Ивор Мартинић

Мој син само мало спорије

хода

Ликови

Миа – 50 година,
Бранко – њен син, 25 година,
Роберт – њен муж, 50 година,
Дорис – њена кћи, 20 година,
Ана – њена мајка, 70 година
Оливер – њен отац, 70 година
Рита – њена сестра, 45 година
Михаел – Ритин муж, 55 година
Сара – пријатељица Дорис и Бранка, 25 година
Тин – Дорисин пријатељ, 28 година

1
 Један
Мрак. За столом седи Ана. Зна да је у мраку, али не зна зашта није упаљено
светло. Некад давно је за столом седела под светлом. Улази Миа. У рукама носи кесу у
којој су два јогурта. Уморна је иако није журила. Она споро хода својој кући. Упали
светло. Угледа где то живи и онда још уморније седне до своје мајке.
МИА: Опет си била у мраку.
Тишина.
МИА: Нису ти упалили светло. Ниси га могла пронаћи?
Тишина.
МИА: Одмах поред фрижидера, тамо се пали.
АНА: Штедим.
МИА: Није добро да си у мраку.
Тишина.
МИА: Напољу је сунчано. Пуне улице људи, сви изашли.
Тишина.
АНА: А где је Славко? Нисам га дуго видела.
Тишина.
МИА: Умро, мама.
АНА: Умро? Умро. А Невио?
МИА: Исто умро. Прошле године, ниси могла на сахрану.
АНА: А Оливер?
МИА: Жив.
АНА: Курвин син.
МИА: Мама…
АНА: За којег сам се на крају удала?
Тишина.
МИА: За Оливера, мама. (Ана ћути) Донела сам јогурте, хоћеш? (Ана ћути) Ниси ништа
јела јутрос. (Ана ћути) Поједи бар јогурт? Ха? Јогурт? (Ана ћути) Ајде онда ходај
мало, мама. Требаш ходати, доктор је тако рекао. Ајде, биће ти боље.
Ана устаје и хода. Полако. Улази Роберт.
РОБЕРТ: Добро јутро.
Тишина.
МИА: Опрости шта сам синоћ плакала.
Тишина.

2
РОБЕРТ: Купићу новине.
Роберт залупи вратима.
АНА: Је ли то био Виктор?
МИА: Не. То је био Роберт, мој муж.
АНА: Курвин син.
МИА: Мама…
АНА: А где је Виктор?
МИА: Умро.
АНА: Умро? Умро. А Анте?
МИА: Умро.
АНА: Горан?
МИА: Умро.
АНА: Је ли то био неки пожар или шта?
МИА: Не, мама. Само си стара. То је све.
Ана се сети да је стара.
МИА: Ајде, ходај, мама. Мораш ходати, доктори рекли. Биће ти боље.
Ана хода. Попут старице. Улази Дорис.
ДОРИС: Бранко још увек спава?
МИА: Да.
ДОРИС: Буди добра данас.
МИА: Дорис…
ДОРИС: Молим те, мама. Где је тата?
МИА: Изашао.
ДОРИС: Идем до њега, треба ми новаца.
МИА: Ако хоћеш доручак?
Тишина.
ДОРИС: Доручак?
МИА: Да, ако хоћеш? Ако си гладна?
ДОРИС: Шта? Шта?
МИА: Има јогурт.
ДОРИС: Попићу кафу напољу. Чекај….
Дорис приђе мајци. Није дуго била тако близу мајци.
ДОРИС: Имаш ту крмељ, од спавања, чекај.
Дорис јој обрише око.
3
ДОРИС: Ево.
МИА: Ваљда се нисам добро умила.
ДОРИС: Сад је све у реду. Код мене?
Миа је погледа у очи.
МИА: Добро је.
ДОРИС: Лепа сам?
Тишина.
ДОРИС: Ето, сад смо обе лепе. Све три. И Бранко, наравно, и Бранко. Он има најлепше
очи. Видимо се. Видимо се, бако.
Улази Оливер.
ДОРИС: Видимо се, деда.
ОЛИВЕР: Видимо се, малена.
Дорис изађе.
МИА: Видимо се.
Тишина.
ОЛИВЕР: Идем у библиотеку читати новине.
МИА: Роберт је рекао да ће их он купити.
ОЛИВЕР: Нека, тамо ми је драже читати, на миру.
АНА: Споро читаш јер си глуп.
Тишина.
ОЛИВЕР: Видимо се.
МИА: Видимо се, тата.
Оливер излази.
АНА: Курвин син. Скоро сам се за њега удала.
Тишина.
МИА: Уморна?
АНА: Уморна?
МИА: Од ходања?
АНА: Не.
МИА: Кад се умориш, седи.
Ана седне. Миа и Ана седе. На тренутак се не зна ко је старији од њих две.
МИА: Већ је требао устати.
АНА: Нека спава.
МИА: Нека спава.

4
 Тишина.
АНА: Ма, само да се заљуби.
Ћуте.
МИА: Хоћеш да једеш? Ниси ништа јела цело јутро.
АНА: Штедим.
И тако седе за тим празним столом. Тај сто некад није био празан. Но већ неко
време у овој кући људи нису гладни. Или само немају шта јести. Улази Бранко у
инвалидским колицима. Споро.
БРАНКО: Добро јутро.
Тишина.
МИА: Добро јутро!
БРАНКО: Ко ми је преместио колица од кревета?
Тишина.
МИА: Не знам.
АНА: Можда их је промаја одувала?!
Тишина.
МИА: Други пут зови да ти помогнем, није ми тешко.
Миа пољуби Бранка.
БРАНКО: На радију кажу да је леп дан. Како си јутрос, бако?
АНА: Ево, стара сам.
БРАНКО: Могле сте отворити прозоре, да уђе мало сунца.
МИА: Отворићу.
Тишина.
МИА: Има јогурта?
Тишина.
БРАНКО: Нећу.
Тишина.
АНА: Мама те рађала цели дан.
МИА: Био си тврдоглава беба. Ја сам те истискивала из себе, али се ниси дао.
АНА: Дуго смо те чекали.
МИА: Морала сам ходати малим корацима по болници. Доктори су ми говорили: ходајте,
требате се отворити, ходајте. Треба ходати.
АНА: Био си лепа беба. Штета.
Тишина.
БРАНКО: Идем у парк.
5
МИА: Да те одвезем?
БРАНКО: Сам ћу. И отворите прозоре.
МИА: Држи се хлада!
Бранко изађе. Неко време Ана и Миа ћуте. Нешто су заборавиле. Миа се сети,
устаје и затрчи се премавратима.
МИА: И срећан рођендан!
Бранко је није чуо. Отвара прозор.
МИА: Срећан рођендан! Срећан рођендан!
Бранко је није чуо.
МИА: Јуче сам га родила, а данас има двадесет и пет година. Двадесет и пет је пола од
педесет, а педесет је пола од сто, а сто је цела вечност. Тако ме живцира што га је
болест одабрала, баш ме живцира. Још увек не знам шта му купити. Она колица
смо масно платили. Да је бар касније оболео па да му их сада могу поклонити. Он
би се насмешио и рекао хвала, то ми је баш требало, сада могу отићи у парк, возити
се около, опсовати ту и тамо, па онда мало хранити голубове.
АНА: Пичка материна голубовима, њима ноге не требају, курвини синови имају крила!
Тишина.
МИА: Ајде мама ходај. Доктор је рекао да требаш ходати. Ајде, то је здраво.
Ана хода.
АНА: Ма, само да се заљуби!
Рита и Михаел су испред отворених врата. Шапућу и провирују. Рита у руци носи
конопчић на ком су привезани десеци шарених балона.
РИТА: Нећемо дуго, у реду?
МИХАЕЛ: Ја бих те чекао испред.
РИТА: Не може, морамо честитати, такав је ред. Нећемо дуго, вјеруј ми, нећу те
преварити. Знам да ти је тешко. Кад сам мојима рекла да се удајем, мама је
повратила. Чудно ми је било видјети бљувотину властите маме од меса и кромпира.
МИХАЕЛ: Никад ме није заволела.
РИТА: Никад! Штавише, мрзи те! Зашто лагати!? Одрастао си човек, није једина која те
мрзи. И мој отац те мрзи. Ја сам била паметна цура, а ти продавач у бутику женске
одеће.
МИХАЕЛ: На венчању ми је снажно стиснуо руку.
РИТА: Тада је већ био пијан као свиња! Идемо. Нећемо дуго.
МИХАЕЛ: Нећемо дуго?
РИТА: Нећемо дуго.
Рита и Михаел удахну и уђу.
РИТА: Дошли смо!

