— Ne kažem da nije — složio se odm ah

Adam — ali kuća je kuća!

— Meni je pravo i ovako — gunđala je
Lucija u o rm ar. — Sto nam fali? Im am o
stan, bolji nego što sm o ga ikad im ali.
Voda, centralno grijanje, balkon, ku­
paonica. Što će nam više?
— Ako nas izvuku, im at ćem o kuću —
Božena LOBOREC tvrdoglavo reče Adam, a sjaj u očim a
zasvjetluca m u m ladenački.

Jacobs kuća — Kad je nism o imali dosad, ni sad

nam ne treba! — zam alo viknu Lucija.
— Im at ćem o kuću, lijepu kuću, malo
vrta, jednu, dvije ja b u k e ... — zaneseno
»M arijana, slatk a m ala M arijana« fiću- je govorio Adam.
kao je Adam kroz zube. Ta m u se pje­ — Više volim kruške! — upadne m u u
sm a uvijek nam dtala kad je bio nečim riječ Lucija. — Ti bi sam o jabuke, ja ­
vrlo zaokupljen, a sad je im ao i te ko­ buke. ..
liko razloga za pjesm u: pred njim je bi­ — Dobro! — složi se odm ah Adam. —
la cijela h rp a kartončića koje je pažlji­ Mogu b iti i kruške. Im at ćem o m jesta i
vo izrezivao i lijepio. K artončići su još za drugo voće.
m irisali na Jacobs kavu m eđu koju su — Dok kruške n arastu i počnu roditi,
bili pom iješani i koje je Adam brižljivo mi ćem o biti već u grobu.
sprem ao da jednog dana izazove sreću
je r su nudili — kuću, pravu pravcatu — A, poživjet ćem o mi još! P osadit će­
kuću. C ijuk velikih šk ara i ženino lup­ m o polustablašice i za godinu-dvije b it
kanje posuđem uplitalo m u se u zviž- će roda, vidjet ćeš! Uđeš u v rt i otkineš
dukanje. jab u k u ili krušku! Divota! Što kažeš?
— Sam o b esp otrebno stvaraš sm eće — — Ah, i taj vrt! — m ahne Lucija krpom
p ro m rm ljala m u je iza leđa žena Luci- za posuđe.
ja brišući tan ju re i sprem ajući ih u o r­ — Uvijek si m aštala o nekoliko gre­
m ar. — Ne razum ijem što ti je od jed ­ dica.
nom! N ikad nisi igrao nikakve igre na — Da! — zam išljeno se složi ona. —
sreću, a sad najednom hoćeš kuću. Ma Sam o za malo salate, koju m rkvu, p er­
kakva kuća! šin, m alo paprike, malo, paradajza. ..
— N ikad se ne zna! — zasm ijulji se — . . . m alo kelja, m alo z e lja ... — n a­
Adam i Lucija m u u glasu prepozna stavio je Adam kroz sm ijeh pa, poboja-
onaj đavolski prizvuk zbog kojeg je u vši se da se ne n aljuti, reče ozbiljno: —
m ladosti često zadrhtala. S ada se na- Za sve će biti m jesta. I za zelje, i za
roguši na njegovo sam opouzdanje i lup- kelj, i za s a la tu ... cijele g re d ic e ...
nuvši jače tan ju ro m zagunđa:
— Pa ne itrebam cijelu gredicu zelja! —
— Nism o mj te sreće! Baci to sve u n alju ti se Lucija i ponovo m ahne k r­
koš! P am etnije bi bilo da mi pom ogneš. pom. — N ajviše deset glavica.
— Polako, sta ra m oja, polako. — Slažem se — pom irljivo će Adam.
— A i što će nam sada ta k uća? Baš da — Kako ti kažeš. Deset glavica zelja,
je i dobijem o, što bism o s njom ? jed n u gredicu luka, jed n u gredicu m rk ­
— Žensko ti je uvijek žensko! — nasm i­ ve. ..
je se dobrodušno Adam d iskosa pogle­ — Cijelu gredicu? — prekine ga Lucija
da Luciju. Pomilovao ju je pogledom po d okrene se k njem u. — Cijelu gredicu
pogrbljenim leđim a ne isp u šta ju ći iz luka? Pa što će nam toliki luk, zaboga?
ru k u svoje papiriće. Neću valjda sad pod staro st prodavati
— Djeca su se udom ila, a nam a je dob­ luk na placu! Ili m rkvu! Što će nam ?
ro i ovako — n astavljala je Lucija. Koliko ti juhe pojedeš, toliko uvijek

