Лијепа и Неман — Ено иде Лијепа — говориле оне — ено је с грубим рукама и

рашчупаном косом!
А Лијепа била тако љубазна и племенита да није сестрама ништа
узвраћала. Она је и даље марно радила и надала се да ће се и оне
Био вам једном трговац што је имао три красне кћери. Трговац им
једном прихватити посла. Једног дана гласник донесе вијест да је
давао свега и свачега што се новцем може купити — та био је он
трговац имао среће и да му је спашено нешто његове имовине.
прави богатун.
— Ваља ми на пут — рече старац трима кћерима. — Сутра морам
Најмлађа његова кћи звала се Лијепа. Била је тако љупка и
у луку гдје ми је један брод усидрен. Какве дарове да вам
племенита да ју је сватко волио. Оцу бијаше она најмилије дијете.
донесем?
Једног дана трговац чуо да су му пропали сви бродови на мору и
— Нове хаљине, ципеле и рукавице! — похлепно викнуше двије
да је постао пуки сиромах. Продао је своју раскошну кућу и
старије. А Лијепа зажељела само једну црвену ружу. Трговац
кочију да би могао исплатити дугове, а пошто је то учинио, повео
узјаха коња и крену.
је своје три кћери на село, да тамо живе.
— Надамо се да ће се сјетити дарова за нас — узвикнуше
— Треба да научимо бити сиромашни, морамо живјети као
Лијепине двије сестре, које бијаху тако похлепне и таште да су
сељаци — рече им с тугом у гласу.
мислиле само на себе. — Како си луда, Лијепа, какву ли си
Старина трговац и његове три кћери нису више носили фину и
глупост зажељела.
скупоцјену одјећу. Лијепа је изгледала лијепо и била задовољна и
- Једну једину црвену ружу!
у својој сиромашној и закрпљеној хаљини, док су њезине сестре
Али изјаловише се трговчеве наде. Кад је дошао у луку надајући
биле незадовољне и непрестано јадале. Нису могле заборавити да
се да ће ондје наћи један од својих бродова, рекоше му да не може
су некоћ носиле раскошне огртаче од свиле и кадифе и имале
узети своју робу с брода док најприје не оде на суд. Правни се
кочије у којима су се возиле наоколо.
поступак отегао неколико дана и трговац се на крају обрео
— Наше су руке биле бијеле и мекане — мргодиле се оне — па
сиромашнији него икад. Тужна срца кренуо кући. Што да рекне
како да се од нас очекује да радимо као сељанке?
кћерима? Како да им каже да, ето, нема дарова за њих?
Лијепа се није тужила, и само се жалостила што јој је отац
»Само ће ме Лијепа разумјети«, помисли трговац јашући натраг.
суморан и невесео.
Кад је минуо дан, тамни се облаци сакупили на небу, вјетар језиво
— Морамо му помоћи — рече она сестрама. — Морамо научити
хујао у гранама, а озго усуо снијег што је управо засљепљивао
да кухамо и шијемо, и радимо на пољима. Чим би зора
очи. Убрзо трговац разабра да је залутао у великој густој шуми.
просивјела, Лијепа би устајала и прихваћала се посла. Мела је и
Изнемогао од глади и готово смрзнут, старац већ бијаше изгубио
прала кућерак све док није синуо сјајан као дукат. Уређивала је
наду да ће се извући из те пусте шуме, кадли наједном виђе у
постеље и кухала доручак, и кад би то довршила, узимала би
даљини како се свјетлост с неког прозора пробија кроз дрвеће.
кошару пуну рубља те силазила доље на поток, на бистру воду, и
Пошто је уморног коња потјерао напријед, трговац напосљетку
прала, баш онако како је виђела сељанке да перу. Доље, на потоку
видје да се приближује некакву велику двору.
што је жуборио, Лијепа је пријатељевала с птицама и малим
»Зацијело га је саградио какав кнез да му буде самотно
јањетом што је ишло за њом камо год би кренула. Понекад су и
уточиште«, рече старац у себи.
њезине двије сестре ишле с њоме, али јој нису помагале у послу.
»Ваљда ће ми се смиловати и дати ми ноћиште.«
Само су стајале, с рукама на боковима, зуриле у њу и ругале се.

1
Али прије него што је потражио ноћиште себи, трговац се огледа
наоколо има ли каква стаја или склониште за његова коња. Нађе у
дворишту стају, у којој, на његово изненађење бијаше свега што
треба његову коњу.
— Добро си ме ноћас служио — рече трговац, те коњу покри леђа
покровцем. — Oвдје ти је награда, јер у стаји има довољно хране
за дванаест коња. Рекавши то, изиђе из стаје и крене у дворац.
Толико је трговац био уморан да се није ни упитао зашто су врата
на дворцу широм отворена и зашто у њему нема ни живе душе.
Климатао је дугим пролазима и ходницима док није набасао на
пространу спаваоницу, опремљену да не може боље. Уморан
клону на постељу и одмах утону у сан. Кад је јутро објутрило,
трговац крену дворцем да нађе господара. Тражио је уздуж и
попријеко, а потом оде на двориште.
Никога не виђе па се старац забрину и заплаши. Кад је већ наумио
да дигне руке од даљег трагања, угледа красне црвене руже, и то
га сјети Лијепе. »Ипак ће она имати свој дар«, помисли њежно. И
убра једну ружу, једну једину са грма.
Тек што је отргао ружу, преда њега искрсну најстрашнији створ
који се може замислити. Дршћући, старац се баци на кољена пред
њега.
— Ох, јадни, несретни човјече! — рикну Неман страшним гласом.
— Ушао си у мој дворац, спавао у мојој постељи и добио
склониште за свог коња. А сада крадеш у моме врту.
— Опрости ми — прошапта старац. — Ова је ружа намијењена
Лијепој, најмлађој мојој кћери.
— Украо си оно што највише волим на свијету — повика Неман.
— Зато ћеш ми животом платити. Спреми се да умреш.
— Нисам мислио ништа зло — рече трговац дрхтавим гласом. —
Молим те, пусти ме да се вратим кући.
— Уз један увјет — узврати Неман. — Мораш ми обећати да ћеш
након три мјесеца довести овамо своју најмлађу кћер. Обећај па
можеш ићи.
Јадни трговац толико се уплашио да је пристао. »Најпослије«,
помисли — »три су мјесеца поприлично вријеме. Можда ћу дотле
наћи пут и начин да умакнем овом обећању.«
— Имај на уму — рече Неман — обећање је обећање, и не смије
се погазити. Слободан си да се вратиш кући, али најприје иди у
собу у којој си преноћио. Онђе ћеш наћи ковчежић пун злата.
Узми га. Златници ће те подсјећати обећања да ћеш овамо довести
своју кћер Лијепу.
Трговац нађе злато те крену из дворца. Коњ је ударио правим
путем кроза шуму, те још тога истог дана трговац стиже кући.
Неко вријеме није могао говорити, толико га је обузео очај. А кад
су кћери упитале за дарове, он им приповједи све што је било.
— Твоја ме ружа скупо стајала — рече обраћајући се Лијепој. —
Ух, што сам учинио! Ух, што сам учинио!
Лијепа је свакојако настојала да утјеши оца.
— Три мјесеца, па то је много времена — каза она. Али се отац
није утјешио. Како су мјесеци пролазили, старац узео говорити
како ће сам у шуму, да понуди свој живот.
— Стар сам — рече Лијепој — мој живот мало вриједи према
твоме.
А Лијепа ни да чује о томе.
— Ја ћу те, оче, пратити — обећавала она. — Заједно ћемо пред
Неман.
Кад је напосљетку дошао дан поласка, двије старије кћери
упињале се да покажу тугу на лицу, чак су очи натрле луком не би
ли показале како плачу. А како су биле завидне Лијепој, било им
је драго што ће се тако ње ријешити.
Готово се умрачало кад су се најпослије отац и кћи дохватили
шуме и дошли до дворца. Као и прије, отац смјести њихова два
коња у стају на дворишту, а потом узе кћер за руку те је уведе у
дворац. Ушли су у велику благоваоницу и ту угледали стол
прострт за двоје.
Тањури и пехари били од самог злата, а храна приређена
краљевски.
— Па хајдемо, оче, јести — предложи Лијепа и сједе за стол. Али
несретни отац није могао узети ни залогаја. Кад су повечерали,
одједном се пред њима створи Неман, а Лијепа задрхта угледавши
страшно чудовиште.
Неман јој се обрати необично меким гласом.
2
— Дошла си овамо зацијело од слободне воље? — упита је
Неман. Кад је Лијепа кимнула главом, Неман настави:
— Онда буди приправна да се ујутро опростиш с оцем.
Отац и кћи проведоше ноћ у разговору. Ујутро, у сузама, отац се
опрости с Лијепом заувијек.
Пошто је испратила оца, Лијепа је отрла очи те узела без циља
пролазити дворцем. Изненадила се кад је дошла до једних врата
на којима је стајало исписано њезино име. Унутри је нашла све
што јој срце могаше пожељети. Просторија бијаше врло лијепа,
зидови јој прекривени бијелим сатеном, а на поду прострт диван
шарени саг, тако Лијепа, унаточ тешком јаду, осјети и срх
радости. А највише јој се свиђела полица пуна књига. Кад је
дохватила једну те је расклопила, ондје, исписано златним
словима, стајало: »Ти си господарица овог дворца: можеш
тражити што ти срце жели.«
Остатак дана прошао је брже него што је Лијепа могла и
замислити, а онда, кад је дошло вријеме за вечеру, Лијепа уђе у
благоваоницу. Тада се пред њом појави Неман други пут, а Лијепа
и нехоте задрхта кад је виђе.
— Могу ли остати овдје док вечераш? — упита Неман оним
истим меким гласом.
— Ви сте господар овдје — одговори Лијепа. Кад је Лијепа
почела јести, упита је Неман:
— Реци ми, Лијепа, јесам ли тако ружан. Лијепа је шутјела. Али
како ју је отац увијек учио да треба говорити истину, она
најпослије прошапта:
— Јеси, али ме не плашиш толико колико сам мислила да ћеш ме
плашити.
Послије тога Неман је сваке вечери долазила у доба вечере и
доносила јој дарове. Била је тако љубазна и брижна да је Лијепа
већ унапријед очекивала вечерњи посјет.
— Лијепа, би ли се удала за ме?
— Не, не, никад! — узвикну Лијепа те се повуче. Убрзо након
тога Неман даде Лијепој чаробно огледало. У њему је могла
виђети свога драгог оца како лежи у постељи.
— Морам к њему — рече она Немани. — Молим те пусти ме кући
на неко вријеме.
— Хоћу — узврати Неман. — Али ми мораш обећати да ћеш се
вратити овамо пошто мине осам дана. Не вратиш ли се, умријет
ћу.
— Обећавам — рече Лијепа. — Да, да, обећавам.
— Онда узми овај прстен — на то ће јој Неман, и даде јој златан
прстен. — Затвори очи и само над њим изреци своју жељу.
Зажели да будеш код куће. Лијепа учини тако, и кад је отворила
очи, нађе се на вратима очева кућерка. Како ли се радовала што се
вратила дома. Али њезине сестре испуни завист кад су видјеле сав
онај крас на њој. Сваког дана Лијепа сједила крај очеве постеље и
разговарала с оцем. Сестре јој због тога биле још више завидне.
— Он њу највише воли — рече једна другој. — А помисли само,
живи у краљевском дворцу!
— Задржимо је овдје — предложи друга — тако да не одржи
обећање. Тада ће се Неман разљутити те је казнити. Можда ће је и
докрајчити.
— Отац ће нам умријети ако сад одеш — рекоше сестре Лијепој
кад је минуло осам дана. — Мораш остати.
Њихове химбене ријечи склонише Лијепу да остане још осам
дана. Једне пак ноћи Лијепа усни да Неман умире. Сан је био тако
жив, па кад се ујутро пробудила, она додирну свој чаробни прстен
и зажеље да се опет нађе у дворцу гдје је Неман.
У врту наиђе на јадну Неман под неким дрветом.
— Јао, дошла сам прекасно! — узвикну Лијепа кад виђе да Неман
лежи опружена на трави.
И пригну се те је њежно пољуби.
— Немој умријети — прошапта — јер сада знам да те волим. —
Тек што је Лијепа изрекла те ријечи, Неман се прометну у красна
краљевића.
— Својим њежним ријечима прекинула си чаролију — радосно ће
краљевић. — Зла вила зачарала ме прије много година. Чаролију
је могла прекинути само дјевојка која би ме завољела оваква
какав бијах.
3
Ускоро, на очеву радост, а на тешки јад и завист двију сестара, — Што? — зачуди се цар. — Какав славуј? Па ја за њега и не
Лијепа и краљевић вјенчаше се и поживјеше у срећи и знам! Нисам га никад чуо. А треба ли да ја то истом из књига
задовољству. дознам?
И позвони тананим златним звонцем, дивним радом што бијаше
опточен самим драгуљима. Одмах дотрчаше слуге са свих страна,
а дворанке и дворани саставише круг око њега.
Царев славуј — Невјерни поданици! — загрмје цар. — Завирите у своја срца и
погледајте јесте ли били искрени и вјерни своме цару!
Све дворанке и сви дворани, међу њима и дворски жупан, ником
Оно вам давно живио цар у Кини, у дворима што су словили као
поникли пред својим господарем.
најљепши на свем свијету. Подови били од прозирца, врата од
— Издајице! — опет викну цар. — Да сте ми били вјерни, већ
жеженог злата, украси од најфинијег порцулана, а врт се протезао
бисте ми рекли да се у царској шуми налази славуј с предивним
надалеко, тако те би требало тисућу дана и тисућу ноћи да га
гласом који очарава све оне што га чују. Сав свијет говори о
обиђеш. Између необичног красног цвијећа љескала се модра
њему. Ако ми до поноћи не доведете тог славуја, бит ћете
језера на сунчаном сјају. За језерцима простирала се шума у којој
заувијек прогнани с царских двора.
су птице несметано пјевале своје пјесме.
На те ријечи сви нестадоше, и дворски жупан међу њима. Он се
Једна од тих птица бијаше понос Кинеза: био је то славуј.
први снашао и отишао у дворске стаје, јер је међу коњима често
Дакако, било је и других славуја на свијету, али је овај пјевао тако
проводио најугодније тренутке. И док је он ондје сједио с главом
красно да нитко није заборављао његов пјев кад би га једном чуо.
међу длановима, тужан и замишљен, наиђе онуда дјевојка што је
Странци, који су долазили у Кину да посјете царске дворе, редом
служила у царској кухињи. Кад га она виђе, застаде и упита:
говораху како су двори нешто дивно, дивни су и вртови око
— Зашто сте тако жалосни, господине? Можда бих ја знала...
двора, али кад би дошли у шуму и чули славуја, нису налазили
Дворски жупан подиже главу и, кад виђе тко је пред њиме, само
ријечи да изразе своје дивљење и ужитак него су стајали зинувши
промрси:
од чуда.
— Што год ти знала, није ми од користи. Иди и не сметај ме.
Вративши се из Кине у своју земљу, бијаху блиједи и жалосни и
— Али ја вам могу помоћи — опет ће дјевојка. — Сватко на
само уздисаху, а кад би их пријатељи питали што им је те су тако
дворима зна што је цар рекао. Дворске госпође нису никад чуле о
тужни, они би одговарали:
славују, али ја јесам. Чак знам гдје му је гнијездо. Сваке га вечери
— Чезнемо да опет чујемо славуја из шуме кинеског цара. Један је
видим кад се враћам кући и болесној мајци носим остатке од
јапански пјесник написао пјесму посвећену славују златнога грла,
кухиње. Пролазим испод његова дрвета и чујем како дивно пјева.
а пјесма му отприлике казивала:
Чувши то, скочи дворски жупан на ноге.
»У Кини сам чуо и видио многе дивоте.
— Ако је истина то што кажеш и можеш ме одвести до тога
Али је најљепша и најчудеснија од свега
славуја, дат ћу ти пристојнију службу у царским кухињама.
славујев пјев у царској шуми:
Можда ћеш моћи цару доносити његову вечерњу чашу топле
то је дивота над свим дивотама.«
чоколаде.
Та је пјесма дошла и цару до руку, и пошто ју је цар прочитао од
— Како сте добри, племенити господине — рече дјевојка. —
почетка до краја, постао је тужан и жалостан.

