chrysanthemum cinerariraefolium). Piretrini su estri hrizantemne/piretrinske
kiseline i ciklopentanola. Sintetski: cismetrin, permetrin, deltametrin…
Toksikološki značaj. Primenjuju se u zatvorenim prostorijama protiv bubašvaba i mrava.

Deluju kao repelenti. Trovanja su retka jer su doze niske i relativno bezopasne za ljude.
Mačke su podložne trovanju zbog spore glukuronidacije. Uglavnom se razlažu za dedan do
dva dana pod uticajem svetlosti.
Mehanizmi toksičnosti i simptomi trovanja. Piretroidi su akosnski ekscitotoksini. Sprečavaju

zatvaranje natrijumovih voltažno-zavisnih kanala na aksonima, te se povedava propustljivost
za natrijumove jone. Nema zatvaranja kanala i repolarizacije neurona, pa se javlja konstanta
depolarizacija koja rezultuje paralizom organizma. Od simptoma se javljaju: kontaktni
dermatitis, parestezije kože, crvenilo, svrab, epigastrični bol, muka, povradanje, vrtoglavica,
anoreksija, stezanje u grudima, fascikulacije mišida, poremedaj svesti.
Terapija trovanja. Terapija je simptomatska sa pomodnim merama lečenja.
85. Herbicidi
Herbicidi ometaju rast targetovanih biljaka. Efektri koje izazivaju variraju od običnih osipa do
smrthnog ishoda. Razne grupe jedinjenja se koriste kao herbicidi: bispiridinijum jedinjenja,
derivati hlorfenoski karbonskih kiselina, dinitrofenoli, karbamati i ditiokarmabati i ostali
(derivati uree, triazina, amida, anilina, anilida…).
1’ Dinitrofenoli (DNOC)
DNOC se koristi kao herbicid, insekticid i fungicid. Dinitrofenoli sprečavaju sintezu ATP-a i
imaju kumulativni efekat. Izazivaju GIT tegobe (mučnina, povradanje, dijareja, kolike), osedaj
toplote, žeđ, crvenilo kože, znojenje, ubrzano disanje, tahikardiju, povedanu temperaturu
(42 °C), aritmiju, kolaps, cijanozu, konvulzije, komu, edem pluda, insuficijenciju jetre i
bubrega. Pri hroničnom trovanju izazivaju umor, uznemirenost, znojenje, žeđ, gubitak
telesne mase, a karaketiristične su žuto prebojene konjuktive i katarakta. Terapija uključuje
ispiranje kože vodom i sapunom, lavažu (5 % NaHCO3), davanje laksativa, rashlađivanje,
davanje kiseonika, infuzija glukoze i fiziološkog rastvora.
2’ Hlorfenoksi jedinjenja
Simptomi trovanja hlorfenoski jedinjenjima su: opšta slabost, glavobolja, gubitak apetita,
gađenje, epigastrični bol (žarenje jezika, ždrela), bolovi u mišidima i parestezije, kontaktni
dermatitis. Pri lakšim trovanjima se javljaju subnormalna ili povišena temperatura,
poremedaj vida. Kod težih trovanja se javljaju: pad pritiska, poremedaj svesti, distalna
pareza, fibrilacija miši da, konvulzije, poremedaj srčanog ritma i cirkulacije, interkostalna
paraliza, edem pluda, fibrilacija komora. Terapija uključuje lavažu, alkalnu diurezu, davanje
aktivnog uglja, antiaritmika (hinidin), diazepama i ispiranje kože vodom i sapunom. Pri sintezi
hlofrenoksi jedinjenja može dodi do nastajanja dioksina kao sporednih proizvoda.
3’ Bispiridinijum jedinjenja (parakvat (I grupa) i dikvat (II grupa))
Bispiridinijum jedinjenja deluju lokalno kao korozivi. Sistemsko dejstvo im je organ

specifično: parakvat se vezuje za pluda, dikvat za bubrege.
Parakvat može mnogo puta da podlegne redoks kruženju, što stvara značajan broj slobodnih
radikala. Ovaj proces se odvija sve dok je prisutan NADPH. Oslobođeni slobodni radikali
(superoksidni anjon) izazivaju oksidativni stres i peroksidaciju lipida. Kiseonika u pludima ima
u značajno vedim koncentracijama nego u drugim delovima tela, što je takođe značajno za
količinu nastalih superoksidnih anjona. Akutni unos parakvata putem pluda može izazvati
akutni respiratorni distres sindrom i asfikciju. Klinička slika trovanja parakvatom obuhvata:
korozivna oštedenja, edem pluda, hepatitis, oštedenje bubrega, encefalopatiju, fibrozu pluda
(posle 15-45 dana). U terapiji trovanja parakvatom davati medicinski ugalj, bentonit, ispirati
želudac, vršiti hemodijalizu. Mogu se dodati kortikosteroidi, imunosupresivi protiv nastanka
fibroze.
Dikvat je nešto manje toksičan, ali može biti fatalan ukoliko se proguta, udahne iliapsorbuje
dermalno u velikim količinama. Dikvat je dominantno hepato- i nefrotoksičan.
4’ Triazinski herbicidi (ametrin, atrazin, simazin, terbutilazin (on se još uvek koristi))
Deluju na enzime biljaka smanjujudi proizvodnju kiseonika. Atrazin je herbicid za kukuruz i

ima ekotoksikološki značaj usled kontaminacije vode za pide. Akutno trovanje odlikuju:
korozivni efekat (GIT), hepatorenalni poremedaj, metabolička acidoza, cirkulatorni kolaps,
koma. Ispoljavaju i genotoksičnost, karcinogenost, imunotoksičnost i endokrinu toksičnost.
86. Rodenticidi

Rodenticidi su sredstva za suzbijanje glodara. Najznačajniji su raticidi, sredstva za suzbijanje
pacova. Neki pacovi se navikavaju na uticaj raticida. Oni moraju biti bez ukusa i mirisa, a da
deluju efikasno preko GIT-a. Takođe, moraju biti selektivni i netoksični za domade životinje i
čoveka.
Neorganski rodenticidi. Beli fosfor, cink-fosfid – deluje kao foforvodonik, toksičan za čoveka
i životinje. Koriste se kalcijumove soli koje deluju indirektno, izazivaju žeđ i deluju kao
kaustici u GIT-u. Gips se stvrdne i izaziva okluziju GIT-a. Koristile su se i soli arsena i talijuma.
Organska jedinjenja sa akutnim delovanjem. Strihnin – izuzetno toksičan za čoveka jer

deluje kao konvulzivni otrov; scilirozid – selektivan za glodare, ali u čoveka može izazvati
simptome kao kod trovanja digoksinom; krimidin – centralno delujudi konvulzivni otrov za
poljske miševe
Na-fluoroacetat (privlači pacove) – dovodi do stvaranja fluoracetil CoA koji blokira enzime
Krebsovog ciklusa. Smrt nastaje usled depresije disanja i rada srca.
Organska jedinjenja sa hroničnim delovanjem. Značajni su rodenticidi sa antikoagulantnim

dejstvom: derivati hidroksikumarina (I generacija – varfarin, kumahlor; II generacija –
brodifakum, difenakum) i derivati indandiona (pindon, difacion). Antikoagulantni rodenticidi
su antagonisti vitamina K koji učestvuje u sintezi faktora koagulacije ( II, VII, IX i X). Oni
konkurišu za isto receptorsko mesto na molekulima tzv. prethodnika faktora koagulacije kao
i vitamin K. Lakše se vezuju za te receptore od vitamina K. Deluju na taj način što blokiraju
enzime koji učestvuju u regeneraciji vitamina K. Dovode do spre čavanja koagulacije krvi i
krvarenja. Delovanje se ne zapaža odmah, ved nakon nekoliko dana konzumiranja. Pacov ne
odbija konzumiranje niskih koncentracija ovih otrova.
87. Bojni otrovi

Bojni otrovi se primenjuju u ratovima za masovno ubijanje ljudi ili smanjenje sposobnosti
neprijatelja. Neki od njih su smrtonosni poput sarina, somana, cijanovodonika i iperita, a
drugi nesmrtonosni poput adamsita, CS i CR. Zavisno od znakova trovanja mogu biti
nadražljivci očiju i nosa – adamsit, hlor-acetofenon, CS gas; zagušljivci poput fozgena; plikavci
poput iperita i luizita koji izazivaju bolne plikove ili opekotine. Neki bojni otrovi su krvni
otrovi poput cijanovodonika, nervni otrovi poput organofosfata i psihohemijski otrovi poput
droga. Postojanost bojnih otrova na izloženom terenu varira od nekoliko minuta do nekoliko
nedelja. U organizam dospevaju inhalaciono ili dermalno. Apsorbuju se lako i raspodeljuju u
ciljne organe.
1’ Hlor (Cl2)
Toksikološki značaj. Hlor je zelenožuti gas neprijatnog, zagušljivog mirisa, Uzorčnik je

profesionalnih troivanja jer se koristi za izbeljivanje i dezinfekciju vode, papira i tkanina. Za
vreme Prvog svetskog rada je korišden u zločinačkim trovanjima kao bojni otrov.
Toksikokinetika. Unosi se inhalaciono, lako se apsorbuje. Može biti u kontaktu sa
konjuktivom, zubima ili sluzokožom.
Mehanizmi toksičnosti i simptomi trovanja. Pri reakciji sa vodom daje hlorovodoničnu

kiselinu korozivnog efekta i nascentni kiseonik. Ima nadražajno dejstvo na respiratorni trakt
te izaziva kašalj, bol u grudima, a kasnije edem pluda. Pri hroničnoj ekspoziciji se javljaju
hlorakne na koži, hronični bronchitis, konjuktivitis i erozija dentina zuba. Ugljovodonici
supstituisani hlorom su karcinogeni.
Terapija trovanja. Svež vazduh.
Analitika. Oksido-redukciona metoda sa KI gde nastaje KCl i I2 iz KI. Kao indikator se koristi
skrob.
2’ Fozgen (COCl2)
Toksikološki značaj. Bezbojan gas i hemijsko oružije tokom Prvog svetskog rata. U niskim
koncentracijama njegov miris podseda na sveže pokošeno seno ili travu, ali je u suštini
smrtonosan.
Toksikokinetika. Unosi se inhalaciono i dobro se resorbuje.
Mehanizmi toksičnosti i simptomi trovanja. Fozgen hidrolizom daje karbonatnu i

hlorovodoničnu kiselinu koje daluju korozivno na alveole. nastaje intersticijalni, te alveolarni
edem i posledična nemogudnost razmene gasova. Fozgen sistemski deluje tako što vrši
acilovanje nukleofilnih grupa (karcinogen), denaturiše protein i promoviše zapaljenje.
3’ Iperit (S(CH2CH2Cl)2)
Toksikološki značaj. “Mustard gas”, mirisa na senf, tj. slačicu. Hemijsko oružije koje deluje
kao plikavac.
Toksikokinetika. Unosi se inhalaciono, lako se apsorbuje. Može biti u kontaktu sa

konjuktivom, kožom ili sluzokožom.
Mehanizmi toksičnosti i simptomi trovanja. Deluje kao alkilirajudi agens (1. grupa
karcinogena po IARC) tako što formira visoko reaktivan ciklični sulfonijum-jon koji se otvara
reakcijom sa nukleofilnim grupama azotnih baza DNK molekula. Zbog toga je
hematotoksičan. Iperit izaziva intracelularnu akumulaciju kalcijuma i hiperholinergički efekat.
GIT simptomi su posledično dijareja, hipersekrecija mukusa i hipersalivacija. Na koži stvara
bolne plikove i opekotine, pritom izaziva konjuktivitis i fotofobiju.
4’ Luizit
Luizit je jedinjenje arsena (organsko) koje je korišdeno kao bojni otrov. Toksičniji je od
iperita. Ošteduje jetru, brzo ošteduje kožu i prodire do mišida. Terapija je sa BAL-om.