6
МИХАЕЛ: Нема их.
РИТА: Негде се скривају.
МИХАЕЛ: Можда нису код куће.
РИТА: Има ли кога? Има ли некога у овој кући? Љуууди? Где сте? Љууууди?
Рита и Михаел угледају Миу и Ану.
МИА: Добро јутро.
Тишина.
РИТА: Добро јутро.
МИХАЕЛ: Добро јутро.
МИА: Рита.
РИТА: Миа.
МИА: Баш лепо шта сте већ сада навратили.
РИТА: Поподне имамо посла, зато.
МИА: Поподне имате посла.
МИХАЕЛ: Нећемо дуго.
Тишина.
МИХАЕЛ: Ви госпођо Ана, сваким даном све млађе изгледате.
АНА: Не сери.
РИТА: Мама... Опет ружне речи, ха? А види како лепо изгледаш, дај да те пољубим!
Рита оде до маме и пољуби је у косу.
РИТА: Исусе боже, па кад си јој задњи пут косу опрала!?
МИА: Пусти…
РИТА: Дођи мама, идемо те опрати.
АНА: Опрала сам се.
РИТА: Не и овај месец, мама. Не и овај.
Рита и Ана оду. У рукама балони.
МИА: Каквог то посла имате поподне?
МИХАЕЛ: Неодложног.
МИА: Не желите доћи на прославу?
МИХАЕЛ: Нисмо слободни.
МИА: Избегаваш ову кућу као да је проклета, а кад сам ја славила рођендане знао си доћи
и гледати ме док би ту ходала у најлепшој хаљини коју сам могла наћи у твом
бутику.
МИХАЕЛ: Од тога је прошло јако пуно времена.

7
МИА: Прошло је па шта? Нека је прошло, нема везе, нека јест. Време пролази јер мора.
Не може стати, је ли тако? Не може! Још увек сам згодна жена, још увек ми се
мушкарци на улици насмеше. И ти мислиш да сам још увек згодна, зар не?
МИХАЕЛ: Сваким даном изгледаш све млађе.
МИА: Не сери.
Тишина.
МИА: Доћи ћете поподне на прославу. Мој син има 25 година и то се треба прославити.
МИХАЕЛ: Мораћу наговорити Риту. Уморна је посљедњих дана.
МИА: И ја сам уморна. У ушима ми зуји од умора. И смрдим. Како старим, све више
смрдим. Као и ова кућа која се распада у трулежи уместо да постане музеј.
МИХАЕЛ: Наговорићу је да дођемо.
Тишина.
МИА: И реци сину да назове Бранка и да му честита рођендан.
МИХАЕЛ: Већ сам му рекао.
МИА: Није звао.
МИХАЕЛ: Зваће поподне.
МИА: Како му је тамо?
МИХАЕЛ: Лепо се снашао.
МИА: Чујете се сваки дан?
МИХАЕЛ: Да.
МИА: Није лако бити тако далеко од њега.
МИХАЕЛ: Сам је то одабрао.
МИА: Има девојку?
Тишина.
МИХАЕЛ: Има. Нисам запамтио како се зове.
МИА: Брзо их мења. . . Нека, млад је.
МИХАЕЛ: И Бранко ће наћи некога.
Тишина.
МИА: Само му реци да га назове. У кући, на прослави, биће превише старих људи, треба
га назвати.
МИХАЕЛ: Добро.
Рита и Ана улазе са балонима у руци.
РИТА: Нема шампона па сам јој опрала зубе.
МИА: Добро, пусти.

8
РИТА: Нисам мислила рећи да се лоше бринеш за њу. Нисам хтела рећи да си лења. Само
смрди. Стара је, то тако. Добро се бринеш за све. Мама, шта си јела јутрос?
АНА: Ништа.
РИТА: Миа, забога!
МИА: Купила сам јој јогурт, није хтјела.
РИТА: Мама, мораш јести. Јеси гладна?
АНА: Јесам.
РИТА: Ето видиш. Дај ми јогурт, ја ћу јој га дати.
Миа даје Рити јогурт.
РИТА: Овај није добар, овај је за децу.
МИА: Једино такав воли.
РИТА: Није она дете. Је ли тако мама? Ти ниси дете.
АНА: Нисам. Ја сам стара.
Тишина. Рита храни мајку. Која није дете.
РИТА: Заборавили смо поклон. Само сам балоне донела горе, потпуно сам полудела, не
знам ко ми главу носи. Глава ми је као овај балон, ружичасти. Михаел, у ауту је
поклон, донеси.
МИА: Нема Бранка.
РИТА: Нема? Где је?
МИА: Отишао је у парк.
РИТА: А да? Лепо јел парк ту у близини, лепо су га обновили, баш сам видела из аута. А
је ли се шеве по овом вашем парку? У мом парку увече већ после 10 сви сешеве,
мушко – мушко, женско – женско и ово обично, страшно нешто. Ујутру шетам пса,
не можеш га пустити ни да се покења, одмах кондом узме у зубе, није добро, треба
се чувати сиде. Ужасна болест! Али по дану је лепо. Леп је парк. Сигурно је лепо
тамо мало изгубити времена.
МИА: Да, ето.
РИТА: Нема везе, оставићемо му поклон. Да га сада зовемо, требало би му бар пола сата
док он дође са тим својим колицима. Та колица су баш неспретна! Баш сам причала
са сином, рекла сам му зашто се више не дружи с њим када дође у посету. Он мени
каже: мама, волим ја Бранка, само су та његова колица јако неспретна, нисам
стрпљив, а та колица неспретна. Па бирај филмове који играју у кинима до којих
нема степеница, па ресторане у којима има довољно места између столова, па онда
након свега узми такси, па сложи та колица па то све кошта!
МИА: Сад има боља колица.
РИТА: Колица су колица, једноставно су неспретна! Каже мени мој син: а онда ти
људикоји стално зуре. Мислим, гледам и ја другачије од себе, нема ту злобе, само
те некако привуку те другачије ствари. А било је баш згодно кад је имао штаке.
Онда ниси знао је ли само сломио ногу или само мало спорије хода.
9
МИА: Више не може на штаке.
РИТА: Зато и кажем штета! Онако кад га видиш на штакама помислиш; како згодан
момак, ето јадан сломио ногу, али биће боље!
Тишина.
РИТА: Надам се да ће му се поклон свидети. Пуни су излози разних ствари, било је тешко
одабрати. Михаел, иди у ауто по поклон!
МИХАЕЛ: Можда би било боље да дођемо поподне.
РИТА: Имамо посла, не можемо.
МИА: Прослава је поподне.
РИТА: Неодложан посао имамо. Михаел, иди.
МИА: Михаел, стани.
РИТА: Миа!
МИА: Рита!
МИХАЕЛ: Немојте се свађати.
АНА: Не сери.
Тишина.
МИА: Прослава је поподне и ви ћете се тамо појавити. Мој син има 25 година и ви ћете
доћи, у реду?
Тишина.
РИТА: Морамо доста тога обавити уколико желимо стићи на прославу. Морам с мачком
код ветеринара, нешто се улењила по кући посљедњих дана, бојим се да не крепа.
Те животиње тако скоро крепају, њихово време је другачије од нашег, никад не
знаш када ће крепати. Требали смо купити папагаја, они живе сто година, али не
можеш и папагаја и мачку. А и некако како ћеш купити папагаја, а шта ако ти се не
свиди? Ако након двадесет година схватиш да ти се папагај не свиђа, ако ти се не
свиди то шта папагај прича, то шта је чуо и то шта понавља, шта онда? Папагаји не
могу отићи, не можеш их пустити кроз прозор, где ће одлетети, па забога не
живимо у џунгли!
МИА: Сигурна сам да ће бити све у реду с мачком.
РИТА: А не знам, видећемо. Штета би било да крепа. Видела си је, баш је неке лепе врсте
и оне три мале беле мрљице између очију. Ако ова крепа нећу нигде моћи наћи
неку такву. Требала сам је јутрос одвести код ветеринара, кад поподне морамо бити
ту. Колико живе канаринци? Можда би могли неког канаринца? Неког зеленог. Још
никад нисмо имали неку зелену животињу.
МИХАЕЛ: Причекајмо прво.
РИТА: Да, и ја сам блесава. Можда уопште неће крепати. Можда се само уморила. И ја се
уморим и често помислим да ћу крепати, а још сам жива. Идемо!
Рита и Михаел устају.
МИХАЕЛ: Видимо се поподне.
10
МИА: Видимо се.
РИТА: Мама, видимо се поподне. (Мији) Опери је, молим те.
МИА: Довиђења.
Михаел и Рита излазе. Миа седне до Ане која у рукама држи везицу са балонима.
МИА: Свиђа ти се јогурт? Јеси још гладна?
АНА: Не.
МИА:Сигурно?
АНА: Сигурно.
МИА: Скуваћу супу, а онда морам купити поклон.
АНА: Добро.
МИА: Рита је смршала, зар не?
АНА: Не знам.
МИА: Јесте, смршала је, види се, не лажи. Добро јој стоји.
АНА: Да.
МИА: Добар јој је Михаел. Лепо се трпе.
АНА: Нека.
МИА: Знам да ти никад није био драг.
АНА: Рита је била паметна цура.
МИА: А ја сам била лепа , а види ме сада мама.
АНА: Добро је.
МИА: Ништа није добро.
АНА: Јесте, јесте. . .
МИА: Ништа није добро.
АНА: Ма, само да се заљуби.
Тишина.
МИА: Ајде ти ходај мало, доктор је рекао да требаш ходати. Сви требамо ходати, доктори
рекли. Ајде, устани, идемо, ходати…
Миа и Ана, која у рукама држи везицу са балонима, ходају. На неколико
тренутака се не зна која спорије хода. И ко је ту мајка, а ко је кћи.

