Каква треба да буде женска одјећа?

Глава из књиге „Плодоносящая. О женской зрелости”

После мога текста о сукњама, многе дјевојке су почеле да испробавају. Међутим, нису све дошле
до жељеног резултата. Многе пишу да су се сусреле са следећим проблемима:

- почели су да им прилазе мушкарци

- осјећају недостатак енергије
- муж је против такве одлуке
- неудобно је

И тако даље. Један од разлога због чега експеримент увијек пропада је то што су наше сукње
понекад горе него било које панталоне, са енергетске тачке гледишта.

Када погледамо са физиолошке стране ( то да у предјелу женских органа ништа не буде

притежено или стегнуто) онда је мини сукња боља од фармерки. Али са енергетске тачке гледишта
много је гора и то због следећег:

- разголићене женске ноге код мушкараца изазивају велику пажњу и реакције, које они тешко
могу да исконтролишу
- такође, кроз разголићене ноге ми на све стране изливамо своју женску енергију, коју смо тако
дуго скупљали, и она се просто у тренутку губи у неповрат.
- мини сукња доста ограничава нашу могућност кретања – сједјети, нагињати се, пети се уз
степенице итд.

А осим наших кратих сукњи (кратком дефинишем сваку сукњу која не покрива кољена) имамо и
прорезе на блузама, прозрачност наше одјеће, разни прорези на њој, а уз све то и уску одјећу која
тијесно прилијега уз тијело.

Одјећа треба да нас прекрије, то је њен главни задатак. Она и постоји због тога да би прекрила
наше тијело од погледа са стране. Када погледамо традиционалну одјећу разних земаља,
видјећемо да су жене најчешће носиле дуге сарафане, хаљине, огртаче. Сва ова одјећа је била
доста слободна и није приоњала уско уз тијело. Остављала је простора за машту. Ова одјећа је
прекривала од сувишних погледа ноге, рамена, груди и стомак.

А сада се дјевојке труде да оголе све што се може. То што облаче, тешко би се могло назвати
одјећом, јер не одјева већ огољава. Потрудити се да се максимално „разголићиш“ и притом
мислити да си одјевена ? Е, то утицај савремене културе. Ово почиње још од дјетињства. Чак и
мајке уче ћерке да се тако облаче – десетогодишње дјевојчице већ излазе са голим стомаком и
носе кратке и тијесне хаљине са изрезима. Чак и некакве „пуш-ап“ брусхалтере. То је са десет
година. А шта ће да буде даље? Какве примјере оне виде пред собом? Шта се приказује на ТВ-у?
Како се облаче жене на улицама?

Ова тема не може да застара све док се облачимо тако да то провоцира. Наша одјећа даје
изазове другим женама (која ли је љепша?), мушкарцима (гледај ме каква сам, пробај да ме
освојиш!) и нама самим (константно смо у пажњи). Зар није запањујуће да се 80% бракова
распада1, да су жене у већини случајева несрећне а да пола дјеце расте без очева? То су све
последице. Све то почиње од одјеће. Почиње све од тога како себе позиционирамо у овом
свијету. Као тијело, којим се може наслађивати (гледати, дирати, ступати у однос). Или као душа
која има своје тијело. А то тијело је заштићено од сувишних погледа.

Погледајте около, младе дјевојке се труде да се што више утегну и открију све што могу да би
показале своје дивне фигуре свима редом. Мисле да ће тако привући пажњу мушкараца. И
привлаче. Али каква је та пажња? Хоће ли дјевојке да се осјећају као сексуални објекти, играчке?
Или можда траже пажњу и љубав? Траже ли кратке везе или траже да се удају и породицу? И
колико одбојно изгледају жене у таквом издању у узрасту, када тијело није више тако привлачно,
када је ту вишак килограма, када нема раније гипкости, а деколте је још дубљи а сукње још краће?

Ми једноставно не умијемо другачије. Нама као да је неко утувио да срећне можемо да будемо
само ако нас сви хоће. Само ако идемо улицом а мушкарци падају у сноповима и то насумице;
другога начина нема. Нећеш по улици ићи рецитујући стихове, машући својим везовима и сликама
које показују љепоту твоје душе. А тијелом се разбацивати може. И сусрет на лицу мјеста је је
могућ, пошто ту памети и философије и не треба.