88. Toksičnost barbiturata
Značaj: Barbiturati su uvedeni u kliničku upotrebu početkom 20. veka i vrlo brzo našli svoju
primenu kao sedativi i hipnotici, umesto bromida, opijata, hloralhidrata, alkohola itd. Tokom
narednih decenija je prepoznata i mogudnost njihove zloupotrebe. Sredinom 20. veka
barbiturati su postali najčešdi uzročnici akutnih trovanja lekovima, kada je njihovo prisustvo
potvrđeno u čak 70% suicida.
Toksikološki značaj: Barbiturati su prvenstveno uzročnici samoubilačkih i medicinskih
trovanja, ređe zločinačkih, a mogu biti i predmet zloupotrebe.
Danas se u upotrebi nalazi svega nekoliko predstavnika ove grupe lekova i to za kratke
anestezije, kao uvod u anesteziju i kao antiepileptici (od pojave benzodiazepina, više se ne
koriste kao sedativi). Najznačajniji predstavnici su tiopental i fenobarbiton.
Barbiturati su na osnovu brzine nastajanja efekata, kao i njihovog trajanja podeljeni u četiri
podgrupe:
U toksikologiji podela, na kratkodelujude i dugodelujude barbiturate, stim što su
kratkodelujudi barbiturati toksičniji jer su liposolubilniji, lakše prelaze u CNS gde brzo postižu
visoku koncentraciju i izazivaju jaču depresiju od dugo delujudih.
Mehanizam toksičnosti: Barbiturati se vezuju za specifična mesta na jonskim kanalima
GABA A receptor, drže ih otvorenim čime omogudavaju ulazak Cl- i dovode do
hiperpolarizacije membrane postsinaptičkih neurona. Pri trovanju visokim dozama,
barbiturati direktno stimulišu GABA-A receptore što se dešava i u odsustvu same GABA-e.
Izraziti efekti barbiturata se pripisuju i njihovoj osobini da blokiraju glutamatne receptore u
CNS (AMPA receptore), odgovorne za ekscitaciju (inhibiraju glutamat-indukovanu
depolarizaciju, potenciraju i produžuju delovanje GABA).
Simptomi: Najizraženiji efekat akutnog trovanja barbituratima je opšta, progresivna
depresija CNS, dok su efekti na periferni nervni sistem minimalni čak i pri visokim dozama.
Respiratorna depresija je glavni efekat koji sledi nakon trovanja barbituratima i obično
izaziva brz letalni ishod. Kod teških trovanja dolazi do kardiovaskularne depresije i
vazodilatacije što rezultuje hipotenzijom, kardiovaskularnim kolapsom i srčanim arestom.
Može dodi i do usporenog rada gastrointestinalnog trakta što dovodi do pojačane resorpcije
barbiturata, ali i razvoja ileusa. Razvoj hipotermije je još jedan od problema pri trovanju
barbituratima koji potencira razvoj acidoze, hipoksije i šoka.
Terapija trovanja: Ne postoji specifičan antidop. Zaalkalisati urin jer se tako povedava
eliminacija I 10 puta . U težim slučajevima pristupiti hemodijalizi.
Analitika: Iz krvi, lavata, urina ili orgama. Kvalitativno se analizika test trakama, korol
testovima ( sa Hg(NO3)2 siva boja) , TLC, GS-MC, ili HPLC sa UV detekcijom.
89. Toksičnost benzodiazepina
Benzodiazepini se koriste kao anksiolitici, antikonvulzivi, sedativi i mišidni relaksansi.Za ovu

grupu lekova je karakteristična i fizička zavisnost, te se benzodiazepini nalaze na spisku
psihoaktivnih kontolisanih supstanci. Fizičku zavisnost koja nastaje nakon prestanka
upotrebe benzodiazepina karakteriše anksioznost i agitacija, nesanica, tenzija, znojenje,
tremor, zvonjenje u ušima, povedana osetljivost na buku i svetlost, dezorijentacija, a u
ozbiljnijim slučajevima delirijum. Razvoj simptoma zavisi od dužine upotrebe, doze i
primenjenog benzodiazepina. Prilikom predoziranja benzodiazepinima dolazi do pojačanog
inhibitornog efekta GABA neurotransmitera.
Mehanizam toksičnosti: Deluje kao selektivni modutlator GABA a receptora, pa dovodi di
hiperpolarizacije postsinaptičke mebrane infulksom Cl jona.
Toksikološki značaj: Ova grupa lekova ima veliku terapijsku širinu. Predoziranje
benzodiazepinima najčešde izaziva blagu do umerenu depresiju CNS-a, koja se javlja 30-120
minuta po ingestiji. Pa ipak, visoke doze mogu dovesti do letargije, nerazgovetnog govora,
ataksije, hiporefleksije, hipotermije, pa i kome i respiratornog zastoja. Ozbiljne komplikacije
su uglavnom vezane za primenu kratkodelujudih benzodiazepina (tiazolam, midazolam,
alprazolam), kao i za polimedikamentozna trovanja sa drugim depresorima CNS-a, poput
drugih lekova koji deluju depresivno na CNS ili pak etanola. Intravenska upotreba ovih lekova
nosi rizik od kardiopulmonarnog zastoja.
Terapija trovanja: Antidot pri trovanju benzodiazepinima je flumazenil, specifični antagonist
benzodiazepinskih receptora koji se daje intravenski. Poluvreme eliminacije flumazenila je
kratko, te se mora voditi računa o nivoima leka i antidota u krvi. Osim primene antidota,
terapija trovanja benzodiazepinima uključuje primenu uobičajenih procedura terapije
trovanja.
Analitika: Test trake i TLC sa derivatizacijom Dragenderfovim reagensom koristi se
kvalitativna analizu.GC i HPLC za kvantitativnu analizu.
90. Toksičnost fenotiazina
Antipsihotici su lekovi koji uspešno, kod vedine obolelih, ublažavaju simptome duševnih
oboljenja poput šizofrenije, bipolarnog poremedaja, itd. Atipični antipsihotici su razvijeni kao
odgovor na saznanje iz 80-ih godina prošlog veka da klozapin, lek koji se smatra prototipom
atipičnih antipsihotika, ima prednost u odnosu na ostale raspoložive antipsihotike u terapiji
rezistentnih oblika šizofrenije.
Toksikološki značaj: Često su uzrok samoubilačkih trovanja, a moguda su i slučajna trovanja
kod dece.
Vezuje se za proteine plazme. Akumuliraju se u masnom tkivu i imaju izražen tropizam za
mozak gde postiže i do 10 puta vede koncetracije nego u plazmi.
Mehanizam toksičnosti: Deluje na adrenergičke, holinergičke, došaminergičke i histaminske
rc. Iako je blokata dopaminergičkih rc željeno delovanje, ostale blokade dovode do
neželjenih efekata.
Toksičnost : Najznačajniji toksični efekti fenotiazina se ispoljavaju na centralnom nervnom i
kardiovaskularnom sistemu. Izazivaju sedaciju koja je izražena pri predoziranju, a koja je
posledica inhibicije histaminskih H1 receptora u CNS-u. Simptomi i znaci trovanja koji se
javljaju pri predoziranju uključuju respiratornu depresiju, hipotenziju i aritmije (produženi QT
interval) i poremedaje u termoregulaciji. Neki antipsihotici, a posebno tioridazin mogu da
izazovu torsade de pointes (maligna ventrikularna aritmija koja može imati letalni ishod).
Najteže neželjeno dejstvo je neuroleptički maligni sindrom. Ortostatsku hipotenziju izazivaju
zbog blockade alfa 1 adrenergičkih rc.
Terapija trovanja: Lavaža želuca ili aktivni ugalj. Korigovanje acido baznog statusa,
hipotenzije, lidokain za aritmije I tretman antiholeniergickog efekta fizostigminom. Dantolen
se daje u neuroleptičkom malignom sindromom.
Analitika: Iz krvi,lavata, urina ili organa. Kvalitatino se analizira test trakama. Metode
prethodne probe FPN reagensom. Kvalitativna I kvantitativna analiza moguda je GC-MS ili
HPLC sa UV metodom.

91. Toksičnost trickličnih antidepresiva
Prvi triciklični antidepresiv-imipramin sintetisan je još 1948. godine i upotrebljavan je kao

hipnotik zbog svojih sedativnih osobina. Triciklični antidepresivi spadaju u prvu generaciju
antidepresiva i još uvek su u širokoj primeni, iako novije generacije antidepresiva imaju manji
potencijal izazivanja toksičnih efekata.
Toksikološki značaj: Česta su suicidalna trovanja jer se koristi u terapiji težih oblika depresija,
uglavnom polimedikamentozna.
Mehanizam toksičnosti: Inhibiraju preuzimanje NA,SE, i drugih transmitera, kao i blokada
određenih receptora. Potupuno se apsorbuje iz GIT-a, vezuje za proteine plazme. U jetri se
oksiduje, N-demetiluje ili podleže oks deaminacije. Ekspretuje se urinom nakon konjugacije
sa glukuronskom kis.
Predoziranja TCA uzrokuju teške i izražene simptome, kao što su: poremedaji rada srca
(posebno aritmije), depresija disanja, agitiranost, delirijum, neuromišidna prenadraženost,
grčevi, hiperpireksija, smanjenje motiliteta creva i zida mokradne bešike i
koma.Kardiotoksičnost je najvažniji efekat i često je glavni uzrok smrti kod ovih trovanja. Pri
predoziranju TCA mogu uzrokovati ventrikularne aritmije povezane sa prolongacijom QT
intervala. Česte su i konvulzije, nekad i grand mal tipa, koje mogu predi u status epilepticus.
U slučajevima sa ponavljanim konvulzivnim napadima, neretko se javljaju rabdomioliza,
mioglobinurija sa posledičnom akutnom bubrežnom insuficijencijom, hipoksijom,
refraktarnom hipotenzijom, hipotermijom, pa i diseminovanom intravaskularnom
koagulacijom. Mogude pludne komplikacije su respiratorni distres sindrom i aspiraciona
bronhopneumonija. Hiperventilacija, koja se javlja u akutnim trovanjima, uglavnom je
posledica acidoze ili hipoksemije, a pludni edem nastaje usled srčane slabosti i smanjenog
tonusa srčanog mišida. Periferni antiholinergički efekti su česti i ispoljavaju se kao crvenilo
lica, suvoda usta, hiperpireksija i izražena midrijaza.
Triciklični antidepresivi II generacije ispoljavaju manju kardiotoksičnost u odnosu na TCA I
generacije, ali češde mogu dovesti do konvulzija.
Terapija trovanja: Lavaža želuca ili aktivni ugalj. Ugalj se daje više puta zbog
enterohepatičkog kruženja. Korekcija acido-baznog statusa, hipotenzije, lidokain za aritmije I
tretman antiholinergičkog efekta fizostigminom.
Analitika: Kvalitativno HPLC-om. Kvanti I kvali analiza vrši se GC-MS ili HPLC sa UV
detekcijom. Zahteva se I određivanje aktivnih metabolita.
92. Toksičnost beta blokatora
Beta blokatori ( propranolol, atenolol, metoprolol...) su lekovi koji se koriste u terapiji

arterijske hipertenzije, aritmija, angine pektoris, akutnog infartka miokarda, migrene...
Toksikološki značaj: Slučajna i polimetikametozna trovanja. Moguda su i medicinska, usled
neadekvatnog doziranja.
Mehanizam dejstva: Nekompetativni antagonista beta 1 - adrenergičkih receptora, bez
intrinsične simpatomimetičke aktivnosti gde dovodi do : smanjenje srčane frekvencije,
sistolnog i dijastolnog krvnog pritiska,refleksa kod ortostatske hipotenzije.
Toksikokinetika: Potopuno se apsorbuje iz GIT-a, vezuje za protein plazme. U jetri se
metaboliše oksidacijom, N-demetilacijom ili oks deaminacija. Ekskretuje se urinom nakon
konjugacije sa glukuronskom kiselinom.