11
 Два
Сара и Бранко седе једно поред другог. Само Сара седи у столцу, а Бранко у својим
колицима. Тишина.
САРА: Хвала ти што ми правиш друштво док ти чекам сестру.
Тишина.
САРА: Баш је угодно овако чекати с тобом.
Тишина.
САРА: Опрости ако превише причам.
Тишина.
САРА: Твоја сестра је баш драга. Воле је многи, а мене не баш превише. Можда због тога
што нисам тако лепа као она.
Тишина.
САРА: Шта је? Нисам лепа и довољно сам одрасла да то знам. То је тако, као шта си ти у
колицима јер не ходаш.
БРАНКО: Лепа си.
САРА: А ти ходаш! Ето видиш. Нема превише смисла у лагању. Немој случајно
помислити како мислим да сам ружна. Не, ја имам лепе усне, мршава сам, понекад
сам из неког угла и лепа. Исто тако нисам довољно лепа да би ми неко рекао да сам
лепа, а камоли довољно висока да бих могла бити манекенка. Као што ти не ходаш
довољно добро да ти не требају колица или штаке или штап.
Тишина.
САРА: Неке дјевојке могу бити манекенке, а неке не могу. Све могу бити докторице ако
јако пуно учиш, волиш крв, новац и спашавање живота али не можеш ништа
претерано много учинити да постанеш лепши или довољно висок.
Тишина.
БРАНКО: Дорис би требала ускоро бити готова.
САРА: Ја увек раније одредим шта ћу обући. Пристаје ми црна боја. Чудно је то како
постоје боје и како их можемо бирати и како нам онда и лица изгледају другачија.
Чекају
САРА: Немаш пуно пријатеља. То је исто чудно. Толико пута сам ти слала захтев на
фејсбуку, али ти нећеш и нећеш. Тако мало људи чека с тобом. Не можемо бити
сами.
БРАНКО: Ко ти је то рекао?
САРА: Не можемо. Па како би иначе знао ко си да нема других људи? Не можеш сам себи
рећи добар дан и добро јутро. Некоме мораш рећи добро јутро, а ако не кажеш како
ћеш знати да је јутро?
БРАНКО: Дорис!
САРА: Немој је пожуривати! Ево, нећу више говорити.
12
 Тишина.
САРА: Тишина је баш лепа .
Тишина.
САРА: Лепо.
Тишина.
САРА: Добро, још само једну ствар да ти кажем! Само желим рећи да не можемо бити
сами ни заувек ћутати шта би ти најрадије хтио! То се не може! Добро, можда
може, нисам пуно пробала, слаба сам у томе, али чему онда речи, слова, усне, зуби,
језик и свете остале ствари ако би ћутали!?
БРАНКО: Дорис!
САРА: Кога би дозивао да смо сами!?
БРАНКО: Дорис!
САРА: Ја само желим да причаш са мном! Не можемо бити сами! Због кога би постојале
боје?! Ко би ми лагао да сам јако лепа да нема других људи!
БРАНКО: Онда не би било ни лепог ни ружног!
Тишина.
САРА: Штета би било да нема лепог.
Тишина.
БРАНКО:Дорис!
Улази Дорис.
БРАНКО: Сара те већ дуго чека.
ДОРИС: Опрости, на телефону сам.
САРА: Није ми тешко.
ДОРИС: Данас му је рођендан, забављај га!
БРАНКО: Дорис!
ДОРИС: Па то није тајна!
САРА: Нисам знала. Па је те морам и пољубити.
Сара га пољуби у оба образа. Неспретно. Али дуго.
ДОРИС: Мој велики брацо има 25 година. Купићу ти лепи поклон, само још нисам
скупила довољно новца, нисам ухватила тату, цело јутро негде жури. Саро, знаш ко
ме назвао?
САРА: Ко.
ДОРИС: Тин.
САРА: Тин!?
ДОРИС: Да, неко му је дао мој број. Можеш ли веровати?
САРА: Немој да те чека!
13
ДОРИС: Опростите, само сам можда мало сретна. Баш сам безобразно сретна и то још на
твој рођендан. Опрости! Опрости!
Дорис изађе. Мало је можда сретна.
САРА: И ја сам сретна.
БРАНКО: Зашта?
САРА: Због ње. Тешко је данас наћи дечка. Има их свакаквих. Некад пролазим градом и
ухватим их како зуре у моје сисе. Ево сад си их и ти погледао, али то само зато јер
сам их споменула. Ти си другачији. Можда зато што тако пуно времена проводиш
сам. Већину само секс занима. Секс је цијели свијет. Куда год се окренеш неко се
секса. Упалиш телевизију и неко се секса. Купиш хлеб и неко се секса. То је мало
фуј, толико секса. Само мало. А опет не можеш без тога, је л' тако? Да нема секса,
не би било ни деце, па не би било ни света, ни земаљске кугле. А опет фуј. Као и
што су мало фуј нека деца. Као што је и мало фуј ова земаљска кугла. Нисам ти
ништа купила за рођендан!
БРАНКО: Нема везе.
САРА: Ја нисам знала! Иначе би купила поклон. Зашто ми ниси рекао? Недељама долазим
у твоју кућу и седим с тобом, а о свом рођендану ми ништа ниси рекао. Не волиш
их? Ја их не славим. Сакријем се и измислим болест. Мало се људи сети да ми је
рођендан па све прође добро. Рођендан ми је зими, у време грипа, лако се
разболети, а ја слабог имунитета, штасе може.
Тишина.
САРА: Тако ми је неугодно што ти нисам ништа купила.
БРАНКО: У реду је.
САРА: Да си на фејсбуку, ја бих знала да ти је рођендан. И онда бих ти честитала са пуно
узвичника и лајкала понеку фотографију на којој си сам. То мене увек јако
орасположи.
Улази Дорис.
ДОРИС: Жели да се нађемо за 15 минута! Ма баш сам блесава и то баш на твој рођендан,
Бранко. Опрости, молим те. Је ли чујете? Чекајте, чекајте, сад! Лептири у трбуху!
Ударају јако, јако, јако. Ето! Опрости, али купићу поклон, нашла сам диван поклон,
само морам најпре ухватити тату, цео дан негде жури. Диван поклон!
Дорис изађе.
САРА: Твоја сестра је јако лепа. Ја волим јако лепе људе, немам ја ништа против њих.
Неки су лепи, неки мање лепи, а неки нису уопште и то је тако. Твоја сестра ме не
воли, али ја се не дам. И најлепшим људима је понекад досадно па требају некога
за биоскоп и кафу четврком поподне кад пада киша. Тешко је бити сам, а сами смо
често. Поготово ти. А то се не може, кажем ти! Дођи на фејсбук и видећеш
милионе усамљених људи који само скупљају људе око себе јер не могу бити сами
иако су усамљени. И онда ми тако делимо ствари, мисли, реченице, све само да би
показали да смо живи. Да ти пошаљем френдриквест?
БРАНКО: Не треба.

14
САРА: Али биће ти лакше?
БРАНКО: Не.
Тишина.
САРА: Баш глупо шта ти нисам купила поклон али нисам знала.
БРАНКО: У реду је.
Улази Дорис. Толико лепо изгледа да је свима јако неугодно.
ДОРИС: Опростите. Ако останем још секунду сви лептири у мом стомаку ће престати
летети и ја ћу пасти, сломити врат и остат на месту мртва. Не могу данас крепат,
твој је рођендан!
Дорис изађе.
САРА: Нисам требала обући сиво. Сиво ми не пристаје.
БРАНКО: Сигурно не желиш нешто попити?
САРА: Не, хвала. Тако си драг, а мени је неугодно да ти је данас рођендан, а ја нисам
знала! Купила би поклон, неки лепи поклон, али нисам знала!
БРАНКО: У реду је.
Тишина.
САРА: Дај ми руку.
БРАНКО: Зашта?
САРА: Зато што није у реду да нисам донела поклон. Затвори очи.
Сара стави Бранкову руку испод своје хаљине.
БРАНКО: Не носиш гаћице.
САРА: Не пристају ми.
БРАНКО: Не бојиш се?
САРА: То је само твоја рука.
БРАНКО: Не бојиш ме се?
САРА: Не.
БРАНКО: А сад?
САРА: Мало. Али волим се мало бојати. Само малкице.
БРАНКО: А сад?
САРА: Само малкице.
Бранко извади руку.
БРАНКО: Хвала.
САРА: Нема на чему. Да сам знала да ти је рођендан купила бих ти нешто друго.
Тишина.
БРАНКО: Морам у купатило.
15
САРА: Бранко? Реци ми још једном да сам лепа .
БРАНКО: Лепа си.
САРА: Хвала.
Бранко оде. Миа и Роберт су пред вратима властите куће. Иако то често
забораве. Као и то да су муж и жена.
МИА: Тек сада долазиш кући?
РОБЕРТ: Задржао сам се у граду. Ти?
МИА: Била сам по продавницама.
РОБЕРТ: И?
МИА: Нисам ништа нашла.
РОБЕРТ: Неку кошуљу можда? Или ципеле.
МИА: Кошуља има довољно. Ципеле му дуго трају.
Тишина.
МИА: Можда си у праву, можда ципеле…
РОБЕРТ: Миа, молим те.
МИА: Не, добро сам. Баш сам добро. Чак сам се и развеселила у Михаеловом бутику.
Купила сам хаљину. Да ти је покажем?
РОБЕРТ: Видећу је вечерас.
МИА: Увече слабо видиш и брзо заспиш. Да ти је покажем?
РОБЕРТ: Ниси нашла баш ништа за њега?
МИА: Ништа.
Тишина.
МИА: Можда би се могао прошетати са мном улицом, пуни су излози разних ствари. То
што старимо, не значи да се не можемо држати за руке, бар да се придржимо да се
не спотакне неко од нас.
РОБЕРТ: Уморан сам.
МИА: Леп је дан, не морамо се држати, само би нам се руке непотребно знојиле. Молим
те.
РОБЕРТ: Ти си увек боље бирала поклоне.
МИА: Тако је превише ствари у тим излозима, не знам више.
РОБЕРТ: Ево ти још новаца.
МИА: Али молим те!
Роберт јој даје пуно новаца и оде.
МИА: Роберте, чекај, Роберте!
Улази Бранко.

