Међумозак

Meђумозак ( diencephalon ) окружује трећу мождану комору. Покривен је

хемисферама великог мозга ( отуда и назив ). Обухвата три дела: таламус,
хипоталамус и епиталамус.
Таламус је сива маса са бочних стр. треће мождане коморе. Иза њега је
епиталамус, који је у вези је са ендокрином жлездом епифизом ( пинеалном
жлездом, која лучи мелатонин- хормон који регулише будност и спавање ).
Таламус је већи парни део међумозга, у чијој се сивој маси налазе важна
једра( групације тела неурона). Ту стижу информације из кичмене мождине
преко спино-таламичког пута ( усходни пут ) и стварају се нове везе које
обрађене информације преносе ка великом мозгу. Кроз таламус пролазе сви
сензорни путеви, осим мирисног. Сматра се главним регионом где пристижу
информације од рецептора за бол. Преко таламуса се преносе информације
између великог и малог мозга о вољним покретима и координацији.
Хипоталамус је предњи део међумозга, налази се на поду и зидовима треће
мождане коморе. Повезан је са најважнијом ендокрином жлездом
хипофизом, која се налази у коштаном удубљењу „турском седлу“. Задњи
режањ хипофизе се назива неурохипофиза( предњи је аденохипохиза ) и у
дирекном је контакту са ЦНС-ом. Веза НС и ендокриног система је ту
најближа. Хипоталамус утиче на рад ове жлезде. Хормони неурохипофизе
( окситоцин и вазопресин ) стварају се у телима ћелија хипоталамуса. Поред
ове, хипоталамус има и друге важне функције. Регулише реакције организма
у мировању и стресној ситуацији, заједно са вегетативним НС ( симпатикус и
парасимпатикус ). Регулише одржавање телесне температуре ( центар за
терморегулацију ) тако што омогућава загревање или расхлађивање. По ком
принципу се то дешава?
Регулише узимање хране и воде, јер се ту налазе центри за глад и ситост.
Оштећење неког од ових центара може да доведе до поремећаја везаних за
исхрану. Хипоталамус утиче и на понашање. Заједно са старим делом
кортекса , бадемастим једрима и делом ретикуларне формације гради
лимбички систем, који утиче на емоционално и инстиктивно понашање,
репродуктивно ( сексуално ) понашање и друге облике понашања.
 Велики (предњи) мозак
Велики мозак ( telencephalon ) је највећи део мозга, који се током еволуције
највише мењао. Код риба и водоземаца има мирисну функцију, код
гмизаваца се први пут јавља кора, а код сисара је најразвијенији. Тежи око
1-1,2 kg , а површина је oko 2200cm2. Има сензорну и моторну улогу, али
учествује и у вишим нервним делатностима ( говор, учење, памћење,
мишљење...)
Велики мозак има две хемисфере, повезане жуљевитим телом (можданом
гредом), у којима су 1. и 2. мождана комора. Споља се налази сива маса, која
гради кору ( cortex ), а бела је испод сиве. Током еволуције кора се мењала,
стари део коре припада лимбичком систему, а нови део (neocortex ) садржи
6 слојева ћелија. У кори великог мозга постоје бројне вијуге и бразде
(жлебови), који повећавају површину. Издвајају се две бразде: велика
централна бразда ( Роландова бразда ), која дели мозак на предњи и задњи
део и бочна ( латерална ) бразда, која га дели на горњи и доњи део. У кори
разликујемо 4 региона: чеони ( испред централне бразде ), темени ( иза
централне бразде ), потиљачни и слепоочни. Функционално разликујемо
моторне, осећајне ( сензитивне ) и асоцијативне зоне коре.
Моторне зоне у кортексу су испред велике централне бразде ( чеони део ).
Одатле крећу наредбе за наше вољне и научене покрете. Лева хемисфера
шаље наредбе десној страни тела и обрнуто ( зашто?). Величина моторних
зона није иста, зависи од покретљивости тог дела тела. Највеће моторне зоне
имају најпокретљивији делови тела, а то су усне, језик и палац ( Пенфилдов
моторни човечуљак то показује). У извршењу покрета, важну улогу има и
мали мозак.
Осећајне зоне су иза велике централне бразде( темени регион ). Ту пристижу
информације из рецептора и ми будемо свесни датог осећаја ( додир, бол...).
Величина осећајних зона зависи од густине рецептора у том делу тела.
Асоцијативне зоне су у потиљачном и бочном делу коре , заузимају највећи
део. Ту стижу информације из чула, ту се тумаче и ми постајемо свесни датог
осећаја. У потиљачном делу кортекса су видне зоне, где пристижу
информације из мрежњаче ока ( преко средњег мозга и таламуса ). Слушне
зоне су око бочне бразде ( слепоочни део ), где стижу информације из
унутрашњег уха ( преко средњег мозга и таламуса ).
 Око бочне бразде у левој хемисфери су и говорне зоне. Примарна говорна
зона је Брокина зона. Повредом овог дела губи се могућност говора ( афазија
). Ту је и Верникеова зона, битна за течност говора и разумевање изговореног
и написаног. Способност говора, учење и памћење су више нервне
делатности. Учење је стицање знања, а задржавање ( меморисање ) наученог
је памћење. Памћење може бити краткотрајно и дуготрајно.
Мерење биоелектричне активности мозга се врши ЕЕG
( електроенцефалографија ). Активност мозга се разликује у будном стању и у
сну. Сан је стање смањене активности и осетљивости организма. Има две
фазе, које се смењују. То су: REM фаза( брзи покрети очних јабучица,
парадоксално спавање, када су мишићи опуштени, али је активност мозга
велика, као да решавамо сложен математички задатак, у овој фази сањамо)
и не- REM ( смањена Т, дисање, откуцаји срца,а појачано варење ).
Аутономни нервни систем

Периферни нервни систем ( ПНС ) обухвата нерве ( мождане и мождинске ) и аутономни

( вегетативни ) нервни систем. Ови делови НС омогућавају пренос информација од ЦНС ка
свим деловима тела и регулишу рад унутрашњих органа који не раде под утицајем наше
воље. Тако значајно утичу на одржавање хомеостазе.
Аутономни НС чине два дела: симпатикус и парасимпатикус, који делују антагонистички.
Оба дела садрже ганглије и две врсте влакана, преганглијска и постганглијска, која су
повезана са одређеним деловима ЦНС.
Симпатикус чине ганглије које се налазе уз кичмени стуб где граде тзв. симпатичко
стабло. Оне су у контакту са бочним роговима сиве масе кичмене мождине грудног и
крстачног дела( ту се налазе тзв. вегетативни центри). Одатле полазе симпатичка
преганглијска влакна, која су кратка, за разлику од постаганглијских, која су дуга јер воде
ка унутрашњим органима ( срце, црево, бешика, жлезде...). На крајевима симпатичких
влакана се лучи неуротрансмитер норадреналин. Активира се у стресним ситуацијама:
убрзава рад срца и дисање, шири зенице, подстиче надбубрежну жлезду да лучи
адреналин, успорава лучење пљувачке и варење, смањује пражњење бешике...
Парасимпатикус чине ганглије које се налазе по унутрашњим органима ( разбацане су ).
Повезане су преко влакана са можданим стаблом и лумбалним делом кичмене мождине,
где се налазе вегетативни центри парасимпатикуса. Преганглијска влакна
парасимпатикуса су дуга, а постганглијска су кратка. На крајевима парасимпатичких
влакана лучи се ацетилхолин. Овај део АНС је активан у стању мировања. Он успорава рад
срца и дисање, сужава зенице, смањује лучење адреналина, активира пражњење црева и
бешике...