Toksično dejstvo: Posledica je predoziranja. Smanjuje se srčana frekfencija I sistolni
volumen. Izaziva bradikardiju i hipotenziju, a mogud je i AV blok. Primena neselektivnih BB
može da izaziva I ibronhokonstrikciju, dok dejstvo na beta rc u jetri može da dovede do hiper
i hipoglikemije.
Terapija trovanja: Lavaža želuca ili aktivni ugalj. Adrenalin i dopamin kao pozitivni inotropni
agensi.
Analitika: Dokazuje se iz baznog ekstrakta acidifikovanim jodoplatinom i Markizovim
reagensom. Određuje se GC I HPLC-om. Dobijaju se fluorescentni derivati pod UV lampom.
93. Toksičnost salicilata
Toksikološki značaj: Česta su samoubilačka, slučajna I medicinska trovanja zbog

samomedikacije. Deca su podložnija trovanju zbog slučajnog unosa.
Toksikonetika: Razlikuje se od farmakokinetike salicilata zbog velike količine koja se unese
pri trovanju, verovatno jer se postiže saturaciona kinetika pri visokim koncetracijama. Vezuje
se za protein plazme, gde I na taj način može dovesti do toksičnih efekata. Volumen
distribucije se povedava usled acidize. Eksrektuje se fecesom u nižim dozama, a u višim,
toksičnijim urinom.
Mehanizam toksičnosti: Trovanje nastaje najčešde zbog predoziranja salicilatima. Salicilati su
kiseline, pa izazivaju metaboličku acidozu. Zbog te acidize, dolazi kompenzatorno do
respiratorne alkaloze I hiperventilacije usled stimulacije respisatornog centra. Sada, u
bubrezima se kompenzatorno ekskretuju bikarbonati, te je posledica opet metabolička
acidoza. Smanjuje se oksidativna fosforilacija, povedava se proizvodnja ketonskih tela, dolazi
do glikolize I nastanka laktata što doprinosi acidozi. Mehanizam nastanka cerebralnih I
polmonarnih edema nije razjašnjen, a verovatno je posledica dilatacije krvnih sudova.
Salicilati deluje irevrezibilno na tromboksan I COX, pa mogu da se povežu sa hemoragijama.
Simptomi akutno trovanja su povradanje, tinnitus, hiperpneja, delirijum, koma, respiratorna
insuficijencija I hipertermiija. Kod dece može da se razvije aspirin senzitivna astma.
Terapija trovanja: Lavaža želuca, aktivni ugalj, simptomatska, korigovati acido bazni status,
diazepam za konvulzije, hemodijaliza I hemoperfuzija u težim stanjima. Takođe može da se
zaalkališe urin,kako bi potencirali izlučivanje putem urina.
Analitika: Određuje se kolorimetrijski kompleksiranjem sa Fe(III)jonom do ljubičastog
kompleksa(Trinderov reagens).Određuje se samo salicilna kiselina(glavni metabolit)*
acetilsalicilna kiselina ne reaguje, potrebno je izvršiti prethodnu hidrolizu estra.
Mogu da se ispitaju direktno u urinu bez pripreme uzorka.
94.Toksičnost paracetamola
Toksikološki značaj: Od značaja je kod pacijenata sa hepatičnom insuf., kod starijih, kao I kod
alkoholičara I dece. Trovanje je najčešde usled uzimanja kombinovanih preparata koji sadrže
paracetamol u terapijskim dozama.
Toksikokinetika: Dobro se resorbuje iz GIT-a. Metaboliše se konjugovanjem sa glukuronskom
kiselinom I sulfatima. U terapijskim dozama dolazi do nastanka N-acetil-para-
benzohinonimin, koji je toksični metabolit ali se brzo konjuguje sa glutationom I ekstrektuje.
Mehanizam dejstva: Slab inhibitor sinteze prostaglandina (PGs) In vivo efekti: za razliku od
selektivnih inhibitora ciklooksigenaze -2 ( COX - 2), ne suzbija upalu reumatoidnog artritisa .
Smatra se da je analgetski efekat paracetamola centralnog porekla (aktivacija nishodnih
serotonergičnih puteva), ali je primarno: inhibicija sinteze PG .
Metabolizmom nastaje NAPQI koji troši glutation, donor redukcionih ekvivalenata u drugoj
fazi metabolizma. Kako se GHS troši, metabolit se sada vezuje za proteinske –SH grupe u
hepatocitima I izaziva masivnu nekrozu jetre. Maksimalna dozvoljena doza za paracetamol je
4g.
Min. toksična doza(odrasli) 5-15 g, dok je letalnadoza15-25 g
Simptomi trovanja: Prvi stadijum(do 24h) se manifestuje sa mučninom I povradanjem. Drugi
stadijum(24-48h) karakteriše subkliničko povedanje aktivnosti enzima jetre. U tredem
stadijumu (3-5 dana) se javlja nekroze jetre pradena encefalopatijom, hepatitisom,
krvarenjem, komom , aritmijama I insuficijencijom bubrega. Četvrti stadijum je oporavak.
Terapija trovanja: Povradanje, lavaža želuca. Antidot je N-acetil cistein kao donor SH grupe.
Analitika: Kvalitativno test trakama, kolor testovima I TLC. Kvantitativna analiza vrši se GC-
MS, HPLC sa UV detekcijom.
95. Psihoaktivne kontrolisane supstance
Psihoaktivne kontrolisane supstance su supstance koje se nalaze na Spisku psihoaktivnih

kontrolisanih supstanci.
Psihoaktivne kontrolisane supstance su:
1) opojne droge, odnosno narkotici (Opojna droga je svaka supstanca biološkog, odnosno
sintetičkog porekla koja deluje primarno na centralni nervni sistem smanjujudi osedaj bola,
izazivajudi pospanost ili budnost, halucinacije, smetnje u motornim funkcijama, kao i druge
patološke ili funkcionalne promene centralnog nervnog sistema)
2) psihotropne supstance(supstanca koja deluje primarno na centralni nervni sistem i menja
moždane funkcije, zbog čega se menja percepcija, raspoloženje, svest i ponašanje)
3) proizvodi biološkog porekla koji imaju psihoaktivno dejstvo;
4) druge psihoaktivne kontrolisane supstance.
Morfin
-Veoma efikasan i snažan analgetik. Predstavlja aktivni metabolit heroina (diacetilmorfin) i
kodeina.
Morfin se prevodi u glukuronide, od kojih je 6-glukuronid aktivan. Ekskretuje se urinom, a
oko 10% I žuci.
Što je veda lipofilnost opioida I brzina eliminacije, vedi je I potencijal izazivanja zavisnosti.
Toksični efekti: Nastaje kao posledica predoziranja. Javlja se depresija CNS-a, depresija
disanja (edem pluda), bradikardija i hipotenzija, mioza, hipotermija.
Terapija trovanja narkotičnim analgeticima: Lavaža, aktivni ugalj , antidok Nalokson (ne kod
tramadola); ako ne deluje – sumnja na druge depresore!
Što se tiče heroina, uzrok smrti je čist heroin.
Analitika narkotičnih analgetika: materijal: krv, urin, organi, kosa, koža, nepoznata
supstanca Kvalitativna analiza ( Bojene reakcije, test trake, TLC – acidifikovani jodoplatinat),
a kvantitativna analiza (GC (MS), HPLC (UV, MS)).
Tramadol - sintetski analog kodeina= Centralni analgetik (6000 puta slabiji od morfina), a
smanjen razvoj zavisnosti, i noradrenalinski i serotoninski efekat: (-)-enantiomer inhibira
preuzimanje noradrenalina, a (+)- enantiomer inhibira preuzimanje serotonina.
Selektivno deluje na mi opiodne receptore.

Toksični efekti -Prvenstveno potiču od inhibicije preuzimanja serotonina i noradrenalina, a
znatno manje od efekta na opioidnim receptorima. Znatno slabiji od opioda, respiratorna
depresija, disforia i konstipacija.Konvulzije - najozbiljniji problem – pacijenti sa sklonošdu ka
konvulzijama.Kombinacije sa antidepresivima – opasne po život.
Marihuana je droga uvodnica. Dobija se iz konoplje ( Cannabis sativa, Cannabinacaeae).

Kanabidiol, delta-8-THC su slabo aktivni, dok je delta-9-tetrahidrokanabinolna kiselina
neaktivna, a delta-9-tetrahidrokanabinol je aktivni princip. Delta-9-THC daje aktivni
metabolit (11-hidroksi-9THC).
Toksični efekti: Stimulacija simpatikusa i parasimpatikusa. Dovodi do tahikardije,
ventrikularne ekstrasistole, anksioznost, paranoidnog ponašanja, akutne psihoze,
halucinacije, poremedaj govora, pamdenja. Od svih psihoaktivnih supstanci, ona se najduže
zadržava u organizmu( t1/2 = 26-36h).
Analitika: Kvalitativna analiza ( Test trake, TLC), Kvantitativna analiza (GC (FID, MS) ,HPLC
(UV, RIA, MS)). Prisustvo metabolita - 4 (7) dana od konzumiranja.
Simptomatska terapija
Kokain- Kokain hidrohlorid – ekstrakcijom iz lišda koke(Erythroxylon coca (Erythroxylaceae)) .

