Prevela

Branislava Radević-Stojiljković
Naslov originala

Fiona Davis
THE LIONS OF FIFTH AVENUE

Copyright © 2020 by Fiona Davis

This edition published by arrangement with Dutton, an
imprint of Penguin Publishing Group, a division of
Penguin Random House LLC

Translation copyright © 2023 za srpsko izdanje, LAGUNA

Bibliotekarima svuda na svetu
 PRVO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1913.

M orala je da kaže Džeku.

Neće biti zadovoljan.
Dok se vraćala posle obavljenih poslova, preturajući po glavi razne moguće
reakcije svoga muža na vest koju ima da mu saopšti, Lora Lajons je spazila
prosjakinju na prvom granitnom bloku stepenica koje vode u njen dom: sedam
soba sahranjenih duboko u unutrašnjosti palate Njujorške gradske biblioteke.
Ovoga puta pojava prosjakinje nije u njoj izazvala sažaljenje, već neki primalni
strah. To sasvim sigurno mora da je neki loš znak, i Lori se zbog toga uzlupalo
srce. Žena na rubu propasti, sama i bez ikakvih sredstava. Nevoljena.
Prosjakinjina crna žalobna haljina bila je još ofucanija nego prethodne nedelje,
iskrzanih rukava i ruba, a lice joj je bilo sjajno od letnjeg znoja. Svakih nekoliko
dana prošlog meseca zauzimala je mesto na jednoj strani velelepnog ulaza, pod
jednim od dva ogromna kamena lava, koje su nazvali Lav Astor i Lav Lenoks, po
dva osnivača biblioteke: Džonu Džejkobu Astoru i Džejmsu Lenoksu. Lorina
deca su odmah počela da im se dive, Hari je za svog ljubimca proglasio Lenoksa,
a Perl Astora, ne mareći za to što su skulpture prvobitno bile predmet poruge u
novinama, kao mešanci jazavičara i zeca. Koliko prošle nedelje Lora je u
poslednjem trenutku sprečila sina da ureže svoje inicijale u mišićavu zadnjicu
Lava Lenoksa.
Prosjakinja se pomerila da nađe koliko može hladovine. Nije bilo deteta
jadnog izgleda koje joj je obično bilo u krilu. Lora se zapitala gde je.
„Novac ili hranu, molim vas, gospođice. Šta god.”
Lora je posegnula u korpu za kupovinu i izvadila dve jabuke. Ubrzo će neko
od zaposlenih u biblioteci oterati prosjakinju i Lori je bilo drago što je stigla na
vreme, iako je čin udeljivanja jadnoj ženi nadahnut, barem delimično, sujevernom
pogodbom koja postoji samo u Lorinoj glavi. Kao da će dobročinstvo prema
nekome u nevolji izgladiti razgovor koji je pred njom.
„Hvala vam, gospođice.” Žena je stavila voće u džepove. „Bog vas
blagoslovio.”
Lora je požurila uza stepenice pa u Astor hol, pored desetina posetilaca koji
su se kretali oko nje i čiji su se glasovi odbijali o mermerne stepenice, mermerne
podove, mermerne zidove. Čak su i ukrasne osnove velikih bronzanih svećnjaka
bile napravljene od kararskog kamena iz majdana u Apuanskim Alpima. Zbog
toga je u zgradi bilo sveže sparnih septembarskih dana poput ovog, mada je zimi
bilo kao da ulazite u hladnjaču, naročito uveče, kad je biblioteka zatvorena i kad
peći lože samo neznatno.
Skrenula je levo, velikom Galerijom sever-jug, prolazeći ispod niza okruglih
privezaka od debelog, zakrivljenog stakla, koji u razmacima prekidaju duge linije
kasetirane tavanice. Otprilike na pola puta skrenula je desno, pa opet desno, a
onda se popela uzanim stepeništem što vodi do stana na međuspratu, gde je njena
porodica živela u poslednje dve godine.
Njihovih sedam privatnih prostorija bilo je raspoređeno pod pravim uglom
jednog od dva unutrašnja dvorišta biblioteke; spavaće sobe i Džekova radna soba
s jedne strane, a kuhinja, trpezarija i dnevna soba s druge. Otvoreni prostor u
središtu pravog ugla, na koji je izlazilo stepenište, postao je dečji prostor za igru,
gde je Hari polagao šine za vozić u jednom uglu, a Perl parkirala kolica za lutku
ispod vrata lifta za predmete. Kad su se uselili, Džek je morao da ih strogo upozori
kad ih je uhvatio kako zavlače glave da zavire u tamni šaht, ali ubrzo se porodica
smestila i prilagodila novom okruženju.
Direktor biblioteke – Džekov šef – istakao je, dok su se orijentisali, kako
klasična arhitektura zgrade prati promenu materijala od tvrdih do mekih, počevši
od kamenog ulaznog predvorja koje onda ustupa mesto drvenim panelima u
unutrašnjim prostorijama. Lora je dala svoj doprinos tom sledu ublaživši tvrde
podove raznoraznim orijentalnim prostirkama i okačivši debele draperije preko
džinovskih prozora. Na polici iznad kamina uramila je novinske članke o
njihovom neuobičajenom mestu za život, koji su napisani iste godine kad su se
uselili.
Pozvala je decu po imenima dok je koračala ka kuhinji i njihovo toptanje iza
nje izazvalo joj je osmeh na licu.
„Hari je izgubio još jedan zub.” Perl je uletela prva, očiju blistavih od radosti
što prva saopštava vest, pre brata.
Lora je mislila da će život u biblioteci napraviti od njih knjiške moljce, ali Perl
nije htela ništa da ima s pričama ako u njih nisu uključeni duhovi ili životinje.
Hari je bio drugačiji, mada nije voleo da čita sam, već više da mu se čita, naročito
iz njegovog pohabanog primerka knjige Mornarički heroji za dečake. Prethodno
tog leta, kad je Džek citirao stih iz jednog Šekspirovog soneta Lori na uho,
šašavim falsetom dok je prala sudove, Hari je hteo da zna šta to znači. Kad je
došlo vreme za spavanje, Lora je uzela knjigu s police i pročitala mu glasno neke
pesme. Hari ju je prekidao da pita za značenje nekih pomalo nepristojnih fraza,
koje je Lora izbegavala koliko je mogla. Kasnije, dok su Džek i ona ležali jedno
kraj drugog u krevetu, tiho su se smejali prirodnoj – i potpuno bezazlenoj –
sposobnosti njihovog sina da uoči sočnije delove.
Dok je Perl umela da bude naredbodavna, Hari je bio mio, mada ponekad
smeten u pogledu razumevanja hirova ljudske prirode. Kad je Lora, pre dve
godine, prvi put dovela decu do škole na uglu Četrdeset druge i Druge avenije,
Perl je najpre za trenutak analizirala grupe učenica oko igrališta, razmatrajući koji
je najbolji nastup, dok je Hari nesmotreno naleteo na dečake koji su se igrali
klikerima i slučajno im šutnuo nekoliko klikera, što je za posledicu imalo da ga
brzo odgurnu i odbace.
Hari je imao jedanaest godina i bio je četiri godine stariji, ali Perl je bila
mudrija, brža. Lora i Džek su bili odbacili ime koje su prvobitno izabrali za svoju
kćer – Beatris – pošto se pojavila sa kao mraz svetlom paperjastom kosom, više
nalik maloj starici nego bebi. Oči joj nisu bile jarkoplave kao Lorine, već više
sive, a crte lica i boja kose i očiju davale su joj neki eterični izgled. „Perl”, kazala
je Lora i Džek se složio, sa suzama u očima. „Perl.”1
Poslednja školska godina bila je teška za Harija, koji, za razliku od sestre, nije
dovodio drugove kući da se igraju niti su ga oni pozivali na rođendanske proslave.
Lora se nadala da će ova godina biti drugačija i da će steći samopouzdanje,
naročito kad ona, ako sve bude po planu, ne bude mnogo kod kuće.
Perl je uvela brata u kuhinju „Pokaži joj zub, Hari.”
On je otvorio šaku i na dlanu mu se ukazao mlečni zub, kao redak dragulj.
Lora ga je uzela i podigla na svetlost. „Divan je, daj da vidimo rupu među
zubima.”
Hari se široko osmehnuo, pokazujući prostor gde se prethodno nalazio jedan
očnjak. „Uopšte me nije bolelo, igrao sam se njim jezikom, i onda odjednom –
pop! – nije ga više bilo.”
„Imaš sreće što se nisi zadavio njime”, rekla je Perl. „Znam devojčicu kojoj se
to desilo i koja je umrla.”
„Perl, to nije istina.” Hari je podigao pogled ka Lori tražeći potvrdu.
„Ne morate brinuti zbog toga.” Lora je stavila zub u džep kecelje. „A sad idite
i umijte se dok vam otac ne dođe kući.”
Isekla je pečenje i krompire od prethodne večeri, srećna što ne mora da
uključuje šporet po vrućini, i isekla je jabuke za desert kad je ušao Džek.
Džek je cimnuo kravatu i usplahireno prešao pogledom po kuhinji. „Nemam
vremena za večeru, još moram da uradim platni spisak.”
Ovo nije pravo vreme za njenu novost. Brzo ga je poljubila, a onda se okrenula
i gurnula u džep kecelje pismo koje je bila ostavila na radnom pultu.
„Naravno da imaš vremena za večeru, još je rano.”
Ali znala je šta hoće da kaže. Mislio je da će, ako preskoči večeru, imati
vremena i za platni spisak i da radi na svom rukopisu. Knjigu je započeo pre
nekoliko godina i bio je blizu da je konačno završi.
„Mogu li da je odnesem u radnu sobu?” Prebacio je fasciklu s platnim spiskom
u levu ruku i uzeo krišku jabuke. „Mogu da izračunavam plate i jedem u isto
vreme.”
Njegove molećive oči podsetile su je na oči njihovog sina. Napunila je tanjir i
odnela ga u dodatnu spavaću sobu, gde je gurnula uz prozor jedan od bibliotečkih
radnih stolova. Bio je neproporcionalan prostoriji, kao neka golema drvena barža
ugurana u malu kućicu za čamce.

1 Engl.: Pearl, biser. (Prim. prev.)

 On je već radio na kolonama u poslovnoj knjizi, svaku je popunjavao upisujući
ime i prezime, radno mesto i mesečni iznos plate za osamdesetoro zaposlenih pod
njegovim rukovodstvom u Njujorškoj gradskoj biblioteci. Pogledala je preko
njegovog ramena, u spisak: pomoćno osoblje, portiri, liftboji, stolari, radnici na
parnom kotlu, električari, kuriri, domari, ložači. I na samom vrhu: Džek Lajons,
nadzornik.
Kad su mu ponudili ovaj posao, još dok su živeli u Medousu, Lora je oklevala
da se vrati u grad. Oklevala je da ostane bez sunca i svežeg vazduha na kojem su
deca živela devedeset šest kilometara severno od Njujorka, kao i bez zajednice
radnika koji su živeli u okviru oronulog imanja koje je vodio Džek. Ni sama
odluka da se presele na selo nije bila njena ideja, ali posao koji mu je ponuđen
obezbeđivao im je da pobegnu od mnogo čega: za Loru je to bio način da izbegne
najstrašniji očev gnev i neodobravanje što je bila trudna nevesta. Zajedno, ona i
Džek su odlučili da zamene svetla velegrada mirnijim životom, gde je Džek danju
revnosno nadgledao imanje, a noću pisao. Svake zime, posle prvog snega, Hari i
Perl su izlazili da se sankama spuštaju niz veliko brdo iza kuće vlasnika imanja, a
svakog proleća su brali zelenkade u vrtu oko njihove kućice, i poklanjali ih Lori
kao da su od zlata.
Ali onda su bogati stari muž i žena, vlasnici imanja, umrli, i njihova odrasla
deca odlučila da prodaju zemlju, pa su se zaposleni spakovali.
Lora, Džek i deca su se uselili u biblioteku baš pre nego što je otvorena za
javnost. Lorin pogled na džinovsko stablo hrasta ispred nastojnikove kuće
zamenila je jarka belina mermernih blokova debelih trideset centimetara. Nije se
videla ni tačkica zelenila. Isprva su je privlačile oplata od orahovine u salonu i
moderna kuhinja, kao i pomisao da živi među zidovima najlepše zgrade na
Menhetnu, ali izolacija ju je konačno iscrpla. Mada je biblioteka ispunila
očekivanja svojih osnivača kao najveća mramorna zgrada na svetu, nadahnuti
primer klasicističkog stila za koji je trebalo šesnaest godina da bude dovršen, Lora
nije znala koliko će njihov život u toj beloj tvrđavi biti udaljen od svega. Nije bilo
komšija da im mahne u znak pozdrava svakog jutra, niti piknika pored reke, s
drugim porodicama, kao u Medousu. Umesto toga, samo beskrajni defile
anonimnih posetilaca koji su dolazili da vide da li građevina opravdava svoju
reputaciju velelepnosti i lepote (odgovor je uvek bio gromko „da”), ili onih koji
su jednostavno želeli mesto u Glavnoj čitaonici.
Džek je razmetljivo šetao po zgradi kao da je njegov lični dvorac, što je na
neki način i bila. Znao je sve njene tajne, svaki njen kutak i svaku nišu. Toliko se
često hvalio zgradom pred decom da su ona lako, kao papagaji, deklamovala
statistike: na hiljade posetilaca dnevno, sto četrdeset kilometara polica s milion
knjiga.
A u samom središtu svega toga, njihova mala porodica, ušuškana iza
skrivenog stepeništa.
Više nije mogla da čeka. Kad počne rad na rukopisu, još više će mu smetati
što ga prekida. Setila se kako je ona prosjakinja škiljila na jakom suncu, s
podignutom golom rukom. To nikad neće biti ona.
 Polako je izvukla koverat iz džepa i stavila pismo na sto, dok se u sobi čulo
samo grebanje Džekovog nalivpera po hartiji.
„Dobila sam odgovor”, rekla je konačno.
On je spustio pero na sto ne dižući pogled. „Zaista?”
Čekala je.
„I?”
„Primljena sam.”

Glavna čitaonica na trećem spratu bila je najbolje mesto da se kasno noću dobro
isplače. Lora je to otkrila ubrzo pošto su se uselili. Nju je uvek bilo lako ganuti do
suza, a ovaj ogroman prostor, s tavanicom visokom preko petnaest metara,
ukrašenom pufnastim oblacima, bio je nešto najbliže poljima iza kuće, gde se
ranije najčešće povlačila kad bi je savladala osećanja. Tokom dana, sjajne stolove
sa stonim lampama krasila su pognuta leđa korisnika koji čitaju ili nešto beleže
uz tiho grebanje pera. Lora je često zamišljala kako bi izgledalo kad bi sve njihove
misli bile vidljive, kako bi se ogromna šupljina iznad njihovih glava iznenada
napunila rečima i rečenicama što lebde u prostoru kao mehuri.
Te noći, međutim, prostorija je bila skladište samo za njena ojađena
razmišljanja.
Nije plakala zbog sebe, nego zbog toga kako se Džek uzrujao što ne može da
joj ispuni tu jednu želju: da pohađa Novinarsku školu na Kolumbiji. Jednostavno
nisu mogli to sebi da priušte. On ima tako prijatno lice – otvoreno i često
osmehnuto – da je, kad ga je videla očajnog, njeno razočaranje bilo dvostruko
veće jer mu je još i nanela bol.
Kad je prvi put, ranije te godine, iznela svoju ideju Džeku, on joj je prišao sa
uobičajenom razboritošću. Zajedno su napravili spisak prednosti i spisak mana, i
zaključili da bi bilo izvodljivo samo kad bi dobila punu stipendiju. Što nije dobila.
Štaviše, nije čak bila ni primljena, samo stavljena na listu čekanja. Do danas.
Nije razmišljala o tome da se vrati na školovanje sve do pre nekoliko meseci,
kad ju je pomoćnik direktora biblioteke, gospodin Anderson, čuo kako šaljivo
priča o podizanju dece unutar zidova biblioteke, pa joj je predložio da na tu temu
napiše članak za mesečni bilten za zaposlene. Napisala je šašavi tekst o tome kako
je teško postići da Hari i Perl budu mirni tokom dana, naročito leti, kad nisu u
školi, i kako je došla na ideju od „deset minuta toptanja” svake večeri kad se
korisnici izliju na ulice i kad se upravne kancelarije isprazne. Na njen znak, sve
troje bi skakali po hodnicima, igrali i pevali, Hari bi trčao tamo-amo, a Perl
vežbala jodlovanje, zbog čega je noćni čuvar dotrčao na drugi sprat da sazna šta
se to, za ime sveta, dešava. Stajao je, zadihan, pognut i s rukama na kolenima, a
Lora se zabrinula da se ne sruši od straha. Međutim, nakon tog prvog puta,
navikao se na to, ponekad bi im se čak i pridružio, uz jodlovanje koje je odjekivalo
niz stepeništa i najverovatnije plašilo pacove u podrumu.
 Kad je doktor Anderson postao direktor, insistirao je da Lora piše mesečnu
kolumnu pod naslovom „Život među tomovima”, koju je prilježno i poslušno
kucala na Džekovoj pisaćoj mašini dok je on bio na poslu. Ubrzo potom videla je
u novinama objavu o tome kako je na Univerzitetu Kolumbija osnovana škola za
žurnalizam, otvorena i za žene i za muškarce. Pošto se raspitala, otkrila je da
polaznici koji već imaju osnovnu fakultetsku diplomu mogu da pohađaju samo
jednu godinu kurseva. Jednu godinu. Osamdeset pet dolara po semestru. Velika
suma, s obzirom na Džekovu platu. Ali ipak, samo dva semestra. Dok se okrenu
biće gotovo i onda će ona moći da nađe posao u novinama i da doprinosi
sopstvenom platom. Posle razgovora s Džekom zamolila je doktora Andersona za
preporuku i oduševila se kad je on pristao da joj je napiše.
Nekoliko nedelja pošto se prijavila, Lora je saznala da je stavljena na listu
čekanja. A onda, danas, saznala je dobru vest. Ima mesta i jedno je njeno ako ga
želi. Međutim, izgleda da Džek nije tako gledao na to.
„Voleo bih da možemo to da priuštimo i da se upišeš, ali možda je ovako i
najbolje”, rekao je u stanu. „Čak i kad bismo mogli, šta bismo s decom?”
Očekivala je to pitanje. „Dovoljno su stari da sami o sebi vode računa. Ako i
bude nekih problema, ti si ovde, u zgradi.”
„Zašto ne bi nastavila da radiš ono što već radiš, Lora?”, upitao ju je Džek.
„Gospodin Anderson je pre neki dan rekao kako ti sjajno ide u biltenu.”
„Zato što se ne plaća. Želim da pomognem, da ti ne bi nosio sav teret našeg
života.”
„Uvek se dočekamo na noge. O kakvom teretu govoriš?”
Nije mogla da pomene prosjakinju, ne bi razumeo. Nije mogla da kaže kako
se boji da će, ako se Džeku nešto dogodi, i ona završiti na stepenicama i prositi
novac, prljava, u krpama. Videla je kako se raskošan život njenih roditelja smanjio
posle nekoliko finansijskih kriza, mada su oni odbijali da govore o njima kao da
će problem nestati ako ga ignorišu. Što se na izvestan način i događalo. Svakih
nekoliko meseci Lora bi zapazila novo prazno mesto u njihovoj kući na Aveniji
Medison, gde je stajao antikni pisaći sto dok nije prodat, ili svetliji kvadrat tapeta
gde je ranije visio neki strogi portret.
U poslednjem broju ženskog časopisa Makol objavljen je urednički članak o
sve većoj uznemirenosti među modernim ženama, o potrebi da imaju neku moć
nad svojim životom. Ona je svakoga dana osećala taj nemir u kostima. Pravo je
mučenje bilo živeti u građevini koja se preliva od knjiga i znanja, s policama
prepunim mapa i novina iz svih krajeva sveta, a opet biti tako krajnje sputan.
„Želim da imam neku strast, kao što ti imaš svoj rukopis.” Možda će je shvatiti
ako to tako izrazi.
„Slušaj, Lora, završiću rukopis do sledeće godine. Ako sačekamo do tada,
možemo predujam uplatiti za tvoje školovanje. To je najmanje što mogu da
učinim posle svega što si ti učinila za mene.”
Spustila se na njegovo krilo i naslonila glavu na njegovo rame. „Ne možemo
to da uradimo, bleso”, prošaptala je. „Predujam je za tebe, da možeš da ostaviš
posao i pišeš puno radno vreme. Ali vidiš, kad bih do tada diplomirala i dobila
posao, mogao bi da daš otkaz bez obzira na sve.”
Videla je da je to što je rekla pogrešno, po tome što je dvaput trepnuo. Tako
dobro su se poznavali nakon jedanaest godina kao muž i žena. Upoznali su se kad
je bila u Njujork Sitiju, između dva semestra na koledžu Vasar, na zabavi gde se
zabrinula da ne govori previše glasno i netaktično o značenju jedne Poove pesme.
Još se navikavala na to da je najmlađa u sobi i da više nije najpametnija. Lora je
projurila kroz srednju školu za tri godine i primili su je na koledž sa šesnaest
godina, na majčino podsticanje da iskoristi svaku priliku. Međutim, Loru je brzo
spustio na zemlju boravak u gradu, među većim umovima od njenog. Postiđena
nakon monologa o Pou na zabavi, povukla se u kuhinju, da pomogne u pranju
sudova. Džek joj se pridružio i dok je brisao čaše za šampanjac, prigušeno su se
smejali kad je domaćica prošla pored njih i upozorila ih da paze da ne slome stope
na čašama.
„Stvarno, budi pažljiva”, rekao je Džek kad se udaljila, imitirajući njen
akcenat. „Znaš, veoma su nežne.” Podigao je čašu na svetlo da vidi ima li fleka,
krupnom šakom nalik šapi. U tome času čaša mu je ispala, sletela u sudoper i
pretvorila se u hrpu krhotina nalik na led.
Zurili su jedno u drugo, šokirani, a onda se presamitili od smeha. Kasnije te
večeri rekao joj je da je lepa. Izgleda da nije mario što zbog gustih, tamnih obrva
izgleda strogo i uštogljeno (ili je bar tako govorio njen otac), niti što joj je kosa u
nepokornom haosu (opet njen otac).
Uhvatila je Džeka kako baca pogled na pisaću mašinu. Bio je nestrpljiv da se
vrati poslu, da iskoristi svaki trenutak dok se ne sruši u krevet u ponoć, iscrpljen.
„Možda možemo da pitamo moje roditelje.” Znala je da to nije stvarna opcija,
ali želela je da ga podstakne da razmotri situaciju iz svih uglova.
On se ukočio. Pomenuvši roditelje ponovo je pogrešila. Poslednjih deset
godina je proveo trudeći se da se dokaže kao dobar muž i otac. „Ne. Nećemo se
njima obraćati.”
„U redu. Izvini.”
Džek je otvorio pismo i pročitao ga. „Osamdeset pet dolara po semestru, plus
dvadeset dolara za knjige.” Spustio ga je nazad na sto i ovlaš je obgrlio rukama.
„To prevazilazi naše mogućnosti. Osim toga, bićeš starija od ostalih studenata.
Mnogo starija.”
Ćušnula ga je u šali, mada su je te reči ubole više nego što je htela da pokaže.
„Imam samo dvadeset devet godina. Ne izgledam starija od dvadeset, tako mi svi
kažu.”
„Najviše kao da ti je dvadeset jedna.”
„To je samo godinu dana. Brže od svake druge diplome. Možda da malo
prištedimo?”
Ali znala je njihove finansije isto tako dobro kao i on. Kako je čudno jedva
sastavljati kraj s krajem, a živeti u takvom arhitektonskom sjaju i raskoši. Deca
tako brzo rastu, potrebna im je nova odeća gotovo svaki drugi dan. Perl je u
januaru obolela od strašnog gripa i lekarski računi ih umalo nisu dokrajčili. Sad
je dobro, hvala bogu, ali računi im i dalje stižu. Trenutak nije mogao biti gori.
Džek ju je uhvatio za bradu i poljubio je. „Žao mi je što ne mogu da ti dam
svet.”
„Još ne, ali uskoro ćeš.” Potrudila se koliko je mogla da joj glas bude vedar i
ostavila ga je da radi.
Pošto je oprala i izbrisala sudove od večere, obišla je decu – Hari je čvrsto
spavao, a Perl se u svojoj sobi igrala s lutkom – a onda se iskrala iz stana i popela
se stepenicama do Glavne čitaonice, da u osami liže rane. Otac ju je upozorio da
će joj se život drastično promeniti ako se protiv njegove volje uda za Džeka. Bio
je u pravu, ali ne onako kako je on to zamišljao. Volela je da gleda kako deca
rastu, svakoga dana sve viša, brža i zabavnija, i bila je srećna što deli život sa
čovekom koji je najbolje poznaje.
Ali ipak. Vreme je prolazilo tako brzo i ona je želela da radi nešto više, da
bude nešto više. Svakodnevni kućni poslovi i monotonija pritiskali su je kao da
ima kamenje u džepovima. Svakoga dana trebalo je ponovo skuvati večeru,
ponovo krpiti čarape.
Izvadila je maramicu iz rukava i izbrisala oči, uživajući u miru tog mesta, u
mraku i tišini.
Trgla se na zvuk u prolazu što se proteže celom dužinom prostorije, iznad
polica. Otvorila su se vrata i na njima je stajao doktor Anderson i škiljio preko
ograde.
„Gospođo Lajons, jeste li to vi?”
Molila se u sebi da se u mračnoj sobi ne vide njene crvene oči. Zraci mesečine
ulazili su kroz džinovske prozore, ali ne dovoljno da se dobro vidi.
„Jesam odista, doktore Andersone.” Nije imala razloga da bude tu u to doba
dana i mučila se da nađe neko opravdanje, a onda je rekla istinu: „Ponekad
poželim mir.”
„I ja. Pri kraju sam s poslom i poželeo sam da pušim. Jeste li već bili ovde
gore?”
„Ne, gospodine.”
Pokazao joj je rukom da prođe kroz vrata ispod njega, smeštena između dve
police. Vodila su na spiralno stepenište do galerije s bronzanom ogradom, gde mu
se pridružila. „Ovuda.” Pošla je za njim kroz još jedna vrata, uglavljena u
mermerne ploče između drugog i trećeg prozora, pa iza njih, nekoliko koraka
skučenim, uskim pasažom, jedva dovoljno prostranim za troje ljudi. Pred njima
su stajala vrata s prozorčićem s rešetkama. Kad ih je širom otvorio, dah joj se
presekao i zakoračila je napred.
Stajali su na noćnom vazduhu, na balkonu visoko iznad Brajant parka, s
pogledom na zapadni deo grada. Pun mesec je obasjavao susedne zgrade, dok je
pravo dole drveće na mesečini bacalo senke preko staza kao da je podne.
„Oduvek su me kopkali ovi balkoni”, kazala je ona. „Izgledaju tako daleko
kad se gleda odozdo, iz parka.”
 „Priča se da je prvo trebalo da budu prolazi, za dodatak zgradi koji nije
izgrađen, ali ja imam osećaj da se arhitektama jednostavno svidelo kako
izgledaju.” Povukao je dim cigarete. Kad ga je upoznala, zastrašili su je njegovo
visoko čelo i puna donja usna – podsećao ju je na portrete francuskih plemića iz
sedamnaestog veka – ali ohrabrivanje da piše kolumne ublažilo je početni utisak,
a njegovo pismo preporuke bilo je sjajno.
„Ima li vesti sa Kolumbije?”
Nadala se da je zaboravio na to jer je prvi put pomenula još u proleće, kad se
prijavila. Nije bila te sreće. „Da.”
„Molim vas, recite.”
„Najpre sam bila na listi čekanja, ali nedavno sam saznala da sam primljena.”
„Pa čestitam na tom postignuću. Džek je sigurno veoma ponosan.”
„Jeste. Ali svejedno, mislim da ću sačekati. Nije sad vreme.”
„Zbog troškova?”
Kad bi rekla „da”, izgledalo bi kao da misli da je Džekova plata loša, što je
bilo daleko od istine. Dok je, onako zbunjena, tražila odgovor, lice joj je postalo
vruće. Žestoko je pocrvenela pod pomnim pogledom doktora Andersona. „Ne,
nikako”, zamucala je. „Potrebna sam deci. Pokušaću sledeće godine, kad budu
malo stariji.”
„Dakle, pisao sam ono pismo ni zbog čega?”
Pogodio ju je njegov ton. Nije bio zadovoljan.
„Ne, nije tako”, požurila je da ga razuveri. „Znate, okolnosti su se promenile.”
Ugasio je cigaretu i pridržao joj vrata da se vrate unutra. Dok su koračali kroz
Glavnu čitaonicu, pa u susedno kataloško odeljenje, razgovarali su o talasu
vrućine koji je poklopio grad i drugim običnim stvarima, a onda je ona otišla u
stan, da stavi Perl na spavanje.
Tri dana kasnije Džek je uleteo u stan. Došao je po nju usred pranja dečje
odeće, dok ju je ruka bolela od provlačenja kroz valjke mašine za ceđenje.
„Doktor Anderson želi da nas oboje vidi”, rekao je, bledog lica.
Stomak joj se grčio dok je išla za njim hodnikom. Da nije suviše rekla doktoru
Andersonu pre neko veče? Delovao je osorno, možda čak i ljuto što je tražila
preporuku, a nije se upisala. Šta je uradila?
 DRUGO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

S ejdi Donovan se naslonila na kamenog lava Pejšensa2 i čekala da se proredi

kolona turista koji su ulazili u biblioteku. Martovsko sunce je bilo jako, mamilo
je toplotom, ali naleti vetra jasno su stavljali do znanja da je ćudljivo proleće i
dalje glavno. Hladan vetar ju je razdraživao, kao i gomila što hrli u zgradu.
Nadirali su u talasima, najpre da snimaju dva mermerna lava sa obe strane
stepenica – onaj na drugoj strani zove se Fortitjud3, imena im je dao gradonačelnik
Lagvardija tridesetih godina dvadesetog veka, kao odraz vrlina u eri depresije – a
onda kroz obrtna vrata u foaje kao spravice na fabričkoj traci. Odatle besciljno
tumaraju, prelaze masnim rukama po uglačanim zidovima i guraju se kroz ulaz u
Čitaonicu na najvišem spratu dok zure u oslikanu tavanicu, otvorenih usta kao
ribe.
Gotovo da je žalila što su arhitekte toliko polagale na dizajn zgrade. Ovo bi
trebalo da bude mesto za naučnike, gde prvenstvo imaju mape i knjige i artefakti,
a ne ornamenti i lusteri. Da je po njenom, dozvolila bi ograničeni pristup
posetiocima što blenu, recimo od sedam do devet ujutru svake druge srede. Ako
žele muzej, turisti neka idu u Met i neka tamo smetaju. Ne na njenom terenu.
Konačno se gomila proredila i ona je ušla, pa manevrišući stepeništima stigla
do severoistočnog ugla najvišeg sprata biblioteke, i ušla kroz masivna drvena
vrata na kojima je pisalo ZBIRKA BERG. Dok je Čitaonica, malo dalje niz
hodnik, bila ogroman prostor ispunjen radnim stolovima i stolicama ispod reda
masivnih prozora, Zbirka Berg nije imala prozore i u njoj je bilo samo nekoliko
velikih stolova. Pa ipak, odisala je nekom mirnom, veličanstvenom atmosferom,
sa izbrazdanim korintskim stubovima između austrijskih panela od hrastovine. U
vitrinama su bila izložena vredna izdanja i rukopisi Tekerija, Dikensa i Vitmena,
koje su velikodušno donirali braća Henri i Albert Berg četrdesetih godina. U
prostoriji je vladala atmosfera privatnosti, bezbednosti.
Kad je ušla u zadnji, kancelarijski prostor, njen kolega Klod je podigao pogled
s radnog stola.
„Ima li vesti?”, upitao je.
„Ne.” Zazvonio mu je telefon i okrenuo se. Sejdi se smestila, stavila je tašnu
u fioku svog stola. Na drugoj strani prostorije desetak koverata iz drugih
bibliotečkih službi i kancelarija ležalo je nagomilano na stolu njihove šefice. Sejdi

2 Engl.: Patience, strpljenje. (Prim. prev.)

3 Engl.: Fortitude, hrabrost, postojanost. (Prim. prev.)
je pomislila da bi mogla da započne radni dan i tako što će ih srediti i razvrstati,
kako ne bi zaostajali sa administracijom Zbirke Berg.
Marlin Dženkinson, kustoskinja Berga i Sejdina mentorka, nije juče došla na
posao kao što je bilo očekivano, posle izleta s mužem u Novu Englesku tokom
vikenda. Pošto se nije javila sve do posle podne, Sejdi i Klod su se obratili
gospodinu Huperu, direktoru biblioteke, i rečeno im je da samo nastave s poslom,
a on će im se uskoro javiti da ih obavesti. Sejdi je nastavila da radi na glavnoj
tabeli važnih stavki za predstojeću izložbu pod naslovom Evergrin, dok je Klod
bio u susednoj prostoriji, izložbenoj dvorani, i prelazio sa stolarima plan za
postavku.
Nije ličilo na Marlin da produži odsustvo a da im ne kaže, da ih ostavi da se
ovako pitaju. Izložba je bila prilika za Berg da zablista. Privući će međunarodnu
pažnju, i svi su naporno radili još otkad je najavljena, provodili vikende dole u
magacinima, pregledali retke knjige i popisivali.
U protekle četiri godine Marlin se prema Sejdi pokazala kao ljubazna i
velikodušna savetnica i prijateljica, pa valjda bi je pozvala i javila joj ako nešto
nije u redu. Sejdi su zabrinuli njeno tajanstveno odsustvo, pa onda i onaj odsečan
odgovor gospodina Hupera. Razmišljala je o tome da li da glasno izgovori svoje
strepnje Klodu pošto je spustio slušalicu, ali odlučila se da to ne radi. Poslednjih
nekoliko meseci njih dvoje su obazrivo kružili jedno oko drugog pošto se završila
njihova „veza” ili kako god se to zvalo, pa nije želela da pred njim pokazuje svoju
ranjivost.
Sejdi je oduvek više volela knjige nego ljude. U srednjoj školi ručala je u
biblioteci kako bi izbegla zbunjujući lavirint društvenih pravila u trpezariji.
Sprijateljila se s jednom bibliotekarkom, koja joj je na poslednjoj godini
preporučila da studira bibliotekarstvo na Rutgersu, gde se Sejdi istakla na svim
predavanjima. Posle osam godina rada u Univerzitetskoj biblioteci dobila je posao
u Njujorškoj gradskoj biblioteci i uselila se u stan u njujorškoj četvrti Mari Hil,
nedaleko od kuće u kojoj je odrasla. Stan je bio savršen, s visokom tavanicom,
kaminom i uzanim stepeništem što vodi do prostranog potkrovlja za spavanje.
Prve noći je zagrlila samu sebe od sreće, gotovo ne verujući da je to njen život.
U Biblioteci grada Njujorka je zaista zablistala, na mestu u referentnoj službi
u Kataloškom odeljenju, odmah pored starih pneumatskih cevi koje su i dalje
nosile zahteve za knjige daleko dole, u magacin. Pitanja su pljuštala, brzo i
žestokim ritmom, a najviše je volela ona teška.
Koliko je konjske balege bilo na ulicama 1880? Sejdi je okapavala nad
knjigama Sanitetske gradske službe iz te godine i našla odgovor: otprilike sto
hiljada tona.
Kad je Kip slobode pozeleneo? Kopajući po bibliotečkim arhivama, naišla je
na pisma u kojima se opisuje ta znamenitost, pregledala umetničke radove i
poredila razglednice sa kipom tokom decenija, da bi na kraju odredila 1920. kao
godinu kad je statua bila dovoljno pod klimatskim uticajem da potpuno pozeleni.
Što luđe pitanje, tim veća zabava. Ovde u biblioteci ona je bila kraljica upita i
kolege su joj zavidele na njenim talentima. Na poslu su nestajale Sejdina
usplahirenost pred nepoznatim ljudima i njena zabrinutost da joj nešto nedostaje.
Jer knjige nisu igrale igre. Činjenice nisu igrale igre.
Onda je unapređena i premeštena u Zbirku Berg. Iako je ogroman bibliotečki
fond obuhvatao nekoliko zbirki retkih knjiga i zbirki mapa, Zbirka Berg je bila
Sejdi najdraža. Tu nije bilo kao u Čitaonici, gde je svako s članskom kartom
biblioteke mogao da traži knjigu. U Bergu su tu povlasticu imali samo naučnici i
istraživači. Da bi im se odobrio pristup građi, morali su da opišu temu istraživanja,
da sažeto referišu o dosadašnjem istraživanju i da napišu razlog zbog kojeg traže
baš to što žele da vide. To je značilo da su upiti bili još veći izazov od onih dole
u dvorani, pa su samim tim pružali i više zadovoljstva. I pored toga što je morala
da trpi Klodovo prenemaganje sa zabacivanjem glave da skloni kosu koja mu pada
u oči, kao konj u zabranu, to je bio savršen posao.
Nijedan od koverata na Marlininom stolu nije zahtevao hitnu obradu, pa ih je
Sejdi smestila u kutiju. Gde bi mogla da bude?
Zazvonio je telefon na njenom stolu i pojurila je da se javi.
„Sejdi, treba mi usluga od vas.” Prepoznala je glas gospodina Hupera.
„Trebalo je da Marlin danas povede u obilazak nove članove našeg Upravnog
odbora. Možete li vi da preuzmete? Potpuno sam zaboravio na to, a oni su već
ovde. A onda ćete Klod i vi u pola tri doći kod mene u kancelariju.”
„Naravno. Gde ću se sastati s članovima Odbora?”
„U prostorijama Upravnog odbora. Čekaju vas.”
Grupa za obilazak sastojala se od jednog visokog muškarca sa uredno
trimovanom bradom, po imenu gospodin Džouns-Ebing, i bračnog para Smit.
Sejdi ih je povela kroz dvorane, ističući sva svoja omiljena mesta: oslikanu
tavanicu sa oblačnim nebom iznad zadnjeg stepeništa, murale Edvarda Lejninga
sa prizorima iz istorije pisane reči u rotondi, i pogled sa balkona na drugom spratu.
Onda dole u magacine, gde su smešteni milioni bibliotečkih tomova. „Kad bi
police bile postavljene u nizu, on bi bio dugačak oko sto trideset kilometara”,
kazala je.
Gospođa Smit se oglasila tihim: „O bože.”
„Konkretno ovaj ogranak Biblioteke grada Njujorka je istraživačka biblioteka,
u kojoj nema cirkulacije”, kazala je Sejdi. „To znači da ne iznajmljujemo knjige
da ih iznose, već se moraju koristiti na licu mesta. Štaviše, knjige se ne mogu
pretraživati fizički, zatvorene su i nisu dostupne javnosti. Umesto toga, korisnik
konsultuje lisni katalog i podnese zahtev, a onda se knjiga ili knjige šalju u
Čitaonicu. Taj postupak pristupa građi nije se mnogo promenio od vremena kad
je biblioteka otvorena za javnost 1911.”
Fond je smešten na sedam nivoa koji se uzdižu od podruma do ispod
Čitaonice. Ti nivoi su podsećali Sejdi na mravinjak, s knjižničarima koji jure uz
stepenice i tamo-amo uskim prolazima, da bi locirali jednu među milionima
knjiga u roku od nekoliko minuta, na čeličnim policama. Pokazala im je sistem
pokretnih traka koji nosi knjige gore do korisnika koji čekaju u Čitaonici, kao i
lift koji se koristi za velike knjige.
Gospodin Džouns-Ebing je prešao prstima po hrbatima knjiga pored sebe.
 „Ne dirajte.” Osmehnula se u pokušaju da ublaži komandu. To su ljudi koji
podržavaju biblioteku svojim velikim donacijama. Marlin je bila vrlo vešta u
dodvoravanju važnim ličnostima. Sejdi je pomislila kako mora malo da poradi na
tome.
Gospodin Džouns-Ebing je povukao ruku i iscerio se, srećom nimalo uvređen.
„Samo volim taj osećaj, i miris starih knjiga. Ne mogu da odolim.”
„I ja sam ista takva.”
Grupa je izbila u novoizgrađeni magacin koji se prostire duboko ispod Brajant
parka. Sejdi je ponosno iznosila statistike. „Održavamo temperaturu od osamnaest
stepeni sa četrdeset procenata vlažnosti, kako bi se knjige najbolje očuvale. Ispod
ovog nivoa postoji još jedan.”
Pokazala im je kako se police razdvajaju uz pomoć velikog točka, da se ne bi
gubilo na prostoru. „Blizu samog kraja pozadi nalazi se nekoliko prolaza – u
slučaju požara – koji izlaze na zapadnu stranu Brajant parka.” Iznenadila se kad
je uhvatila gospođu Smit da diže obrve gledajući u muža, nimalo impresionirana,
kao da razgledaju neki najobičniji magacin.
„Više mi se sviđa stari deo biblioteke”, kazala je gospođa Smit.
„Morali smo da se proširimo da bismo smestili sve knjige. Iako trenutno
koristimo samo jedan od dva nivoa koje smo iskopali, oni zajedno mogu da prime
do tri miliona i dvesta hiljada knjiga i pola miliona rolni mikrofilmova, što je
efektivno udvostručilo naš smeštajni kapacitet.”
Učtivo klimanje glavom. Dosadno im je. Ugnjavila ih je. Sejdi se trudila da se
doseti nečeg zanimljivog da im pokaže, nečeg neočekivanog.
„Sad ćemo ovde skratiti, pa idemo gore. Pođite za mnom.”
Popeli su se liftom na treći sprat, do Zbirke Berg, gde ih je Sejdi povela do
jedne zatvorene police. Pokazala im je kroz staklo policu u dnu.
Gospodin i gospođa Smit su se sagnuli da vide. „Je li to mačja šapa na jednom
kraju noža?”, upitala je supruga.
Sejdi je izvadila bele rukavice iz džepa i navukla jednu na levu ruku.
Otključala je vitrinu i kad ju je otvorila, pažljivo prstima uhvatila i izvadila nož
za otvaranje pisama s mačjom šapom na dršci, pa ga položila na sto za istraživače.
Šapa je bila oko deset centimetara duga, i lako se moglo prepoznati da je pripadala
sivo-crnoj prugastoj mački. U nož je bilo urezano: Č. D. U znak sećanja na Boba,
1882.
„Ovo je Čarls Dikens koristio za otvaranje pisama”, objasnila je Sejdi.
„Je li prava?”, upitala je gospođa Smit i nabrala nos. Sejdi je pomislila kako
je možda i ovo greška.
„Jeste”, odgovorila je. „Čarls Dikens je toliko voleo mačka po imenu Bob da
je dao da njegovu šapu pričvrste za nož za hartiju pošto je uginuo.”
„Odvratno.”
Sejdi je počela da, zamuckujući, objašnjava, dok je gospodin Džouns-Ebing
ovlaš prešao prstom duž oštrice sečiva; jedva se obuzdala da ga ne lupi po prstima.
„To je važan artefakt, koji nam mnogo govori o Dikensu i istorijskom razdoblju
u kojem je živeo. U to davno vreme prepariranje životinja je bilo veoma
popularno. Ljudi su pravili šešire od ptica, mastionice od konjskih kopita. Dikens
je ovako mogao i dalje da svakodnevno dodiruje krzno voljenog ljubimca.”
Šta još da im pokaže? Vratila je nož za pisma i osvrnula se oko sebe. „Ono
tamo je štap za šetnju koji je pripadao esejistkinji i književnici Lori Lajons.”
„O bože, nedavno sam čitala sve o njoj u nekom časopisu”, kazala je gospođa
Smit i raskravila se. „Je li stvarno njen?”
Konačno pogodak. „Jeste. Imala ga je uz sebe kad je umrla 1941.”
Sejdi je zurila dole u štap, kao i mnogo puta otkad je počela da radi ovde.
Ponekad, kad se završi radno vreme, uzimala ga je i spuštala dlan na mesto gde je
nekada bio dlan Lore Lajons.
„Naprosto fantastično”, kazala je gospođa Smit.
Gospodin Džouns-Ebing ju je prenuo iz razmišljanja kad su se vratili u hodnik.
„Rečeno nam je da radite na pripremi izložbe Zbirke Berg. Možete li da nam
nagovestite šta ćete izložiti?”
„Neću da kvarim iznenađenje, ali mogu vam reći da će to biti najbolje što
Zbirka može da pokaže.”
„Uzdržana, vidim”, rekao je, a oči su mu svetlucale. „Možete li bar da podelite
s nama informacije o tome kako vi i vaše kolege pripremate tako jednu veliku
izložbu?”
„Prosejemo zbirku i pustimo da predmeti koji nam privuku pažnju i raspale
maštu osvetle temu. U ovom slučaju, izložba će biti nazvana Evergrin.”
„Šta to tačno znači?”, upitala je gospođa Smit.
„Fokus je na eksponatima koji su s vremenom zadržali vrednost za naučnike i
istoričare. Iako Berg sadrži neke fantastične rukopise i prva izdanja, i dnevnike i
slično, voleli bismo da izložimo i bizarnije stvari – one što mogu da ispričaju
drugačiju priču.”
Gospodin Džouns-Ebing nagnuo se i šaljivo prošaptao: „Nadam se da je nož
za pisma izbegao eliminaciju.”
„Odaću vam tajnu: jeste. Ali ne smete nikom reći.”
Stavio je prste na usne i svi su se nasmejali.
Možda ovo i neće proći loše, pomislila je Sejdi.
„Kad utvrdimo koje predmete želimo”, nastavila je, sad opuštenija,
„pregledamo ih da se uverimo da su u dobrom stanju, pa smišljamo kako da ih
najbolje istaknemo: na kojoj bi stranici trebalo otvoriti knjigu, koji istorijski
kontekst treba objasniti.” Stigli su do vrata prostorija Upravnog odbora. Sad su
njegova tri člana stajala oko nje i slušala. „Savetujemo se s najistaknutijim
naučnicima prilikom određivanja šta je najvažnije pomenuti, šta treba otkriti.
Zatim, tu je i rad sa dizajnerima same izložbe, u vezi sa izložbenim vitrinama i
estetikom uopšte. Kojom bojom obojiti zidove? Koji font koristiti za etikete?
Kako ćemo kontrolisati klimatske uslove u vitrinama? Osim toga još i sastavljamo
katalog, koji treba da bude napisan tako da odgovara prosečnom čitaocu, ali i da
bude precizan.”
 „Nije mali posao. Jedva čekam otvaranje”, kazao je gospodin Džouns-Ebing.
„Izgleda da je izložba u vrlo sposobnim rukama.” Nasmešio joj se. „Postaraću se
da kažem doktoru Huperu da ste ostavili dubok utisak na nas.”

„Klode, Sejdi, drago mi je što vas vidim. Sedite molim vas.”

Hamfri Huper, direktor biblioteke, doktor bibliotečkih nauka, govorio je brzo
i ravno, što je Sejdi primetila još kad ga je upoznala pre deset godina. Poreklom
iz Alabame, nekako je uspeo da usavrši dikciju koja ne ukazuje na određeno
mesto, ali ipak jasno signalizira vaspitanje u višem staležu, kao Keri Grant u
starim filmovima.
Od tog prvog susreta Sejdi je napredovala od bibliotekarske pomoćnice do
bibliotekarke, pa do pomoćnice kustosa Zbirke Berg, tako što je saznala i naučila
sve što se može saznati i naučiti o biblioteci, od Odeljenja genealogije pa do
Odeljenja geografskih karata, štampanog materijala i fotografija, tako što je
dolazila na posao rano, a odlazila kasno.
Klod, koji je sedeo za stolom do njenog, imao je drugačiji pristup: izvodio je
pretpostavljene na ručkove i osvajao ih šarmom i duhovitošću. Nije lep – ima
pomalo izbuljene oči, a gornja usna mu se znoji kad je uzbuđen – ali ima široka
ramena i gustu kosu, pa je većina bibliotekarki uzdisala za njim kad bi im poklonio
makar i najmanje pažnje. Obasjao je svojom svetlošću Sejdi na poslednjoj
bibliotečkoj božićnoj zabavi, poljubio je u jednoj kancelariji i pobudio u njoj
osećanje da je zanesena i lepa.
To doba godine je za Sejdi oduvek bilo sumorno. Otac joj je preminuo na
Badnje veče, pa je prizor šarene, okićene jelke u njoj i decenijama posle toga
budio teskobu i setu. Takođe, desilo se da je na Badnje veče, bolesna od strepnje,
preturala po akten-tašni sad bivšeg muža i našla račun za kreditnu karticu za koju
nije ni znala, na ime isplate u hotelu Vašington skver i još nekoliko restorana u
Grinič Vilidžu. Sve zgodno blizu Njujorškom univerzitetu, gde je Filip predavao
matematiku. Mada je to bilo pre šest godina, praznici su je i dalje ispunjavali
nekom zlom slutnjom da bi se svet svakog trenutka mogao raspasti.
Stoga i nije bilo veliko iznenađenje kad su se Sejdini božićni oblaci
melanholije blago razišli pod uticajem Klodovog neočekivanog poljupca, iako mu
je dah mirisao na viski.
Posle toga je bio odsutan nedelju dana, a Sejdina mašta se za to vreme
raspalila, zamišljala ih je kako zajedno lutaju gradom, iz knjižare u knjižaru. Pošto
se vratio, ponekad bi izašli na ručak ili na večeru, i on ju je zadržavao duže nego
što je uobičajeno dok su se opraštali na ulici. Na poslu, pravio je male egzibicije
kao na primer da joj skrene pažnju na članak o novoj biografiji Tenisona, ili bi joj
dodao ukrštenicu iz Tajmsa kad završi čitanje novina.
Ali onda, jednog jutra, skrenula je u hodnik kod upravnih kancelarija i videla
ga zadubljenog u razgovor s jednom od mladih knjižničarki što rade u
magacinima. Devojka je zabacila glavu i smejala se – pištavo i budalasto, kao da
je neko davi praporcima sa saonica – a u Sejdi se nešto zatvorilo, snažno. Ljubavni
zanosi i razočaranja nisu za nju, nema šanse, ne posle svega kroz šta je prošla s
Filipom.
Istoga dana, duboko u magacinima Zbirke Berg, Sejdi je naišla na intrigantan
naslov za koji se nije sećala da ga je ranije videla: prvo izdanje Kako preživeti
usedelištvo: Radosti života same žene od Ebigejl Dakvort, objavljeno 1896.
Izvadila je tanku knjižicu iz Bergove police s rešetkama i počela da čita, okrenuvši
se leđima da knjižničari u prolazu ne bi videli šta joj je u ruci. Preletela je knjižicu,
oduševljena svevremenim savetima kako uspešno održati samostalnost kao žena,
krcatu jezgrovitim naslovima poglavlja poput „Usamljenička prefinjenost” i
„Zadovoljstva kreveta za jednu osobu”. Jer žene su decenijama živele lako i
srećno bez muškaraca. To joj je bilo dovoljno.
Klod je posle toga pokušavao da joj priđe na razne načine, i svaki put je bio
odbijen. Kad bi joj doneo ukrštenicu, kazala bi da ju je već rešila. Članci?
Pročitala ih je. I sad su Klod i ona održavali odnos na distanci, s poštovanjem ali
hladno, a kad god je usamljenost pretila da je ugrozi, uzela bi s police onu knjižicu
i nasumično je otvorila u potrazi za brzom dozom duhovitog nadahnuća.
U kancelariji doktora Hupera popravila je bujne skute haljine, u nadi da doktor
Huper neće smatrati da je suviše frivolno obučena za nekog ko je upravo vodio tri
člana Upravnog odbora u razgledanje biblioteke. Toga jutra je odabrala haljinu
žutu kao neven, iz pedesetih, s narandžastim prugama, i divila se kako joj suknja
krojena u pun krug pada preko kukova. Ta haljina je bila njeno najskorije otkriće
u Antiknom butiku na Brodveju. Ali danas, na jakoj svetlosti u direktorovoj
kancelariji, žuto je odzvanjalo jarko. Možda suviše jarko.
Već se bila navikla na razne reakcije na njeno odevanje, u opsegu od
iznenađenog „baš lepo” do „pa, ovo je zanimljiva kombinacija”. Njen ukus je
sasvim sigurno bio daleko od trenutne pomame za martenkama i odećom velikih
brojeva, ali s vremenom će se vratiti u modu i ona će se poslednja smejati. U
međuvremenu, sviđala joj se ideja da nosi komad istorije, bilo da je to kostim iz
hiljadu devetsto tridesetih, samo malo izbledeo, ili haljina iz pedesetih koju je
imala na sebi toga dana.
Doktor Huper je gledao u beleške. „Morali smo da napravimo neke izmene.
Marlin je, kao što znate, neočekivano produžila odmor. Ispostavilo se za stalno.”
„Molim?”, progovorili su Sejdi i Klod istovremeno.
„Javila mi se juče da me obavesti da je prihvatila posao rukovoditeljke zbirki
u Bostonskoj biblioteci.”
Sejdi se naslonila na naslon stolice, pometena. To objašnjava neočekivani
Marlinin zagrljaj u petak, na rastanku, pre nego što je otišla na odmor. Kao i
izuzetno detaljna uputstva za sve dok nje nema. Sigurno joj je bilo teško da donese
odluku da prihvati posao rukovođenja zbirkama treće po veličini biblioteke u
zemlji. Ipak, to je veliki korak napred, i Sejdi je žalila što Marlin nije imala
dovoljno poverenja u nju da joj se poveri. Ali to ne bi bilo profesionalno, a Marlin
je izuzetno profesionalna.
 „Ukrali su nam je?”, upitao je Klod.
Doktor Huper se nakašljao. „Da. Juče je podnela ostavku i izvinila se što je
tako naglo, ali da nije mogla da odoli. Dodala je kako je uverena da vas dvoje
možete sve da preuzmete. Nadam se da je u pravu. Ovo je užasno loš trenutak,
pred izložbu Zbirke Berg u maju. U škripcu smo.”
Ako Marlin više nije šef, logično je da izbor za novog padne na Kloda ili nju.
Sejdi je bila duže u biblioteci, ali Klod je proveo više godina u Zbirci Berg.
Situacija za bacanje novčića.
„Kako možemo da pomognemo, gospodine Huperu?”, upitao je Klod.
„Nema vremena da se traži neko spolja, pa sam razgovarao sa Odborom
direktora i zaključili smo da bismo voleli da Sejdi preuzme kormilo. Za sada.”
Direktor želi da ona postane kustoskinja Zbirke Berg, jedne od najcenjenijih
književnih zbirki u Americi. Baš u trenutku kad postavljaju veoma važnu izložbu,
o kojoj će se pisati u svim novinama.
„Izvinite, ali zašto Sejdi?” Klodu nije bilo zabavno. „Ja sam protekle godine
blisko sarađivao s Marlin, iz dana u dan. Znam šta želi da uključi u izložbu.”
„Dobro”, rekao je doktor Huper. „Srećom, imamo konačni spisak, pa tu nema
šta da se odlučuje, koliko god da cenimo vaš naporan rad, razume se. Sejdi je duže
u biblioteci i nadamo se da će uneti svoje široko znanje u postavku i tok izložbe.
To znači prekovremeni rad, mnogo istraživanja i pisanja, ali verujemo da ste oboje
dorasli izazovu.”
„Naravno.” Sejdi se trudila da priguši radost. A želela je da ustane i skače kao
njena šestogodišnja bratanica Valentina kad pobedi u igri „poveži četiri”. Ali to
nikako nije mogla. „Odmah ću se dati na posao.”
„Hvala. Želim da budem jasan da je to samo na probnoj bazi. Odlučiću o
drugom, stalnom rešenju kad izložba bude otvorena i dok bude u toku.” Okrenuo
se da se obrati Klodu. „Klode, moram da kažem da veoma cenimo naporan rad
koji ste uložili. I koji ćete nastaviti da ulažete.”
Kakva prilika. Posao daleko iznad njene trenutne plate kao hroničarke starih
knjiga i književne parafernalije. Kao vodeće lice izložbe, moći će da podeli sa
svetom svoju ljubav prema istorijskim predmetima i emocijama koje za nju
predstavljaju. Možda će joj čak ponuditi taj posao za stalno, da bude kustoskinja
Zbirke Berg.
U sledećih dvadeset minuta doktor Huper je prošao kroz spisak eksponata,
jedan za drugim, po abecednom redu, i pitao kako napreduje posao s njima. Sve
je prošlo glatko dok nisu stigli do slova L. „Primetio sam da je na spisku eksponata
štap za šetnju Lore Lajons”, rekao je.
U prethodnih pet godina ponovo je probuđeno interesovanje za Loru Lajons,
pošto su feminističke naučnice ispitale njene eseje i citirale ih u svojim radovima.
Nađeno je malo detalja iz povučenog života te književnice, što znači da je štap za
šetnju savršen izbor.
Ali Sejdi se ukočila kad je doktor Huper nastavio: „Pošto je jedno vreme živela
ovde, želim da neko od vas dvoje pretraži bibliotečke arhive i vidi može li se naći
nešto što nam je do sada promaklo. Voleo bih da izložimo više od štapa za šetnju.
Neki esej, neko originalno delo, pismo, nešto što bi privuklo veliku pažnju.”
„Ja ću to učiniti”, ponudio se Klod.
„Ne. Ja ću.” Sejdi nije marila što zvuči nepristojno. „Na koledžu sam
proučavala njen rad, imam predznanje koje će biti korisno. Naravno, sva njena
privatna pisma i rukopisi su uništeni odmah posle njene smrti. Iznenadiću se ako
nađemo nešto zanimljivo.”
„U svakom slučaju obavestite me šta ste otkrili.”
Izbegla je pogled doktora Hupera dok ga je uveravala da hoće.
 TREĆE POGLAVLJE

Njujork Siti, 1913.

L ora i Džek su čekali ispred kancelarije doktora Andersona, na drugom spratu,

kao đaci koje su uhvatili da prepisuju na času. Lora je čula zvono velikog
stojećeg sata s druge strane zida, jednog od mnogih izloženih lepih predmeta.
Doktor Anderson je imao poverenja samo u Džeka da ga navija svake nedelje.
Nikom drugom nije bilo dozvoljeno ni da ga dotakne. Kao da je taj časovnik srce
biblioteke, a Džek njegov hirurg.
„Imaš li pojma o čemu se radi?”, prošaptao je on.
Nije mu pominjala svoj susret s doktorom Andersonom u Glavnoj čitaonici
nekoliko dana pre toga. Svakako da od tada ništa nije rekla. Ali možda se on
iznervirao više nego što je mislila, kad je saznao da će ona odbiti mesto na
Kolumbiji pošto joj je učinio uslugu i napisao joj preporuku. Ako ih otpusti, neće
imati kuda da odu, a nemaju ni ušteđevine.
Džek je odrastao na uspešnoj farmi narandži u Kaliforniji, i pohađao privatnu
školu gde je učio latinski i francuski, književnost i filozofiju, a onda je odbacio
punu stipendiju za Stenford i sa prijateljem otišao na Istočnu obalu. Svojoj
razočaranoj majci rekao je da nije spreman za koledž i da možda nikad neće ni
biti. Verovao je da u životu ima nečeg više. Osim toga, Džek je želeo da piše.
Preko poznanstava, njegov drug Bili i on su se uključili u svet bogatih mladih
muškaraca i žena koji su sebe smatrali budućim književnim velikanima. Među
njima je Džek bio najozbiljniji kad je reč o tom umeću. Ostali iz grupe najviše
snage su trošili na priređivanje zabava za umetničke tipove, poput one na kojoj su
se Džek i Lora upoznali. Ali Džek je maštao da napiše roman o kontrastima grada
i seoskog života, koji će kao oluja osvojiti svet. Poslednjih nekoliko meseci je
ponavljao da je blizu završetka. Još malo pa će biti spreman za slanje izdavačima.
Ponekad se pitala šta bi se dogodilo da se nisu upoznali. Možda bi on već bio
zvezda izdavačkog sveta, verovatno već kod druge ili treće knjige. A ne da iz
nedelje u nedelju navija sat doktora Andersona.
Doktor Anderson se pojavio i uveo ih unutra. Nije im dao znak rukom da
sednu. „Uđite, gospodine i gospođo Lajons. Nećemo dugo.”
O ne.
Podigao je tanak koverat i pružio ga. Džek je hteo da ga uzme, ali doktor
Anderson je odmahnuo glavom. „Ovo je za vašu suprugu.”
Lora ga je uzela i prešla pogledom s jednog na drugog muškarca.
„Imam dobre vesti”, rekao je doktor Anderson. „Bio sam u mogućnosti da
obezbedim stipendiju za gospođu Lajons na Novinarskoj školi Univerziteta
Kolumbija, za prvi semestar. Samo za prvi, bojim se. To je bilo najviše što sam
mogao.”
Džek se nakašljao. „Izvinite, gospodine. Šta ste učinili?”
„Stupio sam u vezu s njihovim šefom finansijske službe, koji je moj stari drug
sa koledža. Ispostavilo se da je neki student odlučio da se ne upiše pa je vratio
novac, i ja sam predložio da ga usmeri u vašem pravcu.”
„Imam stipendiju?”, upitala je Lora.
„Imate. Za jedan semestar. Želim vam sreću.”
Kad su izašli iz kancelarije, Džek je uzeo Loru za ruku i poveo je u podrumski
nivo. Mada se zvanična kancelarija nadzornika zgrade nalazila u prizemlju
biblioteke, zauzeo je i mali skladišni prostor u podrumu, da bi bio bliže osoblju.
Prošli su pored šefa tehničke službe i nekoliko portira, i svi su skidali šešire i
klimali glavom dok je Lora prolazila, kao da je kraljica tog mesta, što je zapravo
bilo svedočanstvo o tome koliko cene Džeka. On je po prirodi bio lider, trudio se
da zna ime svakog ko radi za njega. Konačno su stigli do podrumske kancelarije.
Lora je zatvorila vrata i naslonila se na njih dok je on seo za radni sto.
Obuzdavala se da pokaže uzbuđenje zbog novosti jer nije znala kako da
reaguje čak ni dok su joj se misli kovitlale u glavi: dobila je stipendiju. Na kraju
će ipak ići u školu.
„Kad je doktor Anderson saznao za naše finansijske probleme?”, upitao je
Džek. Videla je da se trudi da govori mirno, kao kad govori sa zaposlenim koji ga
je razočarao. Obuzelo ju je nezadovoljstvo pri pomisli da se odnosi prema njoj
kao prema radniku umesto kao prema svojoj ženi.
„Nije saznao. Pre nekoliko dana me je pitao šta je bilo s mojom prijavom i ja
sam mu rekla da sam odlučila da se ne upišem zbog dece. Sećaš se da mi je on
napisao preporuku?”
Džek je klimnuo glavom.
„E pa, hteo je da zna šta je bilo s tim, i to je sve.”
„I onda je otišao i sredio ti stipendiju?”
„Iskreno, ni sama ne mogu da verujem. Znam da mu se dopada moja kolumna,
i da je preporuka bila dobra, ali nikad ne bih očekivala tako nešto.”
Nabrao je nos kao Hari kad je zbog nečega potišten. Želela je da se raduje
zbog nje, ovom sjajnom preokretu. Ali doktor Anderson je njegov šef i shvatila je
da ne želi da njegov odnos s njim bude zamućen i komplikovan.
Prišla mu je i sela na ivicu stola, pogledala ga u oči i uzela njegove ruke u
svoje. „Učinio je dobro delo, ništa više od toga. Volela bih da se upišem i volela
bih da imam tvoju podršku.” Sagla se i poljubila ga, osetila njegovu bradu pod
usnama. „Shvataš šta to znači, zar ne?”
Odmahnuo je glavom.
„Sledeće godine mogu da dobijem posao u novinama i da napišem sjajnu
kritiku tvoje knjige, da kažem kako si prava književna senzacija. Iskoristićemo to
što živiš u biblioteci, što si pisao posle radnog vremena, pesnik koji je upijao reči
velikana pa i sam stvorio veliko delo. To je strašna priča.”
 Džek se polako osmehnuo. „Smem li da naglasim da je to ogroman sukob
interesa, da žena piše kritiku knjige svoga muža? Izgleda da ti je ipak potrebna
škola. Nadam se da imaju predavanja iz etike?”
Lora je već znala napamet spisak predmeta: „Obuka u izveštavanju i
intervjuisanju, redigovanje i revizija teksta, istorija novinarstva i zakonodavne
osnove.”
„Valjda će te taj predmet iz zakonodavstva držati da ne skreneš s puta. Moja
žena se neće baviti senzacionalističkim novinarstvom.”
„Nikad, ljubavi.” Uspela je. Nekako je uspela. „Nikad.”

Mada je novinarska škola zvanično otvorila svoja vrata pre godinu dana,
predavanja su bila raštrkana po kampusu sve dok nije izgrađena nova zgrada, baš
na vreme za klasu studenata 1914, Lorine godine. Petospratnica Novinarske škole,
zgrada u stilu francuskog neoklasicizma, nalazila se odmah južno od biblioteke
kampusa, pa su Loru i dvanaestak drugih studenata odmah posle upisa poveli u
brzo razgledanje. Prostrani ulaz podsetio ju je na predvorje njene roditeljske kuće
na Petoj aveniji, s visokom tavanicom i mramornim podom. U jednom uglu
Rodenova bista Džozefa Pulicera, osnivača novina Njujork vorld i škole za
novinarstvo, streljala je pogledom one što prolaze. Iako je u zgradi bilo običnih
učionica, poput onih na Vasaru, dičila se i „mrtvačnicom”, koja je imala zbirku
novinskih isečaka unazad do hiljadu osamsto sedamdesetih, kao i preciznu repliku
gradske novinske redakcije, pune pisaćih mašina, telefona i s redakcijskim
kopideskom.
Lora je našla mesto u dvorani za predavanja. Uvodno slovo im je održao
direktor škole gospodin Talkot Vilijams, ukratko izloživši istoriju škole. Lora je
posle pokupila svoje stvari i požurila u redakciju, gde su studenti njene godine bili
pod tutorstvom poznatog novinara po imenu profesor Vejkmen.
„Molim vas za malo pažnje.” Profesor Vejkmen je imao čupave bele brkove i
lajao je reči kao terijer. „Predstavite se, studenti iz klase 1914.”
Jedno za drugim obišli su prostoriju. Nekolicina je već nekoliko godina radila
u novinarstvu, pa su razmenili pošalice s profesorom, o raznim urednicima za koje
su radili, smejali se i značajno osmehivali. Žena pored Lore predstavila se kao
Grečen Rejnolds. Nedavno je diplomirala na Bernardu i rekla je da joj je san da
piše o modi za Lejdis houm džornal. Lora je rekla samo da želi da studira
novinarstvo i ostala na tome, jezik joj se vezao u čvor pa nije mogla da kaže ništa
više. Od dvadeset osmoro studenata klase 1914, četiri su bile žene. Pošto se
predstavio i poslednji student, Lora je izvadila svesku i nalivpero, nestrpljiva da
počne.
Ali profesor Vejkmen je imao drugačije ideje. „Pokupite svoje stvari, šaljem
vas na prvi zadatak. Pođite do većnice da čujete govor gradonačelnika Klajna u
jedanaest sati. Posle uzmite izjavu od nekoga – vi odlučite od kog službenika – o
tome kako se novi gradonačelnik snalazi u toj ulozi.”
Većnica. Mislila je da će bar prvih nedelju dana učiti o osnovama pisanja za
novine, a ne da će odmah ići da izveštavaju. Ta pomisao ju je uznemirila. Ali znala
je kuda da ide i sigurno neće biti tako teško napisati reportažu kad čuje govor,
odabere neki citat i napiše teze. Stavljala je stvari u torbu kad je profesor podigao
ruku.
„Čekajte malo, to je samo za muškarce.” Pogledao je u Loru i Grečen. „Žene
imaju zadatak da ispitaju šta se dešava u Hotelu za žene u Istočnoj dvadesetoj
ulici, kod parka.”
Lora je brzo razmišljala. Skandal u prvom ženskom hotelu u Njujorku? Takav
da zahteva istragu? Šta god da je, zvučalo je mnogo sočnije od izveštavanja o
politici gradskih vlasti.
Profesor Vejkmen je brzo objasnio. „Objavili su da više neće služiti puter
hotelskim gostima, u sklopu neke inicijative za očuvanje zdravlja, tako nešto.
Napišite pet stotina reči o tome. Rok za sve je danas u četiri sata po podne. Ubacite
svoj rad ovamo.” Pokazao je nešto što je ličilo na sef, na jednom od stolova u
uglu. „Zaključava se automatski u četiri sata. Ništa što nije unutra neće biti
prihvaćeno.”
Nekoliko studenata je zaječalo.
„Ne sviđa vam se? Onda ne zaslužujete da budete novinari. Ne zaboravite da
mi živimo na rokovima i cigaretama. Ovo vam je prvi zadatak, zato se potrudite.”
Neka sparna kiša je padala dok su Lora, Grečen i još dve studentkinje išle ka
centru. Ispred hotela su zastale, nesigurne šta dalje.
Grečen je pokušala da zagladi kovrdžave šiške jednom rukom, razdražljivost
se slivala s nje kao kiša. „Ovo vreme će mi upropastiti frizuru. Hoćemo li da
uđemo?”
„Pretpostavljam da bi trebalo da tražimo upravnicu”, predložila je Lora, željna
da počne.
I baš tad su iz hotela izašle dve mlade žene, umotane u perkal i s dugim
niskama bisera. Dok su čekale taksi, one druge dve studentkinje su im prišle, sa
otvorenim sveskama, dok su Grečen i Lora ušle unutra.
Sa iznenađujućom revnošću pokazali su im gde je kancelarija upravnice, gde
je žena s dugim vratom sedela na stolici. „Vi ste reporterke?”
„Da”, odgovorila je Lora. Nije želela da precizira odakle su, još ne. „Čuli smo
za zabranu putera, pa se pitamo šta ju je izazvalo.”
„Veoma nam je stalo do zdravlja naših gošći, koje su uglavnom mlađe osobe.”
Pogledala je u Grečen. Lora je pretpostavila da je ona prestara da bi se svrstala u
takve. „Nakon godinu dana proučavanja došla sam do zaključka da nije dobar za
zdravlje. Isto je i sa madracima punjenim pamukom.”
„Oprostite?”, kazala je Grečen. „Šta je loše u pamučnim madracima?”
„Zamenjeni su madracima punjenim konjskom dlakom. One pamučne smo
spalili.”
„Ali zašto?”, upitala je Lora.
 „Konjska dlaka je zdravija.”
„Imate li nešto protiv da vas pitam gde ste tačno došli do te informacije?”
Upravnica ju je razdraženo pogledala. „Ne sećam se tačno. U članku iz nekog
časopisa, mislim.”
„Jeste li se konsultovali s lekarom o te dve stavke, da se ne jede puter i da se
spava na madracima od konjske dlake? Hoću reći, da dobijete stručno mišljenje.”
„Nije mi potrebno. Vidim svojim očima šta je dobro za devojke, a šta nije.”
Lora je upravo htela da je zamoli da bude određenija kad je uskočila Grečen.
„Da li ste zabrinuti da će gošće otići nekuda drugde ako ne mogu dobiti puter na
hleb?”
„Roditelji ovih devojaka odlučuju gde će one boraviti, a oni shvataju našu
zabrinutost. Mi smo prvi i najstariji ženski hotel u Njujork Sitiju, i nagađam da će
se i drugi hoteli povesti za našim primerom.”
Kakvo gubljenje vremena. Koga, za ime sveta, zanima ova tema? Muškarci su
u centru i razgovaraju o budućnosti grada dok se ona ovde zaglavila u raspravi o
madracima. „Da li vi jedete puter?”, upitala je.
Upravnica je frknula. „Ne jedem. Imam vrlo strog režim ishrane i religiozno
ga se pridržavam, i verujem da i vi treba da učinite isto.”
Lora nije mogla da se obuzda. „Smem li da vas pitam na kakvom madracu vi
spavate kod kuće?”
Oči te žene sevnule su ponosom mučenice. „Spavam na prostirci na podu,
zapravo. Mnogo je bolje za kičmu i za cirkulaciju.”
„Zašto onda ne insistirate da i gošće postupaju isto? Verovatno je i jeftinije.”
Grečen joj je dobacila pogled da prestane da zadirkuje, ali bilo je prekasno.
Upravnica je ustala sa stolice, intervju je bio gotov.
„Mogu li da pitam za koga pišete?”, upitala je upravnica.
Lora i Grečen su se pogledale. „Mi smo studentkinje Škole za novinarstvo na
Kolumbiji”, odgovorila je Lora.
„Znači niste prave reporterke?”
„Još ne.” Lora je poželela da Grečen uskoči i da joj pomogne da se izvuče, ali
devojka je ćutala.
„Zašto onda traćite moje vreme?” Žena ih je isterala i još je sipala prekore dok
su žurile hodnikom.
„E baš smo se proslavile!” Grečen se obazrela oko sebe. „Sačekaću neke gošće
što izlaze, da ih intervjuišem. Vidimo se u školi.”
Lora je pošla na istok, iznervirana razvojem situacije. A onda je pred sobom
spazila riđokosu ženu kako prilazi manjim vratima na bočnoj strani hotela.
„Izvinite!”, pozvala ju je.
Žena je stala, s jednom rukom na vratima. „Da?”
„Da li radite ovde? Nadala sam se da bih mogla da porazgovaram s
kuvaricom.” Vredelo je pokušati.
„Naravno. Pođite za mnom.”
 Povela ju je kroz uličicu do zadnjeg ulaza. Kuhinja je vrvela od konobara koji
su prolazili kroz vrata prostorije koja je po svoj prilici bila trpezarija. Kretali su
se sinhronizovano, kao klizači na ledu, izvijajući torzo da za dlaku izbegnu da se
sudare, i uzvikujući narudžbine da nadjačaju buku. U središtu tog vihora stajala
je žena od šezdesetak godina, s kovrdžavom kosom i ogromnim šakama, psujući
s jakim irskim akcentom.
„Došla sam zbog putera!”, uzviknula je Lora kad joj je prišla bliže. „Smem li
da vam postavim nekoliko pitanja?”
„Puter. Mah.” Žena je izbrisala ruke o kecelju i zakoračila u stranu. „Šta želite
da znate o puteru?”
„Ja sam studentkinja novinarstva na Kolumbiji.” Bolje da se ovoga puta
odmah predstavi. „Traže od mene da napišem članak o zabrani putera.”
„Nemate pametnijih stvari o kojima ćete pisati?”
„To zaista nije moja odluka. U svakom slučaju, kako se snalazite?”
„To je nasilno i glupo. Napišite tako.”
Lora je već zapisala, što je brže mogla.
„Nova uprava ima budalaste ideje koje će brzo potopiti ovaj brod.”
„Da li su vam se gošće žalile?”
„Ne još.” Kuvarica je pokazala prema šporetu, u čijoj je blizini stajao tanjir s
povelikim komadom putera. „I ja imam svoje principe.”
„Dakle, jednostavno ignorišete pravilo?” Ovo je bilo fantastično. Sama tema
je bila smrtno dosadna, ali Lora je znala da je naletela na konflikt o kojem vredi
pisati. Zavada između kuhinje i uprave biće sočna za čitanje.
„Možete se kladiti da ignorišem pravilo”, kazala je kuvarica. „I to možete da
zapišete. Ako im se ne sviđa, mogu da me otpuste. Neću da trpim nikakve gluposti
kad je reč o kvalitetu moje hrane. U pitanju je moj ugled.”
Kad se vratila u redakciju škole, Lora je otkucala članak, pa ga je za pet minuta
brzo pročitala i ubacila u sef. Srce joj je zbog napetosti brzo lupalo, a energija u
prostoriji – svi studenti su kucali na pisaćim mašinama, znajući da je ovaj zadatak
krucijalan za prvi utisak koji će ostaviti – dodatno je raspirivala nervozu. Ali na
dobar način. Ovo je bio izazov, čak i ako je tema dosadna. Odlučiti koje citate da
navedeš, a koje da sažmeš, kako najbolje da prikažeš hotel i njegovu upravnicu a
da ne deluješ kritizerski. Ako je to novinarstvo, nema šta više da čeka.
Sutradan su sedeli u jednoj od dvorana i slušali predavanje o zakonodavstvu
koje se tiče novinarstva. Za razliku od onoga kad je pohađala Vasar, gde je bila
obuzeta društvenim krugovima, ovde, kao starija, udata studentkinja, nije osećala
potrebu da se druži i probija kao mlađi studenti. Dva sata je zapisivala beleške što
je brže mogla, shvativši da kod kuće, u biblioteci, mora da pogleda neke slučajeve
koje je naveo profesor, kako bi popunila praznine u znanju.
Kasnije, u redakciji škole, profesor Vejkmen je prozvao studente, jedno za
drugim, da uzmu i pogledaju članke koje su predali prethodnog dana. Lora je bila
napeta od iščekivanja kad je zauzela mesto blizu njegovog stola i dok je gledala u
papire u njegovim rukama, pune crvenih oznaka. To nije bio dobar znak.
 „Gospođo Lajons, zadatak je glasio da napišete petsto reči. Ovde je petsto
osamdeset.”
„Izvinite, profesore, mislila sam da još nekoliko rečenica neće smetati.”
Oštro ju je pogledao. „Vi, izgleda, mislite da ste umetnica, a ja sam ovde da
vas u to razuverim. Kad vaš urednik kaže pet stotina reči, onda mu to i date. Vi
ste samo jedan mali delić velikih novina, u kojima se računa svaki centimetar. I
zato mi ne govorite da je vrat upravnice bio ‘dugačak kao u plesačice’, niti me je
briga kako su obučene. Reč je o puteru.”
„Naravno.” Ovo nije bilo kao pisanje kolumne za bilten doktora Andersona,
gde su podsticali njenu kitnjastu prozu. Stvarno je trebalo da zna, ali pokušala je
da se razmeće. „Razumem.”
„Hoću da danas revidirate i popravite članak. Da dođete do suštine.”
„Hoću, svakako.”
Ustala je da ide.
„Ali dobro je što ste naveli kuvaricu da govori. Niko drugi to nije uradio. To
je dobro izveštavanje. Pazite, nije dobro napisano. Bilo je naporno čitati. Ali
izveštavanje je dobro. Vrlo dobro.”
Praktično je odlebdela do svog mesta. Da nauči kako pisati jezgrovitije, više
kao novinar, to može. Važno je da je instinktivno pogodila metu. Profesor
Vejkmen joj je dao kompliment. Za njen prvi zadatak.
Jedva je čekala da ispriča Džeku.
 ČETVRTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1913.

