Univerzitet u Nišu

Filozofski fakultet

Departman za filozofiju

Seminarski rad iz predmeta Ontologija II

Tema:

Barklijeva teorija ideja

Student: Profesor:
Sandra Nikolić Dr Goran Jakovljević

1
 Niš, Jun 2020

Barkli je predstavnik subjektivnog idealizma, i njegova filozofija se najbolje izražava u

njegovom načelu Esse est percipi što znači biti znači biti opažen. Svet i čulne stvari koje
postoje oko nas, postoje samo zahvaljujući tome sto su opžene. Dakle spoljašnji
predmeti ne mogu postojati nezavisno od onoga ko ih opaža.
Objekti našeg saznanja mogu biti materijalne stvari iz naseg okruženja sa kojima
dolazimo svakodnevno u kontakt, isto tako mogu biti i neka nasš osećanja, sećanja ili
neke ideje stvorene našom maštom. Mi svakodnevno obrazujemo razne ideje, bilo to
pomocu našeg tela tj. naših čula, bilo to pomoću našeg sećanja ili mašte. Imamo ideju o
nekoj boji, o nekom ukusu, o nekom zvuku, i sve te ideje dobijamo upravo zahvaljujući
nasim čulima. Ja preko čula vide opažam neku boju i oblik neke stvari, i mogu na
primer, ako vidim da te ideje idu zajedno, da kazem kako opažam neku stvar koju ću
nazvati na primer, stolica. Objekti našeg saznanja mogu biti različite vrste, i ono sto je
bitno je da svi ti objekti, ideje, postoje upravo zato što postoji neko ko ih je opazio, neko
ko je opazio ideju odredjene boje, odredjenog materijala, odredjenog oblika i tu stvar,
gde se te ideje nalaze zajedno, nazvao stolicom. Upravo to opažajuće biće koje je
aktivno, koje se bavi svim tim spoznajama i klasifikacijama ideja, jeste ono sto Barkli
naziva duh ili svest. I upravo ta svest, kao ono sto opaža, stoji na suprotnoj strani od
svih tih opaženih stvari kao nešto različitno od samih tih ideja, kao nesto zahvaljujući
čemu sve te ideje postoje.
" Ovo opažajuće, aktivno biće je ono što ja nazivam svešću, duhom, dušom ili svojim ja.
Tim recima ja ne oznacavam nijednu od svojih ideja, vec nesto potpuno razlicito od njih,
nesto u cemu one postoje ili, sto je isto, cime su one opazene, jer, postojanje jedne
1
ideje sastoji se u tome da je opazena."
Upravo tu vidimo Barklijevo načelo Biti znači biti opažen, što dalje znači da te ideje ne
mogu da postoje kao nesto samostalno, potpuno nezavisno od duha koj ih opaža, već
da postoje samo u tom duhu. Ideje ne mogu postojati ako nisu opažeje, tj.ideja se ne
može nikako odvojiti od opažaja te ideje. Duh je taj koji opaža stvari iz sveta koj i je
1
Dž. Barkli, Rasprava o pricipima ljudskog saznanja, BIGZ, Beograd, 1977, str. 36

