1

PRIČE KOJE SU IZGUBILE RAVNOTEŽU

2
Sadržaj
PRIČA O ČOVEKU SA VELIKIM SRCEM.................8
PISMO GOSPODINA TRAJKA ĆIRIĆA....................11
SMRT MOGA PRIJATELjA.........................................18
NIOBE...........................................................................25
IN AETERNUM.............................................................27
PROMETEJ...................................................................31
PRIČICA........................................................................35
PRIČA O PREKRASNOM JOSIFU.............................39
PRED VRATIMA EDENSKIM.....................................41
PESMA..........................................................................43
ŽELjA............................................................................44
LAŽ................................................................................46
O NEPOSLUŠNOM MOLEKULU...............................47
PENELOPE....................................................................49
MUZIKA.......................................................................52
MUZIKA MOJE MAME...............................................53
SVET.............................................................................54
ODI PROFANUM VULGUS........................................55
MAZEPA.......................................................................57
ASTIJANAKS...............................................................61
NETIBOR......................................................................69
IZAZIVANjE.................................................................75

MOCART......................................................................77
ALI SE NIŠTA NAROČITO NIJE
3 DOGODILO.........81
 STANISLAV VINAVER
PRIČE KOJE SU IZGUBILE RAVNOTEŽU

… immer die Erleuchtesten und Besten seiner Zeit und seines Landes in Augen hat,
und nur was diesen gefallen, was diese rühren kann, würdigt er zu schreiben.
(Lessing).

Je n’ai d’amour que pour les caractères d’un idéalisme absolu, martyrs, héros,
utopistes, amis de l’impossible. De ceux- la seuls je m’occtippe. (Renan).

BEOGRAD IZDANjE S. B. CVIJANOVIĆA

1913

4
5
ŠTAMPARIJA „SIMEON MIROTOČIVI" — BEOGRAD

UGAO KRALjA ALEKSANDRA I VLAJKOVIĆEVE

ULICE

6
 MOJOJ MJEĆI

7
 PRIČA O ČOVEKU SA VELIKIM SRCEM.

MOJIM RODITELЈIMA.

Možda vam cela ova priča, ni zamišlju, ni oblikom, ni sadržinom, neće stvoriti čak ni iluziju
čega novog, originalnog i lepog, pa ipak ja ću vam je ispričati, zato, što je dugo nosim u svome
srcu i što nekom tek moram da je ispričam, jer se ne osećam dovoljno jak da i duže ostanem sam s
njome. Čujte.

Beše jednom neki čovek koji imađaše veliko srce.

Sugrađane njegove jedilo je to.

— Svi mi, govorahu, imamo obično građansko srce, skrojeno po jednoj meri, i svima nama
dovoljno je ono za život, (život je trgovina i za trgovanje nam je ono dobro i predobro), srce, isto
onakvo kakvo su ga imali i ocevi naši i ocevi naših otaca, sve pošteni i uvaženi građani, dika
zemlje, uzdanica otadžbine i naroda, ponos i ukras trgovačkog reda. I dokle se mi zadovoljavamo
onim što nam dade Bog, ovaj čovek vređa običaje i zakon naš, jer hoće da bude van sveta. A sve
sa svetom, i ništa bez sveta!

Govoreći tako, pakosno bi gledali na izroda, stezali bi pesnice i pretili.

I činili su mu mnoga zla.

8
 — Veliko je njegovo srce, govorahu, u njega može sve stati.

A čovek sa velikim srcem čudio bi se njima i govoraše sa odlučnim izrazom u očima koje su
svetlele:

— Ocevi vaši, i ocevi otaca vaših malo su imali srce i usko, jer je mali i uzak bio život
njihov. Život nije trgovina...

Ali dalje mu nisu dopuštali da govori, i jedan od onih, na koje se sumnjalo da su mu

prijatelji, obično bi ga preklinjao da se ukloni i da ne vređa najsvetija osećanja sveta,
jer je strahovita osveta razgnevljenih sinova i užasno razračunavanje uvređenih građana.

U to vreme dogodiše se velike nesreće u zemlji i u gradu, i udar za udarom gomilao je žrtve
za žrtvama.

Tada pomisliše na čoveka sa velikim srcem i govorahu:

— Naša su srca dobra za obične prilike i nijedan od onih koji rade sa kantarom i aršinom ne
bi se nikad postideo njih. Ali, gle, došlo je vreme kada i to nije dovoljno, već je potrebna hrabrost i
požrtvovanje, i kada se ne može bez smelosti i oduševljenja. Onaj naš sugrađanin koji se
pravi toliko van sveta sad nek pokaže je li mu zaista srde takvo kao što priča i kao što se priča.

9
 I čovek sa velikim srcem radosno leže na posao. Radio je sa oduševljenjem i sa pregnućem,
podsticao je, iznalazio savete, hrabrio na dobra i lepa dela, a svaki put čupao je komad srca i davao
ga masi, jer je svetini trebalo mnogo srca; jer ga je ona malo imala.

I jednog dana bi završen veliki rad, povraćen stari mir i poredak, i vrati se svet svako na
svoje zanimanje; zanatlije uzeše ponova svoje alate, trgovci obrisaše prašnjave rafove i sedoše
opet za svoje tezge.

I jedan od onih za koje se sumnjalo da su prijatelji čoveku sa velikim srcem, seti se njega, i
iznese predlog, koji bi ipak nekako usvojen, pored jake opozicije starijih, većinim glasova, da se
nađe čovek sa velikim srcem i da mu se zahvali na njegovom zauzimanju na opštoj stvari.

I posle dugog traženja nađoše čoveka sa velikim srcem na nekom usamljenom i pustom
mestu.

On je plakao, jer više nije imao srca...

Hteo sam da završim nekim aforizmom, na primer, u ovom duhu: „Taj čovek nije jedan. Ima
ih mnogo. Ali je sudbina njihova jedna“. Neću. Vi biste pogledali kraj, nazreli naravoučenije, i
bacili priču ne pročitavši je. Ja neću to, hoću da je pročitate, da vam se ureže u mozak da se
uvuče u vaše srce, da se upije i unese u vas,

10
pa da vas ne ostavi nikad. Ja sam zloban. Meni je teško. Pa voleo bih kad bi i vama isto tako teško
bilo, što je ta priča istinita.

11
 PISMO GOSPODINA TRAJKA ĆIRIĆA1

Kad je Trajko Ćirić umro, ceo Beograd mu je odao dostojnu poštu. I stari ljudi pamte malo
tako impozantnih pratnji kao šta je njegova bila. Nošeno je dvadeset venaca, pevala su sva pevačka
društva, trgovačko udruženje čiji je bio dobrotvor i mnoga druga prestonička udruženja
prisustvovala su korporativno toj tužnoj svečanosti. Činodejstvovao je iz počasti mitropolit. Na
grobu se preko devet govornika opraštalo za navek sa dragim pokojnikom, a svi su govorili tako
lepo i tako dirljivo da su mnogima naterali suze u oči.

I najzad položiše smrtne ostatke Trajkove uz glasno jecanje sviju koje je vrli pokojnik za
života obasuo dobročinstvima, — a ogroman je njihov broj!
— u mračnu raku, u hladni grob.

Ode Trajko u bolji život i ostavi neutešnu udovicu, majku sedmoro dece, da strpljivo
snosi teško breme

1 Trajko Ćirić mlađi, ona propalica koja puni listove prozom svoje proze, jeste odrođeni unuk vrlog
Velikana.Izdavač.

12
života, koje joj je nametnula neumitna sudbina, i da se tako nada sastanku sa njime u onom
drugom svetu, gde život večito traje i gde nikad ne prestaje sreća.

Testamenat bi u prisustvu svedoka otvoren 25. februara 1905. Po njemu, radnju nasleđuju
sinovi, s tim da se ne dele i da firma ostane ista. Sva gotovina u iznosu 11/2 milion dinara pripada
udovici, odnosno sinovima (Trajko, srećan kao retko koji čovek, imao je samo mušku decu)
ako se ona preuda ; 500 dinara trgovačkoj omladini; 100 dinara ostavio je pokojnik Dušanu
Silnom : „da širi ideju Srpstva i viteštva", 3000 dinara zaveštao je dobrotvor Akademiji Nauka
da osnuje: „fond Trajka Ćirića“, koji će imati za zadatak da, posle izvesnog broja godina, kada se
kapital udvostruči (a pokojnik je izračunao kad će to po 5°/o, nastupiti), pomaže izdavanje knjiga
patriotske sadržine i, po mogućstvu knjige moralno-poučne; 150 dinara zaveštao je plemeniti
darodavac fondu siromašnih učenika, a 75 dinara Maksimu, svome dugogodišnjem sluzi.

Svi su hvalili Trajkovu supružansku nežnost, jer je on pretvorio sve svoje nepokretnosti (sem
radnje) u gotov novac, da bi udovici uštedeo brige i truda. (I ako je Trajko, tako reći, do
poslednjeg časa boravio u radnji, kao da mu nije ništa, on je predviđao od dužeg vremena svoju
smrt.) Neki su tvrdili i da je na ovim operacijama mnogo zaradio, jer je Trajko onom
svojom
„prirodnom inteligencijom“, koju su posle toliko hvalili kod njega, umeo predvideti naglo padanje
cene kuća, koje je zaista nastupilo, raslo i punilo zaprepašćenjem sve sopstvenike, velike
i male, a

13
očajanjem i brigom sve čestite građane i sve iskrene rodoljube.

U ostalom, niti ima potrebe ni smisla pričati o Trajku. Sve to može se doznati iz listova iz
tog vremena, koji su svi doneli divne nekrologe, a može se i čuti od mnogih viđenijih naših
trgovaca, prijatelja Trajkovih, koji su još i sad puni priča i pričica o njemu.

Moje je pero slabo, moja ličnost neznatna, i, ne samo što ugledu Trajkovog imena ne bi moj
kakav sastav doprineo makar trunku od trunke, nego bi još svi rekli da ja, krijući se iza tako
cenjenog, poznatog i slavljenog čoveka, želim da proturim nešto svoje, a pokojnim mi je samo
izgovor, vešto izmišljen.

Daleko su od toga moje misli!

Moj um i srde moje bune se na samu pomisao takog čega!!

Neka me Bog sačuva za uvek od tih i takvih sumnji koje bi samo moji neprijatelji mogli
proneti za mene, a u koje moji prijatelji nikad ne bi trebali da poveruju i neće poverovati!

I ja cenim i poštujem Trajka.

Čuo sam, da će tu skoro, jedan od naših vrednijih izdavača izdati opširnu biografiju
Trajkovu, kao čoveka na koga treba da se ugleda naš i mlađi i stariji svet. Knjiga će biti osnovana
na autentičnim podatcima, imaće

14
mnogobrojne priloge: kakva je bila korespondencija Trajkova, nekoliko
autografa, slika Trajkova, šta je Trajko mislio o modernoj literaturi, itd. itd. Knjiga će, uveren sam,
privući čitalačku publiku (cena samo 1 dinar!)

Eto s toga, mislio sam da će čitaoce te knjige, koji će se naučiti da cene i da vole Trajka,
interesovati i ovaj moj priložak Njegove korespondencije, koji je slučajno došao u moje ruke, a
koji lepo i sa mnogih strana osvetljuje plemeniti karakter Njegov.

Poštovani Gospodine,

....Što se mene tiče, i ja i žena, i moje sedmoro dece, svi osećamo prema nama duboko
poštovanje i blagodarnost p kad god vas spomenemo mislimo uvek pa vas kao na pravog
dobrotvora. Jer moja deca znaju šta ste vi učinili njihovom ocu, a oni su vaspitani u strahu
Božjem, znaju šta priliči lepo vaspitanoj deci, pa vole svoga oca i zajedno s njime osećaju
zahvalnost.

Jer mi, roditelji, baš činimo svojoj deci, ako niko ne čini. I kad pomislite samo, rodiš ga,
neguješ, hraniš, trošiš na njega novac, a on ti posle ode u svet, troši, živi za sebe, opet troši i
nikakve vajde ne vidiš posle od njega. Izgubilo se ono poštovanje starijih što ga je nekad bilo,
pokvario se nekako svet, sve je podivljalo, izopačilo se, svaki vuče sebi, na svoju stranu... Eh,
gospodine..

15
 Kad sam ja bio mlad... drukčije je bilo kad sam ja bio mlad.

Moj pokojni otac, Bog da mu dušu prosti... Ali ja ne žalim dati za decu. Neka im je alal! Ta
ako neću njima, kome ću. Ja sam ih rodio.

...Svi vas poštuju u mojoj porodici, moj najmlađi, koji sad leži od šarlaha (ah, dobri moj
gospodine, vi ne znate kakve su to brige ta deca) kad god se moli Bogu, uvek dodaje i vaše ime,
želeći u svojim toplim, detinjskim molitvama da vas Svemogući dugo poživi, na korist naše
napaćene i ojađene zemlje.

A možda mu je žena to rekla, ona vas je nekad, kaže, dobro poznavala, i po katkad, kad tako
govorimo:

— Ćiriću (ona me, znate, uvek zove prezimenom; nikako ne mogu od tog da je odučim),
Ćiriću kaže ona, kako to da si ti tako bogat, a, kažeš, ima i vrednijih i boljih od tebe, pa sirotuju i
ne mogu ni kraj s krajem da sastave?