D ogodila se krađa.”
„ Lora je podigla pogled ka mužu s tkanine koju je krpila. Perl je izgubila
dugme s jedne kecelje i Lora je naprezala oči, već umorne od čitanja udžbenika,
da šije uz svetlost lampe. Za nedelju dana otkad je počela da pohađa školu za
novinarstvo, Lora se trudila da završava kućne poslove na vreme, mada joj je već
bilo jasno da je to izgubljena bitka. Na polici iznad kamina nakupila se prašina, a
Hari je te nedelje pocepao pantalone i još su čekale na red da ih zakrpi. Nažalost,
uzbuđenje zbog pohađanja nastave poslužilo je samo da kućni poslovi budu još
dosadniji, trošenje dragocenog vremena koje bi se moglo drugačije upotrebiti.
„Kakva krađa?”
„Vlati trave. Prvo izdanje.”
Lori se dah presekao. Znala je da neko na nestanak knjige može gledati kao
na nešto prilično nevažno. Najzad, postoji na hiljade i hiljade primeraka te zbirke
pesama, dostupnih u knjižarama širom sveta. Ali prvo izdanje zbirke koja je
postala američki klasik značilo je nešto više: bilo je komad istorije,
najverodostojniji primer autorove namere. I veoma vredno u slučaju remek-dela
Volta Vitmena. „Odakle?”
„To pokušavamo da otkrijemo. Izgleda da je poslednji put potraživana u
Odeljenju Stjuart otprilike pre nedelju dana, ali bojim se da ne možemo biti
sigurni u to kad je tačno nestala.”
Za razliku od pozajmnog odeljenja biblioteke, ogranak u Petoj aveniji nije
dozvoljavao iznošenje knjiga. To je bila istraživačka biblioteka, gde su tomovi
sve vreme bili u biblioteci, pod budnim okom bibliotekara. S ciljem da se sačuvaju
od gubitka i oštećenja, ali da ipak budu javno dostupni.
„Bila je velika gužva u biblioteci”, objasnio je Džek. „Što je, naravno, dobro,
ali i znači da ne vodimo ovaj brod kako treba. Bibliotekari su uveravali i mene i
doktora Andersona da će biti stroži u nadzoru, i da će stalno biti u smeni po dvoje,
kako bi jedno moglo da motri dok drugo vraća knjige. Ovo je strašan, strašan
gubitak.”
„Kako izgleda knjiga?”, upitala je.
„Korice su joj u zelenom platnenom povezu sa zlatotiskom, i prilično je
krhka.”
„Paziću ako se pojavi.”
 „Hvala, ljubavi. Poslali su u biblioteku detektiva da nam pomogne u potrazi,
čoveka po imenu Edvin Gajlard. Ne želimo da nam to postane običaj, da gubimo
knjige, pa su se svi angažovali. Ja ću tražiti u Odeljenju Stjuart.”
„Ovako kasno?”
„Lakše je kad svi odu. Ne moram da brinem da ću uznemiravati korisnike ili
osoblje.”
Ponudila se da mu se pridruži u potrazi.
Džek je otključao vrata Odeljenja Stjuart ključem sa teškog svežnja ključeva
koje je stalno nosio sa sobom. U prvo vreme pošto su se doselili u biblioteku, Hari
je voleo da zvecka njima i peva „Božićne praporce”.
Odeljenje Stjuart nije ni blizu tako veliko kao Glavna čitaonica, ali svejedno
je izdašnih dimenzija, ispunjeno uglačanim hrastovim stolovima s mesinganim
lampama, u dva reda, i sa pravougaonim prozorom na tavanici iznad njih. Tu su
naučnici mogli da proučavaju vrednije predmete iz bibliotečkih arhiva,
uključujući i Gutenbergovu Bibliju iz 1450. i lični primerak Deklaracije o
nezavisnosti koji je pripadao Tomasu Džefersonu. Da ne pominjemo Šekspirov
prvi folio.
Zajedno su tražili što su bolje mogli, čuo se samo zvuk trenja knjiga jedne o
drugu ili otvaranje fioka u stolovima.
Dok je Džek po drugi put pretraživao radni sto bibliotekara, Lora je gledala
preko njegovog ramena i munula ga. „Znaš da su bibliotekari verovatno bili
iznervirani kad se otkrio nestanak knjige. Sigurna sam da su pretražili svoje
fioke.”
On je neočekivano ustao i privukao je k sebi. Lampe su bile spuštene, ali
njegove oči su ipak uhvatile odraz svetlosti i sinule ka njoj. „Bezobraznice jedna.
Voleo bih da pretražim tvoje fioke.”
Prasnula je u smeh. „Mora da se šališ. Zar stvarno misliš da takva rečenica
pali kod devojke poput mene?”
„Vidim da te moj prizeman smisao za humor ne uzbuđuje otkad si postala
studentkinja postdiplomskih studija.”
„Da budem iskrena, deluje kao magija.”
Poljubili su se kao što su se ljubili pre nego što su se deca rodila, pre nego što
su se venčali, kad su poljupci bili ukradena zadovoljstva. Taj aspekt njihovog
odnosa nije izbledeo s vremenom. Još je umeo da je dodiruje tako da ona glasno
uzdiše i trudi se da ne probudi decu, onako kao i kad su prvi put bili intimni.
Da je samo njena porodica mogla u njemu da vidi ono što je ona videla. Da je
dobar, pouzdan čovek. Možda ne bogati finansijer, ali svejedno dobar čovek. Nije
sve u novcu, mada se njen otac sasvim sigurno ne bi s njom složio.
Konačno je skupila hrabrosti da ga predstavi roditeljima na jednom nedeljnom
ručku, pošto je prethodno upozorila Džeka da bi njen otac mogao biti težak. Još
od detinjstva joj je ukazivao na muke u braku sa siromašnim čovekom. Obično
pred njenom majkom. Koja bi samo napućila usne i okrenula se. Premda su
pretrpeli gubitke, svakako nisu bili siromašni u pravom smislu te reči. Najzad,
Lora je uvek imala šta da jede i krov nad glavom, iako je taj krov vapio za
popravkama. Ipak, Lora se nije usuđivala da ukaže na fleke od vode po tavanici
njene spavaće sobe.
Nakon krize Lorin otac je odredio striktnu sumu za trošenje njenoj majci, i
prepirali su se svake subote uveče. On je očekivao podroban izveštaj o tome na
šta je potrošila novac, a Lora se ni tad nije usuđivala da pomene kutije za šešire i
ostale isporuke koje su stizale tokom dana, dok je otac bio na poslu, i brzo
odnošene u majčine odaje.
Toga dana kad je Džek upoznao njene roditelje, dok su jeli riblju čorbu i ovčije
pečenje, Lora je pucala od sreće što je on pored nje, što su tako zvanično zajedno.
Ali njen otac je to brzo presekao.
„Čime se bavite, gospodine Lajonse?”, upitao je ne dižući pogled sa čorbe.
„Planiram da budem pisac”, odgovorio je Džek.
„Pisac čega?” Spustio je kašiku i rukom dao znak služavki da pokupi tanjire
od prvog jela, iako ostali nisu završili.
„Književnosti.” Džek mu je izneo ideju za svoju priču, a Lora je u sebi
ustuknula i zgrčila se. Kad je njoj to pričao, na pikniku u parku, izgledalo je
briljantno, nadahnuto. Ali sad je sve videla očima svoga oca i Džekov žar joj se
činio kao dečačko preterivanje. Međutim, uključila se njena majka i počela da
postavlja pitanja. Ona i Džek su se smejali piscima koji im se nisu dopadali i
hvalili one koje su obožavali. Njena majka je ponovo spasla situaciju.
Te večeri su prvi put vodili ljubav, u njegovom stanu u Morningsajt Hajtsu.
Činilo joj se da je čitavu večnost čekala na taj trenutak i tad kad su njeni roditelji
– ili bar jedno od njih – pristali na njihovu vezu, nije više bilo razloga da čeka.
Džek je bio pažljiv i drag, i mada je bolelo kao đavo, ubrzo je njeno telo počelo
da neprekidno žudi za njim, svaki trenutak njihove razdvojenosti samo joj je
pojačavao apetit.
Gore u Odeljenju Stjuart Džek ju je privukao da je još jednom poljubi, podigao
je na sto i zadigao joj suknju.
„Šta ako neko vidi?” Zabacila je glavu dok je prelazio rukama po unutrašnjoj
strani njenih butina. Čak i pod čarapama, koža joj je gorela na njegov dodir.
„Nočni čuvar ne dolazi ovamo gore sve do jedanaest.”
„A to znači... ?”
„To znači da ću te uzeti odmah, ovde.”
„Ne smemo, sad kad stvari nestaju. Šta ako neko dođe i zatekne nas?”
„Previše brineš.”
Možda je u pravu. Tiho joj je disao u uho, a onda joj obasuo vrat nizom
poljubaca, pa je uzbuđenje što rade nešto što ne bi smeli konačno prevladalo brigu.
Znajući šta ono drugo voli, svršili su zajedno za nekoliko minuta. Lora se
obuzdavala da ne bude glasna, zbog čega je talas zadovoljstva bio još veći, a kad
je videla Džekov izraz krajnje sreće, znala je da je vredelo.
Samo da ponovo ne zatrudni. Ako se to desi, neće moći da nastavi sa studijama
i ponovo će biti na početku. Zavisna, uhvaćena u neprekidno podizanje malog
deteta. I krajnje neispunjena.
Džek je zapazio da se ukočila, pa ju je privukao k sebi.
 „Šta je bilo, ljubavi?”
Kako da mu objasni? Nema svrhe. Uopšte nema svrhe.
Lora se nasmešila mužu. „Mislim da treba da se vratimo deci, dosta je
gluposti.”
Uzeo ju je za ruku i poveo iz Odeljenja Stjuart. „Kako ide u školi?”
„Volela bih da izveštavamo o interesantnijim temama. Izgleda da misle da su
žene nesposobne da pišu o bilo čemu drugome osim o čajankama i otvaranju
prodavnica haljina.”
„Šta si očekivala?”
„Znam da bi trebalo da me to zanima. Ali, eto, ne zanima me.” Nije se moglo
reći da ne uživa u časovima, na kojima su učili kako da intervjuišu ljude i kako da
brzo zapisuju ono što je važno, i na kojima su ih profesori podučavali unutrašnjem
funkcionisanju gradskih vlasti, pričali im uzbudljive, istinite priče o zadobijanju
poverenja izvora i otkrivanju nepravdi i pohlepe. Učila je i kako da piše naslove
– to joj nije bilo jača strana – i kako da ispravlja tekstove, u čemu je uživala i što
joj je dobro išlo. „Tokom semestra ćemo učiti o raznim tipovima novinarstva,
uključujući i uvodnike, književne i pozorišne kritike, pa ćemo morati da idemo na
pozorišne predstave da bismo napisali šta mislimo. Časovi iz zakonodavstva su
verovatno najdosadniji, ali znam da su pitanja klevete od vitalne važnosti kad
reporter izađe na teren, čemu se nadam. Jednog dana. Kad budem pisala o onome
što me zaista interesuje.”
„Zašto moraš da se ograničiš na ono što očekuju od tebe?”
Pogledala ga je kao da je poludeo. „Šta, da pišem priču po svome? Mislim da
im se to ne bi dopalo.”
„Pa, možda ćeš imati više slobode izbora kako nedelje budu prolazile. Ako
bude tako, moraš odmah iskoristiti priliku.” Pucnuo je prstima i zvuk se oštro i
brzo odbio o mermer. „Ne daj se zastrašiti. Ti dobro, pouzdano pišeš. To su
pokazale tvoje kolumne.”
„A šta je s tobom? Kako napreduje knjiga?” Trudila se da ga ne ispituje mnogo
u vezi sa tim, nije htela da vrši pritisak na njega, ali dopadala joj se ideja da oboje
rade u istom mediju, i nadala se da nije napadna.
Nije morala da brine.
„Nedavno sam imao nalet inspiracije.” Pokazao je rukom oko sebe i uz
stepenice prema njihovom stanu. „Kunem se da je do zgrade, hrani mi mozak na
svakom koraku.”
„Nisi suviše umoran na kraju dana?”
„Nimalo.” Cimnuo ju je za suknju. „Mislim da sam to maločas i dokazao.”
„O, meni izgledaš sasvim dobro”, Lora ga je šaljivo lupila, smejući se.
„Sasvim dobro.”

„Danas vam je zadatak da napišete članak za našu simulaciju novina Blot.”

 Profesor Vejkmen je čupkao obrve i streljao pogledom studente zamućenih
očiju, koji su došli tako rano, u sedam ujutru. Lora je bila budna još od pet –
završavala je esej za časove zakonodavstva, a onda je spremila decu za školu – i
nadala se da će joj raspored toga dana ići naruku, da će budnost doprineti
usredsređenosti. Pre neki dan su saznali šokantnu vest da je prethodne godine
diplomirala samo trećina upisanih studenata, i prestravila ju je pomisao da bi sve
ovo moglo biti uzalud. Bilo je tim teže što se svakodnevno povećavala količina
posla, mnogo više nego što je bilo ko od njih očekivao. „Nemojte se uobraziti”,
upozorio ih je profesor Vejkmen. „Prošle godine sam oborio najboljeg pisca u
klasi zato što je pogrešno napisao jednu reč – lekcija koju nikad neće zaboraviti.”
Neki profesori su bili podozrivi prema studentkinjama, komentarisali su
njihove suknje ako su ih smatrali prekratkim. Jedan se čak šunjao po zgradi u nadi
da će ih uhvatiti bludnoj radnji sa studentima. Te budalaštine su samo zbližile
žene u klasi. Grečen ih je pre neki dan zasmejala do suza kad je napisala
anonimno, naparfimisano ljubavno pismo najgorem profesoru i ubacila ga u
njegovo sanduče za poštu, na drugom spratu. „Sad će imati o čemu da misli”,
kazala je ushićeno.
Profesor Vejkmen je nastavio. „Treba da predate tekstove do dva po podne, a
do četiri ćemo završiti izdanje. Plasiraće se samo najbolje istražene i napisane
reportaže, a ja ću odlučiti koje će dospeti na naslovnu stranu, a koje zaslužuju
kantu za otpatke. Ovo će biti dobra proba koliko ste razvili veštinu do sada.
Srećno.”
Muškarci su, naravno, krenuli u centar grada, u sudnice, da pišu o najnovijim
senzacionalnim suđenjima za ubistvo („Vas bi to previše uznemirilo, moje dame”,
rekao je profesor Vejkmen), ili na dokove da ispitaju mogućnost štrajka. Ženama
je rečeno da za to vreme posete Dobrotvorno društvo i iskopaju priče koje će
bolećivo delovati na čitaoce. „Uplakana, musava deca... Znate već šta mislim”,
rekao je. „To morate da usavršite da biste uspele kao žene reporteri.”
Lora je odugovlačila stojeći pred upravnom zgradom Društva na Louer ist
sajdu, i beležila utiske o okruženju. Čula joj je napadao jak zadah: prodorna
mešavina smrada ljudskog izmeta, dima od prženja i trulog povrća. Čitala je u
novinama da su se uslovi popravili od smene stoleća, ali ako i jeste tako, to
poboljšanje nije veliko.
„Ej. Dođi. Majka čeka.”
Dečak nekoliko godina mlađi od Harija – ili možda istih godina; bilo je teško
proceniti da li je sitan zbog godina ili zbog neuhranjenosti – povukao ju je za ruku.
Čučnula je da joj oči budu u nivou s njegovim. „Žao mi je, ne razumem.”
Niz lice mu se skotrljala suza, ostavljajući beo trag niz prljav obraz. Profesor
Vejkmen bi odobrio ovog derana, pomislila je razdraženo.
„Majka rekla da te nađem i dovedem kod nje. Beba ne jede.”
Cimnuo ju je jako i povukao preko, do kuće na drugoj strani ulice. Lora je
pošla za njim, pokušavajući da mu postavlja pitanja, ali uzalud. Pogledala je iza
sebe, u zgradu u kojoj su nestale njene koleginice. Možda će ovako napisati bolju
priču, a istovremeno i biti od pomoći. Dečakove plave oči mnogo su je podsećale
na Harijeve.
Unutra je zadrhtala kad joj je pokazao uginulog pacova u dnu uskog stepeništa,
da ne bi nagazila na njega. Pogledao ju je, radoznao, a onda nastavio da se penje
stepeništem, do trećeg sprata. Bilo je sve mračnije kako su se penjali. Videla je u
novinama fotografije života u ovakvim zgradama, šćućurene dece na madracima
na podu, šporeta na ugalj i glibavih sudopera. Ovaj stan nije bio tako strašan:
zavese su izgledale čisto, a sudovi i lonci su bili brižljivo naslagani na otvorenim
policama.
Deca stara od četiri do četrnaest godina, koja su sedela oko velikog stola u
prednjoj sobi, podigla su poglede s posla – velike gomile nekih crnih traka koje
je Lora prepoznala kao podvezice. Majka nije ustala kad je Lora ušla, samo je
izbrisala čelo i pokazala ka uglu, gde je na podu ležala beba uvijena u ćebe.
„Stavila sam bebu tamo, da neko ne nagazi na nju”, rekla je.
„I-izvinite?”
„Nije ništa jela od sinoć ili od jutros. Ne znam šta nije u redu s njom.” Žena
se vratila šivenju i jedva primetno podigla lakat ka detetu. Činilo se da je njen sin,
dečak koji je doveo Loru, više zabrinut za dete nego ona, pa je nežno podigao dete
s poda i doneo joj ga. Dok je to činio, beba se oglasila tihim kmečanjem.
„Pazi da ćuti”, naredila je majka. „Ako se moj muž probudi, svi ćemo biti u
nevolji.”
„Prekasno je za to”, začuo se dubok muški glas iz kuhinje. Ubrzo se pojavio
muž, bačvastog torza i s proređenom kosom, zamršenom navrh glave. „Ko si ti?
Šta radiš ovde?”
Da li da kaže da je studentkinja-reporterka? Ne, možda je bolje da ne kaže.
Mora da izađe odavde. Beba u uglu je pogledala u tavanicu, nema i bezizražajna.
Činilo se da je ništa ne boli, ali nije u njoj bilo živosti, kao da je niko nikad nije
držao u naručju.
„Izvinite, ovo je sigurno neka greška. Odlazim.”
„Nećeš. Probudila si me a tek sam došao iz noćne smene, mislim da mi nešto
duguješ.”
„Novac?”
„Može.”
Otvorila je tašnu drhtavim rukama.
„U stvari, daj mi tu tašnu. To je još bolje.”
Tašnu sa njenim dovršenim esejom za predmet zakonodavstvo, sve njene
beleške, sav njen novac. „Ne, ne mogu.”
Zarežao je i zakoračio prema njoj, posegao da uzme tašnu, šakom veličine
rukavice za bejzbol, s crnim ispod noktiju.
Napravila je strašnu grešku. Kako je glupa bila ideja da dođe ovamo.
 PETO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

J ednog popodneva, kad je bila mala devojčica, Sejdi je koračala s majkom, koja
ju je držala za ruku, Petom avenijom i prošle su pored kolosalne biblioteke.
„Kao Bakingemska palata”, kazala je Sejdi, jer je prethodne noći videla na
televiziji dom kraljice Elizabete.
„Nekada sam živela ovde”, kazala je njena majka, stisnutih usana. „Kad sam
bila mala kao ti.”
„U Bakingemskoj tamo?”, upitala je Sejdi, nesigurna.
„Ne. U biblioteci. U stanu duboko unutra u zgradi. O tome su čak i pisali u
novinama kad smo se uselili.” Međutim, kad ju je pritisnula, odbila je da joj da
više detalja. U to vreme Sejdi je mislila da je majka zadirkuje. Najzad, ko živi u
biblioteci?
Ubrzo pošto je počela da radi tamo, upoznala je gospodina Babenka,
dugogodišnjeg zaposlenog i zapravo istoričara zgrade, i iznenadila se kad je
saznala da je tu zaista postojao stan, obuhvaćen arhitektonskim planom, namenjen
za nadzornika zgrade i njegovu porodicu. Uputio ju je na nivo međusprata,
dostupan preko privatnih stepenica s prvog sprata. Razočarala se kad je otkrila da
je taj deo pretvoren u skladište, puno kutija i potrepština za domare. Bilo je teško
zamisliti da tu živi četvoročlana porodica.
Subotu je provela pretražujuči stare novine na mikrofišima i našla kratak
članak napisan 1911, o ljudima koji žive u tom stanu. Crno-bela fotografija
prikazivala je naočitog muškarca sa klempavim ušima kako stoji pored tamnokose
žene nejasnog lica. Snimljena je u trenutku kad je gledala dole u decu, ne u
kameru. Deca, dečak i devojčica, ponosno su se osmehivali ispred roditelja. Sejdi
je prepoznala majku po kosi i očima svetlim kao da je anđeo. Dečak Hari bio je
Sejdin ujak, koji je umro pre nego što se Sejdi rodila.
Osokoljena ovim otkrićem, Sejdi je svratila u Odeljenje retkih knjiga i
zatražila bilo koju knjigu izveštaja nadzornika zgrade iz perioda tokom kojeg je
porodica tu živela. Nakon deset minuta čekanja bibliotekarka je donela dve kutije
pune registarskih knjiga, pisama, računa i druge parafernalije. Na svemu je bilo
ime Sejdinog dede Džeka Lajonsa. Dok je prebirala po njima, divila se koliko je
velik posao obavljao. Starati se o biblioteci pomalo je ličilo na rukovođenje
brodom ili manjim gradom. Cela jedna knjiga bila je ispunjena mesečnim platnim
spiskovima, od električara do portira, sve uredno otkucano u kolonama s
natpisima: Ime i prezime, Radno mesto i Suma, a onda rukom ispisan saldo na
samom dnu. Kad samo pomisli da je njen deda ispisao ove brojke, davno, a sad i
ona tu radi. Uzbuđena, ispričala je majci i bratu šta je otkrila. Majka je odgovorila
tako što je pojačala zvuk na televizoru da priguši njene reči.
Tad još nije bila iskrsnula zaostavština Lore Lajons. Tek nekoliko godina
unazad čekovi koje su Sejdi i njen brat primali od izvršioca legata – bivšeg
sekretara Lore Lajons, u Londonu – postepeno su se povećavali, pošto je ponovo
objavljena zbirka eseja njihove bake. Pa ipak, kad je Zbirka Berg nabavila Lorin
štap za šetnju, Sejdi nije pomenula svoju vezu sa njom, znajući da bi Marlin bila
radoznala, a da ona ne bi mogla da joj odgovori na pitanja.
Kad je doktor Huper danas ispoljio interesovanje za Loru Lajons, Sejdi je
pomislila da je možda vreme da kaže da je u srodstvu sa njom, kako bi stekla
njegovu naklonost i obezbedila sebi položaj kustoskinje zastalno. Klod se ne bi
predomišljao da je na njenom mestu – u to nimalo nije sumnjala.
Međutim, najpre je morala nešto da istraži.
Pošto joj se smena završila, zatražila je administrativne izveštaje o biblioteci
iz 1911, u nadi da će naći zabeleženo nešto o porodici Lajons. Barem kao početnu
tačku. U dvanaestak kutija Sejdi je našla uobičajeno: pisma, fascikle, nekoliko
fotografija nekoliko uštogljenih muškaraca što uštogljeno stoje – ali i više brojeva
biltena, koji je u to vreme pisan za osoblje biblioteke. Počela je s pismom
direktora, doktora Edvina H. Andersona, za kojim je usledilo nekoliko kratkih
članaka o nadogradnjama ili izložbama. Kod drugog izdanja, međutim,
oduševljeno je ciknula. U njemu je bila kolumna koju je pisala gospođa Džeka
Lajonsa. Tekst je bio napisan u razigranom, živahnom tonu, o teškoćama
podizanja dvoje dece u biblioteci, o njenim omiljenim knjigama toga meseca i o
onome što je čitala Hariju i Perl pred spavanje.
Njena baka je počela pišući laka štiva, što je bilo daleko od ozbiljnih,
feminističkih eseja po kojima je poznata. Eseji u kojima se istražuje šta je prava
jednakost između polova, i koji ističu koliko je važno da žena radi van kuće, da
ima strast prema nekom zanimanju van granica brige o deci i kućnih poslova. Ti
bilteni su bili sjajni artefakti o ranom domaćem životu Lore Lajons, i Sejdi je
jedva čekala da ih pokaže gospodinu Huperu.
Međutim, uzbuđenje se umanjilo kad je u poslednjoj kutiji našla jedno pismo,
u fascikli označenoj etiketom na kojoj je pisalo: POVERLJIVO. U njoj je bilo
pismo od Edvina Gejlarda, datirano marta 1914.

Doktore Andersone,
Nakon detaljne istrage, žao mi je što moram da priznam da sam i dalje
u zastoju. Gotovo kao da je lopov pao s neba, ukrao knjige i onda nestao.
Razumem vašu brigu da ćemo kao institucija biti suočeni s velikim
poteškoćama ako se sazna za ovaj najnoviji incident. Gospodin i gospođa
Lajons su pod prismotrom, a za to vreme učiniću sve što mogu da se, po
vašem zahtevu, za ovo ne sazna.

Njeni baka i deda su bili „pod prismotrom”, šta god da je to značilo,

povezanom s nekakvom krađom knjige. To neobično pismo je zauzdalo Sejdinu
želju da kaže doktoru Huperu za svoje poreklo. Ispostavilo se da Lora Lajons,
nedavno slavljena kao „nova feministička ikona” u Njujorškoj književnoj reviji,
ima sumnjivu prošlost, koju je najbolje ostaviti na miru.
Pozvala je iz kancelarije brata Lonija.
„Imam novosti”, kazala mu je kad se javio. „Marlin je prihvatila drugi posao,
pa sam, za izvesno kratko vreme, ja rukovoditeljka Zbirke Berg.”
Nasmejala se kad je njen brat uskliknuo s druge strane veze. Objasnila mu je
kakav je posao Marlin dobila u Bostonu i kako je doktor Huper izabrao nju da
preuzme Marlinine dužnosti. Privremeno.
Iako su živeli nekoliko blokova jedno od drugoga, u Mari hilu, Sejdi se trudila
da pozove Lonija telefonom bar jednom nedeljno otkad se njihova majka uselila
kod njega i njegove žene Luen, pre mesec dana. Preseljenje je bilo privremeno –
kad se Perl oporavi od upale pluća, vratiće se u dom za stare – ali pošto je Loni
lekar i ima više od jedne sobe u trospratnoj gradskoj kući u kojoj su odrasli, imalo
je smisla da Perl bude blizu doma. Ipak, Sejdi je osećala grižu savesti zato što njen
brat žonglira s toliko obaveza, pa je najmanje što može bilo da ga bar pozove
telefonom. I zato je zabeležila nedeljni telefonski poziv u rokovnik i svake nedelje
ga precrtavala pošto ga obavi. Prilikom njihovih telefonskih razgovora, uglavnom
je Sejdi brbljala o pojedinostima svoga posla, ali ponekad bi Loni pričao o nekom
svom zanimljivom slučaju u bolnici, a ona ga pomno slušala i postavljala pitanja,
podstičući ga da se otvori. Zbog razlike od deset godina među njima, nisu bili
blisko povezani kao deca. Sejdi je bila iznenađenje u kasnoj dobi za svoju majku,
i kad im je otac preminuo, a Sejdi imala osam godina, Loni je već bio na koledžu.
Međutim, kad je u sliku ušla Luen, i Sejdi i Loni su je obožavali i to je delovalo
kao bajpas operacija između brata i sestre, zbližila ih je uprkos tome što su bili
veoma različite ličnosti i što su imali drugačije detinjstvo.
„Ponosim se tobom, seko”, rekao je Loni. „Luen će biti oduševljena.
Moraćemo da proslavimo kad se vrati.”
Luen je mnogo putovala zbog posla korporacijske advokatice. „Kad se vraća
tvoja divna žena?”
„Neće se vratiti do subote.”
Sejdi se zavalila u kancelarijskoj stolici, srećna što ima prostoriju za sebe.
Klod je preostali deo dana proveo u durenju, uzrujan zbog iznenadnog razvoja
događaja, a kad je konačno otišao, osećala se kao da je ispario otrovni oblak. „Ali
evo u čemu je stvar. Doktor Huper želi da nađem nešto o Lori Lajons, što bismo
onda uvrstili u izložbu.”
On ju je ćuteći slušao o tome kako je otkrila one biltene i ono uznemiravajuće
pisamce. „Ludo. Pitam se o čemu se radi.”
„Da li je mama ikada pominjala neku istragu?”
Nasmejao se. „Mama nikad ništa ne pominje, znaš i sama. Ta žena je zatvorena
knjiga.”
„Kako je danas?”
„Fizički je bolje, ali mentalno je još labilna. Boravak u bolnici ju je zbunio i
još se nije sasvim povratila. Dnevna bolničarka je upravo otišla. Mama je pitala
za tebe. Sačekaj malo.” Glas mu se čuo iz daljine. „Valentina, moraš da obučeš
kaput, ne budi šašava.”
„Kuda ide?”, upitala je Sejdi.
„Robin i ona izlaze po sladoled.”
Robin je bila nova bebisiterka, nedavno je preuzela dužnost staranja o
Valentini, ulogu koju je Sejdi s voljom preuzela otkad se devojčica rodila,
otprilike u vreme kad se ona razvela od Filipa. Luen je uzela zaovu pod okrilje
svoje porodice, u nadi da će je staranje o bebi izvući iz depresije. I zaista,
pomaganje oko Valentine bilo je za Sejdi apsolutna privilegija i radost, ali u
poslednje vreme, uz izložbu koja se ocrtavala na horizontu, nije mogla da joj
posveti toliko vremena kao ranije. Luen je kazala da je to prirodan napredak i da
je poslužio da se Sejdi više otvori životu. Šest godina je dugo za oplakivanje muža
koji nije ni bio vredan oplakivanja. I koji čak nije ni mrtav.
„Zar nije kasno?”, upitala je Lonija. „Sad izlaze po sladoled?”
„Nije toliko kasno, i ne idu daleko.”
„Kako se Robin pokazala?”
„Robin je sjajna. Stvarno smo imali sreće. Valentina je obožava, umire od
ljubavi prema njoj.”
Sejdi je osetila ubod ljubomore. „A da svratim, da vidim mamu pre spavanja?”
„Naravno.”
Odgovorila mu je da kreće.

Kad je skrenula za ugao, ka Lonijevoj kući, uočila je Valentinin kaput zelen kao
mahovina, koji su te jeseni zajedno odabrale, kako trči pločnikom ka njoj. Sejdi
se sagla da je zagrli i Valentina joj je uletela u naručje. Devojčica je sva sijala i
široko joj se osmehivala, blistavih plavih očiju na pozadini od bele kože i kose, s
tragom čokolade na jednom obrazu, a onda se povukla i pokazala ka novoj
bebisiterki.
„Tetka Sejdi, ovo je Robin Larkin.”
„Kako si zvanična, mila moja”, rekla je Sejdi. „Ali mi smo se već upoznale.”
Par nedelja pre toga Sejdi i Loni su bili na igralištu u parku kad je Valentina
pala s ljuljaške. Robin je stajala nedaleko, pazeći na male blizance, i prva je stigla
do nje. U toku tešenja i ukazivanja prve pomoći – Robin je imala pri ruci flaster
– saznali su da traži novi posao jer se blizanci sele van grada, pa je Valentina
insistirala da joj Robin bude nova bebisiterka. Loni je proverio njene preporuke i
pošto se posavetovao sa Luen, dao zeleno svetlo.
Iako je znala da je to pametan postupak – njeno radno vreme je postajalo sve
luđe kako se izložba primicala – Sejdi je u dubini duše osetila sasvim blagu
odbojnost prema ideji da je neko zameni. Sad je Robin umesto tetke Sejdi ostajala
preko noći u spavaćoj sobi u suterenu kad je Loni dežurao noću, a Luen bila
odsutna.
 Posmatrala je devojku. Robin je izgledala kao da ima oko dvadeset pet godina
i bila je za glavu ili tu negde viša od Valentine, obučena u farmerke i kariranu
košulju. Izgledale su kao dve učenice.
Valentina je povukla Robin za ruku. „Robin kaže da mogu da kupim košulju
kao njenu, pa da i ja budem prljava kao i ona.”4
„Ne prljava nego komotno obučena”, kazala je Robin smejući se. „Trudićemo
se da izbegnemo da budeš prljava.”
„Komotno obučena”, ponovila je Valentina. „Tetka Sejdi voli staru odeću, iz
prošlosti.”
„Ta haljina je stvarno lepa”, kazala je Robin.
„Hvala. I Valentinin kaput je vintidž”, odvratila je Sejdi. „Sećaš se, Valentina?
Zajedno smo ga kupile u radnji s polovnom garderobom.”
Robin je pogledala u devojčicin zeleni kaput, kao da procenjuje njegovu
vrednost. „Aha.”
U kući se Sejdi brzo javila Loniju u trpezariji, gde je, onako visok i krakat,
sedeo pogrbljen nad gomilom računa, kao neka zagrada s naočarima. U gostinskoj
sobi na spratu, gde su smestili majku, Perl je ležala u krevetu s četiri stuba, u roze
flanelskoj spavaćici. Sa osamdeset sedam godina i otprilike upola od toga teška,
Perl je imala naviku da se slabašno smeši, kao da se sprema da svakog trenutka,
pre nego što zatraži milkšejk od vanile ili drugi jastuk, zaurla tako da će protresti
zidove.
„Kako se osećaš, mama?”, upitala ju je Sejdi.
„Dobro, sasvim dobro.” Perl je gledala iza Sejdi. „Gde je devojčica?”
„Misliš na tvoju unuku Valentinu? Gore je, s Robin, novom bebisiterkom.”
Majka je mahnula rukom. „Znam to.”
„Naravno da znaš.” Sejdi je sela sa strane, na ivicu kreveta. „Imam dobre vesti,
danas sam unapređena u biblioteci. Privremeno, ali to je dobar znak, mislim.”
„Divno, draga.” Majčini nokti na rukama bili su boje ružičaste žvakaće gume,
malo zamrljane po ivicama, što je bio znak da ju je Valentina podvrgla svom
oduševljenom manikiru.
„Hej, mama. Sećaš se kad si bila Valentininih godina i kad si živela u
biblioteci?”
„Molirn?”
„Kad si živela u biblioteci kao mala devojčica?”, ponovila je.
„O tome ne govorimo.”
Sejdi se zapitala ko su to „mi”. Perl i njena majka?
„Donela sam ti nešto.” Izvadila je malu kutiju čokoladnih bombona iz majčine
omiljene radnje na Aveniji Medison.
Majka se nasmejala i drhtavim prstima izabrala jednu od tamne čokolade.
Stavila ju je u usta i nije žvakala, samo je pustila da se istopi, polusklopljenih
očiju.

4Igra rečima. Grunge znači neobavezno odevena, u komotnu, svakodnevnu odeću. Reč koju je
upotrebila devojčica je slična – grungy – ali znači prljav, flekav, neuredan. (Prim. prev.)
 „Fine su, jelda?”, rekla je Sejdi. „To su one što mi ih je Filip donosio za svaku
godišnjicu.”
Majka je progutala čokoladu i napravila grimasu. „O, za ime božje.”
„Šta je?”
„To je bilo odavno, prošle su godine, Sejdi. Moraš da kreneš dalje, devojko
moja.”
Iznenadna Perlina lucidnost bila je kao brodska sirena u magli. Sejdi je znala
da je to dobar znak, da se oporavlja od šoka zbog tri nedelje ležanja na odeljenju
za intenzivnu negu, ali svejedno ju je zaboleo njen napad.
„Samo sam htela da kažem nešto lepo, ništa više.”
„Ne. Živiš u prošlosti. Pogledaj samo tu odeću, zarađuješ za život čitajući stare
knjige. Pokreni se dok ne bude kasno.”
Perl je oduvek bila nešto kao dobronamerni siledžija, svima je govorila kako
da žive, a naročito svojoj kćeri, i primedba je zabolela. „To zvuči prilično
zloslutno.”
„Veruj mi. Kad je tvoj otac umro, ja sam nastavila dalje. Zar se ne sećaš?
Učinila sam to za svoje i tvoje dobro. Šta je s tobom, curice?”
Sejdi je oštro udahnula i osetila bol duboko u utrobi. Ustala je i prišla prozoru,
gde je nebo prelazilo u tamu.
Kako je lako bilo Perl da krene dalje. Pošto je Sejdin otac preminuo, njena
majka se odala izlascima u tornadu potisnute žalosti, a onda je našla partnera po
imenu Don, koji se hvalisao time da se razlikuje od Sejdinog oca kao „alfa romeo
od krosli hotšota”, ma šta to značilo. U crnim poslovnim odelima i sa sjajnom
akten-tašnom, bio je snažan kontrast njenom ocu muzičaru, u košuljama s kratkim
rukavima i sa pohabanim kutijama za instrument.
Sejdi je bez reči slušala kako nadugačko priča o ruti Gran-pri trke u Monaku,
dok se Perl široko osmehivala i sva sijala. Ali kad je Sejdi pokušala da kaže nešto
na francuskom, što je učila u školi te nedelje, on je piljio u nju s nerazumevanjem
i nije mu bilo zabavno.
Doneo je Sejdi buketić na traci za ručni zglob, a njenoj majci dvanaest crvenih
ruža na Svetog Valentina, posle čega je usledila brza ceremonija sklapanja braka
u Gradskoj kući. Nakon toga, kad god bi Sejdi uzgred pomenula svoga oca, majka
ju je ućutkivala, a Don bi je prostrelio pogledom.
Jedne nedelje Don je pustio ploču na stereo-uređaju, koju je Sejdi prepoznala
kao valcer, i pružio joj ruku da je pozove na ples. Kad je stala na njegove cipele,
kao što je uvek radila sa svojim ocem, Don ju je odgurnuo, snažno. „Šta to radiš,
za ime sveta?”, viknuo je. „Upravo sam ih izglancao.”
Jedva je uspela da se održi da ne padne. „Tako mi plešemo”, objasnila je.
„Plesali smo. Ja i moj tata.”
Don je kleknuo, liznuo palac i protrljao nevidljivu ogrebotinu na kožnoj cipeli.
„Glupo derište.”
Povukla se u svoju sobu, toliko zaprepašćena da nije mogla ni da plaće.
Don je potrajao nekoliko godina, a onda je brak prohujao i Perl je vratila svoje
devojačko prezime – Lajons. Do Sejdinog odlaska na koledž u Nju Džerzi njena
majka je imala nekoliko dugih veza, među kojima su neke bile bolje od drugih,
ali nijedna nije bila specijalna.
Sejdin nagli prekid afere s Klodom bila je ispravna odluka. Između majčinih
katastrofalnih izbora i Lonijeve porodice, Sejdi nije bilo potrebno da rizikuje s
romantičnim vezama nakon razvoda. Bila je voljena i uzvraćala je ljubav, i to je
bilo dovoljno.
Uletela je Valentina, s velikom, pljosnatom kutijom u ruci, a Robin odmah za
njom. „Hajde da sve igramo jednu igru.”
„Važi. Stavi je na bakin krevet. Koja je to igra?”
„Operacija.”5 Valentina je raširila igru po poslužavniku na Perlinom krilu.
Sejdi se smestila odmah iza devojčice i udisala miris dečjeg sapuna u njenoj kosi.
„Robin igra prva”, naredila je Valentina.
Robin je spretno izvadila rebro iz trupa, najlakši zadatak. Valentina je
uzviknula kad ga je spretno izvukla.
„Sad je na mene red”, objavila je Perl. „Ili na Harija?” Opet se pogubila, zurila
je u ugao sobe.
Sejdi je progovorila sporo, glasno. „Hari je tvoj brat, mama. On nije ovde,
sećaš se?”
Valentina je podigla pogled. „Šta se ono dogodilo s Harijem?”
„Umro je odavno.”
Kao po komandi, Perl je zaplakala.
Veče je pošlo nizbrdo. „Mama, na tebe je red”, brzo je kazala Sejdi.
„Na mene je red!” Perl se osmehnula kroz suze.
Sejdi je jedva uspevala da prati promene Perlinog raspoloženja, talase
konfuzije iza kojih slede trenuci bistrog uma. Loni i ona su se ponekad šalili da je
njihova majka savršeno svesna i razborita, i da samo uživa da ih sve izbacuje iz
ravnoteže. Zahvaljujući ovakvom, posebnom crnom humoru, pregurali su prve
dane njene hospitalizacije, kad nisu bili sigurni da li će se oporaviti. Jednom, kad
je Sejdi pomislila da su otišli predaleko sa šalom, Loni je naglasio da su baš taj
mehanizam izlaženja na kraj sa situacijom nasledili od same Perl, što Sejdi nije
mogla da porekne.
Tabla je svaki put zazvonila kad je majka igrala, jer joj se ruka tresla od
starosti, i svaki put bi ciknula od iznenađenja. Sejdi se pripremila na novu rundu
suza.
Ovoga puta, međutim, zvučni signal je izostao i Perl je izvadila riblju kost uz
trijumfalno: „Ha!”
„Nešto nije u redu”, rekla je Sejdi i privukla tablu k sebi.
„Ne, nije tačno, uspela sam”, kazala je Perl, sa ogorčenošću u glasu.
Robin ju je preko ćebeta potapšala po nozi. „Super ste.”

5 Popularna dečja igra na tabli, za vežbu koordinacije pokreta i opažanja. Iz otvora na nacrtanom
pacijentu vade se određeni „organi” prema kartama koje izvuku igrači. Otvori su jedva nešto
veći od onoga što treba izvući bez dodirivanja ivice otvora. Neke table imaju i zvučne signale
kad igrač pogreši. (Prim. prev.)
 Sejdi je pincetom dodirnula metalnu ivicu otvora. Ni glaska. „Mora da se
ispraznila baterija.”
„Ali ja nisam došla na red”, zacvilela je Valentina.
„Staviću nove baterije”, kazala je Sejdi. „Ne brini, doći ćeš na red.”
Perl je prekrstila ruke na grudima i nadurila se, dok je napetost u sobi rasla.
„Ne. Ja više neću da se igram.”
„Neću ni ja”, odvratila je Valentina.
Pozvao ih je Loni iz prizemlja: „Je li sve u redu tamo gore?”
Sad su se Perl i Valentina već nadmetale koja će se glasnije žaliti.
Sejdi je bilo dosta galame, pa je podigla tablu s majčinog krila. „Vreme za igru
je gotovo. Mislim da smo sve premorene.”
Valentina je podigla pogled ka Sejdi, ozlojeđena.
„Hajde, Valentina”, rekla je Robin i jedva primetno klimnula glavom Sejdi u
znak slaganja. „Hajde da te spremim za krevet.”
Izašle su u hodnik dok je Sejdi zatvarala poklopac igre, a majka je posmatrala
svaki njen pokret.
„Zašto si to obukla, Sejdi? Izgledaš luckasto.”
Iste te dve rečenice bile su uobičajeni Perlin refren otkad je Sejdi počela da
nosi vintidž odeću. „Onda imaš sreće što ti ne moraš da se tako oblačiš”, odbrusila
je Sejdi. „Ali hvala ti što si rekla šta misliš.”
Majka je za trenutak sklopila oči. Sejdi je čekala i pripremala se za sledeći
volej. Nekako je uvek dolazila u situaciju da se brani u razgovoru s Perl. Isto kao
dok je bila s Filipom. Onoga dana kad je doneo svoje stvari u njen stan, to je isprva
bilo samo privremeno. Njegov cimer se preselio u Teksas, a Filip nije mogao da
priušti ceo stan samo za sebe, niti se trudio da nađe novi smeštaj dok je trajao
semestar. Ali kad god bi Sejdi došla kući pre njega, raspakovala bi kutiju njegovih
knjiga i poređala bi ih na police, ili bi okačila njegov zimski kaput u ormar. Činilo
se da on ne primećuje kako se smanjuje gomila kartonskih kutija, ali tek kad je
došla jesen i on nije pokazivao znake da želi da se odseli, Sejdi je odahnula od
olakšanja. Bio je njen.
Iseljenje je, s druge strane, išlo brzo. Uzeo je kofer i otišao na Badnji dan, a
do druge nedelje januara više nije bilo ničeg drugog. Ona je čekala u restoranu
brze hrane, čitala bilten Američkog udruženja bibliotekara i ništa nije razumela,
dok su Filip i pomočnici za selidbe prečešljavali stan u potrazi za njegovim
stvarima, ostavljajući prazna mesta na policama za knjige i prazne vešalice u
ormarima.
„Nemoj da je spališ. Šta god da uradiš, samo nemoj da je spališ.”
Ovo je bilo nešto novo. „Šta to pričaš, mama?”
„Knjiga!”
Sejdi je podigla kartonsku kutiju. „Ne, to je igra. Samo hoću da je sklonim.”
„Nemoj to da radiš!”
Sejdi ju je ignorisala, stavila je igru na policu. Kasnije će proveriti baterije.
„Odmori se, mama. Doneću ti čašu vode, važi?”
 U kuhinji se Sejdi naslonila na pult. Znala je da je bolje mogla da izađe na kraj
sa ovom večeri. Nema izgovora što je tako naprasita s porodicom, naročito pošto
Loni živi sa svim ovim, dan za danom. Loni je oduvek bio zlatno dete, završio je
medicinu, ima porodicu. Sejdi je čudna bibliotekarka koja nosi čudnu odeću.
„Jeste li dobro?”
U vratima je stajala Robin.
„Da, dobro sam. Samo je teško videti mamu takvu. Nisam htela da budem
nestrpljiva sa svima.”
„Šalite se? Da niste prekinuli igru, sigurna sam da bi prešla u izliv besa dve
generacije.”
„Mama je još prava prirodna sila”, rekla je Sejdi. „Čak i kad leži u postelji,
mora da usmerava saobraćaj.”
„Valentina joj je privržena. Moja baka je umrla pre nego što sam se rodila,
zato mislim da Valentina ima sreće što provodi vreme s njom, iako je to sada
teško.”
„Žao mi je zbog toga. I moja baka je umrla pre nego što sam se ja rodila.”
„Mada... Teško da vam može nedostajati nešto za šta nikad niste ni znali, zar
ne? To je poput onih visokih tonova koje mogu da čuju samo psi, ali ne i ljudi.”
Obuzdala se da se ne osmehne. „Osim toga, izgleda da je moja baka bila prava
veštica.”
Sejdi se nasmejala. „Hej, hvala na pomoći. Drago mi je što ste ovde.”
„Računajte na mene.”
Ušao je Loni, jurio je Valentinu u ružičastoj pidžami, koja se kikotala. Kriza
je zaboravljena.

Sutradan ujutru Sejdi je zazvonio telefon čim je sela za radni sto.

„Sejdi, ovde Marlin.”
Sejdi se nasmešila kad je čula glas svoje bivše šefice i laknulo joj je što je
Klod u glavnoj prostoriji, s korisnikom, pa može slobodno da govori. Razgovarale
su čitavih desetak minuta, Marlin joj se izvinila zbog svog iznenadnog odlaska.
„Insistirali su da odmah počnem, a i znala sam da neće biti od pomoći ako se
budem zadržavala. Mada ćeš mi strašno nedostajati. Mnogo mi je drago što ćeš ti
voditi Evergrin. Znaš, preporučila sam te doktoru Huperu.”
Sejdi joj se srdačno zahvalila, pa su se oprostile, obećavši jedna drugoj da će
ostati u kontaktu. Pogledala je na sat i krenula dole u magacin, u odeljak izdvojen
za Berg, dva prolaza između polica, zatvorena ogradom vezanom lancem i
obezbeđenom katancem. Izvadila je ključ i otvorila vrata, pa ih dobro zatvorila za
sobom. Danas će proći kroz dnevnike Virdžinije Vulf, koji su bili predviđeni kao
eksponati za izložbu. Dnevnici obuhvataju dvadeset osam tomova datiranih od
1915. do 1941, godine kad je Vulfova izvršila samoubistvo. Marlin je želela da
izloži poslednji tom, u kojem je konačni zapis unet četiri dana pre nego što je
Virdžinija Vulf napunila džepove kamenjem i zakoračila u reku Uz. Sejdi se
oduvek pitala šta to nije mogla podneti da zapiše tokom ta četiri dana.
Navukla je bele rukavice i izvadila sivu kutiju s najniže police, one s
dnevnicima iz 1941. godine. Otvorila ju je i izvadila tvrdo ukoričene sveske koje
je Vulfova ispunjavala svojim mislima, i svetovnim i mučnim.
Trebalo je da ih bude pet u kutiji. Prebrojala je jednom, pa onda i drugi put.
Samo četiri.
Nedostajala je baš ona koju je želela. Odložila je kutiju u stranu i pregledala
sledeću na polici. Pet svezaka, kao što i treba. Isto je bilo i sa ostalim kutijama s
dnevnicima Virdžinije Vulf. Dok je pregledala poslednju, srce joj je tuklo kao
ludo. Osvrnula se oko sebe kao da je sveska možda negde na polici. Ali niko nije
imao pristup ovoj prostoriji osim Marlin i Kloda. A oni nikad ne bi uradili tako
nešto.
Prošla su dva knjižničara, nisu je čak ni primetili dok je stajala skamenjena.
Poslednji dnevnik Virdžinije Vulf je nestao.

„Kad si poslednji put video dnevnik?”

Sejdi je povukla Kloda u stranu, u jedan ugao Berga i obratila mu se tihim
glasom. Pravila su nalagala da jedan od zaposlenih u biblioteci mora da bude u
glavnoj prostoriji sve vreme dok je korisnik prisutan, a trenutno je za stolovima
sedelo troje istraživača. Zato nisu mogli da vode ovaj razgovor u kancelariji.
Znala je samo da postoji prihvatljiv odgovor na to gde je knjiga, ali pošto nije
mogla da se okrene Marlin, nije znala koga da pita osim Kloda.
Klod je protrljao bradu, razmišljajući o Sejdinom pitanju. „Sveska dnevnik?
Marlin i ja smo je bili doneli ovamo gore pre nekoliko nedelja. A onda sam je ja
vratio u kavez.”
„Siguran si da je nisi ostavio negde napolju, ili možda stavio u pogrešnu
kutiju?”
„Naravno da nisam. Nikad to ne radim.”
Korisnici su ih pogledali, znatiželjni zbog meteža.
„Znaš šta treba da uradimo, zar ne?” Nije mogla podneti da glasno izgovori te
reči.
Inventar polica, kad bibliotekari pregledaju svaku policu zbirke, proveravaju
signaturu jedne za drugom, da bi se uverili da su knjige na pravom mestu.
Najčešće je knjiga koja nedostaje stavljena na pogrešno mesto. Kad je reč o
dnevniku, možda je vraćen u pogrešnu kutiju. Što je značilo da treba pregledati
sve kutije u Zbirci Berg i proveriti da njihov sadržaj odgovara etiketi na njima.
Inventar polica je iscrpljujući i dosadan, ali to je jedini način da se uđe u trag
knjizi koja nedostaje i da se odredi da li je stvarno nema ili je samo zaturena.
„Znam dobro šta moramo da uradimo.” Ni Klod nije glasno izgovorio te reči.
„Ali imam planove za večeras. Može li da sačeka do sutra ujutru?”
 Nije mu odgovorila, samo je čekala da se urazumi. Ako ju je on poslednji imao
u rukama, njegova je dužnost da je nađe.
Popustio je uz glasan uzdah. „Dobro.”
„Počećemo ovde još dok je biblioteka otvorena, a onda ćemo preći u kavez
kad se zatvori. Biće to duga noć.”
I ona je imala planove, ali pozvala je Lonija da mu kaže da neće moći da dođe
kod njega na večeru.
Kasno noću biblioteka je vibrirala od tihog brujanja, ali bez koraka i ćaskanja
knjižničara osećala je nemir. Klod se latio jednog prolaza, a Sejdi drugog, i do tri
ujutro slova i brojevi su joj titrali pred očima. Jednu za drugom, stavljali su svaku
kutiju na bibliotekarska kolica i proveravali njen sadržaj, a onda je vraćali na
mesto i uzimali sledeću. Kad se približila kraju poslednje police, počelo je da joj
zaista sviće pred očima šta se dogodilo.
Nigde nisu mogli da nađu poslednju svesku dnevnika Virdžinije Vulf, s
poslednjim zapisom, datiranim 24. marta 1941. Sejdi je prvi put čitala Virdžinijine
dnevnike na koledžu, kao da je u njima odgovor na njen najdublji bol zbog gubitka
oca mnogo godina pre toga. Jedan zapis – „Propašću i sve moje boje će se
razleteti” – a odmah za njim drugi, o tome šta kuvati za večeru – bakalar i
kobasicu.
Tako potresno svetovno.
Biblioteci su ti dnevnici povereni da ih čuva na bezbednom i u dobrom stanju
kako bi budući naučnici mogli da vide originalne stranice, reči kako su napisane,
a ne odštampani primerak. Dokumenta su krucijalna za ispitivanje umetnikovog
stanja duha i uma. Ništa drugo ni blizu nije tako korisno.
A poslednja sveska je nestala.
Posegnula je sasvim na dno poslednjeg reda. Sudeći po mestu gde je stajao, i
Klod je bio blizu kraja.
Sejdi je bila rukovoditeljka manje od nedelju dana i već se zakuvavala kriza.
Ma koliko želela da to odgodi, morala je odmah da kaže direktoru.
Klod i ona su završili, obeshrabreni. On je otišao kući, a ona je malo odspavala
na sofi u kancelariji. Držala je u ormaru dugi kardigan, pa je mogla da ga obuče
preko haljine, da ne bude toliko očigledno da nije išla kući. Probudila se, mamurna
i zbunjena, i otišla u radnju s delikatesima u Trideset devetoj ulici, da kupi kafu.
Tačno u devet pojavio se i Klod, koji nije izgledao kao ljudsko biće, pa su se
zajedno odvukli u direktorovu kancelariju.
Doktor Huper je stigao nekoliko minuta kasnije, s novinama pod rukom, i stao
kao ukopan kad ih je ugledao. Mogla je samo da zamisli koliko neprofesionalno
izgleda, s kesama ispod očiju, izgužvanom suknjom i neurednom kosom.
„Ko pazi na vaše prostorije?”, upitao je.
„Stavila sam na vrata natpis da se vraćamo u pola deset”, odgovorila je Sejdi.
„Imamo problem.”
Uveo ih je u kancelariju i zatvorio vrata. „Šta je bilo?”
 Sejdi je za trenutak poželela da je Klod dobio mesto kustosa, pa bi on morao
da pretrpi direktorov gnev. „Juče sam otišla da potražim jedan eksponat za izložbu
i njega nije bilo.”
„Koji je to eksponat?”
„Poslednja sveska dnevnika Virdžinije Vulf.”
Doktor Huper je izbacio vazduh. „Jeste li sigurni da nije zaturena?”
„Prošle noći smo uradili inventar polica. Nigde je nije bilo.”
„Kad je viđena poslednji put?”
Oglasio se Klod. „Ja sam je pregledao s Marlin, pre par nedelja. Izvadili smo
je iz kaveza i ja sam je vratio nakon nekoliko sati. Znam da sam je stavio u pravu
kutiju, siguran sam u to.”
„Shvatam.”
Neizgovorena optužba je lebdela u vazduhu. Marlin, koja je iznenada otišla,
bila je poslednja osoba koja ju je držala u rukama.
„Da pozovem Marlin?”, upitala je Sejdi.
„Ne. Ja ću obaviti taj poziv.” Doktor Huper se nakašljao. „A u međuvremenu
zamoliću glavnog bibliotekara da otvori oči. Ništa ne govorite nikom drugom.”
Klod je klimnuo glavom u znak pristanka.
Sejdi nije. „Ako zaista otkrijemo da je nestala, možda bi bilo pametno da
obavestimo štampu. Ako je u pitanju krađa, što više bude publiciteta, veće su
šanse da će je uočiti vlasnici knjižara i drugi eksperti.”
„To nije dobra ideja iz dva razloga”, odvratio je doktor Huper. „Ako lopov
sazna da mi znamo, manje je verovatno da će pokušati da je proda na otvorenom
tržištu. Osim toga, što manje donatora zna za krađu, tim bolje – niko ne želi da
investira u nesigurnu instituciju. Zato nemojmo da trčimo pred rudu. Moramo je
naći u tišini. U međuvremenu, naložiću da se danas promeni katanac na kavezu.
Da li nedostaje još nešto?”
„Ne koliko smo mogli da vidimo. Sve ostalo je netaknuto.”
„Ovo je strašan gubitak, ako je zaista ukradena.”
Sejdi je barem imala i dobre vesti. Trijumfalno je stavila onaj stari bilten na
radni sto doktora Hupera. „Ali imam i dobru vest. Našla sam najranije primere
rada Lore Lajons, bili su nam tu, pred nosom. Ispostavilo se da je za bibliotečki
bilten pisala kolumnu o životu u biblioteci.”
„E stvarno, nek sam proklet.” Doktor Huper nikad nije psovao, što je značilo
da ga je zaista impresionirala. „Ovo je sjajno. Bravo, Sejdi.”
„Znači da ga možemo uključiti u izložbu?”
„Svakako. Ali nemojmo se tu zaustaviti. Voleo bih da vidim još nešto iz njene
ruke. Mi smo jedna od vrhunskih književnih zbirki jedne od vrhunskih biblioteka
u svetu. Potrebno nam je to. Naročito sad, pošto nema dnevnika Virdžinije Vulf.”
Nije bilo dovoljno. Naravno da nije bilo dovoljno. „Pozvaću njenu zadužbinu
i javiću vam čim nešto čujem.”
„Dobro, dobro.”
 Dok su izlazili, Klod i ona su čuli kako doktor Huper odsečno naređuje
sekretarici da mu pozove telefonom Marlin. Sejdi se nadala da će uskoro saznati
odgovor. Možda je dnevnik poslat restauratoru, a Marlin je zaboravila da to
napomene. Mada joj se činilo nategnuto.
Kad se vratila za svoj radni sto, zazvonio joj je telefon.
„Sejdi, ovde Loni.”
Sto joj je bio pun papira, i još je morala da stupi u kontakt sa izvršiocem
zadužbine Lore Lajons. Nije bilo pogodno vreme za ćaskanje brata i sestre.
Ali pre nego što je uspela da odgovori, on ju je preduhitrio.
„U pitanju je mama. Umrla je. Nema je više.”
 ŠESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

D an posle Perline sahrane nekoliko njenih prijateljica svratilo u Lonijevu kuću

da izjave saučešće i da joj odaju počast, i činilo se da ne žure da odu, pa je
Sejdi poručila kinesku hranu i čekala isporuku dok su gospođe za kuhinjskim
stolom razgovarale o kanasti i zameni kuka. Čim je stigla hrana, Sejdi je zgrabila
jednu plastičnu kutiju i pokretom ruke pozvala Valentinu da joj se pridruži za
trpezarijskim stolom, gde su usisale rezance sa susamom dok su u kuhinji Loni i
Luen strpljivo odgovarali na pitanja starih gospođa o svemu i svačemu.
Bilo je dobro što se Luen vratila, kormilarka njihovog porodičnog broda. Kad
ju je prvi put videla, Sejdi je uplašila Lonijeva elegantna nova devojka, ali Luen
nikad nije propuštala da izvuče Sejdi napolje, da je pita za njen posao, ili za njene
omiljene knjige, a onda, kad se rodila Valentina, delile su intimnu radost ljubavi
prema malom stvorenju pred njima. Luen je uvek izgledala glamurozno, čak i
danas, uklopivši farmerke sa svetlom svilenom ešarpom, a na ruci joj se
presijavala tanka narukvica. Kad su se Luen i Loni venčali i nastanili se u
porodičnoj kući, njegova mlada supruga je upotpunila Perlin preostali nameštaj
živopisnim stilom, dodavši jastučiće jarkih boja u dnevnu sobu i okačivši na
zidove postere francuskih filmova.
Sejdi je spustila štapiće. Sos od kikirikija je iznenada imao ukus kao lepak i
nije više mogla da pojede nijedan zalogaj. „Valentina, izvini što sam bila
nestrpljiva s tobom juče, kad smo igrale onu igru.”
„Kako to misliš?”, upitala je Valentina.
„Uzrujala sam se kad igra nije htela da pišti i bila sam malo drska prema svima.
Žao mi je zbog toga.”
„Ne sećam se. Baš si šašava, tetka Sejdi.”
Preplavilo ju je olakšanje. Osećala se strašno loše zbog toga što je ukaljala
Valentinine poslednje trenutke s bakom, a Valentina to čak nije ni primetila.
Čudno je šta deca zapažaju a šta ne.
Dok je čekala Valentinu da završi s jelom, Sejdi je proučavala porodične
fotografije u srebrnim ramovima na zidu: njena majka sedi na klupi u parku, drži
u krilu bebu Valentinu i široko se osmehuje; Luen i Loni na dan njihovog
venčanja; Sejdi i Loni stoje, ukrućeni, ispred božićne jelke, pored majke. Sejdina
nespretna faza, nažalost, nikad nije prošla. Još je imala iste guste obrve i suviše
mala usta. Prišla je bliže fotografiji i pažljivo je osmotrila, primećujući da joj je,
povrh svega toga, još i jedno oko neznatno veće od drugog, zbog čega izgleda
tupavo. Pogledala se u ogledalo, da proveri. I dalje je izgledala tupavo.
 Ranije, dok je bila udata, na tom zidu je bila i njena i Filipova venčana
fotografija, jedan od njoj najdražih snimaka nje same. Osmehivala se i gledala
naviše, u muža iz profila – oduvek joj se sviđala linija sopstvenog nosa iz tog ugla,
a kosa joj je toga dana bila savršena, padala joj je u talasima niz leđa. Šteta što
nije mogla jednostavno da iseče Filipa s fotografije. Mada je i on lepo izgledao,
sa stidljivim smeškom na licu, zajapuren kao da je dobio princezu. Voleli su se,
nekad.
Sejdi je prišla jedinoj fotografiji svoje bake, snimljenoj u Londonu pre rata.
Stajala je pored žbuna ruže, s jedva primetnim smeškom na licu. Lora Lajons nije
izgledala kao naročito radosna osoba. Oči su joj bile uzdržane, podozrive.
Fotografija je snimljena otprilike u vreme kad je Virdžinija Vulf počela da piše
svoje dnevnike. Možda su se nekad i srele, bile na čaju zajedno. Zašto je jedna
žena sačuvala svoje dnevnike za buduće generacije, dok je druga zahtevala da sve
njene lične stvari budu uništene posle njene smrti?
Nestali dnevnik. Gde bi mogao da bude, za ime sveta?
Sejdi se uzdržala. Trebalo bi da oplakuje majčinu smrt, a umesto toga je još
teže pritiska nestanak tog dnevnika. Ili se možda fokusira na posao da bi izbegla
suočavanje s porodičnom tragedijom? Da joj je majka živa, sad bi bila u kuhinji,
pekla zemičke ili neko pecivo punjeno voćem, da im ublaži bol. Saznanje da više
nije tu da to radi pogodilo je Sejdi u pleksus kao udarac. Ispustila je zvuk koji je
upola zvučao kao kašalj, upola kao da se guši, i najednom joj se u grudima otvorila
rupa, ostavljajući prazninu na mestu gde bi trebalo da joj bude srce.
Luen je zakoračila u sobu, s jednom rukom na dovratku. „Jesu li svi ovde
dobro?”
„Naravno, mama”, odgovorila je Valentina. „Ima li kolačića sudbine?”
„Ima, u kuhinji. Idi, uzmi.”
Luen je prišla i stala iza Sejdi, a Valentina je otrčala. „Porodične fotografije.”
Podigla je jednu, na kojoj je bio Loni kad je diplomirao na koledžu. „Njegove
najbolje godine. Vidi samo tu kosu.”
Sejdi je pokušala da bude vedra kao i ona, mada joj je glas bio drhtav. „Ah,
još je šarmer. Šta radi gerijatrijska družina?”
„Mislim da će uskoro da pođu.” Podigla je pogled kad im se pridružio Loni.
Sejdi se okrenula prema bratu. „Žao mi je što nisam bila tu kad je mama umrla.
Osećam se loše zbog toga.”
Loni je slegao ramenima. „Bilo je prilično bezlično, samo je tiho preminula,
u snu.”
„Ali mislili smo da se oporavlja, zar ne? Mislili smo da joj je bolje.”
„I oporavljala se od upale pluća, ali srce joj je stalo tokom noći. Ne zaboravi
da je imala osamdeset sedam godina.”
„Opet deluje tako iznenada.”
Ali nije bilo iznenada. Loni je bio u pravu. Iznenada je probuditi se usred noći
kad imaš osam godina, zbunjena, ne znajući šta si čula. Bio je to neki glasan tup
udar, kao da je neko ispustio džak krompira. Stoga je Sejdi ustala, upalila svetlo
u kupatilu i polako otvorila vrata, da bi našla oca na hladnim pločicama, raširenih
nogu, ruku okrenutih dlanovima naviše, s dugim prstima blago povijenim kao da
svira svoj bas. Odjurila je po majku, a onda čekala, klečeći na podu u hodniku, da
dođe hitna pomoć. Još se seća kako joj je itison u hodniku grebao gole noge.
Njihov otac je bio muzičar slobodni umetnik, svirao je za reklame i
televizijske emisije pre nego što je prihvatio rokenrol, kao jedan od retkih
muzičara koji je pozdravio novi zvuk dobrodošlicom. Nekoliko puta je odveo
Sejdi u Bril bilding, malo dalje severno od Tajms skvera, da sluša, i ona se
iznenadila koliko studio liči na učionicu, s dvanaestak stolica na sklapanje,
raštrkanih po podu pokrivenom linoleumom. Ali u njenoj učionici nisu vijugale
žice oko nogu od stolica, pa sve uz stalke s mikrofonima, niti su muškarci, njih
desetak, pušili cigarete i zadirkivali jedni druge. Kad je otac svirao kontrabas, telo
mu se njihalo kao drvo na vetru, kao da pleše s partnerkom, kao da je Fred Aster
i drži u naručju tananu Džindžer. Kad bi ga unajmile rok grupe, prebacio bi se na
sjajnu električnu gitaru marke rikenbeker, čije debele žice nisu pružale otpor
njegovim brzim prstima. Kako joj još uvek nedostaje. Naročito danas.
Valjda tako deluje smrt u porodici, navodi te da podigneš mulj sa dna svog
života.
Jedan trenutak su stajali i ćutali. „Šta si joj poslednje rekao?”, upitala je Sejdi.
„Mislim da sam joj rekao da uzme pilule. Izgledala je malo van sebe,
pometeno.” Loni je imao čudan izraz. „Zamisli, pominjala je biblioteku.”
„Stvarno?”
„Pogledala me je kao da me stvarno gleda, znaš. Kao da je savršeno svesna. A
onda je kazala kako je morala da ode iz biblioteke zbog spaljivanja knjige.”
„Spaljivanje knjige je bio razlog zbog kojeg su morali da odu iz biblioteke?”,
upitala je Sejdi. „Šta je time htela da kaže?”
„Nemam pojma. Kao da je bila prestrašena.” Loni je izbrisao suze. „Tešio sam
je pa se smirila, dok konačno nije zaspala.”

Sejdina knjiga Kako preživeti usedelištvo preporučivala je svakoj devojci da nađe

hobi koji će je zaokupiti i zbog kojeg će biti zanimljiva drugima. Predlozi su
obuhvatali skupljanje burmutica i kupovinu antikviteta, što Sejdi nije privlačilo.
Umesto toga, nadahnuta lepim uspomenama na oca, počela je da svuda traga za
muzikom. Od snažnih glasova oratorijuma u Karnegi holu do neobuzdanih
improvizacija u džez klubu otvorenom u jednoj staroj fabrici parfema, za nju nije
postojalo ništa bolje, nakon celog dana odgovaranja na pitanja, od toga da mirno
sedi u prostoriji i pusti da je melodija nosi.
One subote pošto je Filip zauvek otišao, u očajničkoj potrebi da izađe iz stana,
pregledala je u Njujorkeru spisak mesta za izlazak i odlučila se za jedan mali klub
u Vest Vilidžu, gde će svirati neki trio. Sela je za šank, bilo joj je nelagodno jer je
sama, ali tokom prvog sešna zapela joj je za oko žena koja je sedela za stolom u
prvom redu. Imala je dugu, prosedu kosu, jarkocrveni ruž za usne, i nosila je
krzneni ogrtač iz neke druge ere. Kretala se u ritmu muzike, ramena su joj se
njihala. E takva ću ja biti, odlučila je Sejdi. Neće se stideti, neće se plašiti.
Međutim, večeras, dva dana nakon majčine smrti, džez neće biti dovoljan.
Stres koji joj je prolazio niz kičmu i pravio joj zbrku u mozgu zahtevao je nešto
jače.
Bend na pozornici kluba CBGB urlao je pesmu koju nije mogla da uhvati, ali
nije ni bilo važno. Nije u tome stvar. Zauzela je uobičajeno mesto na kraju šanka,
najbliže vratima, odakle je mogla da posmatra prostoriju, ali da ne bude sasvim
njen deo. Te večeri je nastupao mladi pank trio bez mnogo talenta, ali s notom
gneva. U Sejdinoj glavi je tutnjao jak ritam bas-bubnja, gotovo da su je uši bolele
od njega.
Barmen je pokazao ka njenom pivu, ali Sejdi je odbila drugu turu i on se blago
podrugljivo nasmešio pre no što će se okrenuti, kao i uvek kad se ona pojavi.
Zidovi i tavanica bili su prekriveni prljavom masom nalepnica i grafita, pod je
bio lepljiv, a pivo toplo. U tom su klubu kao kod kuće bili bendovi s nazivima kao
što je Kremps,6 a grubi zvuci su odražavali još grublju stvarnost s druge strane
vrata. Grad je bio na ivici nerava, još nemiran posle eksplozije bombe u garaži
Svetskog trgovinskog centra dva meseca pre toga. Ponekad je zamišljala svoga
oca kako svira u ovom klubu, da je poživeo, uživajući u tome kako je gitarista
izvijao zvuk s velikom žestinom.
Kad je klub otvorio svoja vrata sedamdesetih godina, bio je meka za novi
zvuk, koji je oštro odudarao od svetlucavog disko-ritma za kojim su tad svi ludeli.
Dvadeset godina kasnije i dalje je vibrirao mračnom energijom. Sejdi je volela da
posmatra plesače koji zapravo nisu plesali, već samo mlatarali udovima. Svakih
nekoliko nedelja svraćala je da napuni baterije, da bi potom mogla da se vrati
nazad u svet i da se ponovo vlada kao revnosna bibliotekarka, da razvrstava
pitanja i dobavlja odgovore, da utone nazad u logiku i red Klasifikacionog sistema
Kongresne biblioteke.
Želja da bude nečim zaokupljena vratila ju je nazad na posao toga dana, iako
je bila subota i mada je još imala slobodne dane zbog smrtnog slučaja u porodici.
Loni i Luen su sve organizovali, pa Sejdi nije imala bogzna šta da radi. Za svojim
stolom u miru Berga, ostavila je telefonsku poruku gospođici Kvin, bivšoj
sekretarici Lore Lajons i izvršiteljki njene zaostavštine u Londonu, a onda je
ponovo otišla u arhivu i preturala po kutijama svoga dede u nadi da će naći neku
mrvicu u vezi s Lorom Lajons koja joj je prvi put promakla. Ubrzo su joj pažnju
privukli rokovnici Džeka Lajonsa. Mnogo zakazanih sastanaka i podsetnika – taj
čovek je zaista bio besprekorno uredan, baš kao i Sejdi sa svojim notesom. Divila
se pažnji koju je poklanjao detaljima, beskrajnim spiskovima predstojećih
projekata, nedeljnim sastancima, cenama uglja.
A onda je stigla do poslednje zabeleške, datirane dvadeset trećeg maja 1914.
Istoga meseca kad je napisano i ono pismo bibliotečkog detektiva u kojem je

6 Engl.: Cramps – grčevi. (Prim. prev.)

pisalo da je porodica pod prismotrom. Džek Lajons je zapisao kratak spisak od
samo tri stavke: merdevine, konopac, pismo. Svaka je uredno štriklirana.
Tri reči, same po sebi bezazlene, ali zajedno bremenite značenjem.
Nikad nije saznala šta se dogodilo s njenim dedom, samo da je iznenada umro
i da je porodica napustila biblioteku. Da li je moguće da se ubio?
Pa ipak, delovalo je čudno da to zapiše u spisak poslova koje treba obaviti, i
Sejdi se zabrinula kako bi se događaji od pre osamdeset godina mogli odraziti na
njenu ulogu kustoskinje danas. Ne baš dobro.
Dok je sedela u baru i puštala da je muzika zapljuskuje, razmišljala je o tome
što je saznala. Merdevine, konopac, pismo. Ako je njen deda zaista nameravao da
se ubije, onda je smrt Sejdinog oca možda još teže pala Perl nego što je zamišljala,
mada je bila prirodna. To je, takođe, objašnjavalo Perlinu odbojnost da se
zadržava na prošlosti.
Mlada žena s pirsingom u nosu i obrijane glave dobacila je Sejdi osmeh u
prolazu. Baš lepo, pomislila je Sejdi. Do sada je već postala poluredovna gošća
ovde i izdvajala se od ostalih gostiju po strukiranoj kariranoj haljini sa širokom
suknjom iz otprilike 1940. godine. Prevelika, svakodnevna odeća nije bila za nju.
Uzela je platnenu torbu za kupovinu i otišla u toalet i čekala u prenatrpanom
prostoru da se oslobodi neka kabina.
„A ko je baka?”
Iz jedne kabine dopirao je glas, a iz druge mu je neko odgovarao.
„Ona na kraju šanka? Neka matora ženska što sedi kao kamen i pretvara se da
je deo scene. Stvarno jadno. Gasa to nervira zato što zauzme mesto a nikad ne
naruči više od jednog piva. Sačuvaj bože, samo da ne budem takva kad ostarim.”
Matora? Pa imam samo četrdeset tri godine, poželela je da odgovori. Ali
možda govore o nekom drugom, ne o njoj. Vrata kabine su se otvorila i žena koja
se malo pre toga javila Sejdi stala je kao ukopana. „Ovaj, zdravo.”
Sejdi se okrenula, trepćući da odagna suze, i izašla, vratila se u buku i haos.