2
izvan njega, ali to ne znači da bi te čulne stvari mogle postojati nezavisno, bez duha.
Ako je duh taj koji preko svojh čula dolazi do neke ideje, npr. mi smo čuli neki zvuk i
zato mozemo da kazemo da taj zvuk postoji, ali da li ce taj zvuk postojati ako ne bi bilo
nikoga da ga opaži, tj. da ga čuje? Barklijev odgovor bi bio ne. Ideje postoje samo u
duhu, tj. čulne stvari postoje samo ako su opažene. Ideje postoje samo zato što su
opažene. “ Njihovo esse je percipii; one takođe ni na koji način ne bi mogle postojati
2
izvan svesti ili mislećih stvari koje ih opažaju.” Čulni oseti poput zvuka, neke boje,
mirisa, ukusa, postoje samo zato što postoji neko ko ih je opazio, tj, čuo, video,
namirisao, okusio. Dakli ti čulni kvaliteti postoje samo zato sto su opaženi. Neki miris ili
ukus na primer ne mogu postojati nezavisno od onoga ko ih opaža, ideju o nekom
mirisu, na primer kada bi smo rekli ovo lepo miriše imamo samo zahvaljujući tome što
smo pomoću našeg čula osetili taj miris. Ta ideja o nekom mirisu ne bi uopšte postojala
da nije opažena, ne možemo odvojiti tu ideju o nekom čulom kvalitetu, u ovom slučaju o
mirisu, od samog opažaja tog čulnog kvaliteta. Opažaj i ideja o tom opažaju uvek idu
zajedno, i ne postoji nacčn kako bi ti čulni kvaliteti mogli postojati samostalno ako ne bi
bilo nekoga da ih vidi, čuje, oseti, jednom recju opaža. Ja kada kažem ova stolica
postoji, to znaci da ja opažam, vidim je pomoću mog čula vida, ovu stolicu, ili ako bi
smo rekli, u sobi postoji stolica, znači neko kada bi ušao u sobu bi mogao da opazi tu
stolicu i da kaže da istina je, stolica postoji u sobi.
Svet koji postoji oko nas se ustvari sastoji samo od čulnih utisaka, od ideja, koje
zapravo postoje samo u nama. Imati ideju o nečemu znači u stvari čulno opaziti nešto.
Mirisi, ukusu, boje, i svi čulni kvaliteti dolaze preko naših čula. Ja jesam jedan duh koji
opaža, ali neko drugi je isto jedan duh koji isto tako opaža, i ima neke čulne utiske, to
ne znaci da će naši čulni utisci o istoj stvari biti identicni. Na primer, ako putem čula
sluha opažamo istu muziku za mene to moze biti preglasno, dok bi za nekog drugog to
bio neki prijatni zvuk, ili ako bi probamo istu jabuku, čulom ukusa, za mene ta jabuka
moze biti kisela dok bi za nekog drugog ta ista jabuka bila slatka. Prema tome vidimo da
je nemoguće da te čulne stvari, u ovom slucaju ideja slatkog i kislelog, ne mogu
postojati nezavisno, samostalno, izvan duha, vec upravo postoji u samom duhu koji je
opaza. Jer da postoje samostalno onda bi izazivali iste utiske kod svih koji ih opažaju, a

2
Isto, str.37

3
to nije slučaj, jer onaj čulni kvalitet koji može prijati nekom duhu koji ga opaža, može u
nekom drugom duhu izazvati gađenje. Tako da ti čulni utisci koje mi imamo samo
odražavaju naš duh, jer ako se neki duh na primer nalazi u nekom bolesnom stanju neki
čulni utisci koji su mu ranije prijali sada mu mogu izazvati neprijatnost, tako da je sve
stvar subjektivnog osecanja duha koji opaža. Ti čulni utisci su u nama, i svet koji nas
okružuje je tako samo skup čulnih utisaka koji postoje u nama, a ne izvan nas.
Mi opažamo tako samo naše sopstvene ideje, i nista drugo. I samo preko svoji čula
čovek ima ideje o svetu u kom se nalazi, a čula nam uvek daju neki određeni opažaj,
jednu ideju. Prema tome nikakve apstraktne ideje ne bi mogle postojati. Mozemo imati
neku opštu ideju, ali opšta ideja je samo jedna ideja koja će stajati kao predstavnik za
sve ostale ideje iste vrste. Ljudi zahvaljujući tome što imaju razum I koriste jezik mogu
postaviti jednu ideju koj će stajati tako da označava vrstu tih ideja, ali to je samo jedan
ideja postavljena kao nešto opšte, stavlena ispred svih kao njihov predstavnik. 3
Apstraktne ideje su nešto drugačije. Kada se govori o apstraktnim idejama tada se misli
da mi mozemo posedovati jednu opštu ideju o nekoj stvari, ali opštu na takav na čn, ne
kao predstavnika svih ostalih ideja iste vrste, već opštu tako da je ona odvojena od
samog opazaja. To bi značilo, na primer, da mogu da zamislim jedan trougao koji nije ni
pravougli, ni tupouglii ni ravnokraki, ni oštrougli, ali u isto vreme i jeste sve to. 4
Takvu neku ideju je jasno da ne mozemo zamisliti, jer ranije smo pokazali da je
nemoguće odvojiti ideju od opažaja te ideje, a jasno je da mi ne možemo opaziti nesto
takvo kao što bi u ovom slučaju bio trougao koji ne bi bilo nijedna vrsta trougla ali u isto
vreme bi bio I sve vrtse trougla. Tako da je sasvim jasno da apstraktne ideje ne mogu
postojati. Nemoguće je apstrahovati, zamislite nešto, što je drugačije od opažaja te
stvari.
Stvari u svetu ne mogu postojati ako nisu opažene, tj. ako ne postoje u nečijoj svesti, u
nekom duhu. Ali ako ja trenutno ne mogu opaziti sve stvari u ovom svetu, to ne znači da