— E, ženo, kažem joj ja, tako je valjda bila volja Božja, neka slavljeno bude ime njegovo vo
vjeki vjekov.
— A što tebi da da, a boljem da ne da. — E, ženo, nedokučni su putevi Gospodnji,
jednom da drugom uzme, pa je tako i meni dao.

A ja to ne mogu da pojmim, kaže opet ona, što je to sve tako, što je takve nepravde (kaže
ona) u svetu.

16
 — Ćuti, more, ženo, ne greši duše, kažem opet ja, kako smeš tako da govoriš, kad je Bog sve
tako mudro i pametno udesio.

I pričam joj ja, kako se On i za svaku travku brine, tako je dobar, a to li neće za čoveka, koga
je po svome licu i podobiju stvorio.

Ali takva vam je već ona.

Eto, ona mi je onda (ako se vi toga još sećate) i kazala da vas najpokornije zamolim, ako bi
hteli da stupite kod mene kao činovnik, kada ste bili u onoj nevolji.

Prođi se toga, ženo, kažem joj ja, gde ću ja i kojim obrazom da zovem jednog takvog
gospodina, i, što no reč, svoga dobrotvora, da stupi kod mene u radnju.

Zovi ti samo njega, kaže ona.

Zalud ja nju uveravam, da ste se vi posvađali nešto i da vi uvek možete 100,00 2 drugih boljih
mesta naći, neće ona, moli, kaže, pa moli.

I vi niste hteli da dođete, kako bi ste vi i došli, i ja vas molim samo, nemojte mi uzeti za zlo,
ali sam, verujte, kako paša lepa narodna reč kaže, od čista srca ponudio, ja nisam ništa, ne daj
Bože, rđavo pomislio. Ni običnom svom bližnjem, kako naš Spasitelj kaže,
2 Vroj sto ostavljam kako je napisan u originalu.

17
ne smemo ružno pomisliti, a kako ću vama, koji ste mi neki dobrotvor, prema kome sam ja kao
neki dužnik.

Moj sin Jovica (Vi ne znate, kako je to pametno dete, to je onaj što ide u gimnaziju), uvek
kaže da roditelj samo rodi, tek učitelj vaspita i stvori čoveka, a vi ste meni, po gotovu, učitelj bili.

Poštovani Gospodine,

Nemojte mi uzeti za zlo, ispunite mi jednu malu molbu, a ja ću se toga do groba zahvalan
sećati.

Dragi Kosta, ne mogu više nekako da te zovem gospodine, i ako mi žena kaže uvek da si ti
gospodin da ti treba da si gospodin, kao što i jeste, a ja sam samo prost trgovac, zanatlija, koji radi
da ojača i uzdigne našu slabu i nejaku industriju i koji se trudi svim silama i koliko god može, da
korisno posluži svom rodu i svojoj domovini, ispuni mi jednu malu molbu.

Ja i moja žena, proslavljaćemo, u krugu srodnika i prijatelja 23 ovog meseca 25 godina

srećnog bračnog života. Da, ima već 25 godina, kako smo doplovili u pristanište braka i ti bi i
mene i moju suprugu mnogo obradovao, kad bi i ti kod nas, na taj, za nas tako svečan i važan dan,
došao, ta mi smo stari drugovi i prijatelji, još iz gimnazije.

18
 Moja žena deleći moje mišlenje, misli da našoj čistoj (Bog je svedok!) i nepomućenoj
supružanskoj sreći ništa ne bi nedostojalo kada bi i ti toga dana došao, da se sastanemo svi, kao i
nekad, sećaš li se, kada si me, pre 26 godina, 7-og aprila 1870 (ja sam taj datum zapisao u notes
koji uvek nosim uza se) prvi put upoznao sa njom.

Do viđenja

Tvoj TRAJKO ĆIRIĆ,

šef gvožđarske radnje „kod Verthajmovog ključa“.

Gospodinu Kosti PETROVIĆU, publicisti.

Novo Selište.

19
 SMRT MOGA PRIJATELjA

..Lekar koji je stigao s njegovim ocem naredi da se odmah otvore prozori i da svi izađu.

Izađosmo bez reči, pokorno, kao da smo bili svesni nekog zločina što smo ga učinili, pa je
sada došla strašna griža savesti koja ne zna za oproštaj i izvinjenje.

I tek u hodniku osetismo se mi, živi, čvršćim vezama vezani za sebe, zaverenici u nekakvoj
nepoznatoj, tajnoj zaveri protivu smrti koja se sad tek, iznenada otkrila, osetismo neku zajednicu
osećanja i neodređenog straha, i to je stvorilo razgovor koji je prvo tekao usiljeno i kao pun slutnji
od kojih zaziremo neprestano, pa onda postajao sve življi, prirodniji, glasniji.

Svi smo se složili da se čovek ne ubija u svesnom stanju, da se javi neka nenormalnost u tom
trenutku, izvesna neuračunljivost koja ubrzava rešenje i uskorava izvršenje namere. Jedan jedini,
moj prijatelj, nije se slagao s našim nazorima. Razumeo je ubistvo kao kukavištvo i trenutnu
slabost, ali, po njegovom mišljenju, to ubistvo, koje nije bilo dostojno žaljenja ni saosećanja, nije
sačinjavalo pravilo, jer slobodan duh može i svojoj smrti, govoraše on, da da pečat svoje volje i
duhovne snage, a za takav duh, visok, slobodan i svoj, ne postoje trenutci nesvesnosti u delanju i
kukavička bezmoć.

20
 Nama su njegove reči izgledale kao lepe i jake fraze, vanredni paradoksi koji su sami sobom
lepi i duhoviti, ali se opet nikada ne mogu i ne smeju upustiti u borbu sa iskustvom, koje poštuje
samo činjenice i pravila dokazana činjenicama.

Cela ta stvar, — moja je pretpostavka i opravdana i tačna, — nagnala je moga prijatelja na

dugo mišljenje i razmišljanje kada je bio sam, i posle nekoliko dana njemu, koji je bio fanatik
volje, samopouzdanja i samopoštovanja, njemu je bilo jasno da se mora ubiti. Problem koji se pred
njega stavio bio je težak i užasno je mučio njegov egoizam, razvijen do krajnjih granica. U sebi je
osećao da ima snage da sebi da potvrdnih dokaza, koji će da reše, kako on to želi i
misli, neizvesnost što ga je stala da muči. Upućen jedino na sebe da reši nerazrešljivo pitanje,
osećao je i svu odgovornost koju on ima pred samim sobom ako ga ne reši, ili ne bude imao
snage da ga reši. Uz bezgraničnu veru u sebe uvlačila se gadna sumnja koja je davila, gušila,
plašila i rugala se. Njegovo samoljublje našlo je temu, gde je jedino njegova ličnost bila onaj
koji će da donese presudu, samoljublju je to laskalo, ali je ono zamiralo od jeze na pomisao da
stvar može biti odbivena. da pitanje gde je ono zalagalo sav svoj uticaj i jačinu ostane samo
pitanje. Ponos, ćudljiv i nepristupan, nije dozvoljavao nikakva oklevanja i podmukle misli kojima
se izmišljaju izlazi i varke; njega je vređala svaka sumnja i rastrzavalo bolom svako odgađanje.
Biće celo, koje je bilo svesno života a drhtalo pred smrću, osećalo je da ipak iza ovoga pitanja koje
se nameće na svirep i grozan način, nema daljeg opstanka i

21
života, jer on znači nemoć, slabost i patnju, negaciju samoga sebe.

Njegovo svesno i razvijeno Ja osećalo je da bije boj za sebe i u smrti volje gledalo je svoje
uništenje i propast.

Pobeda je došla, i ako posle više dana, posle dugog rešavanja kome se on u isto vreme čudio
i prezirao ga i mrzeo, jer nije mogao da pojmi borbu za ciljeve onde gde je samo jedan cilj i jedan
način da se do njega dođe,
— a borba je ipak bila.

I onda je došao najstrašniji momenat. Misli, koje su se prikupile ponova za novu borbu i s
novom nadom, stvorile su jednu novu, strašnu misao, ona je nenadno došla kao neočekivana
vojska neprijatelja koja sobom nosi užas i pustoš.

Ako se on bude ubijao, može da se desi, može, i ako on neće, neda, ne dopušta da to može
da bude, može…

I ako on ne dozvoljava sebi da takvu sumnju i za trenutak dopusti i prizna, može da se desi
da je to odista istina, stvarnost koja postoji. I tada, kada bi sumnja koju ne sme da ponovi bila
istinita, prava, tačna ...

Daljih pretpostavki i nagađanja nije bilo. Javljao se nov problem, još teži, još strašniji, još
bolniji. Određen, jasan, prost. I tada tek on je pojmio tu misao ali joj još nije smeo oblik kakav da
da. Kao iznenadan mlaz

22
crvene svetlosti osvetlila je ona za trenutak sve predmete koji su počivali u tami, i oni
zaprepašćeno pokazaše svoje mračne, ogromne senke.

Kad bi odista i on potpadao pod to pravilo koje njegov ponos nije smeo da prizna, tada bi
zalud bila cela stvar, on bi učinio delo koga se već sada stidi, ubio bi se ne rešivši ništa, dok je celo
svoje ja založio da ga reši, i to reši kako on hoće.

Ako on zaista bude nepotpuno svesan, neuračunljiv, nenormalan u tom trenutku, onda on
neće tada znati ni da li je bio svesan ni da li ne. Tim, što će biti nesvesan on u opšte neće znati ono
što je hteo i morao da zna, neće znati za svesnu smrt koje je spremila njegova volja, a neće čak
znati ni za ono što jeste, što se zbilo, zašto je hteo da zna.

Izgledao je sebi ništavan, ismejan svojim sopstvenim mislima, i, možda prvi put posle dužeg
vremena bio je nezadovoljan sobom, mrzeo je sebe i gotovo prezirao što je mogao tako da misli
ranije, da čini zaključke i sprema planove, bez daljih misli, nevešto, nespretno, onako kako on to
nije smeo da misli i čini.

Sad je nastajalo novo premišljanje i novo traženje, a uvređeni ponos i nezadovoljena, gladna
i nesita volja, krili su prigušeni bes, vrebali novu zgodnu priliku koja mora doći i čekali je zatajena
daha.

Posle časova i dana u kojima je potpuno umeo da odredi granicu između misli koje ima
sam i ponašanja

23
koje je iziskivala pozornica društva, osetio je jednog dana da je došlo vreme kada je otpor
nemoguć i nedozvoljen.

Nada da će biti kako on želi, nada u obilje nadčovečanske sreće i triumf zasićene volje koji
će doći toga trenutka, učinili su nesnošljivim dalji život sa malim i običnim zadovoljstvima
i srećom. I toj sreći kojoj ni ime još ne zna, hteo je da žrtvuje sve, pa makar i nju samu, samo dok
još ima izgleda da bude dosegnuta od plamenova njegovih želja koji su se dizali u visine daleke,
zaboravivši odavno na podlu nizinu svakidašnjice.

...Spremao se oprezno i polako. Mislio je mnogo na sve pojedinosti. Onoga dana koji je bio
određen za veliko delo sa gnušanjem je odbio misao koja mu se iznenada javila, grčevito
podržavana čežnjom za život i radošću života. Izgledalo mu je da ne dolikuje tako velikoj nameri
takav predgovor: nije hteo da poslednji put, očajnički i grozničavo, učestvuje, kao što su to činile
samoubice, u hučnom rastanku sa zemaljskim zadovoljstvima. Takav kraj činio mu se i vulgaran,
neestetičan i do krajnosti običan, a običnost je ostavljao drugima, koji ne znaju za stid i gađenje
visokih duša.

Vređala ga je i ova pomisao: da li mu se ta želja nije javila samo za to što mu je žao bilo da
umre, njemu, koji se na smrt odlučio u punoj svesti, na vrhu brega volje, sa saznanjem i hotenjem
bojao se da li se ta želja pored sve bodre straže tisućuokih čuvara: ponosa i volje,

24
nije negde potajno uvukla, plašio se za to što je sebe smatrao za nesposobna da se služi srestvima
kukavica, i strašio se za to, jer je bio surevnjiv i strog vladar koji je hteo i mislima samim da
gospodari.

Ali ipak taj dan nije bio njegov poslednji dan. No to je bio poslednjn ustupak, posle koga
nema osvrtanja i oklevanja....

..Pripreme gotove, plan spremljen, odluka doneta odavno. Sada se javilo opet nešto,
neposredno pred događaj. Trebao je da se ubije u punoj svesti i
prema tome morao je da pokaže da je svestan. Pismo koje je hteo da ostavi iza sebe iscepao je, ali
bez razdraženja, jer bi to moglo škoditi, makar i najmanje, njegovom unutrašnjem miru, koga je
hteo u celosti i svom prostranstvu da ima. Nije mu trebalo da uveri druge; drugi ljudi, i pre za
njega imali su vrednosti samo u koliko su mu bili potrebni, a sada mu nisu ni trebali niti ga se
ticalo njihovo mišljenje. Onaj glavni i jedini za koga je sve i koji je sve, trebao je da bude uveren i
ubeđen.