Toksikolški značaj: Kombinovana zloupotreba sa alkoholom, depresorima (barbituartima,
benzodiazepinima):
Metabolizam – enzimska i neenzimska (hidroliza): benzoilekgonin (inaktivan). Toksični efekti
• Dejstvo: simpatomimetik – inhibira preuzimanje dopamina i noradrenalina u sinapsama
(trovanjecentralno delovanje). Dovodi do mučnine, povradanja, ubrzanog disanja, midrijaze,
halucinacija, konvulzija,ubrzanog srčanog rada, povišenog krvnog pritisaka, poremedaji
srčanog ritma – kardiotoksičnost. Visoke doze - centralna depresija disanja – uzrok smrti.
Nema specifičnog antidota – simptomatska terapija
Analitika:Benzoilekgonin – krv i urin (Kvalitativna analiza (Bojene reakcije,TLC), Kvantitativna
analiza (GC (FID, MS),HPLC (UV)).
Amfetamini (amfetamin, metamfetamin, MDMA (ekstazi), fenfluramin, fentermin).

Centralni i periferni, alfa, beta-adrenergički efeki → povedanje koncentracije dopamina i
noradrenalina (indukcija oslobađanja iz depoa, inhibicija preuzimanja) → stmulacija CNS i
kardiovaskularnog sistema.
Izlučivanje urinom pH zavisno: 30% doze – nepromenjen oblik 50% – hipurna i benzoeva
kiselina.
Klinička slika trovanja Laka: mučnina , povradanje, rumenilo kože (lica), suvoda sluznica,
midrijaza, uznemirenost, pojačani refleksi, tremor, nesanica.
Srednje teška: hipertenzija, tahikardija, ventrikularne ekstrasistol, hiperaktivnost, konfuzija,
halucinacije (neprijatne).
Teška: izrazita hipertenzija, tahikardija, poremedaj ritma (bigeminija, v. fibrilacije),
cirkulatorni kolaps,hiperpireksija, konvulzije, koma.
Simptomatska terapija (antipsihotici-psihoza, delirijum, anksioznost; benzodiazepini-

konvulzije…).
Analitika Kvalitativna analiza(Test trake (lažno pozitivne reakcije), TLC)
Kvantitativna analiza(GC (ECD, MS) ,HPLC (UV)).
Dietilamid lizergne kiseline (LSD)- Sintetisan u pokušaju lečenju psihoza. On je halucinogen –

iluzioni i halucinogeni efekti koji podsedaju na akutnu psihozu.
Metabolizam: ekstenzivan (hidroksilacija), neaktivni metaboliti, izlučivanje urinom (1%
nepromenjen oblik).
Simptomi trovanja:hipertenzija, tahikardija, midrijaza, crvenilo kože, hipersalivacija,
lakrimacija, hiperrefleksija, ataksija, hipertermija, konvulzije, hiperglikemija, koma.
Mentalni status: psihoze, flešbekovi, panika…
Simptomatska terapija.
96. Nove psihoktivne supstance
Sintetisane su kao supstance sa blago izmenjenom strukturom ,kako bi izbegli klasifikovanje

kao nezakonite supstance.
Imaju različite podele u odnosu na strukturu ili efekti.
Primer jedne podele:
1. Feniletilamini – veliki broj jedinjenja: Analozi amfetamina, sintetski amfetamini, prve
„dizajnerske droge“.
Veliki broj jedinjenja. Deluju kao stimulansi (osedaj empatije-entaktogeni efekat,
halucinogeni efekat).
Mehanizam dejstva – posledica izrazite sličnosti feniletilamina i amfetamina (alfa-metil-
feniletilamin) sa dopaminom, noradrenalinom i serotoninom.
2. Triptamini – vedi broj supstanci, prvenstveno halucinogeni
3. Piperazini – najznačajniji predstavnici mhlorfenilpiperazin (mCPP) i benzopiperazin (BZP),
stimulansi CNS (slično npr. ekstaziju)
4. Sintetski katinoni : Po strukturi slični katinonu, aktivnom sastojku biljke Catha edulis.
Najznačajniji polusintetski predstavnik je metkatinon, a sintetski mefedron, metilon i
metilendioksipirovaleron (MDPV).
Soli za kupanje, sredstva za prihranjivanje biljaka.Najčešde se unose ušmrkavanjem ili
pušenjem, ređe oralno i i.v.
Stimulansi – pojačavaju oslobađanje serotonina, dopamina i noradrenalina i dodatno
blokiraju preuzimanje noradrenalina
5. Sintetski kanabinoidi: Načešde se koriste kao biljne smeše, pušenjem.
Sličnog dejstva kao Δ9- tetrahidrokanabinol (THC), agonisti na CB1 receptorima.
Različite hemijske strukture koje ne moraju biti slične THC-u.
Efekat na GIT (mučnina, povradanje), CNS (agitacija, halucinacije, somnolencija, konvulzije,
konfuznost i akutna psihoza), KVS (tahikardija, dispnea, bol u grudima).
Simptomi se brzo povlače, sem akutne psihoze (može trajati nekoliko dana).

97. Osnovi profesionalne toksikologije
Grana medicinske toksikologije koja se bavi:

-Identifikacijom hemijskih štetnosti u radnoj sredini;
- Preduzimanjem preventivnih mera kojima bi se sprečila ili smanjila izloženost hemijskim
štetnostima zaposlenih;
-Ranom dijagnostikom eventualnih toksičnih efekata hemikalija prisutnih u radnoj sredini; --
Terapijom otrovanih.
Profesionalna toksičnost je najčešde hronična, I najčešde otrovi u organizam ulaze
inhalaciono ili preko kože.
U profesionalnoj toksikologiji su jako bitni biološki marker.
Izvori profesionalne ekspozicije hemijskim štetnostima može biti proizvodnja, skladištenje
,promet, distribucija, kao I upotreba određenih hemikalija,
Procena ekspozicije hemijskim štetnostima:
1) Radna anamneza: Zasniva se na prikupljanju podataka o proizvodnom procesu, načinu
obavljanja posla, trajanju operacija, prisutnim štetnostima, preduzetim merama bezbednosti
i zdravlja na radu.
2) Merenje hemijskih štetnosti u radnoj sredini(Ambijentalni monitoring): Najčešde
korišdena metoda za procenu ekspozicije na radnom mestu. Zasniva se na određivanju
štetnosti u radnoj sredini. Može biti:
-Stacionarni-kontinuirani monitoring
-“Spot” monitoring
- Personalni monitoring( aktivni,pasivni, sa direktnim očitavanjem)
3) Biološki monitoring: Zasniva se na određivanju koncentracije hemijske materije ili njenog
metabolita u biološkom materijalu odnosno određivanju specifičnih promena u fiziološkim
funkcijama organizma nastalim usled delovanja određene hemikalije.
Biološki monitoring čine biomarkeri ekspozicije (monitoring ekspozicije), biomarkeri efekta
(monitoring efekta) I biomarkeri osetljivosti (monitoring osetljivosti).
-Biološki markeri ekspozicije: Pb u krvi i urinu; Hg u krvi i urinu; Trans mukonska kiselina u
urinu; Trihlorsirdetna kiselina u urinu; 2,5 heksandion u urinu; Stiren u izdahnutom vazduhu;
Stiren u krvi;Mandelična kiselina u urinu.
-Biološki markeri efekta: Eritrocitni protoporfirin; Koproporfirin u urinu; ß2 mikroglubulin u
urinu; α1 mikroglubulin u urinu; Aktivnost eritrocitne acetilholinesteraze.
-Biološki markeri osetljivosti su: povedana ili smanjena enzimska aktivnost glutation-S-
transferaze, citohroma P450 i izoenzima CYP1A1 I CYP2D6, merenje klirensa lekova
Biološki monitoring- Faktori koji utiču na rezultat:
vreme uzorkovanja, efekat dilucije/koncetracije urina, individualne razlike(npr u brzini
metabolizma), manipulacija uzorkom (ispitanik, laboratorija..)
4) Sinteza dobijenih podataka: Prikupljanje svih raspoloživih podataka u cilju procene
ekspozicije. Međusobno upoređivanje dobijenih podataka, kao I donošenje zaključka o
ekspoziciji i eventualnoj potrebi za terapijom.

Preventivne mere:
Supstitucija
Tehnološke mere
Organizacione mere
Personalna (lična) zaštitna sredstva.
Rana dijagnostika toksičnih efekata: Prethodni pregledi; Periodični pregledi; Pregledi po

prestanku izloženosti.
Uspešnost terapije se procenjuje na osnovu bioloških markera.

Po završenom lečenju procenjuje se radna sposobnost.
98. Osnovi ekotoksikologije
EKOTOKSIKOLOGIJA – NAUKA O OTROVIMA U ŽIVOTNOJ SREDINI.

Ekotoksikologija se bavi specifičnim odnosom, interakcijama, transformacijama, sudbinom, i
efektima hemijskih supstanci (prirodne i sintetisane) u biosferi uključujudi žive organizme,
populacije i ekosisteme.
Primarni zadatak ekotoksikologije je merenje koncentracije kontaminanata i njihovih
metabolita, kao I pradenje odgovarajudih bioloških efekata koje izaziva: od subdelijskog nivoa
do globalnog nivoa.
Glavne klase kontaminanata:
-Metali i metaloidi (Al, As, Cd ,Cr, Cu, Pb, Hg, Ni, Se,Zn)
- Neorganski gasovi (CO2 , CO, NOx, SO2...)
-Nutrijenti (N,P…)
-Organske komponente: PAH (policiklični aromatski ugljovodonici), PCB i PBB (polihlorovani i
polibromovani bifenili), CFC (hlorofluoro ugljovodonici), organohlorni alkeni, hlorovani
fenoli, organohlorni pesticidi, polihlorovani dibenzodioksini i dibenzofurani, organofosforni
insekticidi, karbamati, piretroidni insekticidi, aromatski herbicidi, organometalna jedinjenja...
Primeri klasifikacije:
PREMA POREKLU:
-prirodno
-antropogeno
PREMA FIZIČKO-HEMIJSKOJ PRIRODI
a) fizičko stanje
- gasni polutanti
- tečni polutanti
- čvrsti polutanti
b) hemijska priroda
-neorganski
-organski
PREMA SVOJSTVIMA:
-rastvorljivi u vodi, ulju, mastima
-stepen disperzije i dilucije (razblaženja)
-postojanost
-reaktivnost prema drugim supstancama
PREMA SEKTORIMA SREDINE
-polutanti vazduha
-polutanti vode
-polutanti zemljišta
PREMA IZVORU
-produkti sagorevanja goriva
-polutanti industrijskog porekla
-komunalni otpaci
-otpaci poljoprivrednog porekla
-produkti mikrobijalne aktivnosti
PREMA EFEKTIMA
-direktni i indirektni
-toksikanti akutnog i i hroničnog delovanja
-korozivni agensi
-toksikanti sa efektima na ciljne organe (blokatori nervnog sistema, inhibitori enzima,
mutageni, teratogeni, kancerogeni, itd.
Uticaji iz životne sredine na zdravlje se odnose na sve fizičke, biološke i hemijske spoljašnje
faktore koji utiču na individuu, na njeno zdravlje, ali i ponašanje. To obuhvata procenu i
kontrolu svih faktora iz životne sredine koji potencijalno mogu uticati na zdravlje. Sve mere
su usmerene u pravcu stvaranja uslova koji de podržavati zdravlje i prevenirati pojavu
bolesti.
Uslovi koji treba da se ispune da bi hemijska supstanca bila polutant?
-Bioiskoristljivost (biodostupnost)- To je mogudnost hemijske supstance da bude usvojena
od strane organizma.
-Bioakumulacija- potencijal supstance da se akumulira u bioti i u lancu ishrane.
-Biomagnifikacija - bioamplifikacija ili “trofičko bogadenje” – povedanje koncentracije sa
povedanjem trofičkog nivoa.
-Perzistentnost- mera rezistentnosti neke supstance prema fizičkim, biološkim i hemijskim
procesima koji imaju za cilj degradaciju te supstance, njeno uklanjanje iz odgovarajudeg
medijuma ili transformaciju do forme koju organizmi ne mogu apsorbovati. Perzistentnost se
procenjuje na osnovu odgovarajudeg poluvremena degradacije (DT50), tj. vremena koje je
potrebno da se koncentracija neke supstance u određenom medijumu smanji na polovinu.
PUTEVI ULASKA ZAGAĐUJUDIH SUPSTANCI U EKOSISTEM:

Zagađivači u životnoj sredini:
I akcidenti (nenamerno oslobađanje toksičnih supstanci u životnu sredinu – nuklearni
akcidenti, brodolomi i požari)
II odlaganje otpada
III oslobađanje biocida (kontrola štetočina i vektora bolesti)

99. Osnovi kliničke toksikologije
Klinička toksikologija obuhvata dijagnozu, terapiju i prevenciju oboljenja prouzrokovanih

toksičnim supstancama. Zadužena je za profilaksu i terapiju trovanja. Bavi se patofiziologijom
stanja nakon intoksikacije i pružanjem odgovarajude terapije trovanja.
Klinička toksikologija je značajna sa aspekta toksikovigilance. Toksikovigilanca je aktivan

proces identifikacije i analize rizika od izloženosti toksičnim supstancama (hemikalijama), kao
i razmatranje mera koje se preduzimaju u cilju smanjenja rizika. Značaj u identifikaciji i
pradenju: štetnih efekata usled izloženosti toksičnim supstanacam (domadinstvo, radna
mesta); uslova za ekspoziciju (promena incidence, sezonske i populacione razlike); case
reports – medicinski pristup (uslovi izloženosti, posledice štetnih efekata). Uloge
toksikovigilance su smanjenje smrtnosti usled trovanja, unapređenje dijagnoze i prevencije
trovanja, pružanje novih mera bezbednosti usled trovanja, pradenje proizvoda na tržištu.
Globalni značaj: centri za kontrolu trovanja; statistika trovanja je od velikog značaja da se
definišu uzroci, učestalost i težina trovanja; kada se identifikuje problem sprovode se
odgovarajude mere (kroz zakonsku regulativu, povlačenje sa tržišta...).
Osnivanje centara za kontrolu trovanja predstavlja veliki napredak. Nacionalni centar za

kontrolu trovanja, kod nas VMA, je referentna ustanova za medicinske usluge prevencije i
terapije akutnih trovanja, ali i detekciju materija u biološkom materijalu, vodi, zemljištu i
vazduhu. VMA je zadužen za terapiju trovanja starijih od 14 godina, dok su klinika u Tiršovoj i
Institut za majku i dete zaduženi za trovanja dece usled posedovanja odgovarajude aparature
za pedijatrijsku populaciju.
Akutna trovanja (urgentan odgovor) - najčešdi uzročnici: lekovi, proizvodi za čišdenje u

domadinstvu, pesticidi; najčešde peroralni unos – slučajna i namerna trovanja; inhalcioni
unos pri akcidentalnim trovanjima. Najčešdi lekovi koji izazivaju akutna trovanja su
analgetici, a iza njih su sedativi/hipnotici/antipsihotici. Namerna trovanja (samoubilačka) su
u vedini slučajeva polimedikamentoznog tipa. Unos vedeg broja lekova; često pradeno i
konzumacijom alkohola: sedativi/hipnotici/antipsihotici; lekovi za terapiju kardiovaskularnih
oboljenja (β-blokatori, blokatori Ca kanala).
Značaj toksikološke laboratorije u kliničkoj praksi se ogleda u: postavljanju dijagnoze;

situacijama kada dijagnoza nije jasna; proceni efikasnosti terapije trovanja; kvalitativnoj i/ili
kvantitativnoj analiza otrova - vršenje toksikološko-hemijskih analiza u cilju brze i pouzdane
detekcije, identifikacije i kvantifikacije toksičnih agenasa u različitim vrstama uzoraka.
Saradnja lekara (kliničkih toksikologa) i analitičara je od izuzetnog značaja.
Faze rada u kliničko-toksikološkoj laboratoriji: 1. pre-analitička (prikupiti podatke o

okolnostima trovanja, biohemijske i hematološke nalaze, istoriji bolesti, obezbediti uzorak,
odrediti prioritete za analizu); 2. analitična (sprovesti analizu); 3. post-analitička
(interpretirati rezultat u saradnji sa kliničkim toksikologom/patologom; po potrebi sprovesti
dodatnu analizu sa originalnim uzorkom ili drugim uzorcima; sačuvati neiskorišden uzorak).
Po izdavanju zahteva za toksikološku analizu, jako je bitno pravilno izabrati uzorak (prema
prirodi supstance koju treba analizirati, prema kliničkom pitanju na koje treba dati odgovor),
pravilno ga obeležiti, čuvati i transportovati. Vrste uzoraka koje se koriste su najčešde: krv
(serum i plazma) - određuje se ukupna koncentracija leka, za pradenje farmakokinetike i
toksikokinetike, kvantitativna analiza (pradenje stanja bolesnika); urin - veda količina uzorka,
mogudnost ukoncentrisanja, vede koncentracije metabolita lekova, pradenje eliminacije
(kvalitativna analiza); lavat – mogu se nadi ostaci tableta ili kapsula, kvalitativna analiza.
Alternativni uzorci mogu biti saliva (slobodna frakcija leka, lako uzorkovanje, brzina difuzije u
salivu zavisi od osobina leka, osobina salive) i kosa (određivanje istorije uzimanja lekova i
sredstava zloupotrebe, velika stabilnost uzoraka, kvalitativna analiza).
Nakon uzimanja uzoraka se vrše preliminarne (skrining) analize - set standardnih analiza krvi
i urina na prisustvo najčešde primenjivanih lekova i psihoaktivnih supstanci, mogu da potvrde
ili negiraju trovanje. Najčešde se koriste analiza alkohola u krvi i uanaliza rina na prisustvo
psihoaktivnih sredstava. Nakon toga se primenjuju različiti postupci pripreme materijala za
analizu i savremene instrumenalne tehnike (npr. HPLC, GC, LC/MS). Laboratorijski nalaz se
interpretira u zavisnosti od liste terapijskih, toksičnih i letalnih koncentracija; vremena
proteklog od unosa i stanja pacijenta. Na kraju se izdaje toksikološki izveštaj (inače putem
formulara sa kompletnom dokumentacijom, ali se rezultat u urgentnoj situaciji saopštava
najbržim putem komunikacije).
100. Osnove sudske toksikologije
Sudska toksikologija je oblast toksikologije koja obuhvata svaku primenu nauke i istraživanja
otrova sa ciljem da se dobiju odgovori na pitanja koja se javljaju u sudskim procesima.
Predmet analize je najčešde u vezi sa policijom, istražiteljima i sudom.
Upotreba hemijske analize u cilju detekcije, identifikacije i kvantifikacije otrova radi
povezivanja dobijenih rezultata sa njegovom „poznatom toksičnošdu“. „Poznata toksičnost“
→ Sudska toksikologija se ne bavi utvrđivanjem toksičnosti neke supstance ved se oslanja na
dosadašnja saznanja o toksičnosti: „Ne meri i ne procenjuje toksičnost ved dokazuje
prisustvo ili određuje koncentraciju otrova u različitim biološkim uzocima“.
Sudska toksikologija – jedna od najsporijih i najskupljih analiza da bi se zaštitila žrtva,
optuženi, ali i analitičar i indirektno laboratorija koju predstavlja:
Postoje problem zbog cene analize, sve analize se pladaju (policija, sud, optuženi),
kompeticija među laboratorijama..
Specifičnosti analize: Toksikolog ne zna da li je otrov uopšte prisutan (poređenje sa drugim
granama toksikologije).
Zahtev - Utvrditi prisustvo otrova?
Otežavajudi faktori koji čine posao sudskog toksikologa težim u odnosu na ostale analitičare
u toksikologiji: Dostupnost materijala je limitirana, ono što se zateklo od materijala, ono što
može da se uzorkuje, vremenska ograničenost,zatim sudski aspekt – svaki detalj može biti od
značaja (vođenje administracije, opis primljenog materijala, čistoda reagensa…) , kao I to da

advokat ima cilj da ospori rezultat (proces) tako što pokušava da diskredituje toksikologa kao
stručnjaka.
Cilj rada sudskog toksikologa – da odgovori na pitanja koja se namedu tokom istrage ili
sudskog spora: Da li je osoba otrovana? Koji otrov je identifikovan? Kako je otrov primenjen?
Koje toksične efekte identifikovani otrov izaziva? Da li je primenjen u toksičnoj ili letalnoj
dozi?
Analitički pristup
1.Detekcija – da otkrije prisustvo leka ili otrova u uzorku; skrining procedure – najteži i
najvažniji deo – smatra se krucijalnim momentom u toksikološkoj analizi
2.Identifikacija – da se identifikuju otrovi ili metaboliti – masena spektroskopija
3.Kvantifikacija – da se odredi tačna koncentracija prisutnih lekova, otrova, metabolita u
uzorcima.
4.Interpretacija rezultata i izveštaj u odnosu na rezultate dobijene pri identifikaciji i
kvantifikaciji, a u konteksu datog slučaja, tj. svih raspoloživih rezultata dobijenih od
istražitelja, tokom obdukcije…
Najprikladnija podela u sudskoj toksikologiji, zasnovana na analitičkim potrebama, je prema

metodi izolovanja otrova iz materijala:
-Gasoviti otrovi (Rutinski se vrši analiza samo CO i CN- → izuzetak su udesi (akcidenti) i
profesionalna trovanja (traži se spisak gasova koji se koriste ili su na bilo koji način dostupni)
ili zloupotreba rastvarača i aerosol )
-Lako isparljive supstance koje se izoluju difuzijom ili destilacijom
-Organske, neisparljive, supstance koje se izoluju ekstrakcijom sa organskim rastvaračima
(lekovi - Najviše ispitivana grupa jedinjenja u sudskoj toksikologiji (sa izuzetkom alkohola)),
pesticidi (Veliki broj jedinjenja različite hemijske strukture OF, karbamati, hlorovani
ugljovodonici, piretroidi, derivati uree)
-Metalni otrovi koji se izoluju mineralizacijom (suvim ili vlažnim postupkom) ili enzimskom
degradacijom tkiva tj. organskog materijala (U prošlosti veoma često, danas ređe – retko se
sumnja na njih, a obično se kasno posumnja (može nakon ekshumacije))
-Toksični anjoni koji se izoluju dijalizom.
-Različiti otrovi koji iziskuju specijalne tehnike ekstrakcije.
-Vrste uzoraka: lekovi i drugi sumnjivi materijali nađeni pored tela:Bočice lekova – odlična
početna tačka, ali i gubitak vremena ako su namerno ostavljeni da skrenu pažnju, Pakovanja
sredstava za čišdenje, zaštitu bilja… (obično je dovoljan podatak sa pakovanja), špricevi –
analiza zaostalog sadržaja ,hrana i pide nađeni na mestu događaja..
-Vrste uzoraka – biološke tečnosti :

Urin-Jedan od najviše upotrebljavanih uzoraka – lako dostupan, nema ometajudih endogenih
jedinjenja, protein, Ne mora uvek ekstrakcija (Test trake, kolor testovi…)
Želudačni sadržaj- Zapažaju se boja ili miris koji mogu biti indikativni, prisustvo tablet. Lako
izvođenje kolor testova i priprema za TLC.
Krv -Glavni uzorak za toksikološku analizu – prema nekim regulativama to je glavni uzorak za
skrining analizu, ali i za kvantitativnu analizu (etanol, CO) .Vizuelno – trovanje ugljen-
monoksidom (trešnja crveno) i methemoglobinemija (braon boja krvi).
-Vrste uzoraka – tkiva
U prošlosti je analizirano više tkiva u toksikološkoj analizi. Jetra bi trebalo da bude i dalje
rutinski uzorak u svim postmortem analizama.
Kada bi analiza otrova u jetri trebalo obavezno da se uradi?