16
САРА: Волим те!
БРАНКО: Сара…
САРА: А јебига, волим те!
Тишина.
САРА: Нисам то требала рећи, знам. Али волим те, ето тако стоје ствари па ти сад види.
Не знам да ли те волим због тога шта те волим или сам само заљубљена у љубав,
али сам ето рекла то шта сам рекла и то је тако. Могла бих те грлити цео дан,
ништа ми друго не би било важно. Волим те јер те волим и можда мало јер волим
љубав. Не бих те снажно грлила, само онолико колико ти је угодно, али би то
радила стално. Опрости што ти мене не волиш, али ја тебе волим.
Сара загрли Бранка. Неспретно, али стално.
САРА: Волим те јер те и требам. Да ми дани лакше прођу. И не говорим ти то јер сам
себична, него јер је такав овај наш свет. И без љубави се не може на њему живети,
не може, пробала сам.
Тишина.
САРА: Немој се сад ту нешто превише бринути. И ти ћеш мене волети, само то још не
знаш.
БРАНКО: Сара…
САРА: Ако ти постанем досадна, престаћемо и ја ћу отићи! Обећавам! Пуно ме људи
остављало, знам како ћу те заборавити! Треба само дуго ходати парковима, дубоко
дисати, не размишљати о теби, подерати заједничке слике и онда ће проћи време и
опет ћу бити добро.
БРАНКО: Сара, ја…
САРА: Ја волим сваки део твог тела, свако слово, сав твој мирис. Говорим ти све ово јер
не желим да се ствари које се могу догодити не догоде. Не више! Сви су лењи,
никоме се не заљубљује, а ја баш хоћу бити заљубљена у тебе и хоћу викати волим
те! Ето, сада знаш да те волим па ти види шта сад с тим. Вратићу се поподне на
рођенданску прославу. Сигурно ћеш је имати.
БРАНКО: Сара…
САРА: Знам, мало сам напорна, али доћи ћу поподне у ову кућу. Људи су тако осетљиви
када је њихов рођендан. Осетљиви су кад старе. Јер кад старе, умиру. А старимо
стално.
БРАНКО: Биће то мала забава.
САРА: Не би било пристојно направити велику забаву. Обућићу плаву хаљину. Плаво ми
понекад добро стоји.
БРАНКО: У реду.
САРА: Хвала.
Улази Миа.
МИА: Саро, ти си. Нешто прекидам?

17
САРА: Управо излазим.
МИА: Не сметаш, ево само да оставим ову нову хаљину па идем поновно на ваздух,
купити поклон. И да кажем мом сину колико га пуно волим. Цео дан сам у журби
да му то нисам ни рекла. Толико га волим да бих се могла распрснути као што се
балони знају распрснути због превише ваздух!
САРА: То је лепо чути, да мама воли своје дете. И исто тако мало тужно.
МИА: Што је у томе тужно?
САРА: Па тај балон, шта се распрсне.
Тишина.
САРА: Идем. Доћи ћу поподне.
МИА: Поподне?
САРА: На рођенданску прославу! Видимо се!
Сара оде.
МИА: Нисам је ни пићем понудила, тако мало људи долази да сам заборавила. Досађује
ти та мала?
БРАНКО: Не.
МИА: Досадна је као пролив. Ако желиш ја ћу јој рећи да не дође на рођендан.
БРАНКО: Не треба.
МИА: Чудна је. Пуно прича, свашта каже, баш је чудна.
БРАНКО: Има нас свакаквих.
Тишина.
МИА: Немој ме гледати тим очима. Реци, шта је? Шта сам сад погрешно рекла? Само
хоћу рећи да ћу је истерати из куће ако ти смета.
БРАНКО: Не смета.
МИА: Сигурно? Немам ја ништа против, немој мислити да ја имам нешто против ње, само
не желим да те нервира.
БРАНКО: Ништа нисам рекао.
МИА: Ако ти се свиђа, ја немам проблем с тим. Хоћу рећи било би лепо да имаш девојку,
али можда то не мора бити она. Знам какве волиш, знам какве часописе купујеш, не
мораш се срамити, и такве ће доћи. Кад одлучиш више изаћи међу људе, наћи ћеш
сигурно неку такву, која пази шта прича и како се понаша.
Тишина.
МИА: Ако желиш да ми се свиђа, свиђаће ми се.
Тишина.
МИА: Тако је тешко разговарати с тобом.
БРАНКО: Ништа нисам рекао!

18
МИА: Штета је да ти она упропасти 25. рођендан. Кад сам ја имала 25… Не сећам се
више, тако давно је то било. А види тебе, имаш… Четврт века! То је пуно. Страшно
пуно. Чекај, па ми нисмо направили ни једну фотографију данас! Мораш имати
успомену.
Миа отрчи по фотоапарат. Бранко се не воли фотографисати.
МИА: Можда код прозора да те сликам!? Ајде, да ти помогнем па да стојиш крај прозора.
Можеш се придржати.
БРАНКО: Уморан сам, мама.
МИА: Ајде, помоћи ћу ти. Биће баш лепа фотографија, послаћемо је родбини. Ајде
устани.
БРАНКО: Сликај ме овако.
МИА: Само једну фотографију код прозора кад је овако леп дан? Сваке године се тако око
прозора сликаш, штета је традицију прекинути.
БРАНКО: Уморан сам, мама.
Тишина. Миа га фотографише.
БРАНКО: Добро сам испао?
Миа гледа у екран фотоапарата.
МИА: Тако. Светлост улази, па се не види добро. Сликаћемо касније кад будеш седео на
троседу и јео торту, међу људима да буде веселије.
Миа седне. Улази Ана.
АНА: Добро вече.
Тишина.
МИА: Није још вече, мама. Гладна? Подгрејаћу ти супу.
АНА: Нећу.
МИА: Мораш мама, мораш.
Миа оде.
АНА: А где су сви?
БРАНКО: Који сви?
АНА: Твоји пријатељи.
БРАНКО: Немам их.
АНА: Изгорели у пожару?
БРАНКО: Не, бако. Нисам стар.
АНА: Ниси?
БРАНКО: Ти си стара.
АНА: А где су ти онда пријатељи?
БРАНКО: Што је мање људи око мене, то ја боље ходам.
19
АНА: Опет сам заборавила да не ходаш. Баш штета, а мама те тако дуго рађала.
Тишина двоје људи који су сами.
АНА: Био је тај један Виктор. Јесам ти причала о њему?
БРАНКО: Јеси.
АНА: Да? Некако ми је цео у магли. Не знам јесам ли га волела, све ми је мутно. Био је
добар у, како се зове, ово у кревету.
БРАНКО: Знам.
АНА: Није био згодан, био је некако ружњикав. Али је знао у кревету. Имао је јаке руке.
Држао би ме у рукама сво време.
БРАНКО: Знам, бако, причала си.
АНА: Да, причала сам. Али не знам више ништа него то. Сећам се само како је имао јаке
руке и како ме држао... Јесам га волела? Нисам? Све сам заборавила.
БРАНКО: Волела си га.
АНА: Мислиш?
БРАНКО: Пуно си га волела. Само о њему причаш откад си болесна.
АНА: И шта још причам о њему?
БРАНКО: Како те водио на путовања.
АНА: На путовања? Где би ја путовала?
БРАНКО: Око света. Куповао ти је бунде, накит. Био је богат.
АНА: Ма дај?
БРАНКО: Да. И баш си га пуно волела.
АНА: Диван то неки човек, тај Виктор.
БРАНКО: Да.
АНА: Да га бар нисам заборавила. А где је он сад?
БРАНКО: Умро.
АНА: Е курац! Јесам пуно плакала?
БРАНКО: Не знам.
АНА: А мора да јесам кад сам га толико волела. Сигурно је болело. Срећа да сам то
заборавила.
БРАНКО: Да се бар рођендани могу заборавити.
АНА: А могу. Али ови око нас зајебу, сете се.
БРАНКО: Сете се.
Тишина.
АНА: Ти знаш да ја знам да ме мало лажеш, Бранко?
БРАНКО: Знам, бако.