U ponedeljak ujutru, u podzemnom nivou biblioteke, Sejdi je otvorila vrata na

kojima je pisalo KNJIGOVEZNICA I OBRADA. Mogla je da iskoristi još
slobodnih dana zbog ožalošćenosti, ali više je volela da bude zauzeta, a osim toga,
nije htela da Klod uleti i zauzme njeno mesto dok bude odsutna.
Prostorija je unutra ličila na malu fabriku, s dugim stolovima po kojima su bile
poređane razne alatke, i u njoj nije bilo nikoga osim jednog čoveka, koji je ustao
na škripave noge kad se približila, a brada mu je na jakom neonskom svetlu
izgledala gotovo bela.
„Gospodine Babenko.”
Toplo ju je pozdravio, kao i onda, davno, kad se prvi put raspitivala za skriveni
stan. Gospodin Babenko nije bio navikao na posetioce, pa ga je oduševilo Sejdino
zanimanje za istoriju zgrade, kao i za njegov posao knjigovesca, i pokazao joj je
kako se nabavljene knjige premeravaju za providne navlake od plastike, a onda
prolaze kroz mašinu koja ih „oblači”, da bi bile poslate u magacin, na signiranje i
smeštanje na police. Iskazala je prikladno divljenje prema robusnoj metalnoj
mašini za šivenje knjiga, koja je stajala u uglu i nije se više koristila. Od tada su
bili prijatelji.
„Šta ima novo, mlada damo?”
Mlada dama. Ona okrutna primedba žena u klubu raspršila se u vazduhu.
Stvarno, sve zavisi od perspektive.
„Ne znam da li ste čuli, ali nešto nam je nestalo iz Zbirke Berg.”
„Kustoskinja?”
Naravno, Marlin. Vesti se šire brzo. „Tako je. Prihvatila je posao u Bostonu.
Kao šefica svih zbirki.”
„Blago njoj.”
„Ali ovo je nešto drugo.”
Zviznuo je kad mu je kazala za nestanak dnevnika Virdžinije Vulf. „Pa to je
strašno, naprosto strašno.”
„Jeste, svakako. Moram da vas zamolim da to ostane među nama. Doktor
Huper ne želi da procuri.”
„Uveravam vas da od mene neće”, rekao je gospodin Babenko. „Je li dnevnik
obeležen?”
Vrednije knjige u Njujorškoj biblioteci pečatirane su identifikacionim znakom
na stranici devedeset sedam, da bi se sprečile krađe. Ali čak je i Sejdi znala da
nesavesni knjižari kupuju bibliotečke knjige bez obzira na to, pa onda uklone znak
bilo tako što osakate stranicu ili upotrebom raznih hemikalija da ga izblede. Svaka
biblioteka koja raspolaže retkim knjigama i mapama suočena je sa istom teškom
dilemom: da li da „vandalizuje” knjigu, zbog čega će je biti teško prodati na crnom
tržištu, ili da održi čistotu knjige i ostavi je kao primamljiv zalogaj za kradljivce.
„Nije bila obeležena, to zasigurno znam. Volela bih da pomognem da je
nađemo, ako mogu, ali ne znam odakle da počnem.”
„Najčešće su glavni osumnjičeni upravo oni koji imaju pristup knjigama.
Lopovi koji su u prošlosti naneli najozbiljniju štetu zbirkama retkih knjiga jesu
upravo oni naučnici koji su dolazili da ih proučavaju, ugledni korisnici koji su
toliko zaneti svojom stručnošću da poveruju kako bi trebalo da ih imaju i
materijalno. Ili žele da ih prodaju zbog dobiti.”
Sejdi, Klod i Marlin su uvek pomno držali na oku posetioce Berga, koji su,
najzad, morali da prođu kroz striktan postupak provere kako bi im bio odobren
ulaz i pristup. Tome je pomagala i intimnost nevelike prostorije. „Stolovi
bibliotekara se nalaze samo na nekoliko stopa od stolova za kojima sede posetioci.
Praktično sedimo jedni drugima u krilu.”
„Nikom ne možeš verovati. Sećam se da sam čitao o jednom slučaju pre
dvadesetak godina, kad su dva pravoslavna sveštenika uhvaćena u krijumčarenju
retkog holandskog atlasa iz biblioteke Jejla. Ispostavilo se da su uzeli na stotine
knjiga, ne samo iz Jejla već i iz Dartmuta, Harvarda i Notr Dama.”
„I šta je bilo s njima?”
 „Raščinjeni su i osuđeni na godinu i po zatvora.”
„Godinu i po? Samo toliko?” Mora da ga je pogrešno čula.
„Samo toliko. Prava sramota.”
„Dobro, znači da pazim na ljude u svešteničkim odorama.” Zastala je. „Pored
toga, imam jedno neobično pitanje. Sećate li se da ste ikada čuli da je neko počinio
samoubistvo u biblioteci, recimo davno?”
„Ne, koliko znam. Zašto pitate?”
Morala je da kaže istinu. Pa, gotovo istinu. „Otkrila sam jedno pismo u kome
piše da je nadzornik zgrade, onaj što je živeo u stanu, bio osumnjičen za krađu
neke knjige, davno, hiljadu devetsto četrnaeste. I mislim da je možda izvršio
samoubistvo.”
„Tu vam ne mogu pomoći, ali zaista imam dva duha koji lutaju po zgradi.”
„Mislite na onog radnika što je pao sa skele u čitaonici kad je bila građena?”
Osmehnula se. Legenda o tom duhu bila je poznata među osobljem mada ga niko
koga je poznavala nije video.
„Upravo taj.” Gospodin Babenko je čupkao suvu kožu s ruku. „Zaista mislim
ono što sam rekao, znate. Ono da su glavni osumnjičeni ljudi najbliži Zbirci
Berg.”
„Mislite na Kloda i Marlin?” Marlinino novo zaposlenje mora biti slučajnost.
Ona je bila posvećena zbirci i njenom očuvanju. Što se Kloda tiče, Sejdi ga je
držala na oku otkad je krađa otkrivena.
„Ne samo Klod i Marlin”, odvratio je gospodin Babenko. „I vi, Sejdi. I vi.”
 SEDMO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1913.

L ora se povukla još dublje u stan iako su joj instinkti govorili da potrči ka
vratima, da pobegne od ovog pretećeg stvorenja što stoji pred njom.
Ali da bi to uradila, morala je da prođe pored njega, a on bi joj, onako krupan,
lako preprečio put.
„Čujte, ja sam studentkinja reporterka s Kolumbije, samo sam u poseti,
stvarno. Vaš sin” – pogledala je preko, u dečaka – „zamolio me je da dođem gore.
Mora da je u pitanju neka greška?” Mrzela je sebe što je kraj rečenice izgovorila
piskavim glasom.
Majka porodice se malo zgrčila kad je njen muž zaurlao na Loru. „Šta? Kakva
reporterka? A o čemu bi da izveštavaš? Da napišeš cmizdravu priču o našoj tužnoj
maloj porodici, gladnoj i u hladnom?” Izbečio se na svoju ženu. „Kažem da ovo
bacimo kroz prozor.”
„Niko nikog ovde neće bacati.”
Ta je izjava doprla odnekud blizu ulaznih vrata, iza muškarca, koji je okrenuo
glavu kao sova.
„Gospodine Marino, odstupite. Odmah.”
Pored njega se progurala žena, visoka i naredbodavna, usput ga dobro
gurnuvši. Imala je široka ramena, a smeđa kosa joj je bila razdeljena na sredini i
skupljena u punđu, tako zategnutu da se Lora zapitala ima li glavobolju. Kravatu
joj je držao ukrućeni okovratnik, i nosila je okrugle naočari koje su joj pridavale
izgled sove. Nešto u vezi s njom bilo joj je poznato, ali u uzbuđenju što je spasena,
Lora nije mogla da dokuči šta.
„Izađite svi osim mene, majke i bebe.”
Dečak je predao bebu pridošlici, a dečja družina je odskakutala, oduševljeni
što odlažu posao. Oni veći su gurali manje, koji su se jedva održali na nogama
dok su se tiskali kroz vrata. Otac je gunđajući nestao u sobi iza kuhinje pošto je
odmerio Loru od glave do pete, kao da je polutka junetine što se ljulja na
mesarskoj kuki.
Čim je otišao, ona žena je osmotrila prostor klimajući glavom. „Držite prozor
otvoren, vrlo dobro, gospođo Marino.”
„Izvinite, treba da idem”, kazala je Lora. Ostale studentkinje su sigurno već
krenule nazad na Kolumbiju, naoružane citatima i pričama, a ona umalo nije
ubijena.
„Kažete da ste reporterka?”
„Pa, studentkinja reporterka. S Kolumbije.”
 „Onda ostanite, hvatajte beleške. Napišite priču. Nikog drugog ovo ne
zanima.”
Lora se nije usudila da odbije. Nikad nije videla da neka žena preuzme
komandu ovako bez oklevanja, i da svima naređuje kao da je kapetan
prekookeanskog broda.
„Sedite tamo.”
Lora je poslušno sela u čelo stola.
„Beba ne jede mnogo”, kazala je gospođa Marino, koja se skljokala na stolicu
naspram Lore. Sad kad joj je porodica izašla, bila je nekako sitnija, tužnija.
Izgubljena.
„Od kada?”
„Od juče.”
Žena joj je stavila bebu na ruke. „Pričajte joj nešto.”
Gospođa Marino se glasno nasmejala. „Zašto? Ne može da mi odgovori.”
„Hajde samo, recite joj nešto. Bilo šta.”
Gospođa Marino se zagledala u prazno, kao da se trudi da smisli rečenicu.
Slegla je ramenima i konačno poslušala. „Jesi li pospana?”
Dete joj je odgovorilo osmehom.
Majka je podigla pogled, zadovoljna.
„Odlično, gospođo Marino.”
„Izvinite, smem li da pitam kako se zovete?”, upitala je Lora, vadeći notes iz
torbe.
„Doktorka Poter. Radim za grad.” Doktorka Poter je uzela bebu od gospođe
Marino i pažljivo je položila na sto. Uvežbano i efikasno odvila je povoj i obavila
fizički pregled. „Sprovodimo novi program, u okviru kojeg idemo u kućne posete
novorođenčadi od dana porođaja, i redovno pratimo stanje.” Beba se zakikotala i
doktorka Poter joj je uzvratila kikotanjem. „Gospođo Marino, možete li da kažete
ovoj reporterki o čemu neprestano govorim proteklih nekoliko meseci?”
Žena se nagla napred, iznenada željna da zadobije doktorkino odobravanje.
Doktorka Poter je tako delovala na ljude. Zauzimala je prostor bez izvinjenja zbog
toga, kao ogroman bor među mladicama.
Gospođa Marino je nabrajala na prste. „Pustiti svež vazduh u sobe. Kupati je
svakih nekoliko dana. Ne davati bebi pivo. I kazati ostalima da se ne igraju u
slivniku, kao što ste rekli.”
„Odlično. Vi ste mi danas najbolja učenica, moram to da kažem.”
Majka je sva sinula.
„Da li je uzimate u naručje kad plače?”, upitala je doktorka Poter.
Majka je pogledala dete s grižom savesti. „Nikad to nisam radila sa ostalima.
Moja majka je govorila da ih moraš ignorisati ili će porasti u slabiće.”
„Ljudski kontakt je suštinski važan za razvoj deteta.” Doktorka Poter je
odgovorila brzo i naglašeno, kao da je to rekla već stotinu puta ranije. „Sasvim je
u redu tešiti svoju bebu.” Završila je s pregledom i pružila bebu nazad majci.
„Pokušajte sad da je podojite.”
 „U čemu se sastoji taj novi program?”, upitala je Lora.
„Trudimo se da smanjimo dečji mortalitet. Počevši od ove opštine. Ja sam
medicinski inspektor.”
„Nikad ranije nisam videla inspektora dok se vaše društvo nije pojavilo”,
kazala je gospođa Marino.
Doktorka Poter je izgledala kao da je to ne iznenađuje. „Oni koje sam upoznala
– svi muškarci, uzgred budi rečeno – imali su naviku da pišu lažne izveštaje o
kućnim posetama. Bez obzira na to što je prošlog leta umrlo hiljadu i petsto beba,
bilo od zagađenog mleka, bilo od pogrešnog, preteranog povijanja. Osnovna nega
deteta može da spase stotine života. Ja predvodim grupu inspektora koji dolaze u
kućne posete, u prave kućne posete.”
„Jeste li uočiti poboljšanje?”, upitala je Lora.
„Ovoga leta je broj smrti male dece pao na tri stotine.”
„Sa hiljadu i po?” Lora se naslonila na naslon stolice, zapanjena. „Kako?”
„Ovim što ste sad videli da radim. Urazumim žene koje razumeju logiku. Kao
što ste vi, gospođo Marino.”
Beba je sad bila u majčinom krilu, sisala je na jednoj dojci i gledala naviše,
onim pogledom opijenim od ljubavi koji je Lora videla kod oboje svoje dece.
Ništa nije čitala o ovom izuzetnom programu u novinama. Ni reč. To je i rekla
dok su izlazile na ulicu.
„Zdravlje majke, zdravlje beba siromašnih doseljeničkih žena, trenutno nije
prioritet u ovom gradu”, kazala je doktorka Poter. Izvadila je sat iz džepa bluze.
„Moram dalje.”
Pružila je ruku da se rukuje s Lorom i, prilikom tog gesta, Lora se setila odakle
je poznaje. S Vasara. Amelija Poter je bila studentkinja koledža nekoliko godina
pre Lore. U to vreme je izgledala dosta drugačije, imala je lepršaviju frizuru i nije
nosila naočari.
„Poznajem vas s koledža”, kazala je. Dok je to govorila, pred oči joj je iskrsla
slika Amelije kako sedi na travi, okružena drugim devojkama. Lora im se jednom
bila pridružila i sela malo dalje, nervozna što je toliko mlađa od ostalih. Amelija
nije sedela kao što je prikladno, nogu uredno podavijenih sa strane, nego kao
muškarac, ukrštenih nogu, ne vodeći računa o tome što joj se vidi jedno koleno.
Čitala je glasno iz knjige koja je tad izazivala veliki publicitet, Buđenje od Kejt
Šopen. Kod kuće, na raspustu, Lora je pomenula tu knjigu za trpezarijskim
stolom, ali otac je presekao rekavši da je o ženi koja sopstvene potrebe stavlja
ispred potreba dece i muža, što neminovno ima tragičan kraj. „Grozota”, rekao je
za knjigu. Ona se zapitala kad ju je pročitao, ali nije se usudila da pita.
Tog sunčanog jesenjeg dana Amelija je čitala naglas, ponosno, dok su se
devojke oko nje kikotale i značajno se zgledale. Tada Lora nije mogla da se
obuzda da ne pilji u Ameliju. Koja je imala tako mnogo samopouzdanja, za razliku
od nje. Jednoga dana i ja ću biti takva, zarekla se.
E pa, nije baš toliko samouverena, kao što se pokazalo u susretu s porodicom
Marino. Ali bila je uverena da će sa svakim novim iskušenjem biti malo hrabrija.
Zato se i upisala na novinarstvo, zbog tog izazova.
 Doktorka Poter je pogledala Loru. „Ne sećam vas se. Kad ste bili tamo?”
„Devetstote. Bila sam mlađa od ostalih i završila sam ranije. Da bih se udala.
Sad sam Lora Lajons.”
Stigle su do voza. „E pa, Lora Lajons, želim vam sreću na studijama.”
„Hvala. I ja vama s vašim programom.”
Lora se okrenula da pođe uz stepenice.
„Nego, Lora Lajons, možda bi vas zanimalo da dođete u klub Heterodoksi
sledeće nedelje, ako budete slobodni.”
„Gde?” Lora nikada ranije nije čula taj termin, nije znala ni šta znači.
„To je klub koji se sastaje na ručku svake druge subote u Grinič Vilidžu, za
žene koje se ne boje da govore ono što misle. Moglo bi vam se dopasti.” Izvadila
je posetnicu iz torbe i na poleđini nažvrljala adresu, datum i vreme. „Izvolite,
dođite.”
Lora je počela da piše članak u vozu dok se vraćala u Kolumbiju, pa je, čim je
ušla u redakciju, trebalo samo da ga otkuca. Prsti su joj leteli i unosila je male
ispravke usput. Pošto su svi predali svoje radove, profesor Vejkmen ih je glasno
pročitao, komentarišući u isto vreme, i odlagao na zasebnu gomilu one koje je
smatrao vrednim za naslovnu stranu. Konačno je stigao do Lorinog teksta. Stao je
nakon prvog pasusa i pogledao je.
„Sreli ste lično doktorku Poter?”
„Da, slučajno sam bila tamo prilikom kućne posete.”
Nastavio je da čita, bez ispravki i bez komentara. „Jeste li izmislili ovo?”
Lora se ukočila. „Naravno da nisam. Sve je istina. Spasli su život stotinama
beba za godinu dana.”
„Zašto onda nisam nigde čitao o ovome?”
Lori su se vratile reči doktorke Poter. „Zato što nikoga nije briga za
imigrantske bebe.”
Pogledao ju je. „Ovo je za naslovnu stranu, nema sumnje.”
Iscerila se kad je njena priča stavljena na vrh gomile. Čak i ako je ne pročita
niko drugi osim profesora i drugih studenata za sada, jednom, kad diplomira, ovo
će biti njen prvi prilog uredniku, pa će se čuti za izuzetne napore doktorke Amelije
Poter.
Nije mogla da dočeka.

Nakon prvobitnog neodobravanja profesor Vejkmen je otoplio prema Lori i

dozvolio joj je da se bavi „ženskim zadacima” iz kojeg god neobičnog ugla poželi.
Kad su dobile zadatak da izveštavaju sa parade sifražetkinja u Bruklinu, ona se
bavila začeljem kolone, gde su antisifražetkinje, obučene u crveno i crno, otimale
zastave i cepale ih. Neki od članaka za studentske novine bili su prosečni, ali
nastavila je da traga za načinom da svaki bude jedinstveno njen. Kako su nedelje
prolazile, njeno pisanje je postajalo sve bolje i bolje, i radovi bi joj češće završili
na naslovnoj stranici nego na drugoj gomili.
„Razmišljaš o sledećem članku, zar ne?”, rekao je Džek uz lukav smešak dok
su hodali Petom avenijom na Badnje veče. Deca su skakutala ispred njih, željna
da što pre stignu do kuće bake i dede i otvore poklone.
„Na raspustu smo. Do sledećeg meseca nemam o čemu da razmišljam.”
Munula ga je laktom. „Pa dobro, da. Otkud znaš?”
„Prepoznam to po sebi. Siguran sam da imam isti taj pogled u očima kad sam
zadubljen u misli. Udaljen.”
Ostajao je sve kasnije noću da radi na rukopisu. Brinuli su je njegovi tamni
kolutovi oko očiju, ali izgledao je srećnije nego ikad. Ponekad bi uveče, sav
ushićen, legao pored nje u krevet, i posezao pod njenu spavaćicu i pribijao se uz
nju. Zbog te ushićenosti je nekad, kad su se tek bili upoznali, bio u centru pažnje,
kao mlad, uskoro čuven autor koji ništa ne voli više nego da razmenjuje duhovite
primedbe u sobi punoj sličnih ljudi, isto tako „uskoro čuvenih” tipova. Pre nego
što mu je naporan posao pisanja knjige okrnjio samopouzdanje.
„Znam da si do sada neizmerno uživala u školi.” Džek se uozbiljio i sažaljivo
je pogledao. Stipendija koju joj je isposlovao doktor Anderson neće pokriti
naredni semestar, pa je otišla kod prorektora škole, u nadi da će dobiti neku
finansijsku pomoć ali, po svemu sudeći, nije bilo raspoloživih fondova. Njene
ideje za priče nisu značile ništa ako ne bude mogla da pohađa časove.
„Ne brini, sigurna sam da će se sve srediti”, kazala je.
„Uveren sam da hoće. Ali ako se ne sredi, možeš li da odgodiš godinu?”
„Ne. Ne ide to tako.” Pogledala ga je sa osmehom za koji se nadala da izgleda
hrabro. „Jedina šansa nam počiva u večerašnjoj proslavi. Ne dozvoli da te moj
otac iznervira. Ne večeras.”
„Samo primerno ponašanje, obećavam.”
Hari je pogledao unazad, u roditelje. „To ste nam već rekli. Rekao sam već da
ću se lepo ponašati.”
„Ne ti, ljubavi. Tvoj otac.”
Harijevo lice je preplavilo olakšanje, a onda se iscerio. „Tata je u nevolji?”
„Biće ako ne kaže ‘molim’ i ‘hvala’ za stolom, i ako ne bude pazio da ništa ne
prospe.”
„Nikad ne prosipam.” Džek je zamahao rukama kao vetrenjača, a Hari se
presamitio od razdraganosti i smeha. Perl je za to vreme nastavila dalje, odbijajući
da obraća pažnju na ludorije muških članova porodice.
Tog praznika su mogli da budu zahvalni za mnogo šta. Hari je konačno počeo
da stiče prijatelje. Mada nije dobijao tako sjajne ocene kao njegova sestra. Džek
je bio zadovoljan na poslu, a Lora je obožavala svoju školu. Samo kad bi mogla
da nastavi.
Božićna jelka u salonu bila je prepuna traka i ukrasa, u kontrastu s praznim
policama za knjige, gde su nekad bile izložene skupocene vaze, i s praznim
mestom na kojem je nekad stajao veliki klavir. Staklene kugle na jelki se nisu
mogle prodati, ili bar nisu bile vredne tog truda, ali raskošni ukrasi su samo istakli
nesklad sa sumornom prostorijom – električno svetlo je bilo prigušeno da bi se
uštedeo koji cent.
Lora nije volela da pokreće temu novca s majkom i ocem. A u isto vreme, oni
su joj bili jedina nada. Njena majka je grlila decu dok se otac ukočeno pozdravljao
s njima, ljutito gledajući na taj neprikladni izliv emocija. Podizao je obrve u crne
lukove kad bi se razočarao ili zaprepastio, a postajale su ljutite kose crte kad bi se
naljutio. Čovek ogrezao u nezadovoljstvo.
Služavka je iznela šeri za odrasle i toplu čokoladu za decu, koja su popila po
gutljaj, a onda odjurila do jelke, da uzmu poklone sa svojim imenima. Lora je
sedela s Džekom na divanu i učtivo uzvikivala dok su se otvarali pokloni, iako je
jedva registrovala njihov sadržaj.
„Kako napreduju tvoje studije novinarstva, draga?”, upitala ju je majka dok je
služavka raščišćavala papir i trake od poklona.
Lora se nadala da će odgoditi taj razgovor za kasnije, barem do večere. Ali
Džek joj je hitro klimnuo glavom, pa je znala da je najbolje pokrenuti situaciju
odmah. Bio je u pravu. Tako će imati vremena da se zagreju za tu ideju.
„Briljantno je. Sve što sam očekivala. Do maja ću moći da nađem dobro plaćen
posao uz veze koje sam stekla.”
„Žene ne treba da rade.” Otac je pokazao rukom ka mestu gde su se Perl i Hari
zaigrali na podu. „Potrebna si svojoj deci.”
Lori je palo na pamet mnogo odgovora kojima bi pobila tu tvrdnju. Da je njena
majka imala posao, ne bi sav teret pao na njenog muža, napetost i krivica u
domaćinstvu znatno bi oslabile. Da je njena majka slušala svoje srce...
Njena majka je sedela na ivici stolice i osmehivala se. Nekad je bila lepa mlada
žena, pre no što su joj bore izbrazdale belu kožu i kosa joj osedela. Sad je bila
krhka, mada je još imala one nekadašnje mladalačke iskričavosti. Kad je Lora bila
mala devojčica, često bi se ušunjala u majčinu garderobu i sela za njen toaletni
stočić, gde je držala kutiju s nakitom. Natovarila bi ruke debelim narukvicama i
stavila u kosu šnale s dijamantima, kao neka carica. Jednoga dana je uzimala neki
broš i otkrila da kutija ima dvostruko dno. Ispod je počivao medaljon sa uvojkom
zlatnoplave kose.
„To mi je bio prvi udvarač”, kazala joj je majka kad ju je Lora blago ispitala
te večeri, pred spavanje. „Volela sam ga više od svega, ali smatralo se da nismo
jedno za drugo.”
„Zašto?”
„On nije imao sredstava da me izdržava.” Nagla se bliže. „Obećavam ti da
neću dozvoliti da ti napraviš istu grešku.”
„Grešku?”
„Želim da se udaš iz ljubavi, ko god to bio.”
Ispunila je obećanje i izvršila pritisak na muža kad je Džek zaprosio Loru.
Lorina trudnoća je, naravno, imala veliki uticaj u tom smislu. Međutim, dok se
otac durio na venčanju, Lorina majka je blistala od sreće. Sad je Lora nosila
medaljon s Džekovom kosom oko vrata. I nikad neće biti skriven.
 „Slušaš li me? Rekao sam da si potrebna svojoj deci.” Lorin otac je, crven u
licu, gestikulirao kao dirigent s mesta gde je sedeo, u kožnoj beržeri.
„Uveravam te da su oboje dobro. Majka mi pomaže kad sam na časovima.”
Lora je otpila gutljaj šerija i spustila čašu na sto. „Ali imam jedan problem.”
„Je li?” Podigao je obrve.
„Dobila sam stipendiju za prvi semestar, ali bojim se da mi malo fali za
naredni.”
Osetila je kako se majka ukočila.
„Koliko?”, upitao je otac.
„Stotinu dolara. Ali otplatiću vam čim počnem da radim.”
Džek se nagnuo napred. „Uz malo sreće, moja knjiga će se prodavati sledeće
godine, pa ću vam, u tom slučaju, ja otplatiti još brže.”
Lora mu je kazala da ćuti, a on je sad rekao ono što će sasvim sigurno odbiti
njenog oca. Obrve su se pretvorile u dve gadne strele, gotovo su se dodirivale
nasred očevog čela. „Gradu baš treba još jedan romanopisac.” Okrenuo se ka Lori.
„I još jedan novinar, da kopa po đubretu.”
„Stvari koje učim u školi za novinarstvo su važne, i uticaće na svet. Na primer,
napisala sam članak o lekaru, o jednoj doktorki koja spasava život hiljadama beba
u sirotinjskim četvrtima. Profesor je rekao da priča zaslužuje da bude objavljena
u pravim novinama, kao što je Njujork tajms.”
„Žena lekar?” Njena majka je ohrabrujuće klimnula glavom, pa brzo pogledala
muža i opet Loru. „To je divno.”
„Zove se doktorka Poter. Studirala sam zajedno s njom na Vasaru”, dodala je
Lora.
Otac se namrgodio, to nije na njega ostavilo utisak. Obratio se svojoj ženi kao
da su sami u sobi. „Baš tako. Lora je već bila na Vasaru. Nisam siguran da joj je
potrebno da se dalje školuje.”
„Dragi, sećam se kako si rekao da će na univerzitetu upoznati najbolje od
najboljih.”
„Jesam li?”
„Jesi, svakako. I bio si u pravu u tom pogledu.”
Obrve su mu se vratile u neutralni položaj. Napredak.
„Već sam dospela dovde. Još samo pet meseci. Molim vas.” Pomislila je kako
otac iz dana u dan odlazi u kancelariju gde je njegov radni sto jedini, pošto su svi
službenici otišli pre više godina. Ruča tačno u podne, stalno iznova prelazi cifre.
Gleda kako se saldo smanjuje. „Oduvek si govorio da ne treba odustajati.”
Lora je opazila kako su se roditelji brzo pogledali, ispunjeni brigom i strahom,
pa je osetila još veću grižu savesti što ih je stavila u taj položaj. Kad bi postojao
bilo koji drugi način da dođe do novca, opredelila bi se za njega umesto da im
dodatno otežava muke. Ali oni su joj bili poslednja nada. Oca bi ponos sprečio da
prizna koliko bi ih koštala ta pozajmica. A majku ljubav.
„Ne, Lora”, rekao je otac. „Jednostavno ne možemo da ti pomognemo.”
Njena majka se okrenula deci. „Imam za vas slatkiša ako hoćete.”
 Deca su uskliknula i pošla za njom u dnevnu sobu. Razgovor se završio.
Sat kasnije, dok su uzimali kapute i spremali se da krenu, majka ju je povukla
u stranu i gurnula joj nešto u šaku.
„Uzmi ovo. Prodaj. Ne govori ocu. Kazaću da sam ga izgubila.” Izgurala je
Loru kroz vrata i mahala im kao pomahnitala.
Lora je otvorila šaku kad su odmakli jedan blok zgrada, mada je već znala šta
je u njoj: majčin verenički prsten, tamnoplavi safir okružen dijamantima. Kad su
se približili biblioteci, šapatom je ispričala Džeku šta se dogodilo. „Nisam imala
šanse da joj ga vratim niti bilo šta da kažem. Otac je bio tu, odmah pored nas.”
„A zašto bi joj ga vraćala?” Džek joj je pridržao vrata dok su ulazili u
biblioteku. „Izgleda da ćeš ipak ići u školu još jedan semestar. Sjajno, ljubavi.”
Nije se osećala sjajno.
Doktor Anderson je stajao nasred bibliotečkog predvorja i razgovarao s nekim
mršavim i ispijenim čovekom sitnih očiju. Bilo je Badnje veče, kad svi zaposleni
treba da budu kod kuće, s porodicom. Nešto nije bilo u redu. Lora je poslala decu
gore.
Doktor Anderson se pozdravio s Lorom i Džekom, pa predstavio onog čoveka
kao gospodina Gejlarda, bibliotečkog detektiva. „Bojim se da imamo nove
nevolje.”
Približili su se.
„Dogodila se još jedna krađa retke knjige. Tamerlan.”
Lora nije mogla da se obuzda da naglo ne uzdahne. Već je bila videla tu knjigu,
ubrzo pošto je biblioteka otvorena, kad je izloženo nekoliko važnih retkih knjiga:
Gutenbergova Biblija, Šekspirov prvi folio i Tamerlan. Gledala je kroz staklo
vitrine i silno želela da može da dotakne tu tanku knjižicu s maslinastozelenim
koricama, koju je napisao Edgar Alan Po, jedan od njenih omiljenih pisaca. Bio
je to jedan od svega nekoliko primeraka u celom svetu, tako je pisalo na kartici
pored knjige. A sad je nestao.
Dok su se penjali stepenicama u stan, Lora i Džek su prigušenim glasom
razgovarali o krađi. U salonu su se Hari i Perl koškali oko toga kako da najbolje
okače čarape na kaminu, ali zaćutali su usred rasprave kad su videli lica roditelja.
„Šta se desilo?”, upitala je Perl. „Jesmo li u nevolji?”
„Niste, ljubavi”, odgovorio je Džek. „Nešto s mojim poslom. Nestala je veoma
važna knjiga pod naslovom Tamerlan.”
Lora je odbila da Džekov posao utiče na praznike u njihovoj kući. „Srećom,
imaju pametnog čoveka da je traži, pa ne sumnjam da će se pojaviti do Nove
godine. Hajde da sad zakucamo eksere i da pripremimo vaše čarape za Deda
Mrazov dolazak.”
Dok su dečji uzbuđeni uzvici ispunjavali sobu, Lorin nespokoj posle te vesti
brzo je iščezao, izgubio se u pandemonijumu sezone praznika.
Drugog dana Božića Lora se nadala da će možda moći da ode u Univerzitetsku
biblioteku Kolumbije i proveri koje joj knjige trebaju za nastavni program
narednog semestra, ali Perl i Hari su se svađali oko božićnih poklona, a Džek je –
mada je toga jutra obećao da će ostati sa njima – odmah posle doručka nestao
nekud s gospodinom Gejlardom.
Konačno se vratio oko dva, umornog lica.
„Ima li sreće s nestalim knjigama?”, upitala ga je Lora.
„Još ništa.”
„Da ti spremim nešto da jedeš?” Kad se on smesti, moći će da uzme torbu i
ode u grad, barem na dva sata.
Ali Džek je odbio ponuđeno. „Brinem se zbog svega ovoga, kako će se odraziti
na mene kao nadzornika zgrade.”
„Ne misliš valjda da sumnjaju na tebe?”
„Ne baš, ali ja dobro poznajem ovo mesto, bolje od ikog drugog. Može se
pomisliti da sam u stanju da dokučim kako je lopov ušao i izašao, ali ja nemam
pojma. Šta misliš o tome da pođeš sa mnom dole u magacin? Bez Gejlarda da mi
diše za vrat, možda ću jasnije videti.”
Lora je obuzdala uzdah. „Naravno, ljubavi.”
Sklonila je torbu.
Duboko dole u podrumu, Lora je udahnula prodoran zadah iz knjigoveznice,
gde su popravljali bibliotečke knjige. Pošli su dugačkim hodnikom u prostoriju za
otpremanje, gde je Džek otključao vrata što vode pravo u magacine.
„Ne možemo da shvatimo kako je lopov ušao u kaveze.”
„Kakve kaveze?” Lora je ranije bila u obilasku magacina – sedam spratova s
policama, smeštenih tačno ispod Glavne čitaonice – kad su prvi put došli ovamo.
„Ne sećam se da sam videla kaveze.”
„Pokazaću ti.”
Prirodno svetlo je ulazilo u magacine kroz niz dugačkih i uskih prozora duž
zgrade. Gledano iz parka Brajant, stvarali su izuzetno moderan efekat. Unutra su
obezbeđivali prozračnost prostorijama koje su u osnovi bile skladišta knjiga.
Gvozdene police su bile obojene u belo, svaki red je bio obeležen brojem. Metalne
stepenice su omogućavale pristup između odeljaka.
Prošli su pored mesinganih pneumatskih cevi koje su se presijavale kao zmije.
„Ovamo stižu zahtevi iz Kataloškog odeljenja i Glavne čitaonice, pa se dodele
knjižničarima zaduženim za određeni odeljak”, rekao je Džek.
Zamislila je magacine u radno vreme, s knjižničarima što idu tamo-amo,
tovare knjige u liftove da bi ih brzo izdali. „Kako znaš da nije neki bibliotekar ili
knjižničar, budući da oni imaju najbolji pristup?”
„Ključeve od kaveza imamo samo glavni bibliotekari i ja.”
Lora je proučavala prostor. „Da li se prozori otvaraju?”
„Ne.”
„Gde su ti kavezi?”
„Pođi za mnom.”
 Dok su koračali, nije mogla da se uzdrži. „Kako napreduje rukopis?”
„Primetio sam da usporavam kako se bližim kraju, kao kad čitam knjigu koju
volim.”
Usporava? Znala je da treba da ćuti, ali nije mogla da se suzdrži. „Čoveče,
volela bih kad bismo mi imali taj luksuz na času. Neverovatno je kako brzo možeš
da završiš kad imaš rok. Novinare ne plaćaju ako ne pišu, pa ti je onda manje
važno.”
Njen poletan ton nimalo nije prikrio oštrinu reči. Ali delimično nije ni marila.
Samo završi jednom s tim.
„Ti si studentkinja novinarstva, nisi novinarka. Još nisi.”
Nije htela da odstupi. „Možda bi, kad bi postavio sebi rok, brže stigao do kraja.
Do Uskrsa ili tako nešto.”
„Književnost je kreativan proces, ne možeš da porediš to dvoje. Ne može se
požurivati.”
Jedan odeljak magacina, u severoistočnom uglu, bio je izdvojen od ostalog
žičanim kavezom oko polica, dugačkim oko sedam metara. Dok je Džek petljao s
bravom, Lora je uhvatila žicu prstima i protresla je. „Deluje prilično solidno.”
„Trebala bi ti klešta što seku žicu da uđeš.”
Zavirila je unutra. „Izgleda kao zoološki vrt za retke knjige. Sećaš se kad smo
odveli decu u zoološki vrt u Bronksu? Kako je Perl odgovarala tigru režanjem?”
„Neustrašiva je naša Perl.” Katanac je konačno škljocnuo i žičana vrata su se
otvorila da uđe. „Hariju bi dobro došlo malo njene snalažljivosti.”
Pokazao je ka polici na kojoj su stajale velike knjige, od kojih su neke bile u
sivim kutijama obeleženim etiketama. „Ovo je Gutenbergova Biblija, jedan od
četrdeset osam primeraka koji su opstali od sredine petnaestog veka. A ono tamo
je jedan od Šekspirovih prvih folija.”
Ove knjige su pretrpele stotine godina rukovanja a da se nisu raspale niti
postale oštećene ili izgubljene. Svaka od njih je bila komad istorije. Neprocenjivo
vredan i dragocen. Odmakla se korak nazad i odmerila police. „Znači u ovom
odeljku su čuvane knjige Vlati trave i Tamerlan?”
„Da.”
„Da li ih je neko tražio? Jeste li utvrdili ko ih je poslednji video?”
Uzdahnuo je. Naravno da jesu. Ali ona samo pokušava da bude od pomoći.
„Izvini”, kazala je. „Sigurna sam da si ovo prošao s gospodinom Gejlardom
već milion puta.”
„Ne baš milion, ali blizu.”
Pažljivo je zaključao vrata, dvaput proverivši da li je katanac bezbedan.
Njegove krupne šake oko ključa podsetile su je na to koliko je snažan, kako se
odano stara o njihovoj porodici i obezbeđuje im sve što im je potrebno. Setila se
koliko je uživala da ga posmatra na imanju van grada, kad je, zajedno s drugim
muškarcima, pomagao da se popravi kameni zid, podizao kamenje kao da je od
vazduha. Nije trebalo da ga navede da se loše oseća povodom knjige koju piše.
Radi najbolje što može.
Obgrlila ga je rukama oko pasa i poljubila ga u vrat.
 „Pazi. Dodali smo još jednog noćnog čuvara, nećemo valjda da pravimo
probleme.” Osmehnuo se. „Pa, barem ne ovde.”
Lora je pošla za njim između polica, prema stepenicama. „Šta se još čuva u
kavezima?”
„Rukopisi, pisma, mape.”
„Možda će jednog dana tvoja knjiga biti tamo. Zamisli to, za stotinu godina,
kad budeš čuven pisac, imaće sve tvoje prve verzije rukopisa, poslagane na polici,
pored Šekspira.”
On je hrabro klimnuo glavom, a ona je odmah zažalila što je išta rekla, pošto
je samo povećalo pritisak na njega.
Ali verovatno je samo privremeno, sastavni deo prirodnog ritma kreativnog
pisanja. Ne treba sebe da krivi za to.
Nije ona kriva.
 OSMO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1914.

G rinič Vilidž se veoma razlikovao od Lorine Pete avenije i okoline, sav je bio
u uskim ulicama pod čudnim uglovima, a građevine su bile mešavina štala s
konjima na iznajmljivanje, kuća s više stanova, kafea i krčmi. Niske stanarine su
odnedavno bile privukle stanovnike koji sebe nazivaju boemima i ne mare što su
stanovi uglavnom mali i prljavi. Sve je to deo šarma, pretpostavljala je Lora. Čak
i zimi, ulice u Vilidžu su pulsirale od energije, muškarci i žene su izlazili iz
restorana ili su živahno ćaskali ispred pekare, prozori su bili klizavi od pare.
Skrenula je niz Ulicu Makdugal i našla restoran Poli Holadej. Unutra je zastala
da smiri nerve. Za dugim drvenim stolovima na nogarima, sedeli su muškarci i
žene, i zajedno pili. Njen otac bi dobio srčani napad kad bi znao da mu se kći
odaje tako skandaloznom ponašanju. U zadnjem delu prostorije ugledala je
Ameliju kako razgovara s nekom ženom kratke kose. Odevenom u nešto što je
ličilo na vreću za brašno i kožne sandale. U februaru.
Dok se Amelija pozdravljala s Lorom, ta žena je pošla uz stepenice s grupom
drugih žena.
Lora nije mogla da se obuzda. „Šta ona to nosi na sebi?”
„To nije ništa. Ako posetiš Henrijetu kod kuće, često ćeš je zateći golu kao od
majke rođenu. Aktivna feministkinja i nudistkinja, naša cura Heni.”
Lora je zapamtila tu frazu. Kakav citat. Otkad je počeo novi semestar, mučila
se da smisli šta će da piše za diplomski rad: devet hiljada reči na samo jednu temu,
s profesorom Vejkmenom kao savetnikom. U prazničnom ludilu, smetnula je s
uma poziv doktorke Poter, ali sad su dvonedeljni sastanci kluba Heterodoksi došli
kao pravovremena prilika.
Pošla je za Amelijom uz stepenice, u veliku sobu za sastanke, gde su se
avangardna umetnička dela nadmetala za pažnju sa raznoraznim sofama i
stolicama tapaciranim u jarke boje citrusa. Spustile su se na dvosed dok je neka
žena pozvala prisutne da obrate pažnju i izdeklamovala dnevni red. Lora je upravo
posegnula u torbu da uzme notes kad su je presekle reči te žene.
„Kao što smo ranije već rekle, komentari i diskusije koje se odvijaju u klubu
Heterodoksi nisu za javnost kako bi članice mogle slobodno da govore. Neke od
nas su iskusile iz prve ruke kako umeju da izvitopere reči oni koji žele da
omalovaže i ismeju ciljeve o kojima diskutujemo ova tri sata. Danas ne treba da
strahujete od toga.”
Nema beleženja. Uspravila se, radoznala da vidi o čemu je sve reč.
 Prva je govorila Margaret Sanger, o borbi protiv opscenih zakona koji je
sprečavaju da objavi i raširi informacije koje se tiču kontracepcije ženama kojima
je to najviše potrebno. Koristila je reči koje Lora nikad nije čula glasno
izgovorene, kao „pesar” i „kondom”, „coitus interruptus”, i govorila je o tuširanju
karbolskom kiselinom ili lizolom kao preventivnoj meri. Dovela je prisutne do
suza pričom o mladoj imigrantkinji Jevrejki koja je preklinjala lekara da je uputi
u kontrolu rađanja, bila odbijena i onda umrla od sepse na porođaju. „U tom
trenutku odlučila sam da žene moraju da steknu znanje o kontracepciji”, kazala
im je Sangerova. „Imaju svako pravo na znanja o svome telu. Dođe mi da vrištim
s krovova. Da kažem svetu šta se dešava u životu ovih jadnih žena. Da me čuju.
Po svaku cenu, da me čuju.”
Amelija je aplaudirala sa žarom. Lora je pomislila kako je hrabro biti u prvim
redovima promene, poput ovih žena oko nje. Soba je varničila od gneva, ali ne
onako kako su to obično opisivali u novinama, izjednačavajući Novu ženu s
pobesnelim radikalizmom protiv društvenog i institucionalnog ustrojstva. Da,
ideje koje su širene jesu bile radikalne, ali suprotstavljanje je bilo učestalo i svaka
je imala nešto da kaže. Kad je razgovor skrenuo na sifražetski pokret, isto toliko
vremena je bilo posvećeno pitanju da li uopšte vredi truditi se da žene osvoje
pravo glasa u inherentno muškom, korumpiranom izbornom sistemu, iz
perspektive iz koje Lora nikada nije o tome razmišljala.
Kad su istekla tri sata, imala je dovoljno materijala da napiše devedeset, a ne
devet hiljada reči. Klub Heterodoksi bio je savršena tema za njen diplomski rad.
Ispunjavao je zahtev profesora Vejkmena da pokriva „žensku temu”, ali za razliku
od većine zadataka koje im je on davao, ova je imala stvarni značaj i Lora je
otkrila da su je zainteresovale ideje Nove žene. Osetila je grižu savesti kad se
setila da sve to treba da ostane u tajnosti dok ne dobije ovlašćenje. Možda će se
kasnije, kad diplomira i bolje ih upozna, obratiti ovim ženama za dozvolu. Ali za
sada je bila samo studentkinja koja uči zanat.
Grupa se razišla, a Lora se pridružila Ameliji i grupici drugih dole u restoranu.
Nije bila spremna da ode, ne još.
Za njihovim stolom su sedele advokatkinja, glumica i dve spisateljice. Nijedna
žena nije govorila o deci, ako su ih uopšte imale, niti o muževima. Lora se
zaprepastila kad je shvatila da su sve postigle finansijsku nezavisnost.
U mislima ju je prekinula žena naspram nje. „Nisi valjda monotonistkinja?”
„Izvini, nisam – šta?”
Amelija je spustila ruku na Lorinu podlakticu, zaštitničkim gestom na kojem
joj je Lora bila zahvalna. Ona nije zaista članica ove grupe. Naravno, podržava
njihove ciljeve – borbu za pravo glasa, kontrolu rađanja – ali ona je samo
studentkinja reporterka i ne želi da se suviše upliće. Pa ipak, delimično je želela
da impresionira Ameliju, ili u najmanju ruku da je ne obruka. Izgubila je kontakt
sa onih nekoliko prijateljica koje je stekla dok su Džek i ona živeli na selu, a
izolovani život u biblioteci nije doprineo da se ta situacija popravi. Tanka,
nevidljiva nit se protezala između Amelije i nje, kao posledica toga što su studirale
na istom koledžu, i Lora nije želela da se ona prekine zato što je ovo društvo iz
centra smatra suviše konzervativnom.
„Monotonistkinja je žena koja se uda mlada, ima decu i ostaje u braku”,
objasnila joj je ova.
„Pretpostavljam da jesam. Zasad.” Lora nije bila sigurna zašto je dodala tu
poslednju reč. Nije imala nameru da ostavi Džeka, ali njen život joj se činio suviše
dosadan u poređenju sa ostalima. Ona živi u mermernom mauzoleju na samoj
Petoj aveniji, za ime boga, što je strašno daleko od šarmantnog stana u Vilidžu, s
cvetnim žardinjerama u prozorima. „Šta je alternativa?”
„Raznolikost. Upravo to što ta reč znači.” Žena se predstavila kao Florens.
„Raznolikost pretpostavlja različite iteracije odnosa. Muškaraca, žena. Sve
kombinacije koje možeš da zamisliš. Na primer, otvoreni brak. Šta misliš, zašto
želimo da legalizujemo kontrolu rađanja? Da bismo mogle da volimo slobodno,
bez straha.”
Uskočila je Amelija. „Ne pokušavaj da šokiraš našu novu članicu, Flo.”
„Nisam šokirana”, odvratila je Lora. „Ali nećete pridobiti ljude za svoju stvar
ako tako govorite. Ostatak društva povezuje slobodnu ljubav s prostitucijom, s
korupcijom porodične dinamike. Sve je to povezano.”
„Već sama fraza ‘korupcija porodične dinamike’ je samo drugačije iskazana
želja da žena ostane podjarmljena”, kazala je Amelija. „Porodična dinamika
funkcioniše samo ako je tu neko – žena – ko dirinči podižući decu i održavajući
kuću. Kad bi um i energija žene bili slobodni da se bave važnijim stvarima, svet
bi se okrenuo naglavačke.”
Iako se delimično slagala s njom, Lora nije mogla a da se ne pobuni. „Ne
slažem se sa upotrebom reči ‘dirinčenje’ u istoj rečenici sa ‘podizanjem dece’.
Moja deca su radost i sreća, čudo.” Ali ne baš i njihov prljav veš, pomislila je za
sebe.
„Imamo mnogo majki u klubu”, kazala je Amelija. „To dvoje ne isključuje
jedno drugo. Više se bavimo time da obezbedimo majkama mogućnost da same
diktiraju koliko dece žele da imaju i koliko vremenskog razmaka između
porođaja. Da obezbedimo meru kontrole koja oslobađa njihovu ekonomsku moć.”
Razgovor je skrenuo u drugom pravcu, samo su vrcale razne ideje: o
društvenoj i moralnoj represiji, oslobađanju, feminizmu.
Već joj se, u glavi, diplomski rad sam pisao.

„Ako te zanima da pišeš o javnom zdravlju, imam za tebe savršenu knjigu”, kazala
je Amelija, preturajući po pisaćem stolu zatrpanom gomilom pisama i svezaka.
„Evo je.”
Na Amelijin podsticaj, Lora je otišla s njom u njen stan u Pečin plejsu,
sporednoj uličici kod Desete ulice. Znala je da treba da ide kući i počne da sprema
večeru, ali zanimalo ju je da sazna kako živi Amelija, čiji se život toliko razlikuje
od njenog.
Sobe su bile male ali udobne, sa stolicom za ljuljanje uz kamin, i pune boja,
slično onoj sali za sastanke kluba u kojoj su bile.
Lora se trudila da udobno namesti svoj stan u biblioteci, ali to neobično mesto
– delom javni, a delom privatni prostor – sprečavalo ju je u tim nastojanjima i, u
poređenju sa ovim ljupkim stanom, potpuno je podbacila. Pa ipak, morala je da
zapazi kako Pečin plejs tek treba da bude modernizovan, još je imao ručne pumpe
iznad sudopera i gasomere na ubacivanje novca da bi se dobilo svetlo i grejanje.
Oni su u biblioteci bar imali toalet. Lorine sposobnosti uređenja doma mogle su
se promeniti, ali poljski klozet zasigurno ne.
Uzela je knjigu koju joj je Amelija dala i stavila je ispod sveske na krilu.
Nagovestila je da je interesuje da u sklopu svojih studija prati Amelijin rad, što je
bilo istina, mada je na to gledala više kao na deo svoje diplomske teze, insajderski
uvid u aktivnosti žena u klubu.
„Šta te je navelo da studiraš medicinu?”, upitala je Lora.
Amelija je sela pored nje na kauč i ispružila ruku na naslon. Kosa joj je bila
prirodno kovrdžava i počela je da se oslobađa stege pomade na suvom i toplom u
sobi. Skinula je kruti okovratnik i razlabavila kravatu, slično kao i Džek kad se
vrati kući s posla. Ali njeno očigledno bujno poprsje isticalo se ispod bluze kao
kod Devojke Gibson7. Neobična mešavina ženstvenog i muževnog.
„Odlučila sam da budem lekarka kad su mi i otac i brat umrli od tifoidne
groznice u razmaku od šest meseci”, odgovorila je Amelija. „Ne zato što sam
imala nekakvu blesavu ideju da bih mogla da ih spasem – jedino što ih je moglo
spasti bilo je da se kanalizacija ne izliva u Hadson – već zato što sam morala da
se staram o majci, pa mi je trebala plaćena profesija.”
„Žao mi je. Mora da je bilo strašno.” Za trenutak su sedele ćuteći. „Onoga
dana kad smo se srele, u onom stanu... Jesu li ti kućne posete uglavnom takve?”
„Oh, to nije ništa. Sećam se da sam, kao stažistkinja, morala da porodim jednu
ženu, u stambenoj zgradi u Hels kičenu. Leđa su joj bila sva u plikovima i strašno
ju je bolelo jer joj je muž došao kući pijan i polio je vrelom vodom. Pokušao je
da nasrne i na mene, ali ja sam se izmakla u hodniku i jako ga gurnula. Niz
stepenice.”
Lori se dah presekao. Čekala je, u neizvesnosti. „Šta se dogodilo?”
„Vratila sam se da donesem na svet njegovo dete. Kad sam odlazila, šutnula
sam ga u nogu i on me je opsovao, pa se ispostavilo da ga nisam ubila. Mada me
ne bi mnogo mučilo i da jesam.”
„Stvarno?”
Amelija je iznenada poprimila izraz iscrpljenosti. „Ne. To nije istina. Bila bih
neutešna da sam ga ubila, iskreno rečeno. Najzad, lekarka sam.”

7Engl.: Gibson Girl, modna personifikacija ideala ženske privlačnosti u 19. i početkom 20.
veka. (Prim. prev.)
 Seta u Amelijinom glasu podstakla je Loru da je nekako uteši. „Sigurno si
videla mnogo očajanja.”
„Ne mogu da budem sentimentalna zbog toga. Vidiš majke s bolesnim
bebama, a u očima im fatalizam. Znaju da će verovatno izgubiti to dete, kao i
sledeće posle njega. Kad smo se pojavile moje bolničarke i ja, sumnjale su u naše
motive, ali pošto su bebe ostale zdrave, dobijale na težini i rasle, poraslo je i
njihovo poverenje u nas. Postale su željne da udovolje, srećne kad se hvale
napretkom.”
„Smem li da te pitam zašto se tako oblačiš? Da li zato da te muškarci u
stambenim zgradama ne bi uznemiravali dok radiš?”
Amelija se nasmejala. „Ne. Zato da me drugi doktori ne bi uznemiravali, i to
ne onako kao što misliš. Kad bih se pojavila u čipki i karnerima, ophodili bi se sa
mnom svisoka, omalovažili bi i odbili moje ideje. Zato se oblačim što sličnije
njima a da ne budem nepristojna. Baš nedavno, jedan lekar – inače dobar momak
– žalio mi se na bolničarke i njihovo nemoralno ženstveno ponašanje, pa sam
morala da ga prekinem i pitam: ‘A šta misliš, kakvo sam ja stvorenje?’ Razrogačio
se i kunem ti se da mu je tek tad sinulo da je razgovarao sa mnom kao s
pripadnikom svog pola. Silno sam se razveselila. Osim toga, udobnije je.” Podigla
je suknju i ispružila jednu nogu. „Kad bih mogla, nosila bih pantalone.”
„Ili vreću, kao Henrijeta.”
„I to. Ali mislim da grebe.”
„Verovatno.”
Spolja su dopirali slabi uzvici dece koja su se igrala u uličici, i podsetili Loru
da sad stvarno mora da krene kući.
„A ti?”, upitala ju je Amelija.
„Šta ja volim da oblačim?”, nije mogla da se obuzda da se ne našali.
„Baš je smešno. Šta želiš da radiš sa svojom diplomom?”
„Da pišem o ovakvim stvarima. O tvome poslu, o promenama kroz koje
prolazi grad.”
„Onda je ovo pravo mesto za tebe. Nigde nećeš naći naprednije društvo od
ovog u Grinič Vilidžu. Mada si već zakasnila. Čula sam da je neko počeo da vodi
turiste u plaćene obilaske ‘umetničkih potkrovlja’ na Vašington skveru, s ciljem
da privuku posetioce u grad i ljude koji žive u njemu. U jednoj sobi je namestio
slikarski atelje, u drugoj spavaću sobu glumice, i unajmio ljude boemskog izgleda
da se pretvaraju da slikaju i glume. Pretpostavljam da dobiju procenat od zarade.”
„Bio bi sjajan članak o tome.”
„Ne mogu se oteti utisku da sam iskorišćena kao insajderski izvor”, kazala je
Amelija bezbrižno. „Pričaj mi o svojoj porodici.”
Lora je zatvorila svesku i vratila je u torbu, zajedno s Amelijinom knjigom.
„Imam devojčicu i dečaka. Moj muž piše knjige, ali je i zaposlen u biblioteci, gde
i živimo.” Brzo je objasnila njihovu situaciju i obradovalo ju je kad se Amelijinim
licem raširio osmeh.
„Živiš u onoj čudovišnoj zveri od biblioteke? Pa to je fantastično. Volela bih
da je vidim jednog dana.”
 „Naravno, u svako doba.”
Začuo se neki zvuk odozgo, po svemu sudeći iz spavaće sobe, a potom i
toptanje niza stepenice, da bi se pojavila lepa ali razbarušena mlada žena uvijena
u ćebe. Osmotrila je Ameliju sanjivim očima. „Kasno si se vratila.”
Amelija je klimnula glavom. „A ti si sve vreme čvrsto spavala.”
„A šta drugo da radim?” Prišla je bliže i nežno poljubila Ameliju u usne.
Lora je već znala za žene koje vole žene, naravno, i čula je da su takvi parovi
široko zastupljeni među novim boemima, uključujući i muškarce koji vole
muškarce. Dok je pohađala koledž, u njenoj spavaonici su bile dve devojke za
koje se pričalo da su ljubavnice, i dok su ostale studentkinje burno izražavale
odvratnost prema samoj toj zamisli, Lora je hvatala sebe kako pilji u njih dve na
časovima američke književnosti, i pitala se kako je to voleti ženu.
Ali taj poljubac. Žice korseta su joj se usekle u trup dok je posmatrala njihov
susret. Ona nikad nije ljubila Džeka pred drugima, ni u snu to ne bi učinila. A
opet, ne tako davno dozvolila je Džeku da je uzme u biblioteci i mada je to bilo
posle radnog vremena, uzbuđenje da neko ne naiđe pojačavalo je dejstvo svakog
njihovog dodira. Podsetila je sebe da nije uštogljena moralizatorka.
Pa ipak, ovo su bile dve žene i zbog toga je sve bilo u isto vreme i neobičnije
i poznatije nego što je očekivala.
Skočila je na noge. „Stvarno moram da idem.”
„Jesi li za čaj pre nego što pođeš?”, upitala je Amelija. „Džesi će ti ga skuvati.”
Džesi se napućila, što je nagoveštavalo upravo suprotno.
„Ne hvala.”
„Džesi, pristavi čajnik za mene, molim te.”
Džesi se uspravila i izašla. Lora ovde nije bila u svom elementu. Pa je zato
morala da se seti da je reporterka, a ne učesnica.
„Jesi li šokirana?”, upitala ju je Amelija kad Džesi više nije bilo u sobi.
„Malo, valjda.”
Amelija je ustala i otpratila Loru do vrata. „Mada zaista želim da imam decu
jednog dana. Priznajem da ti zavidim zbog toga. Kako ti se zovu deca?”
„Dečko je Hari. Ima jedanaest godina. Perl ima sedam godina. Džeku u
poslednje vreme teže ide s rukopisom nego što je očekivao, pa ostaje do kasno
noću da radi na njemu. A onda mora da ustane u šest, da ide na posao, sve je to
previše.” Brbljala je o svemu i ni o čemu, iz usta su joj izlazile reči pre no što bi
razmotrila misao koja stoji iza njih. Amelija ju je gledala prodorno, s
razumevanjem.
Lora je gorela od nelagodnosti kad je konačno otišla.
 DEVETO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

„P otrebno mi je da saznam gde se na Antarktiku nalazi najveća populacija

pingvina. Možete li da mi pomognete?”
Na to pitanje kroz Sejdi je prostrujao talas adrenalina. Sat vremena pre toga
pozvali su je u Berg da pitaju može li da zameni u referentnom odeljenju
bibliotekara koji se razboleo, a ona je spremno uskočila u pruženu priliku. Klod
ju je celoga dana nervirao preterano zabrinutim pitanjima o izložbi, pa mu je rekla
da pazi na prostoriju dok ona bude na zameni u referentnoj službi. Ovde, u
Kataloškom odeljenju, bila je kao delfin u vodi. Ili možda pingvin.
Korisnik koji je pitao za pingvine bio je pisac geografskih knjiga i često je
radio u biblioteci, a Sejdi je uživala da pomogne. Iza njega, drugi korisnik, u
zvaničnom tamnom odelu, zaustio je da nešto kaže, ali Sejdi ga je presekla
otresitim rečima: „Vratiću se na vas za trenutak.” Ustala je od stola i povela
pingvinskog korisnika do jednog od mnogih lisnih kataloga koji su stajali uza
zidove. Izvukla je fioku efikasnim pokretom i pregledala kartice, glasno
diktirajući korisniku brojeve i naslove, koje je on zapisivao na formulare za
potraživanje.
Kad se vratila za sto, stavila je cedulje za potraživanje u pneumatsku cev.
„Možete podići knjige u čitaonici”, kazala je. „Pretpostavljam da su tačan odgovor
ostrva Dendžer. Mislim da tamo boravi oko pola miliona pingvina, i da su
bezbedni, zaštićeni od ljudi, zahvaljujući plutajućim ledenim pločama, zbog kojih
je brodovima opasno da se približe i pristanu.”
Nakon srdačnog „hvala”, korisnik je otišao.
„Au.” Pristupio je čovek koji je sledeći čekao u redu. „Otkud znate sve to o
pingvinima?” Govorio je nekako jednom stranom usana, kao da je zajedljiv.
„To mi je posao.”
„Sad znam kome da se obratim ako vidim pingvina u okolini.”
„Uverena sam da se radije drže južno od četrnaeste ulice.”
Nasmejao se, što je privuklo negodujuće poglede ostalih korisnika, ali Sejdi je
pričinilo malu radost. Nije bila poznata u biblioteci po smislu za humor. „Dakle,
kako mogu da vam pomognem?”
„Ja sam Nik Adrijano. Doktor Huper me je doveo kao savetnika u vezi sa
onom krađom.”
Znala je da je direktor unajmio još radnika obezbeđenja, ali nije znala da to
obuhvata savetnika. Izgledao je kao da je u ranim pedesetim godinama života,
uopšte nije imao kose na vrhu glave, a sa strane mu je bila proređena, ali sasvim
kratko ošišana, kao da se ne spori s činjenicom da je bitka izgubljena. Oblina
ćelavog temena imala je protivtežu u četvrtastoj vilici.
Uhvatila je njegov pogled i shvatila da verovatno i on nju isto tako odmerava.
Mada joj to nije bilo naročito važno, setila se da na sebi ima svoju omiljenu
haljinu, s dezenom džinovskih cvetova magnolije na jarkoružičastoj podlozi, jer
je znala da u pet sati mora da svrati na koktel s donatorima. Pogledala je na svoj
ručni sat. Pet i petnaest – do sada bi već stvarno trebalo da bude tamo. Spustila je
glas. „Pretpostavljam da istražujete krađu dnevnika.”
„Da. Imate li malo vremena?”, upitao ju je.
„Završila sam ovde, ali moram da idem dole. Možemo, ako hoćete, da
razgovaramo usput.” Pridružila se gospodinu Adrijanu s druge strane pulta.
„Čuo sam da vas zovu Nezaustavljiva Sejdi, a sad vidim i zašto.”
Mrzela je taj nadimak, zvučao joj je kao iz nekog starog brodvejskog mjuzikla.
„Samo treba znati odakle početi, što je, pretpostavljam, vrlo slično i vašem poslu.”
„Kao na primer sada kad počinjem od vas.”
„Kao što i treba. Na kakva pitanja treba da vam odgovorim?”
„Ta knjiga je bila u kavezu u magacinu?”
„Sveska, ne knjiga. Da, tamo držimo najveći deo Zbirke Berg, pošto smo
prevazišli trenutne smeštajne kapacitete, a nove zaključane vitrine biće
postavljene na trećem spratu tek kasnije ove godine. Zaista će mi laknuti kad sve
bude pod našom zaštitom, jer magacin očigledno nije bezbedan.”
„Očigledno. Ali najpre moram da pomno ispitam one koji imaju pristup zbirci,
kao što verovatno i pretpostavljate. Kad ste otkrili da nedostaje?”
„Pre tačno nedelju dana. Tridesetog marta.”
„Zašto ste je tražili?”
„Obuhvaćena je predstojećom izložbom Evergrin. Planirala sam da počnem
sa opisom dnevnika za katalog. Moj posao kao privremene kustoskinje jeste da
obezbedim da pripreme teku glatko i da se postaram da nema iznenađenja.”
„Kakvih iznenađenja?”
„Nekog oštećenja, bilo čega nepoželjnog. Ali nisam mogla nigde da je
nađem.” Sećanje na to kako je nije našla u kutiji, ponovo je pobudilo paniku u
njoj.
„Kad ju je neko iz Berga poslednji put video?”
„Moj saradnik Klod ju je vadio iz magacina nekoliko nedelja pre nego što je
nestala. Kaže da ju je odmah vratio.”
„A vi i Klod ste jedini koji imate pristupa kavezu?”
„Pored Marlin i direktora, da. Jeste li već razgovarali s Klodom?”
„Jesam, danas.”
Tako znači, nije počeo od nje, kao što je maločas izjavio. Sačekala je, ali on
nije ništa više rekao. Šta ako je Klod bacio nekakvu sumnju na nju? Ne bi je to
iznenadilo, naročito pošto su ga preskočili za mesto kustosa. „Šta je rekao?”
„Bio je od pomoći.”
 Mrzela je što ne zna šta se dešava. „Pretpostavljam da, u slučajevima kao što
je ovaj, osoblje teži ka tome da se okreću jedni protiv drugih. Ja vas uveravam da
to neću raditi. Klod je fin čovek, ali nadam se da ćete sve što kaže uzeti s
rezervom.”
Da li je rekla previše? Odavno je neki muškarac nije gledao tako pažljivo –
još od Kloda, a pre njega, Filipa – pa ju je uznemirilo interesovanje gospodina
Adrijana, iako profesionalne prirode.
„A zašto tačno?”
„Zabavljali smo se, kratko. Pa, ne baš zabavljali. Ne. Nije važno.” Izgovorila
je to sa slabim engleskim akcentom, na sopstveni užas. Njena majka je imala
običaj da tako govori kad je nervozna, i to afektiranje je uvek nerviralo Sejdi. A
evo, sad i ona radi isto.
Nikada više neće čuti majčin glas. Od te pomisli osetila je peckanje u očima.
„Jeste li dobro, gospođo Donovan?”
Pribrala se. „Prošle nedelje sam unapređena – mada samo privremeno – a on
nije, pa me ne bi iznenadilo kad bi bio manje velikodušan opisujući me. Uveravam
vas da mi je biblioteka najvažnija. Nikad je ne bih oštetila ni na koji način.”
Bože, zvučim kao idiot, pomislila je. Suviše protestujem i sve u tom smislu.
Stigli su do vrata prostorije u kojoj se održavao prijem. Pomislila je kako se
doktor Huper verovatno pita gde je ona. „Stigla sam na svoje odredište, gospodine
Adrijano, i bojim se da sad imam posla. Naravno, ako vam išta zatreba, možete
me naći u Bergu u radno vreme.”
„Pokušavate da me se rešite?” Ponovo mu se izvila jedna strana usta, kao da
se zabavlja. Kao da je sve to šala.
„Ne, nikako, ali moram tamo da se pojavim. To je koktel zabava za donatore
i poverenike, i obećala sam doktoru Huperu da ću prisustvovati.”
„Onda ću vam se pridružiti.”
Oklevala je za trenutak, a onda odstupila korak nazad i dozvolila mu da joj
otvori vrata. „U redu.”
Unutra je bila gužva i bilo je toplo. Naišao je konobar s čašama vina na
poslužavniku, pa su oboje uzeli po jednu, popili gutljaj i prešli pogledom po sobi.
„Vidite li neke osumnjičene?”, upitala je.
„U ovom trenutku su, pretpostavljam, svi osumnjičeni. Koliko dugo radite u
biblioteci?”
„Osam godina. Koliko dugo ste vi savetnik za bezbednost?”
Osmeh mu se raširio sporo, kao da pokušava da ga obuzda. „Pet godina. Pre
toga sam bio policajac, u policijskoj stanici u Dvadeset trećoj ulici. Kad sam se
penzionisao, osnovao sam svoju firmu za obezbeđenje. Nas zovu kad nešto nije u
redu.”
„Smem li da pitam ko su vam obično klijenti?”
„Aukcijske kuće kao Sotbi, porodice iz visokog društva. Takvi otprilike.”
Klimnula je glavom u znak odobravanja. „Znači da ste diskretni.”
„Jesam.”
 „To će biti od pomoći u ovom slučaju. Opljačkane biblioteke često žele da se
incident zadrži u tajnosti kako donatori i finansijeri” – napravila je pokret rukom
u kojoj je držala čašu, pokazujući na sobu punu gostiju – „ne bi odustali od
finansijske podrške. A to se, nažalost, suprotstavlja mogućnosti da se povrati
ukradeni predmet.”
„Tvrdite, dakle, da je neminovan izbor između zaštite institucije i lociranja
nestalog predmeta? Zar ne možemo da postignemo i jedno i drugo?”
Pre nego što je uspela da odgovori, prišao im je doktor Huper brzim korakom,
a za njim Klod.
„Gospodine Adrijano, Sejdi”, rekao je doktor Huper. „Imamo problem.”
Pokazao je prema vratima, pa su pošli za njim napolje, u hodnik. Osvrnuo se oko
sebe, kao da proverava može li ko da ih čuje. „Desila se još jedna krađa.”
„Šta je ukradeno i odakle?”, upitao je gospodin Adrijano. Uspravio se, oči su
mu se sjajile.
Odgovorio je Klod, gledajući pravo u Sejdi. „Prvo izdanje Skerletnog slova.
Iz kaveza.”
Doktor Huper se nagnuo bliže ostalima u malom krugu.
„Uzeto je iz kaveza za Zbirku Berg?”, ponovila je Sejdi dok su joj se u glavi
kovitlale misli.
Klod je bio siv u licu. „Da.”
„Ali nije nedostajala kad smo radili inventar polica.”
„Ne, nije.” Klod je govorio brzo, nastojeći da objasni, povišenim glasom.
„Juče sam je izneo iz kaveza i doneo na moj sto, da je pregledam za izložbu.
Vratio sam je i zaključao pre nego što sam krenuo kući uveče, kunem se, ali kad
sam danas sišao dole, nije je bilo.”
„Zar nismo promenili katance?”, upitao je doktor Huper.
„Jesmo”, odgovorio je gospodin Adrijano.
Što je isključilo Marlin.
Doktor Huper se okrenuo prema Klodu. „Pošto ste vi poslednja osoba koja ju
je imala u rukama, Klode, bojim se da vam moramo zabraniti pristup. Zasad.
Molim vas, predajte svoj ključ.”
Klod je izgledao kao da će mu pozliti kad je izvukao ključ iz džepa i predao
ga.
Sad je ostala još samo Sejdi osim doktora Hupera, koji je takođe imao pristup
zbirci u kavezu. Najzad, ona je odgovorna, krađa se dogodila za vreme njenog
mandata na položaju kustosa. Za nju je to bilo lično, kao da je neko provalio u
njen dom i preturao po njenim stvarima.
„Kakvi su izgledi za preprodaju tog izdanja?”, upitao je doktor Huper.
Uskočila je Sejdi da odgovori. „Verovatno ga je mnogo lakše prodati nego
dnevnik Virdžinije Vulf, koji je jedan i jedinstven. Postoji nekoliko prvih izdanja
Skerletnog slova.”
„Na koliko procenjujete vrednost knjige?”, upitao je gospodin Adrijano.
„Negde oko deset hiljada dolara.” Reči su zapele Sejdi u grlu.
 Doktor Huper ih je otpustio i vratio se na prijem, usana stisnutih u sumornu
crtu. Klod se udaljio tiho, s rukama u džepovima, i ostavio gospodina Adrijana i
Sejdi same na hodniku.
„Koliko iskustva imate s krađama retkih knjiga?”, upitala je Sejdi.
„Imali smo par incidenata, ali obično se bavimo nestalim slikama ili
skulpturama.”
„To nije isto.”
„Očigledno ne.”
„Šta mislite, da li je Klod umešan?”
Gospodin Adrijano je slegao ramenima. „Ne bih mogao reći u ovom trenutku.
A i da mogu, ne bih vam rekao.”
„Želim da povratim naše vlasništvo isto koliko i vi.”
„Čije vlasništvo?”
Tu ju je uhvatio.
„Bibliotečko, naravno.”
Morala je da ga navede da uvidi da knjiga može biti isto toliko važna kao neko
Pikasovo platno. Ne samo da zna da je tako već i da uloži emocije u to. „Ako
nemate ništa protiv, volela bih da vam predstavim Zbirku Berg. Da li bi to bilo u
redu?”
Složio se, i to ne nerado, što je bio dobar znak. Dok su koračali hodnikom,
upitala je: „Kakve knjige volite da čitate?”
„Volim dokumentarnu prozu. I poeziju.”
E to je bilo iznenađenje. Očekivala je da čuje naslov najnovijeg trilera. „Kakvu
poeziju?”
„Džona Ešberija, Volta Vitmena. ‘Odupiri se mnogo, slušaj malo.’”
Zastala je pred samim vratima i nasmešila se. „Pođite sa mnom.”
U Bergu je izvadila ključeve na lancu i otključala jednu vitrinu. Izvadila je
kutiju i stavila je na prazan sto, navukla rukavice, a onda pažljivo premeštala
sadržaj dok nije našla ono što je tražila. „Znate li ovu od Vitmena? ‘Vi retki
preostali listovi mene’?”
„To je bilo u aneksu Vlati trave.”
„Ovo je rana verzija, pisana njegovom rukom.” Izvadila je list iz zaštitne folije
i položila ga na sto, pa se odmakla da može da vidi.
Papir je mestimično imao smeđe mrlje, kao da je kafa prosuta na njega.
Nagnuo se da vidi izbliza. „Ali ova je drugačija od one koju sam pročitao.”
„Tačno tako. Zato dokument i jeste poseban. Možemo da vidimo Vitmenov
misaoni proces, kako je pesma evoluirala. Pogledajte oznake olovkom.” Pokazala
je ne dodirujući hartiju. „Napisao je ‘finalna verzija’ u gornjem desnom uglu, a
onda precrtao. Neki stihovi su na nekim mestima sasvim drugačiji od pesme koja
je na kraju objavljena. Kao ovde, fraza ‘vi skromne male zastave’ promenjena je
u ‘bledi jarboli zastava’.”
„A završni stih ovde glasi: ‘Moje najteže i moje poslednje.’” Pogledao ju je.
„A kako ono beše prava verzija?”
 „U objavljenoj pesmi glasi: ‘Najvernije-najteže-poslednje.’”
„To mi se više sviđa”, rekao je.
„I meni.”
„Kad samo pomislim da je sedeo i pisao ovo, pijući kafu, pre toliko godina.”
Gospodin Adrijano je zavrteo glavom. „Zamislite samo to.”
„Mogli bismo reći da je ovo aktivna prezentacija čina ljudskog stvaralaštva.
Ove mrlje, poderotine i precrtane reči predstavljaju vizuelni izveštaj o delu kad je
prvi put stavljeno na papir, a onda revidirano. Na nekim rukopisima se može
odrediti kad se autor razljutio ili kad je bio frustriran, već po promeni rukopisa.
Jedan od mojih omiljenih mentora na koledžu, profesor Ešton, imao je običaj da
kaže da je to most od čitaoca ka autoru, koji pruža mnogo više od mehaničkog
prikaza sadržaja.”
„Most. To mi se sviđa.”
„Dakle, sad vidite zašto je ovo tako vredno.” Pažljivo je vratila list nazad u
zaštitnu foliju. „Sad možemo da shvatimo kako je došao odande dovde, zašto je
izabrao svaku reč, pošto je razmotrio i odbacio druge.”
Detektiv se osvrnuo oko sebe. „Dakle, sve u Zbirci Berg je kao ova Vitmenova
verzija?”
„Nešto je zanimljivije od ostalog. Na primer.” Posegnula je ka najnižoj polici
i izvadila ozloglašeni nož za pisma s mačjom šapom.”
„Šta je...”
Objasnila mu je poreklo predmeta i bilo joj je drago kad se gospodin Adrijano
iscerio.
„Ovi arhivski rukopisi su važni”, dodala je. „Čak i administrativni izveštaji iz
biblioteke, iz vremena kad je sagrađena, od velike su važnosti za razumevanje
njene istorije. Istoriju prave ljudi koji imaju moć da donose odluke, a njihove
zabeleške i spisi otkrivaju proces donošenja tih odluka.” Pomislila je na Loru
Lajons, koja je sakrila svoj život. Ironijom sudbine, upravo Lorina unuka je
napravila karijeru od efemernih stvari kakve su uništene posle njene smrti.
„Zabeleške i izveštaji treba da budu sačuvani.”