4
Истина је што сам казала. Ходите са мном па ћете се о свему
увјерити. Кад су прошли кроз брончана врата што воде у шуму,
придружише им се и други с царских двора. Пошто су мало ишли,
у даљини замукала крава, а дворски жупан руком даде знак да сви
утихну.
— Је ли то глас славујев? — упита. А дјевојка се насмија: — Та
није, то крава муче.
— А је ли то глас славујев? — упита дворски жупан кад је жаба
закрекетала.
— Та није — опет ће дјевојка — то жаба крекеће. Али мислим да
ћемо ускоро чути славуја.
Кад је вјетар утихнуо и на све легла тишина, зачу се изненада
славујев пој.
— Гдје је? — упињао очи дворски жупан. — Нигдје га не видим.
— Ено га! — повика мала судопера и показа на малу смеђу птицу
на грани највећег дрвета у шуми.
— Ма је ли могуће! — у чуду ће дворски жупан. — Не бих никада
помислио да је такав.
— Славујићу — рашири руке дјевојка — свијетли наш цар радо
би да му пјеваш.
— Врло радо — прихвати славуј.
Поноћ само што није откуцала кад цар уђе у велику царску
дворану и сједе на пријестоље. Дрхтећи, дворски жупан поклони
се пред њим и показа на златну притку крај високог прозора.
— Свијетли царе — прошапта он — шумска птица дошла је да
вам пјева.
— Пјесма ми најбоље звучи вани, у зеленилу — рече славуј. — И
превише је овдје сјајно и свијетло.
Дворани нато угасише свјетиљке и отворише прозоре, тако
свјежи шумски зрак испуни дворану. У дубокој тишини што је
настала, дворски жупан поче дрхтати. »Ако славуј не хтједне
пјевати, сви ћемо бити страшно кажњени«, мишљаше он.
Упро је очи у славуја, а нато, на његову велику радост, мала птица
отвори кљун и поче пјевати. Извијао славуј своју пјесму тако
милозвучно да се коснула свачијег срца, а највише се милила
самом цару, тако те су му сузе радоснице клизнуле низ образе.
Кад је славуј завршио, устаде цар:
— Никад у своме царском животу нисам толико уживао — рече
он славују. — Желим те зато наградити. И нареди да његову
златну папучу дарују славују. Али мала смеђа птица отклони и
рече како су јој царске сузе највећи дар.
— Останеш ли на мојим дворима — цар ће славују — можеш
тражити што ти срце жели.
И боравио славуј на царским дворима, имао златну крлетку и
уживао слободу да двапут обдан и једном обноћ излази у шетњу.
У пратњу је добио дванаест слугу, који су му везали свилену
врпцу за ногу и чврсто је држали.
Једног дана јапански цар, рођак цара кинескога, дочуо за
необичног славуја те одлучио послати дар своме царском рођаку.
Бијаше то умјетни славуј, од злата и дијаманата, налик на правога.
Кад би умјетну птицу навили, могла је пјевати један од напјева
што их је пјевао прави славуј и мицати репом који се сав блистао
од драгуља.
Умјетна птица била у кутији којој је на поклопцу писало:
СЛАВУЈ, а унутри стајало:
Ово је најсавршенији славуј на свијету, а дар је од цара
јапанскога.
Али тај дар није био баш по вољи кинеском цару, него га је
штовише наљутио: видио је цар у њему презир на живога славуја
и већ је мислио да објави рат јапанском цару.
— Не треба да помишљате на такво што — говорио му дворски
жупан. — Умјетни је славуј начињен од злата и драгуља, па је
лијеп и скупоцјен.
Али цар није био задовољан, и на крају сазва дворско вијеће које
је вијећало читавих шест сати. Вијеће је закључило: најбоље је
послати писмо јапанском цару. И послаше га, а у писму стајало:
»Цар, наш господар, захваљује вам на
дивном дару, али жели да вам каже да је
живи славуј у Кини кудикамо вреднији од
умјетног славуја из Јапана.«
5
Посљедње ријечи биле су исписане ситно и танано, али су се лако
читале кроз повећало.
— Приредит ћемо такмичење — изјави цар кинески пошто је
писмо послано. — Онда ћемо одлучити који од два славуја пјева
умилније.
Увечер кад је било такмичење двију птица слегли се у
пријестолну дворану сви дворани и све дворанке, а вани, у
вртовима, окупило се неколико тисућа царевих вјерних поданика.
Кад све бијаше спремно, дворски жупан навије умјетног славуја.
Тек што је овај почео, прави се славуј прикључи поју. Али, на
несрећу, никако да се сложе, јер је прави славуј пјевао на своју, а
умјетна птица онако како су захваћали зупци на ваљку.
— Пустите их да пјевају по реду — заповједи цар.
Први је пјевао умјетни славуј, пјесма му била тако лијепа да су
слушаоци пљескали рукама и гласно повлађивали, поготову кад је
златни славуј пригињао своју драгуљима окићену главу и мицао
репом горе-доле.
— А сада нека пјева живи славуј — нареди цар. Али кад се
дворски жупан окренуо за њим, мали живи славуј бијаше нестао.
Док су одушевљено слушали умјетну птицу, слуге заборавиле да
пазе на праву, и тако је живи славуј одлетио кроз отворен прозор.
— Та какав је то начин — грдили су живог славуја. —
Уосталом, мала смеђа птица ружна је према блиставој, златној. А
пјев јој није тако умилан. Да опет чујемо златну птицу. Могли
бисмо је сву ноћ слушати.
Тридесет и три пута отпјевао је умјетни славуј једну те исту
пјесму, а ипак се није уморио, и тридесет и три пута рекоше
слушатељи да је умјетна птица кудикамо боља. И дворски је
капелник — а он је за глазбу био најпозванији — изјавио да је пој
умјетне птице нешто најбоље што је икад чуо. Само мала
судопера, која је сада
узнапредовала у служби у царској кухињи, мишљаше друкчије,
али њу није нитко хтио ни да чује. Цар одреди да одсад умјетни
славуј стоји на свиленом јастуку крај његова узглавља и да се
прозове Царским пјевачем успаванки.
Пошто је тако изминула година дана, мала смеђа птица бијаше
сасвим заборављена. Богати и сиромашни слали дарове злаћаној
птици, а пјесници писали о њој — све док се једне ноћи не догоди
страхота. Као обично, цар лежао на својој великој постељи,
затворених очију, очекујући да чује слатку пјесму умјетног
славуја.
Али умјесто поја шкљоцну нешто у птици »кврц!« — нешто
одскочи и зазврља »зррр!« — сви се котачићи одвртјеше и пјев
престаде.
Цар позва дворског урара.
— Учинит ћу што могу — рече дворски урар. — Али упозоравам
да славуја ваља јако штедјети, зупци се излизали, а нови се не
могу уметнути. Умјетну птицу не треба навијати више од једном
у години.
Кад се пронијела вијест да царева златна птица не може пјевати
сваког дана, људи кршили руке од жалости. Дворски жупан
преузео на се да иде од града до града и од села до села да тјеши
народ дугим говорима у којима их увјераваше да је све у реду.
Мала птица може и даље пјевати. Тако је потрајало каквих пет
година док једног дана кинески цар паде у постељу, тешко
болестан. Тако се разболио те народ поче вјеровати да ће цар
умријети, а многи долазили на дворе и по цијелу ноћ стајали у
вртовима, очекујући из сата у сат извјешћа о томе како је цару. А
јадни цар није показивао знака да му је боље; кадикад је лежао
тако мирно те они око њега мишљаху да је већ мртав.
Али цар није умро, премда је знао да је смрт близу. У својим
сновима проживљавао је свој прошли живот: сјећао се свих злих
дјела што их је учинио, а тако и свих добрих. Кад би наишли
ружни сни, јадни се цар презнојавао, и било му је страшно, и тада
би одједном отворио очи и тражио глазбу.
— Пјесму мога златног славуја — шаптао је онима око себе — то
желим изнад свега. — Али је златни славуј већ опјевао своју за ту
годину, и нитко се није усуђивао да га наново навије. Кад је опет
био сам, јадни цар западе у очај, уплашен од смрти, а бојећи се
живота. А онда, одједном, зачује кроз прозор слатки пој за којим
је толико чезнуо. Био је то пјев правога, живог славуја из шуме:
6
дошао славуј да га својом пјесмом тјеши. Пошто је смеђа птица
довршила свој пој, Смрт која је чекала цара, зажеље да славуј још
пјева, и он настави. Пјевао је о ружама, о јорговану и о зеленим
шумама. Нато Смрт западе у чежњу за својим вртом, за својим
тихим боравиштем, па се ишуља кроз прозор и нестаде попут
хладне бјеличасте магле, и заборави цара, кога је хтјела однијети
са собом. Одмах се цар опоравио, устао из постеље, пришао
прозору и пољубио главу љупког славуја.
— Ти си ми живот спасио — рече цар— како да те наградим?
— Сузе што сам их у твојим очима видио кад сам ти први пут
пјевао највећа су ми награда. Бит ћу крај тебе и пјеват ћу ти сваке
вечери док сасвим не оздравиш.
Цар се нато врати у постељу, а славуј поче припијевати. Прије
него што је уснуо, цар рече: — Ако увијек останеш уза ме, слуге
ће сутра узети умјетну птицу и разбити је у тисућу комадића.
— То не могу, јер не бих био сретан на дворима. Макнеш ли ме од
моје шуме, свиснут ћу од туге. Но кад год зажелиш да дођем,
доћи ћу и пјеват ћу ти. Моја пјесма помоћи ће ти да владаш
својим народом тако да сви буду сретни и задовољни. Моја пјесма
помоћи ће ти да будеш најмудрији цар на свијету. Али ми једно
обећај.
— Обећат ћу ти што год хоћеш — прихвати цар. — Кажи што
желиш.
— Само ово — узврати славуј. — Кад из мојих пјесама научиш
како да праведно и с љубављу владаш својим големим царством,
немој никад никоме рећи да то сазнајеш из славујеве пјесме. Цар
је склопио очи, а славуј му пјевао док цар није у сан утонуо.
Изван царске спаваонице, дворски жупан, дворани и дворанке
мишљаху већ да је цар мртав. Али ујутро, на своје велико чудо,
видјеше како цар усправно стоји крај прозора, бодар, а круна му
чврсто стоји на глави. И док су забезекнути од изненађења
гледали без ријечи, цар им се окрену, жмирну очима и зажеље им:
— Добро јутро!