-Ako su telesne tečnosti nedostupne.
-Kompletna analiza telesnih tečnosti ne daje odgovor (primer: tioridazin, u krvi koncentracije
malo više od terapijskih, a u jetri 10X više).
- Kada postoji sumnja na trovanje lekovima za koje je poznato da podležu postmortem
redistribuciji (prelaz iz organa i duplji u krvne sudove).
101. Toksikološka procena rizika
Procena rizika – Naučno utemeljena procedura evaluiranja toksičnih osobina hemikalije i

uslova pri kojima može dodi do ekspozicije ljudi, a u cilju određivanja verovatnode da kod
eksponiranih osoba dođe do pojave štetnog efekta i prirode/intenziteta nastalog efekta.
Procena rizika je fazan proces:
1.Identifikacija hazarda – Određivanje da li neka hemikalija prouzrokuje toksični efekat.
Epidemiološke studije: Mogu biti retrorpektivne ili prospektivne I to su: In vivo studije, In
vitro studije I In silico studije.
2.Procena doza-odgovor – Određivanje veze između obima ekspozicije i verovatnode
nastanka efekta određenog Intenziteta.
Obuhvata kvantifikovanje toksičnog efekta, kao I ekstrapolaciju eksperimentalnih podataka
na ljude
3.Procena ekspozicije – Određivanje obima ekspozicije.
Obuhvata: Identifikacija eksponovane populacije, Identifikacija puta ekspozicije,
Identifikacija izvora ekspozicije, Identifikacija dužine ekspozicije, Identifikacija učestalosti
ekspozicije.
4. Karakterizacija rizika – Opisuje prirodu i veličinu rizika.
Rizik -Verovatnoda da dođe do ispoljavanja štetnog efekta pod određenim uslovima

ekspozicije. Hazard –Intrinzično svojstvo hemikalije da prouzrokuje štetni efekat pod
definisanim uslovima ekspozicije.
Upravljanje rizikom – Proces donešenja odluka na bazi procene rizika. Uključuje razmatranje
tehničkih, naučnih, socijalnih, ekonomskih i političkih informacija.
Agregativna procena rizika:Ukupni rizik = Σ rizika svih puteva ekspozicije jedne hemikalije
Kumulativna procena rizika:Ukupni rizik = Σ rizika za hemikalije sa istim mehanizmom

dejstva
Integrativna procena rizika: Ukupni rizik = Σ rizika za sve hemikalije u medijumu.
102. Legislativna toksikologija
Što se tiče legislative u toksikologiji, postoji Zakon o hemikalijama koji opisu klasifikaciju,
pakovanje, obeležavanje i skladištenje hemikalija. Svaka hemikalija stavljena u promet mora
da bude klasifikovana i obeležena u skladu sa zakonom i medjunaronim standardima.
Osim njega tu su i : Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, Zakon o biocidnim
proizvodima, Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o upravljanju otpadom..
Klasifikacija hemikalija u određenu klasu opasnosti se vrši na osnovu podataka o njihovim

svojstvima: fizička I hemijska, toksikološka (efekti na zdravlje ljudi) i ekotoksikološka (efekti
na životnu sredinu).
Trenutno su na teritoriji Republike Srbije u primeni 2 sistema klasifikacije :
Stari “narandzasti” sistem DSD/DPD ( dangerous supstances and preparations)
Novi GLP/GHS ( Globally harmonized system of classification and labeling of chemicals).
Klase opasnosti:
U postupku klasifikacije i obeležavanja opasnim hemikalijama se dodeljuje: GHS piktogram,

reč upozorenja, obaveštenje o opasnosti, obaveštenje o merama predrostožnosti.
Na ambalaži opasne hemikalije mora da se nalazi etiketa koja sadrži sledede podatke:
• trgovačko ime hemikalije
• hemijska imena opasnih supstanci,
• elementi obeležavanja
• nominalnu količinu hemikalije u pakovanju,
• ime i adresu snabdevača hemikalije.
Ostale opasnosti: opasnost po vodenu sredinu, opasnost po ozonski omotač…
103. Osnovi radiotoksikologije
Radiotoksikologija je grana toksikologije koja proučava profesionalnu i opštu izloženost

zračenjima.
Radioaktivnost je pojava da određeni elementi otpuštaju nevidljivo zračenje:
α zraci- pozitivno naelektrisani, otpuštaju protone (jezgra He)
β zraci- negativno naelektrisani, brzi elektroni
γ zraci- nisu naelektrisani, elektromagnetni talasi malih talasnih dužina
X zraci- veštački stvoreni, duže elektomagnetno zračenje talasna dužina 0,1 do 10 nm
Toksični efekti jonizujudeg zračenja : Radioliza vode i nastanak reaktivnih slobodnih radikala
(H●-snažan redukujudi agens, OH ● , HO2 ●, H2O2 ), zatim interakcija sa organskim
molekulima i nastanak reaktivnih organskih radikala. Ovi radikali sada reaguju sa
funkcionalnim i strukturnim molekulima, kao što su DNK, protein, masti, UH i dovode do
disfunkcije delija.
Pod uticajem zračenja lako dolazi do promene proteina, kidaju se sekundardna, tercijarna i
kvatererna struktura i protein postaje nefunkcionalan. Mutacije na nukleinskim kiselinama
mogu da dovedu do aktivacije delijskih onkogena, kada počinje karcinogeneza. DNK
oštedenje nastaje formiranjem lokalizovanih radijacionih grozdova direktno ili blizu DNK (alfa
zračenje stvara velike radijacione grozdove).
Što se tiče lipida, slobodni radikali stvaraju lipidne perokside, što vodi oksidativnom stresu i
formiraju maloniladehida, koji dalje može da se veže i formira adukte na proteinima, i dalje
oštedenje.
Merna jedinica za radioaktivnost je bekerel (Bq) - broj raspada u jednoj sekundi
(1Bq=1raspad/1sekunda).
Akutni radijacioni sindrom je skup znakova i simptoma ispoljenih u toku šest nedelja nakon
ozračenja ljudi u dozi vedoj od 0,5 Gy u kratkom period.
Manifestuje se kao oštedenje membrane delija, kapilara krvnih sudova, disbalans rada
jonskih pumpi, promena akcionog potencijala, acidobazne ravnoteže itd. Radiosenzitivna
tkiva su delije koje se intenzivno dele (enterociti, tematopoetski sistem), a radiorezistentna
tkiva su mozak, fibroblasti i srce.
Simptomi i znakovi: gubitak apetita, mučnina, povradanje, zamaranje, dijareja, opadanje
kose, efekti na krvne delije, promene i aplazija koštane srži.
Izvori kontaminacije su iz životne i radne sredine. Važni radionuklidi su uran, radijum,

stroncijum…
Uranijum je radioaktivni element iz grupe teških metala.
Prirodni uranijum tri izotopa po masi: 238U (99,27%), 235U (0,72%) i 234U (0,0054%).
Prirodno: zemljište, stene, mora, okeani pijada - voda, hrana.
Antropogeno: u nuklearnim elektranama. Za rad reaktora potreban 235U (0,72%), koji se do
3% obogaduje. Uranijum koji ostane nakon otklanjanja obogadene frakcije se naziva
„osiromašeni uranijum”.
Unosi se inhalaciono ili dermalno, a iz GIT-a se slabo resorbuje. U krvi se vezuje za COO-
grupe ili fosforil grupe. U +6 obliku, kritični organ je bubreg, pa je njegovo oštedenje
karakteristično za akutno trovanje. U +4 obliku se nakuplja u jetri.
Pri hroničnim trovanjima mallim dozama, U se deponuje u kostima, pa dugogodišnje alfa
zračenje izaziva osteosarkom.
Inhalacija čestica prašine U izaziva nekrozu bronhijalnog epitela.
Uranijum deluje direktno hemijskim i radijacionim efektom emitujudi alfa zračenje. Uzročnik
je velikog broja tumora.
Akcidenti Vinča, 1958, Černobilj, 1986, Fukushima, 2011, Hirošima, 1945.
104. Plastične mase
Plastične mase su ogromna grupa materijala velike molekulske mase koji su proizvedeni od
sintetskih ili polusintetskih smola i različitih dodataka: punila, omekšivača,stabilizatora i
pigmenata.
Polimeri mogu biti prirodni (skrob, celuloza I derivati- biorazgradivi) I na bazi fosilnh
goriva(nisu biorazgradiva), kao I kombinacija njihova.
Ono što može da dovede do zagađenja vazduha jeste starenje polimera, koje može da se desi
pod uticajem energije (toplota, zračenje) I klimatskih faktora(vlažnost, pritisak, tempratura).
Strukturu polimera opisuje konstitutivna jedinica svojim ponavljanjem. Najmanja hemijska
jedinica: ista ili različita.
Važniji polimeri njihove osnovne strukturne jedinice:
Polietilen PET –CH2 –CH2 -
Polipropilen PP –CHCH3 –CH2 -
Polistiren PS –CHC6H5 –CH2 -
Polikarbonat PC -O-(C6H4 )-C(CH3)2- C6H4 –CO
Polivinil hlorid PVC -CHCl- CH2 -
Poliuretan -CO-NH-R-NH-CO-OR’-OR ili R’: alkil ili aril grupa
Polimetilmetakrilat - CH2 –CCH3COOCH3 -
Polietilen tereftalat -O-CO- C6H5 -CO-O- CH2 - CH2-
Poliizopren -CH- CH2 -C(CH3 )=CH- CH2 -
Najlon -CO-( CH2 )4 -CO-NH-( CH2 )6 –NH-
Guma, silikonska -Si(CH3 )2 -O-
Toksičnost plastike je generalno niska jer je nerastvorna u vodi i biohemijski inertna.

