Здраво свима!

Тема о којој ћемо вам данас причати моја колегиница Дубравка и ја тиче се
Доступности садржаја комуницирања људима. Конкретно, јавног, руморног и тајног
комуницирања.

Пре него што кренемо на саму суштину данашње презентације, укратко ћемо направити
један уводни део, како би поновили шта уопште представља комуникација и
комуницирање као такво, а након тога прећи ћемо на причу о јавном комуницирању,
тајном комуницирању и на крају руморном комуницирању.

УВОД: Постоји мноштво различитих дефиниција комуницирања које су последица

различитих филозофских, научних, теоријских и методолошких приступа, а дефиниција
наведена на слајду јесте она којој се приступа у нашој литератури, односно књизи „ Од
знака до хипертекста“.

Према њој, комуницирање је само људима својствена интеракција примарног

друштвеног значаја, у којој један или два човека, више, мноштво или неограничени број
људи саопштава и прима, временски синхроно или асинхроно, директно или индиректно
преко природних и/или вештачких посредника, симболски организоване информације у
облику вербалних и/или невербалних порука, које у индивидуалном и друштвеном
животу људи изазивају тренутне ефекте и релативно трајне последице.

Комуницирање је својствено искључиво човеку јер је једини способан да свешћу ствара

информацију и да је материјализује у форми поруке. Свака порука коју саопшти један
човек, за другог представља аспект окружења према којем успоставља активан однос, у
процесу семиозе ствара њено значење, а унутар значења досеже информацију или
информације.

Овако схваћено комуницирање је, уз рад, основни елемент друштвене структуре јер се
друштвени односи, на било ком нивоу социјалног организовања, не могу остваривати ван
комуникационе праксе.

Свака симболска интеракција међу људима представља прелаз од појединачног ка

заједничком и општем, друштвеном. Утолико је комуницирање и прва претпоставка
културе, материјалног и духовног стваралаштва којим човек, кроз рад, прилагођава
природу сопственим потребама, а тиме обезбеђује услове за развој људског друштва.

Е сада, након што смо обновили нека основна схвата о комуницирању, прелазимо на
јавно и тајно комуницирање, о којем ће вам нешто више рећи Дубравка.
Руморно комуницирање
Руморно комуницирање је специфичан облик комуникационе праксе у којем се поруке
дисеминирају интерперсоналним комуницирањем до неутврдивог броја припадника одређене
социјалне заједнице. Метафорички се, због наглашене дискретности интерперсоналних
интеракција и формирања тзв. интерперсоналних комуникационих мрежа у преносу порука,
назива и „шаптајуће комуницирање”, „комуницирање од уха до уха” и „зуцкање”, а због
релативно брзог преношења порука и „Радио Милева”. Мада је број реципијената порука које се
шире руморним комуницирањем неутврдив, не може се поистоветити са масовним
комуницирањем јер није познат субјект који је поруку обликовао, не зна се када је и како настала,
поруку није могуће институционално контролисати, подложна је промени и није доступна свим
припадницима одређене социјалне заједнице.

Руморно комуницирање проузроковано је друштвеним и индивидуалним разлозима. Најважнији

друштвени разлози јесу: изостајање организованог јавног саопштавања порука о оним аспектима
стварности за које већина припадника одређене социјалне заједнице показује интересовање,
јавно саопштавање порука које су очигледно неистините или међусобно контрадикторне,
ванредне околности (нпр. ратно стање или природне катастрофе) у којима долази до потпуног или
делимичног распада медијских система и организованог јавног комуницирања, као и вођење
психолошко-пропагандних ратова између различитих друштвених група. Индивидуални разлози
могу бити рационални – остваривање одређене користи, показивање друштвеног статуса, потврда
социјалне улоге, позиционирање у групи и ирационални – психичка склоност ка претеривању и
лажи, стрепња, страх, мржња, различите врсте когнитивне и емоционалне осујећености.

Порука која се дисеминира руморним комуницирањем и изазива интересовање већине

припадника одређене социјалне заједнице назива се гласина. Гласина није исто што и трач,
порука која се такође шири руморним комуницирањем. Суштинска разлика јесте та што се гласина
као порука налази у пољу јавног интереса, односно већина припадника једног сосцијетета
заинтересована је за да буде тачно информисана о неком аспекту стварности који је садржан у
гласини. Са друге стране, трач је садржај руморног комуницирања за који су заинтересовани
припадници само одређених друштвених група и припада приватној сфери.

Мада се често поистовећује са измишљеним порукама, које у информационом језгру садрже

дезинформацију, односно лаж, гласина може бити и истинита и делимично истинита. Разликује се
од порука у свим осталим облицима комуникационе праксе по томе што није могуће утврдити ко
је први обликовао и што током дисеминације, у већој или мањој мери, мења садржајну структуру.
Те промене оставарују се свесним и/или несвесним поједностављивањем, искривљењем и
драматизацијом информација у информационом језгру ове врсте порука. Оне су последица
чињенице да у вредносним слојевима свака гласина садржи различите предрасуде и стереотипе,
који су у великом броју случајева примарни мотив њиховог настајања и ширења