Ја сам оратор. Говорник. Ја објављујем истину. Стојим иза сваке моје речи.

Иза сваког изговореног

слова. Иза сваке смислене реченице што има смисао. Што има динамику, што застаје где треба,
што стаје где му је место, што убрзава и носи таласе емоција. Иза речи која виче и објављује
стварност или нешто друго. Није ни битно шта. Ја стојим иза ње, а она је испред мене. Она
изражава моју мисао, моје схватање света, које је, можда, лаж или истина, сасвим свеједно је, али
изражава оно што ја јесам оно што јесте говорник. Оно што јесте гласноговорник-.

Зато као што Толстој каже ,,Нећу да ћутим!“

Данас реч не вреди ништа. А некад није било тако. То је једино што нас издваја од осталих
створења. Бог нас је учинио словесним. Дао нам је умеће говора. Умеће изговарати слово.
Подарио нам је разум. Словесан човек јесте мислећи човек. Човек духован, обдарен умом.
Данашња испразност речи резултат је празности човека. Резултат је безумности човека. Далке,
човек је одбацио оно што му Бог даје да се идентификује као човек.

У античко доба ко је знао да говори био је на високом дружтваном положају. Онај који је могао да
приушти да изучава реторику био је далеко испред својих сународника. Он је могао да окупља
масе, да говори пред мноштвом. Имао је утицај на многе захваљујући том медијском простору
који је заузимао. Заправо његов медијски простор је био трг који је јако тешко било задобити.
Мого паметна си морао да будеш да би неко стао и саслушао те. Између осталог као и данас, само
што је контекст био други. Данас може да говоримо шта било, док је тада постојао ники оквир који
си морао да задовољиш како би опстао. Реч је представљала снажано оруђе, као и данас. Но,
колико ми то заправо тако видимо. Да ли је ми доживљавамо као такву! Да ли је ми видимо као
снажно оруђе!
Спремајући се за вечерашњи сусрет нисам знао о чему да вам говорим. Но, кристално јасно је
било да ћу говорити, па макар било шта. Реч ће бити изговорена, уосталом као што и иштете.

Реч. Шта је то уопште! Чему она служи!

Реч је служитељ мисли. Она изражава мисао. Реч је мисао преточена у звуке разумљиве
окружењу. Разумљиве човеку испред мене. Са друге стране, она је слуга онога који говори. Дакле,
реч је слуга свакога од нас.

Оно што се не може помислити не може се ни рећи. Као да нам хоће приказати мисао као фактор
постојаности. Нема мисли – нема речи – нема постојања.

Можда то и јесте тако. Тако неки и кажу. Што си рекао, то остаје запиаснио у времену. То јесте
било. То јесте тај који је то изговорио, ако се изузме дело које остаје иза човека, мада и оно се
манифестује кроз мисли изговорене. Дакле, кроз реч. Све ово делује као зачарани круг из кога је
тешко наћи излаз. Мада ово нам можда говори да излаз и није потребно тражити, већ је потребно
открити у чему је заиста сила речи.