20
АНА: И ти знаш да ја знам да ме никад није водио на путовања.
БРАНКО: Знам.
АНА: И ти знаш да ја знам за кога сам удата иако сам Виктора јединог волела.
БРАНКО: Знам.
АНА: Али се ми мало претварамо.
БРАНКО: Мало.
АНА: Само мало да би нам било лакше.
Тишина.
АНА: Ма, само да се заљубиш!
Улази Миа и ставља супу пред Ану.
БРАНКО: Идем се истуширати.
МИА: Опрезно, немој се оклизнути. Зови ако требаш помоћ.
Бранко оде.
МИА: Једи, мама.
АНА: Штедим.
МИА: Ајде, молим те, ниси ништа јела. Нико овде ништа не једе. Ми смо људи, требамо
јести. Људи смо, зар не?
Тишина.
АНА: Штета.
Тишина.
МИА: Ајде, молим те, једи мама. Бар ти нешто поједи.
Миа побегне.
АНА: Јеси угасила штедњак? Немој заборавити да не би ватра. Ти пожари тако лако
плану. Вражји пожари и вражја ватра, све изгори!
Улази Оливер.
ОЛИВЕР: С ким разговараш?
Ана гледа око себе.
АНА: Што те брига.
ОЛИВЕР: Нема никога.
АНА: Слабо видиш.
ОЛИВЕР: Тврдоглава си.
АНА: А ти иди у три пичке материне.
ОЛИВЕР: Немој псовати, молим те.
АНА: А ти иди у курац, пичка ти материна, курвин сине!

21
 Тишина.
ОЛИВЕР: Ниси никад пре тако псовала.
АНА: Не знам, не сећам се.
ОЛИВЕР: Ја се сећам.
АНА: Можда ме тада ниси чуо.
Тишина.
АНА: Заборављам. Зато псујем. Рекли су ти да сам болесна, је ли тако? Заборављам па сам
заборавила да не псујем.
ОЛИВЕР: Видиш да можеш и лепо разговарат са мном.
АНА: Могу кад хоћу.
ОЛИВЕР: А где су сви?
АНА: Отишли.
ОЛИВЕР: Хоћеш да ти дам супу?
АНА: Нисам гладна.
ОЛИВЕР: Ајде, мораш мало супе. Сигурно је фина.
Оливер јој сипа супу у тањир из посуде са стола.
АНА: Нисам гладна. Нећу.
Ана не жели супу.
ОЛИВЕР: Ево, није се потпуно охладила.
Ана не жели супу.
ОЛИВЕР: Даваћу ти кашику по кашику.
Ана не жели супу.
ОЛИВЕР: Ево ту је испред тебе, не морам ти ја давати. Ево ту је кашика.
Ана покуша ухватити кашику, али не може.
ОЛИВЕР: Ево ту је... Узми.
Ана узима кашику. Промаши тањир са супом, упрља се.
ОЛИВЕР: Ајде дај мени.
АНА: Не.
ОЛИВЕР: Просула си по себи, дај мени, молим те.
АНА: Не!
ОЛИВЕР: Али просипаш, чекај мало….
АНА: Остави ме! Пусти!
Ана плаче.

22
АНА: Иди дома! Ко те звао! Знам супу јести! Курвин сине, иди дома! Пусти ме! Могусама
бар јести!
Ана плаче. Тишина. Оливер излази. Тихо. Да се не чује и да се не види.
АНА: Шта се шуњаш? Ако заборављам, нисам глува ни слепа.
ОЛИВЕР: Не желим те узнемиравати.
АНА: То је болест, Оливере. Разумеш то, зар не?
ОЛИВЕР: Да.
АНА: Знам да ти је тешко. Није ни мени лако шта ме тако пуно живцираш, али шта да
радим? Сутра ћу бити боља.
ОЛИВЕР: Никад се не зна.
АНА: Је ли ти жао Оливере?
ОЛИВЕР: Што си болесна?
АНА: Не, него што си жив?
ОЛИВЕР: А шта да радим с тим?
Тишина.
ОЛИВЕР: Идем прошетати по парку. Вратићу се касније.
АНА: Добро, шетај.
ОЛИВЕР: Треба ти нешто?
АНА: Чудно је то да без обзира што ништа више не знам, нити знам шта сам знала, све
мисе некако чини да никад нисам чула то твоје – треба ти нешто?
ОЛИВЕР: Не сећам се.
АНА: Не сећаш се… Ко је ту болестан, Оливере?
ОЛИВЕР: Идем.
АНА: Иди. Само оди.
Оливер излази.
АНА: Тога да одлазиш се добро сећам.
Улази Миа обучена у свечану хаљину.
МИА: Опет си га псовала?
АНА: Мало.
МИА: Ајде немој превише псовати пред њим, то га погоди. Толико сте тога прошли
заједно,није поштено.
АНА: Што смо прошли заједно?
МИА: Све те године.
АНА: Не сећам их се.
МИА: Ниси их могла све заборавити.

23
АНА: Можда нису биле важне.
МИА: Мама, ти си цео живот с њим!
АНА: Можда није био важан.
Тишина.
МИА: Ајде сада мало ћути, мама! Доктор је то исто рекао. Треба мало ћутати. Доктори
рекли, то је здраво. Данас је један од тих дана када мало више заборављаш, али
сутра ћеш се свега сети ти. Свих година и лепих тренутака и зашто си волела тату.
Сутра ће ти бити јасно зашто си с њим а не с Виктором, Славком, Иваном, Игором,
Гораном.
АНА: Страшан тај неки пожар.
МИА: Сутра ће ти све бити јасно, мама. Сад мало ћути.
Тишина. Ћуте.
МИА: И ходај, мама. Ходај.
Ана хода. Улази Роберт.
РОБЕРТ: Лепо ти стоји.
Тишина.
МИА: Вратио си се. Хвала. Свиђа ти се?
РОБЕРТ: Да.
МИА: Сећаш се кад си ми први пут рекао да ми нека хаљина добро стоји? Само си рекао
то што си рекао и ја сам те одвукла иза гараже, шта ћу, била сам лепа и глупа,
никад ми се није требало дуго удварати. Било је лако бити млад. Све је било пред
нама. Све се чинило могуће. Тада нисмо знали да је то тада била будућност, а све
након тога је прошлост.
РОБЕРТ: Јако сам те волио.
Тишина.
РОБЕРТ: Јако те волим.
МИА: А ја бих само вољела да одеш са мном по поклон.
РОБЕРТ: Имам превише посла.
МИА: Нервозна сам. Рођендан је нашег малог сина.
РОБЕРТ: Све ће добро проћи.
МИА: Још ни торту нисам направила.
РОБЕРТ: Има довољно времена.
МИА: Не знам како да му будем мама?
РОБЕРТ: Миа…
МИА: Можда те мање желим, али те пуно више требам. Молим те, остани уз мене. Немој
ме остављати саму овако по цео дане. Још само мало издржимо па ће поново доћи