14 P O D R A V S K I Z B O R N IK 209
 m ožem o ku p iti »Podravkinu«, a za sebe
bom e neću k uhati juhu.
— Pa dat ćem o djeci koju m rkvu kad
sv rate — reče Adam. — Ili koji luk.
— Im aju oni.
— B ranku kad dođe iz Zagreba.
— Ipak mi je cijela gredica previše. Ra­
dije bih stavila cvijeće.
— Cvijeće, c v ije ć e ... — raznježi se
Adam, a pogled m u odlUta na prozor k
teglam a s nekoliko cvjetova. — Nekoli­
ko grm ova ruža — nastavljao je sti­
šavši glas od u zb uđenja — nekoliko
grm ova ru ž a ... pa g lad io le... pa k a n e ...
L ucija se nije usudila da ga prekine. Za­
jed n o s m njim vidjela je cvijeće oko
kuće, m nogo cvijeća, pa se osm jehnula.
U kuhinji zavlada tišina.
—E, moj Adame, baš si djetin jast! —
p rekinu šu tn ju L ucija — Kuća, vrt, cvi­
jeće, m rkva! A gdje, p itam te. Nemaš
ni gradilišta!
— Kako da nem am ! Zet će nam dati dio
svoga dvorišta. Razgovarao sam s njim .
— Razgovarao si? — zaprepasti se Lu­
cija.
— Jesam! Dio zetovog dvorišta sam osi­
gurao, a dio ću kupini od prvog susjeda.
D osta je, sve sam prem jerio.
— K oji dio m isliš? Do ulice nem a m je­
sta.
— Onaj dio u dnu dvorišta. Lijep ko­
m ad.
— Onaj dio u kutu?
— Da. O stat će i za njih dosta. Zet se
slaže, a i susjed je pristao.
— Uh, u dvorištu! — nam rgodi se Luci­
ja. — Neću im ati ni prozor na ulicu.
— Gle, pa nisi ti tako m lada da ti tre ­
ba p rozor na ulicu! Gle ti nje! Sad bi
ona prozor na ulicu! Im aš ti dosta posla
u kući, a ne da gledaš kroz prozor. K ak­
va ulica!
L ucija ušuti. Adam je uvijek bio m alo
lju b o m o ran i bude li navaljivala, ozbilj­
no će ga n a lju titi. R asp ro stre k rp u na
ra d ija to r, uze m etlu i počne m esti.
— S trpi se, sad ću ja — reče Adam pre-
kinuvši zviždanje. Lucija sjedne za stol
ne isp u štaju ći m etlu. Zagledala se u
kartončiće n a k o jim a su bile nalijeplje­
ne Jacobs kuće od kojih će jed n a po­
stati prava i njihova.
210
— A koliko je to soba? — upita.
— M islim, tri.
— Tri?
— Jedna je n aša spavaća, jed n a dnevni
boravak ii još jed n a za djecu kad nam
dođu u goste.
Popodne je sunce plesalo po Adamovim
izbrazdanim rukam a. L ucija se zagleda
u njegove košćate prste.
— Tri sobe ne m ožem o nam jestiti —
ražalosti se ona. — N em am o toliko na­
m ještaja.
— Pa kupit ćemo.
— K upiti? Cime?
— Novcem, jasno.
— Oni što ga štedim o za sm rt?
— Ja za sm rt ne štedim ništa! — grubo
odgovori Adam.
— Rekli sm o da nam se taj novac nađe
alko...
— Što?
— . . . ako nam se nešto desi, bolest. ..
— Zdravi smo.
— M oja reu m a nije zdravlje, a i tvoja
j e t r a . ..
— Oh! — odm ah Adam lju tito i Lucija
ušuti. Gledala je kako su se kartonoići
s kućam a nam nožili. N ije se usudila ni