3
Opšta ideja za Barklija je neka pojedinačna ideja koja će zahvaljujući funkciji jezika, koju su ljudi razvili, biti
postavljena kao ono što označava. Ljudi zahvaljujući tome sto su razvili jezik mogu da koriste opšte termine.
4
Kada govori o apstraktnm idejama, i nemogućnošću njihovog postojanja, Barkli misli na Loka. Za Loka apstraktne
ideje mogu postojati tako što ćemo zanemariti sve posebne karakteristike, u ovom slučaju sa trouglom to bi značilo
da zanemarimo to da li je trougao pravougli, tupougli, ravnokraki, oštrougli, ali da zadržimo ono što bi bila opšta
karakteristika, a to bi ovde značilo ono što ima tri ugla. Problem u tome ješto bi mi onda trebalo da možemo da
zamislimo takav trougao koje je sve to navedeno, ali u isto vreme i nije nista od toga, a to je nemoguće.

4
one ne postoje, jer postoji i drugi duh, druge svesti, koje opažaju, a i mi sami postojimo
samo zato što smo opaženi, tj. što nas opaža jedan apsolutni duh, duh koji je mnogo
snažniji od nas samih, koji može opažati sve nas u isto vreme.Tako da bi to bio jedan
duh koje je tvorac svih ideja, koji opaža sve. Prema tome ne mozemo govoriti o
samostalnom postojanju čulnih stvari nezavisno od duha. Duh je taj u kome ideje
postoje, da ideja slatkog postoji nezavisno od duha, npr. u jabuci, onda bi svi koji
probaju tu istu jabuku imali istu ideju, ideju slatkog, a videli smo ranije da to nije slucaj.
Sve oko nas je samo tvorevina duha, i nista izvan njega ne postoji. To samo pokazuje
da nema nekih kvaliteta koji postoje samostalno, sve što opažamo preko čula je
subjektivno, i te ideje koje imamo su samo stanja naše svesti u tom trenutku kada ih
opažamo.
Kod Barklija nema ničega sto bi postojalo samostalno nasuprot duhu. Dualizam
supstancije koji smo imali kod Dekarta koji ju je podelio na res cogitans i na res
extensa5 je ko Barklija prevaziđen i duh je postavljen kao jedina supstancija. Ideje ne
mogu postojati izvan duha, one nemaju neko svoje samostalno bice, niti upućiju na
nešto iza sebe, nešto što bi postojalo izvan duha. Ideja neke boje je uvek samo čulni
opažaj te boje i ne moze se odvojiti od toga. Ne mozemo zamisliti da nešto može
postojati izvan duha, izvan onoga sto misli i opaža.
Ne postoji neka materijalna supstancija koja ima svoje samostalno bice. Barkli kaže da
oni koji su govorili da takva supstancija postoji i delili tako kvalitete na primarne i
sekundarne su gresili6 jer ako su primarni kvaliteti oblik, rasprostrtost, čvrstoća,
kretanje nesto sto bi postojalo van duha, samostalno to bi značilo da ih mi možemo
opaziti baš takve kakvi su, a to je nemoguće.
Nemoguće je opaziti kretanje kao takvo, a da nije vezano za neko odredjeno telo, tj.za
neki culni (sekundarni) kvalitet, ne mozemo opaziti čvrstoću ako to nije čvrstoća nekog
tela. Tako da su ti primarni kvaliteti uvek vezani za čulne kvalitete i ne mogu se odvojiti

5
Kod Dekarta svet je podeljen na dve samostalne supstancije, koje postoje nezavisno jedna od druge, na res
cogitans kao misleću supstanciju, i res extensa kao protežnu supstanciju.
6
Barkli opet tu misli na Loka, i na Lokovu podelu na primarne i na sekundarne kvalitete. Iako za Loka mi celokupno
nase saznanje dobijamo preko našeg iskustva, jer kako on navodi naš razum je pri rođenju prazan, dakle nema
urodjenih ideja, ipak on priznaje samostalnost materijalne supstancije, tj. Ti primarni kvaliteti postoje zaista u svetu,
nezavisno od toga da li ih neko opaža ili ne. Mi samo iskustvom saznajemo ono što već samostalno postoji u svetu.