24
 време када нећу требат твоју љубав. Нисам с тобом да будем сретна него да лакше
будем несретна.
Тишина.
МИА: Волимо се или смо се волели или ћемо се волети, ко ће то уоште знати у ком то
времену и како то све скупа са тиме иде, али требам те, требала сам те и требат ћу
те. Како си? То сам ја, Миа. Како си? Реци ми…
РОБЕРТ: Боле ме леђа.
МИА: Измасираћу те!
Роберт седне . Миа га масира. А можда га и убија. Тешко је рећи.
МИА: Боље?
РОБЕРТ: Не знам. Боли ме.
МИА: Ту?
РОБЕРТ: Не знам. Сад ме више боли.
Миа га масира.
АНА: Сетила сам се Виктора. Где ми је Виктор?
МИА: Умро, мама.
АНА: Виктор је добро масирао. И био је добар…
МИА: Знам, мама, у кревету.
АНА: Да, у кревету. Волела сам га.
МИА: Знам, мама. Остави нас.
РОБЕРТ: Боли!
АНА: А Невио? А где је Невио?
МИА: Исто умро.
АНА: А Горан?
МИА: Умро.
АНА: Славко?
РОБЕРТ: Боли!
МИА: Умро, мама. Сви су умрли.
АНА: Шта је то неки пожар био?
МИА: Не, мама. Само си стара. (Роберту) Боље?
РОБЕРТ: Боли!
МИА: А сад?
РОБЕРТ: Повредићеш ме, превише упиреш.
МИА: Морам тако. Треба јако упирати!
РОБЕРТ: Учинићеш нешто криво.
25
АНА: А Виктор? Сигурна си да је умро?
МИА: Нећу, знам шта радим. Овако треба масирати! Овако масирам и Бранка, доктори ми
показали како треба!
РОБЕРТ: Боли ме још више сада! Немој, молим те!
АНА: Можда није умро. Можда се само скрива.
МИА: Проћи ће. Је л' сад боље? Треба јако, доктори ми рекли!
РОБЕРТ: Боли ме.
АНА: Можда ће доћи на врата и онда ћемо схватити да смо се забунили. Да је све ово
једна велика забуна. Како иначе све ово објаснити? То умирање и те пожаре. И то
све штo се рађа. И ово време ?
МИА: Сад? Боље?
РОБЕРТ: Боли! Пусти ме!
Миа га масира. Жели му помоћи. На тренутак изгледа као да га је убила. Зачује се
пуцањ. То је пукнуо један балон који је Рита донела. Не зна се како. Некад једноставно
пукну. Од превише ваздуха.
АНА: Пукло.
Тишина.
РОБЕРТ: Идем у шетњу у парк. Отворите прозоре да уђе мало ваздуха.
Роберт оде.
МИА: Јеси се уморила, мама?
АНА: Од чега?
МИА: Од ходања.
АНА: Нисам.
МИА: Ако си уморна, седи.
Ана одмах седне. Миа седне до ње. Седе.
АНА: Балоне треба надувавати полако, да се не умориш. Онда их треба добро завезати.
Али свеједно, након неког времена, ваздух полако исцури. Не знам како. Ако не
исцури, онда пукну. Ето, то нисам заборавила.
Тишина.
МИА: Ајде ћути мало, мама.
Тишина. Ћуте.
МИА: Ево, опет ништа ниси појела. Ниси гладна?
АНА: Штедим.
МИА: Не волиш више супу?
АНА: Супу? Не знам.
МИА: Ти ни не знаш да је ту супа?
26
АНА: Може мало.
МИА: Готово је, сад је хладна.
АНА: Нисам ништа јела.
МИА: Ајде, подгрејаћу.
АНА: Од чега је супа?
МИА: Од гљива.
АНА: Од гљива?
МИА: Да.
АНА: Не волим гљиве.
МИА: Волиш, мама, волиш.
АНА: Не, не волим.
МИА: Волиш, само си заборавила.
АНА: То никад не би заборавила.
МИА: Заборавиш како ти се муж зове, како не би заборавила да ли волиш супу од гљива.
АНА: Курвин син.
МИА: Шта је сад?
АНА: Тако ми се муж зове.
Тишина.
МИА: Ајде, ћути мама.
Неко време ћути.
АНА:Ма, само да се заљубимо!

27
 Три
Миа седи за столом. Улази Дорис. Упали светло. Угледа где то живи па уморно
седне .
ДОРИС: Опет си у мраку.
МИА: Одмарам.
ДОРИС: Није добро да си у мраку.
Тишина.
ДОРИС: Где су сви?
МИА: Разлетели се около.
ДОРИС: Плакала си?
Дорис јој обрише размрљану шминку. На тренутак се не зна ко је ту мајка, а ко
кћи.
МИА:Пусти, ја ћу.
Тишина.
МИА: Где си ти била?
ДОРИС: На кафи с једним дечком.
МИА: Бранков је рођендан, могла си мало провести време са њим, није му лако овак
осамом. Ништа не размишљаш том својом лепом главом, таква сам и ја била. Теби
је лепо, уживаш, увек ће ти бити лакше.
ДОРИС: Свиђа ми се тај дечко.
Тишина.
ДОРИС: Зове се Тин.
Тишина.
ДОРИС: Јако је згодан.
Тишина. Дорис малим прстом једне руке кратко дотакне длан друге руке.
ДОРИС: Седели смо на кафи и онда ми је дотакнуо руку својим малим прстом. Кратко, на
трен.
МИА: Што хоћеш да кажем?
ДОРИС: Само хоћу да пробаш бити мало сретна због мене.
Тишина
МИА: Какву боју косе има?
ДОРИС: Опрости.
Тишина.
МИА: Бићемо добро, знаш? Само да још мало оздравимо од ове његове болести и онда ћу
се веселити због тебе.

28
ДОРИС: Знам. Само сам мало тужна. Заљубљујем се, па зато. Страх ме. То је у реду, зар
не? Како се не бојати нечега шта тек почиње? Ко зна шта долази након тога? Само
овако кад неке ствари започињу размишљам о Бранку па се бојим како је та болест
ушла у Бранка ненајављено, никога није питала, само је ушла. Само ми то мама,
није јасно, зашта баш у њега од свих људи, зашта баш у те прекрасне велике плаве
очи. Како знати у кога ће још све ући и како бирати људе који ће нам бити драги и
којима ће се можда нешто тако ненајављено, страшно непристојно догодити и
колико би нас све то могло болети? Знам да није ни дан ни место ни година да то
питам, али ето.
МИА: У реду је. Ево ја сам купила ову хаљину и весела сам, а све због хаљине. Лепо ми
стоји. Михаел ми је дао попуст. И бон за сљедећу ствар коју ћу купити. А имају и
наградну игру. То су тек увели. Можда освојим и награду. Идем се пресвући, да се
хаљина не упрља. Неке ствари треба чувати и користи умерено. Лепе хаљине,
љубав, сузе и остало. Ајде, иди до тог дечка. Иди на ваздух.
Миа гура Дорис напољу. Нема довољно ваздуха за обе.
ДОРИС: Али имам толико пуно питања! Толико тога морам знати!
МИА: Само иди! Ајде, иди!
ДОРИС: Када ћеш ми опет моћи бити мама? Хоћеш бити боље?! Мама? Мама?
МИА: Иди до Тина, иди!
Миа затвара врата за Дорис. Тишина. Врата отвара Рита. Проматра Миу.
Гледају се. Оне су сестре иако то често забораве.
РИТА: Здраво.
МИА: Здраво.
Тишина.
МИА: Седи.
Сестре седну.
РИТА: Ето, дошла сам раније.
МИА: Лепо од тебе.
РИТА: А шта ћу. Треба ти помоћ?
МИА: Не треба, хвала.
РИТА: Ни поставити тањире?
МИА: Нема још торте.
РИТА: Нема?
МИА: Бацила прву. Сада месимо другу.
РИТА: Хтела сам донети ја, али леп је дан, растопила би се на оваквом лепом дану.
Миа и Рита седе и ћуте.
РИТА: Мачка ми је добро, нема рак.
МИА: Опрости, заборавила сам, нисам те ни питала.
29
РИТА: Нема везе. Добро је. Мислила сам да ће крепати, али није. Сад ће опет у фебруару
полудети. Не волим је пуштати напољу, али мораћу. Мораш је пустити напоље, да
бар нешто појебе.
МИА: А како ти пас?
РИТА: Добро је. Није му било драго шта мачка нема рак, али ето, привикнуће се.
МИА: Ето.
Тишина.
МИА: Како сте дошли?
РИТА: Аутом. Видела сам судар, још се тресем.
МИА: Мртвих?
РИТА: Само сам крв видела, јако пуно крви. Аута су јако брза кад помислиш, могу ићи
јако брзо и несигурна су, па забога шта је сигурно на точковима!? Шта је уопште
сигурно у кругу? Ни земља није сигурна, округла је, стално неки потреси. Некад је
земља била равна плоча, тада нису постојали аутомобили, све је било сигурно.
МИА: А где ти је муж?
РИТА: Отишао је погледати како изгледа нови парк.
МИА: Средили су га.
РИТА: Рекла си, да. Баш добро што су га средили.
МИА: Да.
Тишина.
РИТА: Некако је тихо ту.
МИА: Отишли су мало прилећи пре забаве, а Бранко се тушира.
РИТА: Може сам?
МИА: Да.
РИТА: То је лепо, да може сам. Сад да га још мораш држати и док се тушира, то би ти
одузело превише времена. И добро је што су врата купатила велика, то је баш
згодно да може проћи. И, кад боље помислиш, баш згодно шта живите у великој
кући са широким вратима. Ти не можеш спавати?
МИА: Нестало ми таблета.
РИТА: Које користиш?
МИА: Валерал.
РИТА: Не ваљају те. Ја сам открила једне нове, тек су их измислили, још на Интернету
сам их резервисала, дошле су из Канаде, сјајне. Рита отвори торбу и из њих се
проспе хиљаду таблета.
МИА: Ти и Михаел сте добро?
РИТА: Иде.
МИА: Драго ми је.
30
РИТА: Ах… да.
МИА: Добро изгледате заједно. Некад нисте тако добро изгледали заједно.
РИТА: Гоји се у задње време, пуно једе. Кажем му ја немој толико јести прасе једно
прасасто, али не слуша.
МИА: Чудно је то како си удата. Сви смо мислили да се ти никад нећеш удати.
РИТА: И ја исто. Била сам паметна.
МИА: И ружна. Али паметна и талентована за разлику од мене.
РИТА: Могла сам пропутовати цео свет, толико сам паметна била. И амбициозна колико
сам ружна била.
МИА: Зашта си се онда удала?
РИТА: Зашто сам се удала? Што ме питаш зашто сам се удала? Некад касно гледам неки
филм на телевизији о мумијама, злим Кинезима, зомбијима и буде ме страх. Онда
одем у кревет и чврсто загрлим свог мужа. Ето зашта сам се удала.
МИА: Због злих Кинеза?
РИТА: Не знам, можда су и Јапанци.
Тишина.
МИА: Звао је твој син поподне. Причао је с Бранком.
РИТА: Рекли смо му да назове.
МИА: Баш лепо од њега. Он сигурно ужива.
РИТА: Ужива.
МИА: Ради у другом граду.
РИТА: Ради.
МИА: Носи одело и кравату.
РИТА: Носи.
МИА: И хода.
Тишина.
МИА: И мој Бранко хода. Само мало спорије.
Тишина.
МИА: Добар је малени мој. А ја му ето ни торту нисам успела направити.
Тишина
МИА: А ти имаш мужа који гледа паркове. Имаш и дете које ужива.
РИТА: Синоћ ме звао мој мали син. Добио је повишицу и карте за три нова путовања у
далеке крајеве. Талентован је и амбициозан, на мене. Видио је већ све континенте, а
тако је млад. Звао је да ми то каже, а ја нисам знала шта бих му рекла. Не знам
више зашто се тако мало веселим тим његовим успесима.
МИА: Није те заборавио, Рита.
31
РИТА: Знам да није. Ја њега заборављам. И није проблем то шта га заборављам, него то
што ми се то свиђа. Кошуље пегла боље него што то ја радим. Кретен мали
саможив.
МИА: Добар је.
РИТА: А не знам. Срећом имам пса и мачку. Мањи су и радују ти се све док не добију рак
или крепају. И канаринац, исто тако. Мислим да ћу узети неког зеленог. Има данас
чврстих кавеза, не вјерујем да ће га мачка појести, а ако га и поједе шта се може,
купитћу плавог. Још никад нисам имала неку плаву животињу. Баш се добро
слажем са животињама, мислим да је то зато што не говоримо истим језиком.
МИА: Мораћеш ми дати те Канадске таблете.
РИТА: Може. Пуно трошим на лекове. Кад би бар могла молити Бога и веровати,
јефтиније је. Али не иде. Ти си пробала?
МИА: Никад ми то није било уверљиво.
Тишина.
МИА: Али знаш шта ми помогне?
РИТА: Шта?
МИА: Онако, пред спавање, некад, само мало тако замишљам како мој син хода.
РИТА: Лепо. И ја тако понекад замишљам неке ствари.
Тишина.
РИТА: Мој син је педер. Ето, изговорила сам то.
Тишина.
МИА: Како си?
РИТА: Добро. Није то лако, бити хомосексуалац.
МИА: Није.
РИТА: А опет се мислим, није ни он луд.
Тишина.
МИА: Михаел?
РИТА: Нисам му још рекла. Чекам да ме нешто наљути па да му викнем: син ти је педер,
син ти је педер! Можда га стрефи срце па умре, никад не знаш.
Тишина.
МИА: Ништа се не може знати.
РИТА: Ништа.
Две сестре се разумеју. Улази Ана. Нешто тражи
АНА: Не знам где ми је бунда коју ми је Виктор купио?
РИТА: Није ти куповао бунде.
АНА: Јесте. Рекао ми је Бранко. И водио ме на путовања.