jed an uzeti u ruke: da ga ne urekne, što
li? Adam je šištao kroz zube »M arijana,
slatka m ala M arijana« i zveckao šk ara­
ma.
— Tu m ora da je tako m ala kupaonica
da ni veš-m ašina ne stan e — opet za-
gunđa Lucija podbočivši se o m etlu.
— Stane, sigurno stane. Pa nem am o ni
sad veliku kupaonicu. Što će ti velika
kupaonica? Nećeš u n jo j plesati!
— Ne kažem da ću plesati! A i ko šara
za prljavi veš. ..
— Eto, sad je košara za prljavi veš n aj­
veći problem !
— Pa nije! — odm ahne Lucija glavom,
pošuti pa se opet oglasi čangrizavo: —
A g rijan je? Kakvo je grijanje?
— G rijanje ćem o provesti o d zelta. Plin­
sko. Dogovorili sm o se. Povući ćemo
jed n u cijev od njih.
— Ja bih ip ak rad ije drugo gradilište.
Tam o ćem o b iti baš u kutu.
— U kutu, nikom e na putu! — nasm i­
je se Adam. Pogledao ju je ispod oka:
prigovara, ali neka prigovara, sam o ne­
ka priča, neka priča! — Gle ti m oju sta­
ru! Da ne bi m ožda na Trgu R epublike
ili kraj spom enika? Ili kraj robne kuće?
— K raj robne kuće — to da! — lupnu
L ucija zadovoljno po stolu. — Dućan
nam je b liz u ...
— E, ne može! — odsiječe Adam.
U šutjela je. U spjet će m alo um iljava­
njem , a m alo tvrdoglavošću, kao uvijek,
pom isli.
— M ožda... — počela je polako, ali je
Adam prekine:
— Rekao sam ti da sam gradilište osi­
gurao. M jesto je dobro. Pa što, ako ne­
ćeš gledati n a ulicu? Nii ovdje ne gledaš
na ulicu. A i riješit ćem o se ovog sm ra­
da od sitamice.
— Tam o ću pak g utati dipov dim , a
taj je još gori — rekla je tvrdoglavo,
ali je odm ah požailila: p o b o jala se da će
se posvađati. P ošutjela je čas, ali nije
izdržala da opet ne zagunđa: — Meni
se čini da je kuća prem ala. Bit ćemo
kao u kavezu.
— Paaa. .. — otegnu Adam — m ala jest,
ali je kuća. Kuća! Naša!
— Kad je izvlačenje?
— Koncem m jeseca.
— Neće nas izvući.
Adam ne odgovori. »M arijana, slatka
m ala M arijana« šištao je kroz zube mr-
šteći obrve i lupkajući nogom. Lijepio
je posljednji lik za svoj čard ak ni ia
nebu ni na zem lji ii strepio da ona na
k ra ju glasno ine izgovori ono što su obo­
je znali: uhvatio ju je u m režu sam oob­
m ane ii nije želio da um akne. A nagon
za sam oobm anom je tako jak da se ne
jav lja sam o uz izvinjenje m ladosti.
— Jesi li gotov? — upiita Lucija gotovo
šapatom .
— Sad ću.
Sprem io je kartone u koverte, obliznuo
ih i zatvorio.
— Idem na p o štu — rekao je sk riv aju ­
ći oči od n je d kao krivac izišao.
Lucija pokupi po stolu o statke p apira
zajedno s m rvicam a kruha, baci ih, o t­
vori pro zo r i nastavi m esti kuhinju.
Ispod Bilogore razigrao se v jetar i za-
tresao zastorim a.
(Priče o velikoj i maloj djeci)

211