7

Јуначина Џек
Оно вам некоћ, док је добри краљ Артур владао Енглеском,
живио земљопосједник у Цорнњалу. Посјед му био велик, а
посједнику све полазило за руком чега год би се прихватио. Стока
му
била добро ухрањена, а љетина увијек успијевала. Поврх свега
тога, имао човјек особит благослов у сину јединцу, Џеку, јер у
свем округу није било ваљанијег и окретнијег момка од њега.
Једног дана Џек и отац били позвани на договор у вијећницу. Ту
је Џек чуо, иако не први пут, о страшним злодјелима дива из
Цорнњалске горе.
— Велим — рече опћински тајник , — да ће сав Цорнњал бити
опустошен ако не доскочимо томе диву. Осим тога, ономе тко
убије тога људождера и таманитеља наше стоке, припаст ће
велико благо што га див крије у пећини.
— Допусти ми, оче — рече Џек — да ја покушам срећу с тим
дивом.
— Сретно ти било — одговори отац. — Али памет у главу и
добро
се чувај!
— Само ти то препусти мени — опет ће Џек. — Знао сам ја изићи
накрај и с већим невољама. А с тим дивом лако ћемо. Сутрадан
крену Џек у Цорнњалску гору. Узе са собом пијук и лопату, о
врат објеси пастирски рог. Била је зима и рано се мрачало, али је
он стигао баш кад се уноћало.
Како је ишао, чуо је некакав звиждук као да вјетар хучи. Звук
је долазио из пећине негдје у пол горе. По томе је момак знао да је
див тврдо уснуо и да хрче. Џек се прихвати посла. Пијуком и
лопатом ископа дубоку јаму пред пећином па је покри прућем и
сламом. А онда, тек што је свануло, пухну оштро у свој рог. Див
провали из пећине, одгонећи сан с очију. Кад је угледао момка,
рикну као да је рикнуло десет лавова.
— Ти дрско мало чудовиште! Згњечит ћу те као кукца и за
доручак испећи.
Џек ни да се макне. Див навали напријед, да га зграби, али уто
упаде у дубоку јаму из које не бијаше бијега. Момак се насмија и
нагну се над замку у коју се див уловио.
— Ето видиш како малиш, ако има памети, може надмудрити
дива
— рече Џек. И узе пијук и баци га доље диву на главу те га уби.
Нато уђе у пећину, нађе благо те га однесе кући. Кад се
проширила вијест о погибији страшног дива, сав народ из градова
и села што је дотад стрепио за живот, дође те се окупи око Џека и
закључи да га одсад зову Јуначина Џек. Дали су му сребрни мач и
појас на којем његово име бијаше златом извезено. Џек се врати
на имање, али га након неколико мјесеци отац посла на пут у
Њалес да купи стадо оваца. Путем је Џек морао проћи кроз густу
шуму. Како бијаше уморан, леже он под дрво и заспа. Било је тако
да је та шума припадала другоме диву који је живио у зачарану
двору на другој страни. Див обилазио наоколо па наишао на Џека.
Џеков појас рекао је диву све што је хтио да зна, па див пограби
момка руком те га понесе са собом. Кад су дошли на зачарани
двор,
Џек отвори очи. Разабравши да је постао дивов заробљеник, јако
се
уплаши.
8
— И треба да се бојиш — загрмје див. — И немој тражити да ти
се
смилујем, малиш-јуначино. Ипак ћу ти оставити на избор хоћеш
ли да те скухам или испечем.
Џек није одговорио, а див га врже у једну кулу и закључа врата
за собом. Препуштен самоме себи, Џек је гледао кроз прозор.
Убрзо виђе да див некамо одлази. Како није имао другог посла,
Џек је стајао уз прозор док не виђе како се див враћа с другим
неким
дивом.
»Добро је«, рече момак у себи, »сад или никад!« И пограби
чврсти коноп што је лежао у куту. Направи на крају конопа двије
омче и сједе да чека да се дивови приближе. Кад су дивови
наишли под прозором, Џек им једноме и другоме намакну омчу
око врата. Ухваћени изненада, дивови се копрцали и међу собом
тукли, и тако су један другоме ударали главом о главу да су без
свијести пали на тло. Улучивши згоду, Џек по конопу клизну
доље те им својим
сребрним мачем одсијече главе. Затим се врати у двор и ослободи
све који ондје бијаху затворени.
Отклонивши да прими дарове што су му их ослобођени нудили,
Џек настави пут. Кад се смркло, још је био далеко од најближег
трговишта. Зато промисли гђе би нашао склониште за ту ноћ.
Долина којом је пролазио била пуста, али је момак ипак наишао
на једну кућу с освијетљеним прозорима.
Тек што је покуцао, врата се нагло отворише, а на њима се појави
двоглав див. Кад је видио то чудовиште, Џек се сав стресе.
— Само напријед — рече грдоба, с киселим осмијехом на оба
лица. — Странци су увијек добро дошли.
Тако је рекао див, а у себи је добро знао што ће с Џек кад овај уђе.
Џек уђе а див му показу собу гдје ће преноћити.
— Надам се да је постеља удобна и да није превелика — рече
церећи се.
И сиђе низа стубе, а Џек је могао чути како тешким корацима
иде по кухињи и пјевуши. Била је то чудна пјесма, а Џек је
ухватио
само двије ријечи, из којих је разабрао да му див кани смрскати
главу тољагом.
»Тако ли то смјераш«, рече Џек у себи. »Била пјесма права или
крива, ја ћу ноћас спавати под постељом умјесто у њој.«
Ставио је у кревет дрвену кладу која је у мраку могла изгледати
као нечије тијело, и задовољан што је све учинио да се заштити,
Џек се завуче под постељу. Баш је хтио заклопити очи кадли у
просторију уђе див. Див подиже тољагу и паф! удари њоме по
клади. Злобно се нацеривши, див оде, увјерен да је докрајчио
Џека.
Кад је ујутро сишао низа стубе, див се стресе виђевши момка
жива и здрава. Но убрзо се прибра те упита Џека како је спавао.
— Врло добро — одговори Џек безбрижно — иако сам имао
осјећај да је у соби штакор и да ме једном или двапут додирнуо
репом. Див проблиједио чувши то, али не рече ништа, него стави
пред Џека голему здјелу хладне каше.
— Да видимо како ћеш с овим накрај — протисну див.
Док је див био забављен властитом кашом, Џек искрену своју
здјелу у велику кожну торбу што ју је носио под хаљом. Кад је
див
погледао, оно Џекова здјела празна.
— Био је ово укусан залогај — рече Џек. — А сада да ти
покажем једну мајсторију.
И дохвати нож са стола па кроз распор на капуту прободе и
распори скривену торбу тако те ван потече хладна каша.
— Необично, заиста — на то ће див. — Ако ти то можеш, могу
онда и ја. И он дохвати нож те распори трбух и, дакако, остаде
мртав. Џек настави пут, купи овце и врати се кући. Али му се сада
осладиле пустоловине те он подузе да ослободи Цорнњал од свих
дивова. Један од највећих Џекових поштовалаца бијаше чаробњак
који је и сам некоћ био заробљеник двоглавог дива. Он даде Џеку
три дара који ће му помоћи да свлада сваког дива. Бијаху то:
диван коњ који јури као вјетар, мач зачудне оштрине и плашт под
којим ће бити невидљив.
Оборужан таквим дивним даровима, Џек имаше осјећај да не
може погријешити. Узјаха коња и крену у потрагу за дивовима.
9
Након мало дана ујаха у голему мрачну шуму и ту наиђе на његова опаког друга. Затим је ослободио затворенике, од којих
страхотна дива. Тај је див само који часак прије ухватио двоје многи бијаху претворени у птице и животиње. Међу њима нађе
заљубљених: носећи их објешене за косу, ишао је у своју пећину. војводину кћер, која се сада, као и други затвореници што бијаху
Џек скочи с коња, огрну се невидљивим плаштем те исука свој претворени у животиње, вратила у људско обличје, јер је
чаробни мач. чаробњакова смрт скинула с њих све чаролије.
Див је био толико висок да му Џек својим мачем није могао Тај див, Галигантус, бијаше посљедњи од дивова у Цорнњалу.
досећи до срца па му стога одсијече ноге. Див паде на тло, а Џек Чувши то, Џек се врати кући. Глас о његовим јуначким дјелима
му онда одруби главу. допро је и до самог краља Артура. Те исте године краљ позва
Тај див што га је Џек убио имао брата који бијаше исто онако Џека
грозан и опак. Пошто је мало појахао, Џек наиђе на њега на на своје дворе.
окрајку — Што би желио као награду за своја велика дјела? — упита га
шуме. Џек опет скочи с коња, огрну се невидљивим плаштем и краљ.
крену према диву. Али је овај пут само боцнуо дива својим — Хтио бих да опет видим љупку војводину кћер — одговори
мачем. А див, мислећи да га је убола оса, дохвати своју тољагу те Џек.
узе њоме То се лако уредило. Момак и дјевојка, који су се већ завољели,
размахивати на све стране. Џек жустро поскакивао с једне стране убрзо се вјенчаше. И сам краљ Артур бијаше им на свадби. Џек је
на другу, убадајући дива у свакој прилици, док див није изгубио добио још једну награду: даровали су му лијепу кућу у близини
равнотежу и пао, па га онда Јацк успио убити чаробним мачем. имања, тако те у њој, са својом женом, провео многе сретне
Задовољан послом што га је одвалио тога дана, Џек остави шуму године.
и настави пут док не стиже до високе сиве куће у подножју
големе планине. Покуца на врата, а из куће му одговори погрбљен
старац.
— Ја сам Јуначина Џек — каза се момак. — Наумио сам очистити
ову земљу од дивова.
— Онда ми добро дошао — прихвати старац — јер на врху ове
планине живи див, а једино му је друштво опак чаробњак.
Недавно су уграбили љупку кћер нашега војводе и претворили је
у животињу. Џек није даље слушао: привеза он коња за довратник
те одмах крену у планину. Кад је угледао дивове дворе, огрну се
чаробним плаштем.
На улазу режала и дворе чувала два леопарда, али Џек прође
покрај њих невидљив. На дворима нађе дива и чаробњака како
вечерају. Из тамница допирали очајни крици затвореника.
Не губећи времена, Џек скочи на стол те исука чаробни мач.
Онако невидљиву, није му било тешко отпремити са свијета дива
и