Vežbao se neko vreme u indiferentizmu, u potpunom neosećanju, gde je odsustvo i misli i

osećanja, čekao je strpeljivo i na posletku, nekim finim, neznanim čulom, skrivenim duboko u
lavirintu bića, osetio je da je čas tu.

Tada, starajući se da se ne uzbudi ni toliko koliko je potrebno za hladnokrvnost, oprezno i

sporo, a ipak rešeno, pristupi poslu.

25
 Kada je, posle pola časa, izradio matematički zadatak, bez uzbuđenja, prirodno, na način koji
je uvežbao, stavi usta cevi na slepoočnu kost. No seti se, — trenutak samo pre toga trenutka a tek
mu je sad došlo u svest, — da je učinio izvesnu grešku. I opet polako, neuzbuđeno,
dostojanstveno i mirno pregleda sve, preradi, izvršio je probu i jedan zadovoljan, pobednički
osmeh zalepršao bi se na njegovim usnama, da ga on nije ugušio snagom volje, strašeći se da ni
najmanji deo duševne harmonije, koje je bio svesan, ne potroši u ludo.

Pošto je vrlo dobro pogodio mesto u koje je gađao, ispali još četiri metka u patos, i malo za
tim, a možda i u isto vreme mišljenja su razna, razloga ima i za i protiv,
— on je bio mrtav.

Cela ova stvar začudila je mnogo sve ljude koji su ga poznavali: svi su ga držali za
hladnokrvna i pametna čoveka, nepristupačna napadima malaksalosti nerava i tolikoj, i ako samo
trenutnoj, slabosti volje.

Kada smo se malo povratili od čuđenja koje je ukočilo čudnom, strašljivom jezom sve nas,
osetismo se, mi živi, čvršćim vezama vezani za sebe, osetismo neku zajednicu osećanja i
neodređenog nekog straha, i to je stvorilo razgovor, koji je prvo tekao usiljeno, pa postajao sve
življi, prirodniji, glasniji.

Svi smo se složili da se čovek ne ubija u sasvim svesnom stanju, da se javi neka
nenormalnost u tome trenutku...

26
 Ja sam video docnije njegovo mrtvo telo. Oko njegovih usana lebdeo je nekakav ironično-
tužni osmejak, kao bolno pitanje koje traži odgovora na nerazrešljivu neku tajnu.

27
 NIOBE3

Bila je zanosna i strašna u svome plamenom i bezbožnom gnevu.

Reči su se gomilale kao hučeći ogromni talasi, muklo se odbijale od trepetom i divljenjem
izbezumljenih srdaca, rasle, jačale, grmele, punile strašnom muzikom uši, prinuđavale na
poslušnost duhove ropske, neme pred svemoćnom voljom gospodara.

Kao još pre neki čas što su pokorno sagibali vrat pod jarmom višeg naređenja, tako i sad nisu
umeli da se odupru onde gde su susretali zapovest.

I mrmljajući tiho pokorne reči molitve, udaljili su se u stranu.

....Kad je sreća za navek ostavila oholu kraljicu, i užas i čemer i tuga došli, i bol koji do neba
zapomagajući vrišti, proklinjući nebo.. pokušali su da je teše, da rečima tihim ublaže očajanje koje
urla... Nisu mogli da razumeju očaj koji premaša visinu običnog očajanja; nisu mogli da razumeju
bol tako užasan da nadvišuje njihov bol kad dođe za njih koban čas; nisu mogli da razumeju tugu
strašniju no što je tuga koju
3 Niobe je naterala robinje da se ne mole Latoni. Zato su deca Latonina, Apolon i Diana, pobila sav Niobin
porod.

28
su toliko puta u životu osećali i gledali sažaljivim vlažnim očima i bolećiva srca; nisu mogli da
razumeju vaj koji je u stanju da toliko ucveli i ojadi, izbezumi i unesreći, i teži i tišti.—

Ona je besno odbila njihove suze i njihove reči.

Jer oni nisu znali ni za neobuzdanu sreću velikih srdaca ni za poražavajući užas tuge.

Njihova mala srca znala su samo za malu tugu i drhtavu, malu sreću; njihove male duše, u
kojima su osećanja bila samo slabi i neodređeni plamičci, nisu mogle da shvate krvavo crven
plamen n razjaren požar kad besni.

Stajala je, strašna i usamljena u tuzi, ali je osećala da ima dovoljno oholosti i snage da stoji
sama.

I nije plakala.

29
 IN AETERNUM.

Gore, na prozoru, stajala je ona, Ženka. Dole je bio

on.

Sumrak. Leto. Od nekud dolazi neodređen miris od vrta. Nasloljen o zid, pogledajući po
katkad, krišom, gore na nju, Ženku, koja je u koketnoj prozračnoj haljini, govorio je odmereno i
mirno, i samo što bi strast za koji čas zapalila n u mutnim očima, da se brzo ugasi.

Zar vas još nikad nije mučila ta misao, zar se nikad u vama nije javila u svoj svojoj strahoti i
užasu? Je li vam cepalo očajanje dušu i razdiralo je, i jesu li se kadgod ta mala, fina usta stvorena
za poljubac, skupljala od plača kada je došlo vreme za takve sumnje? Je su li drhtale vaše grudi
od jecaja koji potresaju telo, stezale se male pesnice grčevito, u vašem teškom-velikom bolu,
kome nema pomoći?

I je li se tada opet javljala misao-mučiteljka, grabeći san sa vaših milih, veselih nasmejanih
očiju, o kojima su pevali u zanosu toliki, otimajući mir i kratke časove sreće, i jesu li sitni, beli
zubići nervozno grizli, meke, crvene, strasne usnice da rumena krv iz njih poteče ?

Kad dođe onaj koji mora doći, neznan a očekivan, koji traži sve i kome se daje sve, kad dođe
iščekivani, bezimeni On, iz čežnje... A doći će on...

30
 Doneće ga kakav običan, beznačajan dan, i vi ćete osetiti da je On. Doneće ga kakav
iznenadni čas i zadrhtaće vaše slutnje, i šapnuće vam neki glas iz vašeg srca da je to On. Javiće
se nenadno, nedajući vam da se priberete od čudnih osećanja. Doći će bez prijave i vi nećete imati
vremena za pripreme. Doći će - vrhovni Gospodar. Doći će, ko zna, možda jedne strasne večeri
kad drhti od požude noć na vrelim grudima zemlje, pripijajući se sve čvršće i bešnje.

Zaplakaćete od čudne, neznane sreće, i osetićete čas, te strasne večeri bez zvezda.

Možda će doći jedne noći kad starac mesec, večiti putnik, u sumornoj seti sporo bude klizio
po surom nebu, dok veselo kolo čilih, malih i nestašnih zvezda hoće da ga razgali, razveseli,
nasmeje.

Dok priroda cela bude pevala pesmu bez reči, bez kraja i početka, pesmu o čežnji, o strasti, o
sreći, vi ćete osećati da je tu taj čas.

Šta ćete da mu date vi, koji ste dužni sve, a prokockali ste to ludo, bezumno, davno, i u
nepovrat. Njemu, kome pripada sve, šta ćete dati ?

Da li ta usta obesvećena odavno u bezbrojno- mnogim poljupcima, kada ih nije pobuđivala

strast ni izazivalo osećanje ?

31
 Da li te oči, svetle, ispijene odavno od bezbrojnih- mnogih usnica onih koji nisu bili dostojni
i koje vi i niste voleli pravom ljubavlju?

Da li to još ipak sveže lice, ali na kome su već toliki ostavljali trag od svojih bezbrojno-
mnogih prljavih dodira ?

Da li to telo, kojim ste se podali toliko puta, bežeći samo od dosade, da bi samo odgonili
trenutak, zaboravili se za trenutak i voleli za trenutak?

Šta ćete da mu date kad dođe ? On ima prava na sve, njegovo je sve, tražiće sve. Njegovo je i
bilo uvek. A vi niste čuvali, lakomisleno ste izgubili ono što nije, vaše, što pripada drugom i o
čemu će On od vas da potraži računa. Strepite, jer se njegovo vreme bliži, vreme strašnog sudije sa
optužbom strašnom...

Slušala ga je Ženka, vitka, divna lepotica sa krupnim crnim očima, nežno nasmejana,
napućenih usnica, sa jednim bezbrižnim osmehom na njima.

I ja znam da će doći... Pa neka dođe... Kada On dođe ja ću mu dati sve: daću mu sreću.

Kada dođe moj vladar uzećemo se za ruke i otići ćemo u strasnu — razbludnu noć. Obaviću
obe svoje vitke ruke sa obnaženim ružičastim mišicama oko njegova vrata, osloniću se na njega,
nagnuću svoju glavu strasno, i ići ćemo tako. Pričaću mu koliko ga volim u slatkim tepanjima bez
kraja i smisla, u maznim rečima

32
koje će potokom plahim od mirisa da teku sa mojih usana. Nas će da zgrabi strast u svoje
moćne ruke, i tada ću, dajući mu sve, da zaludim njegov razum, učiniti da veruje da časovi sreće
neće proći i da traju večno. Pričaću mu kako sam ga čekala od uvek i večito mislila na njega. Kroz
njegova od vatre ispucala usta unosiću mojim ustima u njegovo telo strast. I verovaće mi. Slepo
i detinjski. A tada ću mu reći da je On moj gospodar i car.

I verovaće mi. I onda:

Uz pokrete ravnodušne, glasom običnim i ravnodušnim, reći ću mu: Dosta, i da ga

ne volim više.

I biće lud, i poći će za mnom.

I pijan od sreće koja još potpuno nije prošla, biće lud od bola koji još nije došao.

I ostaviću ga da voli, da bude lud, i da nema nade.

I posle, jednom, u nekom trenutku biću opet njegova za trenutak...

Odozdo dolazio je promuknut, užasnut očajan

šapat:

Uvek ćeš vladati!

33
34
 PROMETEJ.

Jednog dana veseli Bog, pijući nektar i ambroziju, seti se ohologa Prometeja. Davno je to
bilo kad su ga okovali za litice Kavkaza, tako davno da je čak i gvožđe moralo sve rđom da
popane.

...Od kako je ostao bez posla i bez ikakvog zanimanja (izuzevši razmišljanje, kome je,
naročito u poslednje vreme, mnogo časova poklanjao) bio je Zevs veoma dobre volje.

Nije imao više prepirki sa svojom plavookom kćeri zbog smrtnih. Njegov nezakoniti sin
Apolo ponašao se sada veoma korektno; žena ga je ostavljala u miru, jer ljudi, predmet prepirki,
prestali su za bogove da postoje; Posejdon, ćudljivi bog, nije mu više prkosio od kako se preselio
stalno na Olimp; jogunica Had, koji je takođe zamenio svoje boravište u tartaskoj tami sa jasnošću
koja vlada u prestonici bogova, i svi drugi, u opšte, svi su se ponašali lepo i kako dolikuje višim
bićima. Tim što se prestao baviti sudbinom smrtnih, otpale su Velikom Ocu one mnoge dužnosti
kojima je pre bio opterećen, te je tako sve vreme provodio u posmatranju i u nevinim
gozbama sa starim društvom.

Predlog da se obiđe Prometej svi su primili sa osobitim dopadanjem. Zanimalo ih je šta

može da misli taj sujetni Gein sin, on, koji već tolike godine i vekove

35
boravi u potpunoj samoći, odstranjen od svakog živog stvora...

Hteli su znati da li se promenio posle strašnog poniženja koje je doživeo, posle svega onoga
što je morao podneti: sam, prikovan za liticu, prinuđen da nemoćno, užasnutim očima gleda
utrobu gde se stalno krvavi i rastrzava.

Odmah i jednoglasno bi rešeno da ga otkuju i oslobode, a Asklepije je već spremio sve što je
trebalo da se zarobljenik potpuno zaleči i isceli.

Jedna lepa, mlada nimfa, koja je mnogo slušala o Prometejevoj neustrašivosti, bila je
ispunjena divljenjem naspram njega, divila se energiji, smelosti i čvrstini (jer one su odavno
napustile nebo, ustupajući mesto blagoj harmoniji i bezoblačnom, večitom zadovoljstvu). Cela joj
se družina veselo rugala, a nasmejani Zevs se rešio da učini jedno razonođenje sebi i svojima i da
priredi skore svatove kakvih odavno nije bilo na nebu.

Putovali su nebesnim kolesnicama polako da bi mogli osetiti sve lepote i draži vazdušnog
putovanja, koje je od divnog uticaja na nerve. Parovi su bili vrlo čudnovati i sasvim nerazumljivi
neposvećenom oku, što se na nebu i ono malo mitologije i hronologije, koja je nekad, manje više
poštovana bila, sasvim zaboravilo.

Stigoše. Pogladi Zevs svoju lepu, prosedu bradu i priđe Prometeju, koji je prilično
ravnodušno posmatrao ceo prizor.

36
 Očekivanje. Prigušen žagor i smeh. (Samo je ona nimfa bolećivo gledala na mučenika i nije
htela da se osvrće na zajedljiva peckanja i podsmešljive reči koje su joj dobacivane sa svih strana).