32
РИТА: Престани, мама. Дођи да те пољубим.
Рита пољуби мајку.
АНА: А где је он сад? Виктор?
МИА: Умро.
АНА: Умро? Умро. Јесам била тужна?
МИА: Тек пуно касније, када си сазнала. Рекла си да си га била оставила.
АНА: Оставила? Зашто?
РИТА: Вратила си се тати.
АНА: Зашто бих се вратила? Нисам волела тату.
МИА: Не знамо, мама.
АНА: Зашто бих се вратила? Виктора сам јединог волела.
МИА: Не знамо, мама.
АНА: Лажете, кује мале, лажете. А све сам вам дала!
МИА: Смири се, мама.
АНА: Лажете, кује мале, лажете!
РИТА: Зачепи ту губицу, мама! Стално говориш о том Виктору откад си оболела!
Престани! Да није умро, мислиш да би то била љубав!? Где је љубав? Где станује?
Љуууууубав!? Где си? Љууууубав? Љуууубав!? Видела сам је једино на телевизији.
Трајала је 180 епизода и онда готово. Венчање главних ликова и паф – мрак, крај
програма. Престани причат више о тој љубави, мама!
Тишина.
АНА: Ма, само да се заљубимо!
Улази Оливер.
АНА: Курвин син!
Ана оде, а за њом и Рита.
ОЛИВЕР: Што се догодило?
МИА: Мама опет о Виктору.
Тишина.
ОЛИВЕР: Ако треба нешто помоћи?
МИА: Сналазимо се.
Тишина.
МИА: Је л' ти жао тата, сада када си овако стар, скоро па ћеш умрети, је л' ти жао што си
се оженио и створио све ово око нас?
Тишина.
МИА: То је било питање, тата. Је ли ти жао шта си направио све ово? Је ли ти жао шта си
се оженио с мамом? Сад кад је ево тако болесна?
33
ОЛИВЕР: Стар сам, не знам.
Тишина.
МИА: Ајде, можеш ми рећи. Стар си, брзо ћеш умријети, нећу никоме рећи шта си ми
рекао. Реци ми, тата. Је ли ти жао што имаш породицу кад си овако стар и скоро
ћеш умрети? Је ли ти уопште ишта значимо ми љуштуре око тебе, ружне и
смрдљиве? Је ли ти то ишта значи кад си већ тако стар и само што не умреш?
ОЛИВЕР: Шта желиш од мене?
МИА: Па само ми реци је л се исплати!? Је л се све ово исплати, тата? Ово да плачем због
Бранка, ово да ме боли? Да ли то требам тако или се не требам толико замарати с
боли? Сви ћемо умрети као и ти, већ си јако стар, само што не умреш, можда си већ
и умро, али никоме ниси рекао, а ја о теби свих ових година нисам ништа успела
сазнати, а ти ћеш умријети и нећу ни успети! Је л се исплати живети, тата?
Тишина. Дуга тишина. А онда Оливер слегне раменима. Не зна. Или не жели рећи.
Неке се тајне не могу одати. Миа га прими за рамена. Дира рамена свога оца на којима ју
је једном давно носио.
МИА: Ево, бар сам те додирнула.
Тишина.
МИА: Идемо ти наћи кравату за забаву.
ОЛИВЕР: Рођендан је двадесетпетогодишњака.
МИА: Свеједно. Идемо…
Миа и Оливер одлазе. Улази Бранко. Гледа где то живи. До њега долази Ана. Мало
је плакала.
АНА: Не могу наћи бунду коју ми је поклонио Виктор.
БРАНКО: Можда је на тавану.
АНА: Немамо таван.
БРАНКО: Немамо таван.
Тишина.
АНА: Да, мора да је на тавану.
Тишина.
АНА: Малопре сам се опет свега сетила.
БРАНКО: Чега?
АНА: Није било никаквог Виктора.
Тишина.
БРАНКО: Криво си се сети ла. Немој о томе размишљати. Само о Виктору говориш,
откад си оболела. Како га не би било, бако?
АНА: Никад није било Виктора. Све сам измислила.
Тишина.