10

Вила
Оно вам некоћ била злоћудна удовица што је имала двије кћери.
Млада, по имену Роза, бијаше најљепша и најљубазнија дјевојка у
свем оном крају, толико различита од старије сестре, Гризеле, као
што је различит дан од ноћи.
Да кажемо по истини, Гризела бијаше права слика и прилика
своје
мрзовољне мајке. Поступале њих двије с Розом као са
слушкињом:
морала је прати подове, гулити крумпир и сваки дан ићи пол
миље на зденац, по воду.
Роза примала своју судбину без суза и без зловоље, и у љетне
дане пјевала ходећи на бунар и носећи тешки земљани врч. Једног
јутра кад је дошла на воду појави се старица сељанка са свежњем
грања под руком и са шалом на раменима: она од Розе заиска воде
да се напије. Роза јој пружи врч.
— Одмах, мајчице — рече Роза — само док захитим свјеже воде,
па пијте колико вам срце жели.
Старица заправо бијаше вила. Чула је о благој нарави Розиној, па
се хтјела увјерити. Пошто се напила воде, а Роза је упитала жели
ли још, вила прозбори:
— Ти си, драго дијете, уљудна и племенита. Одсад ће ти, за
уздарје, цвијеће и драгуљи излазити из уста кад год проговориш.
Тако рече и нестаде. Роза подиже свој крчаг и пожури се кући.
Због сусрета с вилом стигла је касније него обично, па је злоћудна
мати дочека ријечима:
— Лијенчино једна! Гдје си досад била? Чекај, показат ћу ја
теби!
— Жао ми је — рече Роза и застаде гледајући у чуду како јој
на три ријечи излетјеше из уста три цвијета и три рубина.
И мајка јој застала па гледа.
— Што ја то видим? Цвијеће и рубини излазе ти из уста. Зачарана
си!
Тада Роза узе казивати о сусрету са старицом на зденцу. Како
је говорила, тако јој дијаманти и рубини испадаху из уста,
прекривајући степенице и падајући по трави. Мајка јој пажљиво
слушала и први пут након многих година није грдила ни
пљуснула Розу. Умјесто на њу, викала је сада на Гризелу.
11
— Што је то, мајко? — упита Гризела мрзовољна. — Баш сам
косу чешљала.
— Пожури се доље на зденац — рече јој мајка. — Узми овај крчаг
и напуни га водом. Кад старица са шалом на раменима затражи да
пије, одмах јој дај.
— Не знам зашто бих — мрзовољно ће Гризела.
— Мораш кад ти ја кажем — на то ће мајка, једва говорећи
колико се узбудила. — Добит ћеш дар. Рубини и дијаманти
излазит ће ти
из уста кад год их отвориш. А сада дедер се пожури!
Али Гризела није хтјела да је тко види како носи обичан крчаг.
— Узет ћу сребрни врч — рече. — И немој ме тјерати, морам
најприје косу уредити да лијепо изгледам. Кад је напосљетку
Гризела била готова, узе сребрни врч те крену на зденац. Сунце
сјало, птице цвркутале а небо се над Гризелом дивно модрило,
али Гризела није опажала љепоте око себе: њезино је лице
показивало мрзовољу. Мрзила је ходати, а осим тога тиштале је
ципеле јер бијаху преуске.
Кад је дошла на студенац, бацила је сребрни врч у траву и гледала
око себе. Нигдје не бијаше никакве старице са шалом, па Гризела
постаде још мрзовољнија. Уто се из шуме појави пристала жена у
богатој одјећи, права госпођа. Била је то она иста вила што је
говорила с Розом, али, дакако, Гризела то није знала.
— Хоћеш ли ми дати да се напијем? — упита госпођа. — Веома
сам жедна.
— А зашто бих вам дала! — грубо одврати Гризела. — Изгледате
довољно богати да имате слуге. Позовите једнога, немојте
очекивати да вас ја дворим. И окрену вили леђа.
— Ниси баш уљудна — рече госпођа. — Завриједила си дар који
сам ти спремила. Са сваком ријечи коју одсад изговориш излетјет
ће ти из уста змије и жабе крастаче. Тако рече и нестаде.
Гризела слеже раменима, узе сребрни врч и крену кући.
»Чекај док ја видим ту своју сестру«, у себи ће она. »Послала
ме мајка и она упразно!«
Кад је била близу куће, мајка потрча пред њу.
— Онда? — упита је нестрпљиво. — Јеси ли је видјела?
— Нисам је видјела — поче Гризела и застаде, јер су јој из уста
излетјеле три жабе крастаче и три змије. Мајка јој зинула од чуда
и препасти а Гризела умаче у кућу испуштајући змије и крастаче
око себе. Кад је удовица дошла к себи од препасти, узе тражити
Розу да је казни, али ње нигдје не бијаше. Знајући да ће за све
бацити кривицу на њу, отрчала је у шуму.
Кад се умрачало, Роза се нађе у непознатом дијелу шуме те удари
у плач. Камо да иде? Што ли јој се све може догодити? Њезин
плач доспије до ушију краљевића који цио дан бијаше у лову у
том дијелу шуме. Кад је дошао до Розе и видио како је лијепа,
одмах му омиље.
— Не могу те оставити овдје, у шуми — рече краљевић. — Кажи
ми тко си и гђе живиш.
Тек што је Роза почела говорити, из уста јој наврије драго
камење, па је краљевић замоли да му приповједи цијелу причу.
Док је слушао, краљевић се толико загледао у Розу те ју је
позвао на дворе да му буде женом. Тако се Роза и краљевић
вјенчаше у великом сјају, и дуго су поживјели у задовољству и
срећи. А Гризела, кад јој је стигао глас о срећи сестриној, постаде
још злобнија и пакоснија да ни мајка није више могла издржати с
њом — или са змијама и крастачама што су преплавиле кућу.
Отјерала ју је у шуму, и ту је Гризела даље живјела сама.
12
 Био једном отац што је имао три сина и никаква имeтка осим куће
у којој су живјели. Позва он њих и рече им.
— Стар сам, а ништа немам што бих вам оставио осим ове куће.
Желим да сва тројица одете у свијет и научите занат. Кад се
вратите, видјет ћу који је међу вама најбоље изучио: томе ћу
оставити кућу. Синови пристану; сваки је хтио да буде мајстор у
занату што га је одабрао. Најстарији одлучио да буде ковач,
средњи бријач, а најмлађи мачевалац. Затим се договоре о
времену када ће се опет састати код куће, поздраве се с оцем те
крену.
Успјела су сва тројица, сваки од њих нашао вјешта мајстора у
кога је могао изучити занат. Најстарији син постао једним од
најбољих ковача у земљи. Поткивао он краљевске коње и мислио:
»Не можеш изгубити, добит ћеш кућу.«
Средњи постао мајстор у свом умијећу те је бријао само отмјену
господу. И он је, дакако, мислио: »Кућа је моја!«
Најмлађи се извјештио у мачевању те је побјеђивао у сваком
двобоју. Добио је, додуше, понеки ударац, али је стискао зубе и
мислио: »Претрпи, исплати се ради куће.«
Кад је дошло договорено вријеме, браћа се врате и састану код
куће, да оцу покажу што су научили. Отац их лијепо дочека.
— Хајдемо на цесту — рече најстарији брат — ондје ми је
прилика.
Тек што су стали уз руб цесте, кадли наиђу кола у која бијаху
упрегнута два чила вранца: пропињу се вранци, тандарају кола.
Ковач потече за њима па у трку скине једноме коњу све четири
поткове с копита те му удари четири нове.
— Изврсно — узвикну отац. — Да видимо сада другога.
Док је то говорио скакао зец према њима.
— Овај ми долази као наручен — рече бријач те узе правити
сапуницу у плитици. Кад је зец наишао, он га брзо насапуна и
обрија, а не заборави ни брке му подрезати.
— Нема шта, мајстор си у своме занату — рече отац. — Не знам,
Три брата од заната заиста, кому припада кућа. Али да видимо и трећега.
У тај час ударила киша.

