CRNOGORSKI VRANAC U ŠVAPSKIM VINOGRADIMA

Piše: Milo Ljutica

Car Jozef II Habzburški je, pre no što je preuzeo presto svoje majke Marije Terezije,
putujući po zemlji, video da je nemačka imperija prenaseljena, a ljudi veoma siromašni.
Hteo je da pomogne svom narodu, pa je nastojao da ih preseli u druge delove carstva.
I tako, 1786. godine, Sekić ( Lovćenac ) u Vojvodini - naseljavaju Nemci.
Nemačko carstvo im pomaže, i kao što samo Nemci znaju, razvijaju selo do nivoa
na kom nije čak ni danas. Pekare, mesare, zanatske radnje, veliki podrumi sa vinom...
1944. godine selo broji 4500 duša.
Crvena armija te 1944. godine u oktobru oslobađa Vojvodinu i vraća je u sastav SFRJ.
Sekić u tom trenutku ima 6.730 jutara zemlje, od čega 350 jutara najboljih vinograda,
1200 kuća ima skladišta sa velikim količinama pšenice, kukuruza i naravno vina.
A na drugom kraju SFRJ, u teškim uslovima, saveznici crvenoarmejaca, neustrašivi
Crnogorci, izboriše pobedu nad mnogobrojnijim neprijateljem i kao nagradu za svoj
doprinos u NOB-u, dobiše mogućnost da zamene kamene kuće u crnogorskim vrletima
- za ravnu i bogatu ravnicu.
10.10.1945. godine ušli su u voz bez voznog reda, i krenuli u nepoznato, sa nadom
u bolje sutra. Voz je išao sporo, a misli nisu stajale: Da Ii ću se snaći, da li ću uspeti ?
Odvajali su se od Crne Gore telom, ali ne i dušom, poneli su navike, običaje, malu
torbicu sa pršutom, sirom, i naravno vinom. 12 dana vožnje u nepoznato, šine su
hladne, škripa im para uši i izaziva jezu, ali ih ona i trezni, i poručuje da neće biti lako.
Počinju jutarnji mrazovi na stanici, u njihovom novom domu. Njihovim dolaskom,
table se menjaju i ime mesta postade Lovćenac ( a kako bi drugo bilo, nego kao planina
koje čuva najvećeg među velikima, vječni dom Njegoša – Lovćen ).
A i u Lovćencu krenuše da suše pršutu, sire sir - i vino da piju.
Svaka porodica je zadužila kuću sa velikim sobama, kristalnim lusterima i kaljevim
pećima, zemlju, i naravno vinograd. Za njih iz postojbine vranca, bilo je logično da
upravo njega sade, jer to najbolje znaju. Znaju mu dušu, običaje i navike. Kad otočiti
( vreme kad je vino spremno da se prebaci na odležavanje), pa i koju pjesmu uz
njega pevati. Od 1100 kuća u selu, kao najbolje vino se izdvaja vino familije Ljutica.
Gojko Ljutica je od svog oca nasledio vinograd zasađen vrancem 1946. godine, i
kao srednjoškolac, zaljubljen u najlepšu devojčicu u školi, dao deo srca tom najlepšem
piću na svetu, jedinom koje ima svoga boga opevanog na svim jezicima. Promena
zemljišta vrancu umiri narav, dade mu vojvođansku mirnoću, najfinije ukuse feketićke
višnje i nadaleko čuvenu vojvođansku kulturu, ali mu ostavi i crnogorsku stamenost, kao
i hrabrost da se suprotstavi hladnoćama koje ga nisu napadale kraj najlepšeg
mora na mediteranu. Jedinstveno vino, što bi Francuzi rekli "Grand cru"...
Gojko je znao ime svakoj lozi, a nije ih bilo malo, odakle vetar duva, gde magle
ostavljaju najviše vlage, u kom delu dana peče najjače sunce...
I, kao rezultat svega, 2008. godine, Milo (Gojkov sin) otvori vinariju, malu, ali velikog
srca, jedinstvenu po istoriji i ljubavi jednog istinskog maestra. I po ocu, dade ime vinu:
"Rabbioso Maestro". Od prvog gutljaja - do vreline iz stomaka, čini se da iz njega
izvire muzika iz nekih od najboljih mjuzikla sa Brodveja, toliko je svetskog u tako maloj
vinariji.
Čini mi se da je baš sve maestralno...