Sutradan ujutru Sejdi je, na pauzi posla u Bergu, odnela dansko pecivo gospodinu
Babenku u knjigoveznicu. Kad je skrenula dole, u hodnik, opazila je poznatu
priliku pred vratima kako kuca na njih.
Gospodin Adrijano.
„Možete samo ući.” Pokazala je laktom kvaku, jer su joj ruke bile zauzete.
„Otvoreno je. On sluša džez na vokmenu dok radi, ne čuje vas.”
Gospodin Babenko je podigao pogled s posla, oduševljen, dok su ulazili, pa je
skinuo slušalice. „Sejdi! S delikatesima, ni manje ni više.” Osmehnuo se
gospodinu Adrijanu. „Mislim na pecivo, naravno.”
„Naravno”, odgovorio je gospodin Adrijano veselo.
 „Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?”
„Ja sam došla u običnu posetu”, rekla je Sejdi. „Gospodin Adrijano je
verovatno ovde zbog posla.” Sela je kod stola i gricnula pecivo. Gospodin
Adrijano ju je pogledao kao da razmišlja o tome da li da je pošalje napolje, ali
onda je obratio pažnju na gospodina Babenka i pružio ruku da se rukuju. Na pola
puta je zastao, pošto je gospodin Babenko podigao svoj dlan, sa izrazom
pravdanja na licu. S prstiju su mu se ljuštili razni slojevi kože, kao neki providni
opiljci drveta.
„Profesionalna boljka”, kazao je stariji muškarac.
„Žao mi je. Koji posao obavljate?”, upitao je gospodin Adrijano.
„Ja sam knjigovezac. Hiljadu devetsto šezdeset pete dobio sam alergiju i ostala
mi je. Ne mogu da prestanem da radim.”
Sejdi se osmehnula. Gospodin Adrijano nije znao da gospodin Babenko voli
da se hvali svojim rukama, da se ponosi njima, i da je davno odbio da nosi
rukavice rekavši da mu ometaju čulo dodira. „Gospodin Babenko je zadužen za
obradu novih knjiga kad stignu, i popravlja one koje su oštećene”, kazala je.
„Shvatam.” Gospodin Adrijano ju je pogledao i podigao obrve, a onda se
ponovo okrenuo ka knjigovescu. „Koliko znam, vi ste ovde dugo, pa sam mislio
da bih mogao da vam postavim neka pitanja.”
„U vezi s krađom knjiga?”
Gospodin Adrijano je okrznuo Sejdi pogledom, ali je nastavio. „Doktor Huper
kaže da ste vi nezvanični istoričar biblioteke, i da ste čak napisali knjigu o njoj.”
„Napisali ste knjigu?” Sad se Sejdi iznenadila. „Nikad mi to niste rekli.”
„Knjiga za stočić u dnevnoj sobi, još davno, šezdesetih. Ne štampa se odavno.
A i zastarela je, pošto smo dodali nove magacine ispod parka Brajant. Kako mogu
da vam pomognem, gospodine Adrijano?”
„Inspirisala me je upravo ovde prisutna gospođa Donovan, koja mi je juče
održala predavanje o vrednosti arhivskog materijala, pa sam odlučio da i sam malo
kopam po arhivi. Iznenadio sam se kad sam saznao da je biblioteka imala svog
detektiva, još onda, davno, kad je tek otvorena.”
„Pretpostavljam da mislite na gospodina Gejlarda?”, rekao je gospodin
Babenko.
Gospodin Adrijano je izvadio notes i prelistao ga dok nije našao željenu
stranu. „Da. Celo jutro sam istraživao papirni trag o ranijim krađama knjiga ovde
u biblioteci, za slučaj da nešto naučimo iz prošlosti, a gospodin Gejlard je, srećom,
ostavio gomilu informacija. Sastavljao sam spisak prethodnih krađa: šta je uzeto,
odakle, da li je ili nije vraćeno.”
Sejdi je srce lupalo kao ludo. „Šta ste saznali”, upitala je, suvih usta.
„Najgora je bujica ukradenih knjiga s početkom devetsto trinaeste.”
Gospodin Babenko je mahnuo rukom prema Sejdi. „To je bilo u vreme onog
vašeg nadzornika zgrade, je l’ tako?”
Ona se bledo nasmešila. „Valjda.”
„Ko je to?”, upitao je gospodin Adrijano.
 „I ja sam malo kopala, znate. U direktorskoj arhivi, za projekat.” Pa je
pojasnila kako je prethodnog dana gospodinu Babenku pominjala da je taj
nadzornik bio osumnjičen.
„Kako se zvao?”, upitao je gospodin Adrijano.
„Džek. Džek Lajons.”
„Oženjen Lorom Lajons, esejistkinjom”, dopunio ju je gospodin Babenko.
Gospodin Adrijano je klimnuo glavom. „Čuo sam za nju, naravno.”
Sejdi nije znala kako da mu odvrati pažnju. „Našla sam i belešku u
direktorovoj fascikli, koju je napisao taj detektiv, da mu se čini kao da je lopov
‘pao s neba’.”
„Zanimljivo.” Gospodin Adrijano je nažvrljao nešto u notesu, a onda okrenuo
stranu. „Po svemu sudeći, jedan od prvih predmeta ukradenih u biblioteci bila je
knjiga pod naslovom Tamerlan, od Edgara Alana Poa.”
„Jedan od svega deset primeraka u svetu”, rekao je gospodin Babenko. „Nikad
nije nađena. Strašan gubitak.”
„Koliko bi vredela danas?”, upitao je detektiv.
„Jedna je nedavno otišla na nekoj aukciji za četiri stotine hiljada dolara”,
odgovorila je Sejdi.
Gospodin Adrijano je zviznuo. „Bogme, lepa svota. Gospodin Gejlard u
svojim beleškama pominje Buk rou. Gde je to?”
„Od otprilike hiljadu osamsto devedesete pa do šezdesetih godina dvadesetog
veka, na Četvrtoj aveniji, odmah ispod Junion skvera”, odgovorio je gospodin
Babenko. „Danas su knjižare koje se bave retkim knjigama raštrkane po
Menhetnu. Možda su preostale još dve-tri na Buk rouu, a jedna od najčuvenijih,
Strend, nalazi se odmah na uglu Brodveja i Dvanaeste ulice, ali većina je
zatvorena zbog velikih cena zakupa prostora.”
„Sastavio sam i spisak knjižara koje su označene kao mesta gde su se nekad
otkupljivale ukradene stvari. Da li biste bacili pogled?” Pokazao je gospodinu
Babenku stranicu svog notesa. „Zanima me da li ćete se nečeg setiti, da počnem
odnekud.”
Gospodin Babenko je proučavao spisak i štriklirao nazive pet knjižara. „Sve
su to glasine, naravno, ali svet knjiga je inali, a glasine kruže.”
„Hvala vam”, rekao je gospodin Adrijano. „Pogledaću.”
Kad je izašao, Sejdi je odgurnula tanjir s danskim pecivom, nije više bila
gladna.
 DESETO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

S ejdi je sedela na podu nasred Lonijeve gostinske sobe – u kojoj je boravila njena
majka – okružena odećom, i tragala za nečim luksuznim da obuče. Ušla je
sama, otključala je svojim ključem kad joj niko nije otvorio vrata pošto je zvonila,
znajući da je nekoliko kutija majčinih stvari naslagano u jednom uglu, posle njene
smrti spakovano za Vojsku spasa. Ali Sejdina potraga je naglo zaustavljena kad
je naišla na majčine venčanice, umotane u plastiku, na samom dnu poslednje
kutije.
Prva je bila bež haljina s kratkim žaketom. Sa venčanja s Lonijevim i Sejdinim
ocem. Druga, s venčanja sa omraženim Donom, bila je bela svilena haljina u stilu
pedesetih, do iznad kolena. Na maloj svečanoj večeri posle venčanja, Loni i ona
su gledali kako njihov očuh slučajno prosipa crveno vino po gornjem delu haljine
dok je držao hvalisavu zdravicu. Sejdi je prešla prstom po mrlji, koja je izbledela
u mutnoružičastu.
Baš čudno da ih je Perl sačuvala posle toliko godina. To je bilo u suprotnosti
s njenim savetom Sejdi da svoju venčanicu odnese u radnju polovne odeće istoga
dana kad je potpisala dokumenta za razvod. „Ne želim da je gledaš u ormanu svaki
put kad ga otvoriš, Sejdi”, kazala je Perl. „Umesto toga, kupi sebi nešto lepo.”
Tako je i učinila, našla je tirkiznu koktel haljinu s pripijenim gornjim delom,
koja se širila u pun krug suknje, savršeno da se vrti na plesnom podijumu. Nije da
se ikada vrtela, ali u njoj se osećala kao da bi mogla postati žena koja to radi. Ta
haljina ju je gurnula u zečju rupu radnje s polovnom robom, u potragu svake
subote po ceo dan, što bi inače bilo ispunjeno razmišljanjem o tome šta radi Filip
i sa kim. Kad god bi obukla najnoviji ulov, ljudi bi je pitali za garderobu umesto
da je pitaju za njen život. Pretpostavljala je da je to neka vrsta oklopa.
Perl nije sačuvala mnogo stvari za života. Nije bilo pisama ni albuma s
fotografijama. Samo nešto odeće, uključujući i venčanice, ali ništa nije
odgovaralo onome što je Sejdi naumila.
„Što je lepo!”
Nije čula kad su Valentina i Robin ušle u kuću. Valentina ju je zagrlila dok je
Robin posmatrala s vrata.
„Loni i Luen su zakazali da ljudi iz Vojske spasa dođu danas i sve odnesu”,
kazala je Robin. „Je li to u redu ili želite da odgodim?”
„Ne, nema potrebe za odgađanjem.” Nasmešila se dok je Valentina opipavala
prstima crni šal s dugim resama. „Tvoja baka ga je stalno nosila.”
Valentina ga je prebacila preko svojih malih ramena i zakikotala se.
 „Mada nije baš ono čemu sam se nadala.” Sejdi je uzdahnula.
Robin je sela na krevet. „A šta ste tražili?”
„Nešto luksuzno, u čemu bih izgledala kao da sam bogata.”
Sejdi je ubedila gospodina Adrijana da je pusti da obiđe sumnjive knjižare i
da pronjuška u potrazi za Skerletnim slovom. Gospodin Adrijano je najpre odbio
tu ideju, ali ona ga je ubedila da je njeno poznavanje retkih knjiga najvažnije u
ovom slučaju. Osim toga, kazala mu je da on suviše izgleda kao bivši policajac,
što nije mogao da porekne. Kad je i dalje oklevao, zapretila je da će učiniti to bez
njegove podrške, zato što ne može da podnese pomisao da samo sedi i ništa ne
preduzima. Nerado, gospodin Adrijano se složio da joj pruži priliku. Pod uslovom
da dobije dozvolu od doktora Hupera.
Bilo joj je potrebno da izgleda kao kolekcionarka retkih knjiga ako želi to da
izvede, a ništa od ove odeće nije odgovaralo tome. Nadala se da će u kutijama s
majčinim stvarima naći neku svilenu bluzu ili neki lep žaket da obuče.
„Znam!” Valentina je skočila i otrčala. Vratila se za minut, s gomilom odeće
na vešalicama, preko obe ruke, kao da prenosi nevestu preko praga. „Probaj ovo.”
Bacila je odelo na krevet.
„Valentina, ovo je odeća tvoje majke”, kazala je Robin.
„Ona je na poslovnom putu. Neće joj smetati. Hajde, probaj ovo.” Podigla je
grimizni blejzer u kopčanje na dva reda, sa širokim crnim kaišem.
Valentina je imala dobro oko s obzirom na to da je dete. Blejzer je bio skrojen
da bude malo duži i lepo je padao preko Sejdinih bokova, a tkanina i šavovi bili
su odličnog kvaliteta. Stala je uspravno i ogledala se u velikom ogledalu na
poleđini vrata ormara. Uopšte nije loše.
„Treba mi još nešto odozgo. Ima li nečeg što bi lepo išlo?”
Valentina je stavila prst na bradu kao da je prodavačica u Saksu. „Šta misliš o
ešarpi? Ima ih tonu.”
Zajedno s Valentinom našla je ešarpu od slikane svile koja je odgovarala boji
blejzera. Kad ju je Sejdi omotala oko vrata, Valentina se nasmejala i pljesnula
rukama.
„Samo nam još trebaju lepe minđuše i ogrlica, pa ćete biti spremni da pođete”,
kazala je Robin.
„Znam! Pođite za mnom!”, ciknula je Valentina.
Poslušale su je i ušle u glavnu spavaću sobu, gde je Valentina preturala po
majčinoj kutiji s nakitom.
„Pažljivo, Valentina.” Robin je ustala i polako odvojila bisernu ogrlicu od
odgovarajućih naušnica. „Šta mislite o ovima?” Prišla je Sejdi i spustila joj
minđuše u ruku, a onda joj stavila bisere oko vrata.
Sejdi je stavila naušnice i okrenula se, pa se šašavo poklonila svojoj
nasmejanoj publici.
„Izgledaš super elegantno”, rekla je Valentina.
„Vrlo lepo”, kazala je Robin.
„Šta se ovde dešava, za ime sveta?”
 Na vratima je stajao Loni, u bolničkoj uniformi. Odmah iza njega bila je Luen,
sa sjajnom putnom torbom preko ramena.
„Stigla je mama!”, uzviknula je Valentina i potrčala ka majci.
Sejdi se osvrnula oko sebe, gledajući sobu onako kako su je videli Loni i Luen:
ormar, s prazninom posle izvađene odeće, otvorenu kutiju s nakitom i, usred svega
toga, sebe u Lueninom blejzeru i s njenim biserima.
Loni i Luen su se pogledali; a onda je Loni razdraženo pogledao u ormar. „Gde
je Luenina odeća? Šta radite ovde, društvo?”
„Mnogo se izvinjavam”, kazala je Sejdi. „Pregledala sam mamine stvari jer
mi je trebalo nešto elegantno da obučem, ali sve je to od pre četrdeset godina i
nekako je završilo ovde.”
Valentina je požurila da objasni, primetivši da joj je tata uzrujan. „Mamina
odeća je u bakinoj sobi jer smo tamo počele. Tetka Sejdi izgleda lepo, zar ne?”
Luen se nasmešila, ali sa oprezom u očima. Ali i putovala je poslednjih
nekoliko dana, pa je verovatno jedva čekala da napravi sebi kupku i legne u kadu.
„Svakako. I sve je u redu. Možete da preturate po mome ormanu u svako doba.”
„Hajde, Valentina, da vratimo sve stvari nazad”, predložila je Robin.
Valentina je skočila i Luen je pošla za njima iz sobe.
Sejdi je skinula blejzer i vratila ga u ormar, poravnavši mu revere. Omotala je
ešarpu oko vešalice i vratila nakit u kutiju. Loni je uzeo od Luen njen ručni prtljag
i počeo da ga raspakuje. Sejdi se raznežila videvši taj jednostavan čin pažnje
prema supruzi.
„Izvini zbog svega ovoga, Loni. Nameravala sam samo da pregledam mamine
stvari.”
„Ima li nešto njeno što želiš da zadržiš? Hteo sam to da te pitam još pre neki
dan.”
„Šališ se? To bi bilo suprotno svim njenim principima. Sećaš se kako je
izbacila tatinu odeću nedelju dana pošto je umro?”
Perl je to učinila sutradan pošto je zatekla Sejdi kako plače u dnu njegovog
ormara, uvijena u njegovu omiljenu kožnu jaknu. Sejdi je znala da se Perl rešila
odeće ne zato da bi nju kaznila, već da bi otklonila sve kanale tuge. Želela je da
njena deca budu srećna, što nije ostavljalo prostora za žalost.
„Sećam se. A sećaš li se kako je pekla kolače dan posle tatine sahrane?”, rekao
je Loni.
Sejdi je odmah pred očima iskrsla visoka torta na kuhinjskom pultu. „Naravno.
Kao neka luda čokoladna torta od sedam slojeva, kakve se inače prave za
rođendan ili proslave i slično.”
Loni je počeo da se smeje. „Dupla čokoladna. Pojeo sam tri komada i onda
povraćao. Od onda je nisam okusio.”
„Uvek je govorila da voli da mesi kolače jer je to kao nauka, da ne možeš
pogrešiti ako dodaješ prave sastojke po pravom redosledu.” Uzdahnula je.
„Nedostaje mi.”
Loniju su se ramena opustila.
„Jesi li dobro, veliki bato?”
 „Aha. I meni nedostaje. A i bio je naporan dan na poslu.”
Sela je na ivicu kreveta i uzdahnula. „I kod mene.”
To ga je navelo da se nasmeje.
„Ne smej se, i bibliotekari imaju loše dane. Možda ne toliko loše da nam neko
umre u smeni, ali opet.”
„Znači, neko je preglasno govorio?” Ponovo se cerio; volela je kad je
zadirkuje.
„U stvari, neko je ukrao još jednu knjigu iz Zbirke Berg.”
Loni je stavio Lueninu torbu u ormar, pa seo pored Sejdi na krevet. „Još jednu?
Kako?”
„Još ne znamo.”
„Žao mi je što to čujem.”
„Unajmili su savetnika za bezbednost, pa se nadamo da će on to istražiti.”
„Uz tvoju pomoć, ne sumnjam da hoćete. Kako je direktor primio vest o onom
biltenu koji si našla?”
Posle svega što se dogodilo prethodne nedelje, Loni se setio tog malog detalja
sa Sejdinog posla i to ju je toliko raznežilo da umalo nije zaplakala.
„Zainteresovan je, ali želi još nešto više.”
„I još uvek ne zna da si u srodstvu s Lorom Lajons?”
„Sa osumnjičenom za krađu knjige? Ne. A i ne nameravam da mu kažem.
Ponovo sam čitala neke intervjue s Lorom Lajons, u kojima je otvoreno odbila da
govori o tom periodu svog života u Njujorku. Nešto se bilo dogodilo. Želim da
saznam šta, baš kao što želim da nađem moje nestale knjige.”
Luen se vratila s naručjem punim svoje odeće, pošto je poslala Robin i
Valentinu u park. Sejdi joj je objasnila za šta joj je potrebna odeća, postarala se
čak i da pomene da je u sve uključen i detektiv, da bi zvučalo zvaničnije.
Luen je klimnula glavom. „Naravno. Onaj blejzer ti lepo stoji. Loni, hoćeš li,
molim te, da nam spremiš čaj?”
Pošto je on izašao, Sejdi i Luen su počele da vraćaju sve na svoje mesto u
ormaru.
„Kako se drži Valentina?”, upitala je Sejdi. „Mislim posle mamine smrti.”
„Bila sam odsutna poslednjih par dana, ali kad god sam je zvala pred spavanje,
bila je plačljivija nego obično, postavljala je pitanja kuda je baka otišla, htela da
razgovaramo o onom jutru kad smo shvatili da je više nema. Bio je to šok, ali
dobro je.” Luen je zastala, sa odsutnim izrazom lica. „Sećam se kad sam ja bila
malo dete i kad su nam roditelji kazali da su morali da uspavaju našeg psa. Maks
je bio veliki stari pas, artritičan i slinav, ali imao je divnu narav. Odveli su ga kod
veterinara i vratili se, uzrujani, a ja nisam mogla da shvatim zašto.”
„Mislila si da Maks samo spava?”
„Tačno tako. Ali čak i pošto su mi objasnili, taj gubitak nije odjeknuo u meni
kao u njima. Nikada pre toga nisam videla svog oca da plače. Naravno, iz ove
perspektive uviđam da je taj pas bio deo njihovog ranog zajedničkog života, da
im je mnogo značio. A pošto ja nikada ranije nisam pretrpela gubitak, nisam
shvatala šta on znači.”
 Sejdi je odlično razumela šta Luen hoće da kaže. „Nakon prvog iskustva smrti
nekoga kog voliš, svako sledeće je eksponencijalno bolnije, zato što znaš koliko
će ti teško biti da se oporaviš od gubitka.”
„Da. Prošlog vikenda sam pokušala da to objasnim Loniju, ali nije shvatio.
Znala sam da ćeš ti razumeti.”
Ne prvi put, Sejdi je osetila zadovoljstvo što Valentina ima majku kao što je
Luen, koja je voljna da dublje zaroni u emocije i ispita šta leži ispod površine.
Perl je to uvek odbijala. Pa ipak, uvek je bila sposobna da preživi. Ali šta?
„Kako si ti?”, upitala je Luen i prekinula je u mislima.
„Dobro sam. Ali brinem se zbog onoga što se dešava u biblioteci, u vezi s
nestankom knjiga.”
„Kako se Klod drži u svemu? Da li se još duri što si ga odbacila?”
„E pa stvarno, pomeneš ga kad god ti se za to ukaže prilika”, kazala je Sejdi,
i ćušnula Luen rukom. Luen je bila veoma uzbuđena kad joj je Sejdi priznala za
onaj ukradeni poljubac, toliko da joj je to malo išlo na živce. Kao da Sejdino
prisustvo u njihovom životu možda smatra nametljivim, kao da je ona usamljena
tetka koja svuda zabada nos – uključujući i njihove ormare – i koja će sad otići i
imati svoj život. „Nije to bilo ništa naročito, a ionako je gotovo. Hvala bogu, jer
sam mu sad šefica. I to je već dovoljno nelagodno.”
Luen je imala izraz topline na licu i nasmešila se. „Kako ti kažeš.”
„Stalno ti govorim da ga u biblioteci bije glas da je plejboj; spasla sam se na
vreme. Osim toga, ja ću biti kao moja baka – nezavisna učena žena.”
„To je dobar izbor”, odvratila je Luen blago. „Ali samo ako se ne zakopaš u
posao da bi izbegla nešto drugo.”
„Kao na primer šta?” Sejdi se spremila da se brani.
„Kao na primer da ti je upravo umrla majka.”
Sejdi ju je potapšala po kolenu i ustala s kreveta. Stvarno je morala da ide.
„Ne brini, dobro sam.”

Dok je Sejdi silazila niz stepenice njihove kuće, spazila je Robin i Valentinu u
malom parku preko ulice. Valentina se igrala s još tri devojčice na penjalici. I
veselo joj je mahnula. Umesto da krene kući, Sejdi se pridružila Robin na klupi u
hladu bresta.
Pokazala je glavom u pravcu Valentine. „Izgleda srećno. Je li dobro?”
Robin je klimnula glavom. „Malo se brinula da nije nešto pogrešila, ali
objasnila sam joj da se niko ne ljuti na nju i da je sve u redu.”
Posmatrale su dečju igru. „Koliko dugo si u Njujorku?”, upitala ju je Sejdi.
„Doselila sam se u grad prošle godine, iz Masačusetsa. Mislila sam da malo
radim kao dadilja pre no što odlučim šta ću da radim u svom životu.”
„I šta razmatraš?”
 „Ne znam. Možda nešto u vezi s modom. Jeste li vi oduvek želeli da budete
bibliotekarka?”
„Jesam. Obožavala sam bibliotekarku u srednjoj školi i mnogo se na nju
ugledala.”
Robin je pokazala na kesu kraj Sejdinih nogu. „Izašli ste s plenom.”
„Nego šta.”
„Gledajte me!” Valentina je izvela stoj na rukama, a onda se povila kao da
nema kičmu, i vratila se na noge, pa na kraju pljesnula rukama. „To je premet.”
„Sjajno.” Sejdi joj je aplaudirala. „Još jednom, savitljiva curice.”
Valentina se za trenutak pripremala pre nego što će se pokrenuti.
„Pazi samo da gledaš u zemlju kad se premetneš”, posavetovala ju je Robin.
„Odlično si izvela. Hoćeš malo šargarepe?”
Robin je preturala po torbi, pa izvadila plastičnu kesu sa štapićima šargarepe.
Valentina je žvakala, naslonjena na Sejdi, s jednom rukom oko njenog vrata.
„Robin kaže da se svi odrasli ponašaju čudno zbog bakine smrti”, kazala je.
Sejdi je okrznula Robin zahvalnim pogledom i privukla Valentinu k sebi. „Da,
pretpostavljam da je tako. Ponekad, kad neko umre, ljudi koje je taj neko ostavio
iza sebe ponašaju se čudno jer im nedostaje.”
„Vaša majka je bila mnogo draga”, rekla je Robin.
Sejdi je podigla obrvu. „Ne znam da li bih upotrebila baš tu reč. Ali žalim što
nisam bila ljubaznija prema njoj one poslednje noći.”
„Ne brini, tetka Sejdi.” Valentina se nagnula ka njoj i prislonila svoje čelo uz
njeno. Mirisala je na čist veš. „Ja sam ponovo otišla kod nje da joj poželim laku
noć. Baka je bila uzrujana, ali ja sam joj rekla da je sve u redu i ona se nasmešila
i kazala da zna istinu o ukradenom tamburinu i da nije rekla nikom živom. Kazala
je da ume da čuva tajne.”
Sejdi se odmakla i zagledala se u lice devojčice. „Istinu o čemu?”
„O ukradenom tamburinu.”
To nije imalo nikakvog smisla. Perl nikad nije svirala nijedan instrument;
Sejdin otac je jedini bio muzikalan u porodici. A Sejdi se nije sećala nikakvog
tamburina u kući.
„Jesi li ti čula nešto od ovoga?” Sejdi se okrenula prema Robin, koja je
odmahnula glavom.
„Ja sam sređivala kuhinju. Da li vam to nešto znači?”
Sejdi je zavrtela glavom i pogledala Valentinu u oči. „Tamburin? Jesi li
sigurna da je baka kazala ‘tamburin’?”
Dok je izgovarala tu reč, sinulo joj je šta je posredi. Njena majka nije govorila
o muzičkom instrumentu. „Mislim da je htela da kaže ‘Tamerlan’. Je li tako?”
„Da”, odgovorila je Valentina.
„Da li je rekla ko je ukrao Tamerlana?”
Valentina je oduvala šiške sa očiju. „Njen otac.”
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1914.

„A li tata je obećao!”
Harijevo kukanje odjekivalo je stanom. Lora se uzdržavala da ga ne zadavi.
„Hari. Dosta.”
„Ali hoću da vežbam bacanje i hvatanje.”
Bar je spustio glas do razumnog nivoa, pa je odahnula i pokušala ponovo.
„Tvoj otac je zauzet na poslu, a ja imam sastanak sa svojim mentorom na
univerzitetu. Moraćeš da sačekaš.”
„Dečaci će mi se rugati ako ne budem bacao dobro.”
„Ko? Ko će ti se rugati?”
„Dečaci.”
Dobro mu je išlo u poslednje vreme i nije želela da vidi kako gubi društveni
život u školi. „Dobro, imam dvadeset minuta. Hoćemo li da malo bacamo ti i ja?”
Složio se, preko volje. Više je voleo da bude sa ocem kad je reč o sportu, to je
bilo više nego jasno.
Dok je bio malo dete, Hariju je majka bila potrebna mnogo više nego njegovoj
sestri. Hari je tražio Lorinu pažnju, neprestano postavljao pitanja. Toliko su
razgovarali da bi joj glas često promukao krajem dana. Teme su se menjale kako
je rastao, ali ispitivanje se nije smanjilo: Zašto su se preselili sa sela u Njujork?
Koliko ljudi živi u Njujorku? Da li bi mogao da sagradi kućicu na drvetu u parku
iza biblioteke? Zašto ona žena prosi na stepenicama biblioteke?
Kad god su se Lora i Džek svađali, Hari bi učestao sa upadicama, kao da želi
da ih spase jedno od drugoga. To je bilo izluđujuće i često bi se završilo tako što
bi Džek vikao na Harija da ućuti i poslao ga u sobu. Ona bi posle svratila da ga
vidi, i našla bi ga kako se krije ispod pokrivača i sisa palac. „On je osetljiv dečko”,
govorila je Džeku. „Moramo da budemo pažljivi.”
Lora i Hari su izašli napolje, gde je na park Brajan pala fina izmaglica i
zaogrnula klupe i staze, a kora drveća postala je crna. Bez uobičajenih pešaka,
park je delovao pomalo zlokobno. Džek im je pričao da je zemljište ispod parka
nekad bilo groblje za sirotinju, u prvoj polovini devetnaestog veka. Pošto su kosti
premeštene na ostrvo Vord, preko reke Harlem, na tom mestu je izgrađen
džinovski rezervoar. Naglasio je kako su neki od kamenih zidova starog
rezervoara ugrađeni u temelje biblioteke, dole u podrumu, a Lora se pitala da li je
kamen izvađen iz groblja, zadivljena time kako se slojevi istorije s vremenom
slažu jedan na drugi. Da li će, jednoga dana, beli mermerni zidovi biblioteke
podupirati neku još velelepniju građevinu? Teško je bilo zamisliti nešto
velelepnije od Njujorške javne biblioteke.
Dok su Hari i ona bacali i hvatali lopticu, u mislima se vratila na ono čemu je
prisustvovala u Pečin plejsu. Iz nekog razloga, fizička interakcija između Džesi i
Amelije zaokupljala ju je više od radikalnih ciljeva i gledišta o kojima se
diskutovalo na sastanku iznad restorana Poli Holadej. Reči i rečenice izgovorene
rečito, strastvenim tonom, nisu bile ništa u poređenju s brzim dodirom usana te
dve žene. To je bilo uznemirujuće fizičko, taktilno, na način koji nije mogla
sasvim da razume.
Promašila je da uhvati loptu koju je Hari bacio, pa ju je zadirkivao. „Moraš da
držiš ruke ovako, majko. Hajde, probaj ponovo.”
Probala je, nezgrapno se trudeći da ga sluša. Njen sin je, što se tiče fizičke
okretnosti, povukao na njenu porodicu, nažalost, umesto na Džekovu, pa je želela
da ga ohrabri. „Mnogo si spremniji od mene”, kazala je. „Pokušaj još jednom, da
vidim kako se to radi.”
Ovoga puta je uspela i on je uskliknuo zbog toga, kao da je preplivala Lamanš.
Volela je svog dečaka. Njegov postepeni preobražaj iz stidljivog i nespretnog
deteta bio je sve što je želela. U poslednje vreme mogao se meriti s Perl u broju
prijatelja dok su za večerom pričali o tome kako su proveli dan, mada je Perl
iznenadila Loru povlačenjem u natmureno raspoloženje. Lora je znala da joj
nedostaje blizina majke iako nije umela to da izrazi. Lorina majka nije mogla da
bude zamena, ma koliko ih mazila. Ali zar nije Lora uspela da stekne život van
zidova biblioteke? Bila je u zenitu, pucala od energije. Zar nije to fer?
Temperatura je pala sa zalaskom sunca, pa je poterala Harija unutra. Gore u
stanu dala je deci hleba i putera, a onda krenula u Kolumbiju.
Profesor Vejkmen ju je čekao za svojim stolom. „Kasnite.” Sa očiglednim
prezirom je pogledao na sat.
Lora se izvinila i odmah prešla na posao. „Mislila sam da bi za moju tezu bilo
zanimljivo da pišem podrobniji profil Maksa Istmena, koji uređuje gradski
časopis Mase, i o njegovoj supruzi Ajdi. Sigurno se sećate da su imali nevolja kad
su se venčali i kad je ona odlučila da zadrži devojačko prezime. Čak ga je stavila
i na poštansko sanduče.”
Profesor Vejkmen ju je pogledao kao da je iz torbe izvadila bombu. „Sećam
se toga. Izazvalo je mnogo meteža.”
„Štampa im se rugala, pisali su da ona zvanje ‘gospođe’ smatra žigom ropstva.
Čak su i pisma uredniku bila gadna i uvredljiva.” Lora je izvadila neke članke
koje je iskopala u „mrtvačnici” na prvom spratu. „I sve su pisali muškarci, tvrdeći
da će takva shvatanja izazvati poplavu razvoda i drugog skandaloznog ponašanja.
Volela bih da o tome pišem.”
„To su stare vesti. Ničeg tu nema.” Pa ipak, podigao je pero i napisao nešto na
bloku uz lakat. Uhvatila je neke reči pre nego što je preko njih stavio upijajući
papir: Istmen – potencijalna ideja za članak.
Nije loše zasad.
 Lora je tokom prvog semestra zapazila da se neke ideje studenata, koje je
profesor Vejkmen odbacio, pojavijuju u štampi, u člancima pod njegovim
imenom. Da bi osigurala temu koju je želela, odlučila je da najpre predloži ideju
za bacanje, kako bi mu skrenula pažnju. Čekala je.
„Još nešto?”, upitao je profesor Vejkmen.
„Pa, šta mislite, da napišem nešto o klubu Heterodoksi?”
Zevnuo je. „Kakav užasan naziv.”
„To je grupa žena koje se sastaju u Grinič Vilidžu svake dve nedelje i diskutuju
o progresivnim ciljevima.”
„Naziv je smešan za ženski klub. Heterodoksi? Zvuči kao da se previše upinju
da budu intelektualne, ako mene pitate.”
„Mislim da vredi izveštavati o tome.”
„Pa dobro”, rekao je konačno. „Možete pisati o toj temi. Samo ne pokušavajte
da me šokirate nikakvim vulgarnostima.”
Dva dana kasnije Lora je prisustvovala drugom sastanku. Ovoga puta, umesto
zvaničnih govora, sve žene su zamoljene da ustanu i ukratko ispričaju odakle su i
šta ih je privuklo da se učlane. Priče su se toliko razlikovale, porodična porekla
su bila tako fascinantna – od zabačenih seoskih imanja u Mejnu do trošnih
gradskih kuća što gledaju na reku Hadson, od toga da su jedva imale šta da jedu
do detinjstva u bogatstvu i izobilju – pa ipak su nekako sve završile na tom jednom
mestu, ne ujedinjene oko zajedničkog cilja već jednostavno da bi mogle slobodno
da govore šta misle, bez neodobravanja muževa i očeva. Te žene su se veoma
razlikovale jedna od druge, pa ipak ih je ujedinila želja da nešto postignu, da
prevaziđu diskriminaciju svoga pola. Za vreme pauze Lora se sklonila u praznu
sobu za sastanke i nažvrljala neke beleške, koje je onda sakrila na samo dno torbe.
Amelija ju je pozvala na čaj u Pečin plejs i Lora je opet prihvatila, ali ovoga
puta se nije pomela kad se Džesi pojavila iz zadnje sobe i ponovo poljubila
Ameliju u usne, obgrlivši je ovlaš oko vrata. Shvatila je da su ovde, u Grinič
Vilidžu, stare tradicije poljuljane i promenjene, i da dva muškarca koji stoje jedan
uz drugog na uglu ulice mogu biti prijatelji, ili mogu biti ljubavnici, i da je to u
redu.
Kad se te noći uvukla u krevet, Džek ju je pitao za sastanak kluba Heterodoksi.
Želela je samo da spava, ali u poslednje vreme nisu imali vremena jedno za drugo.
Protrljala je oči i oduprla se želji da se šćućuri ispod pokrivača.
„Neobično je ići tamo”, odgovorila je. „Osećam se kao da sam došla u neki
evropski grad, ako to uopšte ima nekog smisla. Drugačiji običaji, drugačiji
problemi, sve je tako nepoznato.”
„Jesi li se videla sa školskom drugaricom, onom koju si pominjala kod
roditelja?”
„S doktorkom Poter. Jesam, bila je tamo.”
„Čudno, ne sećam se da si je ikada ranije pominjala.”
Donekle je želela da ispriča Džeku sve o Ameliji, kao što mu je pričala o
profesoru Vejkmenu i nekim drugim živopisnim likovima iz svog spoljnjeg
života, ali to bi bilo suviše teško. U toj ženi je bilo suviše toga što bi Džek smatrao
kontradiktornim i kad bi pokušala, zabrljala bi u nečemu važnom, ili bi istakla
nešto pogrešno. Nije htela da priča o Ameliji.
„Bila je nekoliko godina ispred mene na studijama, jedva da sam je
poznavala.” Privukla je Džeka bliže sebi. „Žao mi je što moraš da se baviš ovim
ludilom ovde. Mislim, krađama.”
„U redu je. Moram reći da izgledaš zadovoljno.” U glasu mu je bio neki čudan
ton, ali ona je bila suviše umorna da istražuje dalje.
„Valjda jesam.”
Okrenula se, iscrpljena, i čvrsto zaspala.

„Gospođo Lajons.”
Lora je stala kao ukopana dok joj je gospodin Gejlard prilazio, na stepenicama
biblioteke. Bila je zadubljena u misli, u pokušaju da smisli početnu rečenicu za
kritiku knjige koja joj je dodeljena, pa ga nije primetila kako stoji odmah pored
jednog lava. Hitro je potražila pogledom prosjakinju, ali nje nigde nije bilo, što je
verovatno i najbolje. „Da, gospodine Gejlarde?”
„Mogu li da popričam s vama?”
Gotovo kao da ju je čekao.
„Da li treba da razgovarate sa mnom u prisustvu moga muža?”, upitala je. Bila
je sreda, što je značilo da je Džek na sastanku s glavnim inženjerom. „Krenula
sam unutra i sigurna sam da ga mogu pozvati.”
„Ne, gospođo. Nadao sam se da mogu diskretno da razgovaram samo s vama.
Ovuda.”
Poveo ju je unutra pa gore do sale za Upravni odbor, na drugom spratu.
Dugačak sto, s gomilom papira na jednom kraju, nalazio se odmah ispod
bronzanog lustera, ukrašenog nizom satira neodređeno pakosnog izgleda. U svim
uglovima sobe nalazile su se biste uglednih ljudi: Aleksandra Hamiltona,
Vošingtona Irvinga, Džona Džejkoba Astora i, konačno, Džozefa Grina Kogsvela.
Kad je bila pitala Džeka ko je, za ime sveta, ovaj poslednji, on ju je ponosno
obavestio da je Kogsvel bio prvi nadzornik zgrade Biblioteke Astor, još sredinom
devetnaestog veka.
Bila je to suviše grandiozna prostorija da bi se u njoj radilo, namenjena
sastancima članova Upravnog odbora. „Imate li odgovarajuču kancelariju?”,
upitala je gospodina Gejlarda. „Sigurna sam da bi moj muž mogao da vam
obezbedi neku prostoriju ako vam je tako draže.”
„Upravo mi je traže. Ovo je privremeno, mada bih zaista mogao da se
naviknem.” Mahnuo je rukom prema centralnoj tački prostorije, masivnom
kaminu od žućkastog mermera, iznad kojeg je bio uklesan citat Tomasa
Džefersona.
„Čitava biblioteka je neverovatno mesto. Stalno govorim deci da je ne uzimaju
zdravo za gotovo.”
 „Potpuno se slažem sa vama.”
Pokazao joj je pokretom ruke ka stolici pored one u čelu stola. „Nažalost, ovde
u Njujorku postoje dobro organizovani krugovi krađe knjiga, koje privlači ovo
naše gradsko blago. Činim sve što je u mojoj moći da dokučim zašto su nestale
ove naše knjige. Pretpostavljam da je ovaj određeni lopov obrazovan i da ima
pristup magacinu, na neki način. Neko ko ima najosnovnije znanje kako da
proceni knjigu.”
„Zašto najosnovnije?”
„Zato što je odabrao onu koja je suviše vredna da bi se lako prodala.”
„Tamerlan?”
Klimnuo je glavom. „Osim ako neki kolekcionar ne želi izričito nju za svoju
privatnu zbirku. I to se, nažalost, dešava, a kad se desi, knjige su izgubljene
zauvek.” Nagnuo se napred. „Jedini ljudi koji imaju ključ od prostora gde je čuvan
Tamerlan jesu bibliotekar retkih knjiga, ja i vaš muž.”
Lora je progutala knedlu.
„Smem li da vam postavim jedno delikatno pitanje, gospođo Lajons?”
„Smete, rado ću vam biti od pomoći koliko god mogu. Ali ubrzo moram gore
u stan, deca će biti gladna.”
„Neće dugo trajati. Da li vaša porodica ima bilo kakvih finansijskih
problema?”
Razgovor je dobio neobičan tok. „Apsolutno ne. Savršeno nam je dobro.
Mnogo znači i to što uz posao ide i stan. Smatramo da smo zaista imali sreće.”
„Tako znači?”
Lora je zaključila da je najbolje da bude direktna. Da istera na čistac šta god
da je posredi. „Da li to znači da se pitate da li je moj muž odgovoran za krađu
knjiga?”
Nije odgovorio, samo ju je gledao, sve dok tišina nije postala neizdržljiva.
„Moram reći da mi je mrzak taj zaključak. Gospodin Lajons poštuje knjige i
nikad ne bi uzeo neku neovlašćeno. Štaviše, i on sam piše knjigu.”
„Kakvu knjigu piše gospodin Lajons?”, upitao je gospodin Gejlard.
Džek je već toliko dugo radio na njoj da više nije bila sasvim sigurna o čemu
je. „Književnu prozu. Zaista, smatram ovo ispitivanje neprihvatljivim. Karakter
moga muža je besprekoran.”
„Nedostaju nam četiri knjige, gospođo Lajons. U ovoj fazi moram da ispitam
svaku mogućnost.”
Četiri knjige? Džek je pomenuo samo dve: Vlati trave i Tamerlana.
Gospodin Gejlard je nastavio. „Biblioteka na svim izlazima ima čuvare koji
proveravaju torbe i tašne svih koji ulaze i izlaze. Retke knjige su zaključane, a po
dva bibliotekara u svakom trenutku dežuraju u čitaonici retkih knjiga. Pa ipak,
knjige su ukradene. Moram da saznam zašto.”
„Naravno da morate.”
„Zato upravo pretresamo vaš stan.”
 „Molim?” Setila se kako je stajao ispred biblioteke, kao da hoće da je spreči
da uđe. „Gde su moja deca? I gde je Džek?”
„Hari i Perl su dole u dečjoj biblioteci, s tamošnjom službenicom. Gospodin
Lajons je u stanu.”
Izjurila je iz sobe, a detektiv za njom, dole na prvi sprat pa malim zadnjim
stepeništem do međusprata. Džek je stajao naslonjen na ogradu i delovao kao da
se dosađuje. Uspravio se kad ju je video kako se penje, s detektivom iza sebe.
„Izvini zbog ovoga, ljubavi”, rekao je. „Uskoro će završiti.”
Gospodin Gejlard i on rukovali su se kao da su partneri u bridžu, a ne kao
policajac i osumnjičeni. Detektiv je pogledao u uniformisanog policajca, koji je
jedva primetno odmahnuo glavom.
„Ništa nismo našli, gospodine”, rekao je.
„Hvala vam na strpljenju i saradnji.” To rekavši, gospodin Gejlard je otišao
zajedno sa svojim ljudima.
Lora je progovorila tek kad su ušli u stan i zatvorili vrata za sobom.
„Sad mi reci. Šta se dešava, Džek? Ovoga puta istinu.”
 DVANAESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1914.

L ora je dovela stan u red, krećući se iz sobe u sobu, da ponovo bude njen dom
nakon pretresa detektivovih ljudi. Deca su već bila dotrčala i nestala svako u
svojoj sobi.
Džek je išao odmah za njom. „Ne razumem. Sad zahtevaš da ti kažem šta se
dešava? Da si više bila ovde, možda bi već znala.”
Ona je gurnula njegovu radnu stolicu ispod stola i naglo se okrenula.
„Gospodin Gejlard me je odveo u svoju kancelariju, postavljao mi je pitanja i onda
mi je rekao da pretresaju naš dom. To je bilo ponižavajuće.”
„Dao sam mu punu dozvolu pošto nemam šta da krijem. Samo rade svoj
posao.”
„Rekao je da su ukradene četiri knjige. Ti si rekao dve.”
„Opet ti kažem, da si više bila ovde, možda bih ti pomenuo.”
„Šta je ukradeno?”
„Još dva prva izdanja. Ništa tako vredno kao Tamerlan. Izgleda da se
kradljivac uči na greškama.” Džek je prekrstio ruke na grudima. „Oduzeli su mi
ključ, što je za mene potpuno u redu, jer će videti da nisam uradio ništa loše. A
sad, ako si završila sa ispitivanjem, voleo bih da se vratim pisanju.”
„Dakle, ljut si na mene što sam odsutna, dok ti provodiš sate radeći na svojoj
knjizi. Da li uviđaš koliko to nije fer?”
„Ti si majka. Šta si očekivala?”
„A ti si otac, zar se to ne računa?” Setila se onog hladnog dana kad se igrala
bacanja s Harijem, kako je stvorila jednu lepu uspomenu njihovom dečaku umesto
novog razočaranja. „U poslednje vreme si više dole u suterenu nego ovde gore.”
„To je jedino mesto gde mogu da pišem bez ovakvih ometanja.”
Hari je promolio glavu iz svoje sobe. „Biću tih, obećavam. Više neću
galamiti.”
„Ne, Hari, nisi ti u pitanju”, razuverila ga je Lora.
„Lora?”
Začuo se glas njene majke iz podnožja stepenica.
„Ometanja”, prošaptao je Džek. „Gde god se okrenem. Trebalo bi da ti budeš
ovde, ne ona.”
Lora ga je ignorisala. „Izvoli gore, mama.”
Njena majka je zastala na gornjem stepeniku, s jednom rukom na rukohvatu,
nesigurna. Bila je u astraganskoj bundi, čvrsto stegnutoj u struku širokim kaišem,
što ju je podsetilo na hladnoću u gradu prethodnih nekoliko dana. „Je li sve u
redu?”
„Naravno. Deca su u svojim sobama, večera je u hladnjaku. Džek upravo
izlazi.” Izbegla je njegov pogled.
Pošto je otišao, Lorina majka je skinula bundu. „Izgledaš umorno, draga.”
Ovlaš je prstima okrznula Lorin obraz.
Lora je uzela majčinu ruku i nežno je poljubila. Domali prst joj je krasila samo
burma. Nisu razgovarale o njenoj žrtvi, Lora to nije mogla da podnese.
„Možda je sad teško”, kazala je majka. „Ali hoću da znaš da ti se divim zbog
onoga što pokušavaš da postigneš.”
„‘Pokušavati’ je ključna reč. Do sada jedva uspevam.”
„On je dobar čovek. Znaš to i sama, zar ne? Mnogo te voli.”
Lora se nije mogla odupreti pitanju šta bi bilo da je Džek nije toliko zadivio
svojom zgodnom pojavom i šarmom davno, kad su se upoznali. Zaista je voli, to
je tačno, ali njihovi zahtevi za samoispunjenjem nadmeću se i ne slažu se dobro,
kao dva balona koje guraju u malu kutiju.
Njena majka je od života želela samo ljubav, pa se postarala da Lora dostigne
taj cilj koji ona nije ispunila. Ali po koju cenu? I, što je još gore, hoće li i Lora
preneti na svoju kćer sličnu slepu tačku? Jednostavno, previše se ušančila u
svakodnevne brige pa nije bila u stanju da se odmakne i jasno sagleda sopstvene
roditeljske predrasude. Pošto je ostavila decu s majkom, Lora je počela da piše
prvu verziju rada. Prvi pasus joj je uzeo dobrih pola sata, ali dalje je išlo brže,
mada ugrubo. Redigovaće i uglačaće tekst kasnije, kao skulptorka koja radi s
rečima umesto gline. Samo dok ispunjava stranice, uspeće. Bilo je toliko toga o
čemu treba pisati, toliko se toga događalo a da se nije ni pominjalo u novinama.
Dokazaće profesoru Vejkmenu da „ženska priča”, kako on to naziva, može imati
uticaja na istoriju.
Nakon dva sata Lora se, podruku sa Amelijom, penjala ulaznim stepenicama
lepe gradske kuće na uglu Pete avenije i Devete ulice. Amelija ju je pozvala u
salon za koji je rekla da je vodeće mesto okupljanja boema. U kući je ceo salon
bio u belom – beli mermerni kamin, beli drveni paneli, bele plišane stolice i
svilene zavese, belo medveđe krzno na podu. Sve je delovalo ujedno i
besprekorno čisto i šokantno.
„Ko živi ovde?”, upitala je Lora. „Kao da si na mećavi.”
Amelija se nasmejala. „Mejbel Dodž je pre par godina došla iz Evrope u grad
i odlučila da okupi ljude koji će biti neophodni ‘dinamit za Njujork’, kako je rekla.
Svake nedelje održava salon za stotinu ljudi koji su voljni da prodrmaju situaciju.”
Prostorija je pulsirala od energije i smeha, što je predstavljalo suprotnost
svečanim večerama koje su priređivali Lorini roditelji dok su još bili imućni, i na
kojima se tolerisao jedino slatkorečiv i umeren ton.
Amelija je diskretno pokazala goste. „Ovde su neke žene iz kluba Heterodoksi,
kao Elizabet Gurli Flin i Ema Goldmen. Tamo pored kamina je Alfred Stiglic.
Ono tamo je Maks Istmen, urednik Masa, a pored njega je njegova žena Ajda.”
Lora je morala da se nasmeši.
 „Tačno znam šta misliš”, kazala je Amelija.
„Šta mislim?”
„Da izgledaju tako normalno.”
Lora se nasmejala. Posle one strašne halabuke u štampi, eno ih, stoje i
pijuckaju koktele kao bilo koji drugi mladi bračni par, kao da se ništa nije
dogodilo. Kao da jednostavno nije važno. „Pretpostavljam da i ja izgledam
prilično normalno”, kazala je Lora i slegla ramenima.
„Ne potcenjuj sebe, u poslednje vreme se družiš s novim boemima.”
„Ja sam ovde kao reporterka. Da izveštavam, ne da se družim.”
„Shvatam.” Amelija ju je ramenom šaljivo munula u rame. „Ti imaš zadatak.”
„To je istina. Želim da pišem o mnogo čemu, o toliko stvari da jedva mogu da
izdržim. Svet se menja i ja želim da budem prisutna da sve to zabeležim.”
„Volim tvoj polet, Lora. Podsećaš me na mene kad sam počela da se bavim
medicinom.”
„Samo što si ti mnogo žilavija od mene. Znam da imam još mnogo da naučim.”
„Ne budi tako stroga prema sebi. Ovde si, zar ne?”
„Šta? Da pijem koktele?”
„Ako hoćeš nešto opasno, mogu i to da ti sredim.” Amelija ju je gledala u oči.
„O, ne sumnjam u to.”
Nedaleko od njih jedna žena je prosula šampanjac i prekinula taj trenutak.
Muškarac koji je bio s njom prekrio je mrlju maramicom i odveo je iz sobe.
„Nego, reci mi, iz kog tačno ugla pišeš o ovome?”, kazala je Amelija. „Zvuči
kao nešto krupnije od svakodnevnih priča za Bloto.”
„Baš je smešno. Naše pseudonovine zovu se Blot. I da, moram priznati da
mislim kako bi ovaj pokret, ovo što se ovde dešava, bio pogodniji za dugi članak.
‘Nova žena’. Toliko ima toga što treba obuhvatiti.”
„Pazi samo da ne pišeš o Klubu. Ne zaboravi da je rečeno kako je sve strogo
nezvanično.”
„Naravno.”
Zbog činjenice da je Amelija sve postigla kršenjem pravila, pomeranjem
granica, Lora se nije mnogo brinula zbog pisanja o klubu, naročito zato što nije ni
namenjeno objavljivanju. Nije pomenula da se sastala s nekim članicama na kafi,
da im postavi pitanja o gledištima i strasnim nastojanjima na sastancima. Pošto
nije mogla otvoreno da piše beleške, to joj je pomoglo da obuhvati konkurentna
stanovišta.
O jednom od njih se glasno diskutovalo u grupi koja je stajala uz šank, gde su
Amelija i Lora čekale da im naprave piće.
„Ne dozvolite da vas muškarci zavaraju.” Govornik je bio visok muškarac, na
ivici da bude nezgrapno krakat, s gustom, kovrdžavom kosom koja mu je padala
po čelu, i vilicom suviše isturenom da bi se mogao nazvati lepim. Dok je govorio,
mahao je rukama. Preteći da prospe piće onih što su se okupili oko njega. „Oni
vole ideju Nove žene, ali one koja će im podizati decu, čistiti kuću i uvek im biti
na raspolaganju.”
 Dve žene pored njega su se zaprepastile.
Amelija je stupila napred. „Onda ti ‘muškarci’, kako ih zovete, mada i vi
spadate u njih, imaju pogrešnu predstavu o Novoj ženi. Nove žene će biti na
raspolaganju kome god one hoće, ne nužno svima. Štaviše, ne samo da će
zahtevati seksualnu moć nego će zadobiti i ekonomsku moć.”
On je ispravio ramena. „Je li?”
„Da. A muškarce to ugrožava. Vidite, dok ima i više nego dovoljno seksualne
moći, ekonomska moć je fiksirana. Ako mi uzmemo više, vi ćete imati manje.”
„U tome ima logike. Zadovoljstvo je sresti protivnika ravnog sebi.” Pružio je
ruku. „Ja sam Frenk Tanenbaum. Ne verujte ni reč od onoga što sam kazao. Samo
sam izigravao đavoljeg advokata. Moramo se pripremiti za kontranapad.”
„Doktorka Amelija Poter.” Ameliji su se oči sjajile.
„Doktorka Poter, naravno. Drago mi je.” Gospodin Tanenbaum je podigao
čašu. „Dozvolite da ponovo stavim đavolje rogove: elita bi rekla da su žene
čuvarke morala. One održavaju nas ostale na pravom putu. Ako žene zbace te
okove, zar civilizacija neće biti osuđena na propast?”
„Imati muža i dete ne znači biti moralna. Postoji još mnogo načina da se živi
osim da imamo muža, ženu i potomstvo”, kazala je Amelija. „Vreme je da
proširimo naše viđenje domaćinstva i da zbacimo okove rodne opresije. Mogu da
radim, mogu da imam dete i mogu da volim koga god hoću. Baš kao što možete i
vi.”
Lora je, zajedno s nekoliko drugih, podsticajno klimala glavom. Upravo to je
i ona želela. Doduše, ne baš da voli koga bilo, ali svakako da radi i podiže decu.
„Nemirne smo, pune energije i nećemo ustuknuti”, kazala je Amelija hvatajući
zalet. „Bilo da je u pitanju pravo glasa, ili pristup kontroli rađanja, ili vanbračna
ljubav.”
Gospodin Tanenbaum je zabacio glavu i nasmejao se. „Obožavam ovu ženu.”
Diskusiju je prekinuo dolazak novih gostiju.
„Ko je to?”, upitala je Lora.
„Frenk Tanenbaum je emigrirao iz Austrije još kao dete, pohađao je
Kolumbiju. Ove zime organizuje proteste siromašnih.”
Lora je u novinama čitala o noćnim demonstracijama, da pet-šest stotina ljudi
maršira ulicama do neke crkve, da zahtevaju hranu i postelju. „Šta tačno nastoje
da dokažu?”
„Kad ih odbiju? Da sveštenstvo zapravo ne mari za nezaposlene, da su
bezosećajni.”
„Izgleda mnogo mlad da bi predvodio proteste.”
„Ima dvadeset i jednu godinu.”
Zanimljivo kako je Amelija znala koliko tačno on ima godina. „Izgledaš kao
da si zadivljena.”
„On je prirodni lider. I pametan, kao što si videla. Dok smo mi ušuškani u
toploj postelji, ove naročito oštre zime, on je napolju i maršira, skreće pažnju na
nepravdu.”
„Zašto tebe ne vidim da marširaš s njim?”, pecnula ju je Lora.
 „Marširaću noćas ako hoćeš i ti.” Ameliji su oči blistale. „Možemo zajedno.
Sastaće se na Rutgers skveru i krenuti ka Crkvi Svetog Alfonsa na Zapadnom
Brodveju. Možeš da pišeš o tome za Bloto.”
Lora je morala da prizna da bi to stvarno bila dobra tema za sutrašnji čas
izveštavanja i pisanja. Niko od studenata ne bi bio napolju po hladnoj zimskoj
noći, ako ikako mogu da izbegnu. To bi svakako dokazalo profesoru Vejkmenu
da je dobra isto koliko i muškarci. Osim toga, još nije bila spremna da se liši
Amelijinog društva.
Sručila je piće, pomislivši kako bi volela da ima duge gaće ispod suknje.
„Hajde da to uradimo.”

Kad su Lora i Amelija stigle na protest, otprilike petsto muškaraca već se bilo
okupilo na prostoru u obliku klina na Louer ist sajdu, kod Istočnog Brodveja.
Suknje su im šibale na vetru dok su prelazile ulicu, pa su se sklonile u jedan ulaz.
„Jesi li sigurna da je ovo bezbedno?”, upitala je Lora. Nikad nije bila napolju
bez Džeka kad padne mrak: dve žene koje idu zajedno privlačile su više pažnje
nego što bi volela.
„Koračaj uspravno, izbegavaj kontakt očima. Evo ga, dolazi.” Amelija je
pokazala ka Frenku, koji je dugim koracima prolazio kroz gomilu, a onda se popeo
na osnovu ulične svetiljke i držao se jednom rukom za nju. Svetlost ga je
obasjavala kao reflektor, tamna kosa mu se presijavala. Lora nije mogla da dokuči
zašto ne nosi šešir po ovakvoj noći. Povikao je da svi obrate pažnju i ubrzo su se
sve glave okrenule ka njemu.
Gomila je ućutala.
„Znam da mnogi od vas nemaju posao”, rekao je. „Preko trista hiljada ljudi je
bez posla, niste sami.”
Ljudi su počeli da kliču.
„Ovo je deseti dan uzastopce kako izlazimo i dižemo prašinu. Vi zaslužujete
više, vi želite da radite, da hranite porodicu, a ovaj grad i ova zemlja su vas
izneverili. Ovo je era naprednih politika, u kojoj će pohlepu kapitalizma zameniti
sigurnost za sve. Vi, ja, svi mi, zahtevamo više od poreza koje plaćamo. Više od
naših političara. Više od naše vlade.”
Okupljene je zahvatilo uzbuđenje koje se moglo meriti sa silovitim naletima
vetra, neki ljudi su i skakali uvis. Lora se osvrnula oko sebe tražeći druge
reportere, ali nije videla ništa, nije bilo muškaraca sa beležnicama niti fotografa
što vuku svoje kamere. Najzad, ovo je deseti dan protesta i hladno je. Verovatno
su shvatili da nema o čemu da se izveštava. Već je mogla da čuje u glavi
profesorovo razočaranje zbog njenog nedostatka mašte, što izveštava o nečemu
što je u štampi već došlo i prošlo.
Frenk je zamolio ljude da se utišaju. „Večeras ćemo se obratiti Katoličkoj
crkvi za pomoć. Za postelju, za hranu. Ako odbiju, obelodanićemo njihovo
licemerje, kao što smo učinili s drugim crkvama koje su nas odbile. Što sopstveno
bogatstvo pretpostavljaju bogatstvu svoje pastve. Radnička klasa ovog naroda
zaslužuje više!”
Onda je Frenk okretno skočio na zemlju i poveo ljude ka crkvi nekoliko
blokova dalje, do koje su stigli baš kad je sveštenik zalupio vrata i zaključao ih da
ne uđu. Dva muškarca su probala da uđu na bočna vrata, ali ni tu nisu imali sreće.
Loru i Ameliju je do tada već progutala gomila i masa ih je vukla ka stepenicama
na ulazu u crkvu, gde su ljudi lupali na vrata, psovali i vrištali.
„Policija!”
Ta reč je zasekla vazduh. Gomila se sabila dok se širila panika.
Odjeknule su sirene i otpozadi je prilazila grupa policajaca, tukući pendrecima
sve što im je bilo na putu. Odmah s Lorine leve strane začuo se mučan zvuk udarca
drveta o kost, a za njim bolan urlik, zbog kojeg se čvršće uhvatila za Ameliju.
Nije bilo izlaza iz tolikog mnoštva.
„Žao mi je, moramo da se izvučemo odavde, mnogo mi je žao.” Amelija je
obuhvatila Loru rukom, pa su zajedno naslepo jurnule na sever, ili možda na
zapad. Lora je izgubila osećaj za orijentaciju.
Dvaput joj je iskliznula ruka iz Amelijine i dvaput je mlatarala rukama kao
plivač koji se davi, da bi se opet povezala s prijateljicom. Konačno, stigle su do
jedne uličice u kojoj su mogle da dođu do daha u bezbednom mraku.
Bilo koje druge noći, Lora ni mrtva ne bi ušla u sporednu ulicu u tom delu
grada, gde mile pacovi i pijanci i gde vrebaju lopovi nadajući se lakom plenu. Ali
te večeri nije marila što ne zna odakle potiče gadan zadah sa zemlje. Mračna
uličica je bar zasad pružala bezbednost.
„Možemo da ostanemo ovde dok se nered ne stiša”, kazala je Amelija. „A
onda ćemo uzeti taksi i otići odavde.” Držala je Loru za obe ruke odmah iznad
lakata i prodorno je gledala. Lora je u mraku mogla da razazna da su joj usta
poluotvorena, a pogled žestok. „Jesi li dobro?”
„Dobro sam.”
„Hvala bogu.”
Kad je gomila počela da se osipa, potrčale su na sever i trčale dok nisu naišle
na taksi. Unutra su se pribile jedna uz drugu. Lora je osetila kako Amelija drhti
ispod sukanja, baš kao i ona. Priljubila se još jače uz nju, skupljajući novu snagu
i osećaj bezbednosti iz toga što su zajedno na zadnjem sedištu.
„E ovo je bilo uzbudljivo”, kazala je Lora tiho.
Amelija se oglasila neženstvenim smehom kroz nos. „Ne prestaje da
iznenađuje tvoj kapacitet za minimiziranje.”
„Ja sam kriva što smo upale u ovaj haos, izazivala sam te. Od sada pa nadalje,
držaćemo se ćaskanja na koktel zabavama.”
„Drago mi je što si me izazvala. Osećam se živo. Zar se ti ne osećaš tako?”
Lora se osećala tako. Usne su joj bile ispucale od vetra i hladnoće, a koža ju
je peckala kao pod dejstvom elektriciteta.
Kad su stigle do Pečin plejsa, Amelija je zagrlila Loru i dugo je zadržala u
zagrljaju. Lora se pribila uz prijateljicu ne želeći da je pusti. Konačno su se
razdvojile i Lora je krenula u centar, gde su se ocrtavali obrisi biblioteke kao neke
grobnice u tami.
Iako je bilo kasno, sela je za Džekov sto, nestrpljiva da počne dok joj utisci od
te večeri ne izblede. Biti reporter je slično psu tragaču: baš kao što psi uhvate
miris i prate trag od jedne tačke do druge, reporteri skupljaju naznake, kreću se
od jednog do drugog izvora, prate narativ do završetka. Brinula se da će joj se trag
inspiracije ohladiti ako bude čekala do jutra.
Napisala je šta se događalo iz trenutka u trenutak, ali i o tome kako nasilan
sukob govori o nadi u budućnost i neuspesima prošlosti. Želela je da predstavi
celu sliku, baš kao što je htela da napiše zaokruženi diplomski rad o ženama iz
kluba Heterodoksi, i o tome kako će njihove reči i postupci uticati na njihove kćeri
posle njih. Uhvatila je miris promene, revolucije, i želela da vidi kuda će ih sve
odvesti.
Sutradan na času doteturala se do stola profesora Vejkmena, očiju mutnih od
umora, i gledala ga kako čita.
„Vidi, vidi, gospođo Lajons. Protesti, čak i policija. Kad se ovo dogodilo?”
„Sinoć.”
„Niste valjda sve ovo izmislili?”
Poželela je da prestane da je to pita. „Ne, naravno da nisam.”
„Prava ste neustrašiva reporterka, zar ne? Šta vaš muž misli o ovome?”
Džek se toga jutra durio, ali to nije bilo ništa novo. „Moj muž nema ništa protiv
mojih studija, profesore.”
„Onda je pravi moderni muškarac.” Profesor Vejkmen joj je dao najvišu
ocenu. Znala je da ne zaslužuje ništa manje.
A znala je i tačno sa kim želi da podeli tu novost.
Kad je skrenula na Pečin plejs, stala je kao ukopana. Amelijina vrata bila su
širom otvorena. Ona je stajala na kamenom pragu, glave nagnute u poljupcu, a
Džesi ju je obgrlila rukama oko struka. Bile su pripijene jedna uz drugu, nije ih
bilo briga zbog tako otvorenog izražavanja ljubavi.
Lora se povukla da je ne vide. Došla je i donela sa sobom moralisanje elitnog
kraja grada. U redu je da se dve žene vole. Zašto, onda, oseća mučninu?
Ne, ne mučninu. Gnev. Sinoć, posle one njihove avanture, osećala je da je
veoma povezana s Amelijom dok su jurile kroz onaj krš, manevrišući čas tamo
čas ovamo bez signala i bez reči, kao dve ptice na nebu. I sad, ujutru, gledati je
kako deli trenutak bliskosti s nekim drugim osećala je kao izdaju. To je bila
njihova priča, a ne Amelijina i Džesina.
Ali nije čak ni to.
Ljubomorna je. Zato što želi da ona bude ta koja ljubi Amelijine usne.
Džek je njen muž i usrećuje je, odnosno usrećivao je. Voli da bude u njegovom
zagrljaju, voli njegovu muškost. Ali sa Amelijom može da razgovara o svojim
strahovima i brigama bez sprovođenja cenzure nad samom sobom i bez brige da
će to shvatiti lično i postati hladna. Njih dve su se poslednjih meseci smejale više
nego Džek i ona cele protekle godine. Uzrok tome je, naravno, delimično bio
njegov stres zbog posla i knjige, ali i njen povratak na školovanje. Jednostavno
nije bilo dovoljno vremena.
U stvari, nije fer porediti te dve želje. Porodični život je mnogo komplikovaniji
od svega što ova ideja slobodne ljubavi može da obuhvati. Džek i ona imaju decu,
dom. Zajednički život.
Pa ipak ponekad, kad Amelija i ona hodaju ulicom podruku, slučajno rukom
okrzne Amelijine grudi i nijedna od njih dve se ne povuče, ne odmah. Čak i posle
toga zadrži se sablast tog osećaja.
Možda je njena ljubomora jednostavno reakcija na to što je upala u nov,
opasan i uzbudljiv svet. Kako se s tim uopšte može porediti život u biblioteci?
Opet je izvirila iza ugla i videla kako se Džesi i Amelija ponovo ljube, dugo i
duboko. Pomislila je na Perl i Harija, i šta bi se desilo s njima ako bi ikada
postupila prema svojim željama. Severno od Četrnaeste ulice ne tolerišu se žene
kao što je ona. To ne može biti.
Amelija je njena prijateljica i to je sve.
 TRINAESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

„M oram da pođem s njim, da bih identifikovala ukradene predmete.”

Sejdi je sedela pored gospodina Adrijana u kancelariji doktora Hupera, gde
je antikni stojeći sat upravo bio otkucao pola deset. Za Sejdi to nije moglo biti
logičnije. Najvažnije je vreme. Moraju da obiđu knjižare u centru što pre, ako
ništa drugo a ono bar da ih isključe iz istrage.
„I zato ste se tako doterali? Mislim, normalno obukli”, upitao ju je doktor
Huper.
Ona je opipala prstima bisere oko vrata, u trenutku postiđena. „Mislila sam da
moram da izgledam kao bogata žena koja kupuje knjige.”
„Shvatam.” Nije izgledao ubeđeno. Okrenuo se ka gospodinu Adrijanu.
„Vama je to u redu?”
„Ima smisla. Sam ne bih mogao to da izvedem. A i biću tamo u svakom
trenutku.”
Sejdi je uhvatila pogled koji su razmenili s razumevanjem. Možda je ovo
nameštaljka da je uhvate na delu. Nema sumnje u to da će je gospodin Adrijano
pomno nadzirati, ali to je u redu. Nema šta da krije.
Ništa osim porodične prošlosti. Valentinina primedba u parku, ono što je rekla
o „tamburinu”, kovitlala se u Sejdinoj glavi još od prethodnog dana.
„Pretpostavljam da vredi pokušati”, konačno je rekao doktor Huper.
Voz je zaudarao na znoj i masni metal, putnici su bili pribijeni jedni uz druge,
tako fizički intimno da to ne bi mogli podneti da nisu odbijali da gledaju jedni
druge u oči, po prećutnom sporazumu koji čini mogućim život u gradu. Sejdi je
od gospodina Adrijana razdvajala šipka, a njihove ruke koje su se za nju držale
bile su udaljene jedna od druge samo nekoliko centimetara. Ovako izbliza,
shvatila je da je viši od nje za preko deset centimetara, viši nego što joj se isprva
učinio. Nije gledala u njega, umesto toga se usredsredila na malu mrlju od kečapa
na rukavu njegovog mantila.
„Kakav je plan za danas?”, upitala je. „Kako želite da to odigram?”
Podigao je obrvu. „Dobro rečeno. Uđemo, vi kažete da tražite retke knjige za
svoju zbirku, da ste voljni da platite za one stvarno vredne. Ja ću se držati u
pozadini, pretvaraću se da sam slučajni kupac što razgleda, i slušaću.” Zastao je.
„Videćemo šta nam nude.” Obuzdao se da ne zeva.
„Terevenčili sinoć?”
„Terevenčio.” Činilo se da razmatra tu ideju, tu reč. Možda nije razumeo šta
je htela da kaže.
 „Izašli u provod sa ortacima.”
„Znam šta znači ‘terevenčiti’. Ne. Bio sam cele noći budan uz bolesno dete.”
Pogledala je njegovu levu ruku – nije bilo burme – a on je pratio njen pogled.
„Razveden. Deca mi žive u Vestčesteru. Sinoć sam išao tamo da dežuram preko
noći, da bi moja bivša žena mogla malo da odspava.”
Nešto u tome što su stajali desetak centimetara jedno od drugoga podstaklo je
Sejdi da se odvaži. „Koliko ste bili u braku?”
„Petnaest godina. Dovoljno.”
Odgovorio je bezizražajno. „Šta se dogodilo?”
„Uobičajeno. A vi?”
„Isto razvedena. Odavno.” Voz se uz škripu zaustavio. „Ovo je naša stanica.”
Obišli su dve knjižare sa spiska gospodina Babenka. Oba puta Sejdi se
nespretno raspitivala, napetih živaca. Ako su vlasnici knjižara i držali negde
ukradene knjige, nisu se odali. Među onima koje su ponudili nije bilo ničeg tako
izrazitog kao što su Hotorn i dnevnik Vulfove. Sejdi se nadala da nije sve
upropastila.
Poslednja pre no što će krenuti dalje od centra, zvala se J&M buks, jedna od
preostalih knjižara nekadašnjeg Buk roua na Četvrtoj aveniji. U radnji nije bilo
kupaca i Sejdi se dugačkim korakom uputila do pulta u zadnjem delu prostorije.
Ovoga puta će pokušati s drugačijim pristupom. „Dobar dan, mogu li da
razgovaram s vlasnikom?”
Afektirala je sa engleskim akcentom, na šta je gospodin Adrijano, koji je stajao
negde iza nje i prelistavao knjige, prigušio smeh. Za pultom je sedeo prodavac,
visok i mršav muškarac sa kožnom uzicom spojenom metalnim ukrasom oko
vrata.
„Ja sam vlasnik, zovem se Čak.” Pružio je ruku, manikiranu i glatku.
„Izvolite?”
Rukovala se. „Tražim nešto vredno, nešto retko, za poklon mužu. Za mesec
dana mu je rođendan, a obećala sam mu nešto strava.”
„Strava?”
„Hoću da mu poklonim nešto što će ga oboriti s nogu.” Malo je podigla
potpetice na kraju rečenice. Htela je da izgleda luckasto, kao da se ne razume u
takvu robu, i dovoljno bogato da može sebi da priušti najbolje. „Pedeseti mu je,
pa ne pitam šta košta. Mada verovatno ne bi trebalo da vam to kažem.”
Knjižar je olabavio ogrlicu oko vrata. „Shvatam.”
„Za četrdeseti sam mu kupila starinski Baluov globus, s početka sedamnaestog
veka.” Onda je upadljivo razgledala dva pisma čuvenih autora koja su stajala
ispod stakla, kako bi dala vremena Čaku da je proceni. „Platila četrdeset hiljada,
ali vredelo je svakog penija da vidim iznenađenje na Sirilovom licu.” Pokazala je
jedno od pisama. „Je li ovo stvarno od Doroti Parker?”
„Naravno. Hoćete da ga vidite?”
„Ne. Nije to ono što želim.” Podigla je pogled i prodorno ga pogledala pravo
u oči. „Hoču nešto sjajno, što niko nema. Imate li tako nešto?”
 „Dobro. Mislim da imam nešto tamo iza.” Nestao je iza vrata na kojima je
pisalo SAMO ZA ZAPOSLENE. Sejdi se osvrnula ka gospodinu Adrijanu, koji
je podigao obrve i onda se okrenuo leđima pre nego što se knjižar vratio noseći u
rukama ogroman stari atlas.
„Imamo ovo.” Spustio ga je na pult. „Antikni atlas, iz sedamnaestog veka.
Odličan prilog svakoj zbirci.”
Sejdi je okrenula koricu i osmotrila. Već je videla da je povez zamenjen. Neke
mape su imale sumnjive oznake na mestima gde je uklonjena ili prebojena oznaka
identifikacije. Kako je užasno tako osakatiti nešto prethodno netaknuto. A opet,
to je govorilo nešto o radnji, da pokušavaju da prevare bezazlenog kupca.
„Super je, ali ovoga puta bih nešto s rečima. Ne sa slikama.”
„Aha. Sačekajte.” Ponovo je nestao, pa se vratio za nekoliko minuta, s malim
svežnjem knjiga. „Ove su baš trebale da idu u sef. Pogledajte pa, ako vam se nešto
svidi, mogu da razgovaram s prodavcem.”
„Da razgovarate s prodavcem?”
„Ove su baš retke. Upravo su stigle iz Londona.”
Sejdi je uzela da pogleda knjige. Odozgo su bila dva prva izdanja, ali ne
značajnih autora.
Onda je prešla na treću i skamenila se. Skerletno slovo.
Primoravši sebe da ostane pribrana, otvorila je koricu pa počela da prelistava
i sasvim kratko zastala na devedeset sedmoj stranici. Bila je tu, oznaka Njujorške
gradske biblioteke. Ko god da ju je uzeo, ili nije znao za oznaku ili još nije imao
priliku da je ukloni.
Bilo je to prvo izdanje ukradeno iz Zbirke Berg. U njenim rukama.
„Nikad nisam čitala ovu”, kazala je. „Lepa je, s tim koricama.” Odložila ju je
u stranu i prešla na preostale dve. Odmah je prepoznala poznatu svesku sa
spiralom. Otvorila ju je, pažljivo, i srce samo što joj nije iskočilo kad je videla
razvučeni rukopis Virdžinije Vulf, redove što se blago podižu udesno, datum
napisan na margini.
„Koliko koštaju ove tri?” Stavila je i jednu od manje vrednih knjiga, da zavara
trag.
Knjižar se počešao po obrazu. „Moram da pitam prodavca. Kako ono rekoste
da se zovete?”
„Ilejn, jesi li to ti?!” Iz nekog neobjašnjivog razloga, gospodin Adrijano je
izabrao baš taj trenutak da istupi, raširenih ruku, i da privuče Sejdi u zagrljaj.
„Nego šta.” Nastavila je s lakrdijom, istovremeno ga prodorno pogledavši.
Zašto joj smeta?
„Mnogo vremena je prošlo. Naravno da sam na tebe naleteo danas. Imam da
ti pokažem nešto sjajno, dođi da vidiš.”
„Izvinite molim vas.” Sejdi se nasmešila knjižaru kao da se pravda i dozvolila
gospodinu Adrijanu da je odvuče u prednji deo radnje, gde čovek za pultom nije
mogao da ih vidi.
„Šta to radite?”, prošaptala je.
„Recite da ćete doći sutra da kupite.”
 To će biti kao da ostavlja rođenu decu, kad bi imala decu. Držala ih je u ruci,
treba samo da ih uzme. A kako bi tek doktor Huper bio zadovoljan! Sigurno bi
dobila položaj kustoskinje za stalno, u to nema sumnje. Bila bi heroj, svi problemi
bi bili rešeni. „Ne mogu da ostavim knjige.”
Gospodin Adrijano je bukvalno zarežao na nju. „Morate. Knjižar će tražiti
gotovinu, jer su vruće. Imate li dovoljno kod sebe?”
O tome nije razmišljala. „Pa šta ćemo onda?”
„Kažite da ćete doći sutra. Povešćemo policajce da ga uhapse.”
„Moramo da čekamo ceo jedan dan?”
„Da. Hajde sad, idite i recite mu.”
I tako je vredelo. Ako ništa drugo, barem znaju gde su knjige.
Vratila se do pulta, isturene brade. „Doći ću sutra, Čak. Možete li da obavestite
prodavca da sam zainteresovana za ove tri knjige?” Pokazala ih je, zadržavši prst
na dnevniku. „Zovem se Ilejn Edmundson i naprosto moram da ih imam.”
„Hoću, ali moram nešto da vas zamolim.”
Čekala je, zabrinuta.
„Moji redovni klijenti veoma bi se uzrujali kad bi saznali da ih nisam
obavestio o najnovijoj nabavci. Što znači da ćete morati da budete diskretni u vezi
sa tim gde ste ih našli.”
„Oh, mogu da budem diskretna, Čak. Ništa ne brinite.”
Posmatrala je, sva naelektrisana, kako uzima knjige u ruke.
Tako blizu. Bila je tako blizu.

„Koliko moramo da čekamo?”