13
— Не тражите заклона — рече најмлађи који бијаше мајстор у
мачевању. — Ја ћу вас заштитити од кише.
И тргне мач и почне њиме витлати над главом. Витлао је тако
брзо да их ни кап није оквасила, премда је жестоко киша лила.
— Ех, ово је најбоље од свега — пресуди отац. — Кућа је твоја!
Убрзо затим отац умрије, али три брата, како су се вољели и
поштивали, остадоше заједно у кући, и сваки се бавио својим
послом. Како бијаху мајстори у своме занату, лијепо су
зарађивали те се убрзо обогатише. Дуго су живјели, а кад су
присукали свој вијек, заједно их сахранише: и у смрти остадоше
заједно.
Три жеље
Био једном дрвосјеча што се мучио својим послом, а свеједнако
остајао пуки сиромах. А да му на невољу зајаше други јад, имао је
жену што је увијек зановијетала — језик јој непрестано клопотао
као млинско коло. У својој несрећи дрвосјеча је напосљетку
пожелио да га ђаво однесе, јер му се чинило да му се све у животу
изјаловило. Његове тужаљке напокон допрле до ушију бога
громовника који се зове Јупитер.
Једном кад је дрвосјеча управо обарао неко стабло у шуми, ето
ти преда њега самог Јупитера. Дрвосјеча у страху паде на кољена
и поче молити милост.
— Нисам дошао да те казним — рече му Јупитер. — Него,
додијале ми твоје тужаљке, па ћу ти испунити три жеље. Како
твоја срећа овиси о њима, добро промисли прије него штогод
зажелиш.
— И хоћу — протисну дрвосјеча, а Јупитер на то нестаде.
Дрхтећи од узбуђења, дрвосјеча потече кући, жени. Прије него
што је стигла да га прекори што је оставио посао, он јој
приповједи што
му се догодило.
— И добро промисли, жено — упозори је он. — Три су жеље,
можемо се обогатити. Носит ћеш дијаманте и драгуље у коси.
— Пази, Џоне — рече његова жена кад је напосљетку разумјела
— не смијемо се пренаглити, ваља нам о томе добро промислити.
— Право кажеш — дочека дрвосјеча. — Изнеси нам посљедњи
врч вина, да се малко окријепимо.
— Хоћу, а ти дотле припази на ватру — рече жена.
И тако се муж и жена, први пут након много година, удобно и
задовољно смјестише крај огњишта.
— Ох — рече Џон пошто је малко отпио — баш нам је лијепо.
— Ех, да нам је још и која кобасица уз вино.
Тек што је то изрекао, дуги низ кобасица доплови у собу: повијао
14
се из кута крај огњишта баш као змија. Дрвосјечина жена, која је
била паметнија, одмах разабра што је посриједи.
— Глупане! Магарче! — повика она. — Срезао си нам једну жељу Петеро из грашкове махуне
тако улудо. Говорио си о дијамантима и драгуљима, а зажелио
кобасице!
Било једном пет зрна грашка у махуни. Једнако су изгледали,
— Чекај, полако жено — дочека Џон чешући се по глави. —
једнака им мисао, једно другом казивали да је сав свијет зелен.
Сигурно је то од вина. Помутило ми се у глави. Немој тако, па
Махуни се чинило да је довољно велика да их држи, али у љето
остале су нам још двије жеље. Али његова жена, сва изван себе од
сунце пригријало, зрна крупњела, и махуна ускоро бијаше
бијеса, само настављала својe и викала:
претијесна за њих. Осим тога, зрна више нису била зелена него
— Магарче, баш имаш магарећу памет!
жута, а то их је помало збуњивало.
Јадни дрвосјеча, који је и сам жалио што је проиграо једну жељу,
— Ваља нам заиста промотрити што ћемо сада — рече најдебље
није више могао трпјети ону вику и вријеђање, него, сав
зрно.
поцрвенио у лицу, најпослије отчепи:
— Ускоро ће се нешто збити — приклопи најмлађе.
— Језик за ограду, жено! Зар ништа не може зауставити твоју
И одиста се збило! Истог дана мален дјечак узе махуну у руке,
језичину? Дабогда ти кобасица изишла на врх носа, можда тада
притисну и хоп! пет зрна грашка закотура се у његову шаку.
нећеш толико разјапљивати уста!
— Добро је — узвикну дјечак — сад имам пет округлих зрна за
Тек што је дрвосјеча изрекао ту другу жељу, одмах му се она
своју нову пуцаљку. И усмјери прво зрно у сунце. Друго зрно
испуни: прва кобасица у низу учврсти се жени на врх носа. Јадна
пође за братом, а треће и четврто завршише у јарку. На своју
жена сва се избезумила. Никад, додуше, није била љепотица, али
жалост, пето зрно доспје у дрвену пукотину под прозором на
с оном кобасицом што јој је висила с врха носа и љуљала се тамо-
неком тавану.
амо, бијаше и ружна и смијешна. Од муке јој сузе потекоше низ
С друге стране прозора, у таванској собици, стајао кревет у којем
лице.
је лежала дјевојчица тако болесна те се њезина мајка бојала да
— Баш смо си лијепу попару скухали. И што сада: да имамо
ће мала умријети. Сваког дана мајка одлазила на посао да штогод
дијаманте и рубине или да у трећој, посљедњој жељи зажелимо да
заслужи. Цијело топло љето и хладну зиму дјевојчица лежала у
ти кобасица падне с носа?
постељи, преслаба да би устала. Њезина je мајка очајавала.
— Не могу по свијету оваква — загрца се у сузама дрвосјечина
— Само кад би имала нешто за што би мала живјела — знала би
жена. — Изреци трећу жељу и ослободи ме ове страшне кобасице.
жена рећи.
— Добро — прихвати Џон те изрече трећу жељу.
Након хладне зиме дошли први топли прољетни дани, и гле! —
И тако дрвосјеча није никад постао богат. Цијелога је живота
одједном нешто под прозором привуче пажњу мале болеснице.
остао дрвосјеча и сиромах. А што се тиче његове жене, њезин је
— Зелено је, зелено — рече она мајци. — Точно је под прозором.
језик и даље клопотао, баш као и дотад. Али је била захвална
— Гле, то је мајушни грашак — мајка ће изненађена.
мужу што је није оставио с оном кобасицом на врх носа.
— Сада имам вртић с грашком — прошапта мала, и први пут
након годину дана очи јој заискрише кад је покушала да се
придигне у
постељици и да сједне.