5
od njih. Ne možemo ih apstrahovati od njih i govoriti o nekim kvalitetima uopste. 7 Ovo
bi samo bilo još jedan dokaz da nema ničega van duha, nema nikakve materijalne
supstancije nasuprot mislećoj, i nema nikakvih apstraktnih ideja.
Već smo videli da su čulni kvaliteti koje dobjamo kada opažamo neku stvar samo naša
subjektivna stanja, i razlikujuju se od osobe do osobe, to isto vazi i za primarne
kvalitete, jer oni se nikako ne mogu zamisliti apstraktno, kao da postoje samostalno u
svetu nevezano sa neke čulne kvalitete. Mi opažamo pomocu čula i naša čula nam daju
znanja samo o idejama onoga sto neposredno opažamo, ali te ideje koje mi imamo
uopšte nam ne daju saznanje da svet postoji nezavisno od nas. Sve sto mi znamo o
tom svetu su upravo samo naše ideje, osećaji o njemu. Mi na osnovu toga ne mozemo
govoriti o samostalnom postojanju sveta izvan nas. Čak nam ni sam nas razum ne
može dati takvo znanje, jer razum donosi zaključke upravo iz onoga sto opažamo
čulima. Naši čulni opažaji nisu dovoljni da bi mogli govoriti o postojanju materije
nezavisno od duha. Znanje koje dobijemo preko cula je verovatno, nije sigurno znanje,
jer, kao sto smo već videli, neka, ista stvar može kod nas jedno izazvati jedan osećaj,
dati nam jednu ideju, a drugi put neki potpuno drugi osećaj. Nastanak ideje je potpuno u
nama. Nemoguce je postojanje nekog ukusa a da niko nema ideju o tom ukusu, neki
zvuk ne moze postojati ako ga niko ne cuje, boje nece biti ako je niko ne opaza. Ideja o
nekoj boji je uvek u svesti koja je opaza. Mi i kada mislimo o nečemu spoljašnjem mi
ustvari mislimo o našim idejama koje imamo o tim spoljašnjim stvarima. Teslesna
supstancija ne postoji samostalno, postoje samo duhovne supstancije, posto imamo
mnoštvo ljudi tako imamo i mnoštvo duhovnih supstancija koje mogu opažati, osećati,
misliti, ali postoji i jedna vrhovna duhovna supstancija, a to je Bog, koja misli sve ideje
koje mi opažamo, pa i nas same. Ideje postoje samo u nasem duhu, i duh je jedina
supstancija kojoj mozemo priznati postojanje, posto je ona jedini uzrok nasih ideja.
Kada duh opaza ideje onda ga nazivamo razumom, a kada ih proizvodi onda ga
nazivamo voljom.
Ali culne ideje nisu nesto sto mi mozemo proizvoditi proizvoljno kada i onako kako mi
želimo, jer mi i oko nas opažamo da jedna ideja uvek sledi neku drugu ideju, i sam taj

7
Ovde se opet vidi nemogućnost postojanja apstraktnih ideja. Ne možemo opaziti, pa čak ni zamisliti na primer
neko kretanje kao takvo, kada govorimo o kretanju uvek mislimo nakretanje nekog tela, i uopšte mi o kretanju
imamo neku ideju samo kada opazimo da se neko telo kreće.

6
nacin javljnja ideja nam daje mogućnost da se snalazimo u ovom svetu, da predviđamo
i da tako delamo. To što ne možemo proizvesti neku ideju onda kad mi to zelimo ne
znaci da trebamo odmah prihvatiti njihovo postojanje nezavisno od duha, što smo i
uvideli da je nemoguce. Već to samo znači da postoji jedan duh koji je snažniji od nas
samih, i koji opaza sve, pa i nas. Taj duh je Bog, tvorac svih ideja, koje mi opažamo
preko naših čula i nazivamo ih čulnim idejama, koje su upravo zbog toga sto su
proizvodi snažnijeg duha i same jače, življe i intenzivnije, I baš zbog toga nam I mogu
ndelovati kao da postoje nezavisno i samostalno, za razliku od ideja mašte koje mi sami
proizvodimo i koje predstavljau samo kopije tih čulnih ideja koje misli upravo Bog sam.
Zbog toga mi te ideje koja dobijamo čulima nazivamo spoljašnjim i realnim , jer nismo ih
proizveli mi sami u našoj svesti, već ih je proizveo neki viši duh, tj.Bog. Ali i čulni utisci i
ideje koje mi sami proizvodimo sećanjem i maštom se nazivaju idejama upravo zbog
toga sto postoje u svesti, što su proizvodi duha.
Tako vidimo kako sve ideje postoje u duhu koji ih opaža, pa bilo to Bog kao moćniji duh,
čije su ideje i snažnije I intenzivnije, ili smo to mi sami. Ideje ne mogu postojati van
duha koji ih opaza, i samo je duh stvaraoc ideja.

LITERATURA

7
Dž. Barkli, Rasprava o pricipima ljudskog saznanja, BIGZ, Beograd, 1977