34
АНА: Нема Виктора. Нема га. Имала сам досадан живот, није ни чудо што сам га
заборавила. Стално је тај живот некако ишао и ишао, а ја сам мислила ваљда ће се
нешто догодити, а ништа се није догађало и онда сам измислила то што сам
измислила. Мало сам слагала, а онда кад сам све заборавила нисам заборавила само
оно што сам слагала. Јер је то што сам слагала било оно најлепше.
Тишина.
АНА: И Бранко… Немој ово рећи Оливеру.
Ана оде. Улази Миа.
МИА: Шта је?
БРАНКО: Ништа. Бака…
МИА: Данас јој је тежак дан.
БРАНКО: Ваљда, да.
МИА: Хтела сам ти рећи да ако ми желиш нешто рећи, знај да можеш. Ја сам… добро.
Могу поднети. Само сам ти то хтела рећи да знаш. Да шта год ти треба… И тако.
Волим те.
Тишина.
МИА: Још ти нисам купила поклон. Не знам више шта желиш. Растеш. И брада ти већ
тако брзо расте, сваки дан се мораш бријати. Можда да ти купим неки апарат за
бријање или нешто томе слично? Волим када ти је лице меко, попут гузе мале бебе.
БРАНКО: Довољно си ми купила.
МИА: Немој говорити глупости, није нам тешко трошити на тебе. Реци, шта би хтео?
БРАНКО: Ништа.
МИА: Ајде, не буди скроман! Ти си страшно скроман, толико да живцира. Твој је
рођендан, морамо ти купити поклон! Морам отићи пре него затворе радње, а
затвориће их сваки трен! Желиш ли ићи са мном? Нешто сам одабрати?
БРАНКО: Знаш да не могу брзо, бићеш у журби, радње раде још само пола сата.
Тишина.
МИА: Не знам хоћу ли имати довољно тањира за торту. Сара ће доћи?
БРАНКО: Да.
МИА: Можда неће хтети торту. А ако буде хтела даћемо јој на пластичном.
БРАНКО: Сара ме воли.
Тишина.
МИА: Могу ја јести на пластичном.
Тишина.
БРАНКО: Ја њу не волим.
МИА: Онда нам неће требати пластични тањири, што би се без везе мешали.
БРАНКО: Ја њу не волим али она мене воли и то је сасвим у реду.
35
МИА: Што то говориш?
БРАНКО: Морам мало вежбати овај живот, мама.
МИА: Ти заслужујеш бољу! Пуно бољу!
Ћуте.
МИА: Немој ме тако гледати.
Тишина.
БРАНКО: Мама, опрости што не могу ходати.
Тишина.
БРАНКО: Ја не ходам, нећу никад више ходати и то је тако. Прилично једноставно.
Тишина.
МИА: Ово све је само зато јер сам ти мама! Твоја болест је и моја болест, само шта је моја
тежа, јер за разлику од тебе, ја ходам.
БРАНКО: Знам.
МИА:Али сам пуно боље, вјеруј ми. Ево данас нисам пуно плакала. И више не говорим
комшијама да ти само мало спорије ходаш! Видиш колико сам боље! Јутрос сам
куповала у радњи и рекла сам да ти је рођендан, а продавац ме питао како си, а ја
сам рекла да сидобро! Да уопште не ходаш али да си добро! Да више не ходаш
мало спорије, него да неходаш уопште. Он ме погледао самилосно, али ја сам била
поносна што сам то могла рећи. Ти не ходаш! Ти се возиш!
БРАНКО: Мама…
МИА: Шта!? Зар не желиш да то кажем од кад си оболео? Ево, говорим! Ти не можеш да
ходаш! Мој син не хода! Њему ноге не раде! Он никад неће ходати! И ја то могу
рећи! Ево, рекла сам!
Тишина.
МИА: Опрости.
Тишина.
БРАНКО: У реду је, мама. Причајмо сада о нечему лепом. Ајде ми причај о мом другом
рођендану, кад сам проходао.
МИА: Тако си лепо дете био, баш лепо. Проходао си тамо код фрижидера. У почетку си
стално падао, па се одмах дизао. Ја бих те мало држала, па пустила али чим би
схватио да те не држим, одмах би пао. И онда полако више ниси падао, а ја те више
нисам требала држати. И од онда си трчао што даље од мене.
БРАНКО: А двадесети?
МИА: Одвела сам те у дискотеку. Сви су те чудно гледали док си покушавао плесати, а ја
сам хтела да ти будеш као остали. Онда сам и плесала с тобом.
БРАНКО: А торта с бадемима?

36
МИА: Горка торта. Ваљда су бадеми били горки. Ја сам била толико несигурна да сам
могла полетети и нисам знала је ли та моја торта стварно горка. Кад сам је хтела
поновно пробати више је није било, ти си целу био појео. Ето, толико си је волео.
Тишина.
МИА: Знам да те морам пустити. Знам да морам.
БРАНКО: Полако, мама. Полако ћемо. Волим ја свој живот, није да не волим. И волим ја
и што сам овакав, бар знам да сам жив. Волим и што ме Сара воли и то је за сада
сасвим уреду.
Тишина. Миа је немоћна било шта рећи. Тишина. Миа узме апарат и
фотографише Бранка.
БРАНКО: Како сам испао?
МИА: Добро је. Лепа слика.
Улазе Оливер, Рита и Ана.
ОЛИВЕР: Ову кравату нисам носио тридесет година!
РИТА: Сад се опет такве носе, видела ја у новинама!
ОЛИВЕР: Изгледам смешно.
РИТА: Мама, реци му да изгледа добро!
АНА: Мени говориш?
РИТА: Да. Како тата изгледа?
АНА: Добро.
РИТА: Ето видиш!
ОЛИВЕР: Ајде ако ти тако кажеш…
АНА: Ћути курвин сине!
Улази Роберт.
РОБЕРТ: Пробудили сте ме.
Улазе Дорис и Сара.
ДОРИС: Па ту већ има тако пуно људи. Већ сам мислила да сам закаснила, тако је диван
дан напољу.
САРА: Баш је сунчано данас! Добар дан свима!
МИА: Јао, баш сам неспретна, још ништа нисам направила, а време пролетело! Идемо
припремити забаву, нашем Бранку је 25 година!
ДОРИС: Јако пуно година, мој брацо, јако пуно!
Сви се разлете по кући. Сви желе да кућа која пропада изгледа боље. До Мие
долази Роберт.
РОБЕРТ: Миа, нисам ти рекао.
МИА: Шта?

37
РОБЕРТ: Престала су ме болети леђа.
Улази Михаел и долази до Рите. Рита врисне. Сви стану са поспремањем куће која
пропада.
РИТА: Крепала ми мачка, пичка јој материна! Крепала ми мачка, пичка да јој материна, а
рекли да има 9 живота! А можда је и имала, можда је умирала полако, а ми нисмо
приметили. Крепала! А све јој дала. Мењала песак кад је пишала, давала протеине
и остале скупе ствари, а онда крепа. Пичка јој материна, није ме ни чекала, него
овако ненајављено, преко Михаела да ми то саопшти. Куда ово све иде, сви ћемо
крепати, сви крепају!
МИХАЕЛ: Хтела те причекати.
РИТА: Да је хтела, могла је, глупа мачкетина!
Тишина.
РИТА: Ништа! Сад треба покопати мачку и купити зеленог канаринца. Или можда хрчка?
Колико живи хрчак? Чиме се храни, колико воли и наравно, колико кошта?
МИХАЕЛ: Свега неколико година живи, претпостављам.
РИТА: Довољно. Размислићемо до јутра. Баш штета шта се не могу купити лептири?
Мали паметни кретени живе само један дан! Неко један, неко хиљаду. Сви на крају
крепају.
Тишина.
МИА: Ајде да се до тада фотографишемо. Роберт, идемо једну породичну.
Миа да фотоапарат Михаелу. Миа загрли Бранка који је у колицима, а Роберт
загрли њу. Миа се окреће око себе, као да нешто недостаје, а онда примети Дорис.
МИА: Дорис, дођи.
Дорис дође, те Михаел фотографише.
МИА: Каква је слика?
МИХАЕЛ: Нисам вас успео ухватити целе, али добро је.
МИА: Добро је.
Миа гледа у екран фотоапарата. Остали покушавају учинити све да кућа која
пропада изгледа мало боље.

38
 Четири
Сара, Бранко, Тин и Дорис седе и пију пиће. Кућа која пропада је украшена
балонима. Крај је забаве.
БРАНКО: Колико ти Тин имаш година?
ТИН: 28.
ДОРИС: Теби је прошли мјесец био рођендан? Је л' да?
ТИН: Јесте.
САРА: Па да, видела сам на фејсбуку! Ти стварно имаш пуно пријатеља. Ниси ставио
слике, јеси ли славио?
ТИН: Јесам. У кафићу, ту доле низ улицу. Опио сам се то вече као никад у животу.
Страшно нешто, повраћао цео дан и дан након тога… Еј, хоћете да идемо до
кафића, још ради, а ако и не ради, знам власника, може нам отворит?
САРА: Па могли би!
ДОРИС: Ма не, па боље је овде!
ТИН: Добро.
Тишина.
САРА: Генијално од твојих што су се у поноћ лепо покупили и оставили нас саме.
ТИН: Смешни су.
ДОРИС: Не би се кладила да мама сад не прислушкује од негде. Псст!
Дорис устаје и на петама гледа по кући да ли се мама негде скрива. Погледа иза
врата. Погледа испод кауча. Погледа иза фрижидера.
ДОРИС: Нема је!
Тишина.
САРА: Хоће неко још нешто пити?
ТИН: Старци вам имају предобар укус за алкохол.
САРА: Онда, виски?
ТИН: Исти, да.
Дорис и Сара точе пића.
ТИН: То су нека бесна колица, ха?
БРАНКО: Да, добра су. Релативно нова.
ТИН: Имам ја једног пријатеља тако у колицима, то су масне паре за те ствари.
БРАНКО: Да, скупа су ко ђаво.
ТИН: Али добра су. Добро и изгледају. Чекај да видим… Могу?
Тин провоза Бранка.
ТИН: Супер се клижу.

39
ДОРИС: Јој, дај, Тин, престани.
ТИН: Што?
БРАНКО: Гуме су квалитетне. Није тешко управљат њима.
ТИН: Да, стварно су добра.
САРА: Е, знате шта требамо!?
Дорис је упитно гледа.
САРА: Мало музике! Могу?
ДОРИС: Упали шта хоћеш.
Сара одлази пустити музику.
ТИН: Добро ти је ово, пусти то!
Сара се враћа и седа на Бранка. Тин устаје и пружи руку Дорис како би плесали.
ДОРИС: Јој, немој, молим те.
ТИН: Ајде, шта ти је?
ДОРИС: Не знам….
БРАНКО: Ајде, обожаваш плесати, а сад кад те дечко зове, нећеш.
Дорис је неугодно.
ДОРИС: Јој, дајте, молим вас.
ТИН: Што се стидиш?! Дођи…
Дорис је страшно неугодно, но устаје и плеше.
ДОРИС: Само ћу крако.
Дорис и Тин плешу. Сара и Бранко их гледају.
Тишина. Сара устаје са Бранка и прима га за руке. Бранко устаје. Сара га чврсто загрли.
Загрљај. Муика.

КРАЈ

40