Zevs je govorio polagano i lepo. Besedništvo se naročito, još od starina, negovalo na

Olimpu.

Ostavi tvoje budalaštine neostvarljive i misli neshvatljive, smešne i nepojmljive za biće

razumom obdareno. Otkovaćemo te, izlečiti, pa hajde s nama na Olimp, na gozbu i na
zadovoljstva.

Prometej govoraše:

Cilj imam i težnju. Zadovoljstva mi ne trebaju sad. Ona će doći i čekam ih, ali je drugača
priroda njihova od onih koje mi ti nudiš.

Punim grlom morade da se nasmeje Zevs: I ti se nadaš da će se jednog dana ispuniti san tvoj!
Bezumniče bezumni ! Veruj mi, ti grešiš, i ne znaš koliko grešiš.

Reče Prometej:

Čekam sa tvrdom nadom, i nepokolebljiv sam u njoj. Znam da mora doći taj dan, i čekam
njega.

Reče Zevs:

I ti još ostaješ pri tome da će ljudi ostaviti sve one zablude kojima je pun maleni život
njihov, da će otresti

37
sa sebe zlobu i glupost i zavist i bezumlje i svirepi bes kog su puni! Ti veruješ u svetle dane
čovečanstva! Ti veruješ u ljude! Pa zar ne vidiš krvavi pir koji priređuju svakodnevno, ne vidiš
divljaštvo u svakom pokretu, netrpeljivosti punom i mržnje, stalnih pratilaca tog plemena
osuđenog da večito boravi u tami koju samo stvara... I u te ljude veruješ!

Mračno govoraše Prometej:

Ti vidiš ljude majušne, sa malim, majušnim strastima, sa srcima punim zabluda i zlobe, ali
će doći vreme kad će biti ugušene mržnje i satrvene zablude, nastati svetlo doba opšte sreće, kada
dođe novo, krepko pokolenje, kad nebo ponova oživi na zemlji samo još u većem sjaju i jačem
blesku, kad zemljom vladala bude istina, pravda i ljubav. Ja čekam to sjajno doba, to samo hoću
da vidim i videću. Ja ne želim muke i patnje, samo da doživim to veliko i svetlo vreme ljudi —
bogova. To će biti moj i moga triumfa dan, i znaću tada ja da nisam u zaman život svoj —
žrtvovao sinovima zemlje.

Dogod je ljudi, govoraše Zevs, biće i zabluda i zločina i mržnje i zlobe. I svirepi krvožedni
njihov bes nikad ugušen ne može biti. A ti se ostavi maštanja i vazdušnih kula, hodi s nama. Ne
gubi vreme, koje možeš u radosti da provedeš, ne gubi ga u zaludnom čekanju onoga što
neće i ne može biti. Ostavi se ljudi i maštanja i hodi s nama...

...Ali Prometej ćutaše, zagledan u budućnost.

38
 PRIČICA.

U doba ono živeo je isposnik.

Život je provodio u molitvama dugim, u kaznama, svakoga dana novim, koje je, uvek teže,
iznalazio za telo, greha mrskog večiti izvor.

Greha smo puni, govoraše. O ljudi sinovi greha, dvostruko grešni ste.

Smete li uživati i zadovoljni biti vi, čiji je život bedan i ništavan?

Da li smete uživati vi, kad trpi toliko braće vaše, možda u istom trenutku. Zar vam nikad na
misao nije došlo to kako je strašno smeti biti srećan onda kad ima bližnjih koji pate ?

I da li smete uživati vi, kad u danu svakom i satu svakom — u prirodi je to ljudskoj činite zla
?

I da li smete uživati, kad u trenutku svakom znate i morate da znate da svojim životom niste
dostojni da doživite časove sreće ?...

A da li vi znate pravo ime te sreće ?...

Okrenite Bogu sve misli i molite ga — život ljudi uvreda je pravdi božanskoj da vam
oprosti. Bogu

39
okrenuvši misli, molite ga za što manje greha u prolaznom ovom životu.

O, braćo moja, bežite od uživanja, najstrašnijeg oblika u kome se krije bogohulstvo:

zaslepljeni i mali, usuđuju se ljudi, dajući ga užinanju, ovo telo, večito grešno, da vole, usuđuju se
da hule na Boga nalazeći idol: ljubavi van Boga.

Dovoljno smo već grešni da bismo smeli još povećati svoje grehe uživanjem, nezaslužene
nagrade primanjem.

Svako je uživanje ljudsko greh.

O, bežite od greha, braćo...

Jednoga dana — proleće tek što je osmehom svojim pozdravilo svet — skoči isposnik sa
svoje trljem obložene postelje. Pošto ispeva jutarnju molitvu Gospodu i išiba bičem telo
da je krv ružičasta potekla — drhtao je razbludno od bola oštrog — zadubi se samotnik u misli
duboke.

Veselo pevale su tice u horu neku prastaru. naivnu i prostu pesmu o ljubavi i sreći.

Iz daljine se čuo glasova ljudskih šum.

40
 Negde, puna čudne čežnje izvijala je kukavica neku monotonu serenadu neznanoj dragoj,
priziv, glasom u kome se osećala prigušena nota očekivanja.

Mladi junak, vetar, svež i hladan, snažno je s treskom duvao, a male plave ljubičice sa
pokornošću i ljubavlju žena, koje drhte od straha ali i od požude, pred snagom, stidljivo su ga
milovale i ljubile mirisom iz svojih sitnih cvetića.

Nov uokolo bujao je život.

Zastade u mislima isposnik i novu zapeva Gospodu pesmu, himnu zahvalnosti duboke...

Hvala neka ti je, Gospode veliki. Hvala, Gospode, veliki, nebesni, večni. Tebi

koji si prokleo greh.

Što si otvorio mi oči.

Što si razum moj uputio putem pravim. Ti koji si prokleo greh

Na greh se budi priroda, na greh bude se ljudi, na strašni bude se greh, na život.

Na život. Na život. Na život.

41
 Bože večni.

Hvala ti što si dao mi da istinu poznam. Živim da slavim tebe.

Živim, muke iznalazeći za telo koje mrziš.

I ljudi grešni dok žive grešno, jer ceo im je život

— od tebe dalek, — greh.

Dao si mi, o Bože moćni, da živim za Tebe. Hvala Gospodu.

Zastade isposnik ushićen, zatvori oči u radosti veselja velikog i zajeca od blagodarnosti i
sreće.

I ponovo, sa žarom novim bijući telo, Boga stade, srećan, u novim hvaliti pesmama....

Kako to bi?...

Seti se molitve carinika.

I vide da je farisej iz priče. I užasnuto riknu od bola koji ga je za gušu koščatim stegao
rukama.

U drugoj boji izađe mu život. Pobegao je od greha daleko i na svirep se način svetiti stao
telu, voditelju u greh.

42
 Ali zar mu to mučenje nije stvorilo zadovoljstvo veće možda nego nekad greh, kada je ono u
grehu ceo plivao. Povukao se u samoću na život bez uživanja a zar mu to Satana nije kušalac
večni, podmetnuo misao na život sa još više zadovoljstva, još strašniji grehom.

Svako mučenje i svako sećanje na prošlo i svaka pomisao na novo, kako su ga grešnog,
punili blaženstvom uvek... Greh. Greh. Greh.

Greh . . . . . . . . . . . .

A oholost bezumna njegova?

Oholost užasna, smelost i drskost bez ravne, sa kojom je, trebajući da je mrzi, mislio o pravu
na sreću. Jer sreću je našao u mržnji sreće...

U grčevima užasa stezalo se telo, mozgom su jurila čudovišta sa grozno izbuljenim očima a
glasovi promukli besno su rikali cereći se satanski:

Greh. Greh. Greh. —

43
 PRIČA O PREKRASNOM JOSIFU.

Čezne i vene i kopne, a kipi strast i peni se uzburkano more čežnji. Bujna i plaha mladosti
reka, matica puna i sprudova dubokih, krši se o uzano, kamenito korito dosadnog, dugog,
staračkog života i lome se sa treskom zapenušeni talasi i besne. I kipi strast... Rob... Mladost mu
bije iz lica. Upoređenje sa starim Putifarom. Starost i mladost. Dosada i strast. Mrtvilo i život.
Izveštačena, staračka, umorna nežnost i plahobujno milovanje mladića.

Glas koji se giblje i drhti od čeznuća i želja, i mek i laskav i rapav i tvrd od promukle strasti
koja guši:

Mladiću. Neznani stranče koga je sudbina poslala sama. Hodi. Lepi, neznani bože, hodi u
naručje da ti osetim vreli dah i tvoje mlado, krepko telo kako drhti od zadovoljstva i bola. Hodi da
se upijem u tvoje rumene usne kao crv što razgrize granatov plod i crvotočina raskida stoletni
hrast, da pijem slast na velikim, crnim jezerima tvojih očiju i da ne znam za život, dok ti, silni,
života pun, budeš mi mrsio kosu koju ću da raspletem u besu i pripiješ se strasno k’o pijavica što
krv ždere u mekano, razgolićeno i nago, što od pohlepe divlje se grči, telo, zabadaš kandže u njega
svoje strasti, da ne znajući za kraj, za dosta, u besnoj pijanci mažnje, božanskom pomamom besni
zaboravimo na svet i ljude i samo hranimo našu divlju neobuzdanu, večitu strast.

44
 . .. I razdrljivši grozničavim rukama grudi, u kojima su neravno, isprekidano, besno lupali
čekići srca, privuče ga na njih očajnim, mahnitim pokretom u ropcu strahovitom svoje volje i
snage.

Ali on, ustreptav za časak, izmače se kao jegulja, kao glatko sečivo dugog, uzanog, oštroga
noža, a njegove zbunjene usnice mucale su reči bez sveze o gospodaru, o pravu gospodara, o
dužnostima roba.

Njen pogled je ukočen, pun užasa i mržnje, usne su joj stisnute i nisu u stanju da proslove
reč ili dadu maha bujici strašnih gromova, koji će da smrve, i stegnuti zubi propuštaju samo
jedno, k’o siktanje nagažene, razgnevljene zmije, smoždavajući, potmuli, jezovit šapat:

Robe!

45
 PRED VRATIMA EDENSKIM.

Onaj strašni, skriveni, mračni, došao je opet.

Odjeknuo je njegov užasni i strogi glas.

Došla je kazna.

Prestaje život pun slatkih časova sreće nenarušene, radosti spokojne i zadovoljstva večitog i
mirnog.

Zabrana.

Jezovite pretnje i neizvesna budućnost u tami. Patnje nepoznate i boli teški i život u

plaču,
nevolji, brigama i bedi. A anđeo sa mačem ognjenim, glasnik i sluga Njegov, neumoljiv kao i
On što je, i strašan kao i On što je uvek bio. Grozna opomena na stvarnost. — Užasan, sa
groznim osmejkom na strašnome licu, iz koga bije svetlost crvena k’o strašno lice mesečevo
kad se na surome nebu u krvi purpurnoj kupa.

Džin Adam, uvređen i rasrđen grozno i strašan i kivan. —

U srcu gore plamenovi gnjeva i bunta.

46
— Grčevito se stežu ogromne, moćne pesti, nabrekle su strahovite mišice i drhti od snage i besa
celo telo nago, podobno telu mladog, rasrđenog lava.

U džinovskim grudima besni požar nezadovoljstva, vilice su se pripile uz pomodrele

mržnjom usne, a rapav je i promukao podivljali glas pobune, sličan zverova riki i vrisci. Gotov je,
spreman i jak da se usprotivi.

Ali u to spazi Evu, gde svoju glavu nasloni na grudi njegove i sakri je u njima plačući tiho i
kao hoteći da ga teši.

Oseti njeno telo toplo i fino, kako drhti u čvrstom zagrljaju njegovom. I oseti njen zagrljaj i
dve meke, tople, nežne mile, ruke...

I ne mogade da kune.

47
 PESMA.

Otišao sam u vrt i tu, na usamljenoj klupi odao se razmišljanjima čudnim o prolaznosti sreće
čoveka.

I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. —

Mislio sam čudne misli o gorkoj sudbi smrtnih, o bolu i vaju, i o dubini tuge.

I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. —

Osećao sam se ništavan, bez moći, bezmoćni begunac sa staza života.

I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. —

Ne imađah volje i odlučne snage pregnuća, davno me je napustila nada i ostavilo

oduševljenje, kratkotrajni su bili poleti moji i kratka moja nadahnuća ; brzo je umukla ohola pesma
smelog borca za ideje.

I ispijeno i bledo zimsko sijalo je sunce. —

Kroz ogolelo drveće opustela vrta, sleđeno u pijanom bolu, jeknuo je jače plačni glas vetra,
koji jecaše tužno ; dve vrane sa jezovitim kricima uputiše se negde u letu žurnome.

I ispijeno i bledo, zimsko sijalo je sunce. —

48
49
 ŽELjA.

Izgleda mi da mi je još ostala samo jedna želja, kao slabi plamičak posle ognja, koga su
smerovi pomamni ugušili.