Mada je dan bio hladan, Sejdi se znojila u Lueninom kašmirskom džemperu,
koji je odabrala za akciju. Ona i gospodin Adrijano su se sastali u kafeu preko
puta knjižare i zajedno su osmatrali kroz prozor, čekajući da stignu neobeležena
kola pa da odu kod Čaka i spasu knjige iz zarobljeništva.
„Koliko god bude trebalo”, odgovorio je gospodin Adrijano. „Ukradene knjige
im nisu u vrhu prioriteta.”
„Trebalo bi da budu.” Sejdi je popila gutljaj kafe. Od gorkog ukusa joj se
uskomešalo u stomaku, ili možda samo od nervoze. „Kad vratimo knjige, šta
onda?” Već su bili obavestili doktora Hupera o uspehu operacije, i videla je da je
i on uzbuđen koliko i ona zbog mogućnosti da vrate knjige.
„Saznaćemo od ovog momka Čaka ko je prodavac, pa ćemo odatle pratiti
trag.”
„Šta mislite, da li je to neko zaposlen u biblioteci?”
Trudila se da bude neodređena, ali gospodin Adrijano je shvatio njenu aluziju.
„Mislite Klod Rejsin?”
 „Pa recimo. Još samo on je imao pristup. Dok mu nije uskraćen, naravno.”
Sejdi je zapravo namerno tajila od Kloda sve o operaciji, po uputstvima direktora,
zbog čega je, po Sejdinom mišljenju, bio još sumnjiviji.
„Koliko dobro poznajete tog Kloda?”
„Isuviše dobro.” Kafa je počela da deluje u njenom krvotoku i osetila je nalet
energije. „Kao što sam već rekla, kratko smo izlazili ove godine.”
„Uh.” Gospodin Adrijano je podigao obrvu, kao da joj ne veruje. Baš ima
petlje.
„Bila je to kratka veza. Ja sam prekinula. Suviše je teško kad radite zajedno.”
Još se sećala njihovog poljupca na božićnoj zabavi. Stajali su u malom
hodniku ispred prostorije u kojoj je proslava bila u jeku. Te večeri Klod je spustio
ruku na njen potiljak i privukao je k sebi, a ona je sklopila oči i uživala u dodiru
njegovih usana na svojima. Bilo je malo previše vlažno za njen ukus, ali bilo je
lepo. Osećala se toliko dobro zbog toga što je ponovo željena posle mnogo godina.
On se onda nasmejao, a ona se povukla, spremna da se uvredi, ali ponovo ju je
privukao, i ovoga puta mu je ruka kliznula ka njenim grudima.
„Divno”, rekao je.
Iz prostorije gde se slavilo izašla je grupa kolega sa odeljenja genealogije, pa
su se razdvojili. Iako Klod i ona nisu razgovarali o tom poljupcu pošto se vratio
sa odmora, bila je sigurna da su se sve reči koje su izgovorili pod Marlininim
budnim okom, odnosile na njega. A onda ga je videla u hodniku sa onom mladom
knjižničarkom, a ubrzo je naišla i na knjigu Kako preživeti usedelištvo, koja ju je
podsetila da je njen život lep i takav kakav je.
Ali nije želela da misli na to. „Gospodine Adrijano, šta vas je navelo da
osnujete svoju firmu kad ste otišli u penziju?”
„Možete me zvati Nik. Mislio sam da sam završio s radnim stažom, ali onda
je moja žena uložila novac koji je dobila posle razvoda u posao s nekim
prevarantom, i sve izgubila.”
„Znači, pomažete je?”
„Naravno. Ona je majka moje dece. Osim toga, uživam u tome. Šta bih inače
radio? Mrzim da samo sedim i dokoličim.” Rekao je to bez imalo odbojnosti u
glasu. „Mada, u biblioteci ima više akcije nego što sam očekivao. To mesto je
pravo leglo intriga.”
„Pa, obično nije tako, uveravam vas. Nadajmo se da će se sutra sve vratiti u
normalu. Što će meni doneti veliko olakšanje.”
Zapištao je Nikov radio. Pogledao je napolje i ustao. „Hajdemo.”
U radnji je Sejdi pošla pravo pozadi, do pulta gde ju je čekao Čak, s
drugačijom ogrlicom i u besprekorno beloj košulji.
Pružila je ruku. „Dobar dan. Došla sam da kupim knjige koje ste juče odvojili
za mene.”
„U redu, gospođo Edmundson.”
„Molim vas zovite me Ilejn.”
 Čak ju je ponovo odmerio od glave do pete i njoj je bilo drago što je odvojila
vreme za frizuru i šminku. U trenutku joj je bilo drago i što ju je Nik video u
najboljem izdanju.
Cijuknula su ulazna vrata. To je sigurno Nik, rekao je da će biti u blizini, da
može da ga čuje, ali van vidnog polja. Nije želela da ga izneveri.
Čak se za trenutak izgubio, pa se vratio sa sve tri knjige.
Uzela je jednu i polako je razgledala, proučavala naslovnu stranicu i kvalitet
poveza Hotornove knjige, a onda proverila da li je ostao netaknut poslednji zapis
u dnevniku Virdžinije Vulf. „Lepo”, promrmljala je.
„Sto hiljada”, rekao je Čak spuštenim glasom.
Treba li da se cenjka s njim? Ne. Bolje da završi s tim. „U redu.”
„Možete da prebacite novac na račun. Čim legne, možete da uzmete knjige.
Nema računa i priznanica.”
„Naravno, samo mi pošaljite detalje. Uzgred, gde ste ih našli?”
Čula je kako se Nik nakašljao. Verovatno je to znak da ne vodi istragu na svoju
ruku. Ali morala je da zna.
„Jedan klijent je slučajno naišao na njih na tavanu svoje bake u Londonu.”
Umalo se nije nasmejala. Bakin tavan? Jadno, mogao je da smisli nešto
originalnije.
Naglo je zazvonilo zvono na vratima radnje i uleteli su policajci u civilu, sa
legitimacijama oko vrata. „Prekinite to što radite i sklonite se.”
Sejdi se priljubila uza zid, a policajci su prišli pravo Čaku, koji je stajao
skamenjen u mestu, s podignutim rukama.
A onda se pored Sejdi obreo Nik, pa su zajedno gledali kako Čaku stavljaju
lisice i saopštavaju mu njegova prava, a onda su ga odveli dok se sve vreme bunio.
Kad su policajci pažljivo stavili knjige u kese za dokazni materijal, jedva se
uzdržala da ne zagrli Nika.
Knjige su ponovo bezbedne, ponovo njene. Konačno.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

N ekoliko nedelja posle uspešne tajne operacije u knjižari Sejdi je još bila
ošamućena. Doktor Huper je lično doneo knjige u Zbirku Berg, predao ih i
zahvalio njoj i Niku na obavljenom detektivskom poslu. Za sve vreme govora Nik
nije odvajao pogled od knjiga, kao da se pribojava da bi mu se izmakle iz ruku
ako pogleda u nešto drugo. Pošto je doktor Huper otišao, Nik je posmatrao Sejdi
kako ih stavlja na bezbedno, u mali sef smešten u zid prostorije. U njega nije
moglo mnogo da stane, ali nije htela da rizikuje da budu van njenog domašaja dok
ne počne izložba.
A onda se okrenula i zagrlila Nika.
Nije to nameravala; jednostavno, stajao je tamo, iza nje, bila je tako srećna, a
on, onako krupan, kao da je pozivao da ga zagrli. Potapšao ju je po leđima
nekoliko puta, pa su se razdvojili, a onda je podigla pogled ka njemu očekujući
da mu vidi užas u očima. Ali nije bilo toga. Izgledao je nekako zbunjen, treptao
je kao da ga je neko udario, a ne prijateljski zagrlio.
Od tada je svakih par dana svraćao u Berg da je obavesti kako napreduje
istraga. Kad god bi čula njegovo samouvereno kucanje na vrata – koje se veoma
razlikovalo od diskretnog kucanja redovnih korisnika naučnika – morala je da se
obuzda da ne odjuri da ih otvori. Bilo je lepo imati prijatelja.
Posle razvoda, većina Sejdinih i Filipovih prijatelja ostala je bliska s Filipom,
koji je bio mnogo društveniji od nje; pravi zabavljač u društvu. Morala je priznati
da je postala plačljiva pošto ju je šutnuo, a nije bilo zabavno izlaziti i to kriti, dok
se nije rodila Valentina i omogućila joj da se time više ne bavi. Međutim, sve do
sada nije shvatila koliko se otuđila od prijatelja. Možda samo zato što su Nik i ona
imali zajedničkog neprijatelja u krađi knjiga, ili što oboje nisu imali poverenja u
Kloda, ali svejedno, dopadalo joj se to drugarstvo.
Ako i jeste on bio lopov, Klod nije ispoljavao ni najmanje znake zabrinutosti
zbog ishoda događaja. Kad god bi se pokazalo da je na vrata kucao Nik, Klod bi
promrmljao u bradu nešto o tome kako je stigao inspektor Kluzo. Klodov
bezobrazluk ju je vređao, tim pre što nije isteran na čistac. Krađe su prestale pošto
su mu oduzeli ključ, što je, po njenom mišljenju, ukazivalo na to da je on krivac.
Danas je Nik svratio dok je Klod bio odsutan, kod zubara, pa je iskoristila priliku
da ga otvoreno pita.
„Šta ako je on lopov i ako nikad ne saznamo istinu?” Govorila je tiho jer su
dva korisnika bila u prostoriji, a ona je morala da ih nadzire.
 „Možda i nećemo. Nećemo ako naš momak Čak bude držao jezik za zubima.
Unajmio je skupog advokata da ga brani od optužbe.”
„Zar neće ići u zatvor zato što je prodavao ukradenu robu?”
„Na kraju da, ali njegov advokat će sve veoma razvlačiti. U velikom lošem
svetu Njujorka dve ukradene knjige su u dnu prioriteta pravosuđa.”
„To nije fer.” Nije htela da podigne glas. Dva naučnika su podigla pogled sa
svog rada, a ona im je spokojno klimnula glavom, baš kad je ušao Klod, tiho
zviždućući muzičku temu iz Pink Pantera.

Koncertna dvorana Linkoln centra, gde je nastupala Njujorška filharmonija, nije

bila omiljena Sejdina dvorana u gradu – Karnegi hol je i lepša i ima bolju akustiku
– ali ništa se nije moglo porediti sa tri zgrade u srcu kampusa Linkolnovog centra.
Pojedinačno, svaka bi mogla izgledati ogoljeno, ali raspoređene u obliku
potkovice oko penušave fontane, bile su neka vrsta brutalističkog gradskog centra,
podsećale su je na trgove u italijanskim selima u kojima su Filip i ona bili na
medenom mesecu.
Sela je na ivicu fontane i posmatrala kako se publika razilazi kući posle večeri
Vagnera u Metropoliten operi, ili pošto su gledali poslednji komad Vendi
Vaserstin. Sejdi je upravo bila provela divno veče slušajući Elgarov koncert u
Ejveri Fišer holu, i još joj se nije odlazilo.
Pažnju joj je privukao jak zvuk trube, a onda još jedne u harmoniji prvih
tonova. Uključili su se i bubnjevi, pa je konačno i ceo orkestar zasvirao u ritmu
svinga. Radoznala, pošla je za zvukom i izbila na trg južno od zgrade opere, gde
je bila podignuta pozornica na otvorenom. Na plesnom podijumu se okupilo
stotinak ljudi, plesali su nešto što Sejdi nije prepoznala. Fokstrot? Tango nije –
toliko je znala. Zadivljeno je posmatrala mešavinu muzike i pokreta, hipnotisana,
zaboravivši na orkestar.
„Sejdi?”
Okrenula se i pored sebe ugledala Nika s radosnim osmehom na licu.
Nesigurna, mahnula mu je malim pokretom baš kad je on pružio ruku da se rukuju,
što je imalo za posledicu da joj je uhvatio samo vrhove prstiju, kao da se
pozdravlja sa engleskom kraljicom. Činilo se da je nestalo svega što ih je
povezivalo oko Vitmena i ukradenih dragocenosti, i da ga je zamenila
nelagodnost.
„Plešete?”, upitao ju je.
Odmahnula je glavom. „Ne. Upravo sam izašla iz Filharmonije. Ali zar nije
neverovatno?”
„Bo’me jeste.”
„Šta ste vi došli da gledate?” Nije joj izgledao kao ljubitelj opere. A opet, voli
poeziju.
 „Nisam došao ništa da gledam. Došao sam da igram.” Pokazao je ka plesnom
podijumu.
„Vi?” Nije htela da zvuči tako sumnjičavo.
Slegao je ramenima. „Supruga me je naterala da uzimam časove za naše
venčanje, a posle razvoda sam mislio da bih mogao ponovo.”
Ima hobi. Baš kao što savetuju u njenom priručniku Kako preživeti
usedelištvo. Ta pomisao ju je navela da se osmehne.
Orkestar je završio, gomila sveta je aplaudirala. Mikrofon je uzela crvenokosa
žena sa istim takvim ružem na usnama i u kratkoj ružičastoj suknji. Sva je bila u
oštrim uglovima, od nosa do kolena, kao neki vretenasti koral. Pozvala je sve
prisutne da obrate pažnju, istovremeno promuklim i sladunjavim glasom, kao da
je podmazan metom sa ukusom jagode.
„Vreme je za salsu! Dobro došli, početnici! Zauzmite mesta za ples, dragi
moji.”
Na Sejdin užas, Nik ju je uzeo za ruku. „Hoćemo li?”
Dok je Loni nasledio okretnost od njihovog oca – kao i Valentina od njega –
Sejdi je mimoišla ta porodična osobina i bila je savitljiva otprilike kao
osamdesetogodišnja starica. Od svih aktivnosti najviše je volela šetnju po parku.
Jednom je bila donela novogodišnju odluku da vežba, pa se učlanila u fitnes klub
u susedstvu i pokušala sa aerobikom. Nakon pet minuta stopalo joj se okliznulo i
tresnula je na pod. Instruktor je nastavio da uzvikuje uputstva, a ona je brzo
pokupila svoje stvari i nespretno izašla, postiđena i ugruvana.
„Ja ne plešem.”
„Ne pleše ni pola prisutnih ljudi ovde.”
„Možda da samo nekud odemo na piće?”
Ali bilo je prekasno. Blago ju je povukao nasred plesnog podijuma. Osvrnula
se oko sebe, srce joj je brzo lupalo od straha, kao da treba da iskoči iz aviona. Sve
žene su imale cipele s potpeticama, a ona je bila u iznošenim, crnim kožnim
baletankama broj četrdeset, koje su na njenim stopalima ličile na crna peraja.
„Lakše je pratiti kad ste bliže bini”, rekao je. Pretvarala se da ga nije čula.
Muzika je počela i ona je gledala ženu na pozornici kako s partnerom
demonstrira osnovni korak, a onda ih ohrabruje da pokušaju. Nije bilo tako teško
kretati se na četiri i osam, prvo nazad pa onda napred. Nik ju je držao za ruku,
ovlaš, dok mu je druga ruka počivala na njenoj lopatici. Ne na struku već više, i
njoj se to dopalo jer nije bila ni blizu valjkastom sloju sala odmah iznad struka.
Orkestar je počeo da svira. Na svoje iznenađenje, brzo je uhvatila ritam, delimično
zato što je to muzika olakšavala – tam, tam, tam, pauza; tam, tam, tam, pauza –
ali i zato što joj je Nik davao signale blagim pritiskom na strani na koju treba da
se usredsredi. Stisak prstiju za desno, pritisak rukom po ramenu za levo.
Ali kad su prešli na okrete i plesne figure, postala je sve nervoznija, zbunjena
na koju će stranu, pa su do kraja pesme plesali samo osnovne korake dok ju je
vodio po podijumu tamo-amo, blago, glatko.
Lepo se osećala što je u nečijem naručju.
 Nik joj se ohrabrujuće smešio i smejao se kad bi nagazili jedno drugo po
prstima. Bio je opušten, u svom elementu, što je njoj pomoglo da se opusti i uživa
u muzici i osećaju da zajedno klize po plesnom podijumu. Nastavili su tako još tri
pesme i kad su odjeknula poslednja tri tona, nije se mogla obuzdati a da ne zamisli
kako bi to bilo kad bi ga poljubila. Kad bi pružila ruku, dotakla njegovu kožu i
primakla njegovo lice svome. Pitala se kakav bi bio dodir njegovih usana, kakav
osećaj njegovog jezika.
Agoniju je povećavalo i to što su bili udaljeni samo tridesetak centimetara, što
se nisu dodirivali trupom. Osećala se kao da neka nevidljiva sila struji između
njihovih grudi, stomaka, i muči ih tako što ih drži razdvojene. Odavno nije tako
nešto osetila prema nekom muškarcu. Nije ni znala da još uvek može to da oseti.
Posle je predložio da skoknu u obližnji restoran brze hrane, na kafu i pitu.
Uvukli su se na naspramne klupe i njoj je bilo drago što je sto između njih i što
može da se pribere. Uravnoteženost joj se poremetila dok su plesali – osećala se
kao vaservaga koju koristimo kad kačimo slike na zid, kad joj se mehurić pomeri
van označenih crta.
„Znači volite muziku?”, upitao ju je.
„Otac mi je bio muzičar, slobodni umetnik, svirao je bas. Zato nam je u stanu
stalno svirala muzika. Volim da je nađem gde god mogu.”
„U ovom gradu ima mnogo prilika za to.”
„I tamo gde je najmanje očekujete, kao ovo danas.”
„Baš lepo što vam je otac bio muzičar. Je li još sa vama?”
Duboko je uzdahnula. „Moj otac je preminuo kad sam imala osam godina. To
je bila teška godina.”
„Žao mi je.” Protrljao je rukom bradu. „Sve znam o teškim godinama. U
rasponu od dvanaest meseci Su i ja smo se sporazumno razišli, onda su nju
prevaranti satrli, a onda mi je i seter uginuo.”
„Mnogo slova S.”
On se zasmejao, suze su mu pošle. „Neverovatno.”
„Šta?”
„Moj pas. Znate kako se zvao?”
„O ne.” I ona je počela da se kikoće.
„Sebastijan.”
„Ne!”
„Da. Trebala mi je bibliotekarka da istakne aliteracije u mojim životnim
tragedijama.”
Razgovarali su o svemu sem o krađama, o deci i o Sejdinoj bratanici. Nik ju
je pitao kuda voli da ide da sluša muziku, a ona je izređala omiljena mesta i uživala
u njegovom šoku kad je pomenula CBGB. Onda je došla konobarica s računom,
pa su oboje izvadili novčanik, a Nik je rekao da će on platiti i dao joj i napojnicu.
Sejdi je zapljusnuo džinovski talas nesigurnosti. Šta je sledeće? Sedela je,
sleđena, nesigurna. Gledala je kroz prozor, dole u sto, bilo kuda samo ne u Nikovo
lice. Više nije imala samopouzdanja i nije bila sigurna šta da kaže ni šta da uradi.
 Napolju, na ulici, rastali su se uz zagrljaj, kao dvoje prijatelja. Možda je
preterala u tumačenju svega, možda su samo saradnici. Ili je možda za njega i
dalje osumnjičena. Sve je to bilo suviše iscrpljujuće.
Zato se sutradan obrela u magacinu i sačekala da okolo nema knjižničara da
bi prelistala usedelički priručnik. I osnažila se njegovom svevremenošću.
„Sejdi?”
Odjeknuo je Nikov glas. Gurnula je knjigu u platnenu torbu i izašla iz kaveza,
pa zaključala vrata za sobom.
„Da? Otkud vi ovde?”
„Klod mi je rekao da ste tu. Došao sam da vas nađem.” Premestio se s jedne
noge na drugu. „Ovaj, jeste li to upravo stavili knjigu u torbu?”
„Knjigu?”
Pravila u magacinu važila su za sve. Knjige iz magacina se ne smeju stavljati
ni u kakva spoljašnja pakovanja ili torbe. Treba da ostanu na videlu sve vreme.
„Šta vam je to u torbi za kupovinu?”
Duboko je udahnula. Ovo je strašno. Nije nameravala da uzme knjigu, samo
ju je omeo njegov glas i gurnula ju je u torbu da je on ne bi video.
Izvadila ju je i pružila mu je, gledajući u stranu.
Pročitao je naslov naglas. „Kako preživeti usedelištvo: Radosti života same
žene. Oh.”
Ona se zgrčila dok su te reči lebdele u vazduhu. Isto kao da joj je donje rublje
bilo izloženo svačijem pogledu. I sve samo zato što je bila toliko glupa da pomisli
da neka stara knjiga može da popravi ono što nije u redu s njenim životom.
„Slučajno sam je spustila u torbu. Baš glupo od mene. Vratiću je nazad.”
Uzela je knjigu iz njegovih ruku i okrenula se da se vrati u kavez, počela da
petlja s bravom.
Možda je motrio na nju, možda ju je pratio. Možda je čitava šarada samo način
da je uhvati na delu.
I ona je upala pravo u zamku.
 PETNAESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1914.

L ora je podigla glavu prema suncu kasnoga marta dok je koračala kroz park
Brajant na putu s predavanja, i upijala prizor nagoveštaja mučnog probijanja
proleća kroz gole grane drveća. Još dva meseca pa će završiti. Vreme je brzo
prošlo.
„Lora.”
Okrenula se i ugledala Ameliju kako sedi na klupi, s knjigom u krilu. Toga
dana je uobičajenu uniformu zamenila plavom kariranom tunikom i smeđom
plišanom suknjom koja joj je meko padala oko dugih nogu. Ustala je i pozdravila
je ovlašnim poljupcem u obraz. Kad se povukla, smešeći se, toplota njenih usana
se zadržala na Lorinom obrazu.
Lora je instinktivno podigla pogled ka impozantnom pročelju biblioteke, kao
da bi Džek mogao biti na nekom prozoru i gledati dole. „Otkud ti ovde?” Pošle su
zajedno promenadom ka Petoj aveniji.
„Ne viđam te već neko vreme. Nekako mi nedostaješ, fali mi moje reportersko
mladunče.”
Još od onog jutra nakon demonstracija, Lora je želela da svrati do Amelije –
bila je nekoliko puta u tom delu grada radi dovršetka teze – ali nije mogla. Nije
htela da vidi Džesi kako se izležava u salonu, niti da je čuje kako lupa u kuhinji
dok Amelija i ona pokušavaju da razgovaraju. I zato je izbegavala tu ulicu. Osim
toga, imala je mnogo posla.
„Bila sam zauzeta, u školi. A šta je tebe dovelo u biblioteku?”
„Bila sam u blizini i pomislila da sačekam, možda ću te sresti. I ti si naišla.”
Amelija je došla zbog nje. Lora nije znala kako da odgovori. „Šta to čitaš?”
Amelija je podigla knjigu. „Buđenje, jedna od mojih omiljenih.”
„Čitala si tu knjigu kad sam te prvi put videla, na Vasaru.” Lora je pocrvenela
jer joj je poverila taj živopisan detalj.
„Mislim da je uvek dobro vraćati se omiljenima.” Amelija je zastala. „Svi u
klubu pitaju za tebe. Prošle su tri nedelje.”
Računala je. Lori je zatreperilo u stomaku.
„Jesi li čula šta se desilo Frenku Tanenbaumu?”
Prema novinama, gospodin Tanenbaum je bio među onih sto devedeset ljudi
koje su pohapsili one noći. „Jesam, strašno.”
„To je jedan od razloga zbog kojih sam htela da razgovaram s tobom.”
 Lora se nadala da je Amelija došla zato što joj je ona nedostajala. Očigledno
nije.
„Gosti salona Mejbel Dodž su osnovali fond za kauciju uhapšenih
demonstranata, a danas smo saznali da je Frenk osuđen na godinu dana.”
„Na godinu dana? To je besmisleno.” Odmah pre Pete avenije skrenule su
desno i uputile se pravo prema ulazu.
„Jeste. Tražimo pomoć od svih koji mogu da pomognu tako što će proširiti
vest o toj nepravdi, o tome kako je protest ugušen.”
Znači zato je došla. „Ja nisam pravi reporter. Sve je to samo praksa. Bloto,
sećaš se?”
„Uskoro ćeš biti, a možda i sad možeš nešto da učiniš.”
„Šta na primer?”
„Ne znam, razgovaraj sa svojim profesorima, tako nešto. Možda oni imaju
kolege u novinama koji će se založiti za našu stvar.”
„Reporteri ne treba da se zalažu za ciljeve. Osim toga, jedva dolazim do daha
od posla poslednjih dana, jedva se držim.” Lora je znala da je nepotrebno
tvrdoglava. Grozna je, užasna.
Amelija je stala ispred jednog lava i pogledala je ljubopitljivo. „Jesi li sigurna
da je sve u redu? Među nama? Da li sam rekla ili učinila nešto pogrešno?”
„Ne, nisi, naravno.” Ne treba da se tako ponaša prema prijateljici, da je odbija
od sebe. Pokušala je da objasni. „Preneću informacije o Frenku ostalim
studentima, a pomenuću i svom profesoru. Sigurna sam da će neko zgrabiti priliku
da o tome izveštava.”
„Zahvalna sam ti.”
Nije mogla da odoli. „Kako je Džesi?”
„Raskinule smo.”
Lora je pokušala da podesi prijateljski brižan izraz lica, kao neko za kog je ta
vest samo to – novost – a ne uzbudljivo olakšanje, dar. „Zaista? Kad?”
„Dan posle demonstracija. Nisam više želela da budem s njom, osećala sam to
već neko vreme samo što do tada nisam pomenula. Rastužila se, ali razumela je.
Mnogo je mlađa i to je počelo da mi ide na živce.”
Poljubac koji je Lora videla bio je poljubac rastanka a ne strasti.
Ali radost je brzo iščilela. Kako samo lako Amelija odbacuje ljubavnicu kad
više nije njome zadovoljna. Želela je da i ona bude slobodna da tako voli, makar
samo jedan dan.
„Onda imaš drugu devojku?”
Amelija ju je pažljivo gledala. „Možda. Možda i ne. Da budem iskrena,
nalazim da je tvoje pitanje pomalo pokroviteljsko.”
Lora je htela da se našali, a ispala je nepristojna i gruba, baš kao i njen otac.
„Pokroviteljsko”, kakva grozna reč.
Previše se zbližila sa temom za rad, previše su je uvukle mistika kluba
Heterodoksi i revolucionarne ideje, težnja članica ka jednakosti. Izgubila je
nepristrasnost, a to je za reportera opasno. Što je još gore, zaljubila se u svoj izvor.
Zamislila je kako se naginje napred i ljubi Ameliju tu, na licu mesta, na
stepenicama u biblioteku, pred očima celog sveta.
Osvrnula se oko sebe kao da se budi iz transa, užasnuta tom mišlju.
Ne, to nije ljubav.
Zanela se. Amelija je sve što Lora želi da bude: drska, direktna, uzima ono što
želi. Pa je nekako projektovala sopstvene želje na njihovo otelovljenje, doktorku
Ameliju Poter, boemsku novu ženu.
Otišla je predaleko i zažalila je što se toliko upetljala. Amelijin svet se veoma
razlikuje od njenog, to je egzotična zemlja sa svojim pravilima i svojim zakonima.
Lora se tu nikad ne bi mogla uklopiti. I pored sveg podsticanja da prati svoje
strasti, njena majka nije na ovo mislila, ni najmanje.
„Izvini, Amelija, u pravu si. Mislim da samo brinem za tebe. Ništa drugo.”
„Ja sam poslednja osoba o kojoj treba da brineš, draga moja.” Naslonila se na
postament lava. „Koji je ovo?”
„Molim?”
„Koji je ovo lav – Lenoks ili Astor?”
Amelija je gledala naviše, u skulpturu velike mačke. „Astor. Onaj južno je
Lenoks.”
„Volim što to znaš.”
Amelija joj se toplo osmehnula, a Lora joj je uzvratila osmeh. Onda su se obe
nasmejale i zvuk smeha je razbio nelagodnost. Najzad, dobre su prijateljice.
„Hoćemo li te videti na sastanku u subotu?”
Dobro bi joj došlo malo boje za rad, koji treba da preda za dve nedelje. Sad
kad se izborila sa svojim komplikovanim osećanjima, osećala se uravnoteženije,
bolje se kontrolisala. Amelija je njena prijateljica, ništa drugo, i to je dovoljno.
„Naravno. Videćemo se tamo, hvala ti što si došla.”
U biblioteci je Lora srela Džeka na uzanom stepeništu ka njihovom stanu.
„Stigla si!” Povukao ju je uz stepenište i podigao u vazduh.
„Džek, šta se dešava, za ime sveta?”
„Došao sam gore da ti saopštim dobru vest.”
„Uhvatili su lopova?”
Nije pogodila, sudeći po zbunjenom izrazu njegovog lica. Činilo se da više ne
može da ga pročita, da kaže pravu stvar.
„Ne, bojim se da nisu. Štaviše, ove nedelje su ukradene još dve knjige.”
„To je strašno.” I opet, zašto joj nije rekao? Kao da je namerno zadržavao
informacije.
„Naravno. Međutim, pošto ja više nemam pristupa zbirci, znači da više nisam
osumnjičen. Ovo ima veze s mojom knjigom. Jedan agent je zatražio da je
pročita.”
„Završio si je?”
„Da. Završio sam je. Divno je što si bila onoliko strpljiva sa mnom, Lora.
Izvini što ti nisam rekao. Pošto sam je završio, osećao sam se neobično potišteno,
zato ti nisam pomenuo. Nisam bio dobar otac, ni dobar muž, jer sam bio obuzet
rukopisom.”
„Tačno je da si u poslednje vreme bio nekako udaljen. Ali bila sam i ja. Oboje
smo prošli kroz tešku godinu.” Reći to glasno bilo je veliko olakšanje i zagrlila ga
je oko vrata. „Mnogo se ponosim tobom. Završio si knjigu. To je neverovatno
postignuće.” Stajali su tako i blago se ljuljali, što je popunilo rezerve ljubavi koju
je Lora osećala prema svome mužu. „Ispričaj mi sve o tom agentu.”
„Video sam ga u Glavnoj čitaonici dok smo vršili inspekciju pneumatskih
cevi. On poznaje mog prijatelja Bilija, još iz onih davnih dana, pa je prišao da me
pozdravi. Pribojavao sam se da ne budem nasrtljiv, ali znao sam da mi je to možda
jedina šansa, moja jedina veza, pa sam mu ukratko rekao nešto o tome. Kazao je
da bi voleo da pročita i sutra ću mu lično odneti rukopis u kancelariju.”
„Pa to je divno.”
„Pođi za mnom.” Poveo ju je u svoju radnu sobu, gde je na sredini pisaćeg
stola stajao debeli svežanj papira, uvezan uzicom. „Evo ga. Da li bi volela da
pročitaš dok ga ne pošaljem?”
„Volela bih.” Pogledala je na sat. „Ali pusti me da prvo pristavim večeru. Da
deca ne budu gladna.”
„Ja ću to uraditi. Ti sedi pored vatre i čitaj, a ja ću nam nešto spremiti.”
„Ti?” Zakikotala se na tu pomisao.
„Iznenadiće te moja kulinarska veština. Davno, kao poželjni neženja, bio sam
prilično spretan.”
Poslušala ga je i nakon pola sata pozvao ju je u kuhinju na kajganu na tostu.
„Šta je to, zaboga?”, kazala je smejući se.
„Tata kaže da je danas ‘naopačke dan’”, objavila je Perl, stežući prste od
uzbuđenja. „Za večeru imamo doručak.”
Hari je doneo tanjire na sto, pažljivo ih je postavio između viljušaka i noževa.
Poslednji je ispustio, pa su se jaja prosula po pločicama.
„Žao mi je.” Oči su mu se napunile suzama.
„Ali to je savršeno”, rekao je Džek. „Pošto je ‘naopačke dan’, onda je i večera
na podu, a ne na stolu.”
„Stvarno?” Hari je pogledao u Loru tražeći potvrdu.
„Tačno tako”, kazala je ona.
„Znam”, rekla je Perl. „Treba da jedemo sedeći na podu. Ne brini, Hari,
doneću drugi tanjir.”
Ostavili su nered u kuhinji i seli na tepih u dnevnoj sobi, kao izletnici u Central
parku. Perl je pričala o svojoj omiljenoj nastavnici, nadugačko i naširoko, sve dok
je Lora nije konačno prekinula i pitala Harija ko je njemu omiljeni nastavnik.
„Ti si moja omiljena nastavnica”, odgovorio je.
Džek je pružio ruku i spustio krupnu šaku na dečakovo koščato rame. „Dobar
odgovor, dete moje. I moja je, takođe.”
Te večeri Lora je uronila u Džekov rukopis, a jedini zvuk koji je čula bio je
mrmor Džekovog glasa dok je čitao deci u drugoj sobi.
 Sutradan ju je probudio u naslonjaču, gde je i zaspala, s poslednjih nekoliko
strana na krilu.
„Kakav je?”
Zevnula je i osmehnula mu se. Vredelo je ne spavati celu noć. „Divan.
Briljantan.”
„Ne kažeš to samo zato što si udata za mene, zar ne?”
„Odavno nisam pročitala bolju knjigu.” Nije lagala. Uhvatio je unutarnje i
spoljašnje putovanje mladića koji dolazi u Njujork na smeni stoleća, tako oštro i
pronicljivo da joj je oduzeo dah. „Sjajan je i ja ne mogu biti ponosnija na tebe
nego što jesam.”

Na subotnjem sastanku kluba Heterodoksi Loru su dočekali kao heroja povratnika

– ili tačnije, heroinu – jer je hrabro otišla sa Amelijom na demonstracije, jer je
deo revolucije. Ona je pokušala da umanji svoju ulogu u protestima, pošto je zaista
bila tamo samo kao posmatrač, ali to nije bilo važno. Džesi je prišla Ameliji,
prijateljski su proćaskale pre uvodne reči, ali to Loru nimalo nije mučilo. Ono što
je iskusila tog meseca bio je jednostavno odjek situacije u kojoj je bila u velikoj
blizini nasilja. Najverovatnije joj je trebalo da ima drugaricu s kojom će savladati
posledice šoka, a ta drugarica je, prirodno, bila Amelija, jer je preuzela vođstvo i
omogućila bezbednost. Njih dve su samo prijateljice i to je potpuno u redu,
savršeno normalno. Džek i ona su prebrodili oluje poslednjih nekoliko meseci i
izbili na mirno more sad kad je završio knjigu.
Šešir je prošao iz ruke u ruku, za prikupljanje priloga za odbranu Frenka
Tanenbauma, pa je stavila u njega novac koji je ponela za ručak. U bliskoj
budućnosti imaće stalan priliv sopstvenog prihoda. Nije mogla da dočeka taj dan.
Gotovo je već bila završila master diplomski rad, ali brinula je kako da ga
ukomponuje u jednu celinu. Inspiraciju je, ponovo, dobila od jedne govornice toga
dana, po imenu Injes Hejns Gilmor, koja je čitala odlomke iz niza članaka koje je
objavila u Harpers bazaru, pod naslovom „Ispovesti jedne tuđinke”.
„Čini mi se”, započela je Injes, „da visim u praznini između dve sfere – muške
sfere i ženske sfere. Dužnosti i zadovoljstva prosečne žene dosadni su i
razdražujući. Dužnosti i zadovoljstva prosečnog muškarca zanimljivi su i
primamljivi. Uskoro sam otkrila da se isto oseća i većina sličnih meni. Nikad
nisam srela muškarca koji je ikada poželeo da bude žena. Upoznala sam malo
žena koje bar ponekad nisu poželele da budu muškarci.”
Na te reči u publici se prolomio aplauz. Lora se prvi put zapitala ne bi li bila
srećnija kao novinarka koja je prevazišla obično izveštavanje i zapravo izražavala
određeni stav, kao Injes. Injesine reči su pogodile u dušu sve prisutne žene, više
nego da je jednostavno izvestila o sve većem broju žena koje rade van kuće, i
objavila s nadom da će razumeti šta hoće time da kaže.
 Kako bi bilo kad bi naročito pisala da podrži neku stvar, kako bi se promenilo
mišljenje o nečemu?
Nije bila spremna na to, još ne. Zasad se mora držati činjenica ako želi da
diplomira. Profesor Vejkmen bi u suprotnom dobio napad besa. Srećom, kad mu
je pokazala grubi nacrt svog master rada, kazao joj je da je impresivan. „Ali u
haosu je”, dodao je. „Povežite ga, da delovi zajedno bolje teku. Treba da radite na
prelazima. Međutim, mogu da vidim knjigu u ovome.”
Knjigu! Umalo se nije onesvestila. Knjige, naravno, ne može biti, jer Klub ima
svoja pravila. Ali kad vidi njenu dovršenu tezu, Amelija će možda biti isto tako
impresionirana kao i profesor Vejkmen, pa će ubediti druge da daju dozvolu. Kad
samo pomisli da i Džek i ona mogu imati svako svoju knjigu. Štaviše, kad se
jednom ustale u novom poslu, mogao bi da dâ otkaz u biblioteci pa bi mogli da
nađu neki lep stan u Vilidžu. Profesor Vejkmen joj je vratio stranice. „Bolje je od
svih ženskih radova koje sam do sada video, mogu vam reći. Povežite ga u celinu
i predajte ga. Želim da bude savršen.”
Znala je da je njegov ideal savršenstva viši nego kod svih ostalih mentora. Bez
pravopisnih grešaka, bez suvišnih predloga. Ne samo da priča mora da bude
solidna već takva mora da bude i njena prezentacija.
U nedelju uveče povukla se za Džekov pisaći sto u radnoj sobi da dovrši
zaključak teze. Sad kad je završio knjigu, nije se više osećala kao uljez kad je
njegove brojne spiskove zadataka koje treba obaviti stavila na urednu gomilu na
kraj stola (on uvek kaže da je izazovu najbolje pristupiti metodično), a onda
raširila svoje beleške preko kožne podloge za pisanje. On je ušao i poljubio je u
kosu. „Kako ide?”
„Sad tek umem da cenim kroz šta si sve prolazio za poslednjih nekoliko
godina. Kako da sve što sam saznala sažmem u završni deo, da bude moćno, ali
da nema ponavljanja?”
„Seti se šta te je najpre i podstaklo da pišeš o tome, odakle je potekla prva
varnica ideje. Možeš ti to, znam da možeš.”
Kad je otišao, ona je ostala da sedi i zuri kroz prozor.
Želela je da demonstrira šta žene misle, naročito šta misli Nova žena. Žene
koje je najviše poštovala išle su za svojom strašću i nisu se plašile da glasno kažu
istinu, kao na primer Amelija. Kao njena majka, mada je ona više bila uzdržana,
budući starija generacija. Da je njena majka rođena kasnije, Lora nimalo nije
sumnjala u to da bi bila na ulici i marširala, umesto da zavisi od muža u najmanjoj
sitnici.
Podigla je pero i počela da piše preko otkucanih reči na završnim stranicama
poslednje verzije, i da uređuje pasus za pasusom. Završiće oštrim tonom, odlučila
je. Zauzeće stav, naglasiće gledište i pokazaće koliko joj znači ova priča, umesto
da se krije iza suvih činjenica i citata. Znala je da je to rizično, ali zar Amelija ne
čini upravo to kad vrši zdravstvenu inspekciju tamo gde su svi ostali lekari lažirali
izveštaje? I Frenk Tanenbaum kad je poveo na stotine ljudi u protest? U poređenju
sa tim, ovaj čin pobune je neznatan. Profesor Vejkmen je rekao da bi na kraju
mogla da napiše knjigu – zašto mu ne bi pokazala šta sve može da uradi s rečima?
 Hvala bogu što se vratila u klub, da dobije ovu poslednju dozu inspiracije pre
ove konačne verzije. Pošto je završila sa ispravkama, stavila je novi list papira u
pisaću mašinu i prekucala poslednjih nekoliko strana, ubacujući nove delove.
Nakon temeljne lekture stavila je nove stranice na dno svežnja i zavalila se na
naslon stolice. Nasmejana. Teza je dovršena.
Tri nedelje kasnije sedela je pored Grečen ispred kancelarije profesora
Vejkmena, na sedmom spratu škole za novinarstvo, i čekala red za kritiku. Posle
ovoga nastupaju završni ispiti, a onda ceremonija uručenja diploma, koja će se
održati na travnjaku ispred univerzitetske biblioteke. Zamišljala je očevo lice u
publici, konačno ponosno. I majku kako plače i mlatara rukama kao golub.
„Prošle godine je diplomirala samo trećina klase”, kazala je Grečen. „To je
nas samo devetoro.”
„Znam. Ali nas dve smo stalno dobro radile.” Kako je semestar napredovao,
Lora i Grečen su se oslanjale jedna na drugu, iznalazile načine da zaobiđu i
izbegnu profesorov seksizam, i poredile su beleške, pa tako sklopile drugarstvo
sa uzajamnim poštovanjem. Prešle su dug put od one prve, napete nedelje.
„Gospođica Rejnolds?”
Grečen se brzo nasmešila Lori i nestala u kancelariji.
Lora je razmišljala o svome radu, o tezi koja je sad bila na stolu profesora
Vejkmena. Stvorila je to ni iz čega, pa čak i ako mu se ne dopadne i ako joj da
nisku ocenu, u dubini duše je znala da je to vredan rad. Škola ju je naučila mnogo
čemu, i usadila joj je samopouzdanje koje će joj poslužiti u narednim godinama.
Grečen je izašla nakon petnaestak minuta, s velikim osmehom na licu.
„Dobro je prošlo?”, upitala ju je Lora, sa olakšanjem.
„Da. Smatra da je moj profil gradonačelnikove supruge dobro osvetljen. Van
sebe sam od sreće!”
„Blago tebi.”
Lora je morala da čeka još pet minuta dok profesor Vejkmen nije prozvao
njeno ime monotonim glasom.
„Gospođo Lajons. Možete ući.”
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1914.

S prozora kancelarije profesora Vejkmena pružao se divan pogled na ovalni

travnjak, gde je nekoliko Lorinih kolega studenata uživalo na aprilskom suncu.
Lora je pogledala napolje pre nego što je sela na pohabanu drvenu stolicu i čekala
da on nešto kaže.
Prelistao je nekoliko strana, a onda je podigao pogled preko naočara, na nju.
„Prihvatili ste moj savet i povezali ste delove u sredini, što odobravam. Sviđa mi
se ovo što ste uradili, a ženska gledišta su mnogo snažnija nego što sam očekivao.
Oživeli ste ih.”
„Hvala, profesore.”
„Ne slažem se sa tim idejama, naravno. Ali vi ste ih predstavili jasno i
promišljeno. Naracija teče.”
„Drago mi je što to mislite.”
„Osim toga, cenim to što ste obuhvatili i deo koji čitaocu daje izvesnu
istorijsku perspektivu na klub.”
„Mislila sam da bi to moglo biti od pomoči. Znate, ono što ove žene misle i
govore umnogome se razlikuje od ideja njihovih majki ili baka. Sa poplavom
interesovanja za život i prava običnog muškarca, radnika, desio se i sličan talas s
pravima žena, kao ugnjetene klase.”
Nameštao je papire sve dok ivice u svežnju nisu bile savršeno poravnate.
„Nažalost, gospođo Lajons, vaša ocena je F.”
Mora da je pogrešno čula. „Izvinite?”
„Kao što sam rekao još od prvog časa, diplomu novinara ne treba olako davati.
Baš kao što studenti prava moraju da polože pravosudni ispit, i mi od naših
studenata zahtevamo nešto slično. Vi, nažalost, niste položili.”
Za trenutak je pomislila da ju je zamenio s nekom drugom studentkinjom, ili
da je zamenio njen rad s nečijim drugim. Ali ne, stranice pred njom bile su upravo
one koje je otkucala u Džekovoj radnoj sobi. „Izvinite? Kako? Imali ste samo lepe
reči za rad, a i unela sam izmene koje ste predložili.”
„Vaš zaključak zvuči kao uvodnik u nekim Herstovim novinama velikog
formata. Kreštav je i premda su to samo reči na papiru, para mi uši. Mi ne učimo
studente ovome u našoj instituciji. Vi niste ovde da biste mi rekli šta vi mislite.
Zar vam to nije dovoljno usađivano u glavu na časovima?” Dok je govorio, po
obrazima su mu izbijale ružičaste mrlje.
Lora je pomislila na Ameliju i negativne reakcije koje je doživljavala zbog
sebe i svoga rada. Ni ovo nije bilo drugačije, i ona je odbila da ustukne. „Mislite,
uvredila sam vaša osećanja? Ne dopada vam se ono što ste pročitali i ne slaže se
s vašim moralnim nazorima, pa ste me zato oborili? To nije fer.”
Ako dobije nedovoljnu ocenu za rad, neće diplomirati. Neće biti među
studentima koji će stajati na onom lepom travnjaku; neće dobiti diplomu; neće biti
posla. Zato je i upisala studije, da bi odmah mogla da dobije neki pristojan posao,
a ne da pet godina donosi čaj velikim zverkama da bi ostavila utisak na njih.
Naslonila se na naslon stolice i sklopila ruke u krilu, damskim pokretom koji ga
je, izgleda, malo odobrovoljio. „Profesore Vejkmene, videli ste da umem da
izveštavam i pišem i redigujem baš kao i muškarci. Znate da umem. I samo zato
što sam ispoljila određeno osećanje na kraju rada, vi me kažnjavate?”
Profesor Vejkmen je cimnuo okovratnik. „Verujte mi, nije lako ovo uraditi jer
ste do sada bili student koji obećava. Znam da je ovo uznemiravajuće, ali škola
mora da održi svoje standarde.”
Lora se glasno nasmejala, ne mareći što je nepristojna. Bila je glupa što je
onako rizikovala. Znala je za nisku stopu diplomiranih, ali računala je da se to
neće odnositi na nju. Da ne može biti ona. Onoliko potrošenog novca.
Protraćenog. Setila se majčinog vereničkog prstena; pa doktora Andersona iz
biblioteke, koji se potrudio da joj obezbedi stipendiju. Sve ih je razočarala,
uključujući i Harija i Perl. Perl, za koju se nadala da će uvideti kako žene zaslužuju
zadovoljavajuću karijeru baš kao i muškarci. Džeka, koji je bio izuzetno ljubazan
i pun razumevanja, toliko da se sad zgrčila od pomisli na to.
Pokušala je ponovo, nagla se malo napred na stolici. „Kazali ste da je moj rad
dobar i celovit. Bila sam napolju, u rovovima, s najboljim momcima. Molim vas.”
Uzeo je njen rad i stavio ga na sto, pred nju. „Bojim se da ne mogu.”
„Dozvolite da vas pitam: koliko je palo drugih žena kojima ste bili tutor?”
„To nema veze s vašim slučajem.”
„Recite mi. Mogu inače i sama da istražim i saznam, znate. Znam da je Grečen
prošla. Koliko drugih, izuzev mene, nije prošlo?”
Ukočio se. „Pale su sve osim Grečen. Ona je lepo profilisala gradonačelnikovu
ženu. Nije bilo razloga da je oborim, nikakvog. Ni privatne agende. Rad je
činjeničan, neposredan i dobro napisan. Izvanredan. Mogu da vam kažem da
prošle godine nijednoj ženi nije prihvaćena teza. I zato, vidite, ima napretka,
gospođo Lajons.”
Nije se trudila da sakrije nevericu. „Da li je muškarcima dozvoljeno da
izražavaju svoja mišljenja u onome što pišu?”
Zastao je. „S njima je drugačije jer su njihove teme komplikovanije. Politika,
rat, ekonomija.”
„Znači, njima je to dozvoljeno?” Sačekala je. „Imajte na umu da su master
radovi u biblioteci, pa mogu da vidim i sama.”
Oborio je pogled i zagledao se u svežanj papira pred njom. „Da, nekima jeste.
Ali to nije isto.”
„Kako nije isto?”
Zamucao je pa začutao.
„Onda morate da promenite moju ocenu.”
 „Shvatam šta hoćete da kažete, zaista.” Odmahnuo je glavom. „Ali prekasno
je za promenu ocene. Uneta je u registar.”
„Onda će moj prvi članak kad izađem iz škole biti o raširenoj polnoj
diskriminaciji u Školi za novinarstvo Univerziteta Kolumbija.” Zgrabila je rad sa
stola.
„Raširenoj? Nema potrebe za preuveličavanjem, nema potrebe za tim,
gospođo Lajons.” Dodirnuo je sto na onom mestu gde je stajala njena teza i raširio
prste kao paukove noge. „Žao mi je, ne mogu to da promenim. Ali zaista cenim
što ste mi skrenuli pažnju na to. Svakako ću imati na umu sledeće godine. Je li to
u redu?”
Kad je to rekao, ona je izletela iz prostorije i zalupila vrata za sobom.

Sad kad nema predavanja na koja treba da ide, bez cilja koji želi da postigne, Lora
će se vratiti svakodnevici. Čitaće deci uveče, spremaće obroke. Peglati i krpiti
odeću. Samo što nije briznula u plač kad joj je Džek otvorio vrata radne sobe.
„Draga, divno što te vidim.” Zatvorio je vrata i pokazao joj rukom prema
stolici. Nadala se da će je priviti u zagrljaj, ali on, izgleda, nije video da je
uznemirena.
„Imam sjajnu vest.” Seo je za sto i konačno podigao pogled ka njoj. „Šta je
bilo? Da se nije nešto desilo? Deca?” Ustao je sa stolice, ali ona mu je pokretom
ruke dala znak da sedne.
„Ne, dobro su. U meni je stvar. Nije mi prošao diplomski rad. Profesor
Vejkmen me je oborio.”
„Šta? Pročitao sam ga, divan je.”
„On je poznat kao strog – prošle godine je oborio najboljeg studenta zbog
obične pravopisne greške. Teška škola i sve to, pretpostavljam. Sve mu se dopalo
izuzev samog kraja.”
„Meni se jako svidelo kako si sve sažela. On je lud.”
„Promenila sam kraj pre nego što sam predala rad. Dodala sam sopstvene
stavove i misli. To nije odobrio.”
„Zašto si to uradila?”
Poželela je da vrišti. „Zato što ih imam”, uzviknula je. „Zato što mislim da
nešto znače.”
„Naravno, to ima smisla.” Ustao je i prišao joj, sagnuo se da je zagrli, kao da
bi to moglo da potre njegovo glupo pitanje.
Prihvatila je zagrljaj, ali prva se povukla. „Koja je tvoja dobra vest? Svakako
će nam dobro doći.”
„Agentu se svideo moj rukopis.” Izvukao je fioku, izvadio rukopis i stavio ga
na sto. „Treba ponešto izmeniti, naravno. Ali slažem se sa svim predlozima, tako
će biti još bolje.”
„Sjajno. Mnogo se ponosim tobom. Šta je sledeći korak?”
 „Ja ću revidirati knjigu, a onda ću je vratiti. Dao mi je dva meseca. Biće tesno,
ali mislim da mogu da se snađem. Posle toga on će je poslati izdavačima. Rekao
je da ga je već pomenuo nekolicini i jedva čekaju da ga vide. ‘Boriće se i licitirati’,
tako je rekao. ‘Licitiraće i otimaće se o tvoju knjigu.’”
Bio je kao dete na Badnje veče, široko se osmehivao, ošamućen, i njegovo
uzbuđenje bilo je zarazno. Pružila je ruku preko stola i uzela ga za ruku. „Bravo,
dragi. Bićeš literarna senzacija, u to nimalo ne sumnjam.”
„Ne bih to postigao bez tebe, Lora, ljubavi. Ne brini, naći ćemo nešto
zanimljivo da radiš, nešto drugo, što nije novinarska škola.”
Na nju se ponovo spustio crni oblak. „Šta na primer? Čak sam prodala i majčin
verenički prsten, a sad se ispostavilo da je bilo uzalud. Šta sam to uradila?”
„Ne sekiraj se, lako ćemo joj otplatiti od avansa za knjigu. Može da kupi novi.”
Pucnuo je prstima. „Hej, imam ideju. Šta misliš da prekucavaš reviziju umesto
mene?”
Srce joj se zgrčilo. „Ne, hvala. Ne želim da budem ni tvoja pomoćnica ni tvoja
sekretarica. Želim da pišem nešto svoje, da radim nešto svoje.”
„Ne nerviraj se, to je bila samo pomisao.”
To što je izgovorio tu pomisao beskrajno ju je uznemirilo. Činilo se da ne
razume, posle toliko vremena, da želi da ima profesiju koju strasno voli, kao i on.
Nikad ni pomislila ne bi da ga pita, da ga je agent odbio, da li bi voleo da kuca
njenu master tezu umesto nje. Da bi se tako osećao korisnim. To joj nikad ni na
pamet ne bi palo.
Izvinila se i otišla gore u stan, gde su majka i Perl za kuhinjskim stolom šile
odeću za Perlinu lutku.
„Otkud ti kod kuće tako rano?”, upitala ju je majka.
„Pala sam. Gotovo je. Gde je Hari?”
„Molim?” Majka je ustala i raširila ruke, ali Lora je odbila zagrljaj mahnuvši
rukom; nije htela da plače pred Perl. „Hari je izašao s drugovima. Danas si imala
razgovor o tezi, zar ne?”
„Jesam. Profesor me je oborio, ali iskreno, mislim da sam pobedila. Ali to nije
važno, prekasno je i ne može ništa da menja.” Sela je pored Perl za sto. „Žao mi
je, majko, naći ću načina da ti nadoknadim. Džek je dobio dobru vest o knjizi, za
dva meseca sve će biti svetlije.”
„Za njega. A šta je s tobom?”
„Zašto su te oborili?”, upitala je Perl konačno.
Lora je zagrlila kćer oko ramena i privukla je k sebi, pa prislonila čelo uz
njeno. „Rizikovala sam i nije uspelo. Bila je to glupa greška.”
„Gluposti”, kazala je njena majka. „Nema ničeg pogrešnog u rizikovanju.
Toplo ga preporučujem, kad god je to moguće. Perl, tvoja majka je jaka i biće
dobro. Ceo život nije ništa drugo nego rizikovanje.”
Perl je pogledala u baku, pa u majku. „Ali mama izgleda kao da je nesrećna.”
„Možda za sada”, rekla je Lora. „Ali uveravam te da ću biti dobro. Da ćemo
svi biti dobro. Baka je u pravu.”
 Majčin optimizam i vera u budućnost omogućili su joj da pregura veče, ali
sutradan ujutru obrela se pred sudoperom, potištena i odbačena. Bacila je krpu za
sudove, skinula kecelju i krenula u Vilidž, u Pečin plejs.
Kad god je, prethodnih nekoliko meseci, diskutovala o tezi sa Amelijom,
prenosila joj je razvodnjeni sadržaj, bez specifičnih referenci na klub Heterodoksi.
Ni toga dana se nije trudila da pojašnjava jer više stvarno nije bilo važno. Amelija
ju je ćuteći slušala dok joj je pričala šta je uradio profesor Vejkmen.
„Profesor je znao da nije u pravu”, rekla je Lora, besno stisnutih pesnica.
„Znao je.”
„Treba da uradiš to čime si mu zapretila – da uporediš s muškarcima broj žena
koje su pale na ispitu.”
„Bio bi to vrlo mali uzorak i verovatno ne bi ništa dokazao. Pretpostavljam da
je dobra vest što će ubuduće profesor Vejkmen gledati studentkinje u novom
svetlu i razmisliti pre nego što ih obori zbog nečega što dozvoljava, čak i podstiče
kod muškaraca. Nisam imala sreće.”
„Mnogo mi je žao.” Amelija se nagla napred i zagrlila je, privukla k sebi, a
onda stavila novu cepanicu na vatru pa joj se pridružila na sofi. Sedele su jedna
pored druge, zurile u rasplamsalo drvo, bez reči, jedan minut, a Lori se vrtelo u
glavi. Kako će se promeniti njen život kad Džeku izađe knjiga? Hoće li se iseliti
iz biblioteke? Da li bi pristao da se presele u ovaj deo grada? Sve mogućnosti su
je izjedale, u svakoj su njene želje bile sekundarne u odnosu na želje njenog muža.
Da je diplomirala, možda bi dobila posao i ponela deo ekonomskog tereta. I pravo
da ima svoje mišljenje. Bez plate i svog prihoda, Džekove želje su važnije, čak i
kad tvrdi da je drugačije. To nije fer.
Bolela ju je glava. „Osećam se kao da mi mozak svake godine upija bolna
iskustva kao sunđer vodu, pa do pedesete više neću moći da uspravim glavu.”
Amelija se nasmejala i okrenula se ka njoj. „Šta to pričaš, za ime sveta?
Poludela si.”
„Verovatno si u pravu.”
„Ali tačno znam šta hoćeš da kažeš.”
„Znala sam da ćeš razumeti.”
Pogledale su se; Amelijine smeđe oči bile su blage i dobre. Lori je bilo drago
što je došla.
„I šta sad, gospođo Lajons?”, upitala ju je Amelija.
„Džek hoće da mu budem daktilografkinja.”
„Gospode, ne.”
„Ne brini, rekla sam mu otprilike isto to. Ali ne znam šta drugo da radim.”
„Ne treba ti diploma iz novinarstva da bi bila novinarka.”
„Biće teže početi od nule. Nemam iskustva, nemam objavljenih radova,
nemam šta da ponudim poslodavcu.”
„Imaš sve nas. Klub. Mi imamo mnogo veza u novinama, časopisima.”
„Pa, valjda.” Sve do sada nije shvatala koliko je proširila svoj društveni krug.
Možda je Amelija u pravu.
„Dođavola, napiši knjigu o ženskom pokretu. Ja bih je kupila.”
 Amelija je gledala na svet kao da je pun mogućnosti, a ne zatvorenih vrata.
Lora je posmatrala crte svoje prijateljice na svetlosti vatre. Način na koji je
pokretala usne, oblinu njene brade. Više od svega drugog, Lora je želela da sedi
naspram Amelije po ceo dan, da je sluša kako govori i da gleda njeno lice, da upija
samo njeno biće. Poslednji put se tako osećala kad su se rađala njena deca –
nezaustavljivu navalu ljubavi, odanosti.
„Ti si sad deo naše porodice”, rekla je Amelija. „Možeš da računaš na nas.”
„Hvala.”
Amelija je sklopila oči i zavalila se na naslon sofe, smešeći se.
Iskušenje je bilo preveliko. Kao da je neki nevidljivi talas polako gurnuo Loru
napred, nagla se bliže, pa još bliže.
Dok im se usne nisu srele.
Odmah se povukla, šok od mekoće bio je prevelik, ali Amelija je ostala
nepomična, samo je spustila ruku na Lorinu nadlakticu i nežno je pritisnula, ne
ostavljajući dilemu o tome šta želi.
Lora ju je ponovo poljubila, i ovoga puta je Amelija rastvorila usne, a onda je
osetila i njen jezik i njen dah. Vatra je obuzela Lorino telo, od stomaka do između
nogu. Pomerila je ruku sa Amelijinog struka ka njenim grudima, koje su bile pune
i teške. Kad su poslednji put Džek i ona vodili ljubav, sanjala je o tome da ovako
dodiruje Ameliju. Dok je milovala njegovo telo, u mislima joj je bila druga silueta,
ženska.
Amelijina.

Lorina ljubav prema Ameliji, njihovo prijateljstvo, pokreti njihovih tela, prkosili
su svakoj kategorizaciji. Poslednjih nekoliko nedelja, istoga časa kad se nađu
same, privlačile su jedna drugu kao magnet i ne bi prošlo dugo a u podnožju
kreveta bi se našle suknje i podsuknje izmešane s čaršavima i jastucima i dva para
čarapa.
Brzo i lako su razgovarale jedna s drugom, prekidale i ispravljale jedna drugu,
vrednovale i revalorizovale svoja stanovišta i svoja mišljenja. Lora nikad nije
videla ništa ni slično tome kod majke i oca – želje njenoga oca uvek su nadvladale
majčine – a zapravo ne ni između sebe i Džeka. Džek je bio tradicionalan muž po
mnogo čemu, i on je donosio lavovski deo odluka za njihovu porodicu. Sve do
sada nije primećivala koliko se priklanjala njegovim željama, čak i kad su bile
dobronamerne. Nisu bili jednaki, ma koliko se ona pretvarala da jesu.
Ali to nije izgovor za ono što radi. Svaki put kad bi skrenula za ugao u Pečin
plejs, griža savesti je dostizala vrhunac i prelazila u mučninu i paniku. Ali onda
bi je Amelija privukla u zagrljaj i njihov neizbežan ples žudnje razvio bi se
prirodno, kao letnja kiša.
Amelija je ležala opružena na stomaku u postelji i prelazila prstom duž
unutrašnje strane Lorine ruke, brbljajući o mogućim ličnostima koje bi Lora
mogla da intervjuiše za svoju knjigu. „Meri Dženi Hau, naravno. Sigurna sam da
možemo dopreti i do Eme Goldmen, ako joj pristupimo na pravi način.”
„Nisam još sigurna. Pisala sam članke, ali cela knjiga?”
„Moraš da prestaneš da sumnjaš u sebe”, rekla je Amelija, uzela joj ruku i
ljubila vrhove prstiju, jedan za drugim. „Biće dobro za tebe da napišeš tu knjigu”,
kazala je. „Izbaciće te u svet.”
„Već sam u stvarnom svetu.”
„Svet je mnogo veći od Njujorka, draga moja.”
Lori je privuklo pažnju nešto u Amelijinom tonu. „Kako to misliš?”
„Treba da pođeš sa mnom.”
„Kuda?”
„U London.” Ameliji su se usne trzale.
„U London?”
„Pozvali su me da se preselim tamo na jesen, kad ovde završim studiju. Žele
da kreiraju uslove i programe koje sam postavila ovde, samo u Ist Endu, gde se
bore sa sličnim problemima u pogledu smrtnosti novorođenčadi.”
„To je divna vest. Kakva prilika! Srećna sam zbog tebe.”
„Ne, nisi.”
Amelija ju je dobro poznavala. Nije morala da joj objašnjava, ali ipak je
pokušala. „Srećna sam što ti je pružena takva prilika. Da putuješ, da dobiješ
priznanje za svoja dostignuća. Ali nedostajaćeš mi.”
„Zašto i ti ne pođeš?”
Lora se nasmejala. „Zato što imam muža i decu. Ili da i njih povedem?”
„Ne želim da budem bez tebe.”
Ovo je ludost. „A kako tačno da objasnim Džeku da moram da idem s tobom
preko okeana? Znao bi da se nešto dešava.”
„I dešava se. Volim te, Lora.”
Teško su pale te reči koje je očajnički želela da čuje. „Znaš da ne mogu.”
„Razmisli, molim te.”
Ne bi trebalo da radi ništa od ovoga. Treba da se vrati svojoj porodici i
preuzme ulogu poslušne supruge i majke.
Ustala je i pogledala kroz prozor kao da traži odgovor, ali nebo bez oblaka ju
je savladalo. Izložena je ovde u Vilidžu. Ili je možda ona prava Lora ovde. Obe te
pomisli su je plašile.
Trgla se zbog trube automobila u prolazu. Amelija joj je prišla s leđa i obavila
joj ruke oko struka. „Ne moraš da odlučiš odmah.”
Više od svega, Lora je želela da se izgubi u Amelijinom mirisu sa aromom
cimeta i mora, i da ne misli o tome šta joj nosi budućnost.
Povukle su se u toplu postelju i zagrljaje.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

„Č ekajte.”
Sejdi se okrenula od vrata kaveza, gde je nespretno otključavala bravu. Nik
je stajao tamo gde ga je i ostavila, s rukama uz bokove. „Da?”
„O čemu je ta knjiga?”
Spustila je pogled na pohabanu koricu Kako preživeti usedelištvo i zapitala se
šta joj je bilo, za ime sveta, da traži utehu u toj prastaroj knjizi. Svet se promenio,
a ona korača unazad u vremenu, umesto da se kreće napred. Proučava preporuke
za prikladnu etikeciju žena koje su putovale same krajem devetnaestog veka, uči
kako da rastegne budžet na šezdeset dolara mesečno. Sve je to beskorisno znanje.
Njena majka je sve vreme bila u pravu.
Pružila mu je knjigu, a u sebi se zgrčila. Sigurno izgleda jadno. Nije imala
drugog objašnjenja za to što joj je knjiga u torbi, osim da je lišena, gubitnica koja
nije mogla da zadrži muškarca.
Ili da je kradljivica knjiga.
„Ima li dobrih saveta unutra?”
Imao je jedva primetan smešak na licu. Ali ne kao da je ismeva već kao da je
znatiželjan.
„Autorka Ebigejl Dakvort kaže da treba naći sebi neko zanimanje koje strasno
voliš.”
„Ja volim da plešem. Šta još?”
Sejdi je zagrizla udicu. „Da svaka dama treba da ima pri ruci sastojke za koktel
menhetn.”
„Viski, biter i vermut. Aha.”
Ne zovu je uzalud Nezaustavljiva Sejdi. „Gospođica Dakvort predlaže da treba
imati bar četiri kućne haljine, uključujući jednu od karirane svile i jednu od pliša.”
Nije čak ni oklevao. „Potvrđujem i potvrđujem.”
Neprikladna slika Nika kako se izležava u krevetu u kariranom kućnom
mantilu naterala ju je na smeh. Pogledala je u pohabanu knjižicu. „Draga mi je ta
knjiga. Ekscentrični komadić istorije, objavljena hiljadu osamsto devedeset šeste,
deo prvobitne donacije braće Berg. Svakako nije najvrednija, ali svejedno.”
Zastala je, teško dišući, kao da je pretrčala kilometar. „Stvarno moram da idem.”
On se uozbiljio. „U stvari, sišao sam da vas nađem. Klod je rekao da ste otišli
u magacin.”
„Šta je bilo?”
 „Još nešto je nestalo.”
Bože, ne. „Iz Berga? Još jedna knjiga?”
„Ne baš. Stranica iz knjige.”
„Iz koje knjige?”
„Iz Šekspirovog folija.”

Gore u Bergu Klod i jedan njihov redovan korisnik naučnik, čovek nalik na zeca,
po imenu gospodin Blaunt, stajali su i zurili u veliku knjigu položenu na sto.
Gospodin Blaunt ju je izučavao već šest meseci, u sklopu projekta na
Univerzitetu Harvard, i sad je podigao krupne oči dok su im prilazili Sejdi i Nik.
„Naslovna stranica. Nestala.”
Jasno ju je videla u mislima. Šekspirov portret, visokog čela i očiju bez
trepavica, a iznad njega reči: Komedije, istorijske drame i tragedije gospodina
Vilijama Šekspira. Datirano 1623. Tako davno.
Stranica je bila uredno isečena, ostala je samo uska margina.
„Kad ste je poslednji put tražili, gospodine Blaunte?”, upitala ga je slabim
glasom.
„Pre ovog jutros? Pre dva dana. Vi ste mi je doneli.”
Ovo je bilo više od vandalskog čina. Ovo je rat.
Oglasio se Nik. „Recite mi nešto više o njoj.”
„Prva folio izdanja”, rekao je gospodin Blaunt, „objavili su Šekspirovi
prijatelji sedam godina posle njegove smrti hiljadu šeststo šesnaeste. Te knjige su
najbliže njegovim originalnim delima, pošto nije opstalo ništa pisano rukom.
Postoje dvesta trideset tri ovakva izdanja.”
Sejdi se obratila Klodu. „Kako je moguće da se ovo dogodilo?”
„Neko od nas dvoje neprekidno je bio u prostoriji”, odvratio je Klod s
prizvukom agresivnosti. „Ja nisam video da je iko izvadio nož ili žilet. A ti?”
Okrenuli su se jedno protiv drugog i ona je pozdravila izazov. „Ne, naravno.”
Umešao se Nik. „U ovom slučaju neko nije uzeo celu knjigu, samo jednu
stranicu. Zašto bi to uradio?”
„Nisam sigurna”, rekla je Sejdi. „To nije neka retka mapa, koja bi se mogla
prodati pošto je isečena iz atlasa. Ovo je samo uništavanje, kao da je lopov hteo
nešto da istakne. Gotovo kao da sabotira izložbu. Trebalo je da folio bude izložen.
Otvoren tačno na toj stranici.”
Nik je malo razmislio o njenom odgovoru, a onda se okrenuo prema korisniku.
„Gospodine Blaunte, ja sam savetnik za bezbednost, radim za biblioteku. Imate li
nešto protiv toga da ispraznite džepove i akten-tašnu?”
„Naravno da nemam.”
Gospodin Blaunt je otvorio akten-tašnu i odstupio dok je Nik pregledao njen
sadržaj, predmet po predmet, prelistavajući nekoliko običnih blokova ispunjenih
beleškama. Sejdi je više od svega želela da nestala stranica izleprša napolje, da se
desi bilo šta samo da se vrati. Gospodin Blaunt je predao i svoj kaput, i ispraznio
džepove. Ništa.
„Hvala vam na pomoći, gospodine Blaunte. Molim vas da zadržite ovo za
sebe, a ja ću vam se javiti ako budemo imali još pitanja.”
Pošto je gospodin Blaunt pokupio svoje stvari i izašao, Sejdi je zaključala
vrata za njim. Uhvatila je Nikov pogled i pokazala glavom. „A Klod?”
„A ja?” Klodu je vrat pocrveneo od ozlojeđenosti. „A ti?”
„Moram da pregledam vaše radne stolove”, rekao je Nik. Pozadi, u kancelariji,
počeo je od Sejdinog i, naravno, nije našao ništa neobično. Potom je pregledao
Klodov, dok su mu i Klod i Sejdi virili preko ramena. Kad je izvukao plitku fioku
na vrhu, onu u kojoj se drže olovke i nalivpera, Sejdi je uzviknula. „Gledajte!”
Nik je prošao kroz mnoštvo rezača i gumica. „Šta?”
Izvadila je malo plastično pakovanje. „Ovo!”
„Ti si luda”, rekao je Klod i pogledao u Nika da se uveri da je ovaj shvatio
koliko je luda. „To je konac za zube.”
„Zubni konac je tradicionalna alatka kradljivaca retkih mapa.” Obratila se
Niku. „Stave ga u usta i navlaže; onda, kad bibliotekar ne gleda, polože ga na
stranicu koju žele, odmah uz povez, i zatvore knjigu. Posle nekoliko minuta
stranica izađe lako, i – opa! – posao je obavljen. Naše odeljenje karata naročito
zabranjuje unošenje zubnog konca.”
Klod je s treskom zatvorio fioku. „Imao sam intervenciju na zubima i zubar
mi je preporučio da ga koristim posle svakog obroka. Može lično da posvedoči
ako treba.”
Streljali su pogledom jedno drugo.
„Zašto bih pokušavao da sabotiram izložbu?” Klod je uperio prst u nju.
„Poslednjih meseci imaš nešto protiv mene. Nemoj da poričeš.”
„Nemam.” Nije htela da ulazi u tu priču, ne pred Nikom.
Ali Klod se raspalio i nije se zaustavio. „Jednom smo se poljubili, na jebenoj
prazničnoj zabavi. I od tada se ponašaš čudno, prvo si bila srećna a posle ljuta,
kao da je to ne znam šta. Glupi, pijani poljubac, ništa više.”
Zurila je u njega, otvorenih usta. Muška sujeta mu je povređena kad ga je
odbacila, a sad pokušava da se pretvara kao da je ona neka šašava učenica. To je
neprihvatljivo. I zlobno. U glavi joj se kovitlalo od mogućih odgovora, ali kao da
je zanemela pred Nikom. Ništa nije rekla.
Klodove oči bile su prodorne, svirepe. „Tome praznične zabave i služe, da se
ljudi malo opuste. Mada je očigledno da ti to u životu nisi radila.”
Zastao je, da pusti da se reči slegnu. „Ti si luda, a ne ja. Nećeš mi to natovariti,
nema šanse.”
Sejdi je zgrabila žaket sa čiviluka u uglu, teško dišući. Raspašće se ako ne izađe
odavde. U glavi joj se vrtelo od šoka zbog Klodovog prezira i strašne postiđenosti
što se diskusija odvija pred Nikom. A onda još i osakaćena knjiga povrh svega.
Međutim, ulazak doktora Hupera u glavnu prostoriju Zbirke Berg sprečio ju
je da pobegne.
Nonšalantno je prebacila žaket preko najbliže stolice, kao da maločas nije
nameravala da beži kako bi život spasla. Nik i Klod su joj se pridružili čim je
odjeknuo glas doktora Hupera.
„Ne mogu da verujem da imamo posla s još jednom krađom”, rekao je doktor
Huper. „Ovo je strašno. Sejdi, jeste li je vi imali poslednji u rukama?”
„Da, ja sam je donela iz kaveza.”
„Jeste li primetili da nema naslovne stranice?”
„Nisam proveravala.” Bilo bi sumanuto da bibliotekari proveravaju svaku
stranicu svake izdate knjige.
Nik je kucnuo prstom po stolu. Lice mu je bilo neutralnog izraza, kao maska,
nije odavalo šta misli o Klodovom ispadu. „Šta ako ju je gospodin Blaunt ukrao,
a onda se pretvarao da je otkrio da je nema?”
„Ovde smo bili ili Klod ili ja, videli bismo”, kazala je Sejdi. „Ovo je mala
prostorija. Privukao bi nam pažnju svaki zvuk ili neobičan pokret. Naročito nakon
prethodnih krađa. Uveravam vas da smo pazili.”
Čak je i Klod klimnuo glavom u znak da se slaže.
„Čujte.” Obratila se doktoru Huperu. „Izrazito savetujem da pustimo ovo u
svet. Ako hoćete, ja ću napisati saopštenje za štampu.”
„Ne.” Slog je prasnuo iz usta doktora Hupera, kratko i oštro. „Spremamo se
da lansiramo veliku, kapitalnu kampanju. Odbor ne želi da obelodani da gubimo
vredne artefakte jer bi zbog toga mogli da oklevaju potencijalni donatori. To bi
upropastilo cilj.”
„Upropastilo cilj?” Sejdi nije mogla da se uzdrži. „Naš cilj je da budemo
čuvari istorije, a dešavaju se krađe, ne radimo svoj posao.”
„Vi ne radite svoj posao.” Doktor Huper je prodorno zurio u Sejdi, a onda u
Kloda, pa u Nika, kao da su neposlušni studenti, a onda se okrenuo na peti i izašao.
To je bilo dosta. Sejdi je zgrabila kaput pa je i ona izašla, ne gledajući ni u
Kloda ni u Nika. U Kloda nije pogledala jer je već znala da ima podrugljiv izraz
lica. U Nika nije gledala jer nije mogla da podnese da vidi sažaljenje koje je
sigurno na njegovom licu. Sažaljenje jer je napravila budalu od sebe, od Kako
preživeti usedelištvo, preko neuspeha na poslu pa do onog obračuna s Klodom.
Razmišljala je o tome dok je metroom hitala u centar grada, zureći u prljavi
pod i cipele neznanaca. Nije pogrešno protumačila Klodove signale: želeo je vezu
s njom posle onog poljupca, sve dok ona to nije prekinula, grubo, bez objašnjenja.
I mada su njeni razlozi za to bili čvrsti – on jeste veliki ženskaroš, a osim posla
nemaju mnogo zajedničkog – bilo bi zrelo da je razgovarala s njim nasamo. U
svakom slučaju, duboko u duši znala je da je napravila takav izbor iz straha. Jer
posle Filipa jednostavno nije imala hrabrosti da rizikuje. Pomisao na to da ponovo
zavoli nekoga i da ga onda izgubi isekla bi je na komade.
 Ušla je u CBGB, zamolila barmena da stavi iza šanka njenu tašnu i torbu za
kupovinu, pa ušla u gomilu. Iako je bilo rano, nekakav bend maraton je već bio u
punom zamahu.
Klinci na plesnom podijumu nisu joj oslobodili prostora, ali to je bilo u redu.
Želela je da na silu uđe, da je guraju ramenima, laktovima i rukama, znajući da će
sutrašnje modrice biti cena prijema. Članovi benda na pozornici bili su petorica
tetoviranih, mršavih momaka što vrište nerazgovetne reči pesme oduševljenoj
publici. Tako, u gomili, imala je osećaj da je deo nečega, bez obzira na opasnost.
Našla je stabilnost, pa je skakala u ritmu bas-bubnja, sklopljenih očiju,
usplamtelih čula, ispunjena energijom. Vazduh je mirisao na duvanski dim i znoj.
Otvorila je oči za trenutak i videla alku u nosu, tetovažu na vratu, grašku znoja
što se kotrlja niz obraz. Bilo je kao da gomila obezbeđuje struju za pojačala i gitare
koje su zavijale, a ne obratno.
Konačno, posle nekoliko pesama, povukla se do šanka.
Tamo je sedeo Nik i čekao je.
Zatražila je torbe od barmena i izašla pored njega ne rekavši ništa, ali on je
pošao napolje za njom. Naglo se okrenula, znoj na koži isparavao joj je na svežem
vazduhu. Mora da izgleda lepo tako raščupane kose, dok smrdi na dim i pivo.
„Ako mislite da sam ja lopov, prekinite da me pratite i samo me uhapsite ili
šta već treba da radite”, kazala je.
„Pratio sam vas zato što sam znao da ste uznemireni.” Pokazao je palcem
unazad, ka vratima kluba. „Malo ste dali sebi oduška?”
„Tačno tako, gospodine Tango.”
„Gospodin Salsa za vas. Mislim da je to super.”
Zastala je. „Stvarno?”
„Naravno. Unutra je prava anarhija. Sviđa mi se taj kontrast. Formalna,
uzdržana bibliotekarka danju, pank rokerka noću.”
„Oni unutra zbijaju šale sa mnom.” Navrle su joj suze u oči. Zašto mu govori
ovo? „Isto je kao i s Klodom.” Zastala je. „Sve je ovo tako blamantno.”
S Nikom prethodne noći, prvo dok su plesali, a onda i razgovarali u restoranu
brze hrane, Sejdi se otvorila mogućnosti da rizikuje. Svidelo joj se kako nabere
čelo kad se zaista usredsredi, i činjenica da voli poeziju isto koliko voli i da ulazi
u trag lopovima. Mogla bi da nastavi da se štiti od izdaje i da je neko ne povredi,
tako što će se zatvoriti prema ideji ljubavi, ali to se ne razlikuje naročito od zaštite
folija od vandala tako što ga zaključava na bezbedno mesto, kao ni od truda da
zaštiti svoj posao skrivanjem informacije iz prošlosti koja bi mogla da bude važna
u sadašnjosti.
Vreme je da bude s tim načisto. Nema više tajni.
„Možemo li da odemo nekuda?”, rekla je. „Imam nešto da vam ispričam.”
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

S ejdi i Nik su koračali uz Lafajet, pa seli na stepenište Gradskog pozorišta. Ako

ne otkrije ko stoji iza krađe, ako njen ugled bibliotekarke bude ukaljan, biće
teško naći posao negde drugde, a šta će onda raditi?
„Ja sam u srodstvu s Lorom Lajons, esejistkinjom, čiji je muž Džek Lajons
bio nadzornik zgrade Biblioteke grada Njujorka davno, hiljadu devetsto desetih.
Oni su bili moji baka i deda.”
„Je li?”
„Da. Lajons je devojačko prezime moje majke. Kao devojčica, živela je
nekoliko godina u biblioteci. Kad sam počela da radim u biblioteci, zanimao me
je taj nekadašnji stan u kojem su živeli, kako je izgledao njihov život. Malo sam
istraživala i nije mi se dopalo ono što sam otkrila.”
„Šta?”
„Da su Džek i Lora bili pod sumnjom u slučaju krađa knjiga, koje su se
dogodile dok su živeli tamo. Lora Lajons tad nije bila popularna kao sada, pa
nisam smatrala da treba to da pominjem. Ali nedavno sam došla do nekih
informacija koje su još više uznemirujuće.”
„Kako to mislite?”
„Izgleda da je, pre nego što je preminula, moja majka nagovestila da je njen
otac – Džek Lajons – ukrao ‘tamburin’. Tek tad sam čula za to. Od svoje
šestogodišnje bratanice, pa nije moguće tačno proveriti.”
„Tamburin... Tamerlan?” Nik je razmišljao. „Dakle, mislite da je vaš deda
ukrao tu knjigu davno, hiljadu devetsto trinaeste? Onu što nikad nije nađena?”
„Da budem iskrena, sve je to pomalo mutno. Moja majka je rekla i nešto o
tome kako su morali da odu iz biblioteke zbog neke zapaljene knjige. Nemam
pojma šta to znači.”
Nik ju je pažljivo pogledao. „Šta se dogodilo vašem dedi?”
„Umro je hiljadu devetsto četrnaeste. Postoji šansa da je izvršio samoubistvo.”
Objasnila mu je ono o poslednjem zapisu u njegovom rokovniku: merdevine,
konopac, pismo.
Nik je gledao na ulicu. „Verovatno nije u vezi sa ovim, ali moram da ispitam
iz svakog mogućeg ugla, što znači da je trebalo da mi kažete u početku. Ako u
tome ima ičeg korisnog, treba da znam.” Zastao je. „Mislim da bi trebalo da
obavestite doktora Hupera o vašoj vezi s porodicom Lajons.”
„Hoću. Odmah u ponedeljak ujutru, obećavam.”
Nik je ustao. Razgovor se završio. Ustala je i ona.
 Osećala se dobro kad je konačno sve otvoreno rekla.
„Želim da mi pokažete sve što ste otkrili u arhivi”, rekao je.
„U redu. Naći ćemo se sutra u četiri u Odeljenju retkih knjiga. Može li tako?”
„Sutra u četiri. I nema više tajni.”
„Nema više tajni.”