15
Мајка болесници привуче постељу ближе прозору:
— Да боље видиш свој вртић — рече јој, те њежну биљку привеза
за штапић, да би боље расла.
— Како је лијепа биљчица — узвикну дјевојчица. — Како ју је
лијепо видјети. Сигурна сам да ће расти и расти...
На топлини љетног сунца расла мала грашкова биљка што се
развила из посљедњег грашкова зрна. А онда је једног дана биљка
и процвала.
— Види мајко! — одушевљено ће дјевојчица кад јој се мајка
вратила с посла! — Моја се биљчица развила у лијеп и њежан
цвијет. Чини ми се, мајко, да се опорављам како грашак расте.
Сузе радоснице потекле мајци низ лице кад је видјела како
дјевојчица устаје из постеље те хода сама — иде к прозору да
пољуби своју биљку.
Мало срце грашкове биљке испуни се поносом.
»Двоје моје браће«, биљка ће у себи, »отишло је на сунце, а друго
двоје у јарак. Али ниједно није као ја, ниједно није вратило
здравље болесном дјетету.«
Три прашчића
Била вам једном три прашчића: плесали су и скакали наоколо и
водили сретан живот. Једног дана, мајка им рече:
— Вријеме је да идете у свијет, да се за срећом огледате.
Прашчићи се обрадоваше кад су то чули.
— Кренут ћемо још данас — рекоше. И кренуше плешући и
поскакујући.
Док су тако ишли путем, једно ће прасе другоме:
— Морамо саградити кућу.
— Морамо саградити три куће — притаче треће прасе, које
бијаше
најпаметније.
— Добро, хајдемо градити три куће — прихвати двоје старије
браће. — Тако ће свако од нас имати своју.
Док су они тако разговарали и сновали, појави се човјек са
снопом сламе. Прво прасе уљудно скине шешир с главе кад је
угледало човјека.
— Молим лијепо, господине човјече — рече оно — хоћете ли ми
дати мало своје сламе да саградим кућу?
— Хоћу — одговори човјек — ево.
Убрзо прво прасе приону на посао. Трчало је горе-доље са својом
сламом. Кућа непрестано расла. Остало је још само да се подигне
кров, да се начине прозори и поставе врата. Напосљетку кућа
бијаше готова, те се прво прасе толико радовало да је
непрекинуто десет пута ускочило у кућу и искочило из ње. Затим
затвори врата.
»Баш сам окретан«, рече прасе у себи док је обилазило око нове
куће. »Надам се да су и моја браћа окретна као што сам ја.«
16
Прасе чистило и прашило, прало и дотјеривало. А кад се уморило
од толиког посла, сјело је да се одмори. Прасе није знало за вука,
нитко му о томе није говорио. Али је вук постојао, живио је у
оближњим шумама. Био је то ружан, стар вук, с дугом њушком.
Није стога чудо што му је његова њушка убрзо рекла да је негђе у
близини прасе. Брзо је вук нашао сламну колибу, и његова му је
дуга њушка рекла да је унутра тусто прасе. Засад су врата на
колиби била закрачуната, а прасе било и сувише уморно да мисли
о ономе што се збива вани.
Кад се умрачало, вук крену према колиби. Покуцао је на врата:
— Прасе, прашчићу, пусти ме унутра — јави се вук меким
гласом.
Али прасе било и одвећ мудро да би то учинило. Нато вук рече:
— Пази, отпухнут ћу ти кућицу.
И вук пухао и чупао и напосљетку разметнуо кућицу малог
прасета. Дакако, кућа се није одједном разметнула, него полако —
трајало је то неко вријеме. Најприје је отпухнуо и разметнуо
нешто
сламе, а онда све више. Разметнуо се кров, пала врата, а стари вук
пухао и черупао не престајући. Све то вријеме мало прасе било на
сто мука, страх му у кости ушао. Трчало оно овамо-онамо у
настојању да сачува своју сламну кућицу што му је падала по
ружичастим ушесима. Није било користи хватати се за сламке, јер
се слама разбуцала и кућица рушила. Напосљетку, протиснувши
продоран сквик, прасе скочи преко остатака и потече низ пут
главом без обзира, потече што су га носиле његове тусте ножице.
Вук није стигао да нагне у потјеру за прасетом, јер је непрестано
разбуцивао сламу. Тако је прасе умакло.
Међуто је друго прасе срело човјека што је носио траву и трстику.
Врло је уљудно скинуло шеширић с главе прије него што је
ословило човјека:
— Молим вас, господине човјече — рече оно — хоћете ли ми
дати нешто траве и трстике да подигнем кућицу?
— Хоћу — одговори човјек — ево.
И тако друго прасе приону на посао. Узео је градити, и кућица је
расла. Ускоро је остало само да подигне кров и метне прозор.
Била је то лијепа кућица, и мало је прасе било поносно и сретно.
Ходило је горе-доље, пјевушило и звиждукало.
Управо је тада у бијегу наишло прво мало прасе, па кад је
видјело двојицу своје браће, направи се као да ништа није било.
— Мислим да ћу становати у твојој кући — рече први прашчић
другоме. — Видим да имаш лијепа врата на улазу.
— Ох, не, немој — дочека други прашчић те уђе у кућу и
засуну врата.
— Не можеш ни са мном — рече трећи прашчић. — Желим да
сам саградим кућу.
Тако рече па оде низ цесту.
Прво мало прасе одлучи да своје дане проведе у забави.
»Играт ћу се у шуми«, рече у себи. »А не треба ми ништа друго
доли пазити да не будем вуку на путу.«
Сутрадан вук сам кренуо на пут, и прво што је видио бијаше
кућица од траве. Његов му је дуги нос казивао јасно да је унутра
прашчић.
— Прашчићу, прасенце, пусти ме унутра — рече вук благим
гласом кад је покуцао на врата.
Али је друго прасенце било и одвећ смотрено да би то учинило.
Видјело је вука с прозора, па је рекло: »Нећеш ући, не,
драговићу!«
Нато вук рече:
— Пази, отпухнут ћу ти кућицу.
И вук пухао и чупао и напосљетку разметнуо кућицу малог
прасета. Али је потрајало дуже, јер је друго прасенце саградило
своју кућицу од траве и трске, па је била јача неголи од сламе.
Осим тога, вук био и добрано гладан, а то га је чинило слабим.
Није имао превише даха.
Кад је вук видио да не може кућицу само тако отпухнути, почео је
пухати и рушити испод врата, те је прасенце поигравало као лист
на вјетру. Падоше зидови, а прашчић се завитлао у зраку. Пао је
на пут, а то му је дало прилике за бијег. Трчао је и трчао дугим
путем колико су га носиле његове дебеле ножице, и док је вук
остао забављен рушењем, други прашчић умаче из вида.
17
Вук се баци за њим у потјеру, али је, уморан, морао сјести да
предахне, па је тако и заспао.
Међуто је треће прасенце срело човјека с товаром опека. Треће
прасенце лијепо скине шешир кад је угледало човјека.
— Молим вас, господине човјече — замоли прасенце — бисте
ли ми хтјели дати нешто од ваших опека, да подигнем кућицу.
— Хоћу — одговори човјек — ево.
На то треће прасенце приону уз посао. Почело је градити управо
ондје, а бијаше то добрано далеко на ономе дугом путу.
Радило је својски и веома брижљиво. Мијешало је цемент и њиме
спајало опеке. Чекићало је градећи кров, а потом послагало
цријеп,
да киша не може пробити унутра. На крају је сазидало огњиште с
димњаком, тако да му буде угодно покрај ватре. Требало је
подоста времена док је сазидало кућу. Руке су га бољеле од
пустог посла.
Ожедњело је и огладњело радећи на врућем сунцу. Већ му се
мрачало пред очима колико је узлазио и силазило љествама да
направи кров. Али ни једног часа треће прасенце није себи
остављало да предахне.
»Моја ће кућа бити најбоља и најчвршћа што ју је икад саградило
икакво прасе« — рече самом себи на послу. И да се ободри,
радећи је звиждукало веселу пјесмицу. А кућа расла и расла. И
што је више расла, и оно гласније звиждукало. Напосљетку бî
кућица довршена. Треће прасе, дакле, уђе унутра, закрачуна врата
и сједе.
Тек што је узело да чита »Прасећи тједник«, нетко покуца на
врата. Био је то вук. — Прасе, прашчићу, пусти ме унутра — јави
се вук меким гласом.
— Не, нећу — узврати прасенце и настави читати.
— Онда ћу ти отпухнути кућицу — рече вук.
И пухао је и пухао, али кућица чврста, није се помицала. Зато вук
преуми и смисли другу основу.
— Прасенце, прашчићу, ја знам гдје је лијепо репиште с бијелом
репом.
— Заиста? — упита прашчић, јер је репу јако волио.
— Да, знам — одговори вук. — Ако хоћеш да се нађемо сутра у
шест ујутро, одвест ћу те онамо. Али је прасенце сутрадан устало
у пет сати. Само је нашло репиште и донијело кошару репе кући.
Засунуло је врата и сјело да чека вука. Вук дође у шест сати.
— Прасе, прашчићу — јави се вук кроз кључаницу. — Ево ме,
дођох да те одведем на репиште. Јеси ли се спремио, прашчићу?
Кад је прашчић то чуо, настави велики котао на ватру и потпали.
Затим опет сједе те узе чекати. Зачуо је вука како гребе по крову,
а
онда ето вука доље кроз димњак — реп најприје!
Можете мислити што се затим догодило. Опаки вук стигао је у
котао — реп најприје. Срећа за њега што котао није био велик да
сав упадне у њега: тако је опржио само реп. Уплашио се толико
да је одмах изјурио кроз прозор.
— До виђења, вуче — викну прашчић за њим. — Збогом заувијек!
Тако и бијаше, јер је вук врућом водом толико опекао реп да је
јурио миље и миље и тако одјурио далеко од прашчића и његова
котла.
Али још није конац причи — не. Кад су два брата трећег
прашчића
видјела вука како јури, извукоше се из свога скровишта.
— Подигао сам кућу од сламе — рече прво прасенце — и вук
ми ју је отпухнуо и разбуцао.
— А ја сам своју подигао од траве и трсја — рече други прашчић
— и вук ми ју је срушио и рашчерупао.
— А ја сам своју саградио од опеке — рече њихов трећи,
најпаметнији брат. И кућа стоји ли, стоји. Најбоље вам је да
дођете и станујете код мене.
Тако и учинише и тако су три прашчића живјела заједно у срећи и
задовољству.
18
Уклети краљевић
Био једном краљ што је имао кћер лијепу као љетни дан. За
красним дворима на којима су живјели простирала се велика
шума а на крају шуме налазио се дубок зденац. Ту је вољела
долазити млада краљевна носећи са собом златну куглу којом се
играла: била јој то најдража играчка. Једног дана кад је златну
куглу хитила високо, кугла јој паде у дубоки зденац и онђе
нестаде. Кад је видјела што се догодило, краљевна гласно зајеца
као да је дошао крај свијета. Гледајући кроза сузе доље у тамну
воду у зденцу, одједном је чула неки глас који је, како се чинило,
долазио из дубине зденца.
— Што је, краљевно— упита је онај глас. — Ти тужиш као да си у
големој невољи.
— Изгубила сам златну куглу — одговори краљевна, гледајући
наоколо не би ли угледала тога што говори. — Пала је у тај
зденац, и никад је више нећу видјети.

19
На то велика ружна жаба изиђе води на површје и краљевна
разабра да глас долази од жабе, која је опет проговорила:
— Што ћеш ми дати ако ти донесем твоју куглу?
— Драга жабо — одговори краљевна — дат ћу ти што год
затражиш! Можеш имати моју најљепшу хаљину, мој најскупљи
накит, чак и ову златну круну што је носим на глави. Све, само да
ми вратиш моју златну куглу.
— Не трeба мени ништа од тога — узврати жаба. Али ако ми
обећаш да ћеш ме вољети, да ћеш ме пустити да сједим за твојим
столом и да спавам с тобом у твојој постељи, сићи ћу на дно
зденца и донијет ћу ти твоју златну куглу.
— Обећавам, обећавам — узвикну краљевна, али кад је отрла
очи од суза, рече у себи: »Какве то бесмислице жаба говори! Како
се може надати томе што тражи!«
Жаба пак зарони на дно зденца, убрзо донесе златну куглу и баци
је на тратину. Краљевна узе куглу ускликнувши од среће те отрча
на дворе.
— Чекај, чекај! — закректа жаба за њом. — Обећала си да ћеш ме
вољети. Обећала си да ћу сједити за твојим столом. Не могу
трчати тако брзо. Чекај!
Али краљевна je трчала док није стигла на дворе, а жаба се
жалосна
врати у зденац. Краљевна је брзо заборавила своје обећање жаби;
ни једног часка није се надала да ће је опет видјети.
Али једног дана док је сједила за столом и вечерала ето ти ружне
жабе. Краљевна ју је прва угледала па је отрчала на врата да је
одгурне.
— Што је? Тко је то вани? — упита њезин отац.
— Ништа, нитко — брзо одговори краљевна.
— Зашто си тако проблиједјела? — опет ће краљ кад се краљевна
вратила за стол и правила се да вечера. — Тко је то био на
вратима?
— Велим вам да није био нитко — узвикну краљевна. — Само
једна страшна жаба. Донијела ми је моју златну куглу кад сам је
изгубила, па сам јој заузврат обећала да ће јести за мојим столом
и
спавати у мојој постељи. Баш смијешно!
— Али си обећала — дочека краљ — а обећање се увијек мора
одржати. Пусти жабу овамо, нека сједи с тобом за столом.
Мргодна и са сузама у очима краљевна отвори врата, а жаба за
њом хоп-хоп па до стола. Затим скочи и на стол и замоли да једе
из њезина златног тањура.
— Обећала си — рече жаба.
— А обећање ваља одржати — потврди краљ, строго погледавши
кћер.
— Одвратно! — прошапута краљевна примакнувши свој тањур
жаби. — Како уопће могу узети други залогај!
— А сада ме однеси уза стубе, дијелит ћу с тобом постељу —
рече жаба пошто су повечерали.
— Не, не, не! — узвикну краљевна.
— Дано обећање ваља одржати — опет ће краљ. — Учини како
жаба тражи.
Видјело се како се краљевна стресла кад је узела у руку хладну,
влажну жабу и однијела је у своју спаваоницу.
— Стави ме у своју постељу — затражи жаба. — Обећала си
тако.
Али краљевна није хтјела. Умјесто тога хитнула је жабу у кут и
плачући бацила се на своју фину бијелу постељу.
Док је ондје лежала склопљених очију, осјетила је хладни влажни
додир жабе која је скочила горе и смјестила се крај ње.
— Не тражим ништа више него што си обећала — понови жаба.
Крикнувши од ужаса и бијеса, краљевна скочи на ноге, узе жабу
за кракове те је тресну о зид. Кад је жаба ударила о зид, догодило
се нешто необично: жаба се оног часа претворила у стасита,
лијепа краљевића.
— Требамо бити захвални краљу, твоме оцу — прозбори
краљевић идући према њој у узимајући је за руку. — Због њега си
ме пустила да с тобом једем за столом, због њега си ме унијела у
своју собу. То што си учинила прекинуло је чаролију којом сам
био претворен у јадну жабу. Давно, давно, иако то краљевна није
знала, било је писано у звијездама да ће сусрести краљевића који
20
бијаше претворен у жабу и да ће се заљубити у њега. А то се и
догодило.
Послије свадбе, златна кочија са шест красних бијелих коња
стигла
је пред дворе да натраг у његову краљевину одведе краљевића и
његову жену: ондје су обоје сретно живјели многе године.