Kad preturam po onom malom broju misli, veza koje me još drže za sadašnjost i život, i kad
gledam po onom moru uspomena, zaboravljenih, od neznano kad i neznano o čemu, davnih,
izbledelih, slabomoćni eho posle gromkog i krepkog, pretećeg uzvika moći i snage; kad brodim po
toj nepreglednoj, dalekoj, mrtvoj pučini, jedna želja mi se nameće i javlja, tiho, postojano, jedna
misao zauzima misli, čudna, nepojamna, strašna besmislenošću svojom, uvek ista i postojana i
jedna.

Ja bih hteo da spavam. Hteo bih jednom mirno, krepko i jako da zaspim u kamenom,
tvrdome snu.

U mladosti — a bejah nekada mlad — nisam imao vremena da spavam. Sanjah a ko nije
sanjao.

Maštah — a ko tada maštao nije: goreo sam, plamteo, čeznuo, dušu mi je mučilo čudno
uzbuđenje, oduševljenje je plavilo moje mlado telo, grozničave nade raspinjale su mi dušu,
očekivao sam sa vrelom, sa verom, i čekao, čekao...

50
 Pa dođe zrelo doba, zreo ali neukusan i gorak plod; i dođoše brige i nove misli i drugi život,
i opet nade i ako manje i drukčije, i opet sam očekivao...

A sada sam umoran svime, mladošću, zrelim dobom, mladim mislima i starim iskustvom,
životom i nadama...

I očekivanjem...

I ja bih hteo, kad bih mogao, kad bi mi neki moćni, zaboravljeni, nepoznati bog podario, da
mogu zaspati jednim kamenim, tvrdim snom iz koga se ne budi više.. A svet oko mene neka se
nada i nada, i izgleda strpeljivo i večno..

I neka čeka, čeka, čeka.. večito čeka i nada se. Dokle ja spavam mirnim, krepkim,

tvrdim,
kamenim snom.

51
 LAŽ.

... I opet su prošli dugi časi neprekidani prekorima ni plačem i opet po nebrojeni put susreli
su se pogledi tupi.

I niko nije slomljenim smeo glasom da prekida tešku tišinu, a jata misli, orlova smelih,
kružila su oko umorenih glava mučaljivo i tužno.

Nije preklinjala ona njega sa strašću i on nije proklinjao nju, prošla su odavno vremena sreće
i ponovne nade, i teško im je bilo i strašno.

...Pojmila je bole i beskorisnost obećanja lažnih, razumela je bezizlaznost tužnu, bezmoćnost

moći, ništavnost reči praznih, šupljih i slabih. Ode.

...A kada se osvestio od groznog iznenađenja i užasnutim očima, koje nisu htele da
razumeju, tražio ma kakav vidljivi trag od nje..

Očima upalim kao u vatri.

Očima što su bolesno bolesnim sijale žarom.

Pogledom besmislenim kao bol, jezovitim kao tajanstvena noć koja budi zlokobne slutnje..

52
 Pogledom blagim i mekim koji je toliko puti grešnicu do pokajanja dovodio, do skrušenja
bolnog.

Gledao je i dalje zagledan nemo.

I sa istrajnim, očajnim uporstvom očekivao je poznate izraze molbenog, pokornog

pokajanja.

...Dok nije pojmio neizbežnost strašnu..

53
 O NEPOSLUŠNOM MOLEKULU.

Besnelo je burno, podivljalo more, pomamnom se silinom kretali talasi, veliki kao stene. A
bela pena krila je njihove raščepljene, usijane čeljusti.

I odjeci su se čuli hučne bure po udaljenim liticama.

Dole u dubini vladao je mir. Povoljan.

Rastvor je bio gotovo zasićen i vreme se bližilo kristalisanja.

..Nezadovoljstvom je odisao. Promene je hteo.

Izlaza iz dosadnog stanja.

Po starom večitom zakonu, po uvek istom, stalnom i nepromenljivom. —

Uvek. —

U povoljnim prilikama, u povoljno vreme, polako, mirno se kristalisala sadržina zasićenoga

rastvora.

Uvek na isti način, po istom uvek pravilu..

A on toga nije hteo. Novosti je hteo, promene, života, novog i drukčijeg. Nepokoran večnim
zakonima,

54
neposlušan nadmoćnoj većini, revoluciju je spremao. A znao je da i on vredi.

U masi...

Ništa ne znači množina cela, nesvesna rulja. Povodljiva je masa. Početak treba učiniti buran i
smeo, ići će posle.

I pre njega bilo je zanešenjaka.

Stradali su svi, izgubili se, nestalo ih u bezimenoj gomili.

Polako se utišavala bura, slamala se oslabljena krila pobunjenih titana o jačinu ravnog
ogledala morskog, nastajao je tihi mir.

I sve je u horu pevalo zadovoljnu pesmu izmirenja.

..Nije uspeo. Izgubio se međ masom, propao u nameri, večnim podlegao zakonima. Još se
čuje samo slabi krik bezmoćnog nezadovoljnika, ali ga ugušuje složni, silni hor glasova. Slab
je, preslab njegov glas, sitnog, nejakog molekula.

Čuo se neko vreme...

Pa se i on postepeno izgubi i nestade ga u širokim slojevima mase.

55
 PENELOPE.

Čežnjivo i sa tugom... Misleći samo o njemu...

Prizivajući uvek požudno njegov lik pred oči.

Svoje bolne oči što se u dva jezera pretvoriše plačna.

U časovima bezumnog nadanja U danima večnoga bola U tihim. beskrajnim noćima što su
ispunjavale dubokom setom tužnu večnost osame

Kada je bdijući nad kolevkom sina premišljala o kratkotrajnoj sreći —

O sreći što je ostavi kada na ugnutim lađama — Po gibljivoj pučini morskoj —

U daleku, u tuđu otploviše zemlju —

Pevajući ubojne pesme, dok se čilo snažna pokretahu vesla —

K prostranim ravnicama Ilijona kada se uputiše smele čete Argiva —

56
 I najhrabriji muževi danajski kad ostaviše postojbinu Ahaju.

....Smelo su se uputili ka ponosnom Fojbovom gradu gusti redovi, horile su se bojne pesme
oholih ratnika što na daleku polaze vojnu, a bolom stegnuta srca ucveljenih žena koje nisu smele
glasni odavati bol, vila su se u mučnoj neizvesnosti budućnosti skrivene, nepoznate i tajne, što je
mračne spremaju Moire.

I docnije..

Okružena četom poniznih robinja Kada je u mirišljavo ulazila kupatilo i gnjurala ružičasto
telo u prozračnoj vodi, a robinje, mnoštvo poslušnih bića, čekalo spremno, da izvrši svaki
mig kraljice —

I kada je nežnu i belu kožu svog lica u mleku odraslih magarica prala, — naročito
spremljenom za nju
— i kada je pri preslici hitro kudelju, prela —

I docnije — kada se vratiše maleni ostaci od onih povorki što se nekad protezahu u beskraj
—

I docnije kada joj sin ojača dobom — sve kada se izmeni; novo dođe vreme, novi ljudi i
prilike druge..

(A ona je bila još lepa).

Nije slušala prekore sedoga oca da treba ponova da se uda —

57
 Obesnom ohološću odbijajući silu pomamnu prosilaca — nepobedljiva, ne obzirući se na
pretnje što su učestale — ..I na svoje očajno stanje —

Uvek —

Sećala se njega, mislila je na njega. Na njega koji je po dalekim plovio pučinama, po

nepoznatim krstario morima, zavisan od besa ćudljivih valova -A možda mrtva —

Strpeljivo ga je čekala.

I jednog dana doplovio je iz dalekih zemalja do krševa strmenite Itake njen slavom uvenčani
kralj.

Pobio je sve neprijatelje svoje, besne uništio prosioce, savladao neposlušne. Vrhovni
gospodar i vladar.

A kad se pokazao vernoj ženi, drhćući od uzbuđenja primila ga je u svoje vrelo naručje,

Dostojanstveni hod ponosnog junaka. Trepet i strah uliva oholi ratnik. Divljenje njegova
visoka kraljevska pojava.

Ali to nije bio onaj junak iz čežnje, onaj Odisej što ga se seća iz prve zore svoje sveže,
rascvetale mladosti. Ono mutno, sokolovo oko, što se već počelo da gasi, žarom je blještalo
raspaljenog bakra. — I lice, to

58
dostojanstveno, muško, junačko lice na kome se već vide bore od umora, od silnih prepaćenih
muka...

I glas gromki i zvučan, snažan i moćan i on je drukčiji bio negda.

...Silni dub koga su vetrovi dugokršili i lomili.

...Načet već burom.

I oslanjajući se na njegovu krepku mišicu sa tugom nekom gledaše Telemaha koji je s

divljenjem posmatrao oca.

Gledala ga je dugo i mislila je na onog negdašnjeg, snažnog i mladog diva, najmudrijeg u

savetu, prvog u boju, mislila je na Odiseja mladog i bujnog, kakvog ga je znala negda...

59
 MUZIKA.

,,Pitanje koje ne čeka odgovora.”

S. V.

A Monsieur Moszkowski.

Zamislite SKOK skakavca beskrajnim zelenilom nedoglednih trava — kako se skamenio u

jednu čežnjivu nemoć: zagrliti sve, dokučiti sve u istom trenutku.

Do mene čudna, daleka, dolazi tajanstvena, doletuje bolna, pitajuća muzika. Noć.

Priroda ćuti. Misli. U trenutku ovom hiljade lampi gore po izbicama onih koji su nagnuti nad
knjigama. O, muziko, u času kada sve razmišlja, kada se svi mučimo da, ispitujući, nađemo - ko
to, jedini u prostoru pita, pita
— a ne čeka odgovor.

(Pariz).

60
 MUZIKA MOJE MAME.

Plakala je.

Ona je tako nežna da je svaka nepravda i mržnja rastuži. Sve je nepravda i mržnja. Neko
uvek pati.

Mogu li da postoje pravda i ljubav ako nema nepravde i mržnje?

Ona plače što, da bi bilo plemenitoga i lepoga, potrebno je prisustvo ružnoga i gnusnog.

Nju sneveseli, tihunicu i setnicu, i sama pomisao da postoji tuga.

Muzika koja drhti ali ne od straha ne poznaje ga ona, kao što ne poznaje ni hrabrost —

Tvoja muzika nije nešto za razumevanje, niti nju razumeti mogu, niti ona razume sebe ili druge..

(Ona ne zna da se i može razumevati).. Ali... Sva san ljubičasti, eterna, svilena duša..

Ta velika, nerazumevajuća i nerazumljena.. Teši.

Teši tvoja muzika.

61
(Šabac).

62
 SVET.

Milivoju Obradoviću.

Svet je velika knjiga. I ja sam jednom osetio neku čežnju za pisanjem. Priđoh i stadoh da
urezujem reči i činilo mi se da čujem glas koji mi diktira.

A posle, začuđen, pogledah po ispisanoj strani.

Bila je puna raznolikih, čas krivih, čas ukrućeno pravih, čas sitnih i nečitkih, čas krupnih i
razgovetnih, ćudljivo nabacanih, crta i šara.

(Venecija).

63
 ODI PROFANUM VULGUS.

U sobici sanjao je utopista. Mir. Šetalica se klatila gotovo nečujno.

Zamišljeni tika-tak sata postajao je sve više samo onaj jedva primetni nabor na svilenom
ogrtaču tišine.

Ali su misli, u svojoj radionici, huktale i hujale. Na ulici besneo je bes.

Na ulici šumeo je razjareni puk.

Uzvici kidahu na parčad belu togu u koju se uvilo bilo ćutanje, dostojanstveni knez.

..Kada je sišao, čudio se.. Ovo nije bio džin raskidač uza, div, iščupanog, ogromnog svog
srca tražilac.

Ovaj zločinac nije bio ni zločinac ceo.

Ova neizmerna moć nije bila kao kaplje kiše, kao pahulje snega, kao čestice praha koji ma
kako razdeljeni, čine jedno. Ovo neizmerno more strahobno, bilo je samo divlji karneval
nasmejanih i namrštenih bezizraznosti..

64
 Oni, čiji tok virovito matičav ličio je na crni neumoljivi plamen vodopada, na mač istrgnut iz
zelenih korica, što ga je arhanđel osvete izvukao, —

Iz bliza su bili rašće podmikroskopsko. Pravilni, nepravilni, smešni do mrtvačkog kikota,

gnusni do poražavajućeg grohota.

Ni u ove dane stihije te ne mogahu se složiti. Lišeni svoje duše ne imađahu ni opšte,
kolektivne. Kada ga je masa zahvatila, primio je iz njenih ruku smrt.

Hteo je da im se kaže on, vođa teorijski, da im vikne: prijatelj, saveznik vaš!

U njegovom mozgu odjedared blisnu oholost pojedinca. Oholost Jedinke određene, krštene
ličnim osobinama, u sudaru sa bezličnim, sa haosom, sa oblika nedostatkom.

U njemu zasija prezir organizovane, oblikom izražene Jedinke, koja se sukobila sa

nedovršenim, nedograđenim.

Zasenute su mu oči duhovne svetlošću samosvesti.

Oseti, ošinut varnicom plamenom tom, oseti ponos materije, voljom uobličene. On kusnu od
lepote: biti misleća trska samo, lomljen, ubijan biti...