U subotu su Sejdi i Nik sedeli za jednim stolom u uglu Odeljenja retkih knjiga.
Pokazala mu je pisamce koje je bibliotečki detektiv napisao direktoru, ono u kome
se kaže da je lopov „kao pao s neba”.
Dok ga je proučavao, ona ga je pitala da li ima nekih vesti o prodavcu
ukradenih knjiga koje su vratili.
„Vlasnik knjižare Dž&M uporno tvrdi da su mu knjige poslate preko kurira,
da nikada nije video prodavca. I da je dobio uputstva da prebaci novac na jedan
račun u inostranstvu.”
Potom su ćutali dok su pregledali fascikle i zabeleške skupljane godinama.
Sejdi je naglo uzdahnula.
„Šta je?”, upitao ju je Nik.
„Pregledam direktorovu prepisku iz devetsto petnaeste, za slučaj da je nešto
pogrešno stavljeno među dokumenta.” I bilo je. Pružila mu je ono što je našla.
„Detektivova fascikla iz devetsto četrnaeste, završila je ovde.”
Prvi dokument bilo je pisamce koje je potpisao Sejdin deda. Na njemu je bilo
samo nekoliko redova, ispisanih pažljivim rukopisom:

Žao mi je zbog nevolje koju sam prouzrokovao biblioteci.

Ja sam kriv i sramota je moja. Molim vas, recite mojoj porodici da ih
volim.
Džek Lajons

Sejdi se zavalila na stolici. „To je oproštajno pismo samoubice.”

Nik je prišao, stao iza nje i pročitao ga, a onda je blago dodirnuo po ruci. „Žao
mi je, Sejdi.”
„To onda znači da je moj deda definitivno kradljivac?”
Bilo je to više retorsko pitanje, ali Nik je odgovorio. „Izgleda da je tako.”
To je objasnilo izuzetno insistiranje Lore Lajons na privatnosti, posle takvog
skandala. Rasturena porodica. A Sejdina majka Perl je sve vreme znala za to.
Pregledala je dokumenta u fascikli. „Izgleda da su i devetsto četrnaeste godine
knjige ukradene iz kaveza u magacinu.”
„Gde to piše?”
„Ovde.” Pokazala je mesto na stranici. „Navode se prvobitne lokacije nestalih
knjiga. Uključujući Tamerlana i prvo izdanje Vlati trave.” Podigla je pogled ka
prostoriji, zadubljena u misli. „‘Pao s neba.’”
 Nik ju je pogledao. „Molim?”
„Tako neobična fraza. Da su knjige ukradene kao da je lopov ‘pao s neba’.
Ako to budemo rešili, možda ćemo dokučiti kako je naš kradljivac imao pristup.”
Ustala je, puštajući da je odgovor zapljusne. „Imam ideju.”
Pošto su vratili arhivski materijal, Nik i ona su otišli u Odeljenje umetnosti i
arhitekture, na južnom delu zgrade. Sejdi je prišla pultu i zatražila arhitektonske
planove biblioteke, pa su nestrpljivo čekali da ih bibliotekar donese.
Sejdi je razvila rolne na jednom stolu. „Nije dobro. Ovo su noviji, vidi se po
tome što su obuhvaćeni magacini ispod parka Brajant.” Vratila ih je bibliotekaru.
„Imamo li prvobitne planove? Iz vremena kad je biblioteka tek otvorena?”
Bibliotekar je pogledao u bazi. „Imamo, ali moraćete da ponovo dođete u
ponedeljak.” Pokazao je na sat. Kraj radnog vremena.
Izašli su i stajali na hodniku dok su oko njih izlazile reke korisnika. „Žao mi
je zbog onoga što smo danas saznali”, rekao je Nik. „Nadam se da vam nije
previše teško palo.”
„Svi znaci su već bili tu, pa se nisam iznenadila. To je rasturilo porodicu, i
uviđam koliko je to uticalo na moju majku, do kraja njenog života. Žao mi je samo
što nisam mogla da razgovaram s njom o tome, što je umrla pre nego što sam ovo
saznala.”
Nik je gledao naniže, u nju. „Moram da idem. Ali jedva čekam da sve ovo
ispravimo.”
„I ja. Mislim da smo blizu, mislim da postoji veza s prošlošću. I ja ću učiniti
sve što je u mojoj moći da uhvatimo kradljivca.”
„Oh, u to nimalo ne sumnjam. Ne znam šta bih radio bez vaše pomoći
proteklih mesec dana, i zato hvala.”
Njegovo priznanje da su partneri neobično ju je uzbudilo; htela je da brizne u
plač i da se smeje istovremeno. Umesto toga, samo je trezveno klimnula glavom.
„Zadovoljstvo mi je.”
Kad je otišao, dovršila je neku dokumentaciju za svojim radnim stolom, sve
vreme razmišljajući o pismu onog detektiva. Pao s neba. Ako lopov nije imao
ključ, možda postoji nešto na tavanici, neka vrsta vrata u podu koja bi mogao
koristiti sa sprata iznad Bergovog kaveza. Pokušala je da zamisli tavanicu, ali nije
mogla. Nikad joj nije palo na pamet da pogleda.
Magacin je posle kraja radnog vremena izgledao velik na prigušenoj svetlosti
kroz prozore, svaki prolaz između polica bio je uzani kanjon knjiga. Sejdi je
upalila svetlo i ušla je desetak metara u magacin kad je čula neki zvuk, nekakvo
neobično grebanje, kao da neko grebe po cementu. Sledila se, osluškujući,
prelazeći pogledom po prostoru u potrazi za bilo kakvim pokretom, ali sve je bilo
mirno. Možda se to samo čuje bibliotečki sistem za ventilaciju.
„Ima li koga?”
Njen glas je odjeknuo u magacinu, bez odgovora.
Koračala je što je tiše mogla ka odeljku za Zbirku Berg, pa je izvirila iza ugla.
Bilo je pusto. To se samo njeni nervi poigravaju s njom. Otključala je kavez i
pogledala naviše, proučavala tavanicu. Tvrdi čelik. Kad se pomakla korak nazad,
i dalje gledajući naviše, umalo se nije saplela i pala.
Poklopac jedne sive skladišne kutije zaglavio se i štrčao iz najniže police, pa
ga je bila zakačila petom. Kleknula je. Pored njega ležala je donja polovina kutije.
Na etiketi je pisalo: DŽEJN EJR, Karer Bel (Šarlota Bronte), prvo izdanje
(1847); tri toma.
A unutra su ležala samo dva mala toma.
Osvrnula se oko sebe, prešla pogledom po policama, po podu. Ništa.
Lopov je bio ovde. I možda je još ovde. Polako je ustala, napeto osluškujući
ne bi li čula bilo kakav znak da nije sama.
Izašla je iz kaveza i tiho zaključala vrata za sobom. Dok je to činila, odjeknuo
je tresak zatvaranja vrata.
On beži.
Sejdi je potrčala između polica i izašla kroz vrata na koja je ušla. Preskakala
je po dva stepenika odjednom, napeto osluškujući korake kradljivca po odmorištu
na drugom spratu, iznad nje, da bi nastavio gore, na treći. Kad je stigla do
odmorišta, umalo se nije saplela preko nečega.
Nestali tom Džejn Ejr ležao je, raširen, na mermernom podu, kao slomljena
ptica.
Podigla ga je, gurnula u gornji deo haljine, na sigurno, pa potrčala uz poslednji
niz stepenika na treći sprat. Kod poslednjeg stepenika zapela je za istureni deo
gazišta i poletela u vazduh, a onda gadno pala, prvo na koleno pa na ruke. Knjiga
joj je izletela iz haljine i odletela klizajući se po podu.
Zaustavila se kod dva para crnih, izglancanih muških cipela.
„Sejdi?”
Doktor Huper i Nik su iznenađeno gledali dole u nju.
„Šta to radite?”
Nije mogla da govori; pad joj je potpuno izbio vazduh iz pluća. Konačno je
došla do daha. „Bila sam dole u kavezu. Lopov je bio tamo. Trčala sam za njim.
Ovde je, gore.”
Doktor Huper ju je radoznalo pogledao. „Jeste li sigurni? Nikog nismo videli.”
Klimnula je glavom, i dalje zadihana. „Da, ovde je negde.” Otrčala je do kraja
hodnika, do vrata Odeljenja umetnosti i arhitekture. Zaključano. Pokušala je da
otvori ostala vrata u hodniku, a Nik se poveo za njenim primerom i pokušao isto
na drugoj strani. Sva su bila zaključana. Samo je ženski toalet bio otvoren i Sejdi
je uletela unutra, spremna da satera u ćošak svoj plen, ali sve kabine su bile prazne.
Izašla je, zbunjena i kao izduvana. „Imao je prednost ispred mene, ali morali
ste ga videti. Bio je između nas. Kuda je otišao?”
Doktor Huper, izgleda, nije bio zabrinut zbog lopova. Umesto toga je zurio u
Sejdi, stisnutih vilica.
Najednom je shvatila kako mu sve ovo izgleda. Luda žena nosi retku knjigu i
juri u izmišljenoj poteri.
Sama u biblioteci posle radnog vremena. Kradljivica.
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1914.

L ora je presekla kroz Kataloško odeljenje, istovremeno i srećna i uznemirena.

Amelija želi da ona pođe s njom u London, ali to se nikad neće moći dogoditi.
Štaviše, Lora se zarekla, samo upola u šali, da će učiniti sve što je u njenoj moći
da zadrži Ameliju u Njujorku. Treba joj samo predstojeće leto da ubedi Ameliju
da nikuda ne ide, da je ne ostavlja. Bar jednom dnevno, dok se vozila nadzemnom
železnicom ili čistila pod u stanu, Lora je nestajala u svetu sanjarija u kojem je
mogla da se prepusti najneobuzdanijim impulsima, gde će Amelija i ona stvoriti
zajednički život, zajedno s Harijem i Perl. Džek bi isprva bio uzrujan, ali lako bi
našao sebi novu ženu – neku koja jedva čeka da ispuni tu ulogu onako kako Lora
jednostavno nije mogla – i onda bi svi ostali prijatelji.
Ali to je bio samo san.
Majka ju je uvek podsticala da prati svoje želje. S Džekom je to donelo čuda,
uključujući decu. E pa, ovo je nova želja, nova strast, kakvu nije očekivala, ali
koju je želela da istražuje dalje. Zašto ne? Muškarci to stalno rade, s drugim
ženama, sa svojim poslom. Prethodne noći Džek joj je za večerom objasnio da mu
je svaki slobodan trenutak potreban da radi na reviziji rukopisa ako želi da to
obavi u roku. To je njegova strast, njegova ljubavnica. A Amelija je njena.
A opet, kako bi se ona osećala kad bi Džek imao pravu ljubavnicu? O drugom
pitanju nije želela ni da razmišlja. On je dobar čovek i bio bi skrhan kad bi saznao
da je našla fizičku ljubav drugde. Mora naći vremena i rešiti ovo, za dobro svoje
dece, svoje porodice.
Amelija joj je predložila da govori na sastanku kluba Heterodoksi u subotu,
kako bi ostavila utisak na članice svojim spisateljskim sposobnostima. Lora je
uzbuđeno razmišljala o čemu bi mogla da govori. To joj je i pomagalo da skrene
vihor misli sa Amelije i njihovog razdvajanja, koje bi je uništilo.
Ispunila je nekoliko reversa, sačekala da donesu knjige iz magacina, i sela za
jedan od dugačkih stolova, nestrpljiva da se zadubi u istraživanje. Nakon tri sata
oči su je pekle od umora, pa je krenula u Odeljenje periodike na prvom spratu.
Njujork tajms je nedavno bio objavio intervju s jednom od predvodnica
sifražetskog pokreta u Njujorku, gospođom Alvom Belmont, i Lora je želela da
se pozove na njega u svom govoru.
Džek ju je prekorio kad je prvi put zakoračila u Odeljenje periodike i našalila
se da liči na jazbinu monopoliste obolelog od gihta, sa tim tamnim zidovima od
francuske orahovine i raskošnim vratima. Kad je malo bolje pogledala, otkrila je
svuda raštrkana suptilna iznenađenja kao par delfina urezanih u osnovu stola, i
panele na tavanici, na kojima su bili prikazani petlovi i orlovi. Od tada nije
prestala da se iznenađuje kako su arhitekte koji su projektovali zgradu – Džon
Mervin Karer i Tomas Hejstings – udahnuli svežinu nekonvencionalnog u svoju
dostojanstvenu građevinu. Samo je trebalo znati gde da gledaš.
Zauzela je preostalu praznu stolicu, pred kojom je, na stolu, ležao otvoren
Njujork vorld, novine Džozefa Pulicera, čoveka koji je osnovao školu
novinarstva. Trgla se jer ju je to podsetilo na njen neuspeh.
Krenula je da ih zatvori kad joj je pogled zapeo na jedan naslov.
OTKRIVEN TAJNI KLUB MODERNIH ŽENA
Ne, nemoguće.
Prepoznala je sopstvene reči u prvom pasusu, a onda i u sledećem, i u
sledećem. Ceo članak zauzimao je tri stupca, mnogo manje od njene teze, ali više
od svih ostalih članaka na stranici. Njen rad je bio prerađen da obuhvati slobodnije
komentare tih žena, kontekst njihovih reči je bio isečen. Konačni rezultat je
sugerisao da je klub Heterodoksi jazbina nezasitih lisica, rešenih da silom sruše
patrijarhalni poredak.
U dnu je pisalo: Ekskluzivno za Njujork vorld napisao gospodin Džordž
Vejkmen, profesor u Školi za novinarstvo Univerziteta Kolumbija.
Taj opaki čovek je objavio njenu priču kao svoju. Ako su članice kluba videle
ovo, znaće da iza toga stoji ona, ili da je, u najmanju ruku, obezbedila informacije.
Biće odsečena, osuđena. Spustila se na stolicu jer nije imala poverenja u sopstvene
noge, i skupila šake u krilu. Amelija će je mrzeti posle ovoga, misliće da ju je sve
vreme iskorišćavala, da je sve radila u nadi da će doći do materijala za priču.
„Nije trebalo da bude objavljeno.”
Glas joj je odjeknuo udaljeno, kao da nije njen, a bibliotekar ju je brzo
ućutkao.
Pokupila je svoje stvari i pobegla.

U subotu je Lora zakasnila na sastanak kluba Heterodoksi, što nije želela, ali Hari
se žalio na bolove u stomaku, pa mu je dala dve tablete za varenje i ušuškala ga u
krevet pre nego što je pošla. Džek će ceo dan raditi u radnoj sobi, pa joj je obećao
da će nadgledati dečaka.
Nadala se da će stići ranije i objasniti Ameliji, i drugim članicama koje
poznaje, šta se dogodilo. Umesto toga, ušla je baš kad je sastanak počinjao i sve
su sedele na svojim mestima, a Mari Dženi Hou, osnivačica kluba, pred njima.
Na njen užas, Mari je držala primerak Njujork vorlda u ruci.
Lora se divila Mari zbog njenog pribranog držanja na sastancima kojima je
prisustvovala – ma koliko bila žestoka diskusija – ali sada se okrenula prema Lori
s prezirom. „Stigla je počiniteljka.”
 Lora je primetila Ameliju u prednjem redu, ali nije mogla da je pogleda u oči,
toliko se stidela. Prišla je, dok su joj se noge tresle, pročelju prostorije i stala na
metar i po od Mari.
„Mnogo mi je žao, u pitanju je nesporazum”, započela je, ali prekinula ju je
neka žena iz zadnjih redova.
„Napolje! Hoćeš li otrčati nazad, do svoje pisaće mašine, da pišeš i o ovome
sada?”
Mari je podigla ruku. „Dosta. Gospođo Lajons, pravila su vam bila jasna od
samog početka, da nijedna diskusija u ovoj sobi nije za javnost. Donele smo ih da
bi se naše članice osećale slobodno da govore i istražuju radikalne ideje bez
bojazni da će ih štampa iskriviti. Sudeći po citiranim članicama, informacije za
ovaj članak mogli ste da obezbedite samo vi, bez obzira na to ko je potpisan kao
autor. Pogrešno ste predstavili sve za šta se zalažemo, sve što smo rekle. Šta imate
da kažete o ovome?”
Lora je duboko udahnula. „Najdublje se izvinjavam, vama i članstvu. Napisala
sam priču o Klubu za predavanje na Kolumbiji, to je tačno, ali nikad nije trebalo
da bude objavljena, kunem se. Bez mog znanja, moj mentor ga je dramatično
prepravio i objavio u Njujork vorldu pod svojim imenom. Nisam ni slutila da će
se to dogoditi. Poštujem sve što radite i za šta se borite, i nikad to ne bih dozvolila
da sam znala.”
Stajala je i čekala presudu kao kriminalac na suđenju. Od te izloženosti pucali
su joj nervi, kao da je na lomači.
„Šteta koju ste naneli našem ugledu i našim naporima neizmerna je”, konačno
je kazala Mari. „Izbačeni ste iz kluba. Morate odmah da odete.”
Lora je tako i učinila, ne gledajući ni u jednu članicu, ali je osećala sve poglede
kao da su strele. Stigla je do stepeništa, izašla do ulaznih vrata i zastala, pa se
uhvatila za ogradu. Kakav je haos napravila od svega, šta god da je pokušala.
Uništila je sve izvore i kontakte za knjigu, za svaki budući članak, jednim
potezom. Sama sebi je smestila ovaj poraz time što se upecala na mamac
zabranjenog i ne može da krivi nikoga osim sebe. Neka žena u prolazu zabrinuto
ju je pogledala i Lora je shvatila da lije suze samosažaljenja na ulici. Izbrisala ih
je i pokušala da se pribere.
Najviše ju je pogodilo što je izgubila zajednicu žena, jer u životu nije imala
takve uzore. One su imale potpuno drugačiji pristup svemu od ostalih žena koje
je poznavala, i očajnički je želela da bude deo tog mora promene. Ali više ne
može. Sve je propalo. Najviše ju je boleo gubitak Amelije. Kako ju je izneverila,
izdala, pred svim njenim koleginicama i prijateljicama. Nikad sebi neće oprostiti
što je nanela bol Ameliji.
Krenula je ulicom, odlučivši da se za kaznu vrati kući pešice.
„Lora!”
Sačekala je da je Amelija stigne. Nije je iznenadilo što je napustila sastanak
da bi pošla za njom, što je bilo hrabro. Tako je Amelija zacrtala sebi put kroz svet,
nikad se nije plašila šta će drugi pomisliti ili reći. Kad bi samo i ona bila tako jaka.
„Hrabro je što si došla, Lora.”
 „Morala sam. Toliko im dugujem, mada sam znala da se to ni u šta neće
računati. Ali ti mi veruješ, zar ne? Da nisam znala da će biti objavljeno? Kunem
se, saznala sam juče. Profesor je ukrao moj članak, bez moje dozvole. A što je još
gore, prepravio ga je da zvuči negativno. Sećaš se da sam ti rekla da krade ideje
od drugih studenata?”
„Sećam se.”
Lora je odahnula sa olakšanjem. „Hvala bogu.”
„Mada ti ne opraštam.” Glas joj je bio hladan, jarostan.
„Ali ja nisam nameravala da se to desi.”
Amelija je pogledala u zemlju, a onda opet u Loru, kao da se trudi da se
pribere. „Pre svega, nije trebalo ni da pišeš o klubu.” Lora je zaustila da odgovori,
ali Amelija je podigla ruku. „Iskoristila si me, iskoristila si sve nas, da bi
impresionirala profesora. E pa, bravo, delovalo je kao magija. Toliko mu se
dopala tvoja ideja da ju je ukrao. Ali za to si ipak ti kriva, za sve si ti kriva, za to
što smo oklevetane u štampi. Ti si to pokrenula, ne on. I šta s budućnošću kluba?
Koja će nam se žena pridružiti i verovati da može da govori otvoreno, da se
izjasni? Tako sam ljuta da bih mogla da te pljunem, Lora.”
„Žao mi je. Mrzim što sam te razočarala.”
„Mene? A šta je sa svima njima?”
„Da, naravno. Ali tebe najviše od svih. Molim te, Amelija, moraš da mi
oprostiš.”
„Zašto?”
Odgovor nije usledio. Lora nije mogla da izgovori te reči zato što je, po tome
kako ju je Amelija gledala, znala da je sve gotovo, da je bezvredna, da je totalno
razočaranje. Neće više biti razgovora pored vatre, neće više biti poljubaca.
Pokušala je da se seti njihovog poslednjeg poljupca, ali nije mogla. Kako je to
moguće? Da je znala da je poslednji, produžila bi ga, usisala bi Amelijin dah u
svoja pluća.
Preplavio ju je stid. Cele prošle godine Lora je tragala za ispunjenjem i našla
ga je u Ameliji i u svome radu.
Sad nije više bilo ni jednog ni drugog, sve je uništila sopstvenom rukom.
Okrenula se da pođe, znajući da će joj srce prepući ako ostane još samo
trenutak duže.
 DVADESETO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1914.

L ora je ušla u stan u biblioteci, čeličeći se da se ne raspadne usred svoje porodice,

i iznenadila ju je tišina. Možda je Džek odveo decu u park, što onda znači da je
Hariju bolje. U kuhinji je vadila iz hladnjaka namirnice za večeru kad se na
vratima pojavila Perl.
Lora je prebledela kad je videla suzama umrljano ćerkino lice.
„Perl? Šta nije u redu?”
„Konačno si stigla. Gde si bila?”
„Bila sam u gradu.” Kleknula je ispred devojčice. „Šta se dogodilo? Gde su
tata i Hari?”
Lora nije mogla da razume odgovor jer joj je devojčica jecala u rame. „Gde?”
Perl je podigla glavu. „U bolnici. U bolnici Belvi.”
Lora je naglo ustala. „Šta se desilo?”
„Hariju je pozlilo, pao je u bunilo. Tata je brzo izašao s njim, a meni je rekao
da te čekam.”
„Koliko je prošlo od tada?”
„Ne znam.”
Lora ju je uzela za ruku. „Moramo sad da idemo.”
Nakon probijanja taksijem kroz saobraćaj i ošamućene jurnjave kroz hodnike
bolnice, praktično vukući Perl za sobom, Lora je ugledala Džeka kako sedi pred
nekim vratima. Izraz olakšanja na njegovom licu dok je prilazila samo je dodao
još jednu ciglu na zgradu krivice u njoj.
„Je li Hari unutra?” Stavila je ruku na kvaku, ali Džek ju je zaustavio.
„Ne možemo unutra. Nije bezbedno.”
„Zašto nije bezbedno?” Videla je kroz staklo redove kreveta punih dece, i
nekoliko bolničarki što ih obilaze.
„Mnogo je bolestan. Dođi, sedi sa mnom.”
„Ne, moram da ga vidim.”
„Neće te pustiti unutra. Pokušao sam. Osim toga, zaključano je.”
Pritisnula je kvaku, pa je i sama videla. „Ispričaj mi sve.”
„Ima tifoidnu groznicu.”
Lora je zavrtela glavom. „Nemoguće. To nema nikakvog smisla.” Voda za
piće u biblioteci dopremana je preko akvedukta iz rezervoara van grada i bila je
bezbedna.
 Prilazio im je lekar u belom mantilu. Džek je jurnuo ka njemu i uhvatio ga za
lakat. „Doktore, imate li malo vremena?”
Lekar je otrgao ruku, ljut, i pokucao na vrata. „Ne mogu sad da razgovaram,
gospodine.” Klimnuo je glavom jednoj bolničarki unutra i ona mu je otključala.
„Možemo li, molim vas, da vidimo našeg sina?”, upitala je Lora.
Lekar ih je jedva i pogledao. „Ne možete. Bar ne još.”
Lora je zaplakala, a doktor je nestrpljivo uzdahnuo. „Koje je dete vaše?”
„Hari Lajons”, odgovorio je Džek.
„Dobro. Tek je stigao. Koliko već suvo kašlje?”
Lora se zamislila, laknulo joj je što ima nešto određeno da se na to usredsredi.
Još od pre nego što je pala na diplomskom. Bila je obuzeta svojom tezom i kad
joj se Hari požalio da ga boli grlo, opipala mu je čelo i vratila se poslu, rešena da
sve uradi u zadatom roku. Odgovorila je šapatom: „Oko dve nedelje.”
„I polako se pogoršavalo?”
„Pretpostavljam. Da.” Nije trebalo da ga danas ostavi. Bila je tako sebična.
„Jeste li primetili da ima crvene tačkice po ramenima i grudima?”
Ubacio se Džek. „Jutros je došao kod mene, osećao se loše i pokazao mi ih je.
Onda se vratio u krevet, a kad sam otišao da vidim kako je, nije reagovao.”
„Pao je u ono što zovemo tifoidno stanje. Učinićemo sve što je u našoj moći
da ga zbrinemo, ali trebalo ga je dovesti ranije. Za to vreme bi trebalo da se vi
vakcinišete. Ne slušajte idiote koji govore da to izaziva tuberkulozu. Savršeno je
bezbedna.”
„Naravno. Kad ćemo moći da vidimo sina?”, upitala je Lora.
„Kad mu bude bolje. Ako mu bude bolje. U međuvremenu, treba da obavestite
nastavnike u njegovoj školi od čega se razboleo. Da ne izbije epidemija.”
Doktor je energično zatvorio vrata za sobom. Lora je priljubila lice uz staklo,
tražeći pogledom Harija. Uočila je njegov profil, njegov poznati prćasti nosić,
ležao je sklopljenih očiju u krevetu najudaljenijem od vrata. Obrazi su mu bili
crveni kao da ga je neko šamarao. Kako nije primetila?
Tifoidna groznica. Ista ona bolest koja je ubila Amelijinog oca i brata. Naglo
se okrenula prema Džeku. „Moramo dovesti Ameliju. Ona dobro poznaje tifoidnu
groznicu, ona će moći da pomogne.”
„Dobro. Ako misliš da treba.” Džek se namrštio. „Mislio sam da ćeš se vratiti
kući još pre nekoliko sati, pošto održiš govor na sastanku.”
„Znam, izvini. Na kraju sam pešačila kući.” Kakvo potpuno gubljenje
vremena, tako se samosažaljevati kad je trebalo da bude uz sina.
S druge strane prozora Hari je otvorio usta i ponovo ih zatvorio. Da li on to
nju doziva? Nijedna sestra nije reagovala. Bilo je pravo mučenje posmatrati ga
kako pati a ne može da ga drži za ruku ni da ga ikako uteši. Želela je da razbije
staklo, otvori vrata i uzme ga u naručje.
Pozvala je majku da dođe i odvede Perl kući, a onda su Džek i ona preostali
deo dana stražarili na odeljenju, raspitivali se kod svakoga ko naiđe, bilo da je
sestra ili lekar. Jedna bolničarka je ljubazno ponudila da podstakne Harija da ih
potraži pogledom i, na Lorino oduševljenje, to je i učinio, pa su im se pogledi sreli
i malo se nasmešio. Taj kontakt je osećala kao pobedu. Sad zna da su tu, zna da
neko brine o njemu.
Kad je grad s druge strane prozora na kraju hodnika utonuo u mrak, Lora je
čula poznati korak, odrešito Amelijino stupanje. Dobila je njeno pisamce. Amelija
im je postavila neka pitanja, odsečnim tonom, a jednom je i spustila ruku na
Lorinu podlakticu da je uteši. Taj dodir je bio ljubazan, utešan, ali ništa više od
toga. Zatražila je od bolničarke da pozove doktora, a ova je samo treptala pošto
ju je prepoznala, i nestala niz hodnik. Pojavio se lekar, vedrog i srdačnog, ne više
namrgođenog lica. „Doktorko Poter, ja sam doktor Bel. Oduševljeni smo što ste
posetili naše odeljenje.”
„Hvala. Zabrinuta sam za jednog vašeg pacijenta, za Harija Lajonsa. Njegova
majka mi je, znate, draga prijateljica.” Okrznula je pogledom Loru.
„Naravno. Da li biste želeli da mi se pridružite u pregledu pacijenta?”
Amelija je pogledala u Loru, a ova je naglašeno klimnula glavom u znak
odobravanja.
Džek i ona su opet gledali kroz prozor kako dvoje lekara razgovaraju s
Harijem, koji se nasmejao nečemu što je kazala Amelija.
Konačno su se vratili. „Hariju prilično dobro ide”, rekla je Amelija. „Doktor
Bel me je uverio da će informisati i mene i vas. Predviđamo potpun oporavak.”
Lekar im se široko osmehnuo pre nego što je otišao.
„Hvala ti, Amelija, što si došla.” Lora je progutala knedlu. „Znam da si
zauzeta.”
„Naravno. Drago mi je da pomognem koliko god mogu.”
Džek im je prišao bliže i pružio ruku. „Doktorko Poter, kao što je moja supruga
rekla, lepo je od vas što ste se založili za nas kod doktora Bela. Naša porodica
vam je zahvalna, mnogo zahvalna.”
„Nema na čemu, gospodine Lajonse.”
A onda su zaćutali. Bilo je neobično ponovo videti Ameliju, kao da se sastala
s poverljivom prijateljicom i neznankom istovremeno. Lora je znala sve o njoj –
da voli čaj s dve kašičice šećera i da ima beleg u dnu leđa – a ipak joj je lice u tom
trenutku bilo tvrđava, neprobojna. Amelija joj je još jednom učinila veliku uslugu,
a ona nema šta da joj da zauzvrat. Verovatno jedva čeka da ode. „Sigurno moraš
da se vratiš. Hvala ti još jednom.”
Nakon toga Amelija se okrenula i otišla, samo nakratko pogledavši Loru u oči.
Do ponedeljka je Hari već sedeo u krevetu i jeo. Ljubazna bolničarka mu je
pročitala pisamce od Lore i Džeka, u kojem su napisali da ga vole i da se
usredsredi na to da mu bude bolje. Hari je čak uspeo i da im mahne.
„I vi možete poći za svojim poslom”, rekao je doktor Bel u ponedeljak ujutru.
„Ništa ne možete da učinite tako što ćete sedeti ovde.”
Lora se vratila i sela na klupu, kao putnica što čeka voz koji nikad neće stići.
Džek joj se pridružio, ali ubrzo se unervozio, čas je ustajao čas sedao, koračao
tamo-amo i zurio kroz prozor. Nakon pola sata okrenuo se ka Lori. „Mislim da
bih mogao i da se vratim, pošto je doktor rekao da treba da idemo. Mogao bih da
uradim nešto na knjizi.”
 Nije mu odgovorila.
Oko četiri sata, setivši se lekarevog upozorenja, Lora je svratila u školu.
Odmah su je odveli kod direktora, gde je visoki, mršavi muškarac sedeo za
pisaćim stolom i dobovao prstima po njemu. „Gospođa Lajons.”
„Da.” Lora mu je objasnila situaciju, da bi trebalo vakcinisati ostale učenike,
kao što su se vakcinisali i ona, Džek i Perl.
„Tifoidna groznica?” Direktor je prestao da dobuje prstima. „Upozorićemo
roditelje. Kad se tačno razboleo?”
„Pre dve nedelje. Isprva nisam primetila, mislila sam da je prehlada. Samo je
kašljao, znate. Tako je počelo, nikad ne bih posumnjala da je toliko ozbiljno.”
Pokretom ruke je odbacio njeno objašnjenje. „Onda je u redu. Nema
opasnosti.”
„Izvinite?” Nije razumela šta hoće da kaže. To što se Hari oporavlja ne znači
da drugi učenici nisu zaraženi. Nije tačno znala kako to ide, ali ovo joj nije imalo
smisla.
„Niko od učenika ne može biti zaražen ako se on razboleo pre dve nedelje”,
rekao je direktor.
„Kako to?”
Pogledao je u kožni notes ispunjen imenima i znacima X, evidenciju
prisustvovanja na časovima. „Evo. Da, u pravu sam.”
Odjednom se razbesnela. Taj čovek je uzdržan, a ona ne zna zašto. Harijeva
bolest joj je izoštrila nestrpljenje. „U pravu ste u čemu?”
„Hari nije bio u školi već dva meseca.”
„Hari? Hari Lajons? Naravno da je bio.”
„Bojim se da nije, gospođo Lajons.” Liznuo je prst i okrenuo stranicu. „Dva
meseca. Posle prve nedelje poslali smo vam pisamce po ćerki, ali nismo dobili
odgovor. Uz to i činjenicu da se razboleo, što je, naravno, nesrećna okolnost,
moraće da ponavlja razred sledeće godine.”
Umalo se nije nasmejala. Pomisao da Hari ponavlja razred bila je toga dana
mnogo manje važna nego što bi bila nekoliko dana pre toga, pre nego što se
razboleo. Bar je živ.
Ali zašto nije dolazio u školu dva meseca?
I gde je bio?

Pisamce koje je direktor dao Perl ležalo je u gomili knjiga na Džekovom stolu.
Lora je imala osećaj da Perl nije htela da dovodi brata u nepriliku, pa ga je ćušnula
tamo gde verovatno neće biti primećeno. Da je Lora bila kod kuće, umesto
napolju, u školi ili na reporterskom zadatku, Perl bi ga verovatno odmah uručila.
Lora je krivila sebe, ne svoju kćer, za taj propust. Kad ju je ispitala, Perl je uporno
tvrdila da je Hari išao s njom u školu i da ju je uvek na kraju nastave čekao na
igralištu, spreman da idu kući. Koliko je njoj bilo poznato, bio je sve vreme
unutra, kao i ona.
Sutradan, Lora je obišla Harija u bolnici, i sa oduševljenjem saznala da je
premešten iz karantina na dečje odeljenje, gde je ujutru mogla da sedi uz njega.
Još je bio slab, uglavnom je spavao, ali groznica se povukla i prognoze su bile
dobre. Želela je da ga zaspe pitanjima, ali uzdržala se. Svakako nije htela da ga
uznemirava dok je još krhak.
Tog popodneva pojavila se pred školom rano, pre nego što su đaci izašli. Dok
je čekala Perl, prelazila je pogledom po gomili dece dok nije spazila dečaka koji
joj je izgledao poznato. Setila se da se zove Sem. Dolazio je dva-tri puta s Harijem
kod njih u kuću početkom školske godine. Džek ih je uhvatio kako igraju bejzbol
u Odeljenju Stjuart, gde su knjige postavili kao baze, i oterao ih bez grdnje, na
Lorino olakšanje. Nije lako rasti u poštovanoj instituciji kao što je biblioteka.
„Seme?”
Dečak se okrenuo.
„Ja sam Harijeva majka. Bio si kod nas u biblioteci.” Prišla je bliže i sagla se,
da budu licem u lice. „Čula sam da Hari nije bio u školi u poslednje vreme. Znaš
li slučajno kuda je išao?”
Sem je slegao ramenima.
„U redu je ako mi kažeš. Vidiš, on se razboleo, što znači da bi se mogli
razboleti i ljudi u njegovoj okolini. Bio bi heroj kad bi mi nešto rekao.”
Na reč „heroj”, dečko je živnuo, uspravio se i pogledao je u oči. „Počeo je da
ide s nekim dečacima dole na Četvrtu aveniju.”
„Gde tačno?”
„Oko Junion skvera.”
„Da li ja poznajem neke od tih dečaka? Kako bih mogla da ih prepoznam?”
„Jedan je nekad išao ovde u školu. Crveni Pedi.”
„Tako se zove?”
„Ima riđu kosu, znate.”
„Mnogo si mi pomogao, Seme. Kažeš da je išao u ovu školu?”
„Nisam ga video već neko vreme. Više ne dolazi u školu.”
„Je li on vaših godina?”
„Ne. Stariji, oko petnaest.”
Šta je Hari radio sa starijim dečakom koji je napustio školu? Trebalo je da zna
sve to. Da je bila kod kuće, možda bi primetila. Sigurno bi primetila.
Zahvalila se Semu i pošto je otpratila Perl kući i ostavila je da radi domaće
zadatke, ponovo je obukla kaput.
„Opet ideš?” Perl ju je gledala s kuhinjskih vrata.
Lora ju je poljubila u čelo. „Izvini, mila moja. Idem da saznam gde je Hari bio
za sve to vreme. Vratiću se za večeru.”
Junion skver je vrveo od kola i pešaka, ali nije bilo crvenokosih dečaka koliko
je Lora mogla da vidi. Prošla je Četvrtom avenijom nekoliko blokova, zavirujući
u bočne uličice. Nije imala sreće.
 Vrativši se na skver, koračala je okolo zamišljajući svoga sina kako radi... šta?
Ništa od onoga što su joj kazali direktor i Sem nije imalo smisla. Hari nije takvo
dete da beži iz škole i laže nju i Džeka. On je osetljiv, saosećajan, pomno je slušao
prepirke između nje i Džeka, brzo prelazeći pogledom s jednog na drugo. U
poslednje vreme napetost između nje i Džeka je bila jaka, verovatno mu je trebalo
više razuveravanja nego što mu je ona pružala.
Nekako je oduvek verovala da je dovoljno što ih sve voli i da će zato sve biti
dobro, da je ljubav kao snežni pokrivač što pokriva pukotine i nazubljene ivice
njihovog sveta, izgladi ih i pretvori u nežno polje beline. Možda je pogrešila.
Krajičkom oka je spazila blesak nečeg crvenog. Grupa dečaka se okupila ispod
statue Džordža Vašingtona na konju, a najviši je imao gustu riđu kosu ispod kape.
Sačekala je dok ne priđe na nekoliko metara rastojanja, pa ga je tek onda
pozvala, nije vikala. Nije htela da ih uplaši i da se razbeže. „Crveni Pedi?”
Dečko se razmetljivo opušteno dogegao do nje, s nepoštovanjem kakvo inače
ne bi tolerisala kod deteta tog uzrasta. „Ko hoće da zna?”
„Ja sam majka Harija Lajonsa.”
Dečko nije ni trepnuo. „Pa?”
„On je bolestan. Ima tifoidnu groznicu. Htela sam da vas upozorim da se
pripazite za slučaj da vas je zarazio.”
Crveni Pedi je odmerio svoju publiku, sa ironičnim osmehom na usnama. „Šta
mislite, momci, jesmo li bolesni? Hoće li neko da se onesvesti? Samo mi kažite
da vas prihvatim.” Poslednja rečenica bila je upućena Lori, bezobrazno lascivna.
„Moraš to ozbiljno da shvatiš. To je strašna bolest. Hari je veoma bolestan.”
„Ne znam nikog ko se tako zove.”
„Nisi ni u kakvoj nevolji, dajem ti reč. Samo hoću da znam šta je radio protekla
dva meseca. Znamo da nije bio u školi. Jeste li se sastajali pred školom? Je l’ tako
bilo? I onda je odlučio da beži s časova?” Brbljala je, u očajničkoj želji da dopre
do njega. „Ne krivim te, naravno, ali moram da znam.”
„Rekao sam ti, ženo, da ne poznajem nikakvog Harija.”
Ostali dečaci su se podrugljivo smejali.
Pokušala je još jednom. „Molim te, daću ti novca ako ti želiš. Moj muž i ja
samo želimo da znamo zašto.”
„Ne želimo tvoj novac. Ne poznajemo te, ne poznajemo ni njega.” Crveni Pedi
je pljunuo na zemlju ispred njenih nogu.
„Ako se bilo ko od vas razboli, molim vas, idite odmah kod lekara.”
„Mi se ne razbolevamo, mi smo žilavi. Razbolevaju se samo svileni dečaci iz
centra.”
Lora je bila sigurna da se to odnosi na Harija. „Znači poznaješ mog sina, zar
ne? Je li tako?”
Ali dečaci su se već povukli i krenuli na jug, Crveni Pedi poslednji, za njima.
Dotakao je Loru po ruci i ona je morala da se obuzda da ne ustukne. „Ne znam ja
nikoga. Ali voleo bih da tebe bolje upoznam. Šta kažeš na to da se jednom
nađemo?”
 „Veoma si nepristojan. Sigurna sam da tvoji majka i otac ne bi bili srećni kad
bi znali šta radiš, da uvaljuješ male dečake u nevolje. Treba da znaš da umalo nije
umro.”
Crveni Pedi se samo nasmejao i stisnuo joj ruku pre nego što je odstupio,
odmerivši je od glave do pete. „Onda mu prenesi od mene da se brzo oporavi,
mama.”
Gledala je za njima dok su pretrčavali Četrnaestu ulicu, gde ih umalo nije
pregazio tramvaj, a onda su nestali u gomili sveta.
Jadni Hari. Šta se to desilo s njim kad je tražio takvo društvo?
Trebalo je da Lora bude kod kuće umesto što je išla da radi studija izveštava
o nasilnim protestima i ženskim klubovima. Njena porodica umalo nije potonula
bez njene sigurne ruke na kormilu. Svi njeni izbori bili su pogrešni. Činjenica da
je toliko uživala prethodnih nekoliko meseci samo je još više pojačavala osećanje
krivice.
Ništa ne može da uradi na ovim ulicama. Vreme je da ode kući i ispravi ono
što je pošlo naopako. Nadala se da će narednog dana Hariju biti dovoljno dobro
da može da govori, pa će moći da ga moli za oproštaj jer ga je zapostavila.
Ponovo će spojiti svoju porodicu.
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

S ejdi je provela najduži vikend u životu zatvorena u stanu. Spolja je čula uzvike
dece na igralištu preko puta, što ju je podsetilo da bi trebalo da pozove Lonija
kao i obično, i da proćaska s Valentinom, ali nije imala volje za to. On bi primetio
da je nervozna i pitao bi je zašto, a nije htela da objašnjava da ju je doktor Huper
proterao iz biblioteke. I što je još gore, da se pretvara pred Valentinom. Nije imala
snage.
Umesto toga, preradila je nacrt teksta za katalog izložbe, da bude što sažetiji i
što poučniji, izbacivši sve nevažno. Cele prethodne nedelje radnici su radili u
izložbenoj dvorani pored Zbirke Berg, postavljali su vitrine tamo gde im je rekla.
Veoma su blizu završetku radova.
Jedva se uzdržala da se ne vrati u biblioteku i ne nastavi po starom. Ali Nik i
doktor Huper su joj rekli jasno i glasno da se ne pojavljuje bar za vikend, i oduzeli
su joj ključ. Što je bilo smešno jer je ključ sada imao samo doktor Huper i – osim
ako on ne planira i da upravlja bibliotekom i da postavlja izložbu – nije preostao
niko da omogući Evergrin. U ponedeljak tačno u devet imala je zakazano u
kancelariji doktora Hupera. Mrzela je što nije u stanju da objasni šta je videla u
subotu.
Sad kad je imala priliku da se pribere, smatrala je važnijim nego ikad da
doktoru Huperu i Niku opiše šta je čula – ili, određenije, šta nije čula: da nije bilo
zvuka zatvaranja vrata kaveza. Ko god da je bio tamo, nije ni ušao ni izašao kroz
vrata.
Čim to objasni doktoru Huperu, požuriće na Odeljenje umetnosti i arhitekture
da pomno pregleda prvobitni plan biblioteke. Mora da postoji nešto što im je
promaklo, način na koji je lopov tako lako ušao, a onda nestao kao da je ispario.
Onaj zvuk grebanja koji je čula pre nego što je kradljivac pobegao... Kad bi mogla
da se vrati u magacin, možda bi bila u stanju da dokuči odakle je potekao. Toliko
ima toga što treba da uradi.
Pokušala je da pozove Nika kod kuće, ali javijala joj se automatska sekretarica,
njegov snimljeni promukli glas obaveštavao je onog ko zove da ostavi poruku.
Nije to učinila, samo je spustila slušalicu. Šta god da je to što se počelo razvijati
među njima, dospelo je u ozbiljnu opasnost. Baš kad je bila spremna da mu pruži
šansu, sve se raspalo.
Do ponedeljka ujutru i termina za sastanak Sejdini nervi su bili napeti do
pucanja. Nik je odbio da sedne na stolicu pored nje i ostao je da stoji, a doktor
Huper je sedeo za pisaćim stolom od orahovine kao sudija Vrhovnog suda. Što u
ovom slučaju i jeste bio.
„Molim vas, Sejdi, voleli bismo da čujemo šta se dogodilo u subotu uveče.”
Doktor Huper se oslonio laktovima na sto i sastavio šake tako što je isturio
kažiprste, kao u onoj šašavoj igri koju je igrala kao dete. Ovo je crkva, ovo je
zvonik... Dečja pesmica joj se vrtela u glavi.
„Sejdi?”
Odmahnula je glavom. „Izvinite. Vidite, bila sam u magacinu kad sam nešto
čula. Mada nisam mogla da vidim lopova, mislim da možemo dokučiti kako je
ušao tamo dole. Posle ovoga imam zakazano u Odeljenju umetnosti i
arhitekture...”
„Sejdi, prekinite.”
Ućutala je, iznenađena oštrom upadicom doktora Hupera.
„Dozvolite da vam objasnim kako ja to vidim. Vi ste jedina od zaposlenih,
osim mene, koja ima pristup Zbirci Berg u magacinu. U subotu uveče, pošto je
biblioteka zatvorena, naišli smo na vas s jednom retkom knjigom skrivenom u
odeći.”
Morala je to brzo da razjasni. „Nije bila skrivena. Lopov ju je ispustio, a ja
sam htela da je stavim na sigurno dok sam trčala za njim uz stepenice.”
„Jeste li videli lopova?”
„Nisam, rekla sam vam. Ali čula sam ga kako beži.”
„A mi smo bili baš tamo i nismo nikog ni videli ni čuli. Shvatate zašto smo
zabrinuti. Za vas i za zbirku.”
„Ja sam dobro.” Izvadila je esej iz torbe, u očajničkoj želji da razgovaraju o
pripremi izložbe, da se vrate u ustaljeni kolosek. „Evo eseja za katalog, spreman
za štampu. Izložbene vitrine samo što nisu spremne. U međuvremenu treba da
pogledam prvobitni plan zgrade. Sigurna sam da je odgovor tamo.”
Doktor Huper je prihvatio esej i stavio ga na ugao pisaćeg stola a da ga nije ni
pogledao. „Gospodin Adrijano me je obavestio o još nečemu.”
Pogledala je u Nika, ali on je izbegao da je pogleda u oči.
„Rekao mi je da ste u srodstvu s Lorom Lajons. Nalazim da je čudno što mi
nikad niste pomenuli tu porodičnu vezu kad smo govorili o njoj. Ne volim tajne,
pa me to navodi da se pitam šta još krijete od mene.” Zastao je. „Bojim se da ću
morati da vas zamolim da uzmete slobodno s posla. Dok ne odlučimo o tome
kakve ćemo korake nadalje preduzeti.”
Nije čak stigla ni da ispriča svoju priču. „Da uzmem slobodno?” Zavrtela je
glavom. „Ali mogu da pomognem. Zar ne vidite?”
„Za sada ne. Neće nam biti potrebna vaša pomoć. Nik će vas otpratiti do vaše
kancelarije da uzmete lične stvari.”
„Ali... plan. Izložba.”
„Žao mi je, Sejdi. Neprijatno mi je što ovo činim, ali moramo tako.”
Nije razgovarala s Nikom sve dok nisu pošli hodnikom ka Zbirci Berg. „Znam
kako ovo izgleda, ali tako smo blizu da sve otkrijemo. Nešto nam je promaklo.”
 „Nećete moći da ulazite u zgradu dok Upravni odbor ne bude obavešten i dok
još ne istražim sve.”
Stala je i naterala ga da se okrene licem prema njoj. „Mislite da sam to ja, zar
ne?”
Nije joj odmah odgovorio, ali po tome kako je izbegao njen pogled, sve joj je
bilo jasno. „U poslednje vreme ste pod velikim pritiskom. Majčina smrt, pa
izložba... Možda vam je potrebno da se malo odmorite.”
„Odmor je poslednje što mi je potrebno. Potrebno mi je da saznam šta se
dešava.” Srce joj je tuklo u grudima.
Pružila je ruku i dotakla ga po rukavu košulje.
„Sejdi, ne.”
Povukao se, a ona je ostavila ruku da lebdi u vazduhu.
Više nema poverenja u nju. Izgubila ga je. Ali još je gore od toga. „Znam šta
mislite, Nik. I grešite.”
„Šta mislim?”
„Da sam možda izvela sve ovo između nas, naše prijateljstvo, šta god da je,
kako bih se izvukla s krađom knjiga. Da li to mislite?”
„Ne znam. Zbunjen sam, previše smo bliski, a to nije dobro. Moram da
razbistrim misli.”
Osećala se kao da se oko nje sve ruši.
Izbrisala je suze pre nego što su ušli u Berg, gde je Klod pobednički podigao
pogled ka njoj sa svog radnog stola. Tu su bila dva naučnika, pa nije bilo moguće
nastaviti razgovor, za šta je bila zahvalna.
Pokupila je svoje stvari i dozvolila Niku da je isprati do prizemlja.
Ostala je sama.

„Dakle, otpuštena si? Ili je to odsustvo s posla?”

Loni je sipao dve čaše vina i stavio jednu ispred Sejdi. Valentina i Robin su
radile domaće zadatke u drugoj sobi – Luen je ponovo bila na poslovnom putu –
a Sejdi je poželela da izbegne bratova pitanja i da samo sedi tu i sluša zvonki
Valentinin glas dok čita naglas.
„Stvarno ne znam”, odgovorila je. „Nije mi dozvoljeno da se vratim dok ne
završe istragu.” Izložba treba da bude otvorena za tri nedelje, a sad je Klod za to
nadležan. Toliko naporno je radila i sad neće moći to da pokaže. Izopštena je,
nepoželjna.
„Trebalo bi da ti nađemo advokata, nekoga da te brani.”
„Od čega? Nisu podigli optužbu protiv mene.”
„Advokat bi mogao da ti pomogne da povratiš ugled.”
„To se može dogoditi samo ako se lopov pojavi i prizna, što je malo
verovatno.”
 Loni je vrteo vino u čaši, pogleda uprtog u Sejdi. Obično se posle razgovora s
Lonijem osećala bolje, ali ovo nije bilo moguće rešiti. „Mislio sam da su ukradene
knjige nađene”, rekao je.
„Jesu. Ali neko je ušao u kavez i ukrao još jednu, i ja sam pojurila za njim, ali
pojavili su se doktor Huper i savetnik za bezbednost, i ugledali mene kako držim
knjigu koju je on ispustio, a lopova nigde na vidiku.”
„Pa misle da si to ti?”
„Da, misle da sam ja. Plus, samo direktor i ja smo imali ključeve.”
„Šta misliš, da li je direktor to uradio?”
Razmislila je malo, pa odmahnula glavom. „Ne. Ne mislim da je on. Nešto
nam je promaklo, ili je lopov nekakav duh.” Zaista je izgledalo kao da duh ulazi
u kavez i izlazi iz njega, ljutiti duh njenog dede koji se vratio da traži osvetu za
ono loše što se davno dogodilo.
„Možda neki naš predak?” Našalio se, ali blago.
„Iskreno, zaista mislim da postoji neka veza. Kad bih samo mogla da otkrijem
kakva.”
Žalila je što nije dubije istraživala dok joj je majka bila živa, što joj je dozvolila
da izbegava njena pitanja o životu u biblioteci tih davnih dana, mada je razumela
zašto Perl nije htela da govori o tim godinama. Sve donedavno Sejdi nije zaista
razmišljala o tome kako se Perl morala osećati kao devojčica koja je izgubila i oca
i brata. A onda, kasnije, i muža. Ali sad je prekasno.
Loni je spustio čašu. „Jesi li dobro?” Prebacio se u ulogu lekara, postojan i
uverljiv.
„Ne, nisam.” Izgovorila je to promuklim glasom. „Izgleda da ništa ne umem
da uradim kako treba.”
„Ma hajde, Sejdi.”
„Mama je bila tako žilava, mislim da nikad to nisam dovoljno cenila. Propatila
je mnogo gubitaka, pa ipak je nastavljala dalje, pekla svoje raskošne kolače, živela
svoj život.”
„Možda je vreme da i ti ispečeš malo kolača.”
„Ti to ozbiljno?” Prasnula je u smeh. „To je pravi eufemizam. Šta hoćeš da
kažeš, za ime sveta?”
Nasmešio se postiđeno. „Istraži svoje mogućnosti. Mnogo si pretrpela, možda
je vreme da se malo odmoriš.”
„Nemam od čega da se odmaram.”
„Od posla. Od mamine smrti. Koja te je, siguran sam, podsetila na tatinu smrt.”
„I ti si izgubio tatu pa nisi uzeo odmor.”
„Ja sam imao osamnaest godina i bio sam na koledžu kad je tata umro. Ti si
imala samo osam, i bila si tamo.” Progutao je knedlu. „Ti si ga našla.”
U sobu je uletela Valentina, držeći u ruci nešto sitno i belo. „Gledajte! Ispao
mi je zub!”
Robin je išla za njom. „Prvi. Porašće dok trepnete.”
 Sejdi je pogledala u Lonija, koji je sav sijao od očinskog ponosa, kao da je
Valentina upravo osvojila zlatnu medalju na olimpijskim igrama. „Daj da vidim,
ljubavi.” Pružio je ruku i nežno uzeo zub dok mu se Valentina osmehivala s rupom
među zubima.
Posle razvoda Sejdi se bacila na posao u biblioteci, prihvatila je novi život što
je bolje mogla i umela. Zaokupljala je sebi pažnju činjenicama, ubeđena da znanje
i logika mogu da reše sve svetske probleme, i u tom procesu je odsekla deo sebe.
Sad je imala izbor: da nastavi tako i strpljivo čeka da Nik i doktor Huper promene
mišljenje od toga da je kriva u to da je nevina, iako zna da nije uradila ništa loše,
ili da stupi u akciju. Uzbuđenje zbog istrage krađe knjiga i istorije njene porodice
podsticalo ju je da nastavi dalje, da prati tragove i uprkos tome što je izgnana iz
biblioteke i bez obzira na to šta će otkriti.
Nije upoznala svoju baku, koja je, po svemu sudeći, bila pokretačka snaga
svoje porodice. Jedina žena koja je imala sve odgovore poginula je za vreme
Drugog svetskog rata, u nemačkom bombardovanju Londona. Bilo je prekasno.
Ili možda nije?
Okrenula se ka Loniju. „Možda si u pravu u vezi s tim da malo pauziram.
Možda bi trebalo da odem u London.”
Engleska. Dom Virdžinije Vulf. Šarlote Bronte. Mnogih autora iz Zbirke
Berg. Uključujući i Loru Lajons.
„Misliš tamo gde je most?” Valentina je, falširajuči, zapevala dečju pesmicu
o Londonskom mostu.
„Da.”
Loni ju je posmatrao. „Zašto London?”
„Pa, ovde se sad ne događa ništa važno za mene, za sada. A i nikada nisam
bila u Londonu. Povrh toga, on je deo života naše majke, iako nije mnogo govorila
o tome. Sad kad sam, kao unuka Lore Lajons, isključena s posla, zašto ne bih
otišla tamo da vidim šta mogu da otkrijem?” Nije glasno izrekla misao da bi mogla
da iskoristi srodstvo i obezbedi nešto za izložbu Evergrin. Da povrati naklonost
doktora Hupera. Svakako, sve je to bilo na dugom štapu.
„A što da ne?”
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

London, 1993.

S ejdi nikad nije bilo jasno zašto iko putuje dalje od dve vremenske zone.
Probudila se mamurna, pljuvačka joj se cedila iz ugla usana, dok su stjuardese
i stjuardi delili poslužavnike s doručkom, uz zaglušujuče kuckanje. Nakon spore
vožnje avionom po pisti usledilo je dugo čekanje na carini.
Turistička agencija joj je našla jeftin let, pa je otputovala tri dana pošto je
pomenula tu ideju Loniju, a obezbedili su joj i sobu s doručkom po razumnoj ceni.
Čim je stigla, legla je s namerom da odrema dvadesetak minuta, a probudila se
nakon šest sati, mrtva gladna i smetena. Potom je provela nemirnu noć u svojoj
sobi, pokušavajući da zaspi, da bi joj sutradan ujutru na vrata pokucala vlasnica
pansiona, s poslužavnikom s čajem u rukama, cvrkućući nešto o tome ko rano rani
i dve sreće grabi, a Sejdi je želela samo da se vrati u krevet.
Gotovo ceo prvi dan protraćila je na spavanje i preostala su joj još samo četiri,
pa se izvukla iz kreveta i dugo kupala, pa oprala kosu koristeći nezgrapni tuš i
trudeći se da pritom ne pokvasi kao lipa zelene, cvetne tapete. Što nije bio lak
zadatak.
Podzemna železnica nije bila nimalo nalik na metro u Njujorku, gde samo
ubaciš žeton u mehaničku barijeru i prođeš. Ovde je morala da dokaže da ne putuje
dalje od zone za koju je platila kartu, ili joj je bar tako objasnio razdražujući
službenik dok se trapavo provlačila kroz mehaničku kapiju, pošto je negde
zaturila kartu. Bilo joj je nelagodno jer je toliko toga pogrešno uradila, ona, koja
se dičila time da sve radi kako treba.
Dala je sve od sebe, jela je sendviče koji se sastoje samo od komadića sira i
paradajza što curi, pila čaj, razmišljala koliko novčića da ostavi kao napojnicu.
Da je sad s Nikom, smejali bi se mnoštvu sitnih razlika između dve kulture.
Nedostajao joj je. Nedostajala joj je biblioteka, miris starih knjiga i njena škripava,
stara kancelarijska stolica. Nedostajali su joj dani kad je sve bilo u redu i kad je
znala šta da očekuje.
Bila je smetena – savršena reč za opis njenog stanja – trzala se, zbunjena i
umorna. I centar Londona je takođe bio smeten posle eksplozije bombe koju je u
jednom kamionu podmetnula IRA, u finansijsko-poslovnom delu grada, dve
nedelje pre toga, od čega je poginula jedna, a povređeno više od četrdeset osoba.
To nije sprečilo Sejdi da dođe, kao što ni eksplozija bombe u garaži Svetskog
trgovinskog centra nije poremetila njen uobičajeni dan u Njujorku. Mada, morala
je priznati da ubrzava korak dok prolazi pored kamiona – koje ovde drugačije
zovu – parkiranih pored pločnika.
 Ali počela je da se opušta i raspoloženje joj se popravilo dok je gledala u mapu
i prolazila strmim ulicama Hajgejta prema adresi sa svih pisama koja su stizala od
Legata Lore Lajons. Ovde joj se vazduh činio lakši nego u Njujorku, blaži.
Završila je potragu ispred gradske kuće od crvene cigle, s baštom pomamljenih
ruža ispred, ludilom belih cvetova i trnovitih puzavica koje su izgledale nekako
zlokobno, kao cvetna bodljikava žica. Odmah je shvatila da je to mesto na kojem
Lora Lajons stoji na onoj fotografiji u Lonijevoj dnevnoj sobi.
Sejdi je pokucala na vrata. Malo je sačekala, a onda joj je otvorila starija žena
s visokim jagodicama i krupnim plavim očima.
„Dobar dan, tražim gospođicu Hilari Kvin”, kazala je Sejdi.
Žena joj nije odmah odgovorila, samo je zurila u nju. „Ja sam. Ko ste vi?”
Govorila je grlenim, promuklim glasom.
„Ja sam Sejdi Donovan. Unuka Lore Lajons. Zvala sam vas iz Njujorka,
pokušavala da stupim s vama u kontakt. Pa sam pomislila da svratim i predstavim
se kad sam već na odmoru u inostranstvu.”
Gospođica Kvin je sumnjičavo zaškiljila u nju; a onda joj se pogled ublažio.
„Mnogo ličite na nju. Oprostite mi, nisam baš najzdravija, a i šokirala sam se kad
sam vas videla. Uđite.”
Stan je zauzimao prva dva nivoa kuće, iz prizemlja se ulazilo u veliku kuhinju
s dugim drvenim stolom na sredini, pa iz nje u dnevnu sobu, koja je gledala na
drugi vrt nalik džungli. Tu je Lora Lajons pisala svoje eseje. Tu je dolazila na sve
one radikalne ideje i pretakala ih u reči koje su inspirisale generacije.
I tu je Sejdina mama Perl provela nekoliko godina pre nego što se vratila u
Njujork da bi pohađala koledž. Sejdi je ponovo osetila grižu savesti što nije
postavljala više pitanja. A opet, koje dete mari za život roditelja pre njegovog
rođenja? Odjeci minulih vremena postaju dragoceni sledećem naraštaju tek kad
postane kasno.
„Jeste li za čaj?” Gospođica Kvin je ukrućeno pošla ka šporetu.
„Mogu li da vam pomognem? Molim vas, nemojte ako vam predstavlja
problem.”
„Nije problem.”
Sejdi se smestila na jednu drvenu stolicu za stolom. „Kad ste počeli da radite
za moju baku?”
„Još hiljadu devetsto trideset pete. Davno je to bilo.”
„Jeste li poznavali moju majku Perl?” Još dok ju je pitala, shvatila je da se
godine ne poklapaju i da im se putevi nisu ukrstili.
„Ne. Lora je ponekad pričala o svojoj kćerki u Sjedinjenim Državama, ali
nikad nije išla da je vidi, a devojka nije dolazila ovamo.”
„Da li je ikada rekla zašto? Jesu li bile u zavadi?”
Gospođica Kvin je slegla ramenima. „Ne znam.”
Sejdi je čekala, ali žena nije nameravala da kaže išta podrobnije. Možda je
Sejdi bila suviše direktna, previše Amerikanka. Pokušala je s blažim pristupom.
„Divno je što je Lora Lajons konačno poznata po svome radu.”
 „U poslednje vreme mi dolaze legije obožavateljki Lore Lajons, i sve žele da
znaju nešto više o njoj. O njenom životu”, frknula je gospođica Kvin. „Kucaju mi
na vrata rano ujutru i traže da uđu u obilazak kuće.” To je objasnilo njenu
odbojnost.
„Ja jesam obožavateljka, ali nadam se da shvatate da sam i više od toga. Mada
i ja imam pitanja.”
Gospođica Kvin je sipala čaj u šolje i sela naspram Sejdi. „Nadate se nečemu
za vašu izložbu? Jeste li zato došli?”
Znači preslušala je njene poruke. Ali reči gospođice Kvin nisu zvučale nimalo
predusretljivo. Više su bile upozorenje.
„To je moje polje. I stoga sam, naravno, zainteresovana za bilo šta njeno što
je preostalo.” Nije bilo svrhe pominjati da bi joj samo rana verzija nekog eseja
Lore Lajons mogla spasti ugled. „Ali iskreno, kao njena unuka, volela bih da znam
više o tome kakva je bila.”
„Prošlo je mnogo od tada.”
„Uveravam vas da ne želim da dosađujem. Moja mama nije ništa govorila o
svojoj majci, a Lora Lajons je sada ikona. Razumete, zar ne?”
Činilo se da gospođica Kvin prebira po mislima. „Bila je tiha, ne od onih što
pričaju. Oprezna ali velikodušna.”
Nije loše za početak. „Žao mi je što je nisam upoznala.”
„Izgledate baš kao ona, umalo nisam dobila srčani napad maločas. Ta kosa.
Ali još više oči.”
„I obe volimo književnost, naravno. Dopada mi se ideja da sam na nju. Obe
smo bile udate, a onda smo prihvatile samostalan život.” Odagnala je misao na
Nika. „I kovale same svoju sudbinu.”
Gospođica Kvin je stisnula usne, kao da je htela nešto da kaže, ali se
predomislila.
Pogled u njenim očima naveo je Sejdi da pita: „Da li se Lora kasnije zaljubila
u nekoga?”
„Ne. Kakvo šašavo pitanje.”
Reči gospođice Kvin bile su natopljene nezadovoljstvom. Ta žena nešto krije.
„Nije bilo udvarača i ludih afera?” Sejdi nije mogla da se obuzda da ne nastavi
da ispituje.
„Naravno da nije.”
„Uh. A mislila sam da bi za talentovanu, uspešnu ženu poput nje bilo prirodno
da nađe nekoga kasnije u životu.” Sejdi je zaćutala, ali gospođica Kvin nije ništa
rekla. „Mogu li da vas pitam zašto nije želela da ostavi ništa od svojih papira?”
„A zašto bi?” Sad je gospođica Kvin otvoreno pokazivala otpor. Sejdin
intervju je srljao nizbrdo.
„Kao kustoskinju, veoma me zanima zaostavština pisaca, u vidu ranih verzija,
dnevnika ili beležaka. Radoznala sam zašto je Lora Lajons odbila da ostavi nešto
za budućnost.”
 „Govorila je da želi da delo govori samo za sebe, a ne da ga speru grube verzije
ili odlomci nažvrljani na kovertima. Govorila je da je rad destilisan do svoje
suštine i da zato ništa više nije potrebno.”
„Znači, njena direktiva je bila da sve uništite posle njene smrti?”
Gospođica Kvin je pokazala ka ognjištu kamina u dnevnoj sobi. „Eno tamo
sam sve spalila, sutradan.”
Sejdi je zurila u kamin, užasnuta. Celog svog profesionalnog veka sakuplja,
čuva i duboko poštuje beleške i pisma. Kad samo pomisli da su svi ti tragovi života
otišli, gore kroz dimnjak, pretvorili se u pepeo.
Kakav strašan gubitak. Sejdi je poželela da prodrma ovu ženu i natera je da
shvati kako ne treba da se ponosi time što je uradila.
„Osuđujete me, vidim”, kazala je gospođica Kvin.
„Ne, naravno.” Ali te reči su imale lažan prizvuk, čak i u Sejdinim ušima. U
svojoj jarkoj želji, previše ju je pritisnula.
„Mislim da je najbolje da odete.”
„Izvinite. Stvarno mi je žao. Molim vas, prešla sam toliki put. Majka mi je
nedavno preminula i pod velikim sam pritiskom na poslu...” Zaćutala je, nesigurna
šta još da kaže. „Možemo li da počnemo ponovo? Molim vas?”
Ali gospođicu Kvin nisu dirnule njene molbe. Razgovor je bio završen.

Sejdi se vratila sutradan ujutru. I sledećeg dana. Znala je da je gospođica Kvin

kod kuće. Da je odmah iza ulaznih vrata, i namerava da joj pokaže da se neće
predati.
Noću je tražila muzička mesta u Londonu o kojima je samo čitala: Blu nout za
esid džez, duboki glas Leonarda Koena u Rojal Albert holu, i ludi ritam i treperava
svetla For ejsis. Ali više nije bilo energije koja je inače kolala njenim telom
prilikom noćnih izlazaka. Bila je umorna, da, ali i potrošena. Kao da ritam bas-
bubnja više nije služio svrsi da se izgubi, da se sakrije od sebe same.
Poslednjeg dana ponovo je otišla do kuće gospođice Kvin. Zavesa na prozoru
je zadrhtala kad je Sejdi zakoračila na stazu između žbunova ruža, ali ni ovoga
puta niko nije otvorio kad je pozvonila. Ovo je ludilo, stvarno. Kako je njena baka
mogla da svoju zaostavštinu poveri tako sebičnoj i šašavoj ženi?
A opet, verovatno nije računala s tim da će umreti tako mlada.
Energično je pokucala na vrata, sačekala malo, a onda pokucala ponovo.
„Gospođice Kvin, ja sam, Sejdi. Sejdi Donovan. Volela bih da razgovaram s
vama.”
Napolju, kod kapije, ulicom je prošla neka žena gurajući staromodna dečja
kolica, i namrgodila se zbog Sejdine galame.
Sejdi joj se lažno osmehnula i nastavila. „Gospođice Kvin, jeste li tu? Gotovo
sam sigurna da ste unutra.”
 I dalje ništa. Vratiće se u Njujork bez ičega osim majice s britanskom
zastavom za Valentinu. Naslonila se leđima na vrata i spustila se na prag,
posmatrajući kako se navlači magla, kao povorka duhova. Bilo je prijatno samo
tako sedeti i ne misliti ni na šta.
„Da vam kažem nešto, gospođice Kvin.” Govorila je u vazduh, bašti, nikome
određeno. „Biću iskrena prema vama. Zaista želim nešto od vas, to je tačno.
Volela bih da se domognem nečega, bilo čega što je pripadalo Lori Lajons i što
mogu da pokažem svome pretpostavljenom pa da organizujemo izložbu. Vidite,
posao mi visi o koncu iz više razloga. Uveravam vas da nijedan od njih nema veze
sa mojim kvalifikacijama, ja sam najbolji bibliotekar u toj instituciji, daleko
najbolji. Ali nisam vešta u ophođenju s ljudima, to mi nije jača strana. Zaista,
imamo mnogo više zajedničkog nego što mislite. Moju baku, sposobnost da
uspešno oteramo ljude i nastavimo da se bavimo svojim poslom. Moj naklon, što
bi se reklo.”
Čula je tup udar s druge strane vrata. Gospođica Kvin je bila tamo i čula je
svaku reč. Uspravila se. „U biblioteci je ukradeno nekoliko knjiga i ja moram da
otkrijem ko je to učinio i da popravim situaciju. Ispostavilo se da je bilo krađe
knjiga i dok je Lora živela tamo, pa želim da znam ima li to neke veze, bilo kakve
veze sa ovim danas. I da li vam je kazala nešto o tome.”
Vrata su se neočekivano otvorila i Sejdi umalo nije pala u predsoblje.
Okrenula se i ugledala gospođicu Kvin, koja je, tako odozdo, izgledala besna dok
je gledala dole u nju onim ledenoplavim očima. „Uđite.”
Ponovo čaj, ponovo sedenje za kuhinjskim stolom, ali ovoga puta je gospođica
Kvin izvadila iz limene kutije neke biskvite s džemom i stavila ih na tanjir. „Gde
ste odseli?”
„U Blumsberiju.” Sejdi je gricnula biskvit. „Izvrsni su. Moja majka je pravila
ovakve.”
„Lora se hvalila kulinarskim veštinama svoje kćeri.”
Napredak.
„Moja majka je pravila izvrsne kolače. Preminula je prošlog marta.”
„Žao mi je što to čujem.”
„Čitala sam u biografijama da je moja baka poginula za vreme nemačkog
bombardovanja Londona u Drugom svetskom ratu, ali ništa više od toga. Da li se
to desilo nedaleko odavde?”
Za trenutak se činilo da će se gospođica Kvin ponovo zatvoriti. Ali onda je
jedva primetno odmahnula glavom kao da podstiče sebe. „Bila je otišla u grad, da
poseti svoju prijateljicu Ameliju.”
Nešto u načinu na koji je gospođica Kvin izgovorila to ime nateralo je Sejdi
da zastane. Bilo je neke nežnosti u glasu. Bila joj je draga.
„Amelija?”
„Da. Doktorka Amelija Poter, zagovornica javnog zdravlja. Bila je prilično
poznata u svoje vreme.”
„Šta je radila?”
 „Starala se da sirotinja dobije pristojnu zdravstvenu zaštitu. Spasla je na
hiljade života, a poboljšala još na hiljade drugih.”
„I Lora i ona su bile bliske?”
„Veoma bliske.”
Onda je sve kliknulo. Amelija i Lora su bile više od prijateljica, Sejdi je bila
sigurna u to. To bi objasnilo odbrambeni stav gospođice Kvin kad ju je prethodni
put ispitivala o Lorinom ljubavnom životu. Duboko je udahnula. „Mogu li da vas
pitam: jesu li bile ljubavnice?”
Gospođica Kvin je oborila pogled na svoje šake.
„Ako jesu, mislim da je to potpuno u redu”, primetila je Sejdi.
„O tome se ne diskutuje.”
„Možda se nije diskutovalo tada, davno, ali vremena su se promenila. Ili se
bar menjaju. Ako su bile bliske, mislim da je to divno.”
Gospođica Kvin ju je pogledala s podignutom obrvom, kao da procenjuje
koliko Sejdi vredi. Kad je konačno progovorila, reči su prestizale jedna drugu,
olakšanje što poverava dugo čuvanu tajnu bilo je opipljivo. „I bilo je divno. Bile
su lep par. Upoznale su se u Njujorku, i mada je svaka imala svoj stan, retko bi
provele noć odvojeno.”
Za sve ovo vreme ona je zamišljala da oblikuje svoj život prema Lorinom,
usredsređena na posao, a Lora je zapravo bila u vezi decenijama, i to u vezi koja
bi bila opasna po njen ugled i sredstva za život da je istina otkrivena. Pa ipak,
Lora je išla za svojom ljubavlju bez obzira na to, dok je Sejdi odbila čak i
mogućnost ljubavi posle razvoda.
Nagla se napred. „Mnogo znači što ste ih vi štitili. Shvatam zašto želite da
njena zaostavština bude samo njeno delo. Jesu li bile zajedno na kraju?”
„Kazala sam joj da ne ide kod Amelije, da nije bezbedno, ali ona je insistirala.
Imala je jaku volju.” Gospođica Kvin je zurila kroz prozor u prednje dvorište.
„Ostala je dokasno, kao što je ponekad činila. Pala je nemačka bomba i zgrada se
srušila na njih obe.”
„Kako je to strašno. I za vas, takođe.”
Gospođica Kvin ju je pogledala. „Hvala vam što to kažete.”
Sejdi je sagledala situaciju iz ugla starije žene pred sobom. Radila je ono što
joj je rečeno, štitila sećanje na svoju poslodavku, a kad je ime Lore Lajons postalo
čuveno, prezreli su je zbog toga. „Hvala vam što vodite računa o njenoj
zaostavštini. Moj brat i ja smo vam zahvalni.”
„Volela bih da može da vidi koliko je daleko dospela.”
„Mislite koliko je bila ispred svog vremena.”
„Tako je.” Gospođica Kvin je jedva primetno klimnula glavom. „Ispričaću
vam nešto što nikad nikome nisam rekla, pošto me pitate za njene spise. A to vam
govorim samo zato što ste njena unuka. Nekoliko meseci pre nego što je poginula,
kad je ceo grad bio na ivici nerava i niko nije znao šta nas čeka, kazala mi je da je
napisala esej koji treba sačuvati posle njene smrti, i da će mi ga dati jednog dana,
ali ne još. Rekla je da je u njemu istina, i da ga za sada stalno nosi uza se.”
„Istina?”, ponovila je Sejdi. „Nije bio kod nje kad je nađena?”
 Gospođica Kvin je odmahnula rukom. „Pregledala sam sve njene stvari.
Pretražila sve džepove njenih kaputa, haljina. Ništa nije bilo skriveno u tajnoj
postavi.”
„Da li je ikada pominjala svog muža, moga dedu?”
„Nikad nije govorila o njemu, a retko je govorila i o svojoj deci, ali ne zbog
nedostatka osećanja. Imala sam utisak da je sprečava previše osećanja. Bila je
usredsređena na sve što je radila. Lora je povremeno bila vesela, uvek duhovita.
Ali nije govorila o svom životu u Americi.”
„Znači, nikad nije pričala o pljački u biblioteci u Njujorku?”
„Ne.” Ali odgovor gospođice Kvin bio je pažljiv, odmeren. „Šta je ukradeno?”
„Nekoliko retkih knjiga. Možda najvažnije delo bio je Poov Tamerlan. Ta
knjiga je zaista bila vredna, i jedna od prvih koje su nestale, davno, dok su Lora i
njena porodica živeli tamo.”
„Po. Njen omiljeni pisac.”
„To vam je rekla?” Sejdi je spustila keksić koji je upravo bila podigla.
„Jednom, sećam se da smo bili na božićnoj zabavi kod jedne porodice malo
dalje u ulici. Muž, žena, dvoje dece, dečak i devojčica. Lora se napila, što nije bilo
njoj svojstveno, i gledala je u police s knjigama, koje su prekrivale ceo jedan zid.
U ruci je držala tom sabranih Poovih pesama, pa se okrenula ka meni i rekla kako
najviše voli Poa.” Gospođica Kvin je zastala, kao da odlučuje da li da nastavi.
„Postala je veoma tajanstvena, nekako nestašna, i rekla je da zna za jednu koja je
skrivena, negde gde je niko neće naći.”
„Jedna – misleći na Poovu knjigu?”
„Nasmejala se. Kazala je da je knjiga tačno tamo gde treba da bude, ali i tačno
tamo gde ne treba. Pitala sam je šta hoće time da kaže, ali oči su joj se napunile
suzama i promenila je temu. Sećam se dobro toga zato što je nikad ranije nisam
videla da plače. Bila je to žena koja se kontrolisala.”
Tamo gde treba da bude, ali i ne treba.
U biblioteci, to je odgovor na prvi deo. Šta ako je odgovor na drugi negde u
starom stanu, tamo gde su živeli? Šta ako je Lora Lajons znala da je njen muž
sakrio ukradenu knjigu negde u blizini, negde na bezbedno? To bi bilo neko
najočiglednije i najlakše skrovište. Možda ispod stare daske u podu ili u nekom
starom plakaru. Pošto su te sobe pretvorene u skladište i pune kutija i gomila
raznih stvari, moguće je da je nešto skriveno ostalo na svom mestu tokom godina
koje su u međuvremenu protekle.
Gospođica Kvin je popila čaj. „Žao mi je što vam nisam bila od veće pomoći.”
„Ne, lepo je slušati o njoj.”
„Nadam se da ćete moći da zadržite posao.”
„I ja se nadam.”
Rastale su se i Sejdi je obećala da će ostati u kontaktu.
Kad se vratila u pansion, iznenada se setila da je Lonijev rođendan, pa ga je
pozvala da mu čestita i obavestila ga o svemu što je saznala. „Jedva čekam da se
vratim i da odem u stari stan, da vidim šta ću naći”, kazala je.
 „Imaš posla sa sećanjima od pre mnogo godina, ali nadam se da vode nekuda.
Dakle, spremna si da se vratiš kući?”, upitao je.
„Jesam. Bilo je lepo pobeći, drago mi je što sam otišla. Osećam da mogu da
izađem na kraj sa svime ubuduće.”
„Ja sam uz tebe.”
„Hvala ti. I srećan rođendan, veliki bato.”
Nakon dugog leta kući Sejdi je samo spustila prtljag na pod i pala u krevet,
gde je sanjala zavijanje sirena, eksplozije bombi i požar. Probudila ju je zvonjava
telefona, pa se javila, omamljena. „Alo?”
„Sejdi, ja sam, Luen.”
Sejdi je pogledala na sat – sedam ujutru. „Luen? Šta je bilo?”
„Je li Valentina kod tebe?”
Sejdi je naglo sela u krevetu. „Ne. Zašto?”
Čekala je da Luen kaže još nešto, ali jedini zvuk koji je čula bilo je čudno
udisanje, kao da nije u stanju da dođe do daha. Kao da je pod vodom.
„Šta je bilo? Šta se desilo?”, pitala je Sejdi.
„Nestala je.” Pauza, pa novi prigušeni uzvik. „Valentina je nestala.”
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Njujork Siti, 1914.