Наравно, прије или касније све дјевојке пролазе кроз ову етапу. Када виде да им њихова љепота
помаже, њима се то и свиди; дјечаци их боље примјећују, на журкама их зову да играју, помажу
им. Када сам ја учила у школи мени су се много свиђали дубоки изрези. Са мојим грудима они су
ми увијек гарантовали повишену пажњу са стране.

Једном сам примијетила да моје тијело на све то чудно реагује. Када бих ишла у школу са
прозрачном блузом или са блузом са дубоким изрезом (а у нашој школи су се свакојако
облачили), увече би ми читав врат и груди били прекривени црвеним тачкицама, а то није била ни
алергија ни осип. То би прошло само кроз неколико сати, без свраба и није изазивало
непријатности. Ја сам то повезала са опекотинама. Али опекотине у другачијем смислу. Опекотине
од туђих погледа. Тако сам престала да носим такву одјећу и после сам се навикла на оно што ми
је помогло да будем своја – фармерке и комотни џемпери. С амо сам у ријетким приликама
облачила своје прозрачне блузе да бих исте ноћи на огледалу опет угледала оне исте црвене
тачке.

Одјећа – то је више него што мислимо да је одјећа заправо. То је показатељ културе друштва,
показатељ скромности жене. Чим откријемо своје тијело, ми аутоматски дајемо зелено свјетло

1
Податак вјероватно важи за Русију.
мушкарцима и показујемо им да смо отворене за везу. А како наше тијело сви виде, то значи да
везе могу бити било какве, са било ким, са случајним и са једнократним.

Ми се још одавно не чувамо до брака. Последњих година сам шокирана тиме када ми младе
дјевојке не могу тачно рећи са колико су партнера тачно биле. Неке броје па стигну и до четрдесет,
не могу да наброје. Наша раскалашност у одјећи иде даље, утиче на односе и везе. Мада се и каже
да ту ничег страшног нема, тијело је лијепо, нема шта да се сакрива, ако ти се не свиђа не гледај...

Па чак и дјеци у школским уџбеницима о полном васпитању објашњавају да је секс потребан за

здравље и да је то као добар дан и да се може без љубави. Па шта ће нам онда љубав?

А колико се тек абортира то је већ запањујућа информација. Сваке године се не роди толико
дјеце колико је изгинуло људи у Другом светском рату. Око 60 милиона. Огроман број абортуса је
због случајних веза.

Једном сам у Америци укључила телевизор и наишла сам на занимљив шоу. Шоу у духу нашег
времена о последицама слободног понашања , сексуалне револуције и свега осталог. У шоу
долази жена која се породила и доводи неколико мушкараца за које сматра да би могли бити
отац. За то вријеме они то оштро критикују а на крају долази резултат – да ли је ту отац дјетета или
није (по ДНК анализи). И шта се дешава; ниједан од два мушкарца које је дјевојка довела нису
отац и она доводи још двојицу за које мисли да су отац дјетета.

У нашем свијету је цјеломудреност одавно престала да влада. Он се одавно не оријентише на

породицу. Ни жене у њему више нису драгоцјености које се чувају. Постали смо потрошни
материјал који се лакше продаје ако се обнажи у излогу. Постали смо шрафови система. Постали
смо оно чиме се могу насладити и одбацити, оно што се може скинути за ноћ и бесплатно, оно
чиме се може користити а не женити се и не узимати одговорснот.

Све је то због тога што саме не разумијемо своје вриједности. Не цијенимо сами себе и не чувамо
се. Однос према себи почиње од тога како се облачимо. Покушавамо ли да покажемо свијету
нешто својим деколтеима, мислимо ли да задобијемо љубав кратким сукњицама? Или смо
увјерене у своју љепоту па ћемо лијепо да покривамо своје тијело? Не постећијама и трањама,
него дивним хаљинама, са сукњом испод кољена, покривених рамена и без дубоких прореза.
Вјерујте ми, то много љепше изгледа.

Како је дивна дјевојка која прошета у дугој сукњи градским улицама. И за њом се окрећу, али не
са исплаженим језицима, него са дивљењем и уважавањем.

Цјеломудреност почиње од одјеће. И она никога неће оставити равнодушним, зато што таква
дјевојка изнутра зрачи силом и енергијом и то се осјећа на било којем растојању. Бити поред такве
жене је част, зато што цјеломудреност дјевојке чини чуда. А оно је у одјећи. Никада није касно
почети, ма каква прошлост да је иза вас. Важно је шта радите сада, данас и сјутра.
Шта ћеш ти одабрати – цјеломудреност или голет?

-Олга Ваљајева-