Prošlo je deset godina, nema više onog razdirućeg bola.

Ostala je tiha tuga koja postane mnogo jača i

prisutnija svake godine šesnaestog oktobra.

Ljudska psiha je užasno komplikovana. Često sam pisala da ne volim jesen, nabrajala tmurno nebo i
uvelo lišće i gole grane i smiraj prirode i odlazak ptica selica... A danas se sjetih da mi je nekad jesen bila
najmilije godišnje doba zbog čudesnog sklada boja, čudesnijeg nego i u jednom godišnjem dobu. Kao da
izuzetno talentovan slikar širokom paletom ofarba lišće u boje koje znaju omađijati. I zaključih gdje je
zapravo korjen što sam prestala voljeti jesen.

Jedna od većih laži je ona da te smrt nečemu nauči. Da patnja ojačava. Da ima nekog smisla i razloga. Svi
ti odvratni rakovi i odlasci, preuranjeni i nepotrebni. Pseudoutjehe o sudbini i Bogu što bira sebi najbolje,
o manjku anđela na nebu koje sada nadopunjuje taj neko tvoj. Kad je umro, shvatila sam da najviše
mrzim onu rečenicu – „Spasili ste se, spasio se...“ Dovraga, kako mi život može biti spašen bez osobe koja
je davala smisao svim našim životima i u čijoj smo bolesti otkrili samo toplinu, zajedništvo, borbu, iz koje
pamtim samo puno ljubavi i puno smijeha?!
- Možeš se okružiti porodicom, svim prijateljima i slučajnim prolaznicima koje si sreo u životu, ali ako fali
samo jedna osoba, nisi potpun.

Svako od nas ima svoje tuge, svoje boli, svoje muke. Valja nam ih nositi.