Međutim, toksični mogu da budu aditivi kao što su plastifikatori koji mogu da dospeju u
hranu, igračke i druge produtke u tragovima. Problem može nastati i pri medicinskoj
upotrebi kratkih i dugotrajnih implanta (veštački zalisci, sočiva, inserti..) jer aditivi mogu da
difunduju u tkiva.
Toksičnost aditiva i drugih supstanci iz plastike: omekšivači (ftalati, bisfenol A), stabilizatori,
punila i ojačivači, ostaci monomernih jedinica, usporivači gorenja, ekspenderi, toksični
metali…
Izloženost (akutna i hronična):
Opšta populacija: proizvodi od plastike, jednokratna ili višekratna upotreba, posuđe,
ambalaža za hranu, medicinska sredstva, obuda, odeda.
Profesionalna izloženost usled izloženosti na radnom mestu.
Toksični efekti polimera (aditiva, ostataka monomera ...):

Lokalno: korozivno za kožu/oko (akrilatni i metakrilatni estri),senzibilizacija (etilen amini)
Sistemski: karcinogenost (vinil-hlorid: jetra, pluda),reproduktivna toksičnost (ftalati;
BPA),ometaju rad endokrinog sistema (BPA), toksičnost za rast i razvoj..
Gde se mogu nadi? - električnoj opremi (PBDEs, koriste se kao usporivači gorenja),
- opremi za kuhinju (PBDEs, koriste se kao usporivači gorenja)
- posuđu i opremi za kuvanje (PFOS, repelenti za ulje i vodu),
- hrani u konzervama (parabeni – konzervansi)
- plastičnim kontejnerina (BPA – plastifikator).
Toksičnost BPA :ometa funkciju reproduktivnog sistema, ometa funkciju endokrinog

sistema, mutagen, karcinogen. BPA povedava rizik za pojavu gojaznosti, dijabetesa i oboljena
srca.
Toksičnost ftalata: toksičnost za reprodukciju (kod mužjaka sisara seksualna diferencijacija;

kod žena veza sa endometriozom) .Karcinogeno deluje preko peroxisomeproliferator-
activated receptor-α (PPARα). Izaziva ftalatni sindrom.
Ispitivanje zdravstvene ispravnosti, testovi toksičnosti, migracije:

Migracija - prelazak niskomolekulskih komponenti iz ambalaže u pakovani proizvod i
obrnuto, a javlja se kao posledica interakcije pakovanog proizvoda sa ambalažom.
105. Zagađenje vazduha
Atmosfera predstavlja tanak sloj vazduha (gasova) koji okružuje planetu Zemlju.
Što se tiče zagađenja vazduha (aerozagađenje) , ono nastaje zbog:

1. emisija (dimnjaci) iz domadinstva, termoenergetskog sektora i industrije..
Emituju se gasovi kao što su CO, CO2, SO2, azotni oksidi, I razlicite organske materije kao što
su PAH(policiklični aromatični ugljovodonici). Veliki uticaj na zagađenje imaju I gasovi koji se
otpustaju u avionskom I automobilskom saobradaju.
2. Upotreba pesticida
3.Radiohemijsko zagađenje( kao što je bilo u Černobilu, 1986. Godine, kada se polovina
sadržaja reaktora raširila vazduhom po Evropi.)
Zagađujude supstance atmosfere od posebnog značaja:
-niskomolekularni halogenovani ugljovodonici (CFCs), hlorovane supstance (CH2Cl2) – suvo

hemijsko čišdenje koji dovode do oštedenje ozonskog omotača u stratosferi.
-CO2 i ostali gasovi “staklene bašte”.
-zagađujude supstance koje se hemijski menjaju - fotohemijski smog (NO2, organske
komponente i O2 – nastaje O3 – troposferski ozon, neke org. komponente – npr.
peroksiacetilnitrat – iritans očiju).
Prirodni izbori zagađivača atmosfere su:
SO2 (vulkani), H2S(vulkani, biološko raspadanje), NO (delovanje bakterija na organsku
materiju), NH3 (biološko raspadanje)…
Kvaliutet vazduha ugrožavanju termoenergetski objekti (termoelektrane, toplane, ložišta..),
rafinerija nafte, saobradaj, industrija…
Kontrola zagađenja (standardni parametri koji se prate):
1.SO2 , 2.NOx, 3. CO, 4. Pb, 5. ukupne suspentovane materije, 6. O3
Kod nas najzagađeniji gradovi su: Beograd, Šabac, Niš
106. Zagađenje voda

Što se tiče vode na zemlji, 97% vode otpada na slane vode (okeani), a 3% na slatke vode, gde
spadaju reke,podzemne vode, jezera, močvare…
Do zagađenja vode dolazi:
1.Akcidenti - otpuštanje nafte iz tankera, nenamerno oslobađanje toksičnih supstanci u
životnu sredinu – nuklearni akcidenti, brodolomi i požari..
2. Biocidi – kontrola invertebrata ili biljka (herbicidi – vodeni korov u jezerima, insekticidi
protiv parazita u ribama, fungicidi – u boji za brodove- tributil kalaj…), suva i vlažna
depozicija iz vazduha (zaprašivanje biocidima).
3. Odlaganje otpadnih voda:
Otpadne vode domadinstva: deterdženti,fenoli.
Industrijske otpadne vode (metali i radionukleidi, organske materije…)
Prečišdavanje otpadnih voda:
PRIMARNI (MEHANIČKI) TRETMAN OTPADNIH VODA PODRAZUMEVA ODSTRANJIVANJE
ČVRSTIH OTPADAKA IZ VODE, VRŠI SE MEHANIČKIM PUTEM.
SEKUNDARNI (BIOLOŠKI) TRETMAN PODRAZUMEVA BIOLOŠKO PREČIŠDAVANJE OTPADNIH
VODA UZ POMOD BAKTERIJA.
TERCIJARNI (HEMIJSKI) TRETMAN VODA PREDSTAVLJA FINALNO ODSTRANJIVANJE
NEORGANSKIH OTPADAKA I BAKTERIJA HLORISANJEM, OZONIZACIJOM I DR. POSTUPCIMA.
HPK(hemijska potrošnja kiseonika-količina kiseonika potrebna za hemijsku razgradnju
organskih molekula u 1l vode) i BPK(biološka potrošnja kiseonika-količina O potrebna da bi
mikroorganizmi razgradili organske supstance u 1l analita) – parametri kvaliteta otpadnih
voda: Opasnost! Otpadne vode sa visokom BPK vrednosti - smanjuju sadržaj kiseonika u vodi.
Izvori zagađivanja voda i zagađujude supstance: Poljoprivredna delatnost, izgradnja,

urbanizacija, industrija (otpane vode, spiranje i depozicija…).
Zagađujude supstance – nitrati i fosfati, nafta i njeni derivati, pesticidi, deterdženti, teški
metali (Cd, Pb, Hg) i radioaktivni edlementi...

Polihlorovani bifenili (PCB,PHB), Policiklični aromatični ugljovodonici (PAHs),Površinski
aktivne supstance – deterdženti, pesticidi.
-ANTROPOGENO ZAGAĐIVANJE VODA ORGANSKIM POLUTANTIMA: - Prehrambena

industrija, poljoprivreda i stočarstvo, drvna industrija, nafta i petrohemijska industrija
(delom), deponije otpada (delom), komunalne otpadne vode (delom).
ZAGAĐIVANJE LAKO RAZGRADLJIVIM ORGANSKIM MATERIJAMA OZNAČENO JE KAO
SAPROBNOST. TOKSIČNO ZAGAĐIVANJE SE VRŠI TOKSIČNIM MATERIJAMA KOJE SE TEŠKO
RAZGRAĐUJU.
Saprobnost je sistem klasifikacije voda po kvalitetu, na bazii stepena zagađenja I prisustva ili
odsustva bioindikatora.
Najzagađenije su polisaprobne vode, srednjeg stepena su mezosaprobne, a oligosaprobne
vode su čiste.
-ZAGAĐIVANJE NEORGANSKIM SOLIMA – “CVETANJE VODE”.-eutrofizacija

U EUTROFNIM JEZERIMA ZBOG VELIKOG PRILIVA SOLI MENJA SE SASTAV VRSTA ALGI,
BROJNOST EUTROFNIH VRSTA SE NAGLO POVEDAVA. TOKOM DANA DOLAZI DO
PREZASIDENOSTI (SUPERSATURACIJA) KISEONIKOM A NODU SE JAVLJA NJEGOV MANJAK
(NODNA ANOKSIJA). ZBOG ENORMNOG RAZVOJA POJEDINIH VRSTA ALGI DOLAZI DO TZV.
“CVETANJA VODE”, ŠTO MOŽE BITI VRLO ŠTETNO AKO SE RADI O VRSTAMA MODROZELENIH
ALGI.
ANTROPOGENIM POVEDANJEM KONCENTRACIJE SOLI FOSFORA I AZOTA U VODAMA DOLAZI
DO MASOVNOG RAZVOJA ALGI I VIŠIH BILJAKA (PRIMARNA PRODUKCIJA). AKO SE PROCES
ODVIJA BEZ UTICAJA ČOVEKA ONDA SE UPOTREBLJAVA TERMIN EUTROFIKACIJA. GLAVNI
IZVOR SOLI FOSFORA I AZOTA SU KOMUNALNE OTPADNE VODE, VEŠTAČKA MINERALNA
ĐUBRIVA I DETERDŽENTI.
ANTROPOGENO ZAGAĐIVANJE VODA NEORGANSKIM POLUTANTIMA: Vađenje i obrada
mineralnih sirovina,metalurgija, proizvodnja energije, hemijska industrija, nafta i
petrohemijska industrija (delom), saobradaj, deponije otpada (delom), komunalne otpadne
vode (delom), poljoprivreda I stočarstvo (primena mineralnih djubriva, pesticida, zbog
navodnjavanja nakupljanje soli minerala..)
- Nafta se sastoji iz zasidenih I nezasidenih masnih ugljovodnika, sumpora, masnih kiselina,
azotnih jedinjenja.. U vodenoj sredini izazivaju gušenje organizama, smanjuje prodiranje
svetlosti I onemogudava fotosintezu, menja pH vrednost,otežava ili sprečava izmenu gasova,
energije I vlage izmedju atmosfere I vode.