Алибаба и четрдесет разбојника

Некоћ, прије много, много година, живјела два брата у земљи
Перзији. Звали се они Касим и Алибаба. Касим се обогатио
женидбом, док је Алибаба остао сиромах.
Једног дана Алибаба отишао у шуму тјерајући магарца пред
собом. Дан за Алибабу није ни по чему био друкчији од осталих
дана. Био дрвосјеча, па ако је његова обитељ хтјела јести, он је
морао у шуму по дрва за огрјев, да их прода на тргу.
Догодило се да је тај дан био такав да га се Алибаба морао сјећати
свег живота. Баш је натоварио магарца кадли се очу клопот
коњских поткова. Како је био смотрен човјек, Алибаба брзо

21
привеза магаре иза неког гуштика те се успе на неко дрво. Ти
коњаници могли би бити безазлени, али, у другу руку, могли би
бити и разбојници, па опрез није на одмет.
»Хм!« помисли Алибаба док је вирио доље кроз грање. »То су
разбојници, нема сумње о томе.«
Његове оштре очи нису ништа пропуштале кад је дружба
коњаника
наишла готово испод самог дрвета на које се сакрио. Коњаници
били богато одјевени, и сваки за појасом носио пријетећу сабљу
кривошију. Вођа им био висок, стасит, с окрутним црним очима.
Он је осталима казао:
— Чекајте док дам ријеч!
Алибаби на чуђење вођа поведе коња до големе хриди те изрече
ријечи:
— Сезаме, отвори се!
И одмах се макну у страну једна стијена и показа се тамна
спиља, толико широка да су у њу коњаници улазили по четири
успоредо.
»Четири, осам, дванаест«, бројио Алибаба потихо. Кад је
посљедњи, четрдесети, нестао у спиљи, стијена се врати у
пријашњи положај.
»Остајем гдје јесам«, у себи ће дрвосјеча. Мудар је био, јер се
убрзо стијена опет отвори, те из спиље изиђе четрдесет
разбојника.
Пошто су одјахали, Алибаба спуза са дрвета те се сада он обрати
стијени:
— Сезаме, отвори се! — рече гласом који је једва надилазио
шапат. А стијена послуша.
Унутри је Алибаба готово заборавио сав страх кад је видио пусто
благо. Сандуци злата и сребра, кутије блистава накита, богата
свила, брокат и крзно. Бијаше ондје блага да задовољи и туцет
султана а некамоли сиромшна дрвосјечу.
Једва знајући гдје да почне, Алибаба напуни џепове златом и
сребром, заграби подоста сјајних драгуља и понови: — Сезаме,
отвори се!
Стијена послуша, и Алибаба се опет нађе вани. Брзо колико су му
допуштале дрхтаве руке, одвеза магарца, истовари дрва те узе
вреће пунити златом и сребром.
Неколико је пута улазио у спиљу, али је пазио да из сваког
сандука узме мало злата, како разбојници, кад се врате, не би
посумњали. Затим радостан због неочекиване среће, крену кући.
Жена га је забринута чекала, јер је већ давно прошло вријеме
ручка.
— Немој ми спочитавати — рече Алибаба. — Помози ми да
сакријем ово благо па ћу ти онда припòвједити што је било.
— Била би штета закопати злато — његова ће жена, кад се
прибрала од првог изненађења. — Најприје требамо знати колико
га има. Донијет ћу мјерицу од своје снахе, па ћемо га измјерити
прије него што га сакријемо.
— Врло добро — прихвати Алибаба — али држи језик за зубима.
Ако мој брат Касим чује о њему, тражит ће дио за себе, и још нам
на врат напртити разбојнике. Касимова жена била радознала кад
је дрвосјечина жена дотрчала к њој тражећи мјерицу.
— Не могу ти ништа рећи — изјави Алибабина жена. — Само ми
дај мјерицу.
— Онда причекај ту — рече Касимова жена. И оде у кухињу те
дно на мјерици намаза лојем. Сутрадан Алибабина жена врати
мјерицу, а није опазила да се за дно плитице на мјерици
прилијепио један мали златник. Кад је она отишла, Касимова
жена отрча мужу.
— Погледај ово! — повика она. — Какав је то сиромах кад
сву ноћ проводи мјерећи злато...?
— Развидјет ћу ја то — дочека њезин муж те се пожури из куће.
Кад је дошао у братову кућу, наишао је на Алибабу како размиче
плоче на поду те га натјера да му каже сву причу.
— Благо, велиш! — повика Касим, кому су искре избијале из
очију. — Онда ћу ја узети десет својих магараца па равно према
пећини.
— Ако те разбојници ухвате — рече Алибаба — готово је с
тобом.
Али га брат Касим грубо одгурну.
22
— Немој очекивати дио од онога што ја донесем. С редом од
десет магараца Касим крену пећини. Био је толико грамзљив да се
домогне блага те није мислио на опасности. Чим је привезао своје
магарце за дрвеће, окренуо се стијени и повикао: “Сезаме, отвори
се”! И одмах се голема стијена макну у страну.
Касим као суманут појури од једнога сандука са златом до
другога. Затим навали на златне круне опточене рубинима и на
дијаманте крупне попут јајета.
Касим бијаше сав изван себе од радости. Губио је драгоцјене
тренутке изабирући најкрупније драгуље и скидајући скупоцјене
сагове са зидова.
Напосљетку, кад се накупио драгоцјености и напунио вреће и
џепове драгуљима, одлучи да крене оданде. Али каква оно бијаше
чаробна ријеч која отвара? Изговорио је различите ријечи, а не
ону
праву, те није постигао да се пећина отвори. Узалуд је шакама
ударао по стијени...
Између својих повика одједном зачује тутањ коњских поткова: по
томе је Касим знао да се разбојници враћају. Ухватио га голем
страх, те он потрча у дубину спиље да би се сакрио. Али су
разбојници видјели магарце. Тек што је вођа разбојника
изговорио
чаробне ријечи и стијена се отворила, одмах кренуше трагати.
Брзо су открили Касима те један између разбојника извуче свој
криваш те га уби.
— Сасијецимо га на комадиће — рече њихов вођа — и оставимо
га овдје као опомену другима који би покушали ући у нашу тајну.
Пошто су тако учинили, разбојници одјахаше. Касимова је жена
узалуд чекала да јој се муж врати. Кад је прошао цио дан а њега
не бијаше, она оде Алибаби.
— Отићи ћу у спиљу — рече Алибаба — па ако је Касим ондје,
учинит ћу што могу да га оданде избавим.
Тек што је Алибаба ушао у пећину, одмах је разабрао што се
догодило његову брату, те је плачући покупио остатке па их
изнио
ван. Ставио их је у врећу и бацио на магарца те кренуо кући.
Алибаба је сада имао знатан иметак, јер је, осим блага из пећине,
Касимова удовица затражила од њега да преузме и послове
њезина покојног мужа, тако да је Алибаба са женом прешао у
Касимову кућу. У тој кући налазила се лијепа и мудра дјевојка,
робиња, која се звала Моргиана и која је одано служила Касиму.
Њој је Алибаба
испричао цијелу причу.
— Нећеш више никада видјети свога господара — рече јој тужан.
— Мораш увјерити своју господарицу да шути. Јер, буде ли
говорила, навући ће на нас разбојнике, и онда је готово с нама.
— Разумијем — прихвати Моргиана — баш сам намјеравала
увјерити људе у граду да је Касим умро од ненадане болести.
Моргиана је тајом отишла у Ципеларску улицу, гдје је нашла
неког старца чије је искуство и знање било познато и самом
султану.
— Имам посао за вас — рече му она. — Али најприје да вам
повежем очи како не бисте знали камо вас водим. Пошто је тако
учинила, Моргиана поведе старца Алибабиној кући.
— Добит ћете два златника ако ову одјећу сашијете у облику
човјека који ју је некоћ носио — предложи она старцу. А он
мајсторски саши Касимове остатке и одјећу у облику човјека.
Моргиана награди старог мајстора, а затим га мрачним улицама
одведе натраг његовој кући. Ујутро је Касим спаљен, а Моргиана
објасни како је ненадано умро прошле ноћи.
Алибабина тајна била је сада сигурна од радозналих сусједа.
Алибаба је почео живјети животом богата али скромна човјека.
Није дуго трајало те је вођа разбојника опет повео своју дружбу
пећини са још више плијена.
— Наша је тајна откривена — викну он кад је видио да је
Касимово тијело однесено. — Смрт ономе који је продро овамо!
Једнога је свог човјека, преодјевена у трговца, послао у град, да
тај покуша штогод изнаћи.
Случајно је тај разбојник пролазио тијесном Ципеларском улицом
те наишао на старог ципелара што је подвијених ногу сједио у
23
своме дућану. Старац се наднио над свој посао, а разбојник
застаде да с њим разговара.
— Кажи ми, старче — ослови га он — што је ново у великом
граду.
— Не знам ништа више од онога што ми је под носом. А понекад
се ипак штогод догоди. Ето, недавно сам морао саставити одјећу
једног мртваца а и њега самог. Саставио сам четири дијела
ситним ушивцима...
— А би ли ми могао показат кућу у којој је био тај мртвац? —
упита га разбојник. Али старац одмахну главом:
— Водили су ме завезаних очију — одговори он. — Али ако ме
завезаних очију поведеш, нема сумње да ће ме ноге одвести
онамо.
— Добит ћеш десет златника ако кренеш са мном — рече
разбојник. И посао бијаше склопљен. И тако старац, са свиленим
рупцем на очима, одведе разбојника равно Алибабиној кући.
Разбојник кредом стави знак на врата, па се онда пожури своме
вођи, који га је чекао у шуми.
— Нашао сам човјека — извијести разбојник — и обиљежио кућу
кредом.
— Онда ћемо још ноћас онамо те се осветити — закључи вођа.
Али је Моргиана, вративши се с трга, видјела бијели знак на
вратима. Помисливши да одатле може доћи само какво зло,
ставила је дванаестак таквих знакова на дванаестак других кућа у
тој улици.
Тако је спретна робиња помрсила разбојников наум, тако те га
је његов вођа усмртио. Један други разбојник понуди се да
посјети
старог ципелара, хвалећи се да ће бити опрезнији него његов
несретни друг. Но, премда је и њега старац одвео Алибабиној
кући, није имао више среће, јер је Моргиана открила црвени круг
што га је нацртао на вратима. Опет је она нашарала тај знак на
вратима других кућа, баш како је било и први пут.
Окрутни вођа разбојника убио је и другог разбојника, а онда је
сам отишао у Ципеларску улицу. И опет је, за неколико златника,
старац закривених очију погодио пут до куће.
Поучен у два пријашња покушаја, разбојнички је вођа дуго стајао
пред вратима Алибабине куће, да упамти сваку појединост, све
до цвијећа у врту, а потом се вратио у шуму. Сутрадан се
преодјенуо у трговца уљем и кренуо Алибабиној кући, водећи са
собом низ од деветнаест мула, свака натоварена са двије велике
жаре. Али је само прва мула носила жаре с уљем. У свима
осталим били су разбојници који су, на дани знак, имали изићи те
убити сваку живу душу у Алибабиној кући. Алибаба је лажног
трговца
дочекао врло уљудно и позвао га на ручак, а то је тобожњи
трговац радо прихватио.
— Оставит ћу своје жаре с уљем на дворишту ако пошаљеш
једног слугу да се побрине за муле. Кад је то учињено, Алибаба
позва Моргиану и рече јој да припреми што треба, јер имају госта.
Њој бијаше драго што јој је господар тако добре воље. Не желећи
губити времена да иде на трг по уље, досјетила се да своју
стакленку напуни свјежим уљем из једне од жара на дворишту.
На своје запрепаштење, кад је подигла поклопац, чула је глас из
жаре што пита: »Је ли вријеме?«
Прибравши се, Моргиана одговори: »Не, није још«, и брзо врати
поклопац. Заредала је од жаре до жаре и на свако питање дала
исти
одговор. Напослијетку је све празно посуђе у кухињи напунила
уљем из оне прве праве жаре.
Знала је сада да је тобожњи трговац заправо вођа разбојника и
да су његови људи сакривени у великим жарама. Кад се
умрачило, Моргиана се враћала на двориште носећи котлове
врелог уља које је излила у сваку жару, и тако је побила све
разбојнике. У поноћ разбојнички вођа изиђе те се прикраде на
двориште да позове своје људе. Кад ниједан није одговорио, он
подиже поклопац један за другим и нађе да су сви разбојници
мртви. У страху да и њега не захвати иста судбина ујутро, он
побјеже у шуму. Сам, и пун жеље да се освети, разбојнички вођа
смисли сада другу основу. Пребоји косу, подреза на кратко браду,
те узе један празни дућан у близини дућана што га је Алибаба
отворио своме сину.
24
Убрзо се преодјевени разбојник спријатељио са сусједима те
након
неколико дана бијаше позван у кућу.
Не сумњајући ништа, Алибаба позва сина и његова новог сусједа
на вечеру. Али је Моргиана видјела како је сијевао бодеж
сакривен у гостовој одјећи, те је одмах у томе бајном госту
препознала разбојничког вођу.
— Пусти ме да послије вечере плешем пред нашим гостом —
рече она Алибаби, а господар јој одврати, знајући колики је то
ужитак његову сину.
Послије вечере Моргиана се преодјела у сјајно рухо те поче
плесати држећи у руци бодеж опточен драгуљима. Одједном, без
опомене, баци се на разбојничког вођу те му заби нож у срце.
Запрепаштен, Алибаба скочи према њој.
— Моргиана, јеси ли луда? — повика он. — Што си то учинила?
— Спасила сам тебе, господару — мирно одговори робиња. —
Спасила сам те од јединог непријатеља што га имаш на свијету.
И показа разбојников бодеж да потврди своје ријечи. Затим
приповиједи господару цијелу причу, а на то Алибаба заплака од
захвалности.
— Тражи штогод хоћеш, и бит ће твоје — рече Алибаба. — Јер
никад господар није имао тако одане робиње. Прије него што је
Моргиана стигла узвратити, проговори Алибабин син:
— Могу ли ја говорити за њу? Ослободи је, тако да је могу питати
хоће ли ми бити женом.
— Вриједи — пристаде Алибаба. И тако се узеше њих двоје,
Моргиана и Алибабин син. Као вјенчани дар Алибаба сретним
младенцима каза чаробну ријеч која отвара прилаз благу у шуми:
»Сезаме, отвори се!«