R eci mi kuda si išao kad nisi bio u školi.”

„ Hari je bio kod kuće, ugnezdio se pored Lore u svom krevetu, gde se polako
oporavljao poslednjih nekoliko nedelja, svakim danom postajao sve snažniji. Lora
je u sebi zahvaljivala bogu. Hari je živ, svi su dobro i konačno će se sve vratiti u
normalu, sad kad njena energija nije rasuta na sve strane.
Hari je izbegavao njen pogled.
„Znam da si išao dalje u grad, s nekim po imenu Crveni Pedi, iz škole.”
Sad je obratio pažnju. Pomislila je kako joj se na neki čudan način isplate
istražiteljske veštine koje je naučila u novinarskoj školi. Mogla je da prati trag i
nije se plašila da postavlja pitanja, koja su je dovela do Crvenog Pedija i njegove
kohorte. Nije kazala Džeku šta je saznala, delimično zato što je želela da najpre
razgovara s Harijem nasamo, ali i zato što bi on bez sumnje krivio nju što nije bila
dovoljno kod kuće pa nije znala da njihov dečko iz nedelje u nedelju beži iz škole.
„Reci mi zašto, Hari.”
Slegao je ramenima. „Mrzim školu. Ionako ne bih uspeo, pa kakva je onda
svrha?”
„Zašto ne bi uspeo?”
„Ne znam. Ništa ne umem da uradim kako treba. Kad ne znam odgovore,
nastavnici me udaraju lenjirom po rukama.” Stegao je plišanu igračku koju mu je
kupila kad se vratio kući – pahuljasto jagnje s malim zvoncem oko vrata.
„Zašto mi nisi rekao? Meni ili svome ocu? Mi bismo ti pomogli.”
„Niste bili tu.”
To je bilo tačno. Džek je bio zauzet, bilo na poslu bilo oko rukopisa, a ona je
bila zaokupljena školom i klubom. I Amelijom.
„Žao mi je, mili. Ali rešićemo to zajedno, važi? Znaš da ni ja nisam uspela u
školi ove godine, zar ne?”
On je ozbiljno klimnuo glavom. „Zato što nisi razumela?”
„Pa, više zato što oni nisu razumeli. Ali, znaš, dobro sam, i smisliću šta ću
dalje, baš kao što ćeš i ti smisliti. Zajedno smo u ovome, je l’ tako?”
On je samo jače stisnuo jagnje i zvonce se tiho oglasilo. „Hoćeš li da mi
čitaš?”, upitao je.
Uzela je Mornaričke heroje, ali dala je knjigu njemu. „Mislim da ti treba meni
da čitaš.”
 Uzdahnuo je i otvorio knjigu na označenoj stranici. Držeći je svega nekoliko
centimetara od lica, počeo je da čita, zapinjući kod svake reči. Posle jednog
pasusa, isfrustriran, bacio je knjigu na krevet, uzrujan.
„Kažem ti da ne mogu. Molim te, čitaj mi ti.” Zbog te žalosne molbe, srce ju
je zabolelo.
„Hari, zar ne možeš da vidiš dobro osim kad držiš knjigu tako blizu?” Uzela
je knjigu i položila je na njegovo krilo. „Kako izgleda kad je ovde?”
Pokazao je na jagnje. „Kao i on. Paperjasto.”
„Slova izgledaju paperjasto?”
„I reči. Sve.”
Umalo se nije nasmejala od čistog olakšanja, ali uzdržala se. „Potrebne su ti
naočari, Hari. To je sve. Sigurna sam. Kad ti bude bolje, nabavićemo ti naočari pa
ćeš moći da vidiš, moći ćeš da čitaš, baš kao i drugi đaci.”
„Hoćeš da kažeš da ti ne vidiš ovako?”
„Ne. Meni je jasnije. Nije mi nimalo paperjasto. Nije ni čudo što si
nezadovoljan. Ne vidiš isto što i mi ostali.” Privukla ga je u zagrljaj. „Žao mi je
što ti je bilo tako teško. Obećavam da ću biti ovde od sada pa nadalje.”
„Kako je mome dečku?” Na vratima je stajao Džek, široko se osmehivao i nije
sačekao odgovor. „Gotovo sam završio revidiranje. Radiću noćas celu noć i onda
će rukopis biti spreman da se vrati agentu. A odande u svet.”
Razdražio ju je njegov egocentrizam, ali valjda ima svako pravo da bude
ponosan, pomislila je. Ustala je i pustila ga da je privije u medveđi zagrljaj, trudeći
se da ne primećuje koliko je drugačiji Džekov zagrljaj od Amelijinog, snažni
udovi i brkovi nasuprot mekoj koži i mirnoj lakoći.
Sa svim tim je gotovo.
Od sada joj je porodica na prvom mestu.
Doktor Anderson je bio iznenađujuće saosećajan kad mu je rekla da nije
završila školu, i čak ju je pitao da li bi napisala nešto za sledeći bibliotečki bilten
za zaposlene. Odbila je. Ako je Džeku potrebna daktilografkinja, to će raditi. Ako
su Hariju potrebne naočari, za to će se postarati. Njena majka je bila divna i
pomogla joj je, ali niko ne može da zauzme njeno mesto, niti iko drugi treba da
ga zauzme. Neuspeh na Kolumbiji samo je potvrdio da nema svrhe pokušavati da
imaš i posao van kuće osim ako žena nije slobodna od okova, kao Amelija, kao
mnoge druge članice kluba Heterodoksi. Inače su prepreke nesavladive. Bila je
toliko nepromišljena da zamišlja da može toliko mnogo odjednom, a nevolje u
njenoj porodici samo su to dokazale. Da je bila kod kuće, možda bi primetila
Harijeve probleme s čitanjem i pobrinula se za to pre nego što je bio kažnjen i,
nesrećan, pobegao s Crvenim Pedijem. Ovde je sad njen posao. Deca i Džek.
Pokušala je da ne misli na Ameliju, pokušala je da zaboravi na njihove šašave
šale i na to kako ju je Amelija gledala dok govori, kao da je svaka njena reč
bombona kojom se naslađuje. Ali Amelija joj je i dalje strašno nedostajala,
nedostajao joj je drhtaj koji je strujao među njima kad su postale bliske, fizička
radost zbog toga što pored nje sedi osoba koju najviše voli, emocionalna veza s
nekim ko tačno zna ko je ona i voli je iz svih pravih razloga. Osoba koja želi da
se ona protegne, dostigne, postavlja sebi izazove.
Ali previše je to tražiti.
Izvukla se iz Džekovog zagrljaja. „Moram da postavim večeru. Imamo mnogo
šta da proslavimo, zar ne?” Okrenula se prema mužu. „Imam jak predosećaj da su
našem dečku potrebne naočari, što će mu olakšati školu.”
„Naočari?” Džek ga je uhvatio za bradu. „Uhvatićeš sve devojke kad počneš
da nosiš naočari, znaš. Izgledaćeš odraslo i ozbiljno.”
„Stvarno?” Hari je pocrveneo.
„Veruj mi, sinko. Razumem se u te stvari.”
Džek je dobar otac, dobro se stara o njima. Sad kad mu je knjiga gotovo
dovršena, mogu da pređu u novu fazu svog života. Možda da se isele iz biblioteke,
u drugi kraj grada, negde bliže njenim roditeljima. Ne u boemsku četvrt. Taj san
je umro.
Za trenutak se zapitala kakva će biti kad deca jednom odu od kuće, kad budu
imali svoje porodice. Prazni dani što se otežu u beskraj dok Džek piše novu knjigu
ili putuje na književne večeri. Da li će onda zažaliti zbog svog izbora?
Ne, za nju više nema drugih težnji. Neka Džek bude sanjar.
Kad se Hari potpuno oporavio, odvela ga je kod očnog lekara i to mu je bio
prvi izlazak iz kuće otkad se vratio iz bolnice. Lora se u sebi zahvalila bogu za
zdravu boju njegovih obraza, koja je konačno zamenila zajapurenost bolesti. Na
putu kući glasno joj je čitao sve znake i plakate pored kojih su prolazili, željan da
pokaže svoje obnovljene veštine. Silno se ponosila njime.
Kod kuće su zatekli Perl, sklupčanu i ojađenu u fotelji. Nije bilo sumnje da je
Harijeva bolest uzela svoj danak i od nje. „Šta je bilo, Perl?”
„Tata je uznemiren. Bacio je knjigu o zid.”
Da nije agent povukao ponudu? Da li se takve stvari dešavaju u izdavačkom
svetu? Jadni Džek. Lora se osvrnula oko sebe, tražeći pogledom rasute listove
papira, ali nije ih videla.
„Šta se tačno dogodilo?”
„Ulazili smo u biblioteku i tamo je, kod pulta za informacije, stajala neka žena
koju on poznaje. Donela je knjigu za tebe i tata se ponudio da ti je uruči.”
„Kakva gospođa? Kako je izgledala?”
„Imala je kravatu, kao muškarac.”
Amelija.
Perl se ugrizla za usnu. „Izgleda da gospođa isprva nije htela da mu da knjigu,
ali tata je insistirao.”
„Gde je ta knjiga?”
Devojčica je pokazala ka uglu iza druge fotelje. „Odmotao ju je i pogledao, a
onda ju je bacio i izašao.”
Kazala je Hariju i Perl da idu u svoje sobe i tek kad su izašli, posegnula je iza
fotelje i podigla knjigu zgužvanih stranica i slomljenog hrbata.
Buđenje od Kejt Šopen.
 Amelija joj je poslala neku vrstu poruke. Možda da joj nedostaje. Vrelina joj
je prostrujala telom.
Prelistala je knjigu i primetila zapis na naslovnoj stranici.

XXVII – A

Okrenula je stranu dvadeset sedam i toplina je iščezla. Pogled joj je pao na

drugi pasus na strani, gde junakinja knjige priznaje da je očarana senzualnom
lepotom i otvorenošću druge žene: Ko može da kaže kakve metale bogovi koriste
da iskuju vezu koju zovemo simpatijom, a koju bismo isto tako mogli nazvati
ljubavlju.
Džek je video Ameliju i presreo njenu pošiljku. Pročitao je zapis i zna. Zna da
je to ljubavno pismo u kožnom povezu.
U dnu stranice bila je ispisana još jedna reč, mastilom.
London?

Lora se uz uzdržan smešak pozdravljala s radnicima koje je srela na putu u

suteren. Laknulo joj je kad je zatekla Džeka u kancelariji, gde su mogli da
razgovaraju nasamo, daleko od dece. Tu je imala šanse da mu objasni.
„Video sam poklon za tebe od one doktorke.” Nije se trudio ni da sačeka da
zatvori vrata za sobom pa da onda progovori. „Pročitao sam šta je napisala.”
Tražila je prave reči, ali sve su bile neadekvatne. Osećala se potpuno
nesposobno da objasni svoja osećanja prema Ameliji, i šta se desilo među njima,
na način koji bi Džek razumeo.
„Jesi li tako provodila sve ono vreme? S tom ženom radila... šta? Zar nisi bila
srećna sa mnom?”
„To nema veze sa srećom s tobom. Veoma sam srećna s tobom.” Ali bila je
srećnija sa Amelijom.
Iskrivio je lice u grimasu. „Čuo sam za takve stvari, naravno, ali moja žena?
Šta znači ‘London’? Želi da pobegneš s njom u London?”
„Nikad nisam na to ni pomišljala, ne bih to uradila, i to sam joj i rekla.”
„I ne pomišljaj da bih te pustio da odeš s mojom decom. Nikad to ne bih
dozvolio.”
Iako je razumela da je u šoku, nije mogla a da ne primeti – ponovo – da joj
diktira šta da radi, da joj govori šta sme, a šta ne sme. Od besa je postao ružan.
Sela je na stolicu i sačekala da mu se izraz lica ublaži. Bili su zajedno toliko
dugo da je zaboravila da ga gleda kao muškarca, kao partnera. Umesto toga,
postao je neko drugi, neko o kome se mora starati, čije košulje treba prati, kome
treba kuvati. To nije bilo fer prema njemu.
Pružila je ruku preko stola, ali on je nije prihvatio. „Nikud ne idem, bio je to
trenutak, zanela sam se. Volim te i volim našu decu. Protekle godine sam naučila
mnogo o sebi, a sad kad se Hari razboleo, shvatam da mi ne treba ništa od onoga.”
 „Od čega?”
„Da imam posao, da radim nešto drugo osim da se staram o tebi i deci. Sve je
ono drugi svet po mnogo čemu, a ja sam bila zaslepljena tim sjajem.”
„Zaslepljena sjajem? Šta si ti? Plesačica na pozornici?” Te reči su bile
natopljene prezirom.
„Ne, to nije prava reč. Znam da to što kažem nema mnogo smisla. Ali recimo
da je bio zanos, kao kad se zavole dve učenice. Volim tebe. Volim našu porodicu,
koju smo stvorili.”
On je tiho uzdahnuo.
„Osećam se užasno, Džek. Zaista. Žao mi je.”
„Nije trebalo da ti dozvolim da se vratiš na školovanje. To je bila grozna
ideja.”
„Želela sam da imam nešto kao što ti imaš, kao što je tvoja knjiga, nešto što
me izvlači iz mene same. To je sve. Zato sam htela da studiram novinarstvo.
Amelija je nešto drugo, ne mogu tačno da objasnim šta.”
„Ne izgovaraj njeno ime.”
Ponovo zabrana. Mogla je to da očekuje, naravno, ali i dalje ju je nerviralo.
„Ti si bio zaokupljen tvojom knjigom, pa sam i ja želela nešto slično za sebe, neki
izazov.”
„Pa si uzela ljubavnicu. Ženu.”
Čuti kako Džek direktno imenuje njen odnos sa Amelijom, pošto su zaobilazili
tu reč, bilo je kao šamar. Konačno je sve isterano na čistac. Imala je aferu,
izneverila je muža i porodicu. Obrazi su joj se zacrveneli od stida. „Ne. Govorim
o novinarskoj školi. To su dve odvojene stvari. Molim te, nemoj da ih mešaš. Ona
je bila samo prijateljica koja je...”
Podigao je ruku. „Ne govori to. Ne želim da čujem. Ako se sazna, biću
izvrgnut podsmehu. Moja knjiga nikad neće biti objavljena. Ne mogu da verujem
da si ugrozila sve na čemu sam radio.”
Kad bi samo mogao da razume. „Ti si imao svoju knjigu i samo si o njoj pričao
za sve ove godine. Bio si odsutan noćima, radio si i radio, ostavljao si me samu.
Nisam želela tebe da povredim, nego tu prokletu knjigu.”
„Ta prokleta knjiga će nam obezbediti da imamo šta da jedemo. Ali samo da
ti nešto kažem: nijedan agent je neće ni dirnuti ako se sazna za tvoje neprirodne
sklonosti.”
Fraza „neprirodne sklonosti” bila je groteskna. Lorina griža savesti je
naginjala ka gnevu. Kao da je Džek baš uzor muža i oca. „Voliš tu knjigu više
nego sve nas. Čak i kad je Hari bio bolestan, iskradao si se da je revidiraš.”
„Imao sam rok.”
„Hari umalo nije umro!”
Ustala je da pođe, ustao je i on i zgrabio ju je za ruku. „Nisam još završio s
tobom.”
„To me boli. Jao, Džek!”
 Spazila je krajičkom oka neki pokret kod vrata. Iako je bila sigurna da ih je
zatvorila za sobom, sad su bila odškrinuta. Ustala je i izvirila napolje, na vreme
da vidi Harijeva leđa dok je odmicao hodnikom.
Okrenula se ka Džeku. „Hari nas je slušao. Mora da me je pratio. Gospode.”
Džek je krenuo za Harijem, a ona za njim, uz stepenice, gore do međusprata.
Nisu mogli da trče, okolo je bilo previše ljudi, bilo bi nepristojno.
Konačno, stigli su do stana. Dok je otvarala vrata, Lora je čula kako Perl viče.
„Stani, ne smeš to da uradiš!”
U dnevnoj sobi Hari je sedeo i napeto zurio u vatru, u blistavi plamen koji je
treperio i bleštao. Ali Lora nije zapalila vatru toga jutra, bilo je suviše toplo.
Hari je držao žarač u ruci i nije podigao pogled ka njima kad su mu prišli.
Žestina i čisto zadovoljstvo na njegovom licu podsetili su je na one dečake sa
ulice, onoga dana kad su joj se rugali i provocirali je.
„Hari, sinko, treba da razgovaramo”, rekao je Džek.
„Zapalio ju je.” Perl je plakala i pokazivala na vatru.
„Šta je zapalio?”, upitala je Lora, ali istoga časa je znala istinu.
Džek je odjurio u radnu sobu, pa se vratio. „Gde je moj rukopis? Bio je na
pisaćem stolu.”
Hari nije odgovorio, samo je zurio u plamen, kao hipnotisan, gde se svežanj
belih stranica pretvarao u pepeo.
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1914.

D žek je stajao skamenjen, ali samo za trenutak. U roku od nekoliko sekundi

prešao je sobu do kamina, posegao za rukopisom golim rukama, a onda
ustuknuo uz oštar uzvik. „Moramo ga spasti. Perl, donesi vode!”
Džek je zgrabio žarač i pokušao da izvuče pocrneli rukopis dok Perl nije
donela iz kuhinje bokal vode. Lora je sipala vodu u ognjište, ali ništa nisu mogli
da spasu; bilo je prekasno. Sve troje su zurili u ugljenisanu kašu.
Ništa nije ostalo od Džekovog remek-dela, od njegovog životnog dela.
Džek je polako okrenuo glavu, pokretom koji je Loru podsetio na vuka.
Namerno, usredsređeno na plen.
Usredsređeno na Harija.
Dečak je stajao jednim dlanom oslonjen na vrata teretnog lifta, a drugom
rukom opuštenom uz bok, stisnutom u pesnicu.
„Hari, kako si mogao?” Lora je progovorila da bi prekinula neizdrživu tišinu,
ali dok je to činila, Džek je ustao i prešao sobu.
Ošamario je dečaka, jednom, jako. Hari je pao na pod i udario o vrata lifta, a
Lora je uzviknula, zamišljajući da su vrata popustila i da je njen sin pao u smrt.
Pritrčala je Džeku i zgrabila ga za ruku, snažno je držala. „Džek, nemoj!”
Džek se okrenuo ka njoj, podignute druge ruke, spremne da se spusti na njen
obraz. Trgla se, zapanjena što se obrela u borbi sa sopstvenim mužem. Kako je
došlo do ovoga? Nikad nije videla tu tamnu stranu u Džeku, ali nikad nije ni
zamišljala da bi njen sin mogao da uradi nešto tako strašno. Jesu li bili takvi sve
vreme, da li joj je to promaklo, skoncentrisanoj na srećnu porodicu kakvu je
zamišljala?
Iznenadno nasilje u sobi bilo je zarazno, kontaminiralo je i Loru. Očajnički je
želela da udari, da kazni. Gurnula je Džeka, snažno, obema rukama, krv u žilama
joj je ključala.
U trenutku dok su se Lora i Džek rvali, Hari se izvukao i potrčao niz stepenice.
Džek se naglo okrenuo i pojurio za njim, a Perl je obgrlila majku oko struka.
„Ne ostavljaj me, ne idi.”
Lora se okrenula ka kćerki. „Neću. Idi u svoju sobu, u redu? Sve će biti dobro,
samo treba da se svi smirimo.”
„Ali očeva knjiga...” Perl je pokazala prema kaminu, ali Lora nije gledala. Nije
mogla.
„Ostani u svojoj sobi. Ovde sam, neću te ostaviti.”
 Perl je učinila kao što joj je rečeno, a Lora, ne znajući šta da radi, otišla je u
Harijevu sobu, gde je, na krevetu, stajalo ono jagnje i izgledalo neutešno. Hari je
oduvek bio bliži Lori nego Džeku, jednostavno je bilo tako, a video je kako Džek
napada Loru u suterenu. Ali osvetiti se paljenjem rukopisa? To je bilo
nezamislivo, ne bi na to ni pomislila čak ni posle onoga što je Džek rekao o
njenom odnosu sa Amelijom i o njenim „neprirodnim sklonostima”. Ali Hari je
mali, i Lora je počela da shvata koliko se zanemareno i neshvaćeno morao osećati.
Bežati iz škole mesecima a da nijedan roditelj to ne primeti? Da ne pominje
ponašanje kojem je Hari morao prisustvovati dok je bio s Crvenim Pedijem i
njegovom bandom, dok se nije razboleo.
Vratila se do stepeništa i nagla se preko ograde. U ovim sobama bilo je toliko
srećnih uspomena, po polici iznad tog kamina Perl je pažljivo aranžirala jelove
grane u decembru, u ovoj kuhinji Hari joj je prethodne godine pokazao svoj zub.
Pogled joj je pao na mesto gde je Hari stajao pre nego što je pobegao, i
posmatrao ih kako pokušavaju da spasu rukopis, kao da je upornim piljenjem
mogla da ga vrati. Ali nešto joj je bilo čudno u tom sećanju. Njegov stav, kako se
dlanom naslanjao na vrata lifta kao da ih drži zatvorena.
Zakoračila je napred i pobliže osmotrila mehanizam. Iz proreza u dnu virilo
je, jedva primetno, parče papira.
Nikad nisu koristili taj lift; nije bilo potrebe. Štaviše, Džek je, ubrzo pošto su
se doselili, upozorio decu da ne smeju da se njime igraju, da je suviše opasno.
Ustala je i pomerila malu rezu. Dok su se vrata širom otvarala, nešto je
odlepršalo na pod.
Sagla se i podigla ga. Novčanica od deset dolara.
Lift za knjige nije bio u pravom položaju već desetak centimetara od vrha
otvora. Lora je povukla konopac i polako ga vratila na mesto.
U liftu se nalazila drvena kutija, koju je prepoznala kao kutiju u kojoj je Hari
čuvao sitnice. Zašto je tu, a ne u njegovoj sobi? Međutim, kad ju je otvorila,
saznala je zašto. Na desetine novčanica od po deset i dvadeset dolara pokrivalo je
knjigu. Tamerlan.
Otvorila su se ulazna vrata i čula je Džekov teški korak, ali ne i nekog drugog.
Hari je pobegao. Za sada.
Džek je stao na vrhu stepeništa. Lora je podigla Tamerlana da ga vidi. „Sve
vreme je bila ovde. U liftu.”
Prišao je bliže, teško dišući, i pogledao u sadržaj kutije. „Otkud ovaj silan
novac?” Uzeo je dve novčanice.
Ništa od svega toga nije imalo smisla. Ukradene knjige i skriveni novac – ništa
od toga pred njom nije se slagalo sa onim dragim dečakom kog je toliko volela.
Morala je da bude otvorena, da kaže Džeku šta zna. „Dok je bio odsutan iz škole,
Hari je bio s nekom bandom dečaka, dole kod Junion skvera. Nagađam da je ukrao
i ostale knjige i prodao ih.”
Džek je za trenutak stajao skamenjen, dok nije sasvim shvatio. „Naš rođeni
sin. Kradljivac knjiga. Kad si planirala da mi sve to kažeš, Lora?”
 „Upravo sam našla ovo, nisam znala da je on lopov. Ali knjige su zaključane.
Kako je dospeo do njih?”
„Imao je mnogo prilika da nađe načina noću, dok mi spavamo. Moramo da je
predamo doktoru Andersonu.”
Lora je odmahnula glavom. „Znaš li šta će uraditi Hariju ako ga prijavimo?
Odvešče ga. Još ne znamo celu priču.”
Džek se naslonio na ogradu stepeništa, bled u licu. „Ako vratimo ovo bez
Harija, izgubiću posao. Više nemam rukopis, znači neće biti predujma, niti
ikakvog prihoda. Sve smo izgubili.”
I opet, izgleda da je najveća Džekova briga bio njegov dragoceni rukopis. Ali
moraju zajedno da deluju ako žele ovo da reše. Lora je znala da, za dobro dece,
treba da smiri gnev i da se prema mužu odnosi kao prema savezniku.
„A da kažemo da smo našli Tamerlana i da ne znamo kako je dospeo ovamo?”,
predložila je.
To je bila besmislena ideja i Džek se nije potrudio ni da odgovori.
„Moramo da nađemo Harija i vidimo ima li nekog drugog objašnjenja”,
konačno je kazala. „Možda su ga oni drugi dečaci primorali na to.” Pošla je da
uzme kaput, ali Džek ju je sprečio.
„Ne. Pusti ga neka provede noć napolju, na ulici, da vidi kako je to. Možda će
ga to nečemu naučiti.”
„Ali on se još oporavlja.”
„Neću te više slušati, Lora.” Nije se trudio da sakrije nestrpljenje. „Sebe možeš
da kriviš za ovo.”
„Digao si ruku na mene, to ga je podstaklo. Tvoje divljačko ponašanje ga je
naljutilo.”
Na te reči Džeku su se oči napunile suzama. „Moja knjiga. Nema je više. Moj
sin je lopov. Moja žena je...” Zaćutao je.
Lora ga je gledala trepćući. Da li mu je uopšte važno što im se porodica
raspada? „Onda ćemo ga uništiti. Tamerlana.” Lora nije mogla da veruje da to
izgovara. „Nećemo nikome reći. A onda, kad se Hari vrati, ponovo ćemo okupiti
našu porodicu.”
Džek je pogledao knjigu kao da je otrovna. „Moram da razmislim. Idem dole.”
Ohrabrila ga je, znajući da je bolje za njega da bude tamo kad se Hari vrati.
Sela je u veliku fotelju pored vatre i zaplakala. Plakala je zbog svog dečaka,
zbog muža, zbog života koji je zamišljala kao njihov. Zbog svoje nadmenosti jer
je mislila da zaslužuje više nego što ima. Zbog činjenice da je voljna da uništi
istorijsko blago samo da bi zadržala porodicu na okupu. Ustala je i odnela kutiju
u kamin, stavila ju je na ostatke muževljevog spisa.
Ali nije mogla da zapali šibicu. Prsti su joj se tresli, šibica nije htela da kresne,
pa je odustala nakon dva pokušaja i vratila kutiju u skrovište. Blagim povlačenjem
konopca podigla je lift naviše, van vidokruga, u mrak.
Prenula se iz sna ne znajući gde je, a onda je shvatila da je zaspala u fotelji pored
vatre. Boleli su je vrat i ramena.
Hari.
Pogledala je da li je u svojoj sobi, ali krevet je i dalje bio uredno namešten,
nije bilo znakova da se vratio da provede noć. Perl je čvrsto spavala u susednoj
sobi, glave zarivene licem u jastuk tako da joj se videla samo zamršena kosa.
Jučerašnji događaji – svađa s Džekom, uzaludni napor da spasu rukopis, tajni
sadržaj teretnog lifta – zapljusnuli su je kao bolni talas. Ali nekoliko sati sna
obnovilo joj je energiju, osećaj da može sve da popravi, da ispravi. Samo mora
trezveno da razmisli, a prvi cilj joj je da zaštiti decu. Hari ne treba da bude kažnjen
za nešto što nikako nije njemu svojstveno. On je samo mali dečak i imao je tešku
godinu, pravio je glupe greške. Poželela je da se nikad nisu ni doselili u biblioteku,
da su ostali van grada, gde je život jednostavniji i gde niko od njih ne bi postao
žrtva iskušenja velikog grada. Iskušenja kao što je posao za nju, kao što je
Amelija. Kao što su retke knjige.
Nigde nije mogla da nađe Džeka; verovatno je proveo noć u suterenu, na sofi
u svojoj kancelariji. Razgovaraće sa njim, ubediće ga da oprosti sinu.
Hari će se danas vratiti, pa će dugo razgovarati, bez ljutnje i bez suza. Neće
kriviti jedni druge. Saznaće zašto je to učinio i kako. Razbolela se pri pomisli na
njega celu noć napolju, na ulici, ali bar je imao Crvenog Pedija i bandu, da kod
njih pobegne, što je bila neobična uteha. Strašna uteha. Šta ako ga je banda
primorala da krade knjige za njih? Ako Hari objasni doktoru Andersonu sve što
zna i prijavi te grozne dečake koji su ga primorali da krade, zar mu to neće doneti
neke olakšice? Naravno da hoće; ima samo jedanaest godina.
Nije joj promaklo da je on sad poput sinova drugih žena, majki čiji su dečaci
skrenuli s puta. Ali njoj, od sada pa nadalje, porodica mora da bude na prvom
mestu. Nije imala milosti.
U razmišljanju ju je prekinulo energično kucanje dole na vratima. Položila je
ruku na vrata lifta za knjige, da proveri da li su dobro zatvorena, a onda sišla uskim
stepenicama. U hodniku je stajao gospodin Gejlard, a iza njega dva muškarca u
uniformi. Potražila je pogledom Harija, ali dečak nije bio s njima.
„Izvolite?”
„Gospođo Lajons, mogu li da razgovaram s vama za trenutak? Hoćete li,
molim vas, da pođete sa mnom?”
Mora da je Džek nešto rekao, da je pomenuo Harijev prestup. Sigurno ga je
prijavio da mu se osveti za ono što je učinio. Zamišljala je kako će, kad uđe u
kancelariju gospodina Gejlarda, videti Džeka kako sedi na jednoj i Harija na
drugoj stolici.
I kako će morati da bira.
Šta bi neko nevin rekao na ovo? Nije znala kako da odgovori. „Užasno je rano.
Nešto nije u redu?”
„Moramo da razgovaramo.”
Svakom žilicom svoga bića opirala se da je odvedu. „Ne mogu da ostavim
stan.”
 „Jedan pozornik će ostati s decom.”
S decom. Dakle, ne zna da je Hari pobegao. Što znači da je Hari zasad
bezbedan.
Pošla je za njim i drugim pozornikom u hodnik, gde su dva bibliotekara u
prolazu pogledali u nju i brzo odvratili pogled. Iza ugla je gospodin Benson,
domar, stao kao ukopan, s kantom u ruci, dok su prolazili. Šta se dešava?
Kancelarija gospodina Gejlarda bila je prazna, hvala bogu. Zamolio je
pozornika da sačeka napolju i dao joj znak rukom da sedne.
„Gospođo Lajons, imam strašnu vest.”
Hari. Sigurno su ga našli. Šta ako je napadnut usred noći? Zamišljala je
njegovo mlitavo telo kako leži ispod jednog od lavova, gde je potražio utočište u
mraku, toliko uplašen da nije smeo da se vrati kući. Bio je mnogo bolestan – zar
je zato preboleo tifoidnu groznicu? Ubiće Džeka zbog ovoga, bogme hoće.
„Šta?” Gospodin Gejlard mora da joj kaže brzo, pa da završe s tim. U dubini
duše želela je da se vrati u stan, nazad u fotelju, u onaj trenutak dok još nije znala
da joj se život naginje ka opasnosti.
„Reč je o vašem mužu.”
„O Džeku? Šta s njim?”
„Ložač ga je našao u kotlarnici, pre kratkog vremena.” Negde je zazvonio neki
časovnik. „Žao mi je. Bojim se da se obesio. O cevi.”
Mora da su pogrešili. Džek nikad ne bi uradio tako nešto. To je i rekla,
drhtavim glasom.
„Mnogo mi je žao.”
„Ne verujem vam. Moram da ga vidim.”
„Mislim da to nije dobra ideja.”
Pogrešio je i ona će mu to dokazati. „Pokažite mi.”
Gospodin Gejlard ju je držao za ruku dok su silazili u suteren, a radnici su se
razbežali s vidika. Sad je znala razlog njihove nelagodnosti. Vesti su se sigurno
brzo raširile. Ipak, greše.
Telo je ležalo na podu, lica pokrivenog malom tkaninom. Kleknula je pored
njega, a gospodin Gejlard je podigao krpu. Zakrvavljene oči zurile su u tavanicu;
iz otvorenih usta štrčao je natečeni jezik. Nijedna od tih zgrčenih crta lica nije joj
bila poznata, zapravo nisu bile Džekove. Njegove su bile jedino klempave uši.
Sklonila mu je uvojak kose sa čela. „Šta si to uradio?”, prošaptala je, a reči su
izašle šišteći, zajedno s dahom. „Šta si to uradio?”
Konopac koji je upotrebio i dalje mu je bio oko vrata, presečeni kraj je ležao
uvijen pored njegove glave, kao zmija. Obraz mu je bio hladan.
Ovaj Džek nije njen Džek, koji će svakoga trenutka ući u prostoriju i nasmejati
se toj ludosti. Ne, ovo telo je telo neznanca.
Gospodin Gejlard ju je uhvatio podruku i odveo je iz sobe, pa u Džekovu
kancelariju, gde su imali onu strašnu svađu. Je li to bilo juče? Činilo se da su
prošle godine. Dozvolila mu je da joj pomogne da sedne.
 Sve zbog izgubljenog rukopisa. Htela je da popravi stvari, da sve opet bude
dobro. Knjiga je mogla biti ponovo napisana; ona bi kucala dok on diktira. Našli
bi Harija i vratili bi ga kući.
Ali prekasno je.
„Gospođo Lajons, mnogo mi je žao zbog vašeg gubitka”, rekao je. „Ne mogu
da zamislim bol koji osećate, ali moram da vas pitam o pismu koje smo našli u
blizini njegovog tela.”
Podigla je pogled. „Pismo?”
Izvadio je parče papira iz džepa i odvio ga. „Izgleda kao priznanje. Za krađe.”
„Ne. Džek to nije uradio.”
Pružio joj je papir i ona ga je pročitala dok su joj ruke drhtale.

Žao mi je zbog nevolje koju sam prouzrokovao biblioteci.

Ja sam kriv i sramota je moja. Molim vas, recite mojoj porodici da ih
volim.
Džek Lajons

Gospodin Gejlard se nakašljao. „Moram da vas pitam, žao mi je, ali moram.
Da li znate nešto o ovome?”
„Ne znam.” Izgovorila je laž glatko, lako, preko bure svih ovih novih emocija.
Gubitak, neverica, šok. Zahvatali su je u talasima, jedno za drugim. Perl. Kako da
kaže Perl da joj se otac ubio? I Hari. Kakav strašan teret za tako malo dete. Kako
je Džek mogao da im to svima uradi?
Da spase sina. Učinio je to zbog Harija.
Otvorila su se vrata, ušao je onaj drugi pozornik sa sanjivom Perl pored sebe.
Lora je pritrčala devojčici i zagrlila je dok su gospodin Gejlard i policajac šapatom
razgovarali.
Gospodin Gejlard ju je saosećajno pogledao. „Gospođo Lajons, bojim se da
ćemo ponovo morati da pretražimo vaš stan. Sačekajte sa kćerkom ovde. Rečeno
mi je da vam sin nije tu.”
„On je kod mojih roditelja.” Još jedna laž.
Sedela je s Perl na krilu, privijala njenu glavu uz svoje rame i tiho joj pevala.
Hari je negde napolju, na ulicama i u gradskim prolazima, uplašen i sam. Džek ju
je ostavio. Gubitak rukopisa, neverstvo supruge i sramni sinovljev čin bili su više
nego što je mogao podneti.
Ova zgrada je smrvila njihovu porodicu, isto kao da se bukvalno urušila pravo
na njih.
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

K ako to misliš Valentina je nestala? Šta se dogodilo?”

„ Sejdi je pokušala da nađe nekog smisla u onome što joj Luen govori. Još je
bila sanjiva, uhvaćena u onaj strašan san.
„Uhvatila sam sinoć avion i nisam spavala, a kad sam stigla kući, Loni je još
bio u noćnoj smeni. Trebalo je da Valentina bude ovde, s Robin, da se sprema za
školu. Proverila sam njen krevet, nije spavala u njemu.” Glas joj je bio iskrzan od
panike. „Nije kod tebe?”
„Nije. Gde je Robin?”
„Isto, ni nje nema. Bože, ako im se nešto desilo dok sam bila odsutna, nikad
to sebi neću oprostiti.”
„Polako, smiri se, hajde da mirno razgovaramo. Da li ih je neko video da su
otišle?”
„Policija je ovde i razgovaraju s portirima na ulici da saznaju. Loni je na putu
kući. On mi je predložio da zovem tebe.”
Policija. Sejdi je snažno pogodila ozbiljnost situacije. Valentina i njena
bebisiterka nestale su tokom noći.
Trudila se da dođe na neku ideju gde da ih nađe dok je trčala pet blokova do
njihove kuće, mahnito se pitajući ko ih je mogao odvesti. I zašto?
Njujork je to – sve je moguće.
Robin je suviše sitna za negovateljicu. Sejdi je to odmah znala i trebalo je da
kaže Loniju. Kako tako sićušna devojka može da zaštiti malenu devojčicu? Ako
su kidnapovane, to je bio lak zadatak.
Kad je stigla, Loni i Luen su sedeli na kauču, pepeljastih lica, dok su im dva
policajca postavljala pitanja.
Loni je ustao i zagrlio Sejdi. „Tako mi je drago što si ovde.”
„Ima li vesti?”
Odmahnuo je glavom. „Policija je pretražila i Valentininu i Robininu sobu i
nisu našli ništa sumnjivo. Kao da su jednostavno iščezle.”
„Jeste li proverili u bolnicama?”
„Jesmo.” Policajac se predstavio – Sejdi nije zapamtila njegovo ime – i počeo
da postavlja pitanja o Valentini, da li je imala problema kod kuće, da li je moguće
da je pobegla.
„Ima samo šest godina”, odgovorila je Luen. „Naravno da nije.”
Loni je spustio ruku na njeno koleno. „Moraju da pitaju.”
 Oglasila se Sejdi. „A šta je s Robin? Ima li porodicu koju bi trebalo da
zovemo?”
„Pretražila sam njene stvari ne bih li našla imenik ili tako nešto, ali nisam
imala sreće”, kazala je Luen. „Rekla je da je odnekud iz Masačusetsa, sećam se.”
Na ulaznim vratima se pojavio drugi policajac. „Jedan vratar malo dalje u ulici
radio je duplu smenu i video ih je sinoć oko pola šest. On tu radi godinama,
poznaje Valentinu po imenu. Kazao je da je Robin prošla prva, a da je devojčica
naišla malo kasnije i da mu je mahnula. Nije primetio da su se vratile, ali bio je
zauzet pomaganjem stanarima pa možda i jesu.”
„Čekajte malo. Nisu otišle zajedno?”, upitao je Loni.
„Vratar je mislio da jesu iako je devojčica prošla nekoliko trenutaka kasnije.
Kao da žuri da je stigne.”
Čudno. Loni i Luen su se pogledali.
„Da li je s njima bio još neko?”, upitala je Sejdi.
„Nije koliko se on seća. Rekao je i da nisu nosile kofere niti bilo šta slično.”
„Možda su izašle po sladoled, a onda se nešto desilo”, kazala je Luen plačnim
glasom.
Napolju, na ulici, moglo se svašta desiti. Dvoje dece je lako odabrati i uzeti.
Sejdi nije mogla da sedi mirno. Pitala je policajca za dozvolu da ode u
Valentininu sobu.
Valentina je oduvek bila uredna, sve je držala na svom mestu. Sejdi je prišla
malom toaletnom stolu, gde su bočice s lakom za nokte stajale poređane po
duginim bojama. Srce ju je zabolelo pri pomisli da je ta mala devojčica na nekom
stranom mestu, izgubljena i sama. Moraju da je nađu, da se postaraju da bude
bezbedna, da je zaštite. Nije trebalo da ona ide u London i da ih ostavlja. Možda
bi bila ovde kad su došli kidnaperi, i sprečila otmicu. Jadna Luen. Mora da joj je
bilo strašno kad je došla u sablasno praznu kuću.
Otvorila je vrata ormara, gde je visila Valentinina odeća – uglavnom u raznim
nijansama ljubičaste i ružičaste, njenih omiljenih boja – a cipele stajale poređane
u dnu. Polica za knjige je bila prepuna knjiga i igara i sitnica, uključujući i kutiju
za nakit, s balerinom koja pleše kad se poklopac podigne. Unutra je bio jedan
Perlin prsten. S biserom, naravno, što je izazvalo suze u Sejdinim očima.
Na donjoj polici su bile naslagane Valentinine omiljene igre: sastavi četiri
boje, kluedo, uno karte.
Sejdi se osvrnula i ponovo pogledala u ormar. Na najvišoj polici, visoko iznad
odeće, nalazila se kutija za igru operacije, Valentinina najdraža igra. Poslednji put
su je igrale s Perl, kad se igra završila u suzama i haosu. Sejdi je obećala da će
nabaviti nove baterije, ali zaboravila je.
Baš čudno što je na najvišoj polici. Valentina je niska i nije je mogla staviti
tamo osim ako ne privuče stolicu i ne popne se na nju.
Sejdi ju je skinula i položila na Valentinin krevet. Unutra mehanizam i dalje
nije zvonio.
Ali nije bilo u redu još nešto. Karton na kojem leži otkačeni pacijent i
uznemireno je gleda, s jedne strane je bio pohaban i previjen. Nije se sećala da je
bio takav. Kao da je bio sklonjen pa vraćen nazad. Možda je Valentina bila
znatiželjna kako radi mehanizam ili je pokušala da sama zameni baterije. Ali kako
je onda igra završila skrivena na najvišoj polici ormara?
Podigla je ivicu operacionog stola. Ispod se nalazilo presavijeno parče papira.
Stara hartija, smeđa i izgužvana na ivicama.
Razvila je papir i ispustila ga na krevet kao da je zapaljen.
„Loni!”
Loni i Luen su dotrčali.
„Gledaj.”
Zurili su naniže, u stranicu, sa koje im je uzvraćalo pogled Šekspirovo lice.
„Je li to ona stranica što je ukradena?”, upitao je Loni. „Ona o kojoj si mi
pričala?”
„Da. Iz Šekspirovog prvog folija.”
Sad su im se pridružili i policajci. Sejdi im je objasnila za nestalu stranicu, a
onda se ponovo okrenula prema Loniju. „Otkud ovo Valentini, za ime sveta?”
„Nemam pojma.”
U stvari, dečja igra je savršeno skrovište. Ali ne za Valentinu.
„Koliko znamo o Robin?”
Loni se zabrinuto namrštio. „Znamo da je radila kao dadilja onih blizanaca iz
parka. Zvao sam i proverio njene preporuke.”
To je bilo lako lažirati – samo zamoli prijatelja da izmisli priču. „Je li Robin
bila ovde sinoć, kad sam zvala iz Londona?”
Loni je klimnuo glavom. „Ja sam bio u kuhinji, ne znam gde su tačno bile ona
i Valentina, ali obe su bile u kući.”
Sejdi je pokušala da se priseti šta je ispričala Loniju. Definitivno mu je prenela
detalje o svom razgovoru s gospođicom Kvin. Da je Tamerlan negde duboko u
biblioteci. I da podozreva da to znači da je u onom stanu. „Da li je Robin mogla
da sluša razgovor s drugog priključka?”
„Pretpostavljam da jeste. Ali zašto bi?”
„Priseti se, Loni. Da nije možda slušala naše razgovore svake nedelje, kad sam
ti pričala šta se dešava u biblioteci?”
„Stvarno nemam pojma. Na šta ciljaš?”
„Moramo u biblioteku. Odmah. Luen, ti ostani ovde za slučaj da se vrate u
međuvremenu.”
Luen je ustala. „Ne, hoću i ja da idem.”
Loni ju je uzeo za ruku. „Molim te ostani, da bar jedno od nas bude ovde ako
se vrate.”
Luen je preko volje popustila.
Sejdi je zgrabila kaput i obavila jedan poziv pre nego što su krenuli, zvala je
Nika. Javila se njegova automatska sekretarica, ali ona je ostavila poruku da je
hitno i da se nađu u biblioteci.
Nije videla opasnost, a ispostavilo se da joj je bila pred nosom.
„Izvinite, gospođo Donovan, ne smem da vas pustim unutra.”
Mišićavi radnik obezbeđenja na ulazu u biblioteku podigao je ruku, ali nije
mogao da je pogleda u oči. Prve nedelje kad je počeo tu da radi, donela mu je kafu
par puta i gotovo da joj ga je bilo žao što mora da joj zabrani ulaz po naređenju
doktora Hupera.
„Važno je. Nestala je jedna mala devojčica i mislimo da bi mogla biti unutra.”
Objasnila je sve i policiji kod Lonija, ali oni su delovali zbunjeno, stalno su je
iznova pitali kakve veze imaju „antikne knjige” sa ovim slučajem, pa su Loni i
ona konačno digli ruke i otišli, rekavši Luen da zove u Zbirku Berg ako bude bilo
novosti.
„Žao mi je.” Čuvar je odmahnuo glavom.
„U redu je, sa mnom su.”
Sejdi se okrenula i ugledala Nika kako se izvlači iz obrtnih vrata i korača pravo
ka njima.
„Nik, nestala je moja nećaka. Mislim da je u biblioteci.”
„Dobro. Dobio sam tvoju poruku.” U očima mu je bio oprezan pogled.
Verovatno misli da je poludela i da pokušava da se uvuče nazad u biblioteku kako
bi ukrala još knjiga. Nije je bilo briga – Valentina je na prvom mestu – ali morala
je da se pribere ako želi da uđe.
„Ovo je moj brat Loni. Mislim da moja porodica ima neke veze s krađom
knjiga, ali ne direktne. Našla sam stranicu folija u sobi moje bratanice, skrivenu
u dečjoj igri.”
Lice mu se okamenilo. Pogrešno mu objašnjava. „Našla si ukradenu stranicu
folija?” Pogledao je u Lonija. „U kući tvoga brata?”
„Da. Ali on nema nikakve veze sa tim.”
„Tvoja bratanica je ukrala stranicu? Mislio sam da ima oko sedam godina.”
„Ima šest godina. I ne, nije ona ništa ukrala. Mislim da je ukrala njena
bebisiterka.” Pogledala je u Lonija, koji nije klimnuo glavom da potvrdi njenu
izjavu, jer i dalje nije bio voljan da prizna da je ona u pravu. U svakom slučaju,
devojčica je nestala. Sejdi se grlo steglo od panike – pomislila je da će joj pozliti.
„Bebisiterka?”
„Da. Molim te, Nik, možda ju je uvela unutra, da nađe Tamerlana. Mislim da
su još uvek ovde. Mala ima samo šest godina i verovatno je prestravljena. Možeš
li bar da uzbuniš osoblje, da paze hoće li se pojaviti?”
„U redu. Hajdemo.”
Umalo se nije srušila od olakšanja. S Nikom u ekipi imaju šanse.
Uzeo je voki-toki s pulta za informacije. „Kako izgledaju?” Loni mu je opisao
Valentinu i Robin, a Nik je preneo opis preko radija, sa uputstvima da počne
potraga za njima dvema.
„Da li bebisiterka dobro poznaje biblioteku?”, upitao je.
 „Koliko ja znam, ne. Ali mislim da znam kuda su se uputile. Bila sam u
Londonu, da se vidim sa izvršiteljkom zaostavštine moje bake, da saznam da li su
ranije krađe povezane s našim. Kazala je da je Lora Lajons jednom pomenula
Tamerlana i nagovestila da zna gde je.”
„I gde je?”
„Kazala je: ‘Tamo gde treba da bude, a opet i tamo gde ne treba.’ Kao neka
zagonetka. Nagađam da je u starom stanu gde su živeli dok je moj deda bio
nadzornik zgrade.”
„A kako je to povezano sa bebisiterkom tvoje nećake?”
„Juče sam pričala o tome Loniju preko telefona i mislim da je Robin
prisluškivala. Štaviše, kad gledam unazad, krađe se podudaraju s mojim
telefonskim razgovorima s Lonijem. O mome radu na izložbi.”
„Pa misliš da je ta žena pojurila ovamo da te pretekne?” Videla je da joj još ne
veruje sasvim.
„Da. Prema rečima jednog portira u ulici, koji ih je video, krenule su na vreme
da stignu u biblioteku neposredno pre zatvaranja. Još nije otvoreno, pa se nadam
da su i dalje ovde.”
„Pokaži mi.”
Povela ih je do međusprata, gde je nekada bio stan. Kad ga je Sejdi prvi put
videla, podsetio ju je na plakar kakav postoji u svim kućama, s naguranim svim i
svačim. Ali toga jutra izgledao je još gore nego obično, sadržaj kutija je bio prosut,
prekrivao je podove.
Sejdi se okrenula prema Niku i Loniju. „Robin je bila ovde, tražila je
Tamerlana.”
Probili su se kroz gomile papira i pregledali sve sobe. Ona najudaljenija, na
kraju hodnika, bila je zaključana. Sejdi je lupala na vrata i dozivala Valentinu po
imenu. Nije bilo odgovora.
Nik je preko voki-tokija pozvao nekoga da donese ključ.
„Misliš da je Robin našla knjigu?”, upitao je Loni.
„Teško je reći”, odgovorila je Sejdi.
On je tiho zaječao. „Molim te, bože, samo da Valentina bude dobro. Ovo
mesto je ogromno, mogle bi da budu bilo gde.”
„Ne brini”, kazala je Sejdi. „Naći ćemo ih. Hoću da odem u Odeljenje
umetnosti i arhitekture i da pogledam plan zgrade koji sam tražila prošle nedelje.
To bi nam možda moglo dati ideju kako se Robin kretala po biblioteci ili gde se
krije.”
„Ja ću ostati ovde da sačekam ključ i da motrim”, rekao je Nik.
U čitaonici Odeljenja umetnosti i arhitekture bibliotekar joj je predao stare
planove zgrade. Sejdi ih je razmotala na najbližem stolu, a Loni je gledao preko
njenog ramena.
„Ovde se jasno vidi međusprat.” Pokazala je mesto stana. „Ovo su dve sobe,
a ovo kuhinja i dnevni boravak.”
„Šta je ovo?” Loni je pokazao mali kvadrat označen znakom X u jednom
stupcu.
 Sejdi je pregledala stranicu i prebrojala skoro dvanaest sličnih oznaka svuda
po biblioteci. Uključujući i središnji deo Glavne čitaonice.
„To je teretni lift za knjige. Liftovi. Ovaj ovde prolazi između čitaonice i
magacina. Evo još jednog. I još jedan je ovde, evo i ovde. To je to. Tako se Robin
neprimećeno kretala po biblioteci.” Setila se kako je kradljivica nestala kao da je
isparila u vazduhu kad ju je Sejdi jurila do trećeg sprata. I naravno, na planovima
je bio još jedan znak X, ovoga puta u ženskom toaletu, koji je prvobitno bio radna
soba. „Liči na vertikalni lavirint.”
„Mislim da je Robin dovoljno sitna da stane u njega”, rekao je Loni. „Šta
misliš, da li se kriju u liftu?” Na licu mu se ogledao užas. „Znači, Valentina je
tamo?”
Sejdi se obuzdala da ne zadrhti. „Nadam se da ne. Nisam videla ništa slično
tome u starom stanu. Trebalo bi da bude tačno tamo gde smo stajali.”
Nik je još čekao ključ kad su se vratili, a nije ni našao knjigu. Sejdi ga je
obavestila o tome šta su otkrili i pokazala je to mesto, nekoliko stopa od vrha
stepeništa, gde bi trebalo da bude lift. Pred njima je bio prazan zid, bez ikakvog
znaka otvora u šaht.
Nik je počeo da kuca po zidu i zvuk se pri sredini promenio iz tupog u šupalj.
„Ovde definitivno postoji otvor.”
Sejdi je pretražila sobicu gde se drži pribor za domara i našla zarđalu kutiju sa
alatom. Unutra je bio čekić, koji je pružila Niku.
On je zamahnuo na zid, ne previše jako, ali dovoljno da probije gips. Lako je
pukao i okrunio se, pa su ga zajedničkim snagama odvalili i na kraju otkrili vrata
od drvenog panela. Pridružio im se i Loni odvaljujući komade gipsa sa zida, pa su
uskoro imali otvor dovoljno velik da vide ceo teretni lift.
Tamno drvo je bilo glatko i netaknuto, očuvano jer nije bilo izloženo iza
lažnog zida, vratnica zatvorenih metalnom rezom. Nik je povukao rezu i otvorio
vrata. Unutra se video šaht, taman, zloslutan i prljav. Lift nije bio u ravni otvora,
dno mu se nalazilo nekoliko centimetara ispod gornje ivice. Nik se nagnuo i
pogledao dole.
„Valentina?”, pozvao je.
Vratio im se odjek uzvika.
Loni je izgledao kao da će mu pozliti.
Nije bilo odgovora. Ničega.
„Hajde da vidimo možemo li da spustimo kutiju lifta u nivo otvora”, rekla je
Sejdi.
Nik je posegao naviše i pokušao da ga povuče rukama. Ali nije mogao.
Uhvatio je jedno od dva užeta koja su visila u šahtu i polako ga spustio.
Nasred lifta stajala je drvena kutija.
Sejdi ju je uhvatila i podigla, pažljivo, kao da je neka verska relikvija.
Unutra su bile neke stare novčanice, a ispod njih izlizana knjiga s
maslinastozelenim koricama.
Tamerlan.
Našli su knjigu.
 „Šta ovo znači?”, upitao je Loni. „A Valentina?”
Ponovo je zapištao radio. Sejdi se trgla na taj zvuk. Šta sad?
„Našli smo devojčicu.” To im je preko radija saopštio muški glas, bariton.
„Dole u podrumu, u knjigoveznici. Našli smo devojčicu.”

Sejdi se umalo nije skotrljala niz stepenice. Noge joj nisu bile dovoljno brze.
Držala se za rukohvat da ne padne, ali zapravo je želela da se baci do dna, do
podruma.
Ako se Valentini nešto dogodilo ovde u biblioteci, nikada sebi to neće
oprostiti.
Pored nje je Loni bio bled i zadihan.
U podnožju stepeništa Nik je potrčao hodnikom kao srednjoškolski ragbista.
Sejdi i Loni su hitali za njim kroz prolaz koji je izgledao kao da nema kraja.
Podsetio je Sejdi na povremenu noćnu moru u kojoj žuri da nekuda stigne, ali
odredište je mutno i uvek van domašaja.
U knjigoveznici je Valentina sedela za stolom, sa knjigom ispred sebe, a
gospodin Babenko je stajao u blizini. Podigla je pogled i osmehnula se.
Loni joj je pritrčao i zgrabio je u naručje. „Devojčice moja.”
Valentini je osmeh brzo nestao s lica i zamenila ga je uznemirenost. „Izvini.”
„Zašto se izvinjavaš, ljubavi?”, upitao ju je Loni.
„Ne znam.” I to rekavši, počela je da jeca.
Sejdi je obavila ruke oko njih oboje, ne znajući šta da kaže. Imala je tako
mnogo pitanja, ali nije htela da uplaši devojčicu više nego što je već bila uplašena.
„Baš smo stavljali omot na novu bibliotečku knjigu”, rekao je gospodin
Babenko. „Prilično je vešta, mogu vam reći. Ima precizan dodir.”
Valentina je prestala da plače i pogledala ga. „Stvarno imam?”
„Imaš. Hajde, pokaži im šta si uradila.”
Valentina je podigla knjigu, uvijenu u zaštitnu providnu plastiku. „Ovde sam
stavila nalepnicu sa signaturom, vidite? A onda smo je uvili, kao božićni poklon
samo providno.”
„Bravo, draga.” Loni je ustao i obratio se gospodinu Babenku. „Hvala vam što
ste je našli.”
„Oh, ona je našla mene, moram reći.”
Valentina je ostala da sedi za stolom, nije žurila da ode. Sejdi je sela na stolicu
pored nje. Valentina je bezbedna, to je najvažnije. „Gospodine Babenko, može li
moj brat da se javi kući s vašeg telefona, da javi da je bezbedna?”
Gospodin Babenko je klimnuo glavom. Loni je otišao do pisaćeg stola da
telefonira.
Dok je tihim glasom razgovarao s Luen, Sejdi se okrenula prema Valentini.
„Kako si stigla ovamo, Valentina? Da li te je Robin sinoć ostavila kod kuće?”
 Valentina nije odgovorila, ali nije ni morala. Razrogačila je oči na pomen
Robininog imena.
Sejdi joj je spustila ruku na rame. „Možeš da nam kažeš, u redu je.”
„Ispao mi je još jedan zub, a ona je rekla da mora kod vile Zubićke, da će mi
doneti poklon.”
„Ostavila te je samu u kući?”
„Kazala mi je da mogu da gledam televiziju dok ne zaspim. Ali i ja sam htela
da vidim vilu Zubićku, pa sam je pratila sve do biblioteke i gore, u onu veliku
sobu na spratu, s puno stolova.” Valentina se u zgradi sigurno osećala kao kod
kuće jer je mnogo puta dolazila sa Sejdi. A uz horde turista koji stalno ulaze u
čitaonicu i izlaze iz nje, prošla je lako u gužvi. „Ušla je kroz jedna od onih vrata.”
Čitaonica. Sejdi je zamislila gde bi to moglo biti. „Gde tačno?”
„Unutra su neke uvijene stepenice.”
Sejdi je odmah znala na šta misli. Sad se i Loni vratio, pa je odgovorila
obraćajući se njemu. „Jedna od nekoliko vrata sa obe strane čitaonice. Spiralno
stepenište iza njih vodi do ograđene galerije iznad polica.” Odmah pošto se
zaposlila, nove zaposlene su vodili u obilazak iza scene, pa su ih poveli uz spiralno
stepenište na galeriju, a onda napolje, na balkon sa pogledom na Brajant park.
Hvala bogu što Valentina nije otišla tako daleko.
Zatvoreno spiralno stepenište bi bilo savršeno skrovište za Robin dok se
biblioteka uveče ne zatvori. Pošto svi odu, imala bi lak pristup magacinu preko
teretnog lifta kod pulta za izdavanje knjiga. Ali ostaje pitanje kako je ušla u kavez
Berga.
„Jesi li je pratila kroz ta vrata?”, upitala ju je Sejdi.
„Bila su zaključana. Išla sam uz police do samog kraja i sela da je čekam, i
mora da sam zaspala.”
Odmah ispred zida na kojem su vrata pruža se niska polica, visoka oko metar
i dvadeset. Ako se Valentina tamo smestila, bibliotekari je ne bi videli pri
zatvaranju. Sejdi je zamislila mračnu biblioteku noću, sa svim zvucima
pucketanja i šištanja. „Mora da je bilo zastrašujuće, Valentina.”
„Jeste. Kad sam se probudila, vrata u zidu su ponovo bila otključana, ali Robin
nije bila unutra. Onda sam malo lutala. Pa sam našla ovu sobu i u njoj je bio kauč.”
Pokazala je ka uglu, gde je uza zid stajala sofa. „Pa sam onda legla.”
Priču je nastavio gospodin Babenko. „Kad sam ujutru ušao, bila je tu i čvrsto
spavala. Pozvao sam obezbeđenje da kažem da imamo gošću, a onda smo malo
zajedno radili.”
„Obezbeđenje čuva sve izlaze”, rekao je Nik. „Ako je Robin još uvek tu, naći
ćemo je.”
Stigla je policija, a Sejdi je snažno zagrlila nećaku i onda gledala za njom i
Lonijem kako odlaze s njima.
Okrenula se prema Niku. „Treba da odemo do doktora Hupera, da mu
odnesemo Tamerlana.”
„Tako je. Ja ću da ostanem još malo, da ovde još nešto završim. Odnesi mu ti,
pa ćemo se naći u njegovoj kancelariji, važi?”
 Bila mu je zahvalna za priliku da objasni šta su zaključili. Iako još nemaju sve
odgovore. „Hoću. Daj mi je.”
Nik se skamenio. „Knjiga nije kod mene. Zar nije kod tebe?”
Sejdi se u mislima vratila unazad. Ona ju je držala, ali nije mogla da se seti
ničega više od trenutka kad je čula da su našli Valentinu. Mogla se zakleti da ju
je Nik pokupio. Proverila je u tašni, za slučaj da je nije tu stavila. Nije. Malje na
rukama su joj se podigle od jeze i soba se zavrtela oko nje. „Nije kod mene. Mora
da sam je zaboravila u onoj žurbi da siđemo ovamo.”
„Onda mora da je još u onoj sobi.”
Od pomisli na to Sejdi je pozlilo. Pošla je za Nikom kroz vrata.
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1918.

T reba li ti pomoć, majko?”

„ Lora se nasmešila kćerki i pružila joj jednu torbu s namirnicama. „Bilo bi
lepo.”
Za četiri godine otkad je Džek izvršio samoubistvo i otkad su njih izbacili iz
biblioteke, Perl je postala Lorina pomoćnica, radila je tačno ono što treba i kad
god treba, išla svuda kud treba da se pobrine da sve bude kako treba. Kao da se
trudila da nadoknadi gubitak oca i brata, i Lorinu muku. Lora je znala da nije
mudro uzimati njenu dobrotu zdravo za gotovo, ali u danima poput toga dana, kad
bi je teško pritisli gubitak i briga za Harija, svesrdno ju je prihvatala.
„Napravila sam kolač od limuna”, kazala je Perl i pokazala prema kolaču koji
se hladio na rerni. „Za Harijev rođendan.”
Lori su suze navrle na oči. „To je lepo od tebe.”
Za trenutak su obe zurile u kolač, znajući da ga Hari neće probati. Nije se
vratio u biblioteku onoga dana, niti je otišao kod bake i dede pošto su Perl i Lora
tamo potražile utočište. Utočište nije potrajalo dugo jer su prezir i neodobravanje
njenog oca bili neizdrživi. Lora ih je na kraju ponovo spakovala, pa su se uputile
u boemsku četvrt, gde im je Amelija bez reči otvorila vrata i uvela ih u stan na
Pečin plejsu, gde su od tada živele.
„Imaš li nešto protiv da skoknem malo do Sare?”, upitala je Perl.
„Ne, naravno. A kolač ćemo jesti posle večere. Srce si.” Lora ju je pratila
pogledom dok je izlazila, i zapazila da joj ponovo treba spustiti porub haljine.
Imala je jedanaest godina, izrasla je nekoliko centimetara.
Činilo se da Perl uživa da živi u Grinič Vilidžu, i sprijateljila se s drugom
decom iz ulice. Ako je i bila zbog nečeg nezadovoljna, nije to pominjala, a Lora
je izabrala da ne ispituje. Kad god je u prošlosti istraživala, otkrivala je odgovore
koji su sve uništili. Možda kasnije, kad Perl malo poodraste, moći će da razgovara
s njom o tome, ali ne još.
Amelija je bila dobra prijateljica i partnerka poslednje četiri godine,
preuzimala je poslove na sebe kad bi Loru sve ophrvalo pa nije mogla da izađe iz
kreveta. Srećom, to se događalo sve ređe u poslednje vreme. Od njene lične
tragedije, Sjedinjene Države su ušle u rat i pobedile u ratu, a sad, nakon perioda
teskobe i neizvesnosti, činilo se da je optimizam konačno našao put nazad u
svakodnevni život. Ista ta nada je polako ulazila i u Loru, i malo-malo pa bi je
nakratko obuzimala radost, na primer onoga dana kad je uložila svoju prvu platu
na sopstveni račun u banci.
 Bilo joj je drago što ima finansijsku slobodu kakvoj se oduvek nadala. Ali
nikad nije zamišljala da će do nje doći na taj način. Gubitak polovine porodice
pekao ju je kao gvožđe za žigosanje, i žig nikad neće izbledeti. Dan nakon
Džekove smrti, doktor Anderson im je rekao da moraju da odu. Stajala je na
stepenicama biblioteke, a Perl je pored nje plakala, sa stvarima koje su mogle da
stanu u kofere. Doktor Anderson se izvinio i objasnio da nema izbora, i uručio im
je koverat s novcem. Odbila ga je, ali i zahvalila mu se na njegovoj ljubaznosti u
prošlosti. Nije on bio kriv. Toga dana, Lora se zaklela da više nikad neće
finansijski zavisiti od nekog drugog.
Kad je šok od promene okolnosti prošao, Lora je počela da sagledava svoj
prošli život u novom svetlu, manje ispunjen samoprezirom. Sa Amelijom je teret
staranja o Perl i vođenja domaćinstva bio zajednički, što je značilo da je Lora
imala više slobodnog vremena. Šta bi bilo da su Džek i ona delili poslove u
domaćinstvu, da su zaista bili jednaki i u kući i van kuće? Onda njena godina
studija na Kolumbiji ne bi bila takav šok za decu i Hari možda ne bi bio toliko
ranjiv, ne bi pao u kandže Crvenog Pedija. Šta bi bilo kad bi muževi po pravilu
više pomagali u kući umesto da stavljaju svoj posao ispred interesa porodice, kao
što je Džek radio?
Nije za sve ona bila kriva, i možda i nije bilo tako strašno što je želela više od
života.
Jednom, kad je imala dovoljno vremena da prikupi misli i hrabrost,
odmarširala je do Mari Dženi Hau, spremna da vidi neprijatan izraz na lepom licu
te žene. Marina ruka počivala je na vratu gitare koju je svirala, pa joj je pokretom
ruke dala znak da sedne.
„Volela bih da iznesem jedan predlog.” Lora je mnogo puta u mislima prešla
taj govor, ali saosećanje u Marinim očima prekinulo ju je i naglo je zaćutala. Nije
želela sažaljenje.
„Kakav predlog, gospođo Lajons? I primite moje iskreno saučešće zbog vašeg
gubitka.”
Lora je duboko udahnula. „Hvala vam. Volela bih da svake nedelje
intervjuišem po jednu članicu kluba i da pišem o tome ko su one, šta rade.”
„To je drska ideja, s obzirom da potiče od vas.” Marina simpatija je iščilela.
Međutim, pošto je izlazila na kraj sa otporom profesora Vejkmena, Lora je
znala kako da se izbori sa Mari. Bila mu je zahvalna bar na tome. „Jedini način
da žene steknu jednakost – istinsku jednakost, i u kući i van kuće – jeste da
predstave postignuća onih koje menjaju svet, kako bi nadahnule druge žene da i
one teže nečem više. Razgovarala sam s Maksom Istmenom u Masama, i on misli
da je takva kolumna sjajna ideja. Obe znamo da je članak objavljen u Vorldu
prepravio muškarac i da je njegova perspektiva izvitoperila tumačenje. Gospodin
Istmen mi je obećao punu uredničku kontrolu nad svakim esejom. Ovo će biti naša
priča.”
„Ne mislite da će biti vaša priča?”
„Moja priča je isprepletena sa pričama svih ostalih, sad to vidim. Ne mogu da
stojim po strani od ciljeva koji su mi na srcu kao ženi. Nisam uspela na Kolumbiji
i više ne želim da budem reporterka. Želim da pišem autorske članke u kojima ću
izražavati svoje stavove, ubeđivati ljude da je njihov način razmišljanja zastareo,
i koristiti reči da promenim njihov um.”
Pošto je razgovarala s gospodinom Istmenom, Mari je pristala da dozvoli Lori
da je intervjuiše kao prvi izvor. Kao neku vrstu probe. Taj razgovor je potrajao do
duboko u noć, a esej koji je iz toga proistekao izazvao je kontroverze svojom
otvorenošću i strastvenošću, čime je gospodin Istmen – a i Mari – bio beskrajno
zadovoljan.
Na Lorino sebično olakšanje, Amelijina ponuda da pođe s njom u London bila
je obustavljena pošto su se nad Evropom nadvili crni oblaci. Bila je zahvalna zbog
toga. U Pečin plejsu su se volele tiho i krišom, ali bez velike strasti kao ranije.
Tako im je obema odgovaralo, a njihove prirode su se slagale jer je odnos bio
uravnotežen; nijedna od njih dve nije imala više moći od druge. Članice kluba
Heterodoksi su konačno ponovo otoplile prema Lori i dozvolile joj da prisustvuje
sastancima, gde je dobila više ideja za kolumnu nego što je mogla da napiše za
ceo život.
I tako, imala je život o kakvom je sanjala pre nego što se sve raspalo. Živela
je u Vilidžu, sa ženom koju je volela više od svega na svetu, radila je kao pisac, i
bila je deo zajednice koja je sa odobravanjem prihvatala ekscentričnost i promenu.
Ali nije to želela na takav način, po cenu Džeka i Harija.
Za večerom te noći Perl je upalila jednu svećicu na Harijevom kolaču i
duvanjem je ugasila.
„Srećan petnaesti rođendan, dečače moj”, tiho je kazala Lora sebi u bradu.
Amelija je pružila nož Perl. „Izgleda izvrsno.”
Toliko jednoličnih reči. Kako blesavo izgledaju s kolačem za dečaka koji neće
da ima ništa s njima.
„Banda Crvenog Pedija se vratila na Četvrtu aveniju”, kazala je Amelija dok
joj je Perl pružala tanjir. „Moji inspektori motre za tebe.”
Harija su nekoliko puta uočili tih godina otkad je Lora uobičajila da
svakodnevno pešači Louer ist sajdom u nadi da će spaziti sina. Ali uvek bi nestao
u gomili sveta ili iza ugla pre nego što bi uspela da stigne do njega. S vremenom
je naučila njegove obrasce kretanja, ali on je jasno stavio do znanja da će pobeći
ako mu se suviše približi. To što ga je viđala, barem sporadično, davalo joj je
nadu. Jednoga dana će opet stići do njega.
„Hvala ti”, kazala je Lora. „Kad samo pomislim da mu je sad petnaest
godina...”
„Gotovo odrastao muškarac.”
Lora nije gledala u Ameliju, umesto toga je probala mali zalogaj kolača. „Ovo
je divno, Perl. Svaka čast.”
„Sad je već četiri godine kako je sam, Lora.” Amelija nije htela da odustane
kad je jednom počela. „Možda je vrerne.”
„Ne mogu da odem.”
„Perl bi se dopao London, zar ne, devojčice moja? Mogle bismo da posetimo
Tauer i Bakingemsku palatu, sad kad se rat završio i kad je bezbedno putovati.”
 Amelija nije morala da doda da je njena ponuda za posao još uvek otvorena i
da bi joj mnogo pomogla u karijeri unapređivanja javnog zdravlja. Lora nije
mogla da ode iz Njujorka dok njen dečko luta ulicama, verovatno i dalje tužan.
„Volela bih to.” Perl, koja se stalno trudila da se stara o njima obema. „Mogla
bih da naučim da mesim engleske zemičke.”
„Idem napolje”, rekla je Lora.
Nije želela da nastavi s tom diskusijom, ne toga dana, i mnogo ju je razdražilo
što je Amelija to potegla. Kasnije će, bez sumnje, dugo razgovarati o tome, i
Amelija će joj se izviniti i privući je u zagrljaj. Ali to ništa neće promeniti, Lora
se neće predomisliti.
Žaoka oktobarskog vazduha u plućima bila je šok posle nekoliko toplih dana,
a rominjala je i blaga kiša. Ubrzo će morati da izvadi rukavice i šalove. Gde Hari
nabavlja odeću? Da li je krade? Kao što je krao i knjige? Onaj slatki mali dečak
kog je odgajila, sa lepo izvijenim usnama i iskričavim očima, nije se više mogao
prepoznati u mladiću noćnoj lutalici što živi na ulici, kome više nije potrebna.
Nosila je ono plišano jagnje u tašni kad god je izlazila da ga traži, mada ni sama
nije bila sigurna zašto. Crveni Pedi bi se verovatno smejao i bacio bi ga u slivnik
kad bi se usudila da ga izvadi.
Samo jedna knjižara na Četvrtoj aveniji bila je otvorena u taj kasni sat. Ušla
je da se skloni od kiše i udahnula je miris starih knjiga. Plesnivi miris vanile i
mokrog drveta. Dok je živela u biblioteci, ponekad bi zagnjurila lice u knjige i
udahnula, čak i kad su je drugi korisnici čudno gledali. Džek se slagao s njom da
je taj miris lepši od parfema.
„Imam nešto za tebe.” Glas je bio poznat.
Izvirila je iza police i pogledala u zadnji deo radnje, gde je čovek za kasom
zurio naniže, u visokog i mršavog mladića s kapom, kome su se oko vrata uvijale
riđe kovrdže kao crvi. Crveni Pedi.
Čovek za kasom je uzdahnuo i oslonio se laktom na pult. „Šta imaš sad?”
Crveni Pedi je ispod kaputa izvadio knjigu. Znači još to rade. Verovatno je
banda prešla na druge biblioteke, ili su krali iz drugih knjižara. To je unosan
biznis.
Čovek za kasom je odmahnuo glavom i vratio se novinama koje je čitao,
ignorišući proteste Crvenog Pedija, koji je na kraju digao ruke i izašao.
Lora ga je pratila na rastojanju, riđa kosa je bila nalik baklji pod svetlošću
uličnih lampi, sve dok Crveni Pedi nije stigao do jedne zgrade na Drugoj aveniji.
Šmugnuo je niz stepenište ka ulazu iz suterena. Pošto je za trenutak skupljala
hrabrost, Lora je pošla za njim.
Kroz vrata se ulazilo u hodnik tako uzan da bi krupniji muškarac morao da ide
postrance. Desno su bila druga vrata i odande je čula kako Crveni Pedi psuje.
„Ono kopile nije htelo da je uzme.” Usledio je žamor drugih dečaka. Nije čula
Harija iako je slušala izbliza.
Mogla je da pokuca, ali onda bi se razbežali.
Umesto toga, pritisnula je kvaku, sa olakšanjem ali i strahom kad je otkrila da
je otključano i kad su se vrata otvorila.
 Umalo nije ustuknula zbog smrada, mešavine zadaha znoja, alkohola i
đubreta. Jedina svetlost dopirala je kroz sasvim mali prozor sa ulice, a odmah
ispod njega su tri mala dečaka čvrsto spavala na oborenom buretu. U naspramnom
uglu prostorije, madraci su pokrivali klimavu platformu, a uza zid je stajao
nekakav sto prekriven ostacima nečega što je ličilo na doručak od prošle nedelje.
„Jesi li ti gospođa iz dobrotvorne organizacije?”, rekao je Crveni Pedi
neuznemireno. „’Oćeš da nam održiš govor, jelda?”
Do tada su joj se oči već bile privikle na mrak.
Tamo za stolom sedeo je dečak i zurio u nju kao da ga je udarila struja, a na
licu mu nije bilo prezira kao kod ostalih.
Njen dečak.
Hari.