107. Zagađenje hrane
Toksične supstance u hrani mogu biti njeni prirodni konstituenti ili supstance koje su rezultat
kontaminacije hrane u lancu proizvodnje.
Hrana može biti kontaminirana iz životne sredine, ali mogu to biti i rezidue (ostaci) tretiranja
različitim hemijskim supstancama koje se primenjuju u različitim fazama proizvodnje.
Kontaminanti su supstance koje nisu namerno dodate u hranu, nego su posledica
kontaminacije hrane tokom proizvodnje, pakovanja, transporta, obrade hrane, ili su pak
posledica nekih prirodnih procesa.
Hemijske kontaminante koji se mogu nadi u hrani, a s obzirom na njihov izvor, možemo
podeliti na:
1. prirodne kontaminante: mikotoksini poreklom iz plesni i enterotoksini iz bakterija.
Važniji mikotoksini su: aflatoxins, ochratoxins, fumonisins, zearalenone, trichothecenes i
patulin. Akutno i hronično oštedenje zdravlja zbog delovanja mikotoksina naziva se
mikotoksikoza. Jednokratno uzimanje namirnica s visokom koncentracijom mikotoksina
dovodi do akutnog trovanja, dok konzumiranje hrane s niskim koncentracijama mikotoksina,
duži vremenski period, može dovesti do karcinogenih promena, ali i drugih bolesti. Gotovo
svi mikotoksini su citotoksični: deluju na nivou strukture membrana, ali i intereaguju sa
procesima kao što je sinteza proteina, RNA i DNA.
2. kontaminante iz životne sredine: Najvažnije organska jedinjenja koja mogu da
kontaminiraju hranu, a poreklom su iz životne sredine su: hlorirani ugljovodonici, policiklički
aromatski ugljikovodonici, teški metali, radioaktivni i ostali elementi. Relativno su česti su
slučajevi kontaminacije hrane dioksinima.
Uzrok kontaminacije hrane može biti zagađenost vazduha, vode i zemljišta. Da bi se našla u
hrani, hemijska supstanca mora biti bioiskoristljiva. Ako poseduje i potencijal
biomagnifikacije (povedanja sadržaja kroz lanac ishrane), a takođe je i perzistentna, takva
hemijska supstanca predstavlja veliku opasnost, kako za životnu sredinu, tako i za čoveka.
Metali, najčešdi neorganski kontaminanti hrane su: olovo (Pb), živa (Hg), kadmijum (Cd) i
arsen (As).
3. kontaminanti u formi ostataka (rezidua) od tretiranja biljaka – pesticide
Rezidue pesticida mogu biti prisutne u: – svežem ili prerađenom vodu i povrdu; – prerađenoj
hrani i pidima (hleb, vodni sokovi); – svežim ili prerađenim proizvodima animalnog porekla.
Grupa organohlornih pesticida čini oko 90% svih rezidua (ostataka) pesticida u hrani.
Maksimalna dozvoljena koncentracija (MDK) pesticida, kontaminanta ili aditiva u hrani
(Maximum Residual Limit – MRL) definiše se kao maksimalna koncentracija rezidue u hrani,
koja pri dugotrajnom unosu ne može škoditi potrošaču.
4. rezidue veterinarskih lekova
Koji su rizici ukoliko je potrošač izložen unosu hrane koja sadrži ostatke veterinarskih lekova?
Nastanka imunoloških reakcija kod ljudi koji ispoljavaju alergiju na određene antibiotike…
Narušavanje crevne mikroflore… Neki antibiotici mogu reagovati sa nitritima iz salamure za
meso i tako doprineti stvaranju kancerogenih nitrozamina.Unosom ostataka hormonskih
lekova direktno se može narušiti hormonska ravnoteža pojedinca.
5. kontaminante koji nastaju obradom hrane: hlorpropanoli, akrilamid, ostaci sredstava za
čišdenje i drugi;
Toksična supstanca koja nastaje termičkom obradom neke vrste hrane pri visokim
temperaturama je akrilamid. Može biti prisutan i u prženoj i pečenoj hrani. Akrilamid je od
strane IRAC svrstan u grupu karcinogena. Ispitivanja su pokazala da se relativno visoke
koncentracije akrilamida nalaze u hrani bogatoj ugljenim hidratima kao što su čips, prženi i
pečeni krompir i tostirani hleb.
6. kontaminanti iz materijala i predmeta u dodiru sa hranom (metali, bisfenol A, vinilhlorid)
- Polietilen (PE) i polipropilen (PP) su pogodni za neposredni dodir sa hranom jer su hemijski
inertni.
Najčešdi spominjani kontaminanti u hrani su dioksini, nitriti, jedinjenja benzola, teški metali i
mikotoksini.
108. Zagađenje zemljišta
Zemljište je površinski sloj zemljine kore (litosfere) koji nastaje kao proizvod geološke
podloge uz učešde klimatskih faktora i živih bida.
Plodnost je osnovna karakteristika zemljišta koja ga razlikuje od matične stene (= geološke
podloge) na kojoj leži i od koje vodi poreklo Plodnost zemljišta: mera njegove sposobnosti da
zadovolji potrebe biljaka za mineralnim materijama i vodom (matična stena nema tu
sposobnost).
U PRIRODNIM ZEMLJIŠNIM EKOSISTEMIMA DOMINIRAJU TRI PROCESA:
1. produkcija, 2. potrošnja i 3. razgradnja (dekompozicija). Ova poslednja etapa je od značaja
jer se njome omogudava novi ciklus kruženja materije. Dekompozicija je izuzetno značajan
proces, odvija se sukcesijom mikroorganizama a pradena je: 1. smanjenjem koncentracije
kiseonika, 2. smanjenjem sadržaja azotnih organskih jedinjenja, 3. porastom temperature
zbog oslobađanja toplote u egzotermnim reakcijama. Zbog toga je uništavanje
mikroorganizama zemljišta jedna od najtežih posledica.
Zagađenje zemljišta:
Nenamerno – akcidenti (vazduhom i vodom), saobradajni udesi.

Namerno zagađenje – deponije otpada i upotreba biocide
a) otpad – iz domadinstva i industrijski otpad (posebno toksičan otpad, radionukleidi…strogi
propisi);
b) upotreba čvrstog otpada kao đubriva (posle sekundarnog tretman otpadnih voda) –
zagađujude supstance: teški metali, fosfati, nitrati, deterdženti.
c) depozicija iz vazduha (suva i vlažna) – dim i prašina iz dimnjaka (SO2, NOx, HF…), kiša i
sneg.
d) nanosi reka i mora.
e) upotreba pesticide
Podela zagađenja:
I – FIZIČKE IZMENE U ZEMLJIŠTU:

1. Urbanizacija
2. Izgradnja različite infrastrukture
3. Hidrotehnički radovi
4. Ostali oblici zagađivanja zemljišta (deponije)
5. Eksploatacija uglja i ruda iz površinskih kopova
6. Erozija zemljišta
II – HEMIJSKO ZAGAĐENJE
7. Kisele kiše
8. Teški metali u zemljištu
9. Salinacija
10. Pesticidi i drugi organski zagađivači
III – POLJOPRIVREDA I ŠUMARSTVO

10. Neracionalno iskorišdavanje zemljišta u poljoprivredne svrhe
11. Neracionalno iskorišdavanje biljnog pokrivača, posebno šumskog
12. Širenje pustinja (“dezertifikacija”).
NAJVIŠE ZASTUPLJENI OBLICI ZAGAĐENJA KOD NAS: Degradacija zemljišta – eolska erozija i
erozija vodom i zakašeljavanje zemljišta iz vazduha.

Toksikologija Skripta

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Toksikologija Skripta

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

SKRIPTA IZ

Grane toksikologije su:

-Sudska toksikologija: trovanja kod krivičnih dela najčešde

-Profesionalna toksikologija: trovanja koja se odnose na radon mesto

-Ekotoksikologija: toksikologija zagađenja životne okoline

-Vojna toksikologija: toks koja je odnosi najčešde na bojne otrove

-Toksikologija životnih namirnica

-Poljoprivredna toksikologija, regulatorna toksikologija…

3. Definicija i podela otrova

Skripta iz toksikologije- 2021

-Razlika izmedju otrovnosti I opasnosti: Otrovnost je sposobnost izazivanja toksičnog efekta

Prema toksičnosti: ( LD50 mg/kg)

1. Praktično netoksični > 15 000

2. Slabo toksični 5 000-15 000

3. Umereno toksični 500-5 000

4. Srednje toksični 50-500

5. Vrlo toksični 5-50

6. Izuzetno toksični < 5

Prema hemijskoj prirodi:

Kiseline, Baze, Metali, Organske supstance

Prema dejstvu na ciljne organe:

Krvni otrovi, nervni otrovi, hepatotoksičnost, nefrotoksičnost, neurotoksičnoost…

Prema sistematskom toku analize (Prema Kohn-Abrestu)

2.Lako isparljivi otrovi

4. Prirodni I sintetski otrovi

Skripta iz toksikologije- 2021

Skripta iz toksikologije- 2021

U industrijskog toksikologiji se koristi MAC – maksimalna dozvoljena koncetracija jednog

NOAEL – No Observed Adverse Effect Level

Maksimalna doza koja NE izaziva štetni efekat

LOAEL – Lowest Observed Adverse Effect Level

Minimalna doza koja izaziva štetni efekat

Što se tiče NOAEL/LOAEL koncepta: Ne zavisi od matematičkog modela I lak za razumevanje..

ADI = NOAEL/100 (SF)

Skripta iz toksikologije- 2021

Akutna oralna toks – pacovi

Akutna inhalaciona toks- miševi

Akutna dermalna toks- morsko prase

-Test subakutne toksičnosti: u trajanju od 14 za oralnu, 21 za dermalnu I 90 dana za

-Test hronične toksičnosti: izvodi se u trajannju od 12 meseci na psima ili 24 meseci

-Test ispitivanja mutagenosti I genotoksičnosti: Koristi se Amesov test u koloniji Salmonella

-Karcinogenost: U toku 18-24 meseci na miševima I pacovima

-Reproduktivna toksičnost se ispituje u 2 generacije na pacovima.

-Senzibilizacija kože: Buehler test I test maksimizacije na albino zamorčidima topikalno,

Skripta iz toksikologije- 2021

Faktori koji se odnose na toksičnost jedne supstance se dele u 3 grupe:

Alkoholi sa poveadenjem broja C atoma do C5 raste I toksičnost (izuzev metanola), a onda se

L nikotin je toksičniji od D nikotina.

Uvodjenjem atoma hlora u benzenov prsten dobija se hlorbenzen , manje toksičan od

Dužina ekspozicije uslovljava da li de trovanje da bude akutno (jednokratna ekspozicija),

Skripta iz toksikologije- 2021

Slučajna trovanja: masovna ( CO iz požara, trovanje hranom zagadjenom As, metanolom iz

Samoubilačka trovanja: Njč je to trovanje lekovima( polimedikamentozna – BZ uz alkohol,

Medicinska trovanja: odgovornost je medicinska radnika

Profesionalna trovanja: U industriji organski rastvarači, gasovi koji nastaju u različitim

Toksikomanija-bolest zavisnosti: alkohol, pusenje, morfin, heroin, marihuana, LSD, kokain.

Najčešdi uzročnici trovanja su sredstva za čišdenje domadinstva, lekovi, kozmetički proizvodi,

Toksikovigilanca je aktivan proces koji obuhvata identifikaciju i analizu rizika od izloženosti

9. Toksikokinetika- sudbina otrova u ogranizmu

Toksikokinetika obuhvata ADME procene.

Skripta iz toksikologije- 2021

ODNOS BRZINA APSORPCIJE PLUDA:KOŽA:PER OS = 10:2:1

Nakon ispoljenog toksičnog efekta veliki broj se u organizmu metaboliše. Poznavanje