Ali, imati zadovoljstvo svesti koja se survava u ponor, u susret nesvesnome —

65
I zna da je svest, i celu vaseljenu deli samo na dvoje.

(Pariz).

66
 MAZEPA4

Mazepa naredi da ga privežu remenima čvrstim za vranca plahovita kog pustiše da goni po
stepi beskrajnoj.

Juri parip i vrišti.

Hteo bi hat da se oslobodi jahača.

Đipa, poskakuje, uzleće, rita se uspomamljen. Besno trči.

U neki čas, zamoren, ustavlja mahniti trk.

Mazepinom pogledu ukazuje se džin starac, kao ovca sed. Išao je lagano, poštapajući se o
veliku, čvornovitu batinu.

Ahasver. Ja sam Ahasver, večiti Juda, lutalica.

Moja je otadžbina svet. Ali mi je i on mali i u svojim danonoćnim hodanjima sanjam o kraju
zemlje, o uskakivanju u beskraj, u dubine nebesne sa kojih i dolutah ovamo.
4 Ahasver mi je ovde oličenje nemirnog, semitskog panteizma. Arijanaka je arijski logičar, nešto kao
indijski filozofi. Mazepa predstavlja samu prirodu koja večno vibrira, trepti. On predstavlja čovekovu
večitu čežnju.

67
 Ja sanjam o dalekim zvezdama, ja sam se zaputio ka neispitanom svetovlju. Sve zamišljivo
malo mi je.

Pokušavam da predstavim sebi što naša čula ne mogu nazreti a što bi postojalo.

Gnjuram se u muziku praširoku, praduboku, koja obavija duh velovima zvukova.

Ali i muzika je krajna. Talasi se zadržavaju pri hridima nekim i vraćaju.

Da mi je nešto mirno i ravnodušno gde bih skrio moju jasikovu trepetljivost.

Ja sam naseljenik predela predstavljenih izrazom. No nijedan mi nije dovoljno prostran da se

u njemu nastanim.

Kad nađem obimnost u kojoj se mogu izgubiti, biće mog putovanja kraj, iščiliće moja
nemirna duša, put večitog plavetnila koje se uzvija nad pogledom i nad pomisli kao ono negda
božji duh nad vodama.

Moja će duša da se raspline u velikom: Sve.

Iđahu lagano. Najednom nagaziše na čoveka koji vijaše svoju senku.

Arijanaka: Za moje ime ne znaju narodi, o njemu ćuti istorija. Ja sam Arijanaka, mističar
mistike, logičar logike, istraživalac istraživanja, razmišljač o misli same misli, o suštini suštine, o
postojanju postojanja.

68
 Čas besno je vijam, čas stoletno u mestu zastanem di se dohvatim nje, da je dočepam,
dograbim, nju, moju senku.

Svaki pojam senku baca, pojam svaki potrebuje predmeta. Ja hoću pojam čist, svetlost bez
senke i senku bez svetlosti. Pa ću posle senkinu senku naći i odvojiti od njene bacačice. Ja delim
podele, rascepljujem atome i u njima tražim svetove i tako u beskrajnost. Kad uspem da sve delić
odcepljujući od delića da dosegnem u sebi, nerazdvojno, nezamišljivo prosto, osnovno, nestaće me
u velikom, praprostom, u opštem Ništa.

Oznojen konj lagano je pasao travu. Odisao je teško.

Mazepa, vezan, prikovan, nemajući moć jednog pokreta otvori svoja bolom izvijena usta.
Telo mu je zamrlo odavno u nesvestici od letenja. Besom priklješten, usijan grkljan i usta krvava,
jedino oni što osećahu nešto. Zubima, utrnulim, svirepim, zagrize, dokopa konjsku put. Poplašeni
četvoronožac zahrza, đipnu, odjuri, odlete kao da ga je žacnula siktava guja, obaviv mu se oko
oholog vrata, poljubivši ga pekućim, otrovnim poljubcem u zatiljak. I ciknu Mazepa, pijani stepom
i prostorima.

— Mazepa:

Ja sam Mazepa.

69
 Ja sam jurnjava.

Jurnjave Urnebes. Gonjenje. Đipanje. Letenje.

Jurim i ne mislim.

Nose me bez moje volje, prikovana, no ni na um mi nije palo u putovanju mom da mislim o
pobuni radi odmora, o odkivanju.

Jurim da jurim. Letim da letim. Vijam radi vijanja.

Himere, nedostižnosti i vi nepostigljive stvari i vi nezamišljive, jer tako ste nedosegljive!

I za vama jurim ali kad vas dogonim ostaviću i vas.

Idem vama u trag, no kada me do vas dobaci moj streloviti konj, opet ću da dalje budem
nošen.

Ja vijam najbliži, dostižem najdalji cilj, ali za mene nema cilja. Ne znam za metu. Stvoren
sam da budem vijanje samoga vijanja. Ja se nikada ne mogu izgubiti!

O, nisam ja srećan!

70
 Bih da se osvetim mojoj prirodi.

I jedina mi želja, moja krvava željica, to je da se pustim u trk za samim sobom i samog sebe
da gonim, da vijam, da vijam....

Iznuren konj, pade kraj vode neke velike. Oblaci su se gomilali. Sitna kišica padaše.

Pa sav talog vodeni koji je atmosfera jednom dograbila, spuštao se sada kapljičastim
lestvicama u izvor svake pljuskovite muzike, u zemlju, u vodu.

Ali, kad nestade oblaka:

Tanka, kao ona svila što u orahovu stane ljusku, tanka kao velovi igračica delfijskih, para,
dizala se u nebo zamišljeno.

(VERSAJ).

71
 ASTIJANAKS.

(Opominjem na pojam o Zevsu i bogovima, koji nam je dat u tragičara grčkih. Po njima su
bogovi krvožedna stvorenja koja uživaju u opšte ljudskoj a naročito junačkoj nevolji i zato
zaluđuju smrtne da bi posmatrali zadovoljno, njihovu propast.)

(Astijanaks, sin Hektorov, bi zarobljen od Grka pri rušenju Troje. Grk Artabaz zadobi odojče
o čijem poreklu ništa nije znao. On odvede novog svog štićenika u grad i posveti se vaspitanju
njegovom. Svi su mislili da je to Artabazovog pokojnog brata sin. Tako im je starac rekao.)

Kada je mladome Artabazu bilo četrnaest godina umre mu stric, filozof, po kome se mladić i
nazvao.

Rođen je bio junoša sred zveke oružja, sred vriske konja, upregnutih u ratnička kola sa kojih
su junaci bacali zviždeću šiljatost strela i zvečeća tučna koplja.

Rodio se kraj izdubljenih lađa čija su ispupčenja ispunjena bila vapajem ranjenika i
sokolenjem vojskovođa; blizu mora jalova i purpurno zelena. Otuda, tako tumačahu svi, ova krv
što ključa i previre i peni se kao ono slatko vino kojim se opijao hitronogi brzac Ahil tražeći
zaborava, besan i bujan.

72
 Ali je zvuk džilita i štitova jek — mišljahu — zadojio ga i onom prezirnom visokom
mudrošću koja zna da uvek ostane plemenita.

Oplakavši miloga hranitelja, naslednik bogat, krete se na put, doživljajima u susret.

Bio je hrabar jer kod njega su nijanse duha i razmišljanja imale vrednosti samo kod su u
službi dostojne vrline čovekove.

Jednom, došavši u neku azijsku varoš vide, u kući ugostiteljevoj, svirepo mučenje trojanskih
robova. Priseti se stričevih uzvišenih priča. Njega je dirala nesreća potištenih danas a negda silnih
zatočnika Prijamovog svetoga grada.

Iz tuče i krvi izašao je pobedilac. Sreća čudna ispunila mu je veseljem biće.

Jednom ču gde rob, ulizica, pevaše stihove Ilijade dižući pobedioce, zbacujući do nejunaštva
i bojazni slavu pobeđenih.

Kao Nauzikaji Odisej, o kome se pevalo već, zapeva poznat divni tekst gde se hvale Grci ali
slave i krepki ukrotitelji hatova, Trojanci.

„Lepo li je kada se hrabar sa hrabricom meri, oboje doprinose međusobnoj slavi.“

73
 Jednom video je velikoga starca Homera i slušao ga pobožno. Odjekivahu u njemu pokliči
zvonkih truba kada je čuo stihove kako Hektor, vođ bez ljage, pre no što srne u strašnu seču,
rastavlja se od beloruke Andromake. Sin, mali Astijanaks, zazire od bronzane gorostasnosti
očevog šlema..

Koliko je suza prolio, kao nekad što bi, kad je nad morem mladi Pelejević, ubica Pentezileje,
ratnice sjajnooklopne gledao palo telo, belo kao ljiljani.

Najtajnije su strune na zlatnoj harfi u srcu, ustalasale se bile, zapevale čežnjivim pojem
dalekih sirena koje se joga ne vide, no čijih pojava dopire tek do putnika kristalni preteča: glas..

Artabaz sa četom koju je prikupio u putovanjima stupi u službu belonskog kralja, azijskog.
U ratu protiv Pilorada odlikovao se, najhrabriji, najiskusniji. Kraljeva ćerka ohola Aspazija bila je
dar junaku i vođi. Velikom kletvom zakleo se da će srušiti Pilorce, porobiti im zapaljenu varoš pri
mirisu žrtavnom stovolovke, koju ću prineti, blagodaran, gromobiji Zevsu.

Jednog dana u voždov šator uđe glasnik višnjih, dovitljivi Hermes i izreče ove krilate reči:

„Artabaze, otac Zevs, koji te voli i štiti, poručuje ti: Sutra je odsudna bitka, vođo Belonski,
između Belone i Pilora. Ti nisi, Artabaze, sin brata mudračevog, otac tvoj, detinjstva prvog se
spomeni, jeste Hektor Prijamović. Pilorci behu najverniji saveznici tvog

74
oca. Njihov sedi kralj beše mu pobratim. A Belonci su baš saveznici Grčki, dušmani zakleti Troje.
Međ Beloncima žive kao prvaci, potomci i rođaci Hektorovog ubice.

Biraj Astijanakse, Hektorov sine. Pobeda će biti gde ti budeš. Pre no zora zarudi imaš da se
odlučiš.”

Kneginja belonska Aspazija, koja se irobudila u ložnici, ču poruku bogova.

Ona diže labudovski vrat sa mermernih pleća, ruke je zgrčila i veli dostojanstveno:

Aspazija: Astijanakse, sine Hektora, ti si mi muž i gospodar. Da podlost naređuješ, bih te

prva belokorog noža sečivom probola. Ali ti ne znaš sredstva niskih.

Krv tvoga oca viče osvetu. Neka ti to, što sam kćer tvog neprijatelja ne sprečava vršiti
dužnost. Idem s tobom da živim ohola i sretna makar, udaren tvojim kopljem pao moj otac, Belon,
starac bele brade.

Idem s tobom, ponosna, da živim makar razrušeni bili od tvoje desnice, visoki bedemi moga
rodnoga mesta, o, ništitelju gradova.

Idem s tobom uzvišena kao sestra Kronide i supruga prikupljača oblaka, Hera. Neka ti nisam
prepona. Neka sam ti podstrek u vršenju užasa na koje nagoni tvoj položaj, jezovit meni, ali laskav
mome ponosu.

75
 Astijanaks. Suprugo moja, gordeljiva gospođo. Ma koliko put bila jaka, ljubav velika, strast
plamena, ne bi me one sprečile od zamisli koja se mora izvesti. Ali ja sam se zakleo kletvom
velikom, na strah vragom, da ću Pilorce istrebiti.

Aspazija. Te su reči bile bleda para, izletela iz nesvesnih usana. Dimljivo isparenje ključale
krvi koja urliče odmazdu, jača je.

Aspijanaks. Nisam nesvesan. Ja moram da stojim iza reči koje su bacile ove usnice. Šta bi
rekao otac moj, gorostasni Hektor, da me vidi, kršikletvu i neveru.

Aspazija. Zakletva se krši gde jača moć naređuje.

Reč se lomi pod naređenjem višeg osećanja.

Zar Zevs, koji se titra gromom, nije ju lomio! Nije li poslao lažni san Agamnenonu? Nije li
varao toliko puta, u toliko mahova, hotev da izvši neumoljivu zapovest sudbine.

Koji od bogova nije zgazio reč?

A ti, ti ne činiš gnusnu upotrebu poroka, nego svetu i veliku dužnost ispunjavaš.

Astšanaks. Čovekova su sredstva manja, za to je čovek u stanju da bude viši od bogova. Što
manja sredstva, to veća slava.

76
 Ja nisam više ja, no Hektorov sin, velikolepnog junaka porod. Sme li, može li njegov
osvetitelj da bude krivokletnik!

Verolomnik nije dostojan dužnosti koju su mi višnji bogovi dali. Ja čujem, ja vidim Oca
mog kako mi ne dopušta da okaljam nasleđe osvete, na kome nebesima blagodarim.

Aspazija. Pa kad ne možeš da se odlučiš između Skile i Haribde, između dva rešenja
podjednako nemoguća, bežimo! U ukrštaju mačeva tvoj ne sme da sevne, podjednako si vezan i
podjednako odstranjen.