Prve godine kad su se doselili u biblioteku, Džek je došao na večeru i žalio se

kako je teško popraviti curenje iz cevi u podrumu, gde je prilaz tako uzak da ne
možeš da dopreš ni puzeći. „Nikako ne mogu da dohvatim.”
Hari se ponudio da mu pomogne, ali Lora je odbacila tu ideju kao suviše
opasnu. Džek je posmatrao sina kao da ga vidi prvi put, odmerio ga pa izjavio da
vredi pokušati. Otišli su zajedno posle večere i vratili se sat kasnije, obojica prljavi
i nasmejani kao da su poludeli. Hari je uspeo da stigne do mesta gde je curilo i
popravio ga je prema očevim uputstvima.
Sutradan je Hari uleteo u svoju sobu posle škole, navukao pantalone s
tregerima i rekao Lori da ide na posao. Ona je svečano klimnula glavom, ne želeći
da se oda koliko joj je sladak. Vratio se za manje od petnaest minuta, u suzama.
Obuzet nečim što je već iskrslo toga dana, Džek ga je grubo poslao nazad,
zaboravljajući da je on samo mali dečak koji želi da pomogne. Posle večere je
Lora pokušala da objasni Džeku zašto je Hari povređen, ali Džek je nije slušao.
„Dečko je preosetljiv”, rekao je i okrenuo se.
Sad je, u tom vlažnom podrumu stambene zgrade, Lorin osetljivi dečko zurio
u nju krupnim očima. Bila joj je to jedina šansa.
„Hari, dozvoli mi da ti kupim nešto da jedeš. Samo to bih želela.”
Pogodila je. Bio je gladan. Okrznuo je pogledom ostatke hrane na stolu, a onda
pogledao u Crvenog Pedija, koji je stajao naslonjen na jednu platformu i podigao
obrve.
„Molim te.” Pogledala je Crvenog Pedija pravo u oči.
Crveni Pedi je slegao ramenima. „Može da radi šta hoće. Nisam mu ja gazda.”
Dok su koračali Drugom avenijom, Lora je čvrsto držala ruke uza se. Podsetila
je sebe da ne sme da ga dodiruje, da ne sme da ga uhvati za ruku, iako se to
protivilo svim njenim instinktima. Trebalo joj je malo vremena da se privikne na
njegovu visinu – sad je bio visok kao i ona. Bio je to novi Hari i morala je da se
ophodi prema njemu pažljivo, a ne da mu tepa ili da ga preklinje da se vrati kući.
 Ušli su u ruski restoran i naručili palačinke od heljde punjene sirom i šunkom.
Trudila se da ne pilji u njega kad je navalio na hranu. Pomislila je kako svi dečaci
u onoj sobi rastu i koliko im je potrebno da jedu. Kako izgleda njihova večera?
Verovatno se otimaju o ostatke koje su negde sakupili.
„Perl je napravila kolač za tvoj rođendan.”
„Kad je to?”
Nije čak ni znao. „Danas. Zar ne znaš koji je datum?”
„Ne.”
Naravno da ne zna. Sigurno su mu postale male naočari koje su davno zajedno
kupili. Bez njih mu je nemoguće da čita novine. „Zašto ne dođeš kući da pojedeš
jedan komad? Ukusan je i mnogo nam je ostalo.”
„Ne, hvala.” Podigao je pogled ka njoj, pa ga ponovo spustio na hranu. Kao
da bi mu je neko mogao oteti ako je brzo ne pojede. „Ne želim više da živim sa
tobom i ocem. Ne treba mi...” Glas mu je zamro.
Lori su se usta osušila. Ne zna da mu je otac mrtav. Doktor Anderson i
gospodin Gejlard su uspešno zataškali samoubistvo, pa nije objavljeno. Naravno,
više su se brinuli o tome da zaštite instituciju nego da održe diskreciju zbog
Džekove porodice. Udahnula je vazduh uzdrhtalo, usredsređena na to da bar
izgleda pribrano. Činilo se da Hari to ne primećuje, obuzet jelom.
Ne može da mu kaže. Još ne. „Nedostaješ nam.”
„Ne treba da vam nedostajem, ne posle onoga što sam uradio.”
„Misliš na rukopis? S tim je gotovo, završeno. Niko se ne ljuti na tebe zbog
toga. Bio je to trenutak besa, ništa više.”
Isturio je bradu kao da izaziva. „Radio sam i gore stvari.”
„Znam.”
Brada mu je zadrhtala – gotovo neprimetno – ali Lora je znala šta to znači.
Načas je to bio onaj stari Hari, spustio je odbranu. Obratila mu se što je nežnije
mogla. „Našla sam tvoje skrovište. Našla sam Tamerlana i novac. Nisam ljuta, ne
treba da brineš zbog toga.”
Po licu mu se razlilo olakšanje. Još je umnogome bio dečak, ta reakcija se nije
mnogo razlikovala od one kad je slučajno pocepao haljinu jedne Perline lutke, pa
je sa žaljenjem priznao čim je shvatio da majka zna da je on to uradio.
„Zašto si krao knjige, Hari? Da li te je banda na to naterala?”
„Uzeo sam Vlati trave jer sam mislio da je o selu, gde smo nekad živeli. Poneo
sam je jednog dana u školu, a Crveni Pedi me je video s njom i počeo sa mnom
da razgovara, da se raspituje kako je to živeti u biblioteci. Pa smo se sprijateljili.”
S obzirom na to da mu je bilo teško da stekne prijatelje, Hari je sigurno bio
lak plen za Crvenog Pedija i njegovu bandu. Lora je ćutala i slušala.
„Rekao je da mogu da zaradim novca ako hoću, tako što ću krasti knjige za
njega. Čuo sam oca i tebe kako govorite da vam treba novca, pa sam mislio da
tako mogu da pomognem.”
Učinio je to za nju, za njih. Očajnički je želela da ga zagrli. „Kako si došao do
knjiga? Zaključane su.”
Zastao je. „Znaš već.”
 Setila se skrovišta. „Liftom za knjige.”
„Mogao sam da stanem unutra. Sad ne bih mogao, naravno. Ali tada sam
mogao da se uvučem i da se spustim kad god hoću. Drugim jednim sam stizao
pravo u magacin. Mogao sam da se neprimećeno krećem skoro kroz celu zgradu,
kasno noću, dok svi spavaju.”
Bio je tako vižljasto dete, naravno da je mogao. Liftova za knjige ima po celoj
biblioteci, i Hari ih je koristio kao neku vrstu prolaza, put da prelazi s jednog
sprata na drugi, neprimećen.
Sve vreme su tragali za nekim zaposlenim, odraslim čovekom. Mora da mu je
izgledalo kao igra, kao penjanje na drvo. Međutim, da je nešto krenulo naopako,
da se okliznuo i pao...
„Zar se nisi plašio dok si bio u liftu? Šta da si ostao zatvoren u njemu?”
„Nee. To je bila avantura. A Crveni Pedi mi je dobro plaćao za knjige koje
sam ukrao. Postavio me je za prvog posle sebe. Sve je to bilo za tebe, znaš. Da
možeš da nastaviš sa školom i da ne moraš da brineš. Sve osim Tamerlana.”
„Kako to misliš?”
Malo je sačekao, pa odgovorio. „To je trebalo da bude božićni poklon za tebe.”
Zavalila se na naslon i sklopila ruke na stolu. „Šta?”
„Tamerlan. Uvek si govorila da voliš te pesme. Ali kad sam ga uzeo, čuo sam
kako otac i ti razgovarate i shvatio sam koliko je to retka knjiga, da bi odmah
znala da sam je ukrao.”
Tako jednostavno razmišljanje ju je uznemirilo. Ali Hari je uvek bio u svetu
snova, ili su bar tako govorili njegovi nastavnici. Zurio je u prazno, nije slušao.
Sloboda s bandom dečaka sigurno mu je bila osvežavajuća promena posle sedenja
na časovima. Da ne pominje krađu knjiga – način da se osveti upravo predmetima
koji su mu te godine zadavali toliko muka.
Dok je slušala, opažala je sitne detalje, promene. Kako počinje da mu
mestimično raste brada, kako mu je kosa prljava ispod karirane kape. Jedno oko
mu je bilo krmeljivo. Potrebna mu je dobra hrana, topao krevet i nega.
„Slušaj, Hari. Želim da pođeš kući sa mnom. Sad živimo u Grinič Vilidžu. U
lepom stanu, toplom i udobnom. Bilo mi je potrebno da počnem iznova, a mislim
da je potrebno i tebi.”
„Ne mogu da se vratim s tobom. Ne posle onoga što sam uradio.”
„Ja te ne krivim. Ne krivi te ni Perl.”
„Kako je Perl?” U očima mu se prvi put ukazala blagost.
„Dobro je. Nedostaješ joj.”
„Kladim se da ocu ne nedostajem. Verovatno ne želi da me vidi nikad više.”
Po načinu na koji je to rekao, s tračkom nade, Lora je shvatila da zapravo očajnički
želi da se vrati, da ponovo bude deo porodice. Da mu oproste.
Nije više mogla da taji. „Mnogo mi je žao, Hari. Bojim se da je tvoj otac
preminuo.”
Hari je prebledeo. „Molim? Kako?”
„Bio je krhak, nije ni znao koliko.”
 „Kada?”
„One noći kad si otišao.”
„Kako?”
Tražila je načina da se izvuče iz tog ispitivanja. „Hari, gotovo je sad. Prošle
su četiri godine, moraš doći kući.”
„Reci mi.” Hari je udahnuo duboko, kao da je upravo preplivao kilometar pod
vodom. Izraz lica mu je jasno govorio da mora da zna.
„Bio je uzrujan.”
„Ubio se?”
Nije mogla da odgovori na to pitanje. „Nisi ti kriv za ono što je učinio.”
Hari je progutao knedlu u grlu. „Ubio sam ga.”
„Kunem ti se da nisi.”
Ali oboje su znali da je tragedija eskalirala tako što su se nevolje nadovezivale
jedna na drugu, dok se sve nije srušilo.
Hari je zaplakao tiho, cvileći, ali nije mogao dugo da zadržava suze. Na kraju
je očajnički jecao. Lora je prešla na njegovu klupu i sela pored njega, zagrlila ga
dok joj je plakao na ramenu. Niko od ljudi za susednim stolovima nije podigao
pogled. Rat je kod mnogih uzeo svoj danak, pa žalost nije bila ništa novo.
„Noću sanjam oca”, konačno je rekao Hari. „Vidim ga svake noći u snu. Bori
se za dah i doziva tebe.”
Znala je da Hari plače zbog svih njih. Za svaku rasturenu porodicu i od bola
zbog tog razdvajanja. Planirali su život, a onda se sve razletelo u komadiće, svako
od njih je poleteo u vazduh i teško pao na zemlju. Perlina rana dobrote, Harijeva
neobuzdanosti, Džekova rana očajanja.
Pružila je Hariju salvet da izduva nos i on je to učinio kao dete, tresući glavom
pre nego što ga joj je vratio. Baš kao što je radio kao mali dečak.
Kako joj je nedostajao. „Molim te”, kazala je. „Pođi sa mnom.”
„Ja nemam dom. Nisi mi više potrebna.” Otpor se vraćao i rastao.
„Ali živiš u groznim okolnostima. Ne izgledaš dobro. Molim te, dođi kući.
Prošle su četiri godine.”
„Što samo pokazuje da mi je sasvim dobro kad sam sâm.” Uspravio se.
„Imamo planove.”
„Kakve? Da kradete knjige iz jedne knjižare i prodajete ih drugoj? Koliko
novca to može da donese? Koliko vas ima? Dvanaestorica? Više? To nije
dovoljno. Na kraju ćeš morati da nađeš pravi posao.”
Oči su mu postale hladne, odgurnuo je prazan tanjir. Rekla je previše, pokazala
je koliko je očajna.
„Ne želim tvoju pomoč. Prestani da me tražiš. Ostavi me na miru.”
I ne rekavši više ništa, otišao je.
Te nesrećne noći zasigurno je znala da je Hari za nju zauvek izgubljen. Bio je
uveren da zaslužuje večnu kaznu za smrt svoga oca, i to njegovo samožrtvovanje
bilo je u oštrom kontrastu s Džekovom sebičnošću. Obojica su imali sliku
iskrivljenu ljubavlju i gubitkom. Obojice više nije bilo.
Lora se zaklela da više nikada nikoga neće toliko voleti.
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

„M ora da je ovde negde.”

Sejdi se okretala tražeći pogledom nestalu knjigu u starom stanu.
Nik je počeo da pretura po kutijama pošto je ponovo proverio da nije u liftu.
Ništa.
„Znam da sam je držala u ruci”, kazala je, „ali iskreno, čim sam čula da su
našli Valentinu, ne sećam se šta sam s njom uradila. Mora da sam je negde stavila,
mora da je tu.”
„Osim ako...” Nik se okrenuo i pošao hodnikom što vodi do nekadašnjih
spavaćih soba, proveravajući svaku. Kod poslednje, pritisnuo je kvaku i
iznenađeno pogledao u Sejdi. „Sad je otključana. Ali nisam dobio ključ.”
Neko ju je otvorio. Proverili su sobu, ali u njoj nije bilo znakova života.
„Misliš da se Robin sve vreme ovde krila? I da me je slušala?” Sejdi nije
sačekala Nikov odgovor. „Mi smo zapravo našli knjigu za nju. Neverovatno.”
Spustila se i sela na jednu kutiju, a oči su joj se ispunile suzama. „Kakav sam ja
idiot.”
„Ne. Brinula si za Valentinu, ona je bila na prvom mestu. Porodica je na prvom
mestu. Ne zaboravi da je to samo knjiga. Najvažnije je da je Valentina bezbedna.”
Bio je u pravu.
Izašli su iz stana zajedno, Sejdi zadubljena u misli. „Ko je Robin?”, kazala je,
upola za sebe. „I zašto ide tako daleko da mi uništi život?”
„Pa, znamo da je imala nekog uvida u unutrašnjost biblioteke. Možemo da
proverimo da li je ikada tražila da vidi planove, zar ne? O tome postoji
evidencija.”
„Postoji”, rekla je Sejdi. „Ako je prisluškivala moje razgovore s Lonijem na
drugom priključku, kad god sam zvala, u suštini sam joj dala sve najvažnije
informacije o izložbi. Nisam joj mogla više olakšati.”
„Vratili smo dnevnik Vulfove i Hotorna. Stranica folija je na bezbednom,
mada odsečena.”
Sejdi je zaječala, isfrustrirana. „Najviše me muči to što je Tamerlan sve vreme
bio tamo, na sigurnom, dok nisam shvatila gde je i izložila ga opasnosti. Nije bio
u Robininim rukama sve dok ga ja nisam tamo stavila.”
U kancelariji doktora Hupera njegova sekretarica ih je izvestila da je ceo
Upravni odbor u sali za sastanke, pa ih je otpratila tamo kad su joj rekli da je hitno.
Ušla je prva, a onda pozvala rukom i njih.
 Trideset lica se okrenulo ka njima, a doktor Huper se namrštio u čelu stola.
Sejdi je bilo strašno što ona mora da saopšti novosti. „Koliko sam shvatio, jutros
je bilo neke buke i problema”, rekao je.
Sejdi je stajala na suprotnom kraju dugačkog stola, koji joj je izgledao kao
vrlo zbijen streljački vod. Nik je stajao iza nje i preuzeo reč kad je počela da muca,
zbunjena i ne znajući kako da počne ni šta da kaže. Bila mu je neizmerno
zahvalna. Zajedno su obavestili Odbor i doktora Hupera o nestalom detetu, o
identitetu osumnjičene za krađu, o tome da su povratili naslovnu stranicu folija, i
o otkriću – i nestanku – Tamerlana.
„Pa, drago mi je što je devojčica dobro i na bezbednom”, rekao je doktor
Huper. „Ona je u srodstvu sa vama, Sejdi?”
„Jeste. Moja bratanica, i prilično smo sigurni u to da je lopov njena bebisiterka.
Žena po imenu Robin Larkin.”
„To je sad u rukama policije”, dodao je Nik. „Ja ću, naravno, blisko sarađivati
s njima.”
Doktor Huper je progunđao. „Dakle, hoćete da kažete da ste našli retku knjigu,
koja je izgubljena od 1914, i da ste je nekoliko minuta posle toga izgubili?”
„Ne budimo tako strogi, Hamfri.”
To je rekao jedan član odbora, čovek kog je Sejdi vodila u obilazak biblioteke
mesec dana pre toga. Gospodin Džouns-Ebing.
„A zašto ne?”, odvratio je doktor Huper.
„Zato što su obavili neverovatan posao i dokučili šta se, dođavola, ovde
dešavalo.”
Sejdi mu je bila zahvalna za podršku i primetila je da je još nekoliko članova
odbora klimnulo glavom.
Znala je da treba sve to da pusti i izađe odatle. Treba da vidi kako su Loni,
Luen i Valentina, a Nik je verovatno nestrpljiv da se konsultuje s policijom. Ali
nije mogla da se obuzda. „Izvinite, gospodine.”
„Da, Sejdi?”
„Ponovo bih da predložim da javimo da je nestao Tamerlan svim knjižarama
za koje znamo da primaju retke knjige, kao i Američkom udruženju knjižara
antikvara. Knjižari treba da budu na oprezu, a oni koji bi možda došli u iskušenje
treba da znaju da je neće tako lako preprodati a da ne privuku pažnju. To je jedini
način na koji bismo mogli da je vratimo.”
„Čekajte malo.” To je rekao gospodin Džouns-Ebing obraćajući se odboru, ne
Sejdi. „Za dve nedelje treba da pokrenem novu kampanju za prikupljanje
sredstava, tempiranu kad i izložba. Zaista ne savetujem da se o ovome išta sazna,
mediji bi uživali. Naročito stoga što je ukradena ne samo jednom nego dvaput.
Izrazito predlažem da se uzdržimo dok se kampanja ne završi. Tako ćemo
obezbediti priloge velikih donatora pre nego što se sazna.”
Muškarci i žene za stolom su zažagorili u znak slaganja.
„O tome ćemo još diskutovati”, rekao je doktor Huper. Po njegovom tonu,
Sejdi je znala da neće podići uzbunu. „Hvala vam što ste nas obavestili.”
 Koračala je tamo-amo ispred Nikove kancelarije dok je obavljao telefonske
razgovore, suviše uzbuđena da bi sedela mirno. Razbesnela ju je kratkovidost
odbora. Kakva je svrha biblioteke ako joj knjige nisu na prvom mestu, ispred
čekova s velikim sumama? Za tri nedelje Tamerlan će biti u Evropi ili negde
drugde daleko, ponovo izgubljen, ali ovoga puta zauvek.
Razmišljala je o tome koliko joj je postalo drago sve u Zbirci Berg, kako će
joj strašno nedostajati ako joj ne dozvole da se vrati. Ne samo knjige, rukopisi i
pisma već i neobičnije stvari kao što su usne harmonike Džeka Keruaka, crteži
leptira Vladimira Nabokova, onaj prokleti nož s mačjom šapom, za otvaranje
pisama.
Čekaj malo.
Setila se kad je poslednji put videla nož za pisma, nešto joj je kliknulo u glavi,
kao kad zupčanik na biciklu dođe na svoje mesto.
Nik je završio, pa su zajedno krenuli napolje.
„Hvala ti što si mi pritekao u pomoć”, kazala je Sejdi. „Drago mi je što si bio
tamo danas.”
„Naravno.” Delovao je nemirno. „Izvini što te nisam slušao.”
„Pa, tu nema iznenađenja.” Posmatrala ga je i trudila se da smisli kako da mu
predstavi svoj sledeći zahtev. „Kad bih te zamolila da uradiš nešto stvarno,
stvarno čudno, da li bi me poslušao? Imam jednu ideju. Ali treba mi tvoja pomoć.”
„Šta je u pitanju?”
Podigla je pogled ka obrtnim vratima. „O ne! Sakrij se!” Zgrabila je Nika za
ruku i povukla ga iza jednog od lavova, gde je čučnula.
„Šta to radiš, zaboga?”, rekao je Nik.
Polako je ustala, gledajući ka ulici, a onda ga je ponovo uhvatila za ruku i
cimnula ga niz stepenice.
„Pođi za mnom. Odmah.”

„Kuda idemo?”, upitao je Nik kad ga je Sejdi bukvalno ugurala u taksi.

„Pratićemo onaj taksi”, kazala je vozaču, a onda se okrenula prema Niku.
„Oduvek sam želela da izgovorim ovo.”
„Zašto?”
„Zato što to kažu u svim starim filmovima.”
„Ne. Mislim, zašto želiš da pratiš taj taksi?”
„Zato što je u njemu gospodin Džouns-Ebing.”
„Šta s njim?”
„Možda je ovo ludo, ali njegova reakcija mi je bila sumnjiva”, kazala je. „On
je nov u odboru, a skače kao da je glavni da kaže kako ne treba puštati vest u
medije.”
„Zar nije to ono što se od članova odbora i očekuje, da brinu zbog takvih
stvari?”
 „Kad je primljen u odbor, vodila sam njega i još neke u obilazak biblioteke.
Pružao je ruku da dira sve što može iako sam ga zamolila da to ne radi. Kao da
nije mogao da odoli.” Setila se kako je prešao prstom po sečivu noža za pisma,
kao da ga poseduje. „Slutim da je umešan.”
„Rezonovanje da se krađa zadrži u tajnosti razborito je, ako uzmeš u obzir
njegov ugao gledanja.”
„Sigurna sam da ovde nešto nije u redu.” Nik je zaustio da odgovori, ali ona
ga je presekla. „Veruj mi, važi?”
Taksi se zaustavio kod gradske kuće od mrkog kamena u Ist Fiftizu.
„Mora da tu živi”, rekla je Sejdi.
„Ili se tu možda održava godišnja sednica Udruženja ljubitelja ukradenih
knjiga.”
„Baš je smešno.”
Džouns-Ebing je izašao iz taksija, popeo se stepenicama, otvorio ulazna vrata
i nestao.
„Šta sad?” Sejdi je uzdahnula, isfrustrirana. „Ne možemo samo da ušetamo
tamo.”
Izašli su iz taksija i seli na stepenice zgrade preko puta, delimično skriveni iza
nekih kanti za đubre.
Na drugoj strani ulice neka žena je koračala brzo, pognute glave. Duga smeđa
kosa spuštala joj se u talasima ispod kape za bejzbol. Čak i takvu, Sejdi ju je
odmah prepoznala. „Pogodak. To je Robin.”
„Loni je rekao da ima kratku plavu kosu.”
„Ovo je perika. Takve je građe, a i ko, molim te, po oblačnom vremenu nosi
ogromne naočari za sunce i kapu za bejzbol?”
„Slavne ličnosti?”
„Ne. Kradljivci knjiga. Ali to ne objašnjava kako je uspela da prođe pored
radnika obezbeđenja i da iznese knjigu. Pregledali bi joj tašnu. Kako je izašla?”
Sejdi je prestala da diše i počela ponovo kad je žena skrenula na iste stepenice
kojima se popeo i Džouns-Ebing.
„Dupli pogodak”, rekao je Nik.
Vrata su se otvorila i Sejdi je uspela da vidi profil Džouns-Ebinga dok je
puštao Robin da uđe.
„Moramo da uđemo tamo.” Sejdi je znala da to nije izvodljivo, da nije čak ni
legalno, ali opet. „Šta ćemo sada?”
Nik je ustao. „Konačno da jednom stignu na vreme.”
Ulicom su se primicala dvoja policijska kola, bez uključenih sirena ali brzo.
„Šta? Je li to pojačanje?” Sejdi se okrenula ka Niku. „I ti si imao istu ideju?”
„Naravno. Džouns-Ebing je bio jako uznemiren na sastanku, preznojavao se i
trzao od napetosti. Pokazivao je sve znake prevare. Štaviše, odnedavno je u fokusu
naše istrage.”
„To si radio dok si telefonirao u kancelariji?” Nije sačekala da joj odgovori.
„Zašto si se onda pravio blesav tamo kod lava?”
 „Da bih sad mogao da vidim tvoje lice.” Nik se nasmejao. „A osim toga, ne bi
mi dozvolila ni reč da progovorim.”
Sreli su se s policajcima u podnožju stepenica i pustili su ih da pođu prvi. Vrata
je otvorio Džouns-Ebing, počeo zbunjeno da muca i pokušao da protestuje dok su
ulazili. Sejdi je zapazila u dnu hodnika priliku kako trči u zadnji deo kuće. „To je
Robin!”
Jedan policajac je krenuo za njom dok su drugi ostali u blizini.
Džouns-Ebing se teško spustio i seo na kauč, zureći u Tamerlana na stočiću
ispred sebe. Nik je podigao knjigu i predao je Sejdi. „Molim te, pazi da je ne
izgubimo ovoga puta.”
Upravo je htela da mu odgovori kad su izvodili Robin, koja se otimala, vrištala
i ritala, do policijskih kola. Da li je moguće da je ova varalica, ova kradljivica ista
ona žena koja je sedela u Lonijevom stanu i tešila Sejdi zbog gubitka majke. Koja
se onako predano starala o Valentini. To joj se činilo nemoguće.
„Hvala bogu da ste je uhvatili, to što je učinila apsolutni je kriminal.” Džouns-
Ebing je ustao. „Jeste li za kafu ili možda nešto jače? Meni bi prijalo piće.”
Kakav bezočan čovek. „Ne hvala. Mislim da imamo važnijih stvari o kojima
treba da razgovaramo”, odgovorila je Sejdi.
„Uveravam vas da nisam imao pojma ko je ona”, rekao je Džouns-Ebing. „Ta
žena mi se pojavila na vratima, pokazala mi knjigu i pitala me da li bih da je kupim
od nje. Pretvarao sam se da sam zainteresovan kako bih je uzeo za biblioteku.
Onda ste se vi pojavili. Odlično obavljeno. Pravi timski posao.”
„Je li baš tako bilo?”, upitao ga je Nik.
„Naravno. Čekao sam da ode pa da odmah pozovem doktora Hupera, da mu
saopštim dobru vest.”
„Vi ste u odboru biblioteke. Zašto bi se obratila vama?” Sejdi je želela da ga
navede da priča dalje, kako bi ga saterala u ćošak.
„Prilično sam poznat u svetu retkih knjiga, naravno.”
„A šta ako pregledamo vašu zbirku?” Nik je pokazao na beskrajne police s
knjigama. „Pitam se šta bismo još mogli naći.”
„Samo izvolite, istražite moje police.”
„Trebalo bi i da pokažemo fotografiju gospodina Džouns-Ebinga vlasniku
knjižare Dž&M”, predložila je Sejdi. „Uverena sam da jedva čeka da okrivi nekog
drugog.”
Na te reči čovek pred njima kao da se izduvao. Spustio se nazad na kauč i
zagnjurio lice u šake. „Ona se obratila meni, kunem se.”
Nik je dao znak rukom Sejdi i policajcu da se ne mešaju, da puste njega da ga
ispituje. „Robin vam je došla sa idejom da ukrade knjige? To je, znate, već nešto
drugo, ako ideja nije potekla od vas.”
Klimnuo je glavom obazrivo.
„Da li vam je rekla koje će knjige uzeti?”
Džouns-Ebing je pogledao u policajca, a onda opet u Nika. Kad je konačno
progovorio, reči su potekle iz njega kao dečje kmečanje. „Nisam imao pojma sa
čim će se pojaviti. Sve do sinoć, kad mi je rekla da će pokušati da uzme
Tamerlana, ali nisam joj verovao. Znao sam da je ta knjiga izgubljena već
decenijama.”
Nešto u njegovoj ispovesti zvučalo je lažno Sejdi. Bila je sigurna da umanjuje
svoju ulogu u svemu.
„A folio?”, upitao je Nik. „Otcepljena stranica?”
Džouns-Ebing je prebledeo. „Nikad ne bih pristao na cepanje stranice. To je
jezivo.”
„A ostale ste odneli u knjižaru Dž&M da ih prodaju.” To je bila tvrdnja, ne
pitanje.
„Morao sam.”
„Morali ste?”
„Novčani problemi. Postalo je teško održati privid.”
Sejdi se razbesnela zbog štete koju je počinio, zbog njegove gluposti. Sve zbog
održavanja privida.
U policijskoj stanici Robin je sedela na klupi, u lisicama, i izgledala
neverovatno sitna, kao neuhranjeno dete sa ulice. Njene krupne oči su se
promenile kad je spazila Sejdi. Bukvalno je pljunula na pod dok su prilazili,
preobrazivši se iz malog siročeta Eni u Boni Parker. Zaista neverovatno.
„Ko si ti?”, upitala ju je Sejdi.
„Zini da ti kažem.”
Umešao se Nik. „Dosta. Ne možeš sad da razgovaraš s njom.” Sejdi se
okrenula, preko volje.

Nedelju dana kasnije Nik je saznao da je okružni tužilac odlučio da ne goni

krivično Robin zbog kidnapovanja. Robin je uporno tvrdila da ju je Valentina
pratila u biblioteku bez njenog znanja, da je nije zadržala protiv njene volje, što
je potkrepila Valentinina priča. Međutim optužio ju je za ugrožavanje bezbednosti
maloletnog lica, kao i za krađu knjiga.
Sejdi se sastala s Nikom u poslovnim prostorijama njegove firme u zgradi
Grejs, s pogledom na park Brajant i Četrdeset drugu ulicu. Sekretarica ju je poslala
u njegovu kancelariju, iz koje se pružao prekrasan pogled na biblioteku. „Baš
zgodno”, kazala je i sela na stolicu koju joj je ponudio. „Čudi me da nemaš
teleskop, podešen da kroz prozore osmatraš šta se dešava.”
„Nemoj misliti da mi to nije palo na pamet.”
„Reci mi šta je sve kazala.”
„Ima strašnu porodičnu istoriju”, rekao je. „Roditelji su je napustili i predali u
sistem starateljske nege u severozapadnom Masačusetsu. A onda su je razdvojili
od sestre. Kao tinejdžerka, ubačena je u program uključivanja rizične omladine u
lokalna preduzeča, gde dobijaju honorarne poslove, pa je radila u jednoj knjižari
nekoliko godina pre nego što se upisala u lokalni koledž.”
„I tamo je nešto naučila o retkim knjigama?”
 „Izgleda da jeste. Jednom je, međutim, uhvaćena kako žiletom iseca mape iz
retkih atlasa u biblioteci u Amherstu. Rekla je da joj je potreban novac za
školarinu, pa je, s obzirom na takve razloge u odbrani, puštena uslovno.”
Da je samo tada bila kažnjena oštrije, možda bi se sprečilo ovo sad.
„Kako se upoznala sa Džouns-Ebingom?”
„Ispostavilo se da on ima letnjikovac u zapadnom Masačusetsu, i tamo su se
upoznali. Na kraju su počeli da rade zajedno, da kradu sa privatnih aukcija i iz
knjižara. Sve je to bilo relativno skromnih razmera dok Džouns-Ebing nije pozvan
u odbor biblioteke, pa su onda pucali na veliku zaradu.”
Nik je saznao i da su Sejdi i Loni bili Robinina meta već prvog dana kad su se
sreli, onoga dana kad je Valentina pala na igralištu. Ispostavilo se da zapravo nije
bila dadilja onim blizancima sa kojima su je videli. Već je duže vreme bila pratila
Sejdi i Lonija, u nadi da će se ulagivanjem nekako infiltrirati u njihov život.
„Ali ne razumem gde je tu veza. Zašto baš mi?”
„Znala je da je Tamerlana davno ukrao neko iz vaše porodice, ali nije htela da
kaže odakle joj ta informacija. Siguran sam da nekoga štiti. U svakom slučaju,
shvatila je da si ti veza koja nedostaje. Kad je dobila posao bebisiterke,
prisluškivala je Lonija i tebe na drugom priključku kad god ste razgovarali. Tako
je znala koje knjige da uzme, i da ode u stari stan da traži Tamerlana, nadajući se
da će ga naći pre tebe.”
„Kako se uopšte kretala po biblioteci, da ne pominjem ulaženje i izlaženje iz
nje?”, upitala je Sejdi.
„Sakrila bi se u jednu od prostorija sa spiralnim stepenicama u čitaonici dok
se biblioteka ne zatvori, a onda liftom za knjige odatle do podzemnog magacina.
Izlazila je kroz izlaz za slučaj požara, ispod parka Brajant, koji se otvara iza nekog
grmlja. Izgleda da su jednom čak naišli i policajci, ali ona se samo pretvarala da
je beskućnica koja spava u žbunju. Nije ni okom trepnula.”
Neverovatno. „Kako je ušla u kavez pošto je dospela u magacin? Tu nema
ulaza.”
„Podigla bi donju ivicu žice i vezala je elastičnim užetom za bandži skokove,
pa bi se provukla ispod.”
To je bilo ono grebanje koje je Sejdi čula kad se umalo nije srela s lopovom
licem u lice. Robin je išlo naruku to što je tako sitna, koristilo joj je i za teretni lift
i za magacin.
„Ako su tražili knjige za ilegalnu prodaju, zašto je isekla stranicu iz folija? To
nema nikakvog smisla, to je samo sakaćenje.”
„Kazala je da je to za njenu privatnu kolekciju. Nije htela da kaže razlog.”
Po Sejdinom mišljenju, u svemu tome je bilo previše nerešenog. Ali biblioteku
je prevashodno interesovalo kako je izvela krađu, da bi sprečili da se nešto slično
ponovo dogodi.
Međutim, preostalo je jedno, najvažnije pitanje. Najvažnije. „Liftovi.
Pretpostavljam da je bilo očigledno da lift iz čitaonice vodi u magacin. Ali Robin
je znala o biblioteci toliko da može da pobegne kroz onaj u ženskom toaletu na
trećem spratu kad sam je jurila, a taj više nije u upotrebi. Kako je uopšte znala za
njega? Kako se spustila njime?”
„Kazala je da se spustila niz šaht, čak se hvalila time kako je izvela taj beg.
Ali kako je uopšte znala za njih” – Nik je zavrteo glavom – „nije htela da kaže.
Čak ni kad smo je pritisnuli, nije htela da kaže.”
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

Njujork Siti, 1993.

S amo četiri dana pre otvaranja izložbe Sejdi je bila više nervozna nego uzbuđena.
Iako je naporno radila na tome, ipak nije bilo sve kako treba, a ona je želela da
bude savršeno.
Dozvolili su joj da se vrati na posao odmah nakon hapšenja Džouns-Ebinga i
Robin Larkin. Doktor Huper nije bio oduševljen Sejdinom vezom s kradljivicom,
ali morao je da skine i krivicu sa sebe pošto je on postavio Robininog saučesnika
u odbor. Sejdi se pobrinula da to istakne kad su se sastali da razgovaraju o
uslovima njenog povratka, pa je ponovo postavljena za kustoskinju izložbe.
U izložbenoj dvorani Sejdi je gledala vitrine, gde su najvrednije knjige Zbirke
Berg ležale otvorene na najvažnijim stranama, kao jato književnih paunova. Pošla
je u obilazak kao da je posetilac kom je sve to novo. Na početku je bio Prvi folio.
Naslovna strana je pažljivo stavljena na svoje mesto, ali nije bila pričvršćena. Nisu
je mogli tek tako zalepiti nazad; šteta je bila nepopravljiva. Da ti srce pukne,
zaista. To je pisalo i na kartici pored.
Primerak Robinzona Krusoa iz 1719, sa živopisnim ilustracijama naslovnog
lika, a pored njega njen voljeni Tamerlan. Na kartici pored njega pisalo je da je
autor naveden na koricama kao „Bostonjanin” zaista Po, i da je ta knjiga nedavno
ponovo otkrivena. Da je samo imala više od šest redova da opiše njeno putovanje.
I sama izložba je bila svojevrsno putovanje, preko pisama, rukopisa i knjiga,
pesnika i pisaca, Ostinove i Jejtsa. Sve ih okupiti u ovoj jednoj prostoriji bio je
njen san. Kao da je okupila njihove duhove da ćaskaju jedni s drugima, porede
izdanja i izmene, komentarišu elegantne poveze. Izložba je gotovo pa nadoknadila
sve teškoće kroz koje su ona i njena porodica morali da prođu za proteklih
nekoliko meseci. Gotovo, ali ne sasvim.
Slučaj protiv Robin je i dalje napredovao kroz pravosudni sistem. Tužilac je
upozorio Sejdi da ne gaji velike nade, da sudije ne vide vredne knjige kao što bi
gledali na sliku ili nešto drugo ukradeno iz muzeja. Štaviše, uobičajena presuda
je bila manje od tri godine zatvora.
Sejdi je zatražila da govori na donošenju presude, u nadi da će pogurati slučaj,
ali do sada joj još nisu ništa javili. Podsetila je sebe da sutradan ponovo zove
tužioca.
Još nije bilo razjašnjeno kako je Robin znala za sistem teretnih liftova u
biblioteci. Prvobitni plan zgrade niko nije uzimao godinama. Sejdi je zvala
gospođicu Kvin u London, da je pita da li možda poznaje devojku, ali ni tu nije
imala sreće. Činilo se kao da je iskočila niotkuda, ubacila se u Sejdinu porodicu i
onda ih iskoristila. Ričard Džouns-Ebing se odmah izjasnio da je kriv i
dobrovoljno je dao sve informacije o Robin koje je mogao, ali ni to nije donelo
ništa novo.
Loni, Luen i Sejdi su doveli Valentinu u biblioteku nekoliko nedelja posle
njene noćne avanture, u nadi da ublaže svaku moguću preostalu traumu. Ona im
je ponosno pokazala nišu u čitaonici, u kojoj se krila, a onda je odskakutala
glavnim stepeništem u podrum, gde ju je onog jutra gospodin Babenko našao i
onako se lepo postarao za nju.
U izložbenoj dvorani Sejdi se zaustavila ispred štapa za šetnju Lore Lajons,
izloženog između Dikensovog noža s mačjom šapom i pribora za pisanje Šarlote
Bronte. Neknjiževni eksponati su publici pružali priliku da odmore oči od
štampanih stranica, a i da vide pisce kao stvarne ljude koji su otvarali pisma i
šetali i putovali. Ljude koji su za života neverovatno mnogo postigli, i koji su više
od litanije imena sa časova engleske književnosti u školi. Otključala je vitrinu i
izvadila štap za šetnju, i ponovo poželela da imaju neki originalni spis Lore
Lajons, a ne samo stare bibliotečke biltene. Prešla je prstima po oblini drveta.
Njena baka je to držala svojom rukom dok je koračala kroz London u smrt. Po
rečima gospođice Kvin, držala ga je i kad su je našli, okruženu šutom.
Kad je poslednji put s njom razgovarala telefonom, gospođica Kvin joj je sama
rekla da je taj štap za šetnju, bez kojeg Lora nikad nije izlazila iz kuće, bio poklon
od Amelije Poter. Gospođica Kvin je stekla u nju poverenje i počela da joj se
poverava, da je zabavlja pričama kako su Lora i Amelija odlazile vikendom na
izlet u Brajton za vreme toplih meseci, kako su priređivale večere i zabave pune
smeha i pesme. Iako su stanovale odvojeno, retko se dešavalo da nisu jedna drugoj
u vidokrugu, u jednom ili u drugom stanu. Sejdi je radovalo što je njena baka bila
voljena, pa je promenila karticu eksponata da bi se osvrnula na tu novu
informaciju.
„Lora nikad nije izlazila iz kuće bez njega”, kazala je gospođica Kvin.
Sejdi je zastala. Zar nije i Lora Lajons to isto rekla za esej koji je pomenula
gospođici Kvin pre smrti? Napisala je istinu... za sada ga uvek nosi sa sobom.
Ponovo je osmotrila štap i setila se kako je jednom gledala na televiziji ili na
filmu kako u štapovima kriju bočice ili noževe. Podigla ga je na svetlo, ispitala
dršku, pomno istražila sve ivice gde bi se možda mogao rastaviti. Ništa. Drvo je
bilo glatko, bez znakova razdvajanja.
Okrenula ga je naopačke. Sam donji vrh bio je izlizan, ali činilo se da na
sredini postoji nešto kao čep, napravljen od sličnog drveta, jedva primetan.
Šta da radi? To je vredan artefakt. Ako zarije nokat i pokuša da ga izvadi,
mogla bi da ošteti štap.
Ali Sejdi nije mogla da odoli. Morala je da vidi da li je moguće izvaditi čep.
Neće uraditi ništa drastično, neće koristiti ništa poput šrafcigera, samo će pokušati
da ga malo olabavi noktom...
Iskočio je, pao na pod i otkotrljao se do njene cipele. Sagla se, podigla ga i
pažljivo položila na vitrinu.
 Zavirila je u otvor štapa i jedva razaznala ivice parčeta papira, uvijenog i
stavljenog unutra.
Poslednji esej Lore Lajons. Onaj koji je stalno nosila sa sobom. Uzela je čep i
štap i vratila se u glavnu prostoriju Zbirke Berg, gde ju je Klod zabrinuto
pogledao. Otkad se Sejdi vratila na posao, sklopili su mlako primirje, oboje sa
željom da nastave dalje i da se usredsrede na priređivanje uspešne izložbe.
Zajednički interesi su zagladili prethodne nevolje.
„Zar to treba držati bez rukavica?”, upitao je. „Zašto je van vitrine?”
„Mislim da sam našla nešto neobično. Treba mi tvoja pomoć.”
Objasnila mu je sve o čepu, kazala je kako je primetila da štrči i da je ispao
kad je podigla štap. Samo bezazlena laž. Bar je prekinula da ga istražuje sama.
Kad je završila, Klodu je pošla voda na usta. „Šta da radimo?”
„Treba da ga odnesemo dole, gospodinu Babenku. Možda on ima alat da
izvuče papir a da ne ošteti ni njega ni štap.”
Dok su silazili niz tri niza stepenica, Sejdi je skupila hrabrost. „Klode, želim
da ti se izvinim što sam se onako ponašala posle božićne zabave. Bila sam
nepristojna prema tebi i žao mi je zbog toga.”
Eto, rekla je. Sačekala je da se Klod privikne na promenu atmosfere među
njima, na iznenadnu intimnost koju je stvorila svojim rečima. Nakašljao se. „A
meni je žao što sam te onako maltretirao. Oboje smo bili zabrinuti zbog zbirke, i
pod pritiskom. Ali nije bilo lepo. Žao mi je.”
„Možemo li da budemo prijatelji?” Okrznula ga je pogledom.
„Zaista bih voleo.”
I s tim joj se podigao teret sa duše za koji nije znala da je toliko pritiska. Kako
je bila luckasta što nije tako razgovarala s njim još u januaru, ali još uči. Uči kako
da bude jasna, da izrazi ono što misli bez strepnje da greši ili da će ispasti glupa.
Da istupi i da se ne izvinjava zbog toga.
U podrumu se gospodin Babenko upustio u operaciju sa obazrivim
entuzijazmom, pošto je našao pincetu s gumenim vrhovima koji neće oštetiti
papir.
„Šta ako je posredi samo stari spisak za kupovinu?”, našalio se Klod.
„Ne bi me čudilo”, odgovorila je Sejdi. „Da Lora Lajons bude ta koja se
poslednja smeje.”
Papir je iskliznuo napolje, a Sejdi je prestala da diše dok ga je gospodin
Babenko nežno razvijao i stavio tegove na krajeve, da ga drže razvijenog. Papir
je požuteo, ali nije bio ispucao, i Sejdi je prepoznala potpis Lore Lajons u dnu.
Nije spisak za kupovinu.
Papir je bio ispisan sitnim rukopisom, a datiran je nedugo pre Lorine smrti.

Vredna knjiga Edgara Alana Poa čami u mraku, u nekorišćenom liftu za

knjige, u stanu nadzornika zgrade u Biblioteci grada Njujorka. Mada je
moj muž preuzeo krivicu pre nego što se ubio, istina je da ju je ukrao moj
sin. Učiniću sve što je u mojoj moći da ga zaštitim, i nikome neću reći dok
je moj dečak živ. Ipak, ne mogu da podnesem pomisao na to da zauvek
 ostane izgubljena, pa pišem ovo u pokušaju da olakšam sebi strašnu grižu
savesti što čuvam tu tajnu. To me strašno pritiska. Nadam se da će jednoga
dana istina izaći na videlo, i da će knjiga biti izbavljena.

Dakle, sin Lore Lajons – Sejdin ujak Hari – bio je pravi krivac te 1914, a ne
Sejdin deda. Lora je u pismu objasnila da je sve počelo kad je Hari spalio očev
rukopis, knjigu koju je pisao godinama, ali da je pre svega ona bila kriva za sve,
da su njeni postupci pokrenuli niz događaja koji su doveli do tragedije.
Zapaljena knjiga. Ne redak manuskript, nego neobjavljeni rukopis.
I nikome neću reći dok je moj dečak živ, napisala je Lora.
Ali Sejdin ujak Hari je umro od tifoidne groznice u tinejdžerskom uzrastu.
Barem je tako Perl kazala Sejdi i Loniju. Ili je Lora slagala kćer da bi raščistila s
prethodnim životom pre nego što su se preselile preko okeana? Sejdi se vrtelo u
glavi.
„Moramo da uključimo ovo u izložbu”, rekao je Klod. „Ili je prekasno?”
„Definitivno je prekasno za katalog”, kazala je Sejdi.
„A ako ubacimo jedan dodatni list u njega, kao što rade u pozorišnim
programima kad nastupa zamena za najavljenog glumca?”
Sejdi je pucnula prstima. „Sjajna ideja. Odnesi sve to gore i stavi u vitrinu, na
bezbedno. Ja ću napisati insert kad se vratim.”
„Kuda ideš?”
„Da nađem neke odgovore.”

Izložba je otvorena uz pompu, sa blistavim pratećim člancima u svim novinama

u zemlji, pa joj je čak posvećen i segment u televizijskoj emisiji 60 minuta, gde
je Sejdi govorila o važnosti knjiga i, uz dozvolu doktora Hupera, o pozadinskoj
priči o krađama i svome srodstvu s Lorom Lajons. Bila je to sočna priča, toliko
sočna da ni doktoru Huperu nije smetalo da je otkrije, naročito s obzirom na
redove posetilaca pred vratima svakoga dana, koji su došli da vide izložbu, i na
nove donatore koji su svake nedelje nudili da podrže zbirku. Sejdi je objasnila
Lesli Stal da su krađe na neki način oživele knjige jer su sad postale deo naših
razgovora umesto da ostanu neživi predmeti u istorijskoj arhivi. Izgleda da se
Stalovoj to zaista svidelo.
Na večernjem prijemu povodom otvaranja izložbe Sejdi je pauzirala od
primanja čestitki svojih kolega, povukla se u jedan ugao i posmatrala okupljene.
U središtu prostorije doktor Huper je vodio nekoliko članova odbora kroz izložbu,
dok su nedaleko odatle Loni, Luen i Valentina zurili u vitrinu sa štapom Lore
Lajons, Loni je objašnjavao Valentini priču o tajnom skrovištu, a devojčica ga
slušala širom otvorenih očiju.
„Zdravo.”
 Okrenula se i ugledala Nika u dovratku, sa dve čaše šampanjca u rukama. Bio
je u crnom odelu sa svetloplavom kravatom, koja mu se slagala sa očima. „Hoćeš
sa mnom?”
Pošla je za njim u hodnik, gde su konobari nosili poslužavnike s hranom za
goste koji su se okupili u rotundi Makgrou.
Nik joj je dao čašu i pokazao na mural na tavanici. „Ko je onaj opasan momak
s varnicama?”
„To je Prometej, ukrao je vatru od Zevsa i dao ju je čovečanstvu.”
„Hrabra duša.”
„Zevs nije tako mislio. Strašno ga je kaznio. Prikovao ga je lancima za stenu,
naredio ptici da mu kljuje jetru, i sve tako.”
Nik se stresao. „Drago mi je što je slikar odlučio da preskoči tu polovinu priče.
Ne znam da li bih je svario.”
„Verovatno ne bi naišla na topao prijem ni kod posetilaca biblioteke. Nije baš
poruka koju želimo da prenesemo.”
„Mada bi moglo da odvrati buduće kradljivce knjiga.”
„Dobro rečeno.”
Nik je nakrivio glavu ka izložbenoj dvorani. „Maločas sam video doktora
Hupera. Praktično levitira, toliko je opijen uspehom. Ti si to uradila, Sejdi.”
„Bio je to timski rad. Uključujući i tebe, naravno.”
Pogledali su se u oči i nijedno nije odvratilo pogled.
Sejdi je razmotrila šta joj je na raspolaganju. Mogla bi da ga odbije, onako kao
što je uradila i sa Klodom, i da bude bezbedna da je neće povrediti. Ili bi mogla
da se osmeli i flertuje sa njim, da dozvoli sebi da i on flertuje s njom, i možda da
završi povređena i izneverena. Lora Lajons je prihvatila rizik sa Amelijom Poter.
Pošto je izgubila mnogo više nego Sejdi, bila je kadra da se otvori i da ponovo
voli. Sejdi je bila sigurna da i ona to može. Da je njena budućnost u njenim
rukama, knjiga koju tek treba napisati. Kako će ispuniti njene stranice u
potpunosti zavisi samo od nje.
„Sejdi, sutra uveče u Grinič Vilidžu...”
„Da, volela bih.”
Nasmejao se. „Zar ne želiš da znaš šta je u pitanju?”
„Šta god da je, biće muzika i bićeš ti. Dobitna kombinacija.”
„Mi smo dobitna kombinacija, Sejdi. Ne zaboravi to.” Lice mu je blistalo
iznutra, dečačko, i Sejdi je srce zaigralo. Poželela je da ima kameru da snimi taj
izraz. Prišao joj je bliže. „Obećavam da ćemo se lepo provesti. Uzgred, kako ide
tvoje istraživanje o pozadini Robininog slučaja?”
Neodređeno je opisala svoje nastojanje da otkrije Robininu vezu s
bibliotekom, ali još nije bila spremna da to otkriva. Obavestiće ga kad bude imala
dokaz koji traži. „Blizu sam, uverena sam.”
Baš u tom trenutku doktor Huper i ostali gosti ušli su u rotundu, i neko je
kucnuo kašičicom o čašu šampanjca. Nik i Sejdi su stajali jedno pored drugog,
ruke su im se dodirivale, kad su počeli govori.
Sejdi je data dozvola da govori na izricanju kazne Robin, za koju su advokati
predviđali između trideset i trideset sedam meseci zatvora.
„Samo bez nervoze, bićeš sjajna”, rekao joj je Nik dok su zauzimali mesta u
sudnici. Došao je delimično da bi joj pružio podršku, ali i kao obezbeđenje za
veliku kutiju koju je držala u krilu, iako je bilo više nego dovoljno prostora pored
nje na klupi. Ovoga puta nije htela ništa da rizikuje.
Oboje su podigli pogled kad su uveli Robin u sudnicu, u bezličnoj sivoj odeći.
Kosa joj je porasla, duge šiške su joj zaklanjale lice.
„Ustanite.”
Sudija Kirnen je ušao kroz vrata iza sudijskog stola, zauzeo svoje mesto i dao
znak službeniku suda da postupak počne. Prvi je govorio tužilac, za njim Robinini
advokati, a onda je sudija konačno prozvao Sejdino ime.
Držala je sivu kutiju kao da joj život od toga zavisi. I zurila preko u Robin,
tako usredsređeno da nije čula sudijino pitanje.
„Gospođo Donovan?”
„Da. Da. Ovde sam da zatražim povećanje kazne.” Tužilac joj je kazao da
može da zatraži oštriju kaznu od propisane.
„Nastavite.”
„Iako su predmeti na kraju vraćeni, ne mogu da se oduprem pomisli da je
važno poslati poruku ostalim kradljivcima koji bi mogli da planiraju nešto slično.”
„Kazna se određuje prema vrednosti ukradenog predmeta. Hoćete da kažete
da nisu dobro procenjeni?”, upitao je sudija.
„Problem s takvim pristupom je u tome što je vrednost retke knjige
nesavršena, oscilira. Ti predmeti su čuvani godinama, stolećima. A naša
perspektiva se s vremenom menja. Na primer, registri prodaje robova u
devetnaestom veku smatrani su pre sto godina nevažnim. Danas su to retki
artefakti iz vremena koje zahteva dalje ispitivanje, nove studije. Njihova vrednost
je porasla zbog toga što je evoluiralo gledanje društva na njih i na istoriju koju
opisuju.
Ono što je ukrala gospođica Larkin nije samo određeni broj stranica koje vrede
određenu sumu, nego delovi Zapadne istorije i kulture, koji su imali dramatičan
uticaj na naučna istraživanja. Njihov gubitak je šteta za celo čovečanstvo i
civilizaciju.”
Pogledala je preko u Nika, koji je imao bolan izraz lica. Možda je malo
preterala hiperbolom na kraju, ali kad je pogledala sudiju, videla je da sedi nagnut
napred i sluša.
„Nastavite, gospođo Donovan.”
„Jedno rešenje bilo bi da ih neprekidno držimo pod ključem ne bismo li
sprečili ljude poput gospođice Larkin da ih ukradu. Ali mi zavisimo od
dostupnosti tih dokumenata kako bi se razvijali novi načini razmišljanja. To znači
da sadržaj biblioteke mora biti dostupan dobrim ljudima koji ih traže i koriste za
unapređivanje znanja i nauke. Koliko god da im je potrebna zaštita, ne možemo
ih skrivati.” Zastala je. „Mogu li da vam pokažem nešto?” Sudski službenik je dao
znak Sejdi da položi kutiju na sto ispred sudijskog stola. Izvadila je iz tašne bele
rukavice i napravila čitavu predstavu dok ih je navlačila – to je bila Klodova ideja,
i to pametna – a onda otvorila kutiju i izvadila folio. Polako je otvorila naslovnu
stranicu.
„Ne mogu da vidim odavde, čekajte malo, prići ću vam.” Sudija se za trenutak
obreo kraj nje. Sejdi je pokazala stranicu koja je isečena, istakla je kako knjiga
više nikad neće biti ista, i da je naslovna stranica sad pod velikim rizikom pošto
je uklonjena sa svog mesta, iz poveza.
Zatim je izvadila dnevnik Virdžinije Vulf i otvorila ga na stranici na kojoj je
bio poslednji zapis. „Ova poderotina nije bila tu pre nego što je ukraden. Stranice
su delikatne i ne sme se njima grubo rukovati. S vremenom bismo mogli da
izgubimo ceo deo.”
Sudija je vrteo glavom. „To je poslednje što je zapisala za života, zar ne?”
„Da, verujemo da jeste.”
„Hvala vam za ovu informaciju, gospođo Donovan.”
Imala je još štošta da kaže, ali vratila se na svoje mesto. Sud se povukao i posle
ručka se sastao ponovo. Bila je toliko nervozna da nije mogla ništa da pojede.
Sudija se nakašljao. „Član 5K2.0 dozvoljava povećanje ili smanjenje kazne
kad postoje otežavajuće ili olakšavajuće okolnosti koje Kaznena komisija nije
adekvatno uzela u obzir kad je formulisala smernice. Stoga je povećanje kazne
prikladno. I zaista, ovaj slučaj direktno potvrđuje taj zaključak.”
Sudnicom su se prolomili usklici, ali službenik suda je pozvao na red i mir, pa
je sudija nastavio. „Robin Larkin, osuđeni ste na kaznu od pet godina zatvora, tri
godine uslovno, trista dana službe zajednici u programu za razvijanje pismenosti
odraslih, i dužni ste da obeštetite Biblioteku grada Njujorka.”
Nik je zagrlio Sejdi. „Bravo.”
„Zajedno smo to uspeli.”
Robin se nije pomerila sa svoga mesta, ali okrenula je glavu ka njima. Sejdi je
očekivala da je namrgođeno prostreli pogledom ili da napravi grimasu, ali ona je
gledala pored Sejdi, sa dalekim izrazom lica.
Čudno.
Službenici suda su je odveli, a kad je izašao i sudija, ljudi su počeli da izlaze
iz sudnice. Sejdi se osvrtala oko sebe. U koga je gledala Robin?
Sasvim pozadi, u poslednjem redu, iza gomile reportera, sedeo je neki starac
s gustom prosedom bradom i okruglim naočarima. Kao da je došao iz nekog
potpuno drugog vremena. Sve u prostoriji komešalo se u njenom vidokrugu, samo
je taj čovek ostao nepomičan, u sredini rama.
Dala je kutije Niku i kazala mu da će se naći gore u biblioteci. „Nemoj da ih
zaboraviš u taksiju, molim te.”
„Ko mi kaže.” Poljubio ju je na odlasku. „Uveravam te da ću ih bezbedno
vratiti. Daću ih pravo u ruke Klodu.”
 Pošto je otišao, Sejdi je prišla starcu, polako, pažljivo, kao da bi mogao da
ispari, da nestane.
„Došli ste.” Proučavala je njegovo lice. Koža mu je bila pegava od starosti,
kapci spušteni. Pa ipak, njegov profil je odgovarao njenom; imali su isti nos i istu
bradu.
Podigao je pogled ka njoj, telo mu je malo zadrhtalo. „Bili ste veoma dobri
tamo gore. Bilo je...” – zastao je – „neverovatno posmatrati vas.”
„Hvala, ujače Hari.”
Zurili su jedno u drugo, nesigurni šta da kažu, šta da urade. Sejdi je bila i
fascinirana i prestrašena. Našla ga je.
„Izgledaš baš kao moja majka”, rekao je.
„To je govorila i moja majka. Onih nekoliko puta kad ju je pomenula.”
Glas mu je napukao. „Naša draga Perl. Hvala ti što si me obavestila da je
preminula.” Sejdi je sela pored njega. Za trenutak nisu govorili ništa, a onda ju je
on uzeo za ruku, iznenađujuće čvrsto. „Nadam se da je otišla mirno, na kraju.”
Sejdi je bila poslala pismo u knjižaru ugnežđenu duboko u Berkšir Zapadnog
Masačusetsa, ne znajući da li je to ispravan postupak ili ne. Napisala je i broj svog
telefona, pa je od tada svake večeri nestrpljivo preslušavala automatsku
sekretaricu, ali uzalud. U proteklih nekoliko dana odlučila je da ako joj se uskoro
ne javi, zamoli Nika da je odveze tamo, da se pojavi lično. Ali to nije bilo
neophodno.
„Kako si znala da me tražiš?”, upitao je.
Sejdi je opisala kako je našla Lorinu skrivenu belešku, koja je ukazivala na to
da je Hari još bio živ u vreme kad mu je majka poginula. „Sudeći po Lorinim
rečima, ti si jedina treća strana koja je znala za liftove. Morao si ti da budeš veza
s Robin. Pokušala sam da nađem Harolda Lajonsa, ali to je uobičajeno ime i
prezime, nisam mogla da te nađem na taj način. A čak i da sam mogla, ispostavilo
se da si ga promenio.”
„Tako je. U Meril. Kad sam otišao iz grada, bilo mi je potrebno da iznova
krenem od početka.”
„Odgovor mi je sinuo kad sam pitala za naziv knjižare u kojoj je Robin radila
kao tinejdžerka. Isticalo se.”
Hari se osmehnuo. „Lajon buks. Pretpostavljam da nisam mogao a da ne
zadržim trag svog rodoslova.”
„Poslala sam ono pismo i nadala se najboljem, i evo tebe.”
Sejdi je srce prepuklo kad je našla Perlinog odavno izgubljenog brata, tako
brzo pošto je izgubila Perl. Radost zbog toga što je još živ bila je ublažena
decenijama u kojima se držao po strani, po svom izboru, što Sejdi jednostavno
nije mogla da shvati. Posle svega što su njegove majka i sestra preživele, zašto se
otuđio? Sejdi nije mogla da zamisli da napusti Lonija, Luen i Valentinu.
„Zašto si se tako dugo držao po strani?”, upitala je konačno.
Dok se sudnica praznila, starac je govorio o bandama i ukradenim knjigama,
o gradu veoma različitom od onog u kojem su sada. „U početku sam se suviše
plašio da dođem kući, a kad sam shvatio da moram da se suočim sa onim što sam
uradio, Crveni Pedi – vođa bande – pretio je da ću ugroziti porodicu ako
prestanem da kradem knjige za njega. On je bio harizmatičan, opasan tip, uzeo
me je pod svoje okrilje, a potom mi pričao laži da bi zadržao kontrolu nada mnom.
Mrzeo sam što nas je to razdvojilo, što ne mogu da se iskupim za svoje postupke,
ali nisam znao da imam izbora. Svet je ogroman kad si samo dete, a ja nisam imao
nikakav uvid u to šta je istina, a šta nije. Video sam samo opasnost i nisam mogao
da nađem izlaz. Pošto sam saznao da se moj otac ubio, više nije bilo povratka
porodici. Nikad neću zaboraviti izraz majčinog lica. Bilo im je bolje bez mene.
Nije bilo povratka.”
Sejdi ga je nesigurno posmatrala, ne znajući šta da radi i šta da kaže, dok je on
brisao oči maramicom. „Kako si se na kraju izvukao?”, konačno je upitala.
„Jednom je, nekoliko godina kasnije, policija upala u naše skrovište, pa smo
se razbežali. Znao sam da mi je to jedina prilika, pa sam otišao iz grada. Stopirao
sam kamion koji je išao na sever, što mi je odgovaralo, bilo kuda samo da me ne
nađu. Razumeo sam se u knjige, pa sam se zaposlio u knjižari, radio sam kao
prodavac, i na kraju preuzeo posao kad je vlasnik umro.”
„I za sve to vreme nikad nisi ni pomislio da se javiš?”
Zadrhtao je. „Ne. Bilo me je sramota. Čitao sam o sve uspešnijoj karijeri moje
majke u Londonu i bio sam srećan zbog nje. Jednom kad sam, godinama kasnije,
bio na nekoj knjižarskoj konferenciji u Njujorku, potražio sam Perl u imeniku i
stajao ispred njene kuće. Video sam je kako izlazi s tobom. Obe ste izgledale
srećno, bezbedno. To mi je bilo dovoljno. Nisam mogao da se namećem. Mislio
sam da me Perl mrzi.
Trudio sam se da nadoknadim ono što sam učinio time što sam zapošljavao
delinkventnu omladinu u radnji. Većina nije bila zainteresovana za knjige, ali
Robin je bila drugačija.” Način na koji je – tiho i odano – izgovorio njeno ime,
nagoveštavao je da mu je ta devojka slaba tačka. „Imala je strašno detinjstvo, pa
je bežala u čitanje od najranijih dana. Kazala je da su joj knjige spasle razum.
Jednoga dana je bila tužna, nedostajala joj je sestra, pa sam onda osetio da i meni
nedostaje moja, i počeo sam da je zabavljam pričama o životu u ogromnoj
biblioteci, gde smo igrali bejzbol u velikim prostorijama i koristili knjige kao baze
dok nas nisu uhvatili i oterali, o tajnim liftovima koji te nose na udaljena mesta.
Robin mi nije verovala, pa sam joj pokazao jedan stari članak o životu moje
porodice, koji sam iskopao u mesnoj biblioteci.
Zbližili smo se, znaš. Robin je osećala krivicu što njena mlađa sestra živi u
drugom gradu i sa drugom porodicom, što su razdvojene, a ja sam joj rekao da je
razumem pošto sam i ja izgubio sestru. Sigurno je nešto od taloga gorčine
procurilo u naše razgovore, ogorčenosti jer sam ostavljen kad su se Perl i moja
majka preselile u Englesku, ogorčenosti što Perl nikad nije pokušala da me nađe
kad se vratila. Svake večeri pošto bismo zatvorili radnju, Robin je tražila još priča,
i nekako, u tom pripovedanju, moja ogorčenost je iščilela. Shvatio sam da sam i
ja mogao da potražim njih, ali sam izabrao da to ne učinim.” Pogledao je u klupu
odbrane u sudnici. „Jednom sam glupo ispričao Robin o Tatnerlanu. Rekao sam
joj da nikad nije nađen i da je sad verovatno kod moje sestre Perl.”
 Što je poslalo Robin u misiju da je nađe. Perl je vratila devojačko prezime
posle drugog muža – Sejdi se sećala kako je rekla nešto o tome da bi njenoj majci
bilo drago zbog toga. Sa informacijama koje je saznala iz onog novinskog članka,
Robin je bilo lako da potraži u imeniku adresu Perl Lajons, baš kao što je to učinio
i Hari, i da počne da uhodi njenu porodicu.
„Robin je bila dobra devojčica u početku”, rekao je Hari. „Pametna, gladna
znanja. Bila je luda za Šekspirom, pa sam joj glasno čitao sonete, baš kao što je i
moja majka čitala meni.”
Sejdi se setila stranice iz folija. To je zaista bila neka vrsta sentimentalne
dragocenosti za uspomenu, ali nije imala saosećanja prema ženi koja je Valentinu
dovela u opasnost. „Robin nije bila prisiljena da krade, ona je to izabrala.”
Hari je ćutao, kao da mu je pričanje iscrplo reči. Kad je konačno progovorio,
učinio je to suznim šapatom. „Ne mogu da se otmem pomisli da sam, pričajući
one priče, nekako preneo svoju teskobu na Robin – koja se takođe osećala
ostavljeno i zaboravljeno – gde se zagadila i prerasla u nešto strašno. Oboje smo
krivi. Mene treba zatvoriti, ne Robin.”
Sedeo je tako za trenutak, izgubljen u svojoj žalosti. Konačno, zagrlila ga je.
Čudno kako je bila više voljna da oprosti ujaku nego Robin, iako su oboje činili
strašne stvari. Pa ipak, Hari je pokušao da se iskupi za svoje postupke tako što je
usađivao ljubav prema čitanju svojim mušterijama i deci iz teškog okruženja. Dok
je Robin dopustila da joj čitanje donese radost u život, a onda se upustila u
kriminal da bi tu ljubav oduzela od drugih. Pravili su izbore na svakom skretanju.
Niko nije savršen.
Hariju se lice zgrčilo. „Za sve ovo krivim sebe. Za sve.”
„Bio si samo dečak.” Nije mogla da veruje da teši kradljivca originalne
bibliotečke knjige. Ali to je bilo tačno. Za razliku od Robin, on je bio samo dete.
„Kakav haos, sve to.” Potapšao ju je po ruci. „Ali kakvo si ti čudo. Reci mi,
kako ide tvoja izložba?”
„Sasvim dobro.” Štaviše, samo nekoliko dana pre toga je postavljena za stalnu
kustoskinju, a posle su Nik i ona to proslavili odlaskom u operu, šetnjom i dugim,
divnim poljupcem kod fontane ispred Linkoln centra.
„Žao mi je zbog ovoga. Mrzim što su te knjige oštećene. Ceo život sam se
trudio da se iskupim za ono što sam tada učinio. Ali sve je bilo uzalud.”
„Nije. Ovaj slučaj je važan. Sudija je zauzeo čvrst stav i zbog toga će se svi
budući kradljivci smatrati odgovornim. Potrajalo je, ali mnogo smo postigli.”
Klimnuo je glavom, i dalje skrhan.
Gnev koji je Sejdi držala u sebi još od prve krađe konačno je počeo da nestaje
kako su se tajne porodice Lajons počele odmotavati kao traka s kalema pisaće
mašine.
„Ujače Hari, jesi li ikada više bio u biblioteci od onog dana?”
Odmahnuo je glavom. „Ne, nisam mogao podneti.”
„Možda je vreme. Pošto si u gradu, volela bih da dođeš i vidiš izložbu. Ja bih
te mogla voditi u obilazak. Znam da bi moj brat Loni i njegova žena i kći takođe
volele da te upoznaju.”
 „Jesi li sigurna?” Glas mu je drhtao od nade.
„Da, sigurna sam. Ti si veza koja je nedostajala za sve ovo vreme, za kojom
sam tragala, veza između moje majke i moje bake. Mnogo toga želim da saznam,
ako je to u redu. Sve one priče za koje ne znam. Hoćeš li da ih podeliš sa nama,
sa mnom i s Lonijem? Recimo, sutra u četiri?”
„Hoću, svakako. Biće mi čast. Onda sutra u četiri.”
Ustala je nerado jer nije želela da ostavi ovog čoveka. Nestrpljiva da sazna
više narednih dana.
Pa ipak, bez obzira na sve, neka pitanja će ostati bez odgovora. Kako je bilo
Lori Lajons kad je ostavila sina, kad se preselila u drugu zemlju da započne novi
život? U onom njenom pisamcetu je ostao samo sićušni komadić onoga što je
iskusila, teskoba i bol pulsira iza svake reči, iza svake pažljivo odabrane fraze. To
je krucijalni dokument književne istorije, nađen i bezbedno smešten iza zidova
biblioteke. I krucijalni deo Sejdine lične istorije takođe. Bila je zahvalna što je
konačno saznala nešto o svojoj izuzetnoj baki, koja je prihvatila rizik zbog onoga
do čega joj je bilo stalo, čak i kad društvo to nije odobravalo. Sejdi nije imala baš
toliko prepreka, ali ponosila se time što je prevazišla svoj strah i pošla bakinim
stopama.
Kao i Lora, i Sejdi je bila posvećena svome poslu. Kao i Lora, i ona je upoznala
i zaljubila se u nekog ko strastveno voli svoj posao kao što i ona voli svoj. Nakon
svih nesigurnosti u proteklih nekoliko meseci, Sejdi se konačno oslobodila. Bila
je slobodna da voli zgodnog, krupnog muškarca koji joj je prišao u čitaonici pre
mnogo meseci, i slobodna da nastavi kao kustoskinja, zaštitnica i promoterka
Zbirke Berg. Pogledala je na sat.
Bilo je vreme da krene nazad u biblioteku, kući.
 AUTORKINA BELEŠKA

Koliko god da sam uživala u istraživanju istorije svake zgrade o kojoj sam pisala,
priče i likovi su izmišljeni, a naročito u ovoj knjizi uzela sam veliku slobodu u
pogledu bezbednosnih procedura i organizacione politike Biblioteke grada
Njujorka. Više od sto godina ova voljena bibliotečka meka predstavlja simbol
moga grada i raj za njegove stanovnike, na čemu sam istinski zahvalna. Međutim,
sedmosobni stan u unutrašnjosti biblioteke zaista je postojao i tri decenije bio je
dom nadzornika zgrade Džona H. Fedelera Starijeg, njegove supruge i njihovo
troje dece. Porodica o kojoj pišem u ovoj knjizi proistekla je iz moje mašte, ne iz
istorijskih zapisa.
U istraživanju mi je pomoglo nekoliko knjiga, uključujući The New York
Public Library: The Architecture and Decoration of the Stephen A. Schwarzman
Building, od Henrija Houpa Rida i Frensis Moron; Pulitzer’s School: Columbia
University’s School of Journalism, 1903-2003, od Džejmsa Bojlena; American
Moderns: Bohemian New York and the Creation of a New Century, od Kristin
Stansel; The Book Thief i Thieves of Book Row, obe od Trevisa Makdejda;
Fighting for Life od S. Džozefin Bejker; Radical Feminists of Heterodoxy, od
Džudit Švarc; Brothers: The Origins of the Henry W. And Albert A. Berg
Collection, od Lole L. Sladic; Top Cats: The Life and Times of the New York
Public Library Lions, od Suzan Dž. Larkin; The Story Collector, od Kristin
O’Donel Tab; i The Awakening, od Kejt Šopen. Za Kako preživeti usedelištvo bila
sam inspirisana knjigom Mardžori Hils, pod naslovom Live Alone and Like It
(nisam mogla da odolim da ne preuzmem dva potpuno savršena naslova poglavlja:
„Usamljenička prefinjenost” i „Zadovoljstva kreveta za jednu osobu”), a članak
Injes Hejns Gilmor pomenut u romanu prvobitno je objavljen aprila 1912. u
Harpers bazaru. Od izvora o krađi u Biblioteci Univerziteta Kolumbija, koja me
je inspirisala na ovu priču, za dalje čitanje preporučujem „Picking Up the Pieces”,
od Džin W. Ešton, iz knjige The Strategic Stewardship of Cultural Resources: To
Preserve and Protect, koju je uredila Andrea T. Meril.
 IZJAVE ZAHVALNOSTI

Hvala Stefani Liberman za svesrdne uvide i podršku, i Stefani Keli za genijalnu

uredničku veštinu – znati da su njih dve na mojoj strani bilo je presudno. Hvala
Ketlin Karter, Džonu Parsliju, Kristin Bol, Amandi Voker, Alis Dalrimpl, Beki
Odel, Stefani Kuper, Natali Čerč, Kristoferu Linu, Leksi Kasoli, Niki Teri, Liz
van Hose, Adamu Hobinsu i Moli Stajnblat.
Zahvalna sam svima koji su podelili sa mnom svoje znanje dok sam istraživala
za ovu knjigu: Džin Ešton, Endruu Alpernu, Frensis Moron, Houp Tar, Kristin
O’Donel Tab, Džordžu Biksbiju i Marion Lokej, Metjuu Kirbiju, Kerolin Vegi i
Kitu Glatingu. Gregu Vondsu hvala za ljubav, savete i hrabrenje.
Najzad, veliko hvala mojoj porodici i prijateljima, kao i mojim kolegama
piscima i čitaocima, zbog kojih mi je ovo putovanje predstavljalo veliku radost.
 O AUTORKI

Fiona Dejvis je autorka bestselera Kuća lutaka, Adresa, Remek-delo i Devojke iz

Čelsija, poznatih i čitanih širom zemlje. Živi u Njujork Sitiju, diplomirala je na
Koledžu Vilijam i Meri i u Školi za novinarstvo Univerziteta Kolumbija.