25
 цвијеће тако је уморно. Кад се одмори у твојој постељи, опет ће
бити свјеже.«
И клонуло цвијеће што је цио дан стајало у вази положи у
Софијину постељу и навуче му покривач преко главе.
Цвијеће мале Иде Кад је дошло вријеме да и сама Ида иде у постељу, дуго је
гледала тулипане и зумбуле што су стајали у два лонца на
прозорском
Мала Ида јако је вољела цвијеће па бијаше жалосна кад би оно
подбоју. То је било цвијеће њезине мајке: то цвијеће није смјела
овјесило главице.
положити у постељу.
— Гледајте цвијеће — рекла је кад је срела старог вртлара. —
»Знам ја да ћете ноћас на плес«, шапну прије него што је легла.
Тако је уморно да је клонуло, не може усправно држати главице.
»Надам се да ћете се угодно провести.«
— Дакако да не може — рекао је вртлар и куцкао се по носу, а то
Ида је заспала у мислима на цвијеће. Кад се пробудила, још је био
је значило да размишља. — Дакако да не може кад је било на балу
мрак, у кући све мирно и тихо. »баш ме занима што ради моје
у дворцу па се уморило.
цвијеће сада«, помисли Ида.
— Што! — ускликну мала Ида. — Зар ћете ми рећи да цвијеће
И крену у собу за играчке. А њезино цвијеће онђе плесало уз
иде
глазбу гласовира за којим је сједио и свирао витак жути љиљан.
на плес?
Његово дуго лице подсјети Иду на њезина учитеља глазбе, који је
— Дакако да иде — настави вртлар. — Кад год се краљ врати у
увијек кимао главом кад год би ударила коју ноту. Цвијеће је
зимску палачу, онда цвијеће оживи. Двије најљепше руже сједну
лијепо плесало држећи једно друго дугим лиснатим рукама. Док
на пријестоље, а друго цвијеће, тулипани и каранфили и жути
је Ида гледала, један од црвених тулипана њезине мајке приђе
ириси, проводе ноћи на плесу.
Софијиној постељи и позва уморно цвијеће да се придружи.
— Збиља? — упита мала Ида. — Зна ли цвијеће из нашег врта
Убрзо je и оно плесало сa осталим цвијећем. Онда је Ида видјела
што
Софију како се усправља у отвореној ладици и гледа наоколо —
се догађа у дворцу?
та и она би да заплеше. Али ниједан цвијет није гледао онамо.
— Дакако да зна — одговори вртлар. — Оно додуше не говори
Софија се накашљавала и врпољила док није испала из ладице и
међу собом као што ми говоримо. Оно даје знакове. Ако
лупнула на под. Иди било драго видјети како њезино уморно
припазиш
цвијеће подиже
на ону коприву, видјет ћеш како се клања ономе лијепом ирису.
Софију и захваљује јој на уступљеној постељици. Цвијеће ју је
По
позвало на плес. А Софија прихватила и плесала окретно, а пуни
свој прилици казује му како га воли.
мјесец разлијевао сребрну свјетлост на њу док је плесала.
— Дивно! — дочека мала Ида. — Кад се вратим у своју собу, све
Одједном се отворише врата те унутра уђе нешто цвијећа из
уморно и увело цвијеће ставит ћу у Софијину постељу.Софији,
краљевских вртова. Краљ и краљица ружа, са златном круном на
која бијаше Идина најбоља лутка, неће бити баш право да је
глави, повели коло с различитим цвијећем, у којем ни љубице
макну из њезине лијепе ружичасте постеље и да је баце у какву
нису изостале.
ладицу. Али јој Ида рече: »Само за ову ноћ, драга Софија. Јадно
»Ох«, уздахну Ида, »ох како су красни, никад то не бих
помислила.« И широко зијевну. Ида је чекала док сви цвјетови не

26
бијаху представљени краљу и краљици, а онда опет оде у своју
постељу те усну одмах кад јој је глава додирнула јастук. Кад се
ујутро пробудила прво оде видјети је ли њезино цвијеће још у
Софијиној постељици. Јест, било је ондје, али је изгледало још
уморније неголи јучер. »Мислим«, рече Ида, »да ћу те ставити у
кутију на којој су насликане птице и сахранити те у врту послије
доручка.« И тако је учинила. Уз помоћ своја два рођака што су се
дошли играјти с њом, мала Ида сахрани цвијеће, а два дјечака
одапињаху преко гроба стрелице с лука. »Нисам заправо
жалосна«, рече Ида након погреба. »Знам да ћу своје цвијеће
опет видјети догодине, а бит ће још љепше након дуга сна.«
Пинокио
Једном давно, Џузепе стари столар направио је дрвену лутку и
назвао је Пинокио, и тада стари Џузепе који није имао дјеце рече
тужно своју највећу жељу:
"Волио бих да си ти прави дјечак".
Те ноћи у Џузепеову радионицу је дошла плава вила и рекла му:
"Добри Џузепе, ти си многе људе учино сретнима, зато
заслужујеш да се твоја жеља оствари!" Са смијешком на лицу,
добра плава вила, својим чаробним штапићем, њежно додирну
лутку.
"Мала дрвена луткице пробуди се, дајеми ти дар живота!" и у том
тренутку мали Пинокио оживје а вила му рече:
"Пинокио, ако си храбар, искрен и несебичан, једног дана постат
ћеш прави дјечак."
Тада се вила окрену према Цврчку. " Мали Цврчко" - рече она -
"дајем ти јако важан задатак! Ти треба да помогнеш Пинокију у
расуђивању добра и зла."
Наредног дана је Џузепе сав поносан послао свог малог дрвеног
дјечака у школу. "Цврчак ће ти показати пут" - рече Џузепе - "и
буди сигуран да идеш право тамо!"
Пиноки се спремио и кренуо, али никада није стигао у школу.
Одвукао га је један зли марионета Злоћо, који му је обећао да ће
га учинити славним. Те ноћи се Пинокио бескрајно забављао док
је плесао на сцени са осталим дрвеним луткама - марионетама,
али након тога га је Злоћо закључао у кавез да неможе побјећи.У
том тренутку се појавила плава вила и питала Пинокија зашто
није отишао право у школу како му је његов добри Џузепе рекао.
Пинокио јој је почео лагати и причати како је био киднапован.
Док је то причао његов нос је растао и растао. што је више лагао,
нос му је постајао све већи. Кад је напокон рекао истину, добра
вила га је ослободила и рекла: "Овог пута ћу те ослободити
Пинокио, али
запамти, ово је задњи пут да ти ја могу помоћи. Запамти, дјечак
који не жели бити добар може бити и од дрвета."Наредног дана,
срете Пинокио човјека који је возио кочију са два мала тужна
магаренцета.
"Дођи са нама на Острво Среће" - рече кочијаш. Кочија је била
пуна дјечака који су у исти глас викали, причали и смијали се. То
је Пинокију изгледало јако забавно и он спреман за авантуре
ускочио у кочију.
"Неее, немој ићи" - плакао је мали Цврчак.
На Острву Среће, Пинокио и сви дјечаци су излетјели из кочије,
гањали се и преједали се слаткишима. Али Пинокијева срећа није
дуго трајала. Изненада су му почеле расти магареће уши и реп!!!
Био је преплашен и заједно са Цврчком је побјегао са Острва
Среће да би спасао своју главу. Али када су се вратили кући
Џузепеа није било тамо. Пинокио је био јако нервозан јер није
знао гдје је добри Џузепе могао отићи... Одједном се појавио
голуб са малом порукицом. У поруци је писало да је добри
Џузепе отишао на море да тамо тражи Пинокија и да га је
прогутао велики кит.
Пинокио је кренуо истог момента да нађе то чудовиште и да
спаси свог оца. И нашао га је, али кит је и њега прогутао. У
китовом стомаку Џузепе је био пресретан што види своју малу
луткицу али њих двојица нису знали како да се извуку ван?! Тада
се Пинокио досјетио! Запалили су ватру и на тај начин димом
натјерали страшног кита да кихне. Кит је кихнуо и избацио наше
јунаке у море. Обојица су били исцрпљени али ипак живи.
Требало се још само докопати обале. Борећи се против великих
27
валова, Пинокио је успио помоћи свом оцу да се докопају обале и
сигурности. Али за Пинокиа је то било превише. Потпуно
исцрпљен остао је лежати с главом у води! Тужни Џузепе га је
њежно подигао и однио кући. Ставио га је у свој кревет и клечао
поред њега:
"Драги мој Пинокио, ти си ризиковао свој живот да би спасао
мој!" - рекао је јецајући.
Изненада се поново појави плава вила. Махнувши својим
штапићем изнад Пинокиове главе рече: "Сада си доказао да си
храбар, искрен и несебичан. Зато ћеш данас постати прави дјечак.
Пробуди се Пинокио!"Мали Цврчак је био пресретан гледајући
како његов дрвени пријатељ постаје прави дјечак. Њихове невоље
су готове и његов задатак је био испуњен. На крају се испунила
највећа Џузепеова жеља да има правог сина!

28