Astijanaks. (Podrugljivo): Da bežim!..

[Munje u dolini. Plaha kiša pada. Gavranovi grakću. To radoznali Zevs prisustvuje
razgovoru].

Aspazija. Sve je brzo spremno. Udostoji robove brze, kratke zapovesti i mi smo na putu za
druge krajeve.

I drugde se za silu tvoje mišice zna. Nije li te car persijski preklinjao da mu satrap postaneš,
gradove ti nudio pre dan neki?

(Izvedrilo se. Divno. Plava noć bledi i rumeni.

Tanke magle dižu se sa bregova).

Astijanaks. Dvostruka da budem kukavica!

77
 Aspazija. Glasnici Pontije nudili su ti presto, ako ih spaseš tiranina. Iza Helesponta ima
zemalja gde te očekuju samo ako htedneš da vladaš.

(Velika tišina).

Aspazija. Pa neka me prezreš!

Zar je i ljubav stvar koja se tako lako pod noge baca! Ostavi sve, kao što ja, gorda nad
gordima gordana, otresam ponos, taj gorki prah sa sandala!

Beži u ime ljubavi! Ti si muž. U položaju mogućem za čoveka umeš pokazati dostojanstvo
boga. Ali šta možeš ovde pokazati. To je samo jedan čvor koji je svirepi Bog zapleo, teret
nemogući, stvoren za zabavu, da gleda Zevs kako se ugibaju ništavnih ljudi pleća pod njime.

Neka se rastoleže glas moj: Zevse nemilosrdni iznalazaču teškoća, ti se rugaš ljudima. Ali
oni treba da prezru tvoju ćud koja traži neobjavljeno, smehom da ti zalede to srce koga nisu zasitili
nikakav užas, nikakav bes, plam, pokor, pomor, ni manitost smrtnih, ni jaoci, ni vapaj, ni
bogorađenja, ni ludilo svih pobesnelih Ajaksa, bačeno na glave njihove, za uživanje
očiju tvojih. Smehom da ga zalede.

Da te ostave bez ijednog prizora, lakomče, užasniče.

78
 Razumej, Zevsa, Astijanakse, prezri ga, ne podaj
se.

Astijanaks. Zevs je svirep. U toliko nam je moguće zadobiti više slave. A najviša je u tom da
prezrem zaključke ako ih plašnja i podlost dovedu.

Aspazija. Proklinjem i tu slavu koja glođe vrela srca junaka kao ogladneli vuk ostatke
konjskih kostiju. Proklinjem i tu slavu koja rastavlja muža od žene, roditelja od deteta,
ljubeće srce od srca koje ga voli.

Proklinjem tu slavu koja nas izbezumljuje da slušamo samo neke nemoguće savete
besciljnih, poludelih pravila, zakone koje su donele hijene, jednom kad njihove krvave njuške
staše da govore jezikom ljudi. Bacam se na tu slavu kletvama kao jastreb kljunom na utrobu
Prometeja.

A ipak, božanstveni Astijanakse, čini što trebaš da činiš. Razmišljanje je ovde gnusno jer se
tu hoće da izvuče ispod odgovornosti.

(Zora počinje da rudi. Ševe uzleću u nebo, kao neke slepimice, nasumce, bezumno bačene
strele u vis. Glasovi ljudi koji se bude).

Astijanaks. (Uzima njenu ruku za trenut. Gleda je pun nežnosti. Navlači šlem. Oklop. Oruža
se kopljem. Namešta štit.) Zbogom!

79
 Nastaje bitka. Astijanaks pobeđuje Pilorce. Pali grad. U triumfu vraća se u Belonu. Svud bije
plamen stovolovki. Trube trešte. Svojim najvernim vojnicima, najamnicima koje je skupio za
svojih putovanja, po Grčkoj naređuje tajom da zapale Belonu sa četiri strane. Pred gradom priredio
je veliku lomaču. Ona stoji nezapaljena. Narod likuje, veseli se bez reda.

Astijanaks. (U oružju). Čujte Belonci. Ja sam Astijanaks, sin Hektora. Zakleo sam se da ću
razrušiti grad Pilorski. Saveznici oca mog istrebljeni su, pobratim ubijen. Izvršio sam zakletvu
vama datu.

Ali ja vršim sve dužnosti, ne jedan deo samo.

Vaš grad gori, rušitelji Troje. Ja moram da umrem jer ne smem da preživim izdaju koju sam
učinio stranci moga oca, a mogu da umrem jer sam dočekao osvetu. Trubite trube. (Grad
gori. Ogromni crveni plamenovi vijaju vidik kao gladni gorostasni psi, nasrnuli na nebo).

Ječite, zvonke trube...

Priredite svetkovine i nadmetanja u čast moje

smrti.

Zevse, bićeš sretan, usred dima od žrtvi...

Astijanaks (pali lomaču i uskakuje u maticu plamenova. Lomača počinje žešće da gori).

80
Svi, pobožno, zapaljuju lomaču sa sviju strana.

(PARIZ)

81
 NETIBOR

BALKANSKA PRIČA

Da ist für mich nichts neues

zu erfahren Das kenn' ich schon seit hundert tausend
Jahren.

G.

Jednog dana Netibor dozva svog sina, dozva svoja tri verna prijatelja, i reče im:

Evo već tolike tamne godine prohujaše, kako promenu svetom moj ded, stoletni starac
Netibor. Na samrti ostavio mi je svetu liru zlatnostrunu i zaveštao mi je naše porodice
pradavninski dar — da pevam.

Nekada Skiti slušahu i voljahu pesmu.

U mutne popodneve kad oblaci, odbegli sa zemlje, krstare vazduhom, kao nespokojne duše
pokojnika, koje nikad ne mogu naći mir...

U noći beskonačne i tajanstvene...

82
 U sveža, bezmisla i rumena jutra...

U duge dane, ispunjene mislima, slutnjama, zebnjom, očajanjem i nadom svega što diše —

Ja pevah.

Pevah i te ljude vedrog čela što hitaju u znojnu borbu, u koštac sa moćnom Zemljom, da joj
otmu oštrim plugovim čelikom hleb; pevah ratare, pevah radenike u besprekidnom radu, poslenike
u večitom poslu.

Pevah i ohole ratnike koji hitaju u boj i raduju se megdanu.

Pevah narode, pevah zakone, običaje, namere, gnev, vrlinu, greh, duševnost i porok, strah,
hrabrost, poklek i polet.

Pevah slobodu božansku i bogovsku. Pevah, slatkopevac, slave slatku slast.

Pevah prirodu oko nas. Ona strpljivo i bolno čeka da je razumemo, da se slijemo s njom,
jedno da budemo, celina, veliko vaseljensko kolo, pri zvucima neke vaseljenske
muzike.

Pevah drveće čiji svaki list šumi i podrhtava i govori svojim jezikom.

83
 Pevah stabla kroz koja bez prestanka struji večno mladi biljni sok. Pevah cvetove i mirisavo
cveće sa prašnicama žutim, kada oseti hiljadustruku dodir bezbrojnih zrnaca plodonosnog praha iz
prepuknutih majušnih kesica, i zatreperi.

Pevah nevaspitano mangupče vetar, bezbrižnog deliju, što urla koliko ga grlo donosi svoje
prostačke, sokačke pesmice koje je naučio bog zna gde.

Pevah zemlju sa milijardom srdaca koja odgovaraju milijardi bića čija je ona majka.

Pevah tromu sanjalicu, Slovenina, mesec, pa zvezde zamišljene i nestašne, setne i raskalašne,
biser nebesni, veličanstveno alem kamenje prosuto bez reda i mere raskošnom, štedrom rukom
raspikuće Tvorca.

Pevah Sunce!

Danas mi je ruka otežala, danas mi je srce prepuklo. Zar nigde, nigde, nigde, nigde, da igde
ko pesmu razume. Zar nigde, nigde, nikuda, nikamo, niko, nijedan?

Duša moja postade reka koja je izgubila korito i luta neznanim predelom.

Tako se uzburkala moja duša!

84
 Pre no što umrem, hoću li naći sem vas nekog, da znam da nisam zalud osećao, izražavao,
iznalazio, ostvarivao. Ima li puka igde, množine koja pesmu voli.

Hoću li naći ljude druge, da im rečem odkrovenje koje mi je učinila Priroda, učinilo srce,
učinio vazduh koji nas umotava, učinilo more, učinilo nebo, učinili šum i zvuk, učinile reči,
ćutanje i muk, izrekao dim, magla i para, došapnula misao još nemišljena, nagovestili snovi još
nesnivani.

Ja moram da pevam drugima i drugi moraju da me

čuju:

Jer je sam tumač između ljudi i svega što nisu ljudi. Jer ja sam sveza —

Jer ja sam poslanik između bića i suštine tih bića.

Idite na četiri strane sveta. Čekaću vas čežnjivo kao nevesta kićene što iščekuje svatove, na
visokom doksatu, cvećem ukrašene kuće.

Idite i vidite ima li igde sinova čovečjih, kao što mi je pričao ded da ih je nekada bilo,
stvorova ljudskih koji će voleti, koji će razumeti pesmu. Ja sam glasnik i moram da isporučim
ljudima poruku, vesti koje su mi date da im donesem, amanet.

Posle sedam godina vrati se sin, sin prvenac i sin jedini, Zlatomir.

85
 Ja sam ispitao, reče mračno, zemlje Istoka. Na istoku gde se sunce — rađa, caruje tama.

Istok ne razume, istok ne traži pesmu. Istoku su ideal novac, nerad i mekušno ropstvo.
Varvari su i tamo, kao i kod nas, Skiti su svud.

Posle sedam godina vrati se i prijatelj, prijatelj verni, prijatelj mili Čupajhrast.

Ja sam ispitao, reče glasom pevajućim i umornim, razmotrio jug. Ne traži jug pesmu duboku,
pesmu iz srca i dušinu pesmu. I jugom gospodare Skiti. Na jugu su Novac, Pritvorstvo, Licemerje i
Sitničarstvo.

Svečano i lagano Vukomrak reče:

Ispitao sam sever. Sever ne traži pesme. Sever je suviše ozbiljan da traži zbilju u prividno
neozbiljnom. Divan je svirepi i ćutljivi sever. Ali sever pesmu ne razume. I tamo su Skiti.

Vitki, žustri Rušiplam sa zanosom i razočarano govoraše:

Bio sam na zapadu.

Kako je lep, kako plemenit blistavi zapad.

Tamo nisu sitničari i sitne, gadne dušice, kao na istoku, kao na jugu.

86
 Koliko blistavih majušnih šljunaka duhovitosti liju svetlucavu svetlost koja se meša sa
gorostasnim rujnim požarem sunca, vrh širokih i udobnih puteva i staza kojima hode prosvećeni
stanovnici zapada.

Kako je lep!

Ali je zapad zagledan u sebe i ne ume da oseti van sebe. Ne razume ni zapad pesmu, pesmu
koja doleti iz daljine kao leptirak plavokrili, zaustavi se na cvetku i dalje odleti, ne bi ga primetio
zapad. Ili bi ga nebo na čiodu da ga upoređuje u dokolici sa insektima domaće, otačastvene
flore. I na zapadu, na zapadu blagorodnu, i tamo su Skiti.

Netibor prozbori:

Kome da isporučim nasleđe spremljeno za svet. Koga da usrećim srećom neiskažljivom,

beskrajnim osećanjem o sveopštoj saglasnosti svega sa svime.

Sva su srca zatvorena. Sve su duše zaključane.

Ja bih mogao ući samo tajno, kao zločinac, kao uhoda, kao lopov, kao obijač brava, a nikada
kraljevski ponosno, dignute glave, kroz otvorene široke škripeće kapije duša.

Morao sam da kažem što mi je bilo u srcu. No zalud si, srce, zalud, tako toplo gnezdo, kad
tići nemaju zračne nebeske pučine da nad njom uzleću. Ugušene ste, letilice moje, pevačice moje.

87
 Starac Netibor uze zlatnostrunu liru i bez ijednog zvukovnog oproštaja baci je daleko od
sebe.

* *

Sutra dan Skit jedan našao je skupoceni instrumenat. Raskovaše ga od struna, od japije, od
građe stopiše zlato, iskovaše dukate i napoleone.

Došao je bio do tog nalaska baš jedan Skit, opšteuvaženi i daroviti trgovac. I govore da su
mu ove pare donele sreću.

Dao ih je bio pod veliki interes, što mu je naročito dobro ispalo te godine, koja je bila,
srećom, nerodna. Obogatio se, radio i dalje, delao, mučio se, a pred kraj života sazidao je jednu
veliku crkvu u kojoj još i danas popovi u crnim mantijama pevaju, na liturgiji, za pokoj njegove
plemenite duše.

(Pariz).

88
 IZAZIVANjE.

Besnite i dalje vi očajanjem nabujale misli. Napadajte i dalje na svoj plen vi zloslutni
gavrani, gorkih časova crni vesnici.

Ledenim vihorom slika u očajnom besnilu podivljale mašte ustremajte se i dalje na žrtvu, da
zaledite dahom iskru svaku koja tu, na pepelištu, slabom pokušava snagom da vaskrsne novoga
feniksa. moći gospodara.

Napadajte.

Razmekšale ostatke gorde stene od nekad, koja vam je prkosom pretila mladim, plavite.
Podrivajte polupotopljeni greben nade da bi skrhali uzdanja sva.

Pijte i dalje krv, ostatak nepresušnog, vrelog izvora, što je tu tekao i i do konca života trebao
da teče. Žurite se da što pre pocrpete i svaku kapku zaostale kapi onoga mora koje je tu nekada, uz
gromoglasnu pesmu mladosti kiptalo i šumilo smelim i ponosnim tokom, hoteći da u svojim
dubinama sakrije i najviše visine sviju bolova ljudskih, sve bede i patnje. Pijte i ostavite prazninu
onde gde je obilje još nedovoljno bilo i praznina.

Kadionicom bola unosite u nekadanji veselja i mladosti hram, trulog i propalog života
zadah, ništite

89
svaki delić i agom vazduha čista koji se zadržao u ovoj pećini truleži i smrti. Raširite u njemu vaše
gospodstvo i tron postavite moći.

Rezignacijo, vladaru boraca nepobednih koji gde stupe nište sve što nisi ti, ironijo
nezajažljiva i ti, očajanje nenasito, ja vam prkosim.

Ne bojim se. Ja...

Trujte i napadajte, ništite i prodirite sve dalje.

Daleko sam odbacio strah i otresao sam se ljage plašnje.

Novo će vrelo da poteče, na ruševinama starim nov dižem hram a ulaz brane kameni lavovi
moje kamene moći, novo ću more da postavim onde gde je staroga nestalo.

Ja vas izazivam kao ono u prvim danima bleštećeg besnila suviška snage koji nije znao kuda
će, kao u prvim časima podviga nesite bujnosti.

Hodite na me i navaljujte i srdite se grozno i jurišajte mahnito i plaho i besnite besno.

Hodite da u očajnom megdanu uzavrelom mojom slabošću obezoružam vas do straha i

nemoći, da mi vas gaze pobedničke stope i tlači moja osveta.

90
 Hodite da u divljini do vrhunca popete mi moći razdruzgam i utamanim ceo vaš rod
smrtonosni i smoždim do jednog.

Žeć za ništenjem nezajažljiva mi je bezdan, hodite, ja sam ognjeni i kameni, grad koji će
vam utuliti i spomen, malj koji će da uguši, vuk koji zubima kolje, hijena koja će da poloče
svu usirenu krv vaših trulih žila, ja sam smrskavajući grom.

A ako ne izađete?..

I do vaših mračnih skrovišta, jazbina gde se jati tama, dopreće i izvući će vas na dan, na
svetlost koja ubija, osvetnik, tamanitelj — prkos moj!

(Beograd. 1908.)

91
 MOCART

prijatelju Raduloviću, slikaru.

Na onom svetu nađoše se Rembrant i Mocart. Rembrant reče: Kompozitoru dražesnih i

slatkih sonatica, ti nisi možda nikad poznao bol. Čarobna frulice, koja tako ljupke pesme izvijaš,
ti se čak i ne nasmeješ, toliko si i bez smeha ljubak. Bojiš se da osmeh ne stane izgledati suviše
vulgaran na tvom finom licu. Stvoren si da oličiš vrhovnu draž, nepostižnost elegancije, otmenost
najotmeniju. Ti si život u onome što život pruža namirisnijeg, ti si maleno stakleno zvonce vezano
u krila kakvog modrog leptirčeta kojim ono, kao pastvi ozbiljni katolički pop, objavljuje dolazak
cvetovima poškropljenim kadionicom blistave rose. Ti si praporac na sankama one plave
jutarnje magle, kada se diže u posetu svojim malim rođakama i rođacima, ružičastim oblacima
nebesnim. Mocart reče: Plemeniti Niderlanđani ne, ti koji si namalao filozofa čiji tmuri pogled
otima tami tamine tamne tajne. Je si li mogao poznati sreću, o mislioče nad Hristom u Emausu,
platnom od hiljadu nijansa, koje se površno gledane čine kao jedna jedina zarđala mrlja, jedna crna
suza. Da li te je bolelo, o slikaru noćnog kola, što sve razumejući, sve si morao da oprostiš. I
onom bedniku u dronjcima, i onoj babi mršavoj nesrećnici, i prirodi koja ti je borama
naružila majku...

92
 Tvoje oko izvinjava sve i sve ružno pretvara u lepo. Ali zar nisi bio nesretan, vladaru kičice,
što ima toliko ružnoga na svetu i što tvoj život neće biti dovoljan da od sveg gadnog stvoriš lepo.
Znam potajnu tvoju boljku: hteo si da umetnost izvini svu nepravdu života.

Mocart tada vide Amsterdamskog Velikana kako ga okružavaju hiljade ništih, bednih,
prosjaka, ranjavih, epileptičara, bolnika, krivonogih, badža, guravaca, kljastih i slepih,
obnevidelih, slomljenih, nakreveljenih, propalih uplakanih, staraca koji su se podetili, lica
đavolskik, matorih veštica....

Oni su vikali: Oče, oče, oče, daj i nama duše, daj makar neke lepote u crnilu besmrtnom, u
mračnim talasima tvojih boja, i nas je priroda ucvelila, uvredila, ružnoćom ponizila.

U gomili nakaza, teško zamišljen udalji se Holanđanin.

Mocart ču glas u sebi:

A ti, šta si ti učinio za nedužne na zemlji. Kako si samo smeo da tražiš čisto lepoga kraj
bednih tolikih sapatnika? Što nisi u tonove uneo suze čovečanstva, bratije samožive i gadne i
očistio ih bistrim a dubokim morem tonova kao Bah, zapenušenim vodoskocima i vodopadama
njihovim kao Betovn.

Umetnici su za to da u životu ljudi pronađu besmrtno, da izvine Boga pred ljudima.

93
 Tvoja muzika nije izvinjenje Boga, u njoj nema čovečjeg, ona dejstvuje kao optužba: što
takvi nismo.

Plakaše Mocart zaroniv glavu u bele, prozračne ruke, pod gorostasnim svodom nadnebeskim
plakaše. Gledahu ga radoznali mali anđelčići, isplazivši crvene jezičiće, metnuvši vitke
kažiprste na zamišljena čela, od velikog čuda, jer nikad nisu videli plača.

U neki čas, posle sekundi nekoliko ili vekova mnogo, priblnži se uplakanome mladiću
blagoosmehnuti, mudri i iskusni a mistični Leonardo.

Evo šta mu je kazao:

Utišaj se, Najljupkiji.

Pre trenutka nekog vratih se sa zemlje koju često obilazim. Ima tamo toliko zanimljivoga!
Crtam uvek male skice. Ružno i lepo, glupo i pametno ! Ja volim zemlju što je tamo sve još
izrazito, odmah se uhvati ona skrivena jednačina, formula jednog tela, jednog lica. Eto, baš pri
poslednjem mom boravku bih u domu bednog velikog nekog čoveka, Jovana Gabrijela
Borkmana. Njega je pregazio život. On, slušaše tvoje jedno andante i činilo mu se da je ceo
njegov život iznesen i opravdan u toj melanholiji akorda, ni burno vesolih ni cičeći tužnih. Da,
čovek svugde nalazi sebe. Čovek svugde sebe nalazi. I samo neka je delo genijalno, ono
može da izrazi sve, ono obuhvata sve, sve obuzima, u njega sve stane...

94
 Drugi propali bednik slušao te je u isti čas. On je video tu ukras svoje bede, njemu se činilo
da si i ti imao onaj isti, kao i on, život i uneo ga u tonove, radi svoje utehe. Šiparica Nataša, posle
prvog bala vidi da je tvoj menuet opisao dva plava brka njenog prvog igrača, oficira, a razočarani
matematičar Vinaver misli da tvoje čuveno adagio predstavlja onaj bol bez prebola što se jedna
njegova teorema, nad kojom se mesecima već muči, pokazala da i zaslužuje da se raspadne pre no
što je i dokazana.

Ko genijalno stvara....

Ali nije imao vremena da dovrši.

Jedan anđeo namrgodio se obešenjački, drugi zastade u vazduhu, razvijenih krila.. Mocart
napućenih usnica gledaše iskosa, mio kao dete, na Leonarda.

Milanskom se majstoru to sve učinilo tako lepo, tako novo, smešno i fino u isti mah, da
zgrabi svoj album sa kartonima, dočepa četkicu i stade da crta....

(Pariz).

95
 ALI SE NIŠTA NAROČITO NIJE DOGODILO

Kad bi se pogled zamorio gledajući ikone iz kojih su izvirivala zamorena, preplašena lica s
nečim ropskim i molećivim u sebi, išao bi dalje i tražio nov predmet na kome se može zaustaviti.
Ljudi u dugačkim haljinama pevali su jednoliko, nerazumljivo. U susret osećanjima dobivenim
gledanjem dolazila su druga o zadahu tamnjana i sveća. S vremena na vreme svi bi se krstili.

Tu su došli radi utehe. Došli su da traže.

Pop je govorio ovakvu molitvu: Oče naš koji si na nebesima i tako dalje, no redu.

A ova molitva imala je ovde svog velikog smisla:

Tu je došla udovica sa decom.5 Ona se obraćala nebesnom ocu. Došao čovek slomljen
nesrećama. On je bio taj koji bi mogao reći: Neka bude volja tvoja.

5 Kao đak V i VI razreda gimnazije pisac ove priče napisao je puno gromopucatelnosti protivu sadašnjeg
društva i religije. Ličnosti spomenute ovde bile su opisane u ranijim
„novelama,” ova je trebala da bude završna. Većina „novela” posle žučnih diskusija, bila je odbivena u
đačkoj družini, od STROGIH kritičara, kao nemoralna i opasna za mladež.

96
 Mnogo ih je bilo koji su se molili za nasušni hleb. Bili su koji su se lomili između iskušenja i
bede, njima je vera trebala da pruži potporu, da ne podlegnu onom što je zabranjeno religijom.

A bilo je rezigniranih, koji nisu umeli ni hteli više da se bore i koji su 6 pobožno govorili
amin na sve, jer su u svemu naučili da gledaju neku višu volju, sa kojom se ne može nositi, protivu
koje ne pomaže borba.

Sada su očekivali nešto iznenadno, neočekivano, Svečano i Veliko. Za to su i došli u crkvu.

A svi u crkvi očekivali su da se, možda, nekom iznenadnom milošću ceo život njihov promeni.

Nisu imali mnogo nade, ali su došli i mislili da će Velika Nada sama doći,7 a da će nešto
ipak se dogoditi. Nešto doći. Neki obrt u životu, obrt o kome oni nisu ništa tačno znali. Bila je
nada, skrivena na dnu srca, mala, potajna, neodređena. Bio je magleni plamen nade.

6 Pisac je ovde poglavito mislio na sebe. Doista, u ono doba, on je, ma kud putovao, išao po crkvama i
padao u izvestan
„očekujući misticizam.”

7 Šesnaestogodišnji mističar koji je ovo pisao, i nehotice je analisao uvek svoja osećanja. Tome davnome
umrlome ja ovim odajem poslednju poštu. Ako ikad budem pisao psihologiju dece, duševni život
devojčica i dečaka, tako naivno iznešen u knjigama, a tako mutan i zanimljiv u istini; bogata arhiva ove
nemirne duše poslužiće mi mnogo u ispitivanjima.

97
 Neko prigušeno očekivanje. Neko nesvesno izgledanje. Nešto

bezimeno.

Možda je to bio samo jedan instinkat, nedovoljno poznat i ispitan, koji se javio nezavisno od
mišljenja i kome se ne veruje a ipak se čeka i sluti.

Nisu smeli da misle, bojeći se da mišljenjem i razmišljanjem ne uguše tog čudnog pribeglicu
u svome srcu, njega koji je varao toliko puta, izdavao uvek a koga su voleli ipak.

Nisu smeli sami sebi da dokazuju ništa.

U njihovim dušama tinjala je još uvek ona iskra, ono večito „možda.“

Postepeno stalno uzbuđenje i stalno nesvesno osećanje očekivanja. Ono je bilo čas jače, čas
slabije. Po kad kad veliko, ogromno, strasno, da su drhtala tela kao pod nenadnim dodirom
električne struje. Po kad kad je zamiralo i suha su usta mahinalno šaputala molitvu. I, valjda od tog
čudnog života kojim su živeli u ovom trenutku, usled očekivanja Neznanoga, Neočekivanog,
Tajnog, ostalo im je malo osećanja po broju. Sve se slilo u neku čudnovatu celinu iz dvojstva
plime i oseke sa bezbrojem prelaza.

Misli su otišle sve.

98
 Pogled s vremena na vreme blesavo je tumarao valjda tražeći mesto odakle će da se pojavi
događaj ali ne znajući da li će se on i pojaviti vidljivo ili drukče. Ne znajući šta treba da opazi, o
čemu računa da da...

I, naposletku;

Oni u dugačkim haljinama svršili su sa svojim jednolikim pevanjem i povukli se, sveće su se
gasile, neki od ljudi bili su već izišli, neki su izlazili, a neki su još očekivali.

Ali se ništa naročito